Filološki fakultet Univerziteta u BeograduKatedra za opštu književnost i teoriju književnosti

Seminarski rad iz Romantičarske proze “Mermerni kip” Jozef fon Ajhendorf

Bunjevački Tina 070352Prof. Brana Miladinov

trinity.bd@hotmail.com

20.12.2010

"Otac mi je, uglavnom, ispričao da na svetu postoje samo istina i laž, stvarnost i snovi, još bolje. Istina je stvarnost i tu nema šta da se priča, a laž su snovi... Tu mi, verovatno, nešto nije bilo jasno, jer se sećam da mi je objašnjavao da su snovi samo male laži, a ne nešto drugo. Male, leteće, najlepše laži. Snovi su anđeli laži... Oni koji odaberu samo istinu, ili samo snove, znaju da od toga sreće nema. Dve osnovne životne kemikalije, zato se uvek mešaju, ali to je već crna magija, i kap jednog u drugom je premalo, a dve kapi često su previše. Malo ko nalazi meru, ali svi pokušavaju i to je najvažnije. A posebni, čarobni i nevidljivi ćup u kome se mućkaju istine i laži, stvarnost i snovi, naziva se ponekad i mašta. U tom ćupu je štos... Kad ono prestaje detinjstvo? Ja mislim da prestane kad ostaneš bez ćupa. Kad dozvoliš da ti ga uzmu, ili ga, ne znajući da ga koristiš, sam razbiješ... "

Đorđe Balašević

Istina i laži, stvarnost i snovi, mešaju se u ćupu romantičarskih umova i putem mašte stvaraju potpuno nov svet. Taj nov svet je poput deja vu-a jer oni re-kreiraju stara, dobra vremena, prapočetke kulture. Fascinirani su Istokom, bajkama, poezijom i mističnošću. Usled svesti o narodnoj snazi i jedinstvu, nastaje i obnova narodnog blaga u pesmama, bajkama, pricama... Vinaverova teza o romantičarskom begu od stvarnosti ima istorijsku pozadinu, naime, bežati od stvarnosti u kojoj je bio, za njih, neprihvatljiv program francuske revolucije i njen upropašćavajući racionalizam. "Šta je čovek ako se prepusti samo hladnom, proračunatom razumu? Zločinac, teški zločinac…" (Ugo Foskolo). Da ne bi postali „zločinci“ vođeni isključivo raciom, romantičari žele da budu

vitezovi srednjeg veka, žele da žive u proleću, da vole neku princezu Brambilu ili vilu Undinu.Gotlib Hajnrih Šubert kaže da su nekada ljudi živeli u zlatnom dobu harmonije sa prirodom. Kako su postajali svesniji svojih mogućnosti, polako su počeli da pokoravaju prirodu i harmonija je izgubljena. U budućim vremenima, sa razvitkom viših formi kod čoveka, harmonija može biti ponovo uspostavljena. „Mermerni kip“ je priča o tome, Floriov razvojni put sa jednog stupnja čovekove svesti i postojanja na drugi, viši stupanj i saznanje, upravo kao siprala razvitka. To je obrazovni proces, gde svaka figura priče ima svoje mesto, ulogu i značenje, kojim utiče na glavnog junaka. Delo je igra simbola i spoj suprotnosti, puno arhetipova i fantastike.Jozef fon Ajhendorf crpi inspiraciju iz sanjarsko-duševnog raspoloženja, stvara „Mermerni kip“ sa prisutnim fluidom rokokoa o jednom snoviđenju u prirodi. Rokokoovski štimung podrazumeva uživljavajuću poeziju i prenosi se na atmosferu sreće i zadovoljstva, prijatnu površnost, rajski eskapizam u prirodi, peva se i svira o ljubavi, tu su žene koje su stidljive, mistične i zavodljive. Preterano, neuravnoteženo sanjalaštvo stvara fantastične iluzije koje prete da se Florio u njima izgubi. Valentina Hubs (Valentine C. Hubbs) ukazuje na Jungovo viđenje metamorfoze i uskrsnuća. Individualnost je proces sazrevanja koji se odvija nesvesno u svim ljudskim bićima (kasnije dodaje i kod celih naroda i kultura, kao i u istorijskim epohama). Cilj toga je održavanje ravnoteže između svesnog i nesvesnog dela i ta ravnoteža je znak zdrave, celovite ljudske psihe. Ako je pojedinac jednostrana osoba, za primer se navodi materijalista, koji zanemaruje duhovni aspekat svoje psihe, onda nesvesno počinje da reaguje protiv jednostranosti i traži način da ponovo uspostavi ravnotežu. Romantizam je reakcija proti jednostranosti i oživljavanje nesvesnog sa akcentom na iracionalno, a sve u cilju uspostavljanja izgubljene ravnoteže. Problem je jedino u opasnosti od upuštanja u iracionalno i gubljenju u beskonačno kao rezultat toga i onda postoji mogućnost nepovrata u svesno. To se naziva psihoza, Floriovo iskustvo se bazira na isprobavanju jednog takvog stanja, ali ne i na ostanku u njemu. On je izvukao iz psihoze samo ono što mu je pomoglo da nauči nešto i da nastavi dalje. „Mermerni kip“ je priča o svima nama, o našim životima, putovanju našeg duha kroz iluzije do pravog saznanja.Građa dela se sastoji od „satiričnog toka realističke opservacije i fiktivnog toka romantičarske uobrazilje“. Za Ajhendorfa smisao je fragmentaran, a celina od manjeg značaja, zato kod njega nema motivisane logičke i psihološke povezanosti. Postoje samo psihološki trenuci- čežnjiva sanjarenja. Smisao dela je „pogled odozgo“(black von oben)- naš oštar pogled fiksira tačku oslonca, kako se u prostoru ne bi izgubila. U toj koncepciji ptičije perspektive, romantičarski subjektivizam i romantičarska čežnja dobijaju pun izraz. Literarna tehnika je upotrebljena kao dekor, a glavne odlike su melodije i štimung, iluzije i stvarnost, romantičarska i rokokoovska idila. Niz mitova, mitoloških likova, simbola iz Grčke, Rima, hrišćanstva i paganstva uticao je na

2

Ajhendorfa da stvori ovo delo, pri čemu podela radi lakše analize neće umanjiti značaj i celovitost dela.

Muški likovi kao različiti aspekti Floriove ličnosti

Početak dela nam prikazuje Floria, jahača, nepoznatog mladića na putu ka gradu Luki. Napustio je domovinu i oseća slobodu da prođe kroz nova iskustva i želi da postane pesnik. Za Ajhendorfa pesnik je poeta religiosus koji crpi svoju inspiraciju iz sanjarsko-duševnog raspoloženja. Odmah uvodi Fortunata sa njegovim upozorenjem da se čuva svirača koji pesmama mami omladinu u neki čarobni breg. Florio se divi Fortunatu i ne znajući da se divi svom budućem JA. Fortunato jeste Floriovo buduće, zrelo, celovito JA. Florio je došao u Luku da pronađe sebe, da uspostavi ravnotežu sa nesvesnim i harmoniju između ega, ida i alter ega. Kod Ajhendorfa kao pravog predstavnika romantizma simboli i boje u delu imaju značenja i posebna pažnja im se pridaje pri tumačenju dela, kao što su opisi prirode ili likova.Fortunato nosi zlatan lanac, koji ima simbol Sunca i jutra kada sunce izlazi, pored toga i mudrosti. Sunce je simbol svesti i razuma, Fortunato je očinska figura Floriu i njegov vodič, kao i mudrac. Jutro kao simbol buđenja i period kada noćne utiske sagledavamo trezvenije i racionalnije. Ako gledamo Fortunata kao mudraca, on je onaj tip mudraca koji se pojavljuje u snovima i od koga se traži savet, on je onda znak duhovnih sila. On je Floriov vodič kroz obrazovni put, a ako nije uvek fizički prisutan na mestu događaja, onda je pesmom i zvucima svoje gitare. Pesme koje peva su religioznog sadržaja, on je umetnička inspiracija Floriu i skloni smo da ga gledamo kao hristoliku figuru i predstavnika Božjeg, hrišćanskog zakona.Ako su predmeti ti koji odvode u drugi, novi, neobičniji svet, kao neka vrsta teleporta, onda nije teško zaključiti da Fortunatova gitara, kada je Florio uzme posle sna sa sirenama, vodi Floria na reku do statue Venere, gde sve i počinje. Na Floriovom ramenu „sede“ andjeo i đavo, dve figure vodiča kroz put saznanja, Fortunato i Donati.Donato, vitez, čija je boja siva i zelenkasto-zlatna, opisuje se kao bled sa sevajućim pogledom. Efekat koji ostavlja na druge je takav da se u njegovom prisustvu osećaju ukočeno, pretrnulo i uplašeno. Zelenkasto-zlatna boja povezuje ga sa Venerom, zmijom i Animom. Kada priča Floriu događaje iz Floriovog života, iako ga prvi put vidi, čitaoc je u superiornoj poziciji da može da vidi i zaključi da je Donati deo Floria. On je druga strana njegove ličnosti, njegovo negativno JA ili, prosto, mogućnost da Florio to postane. Hladni, zelenkasto-zlatni vitez sevajućeg pogleda i rob paganske boginje. Donati je isto vodič Floriu, on ga odvodi u Venerino carstvo. Donati se u priči pojavljuje noću, ne ulazi u grad pun svetlosti, jer pripada tami i nesvesnom delu Floriove

3

duše. Noć pripada nesvesnom, koje se onda odražava u snovima, ali noć odražava i ženski princip, kao i nedostatak znanja neposredno pred otkrovenjem, spoznajom, nastupajućom zorom. Donati je stepenik koji Florio mora da pređe da bi došao do vrha. Iako Florio ne vidi Donatija kao svoje nesvesno JA, on se ljuti kada Fortunato(njegova savest) naziva Donatija „bledunjavožuti, nakaradni noćni leptir sa dugačkim mačijim brcima i groznim krupnim očima“. Mačka je lunarni simbol, osim što predstavlja zlo i transformaciju, hrišćanska tradicija je gleda i kao oznaku Nečastivog, tmine i požude.Pošto je video Venerin kip koji je oživeo, Florio sreće Donatija kako spava na kamenu i budi ga. Valentina Hubs smatra da oštra Donatijeva reakcija ukazuje na vezu sa Venerom i kakve efekte stvara ta veza, kakva ličnost postaje kada ima dodira sa njom. Krajnja negativnost, preterane reakcije, iscrpljenost, bledilo, izgubljenost u krajnjem obožavanju i melanholiji. Kao Venerin sluga, Donati je zaglavljen u vremenu, ne može da se razvije kao ličnost i da napreduje. Jung kaže da ako je čovekov libido zaglavljen u nepostojećem svetu, koji se nalazi unutar njega, čovek postaje senka, on je ili pri kraju života ili je ozbiljno bolestan. Scena kada Donati ulazi kod Floria, u crnom odelu i poziva ga u lov, Florio odbija, Donati navaljuje, Florio je istrajan u odbijanju i sve se završava Donatijevim naglim odlaskom može se okarakterisati kao vidna borba svesnog i nesvesnog u čovekovoj duši. Ako se doda da je bilo jutro, onda je sasvim jasno zašto je svesni deo odneo pobedu, sa racionalnim pogledom na stvari. Donati je odraz demonizma kojeg nosi Venera, a kojeg je ona kao ogledalo reflektovala na njega. Poslednji put vidimo Donatija kada ulazi sa Floriom u Venerin dvorac i iznenada se gubi u kući, jer je kuća feminin princip, za njega mističan lavirint iz kojeg nema povratka ni izlaza.

Ženski likovi-pretapanja u idealnu ženu, femme fatale ili androgini anđeo?

Prvi prikaz žena u „Mermernom kipu“ je njihov smeh, šareno perje i cvetove koje nose, igraju se sa loptom i Florio jednu od njih doživljava kao „radosnu sliku proleća“. Proleće, kao godišnje doba i kao jedno od četiri doba u čovekovom životu. Grci su godišnja doba videli u vidu četiri žene, proleće je prikazivano kao žena koja na glavi nosi venac od cveća i stoji pored procvetanog cveta. Da li je Ajhendorf imao na umu to kada je pisao u delu kako Bjanka stavlja venac pleten od devet vrsta cveća, kako bi sanjala svog budućeg verenika?U psihologiji, proleće je simbol početka, cvetanja, obnove i novog života. Nije slučajno što Fortunato za vreme večere na livadi pominje Bakha, odnosno, Dionisa, kao boga vina, razularenosti, orgija, koga prate menade, dijade, trijade... Devojka koja se svidela Floriu zove se Bjanka i osim što liči na

4

proleće, njeno ime može da znači i Bela, čista, nevina. Floriovo interesovanje za nju iščezava pod fatalnim uticajem Venere, ali ona nije toliko beznačajna. Kao dve strane iste pojave, Bjanka predstavlja, zajedno sa Venerom, Animu. Anima je,u Jungovoj analitičkoj psihologiji,arhetip društvenog života i ženskosti u nesvesnom kod muškarca, stečen kroz istorijsko iskustvo odnosa muškaraca sa ženama, ali i kao individualni sadržaj, razvijen kroz proces individuacije. Ženski princip – anima nalazi se u svakom muškarcu. Ona obuhvata i personifikuje materinski Eros, odnosno psihičke kvalitete kao što su intuicija, slutnja, ćudljivost, sklonost iracionalnom. Bjanka je i Floriova Mandala, ono što onda Venera nije. Mandala je simbol celovitosti i prezentuje novo područje jedne ličnosti, novi nivo razvitka ličnosti. Bjanka je pozitivan aspekt Anime i ona uvodi Floria u nesvesno carstvo. Prvi san koji Florio sanja u kome vidi sirene koje liče na Bjanku je uvodjenje u nesvesno i prvo pretapanje ženskog u Floriovom umu. Pesma sirena uvlači ga u dubinu, dubinu nesvesnog dela njegove duše. Taj postupak pretapanja jednog ženskog lika u drugi ili više njih u jednu je postupak idealizacije i odlika je romantizma. More i dubina su simboli nevesnog, a Bjanka se nalazi negde između svesnog i nesvesnog dela. Ona je i krajni cilj Floriovog obrazovnog puta i, naravno, veliku pažnju je izazvala činjenica da se na na kraju dela pojavljuje prerušena u muškarca. Marta B. Helfer o tome kaže da je „Mermerni kip“ tekst o učenju da čitamo razliku upisanu u istosti. Florio mora da nauči da razlikuje Veneru od Bjanke i da nauči da vidi „dečaka kao devojčicu“, pri čemu Marta aludira na Floriovu latentnu želju ka homoerotskoj ljubavi. Valentina Hubs ima viđenje da je Bjanka obučena u muškarca, jer je ona rešenje njegovog konflikta između svesnog i nesvesnog. Ona u sebi uključuje mušku i žensku komponentu, jin i jang. Ona je androgini anđeo, predstavlja prerušenog čoveka spolja i ženu iznutra, iskonsko savršenstvo, jednakost muških i ženskih snaga i ujedinjenje neba i zemlje. Zemlje kao ženskog principa i neba kao muškog. Suprotno „Beloj ženi“ je zelenkasto-zlatna Venera. Prvo se pojavljuje kao statua, mit o njoj je za nemačke romantičare predstavljao privlačnost mašte nad poetskim umom i opasnost koju ona nosi. U psihološkom smislu, mit o Veneri je privlačnost nesvesnog nad svesnim, nesvesno želi da preovlada, a romantičari su se zalagali za to da dominacija bilo kog dela ne bi trebalo da postoji, već harmonija.Kada Florio ugleda Venerin kip, izgledalo je kao da se ona ogleda u vodi, baš kao i Narcis, a zatim oživljava. Tema oživljavanja statue i privlačnost prema mrtvima je česta kod Ajhendorfa. On povezuje statuu sa Muzom, čija je privlačnost isto opasna i zavodljiva. Mit o Veneri sa sobom povlači i mit o Pigmalionu, kiparskom vajaru čiji je kip Venera oživela, on je čeznuo za idealnom ženom, pa ju je prema sopstvenoj predstavi načinio od slonove kosti. To je uradio tako savršeno da joj ni jedna od smrtnih žena nije bila ravna. U svojoj samoći Pigmalion se u nju toliko zaljubio da joj je donosio poklone, ukrašavao je nakitom i oblačio kao da je živa. Kad je boginja Venera slavila

5

svoj praznik, prineo joj je u hramu sjajnu žrtvu i pred žrtvenikom izgovorio bojažljivu molbu da mu od tog kipa stvori ženu. Ona mu je ispunila želju i kad se vratio kući kip je bio živ. Ajendorfu se svideo taj motiv i jednostavno se poslužio njime, ali u negativnoj konotaciji.Ključan momenat je pokrivanje Meseca oblakom, sve dobija mračniji izraz, kip je postao jezivo beo i nepomičan, sa kamenim očnim dupljama. Pokrivanje Meseca i Floriovo otkriće da postoje dve vizije Venere koje zavise od vremena i prirode ukazuje nam na romantičarski postupak „pejzaž kao odlika psihičkog stanja lika u delu“. Usled Floriovih sanjarenja, svi ženski likovi se, već pomenutim postupkom, pretapaju u Veneru, sa izuzetkom Bjanke- lepa plesačica, Grkinja, Donatijeva rođaka- sve one postaju idealna žena, Venera.Veneru u liku Donatijeve rođake Florio prvi put vidi u plavoj haljini kako svira lautu. Valentina Hubs kaže da plava boja znači romantičnu čežnju i beskraj mikro i makro kosmosa. Plava žena svira lautu i psihagogičkom moći pesme privlači mu pažnju.Venera u liku lepe plesačice zavodi ga igrom i odiše mističnošću, ne želi da otkriva svoje ime i kaže mu da „uzme cveće života i da ne ispituje koren u tlu“. Kao što Bjankino ime može da ima značenje, Floriovo ime se povezuje sa cvećem, cveće kao ciklus života, smrti i ponovnog rađanja.Venera u liku Donatijeve rođake stupa na scenu kao boginja lova Diana, večita devica, boginja Meseca i kod masona smatra se simbolom imaginacije, osećajnosti i kreativnog ludila pesnika i umetnika. Lov je povezuje i sa Lilit, vođom demona, noćnom napasti i zastrašujućim vidom ženskog, zavodnica koja posećuje muškarce u snovima. Venera na grudima nosi zelenkasto-zlatni dijamant, ta boja je i boja zmije. Zmija je ambivalentan i vrlo složen simbol, dovođena je u vezu sa izvorom energije, otkrivanjem tajne života, zavodljivošću, materijalnim i seksualnim iskušenjima, ali i sa mudrošću i duhovnošću. Endrju Kamings posebno ističe da je povezana sa ženskim principom i boginjama (Artemida, Hekata, Persefona, Meduza). Zmija predstavlja sam početak života, posšto predstavlja i sile zla, kad se te sile nauče i kontrolišu, a zatim i potisnu, zarad plemenitih ciljeva, mogu koristiti i za napredak čovečanstva. Fortunato je implicitno upravo to rekao Floriu kada je pomenuo da samo pravi pesnik ulazi u svet mašte i iz njega izlazi svojom voljom. Svet mašte može da ubije i da leči, baš kao i zmijin otrov, od koga se protivotrov i pravi. Jung je zmiju smatrao simbolom poremećenih izliva podsvesnog. Zanimljivo je da u budizmu, zajedno sa svinjom i petlom, zmija predstavlja svet iluzija i točak postojanja kada je ouroboros (zmija koja grize sopstveni rep). Alhemičari su je videli kao simbol „ženskog u muškom“.Kulminacija Floriovog puta ka prevazilaženju dominacije nesvesnog dela je njegov odlazak u Venerin dvorac. Bela fasada dvorca odraz je boje mermernog kipa. Dvorac mu liči na paganski hram, što verovatno i jeste i uvodi se time dihotimija hrišćanstvo-paganstvo, paganstvo kao nesvesno kod čovečanstva i

6

hrišćanstvo kao dolazak svesti. Paganstvo je poštovalo matrijarhat, ženski princip i boginje, a hrišćanstvo patrijarhat i muški princip. Venera u dvorcu leži, a devojčica pored nje drži ogledalo, kao na Velaskezovoj slici „Venera i Kupidon“. Kićenje ružama i uvodjenje njenog simbola ima puno značenja. Savršenstvo, misterija života, lepota, ljupkost i nepoznato. Ruža je Venerin, ali i Bogorodičin simbol, kao i simbol Adonisove i Isusove krvi, preplitanja paganstva i hrišćanstva. Florio na slikama prepoznaje Veneru i shvata da ju je viđao u prošlosti, u svojim uspomenama i kako mu je otac pričao velike pustolivine i vojničke pohode. I njegov otac je upoznao Veneru i prošao isti put. Oluja koja dolazi odraz je prirodnih sila koja nose moć božanstva, a munja donosi plodnost i prosveteljenje. U paganskom hramu dolazi do upliva transcendencije, počelo je sa Fortunatovom pobožnom pesmom koja se čula u hramu i zazvučala kao opomena, onda je to kulminiralo u oluju i grmljavinu. Na psihološkom nivou, munje deluju kao blesci svesti u Floriovoj duši. Venera počinje da bledi i nestaje, cveće se prepliće u zmiju, kameni kipovi oživljavaju i prete Floriu da ga uhvate svojim kamenima rukama- divan rajski san postaje Floriova noćna mora. On počinje da se moli i beži u grad kao sigurno mesto i utočište. U gradu nema nikakvih znakova oluje, vedra je letnja noć. Priroda je pretvorila u grad, proleće u leto. Venere više nema, osim kad je Fortunato na kraju pomene kroz mit i pesmu, ona biva zamenjena Bogorodicom, što je znak prelaska u hrišćanstvo.

Nekoliko mogućih tumačenja dela i simboličan kraj

„Mermerni kip“ delo koje se čita na nekoliko načina. Naravno, koliko čitalaca, toliko i tumačenja, ali neka se izdvajaju. Može se shvatiti kao delo puno mračnih sila sa utešnim pouzdanjem u Boga (hrišćansko tumačenje). Boje, mirisi, zvuci, pokreti, muzika- odraz su Floriovih psiholoških stanja, kod njega natprirodno potiče od dva izvora: mitsko vreme postaje paralelno stvarnom vremenu i zato Venera oživljava i pandeterminizam- pretapanje oblika jednog u drugi (psihološko tumačenje). Homoerotska ljubav prema Fortunatu zamenjuje se heteroseksualnom zaljubljenošću u Veneru/Bjanku, što ukazuje na to da je ta zamena samo maska, zaljubljenost u Veneru nije opčinjenost drugim polom, nego narcistička istopolna želja koja opterećuje Floria (homoerotsko tumačenje). I delo je tumačeno kao simbol orgijastičke i požudne terevenke. Kako god bilo tumačeno, delo završava happy end-om, svi mi koji smo „navijali“ da Florio prepozna pravu ljubav, dobili smo pozitivan i simboličan ishod. Iako je meni prva asocijacija na četiri jahača bila Direrova slika iz Biblije „Četiri jahača Apokalipse“, Ajhendorfova četiri jahača su sasvim suprotna, oni su odraz psihološke celovitosti koji zajedno jašu ka Italiji, zemlji budućnosti.

7

Spisak korišćene literature:

„Metamorphosis and rebirth in Eichendorff's Marmobild“ Valentine C. Hubbs

„The Male Muses of Romanticism:The Poetics of Gender in Novalis, E.T.A. Hoffmann, and Eichendorff” Martha B. Helfer

“Sve o simbolima” Endrju Kamings

“Rečnik grčke i rimske mitologije” Dragoslav Srejović

8