I in Pozornica nam se predoava u novom izgledu: prvi put imamo vrst scenski zid, koji je potom za klasinu dramu ostao jedna privremena tvorevina od drveta, s tim to ovde predstvalja palatu Atrida u Argu. Na krovu lei straar i ali se na tegobe nonog straarenja, koje obavlja po nalogu Klitemnestre. Ona mu je stavila u zadatak da pomno osmatra hoe li se ukazati vatreni znak koji, prenoen s brda na brdo, Argu treba da dojavi pad Troje. Straar se ali ne samo na muke nonog straarenja, ve ga mue i brige zbog prilika u domu njegovog gospodara (zato to sada Klitemnestra, Agamemnonova ena, ivi sa Egistom). U tom trenutku se u daljini ukazao vatreni znak koji oglaava pobedu. Usred pobednike razdraganosti, obuzima ga i oseanje zebnje i nelagodnosti: iako se raduje to e uskoro prihvatiti ruku svog gospodara brine se zbog stanja u palatai koje e zatei Agamemnon. Zatim odlazi da javi Klitemestri novosti. Ovaj prolog straara deluje na nas kao govorni prolog koji kao objanjenje prethodi horskom pevanju. Prolog Agamemnona kao bitan deo ekspozicije nije samo sasvim ukljuen u igru, ve je u njegovim malobrojnim stihovima data i cela osnovna atmosfera drame. To isto oseanje provejava i iz hora agrivskih staraca koji sada stupaju na scenu,pa prema tome vidimo da dvosmislenost boji dramu od poetka (i dobro je i nije to se vraa). Hor govori o Parisu koji se otmicom Helene ogrio o gostoprimsvo i nee moi da izbegne propast, najavljuje misao o krivici i kazni koja ini osnovni motiv cele trilogije. Naredna pesma hora zpoinje sa znamenjem orla koji prodire zeicu, pri emu ta slika vojsci u Aulidi nagovetava konanu pobedu, ali ujedno i zahtev Artemide da joj bude rtvovana Ifigenija. Hor govori dalje kako je boginja zaista onemoguila flotu da zaplovi, pa se Agamemnon neizbeno suoava sa odlukom koju mora da donese: da li da svoje sopstveno dete rtvuje na oltaru boginje ili pak da rtvuje slavu i cilj ratnog pohoda. Tu moemo da vidimo Eshilovog oveka u sudbonosnoj situaciji koja ga ne oslobaa line odgovornosti-ovek sam mora da donese odluku. U ovoj sceni vidimo kako Eshil ljudsko delanje tumai iz spleta sudbinske nunosti i sopstvenog htenja kada za Agamemnona kae:stavio je jaram nude i pristao na svako delo. Zatim nam se nemilosrdno prikazuje slika Ifigenije-device koja nemilosrdno moli za svoj ivot. Ovaj deo prevazilazi granice horsko-lirske pesme, koju Euripiod, na primer, koristi kao neki ukrasni detalj.. Ifigenija je prineena na rtvu, flota moe da zaplovi ali ostaju budni mrnja i osvetoljublje Klitemnestre u palati u Atridu. Rei straara koje su bile pune nagovetaja, sada su dobile svoje dublje znaenje. Ova pesma hora je sastavljena iz tri celine. Izmeu dela koji prikazuje sliku orla koja ima proroanske najave (I) i njihovim ispunjenjem rtvovanjem Ifigenije (III) stoji himna Zevsu (II). Tu je upotrebljena prastara, kultna forma dozivaja:Dive, Dive, milil ti se tim 1

imenom da te zovem, njime tebi zborim sada... Ovde se Zevs prikazuje kao bog koji nadrasta sve ostale bogove, u njegovim rukama je pravda kojuoj on omoguava da se ostvari: Smrtnom stvoru on pokaza kojim putem um da ide: Patnjama se pamet stie...... Svet bogovi snano dre, al su opet milostivi. Iz ovih stihova se jasno izdvaja misao koja se javlja i na drugim mestima trilogije a to je uiti i spoznati putem patnje jer celinu posedujemo tek kada joj dodamo i onu drugu spoznaju: ko dela, mora da pati. Delajui ovek postaje kriv, svaka krivica za sobom povalai svoju kaznu u patnji, a patnja vodi oveka saznaju stvari. To je put boanskog kroz svet kako ga je Eshil video. U meuvremenu je prikazana Klitemnestra koja stavlja rtvu. II in Klitemnestra stupa na pozornicu i tumai starcima (horu) znaenje poruke plamena koji se prenosi sa brda na brdo sve dok nije stigao do Arga. U pesmi hora koja zatim sledi se ne osea nikakva glasna radost. Hor govori da jedino Zevsova volja i njegovo nepogreno sueje stoji iza pada Troje. Ubrzo zatim se pesma ponovo usmerava ka optoj misli o krivici i kazni, da bi se spominjanjem Helene govorilo o prokletstvu koje lei na vojsci u kojoj radi jedne ene mora da strada ceo jedan narod. U meuvremenu se vojska iskrcala i mi vidimo da je u Eshilovom umetnikom delu merljivo proticanje vremena nevano u odnosu na oblik pesnikog dela. III in Trei in poinje najavom hora da dolazi glasnik. Srean to je preiveo i ugledao svoju zemlju, glasnik govori i o nevoljama za vreme vojnog pohoda i o oluji koja je unitila deo flote i odnela Menelaja. U svakoj Eshilovoj drami postoji neko sporedno lice. Ovde je to glasnik). Zatim se ponovo javlja Klitemnestra koja trijumfiuje nad sumnjama hora zato to se njeno tumaenje, u koje je hor sumnjao, pokazalo tanim. Od nje saznajemo da e ona to bolje moe doekati mua i da e on nai vernu enu koja ga je ekala deset godina. To je u stvari samo njeno pretvaranje, jer znamo da ona mua mrzi zato to je rtvovao njihovu erku i da ga je ve odavno izneverila sa Egistom. Kada glasnoik ode hor opet poinje svoju pesmu kazivanjem o Heleni koja je uzrok unitenja Troje (poreenje sa malim lavom kada se uva) ali se brzo vraa tumaenju celine. Vaan deo je kada se istie pesnikovo uverenje koje se suprotstavlja uverenju svoga vremena da bogovi svijom podmuklom zavisnou unitavaju preveliku ljudsku sreu: esto stare 2

kazuju se rei: roditi se, ne mreti bez dece to je puna srea ljudska. Al iz sree unucima alost nie neizmerna. Ja drukije mislim o tom. Grena dela i bezbona Raaju jo vie greha.... A estitioj kui usud lepu decu uvek daje. Na kraju zakljuuje da K, svrsi sve pravda vodi. Ovim stihovima se jasno kae da prokletstvo, koje stvara krivicu kao najvee od svih zala, ispoljava se na taj nain to tokom generacija uvek nanovo nastaje krivica, iz koje sa samim tim uvek nanovo raa i nesraa. Iako smo doli skoro do polovine drame, spoljanja zbivanja jo uvek nisu razvijena, zato to ovoj formi eshilovske drame spoljanje zbivanje ne znai sve. Meutim, Eshil sa majstorstvom nadvija nad dvorac sve gue, crne oblake. IV in U toj krajnje napetoj atmosferi i punoj iekovanja na scenu stupa Agamemnon koji se vratio kui. ( Kao i uvek in poinje pesmom hora koja hvali Agamemnona) Iako je pobedio i zahvaljuje se bogovima koji su mu pomogli u njegovom govoru se osea neveselost zato to su razorili grad radi jedne ene. Izlazi Klitemnestra koja pokorno doekuje mua, hvalei ga i kujui meu zvezde. (Objanjava mu da njihov son Orest nije tu ve kod njihovog prijatelja Strofije kako bi se sklonio ako udari puk.) Ona nareuje slukinjama da rasprostru purpurni tepih preko koga e kralj ui u dvor ne znajui da ga u njemu eka smrt. Pored Agamemnonovog protivljenja da gazi po skerletnom tepihu kao da je neki bog, njegova ena uspeva da ga privoli da to uini. Tako ona prua nevidljivu mreu svoje pritvornosti na svog mua. Kralj obavetava da je doveo jednu tuinku i nareuje da je milostivo uvedu, jer kako kae:milim gledom zna bog gledat gospodara milosnog. Na kraju ove napete situacije(ubeivali sus se kako e ui) Klitemnestra ulazi za svojim muem, ali se pre toga obraa Zevsu pozivajui ga da izvri ono to namerava da uini: O Zevse, Zevse svemogui elju mi izvri. Sada ujemo hor koga, iako je video povratak pobednika, ispunjava samo strava. On predosea ta e se desiti, boji se za kralja zbog mogueg krvoprolia. Hteo je to kralju da kae ali kao podanik nije smeo, ve je obuzdao svoje srce i korisni saveti su ostali neizreeni. 3

V in Sada Klitemnestra jo jednom izlazi iz palate kako bi pozvala pomenutu prispelu tuinku koja je erka Prijamova a zove se Kasandra. Kraljica je ljubazno poziva u kuu jer namerava da i nju ubije sa Agamemnonom. Kasandra joj odgovara utanjem. Gotovo nijedan pesnik nije tako majsorski upotrebio utanje kao izraajno sredstvo. Klitemnestra odlazi i u tom trenutku se prolama Kasandrin divlji krik. Kako je ona proroica kojoj je bog Apolon nametnuo tu nezahvalnu slubu, otvara joj se pogled u jezivu prolost kue pred kopjom stoji. Iako smo iz pesama koje je hor pevao saznali mnogo o krivici i kaznama ove porodice, tak e vidovita Kasandra sasvim ispriati istoriju doma Atrid koji je obavijen kletvom. Kasandra po njegovim stepenicama vidi krv, u uglu uplakanu decu koju je Atrej zakalao i izneo svome bratu Tijestu na trpezu. Ona vidi da e se lanac zloina nastaviti: u njoj e Klitemnestra ubiti Agamemnona. Hor sasvim ne veruje u to strano proroanstvo ali shvata da ova prorica iako potie iz daleka poznaje sve dogaaje koji su se u porodici deavali. Na kraju Kasandra vidi da je tu i njen kraj, da e i ona zajedno sa kraljem biti ubijena. Javljaju joj se nove vizije i ona prorie da e se Orest, sin kralja i kraljice, vratiti i osvetiti oca tako to e ubiti njegovog ubicu - Klitemnestru, svoju majku. To e ujedno biti osveta i za njen ivot. Kasandra lomi svoj prorki tap - njoj vie ne trba. Ona krea u dvor, svesno ide u neumitnu propast i na tom svom putu u propast izrasta u tragiku veliinu. Dva puta prestravljeno zastaje pred krvavim dahom koji joj iz palate ide u susret, ali ipak sigurno odlazi u smrt. U sledeoj sceni se uju krici Agamemnona. Dvostruki zloin je izvren ali zbunjeni hor je nemoan. Otvaraju se vrata palate i mi vidimo Klitemnestru kako sa krvavom sekirom stoji pored oba lea (Agamemnon je mrtav u kadi a do kade lei mrtva Kasandra). (Ova scena je verovatno prikazana otvaranjem srednjih irokih vrata jer u to vreme nije postojala ekiklema-pokretna maina za iznoenje ve pripremljenih scena iz unutranjosti napred.) Sada, Klitemnestra priznaje svoje delo, hvali se njime i slavi mrlju krvi na svom elu kao znak nebeskog blagoslova koji rosi posejano polje. Zapoinje dug razgovor sa horom koji je optuuje i predoava svu stravu njenog dela. Meutim, ona je to uradila da bi osvetila svoj najdrai porod-svoju rtvovanu erku i kod nje ne nailazimo na kajanje ni preobraenje uprkos tome to je hor osuuje. Hor ponovo, uporno krivi Helenu za sve strahote Trojanskog rata. Klitemnestra govori da Helena nije uzrok nesrei i sada joj se ukazuje jedno saznanje: delo koje je poinila joj se ukazuje kao karika stranog lanca kojim je dom Atrida okovan. Opet se javlja misao o silama koje deluju u saglasnosti sa voljom lica. U njoj je delovao demon kue koji e sigurno i dalje biti prisutan u porodici. I pored toga ona se ne kaje zbog svog dela, i odgovara horu da je Agamemnon ubio Ifigeniju i da ga niko od njih nee oplakivati, ve da e ga 4

njegova erka Ifigenija u Hadu rado primiti. Uvidevi ovo, Klitemnestra eli da se nagodi sa demonom kako bi prestala ubistva u njihovoj kui: Od blaga ovog mrviak bilo bi mi sasvim dosta, da ispod krova e krvi, klanje izgnat mogu. Meutim, mi zajedno sa horom znamo da je ovo njeno nastojanje bezizlazno, jer ko dela mora i da plati. Sledi razgovor izmeu Egista, koji se raduje smrti kralja shvatajui je kao osvetu zbog Atrejevog gnusnog ina prema Tijestu, i hora koji ga osuuje,vrea. Hor se nada da e bogovi poslati Oresta da osveti svoga oca. U trenutku kada se hor i Egist sa etom spremaju za borbu nailazi Klitemnestra koja uspeva da ih smiri. Od njenog zanosa i krvoednosti nije vie nita ostalo osim oseanja munine. Zato starce savetuja da se vrate svojim kuama a ona sa Egistom odlazi u dvor u kome e vladati. Pokajnice (rtva na grobu) I in Prolog ovog komada u kome Orest govori na grobu svoga oca posedujemo samo fragmentarno (poetak drame nije potpuno sauvan), ali vidimo da je tu bila snano izraena oseajna strana. Orest, koji je kao deak otpravljen iz svoga grada, sada se vratio kui i utonuo u molitvu stoji na grobu Agamemnona. Njegovo srce je isto, ali i njega e snaga prokletstva svom silinom povui u svoj krug, jer na njemu lei teret Apolonove zapovesti da na majci osveti oevu smrt. U tom trenutku se pojavljuju ene hoefore (pokajnice), koje nose levanicu na grob. Njih predvodi Elektra, Orestova sestra. Orest odluuje da se sakrije zajedno sa svojim prijateljom Piladom kako ih ne bi primetili. Prvi in se zavrava pesmom hora. II in Teki snovi su naveli Klitemnestru da naloi da ponesu levanicu na grob kako bi na taj nain umirili pokojnika. Meutim, Elektra ne moe da se moli za majku, ona se izlivajui levanicu, posavetovana od strane hora, moli za Orestov povratak i za osvetu o;eve smrti. U tom trenutku Elektra je na grobu oca nala uvojak kose i sluti da je Orestov. Kada je ugledala i njegove stope bila je sigurna da joj je brat u neposrednoj blizini. Tada se Oresto sa svojim prijateljem Piladom otkriva sestri koja u njemu vidi brata, oca i svog kralja. Njih dvoje sebe uporeuju sa izgananicima svog doma, sa siroiima. Orest govori o neumoljivoj zapovesti Apolona da osveti svoga oca. Zatim sledi lirska partija u kojoj se hor, Elktra i Orest u izuzetnom umetnikom spletu udruuju u jedan komos-pesmu na grobu. Nekoliko puta se doziva Agamemnon u pomo svom magijom kulta groba. U toj pesmi opisuje se oeva sramota, nevolje 5

Elektre ali ne u cilju da Oresta nateraju na in osvete. On je sa takvom odlukom ve stupio na scenu. Opet vidimo da u onome to ljudi ine deluje njihova od bogova odreena sudbina i njihova sopstvena volja (i Apolon je dao zapovest ali je i Orest sam odluio). Ali Orest se razlikuje od drugih traginih likova jer je njegovo delo najpre bilo podstaknuto spolja-putem Apolonove zapovesti. Zbog toga on i moe na kraju da bude osloboen dela koje je poinio. Da bi i za njega postalo kobno, ono najpre mora da bude potpuno ugraeno u njegovu volju. To vidimo na onom mestu komosa na kome on izgovara platie nam ona. On tu vie ne misli na Apolona, on hoe osvetu pa makar i sam stradao. Horovoa nas izvetava o Klitemnestrinom snu. Ona je sanjala da je rodila zmaja, povila ga, dojila ga a on joj je isisao krv iz grudi. U tom snu Orest vidi na simbolian nain prikazanog sebe koji e nauditi svojoj majci. Zatim sledi dogovor kako e Orest ui u palatu. Kao i u Agamemnonu ve je polovina komada a tek sada zapoinje prava radnja. III in U ovom inu Orest stupa pred Klitemnestru kao putnik iz Fokide i donosi joj vest o smrti njenog sina Oresta u tuini.( Klitemnestra ga ne poznaje-to ne treba shvatiti s stanovita realistike dramaturgije. rekao profesor.) Zatim moemo da ujemo njenu kratku alopojku. Meutim, ona ne ali za sinom, to je jasno. Naprotiv to je srena okolnost za nju jer ne mora da brine hoe li se on vratiti i osvetiti oca. Ali je zabrinuta u toliko to smrt sina vidi kao nastavak prokletstva porodice koju smrt nikako ne zaobilazi. Ona poziva Oresta i njegovog prijatelja kao mile goste da uu unutra i alje po Egista sa pratnjom. Poruku treba da prenese stara dadilja, jednostavna ena koja je ouvala Oresta i koja ne marei za nevolje i poroke kue, na dirljiv nain ali za detetom koje je podigla. Kada joj hor nagovesti da sve moe dobro da se svri i posavetuje da ne zove i pratnju Egista, ona hitro polazi da tako i uradi. U ovoj drami Eshilovo sporedno lice je upravo dadilja. in se zavrava jo jednom pesmom hora koji priziva sile dubina. IV in Doao je Egist koji je ubrzo i poginuo od Orestove ruke. Zatim je sluga javio kraljici da mrtvi sada ubijaju mrtve. Istog trenutka Klitemnestra je sve shvatila: kao to je ona lukavou ubila mua, tako e i poginuti. Orest ju je ugledao, sustigao i u smrtnom asu ona e pokuati da u njemu probudi detinja oseanja. Orest izbegava re majka. Kada mu je ona razgolitila svoje grudi koje su ga othranile, njemu je u trenutku oslabiti snaga volje: Al to u!? Houl majku ubit Pilade? Tada ga je Pilad, koji samo na tom mestu govori u celom komadu, podsetio na zapovest bogova i opomenuo ga da moe sa svima pre nego sa bogovima da se zavadi. Majka ga i dalje ubeuje ali Orest ostaje hladan i gluv kao grob i na kraju je ubija. Ponovo se kao i u Agamemnonu otvaraju vrata palate i vidi se kako ubica stoji pred obe svoje rtve. U 6

jasnoj pareleli sa Agamemnonom i ova drama posle irokih priprema vodi do samog dela. Ve je Kasandra proroanski govorila o onom ko e se vratiti da rodu greh okruni. V in Poslednjom snagom svog uma Oresto e nastojati da se opravda pozivajui se na zapovest Apolona. U toj sceni, u kojoj teko da na tragikoj pozornici ima ravne, snaga eshilovskog slikovitog jezika dostie jedan od svojih vrhunaca. Uzalud ga hor uverava da nije uinio loe delo i da e mu vra Loksija i Delfi oprostiti. Jedino Orest vidi da mu se pribliavaju sura oblija-Erinije: Gle strane ene vidim, kao Gorgone u crnom ruhu,-guste guje kosu im preplele! Ovde vie ja ne ostajem. Gonjen ludilom on odjuri sa pozornice. Drama se zavrava pesmom hora koji rezimira sve dosadanje zloine: Atrejev, Ubistvo Agamemnona i sada je osvanuo trei koji je ujedno i spas ali predstavlja i smrt. Eumenide I in Radnja Eumenida zapoinje u dubokom miru delfijskog planinskog predela. Pitija,

Apolonova svetenica, koja stupa s molitvom u svetilite, ubrzo se sva prestravljena vraa natrag. Videla je kako na svetom kamenu (koji predstavlja pupak sveta) sedi Orest s krvavim maem u ruci a oko njega spavaju Erinije. Otvaraju se vrata hrama i ukazuje se njegova unutranjost. Iz pozadine Orestu pristupa Apolon koji je spreman da ga zatiti jer ipak mu je on naredio da ubije svoju majku. On nalae Orestu da krene u Atinu i da tamo zagrli njen kip. Uz to sa njim alje i boga Hermesa koji je bog glasnik i provodi ljudi na putu (glasnike titi Zevs). ......................a kad u grad stigne Paladin (Atina), ti spusti se i kip njen stari zagrli! I onde za to nai emo sudije i rei utene i blage meleme, i sasvim e se muka tih oprostiti. I ja te nagnah majci krv da prolije. Reenje da ljudska krv moe biti oprana ivotinjskom krvlju vie ne moe da zadovolji pesnikovu misao, pa on pored starog okajanja ubistva, zahteva reanje koje mu srce nalae. Orest odlazi u Atinu , gde je boginja Atina, osnivanjem areopaga, pravdu poloila u ruke ljudi. U ovom inu se javlja i Klitemnestrin duh koji budi i podstie Erinije

7

da krenu u hajku. in se zavrava pesmom hora koju u ovoj drami predtavlja hor eumenida. II in in poinje Apolonovim teranjem Eumenida iz hrama i nihovim razgovorom o zloinima Klizemnestre i Oresta. Opet vidimo Apolonov vrsti stav da e braniti Oresta, opravdavajui njegov zloin, i Erinije koje ne osuuju Klitemnestru, ali zati idu da po slubi prate Oresta i osvete krv njegove majke. Pozorje se menja. Sada je Orest u Atini i pada pred kip grlei ga. Meuti, ubrzo su ga pronale Erinije koje ponovo istiu svoju misao da ako neko nastrada od smrtnika da e svako za taj greh kaznu da trpi prema zasluzi. III in Kada su pronale Oresta Erinije ga opkoljavaju i pevaju svoju pesmu okivanja u kojoj dominira misao da su one osvetnice prolivene krvi i da prate ubicu jer je poinio zloin.One ele da budu pravedne sudije i kome su ruke iste njega one ne jure. One ne donose samo stravu, ve iz njih govori i pesnik-kada otkriva blagoslov onog straha koji je blagotvoran za oveka, budui da se bez njega raspada ivot zajednice: Imal koga ko ne bledi, ko ne zebe, ko ne dre kad moj uje zakon veni? IV in in poinje razgovorom Atine i Erinija koje za sebe kau: Pod zemljom- kod kue nas zovu Kletvama .... Ubice ljudske od kue mi gonimo ....gde nikada veselja traak ne sine. Predstavivi se tako i objasnivi zbog ega gone Oresta, Atina im napominje da one vide samo delo a ne pitaju za razloge. U razgovoru sa Orestom Atina kae da ako otera Erinije na zemlju e pasti otrov i da e strana bolest da hara krajem. Zatim sledi zbor koji govori da ako novi Atinini zakoni pobede, ubudue e roditelje snai mnoge nevolje od njihove dece. V in Atina saziva sud sastavljen od graana svog grada, pa dolazi do procesa u kome Apolon brani Oresta od Erinija. ( Na Orestovo pitanje zato tako nisu postupile i kada je ubijen njegov otac, one pdgovaraju da Klitemnestra, njegova majka nije bila krvni rod muu koga je ubila, a on majci jeste.) Meutim, mi smo od pesnika uli da prolivena krv ne moe da se spere i da jednom izazvana krivica uvek nanovo raa krivicu. Kako onda Orest moe da bude osloboen? Njegov sluaj je sa stanovita odmeravanja krivice i kazne nereiv, to proistie iz samog toka suenja, a to se posebno vidi u tome to su na kraju glasovi jednaki. Zevs, kao najvii bog, ume da razrei i ono ti je nerazreivonjegova najmilija erka Atina daje tumaenje i ustanovljava naelo po kojem jednak broj glasova znai osloboenje. Na osnovu toga se dolazi do zakljuka da ovek sopstvenom snagom ne moe da izae iz kruga koji oko njega sklapaju krivica i 8

sudbina, ali bogovi mogu da otvore taj krug. Sada Orest moe radosno da krene kui. Pre no to krene zaklinje se da e njegov Argo zauvek ostati najverniji saveznik Atine. To je vreme u kome je za Atinu, savez sa Argom, usmeren protiv Sparte, bio od ogromnog znaaja. Erinije, koje su izgubile spor, pune su besa i najavljuju nove nesree za zemlju Atine. Zatim sledi veliki deo poslednjeg ina (kojim se on i zavrava) u kome im se Atina suprotstavlja mirnim reima sve dok ne privoli duhove osvete i ubedi ih da ostanu u Atini i uivaju kult Eumenida. Na kraju one to prihvataju i obeavaju bogat blagoslov boginjinoj zemlji. Kao duhovi dubina iz kojih su izronile, Erinije su u grkoj religiji obdarene ne samo da budu nosioci strave, nego i donosioci blagoslova koji takoe ivi u dubini zemlje. Kod Eshila one ne bivaju izbaene i savladane, ve uklopljene u svet sa blagoslovom onog straha koji predtavlja blagotvorno strahopotovanje i sa svojim darovima koje po pobonom verovanju donose iz dubina. Drama se zavrava zborom slubenica boginje Atine. Trei komad Orestije je podesan da nam omogui da spoznamo jednu bitnu crtu atike tragedije. Igra je zapoela pred palatom Atrida u Argu, zatim nas je odvela u Delfe, a njen kraj sa razreenjem se odvija na tlu Atine. Tako su sva pitanja kojima je ova trilogija bogata sasvim ukljuena u ivot atinske zajednice. Ova drama nije puka aktualizacija mita, ve se forma pesnikog dela ostvaruje iz religiozne svesti o svetosti zaviajnog tla. Sud u ije ruke Atina polae pravdu je areopag oko koga su se nekoliko godina pre izvoenja Orestije vodile teke borbe. Efijaltu je uspelo da areopag koji je bio nosilac politike vlasti lii svih ranijih prava i ostavi mu samo pravo da sudi za teke (umiljajne) krvne prestupe. Eshil u svom delu nema tendenciju da kritikuje taj in-i kod njega u drami areopag ima istu funkciju. Meutim, pesnik zabrinuto prati dogaanja, pa Atina sasvim u duhu pesnikovog etikog miljenja kae: Ja savetujem: klonite se, graani, i pustog bezvlaa i jarma ropskoga, i svaki strah ne gonite iz drave! Zar voli pravdu ko se nieg ne plai? Eshilova tragedija je politika u najplemenitijem smislu rei, u smislu vaspitanja. Ovde je vaspitni element majstorski pridodat umetnikom delu, on proistie iz njega (Albin Leski Grka tragedija). Navedeno mesto je deo sveanog Atininog govora kojim ona govori da areopag treba zauvek da ostane mesto pravde za Atinu. Ona zapoinje: uj zakon sada, pue zemlje atike! Kome se Atina u realnosti u stvari obraa? U scenskotehnikom smislu, na pozornicu je mogla da bude izvedena jedna grupa nemih osoba koje treba da predstavljaju puk zemlje atike. Meutim boginja se u stvari obraa 9

samom iteljstvu grada okupljenom u pozoritu. Igra u delu orkestre je lako omoguavala to okretanje i obraanje prisutnoj publici. To je omoguavalo prisnost umetnikog dela sa njegovom zajednicom. Postojalo je jedinstvo kulturnog ivota koje mi arko elimo danas (Leski). Tu je drama bila puna istorijsjka stvarnost u tragediji koja je izrasla iz polisa i onda se obraala tom istom polisu. Ona ne samo da crpi svoje sokove iz ivota naroda, ve je i sva ukljuena u ivot tog naroda. Atika tragedija se odlikuje mnogim velikim crtama, a jedna od najveih je njena nerazluiva povezanost sa ivotom i miljenjem svoga naroda, to je i ini umetnou cele zajednice u najplemenitijem smislu rei. 5) Sofokle: Antigona Sofokle Sofokle je roen u Atini 497 god pre n. e. Vreme u kome je odrastao je bilo drugaije od Eshilovog. U dane Maratona je bio dete i nije mogao da bude svestan strane opasnosti koja se nadvila nad zemljom i uda njenog spasenja uz pomo bogova. On je predstavnik procvata atinske demokratije i to e se odraziti i u njegovim tragedijama koje su sada usavrene (u odnosu na prethodne).Njegove junake na akciju pokree slobodna ljudska volja koju pokazuju i u svakodnevnom ivotu. Zato je posebnoa karakteristika njihovih junaka individualna pobuna. Kod njega se cela razvojna linija trilogije sabija u jednu dramu. Shodno tome, katastrofa junaka se pomera odmah iza sredine radnje a zavrni deo se okonava tako da u nama izaziva oseanje razjanjenja ili kao u Antigoni oseanje pomirenja. I uvek se u tim komadima, tzv. starijim sauvanim tragedijama,poremeeni red sveta vraa u staro stanje mira.Smatra se da je napisao oko 130 drama i da je postigao ak 24 pobede. Poslednju pobedu je osvojio uvenim Edipom na Kolonu kog je izveo njegov istoimeni unuk. Pored rada na tragedijama prihvatao se i dravnikih dunosti: bio je blagajnik savezne kase, strateg, svetenik demona ozdravljenja. Od svih njegovuh drama, danas je sauvano 7 tragedija: Ajant, Antigona; Kralj Edip, Elektra, Trahinjanke, Filoktet, Edip na Kolonu. Za najbolje mu se smatraju Kralj Edip i Antigona. I jedna i druga su sa motivima iz mita o kralju Edipu. Naroitu panju Sofokle je posvetio enskim likovima, to karakterie upravo tragediju Antigona koja i u naslovu ima ensko ime. Mit o Edipu kao siejna osnova Antigone Prema ovom mitu kralj grke dravice Tebe je bio upozoren od delfskog proroita da nikako ne sme dobiti dete jer e ga ono ubiti. Iako reen da tako postupi, njegova ena 10

Jokasta ga je napila jedne noi i ubrzo zatim su dobili sina. Laja je uhvatio strah i bes, oteo je dete, sapeo mu stopala ( po emi je ovaj kasnije dobio ime Edip-oteklih nogu) i dao robu da ga odnese na planinu Kiteron. Rob se saalio i dao dete robu korintskog kralja Poliba. Polib i njegova ena Meropa nisu imali dece i prihvatili su Edipa, skrivajui od njega da mu nisu pravi roditelji. Kada je Edip odrastao neko je na jednoj gozbi zlobno primetio da nimalo ne lii na kralja Poliba i Edip je uznemiren, poao je u delfsko proroite da sazna istinu o sebi. Bog Apolon mu nije rekao ko mu je otac ali mu je prorekao stranu sudbinu: da e ubiti oca, oeniti se majkom i iz tog braka dobiti decu koja e biti prikleta od bogova i omraena od ljudi. Da bi izbegao sudbinu, mislei da je sin Poliba, odliuio je da se vie nikada ne vrati u Korint i zaputio se prvim putem na koji je naiao pri povratku iz proroita. Taj put je voduio prema Tebi i na njemu se susreo sa starim Lajem koji je iao u proroite da sazna kako da spase Tebu od terora Sfingestranog udoviita sa enskom glavom, lavljim trupom, zmijskim repom i orlovskim krilima. Posle krae prepirke izmeu Laja i Edipa , Edip je ubio Laja ne znajui da ubija svog oca i da se prvi deo predskazanja ve ispunio. Pribliavajui se Tebi naiao je na Sfingu koja je Edipu postavila zagonetku. One koji nisu znali odgovor smesta je rastrzala. Edip je prvi odgovorio tano i udovite je palo mrtvo. Spasivi Tebu, Tebanci su ga proglasili kraljem, oenio se Jokastom svojom majkom sa kojom je rodio etvoro nesrene dece: Eteokla, Polinika, Antigonu i Ismenu. Posle nekoliko godina Tebu je poharala kuga, i tu poinje radnja tragedije Kralj Edip. Kada je kasnije saznao istinu i uo da mu se majka obesila zbog svega toga, Edip je za kaznu iskopao sebi oi i napustio Tebu, kojom je zavladao Jokastin brat Kreont. Kada su odrasli, Edipovi sinovi su vladali Tebom ali ubrzo je Eteokle izganao iz Tebe svog brata Polinika i vladao sam. To je izazvalo rat izmeu Tebe-na elu sa Eteoklom i Agrosa koji je pruio pomo Poliniku. U ratu su poginula oba brata. Odbranjenom Tebom je ponovo zavladao Kreont. koji je naredio da se Eteoklo sahrani sa svim poastima a Polinikov le da ostane na bojitu kako bi ga raskomadale zveri. Tu poinje radnja Antigone. Toj odluci se pobunila Antigona i nad mrtvim Polinikom izvrila pogrebni obred kako su to obiaji nalagali. Zato ju je Kreont kaznio uasnom kaznom: da bude iva zazidana u grobnici. Kreont nije eleo da slua ni upozorenja Tiresije ni molbe svog sina Hemona koji je bio zaljubljen u Antigonu. Na kraju se Antigona obesila u grobnici, Hemon ubio maem ba u trenutku kada je Kreont promenio odluku a Hemonova majka Euridika, saznavi za smrt sina se takoe ubila.

11

Iz ove mitske prie Sofokle je za dramu izabrao samo motiv Antigonine sahrane brata Polinika i izvrenje Kreontove kazne nad Antigonom koja ima za posledicu jo dve smrti: Hemonovu i Euridikinu. Prvi in Pozornica predstavlj kraljevski dvor u Tebi. Na sceni su Antigona, Ismena i hor. Antigona saoptava Ismeni da je njihov ujak, kralj Kreont doneo odluku da se Polinik ne sahrani, ve prepusti zverima, poto je poginuo kao tebanski neprijatelj. Ova zapovest Kreonta je neodmerena. Meutim, to nije neodmerenost plemenitog bia koje eli da se ostvari i strada u sudaru sa zajednicom, ve ogreenje o boansku zapovest koja zahteva da se mrtvac potuje, to je Odisej upravo i zastupapo u Ajantu. Zato za Antigonu ne postoje nikakave nedoumice: ona je vrsto reila da sahrani svog brata po obiajima. Celim svojim biem ona stoji nasuprot svojoj sestri Ismeni koja ne odobrava Kreontovu odluku, ali joj se povinuje. Zato moemo da kaemo da je pesnik stvarao po principu kontrasta. Na temelju takve suprotnosti izrasta slika sofoklovog junaka u svom bezuslovnom htenju. Kada se Ismena u ovoj sceni odvaja od Antigone koja mora sama da ostvari svoju zamisao, postaje jasno da su veliki Sofoklovi junaci osueni na samotnitvo, da je sve to je veliko u svetu osueno na samotnitvo. Zapaa se da je Hemon, Kreontov sin a Antigonin verenik, sasvim potisnut u pozadinu a da ga u celoj drami ni jednom ne vidimo na sceni zajedno sa Antigonom. Posle ovog dijaloga izmeu sestara, sledi hor tebanskih staraca koji govore o ratu koji se vodio i iskazuju radost zbog osloboenog grada. Zatim sledi drugi in u kome Kreont obznanjuje svoju zabranu. Tako je stvoren dramski zaplet i naznaena dva junaka: Antigona i Kreont. Ubrzo zatim Kreonta obavetavaju da je zabrana prekrena. On besni zbog prekraja i mislei da je u pitanju zavera, preti straarima stranom kaznom ako ne uspu da nau prestupnika. Horovoa nagovetava Kreontu da je to moda delo bojih ruku ali kralj to odbija. Sledi pesma hora koja govori o opasnoj veliini oveka i napominje da je dobar kralj onaj koji boju pravdu dri kao zakon, ime se zainje osnovana ideja Antigone. To je jedno od onih mesta na kome se atiki tragiar obraa svojoj Atini u elji da je upozori. Ta pesma koju je Sofokle ispevao govori o opasnoj sposobnosti oveka da sve vie i vie pomera granice svoje moi u carstvo prirode. Poslednja strofa predstavlja jednu od najvelianstvenijih apologija u prilog apsolutnog a protiv relativizacije svih vrednosti. Ti stuhovi upueni tadanjem Atinjaninu mogu da se odnose na oveka uopte. U treem inu straar dovodi Antigonu koju je uhvatio na delu kada je po drugi put htela da pokopa svog brata, sada bezuspeno. Sada se Antig. i Kreont susreu u velikoj sceni kada ona kae u ime ega se bori i pati: u ime velikih nepisanih zakona bogova 12

pred kojim je bezvredan svaki propis koji bi njima da se naruga. Kroz te rei saznajemo o bezvremenoj vanosti odreenih zakona. I ovde protest protiv svemone drave koja apsolutistiki tei da se suprotstvi svakoj etikoj normi moe da bude protumaen i kao poruka naem vremenu. Ova velika scena sadri jo jednu bitnu ideju: njome pesnik ukazuje mrnji na njene granice, odreenije i ire nego to to ioni Odisej u Ajantu, jer tu (ena) Antigona odgovara: Ne mrnju nego ljubav ite ivot moj! Kreont pretpostavlja da je i Ismena uestvovoala u ovom delu i nareuje da i ona doe. Ismena govori da nije uestvovala ali pristaje da primi kaznu zajedno sa Antigonom. Posle toga Kreont nareuje da se obe sestre zatvore. Na kraju ina, hor peva o Edipovom grehu koji e ispatati i njegova deca. U etvrtom inu se pojaava dramska radnja tako to se pojavljuje Hemon. Kreont govori o tome kako sin treba da potuje oca, ali i onoga koga grad izabere. Hemon odgovara da je to tano ali i da kralj treba isto tako da saslua i potuje tuu re ukoliko je ona ispravna. Meutim, ni molba, ni prekor ni pozivanje na miljenje itelja Tebe ne mogu da utiu na volju kralja. Hemona vodi njegova ljubav prema Antigoni ali on o tome ne govori jer je njeno subjektivno prikazivanje bilo iskljueno iz Sofoklove drame. Kreontova naredba da se Ismena pusti iz zatvora, kao da je znak da se kralj malo pokolebao. Zatim sledi hor koji peva pesmu Erosu. Peti in poinje pojavom u kojoj su samo hor i Antigona. Horovoa i hor staju na Antigoninu stranu. U svom duem monologu Antigona ali za ivotom, to mlada, neudata, bez poroda odlazi u grobnicu. To je ona ista odluna Antigona i tek sada u potpunosti upoznajemo njen poduhvat u svoj svojoj veliini. Njena odluka nije proistekla iz muke prirode koja prihvata borbu sa dravnom vlasti. Ona je jedna tebanska ena i kao takva njen lik i njena rtva sada postaju uverljivi i razumljivi. Ona ne moe da se odrekne dela koje je poinila. Vaan je i njen argument da bi supruga i decu sudbina mogla da joj nadoknadi ali brata nikada. Odatle se vidi vanost ljubavi izmeu brata i sestre za grko bie. Meutim, tada dolazi Kreont sa slugama i nareuje da se izvri kazna, da se Antigona odvede u grobnicu. Antigona se bori za nepisane i neprikosnovene zakone bogova za zakone kojima polis nikada ne bi mogao da se suprotstavi. Ali, Kreont uopte ne zastupa taj polis jer je polis na strani Antigone a Kreont se ne obazire na to. in se opet zavrava horskom pesmom. U estom inu na sceni su Kreont i prorok Tiresija koji sluti veliku nesreu izazvanu ovakvom odlukom. Meutim Kreont kae da ak i ako bi orlovi samog Zevsa poneli komade njegovog lea do prestola, ni tada ga ukopao nebi.(delove Polinikovog lea) Kada ode Tiresija, horovoa e podsetiti kralja o sposobnostima Tiresije i da zbog njih 13

treba da mu veruje. Tek pred pretnjom kobi koja e njega samog zadesiti Kreont je odluio da promeni odluku, ali je bilo ve kasno. Antigona se obesila, Hemon se ubio kraj mrtve neveste. Dok Kreont, nosei na rukama le sina, ulazi u dvor, EuridikaHemonova majka, se u susednoj odaji ubila. Ostao je samo Kreont, ija fizika egzistencija ne znai nita pred potpunim unitenjem psihike egzistencije. Veni zakoni su potvreni rtvom Antigone, koja je smatrala da za njih treba da rtvuje svoj ivot i slomom Kreonta, koji se tim zakonima suprotstavio. Vladarska volja i nepisani zakon Sutinski problem u Antigoni se nalazi u sukobu vladareve volje, moi s jedne srane i nepisanog prava, obiaja s druge strane. To je istaknuto ve u prologu. Ti stari nepisani zakoni ijoj se volji pokorava Antigona su kod Helena bili svetinja. Sahrana bratu je sveta dunost, boji zakon, jer brat pripada rodu a mu ne. Brat je za Antigonu: istokrvan i istorodan. Kreont inae pripada istom rodu kao i Antigona i svestan je obiajnih prava rodovske zajednice ali verujui da titi interse drave, on svoju volju stavlja iznad rodovskog prava. On kae:Negujem li neposluh u rodu, rae jai izvan roda mi. Jer ko u svojoj kui strogo postupa, i narodu e vaiti kao pravian. Ali tu je njegova greka, jer on kao vladar i uvar pisanih zakona ne treba da dozvoli da njegova volja doe u sukob sa nepisanim zakonima. A jedno od pravila nepisanih zakona rodovske Grke se odnosilo na sahranjivanje mrtvih s obzirom da su verovali da dua produuje svoj ivot pod zemljom i da bi bila spokojna trebalo je da se telo, za koje je ona bila privezana pokrije zemljom. Kreont je ovo morao da zna pa je u njemu zato olien vladar skorojevi, koji se poistovetio sa dravom a eljan da iskae mo. Kreont je znao da se narod odluci da se sahrani Polinikovo telo ne bi usprotivio. Takoe prenebregava se injenica da je Polinik delio kraljevsku vlast sa bratom pa je bio izgnan i da moda i ne moe da se okarakterie kao izdajnik. Kreont je imao i drugo reenje: izdajice su mogle da budu sahranjene van domaeg tla. Takoe, Antigona nije morala da trpi tako surovu kaznu. Mogla je da bude izgnana. Meutim Kreont je toliko zaslepljen svojom politikom moi da se ogluuje i o upozorenja Tiresije. Kada Kreont doe do spoznaje svoje tragike krivice bie kasno. Sofokle nije hteo da pravi kompromis Antigona je morala da umre jer se pobunila protiv monog vladara. Njena smrt treba da dovede i Kreonta-drugog tragikog junaka do saznanja za koje se ona borila. Kao tragiki junak i Kreont mora da bude kanjen za svoj greh nepotovanje starih svetih zakona. Tu kaznu ine dve smrti: smrt njegovog sina i ene. Teinu kazne Sofokle kazuje Kreontovom tubalicom nad mrtvim sinom. Na kraju hor 14

zakljuuje da je za sreu potrebno da se bude razuman i da se nikada ne remeti boji red. Tako je Sofokle doveo gledaoce do saznanja istine o odnosu izmeu pravde i politike, o istini da je drava moralana institucija a njen cilj pravda za sve, a da se to ostvaruje ako pisani zakoni i naredbe vlasti ne budu u sukobu sa prirodnim ljudskim pravima. Humana poruka ove tragedije i njena dramska forma uinile su je aktuelnom. Njen dugi ivot pokazuje da ljudi stalno tee da svojim vladarima ukau na put ka dravi bez zla i nepravde. 6) Sofokle: Car Edip ...Radnja drame poinje u trenutku kada Tebom, kojom vlada Edip, hara kuga. U hronolokom nizu, Car Edip se nalazi u sredini Sofoklovog stvaralatva. On se smatra kljunim komadom njegovog pesnitva. Ubistvo Laja od strane Edipa i njegova enidba sa Jokastom (njegovom majkom) su se odigrali vie godina pre poetka drame. Sam komad nam daje tragiku analizu (iler), preko koje smisao tih dela stupa u Edipovu svest i ono ima razorno dejstvo po njega. U prologu drame Edip je na vrhuncu vladarske moi. Opis kuge koja pustoi gradom je uslovjen stranom epidemijom koja je harala Atinom na poetku Peloponeskog rata. Stravu kuge, narod predoava preko svetenika kralju Edipu, koji se ve jednom pokazao kao njihov spasitelj (sfinga). Kralj je naravno spreman da pomogne, i u svojoj brizi on ih oslovljava sa jadna deco. Saznajemo da je brata svoje ene Jokaste, Kreonta, uputio u Delfe da sazna kako da pomogne gradu. Kreont se vraa sa porukom da e grad biti spaen tek kada se pronae Lajev ubica. Posle pesme hora tebanskih graana, jedne molitve i tubalice istovremeno, sve se usmerava na otkrivanje poinjenog nedela koje je donelo kletvu bogova. U sklopu kompozicije ovog komada, u dramskom pogledu najvelianstvenije u celoj svetskoj literaturi i najgenijalnije, je to da se ve na samom poetku jasno otkriva puna istina. II in poinje Edipovim govorom. On odreuje kaznu Lajevom ubici koji treba da bude pronaen: ukoliko se poinitelj sam prijavi, nee ga snai nita vie od toga nego to e siguran iz zemlje morati da ode. Tog oveka zabranjujem vam, bio on tko god,.... ..............nitko ne primaj, ne pozdravljaj! I k bojim mi ga molitvama ne putaj Nit k rtvem nit mu svete pruaj vodice, Ve svak ga turni s praga svog............... 15

...A kunem krivca delu tvom: Nek grdno grdan ivot svri bez sree! Na kraju on obeava da e se truditi da pronae ubicu kao da je ubijen sam njegov otac. On tada ni ne sluti da je upravo izrekao istinu. Zatim dolazi Tiresija koji bi hteo da uti i upozorava kralja da je bolje da ne uje istinu. Ne shvatajui nita, Edip vrea Tiresiju i na kraju ga optuuje da je on osmislio ubistvo Laja i da je on oruje u rukama Kreonta, koji sam udi za prestolom. I pored Tiresijinih upozorenja: Ta nema oveka na svetu, koji e/nesrenije od tebe skonat ikada!, Dan ovaj rodit e te a i unitit. Edip prisiljava Tiresiju da kae istinu. Posle toga, Tiresijino otkrie je tako neuveno da u prvi mah kod Edipa i hora izaziva sve drugo, samo ne strepnju da bi ono moglo da bude istina. Tek e se posle korak po korak ispostaviti da je ono to je Tiresija rekao istina. III in poinje dolaskom Kreonta, koji se uvi optube odluno brani. On navodi da nema razloga ni koristi da podmetne krivicu Edipu kako bi doao na presto jer je njemu ovako mnogo bolje. On ne bi voleo da vlada i bude u stalnom strahu, kada i ovako ima jednaku vlast kao i Edip. On ne udi da bude kralj kada i ovako moe da radi sve isto kao i da jeste. Kada bi vladao moraoo bi mnogo vie da radi, a ovako ima gospodstvo bez brige. Svi ga potujtu i kako kae Edipu: Sad mole mene koji tebe trebaji. Kreont ga uverava da samo vreme kae prava oveka,/a rava e spoznat i za jedan dan. Iako se Kreont odluno brani, Edip je odluio da ga kazni smru. Od izreene presude ga spaava samo Jokasta koja ulazi u tom trenutku. Poto su povod sukobu bile Tiresijene proroanske rei, Jokasta sada eli da svog mua oslobodi straha pred proroanskim reima. To ini tako to navodi primer da je proroanstvo predskazalo i Laju da e ga ubiti sin, a umesto toga njega su na jednom raskru ubili razbojnici. Meutim, to smirivanje postie sasvim suprotan efekat: Edip poinje polako da sumnja i povezuje dogaaje: Edip je jednom, na jenom raskru, u neobuzdanom gnevu ubio nekog starca koji je na njega prvi udario. Sada, prvi put njegovo srce obuzima teka strepnja. Jokastini odgovori na njegova pitanja u vezi Lajevog ubistva jo vie opravdavaju Edipovu strepnju. On od Jokaste saznaje da postoji jedan Lajev sluga koji je uspeo da pobegne. Meutim od kada je video da je Edip na vlasti, molio je Jokastu da mu dozvoli da ode i ivi na selu, to dalje od pogleda ovog grada. On nalae da dovedu slugu kako bi razjasnio celu stvar, jer se govori da je Laja ubila eta razbojnika a ne jedan ovek. Kao jedini oevidac on e posvedoiti i znae se da li je to mogao da bude Edip. Zatim sledi pesma hora i tu se pokazuje Sofoklovo veliko majstorstvo u upotrebi kontrasta. Jokastine sumnje u proroanstvo su podstakle hor da zapeva pesmu 16

u kojoj se slavi veliina boanskog. Opet pesnik govori o venim nepisanim zakonima, za koje je umrla njegova Antigona, a koje je bezona umiljenost njegovog vremena htela da skine sa njihovog visokog postolja: Da sretan budem ja, pa da u delima i re,ma svetu uvam svud istotu! Zato veni stoje zakoni, nebeski zrak ih porodi, visoko oni ive u visinama a Olimp je otac njin, ne samrtni ljudski stvor. I zato nigda njih zaborav ne uspava; u njima velik bog a nigda ne stari. IV in U narednoj sceni dolazi glasnik iz Korinta koji naizgled opovrgava proroanstvo po kome e Edip ubiti roditelje. On dolazi da javi Edipu da je Polib umro i da e ga korintski narod proglasiti za kralja. Meutim, koliko god da to reava Edipov problem, on ostaje zabrinut zbog drugog dela proroanstva-da e se oeniti svojom majkomMeropom. Kako bi ga umirio, u njaboljoj nameri, glasnik mu otkriva istinu: da Meropa nije njegova majka, kao to mu ni Polib nije pravi otac i da se zbog toga ne brine. Dalje mu otkriva da su ga oni, poto nisu imali dece, kao poklon primili upravo od njegaglasnika, a da ga je njemu predao jedan od Lajevih ljudi. Opet je sve izreeno pretvoreno u svoju suprotnost. Povezujui injenice, Jokasta koja je odjednom sve shvatila, pokuava da odvrati Edipa od daljih pitanja, ali kada vidi da je sve uzalud, jer je ve on naredio da se dovede taj pastir, ona odlazi u palatu gde e sebi oduzeti ivot. Hor, jo uvek u istoj neizvesnosti kao i Edip, ponovo nastoji da deluje umirujue, posle ega je dubina pada jo stravinija. V in Dospeli pastir, kao i Tiresija, u poetku ne eli da govori, ubeuje Edipa da korintski glasnik ne zna ta govori i upozorava ga da dalje ne pita. Na kraju, on biva prisiljen da kae istinu, mada napominje da bi to najbolj mogla da uini Jokasta koja mu je dete i predala. Istina je da je on Lajevo dete, koje je kralj, plaei se proroanstva da e ga dete ubiti, naredio da se odnese na Kitreon i tamo ostavi da umre. Iz toga sledi da je Edip oceubica i rodoskrvnitelj istovremeno, ba kako je i proroanstvo predvidelo. Sa tim saznanjem Edip odjuri u palatu. Zatim hor u svojoj pesmi govori o dubini pada. Sofokle je na genijalan nain objedinio tri razne figure i na taj nain ostvario neuvenu koncentraciju radnje. Kao to je glasnik Korinta onaj isti ovek koji je na Kiteronu 17

preuzeo na smrt osueno dete i odneo ga u Korint, tako je i tebanski pastir koji ga je tamo predao onaj isti koji je i Laja pratio na njegovom putu za Delfe i bio svedok njegovog ubistva, da bi se zatim sa svojom tajnom u vezi sa novim kraljem, povukao u selo. VI in Javlja se glasnik koji nas obavetava ta se dogodilo u palati. Jokasta, koja je sve shvatila, uavi u sobu se ubila (obesila), a Edip, saznavi to, uleteo je u sobu i videvi je mrtvu, kopom-iglom njene haljine je sebi iskopao oi da ne bi gledao koga nije smeo (roditelje) i koga je eleo (decu). Stranog izleda i u jezivom jadu, Edip stupa na pozornicu na kojoj je na poetku stajao kao voljeni kralj, kao dobrotovor ljudi. On moli Kreonta da ga progna onako kako je nekada sam odredio da e biti prognan Lajev ubica, i da mu dopusti da se oprosti od svoje dece. Kreont, koji je drugaiji od onog tiranina Kreonta u Antigoni ispunjava mu elju. Edip se ne brine za svoje sinove, jer su oni mukarci i nikada nee biti gladni ali zato brine za sudbinu svojih erki-Antigone i Ismene. Jo jednom e Edip zagrliti svoje erke i onda odlazi u palatu, da zajedno sa Kreontom saeka Apolonovu poruku o tome kakve mere dalje treba preduzimati. Jo uvek pod utiskom tako brzog i neoekivanog razvoja dogaaja, Edip na kraju drame kae:Zato neu ja , dok zadnji onaj danak ja ne vidim, Ba smrtnika ni jednoga sretnim slavit, doklegod Ne stigne ivota kraju a ne zadesi ga jad. Najsaetiji prikaz drame prikazuje njen specifian (udesni sklop). U njoj se primeuje Sofoklovska antiteza o ovekovom htenju i sudbinskom odreenju stvari. Karakteristina i veoma vana je tragika ironija kojom se Edip na poetku pokazuje kako proklinje prestupnika i odluno zahteva osvetu kao da je Laj bio njegov roeni otac, ona ironija koja svaki privid smirenja uvek nanovo pretvara u svoju suprotnost. Na kraju vidimo da je ova ironija postala (reito) znamenje neuklonjive suprotnosti. Smisao komada bi bio promaen zakljukom da je njegov protagonista sudbina. Gledalac iz scene u scenu vidi kako sudbina dolazi, pre no to to vide uesnici radnje, to izaziva saaljenje kod gledaoca. (Zaslepljenost vodi Edipa od jedne pogrene sumnje u drugu, na osnovu lanog umirenja tog snanog dramskog sredstva). Meutim, protagonista je ovek koji stoji nasuprot toj sudbini, protagonista je junak tragedije. U Eshilovskoj tragediji, u kojoj je sve potpuno usmereno na delanje bogova u svetu, taj pojam ne bismo smeli da upotrebimo-npr. za likove u Orestiji. U Sofoklovoj tragediji primena tog pojma je sasvim na mestu. 18

Bitne crte lika Edipa

Sudbina kao neproraunljiva sila, kojoj ljudi treba jednostavno

da se povinuju, je stvorila u dramskoj umetnosti onu sudbinsku tragediju, koja je u nemakoj literaturi na zlom glasu. Prava tragika nastaje iz suprotstavljenosti izmeu tamnih, neuraunljivih sila kojima je ovek izruen i njegove volje da se, borei se, sa njima suoi. Ta borba je veinom bezizgledna, ona oveka samo jo vie i dublje zaplie u mreu patnji i esto ga vodi u propast. Ali prihvatanje te borbe je potreba, neophodnost (nalog) ljudske egzistencije koja nee i ne moe da se tek tako preda. Svet onih koji se povinuju i nastoje da izbegnu izbor predstavlja pozadinu pred kojom stoji tragiki junak. On bezuslovnost svoga htenja suprotstavlja nadmonijoj celini i u asu propadanja zadrava svo dostojanstvo velikog ojstva. Sofokle je jo kod Ajanta, njegove najstarije sauvane drame, odbacio pitanje krivice. Pristupiti Edipu sa takvim pitanjem predstavlja nerazumevanje ovog lika. Temeljna crta u Edipovom biu, crta koju deli sa drugim sofoklovskim likovima, sa Ajantom, Antigonom i Elektrom, predstavlja najvia aktivnost i bezuslovna nepokolebljivost delanja. Iako ga je snala loa sudbina, iako vidi da se mree oko njega sve vie steu, jo uvek bi mogao, u poslednjem trenutku, da izbegne sudbinu, ako bi veo koji je sam podigao ponovo prebacio preko stvari. On bi to mogao kada ne bi bio Edip, tragiki junak. On sve razume, osim jedne stvari: da radi spoljnjeg mira, radi puke egzistencije moe da se pomiri sa stvarima i naini kompromis. Upravo zbog te neumoljivosti svoga htenja, ak kada ga ono vodi i u propast, Edip postaje junak jedne tragedije. ak i u najgorim trenutcima, kada je oslepljen, on ne pomilja kako je moda bilo bolje da je istina ostala neotkrivena. To je za njega nezamislivo. Naprotiv, on ali zato planina Kiteron nije zadrala dete, zato kao beba nije umro. Uz velike tragike figure koje prihvataju borbu, u kojoj se ne radi o opstanku ve o dostojanstvu ljudskog ivljenja, esto se nalaze likovi koji predstavljaju proseno ljudsko miljenje. Za takve likove je najvanije da se po svaku cenu obezbedi opstanak. Dok se u Ajantu Tekmesa sa detetom ispreava Ajantu, Ismena ide uz Antigonu, a Hrisotemida uz Elektru, pored Edipa vidimo Jokastu. Iako se suprotstavlja prorotvu, Jokasta ne porie bogove, pa je tako vidimo kako se molitvom obraa Apolonu. Njene rei su motovisane eljom da se zaobie opasnost, a ne da joj se ide u susret, kao to to ini Edip. Zato ga ona i u poslednjem trenutku prekljinje da prestane da postavlja pitanja. Meutim to ga nee zaustavitit. Za razliku od Eshila koji oveka prikazuje kao uklopljenog u svet kojim vladaju bogovi, a njihov uticaj se ostvaruje posredstvom rei o delanji i patnji, Sofokle oveka vidi drugaije. Sofokle vidi drugaije oveka u komadima starije grupe-u nepremostivoj 19

suprotnosti u odnosu na sile svetskog zbivanja koje su i za njega boanske. Njegova religioznost nije manje duboka od Eshilove, ali je sasvim drugaije vrste. Ona je blia delfskoj izreci: Spoznaj sebe samog! koja oveka upuuje na granice njegovog ljudskog postojanja. Tokom cele drame se vidi nepokolebljiva vera pesnika u veliinu i mudrost bogova njegove religije. Znamo da je Sofokle odbacio formu trilogije. To postaje razumljivo kada znamo da linost pojedinca ini okosnicu njegovog komada, a ne rod i njegovi narataji. ovek vie ne dela sa demonom, ono to ini proistie iz njegovog sopstvenog htenja i samo iz njega ma koliko da se odluka o ishodu ne nalazi u njegovim rukama. prof: Sofokle nije nameravao da nam prenese utisak da je Edip zasluio kaznu. Moda je njegova tragika krivica (hamartia) to je prek i nagao ovek, to ima viak samopouzdanja koji ne prilii oveku-ne veruje Delfima. U principu je karakteristika ove drame nezasluena patnja koja prati oveka. Kod Sofokla nema naslednog prokletstva. Edipovu propast uzrokuje njegova hrabrost. postoji i miljenje da je Edip bio pharmacos-neko ko e primiti svo zlo i izneti ga iz zajednice. Edip je i najsreniji i najnesreniji istovremeno. On kri norme ne znajui ta radi. Kada bi znao bio bi monstrum i ne bi bio pogodan za tragikog junaka.

7) Sofoklov tragiki junak: Antigona, Ajant i Elektra Antika tragedija je graena na motivu tragike krivice. Pod tim pojmom se podrazumeva postupak koji uini glavni junak u asu slabosti, kao to su: kolebljivost, nedoslednost, uzbuenje, volja da se pomogne ljudima u uslovima kada je namera neizvodljiva. To to uini tragiki junak nije moralno prekraj, ve postupak izazvan vie junakovim temperamentom. Najbolje su one tragedije koje gledalac prima duboko proivljenim uverenjem da tragiki junak drugaije i nije mogao da postupi. Ovakvo proivljavanje tragike krivice junaka tragedije naziva se katarza-vrsta emocionalnog proienja koje tragedija izaziva u gledaocu. Aristotel je rekao da tragedija izazivanjem saaljenja i iz straha vri proienje takvih afekata. Na taj nain se smatralo da ovek stie mudrost kroz patnju, slino tragikom junaku na pozornici. Ajant Ajant je najstarija sauvana Sofoklova drama. Pripada ciklusu pria o trojanskom ratu. 20

Posle Ahilejeva smrti, njegova majka, boginja Tetida, odluila je da njegovo oruje pripadne najhrabrijem Grku. Poto su Odisej i Ajant jedini imali hrabrosti da spasu njegovo telo, samo su se oni i usudili da ga zatrae. Oruje je pripalo Odiseju,a o tome kako je odluka doneta ima vie pria (neki smatraju da je Agamemnon, mrzei Ajantovu kraljevsku lozu,dodelio odmah oruje Odiseju, neki da je odluila kocka,najverovatnija je da su poslate uhode u Troju kako bi saznale koji im je junak naneo najvie teta. One su pokazale na Odiseja). Ajanta koji je ipak bio najbolji ratnik posle Ahileja, posle tog dogaaja spopade pomamni bes. Tu poinje Ajant. Neizmerno razoarenje i duboka potresenost, kojom Ajant prima ovu odluku, moramo da shvatimo iz onog poimanja, shvatanja homerskog junatva za koje spoljanje priznanje i unutranja vrednost jo ne predstavljaju stvari koje pripadaju razliitim svetovoma. Ajant smatra da je tim postupkom ponien, pa je duboko povreen u svom oseanju asti. Boginja Atina nedvosmisleno tumai sa stanovita bogova ono to se Ajantu dogodilo. Pred bogovima i njihovom moi, dostojanstvo i veliina oveka nisu nita, bogovi e ga sruiti sa njegovih visina. oveku ne pristoji gordost, ve odmereni uvid u njenu prolaznost i skruenost pred neizmernom moi bogova. Tu se postavlja jedno pitanja od centralnog znaaja: Da li je Sofokle udeo bogova u svetu video u Eshilovom smislu, kao uvek iznova ponavljano poravnanje krivice i kazne s ciljem da ovek doe do odreene spoznaje? Je li njegov Ajant krivac koji okajava svoju krivicu? Svoj plan o ubistvu on je, nainio jo pre no to ga je obuzelo ludilo, ali tome je prethodilo njegovo ponienje. U ovoj sceni nita ne ukazuje da je njegova sudbina odreena krivicom i kaznom. ta vie, sama Atina kae da je on bio najrazboritiji i valjaniji za svako dobro delo. Sofoklovska tragika prema motivu krivice se odnosi sasvim drugaije od eshilovske. I Sofoklov svet je sav ispunjen bogovima. Sva zbivanja potiu od njih. Kod Eshila smo nauili da razumemo smisao te sudbine koju je Zevs odredio, a koja zahteva da krivica bude kanjena i oveka putem patnje vodi do uvida. Sofokle, pak ne tei da iza samog zbivanja dokui njegov skriveni smisao. Sve to postoji i sve to se zbiva dolazi od bogova, ali smisao njihovog delanja se ne otkriva oveku. oveku ne pristaje nerazumno nastojanje da dokui tajne delanja bogova, kao ni da se buni protiv stranih nedaa koje to delanje donosi. Atina kae da je bogovima drag zdrav razum koji se mudro miri sa stvarima. Tragikom junaku je stran pribrani Odisejev stav. U njemu ive nesamerljive i neobuzdane snage i navode ga da se uhvati u kotac sa neproraunljivim i nedokuivim silama, pa se njegov ivot strmoglavljuje u smetenost iz koje ga jedino oslobaa smrt. Za Ajanta, kao i za druge Sofoklove junake, znamo od samog poetka da iz sudbine 21

koja ga je snala, iz nevolje ratnika koji je sav proet oseanjem asti i kao takav doivljava najveu nesreu, vie ne postoji nikakav izlaz i njegov put jedino vodi u smrt. On se ve na sredini komada oprata od gledalaca. Iz prvog govora koji Ajant izgovara pri istoj svesti saznajemo da za njega izmeu slavnog ivota i slavne smrti ne postoji srednji put malih dua i te rei u sceni smrti postaju stvarnost. Izmeu te dve scene postoji onaj govor kojim pretvarajui se uspeva da umiri Tekmesu i hor, pa ga ovi i putaju da ode svojim putem. Neki ovaj govor tumae kao Ajantovo, ako ne preobraavanje, onda suoavanje sa saznanjem da mora da razbije okove koji ga sputavaju, ali da njihovo razbijanje mora da plati ivotom. To tumaenje je neodrivo s obzirom na strasnost kojom daje oduka svojoj mrnji prema Atridama. Te njegove rei nisu nita drugo nego put ka postavljenom cilju koji moe ostvariti samo pretvaranjem. I u ovoj drami imamo jedan motiv koji e jako odjeknuti i u Antigoni: mrnji su postavljne odreene granice. Elektra I kod Eshila i kod Sofokla se opisuje tugovanje Elektre i njena radost kada ugleda brata, s tim to kod prvog pesnika te scene slede jedna za drugom, dok kod su kod Sofokla rasporeene na poetni i zavrni deo. Postoje dve analogne scene izmeu Elektre i Hrisotemide, koje su odreene konfliktom Antigona-Ismena. U prvoj se jasno pokazuje Elektrino bie:ona zna za sramotu svog doma i zahtev za osvetom. Tako ona stoji nasuprot Hrisotemidi koja takoe sve to zna ali se radije odluuje za paktiranje sa gospodarima, Klitemnestrom i Egistom. U drugoj od ove dve scene Elektra stoji pod utiskom vesti o smrti brata.Nadu sestre koja na osnovu ostavljene kovrde zakljuuje da je tu negde ona odbacuje. Sad je spremna da krene u akciju-eli da izvri delo osvete. Bojaljivo povlaenje Hrisotemide nam opet pokazuje da su veliki poduhvati Sofoklovih junaka osueni na samotnitvo. EURIPID U sluaju Euripida i njegove biografije predanje je prilino krto i ne prua nam mnogo pouzdanih podataka. Od trojice velikih tragiara, Euripid je bio najmanje cenjen za ivota. Rodio se na ostrvu Salamini oko 484/485. god. pre n. e. Bio je izuzetno obrazovan ovek za svoje doba i u mnogim hronikama se navodi da je on prvi imao linu biblioteku. Za razliku od Sofokla, koliko znamo, nije bio u dravnoj slubi. Dok je 22

kasnije imao veliki uticaj, njegovi savremenici i atinska publika su se odnosili prema njegovom delu krajnje uzdrano. Zato je i imao za ivota samo 4 pobede a jednu pobedu je osvojio posthumno. Odazavo se pozivu kralja Arhelaja i otiao na njegov dvor na severu makedonskog carstva. Po svoj prilici je bez dosta gorine napustio svoj zaviaj u kome je bio meta podsmevanja. Na makedonskom dvoru je i umro 406.god. pre n. e. Meutim, kada je stigao glas o njegovoj smrti, narod je oseao da je nestao jedan od velikih Atinjana. Sofokle je tada, uoi Velikih Dionisija, horeute i glumce izveo na scenu bez venaca. Znaaj politikih zbivanja nije bio isti kao za dvojicu njegovih prethodnika. U tome je sadrana jedna od mnogobrojnih protivrenosti njegovog dela: takvih mesta koja su uslovljena i odreena zbivanjima vremena ima u veem broju nego kod ostalih tragiara. Ipak to ne znai da je politko uverenje odlikovalo Euripidovu tragediju. Mesta takve vrste esto ostaju na povrini i ne uspevaju da se u njega organski uklope. Znaajno za razumevanje Euripidovog stvaralatva je i pokret sofista u drugoj polovini petog veka pre n. e. Kao osnov ovog uenja moemo da navedemo uvenu Protagorinu raenicu: Mera svih stvari je ovek, onih koje jesu da jesu i onih koje nisu da nisu. U ovim reima vidimo da se raskida sa tradicijom u svim podrujima ivota. U njima je sadran revolucionaran stav koji sve odnose ljudskog postojanja podvrgava racionalnom rasuivanju i posmatranju. Meutim, razumu se stvari predoavaju sa mnogih i esto suprotnih strana i tako je ovek sa tim pokretom istupio iz sigurnog utoita tradicije i smeten u svet antinomija. Tako je na oveka sa tim saznanjem pao i sav teret sopstvene odluke i odgovornosti. Postoji tragika ovekovog duha, postavljenog i ostavljenog samom sebi, u zbunjujue i opasno podruje antinomija, i upravo to ini tragiku pesnika i oveka Euripida. Po predanju, on je bio uenik vodeih sofista. To su legende ispredene na osnovu uenje tih filozofa koja provejavaju kroz euripidovsku tragediju. U stvarnosti, Euripid se nije prikljuio nijednom odreenom uenju, za njega nije bilo vano da se vezuje za jedan konkretni sistem, nego da se prikloni novom duhu vremena i nainu na koji je to vreme postavljalo pitanja. U njegovim delima vidimo neprekidno, strasno traganje pri emu mu je jasno da se tradicija raspada. Saznanje i mo odluivanja je smetana u oveku. Izvan njega nema nikakve sile koja bi odredila njegovo delanje. Bogovi su lieni te funkcije, pa makar negde u nekom vidu i postojali. Meutim vie sile se ne poriu. Takve sile postoje i one na nedokuiv nain utiu na sudbine, ali ipak je za Euripida pravo sredite zbivanja ovak (to je u duhu sofistike). Njegovo delanje i boansko usmerenje nisu vie objedinjeni kao kod Eshila, i zato Euripid predstavlja najveu moguu suprotnost Eshilu. Kod Euripida sudbina izrasta iz samog oveka, iz siline njegovih strasti. 23

Umesto vostva starih bogova, sve se vie u prvom planu javlja sila sluaja, koja se zove Tihe. Ona je ta koja ispretura ljudske sudbine i stvara arene igre koje e svoj nastavk dobiti u komediji Menandra. Meutim ma koliko je Euripidova tragedija otvorena prema novom duhu, vrst sklop knjievne vrste ne doputa da se razbije stara forma. Jo uvek se po pozornici kreu bogovi, jo uvek graa potie od mita. Kako njegov sadraj tragedije tei da prevazie okvire zadate formom, njegovo delo ne moe uvek da povee sve elemente u organsku celinu i kroz njega provejava razbijenost. (ipak ostaje kao karakteristika revizija mita i anrovski eksperimenti). Pripisuje mu se da je napisao oko 90 drama, a za razliku od druge dvojice pesnika, od kojih je sauvano po 7 drama, danas od Euripida imamo ak 18 drama (17 sauvanih tragedija i jedna satirska igra-Kiklop). Tragedije: Alekstida, Medeja, Hipolit, Heraklova deca, Andromaha, Hekuba, Herakle, Moliteljke, Jon, Trojanke, Elektra, Ifigrnija na Tauridi, Helena, Fenianke, Orest, Bahke, Ifigenija u Aulidi. 8) Euripidova tragedija strasti: Medeja i Hipolit Euripidovska tragedija, koja je sliku oveka poela da gradi na sasvim nov nain i izvan starijih religijskih odnosa, odlikovala se i novim odnosom prema Erosu. Kod Eshila se javlja Eros kao kosmika sila. Takvo shvatanje moemo da vidimo i u jednoj pesmi Antigone kod Sofokla. Za razliku od njih, kod Euripida se Eros ne javlja kao objektivna sila ve kao subjektivna strast. Ono to kod Euripida uvek nanovo privlai jei to da je u tragedijama iz razdoblja Medeje do patolokih razmera potencirana sila erotskog. Upravo ta okolnost ga u odnosu na stariju tragediju predstavlja kao nekog revolucionara. Ne samo u ova dva, ve i u nizu izgubljenih komada, Euripid je obradio temu erotske strasti. Jedno od karakteristinih svojstava euripidovskog naina uobliavanja ljudskih likova je da isti Eros koji oveka odvodi u predele tamnih stranputica moe i da potencira iste snage ljudske due do visoke i uzviene strasti. Dok je Sofokle u svojoj Antigoni Hemonovu ljubav prikazao krajnje krto i bez ikakvih subjektivnih crta, u istoimenoj Euripidovoj drami je ona stupila u prvi plan i odnosi pobedu spasenjem Antigone. Tako je Euripid ukljuivanjem i obradom erotskih motiva u svoj njihovoj irini i dubini izvrio nesamerljiv uticaj na penitvo narednih vremena. To moemo da vidimo i u novijim komedijama Menandra i njegovih savremenika, kod kojih nijedna od njih nije mogla vie da se zamisli bez centralnog poloaja takvog motiva. Delotvorni uticaj se protee i dalje i proima helensko a kasnije i rimsko pesnitvo. Ako

24

je u drami novijeg vremena postala retka pojava da nema erotskih sklopova, onda moemo da kaemo da za tu pojavu ishodite ini Euripid. Medeja Mit: Jason je bio sin Ezona i Polimele, a odgajio ga je ueni kentaur Hiron na planini Pelion..(Hiron je odgajio i Ahileja i druge uvene heroje; svoju besmrtnost je darovao Prometeju.) Kada je odrastao Jason je siao sa Peliona u Jolk da trai presto koji mu je po pravu pripadao, a koji je njegovom ocu oduzeo polubrat Pelija, Posejdonov sin. Pelija je pristao da se odrekne prestola ukoliko Jason oslobodi zemlju prokletstva. Proroanstvo je proreklo da Jolk nee napredovati sve dok Zlatno runo bude visilo u gaju Aresa Kolhianskog. Vlasnik gaja je bio Ejet, kralj Kolhide, koji je za uvara runa postavio zmaja. Jason je prihvatio izazov i sastavio druinu kojoj se pridruio ak i Heraklo. Ekspedicija je po imenu broda koji su imali (ARG) nazvana Argonauti. Posle mnogo muka su dospeli do Kolhide ali teko da bi uspeli da Eros nije pogodio svojom strelom, Ejetovu erku, arobnicu Medeju, koja se zato zaljubila u Jasona. Poto joj se on svim bogovima Olimpa zakleo na venu vernost, Medeja mu je svojim maijama pomogla da prebrodi sve prepreke i otme Zlatno runo. Njena ljubav je bila toliko slepa da je da bi zaustavila Ejetovu poteru, svog malog brata Apsirta isekla na komade koje je razbacala na sve strane. Dok je kralj sakupljao komade svoga sina, Argonauti su uspeli da pobegnu. Posle mnogih neprilika, Jason i Medeja su stigli u Jolk, gde Pelija koji je bio u dubokoj starosti, sada nije hteo da preda tron. Tada je Medeja nagovorila Pelijine erke da ga iseku na komade, bace u kotao i skuvaju, a ona e svojim arolijama uiniti da stari kralj izae podmlaen. One su to i uinile i tako je u stvari umro Pelija.. Bojei se da ostanu u Jolku zbog osvete, Jason i Medeja su otili da ive u Korint. Tu poinje radnja Medeje. Od samog poetka njegovog stvaralatva pesnika je privlaila demonska figura Medeje. Sauvana nam je Medeja iz 431. god pre n.e. koja nam pesnikovu umetniku snagu pokazuje na vrhuncu. Tu Euripid ne zazire od dalekosene sadrajne inovacije. Kolhidska kraljevska erka, koju Jason odvodi iz njenog zaviaja i onda je naputa, je pre svega ena koja patnji i uvredi suprotstavlja neizmernost svoje strasti. Ova Medeja ne deluje demonski kao neka vetica ve je pesnik prikazuje kao naroito ljudsko stvorenje i od takve Medeje pravi ubicu svoje dece. On se tu sa velikom slobodom odnosi prema predanju, koje govori o ubistvu dece od strane nekog Korinanina. Meutim, na tom mestu se kae da je arobnica Medeja ubila svoju decu 25

prilikom arobnjakih radnji kojima je htela da ih uini besmrtnim, to je predstavljalo zametak za Euripidovu inovaciju. Ovaj komad predstavlja vrhunac euripidovske moi umetnikog uoblienja i po tome to nijedan od njegovih ostalih komada nije tako dosledno i jedinstveno oblikovan sa stanovita centralnog lika. Odmah u prvom inu, u prologu koji govori Medejina dadilja, predoava nam se sav Medejin bol zbog Jasonove izdaje: on je odluio da se oeni erkom korintskog kralja i ostavi Medeju. uje se Medeja koja divlje tui i ali a as zanemi, zauti. Pri svemu tome, dadilja brino posmatra decu slutei neko zlo. Ona poznaje Medeju i zna da se nee zadovoljiti malom osvetom. Vaspita koji dovodi decu donosi vest da Kreont, kralja korintski, namerava da Medeju zajedno sa sinovima protera iz grada, pa se ponovo oglaava motiv brige da bi Medejino oajanje moglo da bude pogubno po njenu sopstvenu krv. Pesnik paljivo priprema ono to je na grai inovirao, a u to spada da u Medejinim izlivima bola, koji se razleu palatom ujemo i kletvu kojom se baca na decu. Dadilja zato upozorava decu da ne izlaze pred majku i govori o Medejinoj divljoj prirodi. U drugom inu Medeja na odbija razgovor sa horom korintskihh ena koje joj dolaze da je utee. Pribranost sa kojom govori o svojoj nesrei i okolnost da se ubrzo od svoje sudbine okree optim nevoljama, to je (koje su) u skladu sa pesnikovim mislima o svom vremenu, stoje u upeatljivom kontrastu sa njenim povicima oaja koje smo uli na poetku. Pribranost Medeje u tom nastupu priprema i nain na koji e se ona suoitit sa Krteontom, koji joj saoptava odluku o proterivanju iz zemlje. To hladno odmeravanje njenog razuma e delovati snanije od plamena njenog srca. Ona e uspeti da privoli Kreonta da joj dopusti da ostane jo jedan dan kako bi odabrala put kojim e krenuti sa decom. Na tu scenu se nadovezuje prvi od tri velika monoloka govora. Ona vodi dijalog sama sa sobom, razmilja o nainu osvete i u mislima traga za mestom gde bi mogla da nae utoite kada se bude osvetila. Svoj razgovor sama sa sobom zavrava opaskom o obdarenosti ene za zlodelo. Zatim sledi razgovor izmeu Medeje i Jasona, koji svoje verolomstvo pokuava sofizmima da prikae kao delo mudrosti i brinosti. Meutim, on nije u stanju da uini utisak na Medeju koja odbija svaku njegovu ponuenu pomo. Trei in poinje scenom u kojoj atikog kralja Egeja put iz Delfa vodi kroz Korint, gde se susree sa Medejom. Kako je veliki deo Medejinog prvog monolokog govora bio posveen razmatranjima gde bi posle izvrene osvete mogla da nae utoite, scena sa Egejom sada daje odgovor na to. Poto joj je Egej prijatelj i a ona mu obeala da e mu ispuniti elju da dobije decu koju ne moe da ima, on joj obeava da e joj u Atini pruiti bezbedno utoite. Odmah posle toga, Medeja obelodanjuje svoj plan koji je sada sasvim sazreo: deca treba Kreuzi da odnesu otrovne 26

darove od kojih e ona i svako ko je takne umreti, ali e pre toga moliti da ih pusti da ostanu u zemlji, ali onda ujemo i stranu nameru koja je bila nagovetena u prvoj sceni - Medeja e ubiti decu kako bi Jason iskusio samotnitvo koje e biti jezivije od onog koje je on njoj namenio. Horovoa joj govori o svoj grozoti tog ina ali ona ne odustaje. U sudaru ta dva stiha se vidi sva demonska razmera njene odluke. Ta odluka, koju je porodila njena strast, u elji za osvetom potiskuje svako drugo oseanje. Zatim sledi pesma hora. Ona suprotstavlja Medejinu elju da posle sveg to e uraditi nae utoite i govori o strahoti tog ina, ali takoe tu imamo i hvalospev gradu Atini, koji svojom lepotom nadvisuje sve pesme ispevane u ast ovog grada. Tu oseamo pesnikovu duboku privrenost zaviaju. U etvrtom inu vidimo kako je Jason brzo upao u klopku koju mu je Medeja pripremila. Zadovoljan je to je Medeja promenila miljenje i pristaje da se zaloi da deca ostanu. Pri tom on uopte ne misli da su deca jo ono jedino to Medeja ima, a da ih se ipak spremno odrie. Pesma hora nam saoptava kako dva deaka odlaze princezi i kako ona prima Medejine poklone. Za Medeju na njenom putu sada vie nema povratka, ali kao da e je u poslednjem trenutku izdati snaga kojom je odluila da kao osvetu ubije decu. Mo njenog prirodnog oseanja lei nasuprot neprirodnosti njenog plana i zazaiva u njoj poslednju teku borbu pre nego to izvede svoje delo. Vaspita koji joj saoptava odluku da deca mogu da ostanu je ve zatie u dubokoj pometenosti da bi kada on ode, mi postali svedoci njene duevne borbe. Opis unutranjih zbivanja u ovom monologu je po svom intenzitetu besprimeran u celoj atikoj tragediji. On nam otkriva ljudsku prirodu sa jedne nove strane. Ovde nam se ne prikazuje kao npr. u Ajantu nasalomivo htenje u svojoj samom prirodom oveka uslovljenoj odreenosti, ve vidimo oveka izruenog volji sila koje izviru iz njegove due i bore se za tu duu. U Medeji se bore divlje sile srca, afekat koji je jai od svakog razbora s jedne strane i misli mirnog promiljanja s druge strane.Toliko je estok sukob sila da Medeja etiri puta menja svoju odluku. Majka vidi smeak i pogled svoje dece i misli da ne moe da uini ono to je naumila da uradi. Meutim, u njenom srcu e prevagnuti demon i misao da njena deca moraju da budu rtvovana, jer ako ih ona potedi, posle Kreuzine smrti do koje sada mora da doe, njih e jo bezdunije proganjati osveta njenih neprijatelja. U tom trenutku, ispunjena bolom rastanka, poslednji put dodiruje svoju decu, a onda joj se sve to je potresalo njeno bie sabira u rei. Te rei, za Euripidovsku tragediju tog vremena imaju programsko znaenje: Al strast je pobednik nad mojim razborom, a strast je ljudima izvor jada najveih. Ovde se najbolje vidi da se u euripidovskoj drami polovi tragike suprotnosti vie ne zovu, kao kod Eshila, bog i 27

ovek, nego da se oni nalaze u samom oveku i u njegovim grudima. Veliki monolog predstavlja vrhunac drame i u njemu je borba u Medeji privedena kraju. Odluka je doneta. Sve nadalje se odigrava sudbinskom neumitnou. U petom inu dolazi glasnik i obavetava o Kreuzinoj munoj i stranoj smrti iji su uzrok Medejini otrovni pokloni. Zagrlivi svoju erku, umro je i Kreont. Sada je sigurno da mora da se dogodi i onaj zavrni deo. Medeja se jo jednom obraa enama i opravdava svoj postupak nunou, jo jednom vodi razgovor sama sa sobom, obraajui se svojoj ruci kojoj kao da preti da ponestane snage za zavrni in. Zatim, kroz stravom ispunjene rei hora odjekuju krici dece. Jason je pourio da spase decu od besa moguih neprijatelja ni ne slutei od koga e u stvari ona nastradati. Meutim, kasno je stigao. Skrhan bolom, on samo uspeva da vidi Medeju kako sa mrtvim telima dece odlazi na kolima sa krilatim zmajevima, koja joj je poslao Helije. Kraju drame upravo daje snaan akcenat scena arobnice na arobnim kolima, koja divljom strau uiva u trijumfu nad omraenim ovekom. Nestajui sa vidika, iz naeg oseanja nestaje ena koja se u srednjem delu komada borila i patila i na nae oi sve vie stradala i upadala u teku krivicu. Hipolit Mit: Hipolit je bio sin Tezeja i Antiope, kraljice Amazonki. Od svoje majke je nasledio odanost Artemidi, boginji ednodti i lova. Kada joj je jednom prilikom sagradio hram u Trezonu, Afrodita, boginja ljubavi, se uvredila i odluila da mu se osveti. To je uinila tako to je navela njegovu maehu Fedru da se zaljubi u njega. To joj i nije bilo teko: Fedra je nasledila mnoge perverzne sklonosti od svoje majke Pasifaje, kretske kraljice. (Fedrina majka je zavolela bika i rodila Minotaura, kojeg je ubio Tezej uz pomo erke Kralja Mina, Arijadne.) Heroj Hipolit pripada onom krugu likova grkih mladia koji otelovljuju usamljenog lovca koji je ravnoduan prema ljubavi, dok je Fedra lik u kome se bore strasti. Euripid je krenuo od mita kao osnovne grae ali je patos strasti sam po sebi morao da stupi u prvi plan. Hipolit je druga verzija ove tragedije. U prvoj verziji, Fedri (nije sauvana), Hipolit odgovara na ljubav svoje maehe. Pretpostavlja se da je pesnik bio kritikovan zbog preslobodnog odnosa prema toj temi, pa je moda i to bio povod za nastanak ove preiene verzije. Ova obrada patoloke strane grae se Atinjanima uinila prihvatljivijom, ali je Euripid ovde u okvirnim scenama prikazuje kao rezultat sukoba 28

izmeu dve boginje, Afrodite i Artemide. Za razliku od Euripada i Sofokla u ijim se dramama iznosi njihovo znanje o odnosu oveka prema boanskom, za Euripida ove dve boginje nisu velike realne sile u kojima je utemeljen smisao zbivanja, ve sredstvo da se objektivizuju unutranja zbivanja. Sr stvari ine zbivanja u samom ovekovom biu, i ta unutranja zbivanja i pokreu ovu dramu u sklopu okvirnih scena sa nastupm dveju boginja. Prolog kojim Afrodita zapoinje komad i u kojem ona uz navoenje injenica, najavljuje svoju osvetu nad mladiem koji je odluio da slui samo boginji lova, je znaajan i u formalnom pogledu. Rastereenje ekspozicije putem govora u prologu - saetim saoptenjem bitnih stvari, toliko je tipino za Euripida da se ponegde govorilo o prolozima kao programskim sadrajima. Kako Euripid u nekim elementima arhaizuje, u tome moemo da vidimo i nadovezivanje na najsatriju funkciju govora u prologu. Govor u prologu, ija se primena nastavlja i od Menandra do Plauta, moe da se uzme i kao primer samostalnosti delova euripidovske tragedije. U sklopu umetnikog dela, mirni ton uvodnog govora omoguava u daljem toku ono karakteristino potenciranje u kome je Euripid pravi majstor. Posle prologa sledi scena u kojoj Hipolit posle lova prinosi rtvu Artemidi. U Hipolitivoj molitvi, Euripid je ostvario jedno od svojih najlepih poetskih mesta. Meutim, posle toga e Hipolit u razgovoru sa starcem grubo i hladno odbiti da se pomoli boginji Afroditi. Upravo tada vidimo da ta njegova ponosna ednost, koja se manifestuje kroz nepotovanje jedne velike sile ivota, istovremeno predstavlja i svojevrsnu hibris. Zatim nam se u drugom inu, prikazuje Fedra u kojoj se do u sr njenog bia usekla duboka ljubav prema pastorku. Ona se jo uvek odupire toj ljubavi, oseajui svojim uroenim plemenitim biem svu gnusnost takve ljubavi. To je jedna od najupeatljivijih scena koje je ostvario veliki poznavalac ljudske due: Fedru, razdiranu mukama, odnose bolesnu na nosilima pred palatu, gde se sa dadiljom bori da sauva tajnu koju bi najrae razglasila celom svetu. Euripid je u toj sceni neponovljivom snagom prikazao unutranji nemir uz pomo spoljnih simptoma, tako to se Fedra naglo pridie iz duboke obamrlosti, i hoe da krene u lov-to ba nije uobiajeno za jednu atiku enu. Ona je obuzeta eljom da udie ivotni vazduh voljenog, ali e je uskoro zahvatiti oseanje stida. Meutim, njena strast je ipak jaa od njene volje. To se najpre iskazuje u njenoj elji da govori o svojoj strasti. Kako ju je dadilja navela da kae ime onog koga voli, kako je u tome to je odala svoju tajnu spoznala svoju slabost, ona je spremna da krene na poslednji put spasenja svoje asti - da ide u smrt. Fedra je stvorenje koje se bori: u njenim grudima se divlje sudaraju one sile koje smo upoznali u Medeji. Iako se smrt ini kao izbavljenje, preko Dadilje pobeuje ivot koji obeava 29

ispunjenje ljubavne elje. Zatim sledi ljubavna pesma koja nije posveena kosmikom vladaocu nad ivotom, ve Erosu koji ljubavnom buktinjom podmee poar pod domove ljudi. U treem inu vidimo rezultate onoga to je dadilja uradila: u palati je Hipolitu otkrila istinu i prekrila obeanje dato Fedri - da e uvati njenu tajnu. Otelovljenje nevinosti i istote, Hipolit je samouvereno odgovorio reima zgraavanja i izrugivanja. Te rei koje su upuene Fedri, e uiniti da se ona oseti izdatom, izneverenom u svojoj nadi, odbaenom i prezrenom od strane oveka koga voli. Sada joj zaista preostaje samo smrt. Ranije je htela tim putem da krene sama, ali sada eli svojom smru i da skrha samouverenost oveka koji joj je doneo propast. Euripid je najironiniji pisac drame:ironija-da bi spasla svoj ugled Fedra se ubija, a u isto vreme ubija Hipolita i nanosi Tezeju krivicu i kajanje, jer e ubiti sina. Zato, u etvrtom inu, saznajemo da se Fedra obesila. Tezej koji se vraa kui nailazi na mrtvo telo svoje ene i na njeno pismo u kojem ona optuuje Hipolita da ju je svojom nedopustivom ljubavlju oterao u smrt. Bez razmiljanja, prikupljanja dokaza, naglo, u gnevu, on proklinje sina i priziva na njega bes svoga oca Posejdona koji mu je obeao ispunjenje tri elje. Kako je Hipolit dao zakletvu dadilji da e uvati tajnu, on ne moe dokazima da se brani, i odlazi u progonstvo. U petom inu glasnik obavetava da je Hipolita u tuini stigla strana oeva kletva: neko udovite je izronilo iz mora i zaplailo mu konje, koji su teko povredili svoga gospodara. Smrtno ranjenog ga dovode na pozornicu, i tada, u estom inu, Artemida, njegova boanska prijateljica, otkriva njegovu nevinost. Na kraju se on miri sa ocem i oprata mu. On umirui oprosti-tu imamo prisutnu ideju da su bogovi osvetoljubivi, a da je pratanje ljudska odlika. Pre nego to umre, Artemida mu obeava visoke asti kulta u Trezenu. Pesnik je s izuztnom nenou prikazao rastanak boginje sa mladiem koji umire. Ovde se vie ne pokazuje duboka religioznost, ve se homerski antropomorfizam preobrazio u najfiniju ovenost: Artemida: Oh, jadni, kakve li te muke vezae! Tvog srca plemenitost ba te uniti. Hipolit: Ah! Boanski dae mirisni! U bolu svom blizinu osetih ti, - lake mi je sad. Zar tu Artemida, tu moja bofinja? Artemida: Da, jadni, ona, boginja ti najdraa. Hipolit: Hipolit: Da l vidi, draga gospo, jadni udes moj? Tvoj lovidrug i pratilac ve umire. Artemida: Da, vidim, kad bih smela, suze lila bih. Artemida: On umire, al srce moje svud je s njim. 30

Na kraju, u ukljuivanju boga koji nalazi reenje, u usmeravanju radnje sa delovanja ljudskih strasti ka spoljnim kultnim stvarima, kao da bi one pesniku trebalo da pribave legitimaciju za ono to je prikazano, nalazimo elemente u kojima se ogleda sva heteronomija euripidovske tragedije. Ovu dramu ubrajamo u najsavrenije drame atike pozornice. 9) Euripid: Bahantkinje Za ovu dramu je karakteristino da je zasnovana na silama ljudske due, na njihovoj uzbunjenosti i njihovom menjanju i zato nam oznaava granicu razvoja unutar Euripidovog stvaralatva. Ovde su pitanja o smislu religije, o bogovima uopte ustupila mesto psiholokom momentu, pa nas tako Bahantkinje uvode u sredite te problematike. Toj sadrajnoj suprotnosti odgovara i jedna formalna suprotnost. Ova drama se odlikuje stroe vezanom i viestruko arhainom formom. To najpre moemo da vidimo u ulozi hora koji je esto u tesnoj vezi sa zbivanjem i koji stupa u prednji plan. U velikom znaaju jampskih stopa u metrici pesama, ispoljava se hijeratska uzvienost, pa za veliku glumaku ariju nema mesta. Obilato je koriena stihomitija i paljivo je strukturisan naizmenini govor od stiha do stiha. Pored jampskog trimetra, na dinamikom mestu je upotrebljen i trohejski tetrametar. Delovi kao to su prolog i izvetaj glasnika se odlijkuju posebnim, euripidovskim obelejem Za razliku od njih, komad kao celina, u svojoj realizaciji antiteze izmeu moi boga i poricatelja boga, pokazuje jednu kod Euripida ne ba tako esto ostvarenu celovitost sklopa i kako Leski dodaje pokazuje i isto uoblienje tragike suprotnosti, besprimerno za Euripidovsko pozno delo. I in Govor u prologu izgovara Dionis, koji u ljudskom obliju, predvodi povorku svojih lidijskih Menada, vodei ih za Tebu da tamo, u zaviaju njegove majke Semele, utemelje njegov kult. On govori da je doao da brani svoju majku, iji grob se nalazi pred dvorom, jer joj ljudi nisu verovali da je bila Zevsova ljuba, ve su smatrali da je bila sa nekim smrtnikom, a onda slagala za Zevsa i da ju je zato taj bog ubio. Semelin otac Kadmo je onda dao vlast i krunu Penteju, sinu njegove druge erke-Agave. Pentej je zabranio da se Dionisu prinosi rtva. Zato je besan Dionis sav kadmejski enski rod opinio i poslao ih da u gori sada ive mahnite pa se zaputio da dokae svim Tebancima da on jeste bog. Zatim hor lidijskih ena peva u ast boga svoju pesmu, koja zajedno sa oba izvetaja glasnika u drami spada u najvelianstvenije spomenike dionosijskog kulta koje posedujemo. 31

II in Na scenu stupa Tiresija, stari vidovnjak, koji u stvari spada u mit o Edipu. On sa Kadmom, dedom kralja Penteja, u bakhijskoj nonji polazi ka svetilitu. Obojica se klanjaju novom kultu zbog koga su se ene uputile u goru. Tada se pojavljije i Pentej, koji se vraa iz tuine. On nastupa strogo, ak i besno poto je kod kue zatekao tu ponesenost novim kultom. On govori da e zatvoriti sve, pa ak i svoju majku i da nee dozvoliti da se uspostavi kult Dionisa. Tiresija i Kadmo ga savetuju da to ne radi da ne bi stradao zato to se suprotstavlja bogu, da ga makar i lano prihvati i oda mu poast. Naravno, Pentej na to ne pristaje i nareuje da se uhvati Dionis-Bahko. Scena sa dvojicom staraca nam predoava mo bogova. Meutim, ta ista scena, za Penteja predstavlja jasno upozorenje, prvo koje mu se upuuje. Kao i naredna upozorenja i ovo prvo ostaje bez efekta. III in Pred Penteja izvode Dionisa u ljudskom obliju. Dionis se predstavlja kao prorok novog kulta i govori Penteju kako e ga stii kob jer ne potuje jednog boga-u ovom sluaju Dionisa. Na to Pentej nareuje da ga zatvore a prerueni Dionis ga upozorava da e se on osloboditi jer je bog sa njim ali ga bezbonici (mislei na Penteja) ne mogu videti. Zatim sledi jedna duga pesma hora posle kojee uslediti IV in udo spasenja. Kada se Dionis izbavljao zatresla se zemlja, stubovi palate su se zaklatili, iz Semelinog groba je poeo da izbija plamen. Ovaj opis je znaajan jer pod svim tim znamenjem karakteristinim za jednog boga, zatvorenik-Dionis se oslobaa. Upravo se rasplamsava nova rasprava sa Pentejom, kada stie glasnik iz gore. On donosi prvi od dva izvetaja drame, koji meu svim epskim umetnikim tvorevinama euripidovskih izvetaja glasnika, zauzima prvo mesto. Iz nega saznajemo da je pastir u ranu zoru poterao svoje stado na ispau i tada, u gori ugledao tri grupe Menada koje su predvodile tri Kadmove erke: Agava, majka Pentejeva, Autonija i Ina. Glasnik opisuje kako ih je video utonule u san ali su se probudile na blejanje stoke i zapoele svoje udesno poslovanje: udarcem tirsa o stenu one otvaraju izvore mleka, vina i meda. Menade, koje su mlade majke, ostavile su kui decu i na svoja prsa uzimaju lanad i mlade vuie. U trenutku kada prizivaju boga i zapleu u njegovu ast, njihovom veselju se pridruuje i zverinje, bregovi. Na predlog nekog glasnoka iz grada, pastiri su krenuli da uhvate razuzdane ene, ali na to su one svom silinom upale u stado i poele da eree najjae ivotinje (npr. bikove). Zatim su uspele da nateraju pastire u bekstvo i gonei mukarce ispred sebe, upadale su u sela koja e opljakati. Pesnik koji je taj izvetaj stavio u usta glasnika je razumeo jednu od najdubljih tajni dionisijske religije: onaj polaritete u kome su objedinjeni najistija nevinost i prirodna vedrina sa elementarnim divljanjem, a sluei istom bogu. Za Penteja, izvetaj glasnika treba da 32

znai istovremeno i opravdanje Menada od prekora da su nemoralne, ali i upozorenje. Obe stvari izgovara glasnik, ali one nee naii na odgovarajui prijem. Na kraju glasnik kae: Tog boga, gosprodaru, bio tkogod on,/ daj u grad primi: on je velik inae... U ovom delu drame, Pentej je ve sazreo za svoju propast. Zato on lako podlee zavodnikoj umenosti Dionisa koji uspeva da ga ubedi da se uputi u goru i oslukuje Menade. Uslov da ga one ne bi prepoznale kao mukarca i ubile, je da navue ensku odeu i tako maskiran im se priblii. Na kraju nam Dionis otkriva svoju nameru: najpre e mu smutiti um, bacie na njega ludilo kako bi ga naterao da obue enske haljine, zatim e ga takvog provesti kroz grad kako bi Tebancima prikazao njihovog kralja kao ruglo i tako ga ponizio. Na kraju, kada doe bahantkinjama, Pentej e biti ubijen od ruke svoje majke Agave. in se zvrava horskom pesmom bahantkinja. V in Dionis poziva Penteja da krenu na Kiteron. Navukavi na sebe ensku odeu, poremeenih ula i sa patoloko potenciranim oseajem snage, Pentej kree sa Dionisom u goru. U razgovoru mu Dionis govori da e ga kui, na rukama vratiti majka, nagovetavajui mu budunost. VI in Sada nas glasnik ponovo obavetava o ishodu ovog pohoda. Ponovo moemo da vidimo delovanje Menada u onoj istoj dvojnosti, koja je uslovljena polarnou kulta. Pomou nekoliko poteza, pesnik nam slika, prikazuje brdima okruenu visoravan sa potokom koji ubori, koji izazaiva oseaj idiline i mirne prirode. I delanje Menada je mirno kao i delanje prirode: one sreuju svoju odeu dok druge pevaju pesmu u slavu boga Dionisa. Dionis i Pentej su bili skriveni na mestu gde ih bahantkinje nisu videle, ali je onda Pentej poeleo da se popne vie kako bi to bolje osmotrio Menade. Dionis je imao mo kao pravi bog, i spustivi granu jedne jele, stavio je Penteja na nju da sedne, a zatim ga podigao visoko iznad Menada. Zatim se udaljio i tada je sa nebeskih visina odjeknuo njegov glas pozivajui Menade da se obrue na Penteja. One e to i uiniti svim svojim natprirodnim snagama i u pokuajima da dou do njega, na kraju e oborirti celo stablo. Tako bespomonog, u svom divljanju, bahantkinje e ga raereiti. Ono to je najstranije i to je smiljena osveta Dionisa je to to je Penteja prva napala njegova majka Agava, koju je on poznao i molio da ga potedi, pokazujui joj svoj pramen kose ne bi li ga prepoznala. Meutim, ona je u transu i ne zna ta radi. Ona ga erei mislei da je on ivotinja i da ovim inom lovi sjajan ulov. Sledea scena prikazuje Agavu koja u stravinom trijumfu upada na pozornicu. Ona nosi glavu svoga sina nabijenu na tirs i hvali svoju lovaku sreu koja joj je omoguila da ulovi lava. Postepeno je njen otac Kadmo, usmeravajui joj pogled ka nebeskom visinama, vraa u svesno stanje i tada ona spoznaje ta nosi na tirsu. To je glava njenog sina koga je do 33

malo as dozivala da izae iz dvora i vidi njen sjajni ulov. Ispostavlja se da je ipak Dionis na kraju okonao igru. Zavrni deo nije sauvan ali je izvesno da je Kadmu i njegovim erkama odredio teku sudbinu u tuini. Taklo ostaje da lebdi poruka da se bogovi moraju potovati inae sledi teka kazna. Ovaj komad, koji stoji na kraju euripidovskog stvaralatva, za istraivae predstavlja teak problem. Znamo da se Euripid uvek borio protiv bogova tradicionalne vere, a oslanjajui se na duh sofistike. U poslednjem razdoblju njegovog stvaralatva pitanja ove vrste su ustupila mesto prikazivanju oveka, pa su skoro sasvim stupila u drugi plan. U jednoj od njegovih poslednjih tragedija Dionis sasvim stupa u duhovno sredite igre koja je nakada proizila iz njegovog kulta. esto postavljano pitanje je kako se Euripid odnosio prama svojoj grai-mitu o Pentaju? Kao odgovor na ovo pitanje su se iskristalisala dva oprena miljenja: ili je pesnik ostao veran svom duhovnom poreklu, i tako osudio i optuio besmisao predanja, tako da bi kao moto drame mogle da se uzmu rei Gluposti, ti e pobediti, ili se u Bahantkinjama vidi svedoanstvo jednog preokreta koji je Euripida odveo veri u bogove njegovog naroda. Meutim, uproavanje jednog od oba shvatanje nikako ne moe da zahvati bit Euripida. Pre svega, ne govori se o jednom od olimpijskih bogova iji bi trijumf ova tragedija posvedoila. Ovog boga i njegove tajne svetkovine je Euripid upoznao na makedonskom dvoru neposrednije i u izvornijem obliku nego to je to bilo mogue u civilizovnaoj Heladi, gde nije bio toliko usaen u srca ljudi.Ovaj Dionis je u svom osvetoljublju neumeren i nepravedan prema Kadmu, ali je on za ljude i donosilac poslednjeg blaenstva, on ih izdie iz njihove nevolje i vraa pomirenoj prirodi. Ako se za jedan od Euripidovih komada moe rei onda to vai za ovaj: ovo je tragedija u najstroem smislu rei. Ovde ljudsko htenje, koje u Penteju nije lieno plemenitosti, mada j edrsko, ima svog velianstveno uoblienog protivnika, pa se na njihovom sukobu razvija tragiki konflikt drame,koju je Gete ocenio kao najlepe ostvarenje ovog pesnika. Euripid nikada nije bio negator boga, ve uvak tragaoc. Ovde, u delokrugu dionisijskog se moda njegov duh oslobodio tereta besplodnog traganja. Na kraju njegovog ivota, njemu se moda uinilo da je uinak tolikog njegovog truda i umovanja mali. Tako mali da mora da posumlja u smisao traganja i da ga se odrekne. Teko da je takvo raspoloenje bilo vie od trenutnog jer njegova strast za traganjem i postavljanjem pitanja je dolazila iz dubine njegovog bia.

34

) Euripid: satirska igra Alkestida Kao i za Sofokla, tako ni za Euripida ne posedujemo delo koje bi svedoilo o ranoj fazi njegovog stvaralatva. Europidov nastariji sauvani komad je Alkestida iz 438.god.pre n.e. Alkestida se odlikuje crtma koje je dovode u vezu sa dramom klasinog oblika, ali je i razdvajaju od dela iz kasnije faze, u kojoj klasika ve diivljava svoje razobliavanje. Komad se temelji na motivu koji nam je poznat iz bajke i narodne pesme mnogih naroda motivu rtvovanja ivota iz ljubavi. Ovde imamo primer kako je grki mit privukao mnogobrojne takve putujue prie i povezao ih sa nekim svojim herojskim likom. Tako je ovde re o Admetu, kralju Fere, po koga na dan njegovog venanja sa Alkestidom treba da doe smrt. U prvom inu, kroz stihove koje izgovara Apolon saznajemo da je mrani bog smrti bio spreman da u nadoknadu za Admeta primi neku drugu rtvu. Meutim, roditelji su odbili da se rtvuju za sina jer previe vole ovaj ivot i ovaj svet. Na to je njegova mlada supruga izrazila spremnost da se rtvuje za njega dajui svoj ivot (za njegov). U izvornoj prii in rtvovanja je sledio neposredno posle pojave boga smrti. Euripid tu umee jedan vremenski raspon od nekoliko godina. Alkestida jeste na samom venanju izrazila spremnost da se rtvuje, ali do samog rtvovanja dolazi tek mnogo kasnije. Zato se odsudna izmena u ovoj grai pripisuje upravo Euripidu. Takva pesnikova umetnost izaziva divljenje, jer je celu stvar predstavila tako da ne biva rtvovana nevesta