Mavro Orbini - Kraljevstvo Slovena

8/3/2019 Mavro Orbini - Kraljevstvo Slovena

1/364

1

MAVRO ORBIN

KRALJEVSTVOSLOVENA

BEOGRAD

1968

LANOVI REDAKCIJEFRANJO BARII. RADOVAN SAMARDI SIMA IRKOVI

Preveo sa italijanskog ZDRAVKO UNDRICA

ITAOCU

Ovaj prevod poinje od strane 242. Orbinova originala, odnosno od poglavlja koje podrobnijeizlae istoriju junoslovenskih zemalja Rake i Srbije, Bosne, Huma, Hrvatske i Bugarske. PrethodnaOrbinova razmatranja, to jest prvo poglavlje pod naslovom Poreklo Slovena i razvoj njihova carstva (r.5203) i prvi deo drugog poglavlja pod naslovom Istorija kraljeva Dalmacije i ostalih susednih zemalja

Ilirika, od 495. do 1161. godine (r. 205239), ovde su svesno izostavljena. Naime, Istorija kraljevaDalmacije ... zapravo je Orbinov prevod sa latinskog Dukljaninove Istorije (Letopis Popa Dukljanina, ili

Barski rodoslov), izvornog dokumenta koji nam je danas dostupan u osetno pouzdanijim verzijama od onekoju prua Orbin. Njegov prevod danas je od interesa samo za uski krug specijalista koji, ispitujui stepenverodostojnosti Barskog rodoslova, prouavaju i rukopisnu tradiciju ovog spomenika. to se tie prvogpoglavlja Orbinova dela, stvar je takoe po sebi jasna. Taj odeljak, posveen preteno vanbalkanskomSlovenstvu, pisan je na osnovu prednaune, panslavistiki usmerene i potpuno nekritike literature, kao ipievih naivnih etimolokih domiljanja u istome smislu. Rezultat je jedna sasvim netana, upravofantastina i nerazmrsivo zbrkana slika o ''carstvu Slovena''. Da bi italac o tome dobio odreenijupredstavu, dovoljno je da proita saeto i verno isprian sadraj ovog Orbinovog poglavlja (str. CXXXIXovog izd.). Zamorno itanje punog teksta ovog poglavlja, sasvim je oigledno, privlano je i nijedangubno samo onima koji ispituju istoriju naeg istoriopisanja.


2/364

2

REDAKCIJA

SADRAJ

itaocuPredgovori

Miroslav Panti: Mavro Orbin ivot i radRadovan Samardi: ''Kraljevstvo Slovena'' u razvitku srpske istoriografijeFranjo Barii: Poreklo Slovena i razvoj njihova carstva

[Kratak sadraj I i II poglavlja Orbinova dela]Istorija kraljeva Dalmacije i ostalih susednih zemalja ilirika, od 495. do 1161. god.Mavro Orbin: Kraljevstvo Slovena

itaocimaPosveta

Nemanjii

MrnjaveviiNikola AltomanoviBaliiLazarevii i BrankoviiVosna

KosaeHum

HrvatskaVugarska

Sima irkovi: KomentariSima irkovi: Izvori Mavra Orbina

Orbinovi izvori koji se ne navode u njegovom spiskuIzgubljeni domai izvori

IL

R E G N 0

DE GLI SLAVIHOGGI CORROTTAMENTE DETTI SCHIAVONI.

HISTORIADI DON MAVRO ORBINI RAVSEO

ABBATE MELITENSE.

Nella quale i vede l'Origine quafi di rutti i Popoli, che furono della Lingua SLAVA, con molic, &varieguerre,che fecero in Europa, Aia, &Africa, il progreo del l'Imperio loro, l'antico culto,& il tempo

della loro conuerionc al Chritianeimo.E in particolare veggoni i uccesi de' Re, che anticamente dominarono in


3/364

3

DALMATIA, CROATIA. BOSNA, SERVIA, RASSIA, & BVLGARIA.

IN PESARO

Appreo Girolamo Concordia. Con licenza de Superiori,M. D C I

naslovna strana originala

PREDGOVORI

MAVRO ORBINIVOT I RAD


4/364

4

Dubrovanin Mavro, ili tanije: Mavar, Orbin1 zakoraio je u istoriju jugoslovenske kulture nasamom osvitu XVII veka, i odmah je za sebe u njoj izborio istaknuto i asno mesto. Njegov ulazak u tukulturu imao je neto od naglosti i silovitosti s kojima mesto pod suncem osvajaju skorojevii, i isto jetoliko izgledao neoekivan i bez stvarnih osnova. Razlozi su mu, meutim, bili duboki i on je pao u pravias, i stoga je oznaio poetak jednog uticaja koji se gotovo ne da sagledati po obimu i koji jedva da jeikada prestao po trajanju.

1Odavno odomaeni oblik njegovog imena i prezimena (Mavro Orbini) u stvari je oblik koji je pisac

upotrebljavao kada je pisao italijanskim jezikom; na naem jeziku on se zvao, i njegovi sugraani zvali s uga takoe, samo Mavar Orbin, kako se potpisao i ispod srpskohrvatske posvete svog Zrcala duhovnog,datirane 20. aprila 1606 (Dum Mavar Orbin Opat od Sfete Marie od Backe).

Kulturna pozornica njegovoga Grada u one dane, a to je, bezmalo, bila pozornica s vekolike naekulture onda, bila je arena i iva, ali na njoj nisu delovale krupne figure njenih najznaajnijihprotagonista. Marin Dri bio je mrtav, odavno, a Divo Gunduli tek je ulazio u srednju kolu.Dubrovakom poezijom vladao je izvetaeni i najee epigonski manirizam, iji su mnogobrojnipredstavnici gdekad imali i srenih zamisli, i lepih inicijativa, ali mahom nisu bili pravi pesnici; najboljimeu njima, Ranjina i Zlatari, bili su uz sve to jo i godinama pesniki zamukli, i ako ba i nisu sasvimokrenuli lea Muzama, tampali su stihove iz mladosti. Barokna poezija, koja e doneti izvesno, dodue

samo kratkotrajno, osveenje naoj knjievnosti, jo je ekala svoje pesnike. Graanska komedija,zahvaljujui naporima komediografa, slikara i muziara Martina Benetevia, odselila se iz Dubrovnika naHvar, a za dubrovaki teatar radili su jo jedino prevodioci Tasovih i Gvarinovih pastorala i svirepihkoliko i nepoetskih tragedija minornih italijanskih pesnika, koje je jedva poneko itao, a koje izvesno nikonije gledao. Umesto prave knjievnosti, spisatelji katolike obnove zasipali su itaoce ''libarcima oddjevstva'' i ''naucima krstjanskim, istomaenim u jezik dubrovaki'', komentarima pokajnikih psalama,''rozarijima priiste Djevice'' i ''nainima kojima se ima obsluit u govorenju od mise''.

Duhu obnovljenog i militantnog katolicizma nisu mogli u ovo doba utei ni dubrovaki filozofi,koji sada ee i ambicioznije no ranije piu i tampaju svoja dela. Najeminentniji iz njihovoga kola,Nikola Gueti, koji je, tako rei iz godine u godinu, davao na svet filozofske traktate potpuno svetovneinspiracijeKomentare na Averoesov govor o sutini sveta i Dijaloge o ljubavi i lepoti, Govor o

Aristotelovom Meteoru i Upravljanje porodicom, tumaenje Retorike velikog Stagirianina i spise poputonog O republici prema shvatanju Aristotelovunajednom je poeo da se okree, u poetku sve osetnije,a potom i skoro iskljuivo, teolokim raspravama na razne teme i sastavima o pokori i psalmima. Nijemanje karakteristian ni sluaj Antuna Meda, filozofa i bogatog trgovca iz poslednjih decenija XVI veka,koji je u svojim knjigama, tampanim 1598. i 1599. godine, raspredao o pojedinim odeljcima AristoteloveMetafizike, ali nije zaboravljao da svoju, i njihovu, katoliku tendenciju nagovesti jo od podnaslova, ukoji je stavljao poznatu hriansku devizu ''Gospode, gospode na, kako je divno ime tvoje!'' Jo je bitnijaodlika vremena to se koracima sve brim, i sve krupnijim, bliila era egzaktnih nauka i istorijskeerudicije, koje su i u Dubrovniku, kao i drugde u svetu, utisnule neizbrisiv peat baroknom razdoblju.Marin Getaldi nije, istina, jo bio tampao svoje sjajne matematike disertacije, ali se za njih pripremao,a probueno interesovanje za istorijska dela hranilo se, za prvi mah, ve skoro itavo stolee starimspisima humaniste, patricija i benediktinskog opata Luja Crijevia Tuberona, tek sada prvi put tampanim.

Svet je meutim bio pred krupnim istorijskim zbivanjima, koja su se oseala u vazduhu, ili su sebar vatreno prieljkivala, meu Slovenima i u Evropi uopte. Na sve strane raslo je uverenje, a njega susistematski podgrejavali propagandisti i misionari iz Rima, da je kraj turskog gospodstva nad hrianimaneminovan i da je sloboda ve sasvim blizu na vidiku. Ti dani nisu se mogli doekati s odavno zastarelimhumanistikim ''komentarima'', proisteklim iz sasvim drugog istorijskog oseanja; sada su bile potrebnenove vizije slavne prolosti, nainjene ne samo nje radi, ve isto toliko, i vie, i radi slavne budunosti.Utoliko pre to ni neposredna, svakodnevna stvarnost nije bila nimalo svetla, zbog opteg nazadovanja ikrize, i zbog neprestanih opasnosti, koje su se poput tamnih oblaka gomilale na nebu Dubrovnika, jedinom

jo uvek slobodnom u naim stranama.


5/364

5

U takav trenutak, istorijski, kulturni i psiholoki, pojavio se, izvanredno smelo, Mavro Orbin sasvojim prvim, ali ujedno i najznaajnijim delom, po kome je i ostao poznat i koje mu je donelo svetskuslavu; to delo bacilo je u zasenaksve drugo to je taj skromnm pisac za ivota radio. tampano u Pezaruprve godine stolea,pompezno i razmetljivo kao to je i priliilo eposi koja je poinjala, u raskonomizdanju ije je trokove platio bogati mecena, i u knjizi iji obim nije stajao unajboljoj slozi s vrednousadrine, ono je s mnogo rodoljubivog ponosa i s ne manje barokne maglovitosti nazvano KraljevstvomSlovena. Njegov autor odredio mu je najire okvire i namenio najzamamnije ciljeve: da bude i povesnicaitavog slovenskog plemena, tako rei od legendarnih biblijskih trenutaka pa sve do propasti balkanskih

srednjovekovnih drava, i pesnika glorifikacija njihove minule slave, i polemiki vatrena, prkosna, pa ipristrasna apologija njihovog istorijskog postupanja, i filozofski pogled u vekove koji dolaze.

Imajui otprve u vidu itaoce ne samo obrazovane ve i uene, i one meu strancima ne manje odonih u slovenskom svetu, on je delo pisao jezikom koji nije bio njegov i u ije tananosti nije bio upuen,ali koji je bio jezik meunarodnog sporazumevanja; i mada je pod njegovim perom taj italijanskineprekidno kripao varvarski i rogobatno, zbog ega su se prefinjeni duhovi meu itaocima uasavali, imada je, uz to, delo imalo jo i mnogo drugih mana, koje su se uoavale bez tekoa, broj njegovihitalaca bio je sve vei i krug njegovog dejstvovanja stalno se irio. Za njim su posezali istoriari, pesnici isvakodnevni proseni itaoci; ono je bilo ne samo izvor informacije ve i knjiga nadahnua; ono jeposejalo klice ''slovinstva'', koje se odmah zatim, i najvie zahvaljujui tom delu, raskono rascvetalo, ikoje predstavlja jednu od najsutinskijih, moda i najlepih, odlika naeg XVII veka; ono je, kao malo

koja naa knjiga, prodrlo u svetsku istoriografiju i u njoj je ostalo prisutno sve do danas2

; ono jedanajzad stavimo taku na ovo nabrajanje, ali u stvari njega ne bi bilo teko i nastaviti jedinstveno po jojednom svom svojstvu, skoro paradoksalnom: to je prva, a u isti mah valjda i poslednja, istorija evih

Slovena, pa ve i stoga predstavlja pokuaj koji nije ne samo nadmaen ve ni ponovljen3.

2Svetske odjeke Orbinovog dela pratio je Nikola Radoji u raspravi Oblik prvih modernih srpskih istorija,

Zbornik Matice srpske, serija drutvenih nauka, 2, Novi Sad, 1951, 556. Za uticaje koje je KraljevstvoSloveka izvrilo na domau istoriografiju od fundamentalne je vanosti rad istoga autora Srpska istorijaMavra Orbinija, Posebna izdanja SANU,knj. CLII, Odelj, drutvenih nauka, nova serija, knj. 2, Beograd,1950. Radojieva istraivanja nisu mogla iscrpsti predmet, kao to je i razumljivo; za to su neophodnamnoga dalja istraivanja.

3 Upor. Arturo Cronia, La conoscenza del mondo slavo in Italia, Padova, 1958, 666: ''Nessuno ha tentato discrivere una storia degli Slavi. Insuperabile resta ancora il fantastico secentesco don Mauro Orbini...''

Povoda za ponovni razgovor o Mavru Orbinu ima, dakle, napretek. Okolnost da se KraljevstvoSlovena najzad javlja i na jeziku na kome je smiljanoposle malo srenog pokuaja Save Vladislavia toe stvarno biti prvi put svim tim povodima samo je pridruila jo jedan, i nov ...

1

Ko je u stvari bio taj Mavro Orbin? Otkud se on pojavio u dubrovakom drutvu i kako se obreo nadubrovakom kulturnom obzorju? Kakva je bila, i u kojim je pravcima tekla, putanja njegovog ivota? ta

je on radio, kao pisac i graanin, i u kojim je sve pravcima delovao? Kada se, i na koji nain, preseca linijanjegove egzistencije i gde mu se gube dalji tragovi?

Pitanja istoga roda i teine mogla bi se produiti po volji, a da opet ne bude iscrpeno sve to je ostarom istoriaru i piscu iz Dubrovnika ostalo do danas tamno i nepoznato. Mnogi su razlozi to je to tako.Osnovni je: to su dubrovaki biografi XVIII veka, koji toliko puta uvaju verna i brojnaseanja na ranijepisce svoga grada, u sluaju M. Orbina zatajili skoro sasvim. A zatim su i razlozi ostali: to su hartije redakome je Orbin pripadao unitene ili su se ko zna kuda razvukle im su se ugasili benediktinski manastirina teritoriji Dubrovake Republike; to temeljna istraivanja u Vatikanskom arhivu nisu obavljena i to jeteko verovati da e ih u skoro vreme iko obaviti; to domai arhivski izvori ne daju o naem piscu ni


6/364

6

priblino onoliko koliko bismo eleli, ak ni priblino onoliko koliko daju inae.Sa svim tim nezgodama dananji biograf Mavra Orbina moe tek u nekim momentima da bude iri,potpuniji i obaveteniji od svojih prethodnika, ali da u mnogo emu drugome ostane, kao i oni, krt ifragmentaran i da na mnoga pitanja umesto injenica ponudi jedino svoje sumnje.

Jedno se takvo pitanje zaplie ve na samom poetku razgovora o Orbinu. Spominjui njegovoporeklo i porodicu iz koje je potekao, Saro Crijevi, koji je o svim dubrovakim piscima do sredine XVIIIveka nesumnjivo znao najvie, ostao je, to je kod njeta sasvim izuzetno, na samim nagaanjima i na ononekoliko oskudnih vesti to ih je sam Orbin dao o sebi u autobiografskim digresijama svojih dela. ''Po ocu

je iz porodice Orbin, koja je meu graanima dosta potovana'', zapisao je on lakonski, ali i sasvimnedovoljno i neodreeno za dalja traganja4.

4 Capo Crijevi (Seraphinus Cerva), Bibliotheca Ragusina, t. III, 1741, 156. (Delo nije tampano; autografse uva u biblioteci dominikanskog manastira u Dubrovniku.)

Koliko u ovom asu znamo, prvi Orbin koji je u Dubrovniku zasnovao porodicu i s kojim jesigurno u nekoj vezi na pisac, bio je izvesni Vicko Nikolin Orbin, koji je u Dubrovnik doao iz Kotora,negde pedesetih godina XVI veka. Bezbrojni dokumenti koji su o njemu sauvani belee njegovo prezimena razne naine (Orbini, de Orbino, Urbini, de Urbinis, Urbino, Urbinus) i dugo ne proputaju da naznaenjegovo kotorsko poreklo

5.

5 Tako, na primer, 17. novembra 1561: Vincentius Nicolai de Urbinis de Catharo (Pacta Matrimonialia 9,

15581579, 41'), 30. marta 1573: Vincentius Nicolai Urbini de Catharo (Diversa Cancellariae 158, 15721573, 67') ili 30. marta 1593: Vincentius Nicolai Urbini de Catharo incola Ragusii (Pacta Matrimonialia 11,15941617, 1313'). Ovi i svi dalji dokumenti za koje se izriito ne kae drukije nalaze se uHistorijskom arhivu u Dubrovniku.

Kada se po njima poe za tim adoptiranim Dubrovaninom, dobija se prilino razgovetna inesumnjivo zanimljiva slika o sudbinama doseljenika koji se oduvek sleu u grad Svetoga Vlaha da unjemu potrae i, ako mogu, nau bolju srey od one koju im je nudila njihova postojbina. U Dubrovnikuse Vicko Orbin isprva bavio trgovinom, dosta skromnom po obimu i kapitalu, i preteno vezanom zatkanine i svilu, te ga stoga akti nazivaju gdekad dubrovakim trgovcem (mercator ragusinus, merciariusRagusii)6, a gdekad i svilarom (suilaro, sfillarus)7.

6 Diversa Cancellariae 155, 1569, 119; isto 156 (15701571) 6';isto 158, 67'; isto 159 (15731574), 111; Vendite di Cancellaria 76 (15691572), 33'.

7Diversa Cancellariae 151 (15651566) 88'; Sententiae Cancellariae 145 (1580), 75; Mobilia 38 (1580),

156'.

Ali je Vicko Orbin ulazio i u druge trgovake i novane poslove, bilo poslujui samostalno, biloradei u zajednici sa svojim ortacima, Ivanom Damjanijem iz Kotora8, Nikolom Radovim, krznarom9,Petrom Ivanovim onijem10, Mihom Polijem11i drugima: kupovao je ito, ukrcavano u Italiji za

Dubrovnik12

, drao je, ili prodavao, po koji brodski karat13

, uestvovao je u osiguranjima brodova,zaduivao se14 ili je kreditirao druge15, kupovao je ili uzimao pod zakup zemlje na Pilama ili u Gruu16, iuopte pokuavao je, kao to su inili i drugi, da na svaki nain doe do dukata. Trgovaku radnju imao jeu glavnoj ulici u Dubrovniku

17, ali je povremeno, idui za potrebom i poslovima, putovao izvan grada:

1571. bio je u Bariju18, a 1573. odlazio je u Lanano19.

8S njim je imao trgovako drutvo (societas) od avgusta 1567. do maja 1572. god., ali su posle veoma dugo

sreivali raune. Vid. Diversa Notariae 119 (15731575), 104'105, 157; Diversa Cancellariae 164(1578) 61; isto 165 (15781579), 102104; isto 175 (1587), 31'.


7/364

7

9 Diversa Cancellariae 157 (15711572), 5; isto 158, 67'.

10 Diversa Notariae 119, 48.

11Isto 120 (15751577), 61.

12 Isto 118 (15681573), 62.

13 Isto 218; Div. Canc. 158, 6'7.

14Vid. naroito Debita Notariae 90, 26', 28, 31', 50'. 63, 63', 64', 68', 71, 74, 75, 91, 116, 123. 161.

15 Diversa Cancellariae 161 (1575), 3; isto 163 (15761578), 143.

16Vendite di Cancellaria 76 (1569-1572), 33'34; Diversa Cancellariae 155, 119; isto 159, 111.

17U jednoj tubi, 4. jula 1573, on kae: ''Danas na Pjaci... gde sam bio u svojoj radnji'' (hogi alla piaza...

dove io ero alla butega mia), Lamenta de intus 110 (15721573), 177.

18 Consilium Rogatorum 60 (15701572), 143'.

19 Isto 62 (15731575), 134.

Doavi do nekog ugleda meu svojim novim sugraanima bivao im je tutor i jamac, arbitar usporovima i zastupnik u poslovnim transakcijama, a rano je primljen i u brato vtinu onoga slojadubrovakih graana koji su se nazivali lazarinima; godine 1568. bio je ak jedan od trojice ofialabratovtine lazarinske20. enio se rano, decembra 1561, Perom, erkom Frana ili Francina Radovog,Dubrovkinjom iz sasvim skromnih drutvenih redova i ve jednom udavanom21, i s njom je, koliko sadamoemo videti, imao sinove Nikolu, Stijepa i Ivana, i keri Franu i Elizabetu. Stanovao je u poetku ustanu iznajmljenom od optine22, a nekakvu svoju kuicu, u Nikoli ulici, valjda odve neudobnu isirotinjsku, davao je pod kiriju

23; tek krajem 1584. kupio je veu kuu u Ulici Radaljevi, pod Prijekim (inRadaglieuich uliza sub Priechi put), i tada je u nju preao, sa svojom porodicom24.

20Vid. Matrikulu lazarina u Historijskom arhivu u Dubrovniku (ser. HH-1, br. 15), -str. 34. i 49.

21enidbeni ugovor, registrovan u Pacta Matrimonialia 9 (15581579), na l. 41, nainjen je 17. novembra1561, ali je unjemu reeno da je Vicko duan da odvede Peru svojoj kui rro con sumatione matrimoniinajdalje za mesec dana. Miraz je iznosio 200 dukata, ali su u njih uraunata i 66 dukata i 12 groa koje je, takoe ime miraza, 1557. primio prvi Perin mu Pavo Radov iz Draevice (Pacta Matrimonialia S, 195),kao i 15 dukata koje je njoj ostavio taj raniji mu, umirui u Aleksandriji, 1560. godine (TestamentaNotariae 41, 193194).

22 Consilium Minus 50 (15701572), 110.

23 Diversa Cancellariae 163, 142'.

24 Vendite di Cancellaria 81 (15831586), 147; kuNa je nekada pripadala zednom plemiu iz porodiceBeneia, a nasledstvom je dola u posed prokuratora Sv. Vlaha; oni su je Orbinu prodali tako da za njuplaa in perpetuum no 72 perpera godinje.

Vremenom su mu se, izgleda, poslovi okrenuli na gore i u arhivske knjige poinju da ulaze zapisi onjegovim dugovima, koje ne stie, ili nije uvek u mogunosti, da plati na vreme26. Moda je zato i bioprinuen da se prihvati ne mnogo uglednog i ne naroito cenjenog posla trgovakog posrednika (senzala,publico sensale, messita Rhacusij), za koga ga je Malo vijee izabralo 21. oktobra 1581. godine28 i koji je


8/364

8

vrio sve do smrti27.

25Vid. npr. Consilium Minus 52 (15731575), 11' i 69.

26Consilium Minus 55 (15801581), 223: ''Vincentius Urbini fuit creatus messita Rhacusii cum honore et

onere consuetis''. Ubrzo, 12. jula 1582, Orbin se udruio s drugim senzalima (Abram Abenum, FranoIvanov, Nikola Kresiva, Janji Teodor i Manojlo Ivanov) da rade zajedniki, kao jedna kompanija (vid. JorjoTadi, Jevreji u Dubrovniku do polovine XVII stoljea, Carajevo, 1937, 85).

27 Ovu Vickovu delatnost lepo ilustruje ugovor koji je 14. januara 1600. sklopio s Viljemom Rubinsonom,

francuskim i engleskim konzulom u Dubrovniku (Gulielmo Rubinson, consule della nazione francese etinglese) i Avramom Abenumom Jevrejinom; po tom ugovoru, od sve robe to je engleski i francuskibrodovi donose u Dubrovnik, a koju oni budu prodali ili posredovali da se proda, etvrtina zarade ideRubinsonu, a ostale tri etvrtine delie popola Vicko i Avram (Diversa de Foris 16, 16071608, 151'152; vid. i J. Tadi, nov. delo, 170). Ali se Avram nije drao sporazuma i zakljuivao je mnoge posloveizmeu francuskih i engleskih brodova i dubrovakih trgovaca ne dajui obavezni deo Vicku, zbog ega seovaj sa njim sporio na dubrovakim sudovima (Intentiones Cancellariae 10 16061613, 2223).

Prilike da se ogrei na tom poslu koji su mahom obavljali Jevreji i Grcibilo je u izobilju, a iopasnosti je moglo biti u njemu svakovrsnih, i nije iskljueno da je odatle i proiziao nekakav Orbinov

poboni zavet, kojije i izvrio, podigavi oltar, posveen Devici Mariji i sveticama Ursuli i Agati, u crkvidubrovakih dominikanaca, ispod predikaonice28. Ni u poslednjim decenijama ivota Vicko Orbin nije sehteo odrei poslova:udruivi se sa sinovima Nikolom i Stijepom, koji su se bavili poneto pomorstvom aponeto trgovinomnjegov trei sin, Ivan, bio je apotekar(aromatarius) i, poto je zanat izuio kodroaka Eufemija Bolka, drao je samostalnu radnju u blizini crkve Sv. Vlaha29sagradio je 1604. godineu Gruu brod ''Santa Maria di Rosario e Santa Anna'', novcima koje su zajedniki prikupili, koje supozajmili od dubrovake vlade i koje su, prodajom jedanaest njegovih delova, dobili od uesnika30.

28 Vendite di Cancellaria 76, 34: Orbin, koji je ve bio podigao taj oltar, obavezuje se, 9. avgusta 1599, dae dominikancima plaati po jedan perper godinje za misu to e je oni pevati svakog novembra in festo B.Mariae.

29 Dokument o tome vid. u Intentiones Cancellariae 11 (1607), 216; odatle se da nazreti ne ba mnogopozitivan karakter ovoga Iva. O njemu ima i svakovrsnih drugih vesti.

30Kada je brod bio gotov u brodogradilitu u Gruu, Vicko Orbin i njegovi sinovi Nikola i Stijepo nainilisu i 14. avgusta 1604. regisgrovali dokument o meusobnim novanim obavezama i o itavom daljemposlovanju u vezi s tim brodom (Diversa Notariae 131, 16031604, 4344). Odatle se vidi, izmeuostaloga, da su oni bili vlasnici trinaest od dvadeset etiri karata, i da su od tih trinaest karata jedanaest bilizajedniki, a dva samo Nikolini. Od vlade su na zajam dobili 200 dukata, koje su poeli da vraaju tek1611. godine, i to, na osnovu ''gracije'' koju im je na njihovu molbu dodelilo Veliko vijee, po 25 dukatagodinje (Consilium Maius 32, 16101615, 36'37). Jedan od uesnika bio je Jevrejin Jakob Danon, kojije posedovao pet karata; kako mu Orbini nisu uredno davali njegov deo zarade, sporio se sa njima sudski(vid. Diversa de Foris 16, 16071608, 9; J. Tadi, nav. delo, 228).

Brod je zaplovio po Sredozemlju pod naizmeninom komandom dvojice brae dok je jedan nanjemu bio zapovednik, drugi je vrio funkciju krivana, a svake druge godine uloge su se menjale31ijedno je vreme sve teklo dobro; ali su zatim naili neuspesi i dugovi su poeli da se sustiu, i lako jemogue da bi do katastrofe dolo i da brod nisu zaplenili gusari, negde kod Milosa poetkom 1616.godine, dok je on, nakrcan, iao za Veneciju32. Od izvanrednog je interesa za shvatanje porodinih odnosakoji su pokatkad vladali meu poslovnim Dubrovanima injenica da je Vickov sin Nikola posle ovenezgode naplatio u Mlecima premiju osiguranja broda i da je onda pokuao da odgovarajui njen deosakrije i od roenog oca!33


9/364

9

31U navedenom dokumentu od 14. avgusta 1607. to je ovako bilo odreeno: '' ... habbiamo convenuto che ilsopradetto Stephano nostro vada per padrone per anni due continui... et in detto tempo di due anni del suo

patronato che Nicolo sopradetto vada per scrivano e che amminstri l'offitio dello scrivanato ... , cosi ancoquando... esso Nicolo sara per padrone, che esso Stephano possa far il medesimo ...'' Savesno vrenje ovihdunosti nadgledae otac, i u njegovoj vlasti bie da one koji ih ne budu obavljali kako valja kazni na tajnain to e ih tih dunosti liiti za odreeno vreme.

32 Intentiones Cancellariae 17 (16161617), 20.

33Isto. Dokument je registrovan 11. maja 1616. i u njemu pie: ''Vincentius Urbini in lite quam habetagendo contra Nicolaum Urbini... intendit probare qualiter dictus Nicolaus Venetiis fecit securitatem navis

nominatae S. Anna et S. Maria de Rosario de ratione intentionantis pro summa ducatorum 1000..., qualiterdicta navis capta fuit pro Millo a piratis dum navigabat onusta Venetias versus ..., qualiter dictus Nicolaus

exegit Venetiis dictam securitatem ab assecuratoribus ...''

U godinama koje su tekle u meuvremenu, stari Vicko zbrinuo je obe svoje keri: stariju, Franu,udao je za Mata Vickovog Cizilu iz Kotora

34, a mlau, Elizabetu, za Antonija Julijani de Freddis, zlatara uDubrovniku

35. Ovaj poslednji zet ga je, kako po svemu izgleda, jedino i pazio u starosti, i on ga je i

sahranioza njim ubrzo i njegovu enu Peru negde izmeu aprila 1615, kada je poslednji putspomenut kao iv, i poetka avgusta 1618, kada je ve bio pokojnik36.

34Dokument o mirazu (carta dotalis) nainjen je 30. marta 1595, i po njemu Cizila je od tasta dobio 2000

perpera u kotorskoj moneti (monetae catharinae), Dotium Notariae 15, 113'.

35 Pacta Matrimonialia 11 (15941617), 156; ugovor koji su nainili Antonius Juliani de Freddis aurifex exuna parte et Elisabetta filia Vincentii Urbini ex alia parte, registrovan je 10. januara 1610, ali je brak veranije bio sklopljen i ostvaren (contractum... etiam consumatum); miraz koji je mladoenja delom primio, adelom mu je samo obean, iznosio je 500 dukata. Po svoj prilici mlai je brat ovoga Antonija dominikanacKarlo Julijani de Freddis, sin Andrije de Freddis iz Venecije, doseljenog krajem XVI veka u Dubrovnik;

toga je dominikanca senat izabrao 1652, a papa potvrdio 3. februara 1653. za biskupa stonjskog i on je kao

ezdesetogodinjak umro u Stonu 3. novembra 1663. O njemu vid. D. FarlatusJ. Coletus, EcclesiaeRagusinae historia, Venetiis, 1800, 358.

36Antonio je posle imao grdne sporove s Nikolom, Stijepom i Ivanom Orbin oko s kromnog naslea koje je

ostalo od Pere i Vicka. Vid. Div. Canc. 199, 208'; Intentiones Cancellariae 19, 130130'; Mobilia 1618,234234'.

Cela ova duga pripovest o Vicku Nikolinom Orbinu, koji se sredinom XVI veka doselio u

Dubrovnik iz Kotora, i tu ostao, ima u naoj stvari nekog smisla pod pretpostavkom da je on bio unajtenjem srodstvu s dubrovakim istoriarom. Mi ak mislimo da mu je to morao biti otac. Na alost,pretpostavku nije sada moguno podupreti nijednim sigurnim dokazom, i ona se temelji na pukomoseanju. Meutim, ako nas oseanje vara, i ako je Mavro Orbin stariji no to ga zamiljamo, jedanput ese moda pokazati i da su Vicko i Mavro Orbin bili braa . U pravoj poplavi arhivskih svedoanstava oVicku Orbinu nema, za divno udo, nijednogaili se nijedno nije nalo u kome bi odnos izmeuVicka i budueg pisca Kraljevstva Slovena bio na bilo koji nain odreen. Vickovi sinovi isto tako nikadanisu pomenuli ovog svog eventualnog brata (ili strica?) nije ni on njih!tako da tajna njegovogporekla ostaje do daljega kompletna i nerazmrsiva.

Od neke krupnije koristi u njenom reavanju ne bi moglo biti ni tvrenje Sara Crijevia da jeMavro Orbin po majci bio iz puke porodice Flori, ugledne ne manje od porodice Orbin i na glasu uprvom redu po imunu Flori, slavnom ratniku i Mavrovom ujaku. Bez osobite je koristi ta vest stoga tonas, za ono vreme kada su prezimena bila toliko neustaljena, ona ne moe odvesti do izvesnosti. Osim


10/364

1

toga, Crijevi je nju preuzeo od samoga Orbina, ali dajui joj smisao koji ona moda nije imala. Najednom mestu Kraljevstva Slovena Orbin s gordou govori o svom roaku on kae: mio zioimunu Flori koji je ''u nae dane proslavio svoje ime i ime svoje domovine'', boravei trideset i estgodina u Francuskoj i sluei za sve vreme francuske kraljeve. ''Toliki je on uspeh imao u vojnim stvarima(nelle cose di guerra), da ga je vojvoda od Alansona gotovo stalno drao uza se, a od francuskih kraljevaAnrija i njegovog brata arla dobio je vrlo asna zvanja (carichi molto honorati)''. Orbin jo citira etiristiha koja je u slavu ovoga Florija ispevao na latinskom jeziku ''izvrsni pesnik'' (poeta eccellentissimo)Didak Pir:

Et miles intrepidus, et dux invictus in armis

Venit ab antiqua Florius Illyria,Illius egregiam virtutem, et fortia facta

Experta est duris Gallia temporibus37

.

37Il regno degli Slavi, 197. Znaenje tih stihova: ''Flori, neustraivi ratnik i vojskovoa nepobediv u boju,

doao je iz drevne Ilirije; njegove izvanredne vrline i junaka dela ogledala je Francuska u surovimvremenima.''

Nevolja je s ovom vesti u tome to u njoj Orbin svog slavnog roaka kome, neka je reeno

uzgred, nema traga u dubrovakim dokumentima naziva zio, a ta italijanska re, kako se dobro zna,moe znaiti ujak, ali isto tako i stric.Ne reivi prvi problem koji se pred nas postavio u ivotopisu Mavra Orbina, nismo u mogunosti

da reimo ni drugi, jo bitniji: kada je on roen. ak ni nagaanja s priblinim rokovima nemaju nikakvihizgleda da budu precizna. Ako je, kao to smo pretpostavili, Mavro Orbin doista bio sin Vicka Orbina, sijim smo se ivotom upoznali, on nije nikako mogao ugledati sveta pre 1563. godine; jer Vicko i PeraOrbin venali su se decembra 1561, a prvi im je sin sigurno bio Nikola kada je ba on poneo ime deda poocu, to je, prema davnanjem obiaju u Dubrovniku, privilegija prvoroene dece. Pisac KraljevstvaSlovena bio bi onda tek druti po redu i ime pod kojim je krten moglo bi biti Frano, kako mu se zvao i dedpo majci, to bi opet bilo u skladu sa starim dubrovakim ''uancama''. Ali videli smo da bi sepretpostavka o odnosu Mavra i Vicka Orbina mogla i obrnuti i postaviti drukije. Ako su, dakle, oni bili

braa,pisac je roen u Kotoru oko 1540. godine i u Dubrovnik je doao kao sasvim mlad ovek, ondakada i Vicko.Sve godine Orbinove mladosti, do poslednje, ostaju za nas u punom mraku takoe. Ono to se o

njima moe rei i bez dokumentarnih oslonaca, standardno je i jedva da nam ita objanjava u ivotupisca. kole je on, barem poetne isrednje, uio u Dubrovniku, dok je jo nosio ime pod kojim je krten ikoje, potpuno izvesno, nije bilo Mavro; te kole bile su dobre i meu njihovim profesorima brojilo senekoliko izvrsnih humanista i uglednih pisaca. Niko sada ne zna razloge koji su po tonjeg istoriaranagnali da ve u petnaestoj godini okrene lea svetu i da ue u tiinu manastira, kao monah. Ti su razloziponajpre mogli biti ekonomske prirode: u sirotinjskoj kui s mnogo dece to je bio neki izlaz i nekakvaansa; ali su mogli biti i vie idealni: ako je udeo da se otisne u svet nauke, mladi ovek iz drutvenihredova iz kojih je potekao Orbin mogao je to u ono vreme najlake, ako ne i iskljuivo, ukrcavi se na

veliki i moni brod rimske crkve.U prilog tom drugom moda bi svedoila jo i okolnost da se, izbirajui, opredelio za redtrudoljubivih i uenih benediktinaca, u ijim je osamljenim manastirima, smetenim na najlepim takamadubrovake okoline i punim rukopisa i knjiga, mogao da se sav prepusti kontemplaciji i studijama.''Obukao se kaluer'' kako se u Dubrovniku govorilo za monaenje benediktinaca u manastiru Sv.Marije na Mljetu, kao to je sam zabeleio opisujui to ostrvo neizrecive lepote38, i tom prilikom uzeo jeime po glasovitom benediktinskom misionaru i svecu iz VI veka, ueniku sv. Benedikta. Isto to ime ve jenosio jedan dubrovaki benediktinac; bio je to Nestor dubrovakih pesnika Mavro Vetranovi avi.

38 Isto, 200: ''Poi in un seno del detto luogo s'erge un picciolo scoglio, sopra di cui e edificata una venerabile


11/364

1

Badia, e Monastero dei Padri di San Benedetto negri, capo della Congregatione di detto ordine monacale,

percio Melitense addimandata, ove io mi sono fatto monaco.''

Da li je ''dum Mavar'' jo uvek bio u ivotu kada je jedan njegov novi sabrat, polaui sveanemonake zavete posle dvanaest meseci provedenih, prema regulama, na probi i kuanju, u takozvanom''novicijatu'', takoe birao za sebe ime slavnog benediktinskog sveca, ime koje je on nosio ve sedamdecenija? U to je vrlo teko poverovati,ve i stoga to su se meu monasima svakog manastira ovakvagomilanja istog imena i u isto vreme po pravilu izbegavala, iz praktinih, ali i drugih razloga. Ova nas

okolnost moda ujedno dovodi i blie trenutku u koji je Mavro Orbin postao kaluer39

. Kako je MavroVetranovi, kao starac od preko devedeset tri godine, umro 15. januara 157640, najverovatnije je da seMavro Orbin zamonaio tek posle tog datuma.

39Milan Reetar, Zivot i rad Inacija Gorgi (urevia), Stari pisci hrvatski XXV (2), Zagreb, 1926, str.XLIX nap. 2: ''U Dubrovniku su zvali ''kaluerima'' samo Benediktince, a nikako ostale monahe zapadnecrkve.''

40S. Crijevi u Vetranovievoj biografiji (nav. delo, III, 166) izriito tvrdi: ''... hoc certum quod vita

excessit XVIII Kal. Februarias anno LXXVI supra MD.'' Bilo je, istina, pokuaja da se, na osnovu jednogarhivskog dokumenta od 11. januara 1592, trenutak Vetranovieve smrti pomeri u 1593. godinu (VickoLisiar, Tri dubrovaka otoia, Dubrovnik, 1935, 112), ali ce taj dokument ne odnosi na Vetranovia, ve

na naeg Orbina.

Ali i ovde, kao i gotovo svuda gde je re o Mavru Orbinu, stvari kao da su se zaverile da nas dokraja ostave u nedoumici: im se u njegovoj biografiji doe do neega to lii na kakvu-takvu izvesnost,smesta iskrsava i drugo to donosi nova pitanja i unosi nova nespokojstva. Jedan davnanji biograf pisacakoji su pripadali benediktinskoj kongregaciji Svete Justineod 1504. ta se kongregacija zove imontekasinskanehotice je posejao klicu sumnje.

Suprotno svakom oekivanju, taj je biograf meu pisce svoje kongregacije uvrstio i Mavra Orbina,koji jojnije pripadao 41.

Zna se: dubrovaki benediktinski manastiri, svi osim jednoga, onoga Sv. Marije na Lokrumu,odvojili su se od montekasinske kongregacije jo napoetku XVI veka i obrazovali zasebnu, mljetsku

kongregaciju, prozvanu tako po sredinom svom manastiru, koji je bio na ostrvu Mljetu42

.

41 Marianus Armellini, Bibliotheca benedictino-casinensis sive scriptorum Casinensis Congregationis aliasS. Justinae Patavinae, qui in ea ad haec usque tempora floruerunt operum et gestorum notitiae, II, Assisii,

1732, 103104.

42Najnoviji prikaz istorije mljetske kongregacije dao je Ivan Ostoji u delu Benediktinci u Hrvatskoj i

ostalim naim krajevima. Sv. II. Benediktinci u Dalmaciji, Split, 1964. Tamo je navedena i sva ranijaliteratura o tom predmetu.

Ali deavalo se, izgleda da je u XVI veku to bilo ak esto, da pojedini dubrovaki benediktinciprovedu neko vreme po montekasinskim manastirima, u Italiji ili u Svetoj Mariji na Lokrumu, pa je prema

uverenju upravo citiranog biografa, to uradio i Orbin. U starim registrima lokrumskog manastira naao se,pod godinom 1555, doista nekakav tek zareen benediktinac Mavro iz Dubrovnika (D. Maurus a Ragusio)i M. Armellini,povezavi tu vest s injenicom da su se po bibliotekama italijanskih manastiramontekasinske kongregacije uvala pojedina Orbinova dela, tampana ili rukopisna43, pomislio je da bi tajlokrumski don Mavro mogao biti kasniji pisac Kraljevstva Slovena, Mavro Orbin

44.

43O svemu tome bie vie rei u daljem tekstu ovoga osvrta.

44D. Maurus je meu monasima mljetskog manastira naveden i 22. oktobra 1555. u dokumentu

registrovanom u Diversa Cancellariae 141 (15551556), 118.


12/364

1

Ako se njegova kombinacija pribliila istini, jedino moguni zakljuak bio bi ovakav: poto je kaodeak doao s bratom u Dubrovnik iz Kotora, sin izvesnog Nikole Orbina stupio je pred godinom 1555. umanastir Sv. Marije na Mljetu, a onda je, posle kratkotrajnog boravka na Lokrumu, o tiao u Italiju idecenijama prebivao po tamonjim benediktinskim manastirima, da se tek pred kraj XVI stolea vrati uDubrovnik i od tada svoju sudbinu uglavnom vee za njega. Ono to takvoj pretpostavci silno smeta nijebeznaajno: Mavro Orbin nije se poeo javljati u dokumentima mnogo pre svretka XVI veka, a osim togai jo simptomatinije valjda bi on za tolike decenije to ih je proboravio u Italiji morao bolje nauiti

italijanski jezik no to je pokazao da ga je nauio.Bilo kako bilo, za Mljet i benediktinski manastir na njemu vezale su se mnoge godine Orbinovog

ivota, i izvesno je da e tu negde biti i objanjenje njegovog lepog i s oduevljenjem raenog opisa togaostrva, koji je umetnuo u okvire Kraljevstva Slovena

45.

45 Taj opis zahvata str. 199201. i vei je no opis ijednog drugog mesta u dubrovakoj okolini.

Spomenuo je on tom prilikom mljetske uvale i tesnace, u kojima je uivao, i njegove obale pokojima se etao i nad kojima su se, sve do mora, nadnosile grane borova i staroga hraa,pravei ugodanhlad i dajui stan kamenicama koje se po njima hvataju; nije zaboravio ni mljetska jaka i omamljujuacrvena vina, govorio je o ribama koje se u njegovim vodama hvataju i o morskim medvedima koji zalaze u

njegovo jezero, pa posle ne nahodeputa da se vrate i izlaze na kolno, ne bojei se ljudi i postupajuiprema njihovim zapovestima; setio se dirljivih i fantastinih legendi koje se na ostrvu priaju i pomenuo jekako se mljetski seljaci razgovaraju zviducima; nije propustio, kao dobar monah, da Mleane, koji su svibili kmetovi njegovog manastira, prekori to se esto ''bez ijednog pravinog razloga diu protiv svojihgospodara i ovima povremeno zadaju velike glavobolje''.

U manastiru u kome je iveo i radio negovala se uspomena na mnoge negdanje benediktince kojisu tu iveli i radili takoe, i uvali su se, uz njihove portrete, rukopisi i knjige koji su im pripadali ili kojesu oni pisali. Ali i meu ivom Orbinovom sabraom bilo je uenih i izuzetnih linosti, i znalaca mnogihjezika i kultura. One ranije, o kojima je bez sumnje mnogo sluao i mislio, kao i ove koji su mu bilisavremenici i s kojima je bivao svakodnevno, Orbin je posle, u Kraljevstvu Slovena, izdvojio i istakao s

naroitom hvalom i s posebnim ponosom46. Oni su bez sumnje, a u duhu najboljih benediktinskih

tradicija, i njemu samome bili ugled i podsticaj da trenutke koji mu preostanu od uobiajenih dunosti iobaveza provede nad knjigom i u studijama.

46 II regno degli Slavi, 200.

Crijevi je odnekud znao ako nije govorio napametda su Orbina njegova sabraa volela icenila zbog mudrosti i vrednoe, zbog blagosti i ljubavi za red i disciplinu, i da su ga ne jedanput birala zastareinu i opata. Ako je tako i bilo, svakako nije bilo uvek, i nije bilo ak ni dugo. U monakoj karijeriMavra Orbina ee su bile duge i silovite bure, i dramatini sukobi, i raskidi posle kojih su povraci biliteki ili i nemoguni; bonace i spokojstva bilo je malo.

Prvi put se dum Mavar Orbin javlja u nekoj funkciji, i to je ujedno i prvi spomen o njemu u

arhivskim izvorima uopte, tek 1592. godine. Tada je on prior manastira Sv. Andrije na ostrvu istogaimena (prior Sancti Andreae de Pellago), na kome su, davno pre njega, iveli u samoi i zaboravu jedandubrovaki istoriar, Lujo CrijeviTuberon, i jedan pesnik, Mavro Vetranovi avi. Ovaj poslednji uoduoj pesmi koju je s razlogom nazvao Remeta, prolio je mnogo suza i iskrenih, a ne samo literarnih,zbog stostrukih nevolja i neizmernog emera koji prate ivot smirenih kaluera na tom pustom inepristupanom kolju. Kao svetoandrejski prior, Orbin je, uz saglasnost ostalih monaha iz istogamanastira (cum consensu ut dixit et expressa voluntate omnium monacorum dicti monasterii), 30. januara1592. iznajmio vlastelinu Stijepu Beneiu, zastupniku Petra Palikue, svetenika sa Lopuda, uiteljadubrovake dece i prevodioca pobonih hagiografskih tekstova, neke zemlje s kuicom na Lopudu, namestu nazvanom Pod svetim Ivanom, za dva perpera i tri groa godinje kirije47. Ima i drugi spomen o M.


13/364

1

Orbinu iz istog meseca: doavi na ipan u posetu izvesnom dum Teofilu, opatu benediktinskog manastirau Pakljenom, on je bio, skupa sa svojim domainom, svedok na nekakvom tamonjem venanju48.

47Diversa Cancellariae 182 (1592), a tergo, 10'11.

48 Vest je zapisana u knjizi venanih (Liber matrimoniorum) upe PakljenaSuura, 15901690, na str.92. Orbin je tu naznaen kao D. Mauro, priore de Santo Andrea. Vid. V. Lisiar, nav.delo, 112.

Ovoliko bezazlene i ovako idiline vesti o M. Orbinu sasvim su retke, i u stvari prestaju da sejavljaju odmah na poetku dokumentarnog praenja njegove sudbine. Najranija velika oluja podigla se unjoj ve sredinom avgusta 1593. godine; Orbin je tada upravo bio izabran za opata nevelikog ali starogmanastira Sv. Mihajla Arhanela, smetenog na istonom delu ostrva ipana ''u predjelu Pakljeno, ukotlini obrubljenoj breuljcima''49.

Mogao je raditi spokojno u tom samotnom manastiru koji se odbrambenom kulom zatitio odiznenadnih upada turskih gusara i kojim je pre njega nekoliko godina ve upravljao jedan istoriar i starijiOrbinov sabrat, Evsevije Kabui50.

49I. Ostoji, nav. delo, 458.

50Kao opat Sv. Mihajla u Pakljeni na ipanu (abbas monasterii Sancti Michaelis insulae Giuppanae)

Kabui je spomenut u dokumentima 13. VII 1579 (Diversa Notariae 121, 162), 9. I 1580 (Isto, 190') i 16.VI 1581 (Diversa Cancellariae 168, 43'). Od svih dela tog uenog benediktinca, koji je umro u Stonu 1594,sada je poznato jedino De exemplis illustrium virorum Rhacusanae civitatis vel et exterorum qui in eamaliquo beneficio noti habentur; Ono ce u prepisu Iva Aletina uva u negdanjoj biblioteci Milana Reetara uPragu. Ostala dva, latinski pisani Dubrovaki anali (Annales Epidauri) i ivoti nadbiskupa(Archiepiscoporum vitae), ije je rukopise, umirui, ostavio stonjskom biskupu Hrizostomu Ranjini, odavnosu izgubljena. O Kabuiu vid. P. Kolendi, Biografska dela Ignjata urevia, Beograd, 1935, str. 3334.i nap. 220228.

Ali je sve to odjednom postalo nemoguno onoga asakada se on estoko sukobio sa svojimneposrednim pretpostavljenim, Dambatistom Orsatovim ureviem, koji je bio opat manastira Svetog

Jakoba u Vinjici i predsednik itave mljetske kongregacije benediktinaca

51

.51Dubrovaki vlastelin i benediktinac Dambatista Orsatov urevi (R. D. Joannes Baptista Orsati deGeorgiis), koji je u ovovreme bio predsednik mljetske kongregacije (praeses Congregationis Melitensis),

kasnije je, u dubrovakom senatu, izabran za biskupa stonjskog (papa ga je potvrdio 14. avg. 1606), a uStonu je i umro, 24. novembra 1608, u sedamdeset petoj godini ivota. Sam Orbin svedoi (Il regno degliSlavi, 200) da je urevi bio izvrstan znalac jevrejskog, grkog i latinskog jezika, a to pie i nanadgrobnoj ploi koju su u stonjskoj crkvi Sv. Vlaha postavili urevievi neaci (njen tekst: V. Taljeran,Zrnca za povijest Stona, Dubrovnik, 1935, 53). Dubrovaki biografi obino istiu govor na latinskom jezikukojim se ovaj ''profesor svete teologije'' obratio papi u Rimu.

Oko ega jesukob izbio sada se ne vidi, a i iz uzajamnih ljutih optubi obeju strana koje su bile u

sporu ne moe se ni nazreti. urevi je spominjao nekakvu klevetu (calumnia), koju mu je Orbin naneo,a govorio je i o zlu glasu na koji je ovaj kod naroda iziao ''zbog ivota voenog s vrlo malo estitosti'' (obsuam virtam parum honeste traductam); oigledno vie zbog te ''klevete'' no zbog nedolinog ivota,urevi je Orbina oinuo crkvenim kaznama, liio opatske funkcije na ipanu i optuio inkviziciji uRimu. To je, meutim, samo jedna strana medalje; obratna pokazuje sasvim drukiji Orbinov lik. Kada je,naime, iz Rima stigao poziv da se Orbin to hitnije pojavi pred inkvizicijom, dubrovaki nadbiskupAurelio Novarino, preko koga su kardinali taj poziv uputili, zatraio je da mu se Orbin dovede sa Mljeta.Kada mu ga je predsednik mljetske kongregacije poslao u pratnji fra Firma, nadbiskup je, nainivi valjdasa svoje strane nekakav proces, doao do uverenja da je Orbin u potpunosti nevin i da je izloen ''besunekolicine zluradih'' (nonnullorum maleficorum), koji su se bez ikakvog milosra (sine ulla caritate)


14/364

1

zaverili protiv njegovog ivota i asti. Stoga je progonjenom Orbinu dodelio stan (domicilium) udominikanskom manastiru u Dubrovniku, a od mljetskih benediktinaca zatraio je da podnesu sav troaknjegovog nevoljnog putovanja u Rim, plativi prevoz, hranu za sve vreme puta i odeu, i to ne samoza njega ve i za njegovog pratioca, ako mu ovaj zatreba. Dubrovaki prelat nije ostao ni kod ovoga, madaje vetime osvetoljubivog urevia pogodio onde gde je bio najosetljiviji; on je Orbina brzo razreiosvih kazni koje su mu izreene i naredio je da se ponovo vrati u svoju opatiju, sa svim pravima i sneokrnjenom au (absolvit omnino Don Maurum monacum ab omni paena sibi alias irrogata peradmodum reverendum presidentem et abbatem Congregationis Melitensis ipsumque restituit dignitati

abbatiae Pachglienae qua iam ante paenam sibi iniunctam functus fuerit).Ha taj nadbiskupov gest, koji je, po urevievim reima, u Gradu primljen s optim

skandalizovanjem (cum grave scandalo civitatis) i koji je naneo silnu tetu mljetskoj kongregaciji, nastaoje pravi i bespotedni rat protestima i kontraprotestima, apelacijama i polemikim uzvraajima,pravnikim nadmetanjima i meusobnim osporavanjima izmeu nadbiskupa i Orbina s jedne ipredsednika kongregacije Dambatiste urevia i njegovog pravnog zastupnika, filozofa NikoleGuetia, s druge strane. urevi je nadbiskupa optuivao da je prekoraio ovlaenja koja je imao i dase pristrasno umeao u spor; nadbiskup je odbacivao njegove proteste kao ''prazne, frivolne i nitavne''(vanam, frivolam et nullius momenti); Orbin, kome su urevieve demare donosili u dominikanskimanastir, odbijao je da ih saslua i upuivao je na jedino nadleni nadbiskupski sud, gde ovakve raspraveimaju mesta; a sve se inilo pred svedocima meu njima je jednom bio i Dinko Ranjina i

napismeno, uz uee i posredstvom dravnih kancelara62

.

62Vrlo opirne dokumente o celom tom sporu, datirane 26. VIII i 17. IX 1593, i 2. i 16. V 1594, vid. u

Diversa Cancellariae 184 (15931594) 73'75, 85'87, 213'214, 220'221.

Kako se taj rat okonao i da li je on nekoj strani doneo pobedu ili se, naprotiv, prekinuokompromisom, iz dubrovakih dokumenata ne moe se ustanoviti; najverovatnije je da e to biti kadri dakau tek vatikanski dokumenti, kada jedanput iziu na videlo. Ne ini se ipak da je Orbin i definitivnoosloboen od crkvene osude kojoj ga je predsednik njegove kongregacije podvrgao i da se odmah vratio umanastir Svetog Mihajla na ipanu, koji mu je bio poveren. Drukije ne bi bilo lako shvatiti breve koji muje iz Rima uputio papa Klement VIII 2. januara 1597. godine. Odreujui ga, za tu priliku, svih

''ekskomunikacija, suspenzija i interdikta, kao i od drugih crkvenih osuda, ukora i kazni'', papa ga jeimenovao za opata benediktinskog manastira Sv. Marije u Bau, daleko na sever od Dubrovnika, uBakoj. Taj manastir, kako se iitava iz brevea, drao je do smrti neki Petar Vickov, svetenik izDubrovnika, ali je on umro etiri godine ranije i manastir je od tada bio bez uprave53. Sada je on preputanna upravljanje Mavru Orbinu, za iju je pobonost, katoliku revnost, propovednike sposobnosti,estitost obiaja i ostale mnogostruke vrline papa naao puno lepih, razume se toliko isto ikonvencionalnih, rei u svom breveu.

53 Breve je na Orbinovu molbu (ad instantiam reverendi Don Mauri monaci melitensis) registrovan tek 14.

oktobra 1609 (Diversa de foris 20, 1609, 294296'), i on je adresovan: Dilecto filio Mauro Orbino ordinisSancti Benedicti Congregationis Melitensis professo Abbati monasterii S. Mariae in Ducatu Baat DiocesisColocensis ordinis eiusdem Sancti Benedicti.

Ne treba se varati o pravom smislu ovoga imenovanja. Orbin se nije posle ovoga zaputio u

nepoznati Ba, da tamo ivi i radi, kao to to slono tvrde njegovi biografi, i Crijevi meu njima. On nato nije bio ak ni obavezan, i sa sigurnou se moe uzimati da svoju novu opatiju ni do smrti nije video.Ona je njemu data u takozvanu komendu, to e rei da su mu iz nje u odreenim rokovima i u tanopredvienim iznosima stizali stalni prihodi, bez neke naroite obaveze sa njegove strane; komende su, znase to inae, bile neka vrsta sinekure koju su dobijali ''oni lanovi klera, koji su vrili razne crkvene slube iposlove, a nisu bili dolino opskrbljeni ili koji su bili izgubili crkveni beneficij to ih je nekada izdravao''.''Dogaalo se nastavlja povesniar benediktinskog reda54da papa ili vladar nije znao gdje je opatija


15/364

1

to je nekome povjerio, a onaj koji ju je dobio nije znao to je primio i odakle mu zakupnik(conductor) iliprokurator alje prihode.''

54I. Ostoji, nav. delo, 5758.

Orbin je, svi su izgledi, proiveo neko vreme izvan manastira svoga reda, iz kojih se uklonio samili su ga uklonili drugi, istina sa dovoljno sredstava za ivot i uteen novom opatskom titulom, koju jedodao svome imenu i ispisivao na svojim knjigama. Najverovatnije je ovo onaj odsek njegovog ivota koji

je, prema Crijeviu, on proboravio u Stonu, gostoljubivo primljen od strane negdanjeg svog manastirskogsabrata, a u ovo doba stonjskog biskupa Hrizostoma Ranjine

55. Dugo se u Stonu nije zadrao, u svakomsluaju, a nije za tim ni bilo potrebe.

55S. Crijevi, nav. delo, 156: At temporis intercessu, ut interdum fieri solet, a sodalibus, quam ob causamprorsus ignoro, animum omnino alienavit Marinus coenobioque excessit. Primum exceptus est hospitio

Stagni in domum suam, a Chrysostomo Araneo, suo olim in coenobio sodali. Za stonjskog biskupa Ranjinaje imenovan 1585. godine i poto je dve decenije drao biskupsku stolicu, umro je 4. novembra 1605. uDubrovniku. O njemu vid. D. FarlatusJ. Coletus, nav. delo, 335; J. Radoni, Dubrovaka akta i povelje,II, 2, Beograd, 1938, SANU, Zbornik za ist. jezik i knji. srpskog naroda. 3. Odelj. knj. VIII, str. 468.

Zbog sukoba s predsednikom kongregacije i s onom braom koja su ovoga podrala, Orbin nije,naravno, pogubio svoje prijatelje u Gradu; istorije kao to je bila ova njegova nisu predstavljale nekiizuzetak u Dubrovniku, i ee su ostajale tema optih razgovora no to su postajale izvor trajnog zla. I sasamim ureviem Orbin je vremenom na neki nain svakako sredio raune; inae ne bi, kad ve nijemorao, umetnuo pohvalni spomen svoga protivnika na stranice Kraljevstva Slovena, gde je bila re oistaknutim benediktincima mljetske kongregacije.

Koje je Dubrovane Orbin susretao u ove godine kao svoje prijatelje teko da emo ikada znati;samo poneki od njih izviru iz tame zaborava. Jedan je iz njihovog skupa veliki humanista i latinski pesnik

Isaija Koen ilikako se on u poeziji nazivaoDidak Pir, odnosno Jakob Flavije, Jevrejin iz Portugala,koji je u Dubrovniku proveo blizu pola veka, i koji je tamo i umro, sredinom maja 1599. godine

56.

56Vanija je literatura o ovom pesniku:. Krbler, ivot i rad humanista Didaka Pira Portugalca napose uDubrovniku, Rad, 216, Zagreb, 1917, 1169; J. Tadi, Jevreji..., 298314; P. Kolendi, Nekoliko pesamahumaniste Didaka Pira, Zbornik istorije knjievnosti SANU, knj. 2, Beograd, 1961, 148; tamo sunavedeni i ostali napisi o Piru.

Orbin je, videli smo, citirao u Kraljevstvu Slovena stihove to ih je Pir ispevao u hvalu njegovogroaka imuna Florija; da nije bilo prijateljstva kojega je vezivalo s dubrovakim benediktincem, sigurnone bi bilo ni Pirovog oduevljenja za dalekog ratnika koga nikad nije video i za koga je, izvesno, samo odOrbina i uo. Ali, kako po svemu izgleda, ima i Pirovih stihova pisanih za samog Orbina. BiografAntunAgi u jednom svom rukopisu sa knjievno-istorijskim belekama, i to preteno vaenim iz Orbinovih iPirovih dela

57, naveo je nekoliko latinskih heksametara iz Pirove elegije Dinku Ranjini, u kojima se, po

njegovu uverenju, hvali M. Orbin, i hvali veoma visoko, kao ''novi dalmatinski Tukidid''.

57Rukopis je u obliku registra, a beleke o dubrovakim piscima, koje su u njemu, mahom su vrlo kratke; u

velikoj je etvrtini i nije potpisan, ali se Agieva ruka jasno raspoznaje; uva se u Biblioteci Male brae uDubrovniku pod (najnovijim) brojem 417.

Ueni franjevac otiao je i korak dalje. On pretpostavlja, to je dosad ostalo neuoeno, da je Pir ijedan odeljak svoje knjige Cato minor, tampane u Mlecima 1596, posvetio Orbinu. Taj se odeljak nazivaGrobovi (Tumuli) i sadri sve same osmrtnice, a posveta mu je upravljena ''potovanome Mavru opatumljetskome'' (ad reverendum Maurum abbatem melitensem); u tome je Mavru naa knjievna istorija, inajnovija, videla Mavra Vetranovia. Ona pri tom nije imala u vidu Agievo upozorenje da je Pirov


16/364

1

mljetski opat Mavro najverovatnije Orbin, a ne Vetranovi, jer Vetranoviu nije mogao biti posveenciklus pesama u kome se daje i njegova osmrtnica

58.

58''Eidem Orbino, ut puto, idem Flavius dicavit suos Tumulos: neque enim Manro Vetrano dicare poterit,

dum inter eosdem Tumulos extat etiam Vetrani Epitaphium.''

Ovo je i vreme kada Mavro Orbin radi na svom ivotnom delu. Moe se verovati da je on za njegai ranije, dok je iveo u miru sa svojim blinjima i imao pri ruci knjinice i arhive po manastirima

dubrovakih benediktinaca, pretraio i ispisao poneke izvore, u prvom redu domae. Ali glavninu svojegrae Orbin je pribrao i Kraljevstvo Slovena je napisao tek poto se, poslednjih godina veka, otisnuo izDubrovnika i doao u Italiju. Sam je svedok, i svoje je svedoanstvo umetnuo u predgovor dela (D. MauroOrbini a lettori), da je, da bi knjigu ''doveo do veeg savrenstva'', putovao, i vie puta, u razne italijanskegradove, traei istorijske spise i gledajui: biblioteke, ali da je najvie naao u Pezaru, u znamenitojknjinici urbinskog vojvode Franeska Marije II Dela Rovere; ta knjinica, iji je najvei deo sada ubiblioteci vatikanskoj, bila je onda, po Orbinovom verovanju, ''najbogatija i najlepe opremljenaizmeusvih drugih'', zahvaljujui staranju i ogromnoj revnosti samoga vojvode. U njoj su se uvali uvaju sedelom jo uvek kodeksi znameniti i retki kako po sadrini, tako i lepoti. I u njoj je Orbin video veinuknjiga koje je doista imao u rukama iz onog predugog spiska to ga je, s poneto afektiranom uenou,koja je bila obiaj, ali i slabost, starih humanista, stavio na poetak Kraljevstva Slovena.

PORTRET MARINA ANDRIJINOG BOBALJEVIA

Ko zna da li bi Orbin ikada, ali najverovatnije je da ne bi nikada, uao u tu biblioteku, da nije imaomonu protekciju jednog uticajnog i basnoslovno bogatog Dubrovanina, koji je sticajem okolnosti vegodinama iveo u Pezaru i bio izvanredno lepo primljen u najviem pezarskom drutvu. Taj Dubrovanin,vlastelin Marin Andrijin Bobaljevi, javlja se u ovom sluaju u ulozi viestrukog mecene: on je s pravomgransenjerskom izdanou Orbina obasuo svim to mu je potrebno da delo okona, i on je, kada jeKraljevstvo Slovena bilo najzad gotovo, podneo sav golemi troak njegovog skupog tampanja. Jo vieod toga, i svakako najvie: po njegovom je nalogu Orbinova knjiga i pisana i ona je svojevrsni izraz


17/364

1

njegovog slovenskog patriotizma i njegove neizmerne, godinama samo uveavane, enje za domovinom,koja mu je zauvek zatvorila svoje vratnice

59.

59Posveujui svome meceni Kraljevstvo Slovena jednim oduim tekstom (Al molto illustre sig.r mio

osservandiss. il signor Marino del signor Andrea Bobali), Orbin je bez sumnje s puno razumljivog

preterivanja nanizao hvale upuene Bobaljeviu lino i celoj njegovoj porodici, ali izvesno nije bio usukobu s injenicama najavljujui na poetku: ''Havendo io scritto questa historia de gli Slavi per ordine diV. S. e con quelle commodita, ch'ella m'ha largamente somministrato di tutte le cose opportune per

condurla al fine ...''

Taj Orbinov mecena, kome Kraljevstvo Slovena nije jedina spona s dubrovakom kulturom, bio jeovek neobian i udan, neobian i udan ak i za ona vremena u kojima neobini i udni pojedincinipoto nisu predstavljali retkost; a njegov je ivot pravi jedan pakao u malome. Roen (1556. godine) uuplivnoj i prebogatoj patricijskoj kui, izgleda da je od malih nogu bio naviknut da njegova volja, i kada jebez osnova, i kada je trenutni hir, znai zakon za druge;to ga je odvodilo u silovite postupke, kada ti drugi nisu bili skloni da se s tim pomire, i to ga je najposlesunovratilo u tragediju, iz koje se nikada nije iupao. Nije bio lien svakoga talenta i ak bi se reklo da jeod mladosti pokazivao nekih sklonosti za literaturu i nauku, ako se o tome sme suditi na osnovu jednog

njegovog italijanskog soneta pisanog u hvalu astronoma i pesnika Nikole Naljekovia i tampanog uNaljekovievom delu Dialogo sopra la sfera del mondo, 1579. godine60.

60 Bobaljeviev je sonet pretampao i o njemu je raspravljao Arnolfo Bacotich u oduem radu o naimpesnicima koji su pisali na italijanskom jeziku Rimatori dalmati nel Cinquecento, Archivio storico per la

Dalmazia, vol. XXII, 1936, 314315.

Prva vea drama njegovog ivota pala je u 1576. godinu i vie je plod nesrenog sluaja no nekeprethodno smiljene i due noene namere; ali ona je ve jedno ubistvo. U njoj je toliko mnogo od svegaonoga to se tako rei iz noi u no odigravalo po zabitim ulicama renesansnog grada i to je takokarakteristino za ivot u njemu u doba renesanse. U glavnim svojim linijama izvuena, ta bi drama bila usledeem. Jedna ''druina'' dubrovakih plemia, mladih, raspusnih i na sve spremnih, upala je u noizmeu 12. i 13. oktobra u kuu dveju Dubrovkinja najneznatnije vrline, Kate Benkove i Margarite

Bernardove, keri izvesne Petrue Vuieve; u toj grupi ''nouraka'', koja je pola u lov na uivanje izabavu, naao se i Bobaljevi, tek odskora punoletan, i lan Velikog vijea, a sa njim su bili i njegovmlai brat Dono i jo trojica ''vlasteliia''; dok su ovi plemii boravili u reenoj kui, neko je na balkonbacao kamike, to oni, razumljivo, nisu mogli shvatiti drukije do kao teku uvredu; i stoga su, oprostivise, pohitali da nepoznatog nau i da mu uzvrate kako oni umeju; nesreni ovek pao je pod njihovimmaevima i oni su se razbeali, ali sutradan se sve saznalo: rtva je bio vlastelin Marinko FranovTudievi, koji je ubrzo potom i umro od rana zadobijenih te strane veeri61.

61Dogaaj je u punoj opirnosti zabeleen u zapisniku istrage koju su kriminalne sudije vodile ve tokom

13. avgusta 1576; njihov poziv Bobaljeviu i ostalima da se u najkraem roku jave pred sud da bi se branili''u vezi sa sluajem rana zadatih pokojnom gospodinu Marinku Franovom Tudieviu... po glavi, od kojih je

rana isti pokojni gospodin Marinko prole noi umro'' optinski glasonoa (''zdur'') izvikivao jedubrovakim ulicama 27. oktobra. Lamenta de intus 112 (1576), 189192.

Krivci nisu dospeli u ruke ''pravdi'', koja nije ni pokazala ba mnogo revnosti: iz crkve, u koju suse bili sklonili, pobegli su izvan granica Republike i od tada vie od est godina proiveli u progonstvu.Marinov stric Dono Bobaljevi, senator od ugleda i uticaja, pokuao je, istina, da svoje roake spase odpotucanja po svetu jednom zanimljivom pravnom procedurom

62, ali su se na to pobunili sinovi ubijenog

Tudievia i pokuaj je smesta propao63.

62Ta procedura ima svoju predistoriju, koja je opet izvanredno ivopisna sliica iz dubrovake kulturne


18/364

1

istorije. Poetkom 1576. godine, naime, ukradene su bile neke slubene arhivske knjige: iz Notarije LibrumDebitorum anni de 1575, a iz Kancelarije Librum Diversorum i Librum Aptay, pa je vlada odmah 4. januaraoglasila da e onome ko prokae krivca kao nagradu dati 1000 dukata i jo pravo da u Dubrovnik slobodnouvede dvojicu osuenih zbog ubistva (Consilium Rogatorum 63, 15751576, 123'124). Kapetan fregateIvo Boov (Joannes Natalis) naao je i knjige i samoga kradljivca: bio je to neki Nikola Rofe, koji je 14.jula osuen na smrt i odmah obeen (Isto, 230231'). Mesec dana kasnije, Ivo Boov obratio se vladi sinteresantnom molbom: on e se odrei obeanih dukata, ali u naknadu za to moli da svoje pravo ouvoenjudvojice ubica u Dubrovnik ustupi Franu Franovom Lukareviu, poznatom vlastelinu i skromnompesniku iz onih dana (Isto, 247'). Na scenu je zatim stupio stari Dono Bobaljevi, koji je najpre od Iva

Boova iznudio da pomenuto pravo ustupi njemu, a kada se ovaj kasnije pokajao i svoje ustupanjeoporekao, dobio je isto pravo celim jednim lancem uzajamnih ustupanja i odricanja (Diversa Notariae 120,

15751577, 102'104').

63 Njihov protest, upravljen u obliku molbe vladi 21. februara 1577, toliko je bio neosporan da je mora biti

odmah i usvojen; u njemu oni govore o svom ocu, koga su ''bez ikakva razloga a potpuno nepravino ubiligospoda Marin i Dono Andrijini Bobaljevii sa svojim drutovima''; ostavljajui ''gospodi'' da procenikakvu je tetu ta smrt nanela njima, koji su ostali ''nejaki, bez oca i majke'', i ''kolike su suze u gradupropratile jedan tako nepravian i alostan dogaaj'' (Sonsilium Rogatorum 64, 15771578, 26'27').

Tek 4. januara 1584. Veliko vijee dodelilo je ''milost'' celoj ovoj grupi i oni su se svi moglislobodno vratiti kuama64.

Bobaljevi se izgleda nije urio da napusti Napulj u kome je proveo godine izgnanstva, ivei navelikoj nozi, kao renesansni kavaljer i gospodin. Njemu je jo 1587. i 1588. godine dubrovaka vladaupuivalatamo pisma, traei od njega poneku uslugu, kao to je to inila i kada su u pitanju bili druginjeni plemii65.

64 Consilium Maius 27 (15821586), 120': ''Prima pars est de faciendo gratiam ser Marino And. deBobalio, ser Joanni St. de Goze, ser Orsato Nic. de Bona, ser Petro Mar. de Cerva et ser Junio Andr. de

Bobalio a contumacia homicidij.''

65Vid. za to Consilium Rogatorum 69 (15861588), 111', 147, 180, 191', i Lettere e commissioni di

Ponente 5, 122'236' (tu su na desetine vladinih pisama Bobaljeviu, datiranih izmeu 16. marta 1587. i

18. marta 1588. godine).

Njegov povratak u domovinu posle tolikog izbivanja bio je sudbonosan za njega, a u izvesnoj meri

i za itavu Republiku. Na redu je bila nova drama, jo krvavija i po posledicama stranija, i opet je onglavu spasavao begstvom u izgnanstvo, koje je ovoga puta okonano tek njegovom smru. Sada je srdbunosio due u sebi i u katastrofu je uao svesno. Prema sebi je kao protivnika i rtvu imao jednog odnajveih Dubrovana XVI veka, diplomatu najkrupnijeg formata i istaknutog pravnika Frana FranovogGundulia66.

66Najpuniju biografiju Frana Gundulia (15391589) dao je, na osnovu arhivskih istraivanja, Jorjo Tadi

u knjizi Dubrovaki portreti, Beograd, Srpska knjievna zadruga, 1948, 234280. Zaudo, Tadiu su ostalenepoznate okolnosti pod kojima su preseeni dani velikog Dubrovanina i lidera jedne od najmonijihvlasteoskih stranaka u gradu. On je samo konstatovao da je Gunduli umro ''ba usred leta iznenada'' inasluivao je da je borba koju je vodio s Jerom Kabuiem i njegovom strankom ''moda ubrzala njegovusmrt''.

Bila je to velika scena osvete i mrnje, po renesansnim obiajima i po panskom ukusu; i takoe suse mnoga i bitna svojstva dubrovakog ivota iz onih decenija verno odslikala u njoj. Evo ta je toj sceniprethodilo i kako je ona protekla. Ogoren to Gunduli, koji mu je bio i neki roak (''Ali je to alostanroak!'', govorili su Bobaljevii), merama koje preduzima u senatu protiv porone omladine oiglednocilja na njega ikao razlog jo trivijalnije! to ga svojim uticajem spreava da dri nekakvog slugu


19/364

1

do koga mu je silno bilo stalo, Bobaljevi je samo ekao svoj trenutak. Naao ga je 15. oktobra 1589, kadase Gunduli s prijateljima i enom uputio u crkvu dominikanskog manastira Sveti Krst u Gruu. SaekaviGundulia pred samim manastirom, priao mu je s namerom da ga ponizi i uvredi, ali je naiao na otpor, inastala je surova borba: Gunduli je na Bobaljevieve nasrtaje odgovarao batinom koja mu se odjednomstvorila u rukama, i nije bio nimalo nean, ali je bio slabiji, i ne mogavi da izdri, pokuao je da se sklonibeei u crkvu; izbezumljeni Bobaljevi stigao ga je i tamo, i udarcima noa u grudi usmrtio ga je bapred oltarom Svetog sakramenta. ''Hajme, Maro, to ovoj uini,?'' jadikovali su prijatelji Bobaljevieviposle dogaaja. ''Uinjena stvar ne ima ela'', uzvraao je ovaj poznatom srpskohrvatskom poslovicom67, i

dodavao: ''Da me nije udario batinom po uhu, ne bih se tako razbesneo.'' Iz tih stopa, on je barkom saosam vesala, otpre spremljenom i dobro naoruanom, krenuo put Napulja, a za njim je ostao strah u gradu,kod obeju strana.

68

67Njen je smisao: stvar koja je uinjena (svrena) nema poetka (ne moe se poeta kao da nije svrena).Istu poslovicu dubrovaki zbornici poslovica iz XVII i XVIII v. imaju u obliku: Stvar uinjena ela ne ima (. Danii, Poslovice, Zagreb, 1871, 116).

68Dogaaj je potanko opisan u sasluanjima oevidaca, registrovanim u Lamenta de foris 129 (15891590), 63'72'. Vid. i Libro degli stridati banditi e tormenti e sentenziati a morte 15251657: Ser MarinoAnd. de Bobali cridato e contumace per la morte de q. ser Francesco Francesco de Gondola in Lamenta de

foris 1589/90 ch. 65.

Njegov stariji brat Miho kretao se od Grua do Grada naoruan do zuba i samo u pratnji svojih''brava'', a pri susretima s prestravljenom vlastelom zlokobno je vadio napola ma iz korica i osiono pretio:''S Gunduliem smo poeli, a s drugima emo zavriti.'' S majkom Anicom, koja je, kako e joj posleuklesati na grobu, ''vie volela da bude bez domovine, no bez sina'', Marin se nastanio u Napulju, gde je, ubankama, bio jedan deoi on pozamaan njihovog porodinog imetka69. Na sve njegove pokuaje,kojih je od tada bilo mnogo, da se Dubrovniku priblii ili, kada su godine ve bile prole i kada je verovaoda je svoj greh okajao, da se u njega i definitivno vrati, stizao je samo jedan odgovor: odbijanje i pretnja

ili neumoljivo utanje70.

69Priblina predstava o veliini bogatstva porodice Bobaljevi moe se dobiti iz nekoliko podela koje su

meu sobom vrili Miho i Maro (Dono je bio umro u Padovi jo 23. avgusta 1588): 1593, u Napulju,odluili su da Maru pripadnu sve nepokretnosti na teritoriji Dubrovake Republike, a Mihu 50.000 dukata ugotovu koje braa dre zajedniki (Intentiones Cancellariae 13, 16111612, 6666'); 1607. izabraniarbitri izvrili su deobu nepokretnosti izmeu Miha i naslednika Marinovih; samo ovi poslednji dobili suveliku kuu u Ulici od Crjevjara, tri kue u irokoj ulici, tri kue na Garitu, jedan podrum suelice Krivojulici, kuu u Slavi ulici, zemlje na ipanu, u Rijeci in Chiachcovichi, u Zatonu i u Konavlima (DiversaNotariae 132, 16071608, 3'5); a 1633, kada se imovina delila izmeu sve trojice brae, sada sve trojicepokojnika, reeno je da oni, uz sve to je dosad navedeno, imaju kapital od 17.400 kuda u rimskimbankama i drugi od 130.000 dukata u bankama u Napulju (Diversa Notariae 137, 16311638, 3233).

70 Marin je 26. jula 1590. s nekakvim svojim naoruanim ljudima doao iz Italije u Gru, ali je senat ovimanaredio da u roku od tri dana napuste dubrovaku teritoriju, inae ebiti poveani (Consilium Minus 60,

15891590, 237); 16. oktobra 1590. senat je naredio Mihu Bobaljeviu da raspusti svoje naoruane ljudekoje je doveo u Gru i da ubudue ne sme da dri homines armatos tam advenas quam nostrates, podpretnjom kazne od 10.000 dukata i dvadesetogodinjeg izgnanstva (Consilium Rogatorum 70, 261'282);ali Miho se ogluio o ovo nareenje, i ve 25. oktobra osuen je na deset godina progonstva (Isto, 270').

I kada se, oko 1595. godine, posle dueg ili kraeg prebivanja u Napulju, Rimu, Veneciji i Firencipreselio u Pezaro i tamo postao linost velikog ugleda, Republika nije htela da uje za njegovapreklinjanja, ak i kada ih je, u njegovo ime, upuivao glavom urbinski vojvoda71. Vlada mu sepovremeno obraala da joj svri po neki posao i on je spremno hitao da joj uini po volji, ne proputajuida se ponudi i za ubudue i uveravajui gospodu da od njega ''nemaju privrenijeg slugu, koji im bez


20/364

2

ikakvog interesa osim prave, iskrene i iste ljubavi za domovinu eli i od Boga moli svim silama iouvanje i uveanje drave''72. Ali milosti za njega nije bilo i dalje, i on je sa svojom neutoljenom enjomza rodnim gradom i umro u gradu tuem i njemu, pored svega, dalekom, 25. novembra 1605. godine73.Imao je tada iza sebe tek etrdeset devet godina ivota, nepromiljeno i ludo straenog u lutanju svetom ibrzo istroenog u uivanjima74.

71Takvo je, na primer, pismo koje je vojvoda (Il Duca d'Urbino) poslao u Dubrovnik 20. septembra 1603, i

kome su se pridruila i pisma kneza Beneventa i vojvode od Sese sline sadrine. Uveravajui dubrovaku

vladu da se Bobaljevi za osam godina, koliko ivi u Pezaru, ''uvek i u svim svojim postupcima pokazivaotako smeran i razborit plemi'', da je on, vojvoda, ne samo u potpunosti zadovoljan, ve ocea i obavezu damu pribavi sva dobra i udobnosti koja moe. A smatrajui da Bobaljeviu ''nita ne moe da znai vie, nida mu bude drae, do da se posle tolikog vremena vrati u domovinu i u nekadanju milost gospode'', odluiose da ih zamoli da Bobaljeviu oproste dalje progonstvo ''u kome je bio tolike godine, iskazujui za svevreme tako mnogo postojanog i izvanrednog potovanja prema svojoj Republici'' (Prepiska17 LXI. 1987).

72Vid. Bobaljevievo pismo iz Pezara od 28. juna 1605 (Prepiska17 LXI. 2028 /1).

73Bobaljevi je sahranjen u franjevakoj crkvi San Giovanni Battista y Pezaru sutradan po smrti. U

pezarskoj Biblioteca Oliveriana uvaju se (Mss. 382, vol. V, pp. 113r117v, 127r127v) tri epitafa, dvelatinske osmrtnice i govor koji je na Bobaljevievu pogrebu odrao njegov prijatelj, arheolog, teoretiar

knjievnosti i pesnik Sebastijan Mai (Maccio). U svima se, pored osnovnih biografskih podataka opokojniku, itaju i neizmerne pohvale njegovoj pobonosti, valjanosti, smernosti, plemenitosti i mnogimdrugim visokim vrlinama. ''Huic pietas, huic sancta fides, huic nobili pectus, / Et probitas, et honos, et grave

nomen erat'', kae se, na primer, u jednoj od tih osmrtnica. Odavno su poznati i natpisi na zajednikojgrobnici Marinove majke Ane Bobaljevi roene Rasti (koja je u Pezaru umrla 4. maja 1603. usedamdesetoj godini) i samoga Marina; prvi je od tih natpisa postavio Marin, a drugi Marinova udovica Ora

Sorkoevi i njihov jedini sin Andrija (vid. I. M. MatijaeviA. Agi, Biliiotheca scriptorumRagusinorum, rukopis R. 3666 u Sveuilinoj nacionalnoj knjinici u Zagrebu, str. 260'270).

74 Osim udovice Ore, koja je ivela do kraja novembra 1624 (njen testament vid. u Testamenta Notariae 56,170171), Marin je ostavio ve spomenutog sina Andriju (roenog 24. juna 1591) i ker Anicu (koja se1607. udala za vlastelina ura Marinovog Bunia, odnevi mu u miraz 7000 dukata).

Kada je Marin Bobaljevi naao Orbina i podstakao ga da pie Kraljevstvo Slovena i kada jezapoeo da finansira konano realizovanje toga dela, ve jebrojio poslednje godine svog kratkog ivota.Neizmerno ponosan na slavu svojih predaka, koji su u istoriji Dubrovnika igrali vidnu ulogu od samoganjegovog osnivanja, i isto toliko bez mere vezan za Republiku, kojoj su Bobaljevii najvernije sluilivekovima, a koja je njega dvaput odgurnula sa svojih grudi, nalazio je ve dugo neke cpee, i neke utehe,u okupljanju i pomaganju pisaca koji su bili spremni da svojim knjigama i u posvetama koje uz njih

stavljaju slave i njegovu otadbinu i njegovu porodicu, ili bar jednu od tih dveju trajnih njegovih ljubavi.Mnogo je, pored naega Orbina, takvih pisaca bilo, i pre i posle njega, i oni doista nisu bili tedljivi upohvalama. Matematiar, filozof i pesnik iz Napulja Dambatista Dela Porta posvetio je Bobaljeviu svojujo 1588. godine tampanu knjigu Phytognomonica, stavivi joj na elo njegov portret i laskavu

dedikaciju, punu humanistikih preterivanja; polazei od okolnosti da u prezimenu Marinove porodicepostoji re bob i da se bob latinski kae faba, on je Bobaljevie dovodio u vezu nita manje no sa starimrimskim rodom Fabija i uznosio ihje kao dravnike i oeve domovine75.

75Uporediti u toj posveti naroito rei: ''Ecquis nescit familiae tuae per longam annorum seriem ad haecusque tempora clarissima insignia? Ipsa enim summum magistratum in republica summa cum laude etgloria quam saepissime administravit, quo factum est, ut patriae parentes gentiles tui iure optimo uno ore et

consensu a civibus appellarentur.'' Isti pisac je i sledee, 1589. godine, posvetio jedno svoje delo (Magiaenaturalis libri 20) Marinovom bratu Donu; nema sumnje da je Marin platio tampanje i te knjige.


21/364

2

A istoriar iz Dubrovnika, vlastelin Jaketa Lukarevi, koji je svoj ''Obilni izvod iz dubrovakihanala'' pisao kada i Orbin svoje Kraljevstvo Slovena i oigledno s istim nadahnuem, a tampao ga tekneto kasnije, 1605. godine, i opet o troku Bobaljevievom, u posveti je naao mnogo lepih i biranih reiza ovog dubrovakog plemia, koji je ve dvaput bio prognan zbog ubistva, kao obnovitelja pobonih iherojskih vrlina

76; a glori-fikujui svoj i Bobaljeviev Dubrovnik, vie je no drugi isticao pojedine

Bobaljevie i njihove zasluge za domovinu77.

76Giacomo di Pietro Luccari, Copioso ristretto degli annali di Rausa, Venetia, 1605, posveta ''Al molto

illustre signore, il signor Marino del quondam signor Andrea Bobali et mio Patron osservandissimo'', i unjoj naroito rei: ''Et di V. S. e gia invaluta. l'opinione per tutta Italia, & fuori, che ella sia il verorisuscitatore delle virtudi, poiche in attioni si heroiche, religiose, & sante, ella spende, & spande danarosenza numero. Impero fanno a gara gli ingegni illustri di appogiare al chiarissimo nome suo, le opere, i libri,

& i volumi d'ogni sorte, & di ogni soggetto scritti, accio vivano nel mondo, & siano veduti., & goduti da

ogni huomo.''

77 Videti indeks najznaajnijih stvari u knjizi (Tavola delle cose piu notabili, che si contengono nellapresente opera), gde su pobrojana sva mnogobrojna mesta na kojima je spominjana Bobagli Famiglia, tonije uinjeno ni za jednu drugu vlasteosku porodicu, pa ni za onu kojoj je pripadao pisac.

Odui uvodni tekst kojim je Kraljevstvo Slovena posveeno Marinu Bobaljeviu, Mavro Orbin

datira prvim martom 1601. godine i naznauje da ga pie u Pezaru. To kazuje da je njegovo delo tada bilodovedeno do kraja. Ali kada je Orbin na njemu radio? Mnogo pre ovoga datuma sigurno nije. Po mnogoemu u tom golemom spisu vidi se jasno da je najvei njegov deo, ako ne ba i ceo spis, Orbin bacao nahartiju u Pezaru tokom 1600. i 1601. godine, piui, sva je prilika, pojedine njegove tabake u hitnji i doksu tampari radili svoj posao na prethodnim. Iako je Kraljevstvo Slovena okrenuto ka vremenu prolom, iodavno prolom, njegov je pisac koristio razne povode da govori i o dogaajima sasvim bliskim, dajuinam na taj nain, i nehotice, sigurne kriterijume za postavljanje njegovog rada u strogo odreenehronoloke okvire. On je, tako, ukratko prikazao neuspeli i od Dubrovnika osujeeni pokuaj sandakaEnekana u toku 1590. i 1591. godine da se doepa Konavala (str. 193194), spomenuo je zatim Savu,sina Nemanjinog, ''koga Srbi smatraju svecem'', i dodao je da je njegove kosti ''pre malo vremena'' a miznamo da je to bilo 1594. ili 1595. godinedao ''javno spaliti zlikovac Sinanpaa'' (str. 249)78, opisao je

jedan neobian sluaj dresure morskih medveda koji je lino posmatrao u Pezaru 1599. godine (str. 200201), polemiki je pobijao mletakog pisca ezara Kampanu (Cesare Campana) koji, po njemu, neverno itendenciozno slika dogaaje iz 1594. u svojoj knjizi koja je tampana tek 1599. godine (str. 190191)79,i, najposle, citirao je obavetenja koja je dobio kada je veliki deo knjige bio ve odtampan (''kada sam satampanjem dela bio stigao do ovog mesta'') ''od krakovskoga kanonika Vrevia,jedne veoma ueneosobe i od nekih drugih uglednih Poljaka'' (str. 377378); ovaj poznati krakovski kanonik, koji jemeutim bio i istoriar, politiki pisac i govornik, i koji se punim i pravim imenom zvao KitofVarevicki (Krzysztof Warszewicki), doputovao je u Italiju tokom 1600. i u njoj ostao do 1602. godine.

78O pitanju hronologije ovog dogaaja vid. raspravu Miodraga Purkovia ''Godina spaljivanja tela sv.

Save'', Glasnik Jugoslovenskog profesorskog drutva XII, 1932, 9, 845849.

79Re je bila o tobonjem dubrovakom strahu od upada turskog admirala ikale i o njihovoj ''ponudi''Venecijanskoj Republici da Dubrovniku pritekne u pomo, o kome mletaki istoriar pie u delu Istorie delmondo descritte dal Signor Cesare Campana libri 26, tampanom u Veneciji 1599.

Ubrzo po dotampavanju Kraljevstva Slovena i poto nije vie imao razloga da ostaje u Italiji,Orbin je krenuo za Dubrovnik. U meuvremenu, sreen je njegov spor s predsednikom mljetskekongregacije i on je ve u septembru 1601. godine ponovo bio u manastiru Sv. Mihajla u Pakljenoj, usvojoj staroj opatskoj funkciji, koje je jedno vreme bio lien. Kao opat tog manastira (abbas monasterij S.Michaelis de Paklina) on se 13. septembra izjasnio o obavezama jednog manastirskog dunika i njegov je


22/364

2

iskaz zapisan na rubu dokumenta o prodaji koju je taj dunik obavio80, a 14. decembra tuio je predknezom Lopuda, u ime svoje i ime ostalih monaha, nekakvu Vicu Maslav, ker pokojnog Luke berberinasa ipana, to nije platila dug svoga oca od 39 perpera i 5 groa na ime zakupa za zemlje u Grudi iipanu81. Koliko je jo Orbin bio u ovoj fukkciji nije poznato, ali u svakom sluaju to nije bilo dugo: vesredinom 1603. neki dum Pavo (D. Paulus) zamenio ga je na tom mestu.

80Vendite di Cancellaria 85 (15971602), 184.

81

Diversa de foris 9 (16011602) 182182'. Ali tamo je 8. januara 1602. na zahtev Mavra Orbina (R. D.Mauri Orbini) ova tuba s odgovarajuom presudom retestrovana prema izvodu iz knjige presudalopudskog kneza (estratto dal libro delle sententie di Isola di mezzo del 1601 a di 14. dicembre charta 139).Reenog dana se na Lopudu pojavio pred knezom i sam Orbin i zakleo se da je presuda pravina iopravdana (pose man al petto more sacerdotali et giuro che la detta sententia e bona et giusta...

Pri vrlo oskudnim i retkim dokumentima koji nam Orbinovo kretanje belee u ovo vreme, u prilicismo da i to malo sauvanih dokumenata ne razumemo svaki put dovoljno ili ne razumemo uopte. Takvunedoumicu izaziva vest o Orbinu od 14. decembra 1604: dubrovaki senat je tog dana reio da se zatraiod dubrovakog nadbiskupa da dum Mavra i dum Teofila, monahe Sv. Jakoba od Vinjice u to vreme,znai, Orbin pripada bratstvu toga manastira ''odstrani iz ove provincije zbog razloga i uzroka poznatihovome veu''82. Koji je to razlog mogao biti, i koji uzrok, da se senat u ovoj meri rasrdi na dvojicumonaha, i u emu se njihovo postupanjesudarilo s interesima Republike? Da posredi nije bilo neto ozbiljnije moda bi se smelo zakljuivati izinjenice da su senatori ve 17. decembra odustali od prvobitne strogosti svoje odluke i zakljuili jedinoda od nadbiskupa trae da pomenute monahe smesti na ostrvo ipan83.

82 Consilium Rogatorum 79 (16031605), 201'.

83 Isto, 202'.

Ne moe se znati ni koliko je Orbin ostao u ovom prinudnom svom boravitu; dugo svakako nije.Moda mu je tiina na ipanu ipak bila od neke koristi, ako je, kao to pretpostavljamo, tamo naao

dokolice da prevede (''istumai'') ''iz jezika italijanskoga u ovi na dubrovaki'' poznato delo Specchiospirituale del principio e del fine della vita umana italijanskog teologa Anela Elija (Angello Elli). Ovajprevod on je radio na molbu (''upraanje'') bogatog dubrovakog trgovca iz onog vremena RadaSladoevia84, ''za openu korist i razgovor dua koje slovinski govore''; Sladoeviuje on svoj prevod iposvetio, i ovaj ga je posle, kada prevodioca nije vie bilo u ivotu, o svom troku i tampao. Ima u ovojposveti neke zagonetke kojoj nije najlake nai reenje: nju je Orbin pisao ''u Dubrovniku na 20. aprila1606'', ali se pod njompotpisao samo kao ''opat od Svete Marije od Bake'', izostavivi, dakle, iz nekograzloga sve druge svoje titule steene tokom vremena u mljetskoj kongregaciji.

84Prema svedoenju genealogija dubrovakih graana, Rado Sladoevi se iz svog epikua (selo u

Primorju) uputio na Levant i tamo je stekao ogromno bogatstvo; vrativi se u Dubrovnik, kupio je imanje za

14.000 dukata, ali je nastavio i da trguje, vrlo intenzivno: ''na njegovo ime se stalno nailazi kada se listajuknjige trgovakih ugovora dubrovakog Dravnog arhiva'' (Dragoljub Pavlovi, Horacije Maibradi dubro-vaki pesnikXVII veka,, Glas SAN CCXL, knj. 5. Odelj. lit. i jez., Beograd, 1960, 18). Bio je u nekuruku i mecena knjievnika i knjievnosti: pesnik Horacije Maibradi. peva sa zahvalnou da mu je uvek''pohodio stan'' ''s dinari i s branom'', osim za Orbinovo Zrcalo duhovno, platio je trokove i za izdavanje''Pjesni duhovnih isusovca Bartula Kaia'', 1617. godine. Umro je decembra 1639: njegov testament, pisannaim jezikom, daje dosta vernu sliku njegove delatnosti (Testamenta. notariae 62, 16381642, 8992).

Iste godine u kojoj je dovrio, a moda i u celini izradio, prevod ''Zrcala duhovnog'' Orbin jepostao opat manastira na Svetom Andriji (abbas S. Andreae de Pelago). Samou tog manastira on je bez


23/364

2

sumnje i ovoga puta odabrao sam, sklanjajui se od nekih svojih drugova u redu s kojima se nijerazumevao i s kojima se sukobljavao. Odatle je sredinom 1606. godine iznenadno upuen u Rim, u misijukoju mu je, na zahtev i uz potporu dubrovake vlade, poverila mljetska kongregacija. Nije iao sam: snjim je bio jo jedan benediktinac, Hrizostom Anti, koga je znao ve dugo i koji je, kao i on, morao dapodnese ne jednu nepravdu u svojoj monakoj karijeri. Najvea je okonana pred sam polazak na ovaj put,kada je nekoliko benediktinaca, i Orbin meu njima, posvedoilo, po svojoj savesti (''da ne bih bio duanda pred bojim velianstvom dajem raune za tue nepravinosti'', kako je podvlaio jedan od njih), da jeAntia dubrovaki nadbiskup proganjao dugo i bez milosti, a posve nepravedno, i da su rauni Antieve

administracije Sv. Jakoba bili isti i ispravni85.

85Iskazi dum Makarija, opata manastira Sv. Jakoba, dum Benedikta, monaha i revizora rauna, i dum

Mavra Orbina, opata Sv. Andrije, dati su 8. i 19. jula 1606, a u arhivske knjige uneti su tek 13. jula 1612(Diversa de Foris 24, 1612, 258'259'). Opat Makarije izjavio je o nadbiskupu ovo: molesto D. GrisostomoAnticchi et insto con termini indebiti et ingiusti a render conto di quella administratione a fine di dannarlo

ancorche ingiustamente per detti conti... dok je Orbin rekao: Io D. Mauro Orbini ecc. fo fede che fa dui anniin circa io intesi dire dalla bocca di D. Timotheo, reueditore all'hora delli conti del padre D. Chrisostomo

Anticchi, che i detti conti erano boni, ma che i garbugli, i quali esso D. Thimoteo li moveva erano piu tosto

per travagliare D. Chrisostomo per le ingiurie ricevute da lui.. .Hrizostom Anti je inae bio linostnaroitog poverenja dubrovake vlade; na njen predlog, papa Pavle V imenovae ga 2. decembra 1615. zamrkansko-trebinjskog biskupa i on e to biti sve do smrti, 1647. godine. Kao biskup, borio se ilavo i

uporno za prava svoje crkve, nastojao je da proiri njenu jurisdikciju i pisao je o njenoj prolosti. O njemuvid. D. FarlatusJ. Coletus, nav. delo, 309314.

Misija dvojice benediktinaca u Rimu bila je delikatna i u oima dubrovake vlade od naroitogznaaja. Oni su imali da od pape izmole opozivanje jedne skoranje odluke, kojom su mljetskibenediktinci stavljeni pod jurisdikciju dubrovakog nadbiskupa, i verovatno je izbor pao na njih upravokao protivnike aktuelnog prelata u Dubrovniku. Papinu odluku o kojoj je re izazvala su i nadahnulaobavetenja da benediktinci u Dubrovniku ive protivno svojim regulama i u neskladu s normamaredovnike discipline, i s te strane njoj su se teko mogli stavljati prigovori. Ali ona je vladu ozbiljnopogaala, to je monahe sa njene teritorije stavljala pod nadzor i zapovest stranaca (''persone forestieri''), uemu je Republika videla ne malu opasnost, i to se uostalom kosila s osnovnim postulatima njene

politike. S koliko je mnogo briljive panje vlada gledala na ovo pitanje vidi se i po tome to je s istimzadatkom opremila u Rim i jednog svog plemia, Marina Nikolinog Guetia, a dejstvovala je u toj stvari ipreko stalnog izaslanika Republike u Rimu, Lodovika Bekadelija

86. S novcem koji su im za put dali

dravni rizniari87 i s preporukom senata za kardinala Arigoni88, Orbin i Anti otplovili su put Rimaposlednjih dana jula 1606. godine.

86Vladino uputstvo Guetiu i dalju prepisku u vezi s njegovim poslanstvom saoptio je Jovan Radoni udelu Dubrovaka. akta i povelje knj. III, sv. 1, Beograd, 1939, SKA, Zbornik za istoriju, jez., ist. i knji.srpskog naroda, 3. Odelj., knj. IX, str. 165. i d.

87Consilium Rogatorum 80 (16051606) 211': Prima pars est de committendo Dominis Thesaurarijs

Sanctae Mariae ut RR. Don Mauro Orbini et Don Chrisostomo Antichi Monacis congregationis melitensis

profecturis Romam pro negotijs dictae Congregationis commodent de ducatis centum sexaginta cum totopignore auri vel argenti.

88 Preporuka nosi datum 21. jula 1606; objavio ju je J. Padoni, Dub. akta i povelje, III 2, str. 164165. Onjihovoj misiji, kao i o razlozima koji su do nje doveli, ima u toj kolekciji i vie drugih dokumenata.

Sobom su nosili i kopije dokumenata i papskih bula iz kojih su se imali videti razlozi koji su

poetkom veka vodili pape Nikolu V i Klementa VIII da mljetsku kongregaciju odvoje od kongregacijeSvete Justine; ti se razlozi nisu promenili ni stotinu godina kasnije, kada su Orbin i Anti inili pokuaj dana zadovoljstvo vlade okonaju svoju misiju. Koliko su oni lino u tome imali uspeha ostaje zasad


24/364

2

neizvesno; Orbin se, uostalom, ubrzo potom vratio kui i odmah se upleo u jednu novu istoriju, koja, namahove, nije bila bez izvesne dramatike.

Ta je istorija duga i zamrena, a i odavno poznata, bar u svojim najbitnijim crtama. Ona je vezanaza pokuaj nekih Dubrovana, u prvom redudvojice plemia iz kue Rastia i urevia, da uz pomosavojskog vojvode, i za njegov raun, organizuju balkanske hriane za sveopti ustanak. Zna se dobro ikako je dubrovaka vlada, strahujui da je ovaj pokuaj koji nije odobravala ne dovede do sigurnepropasti, ako Turci za njega saznaju, s odlunou i otro presekla akciju im je pohvatala sve njenekonce. Meutim, dok su se stvari u potaji pripremale, konspirativna prepiska ila je izmeu Italije i

Dubrovnika, a i izvesne sumnjive linosti, nekakvi nepoznati Savojci (Savoiardi), dolazile su u tokuposlednjih meseci 1607. godine na teritoriju Republike, po jednom ili drugom poslu, a uvek s lanimizgovorima. U ovoj cirkulaciji pisama i ljudi mljetski manastir bio je u poetku vrlo vaan punkt; a jedanlaik iz tog manastira, po imenu fra Santo, povezao se sa Savojcima i odnosio je i donosio pisma

izmenjivana izmeu zaverenika i ljudi njihovog poverenja89.

89Fra Santo je Dubrovanin najskromnijeg porekla i pre stupanja u manastir bio je na nekom zanatu;

dokumenti uz njegovo ime stavljaju oznaku converso, pod kojom se podrazumevaju oni fratri koji nisusvetenici,ve neka vrsta manastirskih slugu.

Kod ovog mesta reene istorije na scenu stupaju dum Mavar i njegov manastirski kolega dum

Ivan, ''monasi na Mljetu'' (monaci a Meleda). Oni budno prate sumnjive dolaske i odlaske i u celoj sustvari na strani dubrovake vlade; moda je oni i izvetavaju o svemu to se dogaa. U jednom trenutku,kada je fra Santo na Mljetu, oni ga presreu u Babinom Polju, i najpre bezazlenim reima nastoje dauspavaju njegovu panju, a onda odjednom potru noeve i silom mu oduzimaju pisma koja su imsumnjiva i za koja veruju da su opasna. Pokuavaju i da veu fra Santa, ali i on se brani noem, otre se ibei u Italiju. Nije lako zamisliti dum Mavra s noem u ruci u ovoj burnoj sceni; mora da je tada bio jo usnazi i relativno mlad kada je bio sposoban za ovakve gestove. Fra Santo, koji je samo njemu imao dazahvali to je otkriven, i koji je zbog toga morao da se u strahu i na brzinu sklanja sa dohvata rukedubrovake vlade, nikada mu to nije zaboravio; ak i onda kada je, nekoliko godina posle toga, odjednomsaznao za Orbinovu smrt, umesto rei oprotaja, naao je jedino re osvete: ''Neka, Bog ga je kastigao(kaznio), tako e i ostalijeh.''90

90Veliki broj iskaza koje su pred dubrovakim sudom davali pojedini uesnici ove istorije, kao i mnogezapisnike sa istrage objavio je J. Radoni, Dubrovaka akta i, povelje, III 2, str. 182. i dalje. Tu je (na str.190192) i iskaz koji je 25. juna 1608. dao i sam Mavro Orbin, tada prior manastira Sv. Andrije (Ilreverendo Don Mauro Orbini, priore di S.

toAndrea di Pelago della congregatione Melitense). C

Documents

Mavro Orbini - Kraljevstvo Slovena