IzdavačCentar za liberalno--demokratske studije

RedakcijaIlija Vujačić, BoškoMijatović (glavniurednik), SlobodanSamardžić, Dragor Hiber

Sekretar redakcijeAleksandra Stankov--Mijatović

Grafički dizajnZoran M. Blagojević

Za izdavačaZoran Vacić

Štampa: Goragraf,Beograd, januar 2004.

Izlazi jednom mesečno

Sva prava zadržava CLDS.Prenošenje tekstova ucelini ili delovimadozvoljeno je samo uznavođenje izvora

Adresa izdavačaBeograd,29. novembra 10/V

Tel-fax: 3225- 024

Web sajtwww.clds.org.yu

E-mailoffice@clds.org.yu

MESEČNE POLIT IČKE ANALIZE

DECEMBAR 2003 CLDS

Sadržaj:

Boris Begović 3Pregled meseca

Ilija Vujačić 11Od izbora do demokratske

konsolidacije

Dragor Hiber 18Osvrt na bilans i perspektive

reformi pravnog sistema

Slobodan Samardžić 27Enigma institucionalizacije

Boško Mijatović 35Ekonomija: gde smo i šta

nas čeka

Ljubomir Madžar 41Povratak enigmama

liberalizacije

Boris Begović 50Odgovor Ljubomiru

Madžaru

PREG

LED

MES

ECA

PRIZ

MABoris Begović1

Pregled meseca

3. decembar

Predizborna kampanja dobija na tempu. PredsednikG17 plus Miroljub Labus izjavio je da je cilj ove stranke dana predstojećim parlamentarnim izborima dobije poverenjemilion birača u Srbiji – taj broj birača omogućio bi da strankabude ozbiljan partner drugim, ukoliko bude potrebno formira-nje koalicione vlade. Prema njegovim rečima, zemlji je neop-hodna nova, odgovorna vlada, koja razume sve probleme ukojima se Srbija nalazi i koja može uspešno da ih reši. A za tuvladu stranka G17 plus je već javno ponudila premijera (g.Labus), ministra finansija (g. Dinkić) i guvernera centralne banke (g. Jelašić).

Sve u svemu, veoma ozbiljno i veoma ambiciozno. Jako mnogo opti-mizma – toliko da se i kategorija „koaliciona vlada” upotrebljava uslovno(„ukoliko”). Problem je, međutim, u tome što ni milion glasova ne može dadonese apsolutnu većinu, na stranu da li je milion glasova dostižno za jednustranku koja prvi put ide na izbore. Nesumnjivo je da je G17 plus stranka ko-ja je najzaslužnija za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Njihovaenergija, neki bi rekli i agresivnost, dovela je do raskrinkavanja raznoraznihzloupotreba (Janjušević-Kolesar, Rašeta-Vukosavljević, Arnerić-Bodrumitd.) čime je u političkoj javnosti stvorena potrebna negativna energija premaVladi i naročito DS, kao ključnoj partiji na vlasti. Izvesno je da je od samogstarta ova stranka znala da je njeno biračko telo upravo biračko telo DS, takoda su najoštriji napadi išli po toj liniji. Izgleda da se implicitno pretpostaviloda oni koji glasaju za SRS nikada neće glasati za G17 plus, pa onda nema nirazloga napadati SRS i tako rasipati resurse.

Rizična strategija! Prvo, problematična je ocena da je ova nova strankaspremna za izbore, pogotovo za dostizanje veoma ambiciozno postavljenihciljeva. Razočaranje može da bude žestoko. Drugo, jaki napadi na jednu jedi-nu stranku mogu da budu kontraproduktivni. Treće, verovanje u sopstvenusnagu, kada se udalji od realnosti, takođe može da bude kontraproduktivno.Vidimo se na kraju meseca!

7. decembar

Predsednik Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica izja-vio je da su posle parlamentarnih izbora u Srbiji moguće nestablnosti ili na-petosti, ali da „ne može biti gore nego što je sada”. Lider DSS ponovo je

3

1 CLDS i Pravni fakultet u Beogradu .

odbacio mogućnost postizborne saradnje sa Srpskom radikalnom strankom iDemokratskom strankom, zbog onoga što su te stranke učinile dok su bile navlasti. U DSS-u se ne bave procenom tačnog broja mogućih poslanika u no-vom parlamentu, a uspehom bi smatrali dobijanje odlučujuće podrške biračai odlučujući uticaj na formiranje nove vlade. „Sve manje od toga za nas, na-ravno, ne bi bio uspeh!”

Po ko zna koji put DSS i njegov predsednik jasno su i glasno rekli štaneće i šta je loše, a nisu baš jasno rekli šta hoće i šta je to dobro. Još manje ka-ko nameravaju da učine to što smatraju da je dobro. To je njihova (poslo-vična) predizborna strategija, a nju prati distanciranje od bilo koga ko je biona vlasti. Lična popularost g. Koštunice je njihov osnovni adut. Shodno tome,nečinjenje je najbolja strategija, budući da činjenje neminovno dovodi do to-ga da je bar neko pogođen tim činjenjem, pa će se umanjiti popularnost testranke.

Ova koncepcija je u pomorskoj istoriji poznata kao strategija flote upostojanju (fleet in being). Dovoljno je da moćna flota samo postoji kao ta-kva, treba samo mirno da bude u luci, neprijateljska flota neće ni da se usudida isplovi na more.

Primena ove strategije na srpskom političkom okeanu može da budevezana za nekoliko problema. Prvo, protivničke flote su već na moru i samamogućnost političke bitke sa DSS-om ih nije uplašila. Moć DSS-ove flote jeu mnogo čemu moć njenog kapitalnog broda (HMS Koštunica), a vrednostpratećih brodova (klase HMS Maršićanin i sličnih) i nije baš preterana. Poli-tička moć, odnosno popularnost g. Koštunice bila je najveća onda kada ječinio stvari („Nema drugog kruga izbora!” – oktobar 2000), a ne onda kada sepovlačio. A ta politička moć već prilično dugo nije bila na proveri – posled-nja provera (prošlogodišnji predsednički izbori) i nije prošla baš tako slavno(bez obzira na svu opstrukciju političkih suparnika). Konačno, u pomorskuistoriju ušli su admirali sa Trafalgara i sličnih rtova, a ne oni koji su vodiliflote u postojanju.

11. decembar

Koalicija SPO–NS održala predizborni skup u Gornjem Donjem.Gledam g. Draškovića (Vuka) kako monotonim glasom, sa svojom staromakcentacijom, dikcijom i patetikom drži govor, o čemu ga je već držao(možda da njegova koalicija predviđa „ekonomski srpski liberalizam sa ele-mentima ekonomskog nacionalizma koji je neophodan”). Nema više oneenergije gospodara ulica i trgova. A i sama pojava se promenila, brada jepočela da mu sedi (znam kako to izgleda), a i kosa više nije tako gusta kao štoje bila onih dana kada je g. Drašković, sa frizurom model „Ravna Gora”, tip41, skakao po balkonima i pozivao na juriš. Sada više liči na svog idola đene-rala Dražu, ali frizura model „Kasarna na Topčideru”, tip 46.

Međutim, prema nekim prognozama, koalicija SPO–NS verovatno ula-zi u parlament. To je razborita procena. SPO ima veoma lojalne glasače. U de-cembru 2000. godine, posle niza pogrešnih političkih procena g. Draškovića,

Bor

is B

egov

ićPR

IZM

A

4

ova stranka zamalo da je ušla u parlament. Sada, uz pomoć popularnosti g.Ilića u Čačku i okolini, možda može da se vrati. Kakav bi to povratak bio – ne-kada najveća opoziciona stranka, sada bi se svela na, verovatno, pravu meru.Mala parlamentarna partija, tek nešto iznad praga od 5% glasova. Ipak, to bibio povratak – retka pojava na srpskoj političkoj sceni.

12. decembar

Srpska radikalna stranka održala predizborni skup u Donjem Gor-njem. Potpredsednica stranke g. Maja Gojković izjavila je da radikali nećesvojim političkim protivnicima odati tajnu svoje političke vitalnosti. Oni su,po njenim rečima, srpska koka-kola. Prvo me čudi metafora. Ja sam naivnosmatrao da je koka-kola za SRS đubre američko i da ne može da bude simbolbilo kakve vrednosti. Drugo i daleko bitnije, da li postoji tajna SRS-a?

Mislim da ključ radikalskog političkog uspeha leži u nekoliko činjeni-ca, Prvo, oni ne izbegavaju teška pitanja datog trenutka. Drugo, na ta pitanjadaju jednostavne odgovore. Nije bitno da li su ti odgovori razboriti, bitno jeda su oni uverljivi potencijalnim glasačima Radikala. Još na prvim predsed-ničkim izborima g. Šešelj je na pitanje o građanskom ratu u SFRJ (koje su svidrugi izbegavali), dao jasan i glasan odgovor „Neće biti građanskog rata, bu-dući da niko ne sme da ratuje protiv Srba!”. E sad, u međuvremenu protiv nassu (uspešno) ratovali svi osim Jehovinih svedoka, ali to više i nije bitno – do-bra memorija nije baš preterano raširena po Srbiji. Danas su jasni radikalskiodgovori povratak naše vojske na Kosmet (doduše, ne znamo kako) i veknahleba od tri dinara (još manje znamo kako).

Ali, ponuđena cena hleba ukazuje na još jedan faktor političkog uspe-ha radikala. Smatram da je filozofija egalitarizma duboko ukorenjena u Srbi-ji. Nestankom snažnog SPS-a (naslednika Saveza komunista), kao legitmnogzastupnika egalitarizma, SRS se vešto ubacila u taj prazan politički prostor.Tome su joj pomogli i svi ono koji je u svojim političkim obračunima osta-vljaju po strani, sve sa obrazloženjem da SRS ima stabilno biračko telo.

Konačno, faktor rasta radikalske popularnosti može da bude i činjenicada je g. Šešelj u Hagu, odnosno da je nosilac liste g. Nikolić, koji deluje pri-stojnije od g. Šešelja. Slažem se da to ne znači baš mnogo, ali on može bitiprihvatljiviji za ljude koji dosad nisu galasali za SRS zbog egzibicionizmapredsednika stranke.

14. decembar

Uhvaćen je Sadam Husein. Američki vojnici, uz podršku kurdskihtrupa, izvukli su Sadama iz neke rupe u nekom gradu u blizini rodnog mu Ti-krita. Sadam je pustio bradu, pa sa tom prosedom bradom i podužom kosomna TV snimcima liči na klasika marksizma.

Za nas, naročito za one koji se sećaju paralele „Slobo-Sadame!”, zani-mljivo je pitanje da li će se Sadamu suditi u Iraku. Prvi nagoveštaji su da nećebiti izručenja, tj. da će mu suditi irački sud. Nema nagoveštaja da će se u Hagu

PREG

LED

MES

ECA

PRIZ

MA

5

formirati i treći specijalni ad hoc sud. To pokazuje da su ipak Amerikancimadozlogrdile parodije poput ICTY-ja i politički diletantizam i pravna nedelo-tvornost osoba poput Karle del Ponte. Kada su ovu već počeli, onda će da jezavrše (Mladić i Gotovina svakako, možda i taj Karadžić), ali od sada nematakvih igrarija. Ukoliko je neko imao posla direktno sa njima (na Menhatenuili u Kandaharu), onda mu sledi Gvantanamo (žestoka vladavina prava), aostale ćemo prepustiti njihovim sudovima, naravno pod budnom paskom, dane bi bilo procesnih propusta koji bi doveli do oslobađajući presude.

15. septembar

„Svima je sve jasno od početka. Nisam glasala.” – rekla je Neda Ar-nerić. „Ne vidim svoju odgovornost, iako naravno osećam odgovornost sva-kog dana prema svemu što radim.” Verovatno da sam ja odgovoran! Bez ob-zira na odgovornost, ispostavilo se da je tačno da neko ko je u Bodrumu (So-lunu, Prokuplju, itd.) ne može istovremeno da bude i na zasedanju srpskeskupštine.

No, nije u svemu ovome bitno šta kaže gospođa Arnerić, već jeključna odluka Borisa Tadića, nosioca liste DS-a i kandidata za novogpredsednika stranke, da krene u protivofanzivu. I to tako što je, iz čista mi-ra, bez direktnog pritiska, rekao: „Tačno je!”. Hrabar potez! No, da vidimo dali je dobro promišljen.

Prvo, što se prelaska u protivofanzivu tiče, verovatno da za g. Tadićanije ni bilo druge opcije. Pozicija DS-a, posle učinka onih koji nisu na izbor-noj listi, na čelu sa g. Jovanovićem (Čedom), toliko je niska da jedino preo-staje protivofanziva. Kada neprijatelj počne da upada u vaše rovove možeteili da krenete u protivofanzivu i možda poginete, ili da uradite bilo šta drugoi sigurno poginete. Drugo, kakva treba da bude ta protivofanziva – naravnoda koristite svoju najjaču kartu. A to je u slučaju Tadića njegov integritet – toje jedina stvar koju niko ne dovodi u pitanje.

Što bi rekli šahisti „iznuđeno”, ali ipak hrabro. Pogotovo kada se znada posle decembarskih slede i izbori u DS-u, a oni koji nisu na izbornim lista-ma još uvek su u DS-u, pa stoga nije ni čudno što se neki neukaljani članoviDS-a teške političke kategorije, na primer, g. Nenad Bogdanović ne pojavlju-ju preterano u Tadićevoj kampanji. Ko zna, jednog dana možda to može dabude i politički balast.

Na stranu partijska budućnost, odluka g. Tadića otvara ipak borbu zatreće mesto na izborima (na prva dva svi ipak vide SRS i DSS). A uvećava išanse za dugoročni oporavak DS-a od štete koju su joj naneli svi oni njeničlanovi koji su predano radili na tome.

17. decembar

Redakcija Prizme mi prebacuje da se ne bavim malim partijama i nji-hovim predizbrnim nastupima. Dobro, da vidimo kako to radi koalicijaSNS-a i Narodnog bloka. Ugaoni kamen te koalicije penzionisani general

Bor

is B

egov

ićPR

IZM

A

6

Nebojša Pavković izjavio je da „ne priznaje Haški tribunal, već samo sudsvoje države i naroda. Ako me moj narod osudi da sam kriv što sam braniozemlju od agresora, ja ću tu kaznu prihvatiti pa makar to bilo i streljanje!”.Prema njegovim rečima, država mora „jednom zauvek” da prekine sa prak-som da na „ucene zapada za bednu pomoć od 100 miliona dolara isporučujeHagu najbolje Srbe. Neka oni daju 300 milijardi dolara koje su obećali, paneka onda traže Srbe!”.

Ja znam da je jedna od odlika demokratije da zaista svako može da sekandiduje na izborima, ali je ovaj stepen udaljenosti od zdravog razuma ipakpreteran za jadnu i napaćenu Srbiju!

Da li treba da komentarišem DHSS, Crnu ovcu, profesora Pelevića(plus g. Rističević zvani Nigel Kennedy), listu Privredna snaga Srbije i dija-spora, kao i laburiste (domaće, ne britanske)? Ne treba! Hvala!

17. decembar

Potpredsednik Demokratske stranke Srbije Dragan Maršićaninrekao je: „Ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović će po dolasku DSSna vlast nositi bukagije. Postizborna saradnja s DS ne dolazi u obzir, poredostalog i zato što je Boris Tadić prevarant i licemer”, rekao je Maršićanin.

Jedva čekam da pobedi DSS! Najzad da vidim kako izgledaju te buka-gije.

19. decembar

Visoki funkcioner crnogorskog DPS-a, trenutno Predsednik državnezajednice Srbija i Crna Gora, Svetozar Marović najavio je da bi Crna Goramogla da pokrene pitanje opstanka u toj zajednici ukoliko bi proces njene in-tegracije u Evropu ugrozila nova vlast u Srbiji. Marović je rekao da „CrnaGora, shodno Beogradskom sporazumu, može pokrenuti pitanje referendumao ostanku u zajednici sa Srbijom, jer ne želi da bude talac procesa, koji uspo-ravaju evropske integracije.”. Baš me raduje da Crna Gora ne želi da bude ta-lac one grozne države čiji je predsednik upravo onaj koji je dao ovu izjavu.

21. decembar

Gospoda Čović, Koštunica, Nikolić i Tadić – četiri verovatno vodećapolitičara Srbije, gostuju u istoj TV emisiji (nedostaje g. Labus). Dobra pri-lika da ih uporedite. G. Čović, čini mi se, ostavlja ubedljivo najbolji utisak.

Radi se o iskusnom političaru, dobro se kreće i politički manevriše, ka-ko na dugi, tako i na kratak rok, uči iz sopstvenih grešaka, dobro procenjujesituaciju, ima petlju da ulazi u opasne situacije, ali se nikada ne zatrčava naklizavoj podlozi, ne ubeđuje ljude da je samo on, uvek i to 105,8% u pravu,nije emotivan, ima veoma dobre živce i izborni slogan koji se pamti. Jedno-stavno, čini mi se da je g. Čović, po svim navedenim kriterijumima, danas ve-rovatno najbolji (najmanje loš, neko bi da me ispravi) političar koga Srbija

PREG

LED

MES

ECA

PRIZ

MA

7

Bor

is B

egov

ićPR

IZM

A

8

ima. On nesumnjivo ima političku perspektivu bez obzira kako će ova njego-va stranka da prođe na izborima. Da ga ne poznajem, još bih i glasao za nje-ga!

22. decembar

Počelo suđenje za ubistvo Zorana Đinđića. Ne želim da spekulišemo tempiranju početka suđenja za poslednju nedelju predizborne kampanje.Samo o činjenicama. Prvo, od 36 optuženih u sudnici se nalaze samo njih 22.Čak 14 optuženih još uvek je na slobodi. I to su oni sa gornjeg dela poternice.Što bi rekao ministar pravde, g. Batić: „Najveći deo te zločinačke organizaci-je je otkriven i uhapšen. Nedostaju samo Legija, nalogodavci, inicijatori i in-spiratori.”. I to je bilans uspeha operacije „Sablja”. Drugo, javnost se nedelja-ma uoči početka suđenja uglavnom bavila tezom o drugom snajperisti, a udrugom planu je ostala činjenica da optužnica ne sadrži brojne tvrdnje sa bri-finga u Vladi Srbije, koji su povezivali političare, novinare, i tzv. biznismenesa zemunskim klanom i ubistvom Zorana Đinđića. Koliko se sećam, to je onovreme u kome su proturane i vesti da je g. Koštunica inspirator atentata. A odsvega toga ostao je samo izvesni Zvezdan Jovanović, ili kako se već zove.

25. decembar

Poslednja stranka koja drži miting u Beogradu je SPS. Gledam nji-hove pristalice kako prolaze pored zgrade Savezne skupštine. Uglavnom sta-riji ljudi nose zastave i slike Onoga, bez mnogo entuzijazma, izgledaju goto-vo preplašeno. Takva je i stranka koju podržavaju. Niko ne daje bilo kakveozbiljne šanse SPS-u. U egalitarnoj Srbiji, u kojoj postoji snažna socijalde-mokratska tradicija, u kojoj objektivno nedostaje snažna stranka levice (dru-go je pitanja da li treba žaliti zbog toga), u konkurenciji partije poput titan-skog Orlićevog SDP-a, ovakva stranka bi imala dobre šanse. Da bi se ta šan-sa realizovala potrebna je drastična reforma same stranke, oslobađanje od ba-lasta prošlosti, praćeno uspostavljanjem snažnog stranačkog rukovođenja,odnosno verodostojnosti stranačkih vođa. Kada ne mogu da demonstrirajuodlučnost u vođenju stranke, da li mogu bilo koga da ubede u svoju odlučnostu vođenju države? Malo koga! Možda će da uđu u skupštinu, ali ukoliko tobude slučaj, prebaciće prag za samo nekoliko promila. SPS danas nije pobed-nička stranka. Šta joj nedodstaje? Sve!

27. decembar

Izborna tišina, pa se i ja odmaram.

28. decembar

Izbori! Život počinje u 8 uveče. Dve stvari čude. Prvo, stranke se idalje oslanjaju direktno na svoje izvore i time pokazuju da su sve drastično

neefikasnije od CESID-a i njegovog uzorka. Meni je neverovatno da ne mo-gu da naprave reprezentativni uzorak i tako pokažu da su bar dorasli CESID-u i Media centru koji su već u 10 sati uveče objavili praktično konačne rezul-tate izbora. Drugo, predizborna retorika opstaje satima posle zatvaranja bira-lišta. Tako je, na primer, g. Dinkić negde oko ponoći žestoko napao DOS(sic!) za stanje u zemlji.

29. decembar

Dobro jutro Srbijo! Ko su pobednici? Naravno, SRS! Nije tačno daimaju stabilno biračko telo, oni imaju rastuće biračko telo: u decembru 2000.osvojili 322.000, a na ovim izborima tri puta više, 1,069 miliona glasova.Ipak, i njima samima je jasno da je veoma mala verovatnoća da formirajuVladu, odnosno i da učestvuju u njoj. Mali pobednik je DS: 485.000 glasovaje daleko iznad očekivanja onako slupane i ugruvane stranke. Da li će to bitidovoljno za političko preživljanje te stranke i naročito nosioca njene liste?

Ko su gubitnici? Mislim da je to DSS. Po broju glasova i osvojenihmandata oni su znatno iza SRS-a. Sebe su nekoliko puta nazvali prvom stran-kom u demokratkom bloku (dugo nisam čuo taj izraz od bilo kog iz DSS-a).Međutim, to ne može da prikrije istinu da oni više nisu najsnažnija i najvažni-ja stranka u Srbiji, što su dugo vremena bili. Naravno da će svoj položaj po-sle izbora pokušati da učvrste i eventualno unaprede, ali krčag je naprsao.Malo veći gubitnici su G17 plus – nadali su se velikom broju glasova, nudilisu premijera i ministra, a dobili su manje glasova od partije koju su najžešćenapadali. Možda će veštim pregovaranjem posle izbora nešto postići, ali…

Šta dobija Srbija? Filtriranje političke scene – nema više malih parti-ja i malih ucenjivača! Teško je zažaliti za bilo kojom od partija koje su (zau-vek) napustile parlament. Ipak mislim da je bolje da u parlamentu bude SPOnego SSJ. Ostaje problem političke reprezentacije nacionalnih manjina, ali zato ipak treba sačekati novi ustav.

Šta je problem? Nestabilna politička scena, nestabilna skupština, ne-stabilna buduća vlada (ukoliko je bude bilo), nestabilna Srbija, još jedino dadodam i nestabilan dolar, mada to nema veze sa našim izborima.

29. decembar

Glavni tužilac Haškog tribunala Karla del Ponte izjavila je da nijeiznenađena rezultatima parlamentarnih izbora u Srbiji, dodajući: „Mi smo na-vikli da imamo probleme sa Beogradom. Nadam se da nove srpske vlastineće ometati naš rad i da će se ponašati razumno.”. Pa naravno da nije izne-nađena! Kad već godinama svojim potezima gura vodu na tu vodenicu.

Oglasio se i neko (anoniman) iz Brisela (rekao bih da je blizak Solani),proglašavajući rezultate izbora paradoksalnim, budući da premaistraživanju javnog mnjenja, ¾ ljudi u Srbiji želi u Evropu, a SRS + SPS uzi-maju preko 40% mesta u parlamentu. Još samo da znamo ko je platio toistraživanje i kako su glasila pitanja!

PREG

LED

MES

ECA

PRIZ

MA

9

Inače, „Berliner cajtung” smatra da je i „Zapad doprineo nastalomstanju”. „Svakom Srbinu je postalo jasno da je za Zapad konačno odvajanjeKosova od Srbije već odavno gotova stvar, uprkos rezoluciji 1244 Ujedinje-nih nacija, a ponašanje glavnog tužioca Haškog tribunala Karle del Ponte je iza prozapadno orijentisane Srbe nadmeno i politički jednostrano”. Još samoda ovaj cajtung počnu da čitaju tamo gde treba.

30. decembar

Zamenik predsednika SRS-a g. Nikolić ponudio koaliciju g. Koštu-nici. Koalicija ove dve partije dovela bi do matematički (računski) stabilnevlade (82 + 53 > 125), ali bi ona bila nestabilna po svakom drugom pitanju.

31. decembar

Predsednik DSS-a g. Koštunica predlaže formiranje koncentracio-ne vlade. Mnogi će me ubeđivati da to i nije tako loše rešenje. Možda? Neznam zašto, ali mi pridev uz vladu izaziva neku nelagodnost. Naročito uz onebukagije. Srećna Nova radikalna godina!

Bor

is B

egov

ićPR

IZM

A

10

Ilija Vujačić1

Od izbora do demokratske konsolidacije

I

Od uvođenja kontrolisanog višestranačja 1990. godi-ne, politički život u Srbiji je bio u znaku oštre borbe izmeđumiloševićevske pozicije i antimiloševićevske opozicije, od-nosno, između nastojanja autokratskog režima da održi i pot-puno kontroliše monopolisanu vlast, i snagâ opozicije kojesu nastojale da sruše nedemokratski režim. Ovakva oštra, de-ceniju duga, polarizovanost je bila u doslovnom smislu borba„na život i smrt” u jednom u osnovi pred-političkom i pred-ustavnom prostoru, koji se delio na „prijatelje” i „neprijate-lje”, a ne na političke konkurente. Ona je odnela nekoliko političkih žrtava –poput Ćuruvije, Stambolića, Buhe, Đinđića – i ostavila duboke ožiljke, resen-timane i mržnje, koje su ostale da boje politički život i nakon što je u jesen2000. godine amorfnom bloku antimiloševićevskih snaga DOS-a pošlo za ru-kom da osvoji vlast.

Iako je „revolucionarna dosovska jesen” 2000. godine Srbiju izvela izautoritarnog poretka, ona nije uspela da uspostavi i konsoliduje demokratiju,niti da politički prostor u toj meri pacifikuje, demokratizuje i konstitucionali-zuje da bi se moglo govoriti o prevazilaženju njegovog pred-političkog, pred-ustavnog i belicističkog karaktera, već je i dalje dominirao rovovski ratizmeđu dveju grupacija: „staro-režimlija” (SPS, SRS i SSJ) i „novo-režimli-ja” (DOS). Tako se ušlo i u izbornu trku, pa su i protekli izbori prevashodnobili u znaku odmeravanja snaga onih koji su inkarnacija „starog režima” i„reformista”, i vrteli se oko pitanja: da li će se snage starog režima vratiti navlast ili će unekoliko prekomponovane reformske snage nastaviti da vladaju.

U takvoj oštroj suprotstavljenosti se i izborni uspeh, odnosno neuspeh,procenjuje isključivo kroz činjenicu da li se uspeva osvojiti apsolutna većina uparlamentu, koja će ustoličenoj grupaciji da dopusti monopolisanu vlast i neo-graničeno vladanje. Zato su i svi učesnici na decembarskim izborima nezado-voljni, pa i oni koji su dobili relativno najviše glasova. Razlog je u tome što sustranke u Srbiji navikle da samo „čistu” pobedu vide kao uspeh, jer je za njih po-beda samo ako mogu samostalno da oforme vladu i koncentrišu svu vlast u svo-jim rukama. A to je vreme definitivno prošlo, kako pokazuju rezultati izbora.

Ovde nas, međutim, izborni rezultati interesuju prvenstveno iz ugla na-značenog „belicističkog” suprotstavljanja „pro-reformskih” i „staro-režim-skih” stranaka, odnosno „blokova”. Ako izborne rezultate posmatramo u ovojperspektivi onda se može zaključiti da uprkos tome što je „reformski tabor”

OD

IZBO

RAD

OD

EMO

KRA

TSK

EK

ON

SOLI

DA

CIJE

PRIZ

MA

11

1 CLDS; Fakultet političkih nauka, Beograd .

Ilija

Vuj

ačić

PRIZ

MA

12

dobio oko 550.000 glasova više od „starorežimskog”, posmatrano u odnosuna 2000. godinu došlo je do izvesnog slabljena pozicije reformista i jačanjapozicije „staro-režimlija”. Naime, „reformistički četverac” (DSS, DS, G17Plus i SPO-NS) je sakupio 1.890.784 glasa, odnosno 146 mandata, što je za30 mandata manje od onoga što je DOS sakupio decembra 2000, dok su „sta-ro-režimlije” (SRS i SPS) dobili zajedno 1.347.597, odnosno 104 mandata,što je za 30 mandata više nego 2000. godine. Ali to što je došlo do slabljenjapredstavljenosti „reformskog” dela glasačkog tela ne znači istovremeno i daje došlo do slabljenja podrške reformama i demokratskoj transformaciji. Na-ime, na osnovu gornjih brojki bi se mogao izvesti pogrešan zaključak da jebiračko telo odstupilo od reformskih opredeljenja. Pogrešan, jer zbog velikogbroja rasutih glasova (530.430) broj mandata u skupštini ne predstavlja celo-kupno biračko telo. A o raspoloženju biračkog tela prema reformama i demo-kratskoj tranziciji ne može se suditi samo prema broju stranačkih mandata,nego na osnovu celine glasova. Zato, da bi se dobila prava slika raspoloženjabiračkog tela treba imati u vidu i rasute glasove koji su bili raspoređeni nasledeći način:

Stranka Broj osvojenih glasova Broj mesta u parlamentu1. SRS 1.056.256 82

2. SPS 291.341 22

1+2 1.347.597 1041. DSS 678.031 53

2. DS 481.249 37

3. G17 Plus 438.422 34

4. SPO-NS 293.082 22

1+2+3+4 1.890.784 146

Zajedno za toleranciju 161.768

Demokratska alternativa 84.463

Otpor 62.545

Samostalna Srbija 45.211

Liberali Srbije 22.852

Reformisti Vojvodine 19.464

Odbrana i pravda 18.423

Privatna svojina i dijaspora 14.113

Laburistička stranka 4.666

Ukupno „reformisti” 427.505JUL 3.777

Stranka Srba Vojvodine 3.015

Narodno jedinstvo 68.537

Socijalisti i Narodni blok 27.596

Ukupno „nereformisti” 102.925

Tako se pokazuje da je „reformsko” biračko telu u odnosu na 2000. go-dinu uglavnom stabilizovano na oko 2,3 miliona glasova, koliko iznosi uku-pan zbir glasova „reformista”, kada se broju glasova koje su dobile četiri par-lamentarne „reformske” stranke (1.890.784 glasova) dodaju rasuti glasovionih koji su glasali za druge „reformske” stranke (427.505) – što ukupno izo-si 2.318.289 ili nešto malo manje nego što je DOS imao u decembru 2000(2.402.387). Nešto manju stabilnost pokazuje „staro-režimsko” izborno teloSRS i SPS: u decembru 2000. ono je iznosilo 1,1 milion glasova, koliko sudobili SRS, SPS, SSJ i JUL, da bi sada SRS i SPS zajedno dobili 1.347.597,kojima treba priključiti i rasutih 102.925, što zajedno iznosi 1.450.522.

Kada se iz ovog ugla pogledaju rezultati izbora onda je jasno da jeopredeljenje birača za reforme i priključenje konsolidovanim demokratijamavećinsko i da za čitavih 867.797 premašuje broj onih koji su glasali za „anti-reformski tabor”. (To, naravno, ne znači automatski da su svi birači koji gla-saju za SRS i SPS antireformski opredeljeni!). Dakle, sama činjenica da su„reformske” stranke izgubile znatan deo mandata ne znači da to udaljava Sr-biju od demokratske konsolidacije. Naprotiv, upravo takav rezultat izbora ko-ji je uspostavio veću ravnotežu u skupštini pre vodi demokratskoj konsolida-ciji nego da su „reformističke” stranke ponovile uspeh iz 2000-te. Razlog zaovakvu ocenu upravo leži u gore naznačenoj odlici političkog života i oštrojpodeli na dva suprotstavljena „tabora”, kao i neuspehu da bilo koji od njih ka-da je u situaciji da dominira skupštinom konsoliduje demokratiju. Demokra-tiju ne može da uspostavlja samo jedna strana. Ona je delo cele skupštine isvih stranaka i samo kao rezultat njihovog zajedničkog delovanja može daproistekne konsolidovan demokratski poredak. To upućuje na neophodnostpromene u političkom polju Srbije, za šta su decembarski izbori pružili te-melj.

To je i prva karakteristika decembarskih izbora koja im daje karaktervažne stepenice u osvajanju demokratije u Srbiji. Srbija je sa decembarskimizborima definitivno stupila na put demokratske konsolidacije. Da bi se go-vorilo o tranzicionoj promeni i konsolidaciji demokratije potrebno je da sezadovolje dva uslova. Jedan je da se organizuju i sprovedu demokratski, fer islobodni izbori, a drugi da se na tim i takvim izborima izvrši promena vlasti.U Srbiji je promena vlasti izvršena od septembra do decembra 2000, ali neputem slobodnih i fer izbora, tako da je taj uslov zadovoljen tek na ovim de-cembarskim izborima 2003. godine. Zahvaljujući ispunjenosti ta dva uslovamože se reći da se u Srbiji krenulo ka konsolidaciji demokratije, ali put do tekonsolidacije ipak nije zagarantovan. Puno će zavisiti od demokratskog ka-paciteta stranaka u parlamentu i u vladi, odnosno od demokratskog potencija-la parlamenta i vlade. S tim što se demokratski potencijal parlamenta ne možesvoditi na demokratičnost većine, nego celine skupštine i njenih pravila.

II

Glasači i stranke su na izborima pokazali da su savladali lekciju demo-kratskih izbora i civilizovane političke utakmice. Sada je ostalo na političkim

OD

IZBO

RAD

OD

EMO

KRA

TSK

EK

ON

SOLI

DA

CIJE

PRIZ

MA

13

elitama koje su dobile mandat za upravljanje da savladaju lekciju političkerazboritosti, jer su mogućnosti osionosti, samovlašća, „referendumske po-drške”, populističkog pozivanja na „narod” i drugi mehanizmi kojima se vla-dalo u poslednjih 13 godina izostali, pa će morati da savlađuju lekciju demo-kratskog vladanja i upravljanja, što znači finu političku veštinu kompromisa,saradnje, dogovaranja i usaglašavanja. Ostalo je dakle, da stranke koje su do-bile poverenje glasača izgrađuju demokratski parlament i demokratsku vladu.

Kada se, dakle, izađe iz posmatranja izbornih rezultata isključivo krozlupu „reformskih” i „nereformskih” snaga ili tabora, onda se tek dolazi douvida da poslednji izbori predstavljaju prelomni događaj, jer teraju strankeda raskinu sa pred-političkom borbom „prsa u prsa” i otvaraju put demokrat-skoj političkoj utakmici i saradnji. Naime, ovakav raspored „snaga” koji ni-kome nije dao apsolutnu većinu i koji tera sve stranke na saradnju, predsta-vlja poruku strankama da nakon ovog „kompromisnog” izjašnjavanja gla-sačkog tela, ostaje da stranke dođu do konsenzusa u skupštini i u vladi za pre-vazilaženje političke krize, uspostavljanje nedostajućih institucija i konsoli-daciju demokratije. Da bi se to i ostvarilo potrebni su dodatni napori poli-tičkih elita koje su na izborima dobile mandate.

Dakle, ovi izbori će predstavljati prekretnicu što se tiče uspostavljanjai konsolidovanja demokratije, samo ako dođe i do prekretnice u međusobnimodnosima stranaka. Već sama ta činjenica kazuje da su ovi izbori nešto čimemožemo da budemo zadovoljni. Prvi put smo imali slobodne i fer izbore; iz-borna kampanja stranaka je po prvi put bila fer i korektna; uspostavljena jerealna predstavljenost izborne volje građana u skupštini sa punim demokrat-skim legitimitetom; raščišćen je politički teren i pojednostavljeno partij-sko-političko polje na kome sada figuriše nekoliko doista relevantnih partija;uspostavljena je jasnija i čistija situacija u pogledu podele moći i odgovorno-sti; štaviše, uspostavljena je osetljiva i suptilna ravnoteža i preraspodelamoći, kakvom je otvoren put za konsolidaciju demokratije; stranke sa re-formskim kapacitetom su u mogućnosti da formiraju vladu koja bi radila nakonsolidaciji demokratskih institucija i nastavku reformi; i, konačno, upravozahvaljujući činjenici ojačane opozicije, otvara se mogućnost za promenu od-nosa pozicije i opozicije i za napuštanje belicističkog suprotstavljanja i uza-jamnog isključivanja iz procesa konsolidacije političkih prilika. Zahvaljujućiovakvim izbornim rezultatima i rasporedu snaga, političke stranke koje suostale na sceni biće naterane da nadilaze liderske sujete i „omraze”, uče sedemokratiji i vežbaju demokratske kompromise. Sve ovde nabrojano može sesvesti na nekoliko glavnih dobitaka od ovih izbora.

Prvo, izbori su bili pošteni i slobodni i to u svim relevantnim segmen-tima: izborni uslovi su zadovoljili osnovne demokratske standarde, strankesu vodile uglavnom afirmativnu, tolerantnu i neratobornu kampanju, izborneinstitucije su delovale nepristrasno i izbori protekli bez političkih i tehničkihproblema, u skladu sa obavezama OEBS-a i standardima Saveta Evrope. Po-kazalo se da su u uslovima produbljene političke krize, ipak, krhke instituci-je sistema uspele da funkcionišu demokratski, pravni sistem je funkcionisaobez zastoja, a mediji su pokazali mnogo više profesionalizma, uzdržanosti i

Ilija

Vuj

ačić

PRIZ

MA

14

svestranog ravnomernog pristupa različitim političkim opcijama i izbornimponudama. To je značajan napredak u odnosu na prethodnu deceniju, kadasu izbori bili neregularni u svim segmentima izbornog procesa (na nivouuslova, pravila, kampanja, procedure, medija) i dovodili do usijanja i suko-ba, tako da su umesto da razrešavaju političke krize i sukobe (što je njihovaosnovna funkcija) predstavljali njihovog glavnog pokretača i podstrekača.

Drugo, sama stranačka kampanja je prošla relativno mirno, bez većihgrubosti, nepristojnosti i niskih udaraca koji su na ranijim izborima bili uo-bičajeni, i kretala se u granicama demokratskih i civilizacijskih načela. Parti-je su se ponašale korektno, nije dolazilo do sukoba na terenu, čitavoj kampa-nji je doprinela atmosfera ozbiljnosti, korektnosti i uvažavanja. Tome je po-godovala sama činjenica da su stranke bile svesne da ovo ipak nisu izbori zasakupljanje apsolutne većine, kao i da birači više nisu oni koji se „pale” samona kritike i optužbe na račun drugih, nego da traže i neki konstruktivniji stavkojim će stranke da im nude šta donose. Partije su se opredeljivale za formu-le za rešavanje problema, iako su se sa približavanjem dana „D” sve više ko-ristili populistički maniri i gubio dah u pronalaženju afirmativnih tema zakampanju, pa se više koristila negativna kampanja i to uglavnom u uzajam-nim napadima među strankama nekada jedinstvenog DOS-a. Dakle, nije ma-li politički napredak da se u situaciji produbljene političke krize, sa krhkiminstitucijama, raspuštenom skupštinom, vladom u odlasku i bez šefa države,ipak održe slobodni i fer izbori. Stoga se može reći da su ovi izbori predsta-vljali važan, pa, verovatno, i odlučujući korak u demokratskom „sazrevanju”.Doduše, za povoljnu ocenu izbornog sistema je potrebno da i samo izbornozakonodavstvo bude valjano, što ovde nije bio slučaj, jer je uskraćeno pravoglasa bolesnima, invalidima i građanima koji privremeno borave van zemlje.Jednako tako su, zahvaljujući visokom izbornom cenzusu, izvan parlamentaostale regionalne i stranke manjina, što predstavlja nemali demokratski defi-cit. Zato je prva stvar koju treba uraditi nakon konstituisanja skupštine i vla-de, reforma izbornog zakonodavstva.

Treće, nakon trogodišnjeg perioda jedne difuzne i konfuzne vladavine,stalno opadajuće parlamentarne podrške i jedne, u osnovi, nereprezentativneskupštine, ovi izbori su doveli do stvarne predstavljenosti izborne voljegrađana u skupštini, tako da više nijedna stranka neće moći da se poziva naneku glasačku podršku koja nije institucionalizovana i izražena u stvarnoj po-litičkoj moći. To će uticati da same stranke budu više odgovorne glasačima isa više spremnosti svoje parcijalne stranačke interese podrede interesima ce-line, jer će samo na taj način uspevati da podižu sopstveni stranački rejting.

Četvrto, ovi izbori su obavili ono što se od njih i očekivalo,„raščišćena” je partijska scena i ukinut ekstremni višepartizam sa ustaljiva-njem šest relevantnih parlamentarnih stranaka sa znatnim izbornim telom izasebe. Nakon izbora u kojima se takmičilo više desetina stranaka i koalicija na19 izbornih lista sa vrlo disperznom, šarolikom i do izbornog kiča dovede-nom „bogatom” ponudom, gde se za svako mesto u skupštini borilo čak po 18kandidata (duplo više nego na prethodnim parlamentarnim izborima), otpaloje 12 stranaka i koalicija koje nisu uspele da se nametnu. Sitnim „kanabe”

OD

IZBO

RAD

OD

EMO

KRA

TSK

EK

ON

SOLI

DA

CIJE

PRIZ

MA

15

strankama, koje su samo opterećivale politički prostor, dodatno će opstanakda oteža Zakon o finansiranju stranaka, koji (finansijski) stimuliše i privile-guje parlamentarne stranke, tako da će održavanje malih vanparlamentarnihstranaka i njihovo „reaktiviranje” neposredno pred izbore predstavljati jakoskupu investiciju. Ovakvo pročišćavanje partijske scene je važan korak kakonsolidaciji partijskog sistema i ustaljivanju jednog doslednog parlamenta-rizma, sa relativno pojednostavljenim partijskim sistemom. Doduše, nije ja-sno profilirana levica, centar i desnica, ali se to od ovih izbora nije moglo niočekivati, jer su, kao što je već naglašeno, i oni vođeni kao frontalni sukob„reformista” i „starorežimlija”.

Peto, izvršena je nova preraspodela političke moći koja se mora izrazi-ti kako u parlamentu tako i u vladi. To je takođe važan rezultat ovih izborakoji je sprečio ponovnu monopolizaciju vlasti i time udaljavanje od demokra-tije. Ovakva preraspodela i ravnoteža moći će pogodovati uspostavljanjukompromisa i obezbediće da niko više nema laku priliku da zloupotrebljavavlast.

Šesto, sa ovakvim izbornim rezultatima započeo je proces socijalnog ipolitičkog učenja političara, koji će u tom procesu shvatiti da se do demokra-tije ne stiže isključivanjem drugih iz političkih procesa, već uključivanjem isaradnjom svih. Tim pre što će za donošenje novog ustava, što je prvi zadataknovog parlamenta, biti potrebno da se u taj proces aktivno uključe i „staro-režimske” stranke i tako postepeno prevaziđe oštra podvojenost na „prijate-lje” i „neprijatelje” demokratije. Ovim izbornim rezultatima je otvorena mo-gućnost da se napusti takav način i da se strasti usmere ka konstruktivnomkompromisu umesto logike „ko će koga”. To je jedini put koji je u interesu istranaka pojedinačno i građana u celini. Oni koji budu formirali vladu i imalivećinu u parlamentu su u tome najodgovorniji. Vreme je da se zakopaju ratnesekire, da se zaboravi na revanšizam i da se pristupi ozbiljnom poslu rekon-strukcije društva i države. A to se može učiniti samo zajedno i u tome trebada učestvuju sve parlamentarne stranke.

Skupština će u tom slučaju prestati da bude mesto za medijsku promo-ciju stranaka, kampanju i odmeravanje „snaga” i postati ozbiljna institucija,koja se bavi zakonodavnim, a ne političkim radom. Time će uslediti i prome-na odnosa stranaka prema svojim obavezama u parlamentu i društvu, kao iprema sopstvenoj odgovornosti. Nisu samo vladajuće stranke politički odgo-vorne, već je to i opozicija, dakle parlament u celini. Tada će i skupštinskeodluke i javna politika više zavisiti od političke mudrosti, demokratskogkompromisa i saradnje, nego od samog rasporeda snaga i političke trgovine,kakva je minornim strankama DOS-a omogućavala nesrazmerno ogromanuticaj i političke ucene.

III

Za formiranje vlade i delovanje parlamenta posle ovakvih izbornih re-zultata potreban je politički i širi društveni konsenzus sa javnim i jasnim spo-razumom da bi vlada uopšte mogla da se formira, da bi mogla da funkcioniše

Ilija

Vuj

ačić

PRIZ

MA

16

OD

IZBO

RAD

OD

EMO

KRA

TSK

EK

ON

SOLI

DA

CIJE

PRIZ

MA

17

i da bude operativna. S druge strane, upravo ovakva konstelacija skupštinskihmandata će obezbediti punu kontrolu vlade od strane parlamenta, koji je sadaza to dobio neophodan kapacitet. Jednom rečju, ovakvim izbornim rezultati-ma su stranke i lideri – upros izvesnosti teškog nalaženja kompromisa – do-vedeni u situaciju da kompromis, sporazum, konsenzus i dogovor vide kaoglavno političko sredstvo. Kako je svakoj od stranaka jasno da u slučaju neo-stvarivanja sporazuma o formiranju vlade slede izbori na kojima svaka možesamo da izgubi, to će biti glavni stimulans da se usredsrede na osnovne ne-rešene probleme u zemlji: ustav, političku stabilnost, „popunu” nedostajućihinstitucija, učvršćenje demokratskih procedura i nezavisnosti sudstva, noviizborni i druge sistemske zakone, reformu državne uprave.

Dakle, nakon što su glasači odgovorno obavili svoj deo posla, na pote-zu su političke elite. Od njihove odgovornosti i kondicioniranosti ovakvompolitičkom ravnotežom zavisiće i da li će se nasleđeni belicistički milje poli-tičkog života najzad prevazići i postepeno pretvoriti u demokratsku političkukonkurenciju i da li će se ostvariti konstitucionalizacija vlasti.

Izbori sami po sebi ne mogu da pokrenu proces konstitucionalizacijevlasti. Njihovi konstitucionalni potencijali su niski. Oni mogu da obnove de-mokratsku legitimnost. Ali to nije garancija da će samim činom demokrat-skih izbora i uspostavljanjem nove vlasti doista doći do konstitucionalizacije.Decembarski izbori su nesumnjivo dinamizirali politički život, dali mu novpodstrek, ostvarili reprezentativnost i pluralizovali do sada monopoliziranuvlast, ali to nije garancija da će doći do konstitucionalizacije. Da bi se toostvarilo nisu dovoljni demokratski izbori i njima uspostavljena izborna de-mokratija. Potrebno je da se uspostavi takav poredak u kome je ostvaren spojdemokratije (slobodni i pošteni izbori) sa konstitucionalnim liberalizmom(vladavina prava i ograničena vlast). Na novom skupštinskom sazivu i bu-dućoj vladi je da izvrše zaostali posao konstitucionalizacije vlasti, što značimnogo više od pukog donošenja novog ustava kao pisanog formalno-pravnogakta. Ona podrazumeva trajno uspostavljanje ustanova kojima se institucio-nalizuje i ograničava vlast njenim podvođenjem pod pravila i zakone, čime sesprečava arbitrarno vladanje, vladavina političke volje i odlučivanje van in-stitucija i mimo uspostavljenih demokratskih procedura. Drugim rečima,konstitucionalizacija podrazumeva institucionalizaciju vlasti na principu vla-davine prava, a to znači da se izvrši prenos vlasti od ličnosti ka ustanovama ida ustanove postanu centri odlučivanja. Za to je neophodan uslov da se izvršidosledna institucionalna (a ne personalna) podela vlasti, depolitizuju javneslužbe i obezbedi nezavisnost sudstva.

Ovi izbori su stvorili uslove za ovakvu konstitucionalizaciju vlasti ikonsolidaciju demokratije.

Dragor Hiber1

Osvrt na bilans i perspektive reformipravnog sistema

Tekst koji sledi dolazi iz pera autora koji je bio učesnik pro-cesa koje opisuje. Odgovarajući redakcijskom zadatku dasažeto opiše i oceni reforme pravnog sistema u peirodu kojinovinari označavaju kao period DOS-ove vlade(2000 –2003) i osvrne se na ono šta se može očekivati u na-rednom, autor ne može da izbegne subjektivnost. Ona će seosetiti zbog ugla iz kog se pojave posmatraju, vrednosnog si-stema koji se sažeto može svesti na reč: tranzicija. Ali će sezato autor truditi da u ocenama bude vrlo strog. Jasno sagle-davanje propusta i pojedinih neuspeha pretpostavka je zauspešniji rad u narednom periodu.

Tranzicija je kretanje i može biti ne samo kretanje unapred, već i una-zad, ili u krug, od tačke A, preko tačke B, natrag u tačku A. Pravu ocenuuspešnosti prvih koraka da se transformiše srpsko društvo na prelasku iz XXu XXI vek daće istorija, a ovde će biti date naznake o nekim aspektima pro-jektovanih i obećanih pravnih reformi, sasvim grosso modo, jer, jasno, svakidonet propis, svaki sudski ili drugi slučaj iz prakse, za pravu pravnu obradu,zahteva dužu formu i drugačiju aparaturu od zadate. Akcenat će zato biti naukazivanju na potencijalne uzroke, ili razloge onoga što se dešavalo i nago-veštaj onoga što se može očekivati ili što bi valjalo da bude. Da bi se postiglakakva-takva sistematičnost, biće reči o ograničenom broju pitanja: ustavnojreformi, izgradnji institucija države, pravosuđu, pravnom okviru privrednih ifinansijskih institucija; o svakom od ovih pitanja najpre o (ne)učinjenom uprethodnom periodu, zatim o zadacima za budućnost.

I

1. O neophodnosti ustavne reforme govori se od usvajanja važećegUstava Republike Srbije i ranijeg Ustava SRJ; odluka Ustav (donet od jedno-partijske skupštine) pa izbori dovela je u pitanje legitimnost važećeg ustav-nog sistema. Premise ideološke države u ustavnom sistemu su posledica ta-kve odluke. Otuda su sve političke stranke koje su dobile izbore 2000. godinekao jedan od programskih ciljeva imale ustavnu reformu.

Sistemskoj promeni Ustava Republike Srbije nije se, međutim, moglopristupiti pre ustavnog uređenja savezne države. Za ovu tvrdnju, umesto svih,dovoljno je izneti jedan argument: drugi redosled značio bi ili ugrožavanjenačela pravne države i vladavine prava (na primer, u domenu zakonodavnenadležnosti), ili prejudiciranje karaktera, funkcija i nadležnosti zajedničke

Dra

gor

Hib

erPR

IZM

A

18

1 Centar za liberalno-demokratske studije .

države, ili bi se, pak, pristupilo poslu sa sasvim kratkoročnim ciljem – donetiustav sa idejom da bude menjan po preuređenju federalnih odnosa.

Preuređenje odnosa u nekadašnjoj federaciji SRJ moralo je biti složenposao. Ideja, ako je bilo, da će „demokratske promene” u Srbiji rešiti pore-mećene odnose u ostacima južnoslovenske federacije nije bila osnovana, ninačelno ni u konkretnim odnosima. Dvočlane federacije, čak i da između fe-deralnih jedinica ne postoji tolika nesrazmera u veličini, istorijski i uporednopojavljuju se samo kao incident. U svakom slučaju vrlo su složene za pravnooblikovanje.

Godinu dana je bilo potrebno, uz učešće međunarodnih posrednika, dase dogovori okvir buduće državne zajednice, paraustavnim dokumentom okome sam pisao na stranicama Prizme, još toliko da taj okvir bude pretočen uUstavnu povelju. Pojava independističkog raspoloženja i njegove političkeartikulacje (i) u Srbiji, činjenica da izuzev Saveta ministara i VSO nijedna in-stutucija Srbije i Crne Gore nije formirana, da nisu doneti zakoni čije je do-nošenje provodbenim ustavnim zakonom oročeno, jasno ukazuju na proble-matičnu funkcionalnu vrednost nove tvorevine. U najmanju ruku, Ustavnapovelja će biti predmet radikalnih razlika u tumačenju i ubuduće.

U međuvremenu prvobitni DOS se rastočio, dvotrećinska skupštinskavećina je najpe postala sporna, zatim se izgubila, a razlike između ranijih sa-veznika videle su se i kod ustavnih pitanja, od kojih su najčešće pominjananačin izbora predsednika repubike, teritorijalna organizacija Srbije, jedno-domni ili dvodomni parlament. Potencijalna razlika je i u samom definisanjudržave (srpskog naroda i svih drugih naroda, građana…).

Sama promena Ustava Republike Srbije otvorila je pitanje načina, pro-cedure ove promene, o čemu sam takođe pisao u Prizmi. Ostajem pri stavu daje ustavna promena Ustava Republike Srbije u ovom času nemoguća i moždai nepoželjna. Nemoguća, jer se pokušajem postupanja na ustavom propisannačin prejudicira status Kosova, na kome referendum nije moguć (krnji re-frendum je već nekonstitucionalna promena), a nepoželjna, ako stoje razloziza izvesni diskontinuitet sistema, koji ističu svi koji se inače zalažu za noviUstav. Taj diskontinuitet, naime, oličava i formalni ustavni diskontinuitet.

Zakon o načinu i postupku promene Ustava Republike Srbije, po sa-držini ustavni zakon, usvojen prostom većinom, nije srećno rešenje. Prostaparlamentarna većina ne garantuje legitimnost ustavnim promenama, a „kr-nji” referendum nije dovoljan da je nadoknadi. Možda upravo zbog toga,Ustavna komisija formirana na osnovu ovog zakona nije ni izbliza završilasvoj posao, ostavivši pitanje ustavne reforme Srbije, na oficijelnom planu,praktično nezapočetim.

Posledice su se osećale na svim drugim poljima pravne reforme.2. Država i pravno-politički sistem. Najveći podbačaj desio se i u zako-

nodavnoj delatnosti koja je trebalo da stvori uslove za funkcionisanje Srbijekao moderne (po preferencijama autora ovog teksta liberalne) države: izgrad-nju demokratskih institucija političkog sistema i stvaranje i funkcionisanjeefikasne pravne države. U pojedinim oblastima je izostalo prvo, ponegde dru-go, a u jednom broju slučajeva oboje.

OSV

RTN

ABA

LAN

SIP

ERSP

EKTI

VERE

FORM

IPRA

VNO

GSI

STEM

APR

IZM

A

19

Dra

gor

Hib

erPR

IZM

A

20

Izostanak ustavne reforme predstavljao je svakako ograničavajući fak-tor (na primer, za razvoj lokalne samouprave bitno je pitanje pojma i titularadržavne imovine, izvornih prihoda), ali opšta ocena nedovoljno urađenog ilipropuštenih šansi ostaje. Ipak, ima i oblasti sa značajnim pomakom, kao štoće se videti.

Spisak onoga šta nije urađeno, a moglo je i trebalo, je dug, pa je onošto sledi ilustracija.

Prvo, nije preuređen izborni sistem, o čemu je u javnosti bilo mnogoreči. Izuzetak su lokalni izbori (neposredni izbori za gradonačelnika i propor-cionalni izborni sistem), kao i po mnogima neadekvatne izmene Zakona o iz-boru predsednika Republike. Konfuzija u funkcionisanju predstavničke de-mokratije nakon konstituisanja skupštine (na pimer, u slučaju mandata posla-nika DSS) nije otklonjena, već je dobila dodatnu dimenziju odlukom Ustav-nog suda Srbije po kojoj poslanik zadržava mandat i ako napusti stranku i li-stu na kojoj je biran bez obzira na čist proporcionalan izborni sistem i pravopredlagača liste da bez ograničenja odredi poslanike sa nje.

S druge strane, usvojen je i sa Novom godinom stupio na snagu sasvimzadovoljavajući Zakon o finansiranju političkih stranaka, ali regulisanje or-ganizacija kroz koje se odvija politički život nije dovršeno. Nedostaje, naj-manje, nov i moderan zakon o osnivanju i radu političkih stranaka, zakon ko-jim se uređuje nevladin sektor, nije dovršeno rašćišćavanje imovinsko prav-nih pitanja nastalih prestankom rada nekadašnjih društveno-političkih orga-nizacija (rešenje usvojeno na saveznom nivou o sudbini imovine SKJ iSSRNJ trebalo je usvojiti i na republičkom, ili je u ovom domenu pravni si-stem protivurečan). Neki zakoni su najavljeni, a nisu usvojeni, iz različiihrazloga, na primer o sukobu interesa, o dostupnosti informacija itd.

Suočavanje sa prošlošću, za koje su mnogi mislili da je bazični kamenza uspostavljanje Srbije kao demokratske države, nije se zaista dogodilo. Evoargumenata:

Zakon o lustraciji usvojen je sredinom 2003. godine, ali uz mnogo ot-pora i sa izuzetno skromnom skupštinskom većinom, pa ne čudi da je njego-va primena izostala.

Nije otvorena mogućnost rehabilitacije političkih osuđenika, niti ma-kar simboličnog obeštećenja žrtava političke represije. Još nema ni Zakona odenacionalizaciji.

Najzad, Haško pitanje, kao jedan od aspekata suočavanja sa najbližomprošlošću, bilo je i ostalo jedna od razdelnica u političkom životu Srbije.Pravno posmatrano, tek nakon izručenja Slobodana Miloševića usvojen je za-kon koji reguliše saradnju sa Tribunalom u Hagu, da bi se u svakom konkret-nom slučaju iznova otvaralo pitaje njegove primene, i to u ime pravne države.

Kada je reč o zakonodavoj delatnosti, pažnju zaslužuje i Zakon o lo-kalnoj samoupravi, zamišljen da je organizuje po evropskim uzorima. Znatnoizmenjen amandmanima koje je skupština usvojila, ipak, ostao je simboličaniskorak ka savremenim formama.

Ukupna nedovoljnost u zakonodavnim intervencijama praćena je „bur-nom” primenom važećih institucija, u nekim veoma važnim slučajevima

ozbiljno spornim. Imam u vidu slučaj oduzimanja mandata poslanicima DSS,kao i druge političke afere koje su ugrozile kredibilitet institucijama poli-tičkog sistema. U krajnjoj liniji, za to je plaćena politička cena prevremenimizborima.

Srazmerno tamni tonovi u ovoj deskripciji ne menjaju jednu generalnuocenu: temelji demokratije su u Srbiji postavljeni. Fer i pošteni izbori u godi-ni kada je ubijen premijer Republike Srbije dr Zoran Đinđić, smenjivost vla-sti kao demokratski fundament, mogu biti argument umesto ostalih.

3. Pravosuđe je pre izbora 2000. godine, u medijima i publicisticioznačavano kao mesto budućeg početka promena u Srbiji i kvalifikovano iz-uzetno loše. Promenjenog personalnog sastava u deceniji Miloševićeve vla-davine, poniženo i dovođeno u red, naročito nakon protesta grupe sudija, ka-snije Društva sudija, zbog izborne krađe, izloženo pritiscima i pritiscima po-dložno, pravosuđe je od građana percepirano kao jedna od najkorumpiranijihinstitucija.

Sažeto, u projektovanju reforme pravosuđa nužno je bilo postaviti dvaravnopravna cilja: nezavisno pravosuđe i kompetentno i kredibilno pravo-suđe. Imajući u vidu opisano stanje, ciljevi nisu bez međusobne protivu-rečnosti. Nezavisnosti pravosuđa, u državi bez osobite demokratske tradicijei principa vladavine prava utkanog u pravnu svest naroda, nema, prvo, bezdosledno sprovedenog principa stalnosti sudija (i nekih drugih nosioca pra-vosudnih ovlašćenja), a to znači i stalnost onih za koje se opravdano moževerovati da su se, eufemistički rečeno, ogrešili o elementarnu sudijsku etiku,ili za one koji su birani nezavisno od stručnih kriterijuma i čija stručnost i is-kustvo nisu garancija za kvalitetan rad. Poštovanje principa stalnosti rezulti-ralo je i time da je za tri godine – bez ličnog zahteva ili zbog odlaska u penzi-ju – razrerešeno samo nekoliko sudija. Drugo, smatra se da je garancija neza-visnosti i visoka autonomija pravosuđa u izboru i razrešenju nosilaca pravo-sudnih funkcija; to praktično u postojećem ustavnom okviru znači vezanostNarodne skupštine za predloge koji dolaze od nezavisnog tela u kome pre-vlađuju izabrani predstavnici pravosuđa. Ovo je, međutim, potencijalniosnov ne samo opstanka postojećeg pravosudnog kadra i tendencije za samo-reprodukovanjem, na istim principima, već i potencijalni osnov za mešanjeprincipa podele vlasti sa idejom o neograničenoj i nikom odgovornoj sudskojvlasti, koja per definitionem i bez ostatka stoji iznad svih drugih.

U procesima koji su imali za cilj reformu pravosudnog sistema najve-rovatnije je najplodnija bila prva godina ovog skupštinskog saziva. Tri vrste„mera” su je obeleležile: stavljanje van snage odluka o razrešenju sudija do-netih na nezakonit način, promena nosilaca sudskoupravnih funkcija (koje ni-su snabdevene stalnošću) i usvajanje seta pravosudnih zakona.

Usvajanje organizacionih pravosudnih zakona praćeno je kontraverz-nim komentarima o navodnoj političkoj trgovini pri njihovom donošenju.Činjenica je da je DSS predao predloge zakona pre nego što je ministarstvozavršilo svoje nije, smatram, bila odlučujuća: predlozi su bili inspirisaniistom filosofijom, a konačna verzija usvojena uz zajednički pripremni radpredlagača, predstavnika pravosuđa i ministarstva.

OSV

RTN

ABA

LAN

SIP

ERSP

EKTI

VERE

FORM

IPRA

VNO

GSI

STEM

APR

IZM

A

21

Teškoće u primeni ovih zakona otuda su imale druge uzroke, verovat-no u protivurečnostima koje su opisane. Ubrzo je, naime, došlo i do teško ob-jašnjivih napetosti između pravosudnih i dela izvršne vlasti, zatim do palija-tivnih i ne uvek razumljivih izmena zakona. Istovremeno, nisu, verovatno izobjektivnih razloga, završene pripreme za primenu sistema, pre svegauvođenje apelacionih i upravnog suda, tako da aktuelno stanje nije uočljivobolje od nasleđenog.

Stanje u pravosuđu, ali i u organima zaduženim za otkrivanje krivičnihdela i učinioca s jedne strane, ali i stanje u društvu, kriminalizacija pojedinihsegmenata društva, s druge, razlozi su za uvođenje posebnog dela pravosud-nog sistema – specijalnog suda i tužilaštva za organizovani kriminal. Speci-jalno u pravu uvek izaziva znak pitanja: nije li u pitanju kapitulacija redov-nog pravnog sistema zbog njegove nedostatnosti? Neka pravila postupka ko-ja važe za ovaj podsistem (nemam u vidu ona najdiskutabilnija, privremenouvedena za vreme vanrednog stanja) takođe izazivaju podozrenje. Za za-ključke o opravdanosti i dometu ovog pravosudnog podsistema je, ipak, rano.

Najzad, samo delimično zbog nedostatka odgovarajućeg ustavnogokvira, šteta je što nije pokušano sa stvaranjem za naš pravni sistem nove,uporedno dokazane ustanove – ombudsmana.

4. Značajne reforme su ostvarene u izgradnji novog pravnog okviraprivrednog i finansijskog sistema. Mogu se uočiti konture jednog savreme-nog, tržišno orijentisanog sistema.

U stvaranju pretpostavki za ovakav sistem jedan od najvažnijih eleme-nata je sistem privatizacije. Izabrani model prodaje verovatno najviše odgo-vara zakasneloj tranziciji u Srbiji (autor ovog teksta se pre 2000. godine zala-gao za mešovit model sa prodajom kao dominantom i vaučerskom privatiza-cijom po ostatku), a u sprovođenju, uz nekoliko spornih slučajeva, koliko jejavnosti pa i autoru poznato, nije bilo skandala inače karakterističnih prak-tično za sve tranzicione zemlje.

Sledile su: reforma poreskog sistema, još uvek u toku (uvođenje pore-za na dodatu vrednost je sledeća, verovatno odlučujuća faza), bankarskog si-stema, veoma značajna promena radnog zakonodavstva usmerana kauvođenju savremenog tržišta rada, značajni koraci ka stvaranju savremenihsredstava obezbeđenja potraživanja itd. (Detaljnije u tekstu posvećenom eko-nomskim pitanjima).

Vredi se ovde kratko zadržati na dva pitanja koja ulaze u domenoznačen kao suočavanje sa prošlošću, istovremeno sa pitanjima značajnim zastvaranje poverenja u bazične institucije, pre svega svojine i pravne jednako-sti učesnika na tržištu, time i miljea i pretpostavki za normalnu tranziciju.

Prvo je pitanje reprivatizacije (denacionalizacije, dekonfiskacije odno-sno obeštećenja). U ekspozeu dr Zorana Đinđića u Narodnoj skupštini pri iz-boru prve Vlade denacionalizacija je označena kao jedan od prioriteta. Doraspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora učinjeno je međutim samo jed-no: Zakonom o privatizaciji unapred su rezervisane sume neodređene visineza fond za obeštećenje.

Dra

gor

Hib

erPR

IZM

A

22

Optimalno je sprovesti reprivatizaciju simultano sa opštom privatizaci-jom. Istovremeno, iskustva drugih tranzicionih zemalja pokazuju da je onauvek ograničena, da u brojnim slučajevima naturalna restitucija ustupa mesto(ograničenom) obeštećenju. Opravdanje za zakašnjenje Zakona o reprivatiza-ciji moglo bi se tražiti u ustavnim ograničenjima, na primer onom koje se od-nosi na građevinsko zemljište, koje ne može biti vraćeno jer ne može biti uprivatnoj svojini. Ipak, pokazalo se da se radi o promašenom, neostvarenomprioritetu.

Drugo je pitanje imovine stečene pod privilegovanim uslovima u pret-hodnom režimu. Zakon o ekstraprofitu, a naročito njegova neefikasna i ponekima kontraverzna primena, pokazalo se, nisu bili pravi odgovor na ovo pi-tanje.

5. Malo je grana prava i ustanova koje nije trebalo preispitati, menjati,iznova graditi. Donet je veliki broj propisa, još veća je lista pitanja koja čeka-ju na red. Pomalo stihijski zakonodavni rad, slabosti u pravosuđu i upravi odkojih zavisi primena prava, nisu rezltirali zdravim pravnim poretkom, prav-nom državom i vladavinom prava. Ali ocena nije toliko negativna kao što seto ponekad ističe. Urađene su mnoge značajne stvari, prvi, time i najteži ko-raci u mnogim nespomenutim oblastima u ovom tekstu, od ljudskih prava(raniji savezni zakon o zaštiti manjinskih prava, Povelja o manjinskim pravi-ma, ratifikacija međunarodnih konvencija kojima se štite ljudska prava), pre-ko prosvete i obrazovanja do krivičnog procesnog prava, na primer.

Smatram da bi se opšta ocena pravnih reformi u prethodne tri godinemogla sažeti na sledeći način:

• Kvantitativno, reforme obeležava i ogroman zakonodavni rad, i u Na-rodnoj skupštini Srbije i ranijoj Skupštni SRJ. Donet je veliki broj pro-pisa, u različitim oblastima, različitog kvaliteta, sve u uslovima relativ-no skučenog ustavnog okvira, „specifičnih” federalnih odnosa (u koji-ma je ranija savezna Skupština donosila propise koji su imali da važesamo za Srbiju).

• Kada je o zakonodavnoj politici reč, za autora kao pravnika najzani-mljiviji je odgovor na sledeća tri pitanja:a. Kakve zakone je trebalo donositi u ovoj, početnoj fazi tranzicije:

one koji za cilj imaju da pokrenu i regulišu sam tranzicioni procesili, pak, takve koji regulišu odnosno pitanje na željeni, uslovnorečeno konačni način, odnosno kako je postupano? Isti problem,uostalom postoji i kod deregulacije, kao specifičnog oblika pravnereforme: mora se voditi računa o tome da brže ide proces destrukci-je starih nego konstrukcije novih ustanova i da deregulacija značideregulaciju u sistemu, a ne destrukciju sistema. Ocena je da je po-stupano na oba načina, i ne uvek optimalno. To pokazuje činjenicada niz novih ustanova nije dobilo praktičnu potvrdu, a neke suozbiljno kompromitovane u prvim koracima primene (Radio-difu-zni savet).

b. Povezana su pitanja recepcije, harmonizacije i unifikacije. Izgrad-nja novih pravnih institucija, kojima se reguliše tržišna ekonomija,

OSV

RTN

ABA

LAN

SIP

ERSP

EKTI

VERE

FORM

IPRA

VNO

GSI

STEM

APR

IZM

A

23

razuman uzor ima u pravu koje ih poznaje. I inostrana ekspertskapomoć koja je dobijana vuče na preuzimanje rešenja iz razvijenini-jih pravnih sistema. Mada smatram preteranom skepsu koju su, naprimer, pokazali neki naši ekonomisti u odnosu na mogućnost re-cepcije privredno-sistemskog zakonodavstva, to ne znači da kod re-cepcije ustanova ne treba biti izuzetno oprezan. Manje izgleda nauspeh ima, na primer, recepcija anglosaksonskih od kontinentalnihustanova; pravila o dejstvu pravnog miljea na recepciju, kao i drugakoja su formirana u pravnoj komparativistici, bez nužde ne trebazaobilaziti.

c. Treće je pitanje zakonodavne politike u užem smislu. Izvršna vlast,prirodno, sprovodeći sopstvenu politiku, javljala se najčešće kaopredlagač zakona, na parlamentu je poslednja reč. Na manje ili višezadovoljavajući način, u postupak pripreme pojedinih nacrta zako-na, ili javnu raspravu o nacrtima, uključeni su mnogi, uključiv inaučne institucije, nevladin sektor, pravosuđe. Ono šo je manje vi-dljivo je politika zakonodavne delatnosti, na primer redosled u po-stupku pripremanja zakonskih nacrta. Naravno da je i tu izvršna, sa-mo delom i zakonodavna vlast imala odlučujuću reč, i da su Vladeimale svoju politiku, ali se ne može sasvim otkloniti ocena o izve-snoj stihijnosti. Brze izmene tek donetih propisa to najbolje po-tvrđuju.

Ogroman posao na izgradnji i reformi našeg pravnog sistema tek pred-stoji. Neophodna brzina jeste opravdanje za propuste i neusklađenosti, manjeza nedoslednu primenu prava. Greške, ipak, treba da opominju.

II

U trenutku nastanka ovog teksta poznati su rezultati izbora, ali vladapotpuna neizvesnost oko formiranja Vlade i skupštinske većine. Samim timteško je naslutititi generalni pravac kojim će Srbija krenuti, još manje akcen-te, modele i tempo pravnih reformi. Otuda, tekst koji sledi, koji po zamisli re-dakcije treba da bude okrenut budućnosti, ne predstavlja predviđanje, još ma-nje preporuke koje bi se autor usudio da predloži, na osnovu sopstvenog si-stema vrednosti. Biće navedena samo neka pitanja na koja će odgovor bezsumnje biti davan, i stav o pravcima reforme u svetlu ocena iznetih od stranebitnih političkih činilaca u prethodnom periodu.

1. Usvajanje novog Ustava je preokupacija svih političkih stranaka za-stupljenih u novoj Narodnoj skupštini, izuzev delimično SRS, koja smatra dasu promene unutar važećeg Ustava dovoljne, ako su uopšte potrebne – a bezove stranke praktično nema dvotrećinske većine. Verovatno je, ipak, da će sena novom Ustavu raditi, i to odmah.

Kada je o načinu promene ustava reč, autor nema razloga da promenistav koji je pre godinu dana branio u Prizmi. Smatram, dakle, da je neophodnareprezentativna Ustavna komisija, koja je po sastavu šira od predstavljanja po-slaničkih grupa (sada tim pre, jer u parlamentu neće biti manjinskih stranaka),

Dra

gor

Hib

erPR

IZM

A

24

i dvotrećinska skupštinska većina, bez referenduma. „Krnji” referendum, poteritoriji koju zahvata, podjednako je kršenje važećeg ustava kao i odsustvo re-ferenduma, a implicitno sadrži stav o statusu Kosova.

Ako bude bilo političke volje da se nov Ustav donese, mislim da nećebiti preterano mnogo problema u formulisanju ustavnog teksta, sudeći po po-znatim dilemama.

Zamislivo je i da se, ako nema snage da se usvoji nov Ustav, učinenužne korekcije važećeg. (Bilo bi rđavo da se kao politički odgovor na even-tualnu blokadu usvajanja novog ustava odustane od bilo kakvih promena). Zaizmene se, pored usaglašavanja sa Ustavnom poveljom (na primer, u zakono-davnoj nadležnosti, u oblasti ljudskih prava – usaglašavanje sa Poveljom oljudskim pravima), može kandidovati nekoliko važnih pitanja, kao što su svo-jina (ukidanje odredbe po kojoj je za pojedina dobra, na primer građevinskozemljište, rezervisana društvena i državna svojina, drugačije regulisanjedržavne svojine kada je reč o svojini lokalnih zajednica), zatim delegacija,prenošenje državnih ovlašćenja sa države na druge subjekte (na nedržavna re-gulatorna tela, po aktuelnoj terminologiji agencije, za pojedina tržišta, na pri-mer telekomunikacije, radiodifuziju), ako se želi prihvatanje evropskogtržišnog modela. Neka druga pitanja, kao na primer teritorijalna organizacijadržave, inače vrlo sporna, ako je zbog nedostatka političkog konsenzusanužno, mogu sačekati izvesno vreme; možda je preterano očekivati da će ovapolitička generacija u ovim političkim uslovima na ovo pitanje dati trajan od-govor.

Pravosuđe, uprava, institucije političkog sistema, kao elementi jačanjaili stvaranja institucija pravne države i vladavine prava, iz mnogo razlogaističu se kao prioritet.

Kada je o pravosuđu reč, treba „podvući crtu” kada je o sudsko-organi-zacionim propisima reč, prečistiti tekstove na fonu bazične ideje o institucio-nalnom okviru koji omogućuje formiranje nezavisnog i odgovornog pravo-suđa, bez daljih eksperimenata i neizvesnosti neprimerene osetljivoj instituci-ji kao što je pravosuđe.

Time se neće rešiti otvoreno (ili otvarano) pitanje stručnog i profesio-nalnog kredibiliteta postojećeg pravosudnog kadra. Srbija ima važeći i nepri-menjen Zakon o lustraciji. Profesionalnu lustraciju dozvoljava i važeći Zakono sudijama. Do sada se o njoj mnogo govorilo, a bez rezultata. Možda je neo-phodan minimum dosledna primena odredbi o mogućnosti razrešenja sudijazbog nezakonitog i nesavesnog rada. Istovremeno, potrebna je stručna eduka-cija, poboljšanje organizacije rada pravosudnih organa i puno rada i strpljenjadok se ne dođe do kredibilnog pravosuđa.

Za efikasno pravosuđe potrebna je i revizija procesnog i izvršnog za-konodavstva, i to korenita.

Upravu je nemoguće reformisati (samo, prvenstveno) promenom pro-pisa. Za efikasnu i kredibilnu upravu potrebne su i brojne organizacione, teh-ničke, personalne i druge promene na bolje. Na ovom mestu treba naglasitinekoliko pitanja u kojima je nužno nastaviti tek započete reforme.

OSV

RTN

ABA

LAN

SIP

ERSP

EKTI

VERE

FORM

IPRA

VNO

GSI

STEM

APR

IZM

A

25

Prvo je reforma (pravnog uređenja) represivnog aparata – vojske i po-licije. Ne bez razloga se njihova „civilna kontrola” naglašava kao temeljpoželjnih reformi. Sigurno je, na primer, da je odvajanje Bezbednosno-infor-mativne agencije od Ministarstva unutrašnjih poslova važan početni korak,ali ni izdaleka nije dovoljan. Reforme u ovoj oblasti su delikatne, ali njihovodalje odlaganje preti da konzerviše specifične centre moći i ugrozi reformskiproces u celini.

Drugo je reforma poreskih službi. Tamna brojka u evaziji poreza ne-sumnjivo je značajna, a sudska poništavanja poreskih rešenja moguć razlogimaju i u nedovoljno kvalitetnom radu ove službe.

2. Kada je reč o instutucijama privrednog i finansijskog sistema, nadamse, prvo, da reverzibilni procesi nisu mogući ili verovatni. Nadam se, posebno,da neće biti napušten koncept ubrzane privatizacije (slovenački model, koji sepominje, bio je moguć u uslovima relativno očuvane privrede, u Srbiji biznačio samo kratkoročno, dok ne presuše sredstva, prelivanje iz budžeta u do-kazano neefikasna preduzeća; taj model je isprobao Milošević), makar da bu-de korekcija u modelu, kao ni začeci tržišnog radnog zakonodavstva. Cenatranzicije se mora platititi, a drugo je pitanje preraspodele tog tereta.

Reforma će, međutim, neminovno pasti ako ne bude nastavljena. Predbudućom Vladom i Narodnom skupštinom je zadatak da donese još niz pro-pisa, sa neposrednim posledicama, od kojih neki neće biti popularne. Kaoprimer mogu se navesti nov Zakon o stečaju (predlog je pripremljen, i uz svemoguće kritičke opaske može se reći da mu je osnovna filosofija dobra), iz-vršni propisi, naročito za odluke trgovinskih sudova, novo kompanijsko za-konodavstvo, naročito u oblasti tzv. javnih preduzeća, i sledstveno novo re-gulisanje energetike, saobraćajnih sistema, zatim antimonopolsko zakono-davstvo itd.

Stvari će biti mnogo jasnije i ozbiljnije, ako Srbija i Crna Gora dobijepozitivnu Studiju o izvodljivisti i ako se pristupi usaglašavanju domaćih pri-pisa sa pravom Evropske unije. Poznato je da je u pitanju posao ogromnogobima, istovremeno uz nužne promene ne samo ekonomske, već i pravne fi-losofije.

Nezavisno od toga da li će i kada će Srbija ući u Evropsku uniju, pri-bližavanje evropskim standardima u normativnom delu pravnog poretka i do-sledna, prema svima jednaka primena prava, vrednosti su same po sebi iučiniće Srbiju boljom nego što jeste. Zato to treba da bude osnovni pravac da-ljih pravnih reformi.

Dra

gor

Hib

erPR

IZM

A

26

Slobodan Samardžić1

Enigma institucionalizacije

Značaj izbora i beznačajnost institucija

Učestali izbori su pouzdani znak političke nestabilno-sti jedne zemlje. Oni upućuju na dve međuuslovljene stvari– na nepostojanje jedinstvenog političkog okvira javne poli-tike (odsustvo saglasnosti oko osnovnih političkih vrednosti iciljeva) i na nepostojanje opšteg pravnog okvira javne politi-ke (odsustvo stabilnih institucija). Samo u Srbiji, ne računa-jući prethodnu federaciju ili sadašnju državnu zajednicu, brojvanrednih parlamentarnih izbora premašio je broj redovnihizbora (4:2). Takođe, ako zbrojimo vanredne i ponovljenepredsedničke izbore, njihov broj bio je veći od broja redovnih (4:3). Znači,birači Srbije su samo za dve institucije svoje republike u toku trinaest godinapostojanja političkog pluralizma ravno trinaest puta izlazili na izbore (jed-nom godišnje u proseku), svaki put nadajući se boljem.

Kada se danas, u svetlu ove statistike i posle upravo završenih izbora,ponovo čuje mišljenje da vlada, ma kako bude sklopljena, neće sastaviti ceomandat, onda se zapravo suočavamo sa nečim mnogo bolnijim od izvesnonestabilne vlade. Suočavamo se, naime, sa činjenicom da Srbija svoj političkiživot još uvek živi više u elementarnom nego uređenom stanju, da je više ustanju neporetka nego poretka i da se stoga nalazi ne samo u preddemokrat-skom nego i u predsistemskom položaju. Nije, dakle, nestabilnost političkihinstitucija nešto što bi suštinski označavalo njenu savremenu političku istori-ju (od 1945. do danas), već je to pre beznačajnost političkih institucija zapisa-nih u njenim ustavima za njen svakodnevni politički život. I to gotovo napodjednak način u vreme centralizovanog partijskodržavnog monopola(1946-71), u vreme decentralizovanog partijskodržavnog monopola (1971-1990), u vreme prividnog stranačkog pluralizma (1990-2000) kao i u vremevladalačkog koalicionog hiperpluralizma (2000-03), koje će se po svoj prili-ci, mada u ublaženoj formi, produžiti i posle ovih izbora. Bez izbora (do1990) ili sa njima, kojima kao da je zadatak bio da brojno nadoknade prazni-nu od četrdeset pet godina, Srbija ne može da stane na tlo institucionalizova-ne politike saglasne prethodno propisanim i šire prihvaćenim pravilima.

Iz ove perspektive posmatrana, aktuelna politička (više javnomnjenj-ska) podela na demokratsku i radikalsku stranu postojećeg političkog spek-tra čini se beznačajnom. Nije, naime, jasan kriterijum podele. Ako je on pro-gramskog karaktera, onda podela može biti ili višestruka – po određenimparcijalnim preferencijama, ili je nema – svi se opredeljuju za demokratiju i

ENIG

MA

INST

ITU

CIO

NA

LIZ

ACI

JEPR

IZM

A

27

1 Fakultet političkih nauka, CLDS .

vladavinu prava. Ako kriterijum (što je najčešće) ide linijom novi vs. starirežim, onda ovakvu podelu nikako ne možemo prihvatiti. DSS, kao najjačastranka u tzv. demokratskom bloku, rano se distancirala od DOS-ove vlada-vine, kao i Nova Srbija nešto kasnije. SPO nije učestvovala u toj vladavini, ajeste u prethodnoj. G17 je nova stranka, koja na političku scenu stupa u do-ba opšteg nepoverenja. Ostaje još jedino DS sa grupom malih stranaka kojidanas baštine DOS-ov režim, tj. njegove učinke. Osim toga, ideja „izvornogDOS-a” je politički besmislena, jer je ta zvezda zasijala za jednokratnu upo-trebu i davno se ugasila, a posle nekog vremena i njen poslednji zrak. Jedinimogući kriterijum gornje podele može biti učešće u predosovskom režimu,koji je izvesno bio nedemokratski. Ali, onaj dosovski nije bio dovoljno de-mokratski, ili sistemski dovoljno različit od prethodnog da bismo njihovedanašnje protagoniste na toj osnovi delili. Među njima (režimima kojima sute stranke bile na čelu) postoje vidljive razlike, ali i mnoge suštinske slično-sti, od kojih je prva – vaninstitucionalni način vladanja.

Ovaj uvod treba da formuliše jednu tezu. Ona glasi: Srbija se počet-kom 2004. nalazi u političkom i institucionalnom ćorsokaku. Šta je, zapravo,smisao teze sadržan u rečenici koja na prilično prost način (common sense)izražava stanje stvari. To je stav da, prvo, Srbija tokom devedesetih nije ima-la institucionalnu alternativu oličenu u opozicionim političkim strankama, štose, drugo, pokazalo onda kada su one preuzele vlast. Odatle se izvodi pret-hodni zaključak da je tek 2004. godina nulta tačka novog sistemskog početkaSrbije kada je reč o njenoj političkoj institucionalizaciji, analogno stanju ukome su se uspešne zemlje tranzicije našle 1990. godine.

U raljama srpske novije političke tradicije

U političkom smislu DOS-ova vlast nije doživela pad nego fijasko.Njen politički bilans (ograničavamo se na političko-institucionalnu sferu) bioje onakav kakvog joj je mogao poželeti njen idealni neprijatelj: ostanak sta-rog ustava, poigravanje vlade (i vladajuće većine) sa parlamentom, domi-nantna politička uloga velike (obimne) vlade, malog kabineta i paravladinogtela (predsedništvo DOS-a), istovremena gradnja i razgradnja pravosudnogsistema, arogantno nepoštovanje odluka ustavnog suda, predsednički izbornimarifetluci i postizborne kreacije (ustanovljenje v.d. predsednika Republikebez roka upotrebe), političkodržavna promocija i direktno finansiranje arkan-skog nevladinog sektora (tzv. civilnog društva), sistem lične vlasti i personal-nog povereništva. Dakle, saldo čiji je efekat potpuno onemogućavanje insti-tucionalne reforme sistema.

U formalnom pogledu ovakva vladavina bila je u savršenom kontinui-tetu sa prethodnom i njome prethodećom. Jedina šansa diskontinuieta bila jesadržana u materijalnim rezultatima takve vladavine. Tu je, međutim, posto-jala mrtva trka između starog i novog, tj. između uspeha i neuspeha. Inflacijaje drastično smanjena ali je spoljnotrgovinski deficit dramatično porastao,državne rezerve su se povećale ali je društveni proizvod stagnirao, privatiza-cija je započeta ali se i broj nezaposlenih povećao, privatizovana su samo

Slob

odan

Sam

ardž

ićPR

IZM

A

28

uspešna preduzeća dok za neuspešna ne postoje rešenja, političke slobode suporasle ali kriminal nije opao, mediji su oslobođeni ali javnost nije sazrelaitd. Ovi kontradiktorni pokazatelji bili bi očekivani za srpsko tranziciono is-kustvo, kao i za svako drugo da u pozadini skale uspešnosti stoji opšta si-stemska stabilizacija, a ne finansijska i politička podrška Zapada, pre svegaEvropske unije i njenih članica. Za tri godine, međutim, ova obilata pomoć(preko četiri milijarde evra) nije korišćena za uspostavljanje novog privred-nog i političkog sistema, već pre za uspostavljanje nove političko-privredneoligarhije sa vrlo nesigurnim i problematičnim ukupnim materijalnim postig-nućima.

I kao što biva kada se lestvica očekivanja visoko podigne, a program-ska obećanja ne ispunjavaju, u pomoć priskače ideologija koja treba da izvršiiluzornu zamenu stvarnosti za ideju. U DOS-ovom slučaju bila je to na brzi-nu sklepana ideologija reformizma koja je kolala okljaštrenim institucijama ilojalnim medijima. I pored toga što je ta propagandna floskula predstavljalazamenu za stvarni sistem svega tri godine, ona je ipak ostavila svoj karakteri-stičan trag među svojim karakterističnim recipijentima, a to je, kao u svakomporetku sa ideološkom dominantom, društvena elita – političko-poslovna iintelektualna. I pored toga što se DOS-ov sistem naprosto raspao, a da se kaosistem nije ni uspostavio (što je naprosto istorijska sreća), upravo ćete u ovimdruštvenim slojevima i danas naći relikte dosovske reformske ideologije u vi-du percepcije „izvornog DOS-a” kao „demokratskog bloka” i percepcije nje-govih materijalnih učinaka kao „započete, a nedovršene reforme”.

No, vratimo se političkim institucijama. Ovaj ekskurs u materijalnupolitiku i ideologiju (propagandu) bio je potreban upravo zbog njih. Kad godone ne funkcionišu političari propagiraju uspehe u pojedinim oblastima svojedelatnosti, istovremeno pripisujući neuspehe starom režimu i opoziciji. To posebi nije neobično. Specifičnost Srbije je u tome što se DOS-ova vlast opre-delila za takav način vođenja politike. Za nju je institucionalni okvir tekućepolitike bio od sekundarne važnosti. Ona je reforme, pre svega ekonomskekojima je dala prioritet, sprovodila u institucionalnom vakumu. Ona nije hte-la da menja ustav, a kada je s tim počela posle više od dve godine na delu jebio čisti politički voluntarizam izražen u Zakonu o postupku za promenuustava. Ona nije htela da izmeni paket izbornih zakona, niti je nameravala dadonese zakon o konfliktu interesa. Nije uvela red u Miloševićeve izborne spi-skove i jedinstveni izborni spisak. Sama je derogirala i izmenila neke zakoneiz oblasti pravosuđa, za šta je iskoristila vanredno stanje. Ustavni sud je per-sonalno bio kompletiran tek posle dve godine itd. Bez uređenja ovih oblasti,javna politika se vodi u pravno nedefinisanom prostoru i ako njeni akteriumisle neku prevratničku društvenu misiju (privatizacija, obrazovanje za de-mokratiju, kolektivna katarza i kulturna dekontaminacija) ona postaje revolu-cionarna u najgorem smislu reči sa svim sociološkim i sociopsihološkim po-sledicama koje smo imali posle 1945, 1971. i 1987.

Razume se da je ovakva politika imala tokom tri godine svoje nosioce,koje je iznad svega lako identifikovati. Ali, bojim se da je problem mnogodublji i da ukazivanje na vinovnike prvog srpskog tranzicionog neuspeha ne

ENIG

MA

INST

ITU

CIO

NA

LIZ

ACI

JEPR

IZM

A

29

bi suštinski pomoglo. Jer, konačno, moramo misliti i na alternativu koja trebada bude strateška, a ne naprosto personalna. I možda nam upravo ovaj ugaomože pomoći da sebi objasnimo ovaj maligni fenomen nedostatka institucio-nalizovane politike u Srbiji, posebo u poslednje tri godine. Jer, da je većaanalitička pažnja tokom devedesetih bila posvećena alternativi, tj. srpskojopoziciji, možda bi bar načelno bilo jasno otkud trogodišnja repeticija poli-tičkog stila koji je Srbijom deminirao decenijama.

U zaoštrenoj formi osnovno pitanje glasi: zašto u Srbiji tokom devede-setih godina nije bila izgrađena ozbiljna opozicija, ona koja bi kasnije moglada pruži pravu institucionalnu alternativu. DOS to nije mogao ne zbog svogpersonalnog sastava, mada ni ovaj faktor ne treba potcenjivati, već prvenstve-no zbog svoje strukture. Ali, DOS 2000. godine nije bio slučajnost u Srbiji,već nužan izdanak velikog opozicionog neuspeha tokom devedesetih. Za de-set godina Miloševićeve vladavine nije bila izgrađena ozbiljna opozicionastranka, ili maksimalno dve do tri, koje bi predstavljale ne samo trenutnu po-litičku alternativu u odnosu na režim (u nekom izbornom času), već i nukleuspotonjeg stranačkog sistema. Umesto toga, postojalo je sijaset malih stranakaad hoc udruživanih u antirežimske grupacije (1992, 1993, 1996/97, 2000, aliuvek različitog sastava), koje je režim lako – propagandno, nasilno ili korup-tivno – razbijao. Ozbiljnu stranačku opoziciju zamenjivala je u Srbiji ras-pršena i negativno politizovana socijalno-politička scena, koja se sastojala odstotina aktivističkih jezgara jedne programske tačke bez pozitivnog program-skog jedinstva, autoriteta i vođstva. Nasuprot snažnom autoritarnom jedin-stvu režima stajala je anarhoidna opozicija koja je bila više kulturološkiatraktivna nego politički delatna, više politički ekskluzivna nego strateški ja-sna, više samodovoljna i samozadovoljna nego posvećena odgovornom za-datku preuzimanja vlasti. Kada joj je vlast najzad pala u ruke, kao posledicapobunjeničke snage brojnog građanstva, strane pomoći i iznuđene unutrašnjeorganizovanosti, ona nije osetila taj stvarno prekretni istorijski momenat, većje u biti ostala ono što je i bila i kako je sebe nastavila da zove – demokratskaopozicija Srbije. Zadržala je svoj opozicioni mentalitet i onda kada je preuze-la vlast, jer nije htela da se pomeri iz svoje maloletničke udobnosti.

Takve političke snage ne grade institucije, već samo produžavaju svojrevolucionarni san, ovog puta ne sanjajući juriš na vlast, već duboke društve-ne reforme. Sredstvo za postizanje reformi postaje vlast u ogoljenom izdanju,ponovo neograničena čvrstim pravilima i postojanim institucijama. I kako jeto u istoriji već viđeno, umesto postepenog i ravnomernog jačanja svih poli-tičkih institucija, zakonodavnih, izvršnih, upravnih i sudskih, centralnih i lo-kalnih, itd, dolazi do hiperaktivnosti izvršne vlasti oličene u vladi (predsed-nik Republike biva eliminisan kao državni organ), koja vodi reforme u jed-nom simuliranom parlamentarnom sistemu bez podrške nezavisnog sudstva,jer ono ne postoji, i bez obavljene reforme državne uprave. Država ponovodospeva u ruke političke oligarhije sa svim pratećim pojavama moralnogkvarenja (korupcija), političko-privrednog klijentelizma i loše društvenespontanosti (stihije socijalnog života).

Slob

odan

Sam

ardž

ićPR

IZM

A

30

Da li su poslednji izbori prekretni za institucionalizaciju poli-tičkog života

Uvođenje delatnih institucija u jedan politički sistem ne može biti nijednokratan čin, niti kratkotrajan proces. Strogo govoreći, nije reč o uvođenjuinstitucija u sistem, već o izgradnji samog sistema. Uvođenje je više aktivi-stički izraz koji upućuje na političke delatnike koji nešto treba da urade. Inaše oči su politički pre upućene na delatnike, koji su po pravilu vidljiviji odstruktura (socijalnih, moralnih, institucionalnih itd.). Posle poslednjih izboraoni su vidljiviji od prethodnih, jer ih je naprosto mnogo manje. To je posledi-ca jedne slučajnosti, neizmenjenog izbornog zakona u sadejstvu sa raspadomvladajuće hipersložene koalicije. Nije, međutim, slučajnost što vladajuća ko-alicija nije izmenila izborni zakon, iako njenim brojnim članicama u slučajuraspada koalicije on uopšte nije odgovarao. DOS je ipak predstavljao neka-kvo političko jedinstvo i samo je kao takav mogao da reflektuje jedinstven in-teres. Rekli smo da u orbiti tog interesa nije bila promena tzv. političkog za-konodavstva i sve dok je bio jedinstven DOS je bio i dosledan u onome što jeradio i u onome što nije radio. Zato je raspadnuti DOS u liku najvećeg brojasvojih ostataka bio žrtva sopstvene politike. Većina stranaka bivše koalicijenije ušla u parlament i to je dobro za budući srpski parlamentarizam. Ali, sra-zmerno mali broj stranaka koji je ušao u parlament nije posledica racionalnepolitike jačanja parlamentarizma, već neracionalne antiinstitucionalne politi-ke DOS-a, bar sudeći po njegovom odnosu prema izbornom zakonodavstvu.Ako je dobar rezultat proizašao iz nečije neracionalne politike, onda ipakmožemo da zaključimo da je on, kao dobar, posledica neke slučajnosti. Istokao što je Miloševićev politički sunovrat (što je bilo politički značajno i do-bro) krenuo od lošeg sopstvenog političkog poteza da promeni zakon o izbo-ru predsednika tadašnje savezne države.

Za razliku od prethodnog, važno je da je sada srpski parlament jedno-stavniji, sastavljen od manje stranaka i manjih koalicija, koje su bile dovoljnojake da prekorače restriktivnu klauzulu od pet odsto. Značaj ove činjenice,međutim, ne posmatramo sa političko-sadržinske nego sa formalne strane. Tose često i ističe u postizbornim komentarima. Kaže se: dobro je što je došlodo ukrupnjavanja političke scene. Zašto je to dobro? Iz prostog razloga što ćeposle ovih izbora u Srbiji politiku početi da vode stranke, a ne nereprezenta-tivne interesne skupine. Dakle, stranke koje imaju svoje biračko telo, unu-trašnju organizaciju, vođstvo i programe. Stranke koje će ući u vidljivumeđusobnu konkurenciju i čija će popularnost, pa i postojanje, zavisiti oduspeha ili neuspeha na vlasti ili u opoziciji.

Kakve ovo ima veze sa nasušnom potrebom da se u Srbiji uvedu stabil-ne i politički relevantne institucije? Veza između političkih stranaka i institu-cija je jako posredna, pogotovo u periodu formiranja i stabilizovanja instituci-ja. Stranke su činioci političkog života koji najefikasnije vrše transpozicijudruštvenih interesa u političke strategije. Osim toga, one obezbeđuju političkuravnotežu aktuelnih političkih snaga. Ona ne dovodi automatski do institucio-nalne ravnoteže – među institucijama na koje je raspodeljena zakonodavna,

ENIG

MA

INST

ITU

CIO

NA

LIZ

ACI

JEPR

IZM

A

31

izvršna i sudska vlast, ali ravnoteža među strankama jeste politička pretpo-stavka institucionalne ravnoteže. Drugim rečima, delotvornost političkih in-stitucija uveliko zavisi od postojanja i stabilnosti stranačkog sistema. Sistemvlasti u demokratskim poretcima funkcionalno je zavisan od njihovog stra-načkog sistema. Možemo li zamisliti kabinetsku verziju britanskog parla-mentarnog sistema bez faktički dvostranačkog sistema sa jednom strankomna vlasti i jednom u opoziciji? Ili kancelarsku verziju nemačkog parlamenta-rizma bez faktičkog trostranačkog sistema sa dvojnom koalicijom na vlasti?(Otkako su Zeleni ušli u parlament, njihova sistemska uloga je faktički posta-la udvojena uloga liberala kao stalnog koalicionog jezička.)

Poslednji izbori jako su doprineli bistrenju srpske stranačke scene. Ali,do uvođenja dobrih institucija još je dug put sve i da se uskoro obrazuje koa-liciona vlada. Najpre, ta vlada teško može biti dvojna, što je jedina forma sta-bilne koalicione vlade i stabilne većine u parlamentu. Već trojna koalicionavlada uvodi veliku neizvesnost za njen puni mandat. Postoji, doduše, teoret-ska mogućnost formiranja dvojne koalicione vlade između DSS i SRS, što bi,isto tako teoretski, najvećma doprinelo postepenom stabilizovanju institucija.Ali, iz niza praktično-političkih razloga, u koje ovde ne možemo da ulazimo,takva koalicija nije verovatna. Politički je mnogo verovatnija drugojačija ko-alicija, ona sastavljena od više stranaka. Ali, kao ni prva teoretska mo-gućnost, ni ova, iako realnija, ne dovodi direktno do stabilizovanja instituci-ja. Štaviše, formalno gledano, ona je još nepovoljnija za ovo postugnuće odinače teže ostvarljive dvojne koalicije. Šta je onda realistički politički opti-mum za nepovratni proces institucionalizacije političkog života u Srbiji?

Novi ustav i delotvornost institucija

Odgovarajući na ovo pitanje poći ćemo od zajedničkog predizbornogimenioca stranaka u novom parlamentu koje su spremne na promenu ustava.Iako institucije nisu jedina ustavna tema, svakako jesu osnovna, i načelna po-litička spremnost da se on menja mutatis mutandis predstavlja spremnost nainstitucionalno preuređenje Srbije. To, razume se, još ne govori ni o po-svećenosti ustavnim promenama, niti o konkretnoj privrženosti pojedinih stra-naka ustavnim načelima i pravilima. Uostalom, politička rešenost da se izvršeustavne promene, pa i sama njegova promena, nisu automatski garant ni vla-davine prava, ni poštovanja ustavnih instituta i institucija od strane vladajućihpolitičkih snaga. Ali, ipak pođimo od pomenutog zajedničkog imenioca.

Najteže i najkrupnije pitanje ovde jeste pitanje procedure: na kojinačin promeniti ustav. Test procedure ustavne promene jeste zapravo testpoštovanja budućih institucija. Srbija ovde ima dva loša iskustva koja ne bismela da sledi. Prvi, Miloševićevo nepodnošljivo lako donošenje ustava ujednostranački monolitnoj skupštini obezbeđenog nepodnošljivo teškom pro-cedurom njegove promene. Drugi rđav slučaj predstavlja dosovska formulaizmenjene procedure promene ustava u kojoj o svemu odlučuje prostaskupštinska većina. Ovaj DOS-ov pokušaj nametanja svog ustava preko po-stupka koji ne predviđa minimalni politički konsenzus verovatno će biti

Slob

odan

Sam

ardž

ićPR

IZM

A

32

stavljen ad acta odlukom Ustavnog suda Srbije. Ali, ostaje problem tvrdeprocedure kojom je Milošević želeo da ovekoveči svoj ustav. Ona se moždada ukloniti naročitim zakonom (zakonom koji ima ustavnu snagu), ali je zaovo potreban konsenzus koji pored pune saglasnosti stranaka koje nastoje dapromene ustav zahteva podršku bar jedne od dve parlamentarne stranke kojene žele promenu (SRS ili SPS).

Pristanak jedne od te dve stranke značio bi automatski pristanak onihdrugih na neke njene materijalno-ustavne ili političke zahteve. Ali ni proce-duralni konsenzus stranaka koje hoće da menjaju ustav ne znači ništa kon-kretno u pogledu njegove buduće sadržine. On bi samo garantovao da svačijipredlog ima gotovo podjednaku težinu. Budući da su najveće međustranačkerazlike upravo na terenu uređenja vlasti i teritorijalne organizacije vlasti, go-tovo je izvesno da je donošenje potpuno novog ustava na dugom štapu.

Ali, ovakva situacija, ako se obistini, ne bi trebalo da predstavlja ne-prelaznu prepreku za institucionalnu reformu. Najpre, ona ne mora da se oba-vlja potpunom ustavnom revizijom. Može i parcijalnom ako je ovaj način iz-vesniji obzirom na teško uspostavljanje političkih saglasnosti među parla-mentarnim strankama. Najzad, za ovu vrstu reforme potrebno je doneti i od-govarajuće zakone, kao i dobar skupštinski poslovnik, zašta nije potreban ta-ko veliki konsenzus kao za ustavne promene.

Odredbe o uređenju vlasti u sadašnjem ustavu Srbije ne sile na velikužurbu kada je o ovom delu ustava reč. Naime, obzirom na novouspostavljenustranačku strukturu ovaj deo ustava pruža sasvim racionalan osnov za efika-sno uređenje. Bar za neko dogledno vreme dok se ne postigne saglasnost okoovog dela novog ustava. Kao što je poznato, Ustav ovde predviđa parlamen-tarni sistem vlasti sa ojačanom ulogom predsednika Republike. Tri su obe-ležja njegovog ustavnog položaja koja mu daju značaj vis-á-vis predsednikavlade: neposredan izbor, pravo suspenzivnog veta i pravo uvođenja vanred-nog i ratnog stanja. U našim uslovima, u kojima se stranački sistem još nijeoformio, niti se istakle stranke koje bi dugoročnije mogle da predstavljajustub vlasti ili opozicije, verovatne su stranački višeslojne vladine koalicijekoje ne garantuju ni stabilnost vlade ni pouzdanu parlamentarnu većinu.Strukturno slab parlament, kakav je bio srpski po prelasku DSS u opoziciju,može da proizvede dominantnu vladu kakva je bila Đinđićeva, ali to nikadane može biti jaka vlada budući da se dnevno angažuje na održanju svoje krh-ke parlametarne većine, gubeći energiju tamo gde joj nije mesto. I inače se usloženijim koalicionim vladama dosta pažnje posvećuje održanju osetljivepolitičke ravnoteže među članovima, što usporava efikasno vođenje politike.Ovo je, međutim, strukturni problem srpskog parlamentarizma i on se nemože izbeći ni najboljim ustavom. Za početak, najbolji ustav je onaj koji da-je sistemski odgovor na ovaj problem, a da ne ugrožava načelan demokratskikarakter sistema. Ustavno ojačani predsednik po uzoru na postojeće ustavnorešenje, čak i u meri njegovih ojačanih nadležnosti u odnosu na klasični par-lamentarni sistem, jeste zapravo stabilizacioni kontrateg složenoj vladi i ne-stabilnoj parlamentarnoj većini sa kojima ćemo se u najskorijoj, pa i daljoj,budućnosti suočavati.

ENIG

MA

INST

ITU

CIO

NA

LIZ

ACI

JEPR

IZM

A

33

Ovde ne treba da nas opterećuje činjenica da je reč o rešenju iz Mi-loševićevog ustava. Najpre, Milošević nije bio vladar koji se držao ustava, panjegova vladavina ne ide na dušu samog ustava, koji je samo delom bio skro-jen po njegovoj slici i prilici. Osim toga, ovde je reč o privremenom rešenjudok se ne donese novi ustav. Nisam, međutim, siguran da bi novi ustav, uko-liko bi bio donet za dogledno vreme, mogao izneti bitno drugačija rešenja odsadašnjih, a koja bi odgovarala postojećoj i ne tako brzo promenljivoj izbor-noj i stranačkoj slici Srbije. Najzad, neprimenjivanje odredbi o predsednikuRepublike tokom DOS-ove vlade imalo je za posledicu priličan politički vo-luntarizam same vlade. I dok se do jeseni 2002. moglo smatrati politički legi-timnim suspendovanje funkcije predsednika Republike, njegov neuspeli iz-bor u tri navrata može se smatrati ustavnom i političkom opstrukcijom u imeodržanja potpune vlasti.

Primer reafirmacije postojećih ustavnih rešenja o uređenju vlasti dopostizanja izgledno boljih rešenja pokazuje koliko je složen i katkad paradok-salan proces izgradnje stabilnih institucija u političkom ambijentu koji ne po-seduje ni najdalju memoriju o njima. I baš stoga što su predugo služile kaopoluge vlasti i ništa više i što su takav loš glas samo potvrdile za vreme vla-davine grupacije kojoj su zaštitini znak (trade mark) bili vladavina prava idemokratija, političke institucije nije moguće podići i uzgajiti za kratko vre-me. Posle ovih izbora one su sada dobro postavljene u trouglu čije uglovečine stranke, ustav i saglasnost, s tim što se još jasno ne vide stranice tog tro-ugla. Ne vidi se, naime, kojim koalicionim i pregovaračkim kapacitetima ras-polažu stranke i kakav će biti proces promene ustava. Budući da se Srbija(ponovo) nalazi na hipotetičkom početku demokratske institicionalizacije,ovaj proces umnogome zavisi od ponašanja političkih aktera. Sva je sreća dasu to konačno političke stranke, a ne uzurpatorske organizacije na vlasti ilipoluprivatističke interesne grupe. Izbori, iako trinaesti po redu (ako računa-mo i predsedničke), prvi put su obavili svoj inicijalni zadatak. Sledeći put va-ljalo bi da se odigraju u sistemu čiji su samo jedan institucionalni deo.

Slob

odan

Sam

ardž

ićPR

IZM

A

34

Boško Mijatović1

Ekonomija: gde smo i šta nas čeka

Malo o predizbornoj kampanji

Tokom predizborne kampanje za parlamentarne izboreekonomija je imala zapaženu ulogu u nastupima većine stra-naka. Jedne su je koristile kao batinu protiv vladajuće koali-cije, preuveličavajući neuspehe, a druge kao navodno jeftinmetod privlačenja glasova kroz velikodušna obećanja o srećii blagostanju. Pokazalo se da je prva taktika bila uspešnija,jer su na izborima pobedile dve stranke koje su najžešće kri-tikovale vladu a da same, za slučaj pobede, nisu obećavalepreviše. Da li ta ozbiljnost govori o sazrevanju i biračkog te-la i dela političke elite ostaje da se vidi.

U gomili preizbornih parola mogla se uočiti jedna široko prisutna stra-tegija koja je bila zajednička većini stranaka: kombinacija tzv. ekonomskogpatriotizma i širokog državnog intervencionizma. Pitanje je, naravno, šta sepod ekonomskim patriotizmom podrazumeva: prirodno je želeti dobro eko-nomiji svoje zemlje, ali se više stranaka (pre svih G17plus i SPO) zalagalo zamanje ili veće ekonomsko zatvaranje zemlje, a kroz carinske ili vancarinskeprepreke spoljnoj trgovini, vođenje industrijske politike, odbijanje da se pri-vatizuju velika preduzeća i slično. Ruku pod ruku sa tako shvaćenim patrioti-zmom išao je i aktivni državni intervencionizam, gde bi mudra vlada svako-dnevno vodila veliku brigu o privredi i pomagala joj brojnim, odavno pozna-tim i isprobanim načinima. Na štetu tržišta.

Ostaje pitanje da li će ova nova ljubav prema intervencionizmu uticatina budući ekonomski život zemlje. Verujem da će znatno manje nego što iz-gleda, jer je, prvo, ona bila rezultat predizborne kampanje i stoga bar delomneozbiljna i, drugo, tu su Međunarodni monetarni fond i Svetska banka, kojiće insistirati na daljim tržišnim reformama i tako predstavljati ozbiljnu branuarhaičnim eksperimentima. Ipak, određenog negativnog rezultata može dabude, u prikrivenijoj formi, pošto kampanja ipak pokazuje stanje svesti nekihaktera koji će sedeti u vladi.

Privredni rast

Srbija je zemlja na niskom nivou razvoja, ili propadanja, kako hoćete:društveni proizvod po stanovniku je oko 2-2,5 hiljada dolara,2 što je oko jedne

EKO

NO

MIJ

A: G

DE

SMO

IŠTA

NA

SČE

KA

PRIZ

MA

35

1 Centar za liberalno-demokratske studije .2 Ne znamo tačno, jer nam je statistika u lošem stanju.

polovine mađarskog ili hrvatskog (da ne pominjem slovenački), ili podjedna-ko rumunskom i bugarskom. Što je još nepovoljnije, ni kretanje ekonomskeaktivnosti ne budi optimizam, naprotiv. U 2001. godini društveni proizvod po-većan je za 5%, ali se tu više radilo o statistici nego o realnom rastu; naime, u2000. godini poljoprivredna proizvodnja bila je neobično niska, a i industrij-ska je bila niska u poslednjim mesecima, zbog nestašica struje. U 2002. godi-ni rast je bio 4%, što bi se na prvi pogled moglo oceniti solidnim: ipak, za jed-nu zemlju koja se oslobodila stega vlasti iz prethodnog perioda, a sa navodnoznatnim neiskorišćenim kapacitetima, to je ipak bio nizak rast. Za 2003. neraspolažemo ni podacima, ni ozbiljnim procenama, ali neće biti čudno ukolikorasta uopšte ne bude, odnosno čak ukoliko dođe do smanjenja društvenog pro-izvoda. Jer, izvesno je da će industrijska proizvodnja, bar ona koju obuhvatastatistika, biti niža za 3-4% nego u prethodnoj godini, a da je pad doživela ipoljoprivreda zbog velike suše (proizvodnja pšenice smanjena je za 800 hilja-da tona, kukuruza za jednu četvrtinu itd). Teško da će rast u nekim drugimsektorima više nego nadoknaditi ovaj pad.

Po svemu sudeći, srpska ekonomija se nalazi u stagnaciji. Tzv. velikaprivreda opada i dalje, dok autohtoni privatni sektor, koji se uglavnom ne na-lazi u statistikama, raste, ali ne previše brzo, bar prema mom poznavanjustvari i osećaju. Bitno pitanje jeste da li se Srbija nalazi u tzv. tranzicionoj re-cesiji, u koju su gotovo sve zemlje u tranziciji tonule po nekoliko godina, ilise radi o, bar za sada, neuspešnoj tranziciji. Budući da je Srbija, i pored svihmuka, ipak davno napustila samoupravljanje i da nije ni imala centralno-plansku privredu, to verujem da je 2000. godine bila pripremljenija za tranzi-ciju nego istočnoevropske zemlje 1990. godine i da stoga može proći bez re-cesije.

Makroekonomija

Makroekonomska situacija je, naravno, složena. Inflacija se smanjujetokom poslednjih godina i sada je na nivou od 7 procenata godišnje, što je do-bar rezultat. Monetarna politika nije restriktivna – novčana masa raste bržeod cena – ali tzv. monetizacija, ili povećanje tražnje za dinarima, ili smanje-nje brzine novčanog opticaja amortizuju efekat rasta novčane mase na cene.Inflaciona očekivanja su prigušena, mada se ne treba zavaravati da suugašena zauvek. Rast novčane mase preko određene granice, a ne zna se gdese ona nalazi, mogao bi osloboditi duha iz boce i srušiti toliko željenu cenov-nu stabilnost. Sa ovog stanovišta, dobro je to što se novac uglavnom emitujekroz kupovinu deviza od strane Narodne banke, što znači da ekonomski akte-ri sami, u zavisnosti od svojih transakcionih potreba, određuju novčanu ma-su. Reč „uglavnom” pomenuta je stoga što je NBS povremeno odstupala odovog pravila i pomalo direktno kreditirala državu.

Problem sa monetarnom politikom je sledeći: ona je u potpunosti ori-jentisana na postizanje cenovne stabilnosti. Nema spora da bi to trebalo dabude njen glavni cilj, ali ne bi trebalo da bude spora ni da bi jednim okommonetarne vlasti trebalo da gledaju ekonomsku aktivnost, kako čine sve

Bor

is B

egov

ićPR

IZM

A

36

centralne banke na svetu. Veština centralnog bankara ne sastoji se uodržavanju stabilnih cena – to je vrlo lako – već u istovremenom dostizanjuoba cilja: stabilnih cena i dobre ekonomske aktivnosti. Praktična nemo-gućnost NBS da se bavi i podsticanjem ekonomske aktivnosti rezultat jeemitovanja novca na osnovu otkupa deviza (kvazi valutno veće), što znatnoosiromašuje instrumentarijum Narodne banke i bitno otežava njen uticaj nakamatne stope.

Politika kursa dinara koju vodi NBS vrlo je sporna, makar zato što jedovodi u pitanje veći broj srpskih ekonomista. Oni smatraju, a i ja među nji-ma, da je kurs dinara dosta precenjen i da to nije dobro. Ideja bivšeg guverne-ra, a izgleda i sadašnjeg, jeste da stabilan kurs predstavlja važno makroeko-nomsko sidro i garanta opšte cenovne i finansijske stabilnosti i da bi šteta bi-lo ugroziti tu stabilnost. U tome svakako ima istine, ali održavanje stabilnostina ovaj način donosi velike troškove, izražene ogromnim spoljnotrgovinskimdeficitom i gušenjem domaće proizvodnje. Naime, skup dinar i jeftine devizeautomatski znače veštački visoke cene domaćih proizvoda i niske cene uvo-zne robe, što opet automatski podstiče uvoz i destimuliše izvoz, a time i ogra-ničava domaću ekonomsku aktivnost.

Toga je savršeno svestan i Međunarodni monetarni fond, pa je u pro-leće 2003. godine žestoko pritisnuo tadašnjeg guvernera i – dinar je izgubiodesetak procenata prema evru. I, gle čuda, ništa se strašno nije dogodilo: fi-nansijska stabilnost je očuvana. Ta korekcija kursa svakako nije bila dovolj-na. U poslednje vreme dinar blago opada prema evru, ali zato dolar opadaprema dinaru, što je posledica kretanja kurseva ovih svetskih valuta, i štoznači da kurs dinara uglavnom stagnira.

Verujem da je u budućnosti potrebno izvesti postepenu depresijacijukursa dinara. Ne u očekivanju da će izvoz dramatično porasti u kratkom roku,već zbog potrebe da se u dužem roku stvori podsticajan ambijent za formira-nje izvozno orijentisanog sektora privrede Srbije. Bez korekcije kursa takonešto uopšte nije moguće, jer se ne vidi zašto bi neko ulagao u proizvodnju zaizvoz ukoliko će na njemu gubiti zbog precenjenog kursa.

Javna potrošnja je prevelika. Procenjuje se da dostiže 46-47 procenataGDP-a, što daje preko 50 procenata po starom konceptu društvenog proizvo-da. Za ove tri godine gotovo ništa, na žalost, nije učinjeno na smanjenju jav-ne potrošnje. Kao da se Srbija ne nalazi u tranziciji, socijalni sektor je nepro-menjen i uglavnom funkcioniše po starim socijalističkim šemama. Na primer,zdravstvo i zdravstveno osiguranje nisu uopšte dotaknuti reformama.

Poreska reforma je započeta, ali svakako nije završena. Jedan paketporeskih zakona je pripremljen, ali nije usvojen zbog raspuštanja Skupštine.Tu su Zakon o porezu na dodatu vrednost, Zakon o doprinosima za socijalnoosiguranje i izmene zakona o porezu na dobit preduzeća, porezu na dohodakgrađana, akcizama itd. Ni sa tim stvaranje modernog poreskog sistema nećebiti završeno. Potrebno je reformisati i poreze na poljoprivredu i samostalnudelatnost, porez na imovinu i naknade i takse. Radi pojednostavljenja pore-skog sistema potrebno je ukinuti neke poreze, kao što su porez na finansijsketransakcije, na fond zarada i na upotrebu i držanje pojedinih dobara.

EKO

NO

MIJ

A: G

DE

SMO

IŠTA

NA

SČE

KA

PRIZ

MA

37

Reforma penzijskog sistema je dosta odmakla, ali i na ovom područjupostoji potreba za nastavkom reformi. Prvo, na redu je stvaranje regulativnogokvira za dobrovoljno penzijsko osiguranje u privatnim, na kapitalu fundira-nim fondovima, a zatim, verovatno, i obavezno osiguranje u privatnim kapi-talskim fondovima.

Privatizacija

Do sada je po zakonu iz 2001. godine u Srbiji privatizovano hiljadupreduzeća, što je manje od polovine posla. Velika većina (više od 95%) odtog broja prodata je na licitacijama/aukcijama, a obično se radi o malim fir-mama. Veća preduzeća, njih 85, prodaju se tenderski (na primer, cementna iduvanska industrija).

Postoji i grupa od 64 preduzeća koja se nalaze u procesu restrukturira-nja. To su slabe i obično veće firme koje se u sadašnjem stanju ne mogu pro-dati, već ih je potrebno prethodno doterati. Njihov potencijal za besplodnukonzumaciju novca je ogroman i to je osnovna opasnost procesa restruktirira-nja.

Ukupan iznos prodaje je 1,3 milijarde evra, uz socijalne programe od0,3 milijarde evra. Jednu polovinu prihoda obezbedila je prodaja šest predu-zeća (DIN, Beopetrol, DIV i cementare Popovac, Beočin i Kosjerić).

Osnovni problem u procesu privatizacije je mala tražnja, što običnodovodi do niskih cena. Na aukcijama se često javlja samo jedan potencijalnikupac, što automatski znači da nadmetanja neće biti nego da će firma biti pro-data po početnoj, niskoj ceni. Uzroci tome su brojni: slabosti ekonomskog ipravnog sistema, politička nestabilnost, malo tržište, slaba infrastruktura,kašnjenje u povezivanju sa Evropskom unijom itd.

Skorašnje kritike privatizacije uglavnom su motivisane predizbornomkampanjom i stoga ih, verujem, ne treba uzeti previše ozbiljno. Naravno, sva-ka ekonomska regulacija može biti podvrgnuta preispitivanju, pa tako novavlada može korigovati ili promeniti model privatizacije ukoliko je uverena uslabost postojećeg. Međutim, ne uočava se ozbiljan alternativni koncept, nitiozbiljna kritika ovog važećeg. Obično se sugeriše besplatna podela akcija, štozanemaruje činjenicu da ona postoji i u postojećem sistemu. Naime, u Srbijise privatizacija obavlja prodajom 70% društvenog ili državnog kapitala i bes-platnom podelom zaposlenima i svim građanima preostalih 30%. Prodaja70% jednom kupcu trebalo bi da obezbedi efikasno korporativno upravlja-nje,3 a i prihode budžetu i penzijskom fondu, dok je svrha besplatne podelepridobijanje podrške privatizaciji, ili, eventualno, učešće zaposlenih igrađana u privatizaciji.

Tvrdnje o kriminalnom karakteru privatizacije nisu praćene ozbiljnimargumentima, tj. navođenjem konkretnih slučajeva kriminala. Bez obzira nato, sasvim je prirodno da nova vlada analizira tok dosadašnje privatizacije i

Bor

is B

egov

ićPR

IZM

A

38

3 Kroz izbegavanje složenih odnosa koji se javljaju kada je više vlasnika. .

pokrene postupak preispitivanja, do poništavanja, ukoliko se pokaže da je bi-lo korupcije, prevare ili kriminala bilo koje vrste.

Bilo bi krajnje loše, međutim, da se privatizacija zaustavi na neod-ređeno vreme da bi se izvršila revizija dosadašnjeg toka privatizacije jer bi ta-ko sigurno bilo izgubljeno nekoliko godina (slučaj Slovenije), a privatizacijaje jedina šansa da se spasu mnoga preduzeća. Još gora ideja je da se dosa-dašnja privatizacija poništi, što bi unelo katastrofalnu nesigurnost u investira-nje u srpsku privredu, od čega se ne bi oporavili godinama i godinama.

Izgledi za 2004.

Izgledi za ekonomski rast u 2004. godini nisu dobri. Ne vide se faktorikoji bi znatnije pokrenuli privrednu aktivnost. Investicije su skromne (oko15% društvenog proizvoda), što je znatno manje nego u susednim zemljama.Niti dolazi strani kapital, u obliku direktnih investicija, niti niska domaćaštednja i slabašno bankarstvo omogućuju potrebno kreditiranje novih poslo-va. Kursna politika je restriktivna, kao i monetarna. Efekti privatizacije napovećanje efikasnosti poslovanja preduzeća još se ne ispoljavaju u većemstepenu. Porezi su, ukupno gledano, visoki i iscrpljuju privredu. Teško semože reći da u Srbiji postoji pravna država. I politički rizik je visok.

Važan činilac razvojnih teškoća srpske privrede jeste tehnološka zasta-relost većeg dela privrede, onog (nekadašnjeg) društvenog. Vreme krize i ra-tova tokom 1990-tih godina, nadovezujući se i na stagnantne 1980-te, učiniloje da dobar deo industrijskih kapaciteta predstavlja staro gvožđe, sa kojim iduradnici koji često ne znaju i ne žele da rade i direktori koji ne znaju da vodepreduzeća.

Bojim se da u pitanje dolazi i dostignuti nivo životnog standarda.Osnovna činjenica je da Srbija daleko više troši nego što proizvodi, o čemusvedoči izuzetno negativan trgovinski bilans (u 2003. preko 4 milijarde dola-ra). Ta razlika se finansira iz raznih izvora (krediti, donacije, doznake gastar-bajtera itd), a vrlo je verovatno da će priliv biti smanjen tokom sledećih godi-na, a uslovi zaduživanja otežani. Tako su donacije već jako redukovane,Svetska banka završava ciklus povoljnog kreditiranja 2005. godine itd.

Štaviše, sledećih godina će brzo rasti iznos otplate dugova Srbije ino-stranstvu, što će takođe uticati na smanjenje raspoloživog društvenog proiz-voda, pa i na (ne)mogućnost povećanja životnog standarda stanovnišva.

Ukoliko ekonomski rast tokom sledećih godina bude spor, postoji real-na opasnost da dođe do smanjenja standarda u Srbiji, a zbog smanjenja prili-va i povećanja odliva u finansijskim odnosima sa inostranstvom.

Reforme u 2004. godini

Reforme su imale opadajući tempo: visoka aktivnost u 2001, znatnoniža u 2002. i gotovo potpun zastoj u 2003. godini. Vidim tri grupe uzroka.Prvu čine politički, od prevelike koalicije u kojoj su postojale programske iinteresne razlike, preko sukoba Đinđić-Koštunica, do problema državnih

EKO

NO

MIJ

A: G

DE

SMO

IŠTA

NA

SČE

KA

PRIZ

MA

39

granica itd. Tu bih uključio i pojavu poslovnih lobija, koji uspevaju da utičuna tok normativne delatnosti. Drugi razlog tiče se koncepcije: mislim daVlada Srbije nije imala strategiju reformi, nije imala odgovor na osnovnakoncepcijska pitanja, već je, onako tehnokratski, pokušavala da rešava jedanproblem nezavisno od drugih. I treće, u državnoj upravi postoji deficit sivemoždane mase i ekspertize, što svakako otežava rad na složenim reformskimakcijama.

Postoji znatan rizik da će ekonomske reforme tokom 2004. godine bitivrlo usporene ili čak zaustavljene, slično kao u 2003. godini, a iz više razlo-ga. Prvo, svakoj novoj vladi potrebno je nekoliko meseci da napravi inventarproblema, formuliše strategiju i počne da razmišlja na operativnom nivou.Drugim rečima, buduća vlada, bilo koja da je, nema sada u džepu preciznoformulisane reformske poteze, već stranke koje će je činiti imaju samo opštuorijentaciju. Drugo, i nova će vlada (pretpostavljena DSS-DS-G17-SPO-NS)patiti od programskih razlika i iz toga proisteklih sporova oko konceptualnihpitanja, što će svakako konzumirati vreme. I treće, vrlo je verovatno da ćeosnovna energija tokom 2004. godine biti potrošena na novi ustav Srbije, kaotemelj budućih reformskih programa, čemu je garant DSS. Čak, nije nemo-guće da podloga za formiranje nove vlade bude dogovor da se njen mandatograniči na uzak krug političko-pravnih pitanja koje treba hitno obaviti, a dase tek posle sledećih izbora krene dalje normalnim putem.

Ipak, postoje i pozitivne mogućnosti. Prvo, insistiranje DSS-a na prav-noj državi, odnosno vladavini prava svakako ide u korist ekonomskog života,jer tu leži jedna od osnovnih slabosti dosadašnje tranzicije. Ukoliko, dakle,DSS uspe da napravi znatniji pomak u tom smeru tokom 2004, ekonomija ćeprofitirati. Drugo, nova vlada može, ukoliko hoće, da iskoristi neke nacrte re-formskih zakona koji su pripremljeni, ali nisu stigli na dnevni red skupštine(antimonopolski, poreski, o stečaju, socijalnoj zaštiti itd).

Đinđić je imao sledeći koncept: tržišne reforme plus jaka socijalna po-litika, a iz spoljne podrške i prihoda od privatizacije. Sada je situacija nepo-voljnija, jer se i spoljašnja podrška i prihodi od privatizacije smanjuju. Osta-ju samo tržišne reforme. Da se smanji javna potrošnja. Da se restrukturirajujavna preduzeća. Da se donesu zakoni o stečaju, preduzećima, porezu na do-datu vrednost, antimonopolski, o izvršnom postupku itd. Da se zakoni spro-vode i državna administracija bitno unapredi. Da se srede vlasničke knjige ihipoteka profunkcioniše. Da se regulišu dugovi kod Londonskog kluba. Dase pravda deli pošteno. Da nam važnije bude da uđemo u Svetsku trgovinskuorganizaciju nego u Partnerstvo za mir.

Alternativna strategija – dalje održavanje propalih preduzeća (čak ipod firmom restrukturiranja), znatna zaštita domaće proizvodnje od inostranekonkurencije, državno usmeravanje resursa u privredi, velika zaštita „rad-ničkih prava” i slično – neće doneti ničeg dobrog.

Boš

ko M

ijato

vić

PRIZ

MA

40

Ljubomir Madžar1

Povratak enigmama liberalizacije

1. Uvod: epistemološki koreni razlika u ekonom-skopolitičkim preporukama

Nije nemoguće, a ne biva ni tako retko, da se polemikeo stručnim i drugim stvarima pokažu kao plodne i produktiv-ne. Ako ljudi dobre volje i zdrave pameti, pridržavajući sepravila logičkog rezonovanja i sa željom da se što više pri-bliže istini, dođu povodom nekih važnih pitanja do različitihili čak suprotstavljenih zaključaka, onda za to moraju da po-stoje ozbiljni razlozi. Štaviše, ti razlozi treba da su prepozna-tljivi: koreni razlika u stavovima i krajnjim tvrdnjama daju seu principu identifikovati, a jedan od važnih poslova koji se obavljaju posred-stvom polemika jeste upravo otkrivanje tih dubinskih činilaca koji ljude voderazličitim nalazima uprkos tome što se u rezonovanju drže istih pravila. Znase i šta u osnovi produkuje takve razlike. Ljudi mogu da polaze od različitihtemeljnih opredeljenja. Onaj koji, primera radi, polazi od tvrdih i nesumnji-vih religioznih verovanja, i čak smatra da se snaga vere očituje odbijanjem dase ona podvrgne bilo kakvom racionalnom testu (Credo quia absurdum est) –teško će se složiti sa nekim koji je tvrdo opredeljen za načelo razuma i smatrada nijedna stvar ne može da se prihvati ako ne prođe stroga racionalna propi-tivanja. Razlike u tim temeljnim opredeljenjima – u načelima, u zasadama –gotovo da i ne mogu da ne produkuju razlike u konačnim sudovima. Stari La-tini bili su, dakako, svesni i toga, pa su tu relativnost naših spoznaja izraziliposlovicom kojoj ni danas nema šta da se doda: Contra principia negantemnon est disputandum.

Naravno, to nisu jedini razlozi razlika. Ljudi mogu da se razlikuju uvrednovanjima – to što je za jednog dobro i poželjno, za drugog je neprihva-tljivo i štetno – zatim u procenama, u pretpostavkama i u tačnom značenjukoje se pridaje rečima. Od dva čoveka jednako i snažno opredeljena za idejunacionalne nezavisnosti i sopstvenog puta u budućnost, jedan može da pro-ceni da su u današnjem monopolarnom svetu šanse za takav samostalan i au-tonoman razvoj praktično nikakve, dok drugi može da proceni da i u ova-kvom svetu ostaje neki nezanemarljiv prostor za sopstveni izbor; preporukekoje će takva dva čoveka izvesti za strategiju i osnovnu orijentaciju u spolj-noj politici biće, razume se, dijametralno različite. I obrnuto, mogu obojicada procene da i u današnjem svetu ostaje dovoljno širok prostor za samosta-lan razvoj, ali da jedan smatra da su nezavisnost i samobitnost velike vred-nosti, dok drugi može da zauzme stav da to baš i nisu neke vrednosti i da

POVR

ATA

KEN

IGM

AM

ALI

BERA

LIZ

ACI

JEPR

IZM

A

41

1 Univerzitet BK, Beograd .

smo u istoriji najlošije prolazili upravo kad smo sami sebi krojili kapu. I poovom osnovu javiće se duboke razlike u koncepcijama koje treba da budu uosnovi spoljne politike. Zaključak je očigledan: razlozi razlika u stavovima itvrdnjama mogu da budu brojni, štaviše – mogu da budu i savršeno legitim-ni, pa bi neutralnog posmatrača pre morala da iznenade slaganja negoli razi-laženja pojedinih učesnika u raspravi.

2. Prednosti dijaloga i uslovni karakter zaključaka

U tekstu koji sledi najviše će napora biti upravljeno i prostora po-svećeno traganju za dubljim razlozima tih neslaganja između profesora Be-govića (2003), koji je decidiran i nekompromisan u zagovaranju liberalizaci-je – odmah i potpuno! – i mene (Madžar 2003), koji u tom delikatnom podu-hvatu vidim neke alternative i hteo bih da ih pažljivo odvagnemo pre nego štose za neku opredelimo. Usput će se, nadam se, pokazati da je za sagledavanjei potpunije razumevanje tako kompleksnog, višedimenzionalnog problemakao što je liberalizacija – pogodan pristup upravo onaj koji je impliciran po-lemikom. Polemika podrazumeva dve tačke gledišta, dva načina gledanja najednu mnogostrano razuđenu problemsku oblast. Sa dve stajne tačke uvek seviše vidi nego sa jedne, a i sama polemika trebalo bi da produkuje izvesnu si-nergiju u rezonovanju koja, ceteris paribus, treba da omogući bolju aproksi-maciju istine. S obzirom na nastojanje da se, uz ostale stvari, utvrde i korenirazlika u mišljenju, jedan od mogućih ishoda polemike jeste i fascinantnakonstatacija da nepremostivih razlika zapravo i nema, nego da su razlike ko-je se javljaju u krajnjem ishodu samo dva kompatibilna, i čak komplementar-na, viđenja jedinstvene fundamentalne istine. Dva takva načina gledanja nadati segment stvarnosti, u meri u kojoj se dobro uklapaju u jedno njeno širetumačenje, međusobno se spoznajno podupiru i uklapaju u jednu vrstu, ovo-ga puta logičke, sinergije. Prihvatajući stil uređene, logički pročišćene pole-mike, profesor Begović je zahvalan partner za takvu interakciju.

U jednoj stvari između nas ipak postoji razlika. Ja sam svoj rad (2003)nazvao Enigme liberalizacije, a profesor Begović (2003) Dešifrovanje „enig-me” liberalizacije. Za mene je problem o kome je reč zagonetka, a moj opo-nent zna njeno rešenje. Ja sam se trudio da ceo problem ne formulišem tvrdoi apodiktički. Video sam ga kao pitanje koje ima veći broj različitih aspekatai veći broj argumenata koji, otežavajući analitičaru život, vode različitim, pai suprotstavljenim nalazima. Ja naporedo sa argumentima što vode onom su-du koji sam orijentaciono i sasvim uslovno prihvatio kao svoj, vidim i kontra-argumente koji vode onom suprotnom sudu. Štaviše, vidim i to da bi eventu-alno pridavanje određene, dovoljno velike težine tim suprotnim argumentimadovelo do toga da u celoj logičkoj strukturi prevagu dobije ona druga strana,što bi i mene pod tim uslovima navelo da prihvatim sud suprotan od onogakoji zasad zagovaram. Skraćujući i pojednostavljujući: problem o kome sesporimo ima mnogo lica, a iz njih proizlaze različito usmereni, najčešće bašsuprotstavljeni argumenti. Krajnji sud zavisi od toga koja se težina pripišeovim ili onim argumentima. Uz jedan skup pondera koji se tim argumentima

Lju

bom

ir M

adža

rPR

IZM

A

42

pripisuju prevagnuće zaključivanje u prilog jednog suda; drugi skup ponderadovešće do prevage drugog suda. To je smisao u kome ja nastupam kao skep-tik i oprezan posmatrač spoljnotrgovinske politike. Čak i kad ne bih tvrdio dau liberalizaciji sasvim ozbiljno treba uzeti u obzir alternativu onome što pišeu udžbenicima, moja bi argumentacija, verujem imala smisla zbog toga štoskreće pozornost i na činioce koji su udžbeničkom rezonovanju suprotstavlje-ni. Čak i ako se u krajnjem ishodu tog ambivalentnog odmeravanja razlogapro et contra odluka decidirano i bez rezervi prelomi u prilog jedne alternati-ve, važno je i neophodno da su pri izvođenju takvog generalnog zaključka uobzir uzeti i oni drugi, suprotni argumenti. Ako i oni ne budu ozbiljno uzeti urazmatranje, nikada ne možemo biti sigurni u ispravnost takvog generalnogsuda, bez obzira na to kojoj se opciji on prikloni.

Ovo je tačka u kojoj verujem da nastupam kao dosledniji liberal odprofesora Begovića. Oprezan sam i skeptičan; uzimam u obzir i argumentekoji govore protiv stava koji provizorno i uslovno zastupam. Neke takve ar-gumente, one što mi „ne idu u prilog”, i sam ću navesti. Štaviše, dozvoliću daoni i prevagnu ako im se prida potrebna težina. Razlika između nas možda senajbolje može izraziti ukazivanjem na činjenicu da ja celu stvar formulišemkao enigmu, a profesor Begović nastupa sa pozicija nekog koji zna – sudećipo formulacijama, sasvim pouzdano – da je dešifruje.

3. Procene i opredeljenja – zajednički i različiti

Iz prethodnog odeljka sledi da u ponekad dugom logičkom lancu iz-vođenja ovakvih ili onakvih preporuka za ekonomsku politiku postoji većibroj tačaka na kojima ovakva ili onakva vrednovanja, procene, tumačenjareči… dovode do različitih konačnih zaključaka. Za razlike u konačnim su-dovima u principu je dovoljno da na jednoj jedinoj tački dođe do opisane lo-gičke bifurkacije, npr. da razni subjekti u raspravi prihvate različite procene.No, isto je toliko jasno da razlike u konačnim sudovima ne moraju da podra-zumevaju razlikovanje na svim tim tačkama na kojima su bifurkacije mo-guće. Štaviše, na većini tih tačaka izbori mogu da budu istovetni, a da ko-načna razlika proistekne iz neslaganja na samo nekim tačkama ili čak na jed-noj jedinoj među njima.

Ono što već na samom početku valja sasvim jasno podvući jeste da nasdvojica delimo ista mišljenja i prihvatamo istovetne (pr)ocene u velikom bro-ju važnih elemenata koji obeležavaju našu raspravu. Uveren sam – a to prosi-java i iz naših tekstova – da između nas nema nekih vidljivijih razlika u dijag-nozi tekuće situacije koja sa stanovišta preostalog segmenta tranzicije imaodređenje inicijalnog stanja. Velika nezaposlenost, slabo korišćenje kapacite-ta, nedovoljna proizvodnja, ogroman spoljnotrgovinski deficit, dobrodošlastabilnost cena, itd. u realnoj sferi; anahrona institucionalna ustrojstva, nedo-voljno odmakle reforme, nedostatak institucija neophodnih tržišnoj privredi isl. u najšire shvaćenoj upravljačkoj i regulativnoj sferi ekonomskog sistema.Važnije od toga jeste naše slaganje u pogledu ciljne konfiguracije u koju za-tečeni institucionalni poredak treba prevesti. U najkraćem, to treba da bude

POVR

ATA

KEN

IGM

AM

ALI

BERA

LIZ

ACI

JEPR

IZM

A

43

tržišna privreda sa dominantnim privatnim vlasništvom i svom armaturompratećih institucija, sa modernom efikasnom i jakom državom koja se nećeneposredno meštati u privredu nego će raditi svoj posao obebeđujući institu-cionalnu stabilnost i pravnu sigurnost, razvijajući neutralan i na sve jednakoprimenljiv pravni poredak, štiteći vlasništvo i ugovore, sprečavajući eventu-alne tendencije predatorske kartelizacije i monopolizacije u privredi… Sve topodrazumeva najviši zamislivi i sa modernim standardima usaglašeni stepenliberalizacije, koji je u neku ruku već impliciran opredeljenjem za tržišnu pri-vredu ako je ono dosledno i radikalno.

Moje je, dakle, razumevanje da između nas postoji potpuna saglasnostu pogledu dveju ključnih tačaka – početne u kojoj smo zatečeni i ciljne u ko-ju bismo hteli da pomerimo sistem – u svojevrsnom generalisanom prostoruinstitucionalne transformacije. Zajednički i saglasno sagledavamo tačku ukojoj smo, kao i onu u koju bismo sistem hteli da premestimo. Međutim,između dve tačke – posebno u tom institucionalnom prostoru sa velikim bro-jem dimenzija – postoji veliki broj različitih putanja. To su dinamičke alter-native koje treba da budu stvar ozbiljne analize a koje su u krajnjoj liniji pred-met naših neslaganja. Početna i ciljna tačka su iste, ali nisu isti putevi kojimase iz jedne stiže u drugu i sigurno nisu svi jednako dobri. Oni koji su učili va-rijacioni račun, dinamičko programiranje (Belmanov princip optimalnosti) iliteoriju optimalnog upravljanja (Pontrjaginov princip maksimuma) – dobroznaju da je posredi ozbiljan problem optimizacije, da izbor optimalne putanjenipošto nije očigledan niti trivijalan i da je taj izbor osetljiv na promene u ini-cijalnim i (zadatim) terminalnim uslovima, kao i na promene u drugim kom-ponentama problema (funkcija cilja, ograničenja…). Time što se tako rezo-lutno i energično opredeljuje za liberalizaciju, i to odmah i u celosti, profesorBegović odaje utisak da alternativama i ne pridaje neku naročitu pažnju, semšto ih po kratkom postupku odbacuje u prilog svog radikalnog, široko posta-vljenog i brzo izvođenog, u neku ruku trenutnog programa.

Čisto matematički i apstraktno uzevši, takva ekstremna rešenja nisunemoguća, ali pre predstavljaju izuzetak nego pravilo. Istom linijom išla jenekako i narodna mudrost; Rimljani su i u vezi sa ovim imali poslovicu Inmedio stat virtus ili Omne nimium vertitur in vitium. Ni sintagma „zlatna sre-dina” (aurea mediocritas) nije slučajno izmišljena. U ovoj stvari prof. Bego-vić je revolucionar i ambiciozni planer-reformista, a ja oprezni, gradualističkiorijentisani reformator koji bi, pre nego što se formiraju nove institucije, po-put poznatog Berka, radije zadržao stare nego što bi pristao na institucionalnivakuum. Ovde je između nas moguća razlika u proceni: za razliku od nekihkoji smatraju da starih institucija nećemo moći niti da se otarasimo ukoliko ihnaglo i radikalno ne počistimo, ja mislim da naglo čišćenje stvara vakuume ida od tih regulativnih praznina ništa ne može da bude pogubnije. Ubitačneposledice vakuuma mogle bi eventualno da se ilustruju, ako već ne i predoče,poređenjem Rusije i Kine, iako je, naravno, njihova tako različita ekonomskasudbina uslovljena i drugim moćnim činiocima. Razornu silovitost prazninaznali su, ponovo, i da procene i da iskažu Rimljani kad su lapidarno rekli Na-tura abhorrat vacua.

Lju

bom

ir M

adža

rPR

IZM

A

44

Razlika između naših dveju vizija vremenskog profila poželjnih prome-na može se ilustrovati na jednostavnom dijagramu kod koga je vreme na ap-scisi, a razni agregati koji mere makroekonomske performanse, sukcesivno,na ordinati. Početno stanje bilo bi obeleženo tačkom lociranom levo i relativ-no nisko na dijagramu, a ciljno, naravno, desno (to je budućnost!) i relativnovisoko. U prelazu (tranziciji) iz leve u desnu tačku linija koja izražava strate-giju prof. Begovića naglo pada, da bi se potom uz strm rast u kasnijem perio-du podigla u zadatu tačku. Linija strategije koju ja zagovaram ne ruši se naglou početnoj etapi prelaza – a iza toga, u stilu onoga što je zagovarao Berk, stojinemio ali ipak podnošljiv kompromis sa starim institucijama, pa i politikama –nego u vidu postepenog i blagog narastanja dostiže desnu ciljnu tačku. Veru-jem da je moje rešenje superiorno u smislu konvencionalne teorije blagosta-nja: integral funkcije koja liniju analitički izražava, uzet između dve posmatra-ne tačke, veći je kod moje nego kod Begovićeve linije. To, pored ostalog,znači za ukupni period tranzicije veći društveni proizvod, veću prosečnu zapo-slenost, veći zbir ili prosek drugih poželjnih makroekonomskih agregata.

Važnu poentu u ovakvom prilazu predstavlja procena da su nagle ipreširoko postavljene promene opasne i da hazardi koje sadrže mogu da do-nesu slom sistema. U današnjoj atmosferi, u kojoj je promena postala ključnareč i dobila naglašeno pozitivnu konotaciju, to – mora se priznati – delujekonzervativno i nedopadljivo. To, međutim, nije toliko ekstravagantno. Uknjizi koja je nedavno prevedena i kod nas Polanji (2003/1944/, ss. 48-9)ozbiljno dokazuje da je u Engleskoj iz vremena Tjudora država odigrala pre-sudno važnu ulogu time što je usporila promene koje bi, da su bile prepušte-ne čisto ekonomskim činiocima, uzele destruktivan tok.

Da je naglo menjanje uslova privređivanja strategija koja odgovaraoštro prelomljenoj, upadljivo i bolno oborenoj liniji razvoja, vidi se upravo iznašeg iskustva. Poslednja decenija prošlog veka donela je silna kolebanja, su-novrate i privremene oporavke, ali je proizvodnja, uz ostale agregate, fluktu-irala na užasavajućih 50% nivoa iz 1989, poslednje normalne godine. Pogub-nija od toga jeste činjenica da je taj prepolovljeni nivo postao standard u od-nosu na koji se meri aktuelna stagnacija i čak dalje urušavanje proizvodnje.Nekakva radikalnija liberalizacija, znatno brža i obuhvatnija od sadašnje, za-načila bi nemogućnost finansijski (i na druge načine) iscrpene privrede da iz-drži taj uragan od konkurencije i njeno doslovno brisanje sa ekonomske po-zornice. Taj scenario odgovara liniji koja najpre strmo opada da bi potom str-mim rastom dostigla ciljnu tačku. Likvidiranje gubitaša značilo bi, s jednestrane, eliminisanje gubitaka, ali s druge strane i gubljenje velike mase (pozi-tivne!) dodate vrednosti koju gubitaši inače generišu. No, gubitak po osnovuizostajanja dodate vrednosti (a pride i zaposlenosti) mnogo je veći od uštedakoje bi bile ostvarene uklanjanjem poslovnih gubitaka. Neto rezultat je nega-tivan i predstavlja direktan, a nipošto neizbežan, trošak nagle liberalizacije.Jednostavno rečeno, prenagljena liberalizacija prema zamisli mog sagovori-nika nepotrebno je preskupa.

U duhu epistemologije iz 1. odeljka, ova kvantitativna prednost strate-gije za koju sam se opredelio (sačuvana dodata vrednost minus gubici koji

POVR

ATA

KEN

IGM

AM

ALI

BERA

LIZ

ACI

JEPR

IZM

A

45

moraju da se trpe) nije bez neugodnih nuzefekata koji joj umanjuju vrednosti atraktivnost. Prvo, gubitaši ne mogu a da, makar mestimično i delimično, neuzurpiraju i troše i tuđi kapital. To je atak na pravni poredak koji ima nepo-voljne posledice i na dugi rok. Drugo, kako je naglasio prof. Begović, očuva-nje gubicima opterećenog dela privrede u isto vreme znači i neku mogućnostjačanja ili bar očuvanja moći onih društvenih snaga koje nisu zainteresovaneza reformu i koje joj se predvidivo suprotstavljaju. To je važan argument poosnovu političke ekonomije koji govori protiv strategije za koju se opredelju-jem. Evo tipičnog primera međusobno suprotstavljenih argumenata. Ja seopredeljujem protiv totalne i munjevite liberalizacije jer argumentu izostaledodate vrednosti i bolno skresane zaposlenosti dajem veću težinu nego, ta-kođe nespornim, argumentima potkopavanja pravnog poretka i balansa u od-nosima društvenih snaga koji bi mogao da ugrozi reformu. Obe ove pratećeštete jesu neugodne, ali bi – ovo je sad prava pravcata (pr)ocena – cena kojabi kroz izgubljeni proizvod (i zaposlenost) morala da se plati za njihovo izbe-gavanje bila jednostavno previsoka. Nisam spreman tu cenu da platim, radijese po načelu priklanjanja manjem zlu opredeljujem za trpljenje dveju navede-nih šteta.

4. Preduzetništvo i institucionalni poredak

Raspoloživi prostor je pri kraju, a glavnina tačaka naših razilaženja ni-je ni dotaknuta. Ovaj dijalog treba još neko vreme nastaviti jer je tema izuzet-no važna i jer kroz ovakvu interakciju možemo jedan drugom, a i široj istručnoj javnosti, pomoći da se potpunije sagleda i bolje razume ovaj tolikoaktuelni problemski kompleks.

Prof. Begović i ja se duboko razlikujemo u tom kako poimamo predu-zetništvo kao osnovnu kategoriju našeg dijaloga. Definicije same po sebi nemogu biti ni tačne ni pogrešne, ali za datu analizu mogu da budu manje iliviše (ne)prikladne i mogu da stvore veliku pometnju ako se istim terminimapokrivaju različiti pojmovni sadržaji. Za prof. Begovića je izvesno „da jepreduzetništvo… nešto što je svojstveno ljudskim bićima (ne svima…), od-nosno ljudskom rodu”. Za mene je preduzetništvo aktivni ekonomski činilacbez koga nema mobilizacije privrednih resursa, i to nezavisno od toga kakvaće biti efikasnost njihove upotrebe. Ono postoji samo tamo gde se vide njego-vi učinci na planu mobilizacije. Preduzetništvo koje tobože postoji – reklo bise kao neka antropološka kategorija, jer je „svojstveno ljudskim bićima” – azbog institucionalnih zapreka nije moglo doći do izražaja, za mene jedno-stavno ne postoji. Ono što je moglo da bude a zbog nečega nije moglo da seispolji niti da se pojavi u domenu postojećeg – najrazumnije se može okarak-terisati kao nepostojeće, kao nešto što nije na raspolaganju. Ja sam, na pri-mer, mogao da se školujem za pravoslavnog sveštenika, ali sticajem prilika,među kojima su vrlo značajne bile i one institucionalnog karaktera, ja to ni-sam uspeo da uradim; da li iz činjenice da sam to mogao da budem, da samtakoreći bio sveštenik in spe, može da se zaključi da je doista jesam svešte-nik? Očigledno, ne.

Lju

bom

ir M

adža

rPR

IZM

A

46

Takođe mislim da nije potrebna igra reči o tome kako ja čas govorimda nema preduzetništva a čas da ga nema dovoljno. Bio sam i, nadam se,ostajem dovoljno jasan u dokazivanju da se radi o strateškoj nesrazmeriizmeđu velike mase oslobođenih resursa koja bi nastala prebrzom liberaliza-cijom (a bila bi prebrza ako bi premašila ovu postojeću, s tim što je i posto-jeća u dobrom broju segmenata prebrza) i mase aktivnog, raspoloživog pred-uzetništva koje bi te resurse, pre svega ljude, preusmerilo u druge upotrebe.Ogromna nezaposlenost (milion ljudi!) i njen uporan rast, kao i žalosno nizaknivo u korišćenju kapaciteta (kakvi god da su) za mene su neosporiv dokaz daje preduzetništvo kod nas strateško, presuđujuće usko grlo sa dalekosežnimimplikacijama. Nepotrebno je ukazivati na postojanje privatnog sektora kaona dokaz da nekakvog preduzetništva (ipak!) ima; nikome pri zdravoj pametine bi ni izdaleka mogla da bude verodostojna primisao da uopšte nema pred-uzetništva. Ima ga uvek i svuda, ali ga nema dovoljno, nema ga tamo gde tre-ba i nema ga od one vrste koja je najneophodnija. I ja se, kao i prof. Begović,radujem množenju radionica i kioska, ali ta vrsta preduzetništva neće pomoćida se zbrinu hiljade pridošlica u ionako pretrpane redove nezaposlenih. Takobar proizlazi iz statističkih podataka. I preduzetništvo, kao i rad i kapital, imasvoju heterogenost i strukturu; nije svaka vrsta preduzetništva pogodna zasvaki posao u velikom izazovu mobilizacije resursa u strašnom vakuumu ko-ji nastaje (neminovnim) povlačenjem politički motivisanog državnog predu-zetništva. Usput, nije tačno da „Madžar osporava liberalizaciju kao poželjnu”(Begović 2003, s. 31). Ili, daleko bilo, da osporavam Begovićevu tezu nemi-novnosti liberalizacije (s. 37). Ta tvrdnja mom sagovorniku baš nije trebala.Naprotiv, ja smatram da je liberalizacija veoma poželjna i, sudeći po svet-skim trendovima, neminovna. Ja osporavam Begovićevu strategiju privatiza-cije koja nas ka cilju – u pogledu koga smo inače saglasni – vodi uz nepotreb-no visoke, rekao bih pogubno uvećane, troškove. To su pre svega ekonomskitroškovi zaludno izgubljene proizvodnje i zaposlenosti, ali i statistički neregi-strovani ljudski troškovi osujećenosti zbog gubitka posla i izlišno pore-mećenih ljudskih karijera i sudbina. Jesam bezrezervno za liberalizaciju alitražim i predlažem jednu efikasniju, manje razornu i manje skupu putanju odone koja je implicirana razmišljanjem profesora Begovića.

Prof. Begović (2003, ss. 33-4) je dobro uočio da su po mom mišljenjustabilan pravni poredak i prilagođen institucionalni okvir bitne pretpostavkeza obezbeđenje dovoljne mase preduzetništva, one koja će pomoći da seublaže strašni problemi gotovo nepodnošljive nezaposlenosti i tako niskogstepena korišćenja kapaciteta zbog koga, sa tolikim praznim fabrikama i zja-pećim halama, Srbija liči na zemlju u ratu. Prof. Begović pobija vezuizmeđu institucionalnog poretka i preduzetništva. Na to kažem dve stvari:(1) poredak sadrži presudno važne podsticajne mehanizme za razvijanjepreduzetništva, pa ga jednostavno neće biti tamo gde ga institucije ne ohra-bre, i (2) institucije, kad su anahrone i prohibitivne, direktno sprečavaju po-javu preduzetništva tamo gde bi inače spontano krenulo; tamo gde instituci-je parališu i onemoguće preduzetništvo – jednostavno ga nema uprkos tomešto je „svojstveno ljudskim bićima”. Iz dveju premisa (ako su istinite) – a

POVR

ATA

KEN

IGM

AM

ALI

BERA

LIZ

ACI

JEPR

IZM

A

47

naime (1) institucije su bitne za aktiviranje i uvećavanje preduzetništva i (2)institucije koje imamo ne samo da nisu prilagođene toj potrebi nego su uglav-nom obrnuto i naopako postavljene – strogo logički sledi da u preduzetništvumoramo da oskudevamo (ne, daleko bilo, da ga uopšte nema), a posebno daga nemamo dovoljno s obzirom na preduzetnički vakuum koji je nastao fron-talnim povlačenjem države iz ove funkcije. Uz premise sa kojima operišem,nedostatak preduzetništva je logička neminovnost. Da opet ne bude zabune:to što politički činioci vršljaju po državnim i društvenim preduzećima, ispo-ljavajući poseban afinitet prema kadrovskoj kombinatorici, ne može se oka-rakterisati kao preduzetništvo. Odricanje veze između preduzetništva i insti-tucionalnog sistema meni je prosto nerazumljivo. A posebno mi je nerazu-mljivo kad se izostanak preduzetničke inicijative, umesto institucionalnimčiniocima, objašnjava niskim kredibilitetom i visokim rizikom, kao da to ni-su prevashodno sistemska pitanja, tj. pitanja institucija i pravnog poretka.

Najzad, ostaje potpuno nejasno kako je moguće uvažiti činjenicu da in-stitucionalni poredak smatram sudbinski važnom pretpostavkom preduzet-ništva, a u isto vreme tvrditi da je za mene preduzetništvo egzogena promen-ljiva sa stanovišta ekonomskih politika. Ekonomske politike su toliko čvrstovezane za institucionalni sistem – uz ostalo, one se vode instrumentima kojisu upravo deo sistema – da je jednostavno protivrečno tvrditi da je bilo štaendogeno sa stanovišta sistema a egzogeno sa stanovišta politika koje se unjegovim okvirima vode. Ne samo da sistem bitno opredeljuje mogućnost,domete i oblike ekonomske politike, nego i sama politika, kao operacionali-zacija sistemskih rešenja, sadrži uticaje koji ili podstiču ili ograničavaju pred-uzetništvo. I sad sasvim na kraju, protivrečno je uvažiti da smatram da trebagraditi institucije tržišne privrede da bi se stvorili uslovi za generisanje tržištuprilagođenog preduzetništava (s. 36), a u isto vreme pripisati mi tvrdnju da uSrbiji tržišna privreda nije moguća i da je tu poželjno uvođenje planske pri-vrede (pretpostavljam da se misli na onu centralističku, birokratski vođenu).Ne bih hteo da se branim od ove interesantne kvalifikacije. Umesto toga rećiću da bi I. Sekulić za ovako nešto rekla da predstavlja progoretinu.

*

Prostor je već (više nego) potrošen, a mnogo toga je ostalo neraspra-vljeno. Liberalizacija, institucionalna reforma i optimalni tempo transformi-sanja institucija i politika odveć je kompleksna i golema priča da bi moglakomotno da se smesti u ovakve ograničene tekstove. Ostalo je, tek ilustracijeradi, neraspravljeno zašto je Srbija među zemljama u tranziciji (ipak!) jedin-stvena; zašto Rusija nije baš tako blagoslovena sa preduzetništvom; zašto kodpreduzetništva treba pre svega gledati na njegovu ulogu u mobilizaciji resur-sa i pored toga što nije bez uticaja na efikasnost; zašto je racionalno braniti seod razornih udara uvoza – takvih koji, npr. zbog presušivanja donacija i dola-ska dužničke krize, kratko traju a mnogo škode jer taj visoki uvoz nije dugo-ročno održiv – koji mogu da podave ovo što je još ostalo od privrede, a kad sepovuku da ostave, kako bi rekao T. S. Eliot, pustu zemlju; da li nam je reforma,

Lju

bom

ir M

adža

rPR

IZM

A

48

najzad, baš i potrebna kad preduzetništvo navodno može u potrebnom stepe-nu da podstakne i ekonomska politika i kad – kako se, reklo bi se, čini prof.Begoviću – ona može nesmetano da se vodi i uz postojeće institucije ili čaknezavisno od institucija kao takvih.

I posle svega, profesor Kovačević je moj najbliži prijatelj, ali bi se izozbiljnosti i kontroverznosti teme i iz prirode argumentacije valjda dalo za-ključiti da nisam uleteo u ovaj kazneni prostor tek njega da branim. On pomom uvidu i razumevanju nije u svojoj struci tako loš kako ga je – i kako ni-je trebalo da ga je – okarakterisao profesor Begović. Mene, verovao to nekoili ne, zanima istina. Amicus Plato, amicus Socrates, sed magis amica veritas.Ako bi bilo tačno da ja nastupam u ulozi nekoga „ko zastupa dr Kovačevića”(s. 34), ispalo bi da se dr Begović trudi da utvrdi naučnu istunu, a da ja nastu-pam kao prijateljev fiškal. Verujem da dr Begović nije mislio ono što je napi-sao. Inače bi to bila još jedna progoretina. Sva je sreća da mogući nastavakdijaloga pruža šanse za dalja razjašnjenja.

Citirana literatura

Begović, Boris (2003), „Dešifrovanje ‘enigme’ liberalizacije”, Prizma,novembar, 30-38.

Madžar, Ljubomir (2003), „Enigme liberalizacije”, oktobar, 36-43.

Polanji, Karl (2003/1944/), Velika transformacija, Beograd: „Filip Višnjić”.

POVR

ATA

KEN

IGM

AM

ALI

BERA

LIZ

ACI

JEPR

IZM

A

49

Boris Begović1

Odgovor Ljubomiru Madžarupovodom teksta „Povratak enigme liberalizacije”

Smatram da polemika ima smisla sve dok obe strane iznosenove argumente kojima pokušavaju da potkrepe svoje i osla-be stavove druge strane. Kada više nema novih argumenata,polemiku treba prekinuti i prepustiti čitaocima da procenevaljanost i relativnu težinu argumenata jedne i druge strane.

Smatram da profesor Madžar u svom tekstu „Povratakenigme liberalizacije” nije izneo nove argumente u prilogsvoje teze koju je formulisao u svom tekstu „Enigme liberali-zacije”, niti da je odgovorio na moje protivargumente izneteu tekstu „Dešifrovanje ‘enigme’ liberalizacije”. Najveći deoprostora svog novog priloga profesor Madžar je iskoristio za

preciziranje ili korigovanje onoga što sam ja ili što je on tvrdio u prethodnimtekstovima. To, verujem, pokazuje da je ova polemika došla u zonu opada-jućih prinosa, te je, stoga, treba zaključiti. Tim pre što u svom poslednjemprilogu profesor Madžar citira Isidoru Sekulić, ocenivši neke moje stavovekao „progoretine”, i Tomasa S. Eliota, okarakterisavši moguće rezulate stra-tegije za koju se ja zalažem kao „pustu zemlju”. U književnim polemikama sene snalazim baš najbolje.

Na čitaocima Prizme je da procene utemeljenost stava koji sam izneo uprethodnom pasusu, kao i stavove, argumenete i stil i jedne i druge strane uovoj polemici i da na osnovu toga donesu svoj zaključak. B

oris

Beg

ović

PRIZ

MA

50

1 CLDS i Pravni fakultet u Beogradu .

Centar za liberalno-demokratske studijeBeograd

Centar za liberalno-demokratske studije (CLDS) je nestranačka,nevladina i neprofitna istraživačko-obrazovna organizacija.

Ciljevi CLDS-a su:

• zaštita individualnih sloboda • slobodna tržišna privreda i ekonomski napredak• vladavina prava• odgovorna i ograničena država• liberalna demokratija

Ostvarivanje ovih ciljeva podrazumeva delovanje CLDS usmereno ka:

• reformama političkog sistema• ekonomskoj tranziciji• izgradnji civilnog društva• zaštiti ljudskih i manjinskih prava• kooperaciji među pojedincima, lokalnim zajednicama i

državama• istraživanju i publikovanju liberalne misli• edukaciji građana

Osnovne aktivnosti CLDS-a su:

• istraživanje• uticaj na javno mnjenje• edukacija

Projekti u toku: Poreska reforma u SrbijiNovi zakon o izvršnom postupkuKorupcija u pravosuđuSaobraćajne ekonomske politike u SrbijiPrizma – mesečne političke analizeParlamentarna kontrola vlade

PREG

LED

MES

ECA

PRIZ

MA

51