Mein Kampf - Online Knjige · Mein Kampf by Adolf Hitler 5

MeinKampf

by

Adolf Hitler

Mein Kampf by Adolf Hitler

2

ПРЕДГОВОР

Првога априла 1924. године, на основу пресудеминхенског народног суда, изречене тог истог дана,морао сам да започнем своје тамновање у тврђави уЛандсбергу на реци Леху. Тиме ми се после многогодина непрекидног рада пружила по први путмогућност, да приступим писању једног дела, које јеод многих било тражено, а за које сам и сам осећаода је сврсисходно за покрет. Тако сам се одлучио да удва тома књиге поставим јасно не само циљевенашег покрета, већ да исцртам и слику његовогразвоја. Из ње ће се моћи више научити него изсваке чисто доктринарне расправе. Притом самтакође имао и прилику да даднем приказ свогсопственог постојања, уколико је ово потребно заразумевање како првог тако и другог тома, и заразбијање оног од стране јеврејске штампераспириваног лошег и изопаченог формирања сликео мојој личности. Овим делом се притом не обраћамстранцима, већ оним припадницима покрета, којиму припадају срцем и чији разум сада тежиунутрашњем просвећењу. Знам да је људе мањемогућно придобити писаном речју, а много вишеизговореном, да је сваки велики покрет на овојземљиној кугли свој раст имао да захвали великимговорницима, а не оним великанима који су писали.

Па ипак се за равномерно и јединствено заступањеједне науке мора поставити, исписати њено начело

за увек. На тај начин би оба ова тома требало да важекао камени темељци које прилажем заједничкомделу.

***

Напомена – овај примерак »Mein Kampfa« којиуправо имате пред собом садржи и први и други том!Он је настао као моја жеља да постоји и у оваквојједној електронској верзији како би се мисли и идејепоследњег хероја човечанства приближиле свимаонима који су заинтересовани да истину сазнају.

У последње време имали смо прилику да нас медији,пре свега биоскоп и телевизија, затрпају лажном инамерно искривљеном сликом о човеку који се сада,са правом, са ове временске дистанце може назвативизионаром. Његово одрастање и његов живот ћепред вама тећи, овог пута не у слици већ у речимакоје је он сам поставио на папир те "давне" и не такодалеке 1924. године. Његове мисли, речи и дела, каои тумачење истих, сада зависе само од Вас.

Адолф Хитлер је особа која је из пепела подиглаНемачку након 1. светског јеврејског рата! Они којипотајно владају светом из своје сенке, то му нисуникада опростили! Његов пут национал-социјализмаи његов поглед на свет их је ужаснуо до те мере да субили спремни за ново крвопролиће! Тако је и било.


3

ПОСВЕТА

Дана 9.11.1923. у 12 сати и 30 минута поподне,падоше смрћу пред Feldhernhalom као и у двориштунекдашњег Министарства рата у Минхену у верномеуздању у поновни васкрс свога народа следећимужеви:

● Alfarth Feliks ; трговац, рођен 5. јула 1901.● Bauriedl Andreas ; шеширџија, рођен 4. маја 1879.● Casella Theodor ; банкарски чиновник, рођен 8.августа 1900.● Ehrlich Wilhelrn ; банкарски чиновник, рођен 19.августа 1894.● Faust Martin ; банкарски чиновник, рођен 27.јануара 1901.● Hechenberger Anton ; бравар, рођен 28. септембра1902.● Komer Oskar ; трговац, рођен 4. јануара 1875.● Kuhn Karl ; шеф-келнер, рођен 26. јула 1897.● Laforce Karl ; студент, рођен 28. октобра 1904.● Neubauer Kurt ; слуга, рођен 27. марта 1899.● Claus von Pape ; трговац, рођен 16. августа 1904.● Rickmers Johаn ; коњички официр, рођен 7. маја1881.● Dr Ing. Max Erwin von Scheubner-Richter ; рођен 9.јануара 1884.● Stransky Lorenz ; инжењер, рођен 14. марта 1900.● Wolt Wilhelrn ; трговац, рођен 19. октобра 1898.

● Theodor von der Pfordten ; Саветник врх. Суда, рођ.14.05.1873.

''Ландсберг'' тврђава-затвор16. октобар 1924. год. Адолф Хитлер

***

У РОДИТЕЉСКОМ ДОМУ

Као срећно предодређење важи за мене то да ми јесудбина за место рођења назначила управо Braunauна реци In. Не лежи ли тај градић на граници онихдвеју немачких држава, чије поновно уједињење сенама младима поставља као животни задатак који семора извршити свим средствима!

Немачка и Аустрија мора поново назад у великуНемачку Мајку земљу, и то не само услед некаквихекономских рачуница. Не, не,... чак ако би овоуједињење, економски гледано, било непотребно, паако би оно као такво било чак и штетно, ипак би семорало догодити. ИСТА КРВ СПАДА У ЈЕДНОЗАЈЕДНИЧКО ЦАРСТВО ! Немачки народ толикодуго неће поседовати никакво морално право заколонијално политичко деловање, док год он већједном не успе да своје сопствене синове обухвати уједну заједничку државу.


4

Тек када границе Рајха обујме и последњег Немца, дасе не би више морала непрестано нудити сигурностњиховог прехрањивања, јавило би се на основуугрожености, невоље сопственог народа, моралноправо за освајање страних земљишта и територија.Плуг је онда мач, а из ратних суза израста запотомство хлеб дневни и насушни.

Тако ми изгледа да је овај мали градић симболједног великог задатка. Међутим, и у једном другомејош погледу истиче се овај градић као опомена унашем данашњем времену. Пре више од сто годиназадобило је ово неупадљиво гнездо, као поприштетрагичне несреће што је потресла целу немачкунацију, ту предност да заувек буде помињано уаналима бар немачке историје. У времену најдубљегпонижавања наше отаџбине пао је ту за своју такођеи у несрећи жарко вољену Немачку NinberfaninJohanes Palm градски књижар убеђени националистаи непријатељ Француза. Упорно и храбро је одбијао,да ода своје сукривце и главне сараднике. Дакле, башкао Leo Slageter.

Он је, додуше, као и овај претходни, био денунциранФранцуској од стране једног представника владе.Један аугзбуршки шеф полиције задобио је ту тужну"славу" и тако дао пример за углед новонемачкимвластима у Рајху господина Северинга. У овомезрацима немачког мучеништва позлаћеном градићуна реци Ин живели су крајем шездесетих годинапрошлог века моји родитељи, Баварци по крви,

Аустријанци по држављанству, отац као државничиновник под заклетвом, веран обавезама, мативична домаћинским женским пословима, а пре свегаодана нама деци у увек пуној љубави и бризи. Малоје још само из тог времена остало у мом сећању, јервећ после неколико година морао је мој отац данапусти тек завољени гранични градић, да се запутиниз Ин и у Пасау да ступи на нову дужност: дакле,баш у Немачкој. Али, судбина аустријског царинскогчиновника значила је онда честа "лутања". Већ закратко време, касније, дошао је отац у Линц и тамо јена крају отишао у пензију. Наравно, за староггосподина то није морало да значи истовремено и"одмор". Као син једног сиромашног, малог човеканије се он већ једном давно могао да скраси код куће.С још ни сасвим пуних тринаест година завезао јеондашњи младић свој ранчић и одјурио из завичаја,из Валдвиртела. Упркос покушајима да га одврате"искусни" сељани, одлутао је он у Беч, да би тамонаучио неки занат. То беше било педесетих годинапрошлога века. Свакако тешка одлука дати се тако напут у неизвесност са само три гулдена у џепу. Када је,међутим, тринаестогодишњак напунио седамнаестгодина, положио је свој шегртски испит, но нијетиме постао и задовољан. Пре би се могло супротнорећи. Дуго време ондашње беде и сиромаштва,вечног јада и туге, учврстило је одлуку младића, дасе мане заната, да би се постало нешто "више".

Ако је некада сиротом младићу у селу господин попизгледао као отелотворење свих људских досежућих


5

висина, тако исто је сада било у видокругу моћнонарастајућег велеграда Беча са достојанствомдржавног чиновника. Са пуном жилавошћу једногбедом и сиромаштвом већ код упола детињстваизраслог јуноше, прокрчио је себи пут малиседамнаестогодишњак ношен новом одлуком ипостаде државни чиновник. После двадесет и тригодине, мислим, циљ је био достигнут. Те такоизгледа да је услов за испуњење завета постигнут,завета који је себи дао сироти јунак, а то је да се неврати у драго родитељско село, пре но што непостане неко и нешто. Сада је циљ био остварен,само, нико из села се више није могао сетитинекадашњег малог дечака, а њему самоме опет тосело постаде туђе.

Када је коначно као педесетогодишњак отишао упензију, није он то мировање у мировини могао ниједан једини дан да поднесе као "бадаваџија". Купиоје у близини горњоаустријске варошице Ламбахаједно имање, прионуо да га обрађује и тиме се уокружењу једног другог, радом богатог животапоново врати пореклу и праисходишту својих очева.У то време су се у мени учврстили први идеали. Сваона јурњава наоколо у слободном простору, дуги путка школи, као и дружење са робусним момчинама,које је посебно моју мајку испуњавало кадкад горкомбригом, условило је да сам могао постати све другосамо не некакав метиљавко који се држи кућногпрага. Да сам дакле у оно време на било који начинозбиљније размишљао о свом будућем животном

позиву, моја симпатија у том случају нипошто не бибила на линији животног пута мога оца. Верујемчврсто да се већ онда, мој говорнички таленатразвијао у форми мање или више жучних расправа сдругарима. Постадох мали четовођа, који је у школионда лако и такође и веома добро учио, а кога јеиначе тешко било муштрати. Пошто сам у свомслободном времену похађао и наставу певања усамостану каноника у Ларнбаху, имао сам и најбољуприлику да све чешће узнесено уживам у сјајураскошно блиставих црквених светковина. Шта јебило природније него то, да ми је, тачно онако каонекада моме оцу мали господин сеоски попа, сада имени господин игуман изгледао као највиши идеалкоме треба стремити ?! Бар повремено је то и биослучај. Пошто међутим господин отац код свогпрзнице сина није био из разумљивих разлога устању да цени његове говорничке таленте, у смислуда би се на основу њих могли извући повољнизакључци о будућности сопственог изданка, нијенаравно могао да нађе разумевања ни за синовљевумладалачку мисаоност.

Свакако да је са очинском забринутошћу пратиодвојност те младалачке природе. И заиста, врлоускоро изгуби се та привремена чежња за тимсвештеничким позивом, да би се одмах нашло местанадама примереним моме темпераменту. Приуроњавању у очинску библиотеку, наишао сам наразноразне књиге војног садржаја, међу којима и наједно народско издање о немачко-француском рату


6

1870/71. Била су то два тома једног илустрованогчасописа из тих година, који отад посташе мојаомиљена лектира. Није дуго потрајало, а та великахеројска борба постаде мој највећи унутрашњидоживљај. Од тада сам све више сањао и маштао освему што би било како стајало у вези с ратом или савојништвом. Али и у другом једном погледу моралоје ово постати за мене од нарочитог значаја. По првипут се у мени јавило питање, иако још у не сасвимјасној представи, да ли је и каква је разлика измеђуНемаца који су се тукли у тој бици и других? Тазашто у томе рату није садејствовала и Аустрија,зашто није ратовао и мој отац, а исто тако и сви онидруги у Аустрији за општу ствар Немаца? Зар миовде нисмо исто као управо и сви остали Немци? Зарсви ми не припадамо заједно једном народу? Овајпроблем почео је по први пута да рије по моммаломе мозгу. Са осећањем унутрашње завистиморадох на опрезно постављено питање да спознам иодговор, а то је да не поседује сваки Немац ту срећуда припада Бизмарковом царству.

Тако нешо нисам могао да схватим. Требало је дастудирам. Из читавог мог бића, а још више на основумог темперамента, поверова мој отац да је могао даизвуче закључак, како би хуманистичка гимназијапредстављала супротност мојим предиспозицијама.Реална школа чинило му се да би боље одговарала. Утом мнењу га је посебно још више учврстила мојаупадљива способност за цртање, наставни предметкоји је, по његовом уверењу, био запостављен у

аустријским гимназијама. А можда је и његовпретешки сопствени животни напор још увек биоодлучујући, да мање цени хуманистичке студије, каопо његовом схватању непрактичне. У основи био је,међутим, веома вољан да закључи, да би исто тако,као и он, наравно и његов син требало, па чак иморао да постане државни чиновник. Његова горкамладост је учинила да му је оно што је постигаоизгледало много више, него овај резултат његовегвоздене вредноће и сопствене делотворне снаге. Биоје то понос једнога који је сам себе остварио, поноскоји га је побуђивао, да и свог сина доведе у исти, аако је могуће, наравно и виши животни положај, тимпре што је сопственом марљивошћу у животу могаосвоме детету сада многоструко да олакша његовопостајање. Помисао на одбијање онога, што је њемунекад било садржај читавог живота, изгледала му јеипак несхватљивом.

Тако је одлука оца једноставна, одређена и јасна, уњеговим сопственим очима сама по себи разумљива.Најзад то би, с обзиром на његову у огорченојегзистенцијалној борби целог живота господарећу,беспоговорну природу, изгледало и сасвимнеодрживо, да се у тим стварима препусти последњареч и жар одлуке младићу који је у његовим очимабио неискусан, а тиме још увек и неодговоран. Таконешто тешко да би као рђава и неприкладна слабосту испољавању њему припадајућег очинскогауторитета и одговорности за каснији живот свогдетета пристајало уз његова уобичајена схватања о


7

дужности и извршавању обавеза. Па ипак, морало једоћи до нечег другог. По први пут у мом животупотиснут сам онда још као једва једанаестогодишњаку опозицију. Ма како да је чврст и одлучан хтео дабуде отац у спровођењу једном прихваћених ствари инамера, исто тако је био укопан и одбојан његов сину неприхватању једног мишљења које му није ништаили му је врло мало обећавало. Нисам хтео дапостанем чиновник!

Нити наговарање нити "озбиљне" представе нисубиле у стању да нешто измене у овом отпору. Нисамхтео да постанем чиновник, не и још једном не !!!Сви покушаји да ми се описивањем догодовштина изочевог живота побуде љубав или воља за тај позив,постизали су управо супротан циљ. Мука ми је доповраћања била при помисли да једном каонеслободан човек с допуштењем седим у некомбироу, да не будем господар сопственог времена, већда садржај свога целога живота укалупљујем уформуларе који се морају испуњавати.

Какве само помисли је и ово могло да буди кодједног момка, који је заиста све друго ипак био, самоне "послушко" у овешталом смислу речи. Оно засмејурију лако учење у школи дало ми је толикослободног времена, да ме је знатно више гледалосунце неголи соба. И када ми се данас ревношћумојих политичких противника у пријазној пажњипроверава мој живот, све до времена моје младости,да би се најзад с олакшањем могло да констатује,

какве је неподношљиве ујдурме правио тај "Хитлер"већ у свом раном добу, онда се захваљујем небу, штоми оно тако још понешто одузима из сећања на сваона блажена времена. Пољана и шума биле су тадапопришта на којима се испољавају и сукобљавају"супротности". Па и похађање средње школе, које језатим уследило, није могло да учини крај свемуовоме. Наравно да је сад морала и једна другасупротност да се сузбије.

Докле год је само моје принципијелно одбијањечиновничког позива било на путу намери оца да меучини државним чиновником, конфликт је био лакоподношљив. Могао сам толико дуго да се заносимсвојим унутрашњим склоностима и да их држим засебе, није баш било неопходно увек противречити.Довољна је била моја сопствена чврста одлука дакасније једном не постанем чиновник, да бих у себибио потпуно миран. Али ту одлуку сам у себи чуваонепромењеном, па је наравно било теже питање какопоступити када се очевом плану мора да истуридруги, сопствени. То је наступило већ у мојојдванаестој години. Како је међутим до тога дошло,не знам данас ни сам, али ми је једнога дана билојасно, да ћу постати сликар, уметнички сликар.

Мој таленат за цртање био је додуше јасан, па је то ибио разлог за мога оца да ме пошаље у реалку,међутим, никада и нипошто не би тај ни помислиода ми дозволи да се професионално образујем утаквом једном правцу рецимо. Напротив. Када сам


8

по први пут, при поновном одбијању омиљене очевезамисли, добио питање које је гласило па шта бих јаонда лично желео да постанем, а на то приличнодиректно, без околишања, провалио са мојом умеђувремену чврстом донетом одлуком, отац јепонајпре остао без речи. Сликар?!

Уметнички сликар?! Посумњао је у мој разум,поверовао је да није добро чуо или да ме није доброразумео. А пошто је затим свакојако о томе добиоразјашњења и нарочито осетио сву озбиљност мојенамере, оборио се одмах са свом одлучношћу свогабића против моје одлуке. Његово решење је сад биловеома једноставно, при чему чак ни разматрањенекакве моје заиста постојеће евентуалнеспособности за уметност уопште и није могло доћи уобзир. "Уметнички сликар, не, док год сам ја жив,никада!" Али пошто је ето његов рођени син, узразличите остале особине, изволео да наследисличну једну тврдоглавост свога оца, дође тако доједног сличног одговора родитељу назад у лице.Само, наравно, обрнуто према смислу. Обе странеостадоше на своме. Отац није напустио своје"никада", а ја учврстих моје "упркос".

Наравно да то тада није могло имати пријатнепоследице. Стари господин постаде огорчен изагрижен, а ма колико га волех, ја такође. Отац језабранио, потиснуо сваку и најмању наду, да бих јаикада могао бити школован за сликара. А ја начинихкорак даље и изјавих да онда и уопште више нећу

ништа да учим. Па пошто наравно са таквом"изјавом" остадох краћих рукава утолико што јестари господин сада предузео све да свој ауторитетбезобзирно спроведе, заћутах убудуће, но својупретњу претворих и у реалност. Поверовао сам да ћемој отац, тек кад установи недостајући напредаксина у реалној школи, милом или силом ипак мидозволити моју сањану срећу.

Не знам да ли је та моја решеност била исправна.Сигуран је, међутим, био пре свега мој видљивинеуспех у школи. Оно што ми је учинилозадовољство, то сам и изучавао, пре свега и све оношто ћу, мислио сам, касније моћи да применим каосликар. Оно што ми је у том погледу опет изгледалобезначајно, или ме и иначе није баш нешто нарочитопривлачило, саботирао сам у потпуности. Мојасведочанства тога времена исказивала су, већ преманаставном предмету и односу према истом, увекправе екстреме. Поред "похвално" и "одлично","довољно" или чак и "недовољно". Далеко најбољису били моји учинци у географији и још више унауци о историји света. Оба моја најдража предметау којима сам у разреду далеко штрчао. И када сада,после толико година, изблиза испитивачки погледамрезултат и тог времена, падају ми у очи две упадљивечињенице као нарочито значајне: Прво, постао самнационалиста; Друго: научио сам да историју појмими схватам према њеном смислу. Стара Аустрија јебила Држава националности. Припадник НемачкогЦарства није могао у основи узев, бар не онда, да


9

схвати какав значај је имала ова чињеница засвакодневни живот појединца у таквој једнојдржави. Постепено се, после величанственогпобедничког похода херојске војске у немачко-француском рату све више у иностранству отуђивалоод немства, делом да се оно тако уопште више нијемогло, или богме више ни хтело поштовати.Нарочито се у односу на Аустронемца исувише лакобркала покварена династија са језгром темељноздравог народа. Једноставно се није хтело схватитида уколико не би било Немаца у Аустрији, Немацазаиста од најбоље крви, да она никада не бипоседовала ону снагу, неопходну да се једној државиод 52 милиона становника тако изразито утисненемачки печат, што је чак и у Немачкој могло дадопринесе настанку мишљења, како је Аустрија етоједна немачка држава. Свакако једна бесмислица снајтежим могућим последицама, али ипак једноблиставо сведочанство за десет милиона Немаца уОстмарку...

О тој вечној, немилосрдној и огорченој борби занемачки језик, за немачку школу и немачко бићеимало је појма само мало Немаца у НемачкомЦарству. Тек данас, када је та трагична недаћанаметнута многим милионима нашег народа изсамога Рајха који под туђинском влашћу сањају озаједничкој отаџбини и чезнући за њом покушавајубар да задрже свето право на матерњи језик, постајеразумљиво и у ширим круговима, шта значи томорати се борити за своје национално биће. И сад је

у стању овај или онај можда да и одмери свувеличину немства из старе Остмарк Источнепокрајине Царства, које је, усмерено само на себе,вековима било штитоноша Царства једино ка истоку,да би најзад у уситњавајућем малом рату држалонемачку језичку границу у једном времену када сеЦарство предано интересовало за колоније, али не иза сопствено месо и крв пред својим вратима.

Као свугде и увек у свакој борби, било је и у језичкојборби старе Аустрије три слоја: борци, оклевала(калкуланти) и издајници! Већ у школи започињалоје ово раслојавање. Јер свакако највредније "пажње уборби за језик је уопште то, да њени таласи можданајгушће запљускују управо школу, као расадиштедолазећих нараштаја.'' Та борба води се за свакодете, а на дете се усмерава и прави апел те битке:"Немачки дечаче, не заборави, да си ти Немац!" и"Девојчице, мисли на то, ти ћеш постати немачкамати." Онај који познаје душу омладине, он ће имоћи да разуме, да она и најрадосније чуљи уши натакав један борбени позив. И у стоструким облицимауобичајава она онда да води ту борбу, на свој начин исвојим оружјем. Она одбија да пева немачке песме,сањари тим више о немачкој величини јунаштва,што се више покушава да јој се оно отуђи; сакупља одуста отете сопствене новчиће за борбену готовостодраслих, она је веома осетљива и истовременонакострешена према ненемачком наставнику, носизабрањене значке и знамења сопственог народа исрећна је управо да због тога буде кажњена или чак и


10

тучена. Ова, омладина је, дакле, у маломе вернаслика у огледалу одраслих, али често у бољем иискренијем настојању. И ја сам тако био једном умогућности, већ у сразмерно раној младости, даучествујем у националним борбама старе Аустрије.Сакупљани су прилози за јужну покрајину и школскодруштво је помоћу комблумена и црно-црвено-златних боја истицало расположење, поздрављало сеса »Хајл« и уместо царске песме радије се певало»Немачка изнад свега«, упркос упозорењима иказнама. Омладинац бејаше тада при том политичкиу једном времену ишколован, пошто је поданик једнетакозване националне државе од свог националногбића знао не много више него свој језик.

Да ја лично тада нисам спадао у кибицере, оклевала,или калкуланте, само се по себи разуме. За кратковреме постао сам фанатични немачки националиста,при чему додуше ово није идентично са нашимданашњим партијским појмом. Овај развој учинио јекод мене веома брзе напретке тако да сам већ каопетнаестогодишњак доспео до сазнања о разлициизмеђу династичког патриотизма и народскогнационализма, а ја сам тада чак спознао и више негошто је ово последње.

За оног који се никада није потрудио да проучиунутрашње односе хабзбуршке монархије, може овајток можда и да не изгледа сасвим јасан. Само јенастава историје света морала у тој држави да засадивећ клицу овога развоја свести, а била је ипак при

том једна специфична аустријска историја јакоповезана само у најмањој мери. Судбина те државе јетолико јако повезана са животом и растом целеНемачке и целог немства, да је изгледало потпунонезамисливо некакво раздвајање историје у рецимонеку немачку и неку аустријску. Чак када се најзадНемачка почела да дели у два подручја моћи, овораздвајање постало је управо немачка историја.

У Бечу сачуване царске инсигније некадашњевеличајности царства чини се да попут предивнечаролије и даље делују као залога вечногзаједништва. Природни поклич немачкоаустријкогнарода у данима слома хабзбуршке државе зауједињење с немачком мајком земљом био је саморезултат осећаја жеље за тим повратком у никадзаборављен очински дом, која је тињала дубоко усрцу целога народа. Никада, међутим, не би то билообјашњиво, кад не би историјско васпитање свакогпојединог Немцо-аустријанца било узрок такве једнеопште чежње. У њој лежи зденац који никада неусахњује, који ће нарочито у временима заборава каотихи упозоритељ по страни и изнад тренутноглагодног живота увек изнова спомињањем напрошлост роморити о новој будућности.

Настава историје света у такозваним средњимшколама наравно још и данас је веома климава.Мало наставника схвата да циљ управо наставеисторије никада и нипошто није у учењу напамет идекламовању историјских података и догађаја, да


11

није ствар у томе да ли дечак сад тачно зна када јебила ова или она битка, када је рођен некивојсковођа, или можда чак и када је неки (најчешћевеома безначајни) монарх ставио на главу круну свогпретходника. Не, за име бога, у томе заиста немаправог учења историје! Историју учити значитражити и наћи оне снаге које као узроци воде каоним дејствима што их ми онда видимо пред својимочима као историјске догађаје.

Уметност читања као и учења је и у овоме: битнозадржати, небитно заборавити. Можда је одредујућеза цео мој каснији живот било то да ми је срећаједном подарила баш за историју таквог једногнаставника, који је, као један од сасвим ретких, умеода схвати да за наставу и испит учини пресуднимнаведена гледишта. У моме ондашњем професору дрЛеополду Пешу, професору реалне школе у Линцу,био је овај захтев отелотворен на заиста идеаланначин. Тај господин, истовремено и доброћудног алии уздржаног наступа, био је у стању нарочитобриљантном речитошћу да нам не само прикујепажњу већ и да нас речју понесе. Још и данас се слаком дирнутошћу присећам тог седог човека, који јеу жару својих исказа понекад доприносио дазаборавимо садашњост, преносио нас у прохујалавремена и из маглене копрене хиљадугодишњасувопарна иначе историјска сећања обликовао уживу стварност. Ми бисмо само тако седели,доведени до ватреног усхићења, повремено чакганути до суза.

Срећа бејаше утолико већа, јер је тај наставник умеоиз савремености да расветли и прошлост, а изпрошлости опет да извуче консеквенце засадашњост. Тад је он више него иначе ма кодоприносио разумевању за све дневне проблеме којису нам онда заустављали дах. Наш мали националнифанатизам бејаше и средство за наше васпитавање,при чему је он, често апелујући на националнодостојанство и част, успевао тиме брже да нас доведеу ред, него што би то било могуће другим средствимаи начином. Овај наставник ми је историју учиниоомиљеним наставним предметом. Наравно постадохја, свакако и не баш пожељно с његове стране, ја тадамлади револуционар. Ко је још тада уз таквог једногнаставника могао да студира немачку историју, а дане постане непријатељ државе која је својомвладајућом династијом вршила тако погубан утицајна нацију. И ко је уопште на крају и могао још даисказује царску верност једној династији која је упрошлости и садашњости увек изнова за својесрамне грешке крчмила добробит немачког народа?

Зар још и као млади нисмо знали да ова аустријскадржава нема љубе према нама Немцима, па чак да јеније могла ни имати? Историјска спознаја деловањакуће Хабзбург била је поткрепљена свакодневнимискуствима. На северу и на југу ждерао је туђинскиотров наше народно биће, па је чак и Беч упадљивосве више постајао ненемачки град. "Надкућа" јереаговала, где је икако било могуће, и зар то нијепесница богиње вечне правде и неумољивог


12

поравнања, која је смрт непријатеља аустријскогнемства, надвојводу Франца Фердинанда, довела допогибије управо од оних метака које је он сампомагао да се излију. Зар па баш он није био главнипокровитељ да се одозго па све до доле спроведесловенизирање Аустрије? Чудовишно је било и тооптерећење које је било намењено немачком народу,неизмерне његове жртве при опорезивању, али ижртве у проширивању па ипак је свако ко није биослеп морао да увиди да би све то морало битиужасно. Оно што нас је при том највише болело билаје још и та чињеница, да је цео систем био моралнопокривен савезом са Немачком, чиме је лаганоискорењивање немства у старој монархији у извеснојмери санкционисала такође Немачка сама.

Хабзбуршко лицемерје с којим се успевало да се каспоља побуди варљиви утисак као да је Аустрија јошувек немачка држава, повећавало је бес према тојкући све до снажног огорчења и истовременопрезрења. Само што они у самоме Рајху, који су јошонда били једино "позвани" нису од свега тогавидели ништа. Као погођени слепилом, кланцали сус једне стране кадавра и веровали да у том знакураспадања откривају назначнице "новога" живота. Унесрећној повезаности младога царства са једномаутријском квазидржавом лежала је клица каснијегсветског рата, али и слома. Још ћу се на страницамаове књиге темељно морати да позабавим овимпроблемом. Засада је довољно да се овде констатује,да сам у основи још у својој најранијој младости

дошао до сазнања које ме никада више нијенапустило, већ се штавише још продубило. Да јеосигурање немства за претпоставку имало уништењеАустрије, а да надаље национални осећај ни у чемуније идентичан са династичким патриотизмом; да јепре свега хабзбуршка кућа предодређена за несрећунемачке нације. Ја сам још онда извукао иконсеквенце из тог сазнања: жарка љубав премамоме немачко-аустријском завичају, дубока мржњапротив аустријске државе. Историјски начинмишљења, који ми је у школи дат, није ме вишетоком времена напуштао. Светска историја бејашеми све више неисцрпни извор разумевања заисторијско поступање у садашњости, дакле заполитику. При том ја нећу историју да "учим", већона треба мене да подучава.

Ма како да сам тако рано у младости чак постаополитички "револуционар", ништа мање рано нисамто постао и у уметности. Главни град горњеаустријске покрајине имао је тада једно углавном нетако лоше позориште. С мојих дванаест година видеосам ту по први пута Виљема Тела а неколико месецизатим као прву оперу мог живота Лоенгрин. Једнимударцем био сам опчињен. Младалачко одушевљењеза бајротског маестра није знало за границе. Увекизнова су ме привлачила његова дела и осећам иданас још као посебну срећу, да ми је скромношћуједног провинцијског извођења остала сачуванамогућност каснијег све већег доживљаја. Све овоучврстило је, посебно по савладавању пубертетских


13

година, што се код мене веома болно протегло, мојудубоку унутрашњу одбојност против позива који јемој отац одабрао за мене. Све чешће сам долазио доуверења да као беамтер (чиновник) никада нећунаћи своју срећу. А од када је у реалној школи мојацртачка обдареност стекла признање, моја одлукабила је још чвршћа. Овде ни молбе ни претње нисувише ништа могле да измене. Хтео сам да постанемсликар и ни за коју силу света чиновник. Својеврсноу овоме је било само то да се са долазећим годинамау мени све више јављао интерес и за грађевинскууметност (архитектуру). Тада сам то сматрао за самопо себи нормално разумљиву допуну своје сликарскедаровитости и радовао сам се у себи том проширењусвог уметничког оквира, а да ће једном наступитинешто сасвим друго нисам ни слутио.

Питање мог позива требало је, међутим, сад да себрже реши него што сам претходно смео да очекујем.У тринаестој години изгубих изненада оца. Можданиудар погоди иначе тако робусног господина и окончана болан начин његова овоземаљска тумарања, а нассве потопи у најдубљу тугу и јад. Оно чему је оннајчезнутљивије стремио да своме детету створиегзистенцију, да би га сачувао и заштитио одсопственог начина пробијања кроз живот, изгледалому је тада да није успело. Па ипак, иако потпунонесвесно, засадио је он клице за једну будућност којутада нити он нити ја не бисмо разумели. Понајпре,бар споља гледано, ништа се није променило. Матисе наравно осећала обавезном да према жељи оца

настави моје васпитавање, тј. да ме дакле наведе дасе за беамтерство (чиновништво) школујем, а ја самбејах више него раније одлучан, да ни по коју ценуне постанем чиновник. Управо у тој мери у којој сесредња школа удаљавала у наставном градиву иобразовању од мога идеала, постајао сам у себи сверавнодушнији. А онда изненада прискочи у помоћнеко обољење и у неколико недеља одлучи о мојојбудућности и трајном спорном питању родитељскогдома. Моја тешка плућна болест подстакла је лекарада мојој мајци саветује као најважније да ме каснијеникада не пусти у неки биро. Такође је и похађањереалне школе морало најмање на годину дана дабуде прекинуто. Оно што сам толико дуго употпуности прижељкивао, за шта сам се увек борио,сада је овим догађањем одједном само од себепостало чврста реалност. Под утиском мог обољењаприхватила је мати најзад да ме касније изузме изреалне школе и допусти ми да посећујем академију.Беху то најсрећнији дани који ми се учинише равнимнеком лепом сну, али сан је требало тек да дође. Двегодине потом учинила је смрт мајке наш крај свимтим лепим плановима. Био је то завршетак једнедуге, боловима праћене болести, која је чак одпочетка давала мало изгледа на оздрављење. Паипак, тај ударац погодио је нарочито мене с пунимужасом. Оца сам поштовао, али мајку, дабоме, волео.Невоља и тешка стварност примораше ме сада дадонесем брзу одлуку. Оно мало очевих средставабеху потрошени на тешку мајчину болест...Очекујућами пензија сирочета није била достатна, да би се


14

само и живети могло, дакле сада сам био упућен данегде сам зарађујем свој хлеб. Са кофером одеће ирубља у рукама, с једном чврстом, гвозденом вољому срцу, отпутовах тако у Беч. Оно што је оцу педесетгодина раније успело, надао сам се и ја да уловим одсудбине, и ја сам хтео да постанем "нешто" али ни уком случају чиновник.

***

БЕЧКЕ ГОДИНЕ УЧЕЊА ИМУЧЕЊА

Када ми је умрла мајка, судбина је у неком погледувећ донела своју одлуку. У њеним последњиммесецима боловања путовах у Беч да бих полагаопријемни испит на академији. Опремљен дебелимпаковањем цртежа, дао сам се онда на пут, уверен даћу испит моћи да положим као од шале. У реалкисам већ био далеко најбољи цртач у свом разреду,отада се моја способност још изванредно даљеразвила, те ми је тако задовољство собом допушталода поносито и срећно очекујем најбоље. Једна јединасенка наступила би повремено, а то је да је мојсликарски таленат чини се могао бити надмашенцртачким, посебно на скоро свим подручјимаархитектуре.

Такође је, међутим, расла и моја заинтересованост заграђевинарску уметност и то све више и више. То сејош убрзало нарочито од како сам са још непунихшеснаест година, по први пута могао да отпутујем уБеч, на две недеље у посету. Отпутовао сам тамо дабих простудирао галерију слика у дворском музеју,али сам скоро једино за музеј имао очи. Данима одраног јутра до у касну ноћ јурио сам од једнезнаменитости до друге, али су то увек билеграђевине, које су ме опчињавале у првом реду.Сатима сам тако могао да стојим пред опером,сатима да се дивим парламенту, цела улица Рингделовала је на мене као чаролија из хиљаду и једненоћи. А сада сам, дакле, био по други пут у лепомеграду и чекао са горућим нестрпљењем, али игордим самопоуздањем на резултат мог пријемногиспита. Толико сам био убеђен у успех да ме јесаопштење о одбијању погодило као неочекиваниудар грома из ведрог неба. А ипак је баш тако било.Када сам се представио ректору и изнео му својумолбу за објашњење разлога мог непријема у општушколу сликања на академији, тај господин меупорно увераваше да се из мојих поднетих цртежанедвосмислено исказује моја ненаклоност касликару, јер моја способност ипак тако упадљивопочива у области архитектуре; за мене никада не бидошла у питање сликарска већ архитектонска школана академији. И још је пре свега било несхватљиво тода до сада нисам похађао никакву грађевинскушколу и иначе неку наставу архитектуре.


15

Тешко погођен напустих Ханзенско раскошно здањена Шилерплацу, по први пута у свом младом животуу потпуној несагласности са самим собом осетио самгорчину првог неуспеха. Јер, то што чух о својојспособности, учини ми се као да одједном открихбљесак муње моје двојности, од које сам јошпоодавно патио, а да досад никако не успех даизнађем разлог зашто и због чега.

За неколико дана сазнадох ето и сам, да бих једноммогао да постанем грађевинар, архитекта. Наравно,пут је био нечувено тежак, јер оно што сам до сада изината и прскоса пропуштао у реалки, сада је требалода ми се горко освети. Похађање школе архитектурена академији било је условљено похађањемграђевинске техничке школе, а приступ у њуусловљавала је претходно положена матура на некојсредњој школи. Све то ми је у потпуностинедостајало. Према људским проценама, испуњењемога сна да постанем уметник није више било, дакле,могуће. И када сам онда по мајчиној смрти по трећипут, а тиме и за много година отишао у Беч, у мене сеса протеклим временом вратио мир и одлучност.Ранији пркос је изнова ступио на сцену и коначно јемој циљ био постављен. Хтео сам да постанемархитекта, а отпори нису били ту да се пред њимакапитулира, или да се они сломе. А ломити сам хтеоте отпоре, увек имајући слику оца пред очима који сеједном уздигао од сиромашног сеоског и шустерскогмомка до висина државног чиновника. При том јемоје полазиште било већ ипак боље, могућност

борбе тиме утолико лакша; и оно што ми се ондапричињавало као оштро сечиво судбине, данасславим као мудрост провиђења. Тиме што ме јебогиња невоље узимала у своје маћехинско наручје ичесто ми тако претила да ме здроби, расла је у менивоља за отпором и коначно је та моја воља посталапобедником.

То мислим о ондашњем времену, времену када сампостао чврст и када сам чврст морао бити. И вишејош од тога, славим то време и зато, што ме јеизбацило из ушушканости мекушнога живота, што јемајчиног синчића извукло из удобних душека идоделило му од господа бригу за нову матер(Немачку) што је оно срљајућег у битке завитлало усвет патње и сиромаштва и омогућило му да упознаоне за које је касније требало да се бори (немачкинарод). У то време требало је да ми очи будуотворене пред двема опасностима, које сам пре тогаобе једва и именом знао, а у сваком случају не исхватао у њиховом ужасном значају за егзистенцијунемачког народа: Марксизам и Јеврејство.

Беч, град који многима важи за појам безазленевеселости и лагодности, као свечани оквир људи укрилу задовољства, за мене је на жалост само живосећање на најтужнији део мога живота. И данас јошможе овај град да у мени побуди само суморнемисли. Пет година беде и јада су у мени садржани уимену овога Феакенскога града. Пет година за којесам најпре као помоћни радник, потом као малешни


16

сликар, морао себи да зарађујем хлеб, мој ваистинумршави, оскудни хлеб, који па никада и није биодовољан да би се утолила и најобичнија глад. Она, таглад, била је у то доба мој верни чувар, који ме каоједини скоро никада није напуштао, који је у свемубуквално све са мном делио. Свака књига, коју самсеби приуштио, изазивала је његово живо учешће,посета опери допуштала му је да ми поново правидруштво данима потом; била је то трајна борба смојим пријатељем који није имао саосећања. Паипак сам баш у то време учио као никада до тада.

Поред моје уметности грађевинарства, ређе, од устаоткинуте посете опери, имао сам као једину радоствише књига само. Читао сам тада бескрајно много, итемељно. Све што ми је иначе тако и преостајало одмог слободног времена, одлазило је без остатка намој студиј. У мало година, створио сам тако себиоснове једног знања, из којег још и данас црпимснагу. Али и још више него то.

У то време формирала се у мени једна слика света иједан поглед на свет, што је постало гранитнимфундаментом мога тадашњег делања. Само мало самимао још да доучим уз оно што сам онда једном себистворио, да мењам нисам морао ништа. Напротив.Данас чврство верујем у то, да уопште узев свестваралачке идеје начелно настају још у младости,уколико код неких такве уопште и постоје.

Истичем разлику између знања старости, која јединоможе да има важности у једној већој темељитости иопрезу као резултат искуства дугог живота игенијалности младости, која у неисцрпнојплодотворности истреса мисли и идеје, а да ихпонајпре услед мноштва њихове бројности чак неможе ни да обради. Она лиферује материјал заградњу и планове за будућност, из којих мудријастарост узима камен, обрађује га и изводи ту градњу,уколико такозвана мудрост старости не угушигенијалност младости.

Живот који сам тада водио у очинском дому мало серазликовао, или се није ни у чему разликовао одживота свих осталих. Нови дан сам могао даочекујем без бриге и за мене није постојао социјалнипроблем. Околина моје младости састојала се одкруга ситног грађанства, дакле од једног света, којије имао веома мало заједничког са чистиммануелним радником. Јер маколико је на првипоглед могло изгледати необично, ипак је јаз измеђубаш ових ни у ком случају економски сјајноситуираних слојева и радника мануелца често дубљинего што се мисли. Разлог овога, да кажемо,непријатељства лежи у страху једне друштвенегрупе, која се тек кратко време издигла из нивоамануелних радника, да поново не потоне у стари,мало поштовани сталеж, или да се можда бар нерачуна да му још припада. Уз то долази још кодмногих и одбојна успомена на културну беду тихдоњих класа, честа сировост у међусобном опходењу


17

у њима, при чему сопствени, макар и веома малениположај у друштвеном животу допушта да се свакидодир са том превазиђеном културном и животномстепеницом сматра као неиздрживо оптерећење.Тако се дешава да чешће великодостојник, онајодвајкада на вишој друштвеној лествици, безкомплекса силази и ка последњем своме сабратучовеку, него што то скоројевић који се уздигао можесамо и као могућност за себе да замисли. Јер,скоројевић, који се уздигао, је па и сваки онај који сесопственом снагом пробио навише из досадашњегживотног положаја. Међутим, та често веома опораборба доприноси да мора да одумре свакосаучествовање. Сопствено болно рвање заегзистенцију убија саосећање за беду оних који суостали доле. Са мном је судбина у том погледуисказивала милосрђе. Тиме што ме је присилила, дасе поново вратим у тај свет сиромаштва инесигурности, који је једном мој отац током свогаживота напустио, стргла ми је с очију копренуограниченог малограђанског васпитања. Тек садаупознадох људе, упознао сам разликовање измеђуиспразног сјаја или бруталне вањштине и њеногунутрашњег бића.

Беч је по преласку у овај век спадао већ у социјалнонајнеповољније градове. Блиставо богатство иодбојно сиромаштво смењивали су једно друго унаглим променама. У центру и у унутрашњимрејонима осећало се тако снажно пулсирање 52-милионског царства са свом тако проблематичном

чаролијом једне многонационалне државе. Двор сњеговим засењујућим сјајем деловао је сличнокаквом магнету на богатство и интелигенцијуосталог дела државе. К томе је долазила још и јакацентрализација по себи Хабзбуршке монархије. Уњој се једино пружала могућност да се ова кашанарода држи у чврстој форми.

Последица тога била је, међутим, једна изванреднаконцентрација високе и највише власти у главноме ирезиденталном граду. А Беч није ипак био самополитичка и духовна централа старе дунавскемонархије, већ и привредна. Насупрот армијивисоких официра, државних чиновника, уметника инаучника стајала је још већа армија радника,богатству аристократије и трговачког сталежа,крваво сиромаштво. Испред палата улице Рингллуњарале су хиљаде незапослених, а испод те Viatriumphalis старе Аустрије становали су у мутномодсјају и блату канала бескућници. Једва да је у билокоме немачком граду могло боље да се студирасоцијално питање него у Бечу. Али нека се нико невара. Ово "студирање" се није могло догодити одозгопрема доле. Онај ко се сам не нађе у клемама овихпридављујућих змија никада неће упознати њиховеотровне зубе. У сваком другом случају не избија наповршину ништа друго до испразно брбљање илажна сентименталност. Обоје су штетни. Прво затошто се никада неће моћи продрети до сржипроблема, а друго стога што се проблем заобилази.Не знам шта је погубније: необраћање пажње на


18

социјалну беду, ко је допушта онима које је срећаповластила или који су сопственим заслугамаизгубили да не виде те невоље свакодневице, илиони који такође високо дижу нос, а опет су понекаднападно нетактични и смилостиве се да се спусте,приближе невољницима попут извесних монденскихжена у јакнама и панталонама што "осећају народ".Ови су већи грешници него што они у свом уму безинстинкта могу да схвате. Стога је онда, на њиховосопствено чуђење, резултат неког с њихове странефорсираног социјалног "настојања" увек раван нули,често чак изазива и одбијање с индигнацијом; што сеонда наравски узима као доказ незахвалностинарода. Да једна социјална делатност с тим неманишта, пре свега не сме да полаже право назахвалност, јер она не треба да удељује милост, већда успоставља права, тако нешто нерадо улази углаве таквих. Чувао сам се тога да на тај начинпроучавам социјално питање. Тиме што ме је оноувукло у кружну путању своје патње, изгледа да миније дало позивницу за "учење", него се штавишехтело опробати на мени самоме. Није било ни његовазаслуга да је покусни кунић крепко и здраво поднеооперацију. Кад сада хоћу да покушам да поновоинтерпретирам редослед мојих и ондашњих осећањас данашњег аспекта, онда то ни у ком случају неможе ни приближно да изгледа потпуно; једино битребало овде да буду приказани они најбитнији и замене најпотреснији утисци, а са мало поука, које саму оно време стекао. Најчешће ми онда није билотешко да нађем некакав посао, јер ја ипак нисам био

приучени занатлија, него сам морао као помоћнирадник, а често и као радник с привременимзапослењем да осигуравам себи хлеб насушни. Притом сам стао на становиште свих оних, који суотресали с ногу Европе прашину с неумољивомнаканом да у Новом свету заснују себи једну новуегзистенцију, освоје нови завичај. Ослобођени одсвих дотад парализирајућих представа о позиву исталежу, о околини и традицији, грабили су сад засваком могућом зарадом, која би им била понуђена,дохватали се свакога рада, све више се учвршчујући усхватању да поштени рад никог не срамоти, сасвимсвеједно какве би он врсте могао бити. Тако сам и јабио решен да обема ногама ускочим у за мене новисвет и да се у њему пробијем. Да се ту и тамо увекнађе неки посао, спознао сам ускоро, али исто такобрзо сам сазнао како се он лако опет може и даизгуби. Несигурност дневне зараде за хлеб врло брзоми се указала као једна од најтежих тамних странановог живота.

Наравно да приучени радник није тако често бацанна улицу као што је то био случај са неприученим,али и он није у потпуности био безбедан од таквесудбине. Код њега је, поред губитка хлеба уследнедостатка рада, долазило до незапослености и збогограничења квота или сопственог штрајка. Овде севећ светила несигурност дневне зараде у целокупнојпривреди на најдрастичнији начин. Момак са селакоји долута у велеград привучен тобоже или богмечак и заиста лакшим радом, краћим радним


19

временом, али најчешће засењујућим светлима,којима је у стању да заблиста велеград, је јошнавикнут на извесну сигурност зараде. Он уобичајаватек онда да напусти старо место уколико му се новоукаже на видику. Најзад, недостатак земљорадникаје велики, вероватноћа дужег изостанка могућностиза рад је по себи мала.

Грешка је сад још веровати, да би млади момак којисе запути у велеград предодређено био од слабијеграђе него онај који се усрдно радећи исхрањује насељачком прагу. Не, напротив, искуство показује дасе сви емигрирајући елементи пре састоје однајздравије и најделотворније природе, него рецимообратно. У ове емигрирајуће не убрајају се само оникоји су емигрирали у Америку, већ и млади сеоскислуга који се решио да напусти завичајно село иотпутује у страни велеград. И он је исто тако спреманда се суочи с неизвесном судбином. Најчешће ондолази у велики град с нешто новца у џепу, нијепринуђен, дакле, још првих дана да скапава од гладиако му несрећа на дуже време онемогући да нађепосао. Горе је, међутим, за њега ако он за кратковреме изгуби нађено радно место. Налажење једногновог је, посебно зими, често веома тешко, ако не инемогуће. Првих недеља још некако и иде. Он примапотпору за незапослене из каса свог синдиката иизгурава некако како је могуће. Међутим, када су ипоследња сопствена парица и пфенинг потрошени, акаса услед дугог трајања незапослености прекинепотпору, наилази велика невоља. Сад он онда

луњара наоколо гладујући, залаже и продаје често ипоследње што има, све похабанији је у својој одећи итоне тиме и споља гледано у једну средину, која гајош поред телесне несреће и душевно затрује. А акоје још и бескућник и уколико је то, као што је честослучај, управо усред зиме, онда јад већ постајенарочито велик. Најзад, он и нађе поново некакавпосао. Али, игра се понавља. По други пут га топогађа слично првоме, трећи пут још теже, тако даон лагано учи да све равнодушније подноси онувечну несигурност. Коначно, понављање постајенавика. Тако се намамљује иначе вредан човек усвом пуноме животноме опредељењу да лагано сазреу инструмент оних који желе да се њиме послуже униске сврхе и користи. Тако често је он био безкривице незапослен, да му сад мање или више и ниједо тога чак ни да ли се ради о томе да се требаизборити за економска права, или за уништењедржавних, друштвених или опште културнихвредности. Није му једноставно више до тога. Он ће,ако већ није ни постао штрајкачки настројен,постати засигурно равнодушан за сваку врстуштрајка. Овај процес могао сам на хиљадамаслучајева отворених очију да пратим. Што сам дужепосматрао игру, тим више је у мени расла одбојностпрема милионском граду, који људе понајпрехалапљиво вуче к себи, да би их потом такостравично смрвио. При доласку су они још увекприпадали своме народу, ако су остајали, он, народ,их је гушио. И ја сам бацан тамо-амо снагом тогсветског града и могао сам дакле на сопственом телу


20

да испробам дејство такве судбине и душевно да јекусам. А видео сам и још нешто; брза промена одпоседовања до непоседовања и обратно, као и тимеусловљено тумбање од стања зарађивања до стањапразних џепова уништавала је код многих осећајштедљивости, а исто тако и смисао за ра

Documents

Mein Kampf - Online Knjige · Mein Kampf by Adolf Hitler 5