GRUPA AKADEMIKA SRPSKE AKADEMIJE NAUKA I UMETNOSTI O AKTUELNIM DRUTVENIM PITANJIMA U JUGOSLAVIJI 1986. GODINE

Zastoj u razvoju drutva, ekonomske tekoe, narasle drutvene napetosti i otvoreni meunarodni sukobi izazivaju duboku zabrinutost u naoj zemlji. Teka kriza je zahvatila ne samo politiki i privredni sistem ve i celokupni javni poredak zemlje. Svakodnevne su pojave : nerad i neodgovornost na poslu, korupcija i nepotizam, odsustvo pravne sigurnosti, birokratska samovolja, nepotovanje zakona, rastue nepoverenje meu ljudima i sve bezobzirniji individualni i grupni etatizmi. Raspadanje moralnih vrednosti i ugleda vodeih ustanova drutva, nepoverenje u sposobnost onih koji donose odluke praeni su apatijom i ogorenjem naroda, otuenjem oveka od svih nosilaca i simbola javnog poretka. Objektivno ispitivanje jugoslovenske stvarnosti doputa da se sadanja kriza zavri socijalnim potresima sa nesagledivim posledicama, ne iskljuujui ni tako katastrofalan ishod kao to je raspad jugoslovenske dravne zajednice. Pred onim to se zbiva i to se moe dogoditi niko nema pravo da zatvara oi. Pogotovu na to nema pravo najstarija ustanova naunog i kulturnog stvaralatva u ovom narodu. Srpska akademija nauka i umetnosti smatra se obaveznom da u ovom sudbonosnom trenutku saopti svoja vienja drutvenog stanja sa ubeenjem da time doprinosi traenju izlaza iz sadanjih nedaa. Priroda ovog dokumenta, meutim, ne dozvoljava udaljavanje od kljunih pitanja jugoslovenske stvarnosti. Na alost, jedno od tih pitanja je neodreen i teak poloaj srpskog naroda, koji je novijim zbivanjima doveden u centar panje.

Kriza jugoslovenske privrede i drutva

1. Privredna kriza traje ve pet godina, a izlaz iz nje nije na vidiku. Sa proizvodnom stopom rasta drutvenog proizvoda od 0.6 % u periodu 1981 1985, Jugoslavija se nala u drutvu privredno najmanje uspenih zemalja u svetu. Ni ostali pokazatelji razvoja nisu uteni. Nezaposlenost od preko jednog miliona zatvara perspektivu mladoj generaciji da u dogledno vreme rei svoje egzistencijalno pitanje meru rasta zaposlenosti odredili su socijalni motivi. Meutim, takav porast u uslovima stagnacije proizvodnje imao je za posledicu snienje produktivnosti rada. Bruto akumulacija i realan lini dohodak opali su za jednu treinu. Suficit platnog bilansa, konano postignut zahvaljujui politici realnog kursa i restrikcijama svih vidova potronje, jedini je pozitivan rezultat nastojanja da se kriza pre vazie. No odravanje spoljnoekonomske likvidnosti valja ocenjivati u svetlu visoke zaduenosti, gubljenja ekonomske samostalnosti zemlje u voenju ekonomske politike, a donkle i politike razvoja, kao i sve nesreenijeg stanja privrede, koja nikako ne uspeva da izae na putanju efikasnog privreivanja. Iz takvog se stanja rasplamsava inflacija koja razara sve ekonomske kriterije i motive, pokazujui istovremeno nemo drutva da kanalie neukroene privredne tokove. to vreme vie odmie, sve je jasnije da se izlaz iz krize ne moe nai bez temeljnih promena u privrednom i politikom sistemu. Naroito zabrinjava to zvanina politika izbegava da prizna prave uzroke ekonomske krize, bez ega se ne mogu preduzeti ni prave mere za ozdravljenje privrede. Izbegavanje je utoliko manje razumljivo to su ekonomske analize tano utvrdile te uzroke. Suprotno pokuajima da se ovi uzroci svedu na neadekvatno reagovanje ekonomske politike u razdoblju 1976 1980. godine, analize su ukazale da

zaetke krize treba traiti u ezdesetim godinama, kada privredni razvoj poinje da malaksava, da bi 1980. bio konano zaustavljen. Tadanja privredna reforma imala je i dobrih zamisli, kao to su debirokratizacija privrede, davanje veeg prostora tritu, uklanjanje dispariteta cena, integracija jugoslovenske privrede u svetsku. Naalost, samo je disparitet cena unekoliko smanjen, ali ne i potpuno otklonjen, dok ostale zamisli nisu bile ni delimino ostvarene. Tome nasuprot, nasrene improvizacije u strategiji razvoja i neuspela reenja u privrednom sistemu ne samo to su ostala, vo su doivela jo neuspelija uobliavanja sedamdsetih godina. Privredni razvoj se naao na stranputici ve u ezdesetim godinama, kada je 1964.g. opozvan Petogodinji plan 1961 1965. godine, koji je, u nastojanju da otkloni uska grla porast proizvodnja sirovina i energije postavio kao najvaniji zadatak. Dobro je poznato da ova uska grla ni do danas nisu otklonjena. Da nevolja bude naroito velika, postarala se strategija razvoja sa svoja dva krupna promaaja. Prvo, ona nije uvaavala osnovni zahtev optimalnog razvoja privrede, da proizvodne inioce koristi srazmerno njihovoj raspoloivosti. Opredeljujui se za veu upotrebu drutvenog kapitala, koji je kod nas najoskudniji inilac - strategija je u isti mah tedela ivi rad koji je najobilniji inilac proizvodnje, jugoslavija se u meunarodnu podelu rada nije ukljuila sa iniocem koji joj daje komparativne prednosti. Privredni razvoj je zbog toga neizbeno bio suboptimalan, a istovremeno je otvaran irok prostor za eksplozivno irenje nezaposlenosti. Drugi strategijski pomaaj bio je u oekivanju da e porast realnog linog dohotka, bez preduzimanja drugih mera, biti snaan pokreta rasta produktivnosti rada i proizvodnje po uzoru na razvijene zemlje. Meutim, primena ove koncepcije u jugoslovenskim uslovima ubrzo se pokazala kao pogreka sa mnogim ekonomskim posledicama. Promaaja je bilo naroito mnogo u izboru osnovnih reenja u privrednom sistemu, pre svega, planiranje je temeljno razoreno. Za drugu polovinu ezdesetih godina petogodinji plan uopte nije donet, a kasniji petogodinji planovi, bez neophodne podrke sredstava i mera, ostali su deklaracije koje nikog nisu obavezivale. Ukidanjem planiranja ugaene su koordinirajue funkcije federacije, a sputavanjem snaga trita guena je unicijativa privrede. Drugaije reeno, niti je privreda usmeravana, niti je preputena zakonima samoregulisanja. Pokuaj da dogovaranje i sporazumevanje zamene plan i trite pokazao se potpuno neuspenim. Sistem u kojem svi sa svima treba da se sporazumevaju o svemu nije imao nikakvog izgleda da dobro funkcionie. Zbog toga se moralo, vie nego to to moe biti delotvorno, apelovati na subjektivne snage i preduzimati politiko-propagandne kampanje radi regulisanja privrednih tokova. Decentralizacija, prvobitno zamiljena kao osloboenje privrede od birokratskih snaga, izrodila se u dezintegraciju po teritoriji i po privrednim granama. Stvoreno je osam privrednih podruja sa nacionalnim ekonomijama kao ideolokom podlogom. Jedinstveno jugoslovensko trite bilo je time razbijeno. Republike i pokrajne su sve vie zaokruivale i zatvarale svoje privrede. Na ovu republikanizaciju privrede nadovezala se atomizacija postojeih preduzee u idu Osnovnih Organizacija Udruenog Rada. To je bio jedon od najmanje oekivanih koraka. Usitnjena preduzea vapila su za integracijom, ne bi li iskoristila prednosti ekonomije velikog obima, a doivela su, sa osamostaljivanjem osnovnih organizacija udruenog rada, dalje usitnjavanje. Tako su dva vida dezintegracije odvukla privredu na antiistorijske puteve razvoja. Jednoj privredi se nita gore ne moe dogoditi. Promaaji u strategiji razvoja, ukoliko se o osmiljenoj strategiji uopte moe govoriti, kao i mnogi nedostaci privrednog sistema izrazili su se u opadanju ne samo stope rasta

proizvodnje i zaposlenosti, ve i u kvalitetu privreivanja od ijeg je porasta, inae, zavisio i uspeh mnogih zamisli privredne reforme. Stopa rasta individualne produktivnosti rada u periodu 1966-1979. godine, kada se pokualo sa uvoenjem intenzivnog razvoja, bila je nia nego u periodu ekstenzivnog razvoja 1953-1965. godine. Motivi radnika za poveanje produktivnosti rada nisu ojaani uprkos naglom usponu realnog linog dohotka. Ova za nosioce ekonomske politike neoekivana tendencija, koliko dokazuje neodrivost koncepcije da je porast line potronje dovoljan da pokrene itav razvoj, toliko otkriva neotklonjive slabosti oficijalno prihvaene dogovorne ekonomije liene ekonomske prinude na rad. Produktivnost drutvenog kapitala doivela je ak i goru sudbinu. Efikasnost investicija je posle 1965. godine poela brzo opadati. Promaaji u privrednom sistemu davali su pogrene signale preduzeima i drutveno-politikim zajednicama u donoenju inveticionih i drugih odluka. Autarkija republikih i pokrajinskih privreda nije vodila rauna o optimalnoj strukturi jugoslovenske privrede, niti o opasnostima stvaranja suvinih kapaciteta. iroko i nedovoljno promiljeno korieni su investicioni krediti koje je inflacija veim delom otpisivala. Obaveza da finansiraju optu i zajedniku potronju iz dohotka sopstvene privrede navodila je optine da bez mnogo razmiljanja ulaze u nove investicije. Bilo zbog nedostatka informacija, bilo to osnovna struktura investicija nije planirana, izgraeni su su suvini proizvodni kapaciteti. Atomizovana, za privredne grane i teritorije vezana akumulacija otvorila je irok front nedovrenih investicija sa dugim periodom gradnje, ukoliko su ove investicije uopte bile dovrene. Usitnjena akumulacija u patuljastim bankama navodila je investitore da sa malim sredstvima ostvare to vei dohodak i zaposlenost, to je dovelo do izgradnje suvinih kapaciteta u preraivakoj industriji i nedovoljnih proizvodnih kapaciteta za proizvodnju sirovina i energije. Povrno proueni projekti bili su uzrok velikih investicionih promaaja. Ekonomske i drutvene sankcije za pogrena ulaganja nisu postojale; politiari su ostajali u senci iako su esto odluujue uticali na investicione odluke. Svi navedeni inioci nie efikasnosti investicija opredeljeni su privredno-sistemskim reenjima. Prema tome, promaaji u privrednom razvoju i privrednom sistemu, materijalizovanu u opadanju ukupne produktivnosti privrede (produktivnosti rada i kapitala uzetih zajedno) osnovni su uzrok krize jugoslovenske privrede. Odgovornost za krizu snosi i ekonomska politika sedamdesetih godina koja nije koristila prave mere za naknadna prilagoavanja. Neutrlisanje uticaja ukupne produktivnosti i pogoranje uslova razmene zbog skoka cena nafte iziskivalo je drugaiju raspodelu ukupnog dohotka radi odravanja stope inflacije. Nepostojanje politike dohotka koja bi drutveno uredila odnose izmeu razliitih vidova potronje bilo je utoliko sudbonosnije to ni jenjavanje izvoza nije spreeno uobiajenom politikom realnog kursa dinara i drugim merama. Svi ovi nedostaci, naroito od kada su se izrazili u spoljno-ekonomskoj nelikvidnosti prinudili su ekonomsku politiku na zakasnele restrikcije svih vidova potronje koje su mogle spreiti dalje produbljivanje krize, ali ne i njeno izbijanje. Uzroci privrednih nedaa ne daju se potpuno razumeti bez uticaja ekonomske filosofije kojom se nadahnjivao privredni sistem. Zapostavljanje ekonomskih zakonitosti i prinude, oslanjanje vie na svest ljudi nego na interese kao motive ekonomskog ponaanja, priznavanje ivog rada kao jedinog stvaraoca dohotka, nepotpuno uvaavanje trokova i ekonomskih kategorija u njihovom realnom izrazu sastavni su delovi zvanino prihvaene ekonomske filosofije i onih institucionalnih reenja koja su u praksi imala utoliko tee posledice to su uivala ideoloku podrku ak i onda kada su se oigledno sukobljavala sa zahtevima ekonomske racionalnosti. Izmeu ostalog, i time se objanjava trpeljivost prema

ekonomski iskrivljenim odnosima, privrednoj patologiji i drutvenom rasipnitvu, to sve suvie dugo traje da ne bi ostavilo traga u nainu miljenja i ponaanja privrede. Silni gubici privrede pokazuju da ni posle etiri decenije nije postao obavezan princip rentabiliteta, da nema ekonomskih sankcija za loe poslovanje. Subvencije privredi preko kredita, podrutvljavanje gubitaka, niska stopa amortizacije, popustljivost prema loem kvalitetu proizvoda, dugogodinje kretanje stope rasta realnog linog dohotka iznad stope produktivnosti rada stvorili su veoma lagodne uslove privreivanja unosei na irokom planu razne oblike parazitizma u poslovanje privrede i van nje. Takvi uslovi mogli su opstati zahvaljujui porastu inostranih dugova koje e otplaivati ne samo sadanji nego i budui narataji. Nagraivanje prema rezultatima rada nije moglo biti ostvareno u privredi bilo zbog nereenog pitanja priarne raspodele, bilo to mnoga preduzea ubiraju rentu od drutvenih sredstava. Zbog socijalnih razlika koje se ne zasnivaju na radu, motivi radnika za poveanje produktivnosti rada morali su biti slabi. Povlaivanje neradu i drugi vidovi socijlne demagogije visoka su cena za drutveni mir i odravanje materijalnih privilegija vladajuih slojeva. Imajui sve to u vidu, nije udo to se u pootravanju komotnih uslova privreivanja vidi napad na steena prava, kao to to pokazuju otpor uvoenju ekonomski pozitivnih kamata i prioritet koji se daje isplati linih dohodaka. Za otpor ovom pootravanju privreda nalazi dobre razloge u veliim doprinosima koje daje za izdravanje glomazne administracije, iji trokovi predstavljaju nepodnoljiv teret za privredu. Zasiena ekonomskim neracionalnostima, ekonomska klima nije ostala bez uticaja i na ponaanje graana, koji su, zahvaljujui i zaduenju zemlje u inostranstvu, sve do izbijanja krize brzo podizali ivotni standard. Nagli porast line potronje sa lako primetnim elementima rasipnitva, ostao je u svesti graana kao zaslueni domet. Opadanje realnog linog dohotka, u emu valja videti i njegovo prinudno usaglaavanje sa stvarnim nivoom produktivnost rada, doivljava se kao neije neopravdano nasilje, a ne kao objektivna nunost. Drugaije ne moe ni biti ako se godinama u zemlji troi dohodak vei od stvorenog. Uzimanjem potroakih i investicionih kredita, kupovinom uvozne robe po niskim cenama, dodelom drutvenih stanova i niskim stanarinama znaajan deo graana dobijao je drutvene subvencije. Ekonomske neracionalnosti i izopaeni ekonomski odnosi dugo traju i svuda su lako uoljivi. Zbog toga ih graani smatraju normalnim. Svaki je u takvim odnosima, polazei od uih interesa, traio svoj obrazac ekonomskog ponaanja koji je za odreene grupe mogao biti i uspean, ali je za drutvo i privredu po pravilu bio poguban. Iskrslo je muno pitanje : kako ponovo afirmisati rad kao osnovu egzistencije, drutvenog i ekonomskog poloaja oveka.

2. Odgovornost za budunost Jugoslavije nalagala je da se sa izbijanjem opte drutvene krize prvo utvrde njene stvarne razmere i pravi uzroci, da bi se odmah pristupilo iznalaenju mera za izlazak iz stanja recesije i neizvesnosti. Tako se, meutim, nije postupilo. Trebalo je da prou tri godine da bi se u zvaninim dokumentima upotrebio izraz ekonomska kriza. Do toga se dolo postupnim i nevoljnim priznanjem. U prve dve godine krize govorilo se o malim,kratkotrajnim,prolaznim nedaama, a ponajvie o tekoama rasta. Ovakve ocene moraju se povezati sa tvrdnjama da privredni sistem ne treba bitnije menjati ve ga samo dosledno sprovoditi. Kada su se te tvrnje pokazale neodrivim, izilo se sa tezom da je jugoslovenska kriza po razmerama vea nego to se prvobitno mislilo, ali da je po svojoj prirodi iskljuivo ekonomska, da su njeni uzroci u spoljnoekonomskom uticaju i neadekvatnoj ekonomskoj politici posle 1976. godine. Time je istovremeno uinjen pokuaj

da se politiki inilac izuzme kao mogu uzronik privredne krize, da se insistiranjem na ekonomskoj politici kao glavnom vinovniku, privredni sistem potedi od kritikog preispitivanja. Budui da ni taj pokuaj nije mogao trajno uspeti, uinjen je ustupak time to se najzad prelo na analizu politikog sistema. Na alost, ta analiza je ne samo zaobila kljuna pitanja politikog sistema, ve se u svom ekonomskom delu suprotstavila koncepcijama Programa stabilizacije. Priznanje krize u etapama i ponovno njeno osporavanje, zbog ega se gubilo dragoceno vreme, izrazi su lutanja neodlunosti i nespremnosti zvanine politike da izvri promene koje su novostvoreni uslovi zahtevali. Oklevanje da se sa pravom dijagnozom i blagovremenim merama doeka kriza potkopalo je poverenje u dravniku mudrost, politiku hrabrost i iskrene namere ljudi koji vode javne poslove, kao i u njihovu spremnost da raskinu sa zabludama koje su dovele zemlju na rub propasti. Izbegavanje da se istini pogleda u oi i otpor da se bilo ta sutinski menja ogledaju se i u tome to su tek pod pritiskom Meunarodnog monetarnog fonda bile doneene neke ekonomske mere koje su se sa manje potresa i sa veim uinkom morale mnogo ranije samoinicijativno preduzeti. No nita tako ubedljivo ne govori o otporima nastojanju da se efikasno deluje kao injenica da vlada ne sprovodi sopstveni Program stabilizacije. Ispostavilo se da su bili u pravu oni koji su tvrdili da je taj dokument mogao biti usvojen samo zato to je suvie uopten da bi bilo koga konkretno obavezivao. Zbog toga se predvialo da e njegovo sprovoenje u ivot naii na nesavladive prepreke u sukobima interesa republika, pokrajna i privrednih grupacija. Sa ostvarenjem ovih predvianja raa se i nedoumica da li je Program stabilizacije zaista bio zamiljen kao akciona osnova za sanaciju privrede ili mu je namenjena politiko-propagandna uloga, sraunata na ostvarivanje utiska u javnosti da se neto ozbiljno ini na traenje izlaza iz krize, dok se u stvari daje otpor neophodnim promenama. Stabilizacioni program, koji je izraavao realistiki pristup privredi, doiveo je najvei udar od poznate Kritike analize funkcionisanja politikog sistema, koja je rehabilitovala ve naputenu ideologiju dogovorne ekonomije, u najveoj meri odgovorne za nedae jugoslovenske privrede. Jugoslavija je doivela i to da su zvanino usvojena i dva dokumenta sa bitno razliitim ekonomskim koncepcijama. Moda je za odravanje postojeeg stanja to najefikasnije reenje, ali to ne moe biti reenje za izlaz iz krize jugoslovenskog drutva. Opravdanje za privredne tekoe i sporo reagovanje na krizu ponekad se trai u ogranienim znanjima ekonomske nauke i razmimoilaenjima ekonomista u kljunim pitanjima. Razmimoilaenja u miljenjima ekonomista postoje i postojae u svim zemljama i vremenima, ali je stvar vlade da se opredeli kojim e miljenjima dati poverenje i da za svoje opredeljenje snosi odgovornost. Problem je, meutim, u tome to se od ekonomske nauke nije na pravi nain ni trailo miljenje. Ona je bila prihvatljiva u meri u kojoj je racionalizovala zvanino zauzete stavove. Zbog toga odgovorne linosti nisu poklanjale dunu panju blagovremenim upozorenjima i dragocenim predlozima koje je ekonomska nauka samoinicijativno davala. Sistematsko zapostavljanje znanja tokom itavog posleratnog perioda malo je razumljiva, a jo manje razumna pojava u socijalistikom drutvu, koje, u principu, nauku uzima za osnovu svog razvoja. Zapostavljanje naunih saznanja, osobito tokom poslednje dve decenije, valja shvatiti i kao sastavni deo podreivanja privrednog razvoja i ekonomskih racionalnosti jaanju i uvanju policentrizma i monopola drutvene moi republikih i pokrajinskih vrhova kao nedeklarisanom cilju koji uiva apsolutni drutveni prioritet. Taj cilj proizlazi iz simbioze nacionalizma, separatizma i vlastoljublja, a

ostvaruje se nastojanjem politikog inioca da, uz oslonac na republiku dravnost, povea svoju mo, da bude posrednik i arbitar u sopstvenoj privredi i drutvu. Ovaj cilj je za iru javnost postao oigledan tek u novije vreme kada je zloudna dezintegracija kao dominantna tendencija u privredi i drutvu dobila zabrinjavajue razmere. Opasnost da politiki sistem evoluira u pravcu policentrizma, ukoliko se to blagovremeno ne sprei stvaranjem radnikih saveta za privredne grane na nivou itave jugoslavije, uoio je Boris kidri ve 1950. godine. Njegove sugestije, na alost nisu prihvaene. Ogluilo se o njegovo upozorenje da, ukoliko se takvi saveti ne stvore, to vodi u nekoliko dravnih kapitalizama partikularistikih prema celini, birokratsko-centralistikih prema radnim kolektivima. U Jugoslaviji danas postoji stanje od koga je Kidri ponajvie zazirao. Takvo stanje je plod evolucije od skoro tri pune decenije. Tokom pedesetih i prve polovine ezdesetih godina inilo se da su demokratizacija, zamena dravnih organa samoupravnim i deprofesionalizacija politike stekli vru drutvenu afirmaciju. Izgledi da se razvoj u tom pravcu nastavi bili su utoliko vei to je sa uravnoteenom strukturom investicija i boljim odnosom izmeu koordinacije i inicijative, privreda beleila uverljive rezultate kako u porastu proizvodnje i zaposlenosti, tako i u kvalitetu privreivanja i rastu izvoza. Produktivnost rada brzo je rasla, efikasnost investicija je bila velika, a ekonomski odnosi sa inostranstvom skoro uravnoteeni. Kao da nikakva znaajnija prepreka nije stajala na putu da se politiki i privredni sistem izgrade na osnovama koje su dale ubedljive rezultate. Istina, i u tom periodu bilo je jasno prepoznatljivih nagovetaja separatizma i nacionalizma u obliku krilatice svakom svoje, razjedinimo se da bi se ponovo ujedinili i uporne kampanje protiv precenjenog i izmiljenog unitarizma. Negativni obrt dogodio se sredinom ezdesetih godina kada su, neoekivano, ovi nagovetaji postali vladajue tendencije koje su zaustavile progresivan tok politikih promena. Neki skoro prevazieni odnosi ponovo su oiveli. Umesto da oslabe, kako se to oekivalo, vlast i drava su ojaali u republikama, pokrajnama i optinama. To je imalo za posledicu potcenjivanje ekonomskih racionalnosti i efikasnosti kao imperativnih zahteva savremenog, civilizovanog drutva. Istina, i do privredne reforme iz ezdesetih godina politika je dominirala nad ekonomijom, ali je privredni razvoj bio najvaniji politiki zadatak. No kada je politika postala sama sebi cilj, u ekonomiji se teite prebacilo sa privrednog razvoja na privredni sistem, sa formiranja dohotka na njegovu raspodelu, sa proizvodnje na potronju. Sve to ukazuje koliko se daleko otilo u zanemarivanju privrednog razvoja, zapravo u odbacivanju iskustava razvijenih drutava i suspendovanju ekonomske nauke. Takva miljenja su nala najpotpuniji izraz u tezi da se zahtevi samoupravljanja i efikasnost privreivanja ne daju izmiriti. Neuspeo pokuaj reintegracije eleznica i drugih velikih sistema jedan je od vrstih dokaza da se i najoiglednije ekonomske racionalnosti rtvuju bez mnogo kolebanja ako suavaju uticaj republikih i pokrajinskih politikih vrhova. Meutim, u tome valja videti i snagu politikog voluntarizma koji je otklonio sve prepreke za svoje delovanje. Ozbiljne prepreke mogle su mu biti plan koji, jedan put donet, ne doputa proizvoljnosti ni onom ko ga je doneo, kao i trite, shvaeno kao samostalnost privrednih subkekata u donoenju odluke. Upravo zato to su voluntarizmu bili smetnja, plan i trite su neutralisani da bi se stvorio prostor ekonomiji koja se ne oslanja na ekonomske zakonitosti i ekonomsku prinudu nego sve odnose smatra arbitrarnim. U naim prilikama privredni sistem nema za osnovni zadatak da podrava privredni razvoj i da uvaava ekonomske racionalnosti, nego da slui jaanju politikog inioca. Pokazalo se da politiki voluntarizam ne zastaje ni pred

zakonima; ako mu se oni ispree, on ih se jednostavno ne pridrava. Voluntarizam nesreno udruuje neznanje i neodgovornost i te svoje osobine izdano prenosi na privredu koju dri u zavisnosti i podreenosti. Nadreenost otvoreno govore politiki ljudi kao da nisu glavni vinovnici takvog odnosa. Samoupravljanje nije zauzdalo politiki voluntarizam. Razlog je jednostavan : ono je nametnuto voljom politikih voa, za koje ne predstavlja nikakvu tekou da mu poveaju ili smanje podruje uticaja ili da unutar njega ostvare kontrolu. Teza da se samoupravljanje najpotpunije potvruje u Osnovnim Organizacijama Udruenog Rada u stvari je samo izgovor da mu se ne prepusti onaj sutinski (makroekonomski) delokrug u kome se donose drutvene odluke od vitalnog znaaja. Taj delokrug politiki inioci ljubomorno uaju za sebe. Samoupravljanje je potisnuto u ezdesetim godinama i tu je zaetak mnogih naih nevolja. Ono realno ne postoji na globalnom drutvenom nivou, a nikad nije ni izgraeno kao celovit demokratski sistem, niti su iz takvog stanja izvuene konsekvence. Zbog toga je samoupravljanje ulepavajui princip, a ne podloga drutva. Sistem je u celini nekonzistentan. U njemu nema ni pravog plana, ni pravog trita, niti prave drave i pravog samoupravljanja.

3. Dezintegracija jugoslovenske privrede po privrednim granama i teritorijama kao antiistorijska tendencija neposredno proizilazi iz jedne ire i znaajnije antiistorijske tendencije pretvaranja federacije kakva je zasnovana u odlukama Drugog zasedanja AVNOJA-a i prvih decenija posleratnog razvitka u svojevrsnu konfederaciju koja je institucionalizovana poslednjim uUstavom od 1974. godine. Istrija poznaje vie primera probraaja konfederacije u federaciju, kao prirodne posledice uoenih slabosti konfederacije, ali ni jedan primer preobraaja u obrnutom pravcu. Pretvaranje savezne drave u dravni savez utoliko je manje prihvatljivo to posle relativno estih promena, koje su se posle rata deavale, Jugoslavija sada ima tzv. tvrdi ustav iju je promenu praktino teko izvesti. Jedanaest godina bilo je vie nego dovoljno da se uoe ogromne tekoe koje su sve posledice konfederalizma u drutvenom ureenju, zbog ega se nuno i Ustav naao u sreditu kritike politikog sistema. Najznaajniji element konfederalizma sastoji se u neophodnoj saglasnosti skuptina svih republika i pokrajina da bi se donela bilo kakva, pa i najmanja promena ustava, kao i u zahtevu da se odluka u Veu republika i pokrajina smatra donetom samo ako za nju glasaju sve delegacije. U oba sluaja protivljenje jednog uesnika u odluivanju ima karakter veta. Ako se imaju u vidu mogunosti zakulisnih igara u tenji da se manjini nametnu reenja, jednoglasnosti u nainu odluivanja teko je uiniti principijelne ili bilo kakve druge prigovore, ukoliko se takvo odluivanje odnosi na bitna pitanja drutvenog ureenja, kako je to predvieno Ustavom. Nevolja je, meutim, u tome to je jednoglasno odluivanje iskoilo iz ustavnih okvira i bez dobrog razloga nalo mesta kako u mnogim zakonima i propisima tako i u odluivanju unutar privrede, kulture i sportskih organizacija. Afirmacijom republie i pokrajinske dravnosti uz istovremeno iezavanje izvornih, koordinirajuih funkcija federacije otvorene su iroke mogunosti zadovoljavanja pojedinanih interesa na teret optih. Ustav je naizgled pokuao da to sprei deklarativnim zahtevom da republike i pokrajine moraju vodiri rauna kako o sopstvenom razvoju, tako i o azvoju itave Jugoslavije. No, budui da je koulja blia od haljine, panja se usredsredila na sopstveni razvoj, dok je razvoj celine u najveoj meri bio zanemaren. Ravnotea izmeu ueg i ireg optimuma predstavlja teorijski neodrivu konstrukciju koja nije poloila ispit

prakse. Takve konstrukcije se nisu odrale ni u drugim sluajevima. Nacionalno je nadvladalo klasno, a pokrajine su insistirale vie na tome da su konstitutivni element federacije, nego da su sastavni deo Srbije. Ravnotee ove vrste posluile su kao sredstvo za umirenje zabrinutima za ouvanje dravne i privredne celine zemlje, ali i kao ohrabrenje separatistima svih vrsta da u praksi idu dalje u ostvarivanju svojih ciljeva. Elemenat konfederalizma je i paritetan sastav Predsednitva SFRJ, kao i drugih najviih organa. U sutini konfederalna je i ustavna odredba da savezne zakone u naelu izvravaju organi republika i pokrajina, to u praksi esto vodi neizvravanju zakona. Jako izraen elemenat konfederalizma je i u tome to republiki i pokrajinski ustavi ne moraju biti saglasni sa saveznim ustavom, ve samo ne smeju biti u suprotnosti sa njim. Za otklanjanje eventualne suprotnosti nije predvieno nikakvo pravno sredstvo. S druge strane, u sluaju uoene suprotnosti republikog i pokrajinskog zakona sa saveznim, do odluke ustavnog suda primenjuje se republiki, odnosno pokrajinski zakon. Dananji politiki sistem Jugoslavije sve je vie protivrean disfunkcionalan i skup. On umnogostruava glomazne mehanizme vlasti na tri nivoa, omoguavajui silno narastanje birokratije i poveanje izdataka za optu potronju. Bilo da je re o politikim, bilo o ekonomskim pitanjima, sistem moe posluiti kao kolski primer neefikasnosti. Odluivanje u federaciji tee toliko sporo da i kad se donesu prave mere, one zbog zakanjenja imaju polovian uinak. Zbog sukoba uesnika u odluivanju esto dolazi do potpune blokade i to ne samo na nivou federacije. Republika Srbija ne uspeva punih deset godina da donese republike zakone. Nedovoljna elastinost ispoljava se kako u donoenju novih odluka tako i u popravljanju ranijih reenja. Sistem ne raspolae mogunostima brzog prilagoavanja novonastalim situacijama. Njegova inertnost ne doputa jednostavne promene po kratkom postupku ako se potrebe za takvim promenama nametnu. Tome valja dodati i esto ispoljenu nemo saveznih organa da obezbede primenu saveznih zakona. Drutveno ureenje se oigledno nalazi u stanju paralize. Da bi se mogle sprovesti neophodne promene, treba se osloboditi one ideologije koja u prvi plan stavlja nacionalnost i teritorijalnost. Dok u savremenom civilizovanom drutvu jaaju integracione funkcije, uz punu afirmaciju graanskih i ljudskih prava, prevazilaenje autoritarnih oblika vlasti i demokratizaciju odluivanja, u naem politikom sistemu jaaju dezintegracione sile, lokalni, regionalni i nacionalni egoizam i autoritarna samovoljna vlast, koja masovno i na svim nivoima naruava optepriznata ljudska prava. Sklonost ka deobama i usitnjavanju drutvenih celina, borba na delu protiv moderne, demokratske, integriue federacije zaklanja se iza lane ideoloke parole borbe protiv unitarizma i centralizma. Ali prava alternativa unitarizmu i centralizmu nije nacionalni egoizam i policentrizam, sa vlastitim nacionalnim (u stvari republikim i pokrajinskim) ekonomijama, nasilnim ograniavanjem nauke, kulture i obrazovanja na teritorijalne okvire i potinjavanjem svih oblika drutvenog ivota neogranienoj vlasti republikih i pokrajinskih oligarhija. Istinska alternativa je demokratski integrativni federalizam, u kome je princip autonomije delova usaglaen s principom koordinacije delova u okviru jedinstvene celine, u kome su politike institucije na svim nivoima drutvene organizacije dosledno demokratski konstituisane, u kome je odluivanje odreeno slobodnim, racionalnim, javnim dijalogom, a ne zakulisnom i strogo poverljivom kombinatorikom samozvanih i samoizabranih zatitnika posebnih nacionalnih interesa. Ovakav odnos prema dravi i naciji blokirao je prostor za razvoj samoupravljanja. Samoupravljanje je nerazvijeno i deformisano ne samo zato to je svedeno na nivo drutvene

mikro-strukture, ve i zato to je potpuno podreeno organima otuene vlasti od optina do republika i pokrajina. Dezintegrisana radnika klasa je svedena na konglomerat kolektiva dovedenih u situaciju da se meusobno bore za raspodelu dohotka. Ne postoje organi samoupravljanja grupa preduzea, grana i celokupne privrede koji bi racionalno regulisali proizvodnju i usmeravali privredni razvoj. Mnogobrojnim pravnim propisima suen je na minimum slobodan prostor odluivanja samoupravnih organa. Taj prostor je dalje reduciran samovoljnim intervencijama lokalnih vlasti u savezu sa tehnokratskim snagama. Paradoksalno je da u drutvu koje sebe smatra socijalistikim radnika klasa nema mogunosti da se organizuje niti da bude predstavljena u Saveznoj skuptini. Koliko je nacionalni i teritorijalni princip postao nadmoan nad proizvodnim vidi se najbolje po odlunosti kojom se odbacuje formiranje vea udruenog rada u Saveznoj skuptini. Da bi se razumeo ovaj primat nacionalnog u dananjoj praksi Saveza komunista Jugoslavije treba uzeti u obzir uticaj Kominterne na KPJ izmeu dva rata. Strategija Kominterne u tome periodu izvedena je iz ocene da se nakon izostanka proleterske revolucije u zapadnoj Evropi, komunistike partije u istonoj, srednjoj i junoj Evropi moraju osloniti na nacionalne pokrete, makar ovi bili izrazito antisocijalistiki i poivali na ideji nacionalnog, a ne klasnog jedinstva. Staljin se lino angaovao u slamanju svakog otpora ovoj strategiji (na primer u sluaju jednog od osnivaa KPJ, Sime Markovia). U tome duhu je reenje nacionalnog pitanja formulisao i teorijski razvio Sperans (Kardelj) u knjizi Razvoj slovenskega narodnoga vrpraanja, koja je uglavnom posluila kao idejni obrazac razvoja Jugoslavije ka konfederaciji suverenih republika i pokrajina, to je najzad i ostvareno Ustavom od 1974. godine. Dve najrazvijenije republike koje su ovim Ustavom ostvarile svoje nacionalne programe nastupaju danas kao uporni branioci postojeeg sistema. Zahvaljujui politikom poloaju svojih lidera u centrima politike moi, one su i pre i posle prelomnih ezdesetih godina imale inicijativu u svim pitanjima politikog i privrednog sistema. Po svojoj meri i potrebama one su krojile drutveno i ekonomsko ureenje Jugoslavije. Nita ne izgleda normalnije nego da one sada brane ureenje koje su uporno dugo stvarale, ureenje u kome vide ostvarenje najveeg dela svojih nacionalnih programa. Vladajua ideologija u ovim dvema republikama obavezuje njihove politike lidere da se ne povlae pred ekonomskim interesima itave zemlje, pa i sopstvenim ekonomskim interesima, ukoliko to ograniava njihovu politiku autonomiju. Nikog ne treba ubeivati da separatizam i nacionalizam deluju na drutvenoj sceni, ali se nedovoljno shvata da su takva opredelenja idejno omoguena Ustavom iz 1974. godine. Stalno jaanje i meusobno podsticanje separatizma i nacionalizma udaljilo je i nacije jedne od drugih, do kritine take. Manipulacije sa jezikom, uterivanje naunika i kulturnih stvaralaca u republike i pokrajinske torove, alosni su znaci narasle moi partikularizma. Sve nove etnogeneze, koliko su nesreni proizvodi provincijalno zatvorene i regionalnim ideologijama pritisnute nauke, toliko su simptomatine za udaljavanjene samo od zajednike sadanjosti i budunosti, ve i od zajednike prolosti. Kao da je svima stalo da to pre i to dalje pobegnu iz kue koja se rui. Stanje duhova upozorava da se politika kriza pribliila kritinoj taki potpune destabilizacije Jugoslavije. Kosovo je njen najoigledniji znak. Nastupi na meunarodnoj sceni poput onog u Slivnici ne ostavljaju nikog u sumnji da su pretendenti na jugoslovensku teritoriju ve definisali svoje interese. Birokratska decentralizacija koju su poslednjih decenija sprovodili posednici politike vlasti u ovoj zemlji istovremeno je i prepreka za razvoj demokratskih odnosa. Politiki ivot

u Jugoslaviji se sporo i ne naroito uspeno prilagoavao mirnodopskim i legalnim uslovima. Staljinistiko i kominternovsko naslee jo uvek snano dejstvuje. Duboke tragove ostavili su odnosi unutar ilegalnog pokreta : konspiracija, unutranja hijerarhija, uee malog broja ljudi u donoenju odluka, insistiranje na idejnom jedinstvu i bespogovornom prihvatanju i izvravanju zadataka, teke kvalifikacije (frakciona, neprijatelj) za bilo kakvo neslaganje ili prigovor usvojenoj politikoj liniji. Ako se tome doda tenja da se jedanput osvojena vlast odluno brani, kako represijom, tako i negovanjem podanike poslunosti, onda biva razumljivo zato su se putevi do istinske demokratije teko nalazili. Nade u demokratski razvoj silno su narasle kada se u pedesetim godinama Jugoslavija izjasnila za debirokratizaciju privrede i drutva, nudei istovremeno program socijalistike demokratije u vidu drutvenog samoupravljanja. uvenim stavom iz Programa SKJda nita nije toliko sveto nagovetena je otvorenost prema novim idejama kojima nikakav dogmatizam ne bi smeo stati na put. Ovaj drutveni program nije bio dovoljno razraen da bi bio u svemu jasan, kao to to nisu bili ni putevi do njegovog ostvarenja, ali je i pored toga iroko prihvaen kao ansa za demokratski razvoj koji e imati sluha za savremene promene i dovoljno odlunosti da se tim promenama blagovremeno prilagodi. Takva oekivanja su se, meutim, do sada pokazala uzaludnim. Od sredine ezdesetih godina, dotad zapaene tendencije debirokratizacije naglo su splasnule da bi ustupile mesto decentralizaciji koja je po svojoj sutini bila birokratska. Dananji jugoslovenski politiki sistem nema ni jednu od prednosti savremenih politikih sistema. On nije ni liberalna demokratija, niti demokratija saveta, a nije ni prosveen birokratski sistem. Njemu nedostaju i politika sloboda i neposredno uee graana u politikom ivotu i funkcionisanje sistema po unapred utvrenim pravilima i normama. Celokupni sistem konstituisan je na principu aktivnosti vrhova politike hijerarhije i beznadenoj politikoj pasivnosti naroda. Savezno vee Skuptine SFRJ savezno je samo po nazivu. I u njemu su predstavljene republike i pokrajine, a ne graani savezne drave, nezavisno od republike i pokrajinske pripadnosti. U Skuptini SFRJ ne postoji posebno vee (Vee udruenog rada) u kome bi bila zastupljena jugoslovenska radnika klasa. Neposredni izbori kao veliko civilizacijsko dostignue ustupili su mesto posrednim izborima. Uvoenje delegatskog sistema pokazalo se kao nefunkcionalno. Politiko manipulisanje graanima odrava se uspeno i stalno. Narod se povremeno poziva da plebiscitarno potvrdi izbore koje je prethodno izvrila vladajua hijerarhija iza politike scene. Nedemokratski izborni sistem dovodi birae u poloaj da ne znaju koga biraju, bolje rei za koga glasaju, a delegate da nemaju kome da polau rauna za svoj rad. U stvari, politiki sistem Jugoslavije je meavina ostataka stare politike drave i autoritarne drave nasleene iz stare politike drave i autoritarne drave nasleene iz istorije tzv. realnog socijalizma na Istoku. Takva meovita drava nesposobna je za stvaranje, za neophodne promene i prilagoavanje svojih institucija i ciljeva drutvu koje se stalno menja. Blokirana politika organizacija postaje organizacija uvanja status quoa, odravanje neproduktivne, neinventivne profesionalne politike i negativne selekcije lojalnih i nekompetentnih kadrova. Demokratizacija je bitan uslov kako za izlaz iz duboke krize, tako i za neophodan drutveni preporod. Jugoslaviji nije potrebna demokratija na reima koja nita ne menja, ve demokratija svesti i drutvenih odnosa. Zahtev za autentinim demokratskim sistemom utoliko je znaajniji to je naa drutvena svest partikularistika i usitnjena. Istinsku demokratizaciju teko je zamisliti bez alternativnih koncepcija razvoja. Jedino pod pritiskom

izgleda da e, zbog promaenih koncepcija ili neuspenog rada, drukija koncepcija i njeni protagonisti dobiti poverenje, mogue je postii toliko neophodnu odgovornost. Demokratski centralizam ima opravdanje ako manjina u procesu donoenja odluke bude ravnopravan partner u dijalogu, ako je argumentima poraena i nadglasana posle istinski demokratske rasprave. Tim putem se nije ilo. Svako drugaije miljenje se proglaavalo za frakcionako. Duboko usaenu nespremnost za promene najbolje pokazuje otpr predlozima da se za jedno izborno mesto ostave dva ili vie kandidata, iako to bez alternativnih koncepcija ne bi moglo ugroziti unapred utvrenu politiku liniju. Meutim, znaaj eventualnog takvog poteza je ogroman ako se posmatra sa gledita kadrovskog monopola politikog vrha koji bira delegate da bi ovi njega izabrali. Stanje je takvo da se unutar republika i pokrajina obrazuju neformalne grupe za osvajanje to uticajnijih poloaja. Isto tako, i na nivou Jugoslavije umesto principijelne i argumentovane borbe miljenja, formiraju se koalicije radi zadovoljenja republikih i pokrajinskih interesa i samostalnog monopolistikog poloaja politikih garnitura u njima. Postoje, meutim, i drugi vidovi politike skuenosti graana. Pokuaji da se uini toliko neophodan korak u pravcu osloboenja misli i rei dali su do sada skromne rezultate. Ne da se, istina, sporiti da se u javnim glasilima slobodnije raspravlja, ak i o nekim temama koje su donedavno bile pod zabranom. Iz politikih izvora dopire poneki glas o potrbi dijaloga, o tome da u razliitim shvatanjima ne treba gledati nita neobino. To, na alost, ne znai da javno izgovorena re obavezuje nosioce moi. Javna re je ostala potpuno nemona i ostaje bez ikakvog dejstva i kada saoptava krupne istine. Javno mnjenje nije korektiv, niti sagovornik u dijalogu. ak ni nauno i struno miljenje ne uspeva da se nametne svojim argumentovanim ocenama i sugestijama ako su one drukije od utvrenih miljenja i stavova politikih inilaca. Koliko je uloga javnog mnjenja beznaajna, najbolje se vidi po lakomislenom zaduivanju u inostranstvu i velikom broju promaenih investicija. Kuriozitet je da se nije znalo koliko i kojim sve stranim poveriocima duguje Jugoslavija, pa se za utvrivanje pravog stamja morala angaovati strana firma. Posebno je pitanje zato se veliina duga skrivala od naroda. Danas se zna koliki je dug stranim poveriocima, ali javnosti nije poznato kolike je kredite dala Jugoslavija i da li se oni uredno vraaju. Resprava o nuklearnim centralama pokazuje da se nastavlja sa nedemokratskom praksom u donoenju investicionih odluka i zaduenja u inostranstvu. No, nije re samo o pojedinim odlukama nego i o odsustvu osnovne demokratinosti u razreenju nedoumice da li zadrati ili menjati politiki i privredni sistem. Nije sporno da su javno i struno mnjenje odluno za radikalne promene, no takvo raspoloenje ostaje neobavezno za politiku. To je i najbolji dokaz da nisu izgraeni demokratski kanali kojima se prenose obavezujue poruke politikim vrhovima. to se, pak, tie verbalnih delikata i njihovog proizvoljnog tumaenja, nijedno drutvo koje tei da bude demokratsko ne moe biti ponosno na ta kompromitujua sredstva represije. Bio bi to civilizacijski, a ne samo demokratski zahtev da te represije zauvek nestanu. Pojaana represija bi itekako dobro dola u onosu na privredni i drugi kriminal. to represije ima suvie tamo gde ne treba, a malo gde je neophodna, razloge valja traiti i u tome to se drava rukovodi ideolokim pobudama i kriterijama kao primarnim. Dezorganizovana preko svake razumne granice, drava se degenerisla u institucionalni oblik republikog, pokrajinskog i optinskog voluntarizma. Mnoge nevolje proizlaze iz toga to ne postoji dobro organizovana i demokratski kontrolisana drava sa struno kompetentnom i drutveno odgovornom administracijom za sprovoenje usvojene politike. Za sada odreene

ekonomske funkcije drave niko drugi ne moe uspeno obavljati. To se pre svega odnosi na dugorono planiranje, fiskalnu i monetarnu politiku, kao i politiku dohotka. Ovakva drava je neophodna drutvu da bi se ono oslobodilo paralelnog oluivanja. Kako stvari danas stoje, oni koji formalno nemaju vlast u stvari odluuju, a oni koji formalno imaju vlast stvarno ne odluuju. Drutvo nee utemeljiti odgovornost ukoliko se ne oslobodi neformalnog odluivanja koje je uvek van vida i kontrole javnosti. Kimu politikog sistema ini Savez komunista Jugoslavije ije rukovodstvo ima apsolutni monopol drutvene moi. Postoje pouzdana saznanja da se podleglo iskuenjima ovog monopola, da Savez komunista ivi od revolucionarne rente, da je on u velikoj meri privatizovan, da u njemu postoji hijerarhizovana struktura profesionalnih kadrova koja se odrava linom lojalnou pretpostavljenima i bezuslovnom poslunou, da se demokratski centralizam svodi na to da rukovodioci odluuju, a lanstvo bespogovorno izvrava te odluke. SKJ je srastao sa dravom. Od idejno vodee on je postao rukovodea partija. Svi ovi nedostaci demokratije unutar Saveza komunista prenose se na drutvo u celini. Pretenzije Saveza da bude drutvena avangarda oigledno nisu u skladu sa nesreenim stanjem u njemu. Takvo stanje je moglo biti neposredan povod za svestrano preispitivanje svih odnosa u drutvu, kao to se to pokualo u SSSR-u i Kini posle smrti Staljina i Maocetunga. To se, meutim, nije dogodilo. Potreba temeljnog preispitivanja se stalno osporavala, utoliko vie to su tendencije pogoranja to upornije zahtevale. ak ni vei deo kratkoronih mera sa neposrednim uinkom nije bio preduzet. Umesto energinog delovanja vode se duge i neplodne rasprave kojestvaraju samo privid aktivnosti. Na obilje uoptenih preporuka niko se vie i ne osvre. Ako postoji nebriga za probleme koji zbog hitnosti ne trpe odlaganja, ta nebriga je bila i vea za pitanja koliko je jugoslovensko drutvo u tokovima savremene civilizacije i da li je dovoljno pripremljeno da se ukljui u treu tehnoloku revoluciju. Ova pitanja se ne bi postavljala da se revolucionarni pokret nije pretvorio u partiju poretka, da pogled vladajuih snaga jugoslovenskog drutva na sopstveno bie nije zbog toga postao duboko konzervativan. O strukturi drutva i radnike klase oporno se odravaju davno formirana shvatanja koja bitno odstupaju od savremene stvarnosti. Konzervativizam se, naravno, ne ispoljava samo u isticanju mesta i uloge fizikih radnika koje, uzgred bude reeno, drutvo nije afirmisalo u meri koliko je to potrabno i mogue u socijalizmu, ve se ponajvie izraava u tome to se sa velikim podozrenjem gleda na strunjake i stvaraoce koji i brojno i po svom kreativnom doprinosu dobijaju sve znaajnije mesto u razvijenim zemljama. Radnika klasa ne moe dugo ostati istinska avangarda ako se njen intelektualni deo smatra nepouzdanim saputnikom revolucije. Ogranieno poverenje koje se poklanja inteligenciji moda se najsudbonosnije vidi u gubljenju koraka sa tehnikim progresom. Promiljanja o proizvodnim odnosima, donoenju investicionih odluka, organizaciji i razvoju proizvodnje ne izlazi iz misaonog horizonta druge tehnoloke revolucije koja je na putu da sie sa istorijske scene. Pravi trenutak za ukljuenje u treu tehnoloku revoluciju je, po svemu izgleda, proputen. Nedostaci politikog sistema toliko su mnogobrojni i veliki da predstavljaju sredite potresa u itavom jugoslovenskom drutvu. Uklanjanje tih nedostataka mora zapoeti sa temeljnim preispitivanjem Ustava i to bez ikakvih predubeenja i ideolokih optereenja. Pobude za takva preispitivanja ne lee samo u slabostima politikog sistema, ve i u sutinskim ekonomskim nedostacima Ustava kao to su : neadekvatni sadraji i institucionalizacije drutvene svojine, pogreno postavljeni odnosi izmeu celine i delova, nefunkcionalnost samoupravnog mehanizma, nauna neutemeljenost principa dohotka,

nedovoljno i nedosledno razvijen koncept plansko-trinog mehanizma, pogreno opredeljeni poloaj i odgovornost osnovne organizacije udruenog rada i sl. U pravnoj nauci postoji visok stepen saglasnosti da ustav svake zemlje mora biti kratak, sa jasno izraenim osnovnim naelima drutvenog ureenja, precizno utvrenim pravima i obavezama tako da ih svaki graanin moe bez tekoa razumeti i lako upamtiti. Takav ustav nije samo plod iskustva i saznanja do kojih je dola pravna nauka, nego proizlazi i iz prava graana da u demokratskoj i civilizovanoj zemlji imaju takav ustav. Na Ustav iz 1974. godine nije se drao navedenih naela. Tenja da se u svakoj prilici dokazuje originalnost u traenju drutvenih reenja, ukoliko nije u pitanju i svesno zamagljivanje, imala je za posledicu da Jugoslavija dobije najdui ustav na svetu. U njemu su nala mesta i takva minorna pitanja, kao to su nain reavanja stambenog pitanja vojnih lica ili kako se postavljaju poslovoe, kojima je mesto u zakonskim ili podzakonskim aktima. Neodgovarajua terminologija ini ustavni tekst nerazumljiv za obine ljude, i ne samo za njih. Reenice sa preko sto rei, lanovi koji obuhvataju vie strana teksta, neujednaena i pogrena upotreba termina ukazuju na nedozvoljeno nizak nivo zakonodavne tehnike. To istovremeno pokazuje da pravna nauka nije izvrila dovoljan uticaj na tekst Ustava.

4. Uporedo sa ekonomskom i poltikom krizom, i moralna kriza teko pritiskuje jugoslovensko drutvo. Njeni mnogobrojni uzroci imaju duboke istorijske korene. Ali u svojoj sutini, u ideolokom drutvu kakvo je nae, moralna kriza izazvana je ideolokom krizom, porazima ideolokog programa revolucije, odstupanjima od proklamovanih socijalistikih ciljeva i naela, nesaglasnou rei i dela politikog vostva, neizgraenim pravnim poretkom, loim i zavisnim sudstvom, birokratskom samovoljom i privilegijama, moralnim konformizmom i podsticanim karijerizmom, odsustvom slobodne i otvorene kritike pojava, ideja, nosilaca vlasti i javnih funkcija, dakle, nepostojanjem demokratskog javnog mnjenja kao dejstvujue moralne savesti drutva. Bujici migracija sa sela i iskuenjima koja ona sobom nosi, ova praksa se nije suprotstavila politikom civilizacijskog prilagoavanja, sa jasno postavljenim normama ponaanja i morala. Svuda prisutna usitnjena, seljaka svest inspirisana shvatanjem da je sve dozvoljeno to nije izriito zabranjeno, i sa sklonou da uvaava samo neposredne interese, dok one udaljenije i posredne potpuno zanemaruje, mogla je dugo opstojavati da bi se u kriznim uslovima iskazala kao snaga koja temeljno razara moral, stvarajui iroke mogunosti za kriminal i druge pojave koje je teko dovesti u sklad sa vrednostima socijalistikog drutva. Nasrtaji na drutvenu imovinu svuda se sreu, a krae, utaje i korupcija postale su deo redovnih dopunskih prihoda za tako veliki broj graana da se ta vrsta prihoda mora uzeti u razmatranje pri oceni visine line potronje. Nije bez dejstva ni uzor koji prua esto nekanjeno krenje zakona od strane radnih organizacija, pa ponekad i administrativnih ustanova. Privilegije se uporno odravaju uprkos jednodunoj osudi u narodu. Svest o potenom radu gotovo ne postoji. Malo je onih koji sebi postavljaju pitanje ta su i koliko su uradili za dohodak koji primaju. Uslovi privreivanja su neujednaeni, to vodi naputanju principa nagraivanja prema radu. Lini dohoci po preduzeima esto zavise manje od rada, a vie od neije vetine da se izbori za vee cene ili nie doprinose. Sistematsko pokrivanje gubitaka jednih iz sredstava koja su zaradili drugi destimulativno delije na obema stranama. Relativno veliki broj ljudi stekao je bogatstvo na legalan nain mimo rada. Poveanje socijalnih razlika koje proizlazi iz nesreenog stanja u privredi i drutvu utoliko je ekonomski nepodnoljivije i moralno neopravdanije to se dogaa u sloenim uslovima krize.

Na moral masa razorno deluje i nezaposlenost. Nepotizam je sveopta pojava, davanje prvenstva roacima prilikom zapoljavanja postalo je skoro obiajno pravo. Nezaposlenost je teak drutveni problem ne samo zato to je veliki broj mladih ljudi bez samostalne egzistencije, ve i zato to veliki deo stanovnitva, sa starosnom i kvalifikacionom strukturom boljom od one koju imaju zaposleni, ostaje neproduktivan iako bi njihovo odgovarajue ukljuivanje umnogome poboljalo stanje. Muni su i demoralizacija tih ljudi i njihovih porodica, beznae uenika i studenata koji se koluju bez izgleda na zaposlenje, kao i psihologija onih koji, dobivi najzad posao nakon viegodinjeg ekanja, gledaju u njemusamo uhljebije, lieni ambicija da se obelee znaajnim radnim doprinosom, utoliko vie to su se tokom ekanja iskljuili iz struke i zaboravili veliki deo nauenog. Nije manje pogubni ni delovanje tzv. privremenog rada u inostranstvu. U narodu je zavladalo uverenje da se potenim radom u samoj zemlji ne moe pristojno zaraditi ni dobro iveti. Gubi se ne samo vera u savestan rad, ve i u socijalizam, iji oreol temni pred reputacijom sistema gde rade gastarbajteri. Gubljenje poverenja i niska motivisanost jasno su vidljivi izraz moralne krize. Opta mobilizacija svih narodnih snaga u reavanju postojeih drutvenih problema zasad nije mogua. irim slojevima nedostaje jasna svest o smislu angaovanja i samortvovanja za opte drutvene ciljeve. Zvanina ideologija koja umesto stvarnog socijalistikog programa nudi prazne politike proklamacije uveliko je iscrpla svoje mobilizatorske mogunosti. Jaz izmeu socijalistikih principa i okotale stvarnosti toliko je dubok da masovno raa apatiju, privatizaciju i sve vee ogorenje. Reforme koje bi danas mogle popraviti drutvenu klimu i moda obrnule tokove kretanja, nee biti dovoljne sutra. Razaranje sistema vrednosti, koje je bilo temeljnije ukoliko je vreme vie odmicalo, ne odnosi se samo na moralne norme. Stanje je takvo da je gotovo nepoznata lestvica vrednostiza koje se jugoslovensko drutvo zalae. Horizont potreba nikad nije ozbiljno otvoren za demokratsku raspravu. Zbog toga se prioriteti potreba spontano obrazuju, preteno pod uticajem potroakog mentaliteta. Ta psihologija povezana sa neobuzdanim primitivizmom silno je ojaala sklonost prema undu u literaturi, muzici,filmu i zabavi svake vrste. Razvijanje te sklonosti ak se i svesno i sistematski podstie posredstvom tampe, radija i televizije. Pod pritiskom agresivnog unda koji suvereno vlada na sceni, prave kulturne vrednosti su ostale bez ireg uticaja, uprkos mnogih i znaajnih dela jugoslovenskih stvaralaca. Malo je smiljenih napora da se ta dela privedu irem krugu graana. Kriza kulture nije samo u tome to su prave drutvene vrednosti u susretu sa undom nekonkurentne. Kultura se sve vie regionalizuje, razbija se njeno jugoslovensko i univerzalno znaenje, ona se dobrim delom stavlja u slubu republikih, pokrajinskih, dravnih aspiracija na sopstveno vlastelinstvo i na tom podruju. Opta provincijalizacija kulture sniava kriterijume vrednosti i doputa mnogo veu drutvenu afirmaciju manje darovitih stvaralaca. Duboko uvreeni u provincijalnoj kulturi, separatizam i nacionalizam postaju sve agresivniji.

5. Ova svestrana i duboka kriza jugoslovenskog drutva otvara mnoga pitanja, od kojih se naroito izdvajaju sledea dva : ta se desilo sa projektom izgradnje novog drutva za koji su pale tolike rtve ? Gde se mi danas nalazimo u odnosu na modernu evropsku civilizaciju ? Objektivna nauna analiza, slobodna kako od ideoloke apologetike (koja se opire bilo kakvim promenama sistema) tako i od ideolokog skepticizma (koji odbacuje sistem u celini, i od samog njegovog poetka) pokazuje svu protivrenost posleratnog razvitka i objanjava

zato su iza perioda uverljivog materijalnog rasta, postepene demokratizacije i duhovne emancipacije sledili drutveni sukobi u kasnim ezdesetim godinama, restauracija autoritarnosti u ranim sedamdesetimm gubljenje stabilnosti i strukturnih proporcija, materijalna stagnacija i sve vea duhovna dezorijentacija kao krajnji ishod. Pad do kojeg je dolo ne bi bio tako teak i trajan da je on posledica samo jedne pogrene politike. Nova politika strategija u ezdesetim godinama nije samo projekt privredne reforme ve i kraj procesa politike i ekonomske demokratizacije, razotuenja politike, dugoronog usmeravanja drutvenog razvoja, izgradnje jedinstvene federacije. Novi drutveni projekat afirmacije grupnog i nacionalnog egoizma vodio je nepomirljivom sukobu sa dotad priznatim moralnim vrednostima i sve veoj demoralizaciji u masama naroda. Da bi se objasnilo zato je nakon uspenog razvoja u periodu 1953-1965 dolo do fatalnog preloma 1965. godine morali bi se uzeti u obzir mnogi inioci : davanje izrazite prednosti individualnim i grupnim interesima nad optim, materijalistike aspiracije nove srednje klase, dominacija interesa najrazvijenijih republika, odbrana politokratskog monopola moi pred rastuim pritiskom za dalje demokratske reforme, ilavi otpori koje je emancipaciji pruila patrijarhalna tradicija. Od spoljanjih inilaca valja naroito imati u vidu pritiske velikih sila koji su u sferi politike podravali autoritarnost, a u sferi privrede teili, i na kraju uspeli, da dovedu zemlju u nezavidnu tehnoloku i ekonomsku zavisnost. Pri svem tom ne bi moglo zadovoljavati objanjenje koje bi idealizovalo projekt revolucionarnog preobraaja i nesumnjive uspehe u toku prve dve decenije posleratnog razvoja, i koje bi kasnija lutanja i padove shvatalo kao prostu deformaciju tog projekta od strane vladajuih subjekata. Prava je nauna istina da postoje ogranienosti i u samom tom projektu kako u poetnoj viziji, koja (pored svih svojih humanistikih i emancipatorskih ideja) prenaglaava ulogu nasilja i diktature u prelaznom periodu, tako i u nainu na koji je ta vizija bila protumaena i primenjena u naoj zemlji pod pritiskom staljinizma i kominternovskog naslea. Uspean otpor staljinizmu mobilisao je znaajne drutvene snage, koje su obezbedile nacionalnu nezavisnost, industrijalizaciju zemlje, zavidan privredni rast u periodu 1953-1956, poetne oblike samouprave i duhovno oslobaanje od uskih ideolokih okvira u oblasti kulture. Ipak, jednom uspostavljeni hijerarhijski odnosi nisu mogli biti prevazieni. Oni su se pokazali kao neprekoraiva granica procesa demokratizacije. Taj proces je tolerisan i podstican dok je oslobaao stvaralake snage na nivou drutvene mikro-strukture i u oblastima delatnosti udaljenih od politike. On je strogo kontrolisan kad se proirio i na politike institucije zahtevom za deprofesionalizacijom i debirokratizacijom politike, a odluno je zaustavljen kada je ugrozio centre politike moi zahtevom za slobodnijim izborima i za pretvaranjem organa drave u organe samoupravljanja. Privredna reforma 1965. godine u sutini je promena osnovnog strategijskog pravca drutvenog razvoja : projekt politike demokratizacije zamenjen je projektom ekonomske liberalizacije. Ideja samoupravnosti, ija je sutina razotuenje politike, zamenjna je idejom decentralizacije, koja je dovela do uspostavljanja regionalnih centara otuene moi.etika solidarnosti i socijalne pravde zamenjena je duhom possivnog individualizma i apologijom grupnog interesa. Politiki voluntarizam, smeo i dinamian u prvim posleratnim decenijama, kada je mogao raunati sa masovnom podrkom naroda, postaje sad statian i odluan u odbrani sistema, ak i onda kad postaje oigledno da je taj sistem nekonzistentan i neefikasan. Osnovni problem jugoslovenskog drutva nije u tome to je nepotpuno i deformisano ostvaren istorijski projekt, nastao u oslobodilakom ratu. Sudbina je svih projekata u

dosadanjoj istoriji da je njihovo ostvarenje bilo praeno elementima restauracije i da je na kraju dovodilo do raznovrsnih meavina starog i novog drutva. Meutim, i pored toga to nisu ispunili sve svoje emancipatorske ciljeve takvi hibridi su se dokazali kao napredne civilizacijske tekovine koje su omoguavale izlazak iz krize i ubrzan drutveni razvoj. U istoriji dosad nezapamen jaz izmeu normativnih proklamacij i stvarnosti daje jugoslovenskom drutvu jedno od bitnih obeleja. Prema zvaninoj ideologiji jugoslovensko drutvo je ve prevazilo sve tekovine moderne civilizacije, i na Zapadu i na Istoku : ostvarilo je najvii oblik demokratije, samoupravljanjem obezbedilo vlast radnike klase, postiglo bratstvo i jedinstvo naroda, ukinulo etatizam, prvi put u svetu dokazalo mogunost postojanja efikasne trine privrede u socijalizmu. U stvarnosti se nae drutvo nalazi ispod nivoa moderne civilizacije. U Jugoslaviji se osnovna graanska prava linosti jo uvek mogu nekanjeno kriti, izbori funkcionera su fikcija, sudska vlast je zavisna od izvrne, sloboda rei, organizovanje i javno manifestovanje su ograniene birokratskom samovoljom i zakonskim propisima koji omoguavaju proganjanje miljenja razliitih od zvaninog. Radnika klasa nema legalno pravo samoorganizovanja i trajka, i ne vri nikakav stvarni uticaj na politiko odluivanje. Nacionalne odnose karakteriu sukobi suprotstavljenih interesa, eksploatacija i slaba saradnja autarkinih nacionalnih ekonomija. O jedinstvenoj politici razvoja i o jedinstvenom tritu ne moe se vie ni govoriti ozbiljno. Etatizam nije ukinut ve je prenet na republiki nivo, gde je on iracionalniji i zloudniji. Kad su se ve 1967-1968 javile neeljene posledice : spoj inflacije, stagnacije i nezaposlenosti, cela loe smiljena privredna reforma je naputena i nikad se nije dospelo do moderne trine privrede regulisane instrumentima jedne celovite razvojne politike. Za razliku od drugih savremenih meovitih drutava, specifina jugoslovenska meavina elemenata predmodernog autoritarnog drutva, graanskog drutva i socijalizma, definitivno uobliena Ustavom od 1974, ne poseduje minimum potrebne koherentnosti da bi obezbedila dalji drutveni razvoj. Bez promene tog Ustava i na njemu izgraenog politiko-ekonomskog sistema nemogue je reiti nijedan sutinski dananji problem naeg drutva, nemogue je zaustaviti sadanji proces dezintegracije i pada u sve dublju krizu. Neophodno je tragati za reenjima imajui u vidu sledee velike civilizatorske principe koji su neophodni uslov uspona modernog drutva.

a) Suverenost naroda U samom temelju moderne civilizacije nalazi se ideja da je najvii izvor politike moi sam narod, da je jedini legitimni politiki autoritet onaj koji potie iz slobodno izraene volje naroda, pa da prema tome ne postoji moralni i pravni osnov da bilo kakva elita (po milosti boijoj, po krvi, religiji, rasi, klasi, ideolokoj pripadnosti, istorijskim zaslugama ili bilo kakvom drugom opravdanju) prisvoji sebi pravo da govori, odluuje i slui se silom u ime naroda. Narod moe samo prepustiti politiku vlast na odreeno vrene svojim predstavnicima, s pravom da ih bira, kontrolie i smenjuje, a po potrebi i silom zbacuje ukoliko prekre drutveni ugovor i umesto optih narodnih interesa ponu da slede svoje posebne interese. Princip suverenosti naroda afirmisala je politika filozofija i praksa demokratskih revolucija osamnaestog veka. Meutim, krajnje radikalne konsekvence ovog principa izvela je socijalistika teorija. Ako je monopol ekonomske moi takoe jedna od osnova za obrazovanje elita koje se mogu nametnuti drutvu i postii punu kontrolu nad njegovim politikim ivotom, onda su s principom suverenosti naroda nespojive i sve institucije koje omoguuju taj monopol, bilo da je to kapital ili birokratska drava. U tom smislu bi puna suverenost naroda bila ostvarena tek u jednom besklasnom drutvu u kome bi i politiki i ekonomski i kulturni ivot bio organizovan na demokratski nain. Pretpostavka

takve demokratije (demokratija saveta ili integralne samouprave) je slobodan izbor i smenjivost svih funkcionera, javna kontrola nad njihovim radom, podela vlasti, odsustvo birokratskih privilegija. Ti preduslovi su odavno ostvareni u modernom drutvu. Jugoslavija taj nivo jo nije dostigla iako je ve davno proklamovala ideje samoupravnosti, debirokratizacije i deprofesionalizacije politike.

b) Samoodreenje nacije U modernom drutvu je svako politiko ugnjetavanje i diskriminacija na nacionalnoj osnovi civilizacijski neprihvatljivo. Jugoslovensko reenje nacionalnog pitanja je u poetku moglo biti shvaeno kao primeran model mnogonacionalne federacije u kojoj je princip jedinstvene drave i dravne politike bio uspeno spojen s principom politike i kulturne autonomije nacija i nacionalnih manjina. U toku poslednje dve decenije sve vie je slabio princip jedinstva i prenaglaavan je princip nacionalne autonomije, koji se u praksi pretvorio u suverenost delova (republika, koje po pravilu nisu nacionalno homogene). Slabosti koje su od poetka bile prisutne u modelu, postajale su sve vidljivije. Sve nacije nisu ravnopravne : spska nacija, na primer, nije dobila pravo na vlastitu dravu. Delovi srpskog naroda, koji u znatnom broju ive u drugim republikama, nemaju prava, za razliku od nacionalnih manjina da se slue svojim jezikom i pismom, da se politiki i kulturno organizuju, da zajedniki razvijaju jedinstvenu kulturu svog naroda. Nezaustavljiv progon Srba s Kosova na drastian nain pokazuje da ona naela kaja tite autonomiju jedne manjine (Albanaca) nisu primenjena kad su u pitanju manjine u okviru manjine (Srbi, Crnogorci, Turci i Romi na Kosovu). S obzirom na postojee oblike nacionalne diskriminacije dananja Jugoslavija se ne moe smatrati modernom i demokratskom dravom.

c) Ljudska prava Moderna epoha poinje afirmacijom ljudskih prava. To su prvobitno bila graanska prava : na slobodu misli, savesti, govora kretanja, dogovora, organizovanja, javnog manifestovanja, demonstracija, izbora svojih predstavnika. U naem veku graanskim pravima su dodata socijalno-ekonomska prava : pravo na rad, na slobodan izbor zanimanja, na kolovanje, na jednaku nagradu za jednak rad, na socijalnu sigurnost. Generalna skuptina Ujedinjenih nacija je formulisala sva ova prava u svojoj Univerzalnoj deklaraciji o pravima oveka prihvaenoj 10. decembra 1948. godine. Naa zemlja je jedna od drava lanica koje su donele ovu deklaraciju; Jugoslavija je takoe potpisnica Helsinkih dogovora i svih slinih meunarodnih dokumenata. Nesumnjivo je da ima dosta savremenih drava koje se u pogledu stepena ostvarivanja ljudskih prava nalaze ispod nae zemlje. Ali i u nas se jo ovek gone verbalni delikti, zabranjuju i unitavaju knjige i skidaju sa repertoara pozorine predstave koje su idejno neprihvatljive, sputava se javno iznoenje miljenja, zabranjuje se organizovanje, manifestovanje i demonstriranje, korienje ustavnog prava na slanje protestnih peticija dravnim organima kvalifikuje se kao neprijateljski akt, proganjaju se inicijatori protestnih obustava rada, izbori funkcionera se pretvaraju u farsu samoimenovanja. Dok se sve to dogaa ne moemo se smatrati civilizovanim i prosveenim drutvom.

d) Racionalnost Moderno doba je doba racionalnosti. Drutvene ustanove i nain organizovanja celokupnog drutvenog ivota moraju poloiti ispit pred sudom razuma. Nije to uvek racionalnost ciljeva : velika slabost nae epohe je razdvajanje politike, etike i nauke. Ali instrumentalna racionalnost i sposobnost pronalaenja adekvatnih sredstava za jednom usvojen ciljeve i efikasno sprovoenje u ivot odreene politike jeste conditio sine qua non

svake moderne drave. To, dalje, znai da je svaka moderna drava veliki sistem iji se pojedini delovi na jedinstven nain reguliu, usklauju i usmeravaju, da su pravila igre jasna, stabilna i promenljiva samo nakon ozbiljnog prouavanja i pripreme, da se dravni inovnici biraju pre svega po kriterijumu kompetentnosti i linog integriteta, da se donoenj odluka u najveoj meri oslanja na pouzdane informacije i analizu trokova i verovatnih dobiti. Ni jedan od tih uslova racionalne politike nije u nas zadovoljen : nau dravu ine osam odvojenih i slabo povezanih sistema, jedinstvena politika razvoja ne postoji, a i kad bi na papiru i postojala ne bi se mogla realizovati u praksi; pravila igre se stalno ad hoc menjaju i u najboljem sluaju se mogu znati samo za jednu godinu unapred; funkcioneri se biraju pre svega na osnovu kriterijuma lojalnosti, pa su u velikoj meri nekompetentni i povodljivi; odluke se donose na brzinu, proizvoljno i pristrasno, bez prethodne javne diskusije, na osnovu nepouzdanih, jednostranih informacija i ne uzimajui u obzir mogue alternative. Dok ovakav neracionalan stil rada preovlauje u naoj politici, mi se ne moemo smatrati modernim drutvom.

Iz ove analize sledi da su politika demokratizacija i korenita kadrovska obnova, istinsko samoodreenje i ravnopravnost pripadnika svih jugoslovenskih naroda, ukljuujui i srpski, puno ostvarenje ljudskih, graanskih i socijalno-ekonomskih prava, i dosledna racionlizacija jugoslovenskog politikog sistema i politike razvoja oni neophodni preduslovi bez kojih se ne moe ni zamisliti izlaz iz sadnje krize jugoslovenskog drutva.

Poloaj Srbije i srpskog naroda

6. Mnoge nevolje koje mue srpski narod iznikle su u prilikama koje su zajednike svim jugoslovenskim narodima. Meutim, srpski narod pritiskuju i druge nedae. Dugorono zaostajanje razvoja privrede Srbije, neregulisani dravno-pravni odnosi sa Jugoslavijom i pokrajinama, kao i genocid na Kosovu, pojavili su se na politikoj sceni sa udruenom snagom koja ini situaciju napetom, ako ne i eksplozivnom. Ova tri muna pitanja, koja proizilaze iz dugorone politike prema Srbiji, svojom dramatikom ugroavaju ne samo srpski narod, ve i stabilnost itave Jugoslavije. Zbog toga se ona moraju nai u sreditu panje. Nije trebalo mnogo znanja i podataka da se utvrdi dugogodinje zaostajanje privrede Srbije. Ipak je to zvanino uinjeno tek u Planu 1981-1985., u kome je bilo zapisano da e se u tom razdoblju preduzimati mere za zaustavljanje takve tendencije.Ta je obaveza brzo pala u zaborav. Petogodite je prolo u novom ispitivanju da li Srbija gubi korak u razvoju. Nalazi su, meutim, argumentovano potvrdili ono to se i ranije znalo, da se po relevantnim pokazateljima njena privreda stalno kree ispod jugoslovenskog proseka uz sve vee zaostajanje. Usporeniji razvoj nije imao dovoljno snage da savlada ekonomsku nerazvijenost na delu njene teritorije na kojoj ivi 1.5 miliona stanovnika sa narodnim dohotkom po stanovniku preko 30% niim od odgovarajueg dohotka u tri nedovoljno razvijene republike. Ispitivanja nisu ostavila ni trunku sumnje da je relativno zaostajanje Srbije prvenstveno nastalo zbog manjih investicija po stanovniku, a ne zbog slabije efikasnosti investicija. Prema zvaninim statistikim podacima efikasnost investicija je u Srbiji za itav posleratni period nia samo od one u Sloveniji i Vojvodini, a tokom poslednje decenije (period 1976-1983) najvia je u Jugoslaviji. Vea efikasnost mogla je samo delomino nadoknaditi gubitak drutvenog proizvoda zbog manjih investicija, ali nije bila u stanju da sprijei formiranje vrednosti osnovnih sredstava po stanovniku na nivou od svega 80,5 % jugoslovenskog

proseka, to je ak nie od Crne Gore i Bosne i Hercegovine, dveju republika koje imaju status nerazvijenih. Tokom itavog posleratnog perioda privreda Srbije je bila izloena neekvivalentnoj razmeni. Aktuelan primer takve razmene je niska cena elektrine energije koja se u velikim koliinama isporuuje drugim republikama. Instrumenti i mere tekue ekonomske i kreditno-monetarne politike, a naroito doprinos fondu federacije za razvoj privredno nedovoljno razvijenih podruja su u novije vreme najvaniji inioci njenog relativnog zaostajanja. Doda li se tome da su najrazvijenije republike, zbog oskudice sredstava akumulacije Srbije, sa svojim kapitalom ule u njenu privredu (poljoprivreda, prehrambena industrija, trgovina i bankarstvo), dobija se slika jedne podreene i zapostavljene privrede u okviru jugoslovenskog prostora. Dosledna diskriminacija privrede Srbije u posleratnom periodu ne da se potpuno razjasniti bez uvaavanja meunacionalnih odnosa izmeu dva rata kako ih je videla i ocenivala Komunistika partija Jugoslavije. Na te poglede odluujue je uticala autoritativna Kominterna, koja je u naporima da ostvari svoje strateke i taktike zamisli na meunarodnom planu teila razbijanju Jugoslavije. Nalazei svoje ideoloko opravdanje u sueljavanju srpske "ugnjetake" nacije i ostalih "ugnjetenih" naroda, takva politika je drastian primer uzmicanja marksistikog uenja o klasnoj podeljenosti svake nacije pred politikim pragmatizmom, koji je, u nastojanju da koristi meunacionalna trvenja, potisnuo u pozadinu klasni internacionalizam. To donekle objanjava zato se KPJ nije potrudila da sopstvenim istraivanjima doe do prave istine o ekonomskoj prirodi meunacionalnih odnosa. Ocena tih odnosa, koja se svodi na to da je politika hegemonija srpske buroazije praena i odgovarajuom ekonomskom dominacijom Srbije, preuzeta je u stvari od separatistiki orjentisanih graanskih partija. Ni pre, ni posle rata KPJ nije bila voljna da neposrednim saznanjima utvrdi pravo stanje, niti da ulazi u bilo kakvu raspravu koja bi mogla dovesti u pitanje davno date ocene i zauzete stavove na kojima je istrajala sve do danas. Doslednost je bila utoliko neobinija to se i bez posebnih studija, elementarnim uvidom u osnovne pokazatelje nivoa razvijenosti u popisnoj 1948. godini moglo ustanoviti da Srbija nije mogla imati ekonomski privilegovan poloaj izmeu dva rata. Na zaostajanje u industrijalizaciji je jasno ukazivao naglaeniji agrarni karakter njene privrede. Uee poljoprivrede je bilo vee, a udeo industrije u formiranju drutvenog proizvoda industrije manji nego u jugoslovenskom proseku. KPJ ne samo to na osnovu svih injenica nije revidirala svoju ocenu, ve nije poklonila ni najmanju panju radovima naunih ustanova u kojima je ve poetkom pedesetih godina dokumentovano utvren bitno drugaiji ekonomski poloaj Srbije izmeu dva rata. Uporno ponavljanje predratne ocene tokom etiri decenije ukazuje na izuzetno veliku politiku i ekonomsku zainteresovanost da se takva pogrena ocena odri. Njen smisao lei u tome da se srpskom narodu usadi oseanje istorijske krivice ne bi li se time osujetio njegov otpor politikoj i ekonomskoj podreenosti kojoj je stalno izloen. Na predratnoj oceni zasnovana je i posleratna politika prema privredi Srbije, koja je dovoljno jasno deklarisana u ekspozeu o Prvom petogodinjem planu. Srbiji je u tom planu neosnovano odreen, posle Slovenije, najsporiji tempo industrijalizacije. U praksi je ta politika zapoela preseljavanjem u druge republike industrijskih pogona za proizvodnju aviona, kamiona i oruja, da bi se nastavila obaveznim otkupom, makazama cena na teret sirovina i poljoprivrednih proizvoda, niim investicijama po stanovniku od jugoslovenskog proseka i doprinosom za razvoj nerazvijenih podruja. No nita tako ubedljivo ne pokazuje podreen poloaj Srbije kao injenicu da ni u jednom kljunom pitanju politikog i privrednog sistema ona nije imala inicijativu. Stoga, poloaj Srbije valja

posmatrati u sklopu politike i ekonomske dominacije Slovenije i Hrvatske, koje su bile predlagai promena u svim dosadanjim sistemima. Slovenija i Hrvatska startovale su sa najvieg nivoa razvijenosti, a ostvarile su i najbri razvoj. S poboljanjem njihovog relativnog poloaja jaz izmeu njih i ostalog dela Jugoslavije jako se produbio. Takav tok dogaaja, koji odstupa od proklamovane politike ravnomernog razvoja, ne bi bio mogu da privredni sistem nije bio pristrasan, da te dvije republike nisu bile u poloaju da nemetnu reenja koja odgovaraju njihovim ekonomskim interesima. Prireivake delatnosti, koje relativno vie uestvuju u njihovoj privrednoj strukturi, uivale su tokom itavog posleratnog perioda povoljnije uslove privreivanja, na koje su snano uticali paritet i reim cena, kao i carinska zatita. Vei prostor dat tritu u ezdesetimgodinama pogodovao je vie razvijenim podrujima. Suspenziju Petogodinjeg plana 1961-1965. godine, koji je teite stavio na razvoj proizvodnje sirovina i energije, valja tumaiti kao izbegavanje republika da ulau u nerazvijena podruja koja su relativno bogata prirodnim izvorima. Razvoj Jugoslavije iz tog vremena zasnivao se na sastavu inilaca proizvodnje dveju razvijenih republika nego ostalog dela zemlje. Zbog toga radna snaga nije dobila adekvatno mesto u razvojnoj orijentaciji, ime su bili pogoeni Srbija i nerazvijena podruja. Ekonomska podreenost Srbije ne da se u potpunosti shvatiti bez njenog politiki inferiornog poloaja koji je odredio i sve odnose. Za KPJ ekonomska hegemonija srpskog naroda izmeu dva rata nije bila sporna, nezavisno od toga to je industrijalizacija Srbije bila sporija od jugoslovenskog proeka. Na toj ideolokoj platformi formirala su se miljenja i ponaanja, to je presudno uticalo na kasnija politika zbivanja i meunacionalne odnose. Slovenci i Hrvati su pre rata stvorili svoje nacionalne komunistike partije, a zadobili su i odluujui uticaj na CK KPJ. Njihovi politiki lideri postali su arbitri u svim politikim pitanjima tokom i posle rata. Ove dve susedne republike delile su slinu istorijsku sudbinu, imale su istu religiju i tenju za to veom samostalnou, a kao najrazvijenije, i zajednike ekonomske interese, to su bili dovoljni razlozi za trajnu koaliciju u nastojanju da ostvare politiku dominaciju. Tu koaliciju je uvrstila dugogodinja saradnja Tita i Kardelja, dve najistaknutije politike linosti posleratne Jugoslavije, koje su uivale neprikosnoven autoritet u centrima moi. Kadrovski monopol im je doputao da bitno utiu na sastav politikog vrha Jugoslavije i svih republika i pokrajina. Svima je poznat izuzetno veliki doprinos Edvarda Kardelja u pripremanju i donoenju odluka AVNOJ-a i svih posleratnih ustava. On je bio u poloaju da u temelje drutvenog ureenja ugrauje i line stavove, koji realno nisu mogli biti predmet osporavanja. Odlunost kojom se Slovenija i Hrvatska danas suprostavljaju svakoj ustavnoj promeni pokazuje koliko im Ustav od 1974. godine odgovara. Pogledi na drutveno ureenje nisu imali nikakvih izgleda da budu prihvaeni ukoliko su bili drugaiji od shvatanja dvaju politikih autorireta, a nije se moglo uiniti nita ni posle njihove smrti, budui da je ustav mogunou veta osiguran od bilo kakvih promena. Imajui sve to u vidu, ne moe biti sporno da su Slovenija i Hrvatska utemeljile politiku i ekonomsku dominaciju, kojom ostvaruju svoje nacionalne programe i ekonomske aspiracije. U takvim uslovima a pod stalnim optubama da je "ugnjetaki", "unitaristiki", "centralistiki", "pandurski", srpski narod nije mogao postii ravnopravnost u Jugoslaviji, za ije je stvaranje podneo najvee rtve. Revanistika politika prema Srbima zapoela je pre rata time to se smatralo da Komunistika partija i nije potrebna "ugnjetakoj" naciji. U CK KPJ Srbi su bili relativno malo zastupljeni, a neki od njih su se, valjda zato da bi se odrali, deklarisali kao pripadnici drugih nacija. Srbija tokom rata nije bila u poloaju da ravnopravno uestvuje u donoenju odluka koje su prejudicirale budue meunacionalne

odnose i drutveno ureenje Jugoslavije. Antifaistiko vee Srbije osnovano je u drugoj polovini 1944. godine, kasnije nego u drugim republikama, a Komunistika partija Srbije tek po zavretku rata. Za drugo zasedanje AVNOJ-a venici su birani iz srpskih vojnih jedinica i lanova Vrhovnog taba koji su se zatekli na teritoriji Bosne i Hercegovine, za razliku od venika nekih drugih republika, koji su doli na zasedanje sa svoje teritorije i koji su iza sebe imali nacionalne politike organizacije sa izgraenim stavovima i programima. Ove istorijske injenice ukazuju da tokom rata Srbija nije bila formalno, pogotovu ne sutinski u ravnopravnom poloaju kada su donoene odluke od dalekosenog znaaja za budue dravno ureenje. To ne znai da se Srbi ne bi dobrovoljno odluili za federalizam kao najpogodnije ureenje za vienacionalnu zajednicu, ve se ima u vidu da su se oni bez prethodnih priprema i podrke svojih politikih organizacija nali u poloaju da u ratnim uslovima prihvate reenja koja su otvarala iroke mogunosti za njihovo razbijanje. Poloaj Srba morao je biti blagovremeno razmotren i regulisan sa stanovita njihovog nacionalnog integriteta i nesmetanog kulturnog razvoja, a ne da to izuzetno pitanje ostane otvoreno za reenja koja pogaaju vitalne interese srpskog naroda. Ozbiljnost drutvenih i ekonomskih posledica koje u posleratnom periodu iz ovakvih odnosa proizlaze zahteva da se bez odlaganja prestane sa zloupotrebom teze o ugnjetakoj i ugnjetenim nacijama koja je Srbiju dovela u nezavidan ekonomski poloaj. Osloboenje Srbije od doprinosa Fondu federacije, ne bi li time ojaala akumulativnu sposobnost i ubrzala privredni razvoj, bilo je prilika da se nagovesti kraj takve politike. Oekivalo se da e politiki predstavnici Srbije izai sa ovim loginim i opravdanim zahtevom i da e na njegovom prihvatanju do kraja ustrajati. Utoliko je bilo vee iznenaenje kad su oni pristali na plaanje pune stope uz prihvatanje utenog i potpuno neizvesnog obeanja da e doprinos biti materijalno kompenziran na drugoj strani. Ovaj ishod je u suprotnosti sa nalazima o ekonomskom zaostajanju Srbije, a istovremeno je istorijski neodgovoran in prema sopstvenom narodu. Kapitulacija politikih predstavnika Srbije navodi na mnoga razmiljanja, pre svega o njihovom pravu da takav korak uine. Postavlja se pitanje ko je ovlaen da prihvati odluku kojom se privredi Srbije izrie presuda o dugoronom zaostajanju u budunosti sa neizbenim politikim posledicama. Re je o ogromnim sredstvima neophodnim za pokretanje privrednog razvoja Srbije i reavanje egzistencijalnog pitanja velikog broja mladih ljudi bez posla, veeg nego u bilo kojoj drugoj republici. Bez referenduma uzurpirati pravo da se iza zatvorenih vrata dogovara, odluuje i pristaje da ekonomskom razvoju tog naroda postavlja ozbiljna ogranienja. Srbija je mirne savesti i sa oseanjem da je uveliko ispunila svoj dug solidarnosti mogla postaviti zahtev da se oslobodi doprinosa fondu. Istinske rtve za razvoj tri nerazvijene republike i SAP Kosovo podnela je samo ona, plaajui pomo drugima sopstvenim zaostajanjem. Sa tri razvijena podruja to nije bio sluaj. Primena stope doprinosa proporcionalno drutvenom proizvodu nije se drala osnovnog pravila da se obaveze odmeravaju prema ekonomskoj snazi obveznika. Proporcionalna stopa potedela je Sloveniju, Hrvatsku i Vojvodinu progresivnog doprinosa, to im je omoguilo ne samo da se normalno razvijaju, ve i da poboljaju svoj relativni poloaj prema jugoslovenskom proseku. Za Srbiju su, meutim, takve stope predstavljale ogromno optereenje. Njena privreda je izdavala polovinu neto akumulacije za nerazvijena podruja, zbog ega se sasvim pribliila privredama nerazvijenih republika.I pored toga to je svojim doprinosom pomogla razvoj nerazvijenih podruja i olakala teret razvijenima, Srbija za svoje zaostajanje ne nailazi na razumevanje ni jednih ni drugih. Obostrani interes upuuje dva tipa podruja na

koaliciju radi odranja postojeeg stanja u kome zadovoljava svoje interese na raun Srbije. Antisrpska koalicija nastupila je u sluaju stope doprinosa otvorenije i sa manje politikog takta nego bilo kada ranije. S neprikrivenim pritiskom Srbiji je nametnuto da prihvati stopu doprinosa u celini. Ovaj pritisak vaan je i kao znak da ve tradicionalna diskriminacija Srbije nije oslabila, ako se ak nije poveala.Imajui u vidu ta se sve dogaalo u posleratnom periodu, takav pritisak ne predstavlja nita novo. Nov bi mogao biti odluan otpor Srbije tom pritisku. Na alost, to se nije dogodilo. Otpora je bilo vie nego ranije, ali ipak sasvim nedovoljno.Srpski rukovodioci nisu iskoristili ni sva pravna sredstva kao to je mogunost upotrebe veta, koje im jedino preostaje u situaciji kada se nau usamljeni sa svojim opravdanim zahtevima, a izgleda nisu ni pomiljali na odgovarajui odgovor koji podrazumeva i otvaranje politike krize ako se drugaije ne moe. Politiari Srbije su se pokazali nespremnim za istorijski zadatak koji im je nametnula izuzetno teka konstelacija odnosa u jugoslovenskoj zajednici. Istorijski trenutak je od njih zahtevao da odluno stave do znanja da je doao kraj posleratnoj praksi smenivanja politiara koji su postavljali pitanje ravnopravnosti Srbije, prakse diskriminacije ekonomista, sociologa, filozofa i knjievnika iz Srbije koji su blagovremeno ukazivali na drutveno maligne pojave i upozoravali na posledice pogrenih reenja, kao i prakse udaljavanja sposobnih privrednika kojim se razoruavala privreda Srbije u pojaanoj konkurenciji na tritu.

7. Odnos prema ekonomskom zaostajanju Srbije pokazuje da revanistika politika prema njoj s vremenom nije slabila. Naprotiv, hranjena sopstvenim uspehom sve vie je jaala da bi se konano izrazila i u genocidu. Politiki je neodriva diskriminacija graana Srbije kojima su zbog paritetne zastupljenosti republika manje nego drugima dostupna mesta saveznih funkcionera i delegata u Saveznoj skuptini, a glas glasaa iz Srbije vredi manje od onoga iz bilo koje druge republike ili pokrajine. U toj svetlosti Jugoslavija se ne prikazuje kao zajednica ravnopravnih graana ili ravnopravnih naroda i narodnosti, nego kao zajednica osam ravnopravnih teritorija. Ipak ni ova ravnopravnost ne vai za Srbiju zbog njenog posebnog pravno-politikog poloaja, koji odraava tenje da se srpski narod dri pod stalnom kontrolom. Ideja vodilja takve politike bila je "slaba Srbija, jaka Jugoslavija", koja je napredovala u uticajno miljenje: ako bi se Srbima kao najbrojnijoj naciji dozvolio brz ekonomski razvoj, to bi predstavljalo opasnost za ostale nacije. Otuda korienje svih mogunosti da se njenom privrednom razvoju i politikoj konsolidaciji postave to vea ogranienja. Jedno od takvih, veoma aktuelnih ogranienja jeste sadanji nedefinisan i pun unutranjih konflikata ustavni poloaj Srbije. Ustavom od 1974. godine Srbija je faktiki podijeljena na tri dela. Autonomne pokrajine su u svemu izjednaene sa republikama, sem to nisu definisane kao drava i to nemaju isti broj predstavnika u pojedinim organima federacije. Ovaj nedostatak one nadoknauju time to se preko zajednike republike skuptine mogu meati u unutranje odnose UeSrbije, dok su njihove skuptine potpuno autonomne. Politiko-pravni poloaj Ue Srbije je sasvim neodreen, to nije ni republika ni pokrajina. Odnosi u republici Srbiji su konfuzni. Izvrno vee koje je organ republike Skuptine u stvari je Izvrno vee Ue Srbije. To nije jedina neloginost u razgraniavanju nadlenosti. Preiroka i insitucionalno vrsto utemeljena autonomna pokrajina stvara dve nove raseline u srpskom narodu. Istina je da su autonomake i separatistike snage insistirale na proirenju autonomije, ali bi to teko ostvarile da nisu dobile moralnu i politiku podrku od republika u kojima separatistike tendencije nisu iezle. Proirenje autonomije obrazlagano je uveravanjem da e se postii vea

ravnopravnost izmeu nacija i bolje obavljanje javnih poslova. Dogaaji na Kosovu krajem ezdesetih godina bili su opomena ta se sve moe dogoditi ukoliko se autonomija povea. Razloga za veu autonomiju Vojvodine pogotovu nije bilo. To proirenje dalo je silnog podstreka birokratskom autonomatvu, ozbiljnim pojavama separatizma koga ranije nije bilo, zatvaranje privrede, politikom voluntarizmu. Porastao je uticaj onih van pokrajina i u Vojvodini koji irenjem dezinformacija nastoje da srpski narod podele na "Srbijance" "preanske Srbe". Pokrajine su uz svesrdnu pomo drugih postale "konstitutivni elemenat federacije", to im je dalo povoda da se oseaju i ponaaju kao federalne jedinice, zanemarujui injenicu da su sastavni deo republike Srbije. I ovom prilikom ravnotea u dualizmu ovakve vrste nije se mogla odrati. Sadanje ponaanje pokrajina pokazuje da su u praksi potpuno nadvladale separatistiko-autonomake snage. Republici Srbiji je onemogueno da u vitalnim pitanjima nastupaju jedinstveno u interesu naroda kome pripadaju. Splet nereenih odnosa u republici Srbiji logino proizlazi iz njenog ustavnog poloaja i izbora separatistikih i autonomakih kadrova, koji su upravo zbog takve orijentacije uivali blagonaklonost onih koji su drali kadrovski monopol u Jugoslaviji. Bez odgovarajue protivtee u koordinaciji, regionalizacija se po pravilu pretvara u provincijalnu uskogrudnost i slepilo za ire nacionalne interese. Oni koji su svesrdno pomogli da se klice unutranjih sukoba usade u ustave danas se javljaju kao arbitri - izmiritelji koji po dobro poznatoj simetriji jednakih krivica dele lekcije i uoj Srbiji i pokrajinama, sugeriui da se reenja trae u doslednoj primeni tih istih ustava. Na taj nain jednom zamrena situacija ostae kakva je bila, a Srbija e i dalje roiti svoju drutvenu energiju u prevazilaenju konflikata bez izgleda da u tome potpuno uspe. To se valjda i htelo sa proirenjem autonomija pokrajina, pogotovu to odravanje konfliktnih situacija u Srbiji daje mogunost drugima da se meaju u njene unutranje odnose i na taj nain produe dominaciju nad njom. Posle izvrene federalizacije SKJ takvo meanje u unutranje odnose jedne republike mogue je jedino u Srbiji. Odnosi izmeu Srbije i pokrajina ne mogu se svesti jedino, a ni preteno na formalno-pravna tumaenja dva ustava. Re je prvenstveno o srpskom narodu i njegovoj dravi. Nacija koja je posle duge i krvave borbe ponovo dola do svoje drave, koja se sama izborila i za graansku demokratiju, i koja je u poslednja dva rata izgubila 2,5 miliona sunarodnika doivela je da joj jedna aparatski sastavljena partijska komisija utvrdi da posle etiri decenije u novoj Jugoslaviji jedino ona nema svoju dravu. Gori istorijski poraz u miru ne da se zamisliti.

8. Izgon srpskog naroda sa Kosova je spektakularno svedoanstvo njegovog istorijskog poraza. Srpskom narodu je u prolee 1981. godine objavljen jedan odista specijalan, ali otvoren i totalan rat pripreman u raznim razdobljima administrativnih, politikih i dravnopravnih promena. Voen vetom primenom raznih metoda i taktika, s podeljenim ulogama, uz aktivnu, a ne samo pasivnu i ne mnogo prikrivanu podrku pojedinih politikih centara u zemlji - pogubniji i od one koja je dolazila iz susedstva - taj otvoreni rat, kome se jo uvek gleda pravo u oi i koji se ne naziva svojim pravim imenom, odvija se skoro pet godina. On, dakle, traje mnogo due nego itav oslobodilaki rat u ovoj zemlji, od aprila 1941. do 9. maja 1945. godine. Balistika pobuna na Kosovu i Metohiji pred sam kraj rata, dignuta uz sadejstvo nacistikih jedinica, bila je 1944-45. vojniki razbijena, ali pokazuje se, ne i politiki pobeena. Njen sadanji vid, preruen u nov sadraj, uspenije se razvija i

pribliava pobednikom ishodu. Pravi obraun sa neofaistikom agresijom je izostao; sve do sada preduzimane mere samo su uklonile s ulica ispoljavanje te agresije, a u stvari su jaale njene rasisitike pobuene, neopozive ciljeve, koje treba postii po svaku cenu i svim sredstvima. ak i smiljeno drastine kazne mladim prestupnicima izricane su da izazivaju i produbljuju meunacionalne mrnje. Pet godina dugog albanskog rata na Kosovu uverile su njegove predvodnike i pobornike da su jai nego to su i mislili, da uivaju podrku po raznim centrima moi u samoj zemlji neuporedivo veu nego kosovski Srbi od Republike Srbije, ili ova Republika od ostalih u Jugoslaviji. Agresija je u toj meri ohrabrena da se i najzvaniniji predstavnici Pokrajine, kao i njeni naunici ponaaju ne samo arogantno, ve i cinino, proglaavajui istine za klevete, a uene za svoja zakinuta prava. Organizovane politike snage nae zemlje, koje su izvrile revoluciju u gotovo nemoguim uslovima, pod najmonijim neprijateljem u itavom ovom veku - odjednom se pokazuju ne samo neefikasnim, neslobodnim, ve gotovo i nezainteresovanim da se na otvoreni rat odgovori kako jedino i mora: odlunom odbranom svog naroda i svoje teritorije. A kad se agresija porazi, da se politiki obrauni ne vre vie hapenjima, "diferencijacijama", lanim lojalnostima, ve odistinskom revolucionarnom borbom, otvorenim sueljavanjima, sa pravom slobodnog izraavanja, pa i demonstriranja suprotnih miljenja. Fiziki, politiki, pravni, kulturni genocid nad srpskim stanovnitvom Kosova i Metohije najtei je poraz u oslobodilakim borbama to ih je vodila Srbija od Oraca 1804. do ustanka 1941. godine. Odgovornost za taj poraz pada, prije svega, na jo uvek