Meta Etika

7/23/2019 Meta Etika

1/35

Jovan Babi

META-ETIKA1

1.

Malo je knjiga kod nas koje se po svom stvarnom znaaju, znaaju koji se ne

iscrpljuje u trenutku i nije zavisan od modnih trendova i tendencija koje i na teorijskom

planu tako esto odreuju ili utiu na nae kriterije relevancije, mogu porediti sa

Savremenom meta-etikom Svetozara Stojanovia. injenica da je ta knjiga doivela tako

mnogo izdanja sasvim jasno svedoi o tome. Moe biti da bi nepristrasna analizapokazala da samo prevodi nekih vanih knjiga mogu da se porede sa njom u svom

znaaju za emancipaciju od duha provincijalizma, provizornosti i proizvoljnosti, ali jo

vie za, da tako kaem, ulaenje nae filozofije u svet, i po predmetu, i po nainu njegove

obrade, i po kvalitetu.

Prvo izdanje izalo je 1964. godine, godine koja se moe smatrati prelomnom u

razvoju meta-etike. Iste te godine pojavio se lanak Johna Searlea "Kako izvesti treba iz

jeste". Ispostavilo se da je od nekoliko pravaca preispitivanja antikognitivistikih

rezultata meta-etike, a pedesetih godina XX veka ti su rezultati dobili svoj manje-vie

konani izraz u delima C.L. Stevensona i R. M. Harea, najozbiljniji i meta-etiki

najdalekoseniji, a zapravo i najrelevantniji, proizaao upravo iz argumenata iznesenih u

ovom lanku. Ti razni pravci kritikog preispitivanja antikognitivnizma su se posle

meusobno preplitali, sa osnovnom tendencijom da se antikognitivizam pobije, ili bar

napusti, ali sve to ipak nije imalo ni priblino onu burnost razvoja, pa ni onaj znaaj koji

je meta-etika imala dotle.

Zato se ponekad moe stei utisak da je meta-etika jedna epizoda u razvoju

filozofije morala, da je ta epizoda obeleila prvu polovinu dvadesetog veka, i da je njen

1Objavljeno u asopisu Theoria 1-2/2006.


2/35

nikako ne beznaajan posao obavljen i zavren. To i jeste i nije tano. Jeste to se tie

kompletiranja znaaja tog "posla", naime u tom smislu da su mnoge vane stvari detaljno,

a mnoge i definitivno, razjanjene, i da je onaj osnovni problem, zbog koga je taj

poduhvat i sproveden, u znaajnoj meri i reen. Taj problem je bio proizveden

naturalistikim definisanjem vrednosnih pojmova, pre svega pojma dobra. Sada vie niko

ozbiljan ne sme u svojoj etikoj raspravi da napravi oiglednu naturalistiku greku. I ako

hoe da je napravi mora da je krijumari. I mada teza o nemogunosti izvoenj a

normativnih iskaza iz indikativnih ne predstavlja nunu implikaciju iskljuenja

naturalistike greke (ako to izvoenje i dopustimo to ne znai da moemo dopustiti i

naturalistiku greku), ta je teza postala skoro opta pretpostavka u teorijskom

raspravljanju o moralu. Priroda moralnog razilaenja, razliite mogunosti ubeivanja,

propagande, pa i manipulacije, i mnoga druga pitanja dobila su kvalitetne odgovore u tom

burnom poluvekovnom razvoju meta-etike, razvoju koji je i sadrinski ali i u toj

razvojnoj liniji iscrpno prikazan u knjizi profesora Stojanovia.

Ta knjiga zapravo obavlja dvostruki zadatak: ona na obuhvatan nain prenosi na

nae tlo sadraj meta-etike takorei od njenog nastanka pa do njenog stvarnog vrhunca,

ali i zaokruuje taj predmet,inei tako i sama doprinos tom predmetu kao jedna njegova

interpretacija. Naravno, etika, kao i moral, postoji pre i nezavisno od meta-etike, pa taj

znaaj ne treba traiti u nekoj njenoj moguoj konkretnoj upotrebi, mada se ona i na taj

nain moe kvalitetno upotrebiti, pre svega u obrazovanju, ali i za poboljanje ili

testiranje vrednosne argumentacije, to takoe moe imati razliite svrhe. Ali ta je meta-

etika? ime se ona bavi?

Zadatak meta-etike je da odgovori na pitanje ta ljudi, kad donose moralne ocene,

pa i kad raspravljaju o moralnim vrednostima, zapravo rade izgovarajui reenice kojima

izriu te ocene ili kojima se slue u moralnom raspravljanju. Mada esto izgleda da i

izricanje ocena, a pogotovo raspravljanje, nije nita drugo do utvrivanje injenica koje

postoje pre i nezavisno od nas i naeg govora, ipak, kad se izblie pogleda, moe takoe

izgledati da mi, govorei i argumentiui, odluujemo, ili bar uestvujemo u

konstituisanju odluke o predmetu ili u vezi sa predmetom o kome se govo ri. Ali ta je to


3/35

predmet o kome se govori? Ako kaem za neki postupak da je dobar, poten ili pravedan,

- da li je predmet kazivanja sam taj postupak ili pak to to o njemu kaemo, tj. njegova

dobrota, potenje ili pravednost? Jer, sam postupak je oigledno jedna injenica ije je

postojanje ili nepostojanje objektivno i nezavisno od naeg govora o njemu. Da li je

meutim odreenje dobrote, potenja ili pravednosti na isti nain objektivno i nezavisno

od toga ta mi kaemo? Ili, ako i jeste, da li je ono jednako nezavisno od nas? Drugim

reima da li je stepen objektivnosti odreenja znaenja u ta dva sluaja jednak i isti?

Uzmimo drastian primer. Nasilje, ili sadizam, je neto za to bismo svi rekli da

nije dobro i nije pravedno. Ali neki postupak koji bi mnogi doiveli kao nasilje neki

mazohista moe primiti sa zahvalnou, a neko neosetljiv ili manje osetljiv moe i da ne

primeti. U tom sluaju ono, nasilje, zapravo i ne postoji!Izgleda da je status postojanja

tih odreenja barem delimino zavisan od toga da postoji neki subjekt koji ih tako prima,

za kogaje neki postupak dobar ili nije. Izgleda da bez te pretpostavke o subjektu nema ni

tog odreenja. Namerno kaem "odreenja" a ne "svojstva", jer ako samo postojanje

takvog odreenja nekog postupka zavisi ne samo od postojanja samog tog postupka ve i

od postojanja jo jednog entiteta, subjekta, za koga to moe imati i ima tu vrednost - pa

tavie i ne samo od njegovog postojanja ve i od njegove odreene nastrojenosti - onda

teko moe da se govori o "svojstvu". "Svojstvo" u uobiajenom smislu oznaava takvo

odreenje koje je nezavisno i od postojanja saznajnog subjekta i od njegove nastrojenosti:

ako je neki predmet ut onda on reflektuje svetlost odreene talasne duine, bez obzira da

li ga ko gleda ili ne, i ta konstantna i objektivna odreenost predstavlja odreenje

svojstva "uto".

Priroda ove nastrojenostije ono to je ovde kljuno, i vraa nas na poetak naeg

pitanja. Da li je ta nastrojenost jedna prirodna datost koja funkcionie po principu akcije i

reakcije, ili ono to smo oznaili kao subjekt, ta god da je to,pritom neto odluuje?

Odgovor na to pitanje spadao bi u ontologiju, Ali odgovor na pitanje ta mi jezikom u

moralnom diskursu radimo, ta znae reenice koje se pritom upotrebljavaju i, a to je

osnovno, ta znae termini, rei, koji nose vrednosno odreenje - jer to su oni osnovni

instrumenti koji nam omoguavaju da, u reenicama, opiemo, pohvalimo, preporuimo,


4/35

savetujemo, obeamo itd. - odgovor na to pitanje predstavlja predmet meta-etike. Ta su

dva nivoa, stvarnosni i jeziki, verovatno meusobno usko povezana, ali mi moemo bez

protivrenosti pretpostaviti da je stvarna priroda vrednosnog subjekta takva da on nita ne

odluuje nego samo reaguje na dati podsticaj, dakle da on ne poseduje nikakvu slobodu

volje, a da ipak znaenja vrednosnih termina i iskaza budu konstituisana tako da se njima

nita ne tvrdi i ne opisuje, ili bar da im to nije primarna znaenjska funkcija, i da zato ti

iskazi ne nose istinosnu vrednost, nisu indikativi, ve se njima, kroz njihovo znaenje,

izraava odobravanje ili neodobravanje, odnosno prihvatanje ili neprihvatanje od strane

govornika onoga o emu se neto kae, dakle njegova volja, kao da je ta volja slobodna.

Ili obratno, moemo uzeti da je odreena vrsta bia, ljudi, slobodna, i da istovremeno bez

protivrenosti pretpostavimo da je jezik kojim ta bia "pokrivaju" polje ove slobode

konstituisan tako da funkcinie kao da je sastavljen iskljuivo od indikativnih reenica, ita kvazi-indikativnost i kvazi-objektivnost moe postojati naporedo sa slobodom. Zato

pitanja slobode volje i determinizma, mada strogo govorei ne spadaju ni u normativnu

etiku, ne spadaju u meta-etiku.

2.

Meta-etika ima svoja dva osnovna predmeta, pa se prema tome moe i podel iti na

dva osnovna dela. Prvi predmet je znaenje moralnih termina i iskaza (teorija znaenja

moralnog jezika), a drugi predmet jeste mogunost i artikulacija argumentacije u tom

jeziku (logika moralnog jezika).

Zbog odvojenosti pitanja stvarnosti i pitanja jezika kojim se govori o toj

stvarnosti, ali kojim se, kao jezikom (tj. preko znaenja), u nju moda i intervenie - zbog

te odvojenosti se pitanja stvarnosne osnove na kojoj se postavljaju ciljevi i konstituiu

vrednosti ne ponavljaju ili ne moraju ponoviti na meta-etikom nivou. Zato su empirijska

istraivanja kojima se bavi sociologija morala strogo govorei irelevantna za meta-etiku:

stvarna razlikovanja vaeih morala (a ona oito postoje, i svako e priznati da se

mafijaki moral razlikuje od, recimo, asketskog, ili viteki od sitnosopstvenikog) nemaju

nikakve reperkusije na pitanje znaenja rei pomou kojih se konstituie normativna


5/35

univerzalnost, na znaenjsko funkcionisanje ove univerzalnosti. Tim pitanjem se pita da

li jedan deo vrednosnog jezika, a to je njegov moralni deo, funkcionie tako da se ve u

samom znaenju podrazumeva ili pretpostavlja jedna odreena, jaka, univerzalnost. Na

primer, termin "pravedan" bi mogao biti deo tog dela vrednosnog jezika. Ako je meta-

etiki odgovor na to pitanje potvrdan, onda se on ne moe dovesti u pitanje nikakvim

sociolokim nalazima: ti e nalazi eventualno samo pokazati da se sam domen primene

(opseg ili denotacija) univerzalnosti sadrane u tom pojmu, odnosno terminu, razliito

interpretira.

To je, meutim, opet pitanje definicije: ako se ona vrsta vrednosti koju zovemo

moralnim vrednostima sama naelno ne razlikuje od drugih vrednosti, nego se, recimo,

na njih moe svoditi i u njima utapati do nerazluivosti, onda e i jezik kojim se moralnevrednosti oznaavaju funkcionisati tako da e njegova konotacija zavisiti od njegove

denotacije. (to, na primer, moe dovesti do toga da se pojam oveka kao potencijalnog

subjekta moralnog vrednovanja, svede na pojam pripadnika mog plemena ili moje

druine). Ali to ne dovodi u pitanje gore iznesenu tezu o medjusobnoj nezavisnosti

stvarnosnog, ili objekt-, nivoa i jezikog, ili meta-, nivoa i na njoj zasnovanu razliku

izmeu pitanja slobode i pitanjaznaenjempripisaneobjektivnosti vrednosti.

Znaenje svakako zavisi od odreenja predmeta koji se oznaava, u ovom sluaju

od toga da li su oznaene vrednosti univerzalne ili nisu, i to je, na znaenjskom planu,

potpuno nezavisno od toga da li su subjekti vrednovanja slobodni ili nisu (bez obzira na

to koliko na stvarnosnom planu bilo neverovatno da neki neslobodan subjekt operie

univerzalnim vrednostima: mogue je da on njima ustvari i ne operie, ve samo koristi

univerzalne vrednosne termine u pokuaju da predstavi kao univerzalno neto to to

ustvari nije; - ali to na meta-etikom planu nije vano). Ali ako specijalna empirijska

istraivanja nisu relevantna za meta-etiku, odnosno za odreenje znaenja moralnih

termina- ve se ova znaenja konstituiu i funkcioniu po, da tako kaem, jednoj

nezavisnoj i u sebi koherentnoj logici onda otpada Stevensonov psihologizam (za koji

sklonost pokazuje i profesor Stojanovi, naroito u zakljuku) i cela pria o


6/35

dispozicijama mora da se podvede u one okvire intencionalnosti koji su relevantni za

znaenje.

Ovo se, naravno, sve odnosi samo na intrinsine vrednosti a ne i na

instrumentalne, koje su podlone empirijskoj proveri i naunoj analizi. Meutim, valja se

sloiti sa Stojanovievom tvrdnjom, iznesenom u Zakljuku, da e etiar, pod ostalim

jednakim uslovima, bolje da se snalazi u reavanju moralnih i drugih vrednosno

normativnih pitanja. Naravno, uslov ceteris paribus (da su ostali uslovi jednaki) ovde je,

poto se radi o praktinim pitanjima, veoma jak i nije ga lako zadovoljiti. Ali ako je on

zadovoljen onda e etiar, bez opasnosti da uvede bilo kakvu moralnu ekspertizu ili

elemente paternalizma, biti u boljoj poziciji u dva smisla: bolje e prozirati sredstvo-cilj

relacije (odreenje instrumentalnih vrednosti), ali isto tako bolje e (ukoliko hoe,naravno) otklanjati definicione, znaenjske i propagandistike manipulacije vrednosnim

terminima i iskazima i kada su u pitanju vrednosna odredjenja ciljeva. To ne znai da on

time prevazilazi nekakvo naivno i preterano poverenje u obinog oveka, jer kad doe do

onoga do ega nuno mora doi, a to je samo postavljanje ciljeva, svako e te ciljeve

morati postaviti sam za se, kao predmet svoje volje, bilo kao obian, bilo kao manje

obian ovek.

U jednom pogovoru se, naravno, moe pretpostaviti da je razlika izmeu

normativne etike i meta-etike ve utvrena; ta razlika na oigledan nain proizlazi ve iz

odreenja meta-etike: govoriti bilo o znaenju bilo o opravdavanju moralnih iskaza

nipoto ne znai koristiti taj jezik u njegovoj primarnoj, vrednosnoj, funkciji, ili, kako s e

to takoe kae, na objekt-nivou. Govoriti o znaenju ili opravdavanju vrednosnih iskaza

ustvari ne znai koristiti se tim iskazima (kao jezikim oruem u vrednosnoj

komunikaciji), ve se ti iskazi koriste kao predmet semantike i/ili logike analize, onise,

kako se to kae, pominju. Oni se ne koriste, ve se samo pominju. Ako se etika, kao to

se obino ini, definie kao normativna etika, onda meta-etika ne spada u etiku. Meta-

etika bi u tom sluaju bila neka vrsta etike propedeutike i njeno izuavanje bi

predstavljalo semantiko i logiko uvoenje u etiku u uem smislu. Ali ovladavanje

njenim sadrajem moe imati veliki znaaj u etici i svakodnevnoj moralnoj praksi. Jer


7/35

ona omoguava i olakava da se iskljue pogreni zakljuci, da se odbace ili ne prihvate

nevalidni razlozi i da se, tako, "raisti teren" da se lake doe do valjanih moralnih

iskaza. Samo ovladavanje mehanizmom argumenta otvorenog pitanja, kojim se detektuje

tzv. "naturalistika greka" moe drastino da smanji i ogranii domen mogue moralne

manipulacije. Naravno, ne i da se ukine: time se iskljuuje samo ona, dodue veoma

mona, manipulacija zasnovana na zloupotrebi jezika i u njemu sadranih definicionih

mogunosti. Moralizam, licemerje, moralni terorizam, kao i nemoralnost, nisu, il i bar

nisu samo i nisu nuno, zasnovani na znaenjskoj manipulaciji. Meta-etika bi trebalo da

samo na negativan nain moe doprineti raiavanju moralnih dilema tako to e

doprineti jasnijem miljenju i preciznijem odreivanju znaenja vrednosnih pojmova i

valjanosti razloga u nekom vrednosnom zakljuivanu. Da li e se te iste sposobnosti onda

zloupotrebiti, kao i odgovor na pitanje ta je stvarno dobro, izvan je domena pitanja nakoje ona moe dati odgovor.

Dakle, znaenje i opravdavanje moralnih termina i iskaza su dva pitanja koja ine

predmet meta-etike. Ali ta dva pitanja nisu, kao to bi moglo na prvi pogled izgledati,

jedno od drugog nezavisna. Od prirode znaenja termina zavisi priroda znaenja iskaza, a

od ove opet mogunost opravdavanja. Na primer termini koji oznaavaju svojstva grade

indikativne reenice koje onda omoguavaju normalno zakljuivanje u standardnom

dokazu; ali vrednosni termini i izrazi, zbog svog normativnog znaenja, onemoguavaju

fiksiranje istinosne vrednosti iskaza i onda zakljuivanje ili nije mogue ili zahteva

dodatne uslove. I obratno, pretpostavka, na primer, o mogunosti izvoenja "treba"-

iskaza iz "jeste"-iskaza menja prirodu "treba"-iskaza inei ih u velikoj meri zavisnim od

nekih injenica (dogaaja) i dajui im tako istinosnu vrednost (odreenje sadrano u

njegovomznaenjupostaje nezavisno od toga da je to vrednostza neki subjekt, jer se ve

u samom znaenju sve to podrazumeva kao injenica) to onda i znaenje kljunosg

termina u tom iskazu ini konstantnim, a to e rei deskriptivnim, makar da je injenica

koja se opisuje tzv. institucionalna a ne sirova injenica. Ovo meutim treba pojasniti.

Ali pre toga treba neto rei o vrednosnom znaenju i o zakljuivanju u vrednosnom

diskursu.


8/35

Osnovno pitanje u vezi sa znaenjem vrednosnih termina i iskaza jeste odreenje

specifinosti tog znaenja, odreenje onoga po emu se to znaenje razlikuje od znaenja

drugaijih termina i iskaza. Poenta tog pitanja sadrana je u potencijalnom znaaju gore

natuknute razlike izmeu svojstava i tvrdnji, sa jedne, i onog odreenja vrednosnih rei

koje omoguava da se reenicama vrednosnog jezika radi neto drugo (preporuuje,

hvali, odobrava ili izraava odobravanje) a ne prosto tvrdi istinitost nekog iskaza, sa

druge strane. Na prvi pogled moe izgledati da je to samo pitanje bogatijeg ili

siromanijeg artikulisanja teorije znaenja koju koristimo. Ali antikognitivizam nije

nastao kao posledica razvoja teorije znaenja vrednosnih termina i iskaza, ve obratno -

nemogunost stare, starovremske, kognitivistike teorije znaenja da izae na kraj sa

specifinim problemima vrednosnog znaenja zahtevala je proirenje i obogaivanje

teorije znaenja.

Problem je prvi eksplicitno formulisao Moore, uoivi tekoe u definisanju

vrednosnih termina koje se nuno javljaju u svakoj kognitivistikoj teoriji znaenja: ma

kako da se, u tom okviru, definie znaenje recimo termina "dobro" nuno e se napraviti

jedna specifina greka koju je on, dosta neprecizno, oznaio kao naturalistiku greku.

To je predstavljalo kraj sna (zasnovanog zapravo ne samo na siromatvu stare teorije

znaenja ve i na jednoj osobenoj vrsti gnoseoloke oholosti) o mogunosti neke naune

etike, u kojoj bi se naunom ekspertizom u svakom pojedinanom sluaju mogla odred iti

tana (istinita) interpretacija apstraktnog znaenja bilo kog vrednosnog termina i onda,

sledstveno, "nauno" utvrditi ta je dobro, pravedno, poteno itd. Jer, u toj se teoriji

znaenja pretpostavljalo da se radi o tome da se, recimo, u tumaenju reenice "X je

dobro", utvrdi o kom svojstvu X-a je re, ili, drugim reima, koje je svojstvo, ili

eventualno relacija, oznaeno terminom"dobro". Ali tada se, kao to je reeno, nuno ini

"naturalistika greka". Njeno postojanje se, i to je Mooreov glavni al i i ogroman

doprinos meta-etici, detektuje jednim specifinim argumentom koji Moore zove

"argument otvorenog pitanja". Naime, ako se dobro definie, recimo, kao T (na primer

kao ono to doprinosi nekom, datom, cilju) onda pitanje "Da li je T dobro?" postaje

zatvoreno, tautoloko pitanje, a negacija tvrdnje kojom se izrie ta definicija postaje

kontradikcija. To nije nita neobino, i tako je u celom indikativnom jeziku, i to ne samo


9/35

tamo gde se neko znaenje nekog termina definie preko znaenja nekog drugog termina

("Brat" se definie kao "muko dete istih roditelja", pa pitati "Da li je brat muko?"

predstavlja jedno zatvoreno pitanje, kao to i negacija tvrdnje da je brat muko

predstavlja kontradikciju ve na osnovu znaenja), ve i kod svih empirijskih, a onda i

naunih iskaza, kad god imamo posla sa definicijama, Ako se uto definie kao "Povrina

koja odbija svetlost talasne duine t" onda pitanje "Da li je povrina koja odbija svetlost

talasne duine t uta? jeste jedno zatvoreno pitanje, a negacija analogne tvrdnje jeste

kontradikcija, dodue ne na osnovu samog znaenja, ve na osnovu nesaglasnosti te

negacije sa definicijom utog, jer je definicija, po definiciji definicije, jedan analitiki

istinit iskaz.

Ali tako nije u vrednosnom jeziku, i to zato to se element decizionizma tu nemoe izbei, nego je on zaloen ve u samom znaenju. Kad pitam "Da li je X dobro?" ja

ne pitam (samo) da li X ima neko svojstvo, ve pitam (i) neto drugo, na primer da li

treba da uinim ili prihvatim X. A tu kognitivizam postaje prekratak. Pa emo rei da je

upotreba tog iskaza determinisana njegovim znaenjem, tavie da upravo ta upotreba

ini samo to znaenje ili njegov deo. A cena za dobijanje jedne teorije koja e pokriti sve

relevantne aspekte znaenja vrednosnih iskaza i termina jeste nemogunost primene

istinosnog kriterija na te iskaze. Ovde neemo dalje analizirati to pitanje, a nema ni

potrebe za tim, jer je to centralno pitanje cele ove knjige i ono je u njoj podrobno i

precizno objanjeno. Poenta tog pitanja se moe grubo izraziti tako da se kae da

vrednosni termini ne oznaavaju svojstva i da vrednosni iskazi ne slue da se ta svojstva

neemu pripiu. A to onda izlazi na to da deskriptivno znaenje, ukoliko ga vrednosni

iskazi uopte imaju, ne moebiti osnovno, primarno, znaenje tih iskaza ve je primarno

neko drugo znaenje.

To meutim ne znai da vrednosni iskazi nemaju deskriptivno znaenje, samo to

je ono varijabilno, ono se menja od konteksta do kontekstaustvari od domena primene

ili domena interpretacije, i ne oznaava ono to se oekuje od deskriptivnog znaenja

nekog termina - svojstvo, ve se sadraj koji predstavljaju svojstva uzima samo kao

materijal za odreenje koje moemo nazvati standard, neka vrsta mere prisutnosti tih


10/35

(deskriptivnih) sadraja po nekom principu merenja koji izraava vrednovanje. Taj

princip odreuje da li je vea ili manja mera prisutnosti nekog svojstva, i kog, vrednosno

relevantna i u kom smislu: da e neko svojstvo nekog predmeta biti uopte sadraj

vrednosnog suda, odnosno iskaza, zavisi od tog principa (koji daje i standard, odnosno

naelo merenja tog sadraja), a taj princip konstituie jedno znaenje tog suda koje je,

kao znaenje, konstantno, i koje je u odnosu na deskriptivno znaenje kojim se odreuje

taj sadraj primarno. Ovo nedeskriptivno i primarno znaenje odredjuje konano i koja

e svojstva sadravati deskriptivni deo znaenja upotrebljenih vrednosnih termina i koje

e injenice biti sadrane u deskriptivnom znaenju iskaza u kome su termini

upotrebljeni. Na primer ako kaemo da X ima svojstva A, B i C, i da je A odlunost, B

efikasnost a C istrajnost, odgovor na pitanje u kom su smislu (instrumentalnom ili

instrinsinom, doslovnom ili ironinom) A, B, i C dobri u iskazu "X je dobar" zavisie iod toga ta je X (da li je, recimo, X biznismen, lekar ili policajac, ili pak razbojnik,

terorista ili lopov). Ista svojstva imae razliitu vrednost u zavisnosti od toga da li se

vrednosnim znaenjem oznaava pohvala ili osuda. I mada ova tri svojstva imaju isto

deskriptivno znaenje u bilo kom vrednosnom iskazu da se upotrebe, ona nee nuno biti

deo znaenja termina dobar, ve mogu biti (deskriptivni) deo znaenja razliitih

vrednosnih termina. Ne samo da vrednosno znaenje ne zavisi od deskriptivnog, nego e

jedan isti opis potkrepljivati razliita, pa i suprotna, vrednovanja bez ikakve logike

tekoe (gore pomenuta svojstva A, B i C uzeta kao svojstvae sa lakoom izvriti

funkciju opisivanja a da to nikako ne mora da povlai neku vrednosnu konotaciju)*.

Jedan vrednosni termin e u jednom iskazu sadravati ili povlaiti neko odredjeno

deskriptivno znaenje, ali e u drugom iskazu isti taj termin imati drugo deskriptivno

znaenje. To su termini u kojima se vrednosni deo znaenja ne menja, on ja konstantan,

dok se deskriptivno znaenje menja. To znai da je u vrednosnom terminima njihovo

deskriptivno znaenje podreeno jednom van-deskriptivnom standardu bez koga bi

moglo biti opisivanja ili tvrenja ali ne i vrednovanja. Taj standard, ili princip

*Osim u meri u kojoj su ti termini ve vrednosni,jer to nisu isto deskriptivni termini poto oni ve u svomznaenju sadre neki standard. Ali ovo ne menja stvar, to e se videti u narednim paragrafima, gde se

pokazuje da i najistiji deskriptivni termini, kao to je soan ili crven (ili npr. gladak), mogu bitikonstitutivni deo vrednosnog znaenja takvih optih vrednosnih termina kao to je termin dobar.


11/35

vrednovanja, omoguuje jednu veoma jaku, zapravo doslovnu varijabilnost deskriptivnog

znaenja vrednosnih termina. S jedne strane deskriptivno znaenje vrednosnih termina

varira, sa druge strane vrednosne implikacije neke odredjene deskripcije takodje mogu

biti razliite u zavisnosti od toga emu se te deskripcije pripisuje; na kraju imamo logiku

mogunost da u nekom vrednosnom iskazu deskriptivno znaenje kao znaenje moe biti

i puko prazno mesto, i da uopte i ne mora biti odreeno (ili poznato) da bi sedotini

iskaz razumeo i funkcionisao kao vrednosni iskaz. Vrednosni deo znaenja je dovoljan da

se konstituie znaenje (vrednosnog) termina, a onda i (vrednosnog) iskaza, i ono moe

da funkcionie samostalno, kao to i deskriptivno znaenje moe da funkcionie

samostalno, kao to i funkcionie kada se koristi neutralno, van nekog vrednosnog

konteksta.

Primat vrednosnog znaenja se oigledno vidi kod najoptijih vrednosnih termina

(i samo kod njih znaenje termina u potpunosti moe da se konstituie, i da efikasno

funkcionie u iskazima, bez deskriptivnog dela znaenja). Takvi su termini "dobro",

"ispravno" ili "treba". Uzmimo na primer termin "dobro": taj termin u iskazu "X je

dobar" moe imati praktino bilo koje deskriptivno znaenje: ako je X jabuka onda e

deskriptivno znaenje rei "dobar" biti, na primer, "krupan, crven i soan", ali ako je X

automobil onda "krupan, crven i soan" nee biti ono to nam je kao opis saopteno tim

iskazom, ve e to biti neto drugo. ta? I to moe varirati: za nekoga ko je mlad i pun

sebe X e biti dobar automobil ako je brz i startan, dok e za nekog starijeg to biti ako je

udoban i ekonomian. ta e biti deskriptivno znaenje nekog termina zavisi dakle od

klase objekata na koju se taj termin primenjuje i od standarda vrednovanja koji se uzima.

A ovo drugo ukljuuje u sebe i odreen momenat odluke: X e imati te osobine nezavisno

od te odluke (ma ko da je donosi ili ju je doneo), ali od nje e zavisiti da li emo X

percipirati i nazvati dobrim.

Ono to je sada naglavni posao kad koristimo tu reenicu nije da neto opiemo,

ve upravo primena odreenog standarda kojim se neki opis ocenjuje na odreeni nain i

dovodi u vezu sa uesnicima u govornoj komunikaciji, sagovornikom i sluaocem,

odnosno vrednovanje. To je ono glavno to se ini tim iskazom. I to onda i konstituie


12/35

primarno znaenje. Da je to tako pokazuje i sledea analiza u jednoj komunikativno

skuenoj i osiromaenoj situaciji: ako u autobusu iza sebe ujemo tu istu reenicu "X je

dobro" kao, na primer, "(Taj) troter je dobar" (a ne znamo ta je "troter") ili na neki drugi

nain da X nije (za nas) interpetirano, onda mi nikako neemo moi zakljuiti koje je

deskriptivno znaenje te reenice.** Ali to nikako ne znai da mi nismo razumeli tu

reenicu: kao to bismo je razumeli i da tano znamo ta je"troter" ali se nikako ne bismo

sloili sa tim da je on dobar ili da je taj odreeni troter dobar. ta smo to razumeli?

Razumeli smo, pre svega, da govornik hvali to to je nazvao "troterom", ili, kako se to jo

kae, da izraava svoje odobravanje, ili svoj pozitivan stav, prema troteru, a zatim i jedno

latentno znaenje preporuke, ili pobuivanja sluaoca da i on zauzme taj isti stav. I to je

dovoljno da kaemo da smo razumeli ta je reeno, iako uopte ne znamo ta je

deskriptivno znaenje osnovnog termina u tom iskazu pa ne znamo ni ta je (usput)opisano tim iskazom. A znaenje preporuke (pobuivako znaenje) je latentno jer,

zapravo, ne mora biti ni te dimenzije znaenja.

Ono znaenje koje, meutim, uvek mora biti prisutno, i koje omoguava da se

iskaz razume i kad ne znamo ta je opis, pa i kad nema preporuke, jeste ekspresivno

znaenje. Iako su i ekspresivno i pobuivako znaenje dimenzije vrednosnog znaenja,

prvo je osnova za drugo. Jer preporuka se zasniva na tome da se subjekt zalae za neto,

zalae sebe izraavajui (svoj) stav odobravanja prema tome, pa na znaenjskom planu

pobuivako znaenje u izvesnom smislu parazitira na ekspresivnom znaenju. Ali to ne

znai da upravo pobuivako znaenje nije moda krajnji razlog samog postojanja

vrednosnog jezika i da se tek u njemu ne postie svrha vrednosne komunikacije!

Pobuivako znaenje moe izostati, - na primer kad je govornik svestan ili

ubeen da slualac deli njegovo vrednovanje. Mi tada dodue razumemo ta se kae

(hvali se ili osuuje, odnosno izraava odobravanje ili neodobravanje), i time je meta -

etiki aspekt iscrpen (jer je znaenje konstituisano). Ali ta moe biti razlog takve jezike

komunikacije? Da se saopti tvrdnja o postojanju tog odobravanja ili neodobravanja? Ali

videli smo da tvrdnje nema, jer se odobravanje kroz znaenje samo izraava, a da li je

**Slino je i kod reenica u kojima se upotrebljavaju rei koje imaju vie jasno odvojenih razliitih znaenja.


13/35

govornik iskren ili nije iskren (to je preduslov da bi bilo tvrdnje) nije deo znaenja: to je

deo vanznaenjske stvarnosti znaenje te reenice ostaje isto i kad je govornik iskren i

kad nije iskren. To proizlazi iz nemogunosti primene istinosnog kriterija na vrednosne

iskaze; oni su u tom pogledu poput pitanja ili predloga: vae izricanjem, a ne mogu biti

istiniti ili lani. (Kad bi se tim iskazom tvrdilo stvarno postojanje tog stava, onda bi on,

ako je govornik neiskren, bio laan, a ako je iskren, istinit iskaz: a uzima se da istinitost i

neistinitost, kad ih ima, aficirajuznaenje iskaza).

Razlog te, nepobuivake (isto ekspresivne) jezike komunikacije moe biti i

neto sasvim drugo, na primer ulagivanje, legitimisanje i sl. Taj razlog sam meutim ne

ulazi u znaenje ve u ono to se zove upotreba: znaenjem se izraava odobravanje, a

govornik to koristi da sluaocu, za koga uzima da i on to isto odobrava, sugerie da seslau, da se ne razlikuju, da su istomiljenici itd. Tako slualac sa strane u potpunosti

razumeznaenje reenice, iako moda ne zna njenu upotrebu, a to moe da znai da ne

zna zato govornik uopte govori to to govori. To meutim otvara ogromno i znaajno

polje razlikovanja znaenja i upotrebe, naroito u onom vidu u kome se to moe, sledei

neto noviju terminologiju, oznaiti kao razlika izmeu ilokucija i perlokucija (a obe ine

element jezike komunikacije). Ali ovde nije mesto da se ulazi u to sloeno pitanje, kome

je u knjizi posveena velika panja; moe se rei da je ono u jednom svom aspektu tu

iscrpno obraeno.

Ostaje pitanje da li deskriptivno znaenje, kao to je nagoveteno, moe potpuno

izostati, ili je stvar samo u tome da su kriteriji njegove primene (zapravo su to kriteriji po

kojima sepodrazumeva ta je njegov sadraj) varijabilni. U knjizi je detaljno obrazloeno

kako ti sadraji koji na znaenjskom planu ine deskriptivno znaenje nekog vrednosnog

suda, istovremeno na planu opravdavanja figuriraju kao razlozi za taj vrednosni sud.

Oigledno je da e stepen fiksiranosti deskriptivnog znaenja odrediti i stepen podobnosti

njegovog sadraja za konstituisanje potkrepljujuih razloga za taj sud. Jer, to je stepen

fiksiranosti znaenja vei to je broj moguih ciljeva za koji se ti razlozi mogu upotrebiti u

instrumentalnom opravdavanju manji pa je onda i odreenost koja se postie vea i taj

iskaz je utoliko blie tome da bude empirijski proverljiv, indikativni iskaz. Vrednosni


14/35

termini sa relativno fiksiranim deskriptivnim znaenjem, na primer "marljiv" ili gore

pomenuti termin "efikasan" imaju mnogo vei stepen fiksiranosti deskriptivnog znaenja

nego termini "dobro" ili "treba", pa e i konstituisanje razloga ii u manjem broju koraka.

Ovi razlozi se onda pojavljuju kao premise u vrednosnom zakljuivanju. Ali pretpostavka

je antikognitivizma da se taj proces navoenja razloga (kao premisa u vrednosnom

zakljuivanju) prekida kod fundamentalnih vrednosnih iskaza, koji onda mogu da slue

kao premise, ali sami nisu nikada zakljuci. Zato se uzima da oni i nemaju deskriptivno

znaenje, i ne sadre u svom znaenju nita to bi moglo da slui kao potkrepljujui

razlog za te sudove (to sledi iz njihovog odreenja fundamentalnosti). Ti sudovi su

bezrazloni.

Ali ako se saznajna dimenzija znaenja shvati kao implicitni kriterijpodrazumevanja opsega ili domena njegove primene, takav da se vie ne moe primeniti

u funkciji opravdanja ve samo kao demarkacijanjegove denotacije, moda se moe rei

da je neki deskriptivni sadraj i tu ukljuen u znaenje (to bi moglo biti smisao

Mooreovog neprirodnog svojstva kao znaenja termina dobro). A to ostavlja

mogunost za zanimljivu preformualciju pitanja o tome koja od ove dve dimenzije

znaenja na kojoj parazitira (ili ta se na ta oslanja, ta se ime "hrani"). Bez obzira to

se deskriptivno znaenje moe menjati (dok vrednosno ostaje konstantno), ili upravo

zato, moe biti da je upravo ekspresivno znaenje onokoje parazitira na deskriptivnom

("hrani" se njime), a onda omoguava ("raa") kako pobuivako znaenje tako i razne i

razliite "upotrebe" (perlokucije). Kao da ima dve vrste deskriptivnog znaenja: ono koje

je u stanju da proizvodi razloge i ono koje oznaava domen primene (denotaciju) pojma,

odnosno termina. To ne implicira da je "proizvodnja" razloga deo znaenja to je samo

neto to na prirodan nain sledi iz znaenja, ali ne kao njegov deo ve samo kao njegova

upotreba. Samo deskriptivno znaenjebi onda bilo starije od te upotrebe za proizvodnju

razloga, i svojim sredinjim delom ono bi se moglo nai i u fundamentalnim vrednosnim

iskazima, to bi znailo da, za razliku od pitanja i (istih) predloga, takvi iskazi imaju (i)

deskriptivno znaenje.


15/35

Da li to ograniava domen vaenja zakljuaka antikognitivizma, i da li nas vraa

natrag na Humeovo skeptiko pitanje, - nije lako odgovoriti. Ali sasvim je sigurno da to

ne znai da su osnovni od tih zakljuaka (naturalistika greka, ubeivake definicije,

"propagandistika" dimenzija vrednosnog jezika, vrednosna "neutralnost" znaenja kao

takvog, mogunost manipulacije koja iz toga proizlazi, ali i mogunost odbrane od te i

raznih drugih vrsta manipulacije, jer nikakva manipulacija nije impliciranaznaenjskibez

obzira na "praktinost" vrednosnog jezika, nemogunost "naune" etike, etc.) da su svi

ti zakljuci dovedeni u pitanje pretpostavkom da deskriptivno znaenje uvek eka u

prikrajku.

Zakljuivanje je pak glavni mehanizam opravdavanja u etici, to je predmet

drugog od dva glavna dela meta-etike. Ono omoguava i da se ostvari svrha navoenjarazloga. Zakljuivanje u vrednosnom jeziku meutim zahteva posebna pravila o odnosu

indikativnih i vrednosnih iskaza. Najvanije od njih, ono koje omoguava da se i u unutar

vrednosnog jezika zakljuuje po istim logikim pravilima kao i u indikativnom, jeste ono

koje tvrdi da se nijedan normativni zakljuak ne moe validno izvesti iz skupa premisa

koji ne sadri bar jedan normativni iskaz. Velika pria o Millovom tzv. "dokazu"

utilitarizma mogla je biti radikalno skraena da se imalo uvid u ovo pravilo. (Ali poenta

je i bila upravo u tome da se ono zaobie - da bi se postiglo ono to je zakljuak "dokaza"

trebalo da da). Ono to meutim takoe treba da se ustvrdi jeste da je za zakljuivanje

nuno prisustvo i bar jednog indikativnog iskaza. Taj momenat se u metaetikoj literaturi

esto zapostavlja, ali je on u knjizi profesora Stojanovia stalno prisutan kao onaj element

znaenja koji uopte omoguava svako opravdavanje, a to je deskriptivno, saznajno,

znaenje. (Videli smo da se kao razlog da se kae da fundamentalni vrednosni iskazi

nemaju saznajno, odnosno deskriptivno, znaenje uzima upravo nemogunost daljeg

opravdavanja). Nije sluajno da je ba pitanje zakljuivanja bilo teren sa koga je poelo

preispitivanje antikognitivizma posle 1964, pre svega preko novih pokuaja "izvoenja"

normativnih iskaza iz indikativnih.

3.


16/35

Ako meta-etiku posmatramo u njenom najburnijem i nablistavijem periodu, a to

je, moe se precizno rei, period 1903-1964, onda moe izgledati da je to jedan filozofski

poduhvat koji je imao za cilj da se obuhvati i obradi jedno odreeno i vano pitanje,

pitanje znaenja vrednosnih termina i iskaza i sa tim povezane mogunosti opravdavanja

u vrednosnom jeziku, i sve se to deavalo u kontekstu razvoja teorije znaenja koji je

takodje karakterisao ovaj period. Moe takodje izgledati da je ovaj filozofski projekat

iscrpno izveden i dovren. Sasvim je izvesno da je rezultat izgledao impresivno: bo gato

razvijena i zadovoljavajua meta-etika u oba svoja vida, i u teoriji znaenja vrednosnih

termina i iskaza i u teoriji opravdavanja u vrednosnom diskursu, a pored toga tu je bio i

doprinos optem razvoju teorije znaenja, razvoju koji je bio indukovan nemogunou

stare teorije znaenja da odgovori na neizbena a vana pitanja u vezi sa vrednostima.

Osnovno pitanje o mogunosti definisanja vrednosti, odnosu vrednosti i

stvarnosti, vaenja i postojanja, i mogunosti argumentisanja u vrednosnom diskursu,

bilo je, u raznim oblicima, prisutno i ranije, kod Humea, i kasnije, tokom XVIII i XIX

veka, kod engleskih intuicionista, zatim kod novokantovaca, kod Brentana, itd. Ali ono je

u MooreovimPrincipima etike, 1903, postavljeno na tako eksplicitan i plodan nain kao

retko kad koje pitanje u istoriji filozofije, nain koji je izazvao tako burnu reakciju da je

to proizvelo celu jednu novu filozofsku disciplinu, meta-etiku. Sada znamo da je

Mooreov odgovor na to pitanje, njegovo reenje problema znaenja moralnih i drugih

vrednosnih iskaza pomou koncepta tzv. neprirodnog svojstva imao izuzetno

snaan uinak na dalji razvoj teorije znaenja vrednosnih termina, i preko toga na

artikulaciju mogueg opravdavanja u vrednosnom jeziku. Taj odgovor je bio pogrean,

ali na takav nain da je moda upravo ova pogrenost proizvela njegovu plodnost u

indukovanju sve suptilnijih i razvijenijih odgovora na osnovna pitanja koja su se sve

snanije postavljala, da bi to na kraju dovelo do potpunog naputanja teorije znaenja u

okviru koje je Moore razvio svoju argumentaciju i konano do pojave antikognitivizma.

Mooreova koncepcija neprirodnih svojstava trebalo je da bude reenje problema

koji se pojavio kada je Moore ustanovio da vrednosni termini ne mogu da se definiu


17/35

prirodnim svojstvima, i da je svaki pokuaj da se to uini osudjen da upadne u zamku.

argumenta otvorenog pitanja i da naini ono to je Moore nazvao naturalistika

greka. To je greka koju je Moore detektovao u svim dotadanjim pokuajima

definisanja vrednosnih termina, a naroito termina dobro, pokuajima koji su svi

polazili od pretpostavke da u definisanju dobra treba iznai o kojim se svojstvima tu

radi. Taj okvir teorije znaenja koji se u defnisanju oslanja na utvrdjivanja svojstava

nije napustio ni sam Moore: neprirodno svojstvo je takodje po pretpostavci bilo

svojstvo, ali posebne vrste. Eksplikacija naturalistike greke koja se utvrdjuje

argumentom otvorenog pitanja u svim pokuajima definisanja vrednosnih termina, i

razvijanje argumenata u suoavanju sa tim pitanjem predstavljali su trajno postavljanje

osnove na kojoj se meta-etika razvijala narednih pola veka, vodei u ono to je na kraju

ovog perioda izgledalo kao definitivno reenje poduhvata u obliku teorijeantikognitivizma, teorije koja je davala veoma privlana reenja za sva osnovna

metaetika pitanja, to i jeste osnov utiska o dovretku metetikog projekta krajem

pedesetih godina XX veka.

Antikognitivizam predstavlja jednu znatno bogatiju teoriju znaenja od one koju

je imao na raspolaganju Moore 1903. godine. Ta teorija omoguava da se izbegnu razne

tekoe koje su pratile stariju i siromaniju, vie-manje referencijalnu, teoriju znaenja

(tekoe oko opravdavanja, oko "Humeove provalije", ali i tekoe oko ukljuenja u

vrednosni diskurs znaenjske artikulacije odluivanja, i tekoe u vezi sa jezikom

autonomije i heteronomije u odluivanju i delanju), ali pre svega da se izbegne

definiciona nunost one vrste greke koju je Moore oznaio kao "naturalistiku" (da bi taj

termin, iako neprecizan i zapravo netaan, i kasnije ostao). Dobila se jedna teorija koja

omoguava elastino, fleksibilno, ali ne nuno i relativno ili proizvoljno, znaenje, to na

normativnom planu, na primer, omoguava objanjenje autonomije u moralu a da to ne

implicira nuno subjektivnost i relativizam.

Na znaenjskom planu definisanjem nekognitivnog ("emotivnog", "ekspresivnog"

ili "preskriptivnog") znaenja kao osnovnog i konstantnog, a deskriptivnog kao zavisnog

od oblasti primene (tj. kao varijabilnog) i kao prateeg, sekundarnog, dobila se


18/35

normativna neutralnost jezikih injenica, ime je sfera vrednosti i normi odvojena od

onog dela jezika u kome imamo posla sa injenicama, koje pokrivamo empirijskim

iskazima, od kojih najegzaktniji deo predstavljaju nauni iskazi i teorije. Pored logikih

prednosti ovo omoguava da se u moralu izbegne "ekspertiza", "naunost" (i sledstveno

tome heteronomija), a ouva racionalna i plauzibilna mogunost konstituisanja slobode,

bez opasnosti da ona bude naruena ili iskljuena ve na znaenjskom, odnosno jezikom

nivou - bilo preko ureene sredstvo-cilj relacije (gde se postavljanje cilja stavlja na istu

ravan kao i iznalaenje i utvrdjivanje sredstava, dakle na injeniku, mogue i naunu,

osnovu, ali poto je tonemogue onda u sutiniproizvoljno),bilo postuliranjem znaenja

vrednosnih termina i njihovom ekstrapolacijom u injeniki svet kroz neko nametnuto,

dakle opet proizvoljno, podrazumevanje ispravnog znaenja (koje je onda, u obliku

nekog podrazumevanog sistema obaveza, potrebno nametnuti nekom ideologijom koja

treba da predupredi stavljanje u pitanje tog podrazumevanog znaenja).

4.

Izazovi antikognitivizmu su poeli jo pedesetih godina: Rawlsov lanak "Dva

pojma pravila", za koji moe uzeti da nagovetava Searleov lanak iz 1964, objavljen je

1955, lanci G. E. M. Anscombe "O sirovim injenicama" i "Moderna moralna

filozofija", koji su kako se to kae na istom tragu, objavljeni su 1957. i 1958, kada i

lanci Philippe Foot "Moralni argumenti" i "Moralna verovanja", a njima se u igru uvodi

deskriptivizam kao meta-etika teorija. Geachov lanak "Dobro i zlo" iz 1956. godine

prethodi ovima usmeravajui ceo taj pravac razmiljanja i istraivanja u jednom

aritotelovskom pravcu. Poetkom ezdesetih objavljeni su i tekstovi J. L. Austina, od

kojih su neki bili veoma podsticajni i relevantni za ono to je usledilo. A ta je to

usledilo?

Usledio je pokuaj udaljavanja od, zaobilaenja i, skoro da bi se moglo rei,

"prevazilaenja" antikognitivizma. Teko je sada rei da li je taj pokuaj bio uspean, jer

cela stvar jo nije gotova, ali utisak da on nije bio uspean ne zasniva se samo na

neuporedivo manjoj ivosti teorijske aktivnosti u ovom periodu "posle", ve i na tome to


19/35

nova reenja, izuzev to se moda uspenije uklapaju u optu empiristiku sliku sveta i u

modni trend vraanja Aristotelu u anglosaksonskoj filozofiji, zapravo opet ne reavaju

sve one probleme zbog kojih je antikognitivizam i nastao. Moje je miljenje da je to

teorijski i filozofski uzmak, i ako moralna i politika praksa bude sledila te nove trendove

u moralnoj epistemologiji, u oholoj nadi u nekakvu novu mogunost "naune" etike,

moe nastupiti i opti duhovni uzmak izraen u naelnom naputanju principa

univerzalnosti (a sa njim i principa nepristrasnosti), krah liberalnog individualizma i doba

novih oiglednosti i samooiglednosti. Na sreu novi kognitivizam je samo jedno, i to ne

glavno, meta-etiko stanovite, i ja sam ubeen da to nije tako samo zato to pitanja

moralne epistemologije vie nisu centralna pitanja koja plene panju filozofa morala, ve

su to, na prvom mestu, pitanja tzv. Primenjene etike (pitanja koja se na poetku razvoja

meta-etike, u vreme kada je filozofska analiza bila jedini predmet filozofske panje,skoro da nisu ni postavljala, i svakako nisu bila percipirana kao deo moralne filozofije), a

zatim i prava normativno-etika pitanja, pitanja odreenja morala i artikulacije moralnih

teorija (a u okviru ovog poslednjeg pre svega ogromna debata o utilitarizmu).

Dajke, iste te 1964. godine kada je objavljeno prvo izdanje Savremene meta-etike

objavljen je i Searleov lanak "Kako izvesti "treba" iz "jeste"". lanak je imao odreeni i

sasvim eksplicitan cilj: da pobije antikognitivizam pobijajui jednu od njegovih osnovnih

teza: tezu o nemogunosti izvoenja normativnih iskaza iz skupa iskljuivo indikativnih

premisa. Cilj je bio da se primerom jednog takvog uspenog izvoenja demonstrira

kontraprimer toj tezi. I Searle onda konstruie takav argument u vidu dokaza po kome iz

premise da je neko izgovorio reenicu sa, kako se to u teoriji govornih akata kae,

ilokucionom snagom obeanja (ta premisa u Searleovom dokazu glasi: "Jones je

izgovorio rei "Ovim obeavam da u tebi, Smithe, platiti pet dolara") uz odreene

pretpostavke sledi vrednosni zakljuak ("Jones treba da plati Smithu pet dolara"). Na

drugom mestu sam detaljno obradio i ovaj dokaz i teoriju govornih akata (Filozofske

studije IX, Beograd 1977), a ovde je dovoljno ukazati na predistoriju i kontekst ovog

Searleovog pokuaja.


20/35

Teza o nemogunosti izvoenja normativnih iskaza iz indikativnih ili kako se jo

naziva "jeste-treba barijera", mada se esto smatra implikacijom koncepcije naturalistike

greke, kako ju je postavio Moore uPrincipima etike, ima mnogo starije poreklo. Tu tezu

nalazimo jo kod Humea, u njegovoj Raspravi o ljudskoj prirodi, gde se dosta direktno

kae da se "vulgarni sistemi morala" mogu otkloniti ako se potrudimo da ne dopustimo

neprimetno zamenjivanje "jeste" sa "treba".

Dodue, postoje razliita miljenja, pa se vode i polemike o tome, kako treba

tumaiti to mesto izRasprave (ono se nalazi u III, i, 1), - da li to znai da izmeu "jeste" i

"treba" postoji nepremostiv jaz koji iskljuuje svaku meusobnu inferenciju (to se ini

jednom istom pozicijom koja je potpuno u skladu sa antikognitivizmom i njegovim

zahtevima) ili pak samo znai da ta dva "nivoa" ne treba brkati, da postoji razlika izmeunjih, ali da nema nikakvog jaza, a pogotovo ne nepremostivog: "treba" moe da se

definie pomou "jeste"-iskaza (ili se, u blaoj varijanti, za ono to "treba" mogu navoditi

razlozi izraeni iskljuivo u "jeste"-iskazima), ili, na treem mestu, da se Humeova

zabrana odnosi samo na "vulgarne" sisteme morala, ali da tamo gde se ono to treba

uiniti, ili to je dobro, obrazlae razlozima opteg interesa (a to je argument koji ne

polazi samo od eksplicitnog mesta o "treba" i "jeste" ve iz celine teksta u kome se to

mesto nalazi) onda je u zakljuivanju i ovde kao i drugde legitimna indukcija, pa se ovom

interpretacijom spasava i utvruje racionalnost inferencije vrednosnih iskaza iz (jednog

dela) injenikih.

Princip opte koristi se kod Humea po ovoj treoj interpretaciji pojavljuje ne samo

kao vrhovni princip vrednosti, ve i kao definicija moralnog dobra, i ako se to tako uzme

onda imamo ne samo jedan opti moralni princip kao veliku premisu u potencijalnom

zakljuivanju ve takoe i pravilo zakljuivanja, zaloeno u toj definiciji, koje nam

omoguava derivaciju "treba" iz "jeste". Naravno, naturalistika greka ovde neizbeno

sledi, poto definicija moralnog dobra kao opte koristi ne moe zatvoriti pitanje u

argumentu otvorenog pitanja, pa imamo naelno istu situaciju kao kodMilla, u njegovom

uvenom dokazu utilitarizma (u 4. glavi njegove knjige Utilitarizam), moda ne tako

otvoreno i grubo ali na kraju sa inferencijom sa jeste na treba. Mogunost derivacije


21/35

sledi na osnovu definicionog zahvata, i kada bi on bio legitiman utilitarizam bi bio

stvarno i u sasvim relevantnom smislu dokazan: ako bi moralno dobro (ispravno) po

definicijibilo isto to i opta korist, onda bi pitanja "Da li je opta korist dobra?" i "Da li

je dobro opta korist?" bila identina i zatvorena; ta pitanja bi bila identina pitanjima

"Da li je opta korist opta korist? odnosno "Da li je dobro dobro?" Tako se pokazuje da

su prihvatanje mogunosti izvooenja "treba" iz "jeste" i naturalistika greka zaista usko

povezane, ali se vidi i to da je ta veza starija od koncepta naturalistike greke koji je

stvorio Moore.

Zanimljivo je takoe da se nastanak teorije institucionalnih injenica, teorije koja

stoji u osnovi Searleove derivacije normativa iz indikativa, takoe moe dovesti u vezu sa

pokuajem opravdavanja utilitarizma. U pomenutom lanku Johna Rawlsa "Dva pojmapravila" (na prevod u Gleditima 3-4/85) imamo jedan oblik utilitarizma koji je

koncipiran tako da izbegne razne tekoe klasinog utlitarizma i prigovore koji su

utilitarizmu zbog tih tekoa upuivani; taj se oblik utilitarizma naziva utilitarizam

pravila (a klasini utilitarizam, nasuprot ovome, utilitarizam postupaka) i u njemu se stari

nain opravdavanja postupaka preko njihovih posledica zamenjuje opravdavanjem

postupaka ne preko posledica samih tih postupaka nego preko posledica klase postupaka

u koji neki postupak spada. Na primer opravdanost odranja nekog obeanja ne potvruje

se dobrim posledicama odranja tog odreenog obeanja ve dobrim posledicamaprakse

odravanja obeanja: posledice odravanja tog odreenog obeanja mogu biti i loe, ali

poto su posledice prakse odravanja obeanja dobre, i to odreeno obeanje treba

odrati. Pritom se konkretni postupak odranja obeanja definiepreko onogpravilakoje

odredjuje da neki postupak zaista spada u klasu obeanja. Iako zakljuci o ispravnosti

nekog odredjenog postupka kod utilitarizma postupaka i utilitarizma pravila mogu, kao u

gornjem primeru, biti suprotni, u oba sluaja princip opravdavanja je potpuno isti:

utilitaristiki.

Meta-etiki smisao ove distinkcije je u tome to kljuni novi pojam, pojam

prakse, sadri neka svojstva koja, ini se, omoguavaju da se provalija izmeu

normativnih i indikativnih iskaza premosti i da, onda, izvoenje za koje smo gore videli


22/35

da sasvim jasno ukljuuje naturalistiku greku, sada izbegne tu greku. Ta svojstva su

sadrana u onom odreenju kojim se neka praksa konstituie kao ta odreena praksa, a to

odreenje je neko pravilo. Utilitarista pravila bi hteo da kae da je opravdanje prakse,

opravdanje kojim se ona konstituie kao praksa i na osnovu koje se ona pokazuje kao

prihvatljiva, utilitaristiko. On bi takoe hteo da kae da je to opravdanje sadrano u

onom pravilu kojim se praksa ureuje u ureen skup postupaka koji je jasno omeen. Ali

taj pravac razmiljanja sadri u sebi jednu greku: naime pod opravdanjem se tu sadre

dve potpuno razliite stvari. Prva je ono odreenje kojim se praksa ureuje, ili zapravo

konstituie: to je pravilo, i ono definie praksu, ali je jo uvek ne opravdava i na neki

drugi nain, na primer utilitaristiki. Ono kae samotaje ta odreena praksa, ali ne kae

nita o tome da li je ta praksa korisna; to je ona druga stvar koja se podrazumeva u

opravdanju: konano utilitaristiko opravdanje neke prakse, to je neto to trebanaknadno utvrditi.

Dakle, vrednosno opravdanje neke prakse je jedna sasvim razliita stvar u odnosu

na odreenje pravila kojim se ta praksa konstituie. Ali fuzija ta dva smisla opravdavanja

je pretpostavka da se utilitarizam pravila postavi kao jedna teorija bitno razliita od

utilitarizma postupaka, teorija koja raspolae jednim jaim pojmom opravdavanja, kojim

e se u prvi mah izbei tekoe utilitarizma postupaka (zapravo tekoe utilitarizma kao

takvog) a zatim i stvoriti osnova za mogue premoenje jaza izmeu normativa i

indikativa i za takvu definiciju dobra i ispravnog koji e biti imuni na naturalistiku

greku. Inae bi opravdanje u utilitarizmu postupaka i utilitarizmu pravila bilo (kao to i

treba da bude, ako su to samo dve varijante utilitarizma) naelno isto: po naelu koristi;

samo to bi se opravdavale razliite stvari, jednom jedan postupak, drugi put jedan skup

postupaka: nema nieg neoekivanog da zakljuak tog opravdavanja razliitih stvari bude

razliit! Jer, utilitarizam podrazumeva empirijski pristup: treba da se utvrdi da li je neki

postupak ili neka praksa koristan ili nije. Odreenje sadrano u pravilu, pak, kojim se

neka praksa konstituie kao ta odreena praksa (na primer, obeanje, ili kanjavanje)

sadrijednu konstitutivnu dimenziju kojim se ta praksa konstituie kao jedna institucija, i

ako se to podrazumeva pod "opravdanjem", onda e naravno, kao to i Rawls kae,

opravdanje prakse biti potpuno razliito od opravdanja nekog postupka koji pod tu praksu


23/35

potpada. Ta razlika ima svoju jasnu logiku osnovu, ali se ona ne moe iskoristiti, kao to

Rawls misli, za odbranu utilitarizma od prigovora koji su mu upuivani. Ali e upravo

logika osnova te razlike dati Searleu osnovu za njegov pokuaj derivacije normativa iz

(skupa) indikativa.

Naime, opravdanje prakse u institucionalnom smislu je jedna zatvorena

procedura, jer se to opravdanje zasniva naprosto u pozivanju na pravilo kojim se ta

praksa konstituie. Ono to Rawls u tom lanku naziva praksom kod Searlea i kasnije

naziva se institucijom. Nema razlike u logikom statusu izmeu pitanja o korisnosti

nekog postupka i korisnosti neke institucije (na primer institucije obeanja), ali pitati da li

neki postupak spada ili ne spada u neku instituciju je pitanje sasvim drugaijeg tipa. Sa

tog institucionalnog stanovita pitanje se iscrpljuje u tome da li su zadovoljeni uslovipripadnosti tog postupka toj praksi, odnosno instituciji, i pitanje opravdanja postupka

logiki se razlikuje od pitanja opravdanja institucije.

Prvi tip pitanja Searle naziva unutranjim, a drugi tipa pitanja spoljanjim

pitanjima. Unutranje pitanje je unutranje po tome to se postavlja unutar neke

institucije i logiki status tog pitanja je odreen pretpostavkom prihvatanja te institucije:

ukoliko te pretpostavke nema pitanje nije unutranje. Ta pretpostavka, meutim,

radikalno i precizno ograniava domen smisla tog pitanja, ograniavajui taj domen na

domen injenica i iskljuujui iz njega procene i vrednovanja. To dovodi do toga da su t a

pitanja pod odreenim uslovima zatvorena, a ti uslovi predstavljaju standardne uslove

normalne upotrebe osnovnih definicionih termina u njima.

Kod spoljanjih pitanja nema tog ogranienja, ta pitanja su otvorena i razmatranja

svih aspekata i vrednovanja su potpuno legitimna. To za posledicu ima da ono to je kod

spoljanjih pitanja dozvoljeno kod unutranjih ne mora biti. Na primer, sasvim je razliit

status pitanja da li treba odrati neko dato obeanje i pitanja da li uopte treba odravati

obeanja*. Ako je obeanje dato onda je pretpostavka o prihvatanju institucije obeanja

*Medjutim, ako je samo pitanje tipa Da li treba odrati dato obeanje kandidat da bude zatvoreno pitanje, ondaostaje nejasno kakav je status distinkcije spoljanje/unutranje u razlici izmedju sledea dva pitanja Da li trebadavati obeanja? i Da li treba dati ovo odredjeno obeanje (u ovoj odredjenoj situaciji)? Razlozi koji bi se mogli


24/35

ve sadrana u toj injenici, koja je kao injenica potpuno nezavisna od bilo kakvog

drugog opravdanja, pa i od opravdanja prihvatanja institucije obeanja kao celine.

I tako je kod svih institucija: neki potez u partiji aha je validan ili nevalidan ne

po tome da li je tetan ili koristan za onoga ko ga povlai ve po tome da li je ili nije u

skladu sa pravilima igranja aha; isto tako neki student se ne moe pozivati na inae

moda valjane argumente protiv prakse polaganja ispita (kao prevaziene, nehumane ili

neprecizne) u postupku dolaenja do diplome dogod je institucionalnim pravilima

institucije kole (statutom njegovog fakulteta i odgovarajuim zakonima) upravo to

odreeno kao nain da se do diplome doe. Institucionalno pravilo obeanja obezbeuje

da "treba" odrati datoobeanje, kao to institucionalno pravilo aha obezbeuje da neki

tetan potez bude validan (ili neki koristan potez nevalidan), a institucionalno pravil o

kolovanja da i onaj student koji se zalae za ukidanje ispita ipak treba da polae ispite

predviene programom za dobijanje diplome.

Sve ovo daje veoma pogodnu osnovu za jednu teoriju injenica koja e kao

injenike tretirati iskaze, na primer, o postojanju obaveza, ili druge iskaze o injenicama

ije je postojanje zavisno od postojanja (a to u odreenom smislu znai od prihvatanja)

navesti u odgovoru na ova dva pitanja su opet razliiti, to komplikuje distinkciju izmedju unutranjeg ispoljanjeg. Jer, moe se prigovoriti, iako metodoloki ispravna, ona prva dihotomija (izmedju pitanja da li uoptetreba davati obeanja i da li treba odrati dataobeanja) skriva pravi teren za opravdavanje: to je teren pitanja da litreba dati neko odredjeno obeanje (a ne da li ga treba odrati). I zaista, tek ovde se u potpunosti vidi praktika vanostove distinkcije, ako je to jo uvek ista distinkcija: priroda razloga koji se navode u odgovoru na pitanje da li treba datineko obeanje je sutinski razliita od prirode razloga koji se navode u odgovoru na pitanje da li treba da odrim datoobeanje. Ali u tom pitanju se ne pitamo da li treba uopte davati obeanja, ve da li treba dati to odredjenoobeanje to podrazumeva da je institucija ve prihvaena! Navodjenje razloga za i protiv davanja obeanja usmislu davanja nekog obeanja, ne u smislu davanja ikad bilo kog obeanja je bitno razliito od obe druge dvemogunosti: navodjenja razloga da se dato obeanje (ne) odri i navodjenja razloga da se nikada nita ne obeava!Samo ovo poslednje je prema gornjoj definicji striktno spoljanje: jedino u njemu se pita da li da seprihvati institucijaobeanja, dok kod razloga da li da se da neko obeanje, iako ono nikako nije zatvoreno (naprotiv, ono je potpunootvoreno za sve mogue razloge za i protiv!), imamo ve prihvaenu instituciju i navodjenje razloga za i protiv je deo

pravila igre. Pitanje koje se ovde namee jeste: kada se ulo u igru - u trenutku kada se poelo sa navodjenjemrazloga da li da se obeanje da (sa oigledno prisutnom mogunou da se to desi, ali bez ikakve nunosti da bude tako)ili kada se obeanje dalo i obaveza konstituisala,prema konstitutivnom pravilu institucije obeanja. Odgovor je, ini se,sloen: u igru se stupilo u momentu prihvatanja odluke da se odlui da li da se obeanje da, tj. kad se poelo saozbiljnim razmatranjem razloga da li da se obeanje da, jer je tog trenutka institucijatakorei iznova prihvaena.Ali tog trenutka nije prihvaena i obaveza kako je definie konstitutivno pravilo. Ali ta jeprihvaeno u prvom koraku?

Ne konstitutivno pravilo obavezivanja u postupku, ve jedno drugo meta-pravilo: konstitutivno pravilo moguosti da seobaveza uspostavi, konstituieako se tako odlui! Kao da ima tri nivoa, a ne samo dva, kako sugerie distinkcijaizmedju spoljanjih unutranjih pitanja. to je i logino, jer se mi zapravo nikada i ne pitamo na striktno spoljanjinain: da li da prihvatimo instituciju obeanja ili ne: ono to se mi, u praktiki relevantnom smislu, pitamo jeste: da lida iskoristimo mogunost da upotrebimo tu instituciju ili ne!


25/35

neke institucije i od zadovoljenja konstitutivnog pravila te institucije; jedan je korak

odatle do zakljuka da e bar neki od iskaza o vrednostima, ije postojanje takoe zavisi

od prihvatanja, pasti u orbitu neke institucije, i da e se onda uz pozivanje na

institucionalno pravilo, kao veliku premisu, i na injenicu da neki sluaj potpada pod to

pravilo, kao malu premisu, moi zakljuiti na neki zakljuak koji se uobiajeno smatra

vrednosnim.

Razliiti tipovi injenica, odnosno ova nova vrsta injenica, omoguava Searleu

da ponudi teoriju po kojoj e, uz moda samo na izgled minimalan uslov da stvar o kojoj

se raspravlja bude posmatrana sa "unutranjeg" stanovita, kao "unutranje" pitanje, biti

omogueno izvoenje normativnog iskaza iz indikativnih. Za mnoge vrste obaveza, prava

i odgovornosti e se na taj nain po Searleu pokazati da su ukljuene u institucije;obeanjeje samo jedan primer. Drugi primeri su institucije braka, novca i mnoge druge.

U svima njima se, polazei od konstitutivnog pravila te institucije i neke "sirove"

injenice dolazi do vrednosne konkluzije. Pri tom se meu dodatnim klauzulama koje se

pojavljuju izmeu pet glavnih iskaza ne nalaze vrednosni iskazi, moralni principi, ili

neto od te vrste, tvrdi Searle.

Ima tri vrste tih klauzula: prvo, deskriptivni iskaz o uslovima pod kojima se (u

primeru obeanja koji on navodi) primenjuje konstitutivno pravilo obeanja dakle

definicija tih uslova i iskaz o njihovom postojanju; drugo, tautoloke meupremise koje

sadre jezike difinicije; i tree, uslov ceteris partibus.

Nije bilo neoekivano to je Searleov kontraprimer tezi o nemogunosti izvoenja

normativa iz indikativa izazvao burnu reakciju i estoke kritike. Moda pojednostavljeno,

ali mislim ne i neiscrpno, te se kritike mogu podeliti na dve vrste.

Prva vrsta kritike je transcendentna i ona se uglavnom sastoji u tome da se ukae

da postoji razlika izmeu, da tako kaem, pukog uestvovanja u jezikoj igri i vie

obavezujueg "uestvovanja" u institucijama, donekle analogno razlici izmeu

pominjanja i upotrebe termina, koju smo gore pominjali: jedno je govoriti o nekoj


26/35

instituciji a drugo uestvovati u njoj. Najdirektnija kritika te vrste je ona A. G. N. Flewa.

(U pomenutoj studiji o Searleu, uFilozofskim studijama IX, mogu se nai dalji podaci i

reference). Po njemu postoji vana razlika izmeu objektivnog izvetaja o znaenju koje

se u nekoj zajednici pridaje vrednosnim reima i bezrezervne upotrebe tih rei od strane

angaovanog uesnika. Meutim, ako teorija institucionalnih injenica i govornih akata

ita pokazuje onda je to da ovakve grube i siromane distinkcije kakva je Flewova teko

da mogu ita da objasne: ono od ega Searle polazi je da postoje situacije kada smo mi

angaovani uesnici u nekoj instituciji upravo uestvovanjem u jezikoj "igri": naime da

se institucionalna injenica odreuje upravo znaenjem nekog iskaza ili nekog termina u

tom iskazu. Osim toga, Flewova distinkcija (i druge sline) nije relevantna za Searleov

argument, jer zapravo ne postoji smisao znaenja reenice po kome bi ona u normalnoj

upotrebi predstavljala izvetaj o znaenju te reenice. Naime, kad god je to sluajpotrebni su dodatni uslovi, dodatni elementi konteksta upotrebe kojima se to utvruje: ne

postoji nikakvo doslovno znaenje rei "obeanje" u kome bi ta re oznaavala samo

izgovaranje odreene rei ili u kome bi se njome naprosto utvrivalo koje znaenje ona

ima u nekom drutvu ili nekom jeziku*. Tim se tipom kritike Searleov problem zapravo

zaobilazi i u izvesnom smislu zatakava. I, naravno, tako se on ne moe reiti.

Drugi tip kritike odnosi se na uslov ceteris paribus. Njega je i inae teko

zadovoljiti, ali isto tako nije lako pokazati da se u njemu ne krije skrivena vrednosna

premisa. Sasvim je sigurno da ako se taj uslov shvati preslabo da zakljuak nee biti

vrednosni sud, kao to e i prejaka interpretacija tog uslova lako obezbediti vrednos no

odreenje zakljuka, ali i isto tako jasno pokazati da meu premisama (jer uslov ceteris

paribusjeste meu premisama) imamo vrednosni iskaz. Da bi izbegao te tekoe Searle

je u svojoj knjizi Govorni akti (Speech Acts) iz l969. godine uklonio uslov ceteris paribus

iz argumenta; on je to uradio da bi, kako kae, otklonio "uzrok raznih vrsta irelevantnih

objekcija". Da objekcije i nisu bile tako irelevantne vidi se po tome to namesto uslova

ceteris paribus on sada uvodi jo jednu tautoloku premisu na mestu prvog od dva

* Iako jepominjanjeneke rei takodje jedna njena upotreba, ta upotreba se radikalno razlikuje od normalneupotrebe: u njoj se re ne upotrebljava kao re, ta upotreba ne vri funkcija znaenja te rei znaenje se ne ispoljava(izraava) ve se posmatra, ono se ne koristi ve opisuje, imenuje,analizira itd., i moe se rei da se onone uzima unutar ve izvan institucije jezike komunikacije.


27/35

pojavljivanja tog uslova, a na drugom mestu njegovog pojavljivanja biva prisiljen da

napravi koncesiju mogunosti razliitog tumaenja samog uslova tako to nudi dve

formulacije samog konanog zakljuka. Prva od tih formulacija glasi: (5.1) "to se tie

njegove obaveze (As regards his obligation) da plati Smithu... on treba da plati...", a

druga formulacija glasi: (5.2) "Kad se sve uzme u obzir (All things considered) on treba

da plati..." Oito je da ova druga formulacija sadri unutar sebe jednu jaku interpretaciju

uslova ceteris paribus. Takoe, ova distinkcija podsea na jednu drugu, na distinkciju

Davida Rossa izmeu prima facie obaveza i obaveza sans phrase. Sam Searle se

zadovoljava time da zakljuak koji validno sledi predstavlja prvu od dve gornje

formulacije, smatrajui da je time otklonio sve mogue prigovore koji se odnose na uslov

ceteris paribus.

Ali takvi prigovori su se i dalje pojavljivali, u jo otrijem vidu, u vidu argumenta

o nemogunosti izbacivanja tog uslova iz dokaza. Pri tom ostaje problematino da li je

prva od dve gornje formulacije uopte vrednosi iskaz. I, naravno, tu je osnovno pitanje:

otkud obaveza, ili vrednost, u zakljuku ako se polo samo od injenikih iskaza: da li to

to su institucionalne injenice vrsta injenica ini obaveze i druge vrednosti takoe

injenicama (to je na neki nain sugerisano formulacijom 5.1 zakljuka Searleovog

dokaza). To nas vraa na pitanje sa poetka ovog pogovora, na pitanje nastrojenosti, kako

smo ga gore nazvali - ako su obaveze i druge vrednosti injenice, onda mi te obaveze

otkrivamo, one nam se deavaju, mi o njima ne odluujemo (ve nam se to samo

eventualno priinjava). Ako se na vrednosni jezik sastoji iz iskaza o institucionalnim

injenicama onda se i ne moe vie oekivati.

Osobina je instutucija, meutim, da mi njih, logiki gledano, zaista nalazimo, ali

da bez prihvatanja njihovog konstitutivnog principa nema institucionalnih injenica. U

praktinom smislu prihvatanje se sastoji u upotrebi konstitutivnog pravila neke

institucije, ime se, moemo rei, u instituciju ulazi i ona tako faktiki prihvata,

potpuno nezavisno od toga da li se ta konkretna, ili bilo koja, upotreba tog pravila, pa i

cela institucija u kojoj je to pravilo, odobrava ili ne. (Dok se ne kae "Da" venanje se

nije desilo).


28/35

Naravno, stepen potrebe, pa i stepen nunosti, da se neka institucija prihvati ili ne

prihvati moe varirati, ali taj stepen sam ne spada u konstitutivno pravilo, inae bismo

imali neobinu vrstu zakljuivanja u krug: institucija bi sama iz sebe proizvodila

potrebu svog prihvatanja sa nekim stepenom nunosti, i onda prihvatanja vie ne bi

bilo! Priroda razloga da se neka institucija prihvati je savim razliita od prirode

razloga da neto bude oznaeno kao, i da bude, injenicaunutarneke institucije, pa je

otuda i priroda nunosti na ta dva plana sutinski razliita: moe se rei da stvarne

nunosti ima samo u drugom sluaju, dok se u prvom sluaju radi o postojanju veeg ili

manjeg stepena neke potrebe (ili njenom potpunom odsustvu, u kom sluaju bi

prihvatanje neke institucije bilo sasvim slobodno). Ali izvesna neodredjenost u

demarkaciji znaenja rei potreba i rei nunost povlai utisak da se i kodprihvatanja neke institucije radi o stepenu njegove nunosti. Kod igara nema nikakve

nunosti prihvatanja, - sva je nunost zaloena u veoj ili manjoj fiksiranosti pravila

nakon to se institucija eventualno prihvati. Kod obeanja, meutim, neko stvarno

neprihvatanje institucije bi impliciralo ne samo brisanje iz sopstvenog renika rei

"Obeavam", nego i paljivo baratanje jezikom tako da se iskljue sva kontekstualna

znaenja i kontekstualne implikacije koji bi mogli povlaiti obeanje; ali to nikako ne bi

povlailo implikaciju da ne treba odravati obeanja: neprihvatanje institucije obeanja

implicira da pravilo te institucije nije upotrebljeno i da otuda nema ta da se odri ili ne

odri. I mada u tom sluaju nema logike mogunosti da se prisili na prihvatanje

institucionalne injenice, to je samo zato to za nekog ko ne prihvata konstitutivni princip

institucije te injenice i nema. Za "lanove" instituicije to moe biti injeniko pitanje, i u

tom smislu na relevantan nain zatvoreno.

Za nas su ovde relevantne, oito, takve institucije ije bismo "lanove" oznaili

kao "moralnu zajednicu" ili ak "jeziku zajednicu" (zajednicu uesnika u jezikoj

komunikaciji). Te razliite zajednice e onda "pokrivati" razliite institucije.

Ako moral uzmemo kao instituciju onda se ini se da je neophodno pretpostaviti

da e institucionalno pravilo u toj instituciji nuno imati slabiju logiku snagu nego


29/35

institucionalna pravila drugih institucija. Ali to je moda tako samo zato to moral po

svom kriterijumu koji je univerzalan - ne moe da sesvede ni na jednu instituciju, i da je

moralnopravilo jedno pravilo koje, strogo gledano, nije, kao druga institucionalna

pravila, i da se njegova konstitutivnost ograniava na neto to je stalni izvor

relativistiih teorija morala na vaee morale, koji se, kao institucije, sastoje od

skupova institucionalnih injenica, i da konstitutivno pravilo svake takve institucije

(svakog vaeeg morala) pokriva institucionalnu injeninost, ali ne nuno i njegovu

univerzalnu normativnost, to povlai mogunost da bilo koji moralni iskaz, uzet kao

iskaz o institucionalnoj injenici u okviru tog vaeeg morala, moe doi u sukob sa

moralnim pravilombez obzira na injenicu svog vaenja! Bilo bi zanimljivo ispitati da li

u ovom smislu postoji neka gradacija razliitih institucija u pogledu njihove moralne

obaveznosti, i da li je samo znaenje rei "injenica" uvoenjem pojma "institucionalnainjenica" u izvesnom smislu olabavljeno i da se u tom procesu labavljenja, koje se ne

moe bezgranino protezati, upravo neke institucije od moralnog znaaja, kao to je

obeanje, nalaze upravo na onom mestu gde se taj proces mora zaustaviti. Pitanje je

takoe da li moralno relevantne institucije, da bi mogle "proizvoditi" institucionalne

injenice sa relevantnom dozom injenikog sadraja u znaenju, to mogu initi upravo

zahvaljujui promeni znaenja samog pojma injenice koji omoguava zadravanje one

minimalne mere decizionizma potrebne za autonomiju moralnog subjekta da bi se tu

uopte radilo o moralnom odreenju.

To su teka pitanja na koja ne moemo ovde dati odgovor, ali ono to se moe

rei kao provizorni zakljuak jeste da moral i jeste i nije institucija, ali samo jedna od

institucija u bilo kom drutvu, i to u dva smisla: kao jedna od institucija u nekoj jezikoj

zajednici koja ini dato drutvo kao formu ivota racionalnih delatnika, ali i kao samo

jedan od morala u svetu u kome takvih institucija vaeih morala ima neodredjeno

mnogo. Kao vaei moral imamo situaciju da je moral uvek jedna vaea ustanova

(injenica vaenja oznaava injenicu prihvaenosti te odredjene ustanove, kao

odredjene interpretacije moralnog kriterijuma). Ali za sam kriterijum morada se uzme da

je univerzalan, to je njegov distinktivni sutinski deo, iako nije nuno ono to ga ini

potencijalno konstitutivnim: univerzalnost je osobina koja ga ini upravo tim odredjenim

kriterijem i po emu se on razlikuje od svih drugih kriterijuma, dok mu je za stvarnu


30/35

konstitutivnost u nekoj ustanovi vaeeg morala potrebna interpretacija koja e

omoguiti akt prihvatanja, neophodan da bi bio (postao) konstitutivno pravilo jedne

stvarne institucije. Problem jei to je sve to o tome u nekoj konanoj formu mogu rei

u ovom trenutku to nakon interpretacije, nune za stvarno vaenje, od univerzalnosti

izgleda ostaje samo pretenzija na univerzalnost, a da sam kriterijum i dalje mora da se

uzimakao da je ta pretenzija stvarna, tj. kao da je stvarno (i sigurno) univerzalan (inae

to vie ne bi bio moralni kriterijum); iz ega sledi da institucionalno moralno treba

moe da se konstituie kao injenica, ali da to jo uvek ne mora da bude moralno

ispravno i da bilo koji moralni iskaz, konstituisan i utvrdjen kao istinit iskaz o nekoj

moralnoj injenici unutar bilo kojeg vaeeg morala moe doi u sukob sa moralnim

kriterijem.

Ovde medjutim opet imamo opasnost od zakljuivanja u krugu: da je mogue dabilo koja interpretacija (univerzalnog) moralnog kriterija, interpretacija nuna za njegovo

vaenje, moe da bude neispravna sa stanovita samog tog kriterijuma, kao da postoji

neka univerzalna interpretacija u koju je zaloeno ovo stanovite! Jer, unutar vaeeg

morala imamo posla sa, da tako kaemo, moralnim injenicama, koje su ili istinite ili

lane u okviru tog vaeeg morala, ali da, poto je moral po definiciji univerzalan, treba

da postoje univerzalne moralne injenice, koje se mogu utvrditi samo sa tog

neinterpretiranog univerzalnogstanovita, da je u ove univerzalne moralne injenice

zaloen konani moralni sud, ali da mi nemamo pristup do te konanosti jer smo

ogranieni na neuniverzalne interpretacije, koje su za nas epistemoloki jedine

mogue! Ili nisu: ako moemo ispravno da kaemo da istiniti sudovi o vaeim moralnim

injenicama (ponekad) nisu moralno ispravnibez obzira na to to su istiniti!

5.

Bilo je i drugih pokuaja derivacije normativa iz indikativa. Onaj Maxa Blacka

objavljen je iste godine kad i Searleov. Mora se ustvrditi da nijedan od tih pokuaja nije

imao onu provokativnost, odjek pa ni meta-etiku zanovanost i teorijsku inspirativnost

kao Searleov.


31/35

Od novijih doprinosa ovom pitanju najveu panju privukla je argumentacija

Alana Gewirtha u njegovoj knjizi Um i moral (Reason and Morality, l978). Za Gewirtha

je angaovanje u svrhovitoj i voljnoj (slobodnoj) delatnosti ona osnova na kojoj svaki

delatnik biva logiki prisiljen da prihvati odreeni vrednosni sud kao nuno dobar.

Svrhovitost i dobrovoljnost (voluntariness) su za njega tzv "generike osobine" moralnih

radnji. Na toj osnovi on onda gradi i jednu moralnu teoriju, iji je osnovni s tav tzv.

"princip generike konsistencije" (PGC). Njegov metod izvoenja "treba" iz "jeste" je,

smatra on, "dijalektiki nuan", a poetna premisa je sledea: "inim X za svrhu E" iz

ega onda, na osnovu prisustva svrhovitosti u delatnosti, sa stanovita delatnika sledi

iskaz "E je dobro" i jo pet kljunih normativnih iskaza njegovog, moe se rei, sistema.

Sam PGC, koji treba da predstavlja sistem obaveza i prava, i kombinuje formalnu

dimenziju konsistencije sa materijalnom dimenzijom prava na generika svojstva i dobra

koje radnja treba da sadri (i koji glasi: Postupaj u saglasnosti sa generikim pravima

drugih jednako kao i svojim vlastitim) je jedan takav normativni iskaz. On sledi iz

"jeste"-iskaza sa istom dijalektikom nunou, a ta vrsta nunosti kae da je sa

stanovita delatnika to neto to nuno treba da se uradi. Opravdanje se sastoji u tome da

se pokae da sa tog stanovita to sledi na osnovu nekih injenica koje su istinite. Time se

postie da nunost koja se sadri u normativnom zakljuku, iako dijalektika, ne moe da

se svede na kontingentni ili hipotetiki status. Dakle, Gewirth tvrdi da je njegov

zakljuak kategoriki normativ. to se uverljivosti te tvrdnje tie, za nju vai najvei deo

onoga to je reeno za Searlea, s tim to se moe jo dodati. Nije ovde mesto da se u to

dublje ulazi. Ono to neposredno pada u oi je da je polazna premisa ("inim X za svrhu

E") veoma pogodna za implicitno noenje vrednosnog sadraja. Ako je taj sadraj zaista

tu onda vrednosni zakljuak sa lakoom sledi. Ako se pri tom ima u vidu osnovno

odreenje odredbe "dijalektiki" - naime da je to ono to sledi sa stanovita delatnika i to

je unutar opcija koje to stanovite nudi i doputa - onda se ne vidi kako bi se moglo desiti

da "polazna premisa" ne sadri neki, i to relevantan, vrednosni sadraj. To naravno ne

znai da Gewirthova razmatranja o opravdavanju i o oslanjanju normativnih stavova na

istinite podravalake razloge nije zanimljiva i teorijski relevantna. To se pre svega

odnosi na njegovu tezu da mi ne moemo birati da li emo biti moralni akteri, da se to ne


32/35

moe izbei, i da se isto tako ne mogu izbei moralni sudovi koji naprosto slede iz same

svrhovite delatnosti kao takve.

Treba na kraju pomenuti da ima i drugih pravaca razvoja meta-etike posle 1964.

godine. Ti se pravci karakteriu izvesnim spoljanjim pristupom osnovnim meta-etikim

pitanjima, pre svega pitanjima opravdavanja, to teko naruava princip normativne

neutralnosti meta-etike.

Tu je pre svega deskriptivizam. On dolazi kao reakcija na normativnu neutralnost

meta-etike shvaene u smislu da ona povlai stvarnu normativno-etiku neutralnost. U

kljunom lanku za ovaj pristup, "Moralnim verovanjima" Philippe Foot, kao razlog za

odbacivanje antikognitivizma navodi se jedna njegova navodna osobina, a to je da

razloge koji se moraju moi dati za moralne stavove niko ne mora da prihvati ukoliko

sluajno i sam nema takve moralne poglede da ih, razloge, na osnovu njih, moralnih

pogleda, moe da prihvati. Iz toga bi sledilo da moralni sporovi mogu da se ree samo

ako su zadovoljeni neki sluajni uslovi; ako ti uslovi nisu ispunjeni argumentacija krahira

a oponenti se razilaze bez mogunosti da se spor rei. Nema istine na koju bi se moglo

pozvati, i pomou koje bi se spor mogao definitivno reiti.

Ova pretpostavka, da antikognitivizam podrazumeva subjektivizam i relativizam,

bila je snaan podsticaj za oivljavanje naturalizma, mada je takoe bila podsticaj i za

ispitivanje naina na koji se vrednosni iskazi mogu potkrepljivati razlozima, kada su ovi

razlozi dobri i relevantni a kada nisu itd. (good reasons approach). Meutim, nema

nikakve nunosti da antikognitivizam implicira subjektivizam ili relativizam. On ne

mora, a i ne treba, tako doslovno da se shvati. U knjizi profesora Stojanovia, u glavi o

Ayeru i na drugim mestima, dosta se raspravlja o toj pretpostavci.

Ovde je osnovno pitanje da li su same meta-etike teorije, naroito u onom svom

delu koji se odnosi na znaenje vrednosnih termina i iskaza, normativno neutralne. To

pitanje, koje medutim zasluuje posebnu panju, moe se formulisati kao pitanje da li

postoji neka veza nunog povlaenja (a ne tek samo moda kauzalnog, koje Ph. Foot


33/35

moda ima u vidu) izmeu odreene meta-etike teorije i nekih normativno-etikih

stavova ili moralnih principa, odnosno da li meta-etika teorija moe imati neku

normativnu funkciju. To su sve vana pitanja, ali ona zahtevaju posebnu obradu i njima

se neemo ovde dalje baviti. Deskriptivizam na njih ima svoj odgovor, ali njegova poenta

je zapravo u tome da nema jasne i odsene granice izmeu deskriptivnog i vrednosnog

znaenja moralnih iskaza; deskriptivizam je zapravo novi naturalizam. (Stari naturalizam

nije vrednosnim iskazima priznavao nikakvo drugo znaenje osim deskriptivnog. Sam

termin "deskriptivizam" skovao je R. M. Hare u jednom tekstu sa tim naslovom,

objavljenom 1963). A teza deskriptivizma je da je "treba" logiki zasnovano u potrebama

ili htenjima (wants). Htenja i elje predstavljaju konkluzivne razloge za formulisanje i

konstituisanje "treba": nita loginije nego da se kae da ovek koji neto eli ima razlog

da to uini: taj razlog je upravo ta njegova elja.

To je, grubo formulisano, stanovite koje Philippa Foot razvija i brani u nizu

lanaka, poev od "Moralnih verovanja" iz 1958, pa do "Razloga za radnje i elje"

("Reasons for Actions and Desires") iz 1977. Svi ti lanci sakupljeni su u knjizi Vrline i

poroci (Virtues and Vices, 1978). Moralni sudovi, kao pohvale ili osude ili druga

pripisivanja ispravnosti i neispravnosti intrinsino su, preko pravila naeg jezika,

povezani sa pojmovima kao to su teta, korist, znaaj, i upuuju na elju ili interes. Tako

e i vrline zadovoljiti ove zahteve: hrabar ovek e se bolje braniti, mudar e bolje izbei

ogranienja i nemo, a umeren e izbei razliite patnje. Ono to predstavlja problem je

etvrta kardinalna vrlina, pravda, i Ph. Foot ulae znatan napor da i pravdu uklopi u

okvire svoje teorije: ta je to ime se pravda "isplati", po emu moe biti predmet htenja?

Ako toga nema ona ne moe biti vrednost, i onda je prevara da se ona prikazuje kao

vrlina, misli Philippa Foot. Njen je zakljuak, meutim, da nepravedan ovek ne moe

biti srean, na osnovu vie suptilnih argumenata, te da prema tome postoji razlog za

pravdu, tj. da se pravda zapravo isplati, i da otuda moe da bude racionalan predmet

htenja.

Ali sva uverljivost i sugestivnost njenih argumenata ne moe potisnuti osnovni

problem: ta se u emu vrednosno zasniva: trebanje u eljama ili elje u trebanju. Njen


34/35


35/35

se mogu nai odgovarajui potkrepljujui razlozi. Ali oni se ili uvek mogu nai, ili se

opis moe predefinisanjem podesiti ili, kao kod idealizma (fanatizma) nema nikakve

garancije da je sama definicija ispravna. Eleganciju i odluivost antikognitivizma,

medjutim, ne postie nijedno od tih stanovita. Da li e se u daljem razvoju nekog od njih

to postii ostaje da pokae budunost.

Documents

Meta Etika