SADRŽAJI PROGRAMA FIZIČKOG VASPITANJA

usmereni su u 3 pravca:

I.1) Razvijanje motoričke (fizičke) sposobnosti (da se radi na svakom času)

- razvijanje eksplozivne snage

- razvijanje izdržljivosti (prema uzrastu, telesnom razvitku)

- razvijanje koordinacije

- razvijanje gibljivosti, gipkosti

2) Programski zadaci - zadaci vežbanja

Zadaci i vežbe se određuju prema:

- prema uzrastu

- telesnom razvitku (dobro fizički pripremljeni, manje i nikako)

- prema polu

- prema motoričkim sposobnostima

II. Sportsko-tehničko obrazovanje

= Sticanje motoričkih umenja i navika, treba da ovladaju osnovnim tehnikama (elementima) kretanja (lokomotornog i manipulativnog kretanja)

Vrste aktivnosti:

a) osnovne elementarne vežbe = svi prirodni oblici kretanjab) pomoćne i gimnastičke vežbe = vežbe oblikovanja u drugoj fazi časa, vežbe oblikovanja sa ili bez

rekvizita, sa instrumentimac) igre = elementarne igre i svim fazama časa ( a ima 4 faze časa)d) plesne vežbe = ritmičke vežbe

III. Povezivanje fizičkog vaspitanja sa životom i radom

podrazumeva da učenike moramo da upućujemo na samostalan rad za razvijanje motoričkih sposobnosti (održavanje fizičke kondicije u svakodnevnom životu).

Učenike za koje primetimo da imaju slabije motoričke sposobnosti moramo da upućujemo da samostalno vežbaju (treba da pomognu roditelji koji se bave sportom,profesor fizičkog,...)

1. XРОНОЛОШКА И БИОЛОШКА СТАРОСТ

За процену биолошке старости примењују се следећи критеријуми:

- Однос млечних и трајних зуба- Степен окоштавања хрскавичавих епифизних зона раста у костима (обично шаке) и- Степен развоја секундарних полних карактеристика ( маљавост, промена гласа, менструација)

Најзначајније разлике хронолошке и биолошке старости настају у периоду од 10. до 16. године. Децу треба увек груписати према билошкој старости.

У односу између хронолошке и биолошке старости разликујемо:

- Акцелерацију – убрзан развој- Нормалан развој- Ретардацију – успорен развој

2. ЕУРОФИТ БАТЕРИЈА

Комитет сручњака за научна испитивања у спорту је, 1983. године дефинисао батерију тестова ЕУРОФИТ. У батерији тестова ЕУРОФИТ већа пажња се поклања својствима као што су : равнотежа, сила, фреквенција покрета, гипкост, анаеробна издржљивост и аеробна издржљивост.

Примењује се у целом свету, европски стандард.

ЕУРОФИТ батерија тестова омогућава мерење физичких способности ученика. За правилно оцењивање важни су:редослед мерења, правилно извођење тестова и мотивисаност испитаника.

Избор тестова:

1. Тапинг руком – мери се сегментарна брзина2. Претклон у седу – гипкост3. Скок у даљ из места – снага ногу4. Вис у згибу – мери се статичка снага5. Трчање 10 пута 5м – агилност6. Трчанје 20м – спринтерска брзина7. Координација са палицом – координација

3. ANTROPOMETRIJSKE DIMENZIJE

Bio-psiho-socijalni status deteta određuje: spoljašnji izgled ili građu visina, širina, zglobovi, dužina ekstremiteta (dužina noge, ruke), količina mišića (nabildovani,...)

Faktori koji utiču na ove dimenzije su:

1. Endogeni (unutrašnji) činilac2. Egzogeni (spoljašnji) činilac

4 antropometrijske dimenzije:

1. Longitudinalna dimenzija (L) – određena dužinskim merama kostura2. Transferzalna dimenzionalnost skeleta (T) – određena rastom kostiju u širinu3. Potkožno masno tkivo (M) – određeno je kožnim naborima4. Volumen i masa tela (V) = poluminoznost – težina tela, masa tela

4. RAZVOJNA ANTROPOLOGIJA OSNOVNO-ŠKOLSKOG UZRASTA

Svaki period razvoja ima svoje specifičnosti. Tokom razvoja čovek prolazi kroz dva potpuno različita perioda:

1. Intrauterini period i2. Ekstrauterini period

Intrauterini period počinje odmah nakon oplodnja jajne ćelije. Tokom prva tri meseca embrion prolazi kroz fazu formiranja organa (organogeneza). Nakon tri meseca embrion dobija naziv plod ili fetus. U ovom periodu dolazi do intezivnog rasta, tako da plod do momenta rađanja naraste i do 30 puta. Intrauterini period se odnosi na period od 9 meseci koje plod provede u materici i završava se rođenjem. Pri rođenju novorođenče je dugo u proseku oko 50 cm, a teško 3 – 3,5 kg.

U toku prve godine života dolazi do veoma intezivnog rasta i razvoja. Svi delovi tela se ne razvijaju i ne rastu istom brzinom. Prvo rastu udovi (ekstremiteti), zatim se razvija grudni koš, pa ramena i, na kraju, ostali deo trupa. Kosti brže izrastaju nego mišići i tetive.

Prva faza ubrzanog rasta je od 1. do 3. godine života. Zatim sledi faza usporenog rasta (od 3. do 11. godine za devojčice i od 3. do 13. godine za dečake).

Druga faza ubrzanog rasta je od 11. do 14. godine za devojčice i od 13. do 16. godine za dečake. Druga faza usporenog rasta je od 14. do 17. godine za devojčice i od 16. do 19. godine za dečake.

Kod dečaka se u periodu oko 14. godine ostvaruje oko 91% ukupnog rasta u visinu, a u 17. godini oko 99%. Kod devojčica se u 14. godini ostvaruje 98% ukupnog rasta u visinu, dok u 17. godini najčešće iznosi 100% rasta u visinu.

Dečaci najviše dobijaju na težini u prvoj i šesnaestoj godini, a kod devojčica u prvoj i trinaestoj godini. Rast deteta regulisan (uslovljen) je:

1. endogenim faktorima ( nasleđe, pol, rasa) i2. egzogenim faktorima (klima, godišnja doba, ishrana, fizička aktivnost, bolest, psiho-socijalni faktori

5. METODIKA NASTAVE FIZIČKOG VASPITANJA

- sastavni deo pedagoških nauka, spada u grupu posebnih metodika. u tesnoj je vezi sa biološkim naukama, psihologijom, sociologijom

definicija MNFV = posebna naučna oblast u procesu fizičkog vaspitanja i njegovim zakonitostima.

Metodika fizičkog vaspitanja ima zakonitosti koje se putem fizičkog vaspitanja razvijaju: fizičke sposobnosti, funkcionalne sposobnosti, usavršavanje kretnih sposobnosti.

Različite klasifikacije metoda u vaspitanju i nastavi (jedna od njih, Potkonjak, Đorđević):

1. metoda ubeđivanja i uveravanja2. metoda vežbanja i navikavanja3. metoda podsticanja4. metoda kažnjavanja i sprečavanja

Najvažnije su prva i treća metoda; decu treba ubediti zašto je ovaj predmet predmet, da dolaze redovno na časove, učenici treba da nauče da se bave sportom zbog sebe, zbog zdravlja.

Kroz nastavni proces fizičkog vaspitanja učenici:

- treba da saznaju šta je fizičko vaspitanje, da je proces sazrevanja- treba da shvate koji su razlozi - zašto se vežba i čemu ta vežba koju smo izabrali služi- emocionalno treba da prihvate fizičko vaspitanje, da zavole fizičko vežbanje (sport, rekreaciju)- treba da steknu ubeđenje, uverenje da svako vežbanje ima pozitivne efekte- da formiraju pozitivan stav prema fizičkom vaspitanju, fizičkoj kulturi, vežbanju- izgrađivanje vrednosnih opredeljenja unutar fizičke kulture, fizičkog vaspitanja

Metodika fizičkog vaspitanja sve više mora postati:

1. metodika ubeđivanja o vrednosti fizičkog vaspitanja i fizičke kulture2. metodika navikavanja učenika da vežbaju3. metodika podsticanja da istraju u onome što počnu

6. FIZIČKO VASPITANJE U SISTEMU FIZIČKE KULTURE

- fizička kultura - celokupnost ljudskog stvaralaštva u oblasti fizičkog vežbanja.

Struktura fizičke kulture (Matić, Bokran) – pod strukturom fizičke kulture se podrazumeva sistem fizičke kulture, to nije samo zbir prostih pojava već jedinstvena celina sa zajedničkim jezgrom. Zajedničko jezgro: fizičko vaspitanje, sport, rekreacija. Kroz fizičko vaspitanje počinju da se bave sportom, u kasnijim godinama rekreacijom.

definicija: fizička kultura je fizčka aktivnost i njome stvorena dobra.

Fizička kultura predstavlja jedan program za ovladavanje nekih dobrih ljudskih fizičkih osobina.

7. MESTO I ULOGA FIZIČKE KULTURE U FILOGENETSKOM RAZVOJU ČOVEKA

Filogenetski razvoj čoveka = razvoj vrste sa biološke tačke gledišta fizička kultura se zasniva na nekim pretpostavkama i saznanjima da je kretanje imalo veliki značaj u razvoju čoveka (kako u fizičkom tako i u psihološkom pogledu).

O ulozi fizičke kulture može da se govori samo uslovno, jer je ona nastala zbog usavršavanja i osposobljavanja sa nekim ličnim ciljem. Svi oblici fizičke kulture su samo nadgradnja svih fizičkih aktivnosti.

8. OSNOVI FIZIČKE KULTURE ZASNOVANI SU :

1. Na uslovu da čovek može da opstane ili bilo šta postigne aktivnošću ili nekim drugim oblikom kretanja2. na saznanju da je suština nekog ljudskog postojanja funkcionisanje tela3. na biološkom zakonu da svaka funkcija razvija organe

9. ULOGA FIZIČKOG VASPITANJA U ONTOGENETSKOM RAZVOJU ČOVEKA

Ontogenetski razvoj = razvoj jedinki, bića, pojedinca ( od rođenja pa do smrti)

nekim fizičkim aktivnostima može se uticati na razvoj jedinke

10. MESTO I ULOGA FIZIČKE KULTURE U SAVREMENOM DRUŠTVU

Centralno pitanje fizičke kulture – kakva je uloga psihofizičkih moći čoveka u savremenim uslovima života (kao neke vrednosti koja je u nekoj funkciji)

Funkcije:

1) svestrani razvoj i vaspitanje mladih2) očuvanje bioloških svojstava čoveka3) učenje nekog kretanja4) dostizanje posebnog nivoa za obavljanje poslova5) relaksacija i osveženje organizma6) lečenje bolesti7) rehabilitacija posle bolesti8) pružanje mogućnosti ljudima da prate neka sportska takmičenja time se zadovoljava potreba

identifikacije sa sportistima, klubom, navijačima

Fizička kultura = fizičko vaspitanje, sport, rekreacija, sve više postaje jako značajan činilac u društvenom životu; razvijenost jednog društva može se meriti time koliko i kako građani mogu u slobodno vreme da iskoriste u nekom od oblika fizičke kulture.

Fizičko vaspitanje, rekreacija i sport dobijaju autonomni karakter, postaju sami sebi svrha.

11. SPORT

- termin engleskog porekla

definicija - sposobnost čoveka za nekim maksimalnim dostignućima u nekoj sportskoj disciplini.

Najvažnije obeležje sporta je takmičenje i priprema za ta takmičenja.

Osnovne karakteristike sporta:

1) takmičenje2) nastojanje da se putem vežbanja postignu maksimalni rezultati3) zadovoljenje potrebe ljudi za učešćem u takmičenju

12. FIZIČKO VASPITANJE I SPORT

Na vezu između fizičkog vaspitanja i sporta ukazuju sportska takmičenja (odeljenska, rezredna, opštinska, regionalna, gradska, republička takmičenja, savezna, međunarodna).

Ciljevi:

- mogućnost da se sva deca bave sportom bez obzira na svoje fizičke sposobnosti i mogućnosti

- podsticati decu na takmičenje- dolazi do širenja humanitarnih ideja- razvoj moralnih i voljnih osobina kroz sport- razvijanje fer play odnosa u sportu- formiranje humanih odnosa

13. REKREACIJA (SPORTSKA)

od latinske reči rekreo – zabava, razonoda

Obuhvata sve aktivnosti koje su namenjene odmoru i razonodi u naše slobodno vreme (šetnja, gledanje TV-a, pecanje, rad u bašti....)

Ima više definicija npr.:

definicija – sveukupna delatnost koja se odvija u slobodno vreme po vlastitom izboru.

Javljaju se razni termini u fizičkoj kulturi: sportska rekreacija, fizička rekreacija, telesna rekreacija, rekreacija fizičkim vežbanjem, kretna rekreacija, kineziološka rekreacija

fizička rekreacija = kada se čovek bavi fizičkim vežbanjem (turizam i sport)

rekreacija kretanjem = dobrovoljno fizičko vežbanje u slobodno vreme

sportska rekreacija = sportsko-rekreativne aktivnosti koje su svima dostupne

Cilj: da čovek zadovolji bio-psiho-socijalnu potrebu za kretanjem, igranjem, da sadržajnije provodi slobodno vreme, otklanja prevremeno starenje, produžava radni vek.

14. KINEZITERAPIJA - lečenje pokretom

grčko poreklo – kinesis (kretanje), terapia (lečenje)

Kineziterapija je posebna oblast fizičke kulture čini primenu vežbanja u lečenju, rehabilitaciji i prevenciji.

primena telesniih vežbi čija je svrha lečenje: korektivnom gimnastikom, terapeutskom gimnastikom, ortopedskom. Za nastavnike je važno da se upoznaju sa preventivnom ulogom npr. ravna stopala, kifoza, skolioza.

15. FIZIČKO VASPITANJE

2 osnovna cilja:

I. primarni - stvaranje trajnih navika za svakodnevnu vežbu

- pravilno držanje tela pri dedenju, hodanju

- sticanje osnovnih teorijskih i sportsko-tehničkih znanja iz sporta

- razvijanje pravilnog kodeksa ponašanja

II. sekindarni – svi drugi ciljevi vapitanja i obrazovanja za koje je društvo zainteresovano, a ostvaruje se preko društvenih i fizičkih organizacija

Fizičko vaspitanje odnosi se na vaspitanje u predškolskom uzrastu, osnovnoškolskom i vaspitanje u organizacijama fizičke kulture.

definicija 1 - u školi nije ni predmet, ni veština već deo vaspitanja

definicija 2 - specifična delatnost usmerena ka usavršavanju čoveka i bio-psiho-socijalnih potencijala prema vežbanju

definicija 3 - ljudsko življenje fizičkom aktivnošću

16. FIZIČKA KULTURA U PRVOBITNOJ ZAJEDNICI I RODOVSKOM DRUŠTVU

Naročiti značaj imali su instikti za samoodržavanje i produžetak vrste – najkarekterističnije vezano za rodovska društva.

Ljudi su vaspitavani kroz radi i igru ( da rade i da se igraju), deca su vrlo rano uključivana u lov, radili su poslove koji su ih osposobljavali za samostalan život.

Primitivna podela rada – strogo prema polu ( dečaci – lov, obrada zemlje, borba, gajenje stoke, ribolov; devojčice – kućni poslovi).

Fizičko vaspitanje kao organizovan vid fizičke aktivnosti nije postojalo ( samo igre: gađanja, bacanja, lov).

17. FIZIČKA KULTURA U ROBOVLASNIČKOM DRUŠTVU

Deca robova su se za život osposobljavala kroz životnu praksu.

U Egiptu (pre 500 godina) – telesne vežbe kao sredstvo fizičkpg vaspitanja (trčanje, bacanje koplja, borilačke veštine, veštine sa palicama, plivanje, veslanje).u Kini – Hoang Ti (car) postavio osnove fizičke kulture. Poseban značaj dobija za vreme Konfujia – profesora, koji je preporučivao za pravilno držanje tela, pravilan rad unutrašnjih organa. U Kini popularno zdravstveno kupanje kombinovano sa fizičkim vežbanjem.U Indiji – preporučivao se asketizam ( u vreme raspada plemenskih zajednica) u fizičkom vežbanju (manifestovao se kroz jogu)U Grčkoj – fizičko vaspitanje sastavni deo razvoja svih fizičkih i psihičkih karakteristika čoveka. Bilo je povezano sa kulturnim oblicima – poezijom, muzikom, slikarstvom, vajarstvom, arhitekturom, filozofijom i

sličnim oblicima moralnog ponašanja.

Vežbanje: vežbe su vojničkog karaktera (cenile su se upornost, izdržljivost i borbenost).

5 disciplina: trčanje, skakanje, rvanje, bacanje diska, bacanje koplja

18. FIZIČKA KULTURA U FEUDALNOM DRUŠTVU

Osnovna karakteristika feudalnog društva je vladavina plemstva i sveštenstva. Plemstvo je imalo veliku imovinu, živelo je od rada seljaka i kmetova. Tu se fizičkom vaspitanju nije posvećivala gotovo nikakva pažnja. Samo se plemstvo time bavilo i to u cilju borbe protiv drugih (feudalaca).

Glavni sadržaj – 7 veština : jahanje, plivanje, bacanje koplja, mačevanje, lov, šah, takmičenje u sastavljanju stihova.

Cilj – snažan vitez koji će se boriti protiv svih.

19. FIZIČKA KULTURA U KAPITALISTIČKOM DRUŠTVU

Uporedo sa razvojem kapitalističkog društva razvijala se i fizička kultura. Karakteristično je pojavljivanje nacionalnih sistema fizičke kulture - nemački, švedski, češki (sokolski) gimnastički sistem.

Osnovna uloga je osposobljavanje ljudi za život, rad i borbene potrebe. tu su jasno razgraničene f-je fizičkog vaspitanja, rekreacije, amaterskog i profesionalnog sporta.

Prvo Sokolsko društvo u Beogradu je osnovano u školi „Kralj Petar I“.

20. CILJEVI FIZIČKOG VASPITANJA

I. zadovoljenje potrebe za kretanjemII. povećanje adaptivne i stvaralačke sposobnosti u savremenim uslovima života i rada

III. razvijanje fizičke kulture radi očuvanja zdravljaIV. stvaranje trajne navike da se telesno vežbanje ugradi u svakodnevni život i kulturu življenja

21. ZADACI FIZIČKOG VASPITANJA

1) da učenici upoznaju značaj i suštinu fizičkog vaspitanja2) da postignu harmoničan telesni razvoj i pravilno držanje tela3) da razvijaju higijenske navike radi efikasnijeg očuvanja zdravlja4) da usvoje određen fond motoričkog učenja i navika5) da podstiču i aktiviraju motoričke sposobnosti i izuzetne motorne nadarenosti za svestrano razvijanje i

usavršavanje u sportu i plesu

22. FIZIČKA VEŽBA

je osnovno sredstvo fizičkog vežbanja = svako kretanje, bilo kakva fizička aktivnost

definicija – fizičko vežbanje ili treniranje je jedan osmišljen, planski organizovani, adaptivni proces kojim se primenom odgovarajućih fizičkih vežbi i metodaizazivaju promene u čoveku, od datog početnog do željenog stanja.

Svako kretanje sastavljeno je od nekih pokreta, ali svi pokreti nisu fizičko vežbanje. U fizičkom vaspitanju, sportu, rekreaciji, pod vežbom se podrazumevaju neka kretanja koja su odabrana i kojima se upravlja svešću (potiču iz glave).

Fizička vežba ima 2 zadatka:

1) ponavljanjem vežbe se usavršava neko kretanje2) da se izvrši uticaj na organe da bi se izazvale željene promene

Osnovne karakteristike (svaka fizička vežba ima stttrukturne karakteristike):

1. kinematička2. dinamička3. ritmička (ritam kretanja je periodičnost izvođenja pokreta. Osnovno obeležje ritma kretanja jeste pravilno,

naizmenično smenjivanje naprezanja i opuštanja)4. kvalitativne karakteristike vežbe – su pokazatelji načina izvođenja vežbe. Kretanje može biti: tačno, tečno,

ekonomično, energično, elastično

Kinematička struktura vežbe

Fizička vežba ima svoja obeležja:

- prostorne karakteristike vežbe- vremensko- prostorno-vremensko obeležje

U prostorna obeležja spadaju položaj tela vežbača i trajektorija kretanja ( pravac, obim i oblik kretanja trajektorije). Položaj tela vežbača je određen odnosom tela u odnosu na neke objekte koji se tu nalaze, pri čemu svako kretanje počinje i završava se prividnim mirovanjem tzv. polazni i završni položaj.

Polazni položaj ima presudnu ulogu na tok, efikasnost kretanja, utiče na pravac, brzinu i jačinu pokreta (npr. skok kod plivača, u atletici start nogom).

Završni položaj daje informacije u kojoj meri su bili usklađeni neki pokreti.

Putanja kretanja trajektorija je određena pravcem, dužinomformom. Pravac je usmerenost kretanja tela (npr. bacanje kugle, start u plivanju) u prostoru. Svaki pokret može da se izvede u više pravaca, a to zavisi od anatomskih karakteristika tj. kretanja u zglobovima.

obim (izražava se u stepenima i dužinskim merama), veličina ili amplituda pokreta i kretanja označava neku meru (zavisi od pokretljivosti u zglobovima, od kvaliteta mišića i njihovih veza).

Prema putanji (tj. trajektoriji) kretanja mogu biti :

- pravolinijska (plivanje – nema prepreka, trčanje,...) i - krivolinijska (fudbal, košarka – sportske igre)

Trajanje pokreta je vremenski razmak između početnog i završnog položaja vežbe.

Ritam, tempo je frekvencija pokreta. Jako je bitan jer od njega zavisi rezultat vežbanja.

Kretanja mogu biti:

- maksimalnom brzinom (npr. udarac u boksu)- brza (npr. ritmička gimnastika, skok u vis skok u dalj)- srednje brza (trčanja)- umereno brza- spora- veoma spora

23.KOGNITIVNE SPOSOBNOSTI

= bio-psiho-socijalni status deteta

Negde se zovu i intelektualne sposobnosti. Obuhvatahu saznajne sposobnosti jedne ličnosti. Odnose se na: opažanja, prepoznavanje, mišljenje, shvatanje, rasuđivanje, inteligenciju. Utiču bitno na motoričke akcije to znači da utiču na sportske rezultate.

24. DINAMIČKA STRUKTURA VEŽBE

Uslovljene su delovanjem nekih mišićnih sila. Sile se dele na unutrašnje i spoljašnje.

Unutrašnje sile: 1) aktivne sile mišića

2) pasivne sile zglobno-vezivnog tkiva

3) reaktivne sile

Spoljašnje sile: 1) sila težine tela

2) sila reakcije podloge

3) sila otpora spoljašnje sredine

4) sile fizičkih tela (npr. protivnik, težina rekvizita)

25. SISTEMATIZACIJA FIZIČKIH VEŽBI

Prema topologiji dele se na:

1) vežbe za vrat2) vežbe za ruke i rameni pojas3) vežbe ze trup i karlični pojas4) vežbe za noge

Prema upotrebi sprava vežbe se dele na:

1) vežbe na spravama2) vežbe bez sprava

Vežbe mogu biti sa i bez upotrebe rekvizita.

U odnosu na položaj tela vežbe se dele na:

1) vežbe u mestu2) vežbe u kretanju

Prema osnovnom stavu u kome se odvijaju kretanja - vežbanja se dele na ona :

1) u ležećem stavu (plivanje, streljaštvo,...)2) u sedećem (veslanje, biciklizam,automobilizam, šah,...)

3) u uspravnom stavu – sa rastavljenim nogama (skok u dalj, trčanje,sreljaštvo,dizanje tegova, mačevanje),sa sastavljenim nogama (stav mirno), sa nogama na jednoj liniji (vežbe na gredi), na jednoj nozi (vežbe u gimnastici, na klizaljkama)

4) sa osloncem na ruke (visovi na vratilu, stoj nanadlakticama i lopaticama, stav na šakama, stav na jednoj ruci)

Kretanja se dele na:

1. stereotipna (standardna) kretanja 2. situaciona (nestandardna) kretanja – borilački sportovi (rvanje, boks, mačevanje,...), sportske igre (tenis,

odbojka, rukomet, košarka, hokej na travi, hokej na ledu,...) i krosevi (trčanje, motokros, biciklistički kros, smučanje,...)

Stereotipna kretanja se dele u dve grupe:

1. kretanja koja se mere kvantitativno i

2. kretanja koja se vrednuju kvalitetom izvođenja (ocenjuju se bodovima)

Kretanja u kojima se rezultat meri kvalitativno se dele na:

1. ciklična kretanja -

dele se prema naporu (intezitetu kretanja) na: kretanja maksimalnog, submaksimalnog, srednjeg i umerenog inteziteta;

prema formi kretanja ciklična kretanja se dele na ona gde je osnovno učešće nogu (hodanje, trčcanje, vožnja bicikla) i ona gde je osnovno učešće ruku (veslanje, plivanje)

2. aciklična kretanja – dele se na: - brzinsko snažna (skokovi, bacanja); - snažna (dizanje tegova) i- kretanja preciznosti sa pogađanjem cilja (streljaštvo, dodavanja u sportskim igrama i pogađanje cilja)

Kretanja koja se vrednuju kvalitetom izvođenja dele se prema vidu sporta i prema karakteristikama kretanja. Prema vidu sporta tu spadaju: gimnastika, akrobatika, umetničko klizanje, skokovi u vodu i smučarski skokovi. Prema karakteristikama kretanja, gimnastika i akrobatika zahtevaju snagu, brzinu, koordinaciju i orijentaciju u prostoru i vremenu; umetničko klizanje, skokovi u vodu i smučarski skokovi zahtevaju ravnotežu, gipkost, izražajnost.

26. SNAGA U FIZIČKOM VASPITANJU

Snaga u fizičkom vaspitanju zavisi od mišićne mase. Kod dece od 8 godina mišićna masa čini 1/3 od ukupne mase, a kod dece od 14 do 18 godina 40%. Između 13. i 14. godine i 16. i 17. godine dolazi najviše do porasta snage.

Snaga se kod učenika neravnomerno razvija od 10. do 17. godine (kod nekog brže, kod nekog sporije). Od 9. do 11. godine povećanje snage je malo. intezivni razvoj od 12. do 16. godine (vežbanjem može dosta da se utiče na povećanje mišićne mase tj. snage).Najveća brzina snage 15 -16 godina.

Od 9. do 15. godine neravnomeran razvoj snage kod devojčica, naintezivniji razvoj od 11-13 godine i od 14-15 godine.

27. BRZINA U FIZIČKOM VASPITANJU

Brzina u najvećoj meri zavisi od genetskog faktora. U ranom uzrastu brzina gornjih i donjih ekstremitata je jednaka, kasnije je brzina donjih ekstremitata veća.

Brzina pojedinih pokreta raste sa uzrastom, brzina trčanja raste između 10 – 14 godine, a maximalna brzina se postiže između 20 i 22 godine.

Između 7. i 12. godine velike brzinske predispozicije, naročito kod devojčica.

Najveća efikasnost razvoja brzine u periodu između 9. i 13. godine. Najoptimalnije vreme za razvoj brzine između 7. i 15. godine.

28. KONATIVNE DIMENZIJE

bio-psiho-socijalni status deteta

Konativne dimenzije odnose se na kompleks psihičkih f-ja one su u najužoj vezi sa motivima, željama i impulsima. Konativne karakteristike odgovorne za modalitete ljudskog ponašanja.

Konativni faktori:

1) normativni konativni faktori – spada snaga, ego, super ego, dominacija, sugestija, samokontrola2) patogeni konativni faktori – anksioznost, običnost, depresivnost, agresivnost.

Konativne karakteristike – motivacija bitna u sportu, bez toga nema vrhunskih rezultata. Od konativnih karakteristika zavise ljudske reakcije u obliku komunikacije sa okolinom

29. IZDRŽLJIVOST

- raste sa uzrastom ali neravnomerno. Između 8. i 10. godine jednaka i kod dečaka i kod devojčica. Između 12. i 14. godine značajniji porast izdržljivosti kod dečaka (veća je). U periodu polnog sazrevanja izdržljivost se ne povećava.

Između 12. i 13. godine i između 14. i 15. godine najveći porast izdržljivosti, kod dečaka je veća ( što je uzrast stariji razlike su sve veće). Najintezivnije raditi na izdržljivosti od 12. do 13. godine i od 14. do 15. godine.

30. OKRETNOST

= sposobnost čoveka za vršenje nekih složenih motoričkih radnji, sposobnost za brzu realizaciju novih motornih aktivnosti odgovarajućih neočekivano postavljenim zadacima. Između 8. i 13. godine okretnost se povećava ( i kod dečaka i kod evojčica). između 14. i 15. godine se smanjuje, a između 16. i 17. godine se stabilizuje. Do zastoja okretnosti dolazi u pubertetu. Najbrži prirodni porast okrenosti je između 9. i 13. godine. U tom periodu jako brzo se usvajaju vežbe svih tipova okretnosti. vežbanjem se koordinacija pokreta poboljšava.

31. POKRETLJIVOST

Sinonimi za pokretljivost su : gipkost, elastičnost, fleksibilnost.

definicija = sposobnost obavljanja pokreta velikih amplituda

Pokretljivost se menja neravnomerno. Između snage i pokretljivosti postoji negativna povezanost (povećanjem snage smanjuje se pokretljivost). Za razliku od drugih fizičkih sposobnosti pokretljivost ima tendenciju smanjenja tj. opadanja sa godinama. Kod dečaka je pokretljivost između 20. i 25. godine manja nego kod devojčica.

32. OSNOVNE METODE RAZVOJA FIZIČKIH SPOSOBNOSTI

Osnovni princip vežbanja je ponavljanje vežbe. Razvoj fizičkih sposobnosti zavisi od : izbora i primene vežbe, od pauza između vežbi, od pauze za odmor.

Zajednički elementi u razvoju fizičkih sposobnosti:

1) broj ponavljanja vežbi2) redosled vežbi3) intezitet i vremenski period rada4) pauza za odmor

Osnovne metode treninga:

1) metoda neprekidnog rada2) metoda ponovljenog rada3) metoda promenljivog rada4) metoda intervalnog rada5) metoda takmičenja

Metodu neprekidnog rada karakteriše postojani i relativno mali intezitet rada, ali relativno dugog trajanja ( u odnosu na druge metode). Ova metoda se preporučuje za razvoj aerobne ili opšte izdržljivosti. Razvija se samokontrola. Za vreme napora razvija se samo ona grupa mišića koji su neophodni za napor.

Metoda ponovljenog rada zasniva se na ponavljanju određenih vežbi sa određenim pauzama ili bez njih. Karakteristike: Postojan intezitet rada, postojanje optimalne (dovoljne) pauze za odmor, promenljivost broja ponavljanja. Preporučuje se u radu sa početnicima. Koristi se za razvoj snage, brzine, izdržljivosti i pokretljivosti.

Metodu promenljivog rada karakteriše promenljiv intezitet vežbi, različitovreme trajanja vežbi, smanjen intezitet vežbe. Primenjuje se radi razvijanja snage, izdržljivosti, koordinacije.

Metoda intervalnog rada (intervalni trening) je takvo vežbanje u kome su vreme trajanja napora i pauza precizno regulisani. Kod ovakovog rada nisu maksimalna opterećenja. Pauza u vežbanju je takva da ne obezbeđuje potpuni odmor. Karakteristike: precizno određena opterećenja vežbača, precizno određen intezitet vežbanja, promenljive ali precizno određene i nepotpune pauze odmora, precizno određen broj ponavljanja vežbi. Ova metoda se primenjuje u razvoju izdržljivosti. U primeni ove metode treba biti pažljiv i oprezan. Efikasna je jedino onda ako se pravilno primenjuje.

Metoda takmičenja sastoji se u tome da se uticaj na razvoj fizičkih sposobnosti vrši putem takmičarske aktivnosti u nekoj sportskoj aktivnosti, disciplini. Za ovu metodu važe svi principi treninga. Osnov za rad čini izbor jačine protivnika (intezitet rada). Ova metoda je nepovoljna za nedovoljno utrenirane učenike (pravi se selekcija).

33. METODIKA RAZVOJA SNAGE

Snaga je osnovna fizička sposobnost bez koje ne može da se izvede nijedan pokret. U fiziologije se snaga definiše kao maksimalno naprezanje mišića.

Mišići mogu da ispoljavaju snagu:

bez promene svoje dužine uz svoje skraćivanje uz svoje zaduživanje

Snaga je sposobnost pojedinca da razvija silu mišića (Barov, 1975.).

Snaga je komponenta fizičke sposobnosti koja se ogleda u savladavanju otpora (Ivanić,1996.).

S obzirom na karakteristike otpora koji treba savladati razvijanje (ispoljavanje) snage može da se javi u tri akciona vida:

1) eksplozivna snaga – sposobnost da se maksimum energije uloži u jedan eksplozivni pokret.2) repetitivna (ponavljajuća) snaga – sposobnost grupe mišića da u zadatom vremenu i zahtevima

proizvede što veći broj ponavljanja3) statička (izometrijska) snaga – je sposobnost zadržavanja određenih položaja uprkos dejstvu

spoljašnjih sila (npr. težina sopstvenog tela, težina druge osobe ili težina mrtvog tela – tegovi). Statička snaga je kada nema kontrakcije mišića, a savlađuje se otpor.

34. METODIČKE NAPOMENE O RAZVOJU SNAGE

Pri izvođenju vežbi snage postoje pravila:

napinjanje se može dozvoliti samo kada je to neophodno vežbe maksimalnog i približni maksimalnog opterećenja nikada se ne smeju davati početnicima pre izvođenja vežbi snage nikada ne treba primenjivati maksimalan udisaj od početnika uvek treba zahtevati da izdisaj izvide u sredini neke vežbe za opšti razvoj snage 3 treninga nedeljno je dovoljno, a za razvoj snage pojedinih mišićnih grupa

broj bežbanja je više puta nedeljno u vežbanju snage treba koristiti takve položaje tela u kojima se može ostvariti najveća sila najpogodniji tempo izvođenja pokreta je normalan umeren tempo redosled vežni se planira prema režimu rada i karakteru opterećenja

35. RAZVOJ SNAGE NA ČASOVIMA FIZIČKOG VASPITANJA

Vežbe snage u fizičkom vaspitanju su one u kojima se savađuje otpor sopstvenog tela i otpor sospstvenih delova tela.

Vežbe snage u predškolskom uzrastu – samo vežbe snage bez rekvizita, to su vežbe oblikovanja, svi neki prirodni oblici kretanja u kojima ima elemenata snage (sva puzanja, penjanja na sprave, prenošenja

rekvizita).

Za mlađe razrede O.Š. – vežbe snage bez rekvizita i sa lakšim rekvizitima ( razne palice, lopte, obruč, prenošenje medicinki,niske grede i klupe, vučenje i potiskivanje, koriste se skokovi u vis i dalj, bacanje loptica različitih težina, razna penjanja – uz letve, šipke; razna višenja (uz ripstol), akrobatske vežbe ( stoj/stav na šakama)).

Za starije razrede mogu se primenjivati sve vežbe penjanja (uz šipke, uz konopac), vežbe sa medicinkama, vežbe snage na švedskim lestvama, vežbe nadvlačenja konopca i potiskivanje partnera. U 7. razredu mogu da se daju vežbe sa lakšim teretima i nošenje partnera. U starijim razredima vežbe snage treba raditi u serijama.

Kada je snaga u pitanju najčešće treba primenjivati diferenciran rad, prilagoditi vežbe uzrastu, voditi računa o broju ponavljanja.

36. METODE RAZVOJA POKRETLJIVOSTI

Gipkost je komponenta fizičke sposobnosti koja označava stepen kretanja u zglobovima. pokretljivoste se u fizičkom vaspitanju ispoljava kao sposobnost posebne :

pokretljivosti u zglobu ramena pokretljivosti kičmenog stuba i pokretljivosti u zglobu kuka

Vežbe za različite pokretljivosti mogu biti: aktivne i pasivne. pod aktivnim vežbama se podrazumevaju one koje se ispoljavaju gipkošću mišića. Pasivne su kada se amplituda pokreta postiže pod uticajem spoljašnje sile 8zemljina teža, partner). može biti i kombinovana.

37.METODE RAZVOJA IZDRŽLJIVOSTI

definicija = Izdržljivost je sposobnost organizma da asvlada neki zamor u toku nekih dugotrajnih aktivnosti ili opterećenja.

definicija = Sposobnost da se što duže istraje u nekom radu, a da se pri tome ne smanjuje aktivnost rada.

Izdržljivost zavisi od funkcionalne sposobnosti srčano-sudovnog sistema, metabolizma, od stanja volje (npr. ako maratonci nemaju jaku volju nema uspeha)

Vrste izdržljivosti:

1) aerobna izdržljivost (kiseonična9 gde je intezitet naprezanja mišića pokriven nekom kiseoničnom potrebom

2) anaerobna (beskiseonična) gde se javlja deficit u snabdevanjuO2

38. FORMA IZDRŽLJIVOSTI NA OSNOVU FIZIOLOŠKIH PROCESA

Izdržljivošću se naziva sposobnost organizma za savladavanje zamora u toku dugotrajinh fizičkih opterećenja. Postoji aerobna i anaerobna izdržljivost.

Na osnovu fizioloških procesa postoje različite forme izdržljivosti:

1. Izdržljivost dugog trajanja se poboljšava kada fizička vežba traje bez prekida duže od osam minuta, sa intezitetom koji se kreće u granicama od minimalne do srednje vrednosti.

2. Izdržljivost srednjeg trajanja se poboljšava kada opterećenje srednjeg inteziteta traje 2 – 8 minuta.3. Izdržljivost kratkog trajanja se poboljšava kada se primenjuju vežbe inteziteta od srednjeg do

submaksimalnog. traju od 45sekindi do 2 minuta.4. Brzinska izdržljivost se trenira pomoću vežbi koje traju od 6 – 45 sekundi i koje su submaksimalnog i

maksimalnog inteziteta.5. Izdržljivost tipa snage se zasniva na savladavanju otpora u dužem vremenskom trajanju. Vežbama

se istovremeno razvija i izdržljivost i snaga.

39. METODE TRENINGA U RAZVOJU IZDRŽLJIVOSTI

Postoje:

1. Neprekidna (trajna) metoda – primenjuje se trčanje ustaljenom brzinom. Kod dece traje od 3 – 25 minuta, a kod starijih i duže što zavisi od treniranosti, vrste sporta itd.

2. Promenljiva metoda – primenjuje se trčanjem od 3 -25 minuta sa nekim planskim menjanjem brzine (tj. sa različitim intezitetom).

3. Fartlek (igra trčanja) – promene brzine se ne planiraju unapred, već ih učenik sam menja u zavisnoti od profila terena. trčanje traje od 3 – 25 min.

4. Intervalna metoda – za nju je karakteristično da prekidi između trčanja ne treba da dovedu do potpunog odmora. nivo opterećenja treba da lje da se ponovi kada je nivo pulsa između 120 -130 otkucaja u minuti (što je znak da je organizam i dalje u nekom opterećenju).

40. METODE RAZVOJA BRZINE

definicija = Brzina je komponenta fizičke sposobnosti čoveka, koja mu omogućava da jedan prost pokret, složeno kretanje ili čitavu radnju izvrši u najkraćem mogućem vremenu (Ivanić, 1996. godine).

1) brzina reagovanja2) brzina akcije3) brzina učestalosti nekog pokreta

Treniranje ili vežbanje brzine je genetski limitirano. To je sposobnost koja se najteže razvija.

Kako se može razvijati ?

da se poboljša tehnika pokreta brzinskim treninzima treningom snage

Vežbe brzine sa daju na početku nekog treninga i to posle zagrevanja. Osnovna metoda trninga u poboljšanju brzine je metoda ponavljanja (kratko traju, ali stalno se ponavljaju sa raznim trčanjem).

Kriterijumi koje treba ispoštovati:

- učenike treba dobro zagrejati (elementarne igre, sportske igre koje nisu mnogo zamorne)- vežbanje brzine daje najbolje rezultate kada se radi u prvom delu odnovne faze časa ( ne u

uvodnom)- zagrevanje u 1. fazi časa ne sme biti suviše intezivno (lagano trčanje, jednostavne igre, neće mnogo

da se zamore)

41. BRZINA POJEDINAČNIH POKRETA (segmentarna brzina i brzina promene pravca)

Ova brzina (brzina pokreta dela tela u jednom pravcu) se može poistivetiti sa eksplozivnom snagom. Razlika je u tome što se kod ove brzine isključuje postojanje otpora. Ova brzina je zastupljena i značajna u nekim sportskim disciplinama (udarci u boksu, šuteri u fudbalu, rukometu).

Segmentarna brzina je sposobnost brzog ponavljanja pokreta rukom ili nogom u konstantnoj amplitudi.

Brzina promene pravca (agilnost) je sposobnost brzog pomicanja tela uz promenu pravca kretanja.

42. METODIKA RAZVOJA RAVNOTEŽE

Ravnoteža je sposobnost očuvanja stabilnog položaja tela kod različitih (raznolikih ) pokreta.Postoje sledeće vrste ravnoteže:

1) elementarna (statička) ravnoteža je sposobnost da se telo zadrži u zadanom položaju, najčešće uspravnom.

2) vizuelno otežana ravnoteža je sposobnost zadržavanja tela u nekom zadanom položaju sa težištem iznad površine oslonca o tlo ili bez vizulne kontrole.

3) dinamički otežana ravnoteža je sposobnost zadržavanja tela u nekom zadanom položaju sa težištem iznad površine oslonca uprkos otežanjima koja dolaze od dejstva spoljnih sila.

Ravnoteža se usavršava na 2 načina:

- primenom vežbi za ravnotežu npr. popeti se na gredu, preći gredu i sići

- usavršavanje tzv. analizatora pomoću kojih se ravnoteža održava, npr. kad radimo kolutanja moraju da se usavršavaju

43.VERBALNA METODA

Didaktičke metode su sredstva opštenja, komunikacije nastavnika sa učenicima.

Ima široku primenu i značajnu ulogu u nastavi fizičkog vaspitanja.Ova metoda se u nastavi javlja u dva oblika – kao monolog i kao dijalog. monološki metod je usmeno izlaganje. Dijaloški metod je razgovor između nastavnika i učenika, a ređe između učenika.

Usmeno izražavanje je najstariji n. metod. To je takav oblik rada u kome nastavnik ili učenici rečima izlažu delove nastavnog sadržaja.Oblici usmenog izražavanja su: pripovedanje, opisivanje, obrazlaganje, objašnjenje, rasuđivanje.

Pričanje je usmeno izlaganje čime se učenici upućuju da uočavaju neki problem (kako nešto da urade, našta da obrate pažnju).

Opisivanje se primenjuje prilikom oslikavanja neke pojave, procesa. Povezano je sa posmatranjem. Bitno je za početnu fazu časa obučavanja nekog pokreta.

Obrazlaganje je oblik usmenog izlaganja u kome se najčešće daju odgovori na pitanje : zašto? (npr. zašto se to vežbanje primenjuje, kakav je uticaj tog vežbanja na nas,...)

Objašnjenje je najteži deo usmenog izlaganja, koristi se u saznavanju nekih apstrakcija. Značajno je u učenju neke tehnike, rešavanju nekih taktičkih zadataka u sportu. Koristi se prilikom korekcija u vežbanju.

Rasuđivanje je glasno razmišljanje kojim se rešavaju neki teži problemi.

Metoda razgovora se još naziva dijaloška metoda (erotematska metoda). Strukturu razgovora čine pitanja i odgovori. Za fizičko vaspitanje su bitni:

- katehetički oblik razgovora ( na postavljeno pitanje učenik daje određen i formulisan odgovor, na kratko pitanje sledi kratak odgovor),

- heuristički oblik razgovora (učenici se putem iznalaženja činjenica vode ka zaključivanju; učenici generalizuju činjenice; indiktivan put sticanja znanja) i

-slobodan oblik razgovor je vezan za određenu temtiku. Tok razgovora nije unapred određen nego se odvija u slobodnom dijalogu.

44. PRINCIP TRAJNOSTI

Ukazuje na to da vežbe treba da budu tako organizovane da sposobnost, veštine i iskustvo učenika postanu stabilni. U metodičkom smislu važno redovno ponavljanje određenih kretanja i njihova kontrola.

45. PRINCIP DOSTUPNOSTI

U tesnoj vezi sa principom postupnosti i sistematičnosti. Ovaj princip zahteva od nastavnika da ima i individualni pristup učeniku ( prema njegovim sposobnostima, motoričkim karakteristikama). Ovaj princip ukazuje na potrebu da se najveća pažnja posveti redosledu vežbi. U realizaciji ovog principa primenjuju se didaktička pravila :

- od prostog ka složenom, - od lakog ka teškom i - od poznatog ka nepoznatom.

46. PRINCIP OČIGLEDNOSTI

Najveći značaj u obuci u fizičkom vaspitanju. Prikazivanje pokreta, fotografija, kinograma i nastavnih filmova, korišćenje TV-a, video uređaja i drugih pomagala značajno ubrzavaju obuku i pomažu uspešnijem ovladavanju savršenijom tehnikom vežbi.

Saznanja se stiču posmatranjem (posmatra se očima, ušima, pipanjem, osetima muskulature i na kraju kretanjem).

Razlikuju se:

1) vizuelni tipovi2) motorički tipovi i

3) auditivni tipovi primanja

47. PRINCIP SVESNOSTI I AKTIVNOSTI

Svesno usvajanje znanja, u radu insistirati na svesnoj saradnji između nastavnika i učenika. Kod ovog principa najveća pažnja se poklanja aktiviranju intelektualne sposobnosti učenika(npr. učeniku pokažemo pokret i od njegove intelektualne sposobnosti zavisi kako će usvojiti). Bitan momenat je podsticanje učenika na razmišljanje, na samoanalizu.

Ovaj princip je potreba da se učenici aktivno i svesno uključe u sve procese nastave pa samim tim i u proces fizičkog vaspitanja.

48. OSNOVNI PRINCIPI OBUČAVANJA

1) princip svesnosti i aktivnosti2) princip očigledsnoti3) princip dostupnosti4) princip sistematičnosti i postupnosti5) princip trajnosti

49. VRSTE METODE U FIZIČKOM VASPITANJU

I. ANALITIČKA METODA – kada se vežba raščlanjuje, deli na delove; delovi moraju da se savladaju posebno, pa se zatim povezuju u celinu.

II. SINTETIČKA METODA - obučavanje se vrši u celiniIII. KOMPLEKSNA METODA - kombinacija analitičke i sintetičke metoda

50. FAZE UČENJA TELESNIH VEŽEBI

Više faza:

1) faza generalizacije (iradijacije) – karakteriše je neka rastegnutost pokreta, ima mnogo suvišnih pokreta.

2) faza diferencijacije – karakteriše se eliminacijom suvišnih pokreta, u ovoj fazi se u celini obučava neko kretanje, kada i gde treba zauzeti neki položaj ili zamah.

3) faza stabilizacije (automatizacije) – vrši se stabilizacija (automatizacija pokreta, da se pokret stabilizuje). U ovoj fazi pokreti deluju skladno.

51. ANATOMIJA - kosti, nervni sistem

biomehanika – kako savladati pokret

KOSTI

Kosti glave : čeona kost, temena kost, potiljačna kost, slepoočna kost, klinasta kost, nosna kost, jabučna kost, gornja vilica, donja vilica.

Kosti grudnog koša: kičmeni stub, vratni pršljen – prvi vratni pršljen, drugi vratni pršljen, grudni pršljen, slabinski pršljen; karlična kost – bedrena, preponska, sedalna kost; ključnjača 8ključna kost), ramena kost (ramenice), lopatice, žbica kost, lakatna kost (laktica), kosti šake, butna kost, čašica, kolenjača, kosti stopala.

NERVNI SISTEM

1) Centralni – kičmena moždina, produžena moždina, moždani most, mali mozak, srednji mozak, međumozak, veliki mozak.

2) Periferni nervni sistem čine kičmeni živci, moždanski živci (lobanjski živci). 3) Vegetativni (autonomni) sistem

Poprečni presek kičmene moždine čine bela i siva masa i kičmeni živci. Moždane komore: četvrta, treća i bočna komora.

52. OSNOVE POKRETA

Pokret je kretanje pojedinih delova tela u odnosu na telo, a ne u odnosu na prostor i vreme.

Kretanje je kretanje čovekovog tela ili njegovih delova sa i bez rekvizita u prostoru i vremenu. Kretanje ima svoj početak, trajanje i kraj.

53. OBIM I INTEZITET OPTEREĆENJA

- osnovna obeležja vežbanja

- pored obima i inteziteta naročit značaj imaju odnosno postoje pauze između vežbanja kao i karakter odmora.

definicija = Obim je neko ukupno trajanje, neki ukupno izvršen rad vežbanja na jednom času, treningu,...

definicija = Obim vežbanja podrazumeva broj časova vežbanja, broj ponavljanja, broj pređenih metara ili kilometara i ukupnu težinu nekog podignutog predmeta.

definicija = Intezitet vežbanja je neka angažovanost u jedinici vežbanja u odnosu na maksimalne mogućnosti (najbolji rezultat), mera apsolutnog inteziteta izražena u nekom sportu u sekundama.

npr. od broja zaveslaja, u brzini plivanja, za koliko sekundi se pretrči neka staza

54. KOORDINACIJA

Koordinacija je neka sposobnost izvođenja komplikovanih pokreta u prostoru i vremenu. Najčešće se vezuje za okretnost. Zavisi od inteligencije (što je čovek inteligentniji, lakše će savladati pokret).

- sposobnost za učenje kretanja, sposobnost izvođenja nekih složenih pokreta po zadanom modelu

- ubrajamo:

sposobnost povezivanja, sposobnost orijentacije, sposobnost diferenciranja, sposobnost ravnoteže, reakciona sposobnost, sposobnost preobražaja, sposobnost za ritam.

55. PRECIZNOST

definicija = sposobnost što tačnijeg pogađanja cilja sopstvenim delom tela ili nekim izbačenim predmetom.

Postoje dve vrste preciznosti:

preciznost vođenja preciznost bacanja

Preciznost vođenja je sposobnost pogađanja određenog cilja na osobama ili predmetima u neposrednoj okolini (npr. u boksu sposobnost da nekog udarimo pesnicom, u mačevanju i sportskim igrama).

Preciznost bacanja je sposobnost pogađanja izbečenim predmetima (npr. loptom, kopljem, strelicom pikada, bombom,...).

56. UČENJE U NASTAVI FIZIČKOG VASPITANJA

Prilikom merenja usvojenosti nekog gradiva mora se imati u vidu neko testiranje i ti predstavlja stres. Pod terminom „stres“je neka situacija u kojoj se organizam nalazi u neadekvatnim ili nepovoljnim uslovima, kao npr. intezivnom fizičkom vežnanju ili nepovoljnim emocijama.. Prva reakcija organizma na stres je aktiviranje prednjeg režnja hipofize . Srce počinje ubrzano da radi, dolazi do povećanja krvnog pritiska, sužavaju se krvni sudovi, povećava se cirkulacija u krvnim sudovima srca i mozga, šire se plićne bronhije, potrošnja kiseonika se povećava, povećava se koncentracija glukoze u krvi. Sve ovo uslovaljava veći stepen živahnosti organizma.

Prilikom učenja jednostavne veštine razlikujemo:

1) fazu naglog napredovanja2) fazu sporijeg napredovanja3) fazu zastoja u napredovanju

Pri usvajanju veoma složenih pokreta, usvajanje je prvo usporeno, da bi nakon većeg broja ponavljanja postao najednom ubrzan. Proveru usvojenosti psihomotorne veštine možemo pratiti sa tri aspekta:

1. merenje količine naučenih pokreta2. merenje vremena koje je potrebno da se izvrši neka radnja3. evidentiranje broja pogrešnih reakcija – svaki učenik ima određeni kapacitet. Ukoliko količina

informacija prevazilazi mogućnosti dolazi do povećanja broja grašaka, vreme akcije se odlaže, prave se pauze i tada se biraju informacije koje učenik može da primi, prihvati.

Metode obuke kojima se postiže brzo učenje, usvajanje i zadržavanje naučenog su:

1) sintetička2) analitička3) kompleksna metoda

57. METODA DEMONSTRACIJE

demonstrare = prikazivati, objašnjavati, dokazivati

- u didaktičkom smislu znači pokazivanje

- Ova metoda je značajna u fizičkom vaspitanju, sve što radimo sa učenicima moramo da pokažemo. Demostracija je osnovna metoda u obučavanju novih pokreta, kretanja. Prvo vežba mora da se objasni, pa da se demonstrira. Demonstracija se najčešće primenjuje u početnoj fazi učenja pokreta. Često se pored ove metode koristi metoda prikazivanja. Prikazivanje može da bude posredno i neposredno ( nastavnik sam demonstrira vežbu). Prikazivanje može da se izvede na više načina. Može da se vežba izvede u celini, u delovima, uz pomoć ili bez nje.

Kod pokazivanja vežbe bitan je položaj nastavnika, mora da bude na vidnom mestu, da ga učenici dobro vide i čuju; on mora da ima kontrolu nad učenicima. Svako pokazivanje je vezano za verbalnu komunikaciju nastavnik – učenik.

Najpribližnija metoda pokazivanju je metoda ilustracija – neko korišćenje svakog likovnog priloga – crteža ili fotografije.

Načini prikazivanja:

1) predmetno-modelna i maketna demonstracija – sastoji se u prikazivanju elemenata tehnike pomoću zglobnih modela ljudskog tela (maketa igrališta)

2) metoda usmerenog percipiranja kretanja – kada učenik neko kretanje sam prinudno izvede, sam oseti to kretanje

3) metoda orijentisanja – uvođenje nekih orjentira pomoću kojih se reguliše pravac, amplituda, oblik kretanja

4) izborno – senzorna orjentacija – sastoji se u reprodukciji pojedinih parametara pomoću posebnih tehničkih uređaja

58. NASTAVA FIZIČKOG VASPITANJA

Tri bitna obeležja nastave:

1. da učenici u natavi stiču znanja, veštine i navike2. da kroz nastavu razvijaju psihičke i fizičk e sposobnosti3. da se putem nastave svestrano razvijaju

Nastavni proces čini :

1) organizacija – u organizaciju spada: priprema, prikupljanje materijala, uvežbavanje, ponavljanje, proveravanje i ocenjivanje

2) procesi saznavanja – saznajni elementi su : posmatranje, mišljenje, razumevanje, analiza, planiranje, razvrstavanje, sređivanje

3) psihološki proces – psihološki elementi su: asocijacija, doživljaj, motivacija, obnavljanje, stvaranje raspoloženja, razumevanje i shvatanje

4) metodika – pod metodikom se podrazumeva: vežbanje, izlaganje, demonstriranje, objašnjavanje, prikazivanje, predavanje

59. OSNOVNE KARAKTERISTIKE ČASA FIZIČKOG VASPITANJA

Čas fizičkog vaspitanja ima sledeće karakteristike:

sprovodi se po unapred utvrđenom programu sprovodi se pod neposrednim rukovodstvom stručnjaka (nastavnika) osnovni asdržaj rada su vežbe i fizičko vežbanje svaki čas fizičkog vaspitanja se sprovodi u posebnom ambijentu (sala za fizičko, igralište) učenici su na času u prigodnoj opremi zadaci su različiti u odnosu na pol časovi fizičkog vaspitanja imaju neki stepen rizika na času su u upotrebi mnogi rekviziti i sprave

60. STRUKTURA ČASA TELESNOG VEŽBANJA

U metodičkoj praksi postoji četvorodelna podela časa fizičkog vaspitanja:

1) uvodna faza časa (od 3 do 5 minuta)2) pripremna faza časa (od 7 do 10 minuta)3) osnovna faza časa (25 – 30 minuta)4) završna faza časa (od 3 do 5 minuta)

Svaka faza časa ima svoje zadatke, sadržaje, metode rada i svoje trajanje. Prva, druga i četvrta faza moraju da se ispoštuju do kraja, da se odvijaju normalno. A u trećoj fazi tj. u osnovnoj fazi, može da se reguliše vremenom (nekad 15min., nekad 18 min., nekad 20 min.,...), može da se skrati.

Pojedino trajanje faza časova zavisi:

od uzrasta učenika od pola od sadržaja rada od uslova za rad od vremenskih prilika od zamorenosti učenika od zamorenosti – psihološkog stanja, nastavnika

Nastavnik ne sme da prelazi na sledeću fazu časa, ako prethodno nije uspešno realizovao tekuću (prethodnu) fazu časa.

61. VANČASOVNE AKTIVNOSTI

Vančasovne aktivnosti učenika u fizičkom vaspitanju su planski i programski organizovani oblici rada, prema potrebama, interesovanjima i slobodnim opredeljenjima (svih) učenika. Zajedno sa rezredno – časovnim oblicima rada obezbedjuju celovitu realizaciju cilja i zadataka fizičkog i zdravstvenog vaspitanja i obrazovanja. razvijajući time kod učenika svest o fizičkoj kulturi kao integralnom delu života savremenog čoveka.

62. TAKMIČENJA

Školska takmičenja nemaju mnogo sličnosti sa klupskim takmičenjima. Ona treba da zadovolje potrebe učenika za dokazivanjem i manifestovanjem sopstvenih vrednosti. Mogu da doprinesu otkrivanju talentovanih učenika za bavljenjem sportom. Takmičenja moraju imati vaspitnu vrednost. Ne treba ih nametati učenicima, jer nije sigurno da ih svi vole. Ima više definicija, npr.:

definicija = Takmičenje je jedan od osnovnih oblika bavljenja sportom. Sporta bez takmičenja uopšte nema, to je osnovna karakteristika sporta (Kurelić, 1967. god.).

definicija = Takmičenje predstavlja oblik aktivnosti pri kojoj se pojedinac, ili određene grupe ljudi, zalaže da bolje i brže ostvare isti cilj kojem teže i drugi (Lsskošek,1971.god.).

Opšte karakteristike takmičenja: takmičenja su oblik nastavnog rada sa unapred određenim ciljem, organizuju se u školi i zvan nje povodom praznika, memorijala i sl., mogu se organizovati u toku cele školske godine (u zavisnosti od konkretnog sporta i grane), ozbiljno učešće u ovakvim aktivnostima podrazumeva fizičku aktivnost (pripremljenost, kondiciju, trening) ali i ostale faktore i vrednosti iz prostora ličnosti dobrog sportiste (motivacija, fer plej, drugarstvo itd.), školska takmičenja su u principu masovnog karaktera 8pogotovu između razreda iste škole ili više škola jednog grada ili opštine).

ORGANIZACIJA TAKMIČENJA

prolazi kroz tri osnovne faze:

- priprema za takmičenje – jedan deo se odnosi na fizičke i taktičke pripreme učenika na redovnim časovima fizičkog vaspitanja ili sportskih sekcija, a drugi deo se odnosi na organizaciono-tehničku pripremu samih takmičenja

- takmičenje- aktivnosti posle takmičenja ( rezultate objaviti odmah po završetku takmičenja, proglasiti pobednika

i redosled ekipa, podeliti nagrade; na vidnom mestu u školi istaći rezultate, na časovima fizičkog vaspitanja se vrši analiza takmičenja – ističu se dobre i loše strane, napisati izveštaj o održanom takmičenju)

Organizaciono-tehnička priprema takmičenja sadrži sledeće:

način obaveštavanja o danu, mestu i vremenu održavanja takmičenja upoznavanje sa propozicijama takmičenja preduzimanje propagandnih mera (plakat u školi, najava preko lokalnih medija, lokalne štampe,

televizije itd.) blagovremeno izvalačenje parova ili startnih brojeva u zavisnoti od sistema takmičenja

(kvalifikacije, bod ili kup sistem) objavljivanje satnice takmičenja

oređivanje i objavljivanje takmičarske i sudijske komisije i komisije za žalbu pripremanje zapisnika, rekvizita, lopti, štoperica, semafora i sl. pripremanje igrališta, borilišta, terena, mesta za takmičenje sa neophodnim optimalnim tehničkim

obezbeđenjem. pripremu odvojenog prostora za publiku ako za to u školskim uslovima ima mogućnosti obezbeđenje zdravstvene zaštite, lekara, medicinskog tehničara planiranje i obezbeđivanje prikladnih i prigodnih nagrada (diploma, medalja, sportski rekviziti i sl.)

Nastavnik je dužan da upozna učenike sa propozicijama takmičenja i pravilima igre. Mora da zahteva disciplinovano ponašanje i poštovanje protivnika, publike i sudije.

Imajući u vidu da takmičenje iziskuje napore, učenici moraju da budu pregledani (lekar utvrđuje sposobnost za takmičenje – sem na nivou škole). Svaki učenik mora da ima potvrdu da je sposoban za učešće na takmičenjima. Sa stanovišta fizičkog vaspitanja najvažnija su takmičenja unutar razreda i škole.

Takmičenja mogu biti pojedinačna ili ekipna. Sistemi takmičenja su različiti – bod sistem, kup sistem i kombinovani sistem. veću angažovanost nastavnika ili u učenika zahteva takmičenje po bod sistemu.

Opšta metodička uputstva za takmičenja

Osnovni uslov da učenik izađe na takmičenje je redovno pohađanje nastave fizičkog vaspitanja, vežbanje u sekciji i da je dobro pripremljen. Učenici treba da se takmiče samo u svojim uzrasnim kategorijama. Nastavnik mora kod svojih učenika da neguje duh fer plej odnosa prema protivniku. Svaki pozitivno odrađen posao učenika u takmičenjima mora biti zabeležen. Treba objaviti rezultate, istaći ih, napisati izveštaje i uputiti ih nadležnima u školi i van nje. Sve što je značajno treba arhivirati.

63. PRIPREMA ZA KROS I ORGANIZACIJA KROSA

obavezno dva krosa tokom školske godine – jesenji i prolećni. Treba pripremiti učenike da mogu da istrče stazu određene dužine, a zatim da se ulaganjem dodatnih napora bore za što bolji plasman. Kros je dobra prilika da se otkriju talenti za trčanje.

Priprema - najmanje 8 časova fizičkog vaspitanja. Mora biti učenicima zanimljiva. Promena ritma kretanja ima značajnu ulogu (to diktira nastavnik).

Tokom organizacije krosa neophodno je držati se sledećih preporuka:

staza ne treba da bude daleko od škole, treba da bude bezbedba i da se do nje lako dolazi distance koje se trče napraviti tako da start i cilj po mogućnosti budu u blizini veliki pomoć u organizaciji kros takmičenja mogu da pruže učenici završnih razreda – pisanje

plakata i obaveštenja o propozicijama, evidencionih listića, vođenje zapisnika i sl. najjednostavniji sistem obrađivanja plasmana je ako postoje startni brojevi, pa se u levku upisuje

redosled ulaska u cilj. Pošto škole najčešće nemaju takmičarske brojeve, koriste se ceduljice sa podacima učenika (ime i prezime, razred i odelenje, godina rođenja, redni broj iz dnevnika itd.)

u principu se meri vreme i redosled prvih desetak takmičara za svakog učenika je važan plasman, pa je dobro da se kompletna lista istakne i svima bude

pristupačna.

64. IZLETI

definicija= izlet je organizovan boravak u prirodi sa unapred određenim ciljem uz jasno istaknut aktivan fizički odmor.

Karakteristike izleta: 1) imaju unapred određen cilj; 2) podrazumevaju boravak u prirodi (odlazak iz mesta boravka); 3) osnovni cilj izleta je aktivan odmor.

Prema dužini trajanja može biti : poludnevni, celodnevni i vešednevni.

Prema načinu odlaska na teren izleti mogu biti: pešači, nepešački i kombinovani.

Školski izleti se realizuju kao poludnevni (u mlađim rezredim O.Š.) i kao celodnevni (u višim rezredima). Najčešće se organizuju u prolećnom i jesenjem periodu. Kraći izleti se obično organizuju za vreme logorovanja, rekreativne nastave, letovanja ili zimovanja.

Organizacija izleta

Da bi izlet bio uspešan rukovodilac treba da napravi detaljan plan i satnicu izleta i da sa njima upozna učenike, nastavnike i roditelje.

Satnica treba da sadrži:

vreme i mesto okupljanja vreme polaska i način odlaska na izlet orijentaciono vreme dolaska na izletište raspored aktivnosti za vreme dolaska, na izletištu i pri povratku predvideti vreme za uzimanje obroka i odmor prikupljanje za povratak i provera prisutnosti učenika vreme polaska sa izletišta orijentaciono vreme povratka i povratnu lokaciju sistem komunikacije u slučaju kašnjenja uz put ili na terenu

Ozbiljan vođa izleta priprema skicu kretanja. Kada su u pitanju učenici nižih razreda tada je na informacionom sastanku obavezno prisustvo roditelja. Roditeljima se daje kompletna informacija o: opremi koju đaci treba da ponesu na izlet, odeći i obući koja se koristi za vreme izleta, programu poseti i aktivnostima na izletištu, vrsti hrane i tekućini i načinu konzumiranja.

Oprema za izlet treb da je tako odabrana da omogućava nesmetano, lako kretanje i da je prilagođena vremenskim uslovima. Oprema je lična (odeća i obuća) i kolektivna (tj. zajednička oprema, mogu da je koriste svi učesnici izleta). U tehničku opremu (rekviziti i pribor) spadaju – topografske karte, kompas, barometar i termometar, pedometar, krivuljar, GPS, Treker, fotoaparat, rezne kamere, durbini, sistem radio veze, mobilni telefoni i sl.

minimum tehničke opreme i pomagala koje treba da nosi vođa izleta su: topografska karta terena, kompas, baterijska lampa, pištaljka i priručna apoteka.