MICHELLE MORAN

HERETIČKAKRALJICA

Prevela s engleskogaMarija Perišić

Naslov izvornikaMichelle MoranHeretic Queen

Copyright © 2008, Michelle Moran

Za moju majku Carol Moran.Bez tebe ova knjiga ne bi bila moguća.

AUTORIČINA BILJEŠKA

Tijekom osamnaeste dinastije postojalo je razdoblje kad je Ne-fertitina obitelj suvereno vladala Egiptom. Ona i njezin suprugEkhnaton zabranili su egipatske bogove i na njihovo mjestouzdigli mistično božanstvo Atona. Nakon što je Nefertiti umrla,a njezina politika proglašena heretičkom, nakon nje su ipakvladali njezina kći Ankhesenamun i pastorak Tutankhamon.Kad je Tutankhamon u dobi od oko devetnaest godina umro odinfekcije, prijestolje je preuzeo Nefertitin otac Ay. Faraon Ayumro je već nakon nekoliko godina i posljednja spona skraljevskom obitelji ostala je Nefertitina mlađa sestraMutnođmet.

Znajući da ona nikad ne bi uzela krunu za sebe, generalHoremheb silom je oženio Mutnođmet kako bi legitimiziraovlastite pretenzije na egipatsko prijestolje. Mutnođmetina smrtpri porodu označila je kraj jedne ere i kad je Horemheb ostavioprijestolje svojem generalu Ramzesu I., bio je to početak devet-naeste dinastije. No Ramzes je na početku vladavine već bio stari, kad je umro, kruna je prešla u ruke njegova sina, faraonaSetija.

Sada je godina 1283. pr. Kr. Nefertitina je obitelj nestala iod njezine je linije ostala još jedino Mutnođmetina kći Nefer-tari, siroče na dvoru Setija I.

PROLOG

Kad bih sjela na neko mirno mjesto, daleko od palače i dvorskogmeteža, sigurna sam da bih se mogla sjetiti prizora iz svojegdjetinjstva i mnogo prije moje šeste godine. No u stvarnosti im-am mutna sjećanja na niske stolove s nogama u obliku lavljihšapa na ulaštenim pločicama. Još uvijek mogu osjetiti miriscedra i bagrema iz otvorenih sanduka u koje je moja dadiljaspremala moje omiljene igračke. I sigurna sam da bih, kad bihjedan cijeli dan sjedila u gajevima sikomore ometana samo vjet-rom, uspjela povezati sliku sa zvukom sistruma kojima se svirau dvorištu gdje se palio tamjan. Ali to su sve maglovita sjećanjakroz koja je teško vidjeti, kao kad gledaš kroz gusto platno, amoja je prva prava uspomena Ramzes kako plače u tamnomAmonovu hramu.

Te sam noći vjerojatno preklinjala da pođem s njim ili jemoja dadilja bila previše zauzeta uz krevet princeze Pili pa nijeprimijetila da me nema. No mogu se sjetiti našeg prolaska kroztihe hodnike Amonova hrama i Ramzesova lica koje je izgledalopoput slike na kojoj su prikazane žene kako mole božicu Iziduza uslugu. Bilo mi je šest godina i uvijek sam brbljala, ali samznala dovoljno da te noći budem vrlo tiha. Zurila sam premagore u naslikane prizore bogova koji su prolazili kroz svjetlonaše treperave baklje i kad smo došli do unutarnjeg svetišta,Ramzes mi je uputio prve riječi.

»Ostani ovdje.«

Poslušala sam njegovu zapovijed i s vrata sam ga gledalakako se približava visokom kipu Amona. Bog je bio osvijetljenkrugom baklji i Ramzes je kleknuo pred stvoriteljem života.Srce mi je toliko glasno lupalo u ušima da nisam mogla čuti štošapuće no čula sam njegove posljednje riječi kad je zavapio:»Pomogni joj, Amone. Ima samo šest godina. Molim te, ne dajda je Anubis odvede. Ne još!«

Kod suprotnih vrata svetišta začuli su se pokreti i šapatkoraka u sandalama upozorio je Ramzesa da nije sâm. Ustao je,obrisao suze s očiju, i zadržala sam dah kad je iz tmine izroniomuškarac poput leoparda. Preko ramena mu je bila prebačenapjegava životinjska koža, a lice mu je bilo glatko poput balzam-atorove maske što znači da je mogao imati četrdeset ili stotinugodina, a lijevo mu je oko bilo crveno poput lokve krvi.

»Gdje je kralj?« pitao je visoki svećenik.

Ramzes, kojem je bilo devet godina, hrabro je iskoračio uosvijetljeni krug i progovorio. »U palači, Vaša Svetosti. Moj seotac ne želi odvojiti od sestre.«

»Gdje ti je onda majka?«

»Ona… ona je također sa sestrom. Liječnici kažu da će misestra umrijeti!«

»Znači, tvoj je otac poslao djecu da posreduju kodbogova?«

Prvi mi je put postalo jasno zašto smo došli. »Ali obećaosam Amonu što god on želi«, rekao je Ramzes očajno. »Što godće biti moje u mojoj budućnosti.«

»I tvoj se otac nije sjetio pozvati mene?«

»Sjetio se! Tražio je da dođete u palaču.« Glas mu se slo-mio. »Ali mislite li da će je Amon izliječiti?«

Visoki je svećenik hodao po pločicama. »Tko to možeznati?«

»Ali došao sam na koljenima i ponudio sam bilo što. Učiniosam kako su mi rekli.«

»Ti možda jesi«, oštro mu je odgovorio visoki svećenik, »alifaraon nije posjetio hram.«

Ramzes me primio za ruku i slijedili smo rub svećenikovehalje prema dvorištu. Truba je razbila tišinu noći i kad su se

10/393

pojavili svećenici u dugačkim bijelim ogrtačima, pomislila samna mumificiranog boga Ozirisa. Bilo je nemoguće razabrati crtenjihovih lica u mraku, ali kad ih se okupilo dovoljno, visoki jesvećenik povikao: »Prema palači Malkati!«

Iza baklji koje su predvodile put, kliznuli smo u tminu.Naše su dvokolice jurile kroz hladnoću mjeseca mehira do rijekeNil. A kad smo prešli rijeku i došli do stuba palače, čuvari supožurili našu svitu u predvorje.

»Gdje je kraljevska obitelj?« pitao je visoki svećenik.

»U princezinoj spavaćoj sobi, Vaša Svetosti.«

Visoki je svećenik pošao prema stubama. »Je li živa?«

Kad nijedan čuvar nije odgovorio, Ramzes je počeo trčati, aja sam požurila za njim bojeći se ostati sama u tamnim hod-nicima palače.

»Pili!« vikao je. »Pili, ne! Čekaj!« Preskakao je dvije stubeodjednom, a na ulazu u Piline odaje dva su se čuvara razdvojilakako bi prošao između njih. Ramzes je otvorio teška drvenavrata na vrhu stuba i ja sam stala. Virila sam u mračni prostor.Zrak je bio težak od tamjana, a kraljica je bila pognuta u tuzi.Faraon je stajao sâm u sjeni, daleko od jedine uljane svjetiljkekoja je osvjetljavala sobu.

»Pili«, šapnuo je Ramzes. »Pili!« zavapio je. Nije ga bilobriga što jednom princu ne pristaju suze. Pojurio je prema kre-vetu i zgrabio sestrinu ruku. Oči su joj bile zatvorene, a malenaprsa više se nisu tresla od prehlade. Stajala sam u sjeni i egipat-ska je kraljica počela snažno plakati.

»Ramzese, moraš im reći da počnu zvoniti zvonima.«

Ramzes je pogledao prema ocu, kao da egipatski faraonmože poništiti smrt.

Faraon Seti je kimnuo. »Idi.«

11/393

»Ali pokušao sam!« povikao je Ramzes. »Molio samAmona.«

Seti je prešao preko sobe i stavio ruku oko Ramzesovih ra-mena. »Znam. A sad im moraš reći da počnu zvoniti. Anubis juje uzeo.«

Ali ja sam vidjela da Ramzes nema snage ostaviti Pili samu.Bojala se mraka, baš kao i ja, i uplašila bi se od tolikog jecanja.Ramzes je oklijevao, no očev je glas bio odlučan.

»Idi.«

Ramzes je pogledao prema meni i podrazumijevalo se da ćupoći s njim.

U dvorištu je stara svećenica sjedila pod uvijenim granamabagrema držeći malo brončano zvono u svojim naboranimrukama. »Jednog će dana Anubis doći po sve nas«, rekla je.Staričin je dah zamaglio hladnu noć.

»Ali ne kad nam je šest godina!« povikao je Ramzes. »Nekad sam Amona preklinjao za njezin život.«

Stara se svećenica okrutno nasmijala. »Bogovi ne slušajudjecu! Koje si ti to velike stvari postigao pa da bi Amon trebaoslušati što mu govoriš? U kojim si ratovima pobijedio? Koje sispomenike podigao?«

Skrila sam se iza Ramzesova ogrtača i ni on ni ja nismo sepomakli.

»Gdje je Amon mogao čuti tvoje ime«, nastavila je uporno,»da bi ga prepoznao među tisućama onih koji mole za pomoć?«

»Nigdje«, čula sam Ramzesov šapat i stara je svećenicačvrsto kimala glavom.

»Ako vam bogovi ne mogu prepoznati imena«, upozorilanas je, »nikad neće čuti vaše molitve.«

12/393

PRVO POGLAVLJE

Faraon Gornjeg Egipta - TEBA, 1283.pr. Kr.

Budi mirna«, opomenuo me strogo Paser. Premda je Paser biomoj učitelj i nije mogao govoriti princezi što da radi, dao bi midodatne retke za prepisivanje ako ga ne bih poslušala. Prestalasam se vrpoljiti u haljini s perlama i poslušno stajala zajedno sostalom djecom iz harema faraona Setija. Ali sve što sam vidjelabio je pozlaćeni pojas žene ispred mene. Jaki joj je znoj umrljaobijelu tkaninu i kapao ispod perike niz vrat. Odmah nakon štoRamzes prođe u kraljevskoj povorci, cijeli će dvor moći pobjećiod vrućine i poći za njim u svježu hladovinu hrama. Ali povorkase kretala nepodnošljivo sporo. Podigla sam pogled premaPaseru koji je tragao za prolazom prema prednjem dijelugomile.

»Hoće li Ramzes prestati učiti s nama sad kad je postaosuvladar?« pitala sam ga.

»Da«, odgovorio je Paser odsutno. Uhvatio me za ruku iprobijao nam put kroz more tijela. »Napravite mjesta zaprincezu Nefertari! Mjesta!« Žene s djecom pomicale su se ustranu sve dok se nismo našli uz sami rub ceste. Niz cijeluAveniju sfingi dimile su se i gorjele visoke vaze s tamjanompuneći zrak svetim mirisom kyphija koji će ovaj dan učinitisretnijim od svih drugih. Metalni zvuk truba ispunjavao jeaveniju i Paser me gurnuo prema naprijed. »Dolazi princ!«

»Vidim princa svaki dan«, rekla sam namršteno. Ramzes jebio jedini sin faraona Setija i sad kad je navršio petnaest godina,njegovo je djetinjstvo završilo. Više neću učiti s njim u eddubiniti ćemo svako poslijepodne zajedno loviti. Nije me zanimalovidjeti ga s krunom, ali kad sam ga ugledala, zastao mi je dah.Od širokog ovratnika od lapisa oko vrata do zlatnih narukvica

oko gležnjeva i ručnih zglobova, cijeli je bio prekriven nakitom.Crvena mu je kosa sjala poput bakra na suncu, a za strukom muje visio teški mač. Tisuće su se Egipćana gurale prema naprijedkako bi ga vidjeli i dok je Ramzes prolazio u povorci, ja sam za-koračila naprijed i povukla ga za kosu. Paser je ljutitouzdahnuo, no faraon Seti se nasmijao i čitava se povorkazaustavila.

»Mala Nefertari.« Faraon me potapšao po glavi.

»Mala?« Izbacila sam prsa. »Nisam mala.« Bilo mi jedvanaest godina, a za mjesec dana navršavala sam trinaest.

Faraon Seti nasmijao se mojoj svojeglavosti. »Onda malasamo rastom«, rekao je. »A gdje je ona tvoja odlučna dadilja?«

»Menit? U palači je, priprema se za gozbu.«

»Reci Menit da je večeras želim vidjeti u velikoj dvorani.Moramo je naučiti da se smije tako lijepo poput tebe.« Uštipnuome za obraze i povorka je nastavila prema hladnom utočištuhrama.

»Ostani blizu mene«, naredio mi je Paser.

»Zašto? Prije vam nikad nije smetalo kuda idem.«

Ušli smo u hram zajedno s ostatkom dvora, a teška vrućinadana napokon je ostala iza nas. U slabo osvijetljenim hod-nicima, svećenik odjeven u dugačku bijelu halju boga Amonabrzo nas je upućivao do unutarnjeg svetišta. Prislonila sam dlanna hladne kamene ploče s uklesanim i naslikanim crtežimabogova. Lica su im bila zamrznuta u izrazima veselja, kao da imje drago što smo došli.

»Pazi na slike«, upozorio me Paser oštro.

»Kamo idemo?«

»U unutarnje svetište.«

14/393

Prolaz se širio u zasvođenu dvoranu i gomilom je prošaožamor iznenađenja. Granitni stupovi dizali su se do vrtoglavihvisina, a krov prekriven plavim pločicama imao je srebrneumetke oponašajući svjetlucavo noćno nebo. Na oslikanompodiju čekala je skupina Amonovih svećenika. U svojim dugimbijelim suknjama i s glatkim brončanim nogama izgledali supoput čaplji i s tugom sam pomislila da Ramzes, nakon što gaproglase suvladarom Egipta, nikada više neće biti bezbrižniprinc. Ali ondje je bilo i druge djece iz eddube pa sam pre-traživala prepunu prostoriju u potrazi za svojim prijateljima.

»Aša!« povikala sam i kad me Aša vidio s našim učiteljem,krenuo je prema nama. Njegova crna kosa bila je, kao i uvijek,čvrsto stegnuta u pletenicu; kad god smo lovili, letjela je izanjega poput biča. Premda bi često upravo njegova strijelasrušila bika, nikad ne bi prvi pristupio lovini zbog čega ga jefaraon prozvao Aša Oprezni. Ali ako je Aša bio oprezan, Ramzesje bio impulzivan. U lovu je uvijek jurio naprijed, čak i na na-jopasnijim stazama, i zato ga je otac zvao Ramzes Neprom-išljeni. Naravno, to je bila njihova privatna šala i faraon Seti bioje jedina osoba koja ga je tako zvala. Nasmiješila sam se Aši, aliPaser ga je pogledao manje gostoljubivim pogledom.

»Zašto ne stojiš s princem na podiju?«

»Zato što ceremonija neće početi prije nego se oglasetrube«, objasnio je Aša. Kad je Paser uzdahnuo, Aša se okrenuoprema meni. »Što ti je? Zar nisi uzbuđena?«

»Zašto bih bila uzbuđena«, pitala sam, »kad će Ramzesodsad cijelo vrijeme provoditi u dvorani za prijeme, a ti ćeš zamanje od godinu dana otići u vojsku.«

Aša se neugodno promeškoljio u kožnom pektoralu.»Zapravo, želim li biti general«, objasnio je, »obuka bi mi tre-bala početi već ovaj mjesec.« Trube su se oglasile i Aša je rekao:»Vrijeme je!« a onda je njegova dugačka pletenica nestala u

15/393

gužvi. Na hram se spustila tišina i pogledala sam prema Paserukoji je izbjegavao moj pogled.

»Što ona radi ovdje?« prosiktao je netko i bez okretanjasam znala da je žena govorila o meni. »Danas neće donijetiništa osim nesreće.«

Paser je pogledao prema meni i dok su svećenici počinjalipjevati himne Amonu, pretvarala sam se da nisam čula ženinšapat. Umjesto toga sam gledala kako visoki svećenik Rahotepizlazi iz tame. Preko ramena mu je bila prebačena leopardovakoža i dok se polako penjao na podij, djeca pokraj mene odvrat-ila su poglede. Lice mu je izgledalo smrznuto, poput maske kojase ne prestaje ceriti, a lijevo mu je oko bilo crveno poput ka-mena karneola. Teški oblaci tamjana ispunjavali su unutrašnjesvetište no Rahotep se doimao imunim na dim. Rukama je pod-igao deshret krunu i bez treptaja je stavio iznad Ramzesova zlat-nog čela. »Neka veliki bog Amon prihvati Ramzesa Drugog jeron je sada faraon Donjeg Egipta.«

I dok je dvor eruptirao u divljem klicanju, osjetila sam kakomi je srce potonulo. Tjerala sam nadražujući miris parfema is-pod ženskih pazuha, a djeca s bjelokosnim čegrtaljkamastvarala su buku koja je ispunjavala cijelu dvoranu. Seti, odsada samo faraon Gornjeg Egipta, široko se osmjehnuo. Zatimsu se stotine dvorjana počele kretati i gnječiti me između svojihpojaseva.

»Dođi. Idemo prema palači!« povikao je Paser.

Pogledala sam iza sebe. »Što je s Ašom?«

»Morat će te kasnije pronaći.«

Dostojanstvenici iz svakog kraljevstva na svijetu došli su upalaču Malkatu proslaviti Ramzesovu krunidbu. Stajala sam naulazu u veliku dvoranu gdje je dvor svake večeri večerao i divila

16/393

se sjaju tisuća uljanih svjetiljki koje su bacale svjetlost poulaštenim pločicama. Dvorana je bila prepuna muškaraca i ženaodjevenih u najbolje suknje i haljine s perlama.

»Jesi li ikad vidjela toliko ljudi?«

Iznenađeno sam se okrenula. »Aša!« uskliknula sam. »Gdjesi bio?«

»Otac je htio da pođem u konjušnice kako bih sepripremio…«

»Za odlazak u vojsku?« Prekrižila sam ruke i kad je Aša vi-dio da sam doista uzrujana, neodoljivo se nasmiješio.

»Ali sad sam ovdje s tobom.« Primio me za ruku i poveome u dvoranu. »Jesi li vidjela izaslanike koji su doputovali?Kladim se da bi mogla pričati s bilo kojim od njih.«

»Ne govorim šasu«, rekla sam kako bih mu se usprotivila.

»Ali znaš svaki drugi jezik! Da nisi djevojka, mogla bi bitivezir.« Pogledom je prešao po dvorani i pokazao. »Gledaj!«

Pratila sam njegov pogled do faraona Setija i kraljice Tuyena kraljevskom postolju. Kraljica nije nikad nikud odlazila bezsvojeg iwiwa Ađe i crno-bijeli pas je položio zašiljenu glavu nanjezino krilo. Premda je kraljičin iwiw uzgojen za lov na zečeveu močvarama, najdalje kuda je ikad hodao bilo je od njegovapernatog jastuka do posude s vodom. I sad kad je Ramzespostao faraon Donjeg Egipta, pokraj njegove je majkepostavljeno treće prijestolje.

»Znači, Ramzes će sjediti s roditeljima«, rekla sampotišteno. Uvijek bi jeo sa mnom ispod podija, za dugačkim sto-lom za kojim su sjedili najvažniji članovi dvora. A sad kad jenjegov stolac uklonjen, vidjela sam da je moj smješten pokrajWoserit, visoke svećenice božice Hator. Aša je to također prim-ijetio i zavrtio glavom.

17/393

»Šteta što ne možeš sjediti sa mnom. O čemu ćeš uopćerazgovarati s Woserit?«

»Pretpostavljam o ničemu.«

»Barem su te smjestili nasuprot Henuttawy. Misliš li da bisad mogla pričati s tobom?«

Cijela je Teba bila opčinjena njome, ne zato što je bila jednaod dvije mlađe sestre faraona Setija, nego zato što u Egiptu nijebilo tako očaravajuće lijepe žene. Usne su joj bile pomnoobojene kako bi odgovarale crvenoj haljini božice Izide i samo jevisokoj svećenici bilo dopušteno nositi tu živopisnu boju. Kaodijete od sedam godina bila sam opčinjena načinom na koji jojse ogrtač zavijao oko sandala, poput vode koja se blago pomičepo brodskom pramcu. Tada sam mislila da je ona najljepša ženakoju ću ikada vidjeti i večeras sam shvatila da sam i dalje imalapravo. Ipak, premda smo jele zajedno za istim stolom otkad samznala za sebe, nisam se sjećala niti jedne prilike kad mi se obrat-ila. Uzdahnula sam. »Sumnjam.«

»Pa, ništa ne brini, Nefer.« Aša me je potapšao po ramenuonako kako bi to učinio stariji brat. »Siguran sam da ćeš naćiprijatelje.«

Prešao je preko dvorane i gledala sam ga kako se pozdravljas ocem za generalskim stolom. Uskoro će i on biti jedan od tihmuškaraca, pomislila sam, nosit će ispletenu kosu u malojpetlji na stražnjoj strani vrata i nikad se neće odvajati od svo-jeg mača. Kad je Aša rekao nešto što je nasmijalo njegova oca,pomislila sam na svoju majku, kraljicu Mutnođmet. Da jepreživjela, ovo bi bio njezin dvor, ispunjen njezinim pri-jateljima, vezirima i prinčevima. Žene se nikad ne bi usudilešaptati o meni i umjesto da budem suvišna princeza, bila bihprava princeza.

Sjela sam na svoje mjesto pokraj Woserit i princ iz Hatijami se nasmiješio. Niz leđa su mu padale tri dugačke pletenice

18/393

kakve su nosili jedino Hetiti, a budući da je bio počasni gost,njegov je stolac postavljen desno od Henuttawy. Međutim,nitko se nije sjetio hetitskog običaja da se kruh najprije ponudinajvažnijem gostu. Uzela sam netaknutu zdjelu i dodala jeprincu.

Upravo mi je htio zahvaliti kad je Henuttawy stavila svojtanašni dlan na njegovu ruku i objavila stolu: »Egipatski je dvorpočašćen što može ugostiti princa iz Hatija kao gosta nakrunidbu mojeg nećaka.«

Veziri i svi ostali za stolom podigli su pehare i kad je princpolako odgovorio na hetitskom, Henuttawy se nasmijala. Aliono što je princ rekao uopće nije bilo smiješno. Pogledom jeprešao stolom tražeći pomoć i kad mu nitko nije priskočio,pogledao je u mene.

»Rekao je da se, premda je ovo sretan dan«, prevodila sam,»nada da će faraon Seti živjeti još mnogo godina i da prijestoljeDonjeg Egipta neće prerano ostaviti Ramzesu.«

Henuttawy je problijedjela i odmah sam shvatila da nisamtrebala ništa reći.

»Pametna djevojka«, rekao je princ na lošem egipatskom.

Ali Henuttawy je suzila oči. »Pametna? Čak i papiga moženaučiti oponašati.«

»Nemojte tako, svećenice. Nefertari je prilično pametna«,usprotivio se vezir Anemro. »Nitko drugi nije se sjetio dodatiprincu kruh kad je sjeo za stol.«

»Naravno da se ona sjetila«, rekla je Henuttawy zajedljivo.»Vjerojatno je to naučila od svoje tete. Koliko se sjećam,Heretička je kraljica toliko voljela Hetite da ih je pozvala uAmarnu gdje su nam donijeli kugu. Čudim se da joj naš bratuopće dopušta da sjedi s nama.«

19/393

Woserit se namrštila. »To je bilo jako davno. Nefertari nijekriva za to tko joj je bila teta.« Okrenula se prema meni. »Nijevažno«, rekla je ljubazno.

»Naravno da je važno«, naslađivala se Henuttawy. »Zaštobi inače Ramzes razmišljao o tome da oženi Izet, a ne našuprincezu?«

Spustila sam svoj pehar i Henuttawy je nastavila govoriti.»Naravno, ne znam što će Nefertari raditi ako ne postaneRamzesova žena. Možda bi je ti mogla primiti, Woserit.« Hen-uttawy je pogledala svoju mlađu sestru, visoku svećenicu kravljebožice Hator. »Čula sam da tvom hramu trebaju dobre junice.«

Nekoliko se dvorjana za našim stolom zahihotalo i Henut-tawy me pogledala kao što zmija gleda svoju večeru.

Woserit je pročistila grlo. »Ne znam zašto te naš brat uopćepodnosi.«

Henuttawy je ispružila ruku prema hetitskom princu ipremda je princ djelovao zbunjeno, oboje su ustali i pridružili seplesu. Kad je počela glazba, Woserit se nagnula prema meni.»Odsad moraš biti oprezna u blizini moje sestre. Henuttawyima mnogo moćnih prijatelja u palači i, ako to želi, može teuništiti u Tebi.«

»Zato što sam prevodila princu?«

»Zato što Henuttawy želi da Izet postane glavna supruga, apričalo se da bi te Ramzes mogao pitati da ti popuniš to mjesto.S obzirom na tvoju prošlost, rekla bih da je to malo vjerojatno,no moja bi sestra bila i više nego sretna da nestaneš. Želiš li op-stati u ovoj palači, Nefertari, predlažem ti da razmisliš gdje ćebiti tvoje mjesto u njoj. Večeras je završilo Ramzesovo djet-injstvo, a tvoj će prijatelj Aša brzo poći u vojsku. Što ćeš ti učin-iti? Rođena si kao princeza i majka ti je bila kraljica. Ali kad jetvoja majka umrla, nestalo je i tvoje mjesto na ovom dvoru.

20/393

Nemaš nikoga da te vodi i zato ti je dopušteno da divlje juriš na-okolo, loviš s dječacima i vučeš Ramzesa za kosu.«

Pocrvenjela sam. Mislila sam da je Woserit na mojoj strani.

»Oh, faraon Seti misli da je to slatko«, priznala je. »I ti si.Ali za dvije godine takvo ponašanje neće više biti šarmantno. Išto ćeš učiniti kad ti bude dvadeset godina? Ili čak trideset? Kadse potroši zlato koje si naslijedila, tko će te uzdržavati? Zar tiPaser nikad nije govorio o tome?«

Zubima sam smirivala usnu. »Nije.«

Woserit je podigla obrve. »Nitko od tvojih učitelja?«

Odmahnula sam glavom.

»Onda imaš još mnogo toga za naučiti, bez obzira kolikotečno govorila hetitski.«

Dok sam se te večeri svlačila za odlazak u krevet, moja je dadiljaprimijetila da sam neuobičajeno tiha.

»Što je? Danas ne vježbamo jezike, gospo?« Ulila je topluvodu iz vrča u lavor i zatim pripremila krpu kako bih si opralalice.

»Koja je svrha vježbanja?« pitala sam. »Kad ću ih koristiti?Veziri uče jezike, a ne suvišne princeze. A budući da djevojčicane može biti vezir…«

Menit je povukla stolac po pločicama i sjela pokraj mene.Proučavala mi je lice u ulaštenoj bronci i nije bilo dadilje koja bimi mogla biti veća suprotnost. Kosti su joj bile velike dok sumoje bile sitne, a Ramzes je volio reći da bi joj vrat ispod brade,svaki put kad bi se naljutila, otekao poput vrećice debelog pelik-ana. Težina joj je bila koncentrirana u bokovima i grudima dokja uopće nisam imala ni jedno ni drugo. Bila je moja dadiljaotkad mi je majka umrla pri porodu i voljela sam je kao da mi jeprava mawat. Pogled joj se smekšao kad je pogodila uzrok moje

21/393

muke. »Ah.« Duboko je udahnula. »To je zato što će Ramzesoženiti Izet.«

Pogledala sam je u zrcalu. »Znači, istina je?«

Slegnula je ramenima. »Priča se po palači.« Dok jepremještala svoju pozamašnu pozadinu na stolcu, grivne od fa-janse zveckale su joj oko gležnjeva. »Naravno, nadala sam se daće oženiti vas.«

»Mene?« Sjetila sam se Woseritinih riječi i zurila sam unju. »Ali zašto?«

Uzela je moju krpu i ocijedila je u lavoru. »Zato što ste kćikraljice, bez obzira na vašu vezu s Heretikom i njegovomženom.« Govorila je o Nefertiti i njezinu mužu Ekhnatonu kojisu odbacili egipatske bogove i naljutili Amona. Njihova seimena nisu nikad izgovarala u Tebi. Nazivani su jednostavnoHereticima i prije nego što sam mogla razumjeti što to znači,znala sam da je nešto loše. Sad sam pokušala zamisliti Ramzesakako me gleda svojim velikim plavim očima i pita me da mu bu-dem žena i toplo rumenilo prošlo mi je cijelim tijelom. Menit jenastavila: »Vaša bi majka očekivala da se udate za kralja.«

»A ako se ne udam?« Naposljetku, što ako me Ramzes neželi za svoju ženu?

»Onda ćete postati svećenica. Ali svaki dan idete u Amonovhram i vidjeli ste kako svećenice žive«, rekla je upozoravajućepokazujući mi da ustanem. »Ne bi više bilo lijepih konja nidvokolica.«

Podigla sam ruke i Menit mi je skinula haljinu od perla.»Čak ni ako bih bila visoka svećenica?«

Menit se nasmijala. »Zar već planirate Henuttawynusmrt?«

Pocrvenjela sam. »Naravno da ne.«

22/393

»Pa, sad vam je dvanaest godina. Još malo pa trinaest.Vrijeme je da odlučite koje je vaše mjesto u palači.«

»Zašto mi to večeras svi govore?«

»Zato što kraljeva krunidba sve mijenja.«

Odjenula sam svježu halju i kad sam se popela u krevet,Menit je pogledala u mene.

»Imate oči kao Tefer«, rekla je nježno. »Kao da sjaje podsvjetlošću svijeća.«

Moja pjegava miw sklupčala se bliže meni i kad nas je vidjelazajedno, Menit se nasmijala. »Dvije zelenooke ljepotice«, reklaje.

»Ali ne lijepe kao Izet.«

Menit je zasjela na rub mojeg kreveta. »Vi ste jednako lijepikao i bilo koja djevojka u ovoj palači.«

Zakolutala sam očima i odvratila lice. »Ne moraš sepretvarati. Znam da nisam ni sjena Izet…«

»Izet je tri godine starija od vas. Kad navršite petnaest, bitćete žena i tijelo će vam sazrijeti.«

»Aša kaže da neću nikad narasti; da ću i s dvadeset godinajoš uvijek biti mala poput Setijevih patuljaka.«

Menit je uvukla bradu tako da joj se pelikanova vrećicaljutito klatila. »A što Aša misli da zna o patuljcima? Jednog ćetedana biti visoki i prekrasni poput Izide! A ako ne jednako vi-soki«, dodala je oprezno, »onda barem jednako lijepi. Koja dje-vojka u palači ima takve oči? Lijepe su poput očiju vaše majke. Iimate tetin osmijeh.«

»Uopće nisam kao moja teta«, rekla sam ljutito.

Međutim, Menit je odrasla na Nefertitinom i Ekhnatono-vom dvoru pa ona sigurno zna je li to istina. Otac joj je bio

23/393

važan vezir, a Menit je bila dadilja Nefertitinoj djeci. U strašnojkugi koja je poharala Amarnu, Menit je izgubila svoju obitelj idvije Nefertitine kćeri za koje se brinula. Ali sa mnom nikad nijepričala o tome i znala sam da želi zaboraviti to vrijeme otprijedvadeset godina. Također sam bila sigurna da nas je Paser učiokako je visoki svećenik Rahotep, s krvavo crvenim okom, nekoćtakođer služio mojoj teti, no previše sam se bojala pitati Menit otome. Takva je bila moja prošlost. Sužene oči, šaputanja i nesig-urnost. Odmahnula sam glavom i ponovila »Uopće nisam kaomoja teta.«

Menit je podigla obrve. »Možda je bila heretik«, prošaptalaje, »ali je bila i najveća ljepotica koja je ikad živjela u Egiptu.«

»Ljepša od Henuttawy?« izazivala sam.

»Henuttawy bi bila jeftina bronca naspram zlata vaše tete.«

Pokušala sam zamisliti lice ljepše od Henuttawyna, ali nis-am mogla. Potajice sam željela da je u Tebi preostala neka Ne-fertitina slika. »Misliš li da će Ramzes izabrati Izet zato što samja u rodu s Heretičkom kraljicom?«

Menit mi je povukla prekrivač do prsa izazvavši Teferovonegodovanje. »Mislim da će Ramzes izabrati Izet zato što jevama dvanaest, a njemu petnaest godina. Ali uskoro ćete vi,gospo, postati žena i biti spremni za bilo koju budućnost kojuizaberete.«

24/393

DRUGO POGLAVLJE

Nakon krunidbeProteklih sedam godina svakog sam jutra hodala od svoje odaje ukraljevskom dvorištu do malog Amonova hrama pokraj palače. Iondje bih se, ispod vapnenačkih stupova, smijala s ostalim đacimaeddube dok bi se učitelj Oba vukao stazom koristeći štap za hodan-je kao mač i tjerao svakoga tko bi mu stao na put. U hramu bi namsvećenici namirisali odjeću svetim kyphijem i kad bi otišli mirišućina Amonov dnevni blagoslov, Ramzes i Aša uvijek bi se utrkivali samnom do obijeljene školske zgrade iza hrama. Ali jučerašnja jekrunidba sve promijenila. Sad Ramzesa više neće biti, a Aši će bitipreviše neugodno trčati. Reći će mi da je prestar za takve stvari. Auskoro će me i on napustiti.

Kad se pojavila Menit, smrknuto sam pošla za njom u sobuza oblačenje i podigla ruke dok mi je pričvršćivala laneni pojasoko suknje.

»Mirta ili piskavica danas, gospo?«

Slegnula sam ramenima. »Nije me briga.«

Namrštila se i dohvatila kremu od mirte. Okretom je otvor-ila posudu od alabastera i gustom mi kremom namazala obraze.»Prestanite raditi to lice«, ukorila me.

»Koje lice?«

»Ono poput Besa.«

Prigušila sam smijeh. Bes je bio patuljasti bog porođaja;njegova je odvratna grimasa plašila Anubisa kako ne bi odvukaonovorođenu djecu u zagrobni život.

»Ne znam zbog čega ste tako zlovoljni«, rekla je Menit.»Nećete biti sami. Edduba je puna đaka.«

»A oni su dobri prema meni samo zbog Ramzesa. Aša iRamzes su moji pravi prijatelji. Nijedna od djevojaka ne želi ićiu lov ili plivati.«

»Onda imate sreće što je Aša još u eddubi.«

»Zasad.« Bezvoljno sam uzela školsku torbu i kad me Men-it ispratila iz mojih odaja, povikala je: »Budete li se mrštili kaoBes, samo ćete ga ranije otjerati!«

Ali nisam bila raspoložena za njezine šale. Krenula sam na-jdužim putem prema eddubi, kroz istočni prolaz do zasjenjenihdvorišta u stražnjem dijelu palače, zatim uz polumjesechramova i baraka koji su odvajali Malkatu od brežuljaka. Čestosam čula kako palaču uspoređuju s biserom, savršeno zaštićen-im u njegovoj školjci. S jedne strane palače su hridi, a na drugojje jezero koje su iskopali moji akhu kako bi brodovimaomogućili putovanje od Nila do samih stuba dvorane zaprijeme. Amenhotep III. izgradio ga je za svoju ženu, kraljicuTiyu. Kad su njegovi arhitekti rekli da je takvo nešto nemogućeizvesti, sâm ga je dizajnirao i pokazao im da su pogriješili.Polako sam hodala oko arene, pokraj baraka s prašnjavimvježbalištima, a onda iza nastambi sluga sklupčanih u vadijuiza. Kad sam došla do obale jezera, približila sam se vodi igledala vlastiti odraz.

Uopće ne izgledam kao Bes, pomislila sam. Kao prvo, onima mnogo veći nos od mene. Napravila sam grimasu koju sviumjetnici klešu na Besovim skulpturama i netko se iza menenasmijao.

»Diviš se svojim zubima?« pitao je Aša. »Kakvo je to lice?«

Pogledala sam u njega. »Menit kaže da imam lice poputBesova.«

Aša je zakoračio unatrag i pažljivo me odmjerio. »Da, vidimsličnost. Oboje imate velike obraze i ti jesi prilično niska.«

26/393

»Prestani!«

»Nisam ja slagao facu!« Nastavili smo šetnju prema hramui pitao me: »Je li ti Menit sinoć rekla vijesti? Ramzes će vjero-jatno oženiti Izet.«

Odvratila sam pogled i nisam odgovorila. U vrućini mjesecatota, sunce je bacalo zrake po jezeru poput zlatne ribarevemreže. »Ako će se Ramzes oženiti«, konačno sam progovorila,»zašto nam to sâm nije rekao?«

»Možda nije siguran. Naposljetku, ipak je faraon Seti tajkoji će donijeti konačnu odluku.«

»Ali ona uopće nije prava osoba za Ramzesa! Ona ne lovi,ne pliva, niti igra senet. Ne zna čak ni čitati hetitski!«

Učitelj Oba gledao je prema nama dok smo se približavalidvorištu i Aša mi je tiho šapnuo: »Pripremi se na to.«

»Kako lijepo od vas dvoje što ste nam se pridružili!«uzviknuo je Oba. Dvije stotine lica okrenulo se u našem smjeru iučitelj Oba zamahnuo je štapom prema Aši. »Stani u red!«Udario je Ašu po stražnjoj strani noge i požurili smo sepridružiti drugim učenicima. »Mislite li da se Ra pojavljuje usvojoj sunčevoj barci onda kad mu se prohtije? Naravno da ne!Dolazi na vrijeme. Svako jutro dolazi na vrijeme!«

Aša je pogledao preko ramena prema meni, a onda smoslijedili učitelja Obu do svetišta. Na podu su za nas prostrti pod-metači od tkanine, i dok smo zauzimali svoja mjesta i čekalisvećenike, šapnula sam Aši: »Kladim se da Ramzes u ovomtrenutku sjedi u dvorani za prijeme i žali što nije ovdje s nama.«

»Ne znam baš. Bar je siguran od učitelja Obe.«

Nasmijala sam se i sedam je svećenika ušlo u dvoranumašući tamjanom iz brončanih držača i pjevajući jutarnju him-nu Amonu.

27/393

Slava tebi, Amon-Ra, Gospodaru zemaljskih prijestolja,najstarijoj egzistenciji, starosti neba, podršci svih stvari.

Glavaru svih bogova, gospodaru istine; stvoritelju svihstvari iznad i ispod. Slava tebi.

Dok je tamjan ispunjavao prostoriju, jedan je učenik za-kašljao. Učitelj Oba okrenuo se i srdito ga pogledao. Gurnulasam Ašu laktom, iskrivila usne u zločestu, ljutitu crtu ioponašala Obino režanje. Jedan se učenik glasno nasmijao.Učitelj Oba se okrenuo. »Aša i princeza Nefertari!« viknuo je.

Aša je pogledao u mene, a ja sam se zahihotala. Ali kad smoizašli iz hrama, nisam ga se usudila pitati da se utrkuje samnom do eddube.

»Ne znam zašto nas svećenici ne izbace van«, rekao je.

Nasmijala sam se. »Zato što smo kraljevskog roda.«

»Ti si kraljevskog roda«, uzvratio je Aša. »Ja sam sinvojnika.«

»Misliš, sin generala.«

»Ipak, ja nisam poput tebe. Nemam odaju u palači ili osob-nog slugu. Moram biti oprezan.«

»Ali bila sam smiješna«, izazivala sam ga.

»Malo«, priznao je dok smo se približavali kraljevskoj ed-dubi. Školska je zgrada čučala na obronku brežuljka poputdebele guske i Ašini su koraci usporili dok smo se približavaliotvorenim vratima. »Onda, što misliš što će biti danas?« pitaome.

»Vjerojatno klinasto pismo.«

Teško je uzdahnuo. »Ne mogu si priuštiti još jedno lošeizvješće ocu.«

28/393

»Sjedni na trščanu prostirku pokraj moje i pisat ćudovoljno veliko da možeš vidjeti«, obećala sam.

U hodnicima obijeljene eddube učenici su se dovikivali krozprozore, smijući se i razmjenjujući priče sve dok nije odjeknulatruba koja označava početak nastave. Paser je stajao na čelunaše dvorane i promatrao kaos, ali kad je ušla Izet, prostoriju jepreplavila tišina. Prolazila je između učenika, a oni su serazdvajali pred njom kao da ih je gurala neka divovska ruka.Sjela je preko puta mene prekriživši svoje duge noge na pro-stirki od trske kao što je to uvijek činila no ovog puta, kad jezamahnula svojom tamnom kosom, njezini su me prsti očarali.Bili su dugi i zašiljeni na vrhovima. Na dvoru je jedino Henut-tawy bila vještija u sviranju harfe. Je li zato faraon Seti mislioda će biti dobra žena?

»Sada možemo prestati buljiti«, objavio je Paser.»Izvadimo tintu. Danas ćemo prevoditi dva pisma hetitskogcara faraonu Setiju. Kao što znate, hetitski se piše klinastim pis-mom što znači da svaku riječ treba transkribirati iz klinopisa uhijeroglife.«

Iz torbe sam izvadila nekoliko pisaljki od trske i tintu. Kadje do mene stigla košara s praznim papirusom, uzela sam na-jglatkiji komad iz gomile. Izvan eddube ponovno se oglasilatruba i buka iz drugih učionica je utihnula. Paser je podijeliokopije Muvatalijeva prvog pisma i sobu je ispunio zvuk pisaljkikoje grebu po papirusu u ranojutarnjoj vrućini. Zrak je bio težaki znoj mi se skupljao u kapljicama iza koljena gdje su mi se nogekrižale. Dva nosača lepeza iz palače svojim su dugačkim šta-povima hladili sobu i kovitlanjem zraka do mene je, s drugogkraja prostorije, došao miris Izetina parfema. Učenicima jerekla da ga nosi kako bi prekrila nepodnošljivi miris tinte za pis-anje koja se spravljala od pepela i masti prokuhane s magarećekože. Ali ja sam znala da to nije istina. Pisari iz palače miješali

29/393

su našu tintu s uljem od mošusa kako bi prekrili užasni smrad.Njezina prava želja bilo je privlačenje pozornosti. Nabrala samnos i odlučila da me to neće omesti. Iz pisma su uklonjenevažne informacije, a ostatak je bilo lako prevesti. Ispisala samnekoliko redova velikih hijeroglifa na svojem papirusu i kadsam završila s pismom, Paser se nakašljao.

»Pisari bi trebali biti gotovi s prijevodom drugog pismacara Muvatalija. Kad se vratim, nastavit ćemo dalje«, strogo jeupozorio. Učenici su čekali dok zvuk njegovih sandala nijenestao, a onda su se okrenuli prema meni.

»Razumiješ li ovo, Nefer?« Aša je pokazivao na šesti redak.

»A ovo ovdje?« Baki, sin vezira Anemra, nije razumio trećiredak. Ispružio je svoj svitak i razred je čekao.

»Egipatskom faraonu koji je bogat zemljom i velik u snazi.Isto je kao i sva njegova pisma.« Slegnula sam ramenima.»Počinje laskanjem, a završava prijetnjom.«

»A što je s ovim?« pitao je netko drugi. Učenici su seskupili oko mene i brzo sam im prevodila riječi. Kad sampogledala u Izet, vidjela sam da joj prvi redak nije bio dovršen.»Trebaš li pomoć?«

»Zašto bih trebala pomoć?« Odgurnula je svoj svitak. »Zarnisi čula?«

»Postat ćeš žena faraona Ramzesa«, rekla sam bezoklijevanja.

Izet je ustala. »Zato što nisam rođena kao princeza poputtebe, mislila si da ću provesti život predući lan u haremu?«

Nije govorila o haremu Mi-Wer u Fayyumu gdje su živjelefaraonove najmanje važne žene. Govorila je o haremu iza ed-dube gdje je Seti udomio žene prethodnih kraljeva i one koje jesâm izabrao. Izetina baka bila je jedna od žena faraona Horem-heba; čula sam da ju je jednog dana vidio kako šeće uz obalu

30/393

rijeke skupljajući školjke za sprovod svojeg muža. Već je bilatrudna sa svojim jedinim djetetom, ali kao što ga to nijespriječilo ni da uzme moju majku, Horemheb ju je želio za svojunevjestu. Znači, Izet nije bila u rodu s faraonom nego s dugimnizom žena koje su živjele, pecale i radile na rijeci Nil. »Ja samsiroče iz harema«, nastavila je Izet, »ali mislim da će se svi ovd-je složiti da je mnogo gore biti nećakinja heretika, bez obzira štose tvoja debela dadilja voli pretvarati. I nikome u ovoj eddubinisi draga«, otkrila je. »Ljubazni su prema tebi zbog Ramzesa, asad kad je on otišao, i dalje su ljubazni jer im možeš pomoći.«

»To je laž!« Aša je bijesno ustao. »Nitko u ovoj eddubi nemisli tako.«

Pogledala sam naokolo, ali nitko mi od drugih učenika nijestao u obranu i sramna mi je vrućina jurnula u obraze.

Izet se naslađivala. »Možeš misliti da ti je Ramzes dobarprijatelj, zajedno lovite i plivate u jezeru, ali on će oženiti mene.I već sam se savjetovala sa svećenicima«, rekla je sigurno. »Dalisu mi amajliju za svaki mogući slučaj.«

»Misliš da će ti Nefertari pokušati baciti urok?« uzviknuo jeAša.

Drugi su se učenici u eddubi nasmijali, a Izet se ponosnouspravila na noge. »Može pokušati! Svi možete pokušati«,dodala je pakosno, »ali to neće ništa značiti. Sad tratim svojevrijeme u ovoj eddubi.«

»To je istina.« Sjena je zamračila ulazna vrata, a onda sepojavila Henuttawy u crvenoj Izidinoj haljini. Osvrnula se poprostoriji i pogledala nas s manje zanimanja nego što bi lavgledao miša. »Gdje vam je učitelj?« pitala je.

Izet je brzo stala kraj visoke svećenice i primijetila sam daje počela bojiti oči na isti način na koji je to Henuttawy činila,dugim potezima kajalom koji su se protezali do sljepoočnica.»Otišao je vidjeti pisare«, rekla je gorljivo.

31/393

Henuttawy je oklijevala. Došetala je do moje trščane pro-stirke i pogledala prema dolje. »Princezo Nefertari. Još vježbašhijeroglife?«

»Ne. Vježbam klinopis.«

Aša se nasmijao i Henuttawyn je pogled prešao na njega.Bio je viši od ostalih dječaka i u njegovom je pogledu bilo inteli-gencije koja je obeshrabrila Henuttawy. Ponovno se okrenulaprema meni. »Ne znam zašto tratiš vrijeme, posebice kad ti jesuđeno biti svećenica u zatvorenom otrcanom hramu kao što jeHatorin.«

»Krasno vas je vidjeti, gospo, kao i uvijek.« Učitelj se vratios hrpom svitaka. Stavio ih je na niski stol i Henuttawy seokrenula prema njemu. »Baš sam govorila princezi Nefertarikoliko je važno vježbati klinasto pismo. Nažalost, Izet više nemavremena za to.«

»Prava šteta«, odgovorio je Paser gledajući Izetin odbačenipapirus s jednim retkom lošeg prijevoda. »Vjerujem da bi danasnapredovala do tri retka klinopisa.«

Učenici su se zahihotali i Henuttawy je požurila iz eddubepovevši Izet sa sobom.

»Nema razloga za smijeh«, rekao je Paser strogo i sobom jezavladala tišina. »Vratimo se svojim prijevodima. Kad završite,dođite u prednji dio prostorije i ponesite svoj papirus. Ondamožete početi raditi na drugom pismu cara Muvatalija.«

Pokušala sam se usredotočiti, ali suze su mi zamaglile vid.Nisam htjela da itko vidi koliko su me Izetine riječi povrijedilepa sam držala glavu spuštenu, čak i kad je Baki počeo piskutatiprema meni. Želi pomoć, pomislila sam. Ali hoće li mi sesmiješiti i izvan eddube?

Završila sam prijevod i došla do Pasera predavši mu svojlist.

32/393

Nasmiješio mi se s odobravanjem. »Izvrsno, kao i uvijek!«Pogledala sam druge učenike i pitala sam se vidim li u njihovimočima zamjeranje. »Ali moram te upozoriti u vezi idućeg pisma.Sadrži neugodnu bilješku o tvojoj teti.«

»Zašto bi me bilo briga? Nisam nimalo poput nje«, reklasam obrambeno.

»Htio sam biti siguran da razumiješ. Pisari su je zaboraviliukloniti.«

»Bila je heretik«, rekla sam, »i što god da je car rekao zanju, sigurna sam da je bilo opravdano.«

Vratila sam se do svoje prostirke i pregledala pismo u po-trazi za poznatim imenima. Nefertiti je bila spomenuta na dnupapirusa, kao i moja majka. Držala sam dah dok sam čitalaMuvatalijeve riječi.

Prijetiš nam ratom, ali naš bogTešub pazi na Hati već tisuću god-ina, dok je vaše bogove zabraniofaraon Ekhnaton. Zašto misliš dasu oprostili njegovu herezu? Možebiti da vas je Sekhmet, vaša božicarata, potpuno napustila. A što je sMutnođmet, Nefertitinom ses-trom? Tvoj joj je narod dopustio dapostane kraljica premda cijeli Egi-pat zna da je služila Heretičkomkralju u njegovu hramu, kao i uprivatnoj odaji. Misliš li doista dasu to tvoji bogovi oprostili? Hoćešli riskirati rat s nama kad smo mitretirali naše bogove spoštovanjem?

33/393

Pogledala sam Pasera i na licu mu se vidjelo kajanje. Alineće me nitko nikad sažalijevati. Stisnula sam pisaljku od trskečvrsto u ruci i pisala što sam mogla brže i odlučnije, a kad je su-za zamrljala tintu na mojem papirusu, osušila sam je pijeskom.

Dok su dvorjani te večeri punili veliku dvoranu, Aša i ja smočekali na uglu balkona šapćući jedno drugome o onome što sedogodilo u eddubi. Zalazeće je sunce okrunilo njegovu glavunježnim sjajem, a pletenica koju je nosio preko ramena bila jegotovo jednako duga kao moja. Sjedila sam na ogradi od vapn-enca i upitala ga: »Jesi li ikad čuo Izet onako ljutu?«

»Nisam, ali nikad je i nisam mnogo čuo«, priznao je.

»S nama je već sedam godina!«

»I čuo sam je samo kako hihoće s onim haremskim djevo-jkama koje je čekaju vani.«

»Sigurno joj se ne bi svidjelo da čuje što govoriš«, upozorilasam ga.

Aša je slegnuo ramenima. »Čini se da joj se puno toga nesviđa. A pogotovo ti…«

»A što sam joj ja ikad učinila?« uzviknula sam.

Ali Aša je spašen od odgovora kad je kroz dvostruka vratauletio Ramzes.

»Tu ste!« povikao je prema nama i Aša mi je brzo rekao:»Nemoj spominjati Izet. Ramzes bi mogao pomisliti da smoljubomorni.«

Ramzes nas je oboje pogledao i upitao, »Gdje ste bili?«

»Gdje si ti bio?« uzvratio je Aša. »Nismo te vidjeli još odkrunidbe.«

»Mislili smo da te nećemo više vidjeti«, dodala sam.

34/393

Ramzes me zagrlio. »Nikad ne bih ostavio svoju malusestricu.«

»A svojeg vozača dvokolice?«

Ramzes me odmah pustio. »Znači, obavljeno je?« upitao jezainteresirano i Aša je samodopadno odgovorio: »Taman prijenekoliko sati. Sutra počinjem službenu obuku kako bih postaoupravitelj faraonovih vozača dvokolica.«

Ljutito sam udahnula. »A meni nisi rekao?«

»Čekao sam da vam oboma kažem!«

Ramzes je čestitao Aši potapšavši ga po leđima, ali ja samzavapila: »Sad ću biti sama u eddubi s Paserom!«

»Daj«, rekao je Ramzes smirujući me. »Nemoj seuzrujavati.«

»Zašto ne?« požalila sam se. »Aša ide u vojsku, a ti ćeš sevjenčati s Izet!«

Aša i ja smo oboje pogledali u Ramzesa kako bismo vidjelije li to istina.

»Otac će to večeras objaviti. On misli da će biti dobražena.«

»Ali misliš li ti?« pitala sam.

»Brinem se oko njezinih vještina«, priznao je. »Vidjeli steje na Paserovoj nastavi. Ne zna dobro klinopis. Ali Henuttawysmatra da je trebam uzeti za glavnu suprugu.«

»Zapravo, mislim da ga uopće ne zna«, rekla sam odrješito.»I faraoni ne izabiru glavnu ženu dok ne navrše sedamnaestgodina!«

Ramzes me promatrao i pocrvenjela sam zbog svojeg is-pada. »A što je to?« Promijenila sam temu i pokazala naukrašenu futrolu koju je nosio sa sobom.

»Mač.« Otvorio je futrolu i izvadio oštricu.

35/393

Aša je bio očaran. »Nikad nisam vidio ništa slično«,priznao je.

»Hetitski je, izrađen od nečeg što nazivaju željezo. Na-vodno je čvršće od bronce.« Oružje je imalo krivulju oštriju odičega što sam ikad vidjela, a po pomno urezanim crtežima nanjegovu dršku, pretpostavila sam da je bio vrlo skup.

Ramzes je predao oružje Aši koji ga je podigao premasvjetlu. »Tko ti je to dao?«

»Moj otac, za krunidbu.«

Aša mi je dodao željeznu oštricu i ja sam čvrsto uhvatiladržak svojim dlanom. »Ovime bi mogao odsjeći Muvatalijuglavu!«

Ramzes se nasmijao. »Ili barem njegovu sinu Urhiju.«

Aša nas je oboje pogledao.

»Muvatali je hetitski car«, objasnila sam mu. »Kad onumre, naslijedit će ga njegov sin Urhi.«

»Ašu ne zanima politika«, rekao je Ramzes. »Ali pitaj gabilo što u vezi konja i dvokolica…«

Dvostruka balkonska vrata su se otvorila i Izet je zastalagledajući nas. Nosila je periku od perla ukrašenu amajlijama, aočito nadarena osobna sluškinja nanijela joj je kajal ispod očijus malim točkicama zlata.

»Troje nerazdvojnih«, rekla je.

Primijetila sam koliko joj je glas nalik na Henuttawyn.Prešla je preko balkona, a ja sam razmišljala odakle joj deben zasandale s draguljima lapisa. Zlato koje je ostalo nakon smrti Iz-etine majke potrošeno je na njezino obrazovanje.

»Što je to?« Spustila je pogled na mač koji sam vratilaRamzesu.

36/393

»Za rat«, objasnio je Ramzes. »Želiš li možda gledati?Pokazat ću Aši i Nefer kako reže.«

Izet se ljupko namrštila. »Ali peharnik je već ulio vino tvo-jem ocu.«

Ramzes je oklijevao. Udisao je njezin parfem i vidjela samkoliko je obuzet njezinom blizinom. Haljina joj se privijala uzobline i isticala njezine prekrasno kanirane grudi. Zatim samprimijetila ogrlicu od zlata i karneola na njezinu vratu. Nosila jenakit kraljice Tuye. Kraljica, koja me gledala kako se igram sRamzesom otkad smo bili djeca, dala je svoju omiljenu ogrlicuIzet.

Ramzes je pogledao u Ašu, a onda u mene.

»Neki drugi put«, rekao je Aša susretljivo i Izet je primilaRamzesovu ruku. Gledali smo kako zajedno odlaze s balkona, aonda sam se okrenula prema Aši.

»Jesi li vidio što je imala na sebi?«

»Nakit kraljice Tuye«, rekao je ravnodušno.

»Ali zašto bi Ramzes izabrao ženu poput Izet? Da, lijepa je.Ali što to vrijedi kad ne govori hetitski niti zna pisatiklinopisom?«

»Važno je zato što faraonu treba žena«, rekao je Aša.»Znaš, mogao je izabrati tebe — da nije tvoje obitelji.«

Osjećala sam se kao da mi je netko istisnuo zrak iz grudiju.Slijedila sam ga u veliku dvoranu i te sam večeri, kad je ob-javljeno da će Ramzes oženiti Izet, osjetila da gubim nešto štonikad više neću dobiti natrag. Nijedno od Izetinih roditelja nisubili ondje vidjeti njezin trijumf. Nije se znalo tko joj je otac i tobi bio veliki skandal za njezinu majku no umrla je rađajući Izet.Glasnik je objavio ime njezine bake koja ju je odgojila, a nekoćje živjela u haremu faraona Horemheba. Umrla je prije godinudana no ta je objava bila ispravna stvar.

37/393

Kad je gozba završila, vratila sam se u svoju odaju ukraljevskom dvorištu i tiho sam sjedila za majčinim stolom odebanovine. Menit mi je brisala kajal s očiju i crveni oker susana, a onda mi je dodala stožac tamjana i gledala kako sespuštam na koljena pred majčinim naosom. Neki su naosi biliveliki i granitni s otvorom u središtu u koje se stavljala skulp-tura božanstva i izbočinom na kojoj se palio tamjan. Međutim,moj je naos bio malen i od drveta. Bio je oltar koji je moja ma-jka imala još kao djevojčica, a možda čak i njezina majka prijenje. Kad bih kleknula, dosizao mi je samo do prsa, a iza drvenihvrata nalazila se statua Mut po kojoj je moja majka dobila ime.Dok me elegantna božica motrila svojim mačjim očima,treptajima sam tjerala suze.

»Što bi se dogodilo da moja majka nije nikad umrla?« pit-ala sam Menit.

Dadilja je sjela na rub kreveta. »Ne znam, gospo. Ali sjetitese mnogih nevolja koje su je snašle. Vaša je majka u požaruizgubila sve koje je voljela.«

Prostorije u Malkati koje je zahvatio požar nikad nisu ob-novljene. Pocrnjelo kamenje i pougljenjeni ostaci drvenih sto-lova još uvijek su stajali iza kraljevskog dvorišta, obrasli vino-vom lozom i divljim korovom. Kad mi je bilo sedam godina,nagovorila sam Menit da me povede tamo i kad smo stigli, sta-jala sam ukočeno na mjestu pokušavajući zamisliti gdje je biomoj otac kad je izbila vatra. Menit je rekla da je požaruzrokovala uljana lampa koja je pala no ja sam čula vezire kakopričaju o nečem mračnijem; o zavjeri za ubojstvo mog djeda,faraona Aya. Te je noći u vatri nestala cijela moja obitelj: mojbrat, moj otac, moj djed i njegova kraljica. Preživjela je samomoja majka zato što je bila vani u vrtu. A kad je general Horem-heb čuo da je Ay mrtav, došao je u palaču u pratnji vojske inatjerao moju majku na brak. Ona je bila posljednja kraljevska

38/393

veza s prijestoljem. Pitala sam se je li Horemheb osjećao ikakvukrivnju kad je prihvatila Ozirisa, još uvijek dozivajući ime mojegoca. Katkad sam mislila na njezine posljednje tjedne na zemlji.Dok je Khnum na svojem lončarskom kotaču oblikovao moj ka,njezin se spremao poletjeti.

Pogledala sam preko ramena u Menit koja me promatralatužnim pogledom. Nije joj bilo drago kad bih postavljala pitanjao majci, ali uvijek bi mi odgovorila. »A kad je umrla«, pitalasam premda sam već znala odgovor, »koga je dozivala?«

Menitino se lice smračilo. »Vašeg oca. I…«

Okrenula sam se zaboravivši na stožac tamjana. »I?«

»I svoju sestru«, priznala je.

Oči su mi se raširile. »Nikad mi to prije nisi rekla!«

»Zato što to nije nešto što ste morali znati«, odgovorila jeMenit brzo.

»Ali je li doista bila heretik kao što kažu?«

»Gospo…«

Vidjela sam da će Menit izbjeći moje pitanje i odlučno samodmahivala glavom. »Nazvana sam po Nefertiti. Moja majkasigurno nije mislila da joj je sestra heretik.«

Nitko nije izgovarao Nefertitino ime u palači i Menit je stis-nula usne da me ne bi ukorila. Raširila je ruke i pogledala udaljinu. »Problem nije bio u faraonskoj kraljici koliko u njezinumužu.«

»Ekhnatonu?«

Menit se nelagodno meškoljila. »Da. On je izbrisao bogove.Uništio je Amonove hramove i Raove slike zamijenio svojimportretima.«

»A moja teta?«

»Ona je napunila ulice svojim slikama.«

39/393

»Umjesto bogova?«

»Da.«

»Ali gdje su onda sve nestale? Nikad nisam vidjela niti jed-nu Nefertitinu sliku.«

»Naravno da niste!« Menit je ustala. »Sve što je pripadalovašoj teti, uništeno je.«

»Čak i ime moje majke«, rekla sam i vratila pogled na oltar.Dim tamjana lebdio je pred licem mačje božice. Kad je umrla,Horemheb je sve uzeo. »Kao da sam rođena bez akhua«, reklasam. »Bez ijednog pretka. »Jesi li znala da učenici u eddubi«,povjerila sam se, »ne uče o Nefertitinoj vladavini ili o vladavinifaraona Aya ili Tutankhamona?«

Menit je kimnula. »Znam. Horemheb je izbrisao njihovaimena iz svitaka.«

»Uzeo im je živote. Vladao je četiri godine, ali nas uče da jevladao nekoliko desetljeća. Ja znam bolje. Ramzes zna bolje. Ališto će moja djeca vjerovati? Za njih moja obitelj nije nikadpostojala.«

U vrijeme Svetkovine mrtvih, kad Egipćani posjećuju pos-mrtne hramove svojih predaka, ja nisam imala mjesto gdje bihtamjanom ili posudom ulja odala počast majčinom i očevomkau. Čak su i njihove grobnice skrivene u brdima Tebe, sigurneod Atonovih svećenika i Horemhebove osvete. »Tko će ih sesjećati, Menit? Tko?«

Menit je spustila dlan na moje rame. »Vi.«

»A kad ja odem?«

»Pobrinite se da nikad ne odete iz sjećanja ljudi. A oni kojezanima vaša slava proučit će vašu prošlost i pronaći faraona Ayai kraljicu Mutnođmet.«

»Inače će biti izbrisani.«

40/393

»I Horemheb će uspjeti.«

41/393

TREĆE POGLAVLJE

Poslušna kao mačkaVisoki svećenik prorekao je da bi se Ramzes trebao oženitidvanaestog dana mjeseca tota. Taj je datum izabrao kao najpo-voljniji dan u sezoni akheta i dok sam hodala od palače doAmonova hrama, jezero je već vrvjelo brodicama koje su dono-sile hranu i darove za slavlje.

U hramu sam bila vrlo mirna pa me, kad su svećenici za-vršili, čak ni učitelj Oba nije mogao kritizirati. »Što je bilo,princezo? Nemate koga zabavljati sad kad su faraon Ramzes iAša otišli?«

Pogledala sam u naborano lice učitelja Obe. Koža mu je bilapoput papirusa, svaki je njezin dio bio išaran borama. Bila jenaborana čak i oko nosa. Pretpostavljam da mu je bilo samopedeset godina no činio mi se starim poput ispucale boje umojim odajama.

»Da, svi su me napustili«, odgovorila sam.

Učitelj Oba se nasmijao, ali nimalo ugodnim glasom.

»Svi su te napustili!« ponovio je. »Svi.« Pogledao je okosebe na dvije stotine učenika koji su ga pratili u eddubu kako biukazao na što misli. »Učitelj Paser mi je rekao da si vrlo dobraučenica, a sad se pitam je li mislio u glumi ili u jezicima. Moždaćemo te za nekoliko godina vidjeti u jednoj od faraonovihpredstava!«

Ostatak puta do eddube prehodala sam u tišini. Iza sebesam i dalje mogla čuti učiteljev razdražujući smijeh, a u učionicisam bila previše ljuta da bi me bilo briga kad je Paser objavio:»Danas ćemo početi učiti novi jezik.«

Ne sjećam se što sam naučila tog dana ili kako nas je Paserpočeo učiti jezik šasu. Umjesto da ga slušam, zurila sam u dje-vojku na trščanoj prostirki s moje lijeve strane. Nije imala više

od osam ili devet godina no sjedila je na čelu razreda gdje bi tre-bao biti Aša. Kad je došlo vrijeme našeg popodnevnog obroka,pobjegla je s drugom djevojčicom svoje dobi i tad sam shvatilada više nemam s kim jesti.

»Tko je za igru kockama?« pitao je Baki.

»Ja ću igrati«, rekla sam.

Baki je pogledao u skupinu dječaka iza sebe i svi su megledali s neodobravanjem. »Mislim… da djevojčicama ne damoigrati.«

»Ali puštate ih svaki dan da igraju.«

»Ali… ali ne danas.«

Drugi dječaci su kimali i sram mi je zažario obraze. Otišlasam u dvorište kako bih pronašla mjesto za sebe, a onda sam nakamenoj klupi na kojoj smo uvijek jeli prepoznala Ašu.

»Aša! Što radiš ovdje?« povikala sam.

Naslonio je svoj lûk od tise na klupu. »I vojnici jedu«,rekao je. Gledao mi je lice. »Što je bilo?«

Slegnula sam ramenima. »Dečki mi ne daju da igram nakocke s njima.«

»Koji dečki?« pitao je.

»Nije važno.«

»Jest važno.« Glas mu je postao zastrašujući. »Koji?«

»Baki«, rekla sam i kad je Aša prijeteći ustao s klupe,povukla sam ga nazad. »Nije samo on, nego svi, Aša. Izet je im-ala pravo. Bili su ljubazni prema meni zbog tebe i Ramzesa, asad kad ste obojica otišli, ja sam suvišna princeza iz dinastijeheretika.« Podigla sam bradu i odlučila ostati smirena. »Pa,kako je biti vozač dvokolica?«

Aša je ponovno sjeo i proučavao mi lice, ali nije mi trebalonjegovo suosjećanje. »Odlično«, priznao je i otvorio svoju

43/393

torbu. »Nema klinopisa, nema hijeroglifa, nema prevođenja be-skonačnih Muvatalijevih prijetnji.« Pogledao je u nebo i iskrenose nasmijao. »Oduvijek sam znao da mi je suđeno biti ufaraonovoj vojsci. Nikad nisam bio baš dobar u tome.« Palcemje pokazao prema eddubi.

»Ali tvoj otac želi da budeš zapovjednik dvokolica. Morašbiti obrazovan!«

»I to je, nasreću, obavljeno.« Izvadio je kolač od meda i daomi pola. »Jesi li vidjela koliko je trgovaca stiglo? Puna ih jepalača. Nismo mogli odvesti konje na jezero jer je krcato stran-im brodicama.«

»Onda bismo trebali otići do pristaništa i vidjeti što sedogađa!«

Aša je pogledao oko sebe, ali drugi su učenici bacali kockiceod kostiju i igrali senet. »Nefer, nemamo vremena za to.«

»Zašto ne? Paser uvijek kasni, a vojnici se ne vraćaju dok ihtrube ne pozovu natrag. To je dugo nakon što Paser počne. Kadćemo opet vidjeti toliko brodova? I sjeti se životinja koje sumožda dovezli. Konja«, rekla sam primamljivo. »Možda izHatija.«

Pogodila sam prave riječi. Ustao je sa mnom i kad smodošlo do jezera, vidjeli smo dvanaest brodova. Zastavice svihboja vijorile su na povjetarcu i njihova je bogata tkanina hvatalasvjetlost poput jarko obojenih dragulja. Upravo su se isto-varivali teški sanduci i, kao što sam pretpostavila, kao darovi izkraljevstva Hati stigli su konji.

»Pogodila si!« uzviknuo je Aša. »Kako si znala?«

»Zato što će svako kraljevstvo poslati poklone. Što drugoHetiti imaju, a da bismo mi to htjeli?«

Došli smo do pristaništa gdje su stotine trgovaca govorilibrzo i pazili na svoju robu. Aša je ispružio ruku kako bi

44/393

pomilovao konja, a čovjek koji je pazio na životinje ljutito ga jeukorio na hetitskom.

»Razgovaraš s najbližim faraonovim prijateljem«, reklasam oštro. »Koji je došao pregledati darove.«

»Govoriš hetitski?« pitao je trgovac.

Kimnula sam. »Da«, odgovorila sam na njegovu jeziku. »Aovo je Aša, budući zapovjednik faraonovih dvokolica.«

Hetitski nas je trgovac sumnjičavo pogledao pokušavajućiodlučiti vjeruje li mi ili ne. Naposljetku je oprezno kimnuo.»Dobro. Možeš mu reći da odvede ove konje u faraonove staje.«

Vedro sam se osmjehnula Aši.

»Što je? Što govori?«

»Želi da odvedeš konje u staje faraona Setija.«

»Ja?« uzviknuo je Aša. »Ne! Reci mu…«

Nasmiješila sam se trgovcu. »Rado će dostaviti pokloneHatija.«

Aša je zurio u mene. »Jesi mu rekla ne?«

»Naravno da nisam! U čemu je problem dostaviti nekolikokonja?«

»Kako ću objasniti to što činim?« zavapio je Aša.

Pogledala sam u njega. »Prolazio si ovuda na putu premapalači. Tražili su te da obaviš taj zadatak jer znaš mnogo okonjima.« Opet sam se okrenula trgovcu. »Prije nego što odve-demo ove konje iz Hatija, željeli bismo pregledati i ostalepoklone.«

»Što? Što si mu sad rekla?«

»Da najprije želimo pregledati druge poklone.«

Trgovac se namrštio, Aša je zadržao dah, a ja sam pogledalatrgovca svojim najnestrpljivijim pogledom. Starac je teškouzdisao, ali nas je ipak poveo pristaništem, pokraj prekrasno

45/393

izrezbarenih sanduka izrađenih od bjelokosti koji su sadržavalibogatstvo cimeta i mirhe. Bogati su se mirisi miješali s oštrimmorskim zrakom i Aša je pokazao prema dugačkom kožnomkovčegu. »Pitaj ga što je u njemu!«

Starac je vidio na što Aša pokazuje i sagnuo se otvoritikožni kovčeg. Dugačka mu se kosa prosula po ramenu, zabacioje tri bijele pletenice iza sebe i izvadio blještavi metalni mač.

Pogledala sam u Ašu. »Željezo«, šapnula sam.

Aša je posegnuo primiti oružje i dugačka je oštrica uhvatilaljetno svjetlo isto kao što se dogodilo na balkonu s Ramzesom.

»Koliko ih ima?« pitao je Aša.

Činilo se da je trgovac razumio jer je odgovorio, »Dva. Pojedan za svakog faraona.«

Prevela sam njegov odgovor i dok je Aša vraćao oružje,primijetila sam dva vesla od ebanovine. »A čemu ona služe?«pitala sam pokazujući na vesla.

Starac se prvi put nasmijao. »To je za faraona Ramzesaosobno.«

Zašiljeni krajevi vesla bili su izrezbareni u glave uspavanihpatki i trgovac je gladio glave od ebanovine kao da je perjestvarno. »Njegova će Visost njima veslati preko jezera dok gaostatak dvora bude pratio u svojim brodicama.«

Zamislila sam Ramzesa kako se pomoću tih vesala prib-ližava Izet dok ona plovi ispred njega, a crna joj je kosa pokriv-ena mrežom od perla i kamenčićima lapisa koji blješte na sun-cu. Aša i ja morat ćemo ploviti iza njih i ne dolazi u obzir dadozivam Ramzesa ili ga vučem za kosu. Da sam se na Ramzeso-voj krunidbi ponašala manje djetinjasto, možda bih bila iza-brana za njegovu ženu. Onda bi kraljica Tuya meni dala svojuomiljenu ogrlicu.

46/393

Hodala sam s Ašom do konjušnica i te se večeri, kad mi jeMenit rekla da se presvučem iz kratke haljine u pravu suknju,nisam žalila. Dopustila sam joj da mi oko vrata stavi srebrnipektoral i mirno sam sjedila dok mi je u obraze utrljavala kremuod mirte.

»Kako to da ste večeras tako poslušni?« pitala jesumnjičavo.

Pocrvenjela sam. »Uvijek sam poslušna.«

Pelikanova se kesica izdužila kad je Menit uvukla bradu.»Pas je poslušan gospodaru. Vi ste poslušni kao mačka.«

Obje smo pogledale u Tefera koji se opružio na krevetu ineukrotivi je miw spustio uši uz glavu kao da zna da smo gaukorile.

»Sad kad je faraon Ramzes odrastao, jeste li i vi odlučiliodrasti?« pitala je Menit.

»Možda.«

Kad je u velikoj dvorani došlo vrijeme za jelo, sjela sam na svojemjesto ispod podija i vidjela sam da Ramzes ne skida pogled sIzet. Ona će za deset dana postati njegova žena i pitala sam sehoće li me zaboraviti.

Faraon Seti ustao je s prijestolja i kad je podigao ruke, nadvoranu se spustila tišina. »Hoćemo li zasvirati?« pitao jeglasno, a kraljica Tuya pokraj njega kimala je glavom. Čelo jojje, kao i uvijek, izgledalo mokro od znoja i pitala sam se kakotako krupna žena može podnijeti život u strašnoj vrućini Tebe.Nije se zamarala ustajanjem i nosači lepeza su sa svojimdugačkim nojevim perima kovitlali namirisani zrak oko nje takoda je čak i sa stola ispod podija bilo moguće namirisati njezinulavandu i lotosov cvijet.

47/393

»Zašto ne bismo čuli nešto od buduće kraljice Egipta?«predložila je ona i cijeli je dvor pogledao u Izet koja je elegantnoustala sa svojeg stolca.

»Kako Vaše Visosti žele.«

Izet se ljupko naklonila i sporo prešla prostoriju. Kad sepribližila harfi postavljenoj ispod podija, Ramzes se nasmiješio.Gledao ju je kako se namješta ispred instrumenta, kako pritišćeizrezbareni drveni okvir između svojih grudi i dok su ritmičnenote odjekivale dvoranom, veziri za mojim stolom su šaptali.»Prekrasno. Izuzetno prekrasno.«

»Glazba ili djevojka?« pitao je vezir Anemro.

Svi su se muškarci sa stolom zahihotali.

Dan prije Ramzesova vjenčanja s Izet, Paser me pozvao nastranu dok su drugi učenici odlazili kući. Stajao je na čeluučionice okružen košarama papirusa i novih trščanih pisaljki.Na toplom poslijepodnevnom svjetlu shvatila sam da nije onakostar kako sam uvijek mislila. Tamna mu je kosa bila zavezana ulabaviju pletenicu, a oči su mu bile ljubaznije nego ikad prije.Ali kad mi je pokazao da sjednem u stolac nasuprot njega, suzesrama zamaglile su mi vid prije nego što je uopće progovorio.

»Unatoč činjenici da ti tvoja dadilja dopušta da trčišpalačom poput divljeg Setovog djeteta«, počeo je, »uvijek si bilanajbolji učenik u ovoj eddubi. Ali u posljednjih deset dana šestputa si propustila nastavu, a tvoj je današnji prijevod mogaonapraviti i obični radnik iz faraonovih grobnica.«

Pognula sam glavu. »Bit ću bolja«, obećala sam.

»Menit mi je rekla da više ne vježbaš jezike. Je li to zbogRamzesova vjenčanja s Izet?«

Podigla sam pogled i dlanom obrisala suze. »Otkad nemaRamzesa, nitko mi se ne želi ni približiti! Svi učenici u eddubi«,

48/393

objasnila sam, »pretvarali su se da su dobri prema meni zbogRamzesa. Sad kad je on otišao, zovu me heretičkomprincezom.«

Paser se namrštio.

Zatim se nagnuo naprijed. »Tko te zvao tako?«

»Izet«, prošaptala sam.

»To je samo jedna osoba.«

»Ali ostali to misle! Znam da misle. A u velikoj dvorani,kad visoki svećenik sjedi za našim stolom ispod podija…«

»Ja se ne bih zamarao onime što Rahotep misli. Znaš da jenjegov otac bio visoki svećenik Amona…«

»I kad je moja teta postala kraljica, ona i faraon Ekhnatondali su ga ubiti. Znam to. Znači, Izet je protiv mene, i visokisvećenik je protiv mene, pa čak i kraljica Tuya…« Ugušila samjecaj. »Svi su protiv mene zbog moje obitelji. Zašto me je mojamajka nazvala po heretiku?« zavapila sam.

Paseru je bilo neugodno. »Zato što nije znala da će dvade-set i pet godina kasnije ljudi još uvijek toliko mrziti njezinusestru.«

Ustao je i ja sam učinila isto. »Nefertari, moraš nastavitiučiti hetitski i šasu. Bez obzira što se dogodi s faraonom Ramze-som i Ašom, moraš biti izvrsna u ovoj eddubi. To će biti jedininačin da nađeš svoje mjesto u palači.«

»Kao što?« pitala sam očajno. »Žena ne može biti vezir.«

»Ne može«, rekao je Paser. »Ali ti si princeza. S tvojim zn-anjem jezika, postoji mnogo raznih mogućnosti za tebe. Kao vi-soka svećenica, kao pisar visoke svećenice, možda čak i kaoizaslanik.« Paser je posegnuo u košaru i izvadio nekolikosvitaka. »Pisma cara Muvatalija faraonu Setiju. Ono što sipropustila dok si se u palači pretvarala da si bolesna.«

49/393

Sigurna sam da su mi obrazi postali blještavo grimizni, alidok sam odlazila, podsjećala sam samu sebe na istinu u Paser-ovim riječima. Ja sam princeza. Ja sam kći i nećakinja i unukakraljicā. Čeka me mnogo raznih mogućnosti.

U dvorištu palače podignut je veliki šator od bijelog platnagdje će se najvažniji Ramzesovi gosti častiti na njegovu svad-benom slavlju. Stotine sluga jurili su poput mrava žureći iz ve-like dvorane u šator i visoko iznad glava noseći stolove i stolce.Ispod zlatnog suncobrana, daleko od kaosa, sestre faraonaSetija došle su nadgledati pripreme. I Izet je bila ondje, s pri-jateljicama iz harema.

»Nefer!« povikao je Ramzes preko dvorišta. Ostavio je Izeti požurio prema meni. Zbog vrućine je skinuo svoju nemeskrunu i ljetno mu je sunce palilo kosu. Zamišljala sam Izet kakoprovlači prste kroz njegove crvenozlatne uvojke i šapuće mu uuho onako kako bi Henuttawy, kad god bi se napila, šaputalazgodnim plemićima.

»Nisam te vidio već danima«, rekao je opravdavajući se. Nemožeš ni zamisliti kako je bilo u dvorani za prijeme. Svaki jedan nova kriza. Sjećaš li se kako je lani jezero opalo?«

Kimnula sam. Ramzes je zaklonio oči rukom. »Pa, to je bilozato što Nil nije poplavio nasipe. A bez poplave koja će zalitizemlju, ovog je ljeta žetva bila vrlo slaba. U nekim je gradovimaveć uzrokovala glad.«

»Ali ne u Tebi«, prigovorila sam.

»Ne, ali jest u ostatku Gornjeg Egipta«, rekao je.

Pokušala sam zamisliti glad kad će palača sutra nahranititisuću ljudi. Goveđi odresci, pečena patka i janjetina već su sepripremali u kuhinjama, a u velikoj dvorani čekale su velikebačve vina od nara koje će se prenijeti u šator.

50/393

Ramzes je vidio moj pogled i kimnuo glavom. »Znam da jeteško povjerovati«, rekao je, »ali ljudi izvan Tebe pate. Mi smoimali nešto kiše, ali gradovi poput Edfua i Asuana nisu imaliništa.«

»Hoće li onda Teba podijeliti svoje žito?«

»Samo ako ga bude dovoljno. Veziri su ljuti jer je u Egiptusve više Habirua. Kažu da ih je gotovo šeststo tisuća i u vrijemekad nema dovoljno hrane za Egipćane, neki od očevih ljudigovore da se trebaju poduzeti mjere.«

»Kakve mjere?«

Ramzes je odvratio pogled.

»Kakve mjere?« ponovila sam.

»Mjere koje će se pobrinuti da nema više Habiru sinova…«

Ostala sam bez daha. »Što? Ne bi dopustio…«

»Naravno da ne! Ali veziri pričaju. Kažu da nije problemsamo u njihovu broju«, objasnio je Ramzes. »Rahotep smatrada će se Habiru kćeri vjenčati za Egipćane i postati poput nasako se ubiju sinovi.«

»Oni jesu poput nas! Učitelj Amos je Habiru i njegov jenarod ovdje već stotinama godina. Moj je djed doveo Habirue uTebu kad je osvojio Kanaan…«

»Ali Rahotep govori dvoru da Habiru štuju jednog bogapoput Heretičkog kralja.« Ramzes je snizio glas tako da ga nijemogao čuti nitko od sluga u prolazu. »On misli da su oniheretici, Nefer.«

»Naravno da će to reći! I on je bio heretik — visoki svećenikAtona. Sad želi pokazati dvoru da je vjeran Amonu.«

Ramzes je kimnuo. »To sam i ja rekao ocu.«

»I što je on rekao?«

51/393

»Da Habiru čine šestinu njegove vojske. Njihovi se sinovibore rame uz rame egipatskih sinova. Ali ljudi postaju sve ljući,Nefer, i svaki dan je nešto novo. Suše ili loša trgovina ili gusarina Sjevernom moru. Sad dolaze stotine dostojanstvenika i tre-baš vidjeti pripreme. Kad je jutros stigao asirski princ, vezirAnemro dao mu je sobu okrenutu prema zapadu.«

Šokirano sam pokrila usta. »Nije znao da Asirci spavajuokrenuti prema izlazećem suncu?«

»Nije, i ja sam mu morao objašnjavati. Premjestio je princau drugu odaju, ali Asirci su već bili bijesni. Ništa se od toga nebi dogodilo da je Paser pristao biti vezir.«

»Učitelj Paser?«

»Otac ga je dva puta pitao. Bio bi najmlađi vezir u Egiptu, ai najinteligentniji.«

»I oba puta je odbio?«

Ramzes je kimnuo. »Ne mogu to razumjeti.« Pogledao je usvitke koje sam držala. »Što je to?« u Ramzesovim je očimabljesnulo, kao da mu je dosadilo pričati o vjenčanju i politici.»Meni izgleda kao nekoliko dana posla«, rekao je i uzeo jedansvitak. »Zar si propuštala nastavu?«

»Vrati mi to!« povikala sam. »Bila sam bolesna.«

Pokušala sam zgrabiti papirus, ali Ramzes ga je podigao vi-soko u zrak.

»Ako ga želiš«, zadirkivao me, »morat ćeš ga uhvatiti!«

Jurio je dvorištem, a ja sam ga lovila s rukama punimsvitaka. Odjednom se kamenjem prosula sjenka i Ramzes jestao.

»Što to radiš?« pitala je Henuttawy. Crvena Izidina haljinazavijala joj se oko stopala. Zgrabila je svitak koji je Ramzesdržao i bacila ga prema meni. »Ti si kralj Egipta«, oštro ga jeopomenula i njezin je nećak pocrvenio. »Zar ne znaš da si

52/393

ostavio Izet da potpuno sama odlučuje koji će instrumenti svir-ati na gozbi?«

Svi troje smo pogledali preko dvorišta prema Izet koja miuopće nije izgledala potpuno sama. Bila je okružena skupinomprijatelja i međusobno su se došaptavali. Ramzes je oklijevao ividjela sam koliko ga boli što se Henuttawy razočarala u njega.Ipak je ona bila sestra njegova oca. Pogledao me je ispričavajućise. »Trebao bih joj poći pomoći«, rekao je.

»Najprije te otac želi vidjeti u dvorani za prijeme.« Henut-tawy je pričekala dok Ramzes nije ušao u palaču, a onda seokrenula prema meni. Njezin je šamar bio toliko jak da su misvi Paserovi svici ispali i rasuli se po dvorištu. »Dani u kojima jetvoja obitelj vladala u Malkati gotovi su, princezo, i nikad višenećeš juriti Ramzesa ovim dvorištem kao životinju. On je egip-atski kralj, a ti si dijete koje je tolerirano u ovoj palači.«

Henuttawy se okrenula i otkoračala prema podignutimbijelim šatorima. Sagnula sam se pokupiti Paserove zadatke idotrčalo je nekoliko sluga koje su vidjele što se dogodilo.

»Gospo, jeste li dobro?« pitali su. Cijelo je dvorište vidjelošto se dogodilo. »Možemo li vam pomoći?«

Jedan od kuhara iz kuhinje sagnuo se pokupiti razbacanesvitke.

Odlučno sam odmahnula glavom. »U redu je. Mogu sama.«

Ali kuhar mi je napunio ruke papirusom. Na ulazu u palačuosjetila sam žensku ruku na ramenu. Pripremila sam se na jošHenuttawyna nasilja, no bila je to njezina mlađa sestra,Woserit.

»Uzmite ove svitke i odnesite ih u njezinu sobu«, naredilaje Woserit jednom od čuvara. Zatim se okrenula prema meni irekla: »Dođi.«

53/393

Pratila sam rub njezina tirkiznog ogrtača dok je hodalapločicama palače prema sporednoj prostoriji gdje su dostojan-stvenici čekali vidjeti kralja. Bila je prazna no Woserit je ipakzatvorila teška drvena vrata.

»Što si učinila da si tako razljutila Henuttawy?«

Još uvijek sam zadržavala suze. »Ništa!«

»E pa, ona je odlučna zadržati Ramzesa što dalje od tebe.«Woserit me je na trenutak gledala. »Što misliš, zašto je Henut-tawy toliko zainteresirana za Izet?«

Pretraživala sam Woseritino lice. »Ja… Ja to ne znam.«

»Nisi se zapitala je li možda Henuttawy obećala pomoći Iz-et da postane kraljica u zamjenu za nešto?«

Stavila sam dva prsta na usne što je bila nervozna navikakoju sam poprimila od Menit. »Ne znam. Što bi mogla Izetimati, a što Henuttawy nema?«

»Ništa, još. Međutim, tebi moja sestra ne može ponuditinikakav status. No Izet može ponuditi mnogo. A bez Henuttaw-yne podrške, Izet nikad ne bi bila izabrana za kraljevskusuprugu.«

Pitala sam se zašto mi sve to govori.

»Ima na desetke lijepih djevojaka koje je Ramzes mogao iz-abrati«, nastavila je Woserit. »Izabrao je Izet zato što ju je pred-ložio njegov otac, a moj ju je brat preporučio jer je Henuttawyustrajala na tome. Ali zašto je moja sestra tako ustrajna?«navaljivala je. »Kakvom se dobitku nada?«

Mislila sam da Woserit točno zna što Henuttawy želi i os-jećala sam se poraženo.

»Nikad nisi pomislila na to?« pitala je Woserit. »Ovaj će tedvor pokopati, Nefertari, i pridružit ćeš se svojoj obitelji u anon-imnosti ako ne shvatiš ove političke igre.«

54/393

»Pa što da učinim?«

»Sada donesi odluku o svojoj budućnosti. Uskoro nećešviše biti jedina mlada princeza u Malkati. A ako Izet postaneglavna supruga kao što to Henuttawy želi, nećeš preživjeti uTebi. Moja sestra i Izet izgurat će te iz dvora i završit ćeš uharemu Mi-Wer.« Za ženu iz palače nema gore sudbine negozavršiti u haremu Mi-Wer okruženom pustoši zapadne pustinje.Mnoge mlade djevojke zamišljaju da brak s faraonom donosispokojan život proveden u lutanju vrtovima, ogovaranju ukupalištima i biranju između sandala zašivenih lapisom ili kor-aljima — ali istina je sasvim drukčija. Naravno, bilo je žena,poput Izetine bake, najljepše i najlukavije, koje su boravile uharemu najbližem faraonovoj palači. Ali Malkatin je haremmogao primiti samo ograničen broj žena i većina je bila poslanau udaljene palače gdje su bile prisiljene presti i tkati kako bipreživjele. Dvorane Mi-Wera bile su ispunjene starim ženama,usamljenima i ogorčenima.

»Samo se jedna osoba može pobrinuti da Izet nikad nepostane glavna supruga s dovoljno moći da te otjera odavde«,Woserit je bila uporna. »Osoba dovoljno bliska Ramzesu koja ćega uvjeriti da Izet treba biti samo još jedna princeza. Ti. Tako dasama postaneš glavna supruga.«

Cijelo sam vrijeme držala dah i sad sam ga pustila. Sjelasam na ležaj i uhvatila drvene ručke. »Izazvati Izet?« Pomislilasam na to kako se suprotstavljam Henuttawy i odjednom mi jepozlilo. »Ne bih to mogla učiniti. Čak i da želim, ne bih mogla«,usprotivila sam se. »Imam samo dvanaest godina.«

»Nećeš zauvijek imati dvanaest. Ali moraš se početi pon-ašati poput egipatske princeze. Moraš prestati trčati palačompoput haremske djevojčice.«

»Ja sam nećakinja heretika«, šapnula sam. »Veziri to ne binikad prihvatili. Rahotep…«

55/393

»Rahotep se može zaobići.«

»Ali mislila sam da ću učiti u eddubi i postati izaslanik.«

»A tko imenuje izaslanike?« pitala je Woserit.

»Faraon.«

»A kad mog brata više ne bude? Ne zaboravi, faraon Setistariji je od mene dvadeset godina. Kad ga pozove Oziris, tko ćeonda imenovati izaslanike?«

»Ramzes.«

»A kad Ramzes ode u rat?«

»Njegovi veziri«, nagađala sam. »Ili visoki svećenikAmona. Ili…«

»Faraonova glavna supruga?«

Zurila sam u mozaik rijeke na zidu. Riba je plivala jarkoobojenim pločicama dok su ribari besposleno ležali na riječnimobalama. Živjeli su mirnim životima. Bili su bezbrižni. Ribarevse sin nije morao brinuti što će postati kad navrši petnaest god-ina. Sudbina mu je bila određena. »Ne mogu zaratiti s Izet.«

»Nećeš morati«, rekla je Woserit. »Moja je sestra većpočela rat. Ti želiš biti izaslanik, Nefertari, ali kako ćeš to os-tvariti u Izetinoj i Henuttawynoj Tebi?«

»Ne mogu izazvati Henuttawy«, rekla sam potpunouvjereno.

»Možda ne sama. Ali ja ti mogu pomoći. Nisi jedina koja ćepatiti ako Izet postane glavna žena. Henuttawy bi me vrlo radoprotjerala u hram u Fayyumu.«

Htjela sam je pitati zašto, no nije ponudila objašnjenje.Tada sam se sjetila da nikad nije razgovarala sa sestrom u ve-likoj dvorani, premda su sjedile za istim stolom ispod postolja.

»Neće uspjeti«, nastavila je Woserit, »ali to je zato što samja spremna ustati protiv nje kako bih je zaustavila. Nekad

56/393

odlazim na bratove gozbe samo da bih se pobrinula da mi Hen-uttawy ne uništava ugled.«

»Ali ja ne želim imati nikakve veze s dvorskom politikom«,usprotivila sam se.

Woserit mi je proučavala lice kako bi vidjela mislim li toozbiljno. »Uskoro će ti život biti sasvim drukčiji, Nefertari.Možda ćeš promijeniti mišljenje u vezi suprotstavljanja Izet.Ako se to dogodi, znaš gdje me možeš naći.«

Ponudila mi je svoju ruku i kad sam je primila, polako meispratila do vrata. Vani su popločani hodnici bili ispunjeniužurbanim slugama. Jurili su naokolo noseći svijeće i stolce zasvadbeno slavlje. Još deset dana, a Izet je bila jedina tema o ko-joj se u palači pričalo. Što ako će uvijek biti tako i ako uzbuđenjenove princeze, a možda i djeteta, znače da sam zauvijek izgubilaRamzesa? Gledala sam Woserit kako nestaje kroz vrata palače,a sluškinje koje su laštile pločice palminim uljem brzo su seustale i naklonile joj se dok je prolazila. Slušala sam njihovooduševljeno brbljanje o slavlju dok se kroz buku nije probio glasmoje dadilje.

»Gospo!«

Okrenula sam se i vidjela Menit kako mi se približavanoseći košaru s mojim najboljim haljinama.

»Gospo, gdje ste bili?« zavapila je. »Poslala sam sluge u ed-dubu da vas nađu! Premještaju vam odaje!« Uzela je moju ruku,kao što je to učinila i Woserit, i posrtala sam držeći korak snjom dok je prolazila kroz hodnike. »Gospa Izet će dobiti vašusobu! Došla je kraljica Tuya i rekla da se Izet seli iz harema.«

»Ali u kraljevskom dvorištu ima bezbroj soba«, protestiralasam. »I dvije su prazne!«

57/393

»Gospa Izet smatra da su vaše odaje namijenjene princezi.Budući da će sad ona biti princeza najvišeg ranga u Malkati,tražila je vašu sobu.«

Zastala sam u hodniku ispod slike božice Maat koja drživagu istine. »I kraljica je nije odbila?«

»Nije, gospo.« Menit je odvratila pogled. »Upravo se usel-java i ponijela sam što sam mogla. Ali zahtijevala je da noćasspava ondje.«

Zurila sam u Menit. »A kamo da ja pođem? Od rođenja sambila u toj sobi. Otkad je moja majka…« Oči su mi se napunilesuzama.

»Oh, ne, gospo. Nemojte plakati. Nemojte plakati.«

»Ne plačem«, tvrdila sam, ali tople su mi suze jurile nizobraze.

»Našli su vam novu sobu koja je jednako lijepa«, obećala jeMenit. »Također je u kraljevskom dvorištu.« Spustila je košaru izagrlila me. »Gospo, još ćete imati mene. Još ćete imati Tefer.«

Progutala sam jecaj. »Trebali bismo poći prije nego što Izetodluči da želi i moje sanduke od ebanovine«, rekla samogorčeno.

Menit se uspravila. »Ništa što je vaše neće nestati«, obećalaje. »Vidjela sam je s ogledalom vaše majke od zlata i lapisa inaredila sam slugama da gledaju sve.«

»Nefer!«

Na dnu hodnika stajao je Ramzes i dok nam je prilazio,Menit je izvadila mali komad tkanine i brzo mi obrisala suze slica. No Ramzes je vidio da sam plakala.

»Nefer, što se događa?«

»Gospa Izet seli se iz harema«, objasnila je Menit, »uprincezine odaje. To je jedina soba u kojoj je moja gospa ikad

58/393

živjela, u kojoj je noću gleda majčina slika, možete razumjeti daje uzrujana.«

Ramzes je pogledao u mene i obrazi su mu zažarili odgnjeva. »Tko je dao dopuštenje za to?« pitao je.

»Mislim kraljica, Vaša Visosti.«

Ramzes je zurio u Menit, onda se oštro okrenuo na peti izapovjedio: »Čekajte me ovdje.«

Pogledala sam svoju dadilju. »Ide li je pokušati nagovoritida se predomisli?«

»Naravno! Mogla je tražiti bilo koju sobu. Zašto baš vašu?«

»Zato što je najbliža Ramzesovoj.«

»A tko kaže da njezina odaja mora biti vrata do faraonovih?Ona nije glavna žena.«

»Nije još«, rekla sam bojažljivo. Čekale smo u hodniku ikad se Ramzes vratio, vidjela sam mu lice i uhvatila Merit zaruku. »Rekla je ne«, šapnula sam joj.

Ramzes je izbjegavao moj pogled. »Majka kaže da jepremještaj već obavljen i da ne može pogaziti svoju riječ.« Očisu nam se srele i izgledao je iskreno nesretan. »Žao mi je, Ne-fer.« Kimnula sam i dodao je: »Majka želi da se vratim u dvor-anu za prijeme. Ali ako nešto trebaš…« Riječi su mu utihnule.»Sve su ti sluge na raspolaganju…«

Odmahnula sam glavom. »Menit je tu.«

»Majka kaže da ćeš i dalje biti u kraljevskom dvorištu.Pobrinuo sam se za to.«

Slabašno sam se osmjehnula. »Hvala ti.« Vidjela sam da neželi prvi otići pa sam uzela Menitinu košaru i odlučno rekla:»Trebale bismo poći. Čeka nas mnogo pakiranja.«

59/393

Ramzes nas je gledao kako odlazimo niz hodnik, a ondasam zatvorila oči kad sam čula da se okrenuo i koraci su muutihnuli.

U mojoj je sobi bio kaos. Parfemi i ogrlice koji su dvanaestgodina stajali u mojim sanducima od ebanovine natrpani su ukošare bez imalo brige da ostanu čitavi. Moja ploča za senet većje uklonjena, ali nekome su ispali dijelovi za igranje pa su seotkotrljali po podnim pločicama i razbacali posvuda.

»Što je ovo?« vikala je Menit i Izetine su se sluškinje izharema ukopale na mjestu. Čak su i kraljevske osobne sluškinjegledale u Menit raširenih očiju punih straha. »Tko je odgovoranza ovo?« zahtijevala je ona, a kad nitko nije odgovorio, počela seprobijati između košara i sanduka. »Netko će sve ovo pos-premiti! Nitko se neće prema stvarima princeze Nefertariodnositi s takvim nemarom!«

Slušinje su odmah počele skupljati razbacane predmete, aMenit je stajala iznad njih s rukama na bokovima. Ja sam sta-jala na vratima i primijetila sam da su Izetine stvari stavljene nanovi kozmetički stol. Ondje je bila lepeza od bjelokosti i nojevogperja te mrežasta haljina od perli od fajanse u košari. Netko jojje sve to kupio, shvatila sam. Pitala sam se jesu li to svadbenipokloni od Ramzesa jer si nitko iz harema nije mogao priuštititakve luksuzne stvari. Uza zid, gdje je prije stajao moj krevet,postavljen je pozlaćeni krevet, a oko njegovih je stupovazamotana srebrna tkanina koja će se noću spustiti i štititi Izetod mjesečeva svjetla koje će padati po zidovima s plavimpločicama. Mojim zidovima.

»Znam da si mala, ali radije ne bih hodala preko tebe, Ne-fertari.« Izet je prošla pokraj mene s rukama punima haljina iprije nego što sam stigla odgovoriti, vidjela sam majčin drveninaos. Da bi mogli premjestiti oltar, s njega je skinuta Mutina

60/393

figura od zlata i ebanovine i dah mi je zastao u grlu kad sam vid-jela da je kipić razbijen na pola.

»Razbila si mi majčin kip?« vrisnula sam i metež u prostor-iji potpuno se zaustavio. Otišla sam do božice kojoj se moja ma-jka molila dok je bila djevojčica i uzela je u ruke. Njezina mačjaglava bila je odvojena od tijela, ali osjećala sam kao da je mojetijelo razbijeno.

»Nisam je razbila«, rekla je Izet brzo. »Nisam je ni takla.«

»Tko onda jest?« povikala sam.

»Možda jedna od sluškinja. Ili Woserit«, rekla je brzo.»Bila je ovdje.« Izet je pogledala preko ramena u druge žene ilica su im bila puna straha.

»Želim znati tko je to učinio!« rekla je Menit s prijetnjom uglasu i Izet je preplašeno zakoračila unatrag. »Woserit sigurnone bi dirala oltar moje gospe! Jesi li ti razbila kip božice?«

Izet se sabrala. »Znaš li ti uopće s kim razgovaraš?«

»Znam vrlo dobro s kim razgovaram!« odgovorila je Menit,a njezino malo, razjareno tijelo treslo se od bijesa. »S unukomharemske žene.«

Izetine je obraze oblilo crvenilo.

Menit se okrenula. »Idemo!« rekla mi je oštro. U hodnikuje uzela razbijeni kip iz mojih ruku. »Ništa se dobro neće do-goditi toj škorpiji. Ne brinite se za oltar, gospo. Odnijet ću gadvorskom kiparu da ga popravi.«

Ali ja se, naravno, nisam mogla prestati brinuti. Ne samo uvezi majčina oltara, koji mi je bio draži od svega što sam imala,nego i u vezi Woseritina upozorenja. Njezine su mi riječiodzvanjale u glavi poput melodija koje smo pjevali u Amonovuhramu. Život mi se već mijenjao i to ne nabolje. Pratila samMenitine ljutite korake do svoje nove sobe na drugoj strani

61/393

dvorišta. Kad smo stigli, otvorila je teška drvena vrata i ispustilaneobično zadovoljan zvuk iz grla. »Vaša nova odaja«, rekla je.

Soba je imala prozore od stropa do poda i pogled na za-padne brežuljke Tebe. Vidjela sam da je Tefer već pronašao svo-je mjesto na balkonu gdje je sjedio ponosan i siguran poput leo-parda. Sve je u vezi sobe bilo veličanstveno. Od popločanogbalkona do srebrnih i bjelokosnih umetaka koji su sjajili sa slikabožice Hator na zidovima. Šokirano sam se okrenula premaMenit. »Ali ovo je Woseritina soba!«

»Jutros ju vam je prepustila, dok ste bili u eddubi«, odgov-orila je.

Znači, kad smo jutros razgovarale, Woserit je već znala daje Izet zauzela moje odaje. »Ali gdje će ona boraviti kad dođe upalaču?«

»Uzet će gostinjsku sobu«, odgovorila je Menit, a zatim meznatiželjno pogledala. »Očito je da se zanima za vas.« Kad nis-am ništa odgovorila, primamljivo me upitala: »Želite li vidjetigarderobu?«

U većini odaja garderoba je bila vrlo mala s taman dovoljnoprostora za tri ili četiri sanduka i stol s glinenim glavama zapravilno držanje perika. U mojoj staroj odaji u garderobu nijemoglo stati čak ni brončano zrcalo. Ali Woseritina je garderobabila gotovo jednako velika kao i spavaonica. U nju ne samo da jemoglo stati moje brončano zrcalo nego se unutra nalazio i vapn-enački tuš u koji se izlijevala voda iz srebrnih posuda. Pokrajprozora s pogledom na vrtove Menit je namjestila moj ormarićza šminkanje. Otvorila sam ladice kako bih vidjela svoje stvari unjihovu novom domu. Tu su bile moje četke i posudice s kaja-lom, britvice i češljevi. Čak je i majčino zrcalo, u obliku ankha sglatkom drškom od fajanse, bilo pažljivo položeno.

»Da mi visoka svećenica nije dala svoje odaje«, pitala sam,»gdje bih otišla?«

62/393

»U neku drugu sobu u kraljevskom dvorištu«, rekla jeMenit, »uvijek ćete ostati u kraljevskom dvorištu, gospo. Vi steprinceza.«

Princeza nekog drugog dvora, pomislila sam ogorčeno dokmi se meko tijelo trljalo o nogu.

»Vidite?« dodala je Menit prisilnom veselošću. »Teferu sesviđa novi dom.«

»A ti ćeš i dalje biti vrata do mene u sobi za dadilje?«Pogledala sam preko sobe i blizu podnožja kreveta vidjela samdrvena vrata.

»Naravno, gospo.«

Te sam se večeri popela na krevet s Teferom dok mi jeMenit s drugog kraja sobe uputila kritički pogled. Sve je bilo namjestu. Moje posude od alabastera u obliku uspavanih mačakabile su poslagane po prozorskim daskama, a pojas od karneolakoji ću sutra nositi uredno je spremljen zajedno s mojomhaljinom. Preseljene su sve moje kutije i sanduci, ali oltara nijebilo. Večeras će Izet spavati ispod mozaika Mut koji je moja ma-jka nabavila.

Probudila sam se u Woseritinoj sobi prije nego se sunčevosvjetlo provuklo kroz zavjese od trske.

»Tefer?« prošaptala sam. »Tefer?«

Ali Tefer je nestao, vjerojatno u lovu na miša ili u potrazi zahranom u kuhinji. Pridigla sam u istom krevetu u kojem samspavala kao dijete, a onda sam naslonila glavu na jastuke iproučavala meni potpuno nepoznate zidove. Iznad vratanalazila se slika majke-božice Hator u obliku plave i žute krave,a između rogova joj je izlazeće sunce. Ispod prozora su prekoplavih i bijelih pločica poskakivale ribe, a u ljuskama su imaleumetke od sedefa. Blizu balkona Hator je prikazana kao žena

63/393

odjevena u sveti menat, ogrlicu od perli s amuletom koji jemogao zaštititi nositelja od čarolija. Sjetila sam se majčine slikeu mojoj staroj sobi i pomislila sam kako će biti zbunjena kadondje umjesto mene vidi Izet. Znala sam da ta slika nije ništaviše od pigmenta i tinte, za razliku od slike u posmrtnom hramuu koji se na svaku Svetkovinu mrtvih vraća ka. Ipak, majčin mecrtež gledao više od dvanaest godina, a sad je Izet bila u toj sobis druge strane dvorišta i pripremala se za svoje vjenčanje.Pogledala sam u kut gdje je trebao biti majčin naos i ljutnja mije zamaglila vid. Woserit me upozorila. Rekla je da će me Izetpokušati istjerati iz Tebe.

Pošla sam s uljanom svjetiljkom u garderobu i sjela za or-mar za šminkanje vadeći kuglice tamjana i trljajući ih ispodpazuha. Zavezala sam kosu i proučavala si lice u ulaštenojbronci. Woserit je vjerovala da se mogu suprotstaviti Izet, ali štobi se na meni uopće moglo usporediti s Izetinom ljepotom?Proučavala sam svoj odraz, okretala lice u jednom pa u drugomsmjeru. Prvo moj osmijeh. Usne su mi bile zakrivljene poputstrijelčevog lûka tako da sam uvijek izgledala kao da se cerim. Aonda moje oči. Bile su zelenilo plitke vode dodirnute suncem.

»Gospo?« čula sam Menit kako otvara vrata sobe i kad jevidjela da mi je krevet prazan, požurila je u garderobu. »Gospo,zašto ste već budni?«

Okrenula sam se od zrcala i osjetila sam snažnu odlučnost.»Želim da me danas učiniš lijepom poput Izide.«

Menit je zakoračila unatrag, a onda joj se licem polakoraširio osmijeh.

»Želim da mi doneseš moje najskuplje sandale«, rekla samodlučno, »i našminkaj mi oči svakim komadićem zlata koji us-piješ naći u palači.«

Menit se veselo smijala. »Naravno, gospo.«

64/393

»I donesi mi majčin najdraži ovratnik. Onaj koji vrijedistotinu debena u zlatu.«

Sjedila sam pred majčinim ogledalom i polako disala kakobih se smirila. Kad se Menit vratila s majčinim nakitom, stavilaje zdjelu sa smokvama na moj stol. »Morate jesti i pri tome nemislim na čačkanje po hrani poput bijele čaplje.« Jurila je okomene skupljajući češljeve i perle za moju kosu.

»Što će se danas dogoditi?« pitala sam.

Menit je sjela na stolac pokraj mene i stavila moje stopalo usvoje krilo razmazujući mi kremu između nožnih prstiju. »Naj-prije će faraon Ramzes zaploviti do Amonova hrama gdje će vi-soki svećenik potvrditi onu škorpiju za njegovu ženu. Nakontoga slijedi slavlje.«

»A Izet?« pitala sam.

»Ona će biti egipatska princeza i provodit će vrijeme udvorani za prijeme pomažući faraonu Ramzesu u upravljanjuEgiptom. Sjetite se svih molbi koje kralj mora pečatiti.Faraonovi veziri pregledaju tisuće zahtjeva, a stotine onih kojeodobre moraju doći faraonu po posljednju suglasnost. FaraonSeti i kraljica Tuya već mu pomažu, ne može sve stići sâm.«

»Znači, sad će Izet davati svoje odobrenje?« Pomislila samkoliko je Izet mrzila učiti. Radije bi bila na kupalištu nego pre-vodila klinopis. »I misliš li da će je Ramzes postaviti za glavnuženu?«

»Nadajmo se da je naš novi faraon pametniji od toga.« Uk-rutila mi je periku pčelinjim voskom i smolom, a zatim zam-ijenila perle razbijene u skladištenju. Potrošila je mnogovremena na moj kajal, miješala ga je s palminim uljem sve doknije bio savršeno gladak, a onda ga najtanjom četkicom kojusam ikad vidjela nanijela na moje kapke. Kad me okrenulaprema zrcalu, udahnula sam. Prvi put u životu izgledala samstarije od svojih dvanaest godina. Lice mi je bilo premalo za

65/393

široke crte kajala kakve su nosile žene poput Izet i Henuttawy,ali tanke crne crte koje mi je Menit povukla od unutrašnjostikapaka do sljepoočnica doista su laskale mome licu. Karneolskeperle koje je uplela u moju periku bile su usklađene s velikimdraguljima karneola na skarabejskom pojasu. A malo dra-gocjene zlatne prašine koju je puhnula na vlažni kajal naglasiloje filigran mojih sandala.

Okrenula sam se prema Menit i zavezala mi je majčinedragulje oko vrata, a onda pustila pramenove perike da padnuna svoje mjesto.

»Lijepi ste poput Izide«, rekla je. »Ali samo ako sjedilepoput dame. Danas ne smijete trčati naokolo s faraonomRamzesom i Ašom. Ovo je vjenčanje i prinčevi od Babilona doPunta vidjet će budete li se ponašali poput djeteta.«

Odlučno sam kimnula. »Neću trčati.«

Menit me proučavala. »Bez obzira što faraon bude htio. Onje sad kralj Egipta i mora se tako ponašati.«

Zamislila sam Izet u svojoj sobi i sve što će raditi s Ramze-som ispod slike moje majke kad padne noć. »Obećajem.«

Slijedila sam Menit kroz prepune hodnike palače. Vani, izaplatnenog paviljona, stotine su se dvorjana skupile blizupristaništa odakle će brodovi zaploviti prema Amonovu hramu.Nije još bilo ni Ramzesa ni Izet i Menit je podigla suncobraniznad naših glava kako bi nas zaštitila od zasljepljujuće vrućine.Nisam vidjela nikog od učenika iz eddube, ali Aša me uočio sdruge strane dvorišta i zazvao me. »Nefer!«

»Zapamtite što sam rekla«, rekla je Menit strogo.

Kad mi se Aša približio, razrogačio je oči. Primijetio je mojširoki, karneolski pojas i zlato koje mi je svjetlucalo iznad očiju.»Prekrasna si, Nefer«, rekao je.

66/393

»Nisam se ja promijenila«, rekla sam naprasno i Aša je us-tuknuo iznenađen mojom ozbiljnošću. »Nego svi drugi!«

»Misliš na svoje odaje.« Aša je pogledao u Menit koja sepravila kao da ne sluša. »Istina. I učinila je to iz pakosti.« Aša jestišao glas. »Možda je prema Ramzesu sva mila i draga, ali miznamo istinu. Mogu mu reći…«

»Ne«, odmah sam ga prekinula. »Mislit će da si zloban iljubomoran.«

Jezerom je odjeknuo zvuk trube i iz palače je izašla Izet.Znala sam da će, nakon što dođe do pristaništa, sama zaplovitiprema Amonovu hramu na istočnoj obali. Ramzes će ploviti ulađi iza nje i dvor će ih slijediti u brodovima ukrašenima srebrn-im zastavicama i zlatom. Kad visoki svećenik proglasi Izetprincezom, vratit će se s Ramzesom u njegovu brodu i nosit ćenjegov obiteljski prsten kao simbol njihova sjedinjenja. Onda ćeje Ramzes iznijeti na pristanište i prenijeti preko praga palačegdje će zajedno nestati. Vratit će se kasnije te večeri na gozbu.Trenutak kad je prenese preko praga Malkate označit će njihovovjenčanje. Ništa što su svećenici učinili u hramu neće ih učinitivjenčanima u Amonovim očima ako je on ne unese unutra i ujednom sam ludom trenutku pomislila da bi mogao odbiti.Mogao bi shvatiti da Izet nije ruža za kakvu se izdaje nego trn, ipromijeniti svoju odluku.

Ali to se, naravno, nije dogodilo. Umjesto toga smo plovilirijekom u dugoj flotili brodova i ljudi su niz cijelu obalu počeliklicati Izetino ime. Žene su podigle bjelokosne čegrtaljke iznadglava, a oni koji si nisu mogli priuštiti taj luksuz koristili su rukedok su klicali Izet. Bilo je kao da se božica spustila na zemlju.Djeca su puštala cvjetove lotosa u vodu, a male djevojčice kojebi joj ugledale lice, zaplakale bi. Kad smo došli do hrama,Ramzes je uzeo Izet za svoju ženu i na povratku su ih dočekali

67/393

povici tisuća gostiju. Zatim ju je podigao preko praga i zajednosu nestali u palači.

Na gozbi nije bilo određenog rasporeda sjedenja pa mi seAša pridružio za stolom vezira. »Dakle, Izet je sad princeza«,rekao je. Pogledao je iz šatora prema dvostrukim vratimapalače. »Barem je nećeš više morati gledati. Stalno će biti udvorani za prijeme.«

»Da. S Ramzesom«, naglasila sam.

Ali Aša je odmahnuo glavom. »Ne. Ramzes će biti samnom. Idemo u rat s Hetitima.«

Spustila sam pehar s vinom. »Kako to misliš?«

»Grad Kadeš pripadao je Egiptu još od vremena Tutmozisa.Heretički je kralj dopustio Hetitima da zauzmu Kadeš i svi lučkigradovi koji su učinili Egipat bogatim, sad obogaćuju Hetite.Faraon Seti to više neće trpjeti. Ponovno je osvojio sve zemljekoje je Heretik izgubio i ostao je još jedino Kadeš.«

»Znam to«, rekla sam nestrpljivo. »Sve sam to učila sPaserom. Ali nikad nije rekao da se Egipat priprema za ratsad.«

Aša je kimnuo. »Vjerojatno u mjesecu paofiju.«

»Ali što ako Ramzes pogine? Što ako se ti vratiš osakaćen?Aša, vidio si vojnike…«

»To se nama neće dogoditi. Ovo nam je prva bitka. Bitćemo dobro zaštićeni.«

»Faraon Tutankhamon bio je dobro zaštićen pa to nijespriječilo prevrtanje njegove dvokolice. Umro je od slomljenenoge!«

Aša mi je stavio ruku oko ramena. »Od kralja se očekuje dapovede svoje ljude u bitku. Šteta što nisi rođena kao muškarac,Nefer. Mogla bi poći s nama. No vratit ćemo se«, obećao jeolako. »I vidjet ćeš. Ništa se neće promijeniti.«

68/393

Te mi je večeri Menit donijela štap od voska. Držala je njegovvrh na plamenu svijeće, a onda ga polako kapala na papirus.Čekala sam dok se kapljice nisu stvrdnule, a onda sam pritis-nula svoj pečatni prsten u vosak. Zatim sam predala pismoMenit.

»Jeste li sigurni da ga želite poslati, gospo? Možda darazmislite nekoliko dana?«

Odmahnula sam glavom. »Ne, sigurna sam.«

69/393

ČETVRTO POGLAVLJE

Hatorini običajiNa moj trinaesti Dan imenovanja, pošla sam, kao i inače, u ed-dubu. Pred vratima sam izula sandale, ali unutra Paser nije sjedioza svojim stolom. Po prvi put otkad mi je bio učitelj, Paser nijedošao na nastavu. Na trščanim prostirkama učenici su već pričalimeđu sobom.

»Nefertari!« povikao je Baki. »Jesi li čula?«

Izvadila sam pisaljku od trske i bočicu tintu. »Što?«

»Paser nam neće više biti učitelj. Postao je vezir faraonaRamzesa.«

Ustala sam s prostirača. »Kad se to dogodilo?«

»Jučer. Otac mi je jutros rekao.« Onda mi se nasmiješiotako široko da sam mu mogla vidjeti iskrivljene zube. »I dobitćemo novog učitelja!«

Na vratima se pojavila žena. Učenici su skočili na noge i zarazliku od onog puta kad se u eddubi pojavila Henuttawy,duboko su se naklonili kad je ušla Woserit. Bila je odjevena udugu plavu Hatorinu haljinu. Nosila je naušnice, narukvice i po-jas od lapisa, a na glavi krunu koja je na vrhu bila ukrašenamalim rogovima.

»Nefertari«, rekla je. »Vrijeme je.«

Svi su me učenici pogledali očekujući objašnjenje, a kad sumi riječi zapele u grlu, Woserit je pojasnila. »Dolazi vam noviučitelj. Ali vrijeme koje je princeza Nefertari provela s vama jegotovo. Pridružit će mi se kako bi naučila Hatorine običaje.«

Prostorijom je odjeknuo kolektivni uzdah, ali Woserit mi jepogledom rekla da se nasmiješim i krenem i dok sam prolazilapokraj znatiželjnih lica, shvatila sam da je važan dio mojegživota upravo završio. Više me nijedan učitelj neće čekati. I

premda sam uvijek mislila da ću se, kad moji učenički dani za-vrše, osjećati poput životinje puštene iz kaveza, više sam se os-jećala poput ptice koju su izgurali iz gnijezda i rekli joj da moraletjeti.

Slijedila sam Woserit niz stazu uz jezero i činilo se da nijeprimjećivala moj nemir. »Jutros sam posjetila Menit«, rekla je.»Tvoje najvažnije stvari spakirane su i zaplovit ćemo čim seukrcaju na Hatorin brod.«

Grad Teba podijeljen je na dva dijela. Na zapadnoj obaliNila nalazi se palača Malkata, a na istočnoj su svi naši najvažnijihramovi. Svaki hram ima vlastiti brod i njime se Woserit vozilasvakog poslijepodneva kad bi dolazila u dvoranu za prijeme ilinavečer kad bi posjećivala brata u velikoj dvorani. Ja sam dvan-aest godina živjela u istoj odaji u palači, a sad ću se u roku odpetnaest dana dva puta seliti. Možda je Woserit ipak razumjelaviše nego što je pokazivala jer joj se glas smekšao.

»Ponovna selidba i opraštanje neće biti tako strašni kao štomisliš«, obećala je.

U dvorištu ispred moje odaje okupila se mala skupina kojaje promatrala sluškinje kako skupljaju moje stvari. Kad samugledala Ramzesa i Ašu, srce mi je poskočilo.

»Nefer!« povikao je Aša i Woserit je podigla obrve.

»Nefertari!« ispravila ga je kad se približio. »U Hatorinu ćehramu biti pod svojim pravim imenom Nefertari«, objasnila jeWoserit. »Ramzese.« Pristojno se naklonila nećaku. »Ostavit ćuvas da se pozdravite.«

Woserit je nestala u mojoj sobi, a Ramzes i Aša odmah suprogovorili.

»Kako to ona misli?«

Slegnula sam ramenima. »Odlazim.«

Ramzes je izvalio: »Kamo odlaziš?«

71/393

»U Hatorin hram«, odgovorila sam.

»Molim? Da bi postala svećenica? Da bi čistila pločice i pal-ila tamjan?« pitao je Aša.

Sigurna sam da je njegov šok djelomice dolazio i od toga štoje znao da svećenice moraju proći obuku od dvanaest mjeseci. Ipremda se smiju udavati, mnoge to nikad ne učine.

Potisnula sam želju da se predomislim. »Da. Ili možda dabudem hramski pisar.«

Ramzes je pogledao u Ašu da vidi vjeruje li on u to što čuje.»Ali zašto?«

»Što drugo da radim?« pitala sam iskreno. »U ovoj palačinema mjesta za mene, Ramzese. Ti si sad oženjen i mjesto ti je udvorani za prijeme. I uskoro ćeš poći u rat s Ašom.«

»Ali to neće trajati godinu dana!« rekao je Ramzes. Izet jeušla u dvorište i kad je vidjela da je Ramzes sa mnom, zastala jena mjestu. »Izet«, pozvao ju je, »dođi i pozdravi se.«

»Zašto? Zar nas princeza napušta?« upitala je.

»Ide u Hatorin hram«, rekao je Ramzes kao da još ne vjer-uje. »Postati svećenica.«

Dok nam se približavala, Izet je namjestila najsuosjećajnijiizraz lica. »Ramzesu će biti veoma žao što odlaziš. Uvijek mi go-vori da si mu poput male sestrice.«

Nasmijala se kad je rekla male, a ja sam si pregrizla jezik dane bih rekla nešto zločesto.

»Prava je šteta što nismo znali ranije. Pripremili bismooproštajno slavlje.« Pogledala je u Ramzesa kroz duge tre-pavice. »Naposljetku, neće se više vratiti.«

»Naravno da će se vratiti«, odvratio je Ramzes. »Obuka zasvećenicu traje godinu dana.«

»Ali onda će služiti Hator. Na drugoj strani rijeke.«

72/393

Ramzes je bio šokiran i na trenutak sam pomislila da bi memogao zagrliti, čak i ispred Izet. Vidjela sam da je Aša želio jošnešto reći. Ali Woserit se pojavila s Menit, a iza njih je desetaksluga nosilo košare.

»Uvijek je možete posjetiti«, obećala je Woserit. »Hajde,Nefertari. Brod nas čeka.«

Podigla sam ruke do vrata i skinula jednostavnu ogrlicu odbikove dlake koju je Menit mrzila.

»Što je to?« podsmjehnula se Izet.

»Ja sam joj to napravio«, rekao je Ramzes obrambeno ipogledi su nam se sreli.

»Tako je. Kad mi je bilo sedam godina.« Nasmiješila samse. »Uzmi je da te podsjeća na mene.«

Stavila sam ogrlicu u njegove ruke i morala sam skupiti svusvoju snagu da se ne osvrnem prema njegovom klonulom licudok sam hodala prema pristaništu. S palube Hatorina brodapogledala sam natrag na život koji sam oduvijek znala. Ramzes iAša mahali su mi s obale, a pridružila im se i mala skupinaučenika iz eddube.

»Bilo je vrlo mudro to što si učinila. Kad si mu dalaogrlicu.«

Nijemo sam kimala glavom misleći da to nije bila mudrostnego samo ljubav i Menit je stavila ruku oko mojeg ramena.»Ovo nije zauvijek, gospo.«

Stisnula sam usne. Dok sam gledala u nestajući obalu, vid-jela se još samo jedna figura. Bila je odjevena u crveno.

»Henuttawy.« Woserit je vidjela u što gledam i dodala.»Ona misli da si se sad povukla i da je samo pitanje vremenakad će te Ramzes zaboraviti i okrenuti se Izet.«

73/393

Putovanje do Hatorina hrama nije dugo trajalo i dok se brodpribližavao pristaništu, Menit je ustala sa stolca gledajući u šu-mu granitnih stupova koji su se uzdizali iznad dotjeranogdvorišta.

»Nikakvo čudo da joj je sestra ljubomorna«, šapnula mi jeMenit tako da je Woserit ne čuje.

Visoki obelisci dizali su se u nebo, a iza hrama su radnici uplavim suknjama radili u Hatorinim gajevima sikomore. Mokrolišće svetih stabala božice sjalo je poput zelenih dragulja.

»Iznenađene?« pitala nas je Woserit.

Menit je priznala: »Znala sam da je ovo najveći hram uTebi, ali nisam znala…«

Woserit se nasmijala. »Imamo više hodočasnika u jednommjesecu nego što moja sestra ima u Izidinu hramu u šestmjeseci.«

»Zato što je Hatorin hram veći?« pitala sam.

»Zato što hodočasnici znaju kad na dar donesu deben ililapis lazuli«, odgovorila je Woserit, »darovi će se iskoristiti zaodržavanje ljepote božice; u njezinim gajevima i u načinu nakoji održavamo njezin hram. Ali kad hodočasnici odlaze u Izidinhram, njihovi se darovi tope u nakit koji onda Henuttawy nosina bratove zabave. Najljepša prostorija u sestrinom hramu nijeunutarnje svetište božice Izide nego njezina soba.«

Sad kad smo došli do pristaništa, mogli smo vidjeti pravuveličinu Hatorina hrama. Oslikani su stupovi bili okupani zlat-nom sunčevom svjetlošću, a na vrhu svakog vapnenačkog stupanalazili su se pozlaćeni prizori kravlje božice. Naš je broddočekalo više od deset Hatorinih svećenica, a još je više slugastajalo na obali kako bi nam iskrcali prtljagu.

Pristupila nam je jedna od djevojaka u plavoj Hatorinojhaljini noseći par sandala. Predala je sandale Menit i rekla: »U

74/393

Hatorinu je hramu zabranjena koža. Sandale moraju biti odpapirusa.«

»Hvala ti, Aloli«, rekla je Woserit. Mlada se svećenica nak-lonila i na glavi joj je poskočilo klupko crvenih lokni. »Hoćeš li,molim te, odvesti gospu Menit i princezu Nefertari u njihoveodaje?«

»Naravno, Vaša Svetosti.« Pričekala je dok smo Menit i jazamijenile sandale novima i dok su odnosili moje kožnesandale, pitala sam se koje ću još komadiće starog života moratiizgubiti. »Mogu li vam pokazati vaše sobe?« pitala je Aloli.

Pratile smo svećenicu kroz teška brončana vrata hrama idok smo prolazile hodnicima, pazila sam da ne ugazim nahaljinu koja se vukla za njom. Bokovi su joj se očaravajuće nji-hali i pitala sam se gdje je naučila hodati na takav način.»Ovuda«, uputila nas je i uvela nas u hladnu unutrašnjosthrama. Odaje su bile ispunjene tihim svećenicama koje su širiletamjan iz zlatnih kugli.

»Visoka svećenica tražila je da obje dobijete sobe točnopokraj njezine«, rekla je Aloli. »Ali ne očekujte da ćete je čestoviđati ovdje. Ovaj hram zahtijeva mnogo brige i kad nije upalači, onda je u gajevima ili se sastaje s hodočasnicima. A ovdjesvećenice jedu.«

Pokazala je na veliku prostoriju koja se nije previše raz-likovala od Malkatine velike dvorane.

»Trube pozivaju svećenice na ritual jednom ujutro i jed-nom u sumrak. Nakon što završe Hatorine obrede, sastaju se uovoj dvorani. Mislim da ćete se složiti da se naša hrana ne raz-likuje znatno od one na koju ste navikle u palači.« Pogledala jeu mene. »Premda ja ne bih dirala vino«, šapnula je. »Ovdašnjesvećenice vole kad je jako, a budući da si ti tako sitna, moglo bite dokrajčiti!« Nasmijala se svojoj šali, a Menitine su se usnestisnule.

75/393

»Ovdje pokrovitelji hrama dolaze štovati božicu«, nastavilaje Aloli. Široka dvorana prostirala se ispod mozaika božice ihodočasnici su ispod ulaštene skulpture ostavljali zdjele skruhom i mesom. »U šemuu je došla žena koja je izgubila pettrudnoća. Našli smo je u najudaljenijem kutu.« Aloli je pokazalaprema mračnoj niši blizu Hatorina kipa. »S mužem!« Zahi-hotala se, a Menit je zakašljala.

»Ali zar nisu bili u nevolji?« pitala sam.

»Naravno. Ali devet mjeseci kasnije dobila je dva zdravasina!«

Menit je zurila u mene za slučaj da mi takvo što ikad padnena pamet. Zatim smo skrenuli u prekrasno njegovano dvorišteuokvireno sikomorama. Aloli je važno objavila: »Ovdje boravenaši najvažniji gosti.« Pokazala je prema prozorima koji sugledali na trg. »A ovdje ćete vi biti.« Ušli smo u prostoriju splavo glaziranim pločicama i redovima naslikanih riba. Zapadnije zid bio ispunjen crtežima krava s umecima. U istočnom jedijelu na platformi stajao krevet od ebanovine s lavljim šapama.Aloli je prešla preko prostorije i otvorila dvoja teška drvenavrata. »A za gospu Menit«, objavila je.

Zidovi Menitine sobe bili su svijetle boje i na niskom ced-rovu stolu stajala je naslagana čista posteljina. Menit je prom-rmljala svoje odobrenje. »Ovo će poslužiti. A sad moram poći iuputiti sluge s našim stvarima.«

Kad je otišla, okrenula sam se prema Aloli. »Što ću ja raditiovdje?« pitala sam je.

Crvenokosa je svećenica djelovala iznenađeno. »Zar ti vi-soka svećenica nije rekla? Rekla je da si došla ovdje učiti.«

»Učiti što?«

»Hramske rituale, harfu…« Aloli je slegnula ramenima.»Možda se nada da bi ti mogla postati iduća visoka svećenica

76/393

Hator.« Na drugoj strani hrama odjeknula je truba i Aloli jehitro uplela svoje uvojke u čvor. »Vidjet ćemo se večeras u ve-likoj dvorani.« Zastala je na vratima.

»Zadovoljstvo mi je što si s nama u hramu, princezo.Mnogo sam čula o tebi.«

Ali prije nego što sam stigla pitati što je to čula, nestala je uhodniku. Prešla sam prostoriju i zastala na Menitinu prozorugledajući prema gajevima. Na istočnoj obali Nila, Ramzes je sadna popodnevnom objedu s Ašom i Izet. Navečer će se u velikojdvorani plesati i proširit će se vijest da sam odlučila postati Hat-orina svećenica. Pitala sam se hoće li Henuttawy povjerovati usestrinu laž.

»Prekrasno, zar ne?«

Poskočila sam jer nisam čula kad se Woserit približila. »Da,doista«, potvrdila sam.

»Reci mi, Nefertari. Kad gledaš u te gajeve, što vidiš?«

Oklijevala sam. Sunce je bilo točno iznad rijeke i ptice suletjele između visokih stabljika papirusa međusobno sedozivajući dok su muškarci u suknjama radili u poljima. »Vidimmali glineni model«, rekla sam. »Poput onih u grobnicama,samo što je ovaj ispunjen ljudima koji se miču.«

Woserit je podigla obrve. »Vrlo kreativno.«

Pocrvenjela sam i ponovno pogledala preko balkona kakobih vidjela ima li nešto što mi je promaklo.

»A što je s gajevima sikomore?« pitala je. »Kako tiizgledaju?«

»I oni su prekrasni«, rekla sam oprezno.

»Ali misliš li da su uvijek bili tako lijepi?«

»Ne kad su bili mladice«, nagađala sam. »Onda im se granenisu dodirivale i nisu oblikovale tunel koji sad oblikuju.«

77/393

Woserit je bila zadovoljna odgovorom. »To je točno. Tre-balo im je mnogo godina da narastu i naposljetku se saviju u tajoblik. Kad su tek posađene ovdje, ja sam bila tvoje dobi. Sjećamse da sam posjetila visoku svećenicu Hator i mislila da je njezinvrt iznimno ružan u usporedbi s našim vrtovima u Malkati.Tada nisam shvaćala da ona planira za budućnost. Razumiješ lišto govorim, Nefertari?«

Kimala sam jer sam mislila da razumijem.

»Ti si kao ta mlada sikomora. Veziri te gledaju i vide divlji inenjegovani vrt. Ali zajedno ćemo te oblikovati za budućnosttako da, kad te Ramzes pogleda, neće vidjeti mlađu sestru negoženu i kraljicu.«

Do tog je trenutka Woseritin glas bio nježan, ali sad jepostao čvrst. »Međutim, želiš li moju pomoć, to znači da ćešslušati moj savjet čak i kad ga ne razumiješ. U prošlosti samčula da si znala biti neposlušna prema svojoj dadilji. Ako te jabudem podučavala, neće biti neposluha.«

»Naravno da ne«, rekla sam brzo.

»I bit će trenutaka kad će ti se ono što ti govorim činiti pot-puno suprotnim savjetima tvoje dadilje, ali jednostavno ćeš mimorati vjerovati.«

Pogledala sam u nju kako bih otkrila na što je mislila i ob-jasnila mi je.

»Sigurna sam da ti je tvoja dadilja rekla da nikad ne lažeš.Ali kraljica mora naučiti biti vrlo dobra lažljivica u vezi mnogostvari. Jesi li spremna na to?« pitala me je. »Lagati kad moraš?Smiješiti se i kad nisi sretna? Moliti kad se čini da te bogovi neslušaju? Koliko ti znače mjesto na dvoru i Ramzesova ljubav?«

Pogledala sam vani iza gajeva sikomore do vrhovapješčanih dina koje su se dizale jedna iza druge. Ako je vjetar,koji je imao samo snagu daha, mogao napraviti brijeg, onda

78/393

zasigurno i ja mogu pretvoriti princezu u kraljicu. »Znače misve.«

Woserit se nasmiješila. »Hajde onda.«

Slijedila sam je u Menitinu garderobu i pokazala mi je nakožni stolac ispred zrcala. Kad sam sjela, stala je iza mene igledala moj odraz u ulaštenoj bronci.

»Znaš li što govore o tebi na dvoru?«

Susrela sam njezin pogled i odmahnula glavom.

»Da je na tebi najljepši tvoj osmijeh, a sada je vrijeme da ganaučiš koristiti. Pretvaraj se da sam ti stara prijateljica«, reklaje, »i da si me srela na tržnici. Kako bi mi se nasmijala?«

Premda sam se osjećala blesavo, široko sam se nasmiješila iWoserit je kimnula.

»Dobro. A sad sam izaslanik kojeg si upravo upoznala.Kako ćeš me pozdraviti?«

Ponovno sam se široko nasmijala i Woserit se namrštila.»Ti si poput lake djevojke iz harema Mi-Wer, sve daješ«, kritiz-irala me. »Počni polako. Još ga ne poznaješ.«

Pustila sam usne da se saviju prema gore, ali nisam otkrilazube. Ovog je puta Woserit kimala. »Dobro. Sad sam izaslanik iupravo sam ti dala kompliment. Kraljice Nefertari, nikad nis-am primijetio da su vam oči prekrasne nijanse lapisa. Kako ćešodgovoriti?«

Nasmiješila sam se tako da su mi se vidjeli svi zubi iWoserit je oštro rekla: »Ne tako brzo! Ženin osmijeh mora bitipolagan tako da muškarac zna da se mora potruditi za njega.Vidiš?« Woserit je pustila usne da se lagano saviju. »Sad mi dajkompliment.«

Smišljala sam kompliment. »Visoka svećenice Woserit,danas… danas izgledate divno. Zaboravila sam da imateprekrasnu tamnu kosu.« Dok sam govorila, Woseritin se

79/393

osmijeh širio, ali tek kad sam rekla prekrasnu tamnu kosu njez-ine su se oči fiksirale na moje i pokazala mi je cijeli osmijeh. Os-jetila sam iznenadnu vrućinu u obrazima.

»Vidiš?« rekla je Woserit. »Želiš da izgleda kao iznenađen-je. Želiš da se pita hoće li te potaknuti na pravi osmijeh tako dakad to učiniš, osjećat će se kao da je dobio poklon.« Uhvatila meza ruku i povela me kroz vrata.

»Gledaj«, rekla mi je.

Izašle smo u hodnik ispred njezine sobe i prošle kroz dvor-ište gdje su sluge obavljale teške poslove u vrtu. Čim su nas vid-jeli, skočili su na noge i naklonili se. Jedan je muškarac, koji jesudeći po kroju odjeće bio šef vrtlara, iskoračio pozdravitiWoserit. »Čast je vidjeti Njezinu Svetost u dvorištu. Počašćenismo vašom prisutnošću«, rekao je.

Woserit je lagano zakrivila usne. »Obavili ste prekrasanposao«, pohvalila ga je.

To je bila istina. Mirta i jasmin rasli su oko granitne Hator-ine fontane i pod stablima sikomore bile su raspoređene ka-mene klupe u skupinama kako bi hodočasnici Hatorinu hramuna njima mogli sjediti i razmišljati o njezinoj veličanstvenosti.

»Prekrasno je«, složio se mladi vrtlar. Woseritin se osmijehraširio. »Ali to je samo zato što je vaš odraz.«

Woserit se nasmijala do kraja. »Vrlo lijepo.«

Nasmijala se, ali mladić se nije smijao. Bio je omamljennjezinom prisutnošću i u očima mu je treperilo svjetlo noveočaranosti. »Idemo«, rekla mi je Woserit. »Pokazat ću ti voćn-jake.« Kad smo izašli iz dvorišta i ušli u gajeve, Woserit seokrenula.

»Gledao je za tobom sve dok nismo izašle iz dvorišta!«kliknula sam.

80/393

»Vidiš što sve osmijeh može učiniti? A moj čak nije nilijep.« Htjela sam je prekinuti no na moje je protestiranjeodmahnula glavom. »Istina je. Nije ni nalik na tvoj. Imaš zubebijele poput bisera i nijedan muškarac koji vidi tvoj osmijehneće ga nikad zaboraviti.«

»Ja mislim da onaj vrtlar nikad neće zaboraviti tvoj«, is-taknula sam.

»Zato što sam ga naučila koristiti«, rekla je Woserit. »Nedijelim ga naokolo poput starice koja seoskim mačkama be-splatno dijeli mlijeko. To je nešto što se mora kontrolirati, aposebice u tvom slučaju. Ti ga daješ svakome. Moraš naučiti bitipromišljenija.«

Pogledala je niz stazu i pratila sam njezin pogled doskupine muškaraca koji su brali smokve sa stabala sikomore.»Vidiš li nekog zgodnog?« pitala me.

Pocrvenjela sam.

»Nemoj se stidjeti. Na dvoru će biti mnoštvo muškaraca ineke će trebati uvjeriti da si im posebno sklona. Kako ćeš toučiniti? Pogledom«, odgovorila je. »Osmijehom. Dok budemoprolazili, želim da odabereš muškarca«, rekla je. »Neka osjetida je izabran. A onda neka ti se obrati.«

»Da ne koristim riječi?« pitala sam.

»Samo osmijeh. Onda, kojeg ćeš izabrati?« pitala jevragolasto.

Pogledala sam prema skupini muškaraca. Mladić tamnekose sjedio je i odvajao dobre smokve od loših. »Onog kojibroji«, rekla sam odmah.

Mislila sam da samo osmijeh neće potaći muškarca da mise obrati, ali ako mi ispadne narukvica… Brzo sam olabavilakopču i dok smo prolazile pokraj skupine radnika, uhvatila sampogled izražajnih očiju tamnokosog muškarca i polako se

81/393

osmjehnula. Kad su mu se oči raširile shvaćajući da sam seobratila upravo njemu, pustila sam narukvicu da padne.»Gospo!« Skočio je i dohvatio moju narukvicu. »Nešto vam jeispalo!« Podigao je narukvicu i pokazala sam mu svoj najširiosmijeh, kao što je Woserit učinila s vrtlarom.

»Baš sam nespretna!« Uzela sam narukvicu iz njegove rukedodirnuvši mu dlan vrhovima prstiju i skupina muškaracagledala je u tišini dok smo Woserit i ja nestale u šumarku.

Na obali Nila Woserit me pohvalila: »Sada više nisi hihota-vo dijete koje se smije svakom tko naiđe. Sad si žena koja imamoć. Nauči kontrolirati svoj osmijeh«, rekla je Woserit, »i moćićeš kontrolirati što muškarci misle o tebi. Dakle, kad idući putvidiš Ramzesa, što ćeš učiniti?«

Nasmiješila sam se tako da mi se vidio samo vrh prednjihzuba.

»Dobro. Sporo i rezervirano. Ne daješ mu sve jer ne znaškako će biti prihvaćeno. Do trenutka kad ga ponovno vidiš,možda će već odlučiti uzeti Izet za glavnu suprugu. Osim toga,ne želimo ni da Henuttawy otkrije da se nisi povukla. Nikad neželiš odati sve odjednom«, upozorila me. »Igramo delikatnuigru.«

Podigla sam pogled. »Kakvu igru?«

»Onu koju si igrala kad si ispustila narukvicu.«

Izlazeće sunce odražavalo se u Woseritinoj dijademi i uzlatnim sunčevim diskovima u središtu njezina čela mogla samvidjeti svoj preokrenuti odraz. »Sutra«, nastavila je Woserit,»počinje tvoja obuka. Ako Henuttawy pita neku od mojih ženašto radiš ovdje, mora izgledati kao da doista planiraš posvetitiživot Hator. Ne očekujem da se večeras pridružiš svećenicama uvelikoj dvorani, ali sutra ujutro Aloli će te pozvati u moje odaje itada ću ti objasniti kako ćemo dalje.«

82/393

Nakon što je sunce te večeri potonulo iza brežuljaka, Menit jesjela na rub mojeg kreveta. »Jeste li nervozni, gospo?«

»Nisam«, rekla sam iskreno, povlačeći pokrivač do grudiju.»Činimo ono što moramo. Sutra će mi Woserit reći kako ćuprovesti svoju godinu.«

»Na način koji dolikuje princezi, nadam se.«

»Čak i ako moram mahati brončanom posudicom od zoredo sumraka, ako zbog toga budem nedostajala Ramzesu, ondaće se isplatiti.

Idućeg je jutra Aloli tiho pokucala na vrata moje sobe i velike sujoj oči postale još veće kad me vidjela u dugoj plavoj Hatorinojhaljini. »Sad si doista jedna od nas!« uzviknula je i glas joj jeodzvanjao tihim hodnicima.

»Možda bismo trebale biti tihe«, predložila sam.

»Koješta! Već je gotovo zora!« Dala mi je ruku dok smohodale hodnicima. Bilo je tako rano da je morala nositi uljanulampu koja nam je osvjetljavala put sivim hramskim prolazima.»Onda, jesi li nervozna?« pitala me veselo i pitala sam se zaštosvi misle da bih trebala biti nervozna. »Još se sjećam svog prvogdana u hramu. Karijeru sam počela u Izidinu hramu.«

»S Henuttawy?«

»Da.« Aloli se namrštila. »Ne znam zašto je moja majka iz-abrala Izidin hram. Mogla je izabrati hram Mut, Sekhmet ili čakHator. Pitala bih je to da je još živa, ali umrla je kad mi je bilodeset godina. Provela sam pet godina s visokom svećenicombožice Izide. Donoseći joj vodu, lašteći joj sandale, uređujući jojkosu…«

»Je li to posao svećenice?«

»Naravno da nije!«

83/393

Na dnu hodnika otvorila su se vrata i neki je glas oštropovikao: »Tišina!«

»To je Serapis. Stara svećenica voli dugo spavati.«

»Zar ne bismo onda trebale biti tihe?«

»Tihe?« Aloli se nasmijala. »Ona će uskoro vječno zaspati.Trebala bi ustati i uživati u satima koji su joj preostali.« Došlismo do hodnika koji je završavao parom dvostrukih vrata i Alolimi je rekla: »Ostani ovdje.«

Nestala je u sobi, a ja sam čekala u hodniku ispod naslik-anog crteža Nila na Nebu. Kad sam bila mlađa, Menit mi jepokazala prsten zvijezda grupiranih oko crnila i ispričala mipriču o kravi-božici Hator koja je poslala svoje mlijeko nebes-ima kao stazu po kojoj će Ra ploviti svojom sunčevom barkom.Proučavala sam crtež pitajući se je li to isti put kojim su i mojiroditelji pošli prema nebeskih polja Jarua. Misli mi je prekinuloškripanje vrata i crvenokosa mi je svećenica dala znak: »Dođi.Primit će te.«

Pustila me u Woseritinu privatnu odaju i kad sam ušla usobu, pokušala sam skriti svoj šok. Oko žarovnika izdubljenog upodu pokrivenog pločicama stajala su tri stolca, a na jednom odnjih sjedio je Paser. Umjesto da mu je kosa zavezana u ozbiljniučiteljski čvor, sad je bila zavezana trakom od lapisa. Oko vratamu je visjela kartuša s izrezbarenom punom Ramzesovom titu-lom u zlatu.

»Možeš zatvoriti vrata, Aloli.« Svećenica je učinila što joj jerečeno i Woserit mi je pokazala prema sjedalu nasuprot sebe.»Nefertari«, počela je kad sam sjela, »sigurno si iznenađena štoovdje vidiš svojeg učitelja, posebice jer je nedavno postaovezir.«

Pogledala sam u Pasera kako bih vidjela koliko ga je prom-ijenila činjenica da je postao član faraonova dvora. Izgledao jedonekle drukčije zbog vezirske tunike koju je nosio.

84/393

»Paser sad ima mnogo novih dužnosti u palači«, objasnilaje Woserit, »ali pristao je nastaviti tvoje obrazovanje. Svakog ćejutra, prije nego se javi u dvoranu za prijeme, dolaziti u hram ipodučavati te jezicima koje si učila s njim.«

»U zoru?« začudila sam se.

»I ranije.« Paser je kimnuo.

»Zna da ga nećeš razočarati«, rekla je Woserit. »U eddubisi svladala sedam jezika. Po tome ćeš biti drukčija od Izet i bitćeš neprocjenjiva.«

Namrštila sam se. »Ramzesu?«

»Kraljičin posao nije samo rađanje djece«, odgovorio jePaser. »Posao joj je i razgovor s ljudima, sastajanje s vezirima tedočekivanje dostojanstvenika koji dolaze u palaču. Sa znanjemšasua, hetitskog i nubijskog, tko će biti najbolja osoba za zabavl-janje prinčeva?«

»Naravno, Henuttawy će šaptati u uho faraona Setija«,upozorila je Woserit. »A Izet jest prelijepa. Dvorjani je većobožavaju, a ona i Henuttawy su savršen par. Zabavne i lijepe…Ali ljepota ne znači i korisnost.«

»A ja bih trebala biti korisna princeza«, pitala sampovrijeđeno.

»Nadamo se da ćeš biti više od toga«, odgovorila jeWoserit. Trebat će više da postaneš glavna žena kad svi gledajuu Izet. To znači da ćeš se svakog jutra u zoru sastajati s veziromPaserom u ovoj sobi.«

»Tvojoj sobi?«

»Da, i dolazit ćeš pripremljena. Nadam se da nikad nećučuti da si bila nemarna ili neaktivna u radu. Paser mi je rekaoda je bilo situacija kad nisi dolazila na satove u eddubi. To seovdje nikad neće dogoditi. Kad završiš s nastavom, Aloli će tedočekati ispred ovih vrata i uputiti te u jutarnji ritual. Kad

85/393

završiš s dužnostima svećenice, naći ćemo se u velikoj dvorani isjest ćeš sa mnom, a ja ću te učiti kako se ponašati kad obje-duješ s dvorom.«

Woserit je vidjela moj pogled i dodala: »Nadam se da nemisliš da to već znaš.« Čekala je moj odgovor i odmahnula samglavom.

»Dobro. Kad završimo s obrokom, poći ćeš s Aloli do is-točnog svetišta gdje će te ona učiti svirati harfu.«

»Ali ja već znam svirati harfu«, pobunila sam se.

»Onako kako valja? Poput moje sestre ili Izet?«

»Ne, ali moj su talent jezici…«

»A sad će biti i harfa.«

Pogledala sam u Pasera kao da će mi on pomoći, ali lice muje bilo bezizražajno.

»Kad završiš s harfom«, nastavila je Woserit, »možeš sevratiti u svoju sobu učiti. Nakon toga očekujem da ćeš sepridružiti svećenicama u predvečernjem ritualu. Na kraju dana,želiš li se pridružiti svećenicama u večernjem obroku, možešotići u veliku dvoranu. U suprotnom, možeš uživati u mirnijemobroku u svojoj sobi.« Ustala je kako bi se oprostila s nama.»Znam da ovo zvuči kao mnogo učenja«, rekla je blago, »ali sveima svoju svrhu. Što si duže daleko od Ramzesa, više ćeš mu ne-dostajati. A mi ćemo imati više vremena da te preobrazimo izmladice u veliko stablo koje može podnijeti i najjače vjetrove.«

Kimnula sam kao da joj vjerujem, a kad je otišla, Paser mije tiho rekao: »A vjetrova će biti. Vjeruj joj, princezo.« Ustao je isa stola na drugom kraju sobe donio veliki model. Stavio ga jena stol između naših stolaca. »Znaš li što je ovo?« pitao je.

Nagnula sam se naprijed da bih bolje vidjela. Umjetnik jepažljivo izradio dugačku prostoriju s više od trideset stupovakoji drže krov s plavim pločicama od gline. Na jednom kraju

86/393

sobe nalazio se par brončanih vrata koja sam prepoznala izpalače. Na drugom je bilo uzdignuto i ulašteno postolje.Njegove su stube bile oslikane prizorima okovanih zarobljenikatako da bi faraon, svaki put kad bi se penjao na platformu, smr-skao neprijatelje pod pletenim sandalama. Na vrh podijapostavljena su tri prijestolja, svako od njih presvučeno zlatom.Premda su članovi dvora morali biti stariji od četrnaest godinada bi ušli u nju, odmah sam prepoznala prostoriju. »To je dvor-ana za prijeme«, rekla sam.

Paser se nasmijao. »Točno. Ali kako znaš ako nikad nisibila u njoj.«

»Jer prepoznajem vrata.«

»Svakog jutra ovuda ulazi faraon.« Paser je podigaotrščanu pisaljku sa stola i pokazao prema prednjem dijeluprostorije. »Prolazi pokraj vezira.« Pokazao je na dugački stolunutar modela koji je bio širok gotovo kao i prostorija. »Ondaveziri ustanu i naklone mu se. Nakon što prijeđe veliku udaljen-ost između vezira i podija, sjeda na prijestolje i u dvoranu sepuštaju podnositelji molbi. Svaki molitelj pristupa jednom odčetiri vezira i iznosi svoju molbu.«

»Bilo kojem veziru?«

»Da. Ako vezir nema autoritet kojim mu može pomoći,čuvari pretraže molitelja i dopušteno mu je pristupiti faraonu.Ali faraon nije sâm na podiju. Ondje su tri prijestolja.« Pokazaoje na tri zlatna stolca. »Danas četiri.«

»Za faraona Setija, kraljicu Tuyu, faraona Ramzesa i Izet.«

»Princezu Izet«, podsjetio me Paser. »A ovdje, na ovompodiju, odlučuje se o budućnosti. Hoćeš li biti kraljica poputTuye, nezainteresirana za sve, ali sreća svojeg iwiwa?« Učinilomi se da sam u njegovu glasu čula neodobravanje, ali nisam bilasigurna. »Ili ćeš biti kraljica poput svoje tete, mudra i oprezna,spremna da djelima, ako ne imenom, postaneš suvladar?«

87/393

Oštro sam udahnula, a dah kao da mi je zasiktao. »Nikadneću biti poput svoje tete! Ja nisam kurva.«

»To nije bila ni Nefertiti.«

Nikad nisam čula nikog osim Menit da izgovara njezinoime i pod jantarnim svjetlom praskozorja Paserovo je liceizgledalo odlučno i prkosno. »Tvoja teta nikad nije koristila svo-je tijelo da bi zapovijedala dvoranom za prijeme, bez obzira nasve što si čula.«

»Kako to znate?«

»Možeš pitati svoju dadilju. Ona je poznavala Nefertiti, a uTebi nema nikoga tko više voli tračanje.« Paser se moždanasmiješio no bio je ozbiljan. »Što misliš, zašto su ljudi tolerir-ali politiku tvoje tete, premještanje njihova kraljevskog grada,zabranu njihovih bogova?«

»Zato što je ona imala moć faraona.«

Paser je odmahnuo glavom. »Zato što je znala što narodželi i to mu je dala. Njezin je muž uzeo njihove božice pa je onapostala njihova zemaljska božica.«

»Hereza«, prošaputala sam.

»Ili mudrost? Znala je da je ono što njezin muž radiopasno. Da se narod pobunio, ona bi bila njihova prva žrtva.Spasila si je život tako što je impresionirala podnositelje molbiu dvorani za prijeme. Mogla je dati naslikati svoj lik na svakomzidu od Tebe do Memfisa, ali samo riječi mogu oblikovatimišljenje, a ona je sa svakim moliteljem utjecala na narod.«

Shvatila sam da stišćem ručke stolca od trenutka kad jePaser prvi put spomenuo moju tetu. Polako sam se opustila. »Iželite da ja to isto radim?« pitala sam ga.

»Ako želiš preživjeti. Ili možeš slijediti primjer kraljiceTuye«, rekao je. »Sve osim najjednostavnijih molbi možeš pre-pustiti mužu, ako pretpostavimo da te faraon Ramzes uzme za

88/393

ženu. Ali kao nećakinja heretika, mislim da nemaš tu opciju.Ako se nađeš na prijestolju u dvorani za prijeme, vrijeme kojeprovedeš ondje bit će jedino vrijeme koje imaš da bi utjecala nanarod. Kao što je to činila tvoja teta.«

»Egipat proklinje ime moje tete.«

»Nije to činio dok je bila živa. Znala je kako kontrolirativezire, kada govoriti, koja prijateljstva njegovati. Ali jesi li tivoljna naučiti te stvari?«

Naslonila sam se unatrag. »I postati poput Heretičkekraljice?«

»I postati živi igrač u ovoj partiji seneta.« Pokazao je naulašteni drveni stol. Vrh je bio podijeljen u tri reda od desetkvadrata i otvorio je drvenu ladicu kako bi izvadio izrezbarenikomad fajanse. »Znaš li što je ovo?«

Naravno da sam znala. »To je pješak.«

»Ima ih pet za svakog igrača. U nekim ih je igrama sedamili čak deset. Na neki način, poput dvora.« Pogledao je u mene.»Bit će dana kad će ti se činiti da igraš s više pješaka nego štomisliš da možeš kontrolirati. Drugih će dana biti manje pješakaza igranje. Ali na dvoru svaki dan završava isto: pobjeđuje prviigrač sa svim svojim pješacima na vlastitim kvadratima. Moratćeš naučiti koje dvorjane nadzirati, koje vezire premjestiti, kojeambasadore umiriti. A ona žena koja ih uspije sve namamiti nasvoje kvadrate, jednog će dana postati kraljica. Igra nije laka imnogo je pravila, ali ako si voljna učiti…«

Pomislila sam na Ramzesa na drugoj strani rijeke, kako sebudi u Izetinu krevetu i gleda je dok se priprema za jutro udvorani za prijeme. Što je ona znala o molbama? Kako mu jemogla na bilo koji način pomoći? Sa svakim potezom koji mePaser nauči, mogla bih biti bliže Ramzesu. »Da, voljna sam.«

89/393

Na usnama mu se počeo oblikovati osmijeh. »Onda ćešsutra ponijeti pisaljku od trske i papirus. Našoj obuci dodatćemo osmi jezik: akadski, jezik Asiraca. Za večeras možešprevesti ovo.«

Uzeo je svitak s pojasa i predao mi ga.

Izašla sam iz sobe, a ispred vrata me čekala Aloli.

»Što je bilo?« pitala me veselo. »Što učiš?«

Pratila sam zvuk njezinih grivni na nogama niz hodnik.Svećenice su bile budne i uskoro će početi jutarnji ritual.»Jezike«, odgovorila sam. Upravo sam trebala reći šasu, aliAloli je podigla ruku i rekla: »Tiho! Približavamo se unutarnjemsvetištu.«

Unutarnje je svetište bilo mračno i hladno poput grobnice.Nalazilo se u srcu hrama, a teški stupovi i zidovi bez prozoraštitili su ga od svjetla. Oltar od ebanovine uzdizao se u središtuprostorije; ulašteni crni kamen reflektirao je svjetlo treperavihbaklji.

»Što radimo?« prošaptala sam, ali Aloli nije odgovorila.Hodala je do prednjeg dijela prostorije gdje je polako kleknulaispred Hatorina oltara i ispružila ruke. Tiho sam je slijedila iučinila isto. Oko nas su svećenice u širokim plavim haljinamazauzimale položaje pružajući dlanove kao što je to Aloli učinila,kao da čekaju osjetiti kišu. Pregledavala sam prostoriju tražećiWoserit, ali kad je počelo recitiranje, a slatki valovi tamjana is-punili unutarnje svetište, nisam vidjela ništa osim oltara ispredsebe.

Majko Horusova. Ženo Raova. Stvoriteljice Egipta.Majko Horusova. Ženo Raova. Stvoriteljice Egipta.

Svećenice su ponavljale taj napjev i Aloli je pogledala umom smjeru da vidi razumijem li. Ponavljala sam s njom. »Ma-jko Horusova. Ženo Raova. Stvoriteljice Egipta.« Onda je netko

90/393

dodao: »Došli smo ti odati poštovanje«, i dok su žene spuštaleruke, Woserit je izašla iz istočnog prolaza odjevena u haljinu odzadivljujućeg materijala. Talasala se dok je hodala stvarajućidojam vode u slabo osvijetljenoj prostoriji. Kosa joj je bilapovučena unatrag Hatorinom krunom i po prvi put sam bila za-divljena njome. Podigla je posudu od alabastera iznad oltara, aonda je izlila ulje po ulaštenoj površini.

»Majko Horusova, Ženo Raova, Stvoriteljice Egipta, dajemti ulje života.«

Svećenice su ponovno podigle dlanove i Woserit je opralaruke u zdjeli s vodom. Zatim je nestala u zadimljenom hodniku.

»To je to?« pitala sam.

Aloli mi se nasmiješila. »Ujutro je oltar okrunjen uljem, anavečer visoka svećenica donosi kruh i vino.«

»Ali sve to, samo za malo ulja?«

Alolin je osmijeh nestao. »Ovo su obredi božice«, rekla jenepopustljivo. »Moraju se izvoditi svako jutro i svaku večer dabi Hator bila zadovoljna. Ti bi riskirala njezin gnjev tako da jojne iskažeš poštovanje?«

Odmahnula sam glavom. »Ne, naravno da ne bih.«

»Hatorini su obredi jednostavni, ali ništa u Egiptu nijevažnije od njih.«

Iznenadila me Alolina iznenadna ozbiljnost. U tišini smohodale kroz veći dio hrama. Kad smo došle do ulaza, usudilasam se pitati: »I što ćemo sad?«

Vedra Aloli se vratila. »Zar ti visoka svećenica nije rekla?Sad ćemo čistiti!«

Osjetila sam kako mi krv nestaje iz lica. »Misliš, s uljem ičetkama?«

91/393

»I platnom i limunima.« Prestala je hodati. »Zar nisi nikadčistila?«

»Svoje sandale«, rekla sam. »Kad bi bile blatnjave nakonlova.«

»Ali nikad pod, stol ili mozaik? Pogledala mi je lice i shvat-ila: »Nikad u životu nisi ništa čistila, je li tako?«

Odmahnula sam glavom.

»Nije teško«, obećala mi je veselo. »Svećenice to radesvakog dana prije poslijepodnevnog obroka.« Skinula je ogrtač isložila ga pod ruku. Ispod njega je nosila plavu haljinu kakvusam i ja dobila. »Čistit ćemo hodnik koji vodi prema gajevima.Tim putem prolaze muškarci s blatom na sandalama i prl-javštinom na suknjama. Svaka svećenica ima svoj hodnik, a ovajje moj!«

Koračala je naprijed, a ja sam je pratila. Nije mi bilo jasnozašto je tako vesela sve dok nije otvorila vrata koja su vodilaprema gajevima. Kad se sagnula i počela čistiti, radnici širokihprsa gledali su kako joj se haljina polako diže uz bedra. Nije seuopće potrudila pomaknuti se da je ne vide. Ja sam čučnula napločice na drugom kraju hodnika i povukla haljinu prekokoljena. Umočila sam komad platna u posudu mirisne vode ko-ju je ostavio sluga i njome nježno brisala pod.

»Bit će ti lakše ako se jednostavno sagneš.« Aloli se smijala.»Ne brini, nitko te neće gledati. Svi gledaju mene.«

Kad je prodorni zvuk truba poslao radnike njihovim kućamaizvan hrama, Aloli mi je dodala ogrtač.

Kad smo ušle u veliku dvoranu s visokim mozaicima božiceHator, miris pečene patke u zaparenim posudama umaka odnara ispunio je živahnu prostoriju. Svećenice koje su stigle prije

92/393

nas sjedile su u nanizanim redovima ulaštenih stolova odcedrovine.

»Gdje mi sjedimo?«

»Ti ćeš sjediti pokraj visoke svećenice.«

Vidjela sam Woseritinu krunu iznad glava čak i najvišihžena i kad nas je vidjela, lagano je kimnula. Sjela sam s njezinedesne strane, a Aloli lijevo od mene. Kad sam posegnula za svo-jom zdjelom, Woserit mi je oštro rekla: »Nadam se da u palačinećeš tako grabiti hranu.«

Pogledala sam oko sebe, uplašena da su svi čuli njezin ukor,ali druge nas svećenice nisu gledale.

»Ne smiješ grabiti u zdjelu poput majmuna«, rekla jeWoserit. »Počni tako da zasučeš rukave.« Pokazala mi je takoda je lijevom rukom profinjeno uhvatila rukav desne ruke dok jekretala prema juhi. A onda je pustila rukav da padne kad jeprinijela posudu ustima. Kad je otpila gutljaj, nije ostavila usnena zdjeli kao što bih ja vjerojatno učinila. Vratila je zdjelu na istinačin kako ju je i uzela. Oponašala sam što je Woserit učinila ikimnula je. »Bolje. A sad da vidim kako ćeš uzeti patku.«

Druge su žene zasukale rukave, uzimale su meso objemarukama i pohlepno ga komadale. Kad sam počela raditi isto,Woseritino se lice smračilo.

»To je prihvatljivo za obične svećenice, ali ti si princeza.«Podigla je rukav kao što je učinila i prije, zatim je držala mesoizmeđu kažiprsta i palca i polako ga grickala, a krpom koju jedržala u lijevoj ruci obrisala bi usta ako bi joj kapnuo umak odnara. »Šokirana sam da ovo nisi prije naučila, a sedam si godinasjedila za stolom ispod podija. Ali pretpostavljam da ti i Ramzesnikad niste pridavali pozornost ničemu osim jedno drugome.«

Postiđeno sam pognula glavu, a onda sam desnom rukomuzela pačji batak, kao što je ona učinila. Dodala mi je svoju krpu

93/393

i kad sam je upotrijebila da mi umak ne kapne na ogrtač, pogledjoj se smekšao. »Idući put kad dođeš u veliku dvoranu«, reklaje, »očekujem da poneseš stolnu krpu sa sobom. Neka ti je Men-it izreže od stare haljine.«

Kimnula sam. »I sjedni uspravno. I podigni glavu. Ništa odovoga nije tvoj osobni neuspjeh, Nefertari. Ovdje si da bi učila iupravo to radiš.«

Kad je obrok završio, pratila sam Aloli kroz hodnike do istočnogsvetišta. »Mislim da će mi se svidjeti ovdje«, slagala sam.

Aloli je koračala naprijed i njezin je dugi ogrtač fijukaonaprijed i nazad. »Čišćenje i rituali, naviknut ćeš se na njih«,obećala je. »A dok mi budemo vježbale harfu«, likovala je,»druge će svećenice dočekivati hodočasnike.«

Zaustavila sam se. »Ja jedina vježbam harfu?«

»Ne može cijeli hram vježbati harfu, zar ne?« okrenula seAloli. »Samo je nekoliko svećenica nadareno za to. Ja sam jednaod njih.«

Ušle smo u istočno svetište. Jako ulaštene plave i zlatnepločice prekrivale su zidove oblikujući prizore božice Hator kojasmrtnike uči pjevanju i sviranju.

»Dojmljivo, zar ne?« pitala je Aloli dok je hodala premamaloj platformi na kojoj su se nalazile dvije harfe, smještenepokraj dvaju stolaca. Kad mi se nasmiješila, pomislila sam našarana jer je imala obraze crvene poput svoje divlje kose. »Zaštone počneš?«

Sjela sam i odlučno odmahnula glavom. »Ne. Molim te.Htjela bih prvo tebe čuti.«

Aloli se smjestila na drveni stolac, a onda je nagnula harfutako da joj je bila naslonjena na rame. Sjedila je uspravno poputtrske, onako kako su i mene učili, s laktovima savijenima kao

94/393

kod ibisa koji se sprema poletjeti. Zatim je namjestila prste nažice i čudesna je melodija ispunila prostoriju. Zatvorila je oči i uodzvanjajućim zvucima svoje glazbe bila je najljepša i najeleg-antnija žena u Egiptu. Glazba je odjekivala praznom prostori-jom, isprva polako, onda žustro i zatim strastveno. Ni Izet iliHenuttawy nisu znale svirati takvom vještinom. Kad su joj seprsti zaustavili, opet sam prodisala. »Nikad neću tako svirati«,rekla sam, zapanjena.

»Ne zaboravi, tebi je trinaest, a meni sedamnaest godina.To će doći s vježbom.«

»Ali vježbala sam svaki dan u eddubi«, pobunila sam se.

»U skupini ili sama?«

Sjetila sam se svojih glazbenih lekcija s Ašom i Ramzesom izarumenjela sam se od pomisli koliko smo malo ostvarili. »Uskupini.«

»Ovdje ti neće nitko odvlačiti pozornost«, obećala je.»Nećeš već sutra svirati u faraonovoj vojnoj povorci, ali…«

Tako sam brzo skočila sa stolac da se srušio. »Kako to mis-liš? Kakvoj povorci?«

»Egipat ide u rat. Vojska će u povorci proći kroz Tebu.Sinoć smo dobili vijest.« Aloli se namrštila. »Zašto, gospo?«

»Paser mi nije ništa rekao! Moram se oprostiti s Ramze-som! Moram reći Aši…«

»Ali sad si u hramu. Svećenice na obuci ne izlaze iz hramagodinu dana.«

»Ja nisam svećenica na obuci!«

Aloli je uspravila svoju harfu. »Mislila sam da si ovdje dazauzmeš mjesto visoke svećenice?«

95/393

»Ne. Ovdje sam da bih bila daleko od Ramzesa. Woseritsmatra da se mogu naučiti ponašati poput kraljice i da će meRamzes uzeti za glavnu ženu.«

Aloline su se oči raširile poput lotosovih cvjetova. »Znači,zato te ja podučavam«, prošaptala je. »S flautom ili lirom si dioskupine. S harfom si sama na pozornici, dominiraš nad pub-likom svojom vještinom. A ako možeš dominirati velikom dvor-anom sama s harfom, zašto ne i dvoranom za prijeme sfaraonom?«

Odmah sam znala da Aloli ima pravo. Zato nas je Woserit ispojila. »Ali ja idem na tu vojnu povorku«, rekla sam, da me nebi odgovorila od toga.

Aloli je bila zbunjena. »Mislim da ti visoka svećenica nećedopustiti.«

Nisam više ništa govorila o povorci. Počele smo obuku, alija sam mogla razmišljati jedino o ratu i čim smo završile, pitalasam je gdje mogu pronaći visoku svećenicu. »Mogu te odvestido nje«, rekla je Aloli. »Ali neće joj biti drago da jeuznemiravaš. Ovo je njezino vrijeme za pisanje pisama.«

Pratila sam Aloli kroz hodnike hrama do dvaju drvenihvrata. »Per Međat«, rekla je.

»Piše u knjižnici?«

»Svakog poslijepodneva prije nego isplovi prema palači.«Oklijevala sam ispred vrata i Aloli se polako odmakla. »Možešpokucati«, rekla je nesigurno, »ali ne očekuj da će odgovoriti.«Podigla sam šaku i pokucala na vrata. Nije bilo odgovora pa sampokucala opet. Jedna su se teška drvena vrata otvorila.

»Što radiš ovdje?« pitala me Woserit. Skinula je Hatorinukrunu, a ruke su joj bile umrljane pijeskom i tintom.

96/393

»Došla sam s hitnom molbom«, rekla sam. Woserit jepogledala u Aloli i nikakvim znakom nije nijednu od nas dvijepozvala unutra. »Pretpostavljam da ti je rekla za povorku?«

»Da«, rekla sam očajno, »i došla sam pitati smijem li jojprisustvovati.«

»Naravno da ne.«

»Ali…«

»Sjećaš li se kad sam ti rekla da će biti situacija kad nećešrazumjeti moj savjet, ali ćeš ga ipak morati prihvatiti? I sjećaš lise da si se složila s tim?«

»Da«, promrmljala sam.

»Onda očekujem da je ova tema zaključena.«

Zatvorila je vrata. Okrenula sam se prema Aloli i nisammogla zadržati suze. »Da sam njegova žena, mogla bih ići u rat snjim.«

»U rat?« uskliknula je Aloli. »Ti si žena!«

»Zar je to važno? Mogla bih mu biti prevoditeljica.«

Aloli mi je stavila ruku oko ramena. »Za godinu dana,gospo, moći ćeš ga viđati koliko god budeš htjela. To nije takodugo kao što se čini.«

»Ali mislit će da se ljutim na njega«, usprotivila sam se.»Neće povjerovati da mi je zabranjeno vidjeti ga zato što samsvećenica na obuci. Ja sam princeza — princezi nije ništazabranjeno.«

»Osim ovoga. Dala si svoju riječ visokoj svećenici.«

»Ali ona ne razumije!« uzviknula sam.

»Kad sam bila u Izidinu hramu, razmišljala sam da pob-jegnem kako bih vidjela svoju majku i rekla joj kako mi jestrašno. Ili da pobjegnem do svojih ujaka i molim da me jedan

97/393

od njih primi k sebi. Ali nisam to učinila jer, ako bi me uhvatili,zauvijek bih bila izbačena iz svećenstva.«

»Ali zar to nije ono što si htjela?«

»Naravno da nije! Samo sam htjela pobjeći od Henuttawy.«

»Kako si onda uspjela?«

»Nisam. Visoka svećenica božice Hator je to učinila.Woserit me čula kako sviram na Opetovoj svetkovini i kad medošla pohvaliti, vidjela je koliko sam nesretna. I onda je dogov-orila da me kupi od Henuttawy.«

Duboko sam udahnula. »Kupila te kao roba?«

»Henuttawy me ne bi nikako drukčije dala.«

»I koliko je platila?«

»Istu cijenu kao za sedam muškaraca. Učinila je to zato štoje znala da mi je život s Henuttawy nepodnošljiv. Dakle, vidiš li,princezo? Bilo bi glupo da sam pobjegla. Božica je vidjela kolikosam nesretna i poštujući moj zavjet Izidi, oslobodila me tezmije.« Ispružila je ruku i potapšala me po koljenu. »Moraš is-puniti svoje obećanje božici Hator i ona će ti ispuniti želju.«

»Ali ja nisam dala nikakvo obećanje Hator.«

»Poštuj svoje obećanje Woserit. Visoka svećenica zna štoradi.«

Idućeg sam se jutra iznenadila kad sam vidjela Woserit unjezinoj sobi. Ona i Paser stajali su blizu žarovnika i šaptali, akad sam se ja pojavila, utihnuli su.

»Princezo Nefertari«, pozdravila me Woserit. Pitala sam sezašto nije u unutarnjem svetištu. »Znam koliko si žarko htjelaići…«

»Ne«, rekla sam čvrsto. »Pogriješila sam.«

98/393

Woserit je oklijevala, kao da mjeri moje riječi. »Kad si došlau ovaj hram, Nefertari, nadala sam se da ću te moći svakod-nevno podučavati. Ali sad kad moj brat ratuje u Kadešu, moratću provoditi više vremena u dvorani za prijeme. Nekad senećemo vidjeti danima. Možda čak i cijeli mjesec.«

Pogledala sam u Pasera koji je kimnuo. »Ja ću i dalje bitiovdje svakog jutra, kao i deseci svećenica.«

»A one će te podučavati kako im ja kažem. Nadam se da ćusvaki put kad pitam za tvoj napredak čuti da jezadovoljavajući.«

»Naravno«, obećala sam.

99/393

PETO POGLAVLJE

Slatki miris smokava - TEBA, 1282.pr. Kr.

Navikla sam se na rutinu u Hatorinu hramu. Menit bi meprobudila još u mraku prije zore i snena bih odjenula čistuhaljinu i zapalila stožac tamjana ispod majčina oltara. Kad bi sestožac pretvorio u prah, krenula bih kroz mračne hramske hod-nike do Woseritinih odaja. I baš kao što je Woserit rekla, rijetkosam je viđala.

Vezir Paser razlikovao se od učitelja Pasera. Naučio mekako na ispravan način pozdraviti Sumeranina i kako znati je lisumerski vojnik već prvi put ubio. »Ako nema dlake na licu, zn-ači da je pokazao svoje junaštvo zaklavši neprijatelja.« Želio jeda zapamtim običaje stranih naroda; da Sumerani svoje mrtvepokapaju na trščanim prostiračima i da Asirci više cijene perjeod bilo kojeg dragog kamena. Nekad bismo cijelo jutro posvetilipolitici. »Hetiti su jedina sila na svijetu koja može ustati protivEgipta«, tvrdio je Paser. »Nijedna zemlja nije važnija odHatija.« Zato sam naučila sve što sam mogla o kralju Muvatalijui njegovu sinu Urhiju. Naučila sam da su oba muškarca nosilašarene ogrtače i koristila mačeve izrađene od željeza. Crtala samkarte zemalja koje je Muvatali osvojio, uključujući Ugarit iSiriju.

»A grad Kadeš«, rekao je Paser ozbiljno, »nekoć je pri-padao Egiptu. Ali Heretički je kralj dopustio da ga Hetiti prisvo-je i danas njegove bogate luke — u koje dolazi roba sa Sjevernogmora — sve pripadaju Hetitima. Razumiješ li što to znači?«

»Znači da mi moramo naći dulje rute do Sjevernih mora zatrgovanje bjelokošću, bakrom i drvom za gradnju. Znači daHetiti prvi profitiraju od njih. Ali to će se promijeniti«, dodalasam. »Jer će ga faraon Seti i Ramzes vratiti!«

Paser si je dopustio osmijeh. »Tako je.«

»Ima li vijesti…«

»Nikakvih.«

Svaku sam večer čekala novosti i dvadeset sedmog danamjeseca koiaka faraonova se vojska vratila iz Kadeša. Glasnicisu trčali ispred vojnika s vijestima o njihovoj pobjedi i popisommrtvih i Menit me probudila prije zore da bi mi rekla da su Aša iRamzes preživjeli. S prozora istočnog svetišta vidjela sam Hat-orine svećenice kako se skupljaju na pristaništu. Njihovi poja-sevi ukrašeni draguljima treptali su na suncu, a haljineotvorenih prednjica otkrivale su grudi prekrasno obojenekanom. Aloli mi se pridružila na prozoru. »Zar nećeš sudjelovatiu proslavi?« pitala sam je.

»Visoka svećenica naložila mi je da ostanem ovdje stobom.«

»Zašto? Zar misli da ću pobjeći?«

Aloli se vragolasto nasmiješila. »Zar ne bi?«

»Ne«, rekla sam tiho. »Ne bih.« Ispod nas su svećenice up-ravo prelazile rijeku i svijetlotirkizna jedra Hatorinih brodovapočela su nestajati iza gajeva sikomore. Okrenula sam se premaAloli. »Sjećaš li se kad sam tek došla u ovaj hram?«

»Naravno. S tim velikim zelenim očima izgledala si poputpreplašene mačke. Nisam mislila da si doista princeza.«

Bila sam iznenađena. »Zašto?«

»Zato što sam znala da princeza Nefertari ima gotovotrinaest godina, a ti si izgledala kao da ti je osam ili devet.«

»Ali sjećaš li se da si mi rekla da si čula mnogo o meni?«

»Kako da ne.« Aloli je otišla od prozora i zauzela svojemjesto pokraj harfe. »Čula sam da ste ti i faraon Ramzes odlični

101/393

prijatelji. I kad je došla vijest o njegovu braku, dvor je pret-postavio da će oženiti tebe.«

»Ali imala sam dvanaest godina! I ja sam nećakinjaHeretičkog kralja.«

Aloli je slegnula ramenima. »Svi su vjerovali da će to faraonRamzes zanemariti. Nitko nije mogao ni zamisliti da će dovestiharemsku djevojku na podij. Zato smo, kad si došla u ovajhram, mislili da se možda nisi htjela vjenčati.«

»Ne. Nije me nikad pitao. Čim je Ramzes okrunjen, Henut-tawy je otišla faraonu Setiju i založila se za Izet.« Rekla samAloli za Woseritinu teoriju, da je vjerovala da Henuttawy po-maže Izet na putu prema kruni u zamjenu za nešto. »Ali što bito moglo biti?«

»Moć«, rekla je Aloli brzo. »Zlato. S te dvije stvari mogla biizgraditi najveći hram u Tebi, veći od Hatorina. Hodočasnici bisigurno dolazili samo da vide njegovu veličanstvenost.«

»I ostavljali svoje bogatstvo kao darove«, složila sam se.Pomislila sam na Ramzesa i osjetila toplinu u obrazima. »Nemogu zamisliti da se udam za ikog drugog osim za Ramzesa«,priznala sam.

»Onda nije dovoljno samo učiti harfu«, rekla je. »Želiš lipostati glavna supruga, morat ćeš znati zadovoljiti muškarca.«Aloli je ustala i srebrne narukvice koje su zvečale dok bi hodala,kliznule su joj niz ručni zglob. »Izidin je hram bio pun Henut-tawynih muškaraca«, objasnila je. »Pod uvjetom da su bogati,sve ih je primala. Hetite, Asirce… U tom sam hramu naučila višenego samo kako ugoditi Izidi. Trebaš naučiti sve tajne koje Hen-uttawy uči Izet.«

Bila sam posramljena. »Na primjer?«

»Na primjer, kako zadovoljiti muškarca ispod njegovesuknje. Kako mu svojim ustima pružiti zadovoljstvo.« Oči su mi

102/393

vjerojatno izdale misli jer je Aloli dodala: »Ti ćeš biti razlikaizmeđu Tebe kojom vlada Henuttawy i Tebe kojom vladaWoserit.«

Na pomisao o Henuttawy kako vlada Tebom, postala samsavršena učenica. Nikad nisam kasnila, rad mi nikad nije biomanjkav i ubrzo sam mogla zaploviti u Asiriju i preživjeti samosa svojim znanjem akadskog. Paseru nije bila jasna brzina ko-jom sam svladala taj jezik, ali prava je istina da sam ga vježbalakud god bih pošla; u kupkama, po dvorištu — čak sam se i namajčinom oltaru molila Mut na akadskom. Moje lekcije s Alolitakođer su postale intenzivnije, kao da je svećenica mogla pren-ijeti vlastiti talent u sviranju harfe u moje ruke. Vježbanjem sampostala dovoljno kompetentna i, u slučaju da kraljica ikad pro-zove moje ime na dvoru, ne bih se osramotila pred velikomdvoranom. Izet se uvijek ponosila svojim talentom za glazbu, alisad sam shvatila da to, uz vrijeme i strpljenje, i nije tako teško.

Ipak, harfa nije bila razlog zbog kojeg sam dokasna ostajalau istočnim odajama. Jednog je dana Menit primijetila: »Čini seda uživate u glazbi, gospo.« Sakrila sam crvenilo iza perjalepeze, a idućeg dana kad mi je Menit pohvalno rekla: »Nasvakoj lekciji ostajete sve duže i duže«, konačno sam joj otkrila:»To je zato što mi Aloli govori i o nekim drugim stvarima osimharfe.«

Menit je prestala puniti vrč od alabastera parfemom i vrat-ila se s balkona u sobu. »Što vas još uči?« pitala je bezoklijevanja.

Spustila sam olovku od trske. »Druge stvari. Primjerice, štotrebam činiti prve bračne noći.«

Menit je jauknula.

»Moram znati sve! Izet sve zna«, dodala sam brzo.

103/393

»Vi niste djevojka iz harema!«

»Nisam. Ja sam princeza iz obitelji koja je izbrisana izpovijesti. Znaš isto kao i ja što će značiti ako postanem glavnažena. Ime moje obitelji opet će se upisati u svitke. To će spasitimoju obitelj i sve će nas spasiti od Henuttawy. Možeš li zamislitiTebu u kojoj je Henuttawy jednako moćna kao i kraljica?«

»Naravno da ne, gospo. Ali da vas svećenica Aloli uči takvestvari…«

»Zašto ne ako će nam to donijeti sigurnost? Ako će održatiime moje majke na životu?« Pogledala sam u svoj razbijeni ol-tar. Premda je dvorski kipar učinio sve što je mogao, još uvijeksam vidjela tanku crtu gdje je vrat bio odlomljen od tijelabožice. »Ti ćeš uvijek biti moja mawat«, obećala sam joj. »Aliimala sam drugu majku koja je dala život za mene. A što sam janjoj dala? Što joj je Egipat dao? Kao glavna žena mogla bih sepobrinuti da nikad ne bude zaboravljena; da mi ne budemonikad zaboravljeni«, ispravila sam se. »Moja je obitelj vladalaEgiptom više od stotinu godina, a ne postoji niti jedan posmrtnihram po kojem će biti zapamćeni! Ali ja bih mogla izgraditijedan u brdima za tebe i za svoje roditelje.« Topli je vjetar donioslatki miris smokava sa sikomorinih stabala vani i udahnulasam ga. Menit je uvijek govorila da je moja majka voljela mirissikomore. »Mnogo je razloga zašto da postanem glavna žena.Ali što ako me Ramzes ne voli?«

Menitino se tvrdo lice smekšalo. »Uvijek vas je volio.«

»Kao sestru«, usprotivila sam se. »Ali što ako me ne moževoljeti kao ženu?«

Kad je došla sezona šemua, dvor se pripremao za godišnjiodlazak prema sjeveru do palače Pi-Ramzes gdje će zagušujućuvrućinu Tebe ublažiti svježi oceanski povjetarci. Prvi put se do-godilo da neću ploviti u flotili jarko obojenih brodova niti stajati

104/393

na palubi s faraonovim zlatnim barjacima koji vijore iznadmene na toplom suncu paunija. Stajala sam na balkonu svojesobe i zamišljala svijet kako plovi dalje od mene, a sa mnom os-taje jedino Tefer. A čak ni on nije bio od velike koristi jer je svevrijeme provodio naganjajući miševe po poljima. Nisam mu tre-bala. Nikome nisam trebala.

»Što vam je?« pitala je Menit s vrata. »Svako poslijepodnedolazite ovdje. Ovi se gajevi nisu ništa promijenili od jučer.«

»Sve propuštam! Kad dođe tot i počne nova godina,propustit ću i Svetkovinu mrtvih.« To je jedina noć kad sečovjekovi akhu mogu vratiti u zemlju živih i uživati u zemaljskojhrani koja im se donese.

Ali Menit je vragolasto odmahnula glavom. »Mislim danećete propustiti Svetkovinu. Jučer sam vidjela visoku svećen-icu dok ste vi vježbali harfu. Rekla je da će za dva mjeseca bitigodina dana otkad ste otišli s dvora i da ćete uskoro…« Menit jezastala kako bi povećala dojam. »Biti spremni za povratak.«

Desetog dana tota, Menit me tjerala iz kreveta. »Gospo, visokasvećenica čeka!«

Ustala sam i obrisala san iz očiju. »Molim?«

»Danas nećete učiti s vezirom nego vas visoka svećenicaželi vidjeti!«

Požurile smo do zrcala i strpljivo sam sjedila dok mi jeMenit nanosila šminku. »Upotrijebit ćemo malahit«, odlučila jei otvorila posudu skupog zelenog praha. Zatvorila sam oči dokmi ga je nanosila na kapke. Provela je više vremena nego inačeocrtavajući mi oči kajalom. Kad je Menit izvadila moju periku izkutije, vidjela sam da joj je dodala zelene perle od fajanse.»Kako…«

»Za ovu prigodu«, rekla je zadovoljno.

105/393

Otkad sam stigla u Hatorin hram, Woserit me rijetkoviđala. Tada mi je bilo trinaest, ali za mjesec dana navršit ćučetrnaest godina. Menit mi je četkicom za kajal kanirala nokte,a kad mi je dala haljinu, vidjela sam da je nova. Ustala sam iMenit je zadržala dah. »Sad ste žena«, rekla je kao da jedvamože vjerovati. Suzila je svoje male oči dok mi je proučavalalice, haljinu, nokte. Kad je došla do mojih sandala, lice joj seizgladilo i rekla je jednostavno: »Spremni ste.« Glas joj se daviou suzama i čvrsto me zagrlila: »Sretno, moja gospo.«

»Hvala ti, mawat.« Povukla sam se od nje kako bih jepogledala u oči. »Hvala ti«, ponovila sam. »Ne samo zato što sidošla ovdje sa mnom nego… nego za sve.«

Menit je ispravila ramena. »Idite. Idite prije nego što seona predomisli!«

Woseritina soba nije bila daleko od moje, ali ipak, put donje nikad se nije činio dužim. Gledala sam oslikane zidove s pri-zorima Hator i Raa i pitala sam se hoće li ovo biti jedan odposljednjih puta kad ću ih vidjeti. Na vratima Woseritine sobe,sluškinja mi se naklonila. »Visoka svećenica vas čeka, gospo.«

Otvorila je vrata i unutra je Woserit sjedila za svojim sto-lom okružena cvijećem za tot i novu godinu. Jarki cvjetovi bilisu raspoređeni u vazama od fajanse i ljiljani su zamirisali cijeluprostoriju. Podigla je pogled prema meni i kad me vidjela, izrazna njezinu licu promijenio se od duboke iznenađenosti dozadovoljstva.

»Nefertari?« Ustala je od stola i došla do mene. »Pogledajte obraze«, oduševljeno je rekla. »Ispunili su se! A tvoje oči…Nikad nisam primijetila kako su lijepe. Doista, apsolutno suprekrasne.« Tražila je da se okrenem prvi put, zatim drugi put itreći put je uzviknula: »Pogledaj kako si se promijenila!« Is-pružila je ruku i stisnula stražnju stranu haljine kako bi mi vid-jela obrise struka i grudi. »Dosta je ovih bezobličnih

106/393

pokrivača«, objavila je. »Želim da te Menit izmjeri za novehaljine. Dok sam ja bila zauzeta, ti si izrasla u pravu ženu! KadIzet postane velika i debela s Ramzesovim djetetom, ti ćeš jošuvijek biti mršava i lijepa«, obećala je Woserit. »I nikad nećešjadikovati. Mogu ti obećati, Ramzesu će jednog dana dojaditinjezino zanovijetanje.«

»On je ne voli?« pitala sam brzo.

Woserit je podigla obrve. »Nisam to rekla.«

»Ali što mu se sviđa na njoj ako zanovijeta?«

»Oh, zna ona biti šarmantna kad to želi i doista je prelijepa.Ali njezin šarm i ljepota bit će mnogo manje privlačni kad je zaosam dana od danas bude mogao usporediti s tobom.«

»Na Svetkovini mrtvih?« uzviknula sam.

Woserit je kimnula. »Da. Mislim da smo spremni za našpotez.«

107/393

ŠESTO POGLAVLJE

Svetkovina mrtvih - 1281. pr. Kr.Kad smo osamnaestog dana tota završili s lekcijom, Paser jespustio olovku od trske i pitao me: »Jesi li spremna zaSvetkovinu mrtvih večeras?«

»Da.« Pokušala sam prikriti uzbuđenje. »Dadilja mi je pri-premila zdjelu s hranom za hram faraona Setija i drugu zdjeluza…«

»Nisam mislio na hranu«, prekinuo me Paser. I u glasu muse osjetila ironija kad je dodao: »Siguran sam da će faraonoviakhu kao i tvoji biti vrlo sretni s darovima koje im doneseš.Zanimalo me je li te itko pripremio na šok odlaska na dvor«,rekao je oprezno. »Posebice zato što nećeš ostati ondje.«

»Jest«, rekla sam tiho. »Woserit me upozorila da ću moćivrlo kratko razgovarati s Ramzesom.«

Paser je s druge strane stola kimnuo. »I nećeš ostati na trinoći opijanja. Osim ako ne želiš vidjeti Henuttawy kako pos-rće«, rekao je ispod glasa dok je ustajao. Nasmijala sam se jersam čula iste priče o Woseritinoj starijoj sestri. »Nefertari«,rekao je Paser ozbiljno, »uskoro će naše lekcije postati rjeđe. Akako faraon Ramzes bude sve više uključen u rad u dvorani zaprijeme, tako ću biti i ja. Osim toga, nema još mnogo toga štobih te mogao naučiti. Već si izvanredno svladala svih osamjezika koje smo učili.« Ispratio me do vrata Woseritine sobe.»Ali nadam se da si prihvatila Woseritin savjet. Woserit jemudra žena i ako itko može isplanirati nečiji put do prijestolja,onda je to ona.«

»A ne Henuttawy?« pitala sam znatiželjno.

»Henuttawy zna varati i lagati. Možda je naučila Izet kakoobmanuti nekoga, ali ta će se magija opčaranosti prije ili kasnijepotrošiti.«

»Zar to ne radim i ja? Varam i obmanjujem?«

»Tako što se držiš podalje od faraona Ramzesa?« pitao jePaser. »Ne. Jednostavno ga podsjećaš na prijateljstvo koje muje nedostajalo.«

Kad sam ušla u svoju sobu, iznenadila sam se vidjevši iWoserit i Aloli. Stajale su s Menit gledajući dva para sandala.»Ovaj par s debelim petama i pletenim zlatom«, odlučila jeWoserit. »Večeras će hodati, ali ne želimo da izgleda kao pa-stirova kći koja pješači po brdima.«

Aloli mi se prva obratila. »Jesi li spremna?«

Kimnula sam, premda sam znala da jedini ogrtač s kapul-jačom koji imam nikako neće odgovarati sandalama koje jeWoserit upravo odabrala za mene. Svetkovina mrtvih uvijek jepočinjala hodočašćem do posmrtnog hrama faraona Setija uTebi. Nakon što bi odali poštovanje Setijevim precima, bilo namje dopušteno odnijeti hranu u posmrtne hramove vlastitih akhu.Moja obitelj nije imala posmrtni hram. Svake sam godine išlavidjeti Horemheba koji je ukrao hram mojeg djeda u graduĐametu i učinio ga svojim uklonivši lica članova moje obitelji sazidova — s iznimkom jedne jedine slike moje majke. Hodočašćebi počelo nakon zalaska sunca i premda su noći u mjesecupaofiju bile tople, u hramovima je bilo hladno i vlažno. Što daradim bez prikladnog ogrtača? Pogledala sam u Menit. »Što ćuodjenuti?«

»Visoka svećenica bila je vrlo ljubazna i dala ti ovo«, reklaje Menit i pokazala prema prekrasnom bijelom ogrtaču na kre-vetu. Kapuljača je bila obrubljena krznom, a široki rukavi bili suraskošno ukrašeni. Zajedno sa sandalama koje je odabralaWoserit, bit ću bijelo-zlatna vizija u tmini grobnica.

»Ova bi ti svetkovina mogla promijeniti život«, rekla jeWoserit. »Menit je prilagodila jednu od mojih haljina za tebe.«Otišla je do kreveta i podigla ogrtač otkrivši mrežastu haljinu s

109/393

perlama od fajanse. »Perle od lapisa slagat će ti se s očima. Kadse vratim«, rekla je uputivši se prema vratima, »očekujem daćeš biti spremna.«

Otišla je i ja sam krenula do kreveta. Nikad nisam nosilanešto tako delikatno i otkrivajuće.

»To je rijetka haljina«, rekla je Aloli. »Nikad nisam vidjelada ju je visoka svećenica ikome dala, čak ni na popravak.Podigni ruke.«

Skinula sam haljinu i učinila kako mi je rečeno. Aloli mi jenavukla haljinu preko glave dok ju je Menit povlačila prekobokova. Zatim sam odjenula ogrtač i sjela ispred zrcala.

»Nećemo vam stavljati lapis na kapke«, rekla je Menit.»Previše je taman za grobnice.« Otvorila je posudu zlatnogpraha i pomiješala ga s uljem. »Čak i ako vam nitko ne moževidjeti kosu ispod tog ogrtača«, obećala je, »ipak će vam vidjetioči.«

Kaniranje noktiju potrajalo je do zalaska sunca i Menit jeposvetila posebnu pozornost dizajnu na mojim stopalima. U zr-calu je u mene zurila vizija od zlata. Nježna bjelina Woseritinaogrtača uokvirivala mi je lice, a krzno mi je isticalo obraze. Kadsu se vrata moje odaje otvorila, čula sam polagani uzdah.

»Veličanstveno.«

Woserit je zakoračila naprijed i vidjela sam njezin odraz uulaštenoj mjedi. Nosila je dugu bijelu haljinu stisnutu uz bokovepojasom od ulaštenog lapisa. Ogrtač koji joj je dosizao do gležn-jeva bio je porubljen nitima najljepšeg mogućeg tirkiza, a zlatnakrava s očima od lapisa pričvršćivala ga je na njezinu vratu.Kosa joj je bila počešljana na jednu stranu tako da je svatko tkoje stajao iza nje mogao vidjeti protuuteg menata koji je nosilasvaka Hatorina svećenica. Sveta ogrlica bila je izrađena od fa-janse i završavala je zlatnim amuletom koji je čuvao svoju vlas-nicu od zla. Nije bilo nijednog dijela Woserit koji nije bio

110/393

izvanredan, od njezinih zlatnih nožnih grivni do prozirnehaljine. Okrenula sam se na stolcu kako bih je bolje vidjela.»Izgledaš prekrasno«, prošaptala sam i iznenadila sam se kadsam shvatila da je jednako lijepa kao i njezina sestraHenuttawy.

»Trebala bih isto reći za tebe.« Pokazala mi je da ustanem izatim me pregledavala dok sam se okretala. Podigla je rub mo-jeg ogrtača kako bi vidjela što mi je Menit učinila sa stopalima,a onda je promrmljala svoje odobravanje. »Moraš paziti da nepokriješ kanu prašinom«, rekla je. »I ne vuci stopala kroz pije-sak. Večeras hodaj pažljivo.« Navukla mi je kapuljaču ogrtačapreko čela i Aloli mi je namjestila pletenice, jednu preko svakogramena.

Zurila sam u svoj odraz u zrcalu i nisam prepoznala ženukoja me gledala. To je bila vrsta žene koja svoje vrijeme provodiu kupeljima, tračajući s prijateljicama i kupujući perle od trgov-aca u palači.

»Aloli, vrijeme je da se i ti spremiš«, rekla je Woserit. »Ti iMenit obavile ste izvrstan posao.«

Kad su Aloli i Menit otišle u svoje odaje, Woserit je sjela.Izgledala je napeto. Kasnije ću saznati da je protekla godina namnogo načina bila lakša za mene nego za nju. Ja sam samo tre-bala učiti i upijati informacije oko sebe poput trske, dok je onamorala pripremati, kovati zavjeru i planirati. Znala je posljediceneuspjeha dok sam ja samo mislila da ih znam. Ali unatoč svojnjezinoj velikodušnosti — dala mi je svoju sobu u palači, držalame u Hatorinu hramu, dogovorila mi Pasera za učitelja i osigur-ala mi odjeću — nikad nije tražila ništa zauzvrat. Kad sam čulada Menit navlači svoju usku lanenu haljinu, tiho sam pitala:»Što sam ti dužna za sve ovo?«

Osmijeh se pokazao na Woseritinim usnama. »Ja nisampoput Henuttawy«, rekla je. »Ništa mi ne trebaš otplatiti.«

111/393

»Ali sav ovaj trud i vrijeme koje si uložila u mene. Zašto?Zbog čega?«

»Izrasla si u zrelu i pametnu ženu«, rekla je i doimala sekao da joj je drago što sam to pitala. »Očekujem da ćeš zauzetiIzetino mjesto i pobrinuti se da Henuttawy nikad ne postanemoćna koliko bi ona htjela. To očekujem«, rekla je odlučno.»Tebu koja ne pleše onako kako Henuttawy svira i ništa drugo.«

Mislila sam da mora biti nešto više, ali rekla je samo to. Pit-ala sam se hoće li se jednog dana pojaviti veći račun.

Krenuli smo kad je sunce potonulo iza brežuljaka i došli smo dopristaništa ispred Hatorina hrama dok je voda u nestajućemsvjetlu poprimala duboku boju vina. U brodu prepunom Hat-orinih pjevačica, isplovili smo prema posmrtnom hramu koji jefaraon Seti podigao za svoje akhu. Poput palače, i hram je bioizgrađen na zapadnoj obali jer na njoj sunce svakog dana umirei počinje putovanje u zagrobni život. Trinaest sam godina išla sdvorom na hodočašće do Setijeva hrama, ali ovaj je put bilodrukčije. Kad sam ugledala treperava svjetla na suprotnoj obali,u trbuhu sam osjetila nervozu kakve nikad prije nije bilo. Menitje stajala pokraj mene na pramcu i podigla mi kapuljaču tako dami je krzno uokvirivalo lice.

»Delikatno«, rekla je dok se spuštao mrak. »Nježno.«

Puni mjesec odražavao se na Nilu i sjetila sam se nečeg štoje Woserit rekla. Kad Izet postane velika i debela s Ramzeso-vim djetetom, ti ćeš još uvijek biti mršava i lijepa. Nadglasavšibuku prskanja vesla, pitala sam Menit: »Što ako je Izet većtrudna?«

»Onda je to razlog više da je učini kraljicom«, rekla je.»Ramzes ima sedamnaest godina. Ove će godine izabrati svojuglavnu suprugu.«

112/393

Dok je brod klizio u pristanište, Woserit se obratila u momsmjeru. »Pretpostavljam da je dvor već stigao, ali obredi nećepočeti bez nas. Ili bez Henuttawy«, dodala je. »A možemo pret-postaviti da će ona kasniti.«

Sluge iz palače, koji su nas čekali na obali, držali su baklje ivodili nas kroz tamu. A ispred, u dvorištu posmrtnog hrama,tisuće lampi osvjetljavale su njegove visoke pilone bacajući sjajpo oslikanim zidnim slikarijama. U jednom prizoru Ozirisa,princa bogova, ubija njegov brat Set. Pod svjetlima trščanihbaklji vidjela sam kako Set siječe Ozirisovo truplo i baca njegovedijelove u Nil. Malo dalje slikar je prikazao Ozirisovu ženu Iziduodjevenu u istu grimiznu haljinu kakvu je nosila i Henuttawy.Na zidu je prikazana kako traži na sve strane, skuplja komadetijela svog muža i ponovno ih spaja kako bi ga oživjela. Iznadvrata hrama naslikan je posljednji prizor. Uskrsli Oziris dao jeIzidi dijete. To je Horus, bog neba s glavom sokola koji osvećujeoca uništivši Seta. Nakon što je prognan, Set se pridružio bogu sglavom šakala, Anubisu, u podzemnom svijetu. Oni koji suprešli u zemlju mrtvih morali su proći Anubisov sud prije negošto bi postali akhu. Pitala sam se koliko je mojih predaka prošlotaj sud i hoću li ikad ponovno vidjeti svoju majku.

Kako smo se približavali otvorenim vratima, pjevanjeAmonovih svećenika postalo je glasnije. Woserit se okrenulaprema meni. »Drži se mene, čak i dok stavljam darove ispredmojih akhu. A kad moje svećenice počnu himnu Hator, stanikraj mene. Večeras će u hramu biti stotine ljudi. Želim da budešondje gdje te Ramzes može vidjeti.«

Menit mi je uputila pogled upozorenja i obećala sam da ćuse držati Woserit.

»Ovdje smo kako bismo podsjetile Ramzesa na ono što muje nedostajalo«, nastavila je Woserit dok smo hodale. »Ako pre-više daš, bit će kao da nikad nisi ni otišla. A ako te itko pita

113/393

zašto nisi odjevena u Hatorinu haljinu, reci da nisi sigurna želišli postati svećenica…«

»Posebno Ramzesu«, rekla je Aloli. »Daj mu do znanja danisi sigurna gdje pripadaš.«

Mislila sam da će se Woserit ljutiti što je prekinuta, alisamo je kimnula. »Tako je. Dovoljno je inteligentan da sâmzaključi.«

Nije mi bilo drago tako varati Ramzesa, ali zar u tome nijebilo i istine? Što će drugo biti u mojoj budućnosti jednom kad semoje nasljedstvo potroši i kad izgubim svoje mjesto na dvoru? Aako me on ne želi, koji je smisao braka? Tko bi drugi ikadmogao podijeliti moju ljubav prema jezicima i lovu? U tom bihslučaju doista mogla postati svećenica. Osjetila sam kako mi seželudac stišće dok smo prolazili kroz vrata hrama i u tamnosvetište koje je faraon Seti izgradio za sebe i svoje pretke. Nasvakom su zidu bile važne slike njegove obitelji. Tu je bioRamzes I., general koji je izabran za faraona kad je Horemhebshvatio da će umrijeti bez nasljednika. Bio je tu i faraon Seti sasvojom mirnom, skromnom kraljicom koja je stajala uvrtovima, daleko od dvorske politike. Naslikano je i rođenjeRamzesa II. i njegova vatrenocrvena kosa. Moja je obitelj sjedilana egipatskom prijestolju naraštajima. Zašto oni nemaju takavspomenik?

»Prestanite razmišljati«, šapnula je Menit dok smo hodale.»Razmišljanje će vas uzrujati.«

Umirila sam usne dok smo ulazili u istočno svetište.Amonovi svećenici završili su s pjevanjem i stotine dvorjana is-punile su prostoriju. Okrenuli su se kako bi vidjeli Woseritinulazak i mene je spopala iznenadna potreba da se sakrijemdublje ispod krzna svojeg ogrtača. Tamjan je punio prostorijukao i miris vlažne hladnoće zidova koji nikad nisu bili izloženisunčevoj svjetlosti. Pratila sam Woserit do vrha prostorije gdje

114/393

je njezina svećenica počela himnu Hator. Woserit je zakoračiladalje od žena i zdjelu koju je sa sobom ponijela iz hrama stavilaispred kipa Ramzesa I. U slabo osvijetljenoj prostoriji moglasam vidjeti sjaj krune faraona Setija, a pokraj njega Ramzesovuplavo-zlatnu krunu. Bio je viši. I zgodniji nego što sam ga sesjećala. Nemes kruna uokvirivala je mršavo lice s dugačkim ja-godicama i jakom vojničkom vilicom. Razdvajao nas je njegovdjed u obliku golemog granitnog kipa obasjanog zlatnimsvjetlom. Vidjela sam Izet kako stoji pokraj njega i svjetlucavuprincezinu dijademu na njezinu čelu, ali nije bilo traga Henut-tawy. Menit je to također primijetila i zavrtjela glavom. »Kasnikao i obično.«

»Tako privlači pozornost«, rekla sam. Počela sam shvaćatiigre koje žene igraju. Glasovi Hatorinih pjevačica odjekivali sukomorom, ali njihovo je pjevanje iznenada ometala buka velikeskupine u hodniku. Kad su pridošlice ušle u prostoriju, vidjelismo da su nosile Izidine prepoznatljive crvene halje. Ali nijednanije bila odjevena u tako duboku i uočljivu boju kao Henuttawy.Jedna joj je svećenica držala dugački grimizni ogrtač i kosa jojje bila podignuta u veličanstvene kovrče iza zlatnog seshed-vijenca princeze. Presjekla je put kroz prepunu prostoriju ipovela svoje svećenice preko hrama do njegova čela. »Za akhunajveće obitelji Egipta«, rekla je Henuttawy glasno i iz svojegogrtača izvadila pozlaćenu zdjelu. Pitala sam se čiji su darovi izIzidina hrama nestali da bi se platio tako skupocjeni dar. Stavilaje zdjelu pokraj Woseritine tako da joj je sestra izgledala malo iinferiorno. Zatim se duboko naklonila svojem bratu i njezine supjevačice počele pjevušiti.

»Kasniš«, rekao je Seti i Henuttawy se nagnula i šapnulanešto u bratovo uho. Na trenutak je izgledao ljutito, a onda senasmijao.

115/393

»Prekrasna, šarmantna Henuttawy«, šapnula mi jeWoserit. »Uvijek ima spremnu izliku. A moj brat, kao i uvijek,spreman oprostiti. Ramzes je to naučio od oca. Moraš pripazitina to.«

Amonovi su svećenici opet zapjevali i dok je njihova pjesmarasla, nisam mogla skinuti pogled s Ramzesa. Ali on je gledao usvećenike čija je ozbiljna pjesma odzvanjala izdubljenom prost-orijom. Woserit je podigla ruku tako da su joj narukvice za-zveckale poput malih zvona i kad je Ramzes pogledao u našemsmjeru, smrznuo se. Zagledao se u tminu i pustila sam da mikapuljača polako sklizne s lica.

»Nefer?« zaustio je.

Nasmiješila sam mu se kako bi znao da sam to ja. Tada samvidjela da je preko ogrtača nosio ogrlicu od bikove dlake i ostalasam bez daha.

»Naći ćeš se s njim u dvorištu«, šapnula mi je Woserit. »Aliimat ćete samo nekoliko minuta nakon što završi pjevanje.«

Nikad nisam tako nestrpljivo čekala da prođe vrijeme uhramu faraona Setija. Svaka himna Amonu doimala se poputvječnosti. Kad su napokon završili, pogledala sam u Woserit, aona mi je osmijehom rekla da je došao trenutak. U dvorištu is-pred posmrtnog hrama Ramzes se provlačio kroz gužvu.»Nefer!« viknuo je, i kad me vidio pod Amonovim kipom, su-zdržala sam se da mu ne potrčim ususret i zagrlim ga.

Aša me promatrao širokim, zadivljenim očima. Gledao jemoju mrežastu haljinu od fajanse pod kojom su mi grudi bilepomno obojene kanom. »Nefertari, postala si prava princeza.«

»A ti si postao pravi vojnik«, pohvalila sam ga primijetivšiteški mač koji je nosio na boku.

116/393

Ramzes nas je oboje gledao i sigurna sam da sam vidjela dasu mu se ramena ukrutila. »Gdje si bila?« pitao je. »Je li tiWoserit rekla da smo šest puta bili u hramu?«

Nisam mu htjela pokazati da sam šokirana tom viješću ne-go sam se samo nasmijala. »Da, ali svećenicama je zabranjenovidjeti se s bilo kime izvan hrama dok im traje obuka«, pod-sjetila sam ga.

»Ali dva puta smo ušli unutra«, prekinuo me Aša, »ipretvarali se da smo došli moliti samo da bismo te vidjeli!«

Smijala sam se kako bih sakrila iznenađenje. »I misliš daWoserit to nije znala? Htjela me držati podalje za slučaj da sepredomislim u vezi hrama!«

Ramzes je uhvatio moj pogled i zakoračio bliže. »A sad?«pitao je tiho. Mogla sam namirisati metvicu u njegovu dahu, aako bih samo malo ispružila ruku, mogla sam dodirnuti ogrlicuod bikove dlake. »Ne nosiš Hatorinu haljinu«, rekao je.Pogledao je moju haljinu s perlama i sjajno rumenilo uvuklo muse u obraze.

Pogledala sam u Ašu koji je sa zanimanjem promatraomene i Ramzesa. »Zato što nisam sigurna želim li biti svećen-ica«, rekla sam. Prije nego što su mi stigli postaviti pitanja,nastavila sam s govorom koji sam uvježbavala. »Ne znam kojeje moje mjesto na ovom dvoru. Ali ne znam ni želim li ostati uhramu.«

»Onda se trebaš vratiti!« uzviknuo je Aša.

Ramzes mi je pretraživao lice kako bi vidio mislim li doistato što sam rekla i odjednom se pokraj njega pojavila Izet. »Tu siti!« nasmijala se Izet. »Henuttawy mi je rekla da si otišao, ali jasam znala da ne bi otišao a da mi se ne javiš.«

»Kamo je i mogao otići?« namrštio se Aša. »Ovo jeSvetkovina mrtvih.«

117/393

Izet ga je ignorirala i stavila ruku oko Ramzesova struka.Iznenadila me njezina prisnost i siguran način kojim ga jepogledala.

»Jesi li vidjela Nefertari?« pitao je Ramzes.

Izet me pogledala. »Nefertari.« Nasmijala se i čak je uspjelazazvučati ushićeno. »Nisam te prepoznala ispod toliko boje!«Okrenula se natrag prema Ramzesu. »Jedan izaslanik želirazgovarati s tobom«, rekla je. »Želi u Mitani prenijeti vijest otvojoj pobjedi u Kadešu, ali govori samo huritski.«

»Onda mu možda Nefertari može odgovoriti«, rekao jeRamzes gledajući u mene. »Ona vjerojatno bolje govori huritskiod mene. Želiš li razgovarati s izaslanikom iz Mitanija?«

Pokazala sam Ramzesu svoj najširi osmijeh. »Zašto ne?«

Dok smo nas četvero hodali preko dvorišta, prepoznali sume učenici iz eddube i povikali moje ime. »Vidiš li koliko sisvima nedostajala?« pitao me Aša. »Ne razumijem zašto želišbiti Hatorina svećenica.«

»Ja mislim da će biti odlična svećenica«, ubacila se Izet.

Aša se nagnuo prema meni i šapnuo: »Naravno da to misli.Kad tebe nema, nema nijedne druge žene koja zanimaRamzesa.«

Dok smo Aša i ja hodali iza Ramzesa i Izet, glasovi su namse izgubili u kakofoniji svetkovine. »Onda, je li ona uvijek snjim?«

»Da. To je nepodnošljivo. Jedino mjesto na koje ne želi ićije arena. Čak pokušava odgovoriti Ramzesa od utrkivanja ili odlova u močvarama.«

Naglo sam udahnula. »I sluša li je?«

»Jednim uhom. Obeća joj da će uvijek biti oprezan i pok-ušava poklonima ušutkati njezino zanovijetanje.«

118/393

»Zašto to podnosi?« pitala sam.

»Zato što je polovica muškaraca na dvoru zaljubljena u nju.Oduševila je cijelu Tebu i šarmirala narod.«

Oboje smo pogledali u Izet. Bila je niža od Ramzesa, aliipak dovoljno visoka da njezin prolazak primijete svi u dvorištu.Učenici su mi mahali i smiješili mi se, ali pogledima su pratiliIzet.

»A ti?« pitala sam znatiželjno dok smo hodali zajedno. »Jeli i tebe šarmirala?«

»Ja je vidim onakvom kakva jest. Budala. I potpuno jeizgubljena u dvorani za prijeme.«

»Ali Ramzes je voli, zar ne?« pitala sam i Aša me staoproučavati pod svjetlom baklji. »Oh, ne.« Zavrtio je glavom.»Ne i ti! Sve svećenice trče za Ramzesom. Gostujuće princezegotovo mu se bacaju pod noge i mole da ih uzme za ženu…«

»Tko je rekao da mu želim biti žena?« izjavila sam.

»Vidio sam kako te gledao! I ti si gledala njega«, optužiome. »Nefer…«

»Nefertari«, ispravila sam ga i vidjela sam da je Ašapovrijeđen.

»Nefertari«, ozlojeđeno je ponovio. »Uvijek sam ti bio pop-ut brata. A isto tako i Ramzes. Sada promijeniti taj odnos zn-ačilo bi riskirati veliku opasnost.«

»Ne vidim zašto«, lagala sam.

»Onda se sjeti Izet! Sjeti se Henuttawy! Visoka svećenicasavjetuje Izet u svemu što radi. Sve žene koje žele Ramzesa zasebe učinila bi svojim neprijateljima. Zašto spavati u krevetuškorpiona kad se možeš vjenčati za plemića i živjeti u miru?Tvoja je majka bila prisiljena postati žena faraona Horemheba imrzila je svaki dan koji je provela kao kraljica.«

119/393

»Kako ti to znaš?« ljutito sam ga pitala.

Aša me pogledao. »Ti to znaš isto kao i ja! Zašto onda ićinjezinim stopama?«

Ali Aša je prekinut kad je Ramzes prepoznao izaslanika izMitanija. Premda je Hetitsko carstvo srušilo njihovokraljevstvo, narod Mitani imao je vlastite guvernere i uvijek jepostojala nada za pobunom. Gledala sam dok je Ramzes kor-ačao naprijed. Pokušala sam izbjeći Ašin prodorni pogled jersam već znala odgovor na njegovo pitanje. Zašto ići njezinimstopama? Zato što sam, za razliku od svoje majke, ja bilazaljubljena.

»Ti si Kikkuli iz Mitanija?« pitao je Ramzes.

Debeli je muškarac zastao u razgovoru s izaslanikom izAsirije. »Da, Vaša Visosti.« Pognuo je glavu i asirski je izaslanikučinio isto.

»Moja mi žena kaže da vas zanima naša pobjeda nad Heti-tima«, rekao je Ramzes na huritskom.

»Tako je. Jako me zanima«, odgovorio je Kikkuli.

»Onda će vam princeza Nefertari objasniti budući da govorihuritski mnogo bolje od mene.«

To je bilo točno. Moj je huritski bio bolji, ali Ramzes jemogao razumjeti sve što smo govorili dok sam se predstavljala iKikkuli se opet naklonio.

»Drago mi je što smo se upoznali, princezo. Poslan sam naegipatski dvor kako bih naučio vaš jezik.«

Bila sam iznenađena. »Zar u Mitaniju nema učiteljaegipatskog?«

»Mnogo! I svi govore egipatski gore od mene!«

I Ramzes i ja smo se nasmijali dok su Aša i Izet stajali utišini.

120/393

»Ali čujem da ste htjeli saznati više o faraonovoj pobjedi uKadešu«, rekla sam. Ispričala sam mu ono što sam čula doksam bila u hramu. Kad sam završila, Kikkuli je izgledaoponizno.

»Hvala vam, gospo. Nisam znao da netko na egipatskomdvoru tako tečno govori huritski.«

»Mnogi dvorjani uče vaš jezik«, Ramzes je rekao. »I doistase divimo bivšem mitanskom kraljevstvu.«

Kikkulijeve su se oči raširile. »Obavezno ću te tople osjećajeprenijeti svojem narodu.«

»Molim vas, učinite to«, rekao je Ramzes. »Jer Egipat senada da će ostati dobar prijatelj Mitanija i pouzdamo se da ćenas vaš guverner obavijestiti ako ikad sazna da vaši osvajačiplaniraju napad na nas.«

Kikkuli je odmahnuo glavom poput ibisa. »Ako se Hetitiusude krenuti južno kroz Aleppo ili čak Nuzi, imate našu riječda će Egipat znati za to.«

Ramzes se nasmiješio, ali Kikkuli je gledao samo mene.»Vaša princeza je izuzetna«, polaskao mu je.

Ramzes je sreo moj pogled. Premda nije odgovorio, njegovesu oči rekle više nego što bi riječi ikad mogle i znala sam da samga učinila ponosnim.

»Što je? Što je rekao?« pitao je Aša.

Stojeći pokraj njega, Izet se umirila i ukipila. Njezina je lje-pota očaravala muškarce, ali bilo ih je teško šarmirati kad je sta-jala nijema poput obeliska.

»Rekao je da će svojem narodu prenijeti vijesti o golemojmoći egipatske vojske«, prevela sam.

Izaslanik iz Asirije, koji je stajao pokraj Kikkulija, pročistioje grlo. »A ako Hetiti pokušaju povratiti Kadeš?«

121/393

Ramzes je odmahnuo glavom. »Žao mi je, ali akadski jejedini jezik koji ne znam.«

»Pita što će se dogoditi ako Hetiti pokušaju povratitiKadeš«, prenijela sam mu i okrenula se izaslaniku. »Onda ćeEgipat marširati sjeverno sa silom od dvadeset tisuća vojnika«,obećala sam, »i drugi put ga osvojiti.«

Ramzes je zurio u mene. »Otkad ti govoriš akadski?«

»Otkad sam u Hatorinu hramu.«

Ramzes me promatrao s pravim divljenjem, a onda je Izetobjavila: »Gle, tvoja teta!«

Uhvatila sam Woseritin pogled s druge strane dvorišta i zn-ala sam što slijedi. Kad se nasmiješila Ramzesu, srce mi je po-jurilo. »Uživaš u Svetkovini mrtvih?« pitala ga je. »Sigurna samda si se iznenadio kad si vidio Nefertari.«

»Jesam«, rekao je i oči su mu počivale na mojima. Stojećipokraj njega, bila sam svjesna kako ga je ratovanje oblikovalo umuškarca. »Onda, Nefertari«, rekla je Woserit. »Vjerujem davečeras moraš posjetiti još i posmrtni hram u Đametu. Jesi lispremna?«

»Možda možemo ići s tobom«, predložio je Ramzes.

Ali Woserit je odmahnula glavom. »Nefertari ide sama.«

Ramzes i Aša pogledali su u mene kao da ja mogu odlučitidrukčije, ali ja sam savršeno razumjela Woserit. »Ramzese,Aša.« Osmjehnula sam se obojici. »Uživala sam vidjeti vasvečeras. Izet«, pozdravila sam je.

»Hoćeš li biti u povorci?« tiho je pitao Ramzes.

»Kako to misliš?« Pogledala sam u Ašu. »Faraonova sevojska tek vratila iz Kadeša! Opet idete u rat?«

»Nubijci su se pobunili. Ramzes će ih naučiti lekciju.«

Ramzes je kimnuo, a oči su mu bile prilijepljene na moje.

122/393

»Vidjet ćemo kad taj trenutak dođe hoće li Nefertari bitiondje«, rekla je Woserit. »Dotad, ili do iduće Svetkovinemrtvih, poželite Nefertari sreću na putu koji je izabrala.«

Ovog je puta Izetin osmijeh bio pravi. Poslušno sam pratilaWoserit iza dvorišta gdje je Menit čekala s unajmljenimdvokolicama. »Odvedite princezu i njezinu dadilju do Horem-hebova posmrtnog hrama u Đametu«, rekla je Woserit.

Mladić mi je pomogao da se popnem na kola i dok su konjiubrzavali, pogledala sam iza nas. Dvor je napustio posmrtnihram i Ramzesa više nije bilo.

»Onda, što je rekao?« Menit je pitala.

»Ne… Ne znam«, rekla sam bez daha. »Ali izgledao jedrukčije. Starije.«

»Ali što je rekao?« ponovila je.

»Htio je da razgovaram s izaslanikom iz Mitanija.«Pogledala sam u Menit dok smo jurile kroz noć i naglas se pit-ala: »Što ako ga zanima samo moj talent?«

»Zar je to važno, gospo, sve dok je zainteresiran? Vaš je ciljpostati glavna supruga.«

»Ne.« Odmahnula sam glavom kad sam konačno shvatila.»Nije. Želim da me voli.«

Došli smo do Đameta i iz goleme pustinjske zaravni prednama je izronio Horemhebov hram. Njegova široka crna vratabila su otvorena hodočasnicima koji su se došli prisjetiti faraonakoji je iskorijenio utjecaj Heretičkog kralja iz Egipta. Samo sučlanovi Setijeva dvora mogli posjetiti hram u bilo koje dobagodine, ali prvu noć Svetkovine vrata svakog hrama bila suotvorena za sve. Menit mi je otresla prašinu s ogrtača i zatimplatila mladiću koji nas je vozio kroz noć. Dok smo se prib-ližavali teškim vratima, Menit je usporila. Na svaku Svetkovinumrtvih ulazila sam u hram sama, a Menit bi ostala iskazati

123/393

poštovanje na malom oltaru koji je u blizini izgradio njezin otac.»Da vas ostavim ovdje?« pitala je tiho.

Kimnula sam. »Da.«

»Naravno, nećete ni sa kim pričati«, upozorila me. »I dig-nite kapuljaču.« Dodala mi je moju zdjelu. »Vidite li kudaidete?«

»Unutra su baklje od trske. Vidim dobro.«

Gledala sam kako Menit nestaje u tami, a onda sam prošlakroz vrata Horemhebova hrama. Trudila sam se ne razmišljatida je hram nekoć bio ekskluzivno svetište mojih akhu. Izgradioga je moj djed, faraon Ay, ali sve što je od njega ostalo bile suslikarije u njegovoj grobnici negdje duboko u Dolini kraljeva.

Ispred sebe sam čula glasove. Možda su to bili Horem-hebovi potomci ili pučani koji su došli gledati zidne slike. Podsvjetlom baklji Horemhebove su oči pratile moj prolazak krozhodnike. Na svakom je crtežu bio naslikan kao visoki muškaracu dobroj formi s khepresh krunom na glavi koja je nekoć pri-padala mom djedu. Ay je umro vrlo star i bez nasljednika.Ostala je jedino moja majka i general Horemheb ju je silomuzeo za ženu. Da sam ja rođena kao muško, prihvatio bi me kaosvoje dijete. Ali moja je majka umrla pri porodu i iza nje je os-tala samo djevojčica.

Došla sam do kraja hodnika i dodirnula jedinu preostalusliku svoje majke. U taj je portret bilo uloženo mnogo truda.Bila je visoka i mršava, zelenih očiju koje su sjale poput smarag-da na njezinu dugačkom, tamnom licu. Bila je, u svakompogledu, moja suprotnost, u svemu osim u očima. »Mawat«,šapnula sam. Jedino je njezinu sliku Horemheb sačuvao iz Ay-ova hrama. Naredio je da se druge ostrugaju sa zidova i svakimudarcem malja moja je obitelj brisana iz povijesti Egipta.

»Prava šteta da je ovo jedino što je ostalo od nje.«

124/393

Osjetila sam kako mi je srce zastalo. I prije nego sam semogla zaustaviti, ljutito sam pitala: »Što radiš ovdje?«

Henuttawy je iskoračila iz tame na svjetlo baklji.Nasmiješila se. »Nije ti drago što me vidiš? Mislim da se nemašrazloga brinuti. Ne ponašaš se dovoljno budalasto da bih te opetošamarila. Premda bih trebala misliti da je i to samo pitanjevremena.«

Povukla sam svoju kapuljaču kako ne bi mislila da seskrivam. Oči su joj se raširile. »Znači, mala princeza je odrasla.Preletjela je pogledom preko moga tijela i proučavala mi oblinepod tunikom. »Pretpostavljam da je to Woseritin ogrtač? Tinemaš dovoljno smisla da bi se prikladno odjenula ni zaOpetovu svetkovinu, a kamoli za Svetkovinu mrtvih.«

»Zašto si ovdje?«

Henuttawy je zakoračila prema meni provjeravajući može lime zastrašiti, ali nisam se pomakla.

»Poput mačke koja čuva svoj položaj. Ili si naprosto previšeuplašena da bi se pomakla.« Pogledala je sliku moje majke.»Dvije male zelenooke mačkice, i jednako radoznale.«

»Mislim da si došla zato što si znala da ćeš me naći u ob-iteljskom hramu.«

Henuttawy je suzila oči i njezina je ljepota pod svjetlombaklji djelovala hladno i grubo. »Nije ni čudo da te Woserituzela k sebi. Uvijek se sažalijevala nad budalama. Iznenadit ćešse kad shvatiš da se dvor ne vrti oko onoga što princeza Nefer-tari radi. Ali možda će te zanimati kad ti kažem da sam došlazbog Izet.« Otvorila je ogrtač i izvadila malu, srebrnu posudu.»Naravno, ne bih smjela nikome reći, ali budući da si ti tako do-bra Ramzesova prijateljica, onda tebi mogu reći.« Nagnula seprema meni i šapnula: »Njegova žena nosi nasljednikaprijestolja.«

125/393

Pokušala sam prikriti šok dok je Henuttawy stavljalasrebrnu posudu na oltar ispod majčine i Horemhebove slike.

»Čak ni Ramzes još ne zna«, rekla je oduševljeno, »ali kadsazna, svi će na dvoru biti sigurni da će je učiniti kraljicom.Nakon tako dobrih vijesti, sasvim je prirodno da Izet želi za-hvaliti svojim akhu. Kao kraljica, htjet će da svi zapamte da jenjezina baka bila Horemhebova haremska žena. Dakle, vidiš,ovo je bio hram tvoje obitelji.« Henuttawy je digla pogled istavila ruku na majčin obraz. »Ali kad Izet bude okrunjena, nebi me iznenadilo da promijeni nekoliko slika kako bi podsjetilabogove na važnost svoje bake na dvoru.«

Okrenula se i kad je nestala kroz vrata hrama, pogledalasam majčinu sliku i šokirala se. »Henuttawy!« vrisnula sam, advoje djece koja su došla u hram gledati crteže uplašeno su pob-jegla. Stavila sam ruku na majčin obraz, na mjesto gdje je Hen-uttawy noktom ogrebla rub njezina lica. Majčina je ljepota na-grđena. Osjetila sam zasljepljujuću mržnju kakvu napadnutakraljevstva osjećaju prema neprijateljskoj vojsci. Glas mi jeodjekivao hodnicima hrama i Menit je dojurila unutra strščanom bakljom.

»Gospo, što je bilo?« povikala je.

Pokazala sam prema majčinu obrazu. »Henuttawy«, pro-cijedila sam kroz stisnute zube. »Uništila je majčinu sliku!«

»Reći ćemo faraonu Setiju«, obećala je Menit.

»I kome će on vjerovati? Vidjela si je večeras. On plešekako ona svira!«

Suze su mi potekle niz obraze i Menit me zagrlila. »Ne brin-ite se, gospo. Unajmit ćemo slikara koji će to popraviti.«

»Ali to je jedino što imam od nje.« Jecala sam. »I čak i akodođe slikar, što to znači kad će cijela slika ionako bitiizbrisana?«

126/393

»Tko to kaže?« pitala je Menit.

»Zato je Henuttawy bila ovdje. Došla mi je reći da je Izettrudna s Ramzesovim djetetom. I ako Izet postane kraljica, uzetće ovaj hram za svoje akhu.«

Menit je suzila oči. »Večeras je vidjela da si joj konkuren-cija i želi te zaplašiti i otjerati. Pretpostavlja da se nakon togašto ti je rekla nećeš imati želje vratiti se u palaču.«

»Onda se vara!« zaklela sam se. I odjednom sam jasnomogla vidjeti budućnost. Otpremit će me u hram u Fayyumu,baš kao što je Woserit predvidjela. Nikad neću smjeti doći nadvor, a ako ipak dođem, ondje će biti Henuttawy i Izet koje ćemi zagorčavati život. Ramzes će proglasiti Izet za glavnusuprugu i kad se bude šalio s njom, njezin će smijeh biti šupalj iprazan poput trske. Ali bit će njegova kraljica i majkaprijestolonasljednika, a on će tolerirati njezinu neukost zbognjezine velike ljepote. Ako pomisli na mene, to će biti samo dabi se zapitao kuda sam nestala i zašto se nisam htjela vratiti. Izauvijek ću izgubiti svog najbližeg prijatelja. Pogledala sam uMenit ispod mjesečine i ponovila: »Onda se Henuttawy grdno,grdno vara.«

Imala sam jaku želju vratiti se u palaču.

127/393

SEDMO POGLAVLJE

Moli se SekhmetPonovno u Hatorinu hramu, Aloli je tražila da joj ispričam svepojedinosti večeri. Nekoliko sam dana izbjegavala njezina pit-anja dok naposljetku nisam izlanula: »Već je trudna!«

Aloli je uspravila harfu i namrštila se. »Tko je trudan?«

»Izet.« Treptajem sam otjerala suze. »S Ramzesovim prvimdjetetom.«

Aloli me suosjećajno gledala. »Možda će biti djevojčica«,rekla je utješno. »A možda i ne uspije iznijeti cijelu trudnoću.Najvažnije je ono što je on rekao. Jesi li mu nedostajala?«

Sjetila sam se kako su se Ramzesovi obrazi zarumenjeli kadje vidio moju haljinu s perlama i kimnula sam. »Da. Woseritmisli da će do povratka iz bitke odlučiti tko će biti glavna žena.Ako vojska pobijedi, Woserit želi da prisustvujem povorci.«

Aloli je zapljeskala. »To je izvrsna vijest!« Pregledavala mije lice. »Zašto onda nisi sretna? Bila si mu najbliži prijatelj dokste bili djeca. A sad si žena. Prekrasna žena. Što bi više mogaopoželjeti od kraljice?«

»Dijete.«

»Pa tko kaže da mu nećeš dati dijete?«

»Aloli«, rekla sam očajno, »moja je majka umrla rađajućimene.«

Naslonila se unatrag i nakit joj je bljesnuo pod svjetlom ul-janih lampi. »I misliš da bogovi neće paziti na egipatskuprincezu?«

»Moja je majka bila kraljica i na nju nisu pazili! Osim toga,što ako ja ne želim dijete?«

Aloli je bila šokirana. »Svaka žena želi dijete.«

»Čak i ti?«

Zamahnula je rukom kao da odmiče jednu od svojihraspuštenih kovrča. »Koga briga za mene? Ja nikad neću bitikraljica.«

»Ali bi li riskirala da umreš pri porodu?« ustrajala sam.

»Ako ikad pronađem muškarca koji si može priuštitikupovati mi ogrlice i ovratnike«, rekla je jednostavno, »ondapretpostavljam da bih. Htjela bih imati djecu s njim.« Vidjela jemoj pogled i iskreno se zaklela: »Ne lažem! Noću kad sanjam,nikad ne vidim samo muškarca. Uvijek vidim obitelj.« Nam-rštila se. »Zašto? O čemu ti sanjaš?«

Pocrvenjela sam.

»Sanjaš faraona!« uzviknula je.

»Ali nikad nema nikakve djece! Uvijek smo samo nasdvoje.«

»Sami? U krevetu?«

Znala sam da su mi obrazi rumeni, ali sam kimnula.

»I radite li ono o čemu smo pričale?« pitala je brzo.

»Aloli!«

»To je važno!« uzviknula je.

»Da. Otkad je Ramzes otišao s vojskom, ne mogu prestatimisliti na njega. Na kupalištu, na oltaru, čak i ovdje u istočnomsvetištu.«

»Ako ga sanjaš svake noći«, rekla je oduševljeno, »ondasigurno i on sanja tebe!«

Zurila sam u nju. »Kako to možeš znati?« pitala sam je.

»Zato što si mu upala u oko.« Široko mi se osmjehnula.»Vjeruj mi, princezo. A kad se vrati, htjet će pretvoriti te snoveu stvarnost.«

Pitala sam se jesu li Ramzesovi snovi nalik na moje i moželi osjetiti miris moje kose kao što sam ja, kad bih zaklopila oči,

129/393

mogla namirisati njegovu kožu. Je li nas zamišljao kako ležimozajedno sami, a između nas samo topli ljetni povjetarac? Ili seprevrćemo po njegovu krevetu među mekim lanenim plahtamanamirisanima lavandom? Razmišljala sam o svemu što me Alolinaučila, gdje trebam nježno ljubiti i mjesta na kojima će ga mojipoljupci dovesti do suza i uskoro su mi snovi postali još živopis-niji. Noću bih ležala u njegovim zamišljenim rukama, a danjusam se brinula što se događa na jugu i hoće li se ikad vratiti uTebu.

Jednog jutra na početku mjeseca aitira Paser me pitao:»Jesi li uopće vježbala akadski?«

»Kako ću vježbati«, pitala sam ga, »kad bi Ramzes mogaopoginuti u ovom nubijskom ustanku?«

Paser me je dugo gledao s druge strane Woseritina stola.»Ako se brineš za Ramzesa u Nubiji«, rekao je, »onda ostatakživota nećeš oka sklopiti. Faraonova je zadaća boriti se protivneprijatelja koji žele preoteti njegovo kraljevstvo. A kad sefaraon ne bori s neprijateljima, onda smiruje pobune. Čak je iHeretički kralj čuvao teritorij Nubije zbog nubijskih rudnikazlata i elektruma. Ne očekujem da će se faraon Ramzes vratitidok pobuna ne bude ugušena. Ne možeš ništa učiniti…«

»Ali mogu«, prekinula sam ga. »Mogu poći s njim.«

Paser me pogledao kao da mi je iznenada ibis zasjeo naglavu. »I što misliš da bi radila?« pitao me. »Faraon Ramzesobučavao se za rat još otkad je bio dijete. Rat je krvoproliće ismrt i muškarci koji plaču u noći…«

»Žene se brinu za ranjene«, dokazivala sam.

»Jesi li ikad vidjela muškarca kojem je neprijateljskaoštrica odrezala ruku?

Natjerala sam se da ne problijedim. »Nisam.«

»A vojnikovu utrobu koju je iščupala strijela?«

130/393

»Nisam. Ali vidjela sam utrke dvokolica u areni gdje bi vo-jnike pregazili kotači ili konji.«

»Bitka nije igra, a definitivno nije ni sport!« Paser je ozlo-jeđeno uzdahnuo. »Znaš li što bi ti se dogodilo da faraon stradau borbi? Neprijatelj bi te odveo i zlostavljao«, odgovorio je nasvoje pitanje. »A ostatak Egipta pao bi u kaos. Tko bi postaosuvladar? Tko bi naslijedio faraona Setija na prijestolju? Izbiobi građanski rat i svaka bi pametna osoba sa zlatom pobjegla.«

»Ali rekli ste da u Nubiji nije opasno? Rekli ste da će sevratiti…«

»Možda ne u Nubiji, ali što je s Hatijem, Asirijom iliKadešom? Rat nije mjesto za princezu. Želiš li pomoći faraonu,moli se Sekhmet da bude siguran i da ga božica rata vrati kući.A sad uči akadski.«

Ali nisam se mogla usredotočiti. Nisam mogla spavati. Nis-am mogla čak ni jesti. Menit je iz kuhinje naručivala primam-ljivu hranu, pečenu patku u češnjaku i kolače s orasima u medu,ali apetit mi je nestao. »Ne možete više ovako!« rekla mi je.»Osušit ćete se. Pogledajte se već.« Podigla mi je ruku. »Nestatćete!«

Naposljetku, nakon što vojske nije bilo već dva mjeseca,Woserit je došla u moju sobu i rekla: »Menit mi kaže da nejedeš. Želiš li izgledati poput otrcane mačke pokraj Izet kad seRamzes vrati iz Nubije?«

Užasnuto sam zurila u nju s ruba kreveta. »Naravno dane!«

»Onda ću reći kuharima da pošalju nekoliko posuda«, reklaje strogo. »I jest ćeš iz svih.« Okrenula se kao da će otići, noonda je zastala na vratima. »Jutros je stigla vijest. Faraonova jevojska ugušila ustanak.«

131/393

OSMO POGLAVLJE

Prva pobjedaKad se faraon vraća kući iz bitke kao pobjednik, to ne značisamo da bogovi paze na nas nego i da su pružili ruke pomoćinašem kraljevstvu. Po cijeloj su se Tebi tisuće ljudi naguravalena gradskim ulicama, jeli su kolače od meda koje su prodavaliulični prodavači i zalijevali ih vinom od nara. Muškarci su nosiliduge suknje koje su ih štitile od hladnoće, a ja sam se mekimkrznom Woseritina ogrtača zaklonila od vjetra. Stajala sam sdvorom na Aveniji sfingi i Woserit mi je nervozno šapnula:»Zapamti što sam te naučila.«

»Da Ramzes mora prvi doći do mene«, ponovila sam.

»Ne smiješ trčati prema njemu kao pregladnjela mačka. Aliako želi privatnu audijenciju s tobom, onda možeš poći.«

Iznenađeno sam podigla pogled jer mi to Woserit nikadprije nije rekla.

»Muškarci su poput iwiwa«, objasnila je i sjetila sam serazmaženog psa kraljice Tuye. »Daj im dobar obrok i vratit će sepo njega. Ali pobrinut ćeš se da mu bude jasno da obroci nisubesplatni«, rekla je strogo i pitala sam se zašto zvuči nervoznijeod mene. »Daj mu do znanja da ćeš se vratiti u hram ako se neodluči.« Woseritin je pogled preletio mojom zlatnom dijadem-om i podstavljenim ogrtačem koji mi je otkrivao prozirnuhaljinu. »Bila bih vrlo iznenađena…«

Ali riječi joj je prekinuo zvuk truba i povici okupljenegomile koji su objavljivali dolazak vojske.

Stupovi Amonova hrama u Karnaku bili su opleteni lotoso-vim cvjetovima i široki niz ružinih cvjetova vodio je od fontanedo unutarnjeg svetišta. Na hramskim stubama iznad nas faraonSeti i kraljica Tuya ponosno su čekali sinov povratak, zaklonjeniod sunca lepezama s draguljima i okruženi najvažnijim

muškarcima s dvora. Ali od svih koji su stajali iznad nas,ukrašeni zlatnim narukvicama i teškim perikama, Izet jeizgledala najtrijumfalnije. Ispod otvorenog ogrtača vidio joj selijepo zaobljeni petomjesečni trudnički trbuh, a kožu na prsimaslužavka joj je naprašila smrvljenim sedefom.

Kad sam zakoračila naprijed i pognula glavu poput tisućadrugih ljudi, vidjela sam ratne dvokolice s ulaštenim kotačima ipozlaćenim bokovima. Miris konja miješao se s tamjanom iružama. Kad se vojska približila, uzvici gomile dosegli su grozn-ičavi vrhunac i osjetila sam kako me dvije ruke guraju premanaprijed. Osvrnula sam se i među Hatorinim svećenicamaugledala Alolin drski osmijeh.

»Želiš da te primijeti, zar ne?« pitala je.

Menit me lagano povukla nazad. »Želi izbjeći i da je zgazedvokolice.«

Na dnu Avenije prepoznala sam Ramzesovu khepresh ratnukrunu. Vozio se u dvokolici s Ašom i obojica su uživala uobožavanju ljudi. Dok je Aša obuzdavao dva elegantna crnakonja, Ramzes je pretraživao gomilu i kad me pronašao, osjetilasam neobičnu vrućinu pod ogrtačem, bez obzira na hladnivjetar. Tada je faraon Seti raširio ruke u znak dobrodošlice iRamzes je odlijepio pogled s mojeg lica. Popeo se stubamahrama kako bi se naklonio roditeljima, a onda je polako izvukaomač iz korica. Oduševljena gomila oko nas još je više pomahnit-ala dok se Ramzes pripremao dati svoj pobjednički mač Izet.Dobiti faraonov pobjednički mač najveća je čast koju nekaosoba može doživjeti. Namjestila sam osmijeh na lice, a ondasam primijetila da Aša zuri u našem smjeru.

»Tko je to?« prošaptala je Aloli.

»Aša? On je zapovjednik Ramzesovih vozača dvokolica.«

»Pa zašto zuri u nas?«

133/393

»Vjerojatno zato što nikad nije vidio nekoga poput tebe.«Aloli je bila jedina Hatorina svećenica koja je imala kosu sja-jniju od Ramzesa. Nosila je teški tirkizni ogrtač koji je isticaojako plavetnilo njezinih očiju, a haljina koju je nosila ispod bilaje ispletena od tako fine tkanine da je bila potpuno prozirna.Bilo ju je nemoguće ne primijetiti. Kad je Izet prihvatila mač iceremonija je završila, Aloli je iskoračila naprijed tako da je Ašane može promašiti.

»Ne zamaraj se«, rekla sam joj dok je vojska ulazila upalaču. »Faraon Seti zove ga Aša Oprezni.«

»Onda je nepromišljena žena upravo ono što mu treba.«

Nasmijala sam se, no Aloli je bila ozbiljna. »Ovo mi je prviput da idem na slavlje u palaču i ne planiram uopće spavati«,priznala je.

Bio je mjesec aitir pa je postalo prehladno za slavlje u dvor-ištu Malkate. Pobjednička proslava održat će se u toplini velikedvorane gdje će na žarovnicima cijelu noć gorjeti cimet i vrataće se zatvoriti kako bi odbila oštri vjetar. Kad sam tog poslije-podneva ušla u dvoranu, nije me iznenadio broj vojnika ili to štosu Ramzesovi konji bili uvedeni u dvoranu i ukrašeni cvijećem.Iznenadio me dugi, ulašteni stol na podiju s četiri prijestolja usredini i dvadeset i četiri stolca oko njih.

Woserit je vidjela što gledam i kimnula mi. »Nisi bila u ve-likoj dvorani otkad je Ramzes promijenio dvorsku tradiciju.Najugledniji članovi dvora više ne jedu ispod podija.«

»Jedu na njemu? Pred svima? Zašto?«

»Ne možeš pogoditi?« pitala me. »Razgovori s Izet nisutako zanimljivi kao što se nadao. O čemu bi uopće mogao pričatis njom i svojim roditeljima svaku večer?«

Sad je imao svoje vezire i izaslanike iz stranih kraljevstavapokraj sebe na podiju. I dok je ostatak dvora jeo ispod,

134/393

faraonovi najbliži savjetnici i prijatelji jeli su na najvišoj ste-penici. Ramzes još nije bio na prijestolju. Pretpostavljala samda je u svojoj sobi, presvlači se iz oklopa u dugačku suknju i de-beli ogrtač. Vjerojatno će staviti svoju plavo-zlatnu nemeskrunu jer je khepresh bila visoka i teška. I što će onda učiniti?Srce mi je pojurilo. Hoće li razgovarati sa mnom za stolom? Iliće gledati samo svoju trudnu ženu?

»Nikad nisam vidjela ništa slično«, promrmljala je Aloli.Zaboravila sam da je prvi put u velikoj dvorani. Harfisti su svir-ali u svim kutovima prostorije, a bogati mirisi pečene govedine ivina punili su topao prostor. Sve su žene došle okićene svojimnajboljim nakitom i navečer će njihovi debeli ovratnici od zlatabljeskati na svjetlu uljanih lampi. U ulaštenoj glazuri pločica većsam vidjela odraze tisuća sandala kako hodaju i plešu i potajicese dodiruju pod stolovima.

Dok smo se kretali kroz prepunu dvoranu prema podiju,netko mi je prišao iza stupa i dodirnuo mi rame. Okrenula samse i vidjela Ramzesa, odjevenog u dugu lanenu suknjuobrubljenu zlatnim nitima i oslikanu prizorima dvokolica uratu. Imao je širok pojas, a ispod zlatnog pektorala na njegovimprstima vidjela sam svježi ožiljak koji je zaradio u bitki. Otvorilasam usta kako bih uzviknula zbog njegove rane, ali Ramzes jestavio prst na usne. Pogledala sam u Woserit koja je primilaAloli za ruku i vodila je prema podiju. Ramzes me nije prestaogledati.

»Istina je«, prošaptao je.

Iznenada sam postala svjesna koliko blizu stojimo, tolikoblizu da sam mogla dodirnuti njegovu bradu ili isklesane plohenjegova lica. »Što je istina?«

»Lijepa si kao što sam te zapamtio, Nefer«, rekao je i brzoje disao. »Možda želiš ostati samo moja prijateljica, ali dok menije bilo, samo sam na tebe mislio. Kad sam trebao razmišljati o

135/393

ustanku ili kako će moji ljudi naći svježu vodu u pustinji,razmišljao sam samo o tome kako si se sakrila u Hatorinu hra-mu. Nefer«, rekao je vatreno, »ne možeš biti svećenica.«

Htjela sam zatvoriti oči i zakoračiti u sklonište njegovazagrljaja, ali iza stupa se skupljao cijeli dvor. »Ali ako neću bitisvećenica«, pitala sam ga, »gdje će biti moje mjesto u Tebi?«Držala sam dah čekajući dolazak pravog odgovora, tjerajući ga unjegovo srce. Tada me privio u zagrljaj i okrznuo svoje usne omoje.

»Sa mnom«, rekao je odlučno, »kao moja kraljica.«

Unatoč činjenici da je cijeli dvor slavio u velikoj dvorani, otišlismo ravno u njegove odaje i Ramzes je odmah zaključao vrata.Soba mu je bila uredna, a plave i zelene pločice na podu ne-davno su ulaštene. Ploče s klinastim pismom bile su naslaganena niskom stolu, a ploča za senet koja se sigurno nije koristilanekoliko mjeseci, bila je spremna za igranje. Uzeo me za ruku iodveo do kreveta zastavši samo kako bi šapnuo: »I sigurna si dame želiš kao što ja želim tebe?«

Nisam odgovorila. Samo sam stavila svoje usne na njegove ipoljubila ga onako kako sam maštala svih onih večeri dok je biou Nubiji. Zajedno smo pali na njegove jastuke i potpuno za-boravili na gozbu u velikoj dvorani.

»Nefer.« Ramzes je naslonio dlanove o krevet tako da sumu mišićave ruke stajale s obje strane moje glave. Ispružila samruku i pomilovala ga onako kako mi je Aloli rekla da učinim.Zatvorio je oči dopustivši mi da prijeđem prstom po njegovutrupu.

»Daj mi da te okusim«, šapnula sam.

Okrenuo se tako da su mu leđa bila na jastucima i počelasam od unutrašnje strane njegovih bedara prelazeći jezikom do

136/393

njegovih prsa i mekane kože oko novog ožiljka. Rukama mi jeprimio grudi osjećajući kako mi bradavice postaju tvrde podhaljinom i zastenjao je dok sam se jezikom vraćala do tvrdoćemeđu njegovim nogama.

»Razodjeni se za mene«, molio me.

Kleknula sam iznad njega polako odvezujući ogrtač, zatimhaljinu i naposljetku sam skinula periku tako da je moju golot-inju pokrivala samo kosa.

»Ljepša si nego što sam mislio.« Ramzes je uzdahnuo. Sig-urno sam pocrvenjela kad me nazvao lijepom. Henuttawy je bilalijepa. Izet je bila lijepa. Ali dok sam ga opkoračivala u položajza koji mi je Aloli rekla da povećava plodnost, prvi sam se putzapitala je li to možda istina. Isprekidano je disao i dok sam bal-ansirala iznad njega, gurnuo je kukove naprijed željan ući jošdublje u mene.

Stotinu puta sam maštala kako bi bilo biti s Ramzesom. Nokad je taj trenutak došao, sve što me Aloli naučila isparilo mi jeiz glave i nisam znala ništa osim osjećaja njegova tijela na mom,okusa njegove kože i gorućeg osjećaja koji je počeo kao bol iubrzo postao užitak. Kad je bilo gotovo i Ramzes se potrošio umeni, pogledala sam plahte. Moje je djevičanstvo nestalo.

U jantarnom svjetlu zalazećeg sunca Ramzes mi je milovaoobraz i s vanjske strane vrata njegove sobe čulo se snažnolupanje. Pogledao me, a onda smo oboje požurili pronaći svojuodjeću.

»Vaše Veličanstvo«, povikao je netko izvana. »Gozba jepočela i faraon želi znati gdje ste!«

»Koliko dugo već kuca?« pitala sam.

»Vjerojatno već neko vrijeme!« Ramzes se nasmijao, aonda me privio uza sebe. »Moraš se vratiti u svoje odaje«, rekaoje. »Dosta je bilo hrama.«

137/393

»Morat ću pitati Woserit«, rekla sam neodlučno.

»Zaboravi Woserit! Ako te uzmem za svoju ženu, ne možete odvesti. Trebam te ovdje.« Dlanom je uhvatio moje grudi.»Želim te ovdje.«

»A tebe žele u velikoj dvorani«, rekla sam zadirkujući ga.

Svake večeri otkad se oženio, Ramzes je u veliku dvoranu ulazios Izet. Ali te večeri, na proslavi njegove prve pobjede na čelufaraonove vojske, ući će sa mnom i svi će znati gdje je bio. Hen-uttawy će nas vidjeti sa stola na podiju, a Izet će se okrenutisvojim ženama iz harema i bjesnjeti.

Budi hrabra, rekla sam samoj sebi. Izet je unuka haremskežene, ali ja sam kći kraljice. Dok se hladnoća večeri spuštala napalaču, izašli smo iz kraljevskog dvorišta. Sklonila sam se podRamzesovom snažnom rukom i dok smo prolazili hodnicima,počelo je šaputanje. Iza sebe sam čula svoje ime i zadrhtala.

»Naviknut ćeš se«, obećao je Ramzes.

»Na šaputanja ili na hladnoću?«

Nasmijao se, ali dok smo se približavali velikoj dvorani iglasniku koji će objaviti naš dolazak, želudac mi se stisnuo. Većsam mogla čuti žamor iznenađenja u dvorani.

»Faraon Ramzes II.«, objavio je glasnik, »Gospodar Dvijuzemalja i sin faraona Setija.«

Ramzes je zakoračio naprijed i čekao mene.

»Princeza Nefertari, kći kraljice Mutnođmet i generalaNakhtmina.«

Ramzes me uhvatio za ruku i dok smo prolazili kroz dvor-anu, dvorom je prošao užasnuti žamor jer se baš ove večeri —od svih večeri — Ramzes pojavio sa mnom umjesto sa svojomženom koja će mu roditi dijete. Prije nego što smo došli do

138/393

kraljevskih prijestolja nekoliko sam puta čula svoje ime, a zastol na podiju sluga je brzo dodao stolac između faraona Setija iRamzesa. Izetine su se oči suzile u sitne proreze, a lice kraljiceTuye koja je sjedila pokraj nje samo se skamenilo. Njezin iwiwAđo njuškao je zrak i premda u Tebi nije bilo nikog tko mu senije sviđao, zarežao je na mene dok sam prolazila.

Sjela sam na svoje mjesto u neugodnoj tišini i kraljica Tuyaje prva progovorila. »Kako lijepo od tebe što si dopratioprincezu Nefertari u veliku dvoranu. Mislila sam da ćeš doprat-iti svoju suprugu.«

Woserit mi je uhvatila pogled preko stola i znala sam da mišalje svoju snagu. Zadržala sam osmijeh na licu i odgovorila:»Bojim se da sam ja kriva, Vaša Visosti.«

»Zar je to važno?« rekao je Seti. »Moj se sin vratio iz rata, aNubijci su poraženi!« Podigao je pehar i ostatak stola je učinioisto. »Onda, Nefertari«, rekao je faraon Seti zadirkujući me.»Nisi više tako mala.«

Stidljivo sam pognula glavu. »Nisam, Vaša Visosti.«

»Pa, nedostajao nam je tvoj osmijeh u Malkati. Posebnomom sinu, pretpostavljam.« Pogledao je u Izet koja je zlovoljnosjedila pokraj kraljice. Njih su dvije izgledale poput Tuyinogiwiwa dugog lica.

»Istina je«, odgovorio je Ramzes, susrevši moj pogled. Zn-ala sam da to nije sve što je htio reći.

»Reci mi, Nefertari.« Henuttawy je spustila pehar. »Očemu ste to ti i moj nećak razgovarali? Sigurno ti je pričao nekevrlo uzbudljive priče kad vas nije bilo cijelo poslijepodne. Zaštone podijeliš jednu sa stolom?«

Lice mi je sigurno pocrvenjelo poput cimeta u žarovnicimai Ramzes je odlučno rekao: »Razgovarali smo o tome kako će seNefertari vratiti u palaču.«

139/393

Henuttawy je pogledala u visokog svećenika Raahotepa.»Doista? Zar joj je u hramu moje sestre tako nepodnošljivo?«

»Naravno da nije.« Ramzesov je glas postao odlučniji. »Alikorisnija je ovdje nego u Hatorinu hramu.«

Pogledala sam preko stola u Woserit. Je li to bila istina? Jeli me želio samo zato što je mislio da sam mu korisna? AliWoserit je izbjegavala moj pogled.

»Znači, odlučila si da nećeš postati svećenica«, potvrdio jefaraon Seti.

Kimnula sam. »Želja mi je vratiti se u palaču Malkatu što jeprije moguće.«

Faraon Seti se naslonio u prijestolju. »Onda ćeš možda bitiovdje sutra kad budem održao objavu u dvorani za prijeme. Mojdvor za nekoliko dana odlazi u Avaris.«

Pogledala sam u kraljicu čije je lice još uvijek bilo izob-ličeno. »Za stalno?«

Faraon je kimnuo i počeo kašljati. »Proglasit ću Avarisprijestolnicom Donjeg Egipta«, rekao je, »i tako ću biti bliženašoj sjevernoj granici. Želim pripaziti na kraljevstvo Hati.«

U tom mi je trenutku postalo jasno koliko mu je bilo teškogledati sina kako predvodi vojsku u Nubiju. Još uvijek želi štititiEgipat i paziti na njegove neprijatelje, čak i ako se ne možepridružiti sinu na bojnom polju. Kad je nastavio kašljati,Ramzes se namrštio.

»I za njegovo će zdravlje biti dobro da se makne od vrućinei bolesti velikog grada kao što je Teba. To je najvažniji razlog.«

Ali faraon Seti samo je odmahnuo na Ramzesovu zab-rinutost. »Povest ću nekoliko vezira sa sobom. I pola vojske. Že-limo zaploviti prije nego što se vrijeme promijeni.« Njegoveljubazne oči zastale su na meni. »Nadam se da ćeš se doćioprostiti s nama kad budemo odlazili.«

140/393

Ramzes je stavio otvoreni dlan na moje koljeno i ja sam senasmiješila. »Naravno, Vaša Visosti.«

Dok smo se brodom vraćale prema hramu, ispričala samWoserit što mi je Ramzes rekao prije nego što smo izašli iznjegove sobe. »Večeras ćemo se spakirati da ujutro budemospremni za dvoranu«, rekla je i zvučala je vrlo zadovoljno.»Mogu li pretpostaviti da ste…«

»Naravno da jesu!« uzviknula je Aloli nadglasavši prskanjevesla. »Pogledaj joj lice. Jeste, je li tako?«

Kimnula sam, a Menit je tiho uzdahnula. »Danas poslije-podne, gospo?«

»Nema smisla prepuštati ljubav bogovima«, rekla jeWoserit. »Sad je želi i morali smo je staviti pred njega tako dazna za što će se boriti.«

Pokušala sam razabrati izraz Woseritina lica u mraku, alina našoj je lađi bila samo jedna uljana lampa. »Boriti?«

»Sigurno će biti borba. I to ne samo između mog brata ikraljice Tuye. Dok smo mi bili na podiju, Aloli je sjedila međudvorjanima. Čula je njihovo šaptanje.«

»O meni? Što su govorili?«

Aloli je kimnula. »Stvari koje ne bih trebala ponoviti,gospo.«

»I vidjela si Henuttawynu reakciju večeras«, nastavila jeWoserit. A reakcija visokog svećenika bit će još gora ako teRamzes zaprosi. Posebno ako su govorkanja istinita i Rahotepposjećuje odaje moje sestre. Ali moj brat voli Ramzesa i rijetkomu što uskraćuje. Sumnjam da će to prestati.«

»Ali Henuttawy zna biti vrlo uvjerljiva«, rekla sam.

»Ne toliko kao zaljubljeni muškarac.«

141/393

»Ali što ako nije zaljubljen u mene? Čuli ste što je Ramzesrekao na gozbi. Da sam korisnija u palači nego u hramu.«

Woserit mi je uputila dug pogled ispod svojeg ogrtača.»Rekao je ono što mora da bi uvjerio oca. Faraon Seti doživljavate kao svoju kćer, ali hoće li te smatrati dovoljno dobrimizborom za suprugu potpuno je druga stvar.«

Okrenula sam lice prema rijeci da nitko ne bi vidio kolikosam povrijeđena.

Aloli je nježno dodala: »Znat ćeš voli li te kad vidiš koliko jedugo spreman boriti se.«

»A ako odustane od borbe, znači da je zaključio da nisamvrijedna toga«, rekla sam dok se brod približavao pristaništu.

»Zato se pobrini da budeš«, zaključila je Woserit.

Prošli smo kroz vrata Hatorina hrama i Woserit je poslalavojsku sluga da pomognu pakirati moje stvari. Menit je naručilada mi u sobu donesu toplu vodu za kupku.

»U ovo doba?« pitala je jedna sluškinja.

»Naravno, u ovo doba. Misliš da to želim za ujutro?« ukori-la je Menit.

Kad su donijeli toplu vodu, legla sam u kadu i pokušala sesjetiti svega što se dogodilo u Ramzesovoj sobi. Htjela sam svevrtjeti u glavi beskonačno puta tako da ne zaboravim niti jednupojedinost. Dok mi je Menit prala leđa, ispričala sam joj što sedogodilo od početka do kraja i kad sam završila, duboko jeuzdahnula i zaplakala: »Oh, gospo, sad ste žena! I uskoro…«Šmrcala je. »Uskoro ćete pripadati Ramzesu.«

»Oh, mawat, nemoj plakati. Nikad te neću napustiti. Ni zastotinu faraona.«

Menit je trepnula i podigla bradu. »Plačem od radosti, a neod tuge«, obećala mi je. »To sam oduvijek zamišljala. KraljicaNefertari. Majka budućeg kralja Egipta.«

142/393

Ležala sam u toploj vodi i uzdahnula. »I nikoga se nećemobojati«, rekla sam. »Ni visokog svećenika ni Henuttawy. Čaknam ni Izet ne bi mogla ništa kad bih ja bila kraljica.« Digla samse iz vode i Menit mi je dodala debeli ručnik. Zamotala sam se unjega drhtureći. »Ali što ako ne mogu imati djece?« brinula samse.

»Tko vam je to rekao?« Menit je zasiktala. »Zašto ne bistemogli imati djecu?« pitala me.

»Jer sam mala.«

»Mnoge žene su male.«

»Ali nisu male kao ja, i moja je majka umrla rađajućimene«, prošaptala sam.

»Imat ćete mnogo djece«, obećala je Menit. »Koliko godželite.«

Obukla sam haljinu. Čula sam sluge ispred sobe zaodijevanje kako prenose košare i spremaju moje stvari u mnogesanduke s kojima sam došla iz Malkate. Prošla sam kroz nered istala na balkon koji je gledao na gajeve. Sikomore su bilepognute poput starica na mjesečini, tanke i izvijene, i pitala samse kad ću ih opet vidjeti. Drhtala sam u svojoj haljini i kad meMenit vidjela, strogo je povikala.

»Gospo! Što radite vani?«

»Ovo je posljednja noć da gledam s ovog balkona«, reklasam joj.

Dojurila je na balkon i uzela me za ruku. »I bit će vamposljednja noć u Egiptu ako se razbolite i umrete. Idite u krevet.Morate se naspavati za sutrašnji dan!«

Ali opet sam se osvrnula i bacila posljednji pogled na Hat-orine gajeve. Ovo su mi posljednji trenuci mira, pomislila sam.Odsad će moja ljubav prema Ramzesu donijeti samo kaos.

143/393

»Moja gospa spava«, objavila je Menit sluškinjama u sobi.»Završit ćemo ujutro.« Kad su sluškinje otišle, zatvorila je teškavrata i došla do mojeg kreveta. »Sad ste žena«, čudila se opetgledajući me.

Tefer mi se smjestio uz jastuk i smijala sam se. »Pa ženasam već dvije godine.«

»Ali žena nije doista žena dok… Možda ćemo vam za neko-liko mjeseci pripremati sobu za rađanje«, rekla je ponosno.

Kad je Menit otišla, legla sam na krevet i gledala oslikanistrop. Vjerojatno sam već stotinu puta vidjela tu sliku, ali mis-lite li da je se sad mogu sjetiti? Sjećanja su takva; ono što se ujednom trenutku čini jasnim i nezaboravnim, u drugom nestajepoput pare. Nisam htjela da se isto dogodi i popodnevu kojesmo Ramzes i ja proveli zajedno pa sam ga zamišljala opet iopet, utiskujući u sjećanje pogled u njegovim očima, mirisnjegove kože, osjećaj njegovih jakih nogu među mojima. Os-jetila sam duboku žudnju da budem s njim i pitala sam se mislili i on na mene u palači.

Te sam noći spavala isprekidano u strahu da ću se ujutroprobuditi i shvatiti da je sve bio samo san. Ali kad se mutnosunce provuklo kroz zavjese od trske, otvorila sam oči i sluškin-je su već pakirale stvari. Menit mi se nasmiješila noseći puneruke tkanina.

»Baš sam se pitala mislite li uopće ustati, gospo.«

Izvukla sam se iz kreveta. »Odlazimo?«

»Čim se odjenete i uredimo vam kosu. Onda očekujem daće Woserit htjeti razgovarati s vama.«

Izvještila sam se u brzom odijevanju u hladnoći i kada jeMenit završila s mojom kosom, Woserit je došla pregledatisobu. Sluge su odnijele moje boce i teške sanduke. Čak su i mojetunike, ogrtači i haljine s perlama složeni u košare i izneseni

144/393

van. Soba je izgledala veliko i prazno, a zidovi pokriveni glazir-anim pločicama i visoki stropovi odzvanjali su našim glasovima.

»Dobro su to obavili«, rekla je Woserit pohvalno. »Jesi lispremna za polazak?«

U prsima sam osjetila nalet panike. Hram nije bio mojdom, ali je bio mjesto na kojem sam postala žena i naučila bitiprinceza. »Najprije bih se htjela pozdraviti s Aloli«, rekla sam.»I s nekim drugim svećenicama.«

»Bit će vremena za to.« Woserit je sjela i pokazala mi daučinim isto. Sjela sam i ona se namrštila. »Nadam se da neplaniraš tako zasjesti i na prijestolje, poput umornog podnos-itelja molbe koji je cijeli dan stajao pred dvorom i jedva čeka ba-citi se na prvu dostupnu površinu kako bi se odmorio.«

Pokušala sam ponovno, ustala i onda polako sjela. Spojilasam koljena i ispravila leđa. Sklopila sam ruke u krilu ipogledala je.

»Mnogo bolje. Način na koji danas sjedneš na stolac govor-it će o tebi koliko i ono što kažeš.« Pokazala je rukom. »StaviTefera u košaru i pozdravi se. Čeka nas dug dan. Ako te Ramzesdoista planira uzeti za ženu, morat će se boriti za tebe u dvoraniza prijeme. Sjećaš li se što ti je Paser ispričao o dvorani?«

»Da je poput velike dvorane, ali ima samo jedan stol zapodnositelje molbi.«

»A na postolju se nalaze četiri prijestolja.«

»Za Ramzesa, faraona Setija, kraljicu Tuyu i za Izet.«

»I ako te Ramzes uzme za kraljicu, zauzet ćeš Izetinomjesto. Ona nakon toga neće biti dobrodošla u velikoj dvorani.«

Stisnula sam usne i pokazala da razumijem ozbiljnost čin-jenice da bih zamijenila Izet.

»Naravno, Ramzes nikad ne smije saznati da želiš bitiglavna žena. Pusti ga da sâm donese tu odluku. Ali čak i ako te

145/393

učini kraljicom, dijelit će svoje vrijeme između tebe i Izet.«Woserit mi je vidjela izraz lica i dodala: »Ako voliš Ramzesa,nećeš mu to otežavati. Nasljednici egipatskog prijestolja važnijisu od beznačajne ljubomore bilo koje žene.«

Osjetila sam žalac boli, ali sam kimnula. »Uvijek ću bitiljubazna«, obećala sam joj.

»I vesela«, dodala je, »i srdačna.«

Konačno smo izašle iz hrama i uputile se prema pristaništugdje su sve moje stvari u sanducima od cedrovine ukrcavane naHatorin brod. Dok je Menit nadzirala njihovo ukrcavanje, jasam se opraštala od Hatorinih svećenica. Aloli je bila posebnorastužena mojim odlaskom.

»S kim ću sad dijeliti svoje tajne?« žalila se.

S nekom nedužnom svećenicom«, nagađala sam. »Alizaista«, rekla sam najiskrenije, »hvala ti. Za sve.« Zagrlila samje za oproštaj i Menit je Tefera koji je mijaukao donijela na brodkao našu posljednju imovinu. Stajala sam na krmi Hatorinabroda, okružena košarama i teškim sanducima, i mahalasvećenicama na obali.

146/393

DEVETO POGLAVLJE

Samo brakKad smo stigli u Malkatu, pristanište je bilo puno Setijevih bro-dova visokih pramaca. Njihove plave i zlatne zastavice vijorilesu se na vjetru dok je ispod njih vojska sluga pakirala kraljevskuimovinu za putovanje prema sjeveru. Vidjela sam kraljevske ki-pove pažljivo omotane tkaninom i tako velike sanduke da su če-tiri muškarca imala štapove na ramenima samo kako bi ih no-sili. Dvorski službenici, pisari, nosači lepeza, nosači sandala, pačak i izaslanici, žurili su se spakirati za Avaris odakle će Setivladati Donjim Egiptom dok će Ramzes iz Tebe upravljatiGornjim Egiptom.

»Mislila sam da će faraon danas objaviti svoj premještaj?«pitala sam.

»Službeno, da«, odgovorila je Woserit.

»Znači, dvor već zna?«

»Naravno. Ali mora se objaviti ostatku Egipta. Moj će bratodržati objavu u dvorani za prijeme, a njegovi će pisari stavitivijest na vrata svakog hrama.«

Woserit je naložila nekolicini muškaraca da odnesu mojesanduke u kraljevsko dvorište, a Menit je košaru s Teferom pre-dala mladoj djevojci koja je obećala da će ga odnijeti u sobu ko-ju mi je Woserit prepustila. Dok smo prolazile kroz visoka vrataMalkate, Menit mi je šapnula: »Prestanite se vrpoljiti.« Vrtjelasam lanene rubove pojasa. »Sad ne možete ništa učiniti«,dodala je. »Sve je u rukama bogova.«

U palači se osjećala napetost, kao da je dvor znao što ćeRamzes tražiti te kako će veziri i visoka Izidina svećenica reagir-ati. Dvorjani su me krišom pogledavali, a mlada je služavkaspustila tešku košaru i gledala nas dok smo prolazili. U zlatnom

hodniku ispred dvorane za prijeme, Woserit mi je strogo rekla:»Ostani ovdje s Menit dok te glasnik ne pozove.«

Smjestile smo se na klupu od ebanovine čije su noge bileizrezbare u obliku labuđih glava. »Jesu li podnositelji molbiunutra?«

»Nisu. Raspušteni su. Danas moj brat obavlja svoje privat-ne poslove.«

»A Izet?« pitala sam brzo.

Woserit je frknula. »Nema razloga da bude tu kad nemamolitelja. Vjerojatno kanira nožne prste u kupalištu.« Otvorilaje jedna od teških brončanih vrata i kad je ušla, ostavila ih je šir-om otvorena. Pogledala sam u Menit.

»Zato smo došle ovako kasno«, šapnula je.

Kako bi Woserit bila posljednja u dvorani i ostavila vrataotvorenima da i mi možemo slušati. Pogledala sam u čuvare, aliobojica su imala bezizražajna lica i pitala sam se jesu li moždaplaćeni da bi surađivali. Nagnula sam se naprijed na klupi i za-virila unutra. Dvorana je bila velika i dojmljiva baš kako su jePaser i Woserit opisali. Šuma stupova držala je oslikani strop, akroz visoke su se prozore vidjeli zapadni brežuljci. Ramzes jesjedio između svojih roditelja. Ispod njega, za stolom za vezire idostojanstvenike, po crvenoj boji njezina ogrtača prepoznalasam Henuttawy. Bila nam je okrenuta leđima i samo su oni kojisu sjedili na podiju mogli pogledati niz dugački prolaz dvorane iprimijetiti da su vrata ostala otvorena. Ali nikoga nije zanimalošto se događa vani.

Isprva je iznutra dopiralo previše glasova pa nisam moglaništa jasno razabrati. Onda sam čula udarac faraonove zlatnekuke po podiju i naglo je zavladala tišina. Objavljeno je da će oni kraljica Tuya za dva dana, trinaestog koiaka, krenuti za Avaris.

148/393

Slušali smo dok je faraon Seti govorio dvorskom kiparukakav bi se crtež trebao isklesati na Zid objave ispred Karnakatako da posjetitelji znaju da se ovaj dvor preselio u Avaris. Želioje sliku flote brodova i sebe i kraljice, oboje sa zlatnim krunama,kako stoje na pramcu. U idućem je prizoru zamislio sebe kakostoji na pristaništu u Avarisu. Kratko je vladala tišina dok je ki-par zapisivao bilješke, a onda sam čula Paserov glas koji seobratio faraonu Setiju. »Njegova Visost Ramzes ima jednumolbu.«

Dvorjani su se neugodno promeškoljili i njihove su zlatnenarukvice glasno zveketale u neugodnoj tišini. Dvor je znao štoće Ramzes pitati i zato se Henuttawy pojavila u dvorani na ob-javi. Pokraj nje sam vidjela leopardov ogrtač visokog svećenika.Premda mu nisam vidjela lice, mogla sam zamislite kretanjeRahotepova karneolskog oka dok prati događanja i njegoveusne razvučene u groteskni hijenin cerek.

Ramzes je ustao s prijestolja. »Oče«, rekao je službeno, »zadva dana ćeš krenuti na putovanje iz palače Malkate do palačetvog oca Pi-Ramzes. Ali prije nego što odeš, zatražio bih tvojedopuštenje da se oženim princezom Nefertari.«

Dvorom je preletio tihi žamor i zamislila sam Henuttawynoprelijepo lice zaleđeno poput posmrtne maske. Pretpostavilasam da je Ramzes pogledao u nju kad je rekao: »Učinio sam Izetprincezom i svojom ženom. Iako je volim, volim i Nefertari.Princeza Nefertari je vrlo učena«, objašnjavao je. »Govori osamjezika i bit će dragocjen dodatak ovoj dvorani. Ona je…«

»Nećakinja Heretičkog kralja?« ponudila je Henuttawy.

Ramzes je žustro odgovorio: »To je bilo davno.«

»Ne toliko davno da se ljudi ne bi sjećali.« Vezir Nebamunzakoračio je naprijed i zaklonio mi pogled na Henuttawy. »VašaVisosti, sama ljubav ne čini dobru ženu.«

149/393

»Upravo zato imamo sreće što je Nefertari i dovoljnopametna da može služiti u ovoj dvorani«, rekao je Ramzes.

Dvorani su počeli jedni drugima upadati u riječ pa je faraonSeti podigao kuku i dva puta udario po podlozi podija. »Ne-bamun i Henuttawy, čuli smo što oboje imate za reći. VezirAnemro, Paser?«

Vezir Anemro ustao je sa stola uz podnožje podija i čulasam kako se pristojno obraća faraonu Setiju i zatim kaže:»Slažem se s visokom svećenicom Izide. Gledajući u budućnost,proglašenje princeze Nefertari glavnom suprugom bilo biopasno za vladavinu Njegove Visosti.«

Sjedeći ispod podija, Rahotep je bio tih. Ne odustajući,Ramzes je pitao: »Vezir Paser?«

Paser je ustao i njegov je glas prvi stao u moju obranu. »Nevidim nikakvo zlo ni opasnost u tome da princeza Nefertaripostane kraljica.«

»Ni ja«, rekla je Woserit odlučno.

Konačno je progovorio i visoki svećenik boga Amona.»Premda je njezina obitelj ubila mog oca i ukinula egipatskebogove?« izlanuo je. »Zar je to već zaboravljeno? Njezinimvenama teče heretička krv!«

Faraon Seti udario je kukom o pod i rekao: »Princeza Ne-fertari mi je poput kćeri. Nije me briga kakva krv teče njezinimvenama.«

»Ali ljude će biti«, rekla je Henuttawy. Shvatila je da će Setidopustiti Ramzesu da me oženi i zato je brzo dodala: »Barempričekajte iza vjenčanja s izborom glavne supruge.« Sad sam jojmogla vidjeti lice. Okrenula se Ramzesu. »Pričekaj i vidi kako ćenarod reagirati. Za dobrobit mira tijekom cijele tvoje duge vla-davine, pričekaj dok ceremonija ne završi.«

»Moglo bi doći do pobune«, upozorio je Rahotep.

150/393

»Pričekaj«, predložila je Henuttawy. »I onda, ako je i daljebudeš htio uzeti za kraljicu preko Izet…«

»Ne bih rekao preko Izet«, dobacio je Ramzes brzo.

»Umjesto Izet«, ispravila se Henuttawy grubo. »Onda ćebiti dva slavlja.«

Faraon Seti je uzdahnuo. »Odluka o glavnoj supruzi ćepričekati. Ali što Nefertari kaže na sve ovo? Nadam se da je nisinatjerao na brak.«

»Uvedite je«, odgovorio je Ramzes. »Sama će ti reći.«

Pogledala sam u Menit koja mi je odmah požurila popravitiperiku. Kad je glasnik otkrio otvorena vrata, pogledao je učuvare, a onda u nas. Obje smo hitro ustale.

»Zovu vas u dvoranu za prijeme«, rekao je.

Pratile smo ga kroz velika vrata od izrezbarene bronce i kadsam ušla u prostoriju, iznenadila sam se koliko je zapravo ve-lika. Čak ni Paserov detaljni model nije dočarao pravu golemostdvorane. Ovdje je moja majka sjedila s Nefertiti kad je bilamojih godina, pomislila sam, i ovdje je vladala uz faraonaHoremheba. Proučavala sam prostranstvo ulaštenih pločica izasvođeni krov od zlata. Vapnenački stupovi prikazivali su slikeprethodnih kraljeva u njihovim pobjedama. Stolci od ebanovines bjelokosnim umecima bili su grupirani oko ploča za senet pocijeloj prostoriji. Zamišljala sam dvorjane koji inače popun-javaju ta sjedala, smiju se zajedno i spremni su zabaviti faraonakad god mu postane dosadno.

Henuttawy i Woserit gledale su naš dolazak i kad smo došledo prijestolja, pojačalo se usijano šaptanje među vezirima.Dvorjani su se skupili oko podija poput gustih grozdova grožđadok smo mi ispružile ruke izražavajući poštovanje i naklonile se.Kad sam ustala, susrela sam Ramzesov pogled.

151/393

»Princezo Nefertari.« Faraon Seti se nasmiješio. »Vratila sise u Malkatu da bi se udala za Ramzesa. Ali reci mi.« Nagnuo senaprijed. »Želiš li to doista?«

Kratko sam zatvorila oči i kimnula. »Više od ičega«,šapnula sam.

»I sigurna si u to? Moj sin zna biti vrlo uvjerljiv. Ako sebojiš da ćeš mu povrijediti osjećaje, oporavit će se on.«

»Nema se od čega oporavljati osim od moje neumjereneljubavi«, rekla sam.

»Jako lijepo.« Henuttawy je zapljeskala. »Ako Ozirisovimpasionskim predstavama ponestane glumica, znamo koga immožemo poslati.«

»Ne glumim«, rekla sam jednostavno, i nešto u mom glasupotaklo je faraona Setija da se nasloni unatrag. Na trenutak mepromatrao i nadala sam se da će u mom pogledu vidjetiiskrenost.

»Neka se vjenčaju«, rekao je Seti mahnuvši rukom i ja samizdahnula.

Ramzes se spustio s podija i čvrsto me primio za ruku. Biloje stvarno. Doista ćemo se vjenčati.

»Pomisli što će ljudi reći«, urlala je Henuttawy. »Brate,razmisli što činiš!«

»Neće biti krunidbe. Još«, popustio joj je. »Samo brak.«

S druge strane stola Woserit je opušteno pitala: »Što imašprotiv ove princeze, Henuttawy?«

Henuttawy je odgovorila zastrašujućom ljubaznošću:»Vjerojatno to što je tako pametna«, rekla je. »Pametna Nefer-tari, koja je život počela kao gusjenica i postala leptir.«

»Dosta je!« upozorio je faraon Seti. Pogledao je u visokogsvećenika. »Želim vidjeti svog sina i kćer sjedinjene u braku

152/393

prije nego što moj dvor ode za Avaris. Dogovorite kraljevskovjenčanje.«

Hijena je zakoračila naprijed i o njegovu se ćelavu glavu re-flektiralo popodnevno svjetlo. »U roku od dva dana?« pitao je.»Možda bi bilo bolje da Njegova Visost pričeka povoljni mjesecfarmuti.«

Tada će Izet roditi, pomislila sam.

»Vjenčat ćemo se sutra«, obećao je Ramzes. »Ako nijemoguće pripremiti Amonov hram, siguran sam da će Hatorin iliIzidin biti spremni.«

Rahotepovo je lice izgubilo boju. »Amonov će hram bitispreman, Vaša Visosti.«

Henuttawy i drugi veziri htjeli su još nešto reći, ali faraonSeti je ustao i udario kukom o podij. »Ovako glasi objava: Sutraće se održati vjenčanje faraona Ramzesa i princeze Nefertari.«

Tada je i kraljica Tuya prvi put progovorila. »Ne razumijemzašto mora biti tako brzo.«

»Ako se vjenčanje ne održi sutra, kad će?« pitao je Seti.»Kako znaš kad će nas bogovi dovesti opet u Tebu? Ili moždapredlažeš da propustimo sinovo svadbeno slavlje?«

Tujina se ruka stisnula oko iwiwove uzice. »Sigurna sam daće imati mnogo svadbenih slavlja koja ćemo mi propustiti.«

»Možda. Ali nijedno s egipatskom princezom.«

Kraljica Tuya nezadovoljno se smjestila natrag naprijestolje i kad joj se ruka blago spustila na Ađinu glavu, iwiwje zadovoljno mahnuo repom.

»Hoće li pozdravljati narod?« pitala je Henuttawy. »Ako ćebiti kraljica, trebala bi hodati Tebom.«

Woserit je pogledala u brata. »Nefertari ne mora jošpozdravljati narod.«

153/393

»Zašto ne?« Faraon se namrštio. »Neka se naviknu vidjetije s Ramzesom.«

Bila sam previše sretna da bih primijetila što je Henuttawyučinila.

Izašli smo iz dvorane i Ramzes me privio u zagrljaj. »Odsutra ćeš biti uz mene u dvorani za prijeme i nitko se nećeusuditi reći ni riječi protiv tebe.«

I naravno, budući da sam bila naivna i puna nade, dopust-ila sam si da mu vjerujem. Premda sam znala što dvorjanimisle. Smatrali su da imam krv svoje tete i da ću biti novaHeretička kraljica. Menit je došla do mene, lica sjajnog poputuljane lampe.

»Čestitam, Vaša Visosti. Taj će savez sigurno blagoslovitiAmon.«

»Hvala ti, dadiljo. Nadao sam se da će mi se Nefertaripridružiti u areni. Misliš li da je to moguće?«

»S milijun stvari koje treba učiniti i dogovoriti do sutra?«zavapila je Menit.

Ramzes se nasmijao i znala sam da nije ni očekivaopotvrdan odgovor.

»Trebamo riješiti pitanje haljine«, rekla je, »i perike i bojeod malahita…«

»Mislim da ti govori ne«, rekla sam Ramzesu i stavio mi jeruke oko struka.

»Mogu li ti onda doći večeras?« pitao je tiho.

Dvorjani su nas gledali i natjerala sam se da ne gledamprema njima. Uvijek će nas gledati, podsjetila sam samu sebe.Nikad neću uživati u privatnom poljupcu. Uvijek će nečije očibiti na meni i jednostavno se moram naviknuti na to. To je bilacijena ljubavi prema faraonu. »Naravno da mi možeš doći.«

154/393

Stotinu pari očiju pratilo je moj hod hodnicima u društvuWoserit i Menit, a jedan od njih bio je Henuttawyn. Široko samse smiješila. Da sam pučanka koja se udaje za nekog zemljorad-nikova sina, žene iz moje kuće nikad ne bi dopustile mužu da mise uvuče u krevet prije nego što me prenio preko praga svojegdoma. Ali Ramzes je bio faraon. Mogao je raditi što je htio. Adolaskom u moju sobu prije našeg vjenčanja, poručio je dvoruda ne može čekati ni jednu jedinu noć, a da ne pokuša sa mnomnapraviti nasljednika.

155/393

DESETO POGLAVLJE

Faraonov brak počinje na vodiTe se večeri u velikoj dvorani pojavio cijeli dvor kako bi vidiogusjenicu koja se pretvorila u leptira. Svi su žarko željeli vidjetinećakinju Heretičke kraljice koju će Ramzes uzeti za ženu.

Na dugom, ulaštenom stolu na podiju sluga me odveo domoga sjedala između Ramzesa i Woserit dok je Izet premještenapokraj kraljice Tuye. Bilo mi je žao Izet, nije se ni pokušavalasmijati i pretvarati da je vesela. Premda se trebala osjećati kaopobjednica znajući da nosi Ramzesovo prvo dijete, lice joj je bilogorko poput tamarinda. Pitala sam se je li to zato što se Ramzesnije pokazao suprugom kakvog je zamišljala. Znala sam da jeuživala u lijepom nakitu i ogrtačima obrubljenima krznom, ališto su njih dvoje imali zajedničko? No ako se Izet doimalamračno i potišteno, sjedeći preko puta nje, Henuttawy je bila usvojem najboljem izdanju. Veziri su se smijali njezinim šalama ikad me vidjela, kratko je objavila stolu: »Leptir je izašao.«

Ali Ramzes je primijetio oštrinu u njezinu glasu. »Ona jestpoput leptira«, rekao je. »Bila je skrivena godinu dana, a ondase vratila ljepša i talentiranija nego ikad.«

»Kad mi je rekla da neće postati Hatorina svećenica, bojalasam se da neće naći mjesto u palači.« Woserit se okrenula svojojsestri. »Ali čini se da je našla mjesto na najvišoj stepenici.«

Henuttawyn je osmijeh nestao, a i Rahotepovo je liceizgledalo prilično žalosno.

»Hajde«, rekla je Woserit veselo, »dignimo pehare.«Podigla je svoje vino i ostatak stola je učinio isto. »Za princezuNefertari«, rekla je.

»Za princezu«, ponovio je vezir Anemro, premda sam sepitala na koju je princezu mislio.

»I nadajmo se da njezinim venama ne teče prokletstvoHeretičkog kralja.«

Henuttawy je pretjerala. Faraon Seti čvrsto je stisnuo pe-har. »Nefertari nije ništa više heretik od tebe. Vjerujem da ćedonositi dobre odluke u dvorani za prijeme. Možda još nije pop-ularna u narodu, ali sigurno nije ni budala.«

Svi su za stolom znali na koga je mislio, ali nitko se nijeusudio pogledati prema Izet.

Kraljica Tuya odmahivala je glavom, a Ramzes je ozlo-jeđeno šapnuo: »Ona je moja supruga.« Ali faraon Seti nijeništa rekao i uskoro su iz kuhinje donijeli zaparene zdjele spečenom patkom.

Ramzes se okrenuo prema meni i nježno mi rekao: »Žao mije.«

Nasmiješila sam se onako kako me Woserit učila da sesmijem kad sam suočena s razočaranjem. »Mislim da dvor čekatvoj blagoslov.«

Ramzes je pogledao prema ocu koji je kimnuo i onda jeustao s prijestolja, a prostorija je odmah utihnula. »Ovu gozbuposvećujemo faraonu Setiju Velikom, voljenom od Amona i Os-vajača koji je vratio mnoge zemlje.« Dvoranom je odjeknuloglasno klicanje i Ramzes je objavio: »Neka bogovi paze na tvojeputovanje u Avaris i neka sutra gledaju na radosni savez koji ćeprethoditi putu.«

Povici su i dalje odjekivali ispod stupova jer bi bilo ludo za-šutjeti. Ali pitala sam se koliko je njih bilo poput visokogAmonova svećenika, kojima su djedove ili čak očeve ubili Ekh-naton i Nefertiti?

Dok je klicanje još uvijek odzvanjalo, Seti se nagnuo premameni i šapnuo mi: »Dopuštam ti da se izložiš opasnosti na ovomdvoru. Ali u egipatskom kraljevstvu nema nikoga koga bih

157/393

radije vidio na prijestolju sa svojim sinom od tebe. Znaš li, da jePili još živa, i ona bi se udala ove godine? Bile biste kao dvijesestre u svojim svadbenim lađama.« Potapšao mi je ruku. Nikadmi nije palo na pamet da me faraon doživljava kao svojuzamjensku kćer.

Svoju slobodnu ruku stavila sam na faraonovu. »Hvalavam«, rekla sam. »Trudit ću se da vas nikad ne razočaram.«

Nasmiješio se, ali ne meni. Pogled mu je odlutao u daljinu itek ću kasnije razumjeti kako sinov brak za oca može biti i veseoi tužan. Naravno, otac je pun nade za sve što budućnost donosi,ali sjeća se i članova obitelji kojih nema da to proslave s njim. Akad sin počne stvarati nasljednike, okrećući Khnumovolončarsko kolo stvaranja sve brže i brže, otac počinje zamišljatikako njegovo lončarsko kolo polako usporava. Ali tada sam bilapremlada da bih to razumjela.

U popločenom hodniku ispred moje sobe čekao me Aša. Ruke jeprekrižio na prsima i pod svjetlom baklji pretraživala sam mulice kako bih vidjela je li ljut. Čim nas je ugledao, uspravio se iWoserit je diskretno ušla za Menit u moju sobu.

»Aša«, rekla sam oprezno. »Žao mi je što te večeras nisamvidjela u velikoj dvorani.«

»Bila si okružena dvorjanima. Morat ću se odsad naviknutina to.« Osjetila sam da mi je golemi kamen pao sa srca i kad jezakoračio prema meni da me zagrli. Uzvratila sam mu zagrljaj.»Jako mi je drago zbog tebe«, rekao je.

»Ali rekao si mi…«

Kimnuo je. »To je bilo prije nego što sam shvatio koliko teRamzes treba.«

Trznula sam se na tu riječ. Je li me trebao ili me volio?

158/393

»Ali i dalje mislim da si izabrala opasan put. Faraon želi dasutra pozdravljaš narod. Želi da Ramzes vidi njihovu reakcijuprije nego što odluči tko će biti glavna supruga. Mnogo je dru-gih žena u haremu.«

»Ako si me došao vrijeđati…«

Aša me zgrabio za ruku. »Nefertari, samo ti pokušavam rećiistinu. Faraon Seti i Ramzes žive svoje živote u ovoj palači. Javidim ljude na ulicama. Čujem što govore i želim da sutra budešoprezna.«

Vidjela sam mu zabrinutost u očima i kimnula sam.»Povest ćemo čuvare«, obećala sam mu.

»Pobrini se da ih bude dovoljno. Barem dvadesetak, bezobzira što Ramzes kaže.«

»Misliš li da će biti tako ljuti?« prošaptala sam.

»Ne znam. Mnogo se ljudi još sjeća…« Ali nije završiorečenicu. »Ovo će biti četvrta godina da je Nil vrlo nizak, a pričase da u siromašnijim dijelovima Tebe ljudi već gladuju. Akorijeka ne poplavi nasipe do kraja ovog mjeseca, glad će seproširiti i među bogatima, a ljudi će onda htjeti nekoga okrivitiza to.«

Osjetila sam kako mi boja nestaje iz lica. »Ne valjdamene?«

»Samo budi spremna.«

»Hoću«, obećala sam. Razišli smo se i ušla sam u svojusobu. Pod svjetlom žarovnika Woseritino je lice izgledalo vedro iprekrasno.

»Kako je Aša?«

»Zabrinut je što bi se sutra moglo dogoditi«, rekla sam joj.

»Znači da ti je dobar prijatelj. I treba biti zabrinut. Ja nećuuvijek biti u palači da ti pomognem, Nefertari, i zato moraš

159/393

naučiti prepoznati kome možeš vjerovati, a kome ne. Nakon štose udaš za Ramzesa, nitko ti u Malkati neće govoriti istinu.

»Hoće Menit«, usprotivila sam se.

»Da, Menit. Ona će čuti šaptanja u hodnicima palače, alitko će ti reći za zavjere bliže tvojem prijestolju? Zavjere unutardvorane za prijeme?«

Sjetila sam se Setijevih riječi o opasnom putu koji sam izab-rala. »Onih večeri kad je Ramzes s Izet«, predložila je, »nađi ses Paserom u njegovoj sobi. Moraš mu vjerovati da će ti rećipravu istinu o onome što se događa u Tebi. A ja ću biti tu kadgod budem mogla.« Plameni jezici žarovnika osvjetljavali sucrteže u njezinoj staroj sobi i dok sam stajala ondje u njezinuraskošnom ogrtaču, opet sam se zapitala zašto mi je Woserit to-liko pomagala. Stavila je ruku u svoj laneni pojas i izvukla maluHatorinu figuricu. »Za večeras. Stavi je pod jastuk i donijet će tiplodnost.«

»Hvala«, prošaptala sam. Palcem sam pomilovala Hatorinolice. Bila je izrezbarena od ebanovine i nosila je visoki ukras naglavi u obliku mjerice kakav je imala i Woserit, s malim rogov-ima i sunčevim diskom.

»Sutra će sve biti dobro«, obećala je. »Budi jaka.« Woseritme zagrlila, a kad su se vrata zatvorila za njom, Menit jedoletjela iz svoje sobe u moju.

»Jeste li odlučili koje ulje želite za kosu?«

Odmahnula sam glavom.

»A koju ćemo kremu staviti?«

»Ne znam.«

»Pa požurite, gospo! Faraon dolazi!«

U sobi za odijevanje skinula sam svoju haljinu i Menit jenapunila kadu toplom vodom. »Što vas muči, gospo? Sutra ćetese vjenčati i sve će biti riješeno!«

160/393

»Aša mi je maloprije rekao da budem spremna na sve«,povjerila sam joj se. Dok je svjetlost uljanih lampi padala namoju kupku, površinom vode kovitlale su se duge. Kad sam ušlau kadu, osjetila sam miris lotosova ulja koje je Menit dodala dabi mi omekšalo kožu.

»A što znači sve?« Menit mi je trljala kosu.

»Četvrta je godina da je Nil nizak… Što ako mene okrive zato?«

»Zašto to kažete? Vi ste egipatska princeza, a ne božica.Sigurna sam da ljudi znaju razliku.«

Kad sam završila s kupanjem, Menit mi je osušila noge idodala mi čistu haljinu. Sjela sam ispred zrcala proučavajućiodraz svojeg lica dok mi je ona češljala kosu. Otvorila sam donjuladicu ormarića i izvadila kremu koju je Menit kupila na najud-aljenijoj tržnici u Tebi. Namazala sam je po rukama, a onda niznoge.

Začulo se kucanje na vratima. Menitina je brada mahnitodrhtala. »Požurite!«

Požurila sam se namjestiti na jastuke, pustila sam kosu dase prospe po bijelim plahtama i kad je Menit otvorila vrata, zad-ržala sam dah za slučaj da je sve samo san.

Ali ona se naklonila gotovo do poda. »Vaša Visosti.«

»Dadiljo Menit«, pozdravio ju je Ramzes.

»Princeza Nefertari vas čeka.« Pokazala je prema meni nakrevetu i kad je došla do vrata svoje sobe, glasno je rekla: »Lakunoć, gospo.«

Kad su se vrata zatvorila, Ramzes me pogledao i oboje smose nasmijali. »Čekat će s druge strane vrata cijelu noć«, šapnulasam mu.

»Kao što bi dobra dadilja i trebala«, zadirkivao me. »Zaslučaj da počneš vrištati i poželiš pobjeći.« Približio se krevetu i

161/393

skinula sam mu nemes krunu s glave te provukla prste kroznjegovu kosu. »Kao što si to već jednom učinila«, rekao jeRamzes tiho.

Bol u njegovim očima pogodila me u srce. »Ali sad samovdje«, obećala sam i pustila sam da mi haljina klizne s jednogramena. »Ovdje sam s tobom zauvijek.«

»I ovaj te put neću pustiti da pobjegneš.«

Kad smo idućeg jutra Ramzes i ja izašli iz njegove sobe, hodalismo zajedno do jezera palače, a povici dvorjana koji su čekalinaš dolazak sigurno su došli i do ušiju samih bogova. Ramzesme primio za ruku i okružili su nas veziri Setijeva dvora,pričajući i smijući se kao da su od samog početka podržavali našbrak. Premda je Izet javila da je bolesna i ostala u Malkati, os-tatak dvora prisustvovao je događaju. Čak mi je i kraljica Tuyapoklonila jedan osmijeh. Njezin mi je iwiw pokazao očnjake itankim mu je vratom protutnjalo podmuklo režanje.

»Zdravo, Ađo«, rekla sam veselo.

Nasmijala sam se pomislivši da ga možda više nikad nećumorati vidjeti. Večeras će se održati gozba za proslavu vjenčanjai oproštajna gozba, a sutra će faraon Seti zaploviti s polovicomkraljevskog dvora prema palači u Avarisu. Ramzes je bio pot-puno obučen za rad u dvorani za prijeme i odsad će sâm vladatiGornjim Egiptom. Njegov će otac, u poodmakloj dobi, vladati izprijestolnice Donjeg Egipta gdje će se zahtijevati manje odnjega. Taj je potez bio planiran godinama, no iako je Ramzesoduvijek znao što će se dogoditi, vidjela sam kako mu se usnespuštaju prema dolje dok je gledao preko jezera. Cijeli je obzorbio prekriven visokim očevim brodovima. Plutali su na vodipoput skotnih čaplji, a palube su im bile ispunjene najvrednijimblagom Tebe: kipovima od ebanovine i granitnim stolovima, pačak i rijetkim nosiljkama sa širokim lavljim šapama. Premda bi

162/393

neki kraljevi ostali živjeti u istom gradu gdje je i njihov suvladari vladali iz iste dvorane, faraon Seti želio je mirniji život. Kaddođe u Avaris, neće više biti toliko molitelja, a u njegovoj ljetnojpalači bliže moru nikad neće biti onakve vrućine koja siše životiz zraka kao što je to bilo gotovo svakog mjeseca u Tebi.

Dvor se skupio na pristaništu dok je mala zlatna brodicaveslala prema obali. U nju će stati samo tri osobe: ja, Menit iveslač. Nakon što faraon Seti da svoje dopuštenje, prevest ćenas kratkom udaljenošću do hrama u Karnaku. Ramzes će usvojoj zlatnoj lađi ploviti iza nas, u društvu roditelja, a veslat ćesamo jedan vojnik iz faraonove vojske: Aša. Iza njih će krenutidvor u flotili jarko obojenih brodova. Kad sam jednom pitalaMenit zašto faraonov brak počinje na vodi, a ne na kopnu, reklami je da je to zato što je Egipat rođen od vodenih otpadakaNuna i ako se tako plodna zemlja mogla roditi iz vode, onda bimogao i plodan brak.

Stajala sam na pristaništu, odvojena od Ramzesa stotinamadvorjana odjevenih u najbjelje tkanine i najljepše zlato, i čekalada faraon Seti da svoj blagoslov. Kad se oglasio prodorni zvuknekoliko truba, faraon je rekao nešto što nisam mogla čuti. Alisigurno je dao blagoslov da zaplovimo jer me Menit uzela zaruku i povela na brod, pomogla mi da uđem i namjestila miogrtač tako da mi se širio oko nogu poput lotosova cvijeta. Sjelaje pokraj mene, uspravna i ozbiljna poput Pasera. Kad samzaustila nešto reći, odlučno je odmahnula glavom. Morala sambiti tiha mladenka koja hrabro ide prema svojoj sudbini, prem-da mi je srce lebdjelo. Znala sam da se ne smijem osvrtati. Nis-am htjela izgledati poput guske koja okreće vrat na sve stranegledajući što se događa pa sam gledala čvrsto ispred sebe dok jenaš brod napuštao jezero ispred palače i ulazio u brzu strujuNila. Na obali su stajale tisuće ljudi. Stisnuli su se jedni do dru-gih i promatrali spektakularnu plovidbu dvora na brodovima s

163/393

faraonovim zlatnim zastavicama. Kad se Izet udavala,oduševljeno su klicali no sad je bila potpuna tišina.

Pogledala sam u Menit i ona mi je uzvratila uznemirenimpogledom. Izgledalo je kao da je netko uzeo komad teške tkan-ine i prebacio ga preko ljudi na obali. Do nas je na rijeci dopiraosamo prigušeni zvuk dječjeg plača i Menit je okrenula svoje pro-dorne oči prema veslaču.

»Što se priča po Tebi?« pitala ga je.

»Po Tebi?« ponovio je.

»Da! Što govore o njoj? Ona već zna da je nećakinjaHeretika. Ništa što kažeš neće je šokirati. Samo nam reci istinutako da budemo spremne.«

Muškarac je pogledao u mene i izgledao je kao da mu ježao. »Otkad je faraon Ramzes jučer objavio svoju namjeru daoženi princezu, gospo, priča se da bi ona mogla biti uzrok gladisvih ovih godina.« Veslačev je glas zadrhtao. »Misle da je don-ijela nesreću gradu. Njezini su akhu tako strašno naljutilibogove da će bogovi, kad je faraon učini svojom ženom, pot-puno okrenuti leđa Egiptu. Žao mi je, princezo.«

Držala sam se za rubove broda da me iznenadna vrtoglavicane nadvlada i pogledala sam negostoljubiva lica ljudi natiskanihna riječnoj obali. Njihova je tišina bila užasavajuća. Čemu su senadali? Da će se Ramzes predomisliti?

Kad smo došli do pristaništa ispred hrama, mladi mi jesvećenik pomogao izaći. Okružila nas je gomila svećenica kojesu pjevale i mahale svojim dugačkim brončanim sistrumima.Povele su nas kroz vrata Karnaka i pratile smo njihovo glasnozveckanje sve do unutarnjeg svetišta gdje sam se popela napostolje i čekala Ramzesa. Kad je došao, pogledi su nam se sreli.Nakon toga je jedino što sam vidjela bio visoki svećenik ispredmene. Uzeo je posudu s uljem s oltara i dok ju je dizao iznadmoje glave, izgovarao je: »U ime Amona, princeza Nefertari, kći

164/393

kraljice Mutnođmet i generala Nakhtmina, spojit će se sfaraonom Ramzesom.«

Pogledala sam ispod sebe u mnoštvo dvorjana koji su is-punili unutarnje svetište. Visoki svećenik pristupio je Ramzesu.»U ime Amona, faraon Ramzes, sin faraona Setija i kraljiceTuye, spojit će se s princezom Nefertari.«

Ramzes je držao dah dok se ulje slijevalo niz njegovu nemeskrunu. Preostala je još jedna simbolična gesta. Rahotep je izhalje izvadio zlatni prsten. Ramzes ga je stavio na moj četvrtiprst jer vena putuje od ovog prsta do srca. Sad sam nosila dvavažna prstena. Jedan je na sebi imao simbole moje obitelji, adrugi Ramzesovo ime u hijeroglifima. Ramzesov je prsten biozlatni s crnim kamenom i stavivši ga na moj prst, »zarobio« jemoje srce. Poput šena, dizajna bez početka i kraja, bili smo spo-jeni do vječnosti. Visoki je svećenik objavio: »Sjedinjeni i bla-goslovljeni pred Amonom.«

Ramzes mi je podigao ruku iznad dvorjana koji su klicali uunutarnjem svetištu, a oni bi se natjerali izgledati sretno čak ida se ženio za majčinog iwiwa. »Jesi li spremna?« pitao me.Hodat ćemo iz hrama kroz grad i zatim isploviti s pristaništa is-pred tržnice. Na takvu su šetnju išle samo upravo okrunjenekraljevske osobe. Kad sam kimnula, čvrsto je uzeo moju ruku usvoju i poveo me naprijed.

Povorka je stvarala zaglušujuću buku. Izidine svećenicesvirale su svojim tamburinima, a Hatorine su žene pjevale doksmo prolazili kroz veličanstvene dvorane Karnaka prema gradu.Na ulicama su bile tisuće ljudi, ali ja sam s užasom primijetilada je samo nekolicina mahala palminim grančicama ili klicala.Prošli smo kroz tržnicu i buka naše povorke isticala je neugod-nu tišinu ljudi oko nas. Ramzes je podigao moju ruku u svojoj ioduševljeno povikao: »Princeza Nefertari!«

165/393

Iza nas su dvorjani ponavljali Ramzesov uzvik, ali stariježene na ulici gledale su me ruku prekriženih na grudima. S rubatržnice jedna je žena povikala: »Nova Heretička kraljica!« i tadasu ljudi na tržnici počeli klicati.

»HE-RE-TIK. HE-RE-TIK.«

»Zaustavite ih!« viknuo je Ramzes ljutito. Njegovi su sečuvari stisnuli oko nas, ali povici naroda već su dosegli grozn-ičavi vrhunac. Čak su i djeca, koja nisu ni znala što to viču,gledala u moje lice i kliktala: »Nova Heretička kraljica!«

Pjevanje svećenica postalo je glasnije pokušavajući ugušitiklicanje ljudi, ali ubrzo je to postalo nemoguće. Ramzes jemogao narediti da se situacija riješi nasiljem, ali klicanje jedolazilo od starijih žena i djece pa je umjesto toga povikao:»Vratite se na brodove!«

U hodnicima Malkate Ramzes me privio k sebi i tješio dok samse tresla. Kad je počeo pristizati i ostatak dvora, bilo je groznogledati lica žena. Mnogo je mladih djevojaka plakalo prekrivšilica rukama. Henuttawy je pitala: »Jeste li ikad vidjeli neštoslično?«

Kraljica Tuya lanenom je krpom brisala oči i s usana joj jepobjegao jecaj.

Pogledala sam u Ramzesovo lice i prva sam izgovorila pos-ramljujuću istinu. »Nećeš me moći učiniti kraljicom.«

»Promijenit će mišljenje«, obećao je. »Kad te upoznaju…«Ali pogledao je u oca i u tom se pogledu sažeo cijeli razgovor.

»Idemo na gozbu«, objavila je Woserit. »Ipak je ovoslavlje.« Ali njezin veseli komentar nije naišao na odaziv i dvor-jani su nas pratili u tužnoj tišini.

Veseli smijeh sluga i utješno pucketanje vatre u velikojdvorani bili su prava suprotnost raspoloženju dvora. Bogati je

166/393

miris vina i pečene patke punio prostoriju i kad smo se pojavili,glazbenici su počeli svirati. Faraon Seti spustio se s podija kaoda se nije ništa dogodilo i ja sam sjela za stol uz Ramzesa. Dvorje znao što mu je činiti pa je ubrzo počela zabava i ples. Sad kadje strava završila, čak su i mlade djevojke osušile suze.

Faraon Seti primio me za ruku. »Ništa nisi mogla napravitidrukčije«, rekao je. »Ne znaju da si mi ti jednako kći kao što mije Ramzes sin.«

Posramljeno sam pognula glavu. Ovo je bio Setijev posljed-nji dan vladavine u palači i umjesto da Tebu napusti trijum-falno, otići će pitajući se hoće li ga idući put kad dođe dočekatipobuna. A onda sam primijetila da je, dok su drugi zauzimalisvoja mjesta, naš stol na podiju i dalje bio prazan. »Gdje suWoserit i Henuttawy?« pitala sam.

Ramzes je pratio moj pogled. »A gdje su veziri?« Ustao je sprijestolja i obratio se ocu. »Sastali su se bez nas!«

Faraon Seti je odmahnuo glavom. »Ovo će sutra biti tvojgrad«, ponudio mu je izazov. »Što ćeš učiniti?«

Ramzes me povukao za sobom, sjurili smo se niz podij iprešli veliku dvoranu dok su nam se dvorjani brzo micali s puta.Ramzes je otvorio vrata dvorane za prijeme. Razgovor u prost-oriji odmah je utihnuo. U dnu postolja stajao je Aša sa svojimocem. Tu su bili i egipatski veziri i generali, kao i Woserit i Hen-uttawy. Woserit me upozorila pogledom.

»Što se ovdje događa?« pitao je Ramzes.

»Vaša Visosti«, počeo je Rahotep, »mislim da znate zaštosmo se sastali ovdje.«

»Meni iza leđa?« uzvratio je Ramzes i pogledao u Ašu.

»Narod je«, rekla je Henuttawy oštro, »protiv Nafertari,kao što sam te upozorila…«

167/393

»A tko vlada ovim kraljevstvom?« pitao je Ramzes ljutito.»Narod ili ja?«

»Je li narod ustao protiv Izet kad si se vjenčao s njom?«uzvratila je Henuttawy hitro. »Jesu li vikali Heretička kraljicana ulicima?«

»Izet nije prolazila gradom«, odgovorila je Woserit.»Zapravo, mislim da je to bila tvoja zamisao.«

Henuttawy se okrenula prema svojoj sestri i izgledala jepoput lavice koja planira napasti drugu lavicu iz krda. »Želiš lireći da sam ja ovo planirala?«

»Ne znam«, odgovorila je Woserit mirno. »Koliko bi hram-skih darova trebala prodati da kupiš narod?«

Paser je zakoračio naprijed. »Dajte narodu vremena. Nisuvidjeli princezu u dvorani za prijeme. Vrlo je pametna.«

Henuttawy se slatko nasmijala i znala sam da slijedi neštopakosno. »Vezir Paser reći će bilo što da ugodi mojoj sestri«,rekla je ogorčeno. »Poslušajte razum!«

Stavila sam dlan na Ramzesovu ruku. »Istina je.« Svi su sešokirano okrenuli i Woserit me gledala neobičnim izrazom lica.Ali ja sam mislila na mržnju koju sam vidjela na ulicama. Čak iako je Henuttawy platila ženama da to izvikuju, bile su dovoljnoljute da riskiraju živote podigavši glas protiv faraona. »Sjetite sešto se dogodilo pod Ekhnatonom,« rekla sam.

»Pričekajte s izborom kraljice«, predložio je Rahotep.»Čekanje ne može naštetiti.«

»Koliko dugo?« zahtijevao je Ramzes.

Ašin otac, general Anhuri, sve je slušao i sad je zakoračionaprijed. »Ako faraon ne izabere glavnu suprugu, kako će seurediti prijestolja na podiju? S kime će razgovarati podnositeljimolbi?«

168/393

»Može se staviti po jedan stol sa svake faraonove strane«,rekao je Rahotep. Ostali su veziri odmah povisili glasoveizražavajući neslaganje.

»Dva prijestolja sa svake faraonove strane?« uzviknula jeWoserit. »I obje će nositi princezine dijademe? Nijedna nećebiti kraljica?«

»Narod je bio bijesan kad me vidio s Ramzesom«, reklasam povrijeđeno.

»Pričekaj s odlukom«, predložila je Henuttawy, koristećiprednost. »Stavi tri prijestolja na podij. Neka se podnositeljimolbi podijele između dviju princeza.«

»Tko će onda biti faraonovi nasljednici?« pitala je Woserit.»Izetina ili Nefertarina djeca?«

»Nefertarina, naravno«, Ramzes je odlučno odvratio.

»Ako je narod prihvati«, rekla je Henuttawy.

Ramzes je pogledao u mene. Nisam se nijednim pokretomusprotivila i tiho je rekao: »Pričekat ćemo. Ali ovaj dvor već znatko će biti bolja egipatska kraljica.«

»Ispravno ste postupili«, rekla je Menit tiho.

Gledala sam kako mi služavke pune kadu toplom vodom.Kad su otišle, pognula sam se u kadi i rukama zagrlila koljena.»Trebala si im vidjeti lica«, šapnula sam.

»Vidjela sam ih, gospo. Nije bilo tako strašno kao štomislite.«

»Ali sa čela povorke«, rekla sam joj i oči su mi se napunilesuzama. »Lica su im bila puna mržnje.«

Začulo se kratko kucanje na vratima. Kucanje je bilo tihokao kad kucaju sluškinje pa sam nemarno odgovorila: »Uđi.« Ni

169/393

Menit ni ja nismo se okrenule. »Znaš isto kao i ja da je Woseritjedini razlog zašto sam u Paserovoj milosti.«

»Mislim da se ne cijeniš dovoljno.«

Menit i ja smo se okrenule i vidjele Woserit kako dolazi odvrata. »Čak i da Paser nije zaljubljen u mene, mislim da ne bihtio vidjeti budalu poput Izet u dvorani za prijeme.« Woserit senasmijala šoku na Menitinu licu. »To nije nikakva tajna.«

Ustala sam iz kade i omotala se dugačkim lanenimogrtačem prije nego što sam se pridružila Woserit kodžarovnika.

»Nefertari je pitala zašto sam joj pomagala da postaneglavna supruga.« Woserit se smjestila na najveći stolac. »Reklasam joj da to radim za sebe koliko i za nju. Ne samo da se bojimgrada u kojem bi Henuttawy bila bogata onoliko koliko to želinego se bojim i onoga što bi moja sestra mogla učiniti izljubomore.«

»Ali na što bi mogla biti ljubomorna?« pitala je Menit.

»Na to što sam ja prva zaprošena.«

Sjela sam i izgovorila ime muškarca na kojeg je mislila.»Vezir Paser?«

Woserit je kimnula. »Paser je pitao mog oca možemo li sevjenčati. Imali smo sedamnaest godina i zajedno smo učili u ed-dubi. Pripremao se za posao vezira. Ali kad je čula da se želioženiti za mene, Henuttawy je pobjesnjela. Pred njezinim suvratima bile stotine muškaraca, ali nije mogla podnijeti da jejedan pred mojima. Otišla je ocu i molila ga da je ne osramotitako da mi dopusti da se udam prije nje. On ju je pitao postoji linetko za koga bi se htjela udati i rekla je da postoji. Paser.«

»Mogla je izabrati bilo koga!« zavapila sam. »Čak i princaiz strane države.«

»Egipat nikad ne daje svoje princeze«, ispravila me Menit.

170/393

»Onda sina nekog drugog vezira«, rekla sam. »Ili bogatogtrgovca. Ili princa koji bi htio živjeti u Egiptu.«

»Tako je. Sestrina je ljepota i tad bila jednako neodoljiva.Kad je Henuttawy rekla da želi Pasera, otac ga je pozvao u dvor-anu za prijeme da vidi koju će sestru izabrati.«

»I Paser je odabrao tebe.«

»Da. I kad je to rekao mom ocu, Henuttawy se zaklela da senikad neće udati.«

»Tako da se ti ne bi mogla udati.«

Menit je pucnula jezikom. »Kako okrutno.«

»Ako Izet postane glavna supruga kojoj Henuttawy šapućeu uho, onda je malo nade za mene i Pasera. Ali sad si ti tu i is-plati se riskirati…«

Zadrhtala sam na bešćutnost njezine izjave. Bila sam figuraiz seneta koju je polirala i pomicala po ploči onako kako joj jeodgovaralo.

Woserit je vidjela da sam se osjetila izdanom. »Da mi nisidraga, nikad te ne bih predložila Ramzesu kao glavnu suprugu,bez obzira koliko ja imala koristi od toga. Neke su stvari mnogovažnije od toga hoću li se ja udati ili ne. Stabilnost kraljevstva ipametna kraljica na prijestolju. Dobit ćeš ono što želiš, a jednogću dana možda i ja dobiti što želim. A ako jedna drugoj možemopomoći u tome…«

»Ali tvoj je otac umro«, usprotivila sam se. »Zar se sad nemožeš vjenčati?«

»I napustiti Hatorin hram?« pitala je Woserit. »Radi čega?Ako Izet postane kraljica, a ja se udam za Pasera, što će mu sedogoditi jednog dana kad moj brat umre?«

»Henuttawy i Izet otjerat će ga s dvora i izgubit će sve.«

Woserit je kimnula.

171/393

»Ali zašto mi nisi rekla ništa od toga?«

»Zato što imaš dovoljno svojih briga«, rekla je. »Ne trebašse još brinuti i za moju sreću. Ti si najodgovornija premaRamzesu, a onda prema narodu.«

Pogledala sam u Menit koja je znala što ću pitati. »Misliš lida će se narod pobuniti zbog mene?«

Woserit je bila iskrena. »Sve je moguće«, odgovorila je.»Posebice kad je Nil nizak. Što kaže Ramzes?«

»Užasnut je«, šapnula sam.

»Dobro. I ne smiješ mu nikad spominjati da želiš postatiglavna supruga. On je odlučio čekati. Pusti da se Izet žali i otjeraga od sebe. Ti ćeš biti tiha i trpjeti i još će te više zavoljeti.«

»A njegova odluka?« pitala je Menit.

»Sve ovisi o tome koliko brzo Nefertari može promijenitimišljenje ljudi tako da bude pametna i oštroumna u dvorani zaprijeme. Faraon Seti sutra odlazi i jedini vladar u Tebi bit ćefaraon Ramzes. Nefertari mora izgraditi ugled pametneprinceze.«

»Ja sam opasnost za Ramzesovu krunu«, rekla sam. »Jes-am li danas ispravno postupila u dvorani za prijeme?«

Woserit je oklijevala. »Zaustavila si ga baš kad te je njegovabrzopletost večeras mogla učiniti kraljicom. Stavila si dobrobitegipatskog kraljevstva i samog Ramzesa ispred svoje dobrob-iti.« Tužno se nasmiješila. »Voliš ga.«

Kimnula sam. Voljela sam ga i ta bi ljubav naposljetkumogla imati preveliku cijenu.

Kad je kasnije te večeri Ramzes došao u moje odaje, Menit jenestala u svojoj sobi. Ramzes mi nije trebao ništa reći. Zagrlio

172/393

me i milovao me po kosi, »Žao mi je«, šaptao je bez prestanka.»Žao mi je zbog onoga što se dogodilo.«

»U redu je«, rekla sam mu no oboje smo znali da nije uredu. Na dan kad je Egipat trebao slaviti, narod je bio i više ne-go ljut. Ustali su protiv faraonovih čuvara, a to se nije dogodilojoš od Ekhnatonove vladavine.

»Sutra će sve biti drukčije«, obećao je Ramzes. »Nije timjesto na ulicama Tebe nego sa mnom u dvorani za prijeme.«Odveo me do ruba mog kreveta i iz svojeg ogrtača izvadio pok-lon. »Za tebe«, rekao je nježno.

Laneni omot bio je oslikan crtežima Sešat, božice učenja.Kad sam ga odmotala i vidjela što je unutra, mislila sam da ćemi srce prestati kucati. Podigla sam teški svitak prema uljanimsvjetiljkama. Polako sam odmotavala papirus i svjetlo je obasja-lo naslikani tekst. »Ramzese, odakle ti ovo?« pitala sam ga. Toje bila povijest svakog velikog kraljevstva na svijetu, od Hatijado Cipra, napisana najprije hijeroglifima, a onda jezikom svakezemlje. Takvu knjigu nije imao čak ni Paser.

»Pisari su ti je sastavljali više od godinu dana.«

»Godinu dana? Ali bila sam u Hatorinu hramu…«

Zastala sam i shvatila što je mislio. Sva muka tog poslije-podneva odjednom je nestala. Nije bilo važno što me ljudi mrze.Srušili smo se na krevet i te smo noći mislili samo jedno nadrugo.

173/393

JEDANAESTO POGLAVLJE

Dvorana za prijemeOno što je trebalo biti faraonov trijumfalni odlazak iz Tebe pret-vorilo se u tihi oproštaj uz jezero. Pitala sam se ljuti li se dvor naSetija kao što se ljutio na mene. On je dopustio moj brak sRamzesom, a znao je da će krivnja vjerojatno pasti na mene akou Tebi nastupi kuga ili se nastavi suša. Tuya je zadržavala suzedok je grlila jedinog sina, a Ramzesovo je lice izgledalo utučeno.Nitko nije znao što bi se moglo dogoditi kad Setijevi brodoviodu i uz povike galebova čula sam kako govori Ramzesu: »Polamoje vojske ostat će s tobom. Ako se počne govoriti o pobuni…«

»Neće biti nikakve pobune.«

Ali Seti nije bio uvjeren. »Neka tvoji ljudi paze na grad.Ostat će četiri vezira. Jednog od njih pošalji da hoda ulicama isluša što ljudi pričaju. Ovo je sad tvoja prijestolnica.« Bijelapalača Malkata iza njega blještala je poput bisera na pozadini odtamnog neba. »Njezina će slava odražavati tvoju vladavinu. Tre-bao bi početi obnovu hrama u Luksoru i neka narod vidi da tiništa nije važnije od poštivanja bogova.«

Seti je svojim okićenim prstom pokazao prema meni.»Mala Nefertari.« Zagrlila sam ga što sam čvršće mogla. »Želimda budeš oprezna na istočnoj obali«, upozorio me. »Pazi seljudi.«

»Hoću«, obećala sam.

Seti me primio za ruku i odveo me na stranu. Bila sam sig-urna da će reći nešto o događajima na ulicama prethodnogdana. Ali umjesto toga je konspirativnim glasom rekao: »Želim ida se brineš za moga sina. Ramzes je nepromišljen i treba munetko racionalan…«

Pocrvenjela sam. »Mislim da biste trebali razgovarati sAšom…«

»Aša će mi čuvati sina od nevolja na bojnom polju. Nomene brinu nevolje na dvoru. Ne žive svi prema pravilimabožice Maat i pretpostavljam da iza tih lijepih zelenih očiju todobro razumiješ.«

Seti je koraknuo unatrag i kad sam krenula zagrliti Tuyu zaoproštaj, Ađo je snažno zategnuo uzicu i ljutito zagrizao zrak.

»Prestani!« ukorila ga je Tuya. Dugo me gledala ispod svoješiroke nubijske perike i rekla: »Nikad ne laje ni na kog drugog.«

Odjeknule su trube i zveket sistruma ispunio je zrak. Seti iTuya popeli su se na brod i ubrzo su nam mahali s pramca. Doksmo Ramzes i ja mahali prema njima, iza nas se pojavila Izet ipitala: »Kakav je osjećaj biti faraon cijele Tebe?«

Ramzes ju je pogledao kao da misli kako se može pitati tak-vo što. »Usamljen«, odgovorio je.

Ostalo je još sat vremena do dvorane za prijeme i dok sedvor vraćao u palaču, Ramzes me uzeo za ruku i svima jasnopokazao kamo namjerava poći. Ipak smo bili vjenčani tek jedandan.

Do trenutka kad nam je Menit pokucala na vrata i javila dasu stigli podnositelji molbi, Ramzes se nije više osjećao takousamljenim. Uzela sam ga za ruku i zajedno smo ušli u dvoranugdje je glasnik svečano najavio naš dolazak. U dvorani se okupiocijeli dvor. Dvorjani su bacali kockice od kostiju pokraj toplihžarovnika, a glazbenici su se zbili oko podija svirajući nadvostrukim flautama i lirama. U dnu prostorije žene su se smi-jale i nekoliko starih plemića u toplom krznu igralo je senet. At-mosfera je više nalikovala gozbi u velikoj dvorani nego radnommjestu. Bila sam šokirana. »Je li uvijek ovako veselo?«

Ramzes se nasmijao mojem iznenađenju. »Dok ne počneposao.«

»A kamo onda odu svi ovi ljudi?«

175/393

»Oh, većina će ostati. Ali glazbenici će otići, a dvorjaniutihnuti.«

Veziri su već sjedili za svojim stolovima u sredini dvorane.Ustali su kad smo prošli pokraj njih i ja sam kratko kimnulaPaseru. »Vaše Veličanstvo«, promrmljali su. »Princezo Nefer-tari.« Pogledala sam u Rahotepovo krvavo oko i pomislila: Pos-lat će mi sve teške slučajeve. Pokušat će me osramotiti.

Izet je već sjedila u svojem prijestolju na podiju. Na sebi jeimala široki ovratnik kakav nikad prije nisam vidjela da nosi iostavila je prednjicu teškog ogrtača otvorenu kako bi podsjetiladvor na svoj trudnički trbuh. Pet mjeseci i ostala su još samočetiri, pomislila sam. Ako rodi sina, a glavna supruga još nijeobjavljena, njezino će dijete biti nasljednik egipatskogprijestolja dok Ramzes ne objavi drukčije. Znala sam da me svigledaju i oprezno sam se penjala uz stube. Postolja su bilapostavljena tako blizu jedna drugome da je Ramzes mogaoraširiti ruke iz središta podija i dodirnuti obje svoje žene. Upovijesti Egipta nikad nisu postojala dva prijestolja za dvijesuprotstavljene princeze.

»Spremna?« pitao je Ramzes svaku i ja sam kimnula.Udario je kukom o podij i objavio: »Dovedite molitelje!«

Dvorjani su odmah krenuli u akciju. Široka vrata premadvorištu Malkate širom su otvorena i u dvoranu su pušteni prvipodnositelji molbe. Tri su muškarca pristupila stolu s vezirima isvi su držali svitke koje su predali vezirima. Gledala sam dok suPaser, Rahotep i Anemro čitali molbe, a onda su izvadili trščanepisaljke i na dnu svakog svitka napisali ime. Nakon toga su svatri muškarca došla do postolja i najstariji mi je pružio svojumolbu.

»Za princezu Nefertari«, rekao je. Na svitku je bio nacrtanpečat moje obitelji, ali ne Paserovim rukopisom. Starac megledao s očitim nepovjerenjem. »Tražio sam razgovor s

176/393

princezom Izet, ali visoki me svećenik poslao vama. Izričito samtražio…«

»Što god da ste izričito tražili«, ispalila sam, »ja ću čitativašu molbu.« Woserit me upozorila ako samo jednom podnos-itelju dopustim da se prema meni ophodi kao da sam manjevažna od Izet, izaći će iz palače i drugima koji još čekaju svoj redreći da sam bila plaha. Pogledala sam neodmotani svitak.Muškarac je došao tražiti ulaz u hram u Karnaku. Pučanima nijebio dozvoljen ulaz u hram no on je tražio posebnu dozvolu zasusret s visokim svećenikom. »Za što je to?« pitala sam gamirno.

»Kći mi je bolesna, a darovi koje sam odnio u Amonovasvetišta nisu dovoljni.« Starac je suzio oči. Gledao me kako uzi-mam pisaljku od trske s malog stola pokraj sebe i kako pišem podnu njegova svitka. »Možete ući u Karnakov hram«, rekla sam.

Starac je zakoračio unatrag kao da me želi bolje pogledati.»Bio sam živ za vrijeme Amarne«, rekao je. »Vidio samHeretika kako razbija Amonove kipove i ubija božje svećenike.«

Stisnula sam šaku oko njegove peticije. »I kakve to imaveze sa mnom?«

Čovjek je žmirkao prema meni. »Izgledate poput svojetete.«

Obuzdala sam snažnu želju da ga pitam kako joj to na-likujem. Je li stvar u mojem nosu, usnama, visokim jagodicamaili građi tijela? Ali znala sam što je time htio reći pa sam samogurnula svitak prema njemu i namrgođeno rekla: »Idi. Idi prijenego što se predomislim!«

Umjesto da posveti pozornost svojem molitelju, Ramzes seokrenuo prema meni i gledao me pogledom sažaljenja, a ne di-vljenja. Osjetila sam kako mi vatra u trbuhu gori sve jače.

177/393

»Idući!« Što god da se dogodi, nastavi se smiješiti, upozor-ila me Woserit. Prema meni je dolazio zemljoradnik i ljubaznosam mu se nasmiješila. »Tvoja molba?« Ispružio je svoj svitak.Pročitala sam ga i onda pogledala u muškarca. Suknja mu jebila uredno opeglana za tu prigodu i nije nosio sandale od pa-pirusa nego od kože. »Dolaziš iz Tebe i želiš dobiti pristup sus-jedovu bunaru? A zašto bi ti tvoj susjed dao pristup?«

»Zato što sam ja njegovim kravama dao pristup na mojapolja! Na svojoj zemlji nemam vode i želim nešto zauzvrat.«

»Pa ako ti ne želi dati vodu, prestani davati njegovimkravama hranu.«

»Moj bi sin pustio beštije da skapaju! I učinio bi to da minapakosti!«

Naslonila sam se u prijestolju. »Susjed ti je sin?«

»Kad se oženio, dao sam mu komad svoje zemlje, a sad mine želi dati pristup mom bunaru zbog svoje žene!«

»Zašto zbog žene?«

»Ona me ne podnosi!« zavapio je. »Kad sam rekao sinu dane želim takvu bludnicu za snahu, ipak se oženio s njom. I sadme ona želi uništiti«, bjesnio je.

Drugi molitelji u prostoriju pogledali su prema nama.Oduprla sam se iskušenju pogledati tko mi je poslao zemljorad-nika. »A po čemu si zaključio da je snaha nevjerna?«

»Spavala je s pola Tebe. Poznaje je jednako dobro kaoMaat! Nasljednici moga sina mogli bi biti djeca bilo kojegdrugog muškarca, a sad mi ne želi dati ni pristup mojoj zemlji!«

»Jesi li prepisao zemlju na sina?« pitala sam ga.

»Dao sam mu riječ.«

178/393

»Ali bez ugovora?« Čovjek očito nije razumio što mu govor-im. »Nije dovoljno dati riječ«, objasnila sam mu. »Dogovor semora zapisati u obliku ugovora.«

Zemljoradnik se široko nasmijao. »Nisam ništa potpisao.«

»Onda je to tvoj bunar«, rekla sam odlučno, »i ona će mor-ati živjeti s tim dok ne potpišeš ugovor ili dok tvoj sin ne nabavisvoju zemlju.«

Starčevo je lice preplavio šok. Uzela sam trščanu pisaljku ina dnu njegova papirusa napisala presudu. Kad sam mu predalasvitak, gledao me suzdržanim pogledom.

»Niste… niste onakvi kao što govore.«

Svaki dan će biti ovakav, pomislila sam. Do kraja životasvakog će me jutra tretirati kao nećakinju Heretika. Ako nepromijenim njihovo mišljenje o sebi, nikad mu neću umaći.Leđa su mi se ukočila kad je treći molitelj krenuo prema meni.Predao mi je svitak i brzo sam pročitala njegov sadržaj.

»Ispričaj mi cijelu priču«, rekla sam, ali mladić jeodmahnuo glavom.

»Tražio sam vidim faraona koji govori moj jezik, ali vezirPaser poslao vami«, mučio se na lošem egipatskom.

»A što ne valja sa mnom?« pitala sam ga na huritskom.

Stranac je ustuknuo. »Vi govorite huritski?« prošaptao je.

»I, po što si došao?« zahtijevala sam odgovor.

Na svakog podnositelja koji me gledao s nepovjerenjemdolazio je po jedan iz Babilona, Asirije ili Nubije čiji sam jezikznala. Prije nego je dan završio, vidjela sam kako me dvorjanipromatraju sa zanimanjem. Uspravila sam se u prijestolju. Čak ibez potpisa na dnu svitka, mogla sam pogoditi od koga jedolazila svaka molba. Paser mi je slao strance iz kraljevstava čijisam jezik znala. Najljuće i najsvadljivije muškarce slao mi jeRahotep.

179/393

Kad se u daljini oglasila truba, u prostoriji je počelokomešanje. Donesen je stol i postavljen u podnožju podija, asluge su počele postavljati stolce s velikim ručkama i pod-stavljenim jastucima.

Okrenula sam se prema Ramzesu. »Za što se pripremaju?«

»Očito je da smo završili s molbama«, odgovorila je Izet.

Ramzes ju je ignorirao i tiho mi rekao: »U podne završava-mo i prebacujemo se na privatne poslove.«

Preostali podnositelji ispraćeni su van, a kroz mala vrata nabočnoj strani prostorije ušla je skupina žena. Premda su međunjima bile i Henuttawy i Woserit, ni u jednom trenutku nisupogledale jedna u drugu. Poput dva konja s naočnjacima, pom-islila sam. Kad su svi posjedali oko stola, Ramzes je udariokukom o podij.

»Spremni smo početi s dvorskim poslovima«, objavio je.»Uvedite arhitekta Penrea.«

Vrata su se otvorila i ušao je arhitekt Penre, krupanmuškarac mršave brade i ravnog nosa koji bi bio prevelik za bilokoje drugo muško lice. Nosio je dugu suknju sa žutim prugama izlatni pektoral koji je dobio na poklon od faraona Setija. Više mije izgledao kao ratnik nego kao arhitekt. »Vaša Veličanstva.«Izvježbano se naklonio i ne gubeći vrijeme odmotao svoj svitak.»Zatražili ste pothvat kakav nijedan arhitekt nikad nije ostvario.Dvorište u Luksorovu hramu s obeliscima koji su tako visoki daih sami bogovi mogu dodirnuti. Nacrtao sam vam jednu vizijuonoga što se može ostvariti.« Predao je Ramzesu svitak i iztorbe koja mu je visjela na boku izvadio još dva. Njih je daomeni i Izet.

Odmotala sam papirus i vidjela da su promjene na Luksorukoje je Penre nacrtao veličanstvene. Tamni vapnenački stupoviuzdizali su se iz ružičastog pijeska, ukrašeni reljefima ihijeroglifima.

180/393

»Što je ovo?« pitala je Izet drsko. Pogledala je u Ramzesa.»Mislila sam da će tvoj prvi projekt biti nadogradnja palače?«

Ramzes je odmahnuo glavom, a tkanina s njegove nemeskrune zavijorila mu je po širokim ramenima. »Čula si kad jemoj otac rekao da obnovimo hram u Luksoru.«

»Ali mi živimo u palači, a ne u hramu«, zacviljela je Izet. »Ašto je s paviljonom za rađanje za našeg nasljednika?«

Ramzes je uzdahnuo. »Već postoji izgrađeni paviljon. Nar-od mora vidjeti da je faraonov prvi projekt za Amona, a ne zanas.«

»Svi znamo što se dogodilo kad je jedan drugi faraon gra-dio samo za sebe«, podsjetio je Rahotep.

Izet je pogledala prema podnožju podija gdje je sjedilaHenuttawy. »Onda bismo možda trebali obnoviti Izidin hram?«

Ramzes nije razumio njezinu upornost. »Moj je djed obno-vio Izidin hram!«

»To je bilo prije mnogo godina. A Hatorin hram je ob-novljen nakon toga. Zar ne želimo da narod zna da faraonpoštuje Izidu jednako kao Hator?«

»Vrijeme i zlato su ograničeni«, rekao je Ramzes kratko.»Obnovio bih svaki hram odavde do Memfisa kad bih mogao,ali Amon mora biti na prvome mjestu.«

Izet je shvatila da je izgubila. »Onda Luksorov hram«, reklaje. »I razmisli…« Dlanom je dotakla Ramzesovu ruku, a dodirnjezinih prstiju izgledao je senzualno. »Ako hram može biti za-vršen do paofija, i tvoj će ga otac moći vidjeti kad dođe na idućuSvetkovinu mrtvih.«

Upravo je to Ramzes želio čuti. Uspravio se. »Misliš li datreba unijeti neke promjene?«

Pitao nas je obje. Izet je hitro odgovorila: »Ja ne bih ništamijenjala.«

181/393

»Ja bih.«

Dvor se okrenuo prema meni. Penreov je dizajn bio vrlovješt. U njegovoj su viziji dva visoka granitna obeliska čuvalavrata uzdižući se prema nebu kao veličanstveni testamentiRamzesove vladavine. Ali nije bilo mjesta koje će ljude pod-sjetiti na Ramzesova djela. Kako će ljudi za stotinu godina znatišto je sve učinio ako nema mjesta gdje će se to zabilježiti?Vrijeme će možda pojesti vrata palače, ali Amonovi su kamenihramovi vječni.

»Mislim da bi trebalo staviti pilon«, rekla sam. »Ispredhrama u Karnaku nalazi se Zid objave.« Na tom se zidu prizoriurezuju i brišu sa svakim novim trijumfom. »Pa zašto ne bi bio iispred Luksora?«

Ramzes je pogledao u Pernea. »Možete li podići pilon?«

»Naravno, Vaše Veličanstvo. A možete ga koristiti i kao Zidobjave.«

Ramzes me pohvalno pogledao, ali Izet nije namjeravalabiti nadmašena. »A što je onda s dvoranom?« predložila je.»Dvoranom sa stupovima ispred hrama?«

»Koja bi bila njezina svrha?« pitala sam.

»Ne mora imati svrhu! Trebala bi biti i dvorana, zar nijetako, Ramzese?«

Ramzes je gledao u nas obje i onda u Penrea. »Može li se iz-graditi dvorana?« pitao je iscrpljeno.

»Naravno. Što god Vaše Veličanstvo želi.«

Te je večeri, samo dan nakon našeg vjenčanja, Ramzes počeoniz od deset večeri s Izet. I premda mi je bilo potpuno jasno daje svaki kralj u povijesti Egipta svoje noći dijelio jednako međunajvažnijim suprugama, sjedila sam pred svojim brončanimogledalom i pitala se je li me ostavio zato što nju voli više.

182/393

»Glupost«, rekla je Menit bez imalo sumnje. »Sami ste mirekli što je radila u dvorani za prijeme. Samo je zanovijetala.«

»Ali ne u krevetu«, rekla sam i zamislila je golu ispredRamzesa kako se maže lotosovim uljem po grudima. »Kladim seda ju je Henuttawy naučila sve moguće trikove. I ona jeprelijepa, Menit. Svi to vide.«

Vrećica pod dadiljinim vratom se ukrutila. »A koliko jedugo ljepota zanimljiva? Sat vremena? Dva sata? Prestanite sežaliti ili ćete biti isti kao ona.«

»Ali ako se ne mogu tebi žaliti, kome onda mogu?«

Menit je pogledala preko sobe prema majčinom drvenomnaosu s visokom figurom mačje božice Mut. »Idite i recite njoj.Možda će vas ona htjeti saslušati.«

Prekrižila sam ruke na prsima. Premda bih najradije sjedilau garderobi i žalila se Menit, ipak sam obećala Woserit da ću sesvaku večer koju Ramzes provede s Izet sastati s Paserom. Zatosam se uputila polumračnim hodnicima kraljevskog dvorišta, akad je Paserov osobni sluga otvorio njegova vrata, vidjela samsvojeg bivšeg učitelja kako sjedi s Woserit na žarovniku. Odmahsu se razdvojili, no prizor je bio tako intiman da sam zakoračilaunatrag. Paserova je duga kosa bila raspuštena iz pletenice i podsvjetlom vatre sjajila je poput gavranovih krila. Prekrasan je,shvatila sam. Odmah sam isto to pomislila i za Woserit čije jelice iznenada izgledalo mnogo mlađe. Bilo joj je samo dvadeset ipet godina no težina dvorskog života urezala joj je bore izmeđuobrva.

»Princezo Nefertari«, rekao je Paser i ustao me pozdraviti.Soba mu je bila velika, oslikana zidnim slikarijama i ukrašenaskupocjenim visećim ukrasima iz Mitanija. Iznad kreveta su bilireljefi iz Asirije; sfinge čije su gusto zakovrčane brade otkrivalenjihovo podrijetlo. A na ulazu u njegovu garderobu, izrezbarena

183/393

drvena lica babilonskih bogova zurila su u promatrača. Je liposjetio sve ove zemlje? pitala sam se.

Bilo je hladno i Woserit je nosila svoj najdeblji ogrtač.»Danas si bila dobra«, rekla je dok sam sjedala na prazni stolac.»Posebice kod ulaska. Nije bilo nijedne osobe u onoj prostorijikoja nije znala da si rođena i odgojena kao princeza.«

»I mudro si sudila«, dodao je Paser.

»Onda vam moram zahvaliti što ste mi slali sve jednostavn-ije molbe.«

Paser je podigao obrve. »Oni strani podnositelji molbi ne bibili jednostavni za Izet. Kada dvor prepozna tvoj talent za jezike,možda ćemo početi njoj slati te slučajeve.« Osmjehnuo seWoserit. »Ako Rahotep misli da samo on zna igrati ovu igru,vrlo brzo će otkriti da se vara.«

»Kakvi su tvoji dojmovi o dvorani za prijeme?« pitala meWoserit.

Gledala sam ih oboje pitajući se što bi htjela da joj kažem.»Bila je ispunjena zanimljivim ljudima«, oprezno samodgovorila.

»Je li ti bilo dosadno?« pitao je Paser.

»Pored onoliko podnositelja molbi?« uzviknula sam. »Ne.«

Paser je pogledao u Woserit. »Nije nova Izet«, rekao je za-hvalno, a onda se okrenuo prema meni. »Kad ljudi vide kolikosi korisna, plima ljubavi prema Izet mogla bi se povući.«

»Posebice ako si trudna«, dodala je Woserit.

Obje smo spustile pogled niz moju tuniku i jantaromukrašeni pojas koji mi je naglašavao uski struk. Oboje su znalipriču o mojoj majci. Priča o tome kako ju je Heretički kralj otro-vao i kako je izgubila prvo dijete postala je dvorska legenda. Bilaje visoka i imala je široke bokove za rađanje djece, ali tek je na-kon mnogo godina Tawaret ponovno blagoslovila njezinu

184/393

maternicu mojim bratom. Ipak je htjela još djece i ne mogu nizamisliti kako se osjećala kad je njezino treće dijete izašlo nasvijet bez daha. A onda se, dok je bila trudna sa mnom, ukraljevskom dvorištu dogodio požar. Zadrhtim kad pomislimkako je njezino blago srce moralo podnijeti vijest da su svi kojeje ikad voljela — njezini majka i otac, njezin sin i muž, obje Ne-fertitine mlađe kćeri — umrli. Zar je uopće čudno da nakon mo-jeg rođenja nije više imala snage za život?

»Nismo u svemu poput naših majki«, Woserit mi je čitalamisli. »Tvoja je teta faraonu rodila šest zdravih djevojčica.«

»Znači, da se nadam da ću biti poput Heretičke kraljice?«šapnula sam.

»U ovom slučaju, da.«

Na trenutak sam šutjela, a onda sam pitala: »A što akonikad ne ostanem trudna?«

»Zašto to kažeš?« Woserit je prostrijelila Pasera pogledomi on je opominjući rekao: »Nefertari, dužnost glavne supruge jeda faraonu rodi sina.«

»Moja teta svojem mužu nikad nije rodila sina!«

»Ali rodila mu je djecu«, rekla je Woserit nepopustljivo.»Šest princeza koje se mogu udati za bilo kojeg princa. Ramzeste oženio radi djece koju ćeš mu dati.«

»Oženio me iz ljubavi!«

»I radi sinova«, rekao je Paser. »Nemoj se zavaravati.«

Ustala sam iz stolca. »I radije bi imao sina nego ženu?« pit-ala sam.

U sobi se čula samo tišina, a pucketanje vatre u žarovnikučinilo se neprirodno glasnim. Paser je teško uzdahnuo, aWoserit je ispružila ruku i dodirnula me. »Nijedan muškaracnikad ne razmišlja o porodu kao o izboru između njegove djece injegove žene. Svaki se muž nada da će imati oboje.«

185/393

Woserit je ustala iz stolca i privila me u zagrljaj. »Nećešumrijeti pri porodu, Nefertari.«

»Kako znaš?« Izvukla sam se iz njezina zagrljaja i pogledalaje u lice.

»Instinkt.« I slegnula je ramenima. »Još ćeš dugo vladati.Ako rodiš Ramzesu princa. I ako te proglasi glavnomsuprugom.«

»A bez sina me nikad neće proglasiti glavnom suprugom.«

Woserit je odmahnula glavom. »Neće.«

Kad sam se vratila u svoju sobu, izašla sam na balkon igledala mjesec kako razdvaja teške oblake. Premda je puhaooštar vjetar, nije bilo prašnjavog mirisa kiše u zraku. Već su sečule glasine o muškarcima koji su krali vino iz posmrtnihhramova kako bi nahranili svoje obitelji. A kad je skupina tihlopova dovedena pred starješine, starci su im oprostili krađupresudivši da je bolje hraniti žive nego mrtve. Ali koliko je jošvremena ostalo prije nego što se bogovi naljute ili prije negobogati počnu gladovati, a narod se pobuni? Što bi onda značiloto što sam trudna? Ljudi bi me okrivili za sve čak i da rodimsedam sinova.

»Imali ste vrlo dug dan, gospo. Morate nešto pojesti«,grdila me Menit. Njezino je zdepasto tijelo stajalo na vratima i urukama je podigla kuhanog grgeča. Vratila sam se s balkona idodala mi je zdjelu s hranom te zalupila drvenim balkonskimvratima. »Stojite vani u mraku na ovakvoj hladnoći«, gunđalaje. »Zar nemate nimalo pameti?«

»Prekrasno je«, usprotivila sam se. »Sigurno se i Amon os-jećao tako kad je na početku vremena izronio iz tamne vode isve je bilo moguće.«

»Je li bilo moguće i da se razboli? Zato što je to upravo onošto vi radite, gospo. Sjednite pokraj te vatre.«

186/393

Učinila sam kako mi je rekla, a Menit je izvadila prekrivačiz drvenog sanduka i prebacila mi ga oko ramena. »Jeste li znalida se u palači već priča o vama?«

Spustila sam zdjelu. »Što se priča?«

»Najprije morate jesti!« Prekrižila je ruke na prsima i kadsam uzela zalogaj grgeča da je zadovoljim, konačno se nasmi-jala. »Ono što ste htjeli«, otkrila je. »O dvorani za prijeme.Izgleda da ste danas bili vrlo dobri. U palači su iznenađeni danetko tako mlad zna toliko jezika i sudi tako pravedno. Čulasam to na kupalištu i u kuhinjama.«

Spustila sam zdjelu s ribom. »Ali to su samo sluge.«

Menit mi je uputila dug pogled. »A što mislite čijimpričama ljudi vjeruju? Pričama koje su došle od kuhara ili oddvorjana?«

»Misliš li da je moguće preokrenuti naklonost ljudi?«

»Bilo bi lakše«, rekla je tiho, »kad bi Nil poplavio nasipe.«

Otišla sam do majčinog oltara i pogledala lice mačje božice.Pod svjetlošću vatre nije se vidjelo da je bilo razbijeno.«

»Mut pazi na vas«, prošaptala je Menit. »Ali ako vam tijelonije jako, ona ne može ništa učiniti!« Ponovno je gurnula na-pola pojedenog grgeča prema meni. »Jedite!«

Pogledala sam preko njezina ramena i iznenađenouzdahnula. »Što radiš ovdje?«

Na vratima je stajao Ramzes. Kad ga je vidjela, Menit jeudahnula tako naglo da je njezina pelikanska vrećica nestala.»Vaša Visosti!« Požurila je preko sobe da bi mu donijela pristo-jan stolac. Pogledala sam Ramzesa koji je stajao u kratkoj suknjii sandalama za spavaonicu i ponovila pitanje. »Što radišovdje?«

»Mislio sam doći ovdje večeras.« I posramljeno je dodao:»Ako ti ne smeta? Izet ide na spavanje, a ja želim biti s tobom.«

187/393

Vidjela sam da je Menit šokirana, ali odmah se pozdravila iotišla. Sjela sam nasuprot Ramzesa na žarovnik.

»Tvoj prvi dan u dvorani za prijeme i cijela Teba priča otebi. Imaš pravi talent, Nefer. I mislio sam da bi možda … prem-da, naravno, ne moraš… ali nadao sam se da bi mogla pogledatiizvještaje egipatskih špijuna.«

Sakrila sam svoje razočaranje. Je li zbog toga došao kmeni? Tiho sam ga pitala: »Zar ne vjeruješ prijevodima vezira?«

Ramzes se neugodno vrpoljio u stolcu. »Mito je vrlo prim-amljivo iskušenje. Kako mogu znati da je ono što mi veziri dajutočno? Ili da u tim izvještajima nema nečeg što oni prikrivaju iliprešućuju? Moj je dvor pun špijuna.«

»Među vezirima? Laganjem faraonu ugrozili bi svoj ka«,rekla sam strogo.

»Svoj ka ne možeš vidjeti. Ali možeš vidjeti sanduk punbabilonskog zlata. Mogao bih po cijele dane čitati i još uvijek nebih stigao pročitati sve što dobijem. Moram vjerovati vezirima injihovim pisarima. Ali najvažnije poruke, iz Hatija i Kadeša —volio bih da ih ti čitaš.«

Ovo je bila prilika — šansa da se pokažem korisnijom od Iz-et. »Naravno.«

Nasmiješila sam se. »Ako želiš, donesi ih svake večeri i za-jedno ćemo ih pregledati.«

188/393

DVANAESTO POGLAVLJE

Gladni narodCijeli je dvor znao da je Izetino vrijeme s faraonom pa kad jeRamzes ušao u dvoranu za prijeme držeći mene ispod ruke,među vezirima se osjetila nelagoda. Izet je na licu imala izrazdubokog gađenja, ali pozornost mi nije privukla njezina poruganego činjenica da u dvorani nije bilo niti jednog podnositeljamolbi.

»Gdje su svi?« pitao je Ramzes. Kad smo došli do vezirskogstola, Paser je ustao.

»Otpustio sam sve podnositelje za danas, Vaša Visosti.Nešto je mnogo važnije.«

Ramzes je pogledao vezira Anemra koji je također ustao ipočeo vrtjeti rukama. »Kao što znate, Vaša Visosti, Nil nije pop-lavio nasipe već četiri godine. Žitnice u Asuanu već su prazne. Ajutros…« Nesigurno je pogledao u Pasera. »Jutros su nam pisarirekli da će tebanska skladišta trajati samo do pahonsa.«

»Šest mjeseci?« uzviknuo je Ramzes. »To je nemoguće.Otac mi je rekao da imamo dovoljno za još jednu sušnusezonu!«

Paser je odmahnuo glavom. »To je bilo prije vaše pobjed-ničke gozbe i svadbene proslave i dodatnih porcija žita koje sustanovnici Tebe dobili za svako slavlje.«

Vidjela sam kako Ramzesovo lice gubi boju. »Pisari su dalidodatne porcije žita za svako slavlje?«

Anemro je zastao. »Takav je običaj, Vaša Visosti.«

»I nikome nije palo na pamet prekinuti taj običaj kad je Nilveć četiri godine nizak?« vikao je. »Sezona poplava je skorogotova. Ako rijeka do idućeg mjeseca ne poplavi, do ljeta će u

gradu zavladati glad. A nitko ne može predvidjeti koliko će senastaviti. Ili kakve bi mogle biti posljedice!«

Stisnula sam Ramzesovu ruku i mirno ga pitala: »Što semože učiniti?«

Paser je raširio dlanove. »Predložio bih da iskoristimo ovovrijeme kako biste se pozabavili tom situacijom.«

»Postavite nekoliko stolova ispod podija«, naredio jeRamzes. »Želim da svi u ovoj prostoriji iznesu svoje prijedloge.Nefertari, Izet, i vi isto.«

Kad su sluge namjestile vezirske stolove ispod postolja, prvije progovorio Rahotep. »Predlažem da Vaša Visost posjeti svežitnice kako biste se uvjerili da je ovo istina.«

Ramzes se okrenuo Anemru. »Jeste li provjerili da su žit-nice gotovo prazne?«

Vezir Anemro brzo je kimnuo glavom. »Da, Vaša Visosti.Pisari nisu lagali. Izvan Tebe, u gradu Nekhebu, neke su žitniceprazne još od tota i obitelji su već suočene s glađu. Narod ćeuskoro izaći na ulice. Povećat će se broj ubojstava i krađa«, up-lašeno je upozorio.

»Treba nam rješenje prije kraja poplava i početka žetve«,rekao je Paser.

»I što predlažeš da učinimo?« pitao je Rahotep.

U prostoriji je vladala tišina dok su svi čekali, a onda jePaser zamišljeno rekao: »Stanovnici Nekheba moraju dobitihranu. Počnite prazniti hramske žitnice«, rekao je. »A kad njihispraznite, pređite na vojne.«

»Hramske žitnice?« uzviknuo je Rahotep. »Pa da svećenicigladuju?«

Čak je i vezir Anemro bio šokiran. Iza njega su dvorjanipočeli nervozno pričati među sobom.

190/393

»U svakom gradu hramovi imaju zalihe žita za gotovo šestmjeseci«, odgovorio je Paser. »A ovdje u Tebi, vojska ima naj-manje tri mjeseca.«

»To je idiotska zamisao«, rekao je Rahotep. »Što će se do-goditi kad se vojska ne bude imala čime prehraniti?« ustrajaoje. »Što će biti opasnije?« pitao je. »Gladni narod ili gladnavojska?«

Ramzes se obratio Paseru. »Moramo biti sigurni da će, kadse hambari ovog ljeta isprazne, u njih doći novo žito. Ovaj ćedvor morati pronaći potpuno siguran način da se pobrinemo daNil poplavi s dovoljno vremena za sadnju i žetvu. Ili ako ne pop-lavi«, rekao je Ramzes polako, »da se iz rijeke može uzetidovoljno vode za navodnjavanje zemlje.«

»I što će Vaša Visost reći ljudima da učine?« pitao jeRahotep. »Da nose vodu od rijeke do svojih polja.«

»Čak i da na svakoj farmi radi stotinu ljudi«, usprotivio seAnemo, »to bi bilo nemoguće!«

»A što ako sagradimo još kanala od rijeke do poljoprivred-nih zemljišta?« pitao je Ramzes.

»Postoje već stotine kanala«, odbacio je to Rahotep. »KadNil ne poplavi nasipe, kanali ne funkcioniraju. To neće prom-ijeniti nikakva količina ljudi s posudama za vodu.«

»Mora postojati način!« rekao je Ramzes. Na dvoranu sespustila porazna tišina i Ramzes je pogledao u mene. »Reci. Štobi ti učinila?«

»Dok se ne otkrije način prenošenja vode iz rijeke u kanale,učinila bih kao što je Paser predložio.«

»A ako se taj način nikad ne otkrije?« bjesnio je Rahotep.Pitala sam se kako Henuttawy može podnositi pogled nanjegovo izobličeno oko svaku večer. »Koliko je faraona doživjelogodine i godine suše a da nisu pronašli rješenje?«

191/393

»A koliko je njih dovelo najveće umove Egipta na jednomjesto kako bi pronašli rješenje?« Ramzes je čvrsto stisnuoočevu kuku u ruci.

»Siguran sam da su zemljoradnici tražili rješenje«, odgo-vorio je Anemro iznemoglo. »I uz dužno poštovanje, VašaVisosti, kako možemo znati da će se rješenje pronaći u roku odtri mjeseca? Zato što nam je još samo toliko vremena ostaloprije nego što bude prekasno za sadnju.

Ramzes je pogledao Pasera. »Rješenje se mora pronaći domehira. Pozovi generale Anhurija i Ašu. Danas ćemo iznijeti žitoiz hramova Nekheba.«

»Vaša Visosti!« Rahotep je iz očaja ustao. »Je li to mudro?Ako to činite zato što se bojite da će narod okriviti princezuNefertari…«

Dvoranom za prijeme prošao je šok. Ramzes je viknuo: »Nebojim se ničega!« Veziri ispod podija su se skamenili.»Nemamo drugog izbora nego nahraniti narod. Pustili biste ihda umru od gladi dok ima savršeno dobrog žita?«

»Zašto ne bismo pitali princezu Izet?« predložio jeRahotep. »Pitali ste za mišljenje princeze Nefertari, a štoprinceza Izet ima za reći?«

Izet se nelagodno meškoljila u prijestolju. Ramzes ju jepitao: »Želiš li možda nešto dodati?«

Pogledala je u Rahotepa. »U tri tisuće godina«, ponovila jenjegov argument, »nikad nije pronađen način da se vodaprenese iz rijeke niskog vodostaja.«

»To je svakako istina«, kimao je Ramzes. »Ali sad mojiveziri i ja imamo tri mjeseca da ga pronađemo.«

»A ako ne uspijemo?« pitao je Anemro.

»Onda ćemo svi umrijeti od gladi!« odgovorio je Ramzesljutito. »Ne samo narod nego i svećenici i generali!« Otvorila su

192/393

se vrata dvorane i Aša je zajedno sa svojim ocem došao dopodija.

Ramzes je ustao iz prijestolja kako bi se obratio Anhuriju.»Otvorit ćemo hramske žitnice u Nekhebu«, objavio je.»Obavijestit ćete druge generale o tome i na vrata svakog hramastavit će se obavijesti tako da ljudi znaju što očekivati.«Okrenuo se i pogledao u mene i u Izet. »Najveći hangar uNekhebu pripada Amonovu hramu i zahtijevat će najveći nad-zor. Želi li jedna od vas poći tamo nadgledati raspodjelu žita?«Oči su mu počivale na mojima i shvatila sam što radi.

»Ja ću«, rekla sam odmah.

»Na hladnoći?« zgrozila se Izet. »Sa svim onim ljudima?«

»U pravu si. Ostani ovdje gdje je toplo«, rekao je Ramzes.»Ne želim da ugroziš dijete. Aša, povedi princezu Nefertari uAmonov hram. Paser, pozovi očevog arhitekta Penrea i svedruge arhitekte u Tebi. Nećemo primati podnositelje molbi svedok ne nađemo način da poplavimo kanale.

Stajala sam između Aše i njegova oca u gradu Nekhebu dok jegomila punila hramsko dvorište vičući za hranom. Iza nas je tri-desetak vojnika sa spremnim mačevima i štitnicima čuvaloneotvorene vreće sa žitom.

»Ne dovodite heretika u Amonov hram!« urlala je jednažena. Druga je vikala: »Naljutit će bogove i donijeti nam jošveću glad!«

Aša me pogledao, ali bilo mi je jasno što je trebalo učiniti igledala sam podivljali bijes gomile ne ustuknuvši.

»Hrabra si«, šapnuo mi je Aša.

»Nemam drugog izbora. I stajat ću ovdje svakog dana svedok Ramzes ne nađe rješenje.«

193/393

Ali gomila me gledala s prezirom. Ja sam bila uzrok njihovepatnje i propasti njihovih usjeva na suhoj zemlji, razlog zašto imvoda Nila nije poplavila polja.

General Anhuri održao je objavu. »Po zapovijedi faraonaRamzesa i princeze Nefertari, Amonove će se žitnice otvoriti zavas. Svakog jutra, kad se sunce počne dizati, svaka obitelj kojaživi u području odavde do Izidina hrama dobit će šalicu žita.Djeca ne mogu dobiti šalice osim ako nisu siročad. Onaj za kogase otkrije da je dva puta stao u red, za kaznu će ostati bez žita nasedam dana.« Uslijedila je bujica pitanja i uzvika i general An-huri je nadglasao galamu povikavši: »Tišina! Stanite u red!«

Stajala sam s vojnicima koji su dijelili žito i zapisivala brojpodijeljenih šalica poput običnog pisara. Ali kako je jutroprolazilo, lica u redu bila su sve manje neprijateljski raspo-ložena. Do popodneva je jedna žena čak promrmljala: »Amonvas blagoslovio, princezo.«

Aša mi se osmjehnuo.

»To je samo jedna žena«, podsjetila sam ga.

»Kako drukčije početi? I to je ono što Ramzes želi, zar ne?Da promijene mišljenje?« Aša je sjeo na vreću žita. »Pitam sekako ide njemu i Penreu.«

Još otkad sam izašla iz palače i ja sam mislila na istu stvar,ali te večeri Ramzesa nije bilo za stolom na podiju u velikojdvorani, a nije bilo ni arhitekta.

»Čujem da sad brojiš žito«, rekla je Henuttawy dok su ona iWoserit zauzimale svoja mjesta. »Od princeze do seljanke.Moram priznati, sposobna si za zadivljujuće preobrazbe,Nefertari.«

»Mislim da je tvoj nećak točno znao što radi«, primijetio jeRahotep, »kad ju je poslao u hram da dijeli žito. Povezao ju je shranom i izobiljem. Siguran sam da je to svima ovdje očito.«

194/393

»Doista?« pitala je Woserit. »Meni se čini da je Nefertaripristala pomoći kao znak ljubaznosti.«

Henuttawy je pogledala preko stola u Izet. »Onda bi moždaIzet trebala pokazivati svoju ljubaznost.«

»Neću se gužvati s prljavom ruljom u Nekhebu!«

Vezir Anemro se namrštio. »Ondje je mnogo vojnika koji ćete štititi!«

»Nije me briga ni da je cijeli bataljun«, prasnula je Izet.»Neka Nefertari ide, a kad narod poludi, mogu nju rastrgati nakomadiće.«

Vezir Anemro zaledio se na tu primjedbu, a Henuttawy jenestao osmijeh s lica. »Ljudi vole u svojim vođama vidjetiljubaznost«, upozorila je.

»A ja sam u šestom mjesecu trudnoće!« prasnula je Izet.»Što ako me napadne neki gladni seljak i ozlijedi dijete?«

U Henuttawynim je očima bljesnuo tamni sjaj. »Ramzes sito nikad ne bi oprostio.«

Izet je pobjesnjela. »Ti bi me rado vidjela i mrtvu samo danajprije uvjerim Ramzesa da obnovi tvoj hram! Nije dovoljno tošto moram dan za danom sjediti u dvorani za prijeme da biRamzes izabrao mene, a ne ovog patuljka. Nije dovoljno to štosam izgubila Ašaija. Sad bi htjela da izgubim i život!«

Pogledala sam u Woserit; Ašai nije bilo egipatsko ime.Možda je Habiru?

»Budi tiho«, protisnula je Henuttawy. Trznula se premanaprijed i na trenutak sam pomislila da će udariti Izet. Onda sesjetila gdje je. Vezir Anemro, koji je sjedio pokraj nje, bio je učudu. »Mislim da bi se trebala sjetiti gdje se nalaziš«, rekla jeHenuttawy.

Izet je shvatila što je učinila. »Princeza Nefertari ne bi seusudila reći ni riječ protiv mene. Kad bi to učinila, pobrinula

195/393

bih se da Ramzes sazna da mi je pokušala ukaljati ime kako bisebi popločala put do prijestolja.«

»Vezir Anemro nije gluh«, rekla sam oštro.

»Nije. Samo je impotentan.« Izet se nasmijala. »On zna daje najnevažniji vezir. Kad bi izgovorio ime Ašai, nestao bi sdvora istog trenutka kad ja podarim Egiptu sina.«

»Čvrsto si uvjerena da će biti sin. Što ako je djevojčica?«pitala je Woserit.

»Onda ću idući put roditi sina! Zar je to važno? Ramzesneće nikad izabrati Nefertari za glavnu suprugu. Da je to htio,već bi to učinio!«

»Zašto je onda šalje da dijeli žito?« pitala je Woseritlukavo.

»Pitao je i mene, ali ja nisam bila dovoljno velika budala dapristanem!« Izet je preusmjerila svoj gnjev prema meni. »Mislišli da veziri ne znaju pravi razlog zašto Ramzes odlazi u tvojusobu? Želi nekog tko će pregledavati njihov rad, a marljiva malaNefertari sa svojim darom za jezike spremna im je gledati prekoramena.«

»I ti bi trebala podržati Ramzesa«, protisnula sam.

»To i radim«, rekla je Izet i stavila ruku na trbuh.

»A da ti doista voliš Ramzesa, nikad ne bi tražila od njegada te postavi za svoju kraljicu«, dodala je Henuttawy.»Ugrožavaš njegovu krunu.«

Woserit je provukla ruku kroz moju. Bilo je malo vjerojatnoda će Ramzes večeras doći i obje smo ustale. »Veziru Anemro,Paser, želim vam ugodnu večer«, rekla je i spustile smo se nizstube. Na dnu podija prišapnula mi je: »Znači, vratio se u tvojusobu nakon što je legao s Izet. Je li to doista bilo zato da muprevedeš poruke?«

196/393

»Da«, rekla sam joj dok smo prelazile dvoranu. »Izkraljevstava Hati i Asirije.«

»I poslao te da nadgledaš žito.« Woserit me značajnopogledala kad smo došle do vrata. »Ako su tvoje prevoditeljskevještine bile jedino što je Ramzes htio, mogao te uzeti za pis-ara«, rekla je ironično. »Samo je jedan razlog zašto u Nekhebšalje princezu da obavlja vojnikov posao.«

Osjećala sam se kao da je netko povukao krajeve uzice i ot-pustio mi čvor u trbuhu. »A tko je Ašai?«

Prošle smo kroz vrata i prije nego što je Woserit stiglaodgovoriti, Ramzes nas je ugledao kako izlazimo iz velike dvor-ane. »Nefertari!« poviknuo je. »Kamo ideš?«

»Htjela te pronaći«, odgovorila je Woserit, »i ispričati ti zahram.«

Ramzes mi je proučavao lice. »Nije bio kaos?«

»Nije. Aša i njegov otac to ne bi nikad dopustili.«

»Ali narod?« pitao je zabrinuto.

»Bili su sretni što će dobiti žito. Zapravo, neki su mi čak izahvalili.«

Ramzes je izdahnuo i u očima sam mu vidjela golemoolakšanje. »Odlično.« Stavio je ruke na moja ramena.»Odlično«, ponovio je i pod svjetlom uljanih lampi, klapnenjegove nemes krune uokvirivale su mu lice poput zlatne lavljegrive.

»Bilo je mudro poslati Nefertari u Nekheb«, pohvalila ga jeWoserit. »Ali reci nam što se dogodilo u dvorani za prijeme doknje nije bilo.«

Ramzes je oprezno pogledao prema vratima velike dvorane,onda me uzeo za ruku i odveo nas dalje od znatiželjnih ušijučuvara palače. U sjeni niše, i Woserit i ja nagnule smo se premanjemu.

197/393

»Očev arhitekt Penre misli da možda može naći rješenje.«

Woserit se namrštila. »Za jedan dan?« pitala je u nevjerici.»Nakon što su zemljoradnici patili stotinama godina…«

»Ali nisu patili. Barem ne u Asiriji. Ili Babilonu. IliAmarni.«

Ovog je puta Woserit pogledom provjerila čuvare. »Kako tomisliš da nisu patili u Amarni?«

Grad Amarnu izgradila je moja teta, kraljica Nefertiti, sasvojim suprugom. Nakon njezina ubojstva, grad je napušten.Kad se general Horemheb proglasio faraonom, građevneblokove njezina grada upotrijebio je kao materijal za svoje pro-jekte diljem Tebe. Čula sam ljude koji su rekli da nije ostaloništa od onoga što su moja teta i Heretički kralj Ekhnatonizgradili.

Ramzes je utišao glas. »Želim reći da je barem jedan zeml-joradnik u Amarni znao kako prenijeti vodu iz Nila, čak i kad serijeka ne bi izlila u kanale. Razmislite o tome«, rekao je brzo.»Heretički je kralj u Amarnu pozivao izaslanike iz svakogkraljevstva. Istina je da su Hetiti donijeli kugu, ali možda suAsirci donijeli znanje. Paser je pregledao zapise i otkrio da je ugodini Heretikove najveće proslave vladala suša. Iduće su god-ine, pod vlašću kraljice Nefertiti, silosi koji su pripadali visokomsvećeniku Meriri bili prepuni žita. Možda su Asirci vidjela os-ušena polja i ponudili svoju pomoć.«

»Čak i da su pomogli«, rekla je Woserit razborito, »ništanije ostalo od Amarne. Grad je zakopan pod pijeskom, a ono štonije zakopano, opljačkano je ili uništeno.«

»Ne i grobnice.« Ramzes se široko nasmijao. »Kad je biodječak, Perne je pomagao ocu dok je radio na Meririnoj grobniciu sjevernim liticama Amarne. Kune se da se sjeća da je otacslikao prizor košare pričvršćene za štap kojom se vadi voda izNila. Nije nalikovala ničemu što je prije vidio i otac mu je rekao

198/393

da je to sprava koja je Meriru učinila najbogatijim svećenikom uEgiptu.«

»Ramzese«, rekla je Woserit tonom glasa kakvim mi seMenit često obraćala. »Ostala su još tri mjeseca prije nego štobude prekasno za sadnju. Staviti sve nade u crtež kojeg se ovajarhitekt možda dobro sjeća, a možda i ne…«

»Naravno da ćemo nastaviti tražiti rješenje. Ali ovo je boljeod onoga što smo imali, a to je ništa!«

»I što on planira učiniti?« pitala sam. »Vratiti se u Meri-rinu grobnicu u Amarni?«

»Da«, odgovorio je Ramzes. »Dao sam mu dopuštenje.«

Pokrila sam usta, a Woserit je šokirano ustuknula.

»Grobnica nikad nije dovršena!« uzviknuo je Ramzes.»Nećemo uznemiriti njegov počinak ili uvrijediti njegove akhu.Grobnica je napuštena kad se Heretička kraljica vratila u Tebu.A ako Perne uspije pronaći taj crtež…«

»Ako«, prošaptala je Woserit, a Ramzes je podigao ruke.

»Imaš pravo. Nije sigurno. Ali postoji šansa i za sad je tonajbolje što imamo. Grad Amarna bliži je od bilo kojeg grada uAsiriji.«

»A što je s trgovcima? Ili asirskim izaslanicima?«

»Koliko bi im trebalo vremena da dođu u Tebu? Dvamjeseca? Tri? Nemamo toliko vremena.« Ramzes se okrenuoprema meni. »Nitko neće znati za ovo osim nas. Ako se Pernevrati s crtežom, reći ćemo da je to njegov izum. Nećemo otkritida je iz Amarne.«

Iznenada su se otvorila teška dvostruka vrata velike dvor-ane i na njima se pojavila Henuttawy.

199/393

»Ne može ići sâm«, rekla sam brzo. »Što ako mu se neštodogodi u onim brdima? Treba ti još netko kome možešvjerovati.«

Ramzes je kimnuo. »Imaš pravo. Poslat ću Ašu s njim.«

Ramzes je svake večeri dolazio u moju sobu, bez obzira je lina rasporedu bilo njegovo vrijeme s Izet, ali umjesto da zajednoprevodimo strane molbe, sjedio bi na žarovniku i proučavaoneobične crteže na papirusu. Spoznaja da je želio dolaziti kmeni, čak i kad mu nisam imala što prevoditi, punila mi je srcetako intenzivnom ljubavlju da sam mislila kako će se rasprsnuti.Izet se vara, pomislila sam puna žestine. On ne čeka da onarodi sina. Čeka da me narod prihvati kao njegovu ženu prijenego što proglasi kraljicu.

No premda sam bila sretna, bila sam i sve zabrinutija zaRamzesovo zdravlje. Usred noći ispuzao bi iz kreveta i pregle-davao nacrte koje su mu dostavili arhitekti nadajući se da ćenaći nešto što izgleda obećavajuće. Zgrbio bi se nad slabašnimplamenom žarovnika i ne mičući se sve dok sunce ne bi izašlona nebu i dok mu oči ne bi bile crvene poput onih visokogAmonova svećenika.

Kad je prošlo mjesec dana od Perneova odlaska, obgrlilasam Ramzesova ramena i šapnula mu: »Odmori se. Kako ćešrazmišljati bistro ako ne spavaš?«

»Još su samo dva mjeseca do početka zime i onda će bitiprekasno za sadnju. Zašto moj otac nije tražio rješenje? Ilinjegov otac? Ili faraon Horemheb?«

Tješila sam ga provlačeći ruku kroz njegovu kosu. »Zato štoNil nikad nije bio ovako nizak.«

»Ali moj je otac znao!«

»Kako je mogao predvidjeti da Nil neće poplaviti pune če-tiri godine? Osim toga, planirao je i rat u Nubiji i Kadešu.«

200/393

Ramzes je frustrirano odmahivao glavom. »Da je bilo viševremena, mogli smo poslati izaslanike u Asiriju. Mogli smo pit-ati zemljoradnike…«

Uzela sam njegovu ruku. »Dođi u krevet. Dosta je zavečeras.«

Ramzes mi je dopustio da ga odvedem u krevet, ali kad smolegli, znala sam da ne spava. Prevrtao se pod plahtama i zatvori-la sam oči nadajući se da će se umiriti. Tada sam začula tiho ku-canje na vratima naše sobe. Ramzes je pogledao u mene i podtoplim sjajem žarovnika vidjela sam da su mu se oči raširile.Požurio je otvoriti vrata i na njima je stajao Penre, arhitekt kojije otputovao u Amarnu pronaći, otpečatiti i naposljetku ući ugrobnicu svećenika Merire. Držao je snopove papirusa, a izanjega je stajao Aša odjeven u putnički ogrtač i s dugačkom plet-enicom zavezanom u urednu petlju na potiljku. Ustala sam izkreveta i navukla ogrtač kako bih pokrila tanku lanenu haljinukoju sam imala na sebi.

»Aša! Penre!« povikao je Ramzes.

Aša je ušao u sobu i zagrlio Ramzesa kao brata. Penre seduboko naklonio. Primila sam Ašinu ruku i odvela ga dožarovnika. »Drago mi je što si se vratio kući«, rekla sam za-hvalno. »Ramzes nije spavao mjesec dana.«

Aša se nasmijao. »Nismo ni mi«, i primijetila sam tamnekolute oko njegovih očiju.

»Vaša Visosti, večeras smo stigli brodom u Gebtu. Ostatakputa smo uzeli dvokolicu jer smo znali da ovo što smo našli nemože čekati.«

»Sve. Sve mi reci!« rekao je Ramzes. Bez nemes krune naglavi kosa mu je padala po ramenima poput briljantnih listovabakra. Odveo je Penrea i Ašu do izrezbarenih kožnih stolaca ionda se nagnuo naprijed da čuje što će mu očev arhitekt reći.

201/393

»Bilo je baš onako kako sam se sjećao«, otkrio je Penre.»Grad. Lokacija.«

Ramzes je pogledao u Ašu. »I samo si ti išao s njim?«

»Naravno«, odgovorio je Aša. »Nitko drugi ne zna.«

Pogledala sam u Penreove čvrste sive oči i znala sam da ćebiti pouzdan poput Aše.

Bez obzira hoće li dizajn koji je donio uspjeti ili ne, nitkonikad neće saznati da je došao iz Heretikova grada i da ga jenekad koristio visoki svećenik boga Atona. Pitala sam se kakodanas izgleda glavni grad moje tete. Premda je njezino ime uk-lonjeno sa zidova Amarne nakon što je Horemheb postaofaraon, možda su njezine slike sačuvane pod zemljom.

»Grobnica je bila u sjevernim brdima«, počeo je Penre.»Na vratima smo ostavili tamjan, a unutra smo našli ovo.« Is-pružio je papirus na kojem je bio naslikan crtež. Izgledao jepoput drvene igračke na kakvoj se igraju djeca, s trokutom usredini i sjedalima na svakom kraju. Ali umjesto sjedala, na jed-nom je kraju bilo vjedro, a na drugom kamen.

»Tako je jednostavno… s uporištem u sredini.« Ramzes mije dodao crtež, a onda šokirano pogledao Penrea. »Misliš li daće funkcionirati?«

»Da. Ako ima košaru od trske pričvršćenu bitumenom,može raditi umjesto stotina muškaraca. Zapravo… s dovoljnoteškim kamenom, mogao bi podići pet tisuća desa dnevno.

Ramzes je udahnuo. »Jesi li siguran?«

»Napravio sam izračune.« Tražio je među drugim snop-ovima papirusa i dao jedan Ramzesu. Nisam razumjela što piše,ali i Ramzes i Aša kimali su kao da se slažu.

»Potpuno je drukčije od bilo čega u Egiptu«, tvrdio je Aša.»Grobnica je ukrašena umjetnošću kakvu nisi nikad vidio.

202/393

Deseci crteža Heretičkog kralja.« Oči su mu pronašle moje, aliRamzes je progovorio.

»A jesi li našao…«

Aša je kratko kimnuo. »Jesam.«

Ramzes je ustao sa stolca i obratio se Penreu. »Sutra ćemoreći dvoru za vaš izum. Sami izaberite ljude za konstrukciju.Ako prvi izrađeni primjerak bude radio, tražit ću od vas da ihgradite po cijeloj Tebi. Dobro ste mi služili«, pohvalio ga jeRamzes. »Ne bih to povjerio nikome drugome.«

Perne je pognuo glavu u znak skromnosti. Dok ga jeRamzes vodio prema vratima, Aša mi je pružio presavijeni listpapirusa. »Ovo je za tebe«, rekao je tiho.

Pogledala sam u Ramzesa, a zatim pažljivo odmotala stran-icu. Umjesto crteža, unutra se nalazio mali komad žbuke na ko-joj je bio naslikan prizor žene u dvokolici. Imala je tamnu kožu ičak i da umjetnik nije potrošio vrijeme na bojenje njezinihočiju, znala bih o kome je riječ. Stisnula sam usne kako ne bipočele drhtati.

»Ramzes je htio da to dobiješ«, rekao je Aša nježno. »Ti sijedina zvijezda na njegovu nebu.«

Brzo sam treptala. »Kako je znao…«

»Nije znao. Ali znao je da su ondje deseci slika dvora izAmarne. Donio bih sliku tvoje tete, ali…«

Kimnula sam kako to ne bi morao izgovoriti. »Uništenesu.«

»Ali ostavio je slike tvoje majke i oca.«

Stisnula sam malu sliku na svoj dlan. Osjećala sam kao dadržeći tu sliku mogu doseći ka svojih roditelja. Od mnogihdarova koje mi je Ramzes dao, ovaj je bio dalekonajdragocjeniji.

203/393

Pričekala sam da Aša i Penre odu i onda sam stavila sliku umajčin naos. A kad me Ramzes pitao o čemu razmišljam, nisammu odgovorila riječima.

Idućeg je dana u dvorani za prijeme predstavljen Meririn diza-jn. Isprva je zavladala tišina, a onda je dvor eruptirao usklicimasreće i zapanjenosti. Zemljoradnici, koji su za tu prigodupušteni u dvoranu, međusobno su se zbunjeno pogledavali.

»Ako ova naprava uspije«, obećao je Penre, »ove ćemo god-ine imati žetvu, kao i svake sljedeće godine!«

Nagnula sam se prema Ramzesu. »Zašto se zemljoradnicine vesele?« šapnula sam.

»Sumnjičavi su. Žele najprije vidjeti radi li.«

»Pa, trebali bi biti zahvalni«, rekla sam. »Nijedan faraon upovijesti Egipta nije promijenio živote toliko ljudi.«

Ali čak je i Woserit, nekoliko dana kasnije u Paserovoj sobi,bila oprezna.

»Zašto ne vide svi što je Penre ostvario?« zavapila sam.

»Zato što se najprije moramo uvjeriti da radi«, odgovorilaje Woserit jednostavno. Premda je velika vatra zagrijavalažarovnik, bila je odjevena u tešku plavu haljinu. »Tu je jošuvijek i pitanje Izet«, rekla je tiho. »Ona će za dva mjesecapostati majka Ramzesova najstarijeg djeteta.«

Osjetila sam kako mi se grlo stišće zbog mojeg neuspjeha.

»Jesi li uzimala mandragoru?« navaljivala je Woserit.

»Naravno!« zarumenjela sam se. »Menit mi je prikuplja.«

»A jesi li prinijela darove koje treba?«

Posramljeno sam kimnula jer je to značilo da bogovi nisuslušali. Što ako Tawaret, božica porođaja, nije mogla razaznatimoju molbu među tisućama molbi koje prima? Zašto i bi? Bila

204/393

sam jedna od dvije žene i nećakinja Heretičke kraljice koja seodrekla bogova.

Woserit je uzdahnula. »Barem vijest nije potpuno loša.«

»Tvoj nastup u dvorani za prijeme još uvijek izaziva mnogepriče u Tebi«, rekao je Paser. »Ne moram ti više slati straneizaslanike. Sad to sami traže.«

»To je velika čast«, razjasnila je Woserit. »Nijedanizaslanik nikad ne traži Izet.«

»Tražit će je ako postane glavna supruga«, rekla samgledajući u budućnost. »Ljudi mi se rijetko smiješe. Mogla bihdijeliti žito od danas do tota i baš me zanima bi li to ištaznačilo.«

Paser je odlučno rekao: »Ne možeš promijeniti tko je bilatvoja obitelj.«

»Zašto sam onda prokleta životom u njihovoj sjeni?« pitalasam.

»Zato što su bili divovi«, rekla je Woserit, »i njihove susjene dugačke. Ali ti stvaraš drugi put za sebe. PostaješRamzesova partnerica i savjetnica. I ako možeš Egiptu datinasljednika, ljudi će imati manje razloga željeti Izet.«

205/393

TRINAESTO POGLAVLJE

Važi svako srce pojedinačnoGospo!« vikala je Menit. »Gospo, događa se!«

Pogledala sam prema Woserit i kad je Paser otvorio vratasvoje sobe, Menitino je lice bilo sasvim rumeno. »Veziru.Gospo«, kratko ih je pozdravila i zakoračila unutra. »PrincezaIzet rađa!«

Brzo sam ustala, ali Woserit je ispružila ruku prema meni.»Idi — pažljivo se obuci. Želiš da te vidi mladu i svježu dok seIzet znoji poput junice.«

Srce mi je udaralo sve brže. Uvijek je postojala mogućnostda Izet neće preživjeti porod. Ali znala sam da ne smijemdopustiti božici Tawaret da čuje takve misli. Božica će kaznitineljubaznost i pakost.

»Nitko ne može predvidjeti kad će doći Anubis. Čak ni poIzet«, rekla je opreznim optimizmom. »Ali ako Izet preživi«,Woserit je odlučno dodala, »ne očekuj da će ti Ramzes dolazitinavečer kao što je dolazio ovih posljednjih mjeseci. Slijedit ćetradiciju i provesti deset dana s njom.«

»S novorođenčetom koje plače?«

»Naravno da ne«, rekla je Menit. »Dijete će spavati sdadiljom.«

Vratila sam se u svoju sobu odjenuti najbolju haljinu istaviti najraskošniju periku. Ali kad mi je Menit počela šminkatioči, u dvorištima Malkate zazvonila su zvona.

»Tri puta ako je sin«, šapnula je Menit.

Držale smo dah i čekale. Zvona su se oglasila tri puta, ondaje slijedila pauza dok su svećenice čekale, i onda su opet za-zvonile tri puta. Skočila sam sa stolice i potrčala.

»Vaš ogrtač!« vikala je Menit za mnom. »Hladno je!«

Ali nisam uopće osjećala ranojutarnju maglu. Pitala sam sekako će očinstvo promijeniti Ramzesa, hoće li manje dolaziti kmeni i više boraviti u Izetinoj sobi. Jurila sam ulaštenim hod-nicima prema paviljonu za rađanje koji je izgradio moj djed. Alizastala sam kad sam vidjela gomilu dvorjana zbijenih ispredteških drvenih vrata. Nikoga nisu puštali unutra.

Henuttawy me vidjela i nasmijala se. »Princezo Nefertari.«Brzim i proračunatim pogledom preletjela je po lijepim perlamana mojoj haljini. »Moja te sestra uglancala u malu kraljicu iplanirala te smjestiti uz kralja kao glavnu suprugu. Ali to se sadneće dogoditi.«

Pogledi su nam se sreli. »Kako to znaš? Nitko doista nevjeruje da predstavljaš Izidina usta.«

Trgnula se, a onda je vidjela kako nam se Woserit prib-ližava i trijumfalno je šapnula: »Znam zato što je Izet upravopodarila Ramzesu sina. Zdravog egipatskog princa. Ramzes bibio budala da je sad ne proglasi kraljicom.«

»Henuttawy«, rekla je Woserit. »Sigurno si sretna što je Iz-et rodila Ramzesu sina. Ipak je ovo dijete moglo biti Ašaino danije bilo tebe.«

Henuttawyne su se crvene usne razvukle u tamnu, tankuliniju i shvatila sam zašto Woserit nije spomenula ime Ašaiotkad ga je Izet prvi put izgovorila u naletu bijesa. Čekala je iskupljala informacije. Sad se okrenula prema meni i oči su jojzasjale.

»Znaš, Nefertari, prije nego se udala za Ramzesa, Izet jebila zaljubljena u mladog Habirua po imenu Ašai. Nažalost, bioje samo umjetnik i kad ih je Izetina baka zatekla u njezinoj sobi,zaprijetila je da će razbaštiniti unuku. Ali Izet nije bilo briga.Bila je zaljubljena i kad je moja draga sestra čula za to, uočila jepriliku: prekrasna haremska kći, iste dobi kao i Ramzes, koja se

207/393

upustila u zabranjenu romansu. Poznajući moju sestru, vjero-jatno je poslala nekog da zaprijeti Ašaiju.«

Henuttawy je disala tako ljutito da su se u hladnom jutar-njem zraku oblikovali bijeli oblačići.

»Možda je poslala slugu ili nekog moćnijeg, primjerice vi-sokog svećenika Amona. Zamisli«, rekla je Woserit svojim na-jkonspirativnijim glasom, »zamisli da si mladi Habiru umjetniki dođe ti visoki svećenik u svojem leopardovu ogrtaču i kaže tida je žena koju voliš namijenjena princu. Svaki bi muškarac biodovoljno razuman da je ostavi na miru. I tako je Ašai ostavio Iz-et radi Habiru djevojke i otvorio se Izetin put prema prijestolju.Jedino što je moja sestra tražila zauzvrat bila je financijskapodrška njezinu hramu. Naravno, Izet još uvijek vjeruje da jeAšai jednostavno izgubio interes za nju. Zamisli kako bi se os-jećala da sazna što je moja sestra učinila!«

Nisam znala odakle je Woserit prikupila sve te informacije,ali uručila mi ih je ravno u krilo.

»Nefertari bi bila budala da otvori usta. Ako ikad kaže nekutakvu glupost Ramzesu«, zaprijetila je Henuttawy, »okrenut ćusvakog svećenika u Tebi protiv nje.«

Woserit je slegnula ramenima. »Već su svi protiv nje. Zarmisliš da ne znamo kako bi, da si imala priliku, već uništilaNefertari?«

Vrata paviljona za rađanje su se otvorila. Izašao je ozareniRamzes i osjetila sam oštri ubod razočaranja znajući da ga je Iz-et toliko usrećila. Ugledao me i Woserit mi je šapnula:»Nasmiješi se.«

»Nefertari!« povikao je Ramzes preko dvorišta i sebičnosam pomislila može li ga Izet u paviljonu čuti kako izvikuje mo-je ime. Hodao je prema nama, žureći pokraj dvorjana koji su muse klanjali. »Jesi čula?« pitao je radosno.

208/393

»Jesam.« Nasmiješila sam se premda sam bila sigurna daje taj osmijeh više nalikovao Besovoj grimasi. »Sin.«

»I Izet je zdrava! Već je zatražila da se u paviljon doneseharfa. Jesi li ikad čula za tako brz oporavak?«

»Nisam.« Potisnula sam svoju bol i dodala: »Bogovi sig-urno paze na Malkatu.«

Upravo je to Ramzes želio čuti. Jaki je vjetar vijorio plavo-zlatne klapne nemes krune iza njegovih ramena i čak je u jutar-njem sivilu izgledao ozareno. Nikad ga nisam vidjela tako pono-snog i voljela bih da sam ja bila ta koja mu je priuštila tolikusreću.

»Mora se pripremiti gozba«, rekao je. »Recite vezirima dacijela Teba treba slaviti. Svaki će radnik dobiti slobodan dan.«

U Paserovoj su sobi zavjese od trske bile spuštene dok su vanisvećenice i dalje zvonile.

»Kako su ga nazvali?« pitala je Woserit potišteno.

»Akori«, odgovorio je Paser. »Ali to što je sin ne znači da ćebiti nasljednik prijestolja. Samo je princ.«

»Najstariji princ«, podsjetila sam, »a ako Ramzes neizabere…«

»Nikad nije spomenuo da će te proglasiti glavnomsuprugom?«

Tužno sam odmahnula glavom na Paserovo pitanje. »Nije.«

»Čak ni navečer kad bi dolazio u tvoju sobu?« navaljivala jeWoserit.

»Nikad.«

»Pa što onda čeka?« pitala je.

»Možda čeka da vidi može li mu Nefertari datinasljednika.«

209/393

Svi smo pogledali u moj trbuh i premda su mi bradaviceodnedavno potamnjele i Menit je mislila da bi to mogao bitiznak trudnoće, izgledala sam isto kao i prije mjesec dana. Tadaje Paserovom sobom odjeknulo snažno kucanje i srce mi jepočelo lupati.

»Moja dadilja«, prošaptala sam. »Obećala je da će doći akobude bilo kakvih vijesti.« Pojurila sam sa stolice prema vratima,a Menit je stajala vani i lomila ruke.

»Nešto se događa u paviljonu za rađanje.«

Woserit je hitro ustala. »Kako znaš?«

»Ušla su tri liječnika i još nisu izašli. Želite li da odemodnijeti princezi svježe plahte?«

»Misliš, da odeš špijunirati?« uzviknula sam.

»Naravno, gospo! Ne znamo što se ondje događa. Što akoga namami da je proglasi glavnom suprugom?«

Onda bismo to htjeli prvi saznati, pomislila sam, ali sam sezaustavila. »Ali ako u Ramzesovu srcu nije želja da me učinikraljicom…«

»Zaboravi faraonovo srce!« rekla je Woserit. »Svi znamoda mu je to u srcu. Ali Izet će pokušati namamiti njegov razum.Cijeli će dvor biti ondje i govoriti mu da mu je sedamnaest god-ina i da mora izabrati glavnu suprugu. Idi«, rekla je gorljivo.»Idi i saznaj što se događa.« Woserit se okrenula prema meni.»A ti bi trebala biti u svojoj sobi. U slučaju da te Ramzes budetražio. Ako nešto nije u redu s Izet, sigurno želiš da plače na tvo-jem ramenu.«

Sjedila sam u svojoj sobi i čekala vijesti iz paviljona zarađanje. Kad je poslijepodne prešlo u večer, a još ni glasa odnikoga, mahnula sam služavki na hodniku. Tefer mi se prilijepiouz nogu, također znatiželjan saznati što se događa.

»Znaš li što se događa u paviljonu za rađanje?«

210/393

Mlada je djevojka spustila košaru od trske kako bi mi se is-pravno naklonila, ali odmahnula sam da ne treba. »Samo mireci što znaš.«

»Princeza Izet upravo je rodila sina!«

»Znam to! Ali zašto su zvona prestala zvoniti?«

Pogledala me širokim, zbunjenim očima. »Možda zato štosu se svećenice umorile?«

Frustrirano sam uzdahnula i krenula prema velikoj dvor-ani. Unutra je dvor već slavio. Henuttawy je bila u kutu s vi-sokim Amonovim svećenikom i smijala se. Zveket njezinihnarukvica odjekivao je prostorijom i svoju je nježnu ruku po-ložila na njegovo koljeno. Izgledalo je kao da se hijena pokušavaspariti s labudom. Ali Woserit i Paseru nije bilo traga, a nije biloni Menit. Posluženi su pladnjevi patke u pečenom luku iotvorene su bačve najboljeg dvorskog vina. Ali sluge su semeđusobno nervozno pogledavale. Prišla sam kuharu koji mevidio kako dolazim i očajnički se pretvarao da je zaokupljenposlom. Ali uhvatila sam mu pogled prije nego što je stigao uz-eti pune ruke praznih zdjela sa stola.

»U čemu je problem?« pitala sam ga. »Zašto se nitko nepriprema za večeras?«

Iznad gustih obrva izbio mu je nervozni znoj. »Obavljaju sevelike pripreme, gospo. Tu su vino i meso…«

»Ne moraš se pretvarati sa mnom«, rekla sam mu. »Što sičuo?«

Kuhar je zakašljao i vratio prazne zdjele natrag na stol.Pogledao je druge sluge koji su svi brzo nestali i onda je snizioglas. »Princ, gospo. Iz paviljona dolaze vijesti da se proslavarođenja možda neće ni održati večeras.«

Zakoračila sam prema njemu. »Zašto?«

211/393

»Zato što mladi princ nije dobro kao što su mislili. Kažu dabi mogao…« Nije želio nastaviti iz straha da poziva Anubisa namjesto gdje je novi život tek ušao.

»Hvala ti«, rekla sam mu i vratila se u svoju sobu čekati.Kleknula sam na prostirku od trske i pod Mutinim nogama zap-alila stožac tamjana. Zamislila sam kakvu bih bol osjećala daizgubim vlastito dijete i molila sam za ka malog dječaka kojimožda nikad neće osjetiti očev zagrljaj. »Premlad je«, preklin-jala sam Tawaret. »I Ramzes je tek postao otac. Znam da nisinikad čula Akorijevo ime, ali on je dijete mog muža i nije živiodovoljno dugo da bi uvrijedio ikoga u ovom životu.«

Vrata moje sobe su se otvorila i ušla je Menit, a za njomWoserit.

»Čula sam«, tužno sam rekla i ustala. »Rekao mi je kuhar uvelikoj dvorani.«

Woserit me promatrala s neobičnim izrazom lica. »I palilasi tamjan za princezinog sina?« Woserit je odmahivala glavom.»Onda možeš štedjeti taj tamjan«, rekla je bez okolišanja.»Princ je već umro.«

»A žena za koju si se upravo molila«, dodala je Menit, »op-tužila te da si njezinom djetetu ukrala ka i ubila ga!«

»Molim? Kome je to rekla?« povikala sam. »Kada?«

»Svima u paviljonu za rađanje«, odgovorila je Woserit.

Mislila sam da ću se onesvijestiti. Menit mi je brzo donijelastolicu. Čula sam kako Woserit govori nešto o tome da će domraka svi u Tebi znati za što me Izet optužila.

»A Ramzes?« Duboko sam disala. »Što je rekao Ramzes?«

»Sigurna sam da joj nije povjerovao«, uvjeravala me Menit.»Tko bi joj uopće vjerovao?«

»Druge ožalošćene majke! Egipćani koji već smatraju danećakinja Heretika ima moći uvjeravanja i čaroliju poput svoje

212/393

tete.« Pogledala sam u Woserit. »Nisam čak ni vidjela princa!Ne može vjerovati da sam mu ja ukrala ka.«

»Ona je praznovjerna unuka seljanke koju je Horemhebiščupao iz rijeke. Naravno da vjeruje u to.«

»Kako ću uvjeriti ljude da to nisam učinila?« šapnula sam.

»Nećeš.« Woserit je odmahnula glavom. »Ljudi će vjerovationo što žele vjerovati. Ali ako imaš princa u svojoj maternici,neće biti važno što oni govore. Ostani uz Ramzesa.«

Plakala sam pokrivena rukama. »Oh, Ramzes… izgubio jesvoje prvo dijete.«

»I to će otvoriti put tvojem djetetu«, rekla je Woserit grubo.

Užasnuto sam zurila u nju.

Znala sam da Ramzes te večeri neće doći u moju sobu. Ne bibilo u redu iskrasti se i doći k meni dok Izet još uvijek leži u pa-viljonu za rađanje, s mrtvim djetetom. Kad se Malkatom prošir-ila vijest da je princ umro, brzo se odustalo od svakog slavljakako bi se odala počast u Amonovu hramu. Ovog puta nisampalila tamjan nego sam stajala na balkonu udišući opori zrak idopuštaju vjetru da mi udara o ogrtač. Čak se ni Menit nijeusudila pozvati me unutra. Zašto? razmišljala sam. Što samučinila da sam te tako razljutila, Amone? Moji su se akhuokrenuli od tebe, a ne ja! Vjetar je postao još silovitiji i odjed-nom, poput zvijezda koje izrone na noćnom nebu, pred vratimapalače zasjale su tisuće svjetala. Isprva su bila sitne točkice udaljini, no kad su se približila prepoznala sam nepogrešivo klic-anje i shvatila sam što je to.

»Menit!« povikala sam.

Požurila je na balkon i užasnuto sam joj pokazala prematami.

213/393

Pred vratima palače treperile su tisuće baklji, a izvikivanjeriječi »Heretik« postalo je tako glasno da je progutalo zvukvjetra. Dva su vojnika uletjela u moju sobu i iza njih je došaoRamzes. Lice mu je bilo blijedo poput ljetnog mjeseca. Jedan odčuvara iskoračio je naprijed.

»Gospo, moramo vas odmah odvesti na sigurno. Predvratima je gomila ljudi koja viče.« Vojnik je nesigurno iskrivećki pogledao u Ramzesa. »Neki vjeruju da je princeza Ne-fertari imala nešto s…«

»S prinčevom smrću?« pitala sam užasnuto.

Ramzes me nesigurno gledao. »Siguran sam da nisi, Nefer.Nisi ni vidjela princa.«

»Čak i da sam ga vidjela«, zavapila sam, »zar doistavjeruješ…«

»Ali bio je potpuno zdravo dijete!« Ramzesove su oči bilepune suza.

Polako sam se povukla od njega. »Ne misliš zbilja da sammogla…«

»N-ne.« Ramzes se zapleo u svojim riječima. »Ne. Naravnoda ne!«

»Zašto si onda ovdje?«

»Zato što su pred vratima tisuće ljudi, a večeras je nadužnosti samo stotinu čuvara. Poslao sam Ašu da pozovevojsku.«

Okrenula sam se prema dvojici vojnika. Bili su muškarcisijedih glava. Vjerojatno su doživjeli bitke od Asirije do Kadeša,no u očima im se ipak nazirao strah. Stanovnici Tebe bili sudovoljno ljuti da svojim brodovima prijeđu rijeku.

»Ako probiju vrata«, objasnio je viši vojnik, »ne znamo štobi se moglo dogoditi. Možemo vas odvesti u riznicu. To jenajsigurnija zgrada u sklopu palače.«

214/393

Pogledala sam preko balkona. Povici »heretik« bili su jed-nako glasni kao i prije. Čula sam kako se brončana vrata tresu ičuvare palače kako upozoravaju ljude da se odmaknu. »Ne«,rekla sam odlučno. »Suočit ću se s narodom. Nema drugognačina da ih zaustavim da vjeruju u nevjerojatno nego da sesuočim s njima.«

»Ubit će vas!« uzviknuo je jedan vojnik.

Ali Ramzes me pogledao s divljenjem. »Poći ću s tobom.«

Menit me molila: »Gospo, nemojte! Ne činite to!« Alipožurili smo hodnicima i Menit je pošla za nama. Okrenula samse i rekla joj da čeka u mojoj sobi. Oči su joj se raširile od strahai znala sam da postupamo ludo. Upravo me na takve lude stvariupozorio faraon Seti.

Požurili smo niz hodnike, a na palaču se spustila zas-trašujuća tišina. Dvorjani su se zaključali u svoje sobe u strahuod onoga što se događalo vani. Ako se ubrzo ne pojavi vojska,tisuće pučana mogle bi probiti vrata i poharati palaču. Kad smodošli do dvorišta, dvojica vojnika koji su nas pratili uplašeno suzastali, očiju sumnjičavo usredotočenih na vrata palače pokojima je mnoštvo udaralo šakama i treslo ih. Na vrhovima be-dema strijelci su sa spremnim lukovima gledali razljućenugomilu. Ramzes me držao za ruku što je čvršće mogao a da je nezdrobi, a lupanje srca odzvanjalo mi je u ušima glasnije čak i odpovika ili vjetra. Došli smo do zidina palače i Ramzesov se glasprobio kroz kaos.

»Maknite se!« povikao je svojim ljudima okupljenima okostuba koje vode prema bedemima. »Maknite se!« Kad su čuvariprepoznali njegovu nemes krunu, svi su se odmakli.

Dok smo se penjali stubama, muškarci su nas nepovjerljivogledali. Kad smo došli do vrha zidina palače na trenutak sampomislila da je planine zahvatio požar. Ali to su bile tisuće bakljikoje su gorjele pod nama u hladnoj noći mjeseca farmutija. Kad

215/393

su ljudi najbliži vratima prepoznali krunu faraona iznad njih,povici su iznenada počeli jenjavati.

Divila sam se Ramzesovoj hrabrosti kad je podigao ruke iobratio se ljutoj gomili. »Došli ste ovdje tražeći heretičku krv«,vikao je, »ali ja sam vam došao reći da ovdje nema heretika!«

U svjetini su se začuli ljuti povici i podigli su se prote-stirajući glasovi.

»Ja sam otac princa koji je umro. Nitko ne žudi za nasljed-nikom više od mene. Stoga, ako sam vam ja došao reći da unjegovoj smrti nije bilo nikakve magije, zar mi ne biste trebalivjerovati?«

Gomilom je prošao šokirani žamor i Ramzes je nastavio.»Ovo je žena koju nazivate heretikom. Princeza Nefertari.Izgleda li vam ona kao žena koja se bavi magijom? Izgleda li kaoheretik?«

»Izgleda kao Nefertiti!« povikao je stariji čovjek, a ljudi izanjega podigli su baklje u znak odobravanja. Gomila je opetjurnula na vrata. Ramzes me uzeo za ruku i čvrsto stajao namjestu. Povici »heretik« opet su uhvatili maha i Ramzesov jeglas postao vatreniji kako bi se čuo iznad uzvika.

»A tko ovdje misli da bi njihov faraon uzeo heretika zaženu?« izazvao ih je. »Tko misli da bi sin Osvajača riskirao bijesbogova?«

Ovo je bilo lukavo jer nitko neće optužiti faraona da jenamjerno razljutio Amona. Ljutiti povici opet su utihnuli iRamzes se okrenuo prema meni.

»Istina je!« viknula sam. »Ja sam nećakinja heretika. Aliako vi niste odgovorni za grijehe svojih djedova, zašto bih jabila? Tko je u ovoj gomili izabrao svoje akhu? Da je to moguće,zar se ne bismo svi rodili u faraonskoj obitelji?«

216/393

U gomili se čuo iznenađeni žamor i stisak Ramzesove rukeje popustio.

»Važite svako srce pojedinačno«, povikala sam, »jer kolikobi nas prošlo u zagrobni život kad bi Oziris vagao naša srca s on-ima naših akhu?«

Ramzes me pogledao u šoku. Iza vrata je vladala tišina.Izgledalo je kao da se nitko ne miče, kao da nitko ne diše. »Vrat-ite se svojim kućama!« povikao je. »Pustite Malkatu da oplakujeu miru.«

Gomila se polako počela rasipati. Neke su žene još uvijekvikale »Heretik«, a neki su se muškarci kleli da će se vratiti, alineposredna je opasnost prošla. Ramzes me uzeo za ruku i kadsmo ušli u palaču, naslonio se na zid i sklopio oči. »Žao mi je štosam ikad sumnjao u tebe«, šapnuo je.

»Hvala ti«, rekla sam. Ali potajno sam mislila, jednog će gadana ona uvjeriti da doista jesam heretik i neću moći učinitiništa što će promijeniti njegovo mišljenje.

217/393

ČETRNAESTO POGLAVLJE

Drugi život zauzvratRamzes dvije noći nije dolazio u moju sobu premda mi jedrugog dana mjeseca pahonsa tijelo potvrdilo ono što je Menitsumnjala posljednjih mjesec dana. Šapnula sam novost Woseriti Paseru, a kad je Menit čula, tako je kriknula od sreće da je Te-fer uplašeno zbrisao s kreveta.

»Dijete?« uzviknula je. »Moraš reći faraonu Ramzesu! Kadon čuje…«

»Sjetit će se princa Akorija i zapitati se je li Izet imalapravo.«

Menit se odmakla od mene. »Ne smijete to nikad višereći!«

»Izet me optužila da sam njezinom djetetu ukrala ka, a sadsam trudna sa svojim djetetom.«

»Faraon ne bi nikad pomislio takvo što! Princeza jepraznovjerna budala. Morate mu reći!«

»Ako dođe.«

»Doći će, gospo. Dajte mu vremena.«

Ali prošlo je nekoliko dana i pete sam večeri, kad je bilojasno da neće doći, plakala na jastuku, izbacujući svu svoju tuguna tkaninu dok mi je Menit gladila kosu. Nije me mučila samousamljenost nego i tuga koja je visjela nad palačom poput za-stora. Vidjela bih Ramzesa svakog jutra u dvorani, ali nikad senije smijao, a lice mu je ostalo tmurno čak i kad su veziri don-ijeli vijest da zemljoradnici imaju uspjeha s njegovim izumom.Dvorjani u velikoj dvorani sumnjičavo su me gledali, a čak niWoserit nije imala mnogo toga za reći. Preklinjala sam je da midopusti reći Ramzesu da sam trudna, ali natjerala me da se zak-unem da mu neću reći ništa dok me sâm ne posjeti.

I tako sam čekala. Sedmog dana pahonsa, dok je sunce jošizlazilo, Ramzes je došao. Došao je do samog ruba mojeg kre-veta i kad sam ustala i zagrlila ga, suze su mu klizile niz obraze.Kao da su sva radost i nepromišljeni optimizam istekli iz njega.

»Svećenici mi kažu da je to bila volja bogova«, prošaptaoje, »ali kako njihova volja može biti da faraonovo dijete, njego-vog prvog sina, ukrade Anubis?«

Držao je nemes krunu u krilu i gladila sam ga po kosi. »Nemogu se pretvarati da razumijem«, rekla sam mu. »Ali moždasu ti bogovi, kad su vidjeli tvoj strašni gubitak, dali drugi životzauzvrat.« Uzela sam njegovu ruku i stavila je na svoj trbuh, aon je ostao bez daha. »Dijete?«

Oprezno sam se osmjehnula. »Da.«

Ramzes je ustao i čvrsto mi stisnuo ruke. »Amon nas nijenapustio!« kriknuo je. »Dijete, Nefer!« i stalno je to ponavljao.»Drugo dijete!« Povukao me na noge i onda me pozorno gledao.»Znaš onu noć na balkonu…«

»Nije važno«, rekla sam brzo.

»Ali nikad nisam doista vjerovao…«

Stavila sam prst na njegove usne. »Znam da nisi«, lagalasam. »To su neuka praznovjerja.«

»Tako je. Izet potječe od praznovjernih ljudi. I bez Akorijaje postala nerazborita. I neutješna«, priznao je. »Obećao sam daću u Tebi početi gradnju posmrtnog hrama za princa — za svenas — ali to nije dovoljno. Čak joj ni cvijeće na vratima ne značiništa.«

»Koje…. Koje cvijeće?«

Ramzes je odvratio pogled. Ali kad sam povukla dugačkelanene zastore na balkonu i vidjela počasti koje su žene ostavileza Izet, stavila sam ruku na usta. Debele brončane šipke bile suomotane cvijećem, a dalje od vrata, dokle god je pogled sezao,

219/393

ležali su ljiljani — simbol ponovnog rođenja. »Toliko je vole«,prošaptala sam, nadajući se da Ramzes neće primijetiti kolikome to boli.

»A voljet će i tebe«, obećao je Ramzes. »Sad ćeš ti biti ma-jka faraonova najstarijeg djeteta.« Ramzes je otišao do vratakoja vode u Menitinu sobu, pozvao je i rekao joj da obavijestipalaču da je na putu drugo dijete.

Tog dana nije bilo podnositelja molbi u dvorani za prijeme.S velikog stola ispred podija veziri su gledali Ramzesa i menekako ulazimo zajedno i jedino je Paser izgledao kao da mu jedrago što me vidi. Svi su znali da nosim dijete. Vidjela sam Izetna prijestolju i pomislila sam: Henuttawy joj je rekla da budedanas ovdje. Lice joj je bilo upalo i mršavo; dok smo se penjalistubama, oči joj se nisu uopće pomakle s nevidljive točke napodu.

»Izet.« Ramzes joj je nježno primio ruke. »Zašto si došla?Jesi li se dovoljno odmorila?«

»Kako da se odmaram«, pitala je beživotno, »kad je netkoukrao život našeg princa? Primalje su rekle da je nakon porodabio zdrav i da je vrištao.«

Ramzes me pogledao. »Paviljon za rađanje bio je sasvimzaštićen. Tawaret i Bes…«

»A mogu li Tawaret i Bes spriječiti đavolje oko?« kriknulaje tako da su čak i starci na dnu dvorane digli glave s ploče zasenet. »Mogu li spriječiti čaroliju da ukrade prinčev ka? Samo jejedna žena koja bi nam htjela uzeti dijete!«

Rahotep je skočio s vezirskog stola i požurio naprijed.»Princezi Izet nije dobro«, rekao je visoki svećenik brzo. »Dajteda je odvedem u njezinu sobu.«

220/393

»Savršeno sam dobro!« vrisnula je Izet. »Dobro sam!« Aliprednjica njezine haljine gdje je trebala dojiti Akorija bila jemokra i oči su joj divljale prostorijom.

Ramzes je mirno stavio ruku na njezinu. »Izet, idi seodmoriti. Penre dolazi s nacrtima za hram. Doći ću k tebi čimzavršimo.« Ali prsa su joj se nadimala i spuštala od teškihudisaja i nije se pomakla. »Premda je sad vrijeme da budeš sNefertari?« izazivala ga je.

U Ramzesovu sam glasu čula oklijevanje prije nego što jeodgovorio: »Da.«

Izet je prebacila pogled na mene i u očima sam joj vidjelastrah. Ona doista vjeruje da sam njezinom djetetu ukrala ka.Misli da sam ubojica. Dostojanstvenim i elegantnim hodomprešla je dvoranu, a kad je došla do vrata, čula sam kako jejedan dvorjanin promrmljao: »To joj je tek prvo dijete. Sigurnoće ih biti još.«

Kad su se vrata zatvorila, veziri su se okrenuli prema meni,a dvorjani su počeli šaptati.

Trudila sam se da mi glas ne zadrhti. »Hoćemo li pozvatiPenrea?«

U tišini smo čekali dok se Penre pozove, a onda je glasnikveličanstveno najavio: »Arhitekt Penre, sin Irsua i čuvarkraljevih velikih djela.«

Pobjedonosni Perne ušao je u dvoranu. Njegov se dizajn,temeljen na slici iz Meririne grobnice, u roku od samo jednogmjeseca proširio po cijelom Egiptu. U šemuu će biti prva pravažetva u četiri godine i klasovi žita moći će se pohraniti udovršenom hramu u Luksoru. Sad ga je čekao posao gradnje na-jvećeg posmrtnog hrama u Egiptu. Iza njega su hodala dva pis-ara između sebe noseći teški glineni model na velikoj ploči. Po-jedinosti modela bile su skrivene lanenom krpom. Penre je uznak poštovanja raširio ruke.

221/393

»Vaše Veličanstvo«, objavio je. »Ramezej.« Povukao je lan-eni pokrivač i cijeli je red vezira uzdahnuo. »Bit će to najvećiposmrtni hram u Tebi«, objasnio je Perne, »izgrađen pokrajhrama Setija Osvajača.« Pokazao je na složene detalje. »Dva pi-lona, visoka i široka poput pilona u Luksoru, vodit će jedan zadrugim u dvorište.« Stolci su grebali po pločicama dok su sedvorjani gurali prema naprijed kako bi bolje vidjeli. »Iza drugogdvorišta, unutarnje će svetište okruživati natkrivena dvorana sčetrdeset osam stupova.« S vezirskog se stola začuo zadivljenižamor. »A unutra…« Penre je uklonio strop pokazujući dvoruplavo nebo s razbacanim zlatnim zvijezdama koje je naslikao.»Unutra su tri prostorije koje će stajati milijun godina kao oltarRamzesu Velikom i njegovoj vladavini.«

U dvorani je nastupio trenutak šoka. Nitko se prije nijeusudio dati faraonu titulu; faraon bi je uvijek sâm odabrao.Dvor je pogledao prema Ramzesu čekajući njegovu reakciju.

»Ramzes Veliki«, ponovio je on, »i njegov Ramezej zamilijun godina.«

Penre je samouvjereno isprsio ramena. »A na sjeveru dvor-ane s četrdeset osam stupova, hram za najljepše princeze uEgiptu.«

Vidjela sam kipove sebe i Izet, oba jednake visine i širine.Trebala sam biti polaskana, no bila sam zabrinuta. Posmrtnihram bio je pothvat čija će izgradnja trajati godinama i potrošitće velike količine zlata iz riznice. Prije nego što je Ramzes tevečeri otišao u Izetinu sobu, došao je u moju i tad sam ga pitala:»Odakle će doći deben kojim će se sve to platiti?«

»Moj otac prihvaća počasti od više od deset nacija. Vidiosam račune iz riznice. Ima dovoljno novca da se izgrade triRamezeja«, rekao je. »Po tome će nas pamtiti naši potomci.«Pogledao je u moj trbuh i povukao me bliže k sebi. »Naši malikraljevi«, s ljubavlju je dodao.

222/393

PETNAESTO POGLAVLJE

Ahmozis od KaldejeVrata Malkate dva su mjeseca bila prekrivena cvijećem tako dasu, svaki put kad smo izlazili iz palače vidjeti kako napredujeRamezej, čuvari morali očistiti prolaz konjima. Izet bi sišla sasvoje dvokolice i svi bi čekali u tišini dok bi ona birala najljepšicvijet i stavila ga u kosu podsjećajući sve da je rodila i izgubilaprvog egipatskog princa.

Woserit je jurila po pločicama u Paserovoj sobi i govorila:»Kad će to više završiti? Svakog su dana vrata zatrpanacvijećem, a žene plaču u Hatorinu hramu. Izgubila je no-vorođenče, a ne osamnaestogodišnjeg princa!«

»A sad se priča da je opet trudna«, otkrila sam. Menit je tonačula u kupalištu.

Woserit se okrenula Paseru: »Prije nego što Izet rodi drugodijete«, rekla je razdraženo, »moramo natjerati ljude da shvateda je Nefertari Ramzesov izbor za kraljicu. Što je njima? Onagovori osam jezika i oduševila je svakog izaslanika od Asirije doRodosa.«

»Još se sjećaju Heretičkog kralja«, odgovorio je Paser.»Čuju svoje bake i djedove kako pričaju o vremenu kad subogovi bili zabranjeni, a Amon je okrenuo leđa Egiptu tako štomu je poslao kugu. Ali presreo sam poruke iz Nubije kojegovore o drugom ustanku. I ako faraon Ramzes ode s vojskom,Nefertari će ostati upravljati dvoranom za prijeme.«

»To će ti biti prilika da pokažeš ljudima kako bi ti vladala«,rekla je Woserit oduševljeno.

»Ne!«

Paser i Woserit zurili su u mene.

»Ramzes je obećao da će me povesti u svoj idući pohod.Tko bi mu mogao više pomoći?« pitala sam. »Nubijski prevod-itelj ili ja?«

»Ali nosiš Ramzesovo dijete«, rekla je Woserit. »Zar želišriskirati mogućeg nasljednika? Kad se ide u pohod, nemanosiljki. Putovala bi pustinjom u dvokolici i ne bi bilo dovoljnovode. Ovaj bi ustanak mogao biti tvoja jedina prilika da nadvoru dokažeš da nećeš biti nova Heretička kraljica.«

Spustila sam pogled na svoj mali trudnički trbuh. Ako meRamzes ostavi u Tebi, hoću li moći promijeniti mišljenje ljudi iliće i dalje misliti da je i moje dijete heretik?

Paser se nagnuo naprijed u svojoj izrezbarenoj drvenojsjedalici. »Nemoj predlagati da ideš s njim. Ništa nije važnije odzdravlja ovog djeteta.«

»A Izet?« pitala sam tiho. »Ako Ramzes ne objavi glavnusuprugu, hoćemo li obje vladati u dvorani za prijeme?«

Woserit je oštro podigla obrve. »Hoćete. I to će biti vrlozanimljivo.«

Te se večeri Ramzes iskrao od Izet i donio mi svitke koje jePaser otkrio kod zarobljenog nubijskog trgovca. Sjedili smo za-jedno na balkonu i prevodila sam pismo za pismom u kojima seneoprezno i detaljno opisivao ustanak planiran za prvi danmesorea kad je vrućina toliko jaka da je mala vjerojatnost da ćeegipatski vojnici putovati daleko na jug.

»Imaju više od tisuću ljudi«, potvrdila sam, »koji suspremni zauzeti palaču i ubiti egipatskog potkralja.«

»Znači, Paser je imao pravo.« Ramzes je ustao sa stolca ipogledao preko balkona. Ljetni je povjetarac nosio mirislavande, a u vrtu ispod nas zujali su kukci. Ako Ramzes ode, ne

224/393

može se predvidjeti kad će se vratiti ili što bi se moglo dogoditidok ga nema.

»Moram pisati ocu i razgovarati s generalima«, objavio je.»Za mjesec dana povest ću egipatske dvokolice u Napatu i pod-sjetiti Nubiju kome duguje svoju odanost.« Kad je vidio izrazmog lica, glas mu je zadrhtao. »Možeš poći sa mnom.« Ok-lijevao je i oboje smo spustili pogled na moj tromjesečnitrbuščić.

»Ne. Opasno je«, rekla sam i ustala da mu se pridružim. Alioboje smo znali što sam željela. Ramzes me primio za ruku izurili smo u noć slušajući kako vjetar šiba kroz gudala stabalasikomore.

»Vratit ću ti se živ i zdrav«, obećao je. »A ako ikad ponovnoodem, poći ćeš sa mnom. Čak i u najdalji kut Asirije.«

Tužno sam se nasmijala. »A kako ću preživjeti?«

»Naredit ću vojsci da te nosi na nosiljki. Prenijeli bi tepreko pustinje poput Amonova oltara.« Kad sam se iskrenonasmijala, Ramzes mi se osmjehnuo. »Želim da nadgledaš grad-nju dok me nema. Luksor je završen, ali prema Ramezeju pu-tuju nubijsko zlato i puni brodovi ebanovine. Ne mogu vjerovatinikome drugome.«

»Što je s Izet?«

»Ona ne može nadgledati Ramezej«, rekao je. »MoždaSvetkovinu mrtvih. Ali ako bude nečeg u dvorani za prijeme štoona ne razumije, Nefer, ti ćeš joj pomoći, zar ne? Ne želim dastrani izaslanici misle da je glupa.«

Prekrasno je za to, pomislila sam, ali sam se osmjehnula.»Naravno da hoću.«

U satima prije zore flotila brodova ispunila je zaljev i Aša je dav-ao upute vozačima dvokolica da se brzo ukrcaju. Prošlo je

225/393

mjesec dana otkako je Ramzes saznao za plan pobune u Nubiji isad su dvije tisuće muškaraca, opremljenih oružjem i konjima,vikali prema svojim ženama i djeci s brodova. Na pristaništu meRamzes dlanovima primio za bradu.

»Nekad zaboravim kako si mala«, rekao je nježno. »Obećajmi da ćeš pustiti Menit da se brine za tebe. Slušaj što ti govoridok mene nema, čak i ako ti se ne sviđa. Sad vas je dvoje.«

Pogledala sam u svoj mali trbuh i zapitala se hoće li meTawaret napustiti pri porodu kao što je napustila moju majku.Ako budem svaki dan palila tamjan i podsjećala je da samnećakinja Heretičke kraljice, a ne njezina kći, možda će ondaoprostiti zločine mojih akhua. »Hoću«, uvjeravala sam ga.

Zvuk truba probio je jutarnji zrak i Hatorine su se svećenicepridružile Izidinima zajedno tresući sistrumima i pjevajući him-nu Sekhmet, lavljoj božici rata.

Ramzes je otišao do Izet i kratko je poljubio, a onda sevratio meni. »Vratit ću se prije kraja mjeseca«, obećao je.

Promatrali smo kako flota polako odmiče uzvodno. Kad jenestala i posljednja zastavica, Woserit me primila za ruku iodvela kroz vrata palače. Dvor je zauzeo svoja mjesta u dvoraniza prijeme dok su glazbenici svirali Sekhmetinu pjesmu. Mislilasam da sam se pripremila na Ramzesov odlazak, ali pogledavšina njegovo prazno prijestolje na podiju, dah me izdao.

»Ovo je prilika«, rekla je ohrabrujuće Woserit dok smoprelazile prostoriju.

»Što ako se ljudi vrate?« brinula sam se. »Što ako opetbudu vikali ›heretik‹ pred vratima?«

»Onda će ovdje biti četiri stotine čuvara koji će te zaštititi.U Izidinu hramu vreba veća opasnost. Promisli što bi moglaučiniti moja sestra ako njezin hram postane najveći u Tebi!Hodočasnici iz cijelog Egipta ostavljali bi zlato na njezinim

226/393

vratima. Ako Henuttawy i Rahotep budu zajednički koristilisvoje resurse, bit će dovoljno bogati da govore Ramzesu u kojeratove krenuti i koje spomenike graditi. Što misliš zašto jeHeretik ukinuo Amonovo svećenstvo? Bio je spreman riskiratibijes bogova kako bi uništio konkurente u moći.«

»Zašto Ramzes ne vidi što Henuttawy smjera?«

»Zašto bi? Moja je sestra njegova voljena teta. Ona koja gaje, dok je bio dijete, naučila balansirati khepresh krunu na glavii napisati svoje ime hijeroglifima. Bi li mi vjerovao da mu kažemšto ona zapravo želi?«

Izašla je iz dvorane, a njezina duga plava halja fijukala jepopločenim podom. Oko ruku je imala tirkizni nakit božice Hat-or i poželjela sam da sam i ja tako visoka i veličanstvena. PoputHenuttawy i Izet, i ona je vladala prostorijom, ali kad su se zanjom zalupila teška vrata, primijetila sam da je prostorijagotovo prazna. »Gdje su svi?« pitala sam.

Rahotep se okrenuo na stolcu i njegovo se krvavo okoprilijepilo za moje. »Tko svi?«

Vrat mi je počeo gorjeti pod perikom. »Gdje je Izet? Gdje jeostatak dvora?«

»Pripremaju se za Svetkovinu mrtvih«, rekao jejednostavno.

»Zar ne misli saslušati molbe?« nastavila sam ispitivati.

Rahotep je podigao obrve. »Pretpostavljam da će doći kadbude spremna.«

Glazbenici su nastavili svirati. Svirat će sve dok glasnik nenajavi podnositelje molbi. Sjedila sam na prijestolju i osjetilakako mi se vrućina penje iz vrata u obraze. Cijeli je dvor otišaoza Izet; jedini dvorjani koji su ostali sa mnom bili su starci kojisu igrali senet na dnu dvorane. Slatki smijeh plemićkih kćeri

227/393

nestao je, a nije bilo čak ni djevojaka iz eddube koje nikad nisuvoljele Izet. Svi vjeruju da je ona budućnost Egipta.

Udarila sam Ramzesovom zlatnom kukom po podiju.»Uvedite podnositelje«, objavila sam.

Tri su muškarca prišla vezirskom stolu, ali samo su dvojicapredala pisane molbe. Treći je u rukama stiskao drveni štap.Imao je dugu bradu mliječne boje cvjetova moringe. Pokušalasam pogoditi kojim jezikom govori jer su samo stranci nosilidlake na licu.

»Gdje je tvoja molba?« pitao je Paser.

Bradati je muškarac odmahnuo glavom. »Pokazat ću jesamo princezi Nefertari.«

»Premda će molba kasnije doći do princeze Nefertari, naj-prije ću je ja primiti.« Paser je ispružio ruku, ali starac je bioodlučan.

»Pokazat ću je samo princezi Nefertari«, ponovio je.

Paser je nestrpljivo uzdisao. »Pošaljite ovog čovjeka van!«

Ali kad je nekoliko čuvara zakoračilo prema njemu, staracje povikao: »Čekajte! Čekajte! Moje ime je Ahmozis.«

»To mi ništa ne znači«, odvratio je oštro Paser.

»Ahmozis od Kaldeje.«

Paser je podigao ruku i čuvari su se povukli. »Ne postojiKaldejsko Kraljevstvo«, uzvratio je. »Osvojio ga je babilonskikralj Hamurabi, a nakon toga Hetiti.«

Bradati je čovjek kimao glavom. »Kad su došli Hetiti, mojje narod pobjegao u Kanaan. A kad je Egipat osvojio Kanaan,majka mi je odvedena u Tebu kao zarobljenik.«

Čak i s druge strane dvorane, mogla sam čuti kad je Paserostao bez daha. »Znači da si Habiru?«

228/393

Rahotep je okrenuo crveno oko prema starcu, a dvorjani zastolovima za senet prestali su s igrom. Habiru su bili heretici,opasni ljudi koji nisu stanovali u gradovima nego u šatorima.Ali Ahmozis od Kaldeje je kimnuo. »Da, ja sam Habiru«, odgo-vorio je, »i moja je molba za princezu Nefertari.«

Vjerojatno mu je kći pobjegla, pomislila sam, i previše sesrami reći istinu. »Pošaljite ga meni«, povikala sam prekodvorane.

»Gospo, ovaj je čovjek Habiru«, upozorio me Paser.

»I ako ima molbu, vidjet ću ga«, objavila sam. Znala samda će moja spremnost da saslušam heretikovu molbu sablaznitimalobrojne članove dvora prisutne u dvorani. Ali sad sam jabila trudna s Ramzesovim najstarijim djetetom. Ja sam bila onukoju je htio povesti u Nubiju. I što da je netko odbio pomoćimojoj majci kad joj je trebalo zato što su mislili da je heretik?

Ahmozis je iz halje izvadio svitak i čuvari su se povukli nasvoja mjesta pokraj vrata. Ali nastavili su ga sumnjičavo gledati.Habiru je polako hodao preko prostorije i prvi put sam vidjelada mu štap nije samo obrambeno sredstvo nego i pomoć pri ho-du. Rahotep se sasvim okrenuo u stolcu i preko prostorije zuriou mene, a ja sam se pitala jesam li učinila strašnu pogrešku.

Starac je zastao ispred podija, ali za razliku od svih drugihmolitelja, nije ispružio ruke u znak poštovanja. Uspravila samse u prijestolju. »Reci mi«, zahtijevala sam. »Zašto samo jasmijem pročitati tvoju molbu?«

»Zato što je vaš djed doveo moj narod u Egipat«, odgovorioje na kanaanskom, »i prisilio ih da postanu vojnici u njegovojvojsci.«

Pogledala sam u vezire kako bih vidjela je li itko od njih ra-zumio. »Kako si znao da govorim jezik Kanaana?«

229/393

»Cijela Teba zna za vašu vještinu u jezicima, gospo.« Natrenutak smo se gledali u tišini, a onda je ispružio svoju molbu.»Za princezu Nefertari, kći kraljice Mutnođmet i generalaNakhtmina.« Harfisti su nježno prebirali po žicama dok su sestarci na dnu dvorane vratili senetu smijući se kad bi netko ba-cio kockice od kostiju u svoju korist. Odmotala sam Habiruovsvitak i osjetila kako mi iz lica polako istječe krv. Podigla sampogled vidjeti gleda li Rahotep još uvijek i vidjela njegovo cr-veno oko usredotočeno na mene.

»Želiš što?« prošaptala sam tiše od žamora u dvorani.

»Želim da faraon otpusti narod Habiru iz svoje službe«,odgovorio je, »tako da se može vratiti u zemlju Kanaan.«

»A kako su to oni tvoji, a ne faraonovi?« zahtijevala sam.

»Jer sam im ja vođa. Među Habiruima Tebe, ja sam onajkoji ih približava njihovu bogu.«

»Znači, vi jeste heretici.«

»Ako to znači da ne štujemo na isti način kao Egipćani.«

»To znači da ne štujete Amona«, rekla sam oštro i prekosvitka pogledala prema ostatku dvora. Ali Rahotepa i Paseraomeli su novi podnositelji.

»Štujemo jednog boga«, objasnio je, »i želimo se vratiti uzemlju Kanaan.«

»Kanaan je egipatska zemlja«, rekla sam povisivši glasdovoljno glasno da mu pokažem svoje nezadovoljstvo. »ZaštoHabiru žele otići iz Tebe kako bi naselili u nenaseljenu zemljukoju je Egipat već osvojio?«

Ahmozis me promatrao prodornim očima. Pitala sam sejesu li Paseru bile jednako uznemirujuće kao meni. »Zato štoznate kako je to kad vas tretiraju kao heretika i prijete vam naulicama. Zato samo vi možete odobriti ovu molbu. U Kanaanu

230/393

nema egipatskih hramova i možemo štovati boga onako kakoželimo.«

U tom sam trenutku shvatila da nikad neću umaći svojimakhu. Pogledala sam u svitak i osjetila iznenadni bijes premastarcu. »Je li te Henuttawy poslala da me podsjetiš da su mojiakhu bili heretici?« pitala sam ga.

»Vaši akhu nisu bili heretici«, odgovorio je Ahmozis.»Pokazana im je vizija istine i pokvarili su je svojompohlepom.«

»Kakva vizija istine?« izazivala sam.

»Istina o jednom bogu. Faraon Ekhnaton zvao ga jeAton…«

»I ti vjeruješ u Atona?«

»Habiru ga štuju pod drugim imenom. Samo ga je faraonzvao Aton i lakomost je dovela do njegove propasti.«

»Hereza je dovela do njegove propasti«, rekla sam za-jedljivo. Ali moja ljutnja nije odvratila Ahmozisa. Oči su mu bilepoput mirne površine jezera u danu bez vjetra i ništa što samrekla nije ga nimalo uznemirilo. »Rekao si da mu je pokazanavizija istine«, rekla sam. Nije bilo razloga da se i dalje bavimnjegovom molbom no njegova me sigurnost uznemirila. »Pa tkomu je pokazao tu viziju?«

Ahmozis je pognuo glavu. »Ja«, rekao je tiho. »Bio samučitelj faraona Ekhnatona kad je bio dječak u Memfisu.«

Da je Ahmozis rekao da je ranije u životu bio akrobat, bilabih manje šokirana. Ispred mene je stajao čovjek koji mi jeuništio obitelj i tražio me da mu učinim uslugu! Bez njega,Heretički kralj nikad ne bi došao na ideju o jednom bogu. Nikadne bi uvjerio Nefertiti da mu se pridruži u oslobađanju Egiptaod Amona. Nikad je ne bi ubili Atonovi svećenici koji su serazbjesnili kad se odlučila vratiti starim bogovima… I da moj

231/393

otac nije izgubio život u onom požaru, tko zna što bi se dogodilopri mom porodu? Možda bi majčina volja za životom bila jača.Pogledala sam u njega. »Ti si uništio moju obitelj«, prošaptalasam grubo.

Starac je očito razumio što su njegove riječi učinile. »Istinada postoji jedan bog može se koristiti i za liječenje i za nanošen-je štete. Vaši su akhu izabrali štetu, izgladnjivanje egipatskezemlje da bi nahranili sebe.«

»Ekhnaton je izdao Egipat, ne moja majka! Ne moj otac!«Dvorana je za mene prestala postojati. Dok se svakodnevniposao nastavljao, osjećala sam kao da smo u toj prostoriji samoAhmozis i ja. »Zašto mi to govoriš?« protisnula sam napinjućise zadržati kontrolu nad glasom. »Mogao si doći sa svojom mol-bom a da mi ništa ne kažeš.«

»Ali želim vam reći tko sam ja. I što je još važnije, želimvam reći tko nisam. Nisam štovatelj pohlepe, poput faraonaEkhnatona.« Kad sam ustuknula na glasno izgovoreno ime svo-jeg ujaka, Ahmozis je podigao obrve. »Poslali su mi ga u Memfiskad je cijeli Egipat vjerovao da će njegov brat preuzeti krunu.Bio je drugi sin, mlađi princ kojeg su poslali da postanesvećenik. Ogorčeno dijete. Ljuto i ogorčeno na sreću starijegbrata. Mislio sam da će ga bog Habirua spasiti«, priznao je.

»A sad želiš da svakog Habirua otpustim iz faraonoveslužbe?«

Ahmozis mi je uhvatio pogled i bio je neumoljiv. »Iz grobn-ica, iz hramova, iz ove palače gdje žene rade kao sluškinje…«

»Već su slobodni otići!«

»A Habiru iz faraonove vojske?« pitao je Ahmozis. »Svakizdravi muškarac zarobljen u Kanaanu bio je prisiljen boriti se zaEgipat i pod faraonom Ekhnatonom, kad se vojska koristila zagradnju gradova u pustinji, Habiru su teglili poput životinja.Faraon je našem narodu obećao slobodu nakon što se izgradi

232/393

Amarna, ali nakon toga su još tri kralja sjedila na egipatskomprijestolju, a Habiru vojnici nisu dobili dopuštenje da napustefaraonovu vojsku.«

»Plaćeni su kao i svi drugi vojnici.«

»Ali za razliku od svih drugih vojnika, Habiru ne mogu otićidok nisu prestari za nošenje oružja. Ako to nije ropstvo, ondašto smo mi?«

»Vi ste Egipćani«, rekla sam usijano.

Ahmozis je odlučno odmahnuo glavom. »Ne. Mi smoHabiru i želimo svoju slobodu.«

Naslonila sam se u sjedalici i šokirano ga gledala. »Moj jeugled ugrožen samo zato što razgovaram s tobom. Tobom koji sidonio prokletstvo na moje akhu. Ljudi vjeruju da sam heretikpoput moje tete!«

»Zato što u ovoj prostoriji ima ljudi koji žele da narod vjer-uje u to«, Ahmozisove su oči putovale do visokog svećenikaRahotepa.

»Ne.« Ali čak i dok sam izgovarala tu riječ, shvatila sam dagovori istinu. Uvijek sam mislila da je Henuttawy potkupilaprodavačice na tržnicama da uzvikuju protiv mene. Ali kad samse udala za Ramzesa, bijes na ulicama bio je previše stvaran.One žene očiju tvrdih poput oniksa nisu bile plaćene. S njima jepričao netko s riječima koje su uvjerljivije od debena. Netko tkoima veću moć nad njihovim dušama od Henuttawy. Bila samglupa što to nisam prije vidjela.

Ahmozis se pomoću štapa nagnuo preko podija. »Vidio samga na ulicama«, rekao je tiho, pogledavši kratko iza sebe. AliRahotep se bavio drugim podnositeljem. »Poticao je ljude napobunu prije vašeg vjenčanja. Narod ga poštuje kao Amonovaglasogovornika. Ali možete ih uvjeriti u njegove laži tako da os-lobodite Habirue. Tako da kažete ljudima da izbacujete

233/393

preostale heretike iz Egipta. Želite se prikazati kao Amonovasljedbenica, a ja želim vratiti svoj narod u Kanaan. Možeteprotjerati heretike Habirue iz Tebe i oboje ćemo profitirati.«

Na trenutak sam razmišljala samo o sebi i zamišljala kakobi ljudi reagirali na konačno protjerivanje svih heretika izEgipta. Klicali bi mi na ulicama, tresli sistrumima dok bihprolazila. Dok bi me proglašavao kraljicom, Ramzesovo bi selice ispunilo ponosom. Onda sam pomislila na muževu vojsku ikako njezinu šestinu čine Habiru vojnici. »Vi i ja bismo moždaprofitirali«, rekla sam mu, »ali kako će faraon profitirati? Nasjeveru čekaju Hetiti, na istoku Asirci prijete najezdom. Zarmisliš da sam spremna izgraditi svoj ugled na štetu svogmuža?« Nagnula sam se naprijed u prijestolju. »Onda si seobratio pogrešnoj supruzi.«

Ahmozisove su oči bljesnule. »Vi znate što je progon! Znatekako je to kad vas nazivaju heretikom. Zamislite kako se Habiruosjećaju, stotinu godina štujemo boga u tajnosti pitajući se hoćeli nas zaklati kao Atonove sljedbenike zbog onoga u što vjer-ujemo! Sve što tražimo je sloboda da se preselimo iz Tebe u egi-patske zemlje na sjeveru…«

»A ja vam ne mogu dati tu slobodu bez faraonovapristanka«, rekla sam jednako žestoko.

»Onda, kad se faraon vrati iz Nubije kao pobjednik, opet ćudoći sa svojim zahtjevom.« Oči su mu putovale do mog za-obljenog struka. »Habiru žele isto što i vi. Sve što žele je bu-dućnost za svoju djecu.«

Okrenuo se i otišao, ali njegove su riječi ostale sa mnompoput uznemirujućeg sna.

U svojoj sam sobi našla Menit kako uredno slaže posteljinu nahrpe i sprema je u sanduke. Kad je čula da sam došla, iznen-ađeno je digla pogled.

234/393

»Menit.« Zvučala sam odlučno. Po mojem je glasu odmahshvatila da nešto nije u redu. Zatvorila sam vrata iza sebe,provjerila jesu li zaključana i onda prešla preko prostorije.»Menit«, ponovila sam, »što znaš o visokom svećenikuRahotepu?«

Ustala je i promatrala mi lice kako bi procijenila snagu mogpitanja.

»Poznavala si ga kad je Nefertiti bila faraonka. Rekla si dase protivio mom odrastanju u ovoj palači i da si ga ti uvjerila dame zadrži ovdje. Ali danas je u dvoranu za prijeme došao jedanmuškarac, Habiru, koji kaže da je bio Ekhnatonov učitelj.«

Menit je problijedjela.

»Rekao mi je da je visoki svećenik okrenuo narod protivmene. Ne Izet i ne Henuttawy. Rahotep! Nisi ga uvjerila da mezadrži ovdje. On mrzi moje akhu. Mrzi mene.« Glas mi se po-visio. »Što znaš o njemu, Menit? Ne bi dopustio Horemhebu dame ostavi na dvoru osim ako ti nisi nešto znala. Što?« za-htijevala sam odgovor.

Menit je otišla do stolca pokraj žarovnika. Sjela je, izvadilamalu lepezu iz najbližeg stola i počela se energično hladiti.»Gospo…«

»Želim znati!« viknula sam i ljutnja u mom glasu razbila ješutnju koje se držala toliko godina.

»Bio je visoki svećenik boga Atona«, prošaptala je. »Kad jevaša teta shvatila da mora izabrati između povratka starimbogovima i izbijanja ustanka, počela je obnavljati Amonovehramove. Atonovim je svećenicima oduzeta sva moć.«

»Uključujući Rahotepa?«

»Posebno njemu. Izgubio je sve zbog nje.«

235/393

»Atonovim je svećenicima pružena prilika da se priključeAmonovu svećenstvu«, ubacila sam se. »Mogao je sačuvatislužbu.«

»Možda nije vjerovao da ćemo se tako gorljivo vratitisvojim pravim bogovima. Ali mnogo je godina živio u siro-maštvu. Tvoji akhu nisu mu pomogli. Tvog je djeda podsjećaona Heretičkog kralja.«

»Misliš li da je Rahotep podmetnuo požar?« pitala sam.»Je li to ono što znaš?«

Menit je spustila pogled na lepezu koju je držala u krilu, asnaga da nastavi čuvati tajnu koju je toliko dugo skrivala iscuri-la je iz nje poput vode iz napukle posude. »Mogao je biti on. Nebih se iznenadila. On je Atonov svećenik koji je pomogao ubitifaraonku Nefertiti i njezinu kćer, Meritaten.« Digla je pogled.»Vidjela sam ga kako ulazi u prolaz koji vodi prema Prozoru po-javljivanja prije njihova ubojstva.«

»Ondje gdje je Nefertiti ubijena?« šapnula sam.

»Da. Bio je s još jednim svećenikom. Mislila sam da ih jeona pozvala. Uvijek joj je bilo žao svećenika…«

»Nefertiti?«

Menit je tužno kimnula. »Nije uvijek bila okrutna. Znam dasu vas tako učili u eddubi, ali mnogo je puta bila vrlo ljubazna.«

»Jesi li bila ondje kad su je ubili?«

»Nisam bila daleko«, priznala je Menit. »Čula sam vriskovei vidjela svećenike kako mirno hodaju hodnicima. Rahotep mepogledao i rukom je pokrivao jedno oko.«

»Zato što se ona branila!«

»Da, ali tada to nisam znala.«

»I nisi ništa rekla?«

236/393

»Naravno da jesam! Rekla sam vašem ocu! Vojska ih jeoboje tražila, ali bili su nestali. U Egiptu je mnogo mjesta zaskrivanje. Kad je vaša majka umrla, Rahotep se vratio na dvor upotrazi za novom službom.«

»Znači, nikad nije vjerovao u Atona?« bila sam šokirana.

»Vjerovao je u zlato.« Menit je frknula. »I naravno, pre-poznala sam ga. Prijavila bih ga vojsci za ubojstvo, ali kad su vasveziri htjeli poslati s dvora, zaprijetila sam Rahotepu bude li ion govorio protiv vas, cijeli će Egipat saznati kako je izgubio tooko. I tako, kad ga je faraon Horemheb pitao za savjet, zaklinjaose da nikome ne štetite. Zbog te ste pogodbe ostali na dvoru.«

Proučavala sam Menitino lice diveći joj se što je tako dugočuvala tu veliku tajnu. Nosila je tu uspomenu u sebi više oddvadeset godina. »Zašto mi to nisi nikad rekla?« pitala sam jetiho.

»Koja bi bila svrha toga?«

»Znala bih svoje neprijatelje!«

»Ja znam vaše neprijatelje, gospo, i to je dovoljno. Nemanikakvog razloga da vas dvorska korumpiranost postara kaomene.«

Shvatila sam da ne govori o borama na svome licu. Mislilaje na drugu vrstu starosti; starost koja je Izet učinila ogorčenomjer je izgubila Ašaija i naučila da ljubav nije laka. Govorila je ostarenju duše, kad je čovjekov ka tisuću godina stariji odnjegova tijela. »Zna li Woserit za sve ovo?« pitala sam.

»Zna. Inače, da mi se nešto dogodi«, objasnila je, »te bi ta-jne ostale zakopane u grobnicama. A iz grobnice vas ne mogunikako štititi, gospo.«

»Onda, ako Woserit zna, sigurno zna i Paser.«

237/393

»Sigurni ste od Rahotepa«, obećala je. »U hramu nećeotvoreno govoriti protiv vas, a ja neću otkriti Egiptu da je onubojica faraona.«

»A možda i dvojice!« rekla sam, ali Menit se opustila ustolcu.

»To ne znamo.«

»Ako je mogao ubiti Nefertiti«, rekla sam usijano, »onda jemogao i podmetnuti požar koji mi je ubio obitelj. Zašto ne bihrekla Ramzesu što je učinio? Kakvu to on moć ima?«

Menit se nasmijala, britko i upozoravajuće. »Moć koju jošniste vidjeli jer je nikad nije upotrijebio protiv vas. On jeAmonova usta. Ljudi mu vjeruju jednako kao faraonu.«

»Ne ako je ubojica.«

»A bi li ljudi povjerovali u to? Ili bi vjerovali njemu kadkaže da nećakinja heretika laže?«

»Ne znam.«

»Ne zna ni on. Zato mi šutimo, on šuti, i dogovor stoji.«

»Ne, ne stoji! On još uvijek huška narod Tebe protivmene.«

»A vi ih ponovno osvajate sa svakim podnositeljem molbi istranim izaslanikom.«

Ostala sam na nogama gledajući u Menit i nešto mi je sin-ulo. »Kad ga Henuttawy navečer pušta u svoj krevet, ona mislida ga uvjerava da bude protiv mene. Ali on to već jest!«

»Zmija zna zavarati zmiju. Ali zna i skliznuti naneočekivana mjesta«, upozorila je.

Te je večeri u velikoj dvorani Izet dogovorila dolazak nubijskihplesačica koje će zabaviti dvor. Ispod stupova u obliku pa-pirusovih pupoljaka obavijenih cvijećem namirisane su žene

238/393

lepršale između stolova i smijale se iza teških zlatnih peharadok su im dvorjani pričali o pustolovinama u stranim zemljama.Sermet pivo točilo se iz otvorenih bačvi, a zdjele su bile punepečene guske u bogatom umaku od nara i vina.

»Dok Ramzes putuje prema ustanku«, zapjenjeno samrekla Woserit, »oni piju i plešu!«

Henuttawy je podigla pehar vina. »Za Izet«, veselo je ob-javila. »I njezino drugo dijete koje će jednog dana vladati Te-bom.« Svi su za stolom podigli čaše za Izet, a nekoliko žena kojenisu čule glasine o trudnoći, počele su skvičati od sreće. Kadsam odbila podići pehar, Henuttawy me pitala: »Što je bilo, Ne-fertari? Ne uživaš u gozbi?«

Veziri su me pogledali proučavajući moje pažljivo kaniranegrudi i široki srebrni pojas oko struka. Menit se posebno poza-bavila kajalom oko mojih očiju, produžujući liniju sve do slje-poočnica i zasjenivši mi kapke malahitom. Ali ni sva šminkaEgipta nije mogla prekriti moje gađenje.

»Izgleda li kao da uživa u gozbi?« pitao je Rahotep. »Danassu je na dvoru svi napustili da bi bili s Izet.«

Henuttawy je preuveličano uzdahnula. »Svi?« ponovila je.»Sigurna sam da nisu svi.«

»Imaš pravo«, Rahotep se ispravio. »Bilo je nekoliko dvor-jana koji su ostali igrati senet.« Izaslanici za stolom su senasmijali. »Ali princeza nije ljenčarila«, otkrio je. »Dok je Izetpripremala Svetkovinu mrtvih, Nefertari je slušala molbu na-jvećeg heretika Tebe. Tražio je da ga baš ona primi.«

Za stolom se čuo šokirani žamor i Woserit mi je uputila up-itni pogled. Ali Henuttawy je oduševljeno zapljeskala. »Pa, zn-ate kako kažu. Svaka ptica svome jatu leti.«

239/393

»A škorpioni liježu sa škorpionima«, odgovorila sam pogle-davajući nju i visokog svećenika Amona. Ustala sam s prijestoljai Woserit je ustala za mnom.

»Već odlazite?« viknula je Henuttawy, ali Woserit i ja smoignorirale njezin podsmijeh.

Kad smo izašle iz velike dvorane, Woserit se okrenulaprema meni. »Što se dogodilo u dvorani za prijeme?« pitala je.Ali vrata velike dvorane širom su se otvorila i Paser nam sepridružio u dvorištu. Woserit mu je odmah ljutito rekla:»Dopustio si heretiku da vidi Nefertari?«

Položila sam ruku na trbuh i pokušala se oduprijeti iznen-adnoj mučnini. »Nije htio nikome drugome dati molbu«, objas-nila sam. »Zvao se Ahmozis i bio je Habiru.«

»Ali reci joj što je htio.« Paser me buntovno gledao.

Shvatila sam da je u dvorani čuo više nego što sam mislila.»Htio je da oslobodim Habirue iz vojske.«

»Sve Habirue?« uzviknula je Woserit.

»Da. Sebe naziva vođom svog naroda. Želi povesti Habiruenazad u Kanaan gdje mogu štovati boga onako kako žele.«

»Kanaan je također egipatska zemlja«, rekla je Woseritljutito.

Paser je odmahnuo glavom. »Samo na papiru. Ondje nemaAmonovih hramova ni Izidinih svetišta. Očito misli da će u Sar-gonovoj zemlji Habiru imati slobodu štovati koga žele.«

Sjetila sam se drevnog mita koji nas je Paser podučavao ueddubi, o visokoj svećenici s istoka koja je tajno rodila sinapremda se zavjetovala na čednost. Stavila je novorođenče ukošaru učvršćenu trskom i pustila je u rijeku Eufrat gdje jedijete našao Akki, nosač vode. Dječak je dobio ime Sargon i kas-nije je postao moćan kralj koji je osvojio zemlje Gutium i

240/393

Kanaan. A sad se Ahmozis želio vratiti u zemlju koju je Sargonučinio plodnom.

Woserit je izmijenila pogled s Paserom. »Zašto je tražio bašNefertari, a ne Izet?« pitala je sumnjičavo.

»Zato što princeza Nefertari ima razlog odobriti tu molbu«,pogodio je Paser. »Zna da bi mogla steći naklonost naroda akoim kaže da će protjerati heretike iz Tebe.«

Woserit me pogledala. »To bi moglo okrenuti narod u tvojukorist. Tvoja vjera u Amona nikad se više ne bi dovodila upitanje.«

»Ne misliš valjda ozbiljno!« uzviknula sam.

»Habiru čine šestinu egipatske vojske«, upozorio je Paser.»Jednog dana, Hetiti…«

Ali u Woseritinu je glavu posijano sjeme. »Mogla bi kon-ačno osvojiti ljude, Paser…«

»Osvojit ću ih na neki drugi način«, rekla sam. »Ramzes nesmije riskirati sigurnost Egipta zbog mene.«

»Mogao bi vojnicima povećati nadnicu«, pobunila se. »Pri-javilo bi se više muškaraca.«

»S kojim zlatom?« pitao je Paser ironično.

»Mogao bi povećati poreze na zemlju.«

»Pa da onda narod njega zamrzi? Razmisli o tome što gov-oriš«, rekao je Paser. Nježno je spustio ruku na njezino rame.»Postoje i drugi načini da je narod zavoli.«

»A Rahotep?« pitala je. »Je li on čuo sve to?«

»Nije, slušao je podnositelje. Ali Menit mi je rekla što jeučinio«, rekla sam utučeno.

Woserit je teško uzdahnula. »Znam da je bilo strašno točuti. Posebice za požar…«

»Znala si da je on podmetnuo požar?« povikala sam.

241/393

»Nitko ne zna sigurno«, rekao je Paser tiho.

»Ali svi vjeruju u to?«

Ni Paser ni Woserit nisu zanijekali.

»Ne smiješ nikad nikome reći ni riječi o ovome«, opo-menula me Woserit. »Bez obzira koliko ti srce krvarilo, nekabogovi čuju njegove jecaje. Nemoj plakati na ničijem ramenu.Čak ni na Ramzesovu.«

Stisnula sam usne, a Paser je značajno dodao: »Posebice nena Ramzesovu.«

»Istina prije ili kasnije izađe na vidjelo«, obećala jeWoserit. »Naposljetku vjetar uvijek otpuše pijesak i otkrije štoje ispod njega. Ali nemoj sad misliti na to«, savjetovala je.»Dijete je najvažnije. Ne želiš da se hrani ogorčenošću i ljutn-jom. Neka Menit pošalje po hranu i zagrije ti kadu.«

Kimnula sam kao da se slažem s njezinim savjetom, alikako da ne budem ljuta? Gledala sam kako Woserit i Paserodlaze, a onda sam ih slušala kako šapuću u tamnim hodnicimapalače, glava pognutih zajedno poput dvaju stabala sikomore iosjetila sam iskrenu žudnju da razgovaram s Ramzesom. Da je uTebi, sad bismo ležali u mom krevetu, pričali o Habiruu Ah-mozisu i ispričala bih mu bolnu priču o tome kako je moj ujakdošao na zamisao o jednom bogu. Ali Ramzes je bio na putuprema Nubiji.

Nastavila sam hodati hodnicima. Palača je bila sasvim tiha.Svaki sluga koji nije bio u velikoj dvorani s Izet otišao je naspavanje i hodnicima sam došla sve do vrata koja nitko nikadnije otvarao. Nekoć su ta vrata čuvala četiri muškarca u ulašten-im oklopima, a moja ih je obitelj koristila kao prolaz dokraljevskog dvorišta. Ali to dvorište i sve prostorije u njemu suizgorjeli. Spaljene ostatke nisam vidjela još otkad me Menitodvela kao malu djevojčicu. Tada se nije imalo što vidjeti osim

242/393

korova i pepela, ali sad sam htjela očima žene vidjeti uništenjekoje je Rahotep donio mojoj obitelji.

Zakoračila sam kroz vrata i prizor je pod mjesečinomizgledao poput brodske olupine koja se nasukala na crnoj i pus-toj obali. Pougljenjena debla ležala su ondje gdje su i pala, ok-ružena kamenjem i gustom vinovom lozom. Hodala sam dvor-ištem odmahujući od sebe kukce koji su se udomaćili u ovojpustoši. Vidjela sam gdje je nekoć stajao krevet, premda je odnjega ostao samo komadić okvira. Pitala sam se čiji je to krevetbio. Možda je to bio krevet koji je majka dijelila s ocem, alinaravno, nisam mogla znati. Njegove pocrnjele noge podupiralesu pougljenjene pločice i rubom sandale obrisala sam nekolikoslojeva prljavštine otkrivši još izgorjelih pločica. Nitko se ih nijesjetio odnijeti. Šteta je bila tolika da je Horemheb ostavio prost-orije prirodi da ih ona raskrči.

Podigla sam jednu razbijenu pločicu i dlanom obrisalapepeo. Premda će Menit poludjeti, rukavom svoje halje otkrilasam sliku i onda podigla pločicu prema srebrnastom svjetlu.Nije nimalo nalikovala pločici koju je Aša donio iz Amarne.Samo plava glazura ondje gdje vatra nije otopila boju. Ali vjero-jatno ju je majčina noga barem jednom dotakla. Pritisnula samruku o hladnu površinu i pomislila na sve što mi je Rahotepoduzeo. Srce me boljelo znajući da ću njegovu tajnu moratičuvati od Ramzesa. Željela sam cijelom Egiptu reći što je visokisvećenik učinio mojim akhu. Htjela sam da pati kao što sam japatila. Htjela sam da osjeti usamljenost, strah i očaj. Koga samja imala u Malkati osim Ramzesa i Menit? Pogledala sam svojispupčeni trbuh i pomislila da ću barem uvijek imati svoju djecui bila sam svjesna ironije; da stojim na mjestu uništenja i smrtidok u meni raste novi život. Zamotala sam pločicu u svoj ogrtači onda bacila posljednji pogled na brodsku olupinu koja jeprogutala moju obitelj bacivši me samu u more dvorskog životaprije četrnaest godina. Menit bi rekla da me još uvijek gledaju;

243/393

tvoji te akhu napuste samo tjelesno. Nadala sam se da je toistina. Htjela sam zamišljati svoju majku kako me gleda iz zem-lje Duat, zvjezdanog neba koje razdvaja zemlju živih od zemljemrtvih. I nadala sam se da u Duatu sjedi za Maatinim stolomšapćući božici u uho sve strašne stvari koje treba ispraviti nazemlji.

244/393

ŠESNAESTO POGLAVLJE

Amon nas je gledaoUnajgoroj vrućini mjeseca mesorea, glasnik je dotrčao prijevojske i objavio da se Ramzes vraća kao pobjednik. »Ustanak uNubiji spriječen je i pobunjenici su poraženi!« objavio je glas-nik. »Vojska se već približava Tebi!«

Dvoranom za prijeme zaorilo se glasno oduševljenje, a jasam sa svojeg prijestolja pokušavala nadglasati buku vičući:»Mrtvi! Gdje je popis mrtvih?«

»Nema popisa!« Glasnik je bio trijumfalan. Znao je da ćemu ta vijest donijeti dosta debena. »Faraon Ramzes pobijedio jeu potpunosti.«

Probijala sam se kroz gužvu žureći da izađem iz dvorane iMenit me pronašla u hodniku. »Požurite, gospo, ili ćemo zakas-niti! Brod već čeka!«

»Ali jesi li čula? Nijedan vojnik nije poginuo!«

»I sve se to postiglo u samo dva mjeseca! Bogovi su pazilina njega!« Dotakla je ankh na vratu i brzo promrmljala molitvuzahvale. Onda me uhvatila za ruku i povukla naprijed krozuzbuđenu gomilu. »Mjesta za princezu Nefertari!« vikala je.»Napravite mjesta!« Deseci su dvorjana odstupili, a na jezeru jeIzet već čekala na Amonovu blagoslovu, zaklonjena od suncanadstrešnicom od obojene tkanine.

Okrenula sam se Menit. »Može li brod ploviti dovoljnobrzo?«

»Imate još manje od četiri mjeseca do poroda. Ne smijeteploviti brodom na istočnu obalu.«

Smjestila sam se u sjenoviti stolac pokraj Menit i kad samuzbuđeno stavila prste na usne, Menit ih je gurnula.

»Ne ponašajte se kao dijete!«

»Ali osjećam se kao dijete.« Smijuljila sam se dok se stolacpribližavao jezeru ispred Karnaka. »Osjećam se kao kad samprvi put vidjela Ramzesa, nakon što sam se skrivala u Hatorinuhramu.«

Kad smo stigli do pristaništa, naoružani su nas čuvari vodiliAvenijom sfinga kako bismo pod novim zidinama Luksoradočekali Ramzesa. Na ulicama su se stiskale tisuće Tebanaca,toliko ispunjenih srećom da su mi žene čak dovikivale bla-goslove. Onda su počeli klicati Ramzesovo ime i savijati palminegrane kako bi ga zaklonili hladom dok vojska bude prolazila.Vrućina se dizala u svjetlucavoj izmaglici s pjeskovitih ulica idok smo prolazili tržnicom mogla sam osjetiti miris kumina uzraku. Kad smo došli do vrata Luksora, iznova sam ostala za-panjena visokim Ramzesovim kipovima. Woserit me uzela zaruku i odvela me do hramskih stuba gdje je već čekala Izet,odjevena u najljepšu haljinu i krunu. Izgledala je čudesno lijepoi nosila je težinu budućeg djeteta u nabujalim grudima i zaok-ruženim bokovima. Što ako joj Ramzes opet da svoj mač? brin-ula sam se.

Kad se vojska pojavila na Aveniji sfingi na čelu s Ramze-som, oglasile su se trube. Ramzes je nosio khepresh ratnukrunu, a iza nje mu je vijorila kosa poput plamenih jezika. Bio jenajviši među vojnicima i brončane potamnjele kože. Odjeven usuknju i sa zlatnim pektoralom božice Sekhmet, u cijelomEgiptu nije bilo ljepšeg muškarca od njega. Uhvatio je mojpogled i polako počeo vaditi mač. Osjetila sam nalet krvi uušima. Tada je Izet zakoračila naprijed i Ramzes je spustio oš-tricu natrag u korice.

»Ramzese!« Sjurila se niz hramske stube i umiljato mu sebacila u naručje. Oko hrama je odjeknulo zaglušujuće klicanje, aIzet je stavila njegovu ruku na svoj mali trudnički trbuh tako daga svi mogu vidjeti kako blagoslivlja njezino dijete.

246/393

Menit me snažno gurnula laktom. »Idite! Ne dajte joj daukrade ovu priliku«, protisnula je.

Pažljivo sam se spustila stubama i Ramzes je pustio Izet.Klicanje gomile je odmah prestalo. »Nefertari«, dahnuo je.Čvrsto me privio k sebi i udisao miris mog parfema, moje kose,toplog sunca na mojoj koži. »Nefertari, vidi te!« uzviknuo je.Bila sam štap vrbe pričvršćen za golemu kuglu.

»Pet mjeseci«, rekla sam mu. Nisam dodala da mi je zadnjadva mjeseca svaku večer bilo mučno.

»Kako si mi nedostajala u Nubiji«, priznao je. Onda jeposegnuo za mačem i Izet nam se istog časa približila.

»Cijeli dvor te čekao«, rekla je brzo. »Večeras se planiraveličanstvena gozba u velikoj dvorani.«

Ramzes se nasmijao. »Veselim se tome.«

»Veseliš li se i dolasku u moju odaju?«

Pogledao je u mene i kad je shvatila gdje Ramzes misliprovesti noć, glas joj je postao nasrtljiv. »Ali imam nešto zatebe. Poklon za proslavu tvoje pobjede.«

Ramzes je konačno pustio mač i znala sam da ga neće datinijednoj od nas. Osjećala sam kako mi ljutnja zamračuje obrazekad joj je Ramzes obećao: »Doći ću te vidjeti prije gozbe.«

Tada se hramskim stubama spustio visoki svećenik Amona.Želudac mi se okrenuo. Stojeći na najnižoj stubi hrama,nasmiješio se Izet i objavio: »Svaku smo večer provodili podAmonovim stopalima moleći se za faraonov siguran i pobje-donosan povratak.«

Duboko sam udahnula na njegovu laž. Svake je večeri bio udvorani za prijeme, pio, jeo i kovao zavjere s Henuttawy.

»Sad je mesore«, nastavio je Rahotep podigavši ruke poputdviju šupljih trski. »I u ovom posljednjem mjesecu sezone žetve,

247/393

Amon je faraonu podario njegovu vlastitu žetvu. Pobjedu protivpobunjene Nubije!«

Dvorjani su klicali, a svećenice su tresle dugačkim brončan-im sistrumima. Zatim je vojska zaplovila prema palači u gomiliplavih i zlatnih zastavica. Dok se Ramzes vozio na brodu sasvojim vojnicima, ja sam sjedila uz Menit na palubi Amonovablagoslova i bila sam previše ljuta da bih uopće govorila.

»Htio vam je predati mač«, zaklinjala se Menit. »Vidjelasam kad je posegnuo prema njemu.«

»A Izet se, kao i uvijek, našla ondje da ga zaustavi! A sadide u njezinu sobu prije gozbe tako da mu može dati poklon.«

Menit se naslonila na stolac s jastucima pušeći se od ljut-nje. »I reći će mu da se svake noći molila za njegovu sigurnost, azapravo ste vi palili tamjan pod Amonovim nogama. Reći ćufaraonu što se doista događalo!«

Nagnula sam se naprijed. »Ne! Mislit će da sam te poslalaiz ljubomore. Neće ti vjerovati.«

»Onda mu to netko drugi može potvrditi.«

»Tko? Tko je dovoljno hrabar da mu kaže istinu?«

Slavlje u velikoj dvorani trajalo je cijelu noć, ali kad jeposlužena hrana, a glazbenici počeli svirati pobjedničku pjes-mu, Ramzes me našao na balkonu.

»Nefertari.« Postao je tamniji od dugog hodanja na suncu.Bjelina njegove haljine isticala se na brončanoj boji kože, aplavetnilo njegovih očiju izgledalo je poput tirkiza. »Čekao samda te nađem samu.« Privio me u zagrljaj i kad sam vidjela novuzlatnu narukvicu na njegovoj ruci, htjela sam se ljutiti na njega.Kakva to budala ne vidi igru koju Izet igra? Ali poljupci su mubili strastveni i osjetila sam potrebu pod njegovom suknjom.Stavio je ruku na moj trbuh. »Mislio sam na tebe svaki dan«,prošaptao je. »Tisuću sam ti puta poželio poslati poruku, ali

248/393

bojao sam se da će je presresti«, priznao je. »Želim znati sve.Sve mi reci.«

Ostavili smo gozbu i glazbenike i otišli u moju sobu, aliprošlo je dosta vremena prije nego što smo progovorili. Srušilismo se na krevet i Ramzes me primio u ruke skidajući mihaljinu s ramena. Bili smo nježni da ne bismo ozlijedili dijete,ali te su noći naši zagrljaji postajali sve strasniji dok naposljetkuRamzes nije obećao: »Nikad više ne želim izaći iz ovog kreveta,Nefer. Nikad više ne želim ići u pohod bez tebe.«

Dok je u dvorištu svirala glazba, dijelili smo svoje tajne.Svake sam noći pod Amonovim nogama palila tamjan i molilase za njegovu sigurnost, a sad sam se pitala kako sam se moglabojati da se neće vratiti. Bio je visok i snažan, s rukama sposob-nima za sve.

»Strašno sam se brinula dok te nije bilo«, priznala sam.

Ramzes se nasmijao, a kad je vidio da mi usne dršću, ok-lijevao je. »Oh, Nefer.« Privukao me na prsa. »Ti i ja smobronca i zlato«, obećao je. »Trajat ćemo vječno.«

»Imenom«, rekla sam. »Ali ne i tijelima. Ne kao sad.«

»Uvijek ćemo biti kao sad«, zakleo se Ramzes. Pitala samse je li ga pobjeda učinila još nepromišljenijim. Kako može bititako siguran? »Živjet ćemo zajedno u zagrobnom životu«,dodao je, »i jest ćemo s bogovima. Čuli su moje molitve. Amonje bio sa mnom u Nubiji«, otkrio je. »Trebala si vidjeti kako jebilo lako opkoliti palaču i pronaći ljude koji su kovali zavjeru.Zaklali smo ih kao stoku.«

Kad sam zadrhtala, Ramzes je neumoljivo nastavio: »Bili sunelojalni Egiptu. Izdali su nas, nakon što smo im sve izgradili!Uredan grad, citadelu višu od svih u Nubiji, zaštitu od Asiraca.«U Ramzesovim je očima bilo uvjerenje kakvo nisam nikad prijevidjela i pitala sam se što bi učinio kad bi znao kako se Izetzapravo ponašala dok ga nije bilo. »Ali Amon nas je gledao«,

249/393

rekao je ozbiljno. »Kako bi inače sve prošlo tako dobro? Idućićeš put ići sa mnom, Nefer. Kad nam se rodi sin…«

»Što ako je kći?«

»Bit će sin«, rekao je uvjereno. »Amon je čuo moje molitvei dat će nam nasljednika.«

Srce mi je počelo brže kucati i ponovno me preplavio strahod poroda. Što ako mu ne rodim sina ili, još gore, ne doživimodrastanje svojeg sina?

»Ali pričaj mi o Tebi«, rekao je nježno. »Pričaj mi što sedogađalo dok me nije bilo. Paser mi je rekao da te posjetioHabiru.«

»Da, Ahmozis od Kaldeje«, rekla sam i Ramzes mi je uglasu prepoznao oklijevanje kad sam dodala: »Došao je u dvor-anu za prijeme s molbom za mene.«

Ramzes se namrštio. »Baš za tebe? I što je htio?«

»Da otpustim Habirue iz tvoje vojske.«

Uspravio se u krevetu. »Sve Habirue?« uzviknuo je. »I štosi mu rekla?«

»Da njegova molba mora ići tebi, naravno!«

»Habiru ne mogu biti otpušteni! Svake se godine govori onajezdi Hetita sa sjevera i to je samo pitanje vremena. Zašto jemislio da bi mu ti to odobrila?«

»Zato što je moj djed doveo njegov narod u Egipat. A podvlašću Heretičkog kralja«, objasnila sam, »Habiru su radili kaorobovi.«

»Cijela vojska je radila kao roblje.«

»Ali Heretički je kralj Habiruima obećao da će ih oslobod-iti. Lagao je.«

»Znači, Ahmozis od Kaldeje došao je s nadom da ćešpoštovati obećanje svojih akhu?«

250/393

Pogledala sam preko svoje sobe do izgorjele pločice kojusam stavila pokraj slikarije iz Meririne grobnice. Premda surubovi pločice pocrnjeli, središte je još uvijek bilo jarkoplavo.Pomislila sam na požar koji mi je uništio obitelj i divila se kakomi je sudbina vratila čovjeka koji je sve to zakuhao. Zašto sampričala Ramzesu njegovu priču? Zašto sam marila što je Ah-mozis htio kad mi je, tražeći da vidi baš mene, ugrozio ugled?Ali pogledala sam preko kreveta u Ramzesove oči i ponovila:»Da, tome se nadao.«

Ramzes se nasmijao. »I što on misli, kamo bi svi ti ljudiotišli?«

»Na sjever. I u zemlji Kanaan stvorili bi dom.«

»Kanaan je egipatska zemlja!« Ramzesova se znatiželjapretvorila u bijes. »Tko je taj čovjek?«

Rukama sam prebirala po posteljini. »Isti čovjek koji jeHeretičkog kralja podučio da postoji samo jedan bog. VođaHabirua.«

Ramzes se šokirano naslonio na jastuke. »Njegov učitelj?«

»I nije došao samo zato što je mislio da ću poštovatiobećanja svojih akhu«, polako sam priznala. »Došao je s idejomda i ja mogu imati koristi od toga. Ako otpustim Habirue izvojske, mogu reći narodu da izbacujem heretike iz Tebe i takosteći njihovu naklonost.«

»Pametan je.«

»Nikad ne bih pristala. Nikad na štetu Egipta.«

Ramzes mi je uzeo ruku i povukao me k sebi. »Dosta o tomHabiruu iz Kaldeje«, rekao je. »Neka se Paser nosi s njim.«

»Znači, ne možemo ništa učiniti?«

»Za Habirue?« Ramzes je bio iskreno iznenađen. »Ne dokčine šestinu očeve vojske. Zašto? Misliš da bismo trebaliriskirati…«

251/393

»Ne«, rekla sam brzo. »Kad opet dođe, ti ćeš mu moratireći ne.«

252/393

SEDAMNAESTO POGLAVLJE

Koga čekaš - TEBA, 1280. pr. Kr.Kad je stigla nova godina, stigao je i Setijev dvor iz Avarisa ipremda se obilježavala dostojanstvena Svetkovina mrtvih, Izetje isplanirala veselu proslavu dobrodošlice faraonu. Cijela jeTeba došla vidjeti kraljevsku flotilu brodova kako uplovljava uMalkatino jezero. Jarboli su bili ukrašeni plavim i zlatnim za-stavicama, a kad su se Seti i Tuya iskrcali na mol, oglasile su setrube. Dvorište pred palačom bilo je ispunjeno dvorjanima kojisu ispijali pića, a vrata su bila ukrašena komadima zlatne tkan-ine i plavog platna.

»Princeza vjerojatno misli da organizira vjenčanje, a neSvetkovinu mrtvih«, ispalila je Menit s našeg mjesta u pristan-ištu. »Što ako dođe do novog rata?« nije odustajala Menit.»Odakle će se namaknuti deben za vojsku ako se sve potroši naakrobate i glazbenike?« Okrenula se prema meni. »Što faraonkaže na sve ovo?«

Pogledala sam prema Ramzesu koji je na dnu pristaništapozdravljao oca. Obojica su nosili plavo-zlatnu nemes krunu, alipo svemu drugom bili su sasvim različiti. Jedan je bio mlad ipreplanuo od boravka na jugu, a drugi star, mršav i blijed. Aličini se da nijednom nije smetalo što je tužna Svetkovina mrtvihpretvorena u festival. »Ramzes joj popušta«, rekla sam. »Želi dabude sretna.«

»Mala Nefertari!« viknuo je faraon Seti. Polako je hodaomolom i dvorjani su se razdvojili otvarajući mu prolaz. Kraljicaje namjerno ostala s Izet, a kad me Ađo ugledao, usne su mu seizokrenule u prijeteće režanje. »Oh, tiho budi«, rekao mu jefaraon Seti i kad je došao do mene, ponosno me zagrlio. »Čak i sdjetetom još uvijek si lagana poput trske! Reci mi, kad stiže maliprinc?«

»Za manje od tri mjeseca.«

Pogledao je iza sebe prema Izet i Henuttawy koje su naspromatrale. »A drugi?« šapnuo je.

»Ubrzo nakon toga.«

»Znači, ovaj mora biti sin.«

»Da. Svaku sam se večer molila Besu i dadilja je pripremilaposeban dar za moje akhu.«

»A narod?«

»Trudim se.«

»Uvijek postoji opasnost na sjeveru. Ako Ramzes ikadpovede vojsku na okršaj s carem Muvatalijem, ne može iza sebeostaviti budalastu kraljicu da sjedi na njegovu prijestolju. Trebamu partner u dvorani za prijeme kojem može vjerovati.«

»Onda će Paser morati paziti na dvoranu. Ako Ramzes odeu rat, želim ići s njim. Želim mu biti partner gdje god da jest,čak i u bitki.«

Faraon Seti zurio je u mene, a onda mu se na rubovimausana počeo oblikovati osmijeh. »Kad večeras posjetiš svojeakhu«, rekao je tiho, »zahvali im što su te poslali mome sinu.«

Te sam večeri ušla u Horemhebov posmrtni hram uĐametu i kleknula pred majčinom slikom. Zapalila sam stožackyphija koji je Menit skupo nabavila na tržnici i dok je dim ob-likovao veo pred majčinim licem, gledala sam ožiljak koji joj jeHenuttawy urezala na obrazu.

»Mawat«, rekla sam teško i već sam osjetila kako me očipeku. »Ne znaš kako sam ovaj protekli mjesec bila bolesna.Menit mi daje metvicu, ali nikad ne pomaže. Ona kaže da je toznak da nosim sina, ali što ako nije? Što ako se nikad neprestanem osjećati bolesno?« Ruka mi je počivala na njezinuobrazu i pitala sam se kakva joj je bila prava koža. Je li bilameka kakvom sam je zamišljala? »Da si ti ovdje, ti bi znala što

254/393

treba učiniti«, šapnula sam. Njezina je slika treperila podsvjetlom svjetiljke. Čula sam blago tapkanje sandala i ukočila se.

»Nedostaje ti«, rekla je Woserit nježno.

Kimnula sam i Woserit je stala pokraj mene.

»Kad se bogovi vrate, ona će uskrsnuti i hodat ćete Egip-tom držeći se za ruke.«

Pogledala sam u Woserit i podsjetila se na istinu koju mi jeuskraćivala. Ako ja ne postanem glavna supruga, moja se majkanikad neće vratiti u Egipat. Ako postanem glavna supruga, mojaće nasljedna linija biti uklesana na svakom hramu od Memfisado Tebe i bogovi će se do vječnosti sjećati mojih akhu. Ali bez tetitule, moji će preci ostati izbrisani iz povijesti. Nisam moralapostati kraljica samo radi sebe. Nego i zbog svoje majke. I njez-ine majke. A sad i zbog djeteta. Pogledala sam svoj trbuh. »Ališto ako ne nosim sina?«

»Svaku sam večer prinosila žrtvu Hator u tvoje ime.«

A što ako i Izet rodi princa? Bez krune, moje bi dijetepostalo drugi princ i poslali bi ga u Memfis da postane svećenikkao što su Ekhnatona poslali kad je bio dijete. Ustala sam igledajući majčino oštećeno lice, osjetila sam duboku unutarnjusrdžbu. »Egipat zna da nikad nije štovala Atona. Ekhnaton jebio Heretički kralj. Ekhnaton je želio izbrisati egipatske bogove,a ne moja majka. Zašto nisu uništili samo njega?«

»Zato što je ljude lako uvjeriti.« Woserit je uzdahnula. »AHoremheb ih je uvjerio da je cijela tvoja obitelj bilakorumpirana.«

»Ali oženio je moju majku!«

»Zato što je on znao da nikad nije štovala Atona. Bez obzirana njezinu kraljevsku krv, nikad je ne bi oženio da je misliodrukčije. I premda ona možda nije htjela taj brak, spasio ju jeod sudbine tvoje tete. Sudbine da bude potpuno izbrisana iz

255/393

Egipta, a njezino ime okrhnuto sa svih spomenika u Tebi kao daje nikad nije ni bilo. Zato joj sad možeš doći ovdje.«

»Na jednom crtežu?« pitala sam. »Jednom?« Gledala samkako stožac tamjana izgara u pepeo. »Nedostaje mi.« Oči su mise zamaglile od suza i žeravica je postala samo crvena mrlja.

»Znam«, rekla je blago. »Svi čekamo nečiji povratak.«

Čula sam težinu u Woseritinu glasu i digla sam pogled. Podsvjetlošću lampe oči su joj bile skoro prozirne, a duga plavahalja izgledala je gotovo crna. »Koga ti čekaš?«

»I ja sam imala majku. I oca koji je bio dobar prema meni.Imala sam sreće da su me oboje gledali kako odrastam. Obojesu znali da ću postati visoka svećenica Hator.«

Treptanjem sam istjerala suze i osjetila kako mi odlučnostraste. »Učinit ću svoju majku ponosnom. Ići ću s Ramzesom usvaku bitku. Nitko neće nikad reći da sam poput Heretičkekraljice, da me zanima samo palača i zlato. I postat ću glavnasupruga, Woserit. Bez obzira nosim li kćer ili sina, postat ćuglavna supruga.«

Mjesec dana nakon Svetkovine mrtvih, faraon Seti i kraljicaTuya vratili su se u Avaris. Premda je u velikoj dvorani održanraskošan oproštaj, bila sam previše bolesna da bih muprisustvovala. Trbuh mi je bio prevelik za tijelo pa mi se čak išetnja od kreveta do garderobe činila preopasnom.

Jedanaestog dana koiaka u znoju sam se probudila iz sna.Premda je bilo rano jutro, kosa mi je bila mokra i prilijepljenaza vrat. Čim mi je Ramzes ugledao lice, iskočio je iz kreveta iotišao po Menit.

Menit je požurila u sobu i strgnula pokrivače. Ispod meneje krevet bio mokar. »Događa se, gospo! Rodit ćete!«

256/393

Pogledala sam u Ramzesa. Menit je požurila u hodnik injezine su glasne naredbe probudile čitavu palaču. Poslani suglasnici prema sjeveru da jave faraonu Setiju u Avarisu da mu jeunuče na putu, a šest je slugu pohitalo prenijeti me u paviljon zarađanje.

»Trebaš li nešto?« ispitivao me Ramzes. »Kako seosjećaš?«

»Dobro«, rekla sam mu s nosiljke, ali lagala sam. Strah je uustima imao okus bakra. Do sutra bih mogla umrijeti priporodu, kao moja majka. Mogla bih nikad ne doživjeti djetetovplač ili izraz na Ramzesovu licu kad podigne naše prvo dijete. Abojala sam se i što bi se moglo dogoditi ako preživim, a nerodim sina.

Žurili smo kroz hodnike i Menit je otvorila vrata paviljonaza porode. Ugledala sam pod prekriven plavim pločicama prijenego što me dvanaest ruku spustilo na krevet. Patuljasti bog Beskreveljio mi se sa zida, a s drvenog su stupa visjeli srebrni amu-leti koji pomažu donijeti lak porod. S prozorske je policeblagonaklono zurio Hatorin kip, a kad su primalje donijelestolac za rađanje, preplavio me užas. Zurila sam u visoki kožninaslon, zatim u rupu u sredini sjedala kroz koju će dijete pasti ubolničarkine ruke. Izrezbareni drveni bokovi stolca bile su oslik-ane prizorima svih zaštitničkih božica, ali nikad mi nije palo napamet pitati hoću li koristiti isti stolac koji nije zaštitio mojumajku. Pogledala sam po sobi i shvatila da je Ramzes otišao.

»Gdje je Ramzes?« pitala sam uplašeno. »Kamo je otišao?«

»Ššš.« Menit mi je makla kosu s lica. »Čeka vani — nesmije ulaziti u paviljon dok ne rodite. Ove će žene paziti na vas,gospo.«

Pogledala sam primalje. Grudi su im bile kanirane, a rukeoprane u svetom ulju. Ali koliko su one zapravo znale o

257/393

porodima? Moja je majka bila na desecima poroda no ipak jeumrla rađajući mene.

»Smirite se«, rekla je Menit tješeći me. »Dijete će lakše iza-ći budete li mirni.«

Bolovi su trajali cijeli dan i poslijepodne su naoružaničuvari pustili Woserit u paviljon. Odmah je naredila da se za-vjese od trske spuste i da se dovede više nosača lepeza. »Ovo jeegipatska princeza!« zagrmjela je. »Neka joj netko donese mok-ru krpu za čelo i nađite joj shedeh.«

Pomoćnica primalja izletjela je van i kad su se vrata otvori-la, vidjela sam Ramzesovo lice u hodniku. Izgledao je strašnozabrinuto. Osjetila sam grč u trbuhu i kriknula. Vidjela sam daje potrčao prema vratima, a onda ga je Menit zaustavila.

»Vaša Visosti, ovo je paviljon za rađanje!« uzviknula je.

Ramzes se progurao pokraj nje i primalje su uzdahnule natakvo kršenje tradicije. Ali Woserit je značajno kimnula iRamzes je dovukao stolicu kako bi sjeo uz mene. Uzeo me zaruku i nije ustuknuo kad mi je vidio lice.

»Nefer, danas ćeš biti odlična. Bogovi paze na nas.«

Osjetila sam pritisak u leđima i dah mi je bio isprekidan.»Boli«, rekla sam mu.

Stisnuo mi je ruku. »Što su ti dali?«

»Kheperwer, vodu od rogača i med.«

»Da se ubrza porođaj«, objasnila je Woserit.

»Ali nešto za bol?«

Jedva sam se nasmiješila. »Stavili su mi šafran i pivo natrbuh.« Smjesa je blistala pod niskim svjetlom u prostoriji. Nasebi sam imala samo jednostavnu suknju, nisam nosila šminkupa čak ni ogrlicu, ali Ramzes nije odvratio pogled nego mi je joščvršće stisnuo ruku.

258/393

»Ako je bol prejaka, samo me pogledaj«, natjerao me daobećam. »Stisni mi ruku.«

Oštra mi je bol probola tijelo i savinula sam leđa. Primaljesu požurile do kreveta i jedna je povikala: »Dolazi!« Smjestilesu me u stolac za rađanje i strah je postao toliko jak da sam gajedva mogla obuzdati. Dijete će pasti kroz rupu u Menitine ruke.Ako bude sin, svećenice će za mene učiniti isto što i za Izet.Diljem Tebe zvonit će tri puta kako bi javile narodu da samrodila Ramzesu nasljednika. Ako bude djevojčica, zazvonit ćesamo dva puta.

Da bi se olakšao porod, ispod stolca je stavljena posuda svrućom vodom i dok je Menit čučala, Woserit i Ramzes stajalisu pokraj mene. Držala sam Ramzesovu ruku i u tom sam tren-utku najviše voljela njegovu prenagljenost. Nije bilo važno štofaraon nikad prije nije svjedočio kraljevskom porodu. Ako mi senešto dogodi, htio je da posljednje lice koje vidim bude njegovoi znao je da bih ja htjela isto to. Gledali smo jedno drugome uoči dok su primalje ponavljale: »Tiskajte, gospo! Tiskajte!«

Napinjala sam se uz stolac osjećajući kako mi tvrdo drvopritišće leđa. Onda mi je tijelo zadrhtalo i jedna je ženapovikala: »Dolazi!« Menit je otvorila ruke i osjetila sam kako mise tijelo oslobađa tereta. U naletu krvi pojavilo se dijete. Menitga je podigla u zrak kako bi mu pregledala ruke i noge i čulasam kad je Ramzes uzviknuo: »Sin! Egipatski princ!«

Ali previše me je boljelo da bih slavila svoj trijumf. Zgrabilasam ručke stolca i osjetila strašan pritisak među nogama. Tadaje Woserit pokazala ispod mene i prodorno povikala. Uzela jemog sina iz Menitinih ruku i dadilja je ispružila ruke kad se po-javila još jedna glava, a zatim tijelo. Čulo se kako su svi u prost-oriji za rađanje duboko udahnuli, a onda oštri, prodorni plačdrugog živog djeteta.

259/393

»Sinovi blizanci!« povikala je Menit i cijela se prostorijaobradovala. Sigurna sam da su dvorjani koji su se naguravali svanjske strane vrata mogli čuti povike primalja koje su zahvalji-vale Hator i Besu na dva princa. »Sinovi!« ponavljale su. »Dvasina!«

Poruka je prenesena kroz prozore paviljona i čula sam ženukako viče: »Bogovi vole princezu Nefertari.«

Pogledala sam svoje sinove u rukama dadilja. Čak i sglavama prekrivenima krvlju, ipak su bili nevjerojatno lijepi.Koljena su mi bila slaba i među bedrima mi je pulsirala bol, alibila sam živa. Preživjela sam porod ne jednog nego dvojicesinova i sad sam bila majka. Željela sam držati svoje prinčeve urukama i gladiti ih po glavama, vidjeti koje su im boje oči iotkriti meke obrise njihovih tijela. Željela sam ih pritisnuti nagrudi i nikad ih ne pustiti ondje gdje bi ih moglo snaći neko zlo.Ova su djeca nosila krv svih mojih akhu i Ramzesovih akhu.

Pomogli su mi da kroz stražnja vrata dođem do kupališta.Dok me Menit kupala i mirisala jasminom, pjevušila je radosnuhimnu Hator. Zatim me odvela do duge kamene klupe gdje mije omotala trbuh platnom. Čvrsto sam stisnula oči trpeći bol iMenit mi je nježno rekla: »Idućih nekoliko dana je najvažnije,gospo. Morat ćete biti potpuno suhi i odmorni.« Mnoge bi ženepreživjele porod no nekoliko dana kasnije podlegle bi bolesti. Imoji su sinovi morali biti čvrsto omotani tako da im se ni sitneručice ne mogu micati za slučaj da ne bi nehotice zamahnuli ipozvali Anubisovu sjenu.

Sjedila sam dok mi je Menit češljala kosu, a sluškinja jedonijela čaj. Nakon toga sam se vratila u paviljon za rađanje.Čula sam kako svećenice u dvorištu zvone po šest puta i zamišl-jala sam zbunjene ljude. Tri su udarca bila za sina, dva za kćer.Kad shvate što znači šest udaraca…

260/393

Ramzes je sjeo na kožnu sjedalicu pokraj mene i opet medržao za ruku. »Kako se osjećaš?«

Nasmiješila sam se i prvi put sam majčinskim očimapogledala crteže djece naslikane po širokim zidovima paviljona.Prostorija je bila velika i s visokim prozorima okrenutimaprema izlazećem suncu te mekim lanenim zavjesama koje bi sasvakim daškom vjetra lagano zalepršale. Paviljon je izgrađen dabi se nova majka osjećala ugodno jer je u svakom prizoru ženasjedila smijući se dok su se njezina djeca igrala, radila nešto ilispavala. Uzela sam Ramzesovu ruku i nježno je stisnula.»Dobro sam.«

Oči su mu se napunile suzama i premjestio se sa sjedalicena moj krevet. »Bojao sam se za tebe, Nefer. Kad sam vidio svuonu krv, uplašio sam se što sam ti učinio.«

»Ramzese«, rekla sam nježno, »dao si mi sina. Dva sina.«Gledala sam svoju djecu kako sišu na dojiljinim grudima.Oprani su u lavandinoj vodi i male su im glave namazane uljem.Sigurna sam da bi im bez tog ulja kosa bila crvenozlatna poputočeve i preplavila me neodoljiva potreba da ih uzmem i gledamih u oči.

»I baš kako je Ahmozis predvidio«, prošaptao je Ramzes.

Zapanjeno sam ga pogledala. »Kako to misliš?«

»Došao je jutros u dvoranu za prijeme. Kad mu je Paserrekao da će Habiru ostati u vojsci, poželio ti je sve dobro priporodu naših dvaju sinova.«

Uspravila sam se u krevetu. »Rekao je dvaju sinova?«

»Rekao je blizanaca.«

»Ali kako je mogao znati?«

»Možda je pogodio. Ili je možda pomislio…«

»Na Nefertiti?« Zbog svoje silne radosti nisam se uopćesjetila toga, ali sad mi je postalo jasno da bi ljudi mogli vidjeti

261/393

moje sinove kao vezu s Heretičkom kraljicom koja je takođerrodila blizance. Je li svaki blagoslov morao biti doživljen kaoprokletstvo? Uhvatila sam se za trbuh i bol među nogama izn-enada se zaoštrila.

»Što je?« zabrinuo se Ramzes. »Trebaš li nešto?«

Zadrhtala sam i Menit se odmah stvorila pokraj mene.

»Donijet ću gospi đumbira i čaj. To će joj ublažiti bol utrbuhu, Vaša Visosti.«

Naslonila sam se na jastuke, a Ramzesove su oči bile tamnei zabrinute.

»Bit ću dobro«, obećala sam. »Ali ne mogu podnijetimisliti…«

»Onda nemoj. Ti si majka prvih egipatskih prinčeva, Ne-fer.« Nježno mi je poljubio ruku. »Onda, kako ćemo ihnazvati?«

Pogledala sam našu djecu omotanu najboljim lanenim plat-nom i njihova su se sićušna prsa podizala gore-dolje malim,zadovoljnim udasima. »Najprije ih želim držati.«

Menit je prekinula njihovo hranjenje kako bi mi ih donijela,a Woserit i Ramzes stajali su sa strane dok sam primala sinoveu naručje. Tijela su im se privila uz moje i njuškala sam njihovemeke obraze i pahuljaste glave. Bilo je istina. Obojica su imalitanke pramenove kestenjaste kose i oči boje tirkiza. Za četrnaestće ih dana odvesti u Amonov hram i predstaviti ih bogovima. Aliprije toga ću morati objaviti njihova imena.

Proučavala sam im mala lica; obojica su imala nježne crte itako sićušne šake da bi jedva stale oko riječne trske. Obojica subili maleni Amonovi darovi, neporecivi znak od bogova. »Prviće biti Amunher«, objavila sam, a sedam primalja koje su čistileprostoriju zadovoljno su promrmljale jer je Amunher značiloAmon je s njim. »A drugi…« Pogledala sam Amunherova brata.

262/393

Pogled mu je bio znatiželjan i vedar poput Raova. »A naš drugisin bit će Prehir.«

»Ra pazi na njega«, ponovio je Ramzes, a žene u prostorijisu uzdahnule.

»Woserit, reci svećenicama da pripreme posebnu žrtvu. Aonda reci ljudima da je Nefertari zdrava i snažna kao uvijek.Večeras će biti gozba u velikoj dvorani.«

Menit je moje sinove vratila dvjema mladim dojiljama kojesu sjedile u jedinoj privatnoj sobi u paviljonu. Premda je pavil-jon bio širok, vrata prostorije ostavljena su otvorena tako damogu vidjeti sinove u rukama mladih žena. Spavala sam većinupopodneva i kad je sunce palo niže na obzoru, Woserit se pristo-jno naklonila i otišla. Dok je izlazila, čula sam uzbuđeni žamor uhodniku i dvorjani su virili unutra kako bi vidjeli prinčeve. Tadaje u paviljon ušla Henuttawy. Nosila je seshed-vijenac na čelu iiz tamne joj je kose sjala kobrina zlatna glava kao da se spremanapasti. Iza nje je išla Izet, očiju raširenih od straha. Nije bila upaviljonu za rađanje otkad je njezin sin umro i znala sam da jeHenuttawy inzistirala da dođe.

»Svi smo čuli odlične novosti«, objavila je svečano Henut-tawy. »Ne jedno dijete nego blizanci, baš kao Nefertiti.«Pogledala me, a oči su joj bile hladne i tvrde poput granita.»Čestitam, Nefertari. Premda je teško zamisliti da je djevojkatvoje veličine uspjela proizvesti dvoje djece odjednom.« Osjetilasam kako mi se bol među nogama povećava, a ona je pod tre-pavicama pogledala Ramzesa. »Jesi li siguran da su njezina?«zadirkivala ga je.

»Naravno«, odgovorio je Ramzes oštro.

Henuttawy je smijehom prešla preko primjedbe kao da nijetime ništa mislila. »Onda, kako ih je naša mala princezanazvala?« pitala je.

263/393

»Amunher i Prehir«, odgovorila sam. Primijetila sam daRamzes sa znatiželjnim izrazom lica promatra svoju tetu.

»Izet razmišlja da svog sina nazove Ramezu. Ramezu Ve-liki, poput njegova oca.«

»A ako bude djevojčica?« pitala sam iz kreveta.

Izet je položila ruku na svoj veliki trbuh. »Zašto bi bila dje-vojčica?« prošaptala je. »Ramzes je svojim ženama podariosamo sinove.«

»To je točno«, rekla je Henuttawy veselo, a onda uhvatilaRamzesovu ruku. I prije nego što sam se mogla usprotiviti,odvela ga je od mene prema prostoriji za primalje. Menit je brzouzela hrpu tkanina i počela ih slagati blizu Henuttawy.

Ali Izet je ostala pokraj mog kreveta i s čežnjom jepogledala moje novorođene sinove na drugom dijelu prostorije.Ugnijezdili su se na njedrima dojilja. Nježno sam joj rekla:»Henuttawy te nije trebala dovesti ovdje. Nije joj stalo do tebe.«

»Kome je stalo do mene?« protisnula je Izet. Rukom je ob-grlila trbuh i znala sam da ga time štiti od đavoljeg oka. »Mislišli da je Ramzesu stalo?« pitala je.

Bila sam zapanjena. »Naravno da jest.«

Gorko se nasmijala. »Onako kako mu je stalo do tebe?«

»Ništa ne duguješ Henuttawy. Nikakvu isplatu…«

»A što ti znaš o isplati? Princeza po rođenju koja nikad nijemorala platiti ni za što u životu.«

Ramzes je izašao iz prostorije hodajući ispred Henuttawy, alice mu je bilo napeto poput prejako nategnute kože na bubnju.

»Hoćemo li pripremiti gozbu za večeras?« pitala je Izetgorljivo. Ponudila je Ramzesu svoju ruku, ali on je pogledaomene i pitao: »Nefertari, što ti želiš?«

Osmijeh na Izetinu licu se smrznuo.

264/393

»Htjela bih da pozovemo Penrea i kažemo mu što da nas-lika na Zidu objave«, rekla sam. »Želim da Amon zna kako surođena dva egipatska princa.«

»A gozba?« ponovila je Izet. »Hoćemo li planirati gozbu?«

Ali Ramzes je krenuo natrag prema prostoriji s dojiljama.»Zašto ne bi planirala gozbu s Henuttawy?« rekao je.

Izet je treptajima potjerala suze, ali nije ga odbila. »Nara-vno.« Primila je Henuttawynu ruku, a na izlasku iz paviljona zarađanje srele su Woserit koja se upravo vraćala.

»Kakav sretan dan«, rekla je Woserit veselo. »Zar ne mis-lite tako?«

Ni Henuttawy ni Izet nisu odgovorile. Woserit je došla domog kreveta, a ja sam pogledala Ramzesa koji je nježno pjevušiosinovima. Skinuo je nemes krunu i kestenjasta mu se kosa za-kovrčala oko vrata, a mali su prinčevi izgledali poput očevihminijaturnih kopija. »Henuttawy je razgovarala s njim«,prošaptala sam. »Nasamo. Ali Menit je možda nešto čula.«

Woserit je ustala i otišla ravno do Menit. Gledala sam ihkako razgovaraju u niši pokraj prozora. Woserit se vratila ozb-iljnog izraza lica. »Netko je po Tebi proširio priču da tvoji sinovinisu zapravo tvoji nego da ih je rodila sluškinja iz palače.«

»Netko?« prosiktala sam, gotovo se ugušivši od ljutnje.»Netko? Tko bi drugi mogao biti nego Henuttawy i Rahotep?Ammit će im proždrijeti duše«, zaklela sam se. »Nikad nećeproći u zagrobni život! Kad dođe vrijeme da im se srca važu uodnosu na istinu, plitice će potonuti na tlo i Ammit će ihuništiti!« Woserit je spustila ruku na moju. Nisam se smirila, alisam ipak stišala glas. »I što to sad znači?« pitala sam. »Kad seza četrnaest dana moji sinovi dovedu pred Amonov oltar, hoće lime proglasiti za glavnu suprugu?«

265/393

»Svi će veziri reći Ramzesu da pričeka i vidi što narodvjeruje.«

»Odnosno, neka pričeka i vidi hoće li Izet roditi sina.«Jedva sam suzdržavala gnjev. Na drugoj strani širokog paviljonaRamzes je još uvijek nježno pjevušio prinčevima. Zatvorila samoči. »A Paser?«

»Naravno da će se Paser založiti za tebe! A i Ramzes jetakođer vidio porod. Kad ljudi vide dva crvenokosa princa s is-tim svijetlim očima i jamicama na obrazima kakve ima i faraon,kome će vjerovati?« pitala je Woserit. »Premda ne smijemoništa prepustiti slučaju«, brzo se dopunila. »Henuttawy je vrlopoštovana u Tebi. Ljudi ne znaju što je zapravo ona.«

»Zmija otrovnica«, rekla sam.

Ramzes nam se nasmiješio iz ugla paviljona gdje je pazio nanaše sinove i Woserit je brzo dodala: »Izet još uvijek ne zna daje Henuttawy otjerala Ašaija. Vrijeme je da sazna«, rekla je od-lučno. »Dovoljno si dugo čuvala tajnu moje sestre.«

»A Rahotep?« pitala sam zamišljajući odvratni cerek vi-sokog svećenika dok je pomagao širenju Henuttawyne lažimeđu narodom.

»Najprije ubij otrovnicu. Zmije su otporne na otrov pripad-nika svoje vrste, ali ti si danas postala nešto moćnije od zmije.«

Slijedila sam njezin pogled do crteža egipatske kraljice nas-likanog iznad vrata. Zlatna krila ženine krune u obliku supapadala su joj niz kosu. Ako postanem glavna supruga, nosit ćusličan ukras za glavu jer je sup najmoćniji simbol Egipta. Moćn-iji i od kobre jer može doletjeti bliže bogovima.

»Uživaj u idućih nekoliko dana, Nefertari. Sutra je velikagozba povodom rođenja«, rekla je Woserit. »Ali kad dođe pravitrenutak…«

266/393

Kad dođe pravi trenutak, pomislila sam, onda će zmijavidjeti što može sup.

267/393

OSAMNAESTO POGLAVLJE

Cijela istinaPoslušala sam Woseritin savjet i čekala uživajući u danima kojesam provodila sa sinovima prije nego što ću se morati vratiti udvoranu za prijeme i odvojiti se od njih. Nakon proslaverođenja, četrnaest sam dana ležala u paviljonu, čitala Amun-heru i Prehiru i pjevala im Amonove himne koje bi moja majkapjevala meni da je preživjela. Ništa nije bilo tako lijepo kaogledati ih dok spavaju, proučavati ravnomjerno dizanje ispuštanje njihovih malih prsa i slušati tihe zvukove koje su pro-izvodili kad bi bili gladni ili umorni, ili su imali potrebu da ihnjihova majka podigne u naručje. Naravno, nisam ih smjeladojiti, pa mi je Menit omotala grudi platnom i gledala sam kakosinove hrane dojilje, vesele žene koje su i same nedavno rodile.

Tijekom tih četrnaest dana Ramzes je svakog popodnevadolazio k meni kako bi mi donio novosti iz dvorane te datulje umedu i vino od nara na poklon. Navečer, kad bi bolničarkeomotale naše sinove u deke i smjestile ih u privatnu sobu u pa-viljonu, Ramzes bi upalio uljane lampe i popeo se na moj kre-vet. Okruženi poklonima iz stranih kraljevstava zajedno bismoproučavali zahtjeve podnesene tog dana.

Nakratko sam uživala u savršenu životu. Nisam bila u ve-likoj dvorani gdje bih slušala tračeve o sebi i nisam morala gled-ati Rahotepov zastrašujući cerek. Ali svijet nije mogao zauvijekostati isključen, a vijest koja je stigla u naš sretni paviljon i na-jviše me uznemirila nije imala veze sa mnom nego sa sig-urnošću Egipta.

»Neću to dopustiti!« bjesnio je Ramzes moje posljednjenoći u paviljonu za rađanje. Pokazao je na hrpu molbi pristiglihiz Memfisa i nastavio: »Gusari Šerdeni napadaju naše brodovena Nilu. Gusari Šerdeni napadaju naše brodove u Kadešu!«

»Gusari Šerdeni koji su zauzeli brod mikenskog kralja iukrali poklone namijenjene malom Amunheru i Prehiru«, pod-sjetila sam ga i Ramzesovo je lice pocrvenjelo.

»Nećemo dopustiti da se to nastavi. Čekat ćemo do mjesecatibija«, rekao je odlučno. Nije htio riskirati ostaviti Izet prije ne-go što rodi jer ne bi znao hoće li preživjeti ili umrijeti. »A akoovi Šerdeni napadnu još jedan egipatski brod, ili čak brod kojiputuje prema Egiptu, bolje da ne znaju što ih čeka.«

Idućeg dana u dvorani za prijeme, dok sam zauzimala svojemjesto, veziri su se okupili oko podnožja podija pozdravljajućime neuobičajeno dubokim naklonima. Ali kad mi se Rahotepširoko nasmiješio, osjetila sam iznenadnu potrebu zagrliti svojesinove. Znala sam da su sigurni dok se Menit brine za njih, nokad je Ramzes udario kukom po podu podija i kad su veziri sjelina svoja mjesta, ipak sam se morala podsjetiti: u Egiptu nemabolje dadilje od Menit.

»Uvedite podnositelje molbi«, objavio je Ramzes. Vrata suse otvorila i jedna je figura zakoračila na pločice prostorije.Odmah sam prepoznala Ahmozisa. Nije se zaustavio kod stolaza kojim su čekali veziri nego je otišao ravno prema meni. Kadsu vojnici zakoračili da ga povuku natrag, podigla sam rukudajući im do znanja da ga smiju pustiti.

»Princezo Nefertari.« Za razliku od našeg prvog susreta,Ahmozis se kratko naklonio pred mojim prijestoljem. Pitalasam se je li to zato što je i Ramzes bio tu. Nitko se u Egiptu ne biusudio stati pred faraona bez naklona. Nisam čekala da se us-pravi. »Kako si znao da ću roditi sinove blizance?«

»Zato što je kraljica Nefertiti kralju Ekhnatonu rodila bliz-ance«, odgovorio je, susrevši moj pogled. »Nisam spominjaosinove.«

Premda smo pričali na kanaanskom, i dalje sam pogledava-la prema Ramzesu. Promatrao nas je s neobičnim izrazom lica.

269/393

»Nikad ne smiješ spominjati imena heretičkih vladara u Tebi«,grubo sam ga opomenula.

»Heretičkih vladara?« Ahmozis se namrštio. »Ekhnatonda, ali Nefertiti…« Odmahnuo je glavom.

»Zar želiš reći«, ispitivala sam, »da Nefertiti nije štovalaAtona?«

»Atona je štovala samo kad je njezin muž bio s njom. Inačeje dopuštala gradnju hramova bogovima koje je njezin mužodbacio.«

Sad su i Ramzes i Izet prestali slušati podnositelje molbi.Oboje su me gledali. »Što to govoriš?« postala sam nervozna.

»Govorim da se kraljica Nefertiti nikad nije prestala molitiAmonu. Ona nije bila heretik kako ju je prozvao faraonHoremheb.«

»Kako to znaš?«

»Jer sam vidio njezine oltare i vidio sam vašu majku da ides kraljicom u skrivene Tawaretine hramove. Vaša je teta činilavrlo opasnu stvar. Da je njezin muž to otkrio, odbacio bi je iumjesto nje za glavnu suprugu uzeo princezu Kiyu.«

Bila sam svjesna da se cijela dvorana, iako smo pričalikanaanski, pretvorila u publiku. »Bio si u palači Malkati triputa«, rekla sam ljutito. »Što želiš?«

»Podsjetiti vas da je vaša teta patila u ime svojih bogova.Nije bila slobodna štovati onako kako je htjela nego se moralaklanjati Atonu, a vaša majka…«

»Moja se majka nikad nije klanjala Atonu!«

»Ali bilo je trenutaka kad se pitala bi li trebala. Kad je priti-sak bio toliki da bi učinila što god treba da ga izbjegne. Vaša jeobitelj patila kao što Habiru pate…«

270/393

»Faraon neće osloboditi Habirue!« vikala sam. »Oni su dionjegove vojske.«

Ahmozis mi je pretraživao lice da bi vidio hoću li se moždapredomisliti i kad je shvatio da neću, odmahnuo je glavom iokrenuo se. Gledala sam za njim dok je hodao prema izlazu izdvorane. Kad je došao do čuvara, iznenada sam uzviknula:»Čekaj!«

Polako se okrenuo i ja sam ustala s trona.

»Što to radiš?« pitao me Ramzes. Ali ja sam prošla pokrajvezirskih stolova i kod teških brončanih vrata stala pred Ah-mozisa. Dvorjani su prestali igrati senet kako bi čuli što ćemoreći, ali čak i da su razumjeli kanaanski, stišala sam glas tako dame samo Habiru mogao čuti. »Vrati se idućeg tota«, rekla sammu.

»Hoće li Habiru biti oslobođeni nakon nove godine?«

Oklijevala sam. Ramzes mi je vjerovao pa je postojalamogućnost da ga uspijem nagovoriti, no jesam li bila spremnariskirati sigurnost Egipta jer mi je jedan Habiru otkrio istinu omojim precima? »Ja… Ja ne znam. Mnogo toga se može prom-ijeniti za sedam mjeseci.«

»Mislite, možda ćete do tada biti kraljica?«

Osjećala sam kako me oči cijelog dvora bodu u leđa išapnula sam: »Jesi li čuo što ljudi govore o mojim sinovima?«

Ahmozis nije ustuknuo niti odvratio pogled. I nije lagao kaošto bi to netko od dvorjana vjerojatno učinio. »Vaša je majkabila poznata po iskrenosti na dvoru i isto to vjerujem za njezinukćer«, rekao je. »Rekao sam Habiruima da su prinčevi Amun-her i Prehir kraljevski sinovi.«

Kratko sam zatvorila oči. »Moj muž misli da tračeve možeistjerati prijetnjama. Kune se da će svi koji pričaju takve stvaribiti poslani u kamenolome, ali ti i ja znamo… Hoćeš li reći

271/393

ostatku naroda?« pitala sam i bila sam svjesna koliko sampostala očajna kad tražim uslugu od heretika. »Hoćeš li toproširiti istočnom Tebom?« ponovila sam.

Ahmozis me na trenutak gledao i umjesto da kaže svojucijenu, kao što sam mislila da će učiniti, rekao je jednostavno:»Da.«

Kasnije te večeri, prije nego što je Ramzes došao u moju sobu,ispričala sam Menit što se dogodilo. »Rekao mi je da ona nikadnije štovala Atona.«

Menit je ustala sa žeravnika gdje je stavljala drvo agave uvatru. U siromašnijim se kućanstvima vatra ložila kravljim iz-metom i riječnom trskom, ali miris agave djeluje umirujuće ikroz otvorena vrata Menitine sobe vidjela sam da moji sinoviveć spavaju. Obrve su joj se skupile dok naposljetku nisu obliko-vale tamnu crtu.

»Ti si bila ondje!« rekla sam strastveno. »Je li to istina?«

Menit je sjela na rub kreveta pokraj mene. »Vidjela sam jekako štuje Atona, gospo.«

»Zato što je morala?«

Menit je raširila dlanove. »Možda.«

»Ali jesi li vidjela da ide i u druge hramove? Je li potajnoštovala Tawaret ili Amona?«

»Da, kad joj je to odgovaralo,« priznala je.

»A kad je to bilo?«

»Kad nije štovala samu sebe«, rekla je Menit brutalnomiskrenošću.

Kao da mi je sa srca pao težak kamen. Moja teta nikad nijebila Heretička kraljica za što ju je Horemheb onako glasno op-tužio. Možda je bila sebična, pohlepna i tašta. Možda se sve te

272/393

stvari kose s Maatinim zakonima. Ali ništa nije bilo gore odhereze. A ona nije bila heretik.

Vrata moje odaje su se otvorila. Ušao je Ramzes i Menit jeustala kako bi mu se naklonila. Čim je otišla, pridružila sam seRamzesu na dugačkoj kožnoj klupi blizu vatre i ispričala mu štomi je Ahmozis rekao. Nekoliko je trenutaka šutio, a onda jesvitke koje je donio sa sobom spustio na niski stol pokrajžeravnika i rekao: »Znao sam da ono što su nas učili u eddubinije istina. Kako bi itko tko je s tobom u rodu mogao bitiheretik, Nefer? Pogledaj svoju majku, pogledaj sebe!« Glas muje porastao od uzbuđenja. »Što kaže Menit?«

»Isto što i Ahmozis. Vidjela je moju tetu kako štuje uTawaretinu svetištu.« Držala sam dah pitajući se je li ovo trenu-tak kad će odlučiti proglasiti me za glavnu suprugu. Da samikako mogla utjerati tu odluku u njegovo srce, učinila bih to.

Uzeo mi je ruke i obećao: »Narod možda ne zna istinu, Ne-fer, ali mi je znamo. I jednog ću dana uskrsnuti imena tvojihakhu u Egiptu.«

Bila sam razočarana. »A dotad?«

Ramzesove je obraze zagolicalo rumenilo. Mislim da jeznao čemu sam se nadala. »Dotad ćemo pokušati promijenitišto je u srcima ljudi.«

273/393

DEVETNAESTO POGLAVLJE

Lavlja božica SekhmetUrazdoblju nakon Ahmozisova posjeta mnogo sam razmišljala osvojoj obitelji i čeznula za nemogućim stvarima. Čeznula sam dapođem s Ašom u Amarnu i vidim ruševne zidove i napuštene os-tatke grada koji je izgradila Nefertiti. Čeznula sam da mogusrušiti svaki Horemhebov kip kao što je on srušio kipove Aya iTutankhamona ili mu izbrisati ime iz svitaka kao što je on pok-ušao izbrisati njihova. Kad nisam bila obuzeta osvetom, vrijemesam provodila razmišljajući o svojim sinovima. Pokušavala samih voljeti manje nego što jesam jer sam znala da polovica svedjece umre prije treće godine života. Ali svaki je dan s njima biopustolovina i ni ja ni Ramzes nismo si mogli pomoći nego bismoih uzeli k sebi čim bismo završili s poslom u dvorani za prijeme.Smijali smo se njihovim novim izrazima lica kad bi bili sretni,umorni, frustrirani ili tužni. Do tibija su već razvili osobnosti pakad bih noću čula kako plaču u Menitinoj sobi, mogla sam raz-likovati njihov plač. Čak i nakon dugog dana rada s molbama,ustala bih iz kreveta i Ramzes bi me pratio do Menitinih vrata.»Spavaj«, rekla bih mu, ali želio je biti budan sa mnom. Onda bion primio Prehira, a ja Amunhera i ljuljuškali smo ih namjesečini i smiješili se jedno drugome dok su posljednji ljetnivjetrovi puhali blag i topao zrak s balkona.

»Možeš li zamisliti dan kad će biti dovoljno stari da idu snama u lov?« pitao je Ramzes.

Smijala sam se. »Lov? Menit im vjerojatno neće dopustitini da plivaju!«

Ramzes se smijao. »Dobra je dadilja, zar ne?«

Pogledala sam Prehirovo zadovoljno lice u mom naručju.»Jest.« Sumnjam da su naši sinovi preko dana uopćeprimjećivali da nas nema. Jeli su i spavali pod Menitinim

nadzorom i bila je savršena mawat, pazeći na njih budnošćulavice.

»Za mjesec će dana i Izet poći u paviljon za rađanje«, rekaoje Ramzes tiho. »Povest ću vojsku na sjever nakon što rodi.«

»U borbu s gusarima?«

»Da. I razmišljao sam, Nefer. Što kažeš da pođeš samnom?« Srce mi je zagrmjelo u grudima i kad nisam ništarekla, Ramzes je dodao: »Koji je bolji način da uvjerimo narodda te Amon voli nego da te vide pokraj mene kad porazimŠerdene? Bila bi u kabini okružena čuvarima. Ne bi bilo nikakveopasnosti…«

»Da.«

Ramzes je kroz tamu zurio u mene. »Da…«

»Poći ću s tobom. Na sjever… na jug… do najdaljih dijelovapustinje.«

Petnaestog dana tubija Ramzes je istodobno primio i dobru ilošu vijest. Izet je ranije odvedena u paviljon za rađanje, a naSjevernom su moru Šerdeni napali egipatski brod koji je uMikenu vozio ulje iz palače vrijedno pet tisuća debena. Ramzesje otpustio podnositelje molbi vičući da se dvorana za prijememora odmah isprazniti. Nisu ga mogle smiriti čak ni Woserit iHenuttawy.

»Danas ne možeš ništa učiniti«, podsjećala ga je Henut-tawy, ali Ramzes ju je ignorirao.

»Čuvari!« vikao je dok su se veziri nervozno okupljali okostuba podija.

»Pozovite Ašu i njegova oca Anhurija. Dovedite i generalaKofua!«

275/393

»Što ćeš učiniti?« pitala je Henuttawy. »Vojska ne bi tre-bala krenuti još deset dana.«

»Večeras ću pripremiti malu flotu brodova i krenut ćemočim Izet rodi.«

»Ali što ako bude sin?« pitala je Henuttawy. »Kako ćeAmon znati da se rodio nasljednik ako se ne održi proslavarođenja?« Rahotep je upitno raširio ruke i veziri su semeđusobno pogledavali čekajući da Ramzes donese odluku.

»Ostat ću na slavlju«, odlučio je Ramzes. »Ali samo zato daAmon upozna ovo dijete. Neću sjediti u Tebi dok banda lopovs-kih Šerdena pravi budale od nas!«

Uzela sam popis koji je Paser pripremio čitajući sva dobrakoja je Egipat izgubio zbog gusara. »Gaj stabala mirhe uloncima za proizvodnju krema, tri zlatna ovratnika s Krete,kožni oklop iz Mikene, dvokolice obložene zlatom i elektrumom,pedeset bačvi maslinova ulja i dvadeset bačvi vina iz Troje. Štoprije krenemo, to bolje«, rekla sam lukavo.

Henuttawy i Rahotep su se okrenuli. »Krenemo?« rekla jeHenuttawy i oči su joj se toliko suzile da su izgledale kao da sunaslikane najtanjim mogućim potezom kista od trske. »A kamoti misliš da ideš, princezo?«

»Sa mnom«, rekao je Ramzes odlučno.

»Majku svojih sinova«, rekla je Henuttawy mirno, »vodiš urat sa Šerdenima?«

»Ne bih to nazvao ratom.« Ramzes je pogledao u mene.»Nazvao bih to bitkom.«

Henuttawy se nije brinula za mene; brinula se što ću ja, dokse Izet bude oporavljala u paviljonu za rađanje, biti na putu ubitku uz bok Ramzesu, poput lavlje božice Sekhmet koja je krozrat osvećivala zla ljudska djela.

276/393

»Lijepo od tebe što se brineš, Henuttawy«, rekla samrazmišljajući koliko nalikuje otrovnoj zmiji koju je nosila načelu. »Ali ne bojim se ničega kad sam s Ramzesom. Znam da ćeme on čuvati.«

Vrata dvorane su se otvorila i stigao je Aša s ocem, gener-alom Anhurijem, i još jednim službenikom. Veziri su se povuklinatrag kako bi im otvorili prolaz. »Vaše Veličanstvo.« Muškarcisu se naklonili.

»Jeste li čuli?« pitao je Ramzes.

»Šerdeni«, odgovorio je Anhuri. Bio je visok, poput Aše, alitamnije kože i tvrđih očiju. Često sam, kao sad, mislila da jeizgledao kao da je proveo mnogo vremena u pustinji bez vode ihlada i da mu ništa od toga nije smetalo. »Dovoljno smo čekalina obračun s tim gusarima«, rekao je Anhuri. »Svakim ćedanom biti sve drskiji dok u Egipat više uopće ne budu stizalibrodovi sa Sjevernog mora.«

»Čekat ćemo da moja žena rodi«, rekao je Ramzes. »Alipripremite flotu.«

»Koliko brodova?« pitao je general Kofu. »Šerdeninapadaju s dva broda i oba rade zajedno.«

»Onda pripremite deset. Poslat ćemo jedan brod da ih čekau zasjedi«, planirao je Ramzes. »I nakrcat ćemo ga tako daizgleda kao trgovački brod. Vojnici će se odjenuti u mornare, akad Šerdeni napadnu…«

»Oni će biti napadnuti!« završio je Aša. Oči su mu bilepune iščekivanja. Trgovački brod koji će biti mamac mogao bipristati na zavoju rijeke dok bi iza zavoja čekalo još devet na-jboljih faraonovih brodova. Kad bi oba gusarska broda bilanamamljena, okružili bi ih faraonovi brodovi. »Ali Šerdeni nisubudale«, rekao je oprezno. »Bit će sumnjičavi prema brodu kojipolako plovi rijekom.«

277/393

»Onda možemo pristati i pretvarati se da iskrcavamobačve«, rekao je Ramzes.

»Već su se obogatili svojim lopovlukom«, upozorio je gen-eral Anhuri. »Htjet će nešto više od bačvi s uljem. Htjet će brodza koji misle da prevozi zlato.«

»A da zaplovimo brodom s faraonovom zastavom?« pred-ložio je general Kofu.

»Ne. Možda neće povjerovati u to«, rekao je Anhuri.

»A ako je princezin brod koji plovi prema Mikeni?« pitalasam ja.

»Mogli bi i dalje biti sumnjičavi«, upozorio je Anhuri.

»A ako princeza stoji na brodu noseći zlato koje će re-flektirati svjetlo dovoljno daleko da ga oni mogu vidjeti? Moglabih hodati po palubi i ne bi bilo nikakve sumnje da je riječ okraljevskoj lađi.«

Generali su pogledali Ramzesa.

»Nećemo te koristiti kao mamac«, rekao je. »Prevelik jerizik.«

»Ali ideja je dobra«, priznao je Anhuri. A mogli bismo iprerušiti nekog dječaka. To bi moglo namamiti Šerdene.«

U dvoranu je ušao glasnik i naklonio se pred postoljem.Henuttawy je pitala: »Je li više rodila?«

Ustuknula sam na njezinu bešćutnost i pitala se tko sjedi sIzet dok smo svi mi nagomilani u dvorani za prijeme.

»Ne još, gospo. Ali svakog će trenutka donijeti idućegnasljednika Njegova Veličanstva na svijet.«

Ramzes je ustao s prijestolja. »Jesu li pozvane praveprimalje?«

»Da.« Glasnik se naklonio. »Spremne su.«

278/393

Požurili smo kroz palaču i pitala sam se čemu se Ramzesnadao. Navečer se nisam nikad usudila razgovarati s njim otome, ali ako dobije sina, volja bogova bila bi nejasna. Međutim,rodi li se kći…

Došli smo do paviljona za rađanje i ispred nas se dvorzaustavio na ulazu u prostoriju. Oklijevala sam pred vratima.»Ja… Ne bih trebala ući. Ona misli da sam ukrala ka njezinomprošlom djetetu!«

Ramzes se namrgodio. »Onda će morati zaboraviti na tepraznovjerne gluposti.«

Pogledala sam u Woserit koja nas je pratila preko praga pa-viljona. Unutar prostorije promijenjeni su svi ukrasi nazidovima i zavjese od trske. Čak je i boja tkanina bila drukčija.Čula sam duboki udah kad je Izet vidjela Ramzesa na drugomdijelu prostorije i znala sam da se boji da bi njegova prisutnostmogla naljutiti božicu Tawaret. Ležala je na krevetu i vikala odboli. Primalje su je podigle, po jedna žena pod svaku ruku, iposjele je na stolac za rađanje. Krilo joj je bilo pokrivenoširokom tkaninom i kosa joj je bila povučena unatrag u složenepletenice. Čak je i pri porodu bila čudesno lijepa. Znala sam daja nisam izgledala tako uredno dok sam bila u paviljonu.

Otišla sam do Tawaretine skulpture i zapalila jedan stožactamjana. Većinu su već zapalile primalje i pod nogama božice uobliku vodenkonja dimila se hrpa pepela. Sklopila sam oči ipokorno šaptala: »Blagoslovi Izet snagom lavice. Daruj joj laganporod…«

Izet je vrisnula, a Henuttawy je pokazala prema meni iuzviknula: »Nefertari, povuci tu strašnu molitvu!«

Problijedjela sam. Čak su se i primalje okrenule.

»Čula sam za što se molila«, rekla je Woserit. »Molila se zaIzetino zdravlje.«

279/393

»Pošaljite je van!« vikala je Izet hvatajući se rukama zastolac.

»Nefertari je moja žena«, oštro je rekao Ramzes. »Molila seza tvoje zdravlje…«

»Ukrala je ka mog sina i sad želi još jedan!«

Okrenula sam se od oltara. Kad je Ramzes ispružio ruku dame zaustavi, odlučno sam odmahnula glavom. »Ne!« Gurnulasam vrata i izašla iz prostorije. Woserit je pošla za mnom, agomila ispred paviljona gurala se naprijed kako bi vidjeli što sedogađa. Paser se izdvojio iz skupine vezira i pitao: »Je lirodila?«

»Nije.« Woserit se mrštila. »Ali je naredila da izađemo izpaviljona. Henuttawy je optužila Nefertari da moli za Izetinusmrt.«

Teška drvena vrata opet su se otvorila i ovog je puta izašlaprimalja. Cijeli je hodnik utihnuo, a ja sam nesvjesno zadržaladah. Pokušala sam joj pročitati lice, ali nije ništa otkrivala po-jačavajući neizvjesnost. Konačno je netko povikao: »Što je?« iprimalja si je dopustila osmijeh. »Zdravi sin!« trijumfalno jeviknula. »Princ Ramezu!«

Srce mi je bilo poput teškog kamena u grudima. Woseritme stisnula za ruku i brzo rekla: »Još uvijek je mlađi i nije murodila dvojicu.«

Ramzes je izašao iz paviljona za rađanje i pogledom urazdraganoj gomili potražio moje oči. Mahnuo je meni i Woseriti kad smo mu se pridružile na stubama paviljona, uzeo me zaruku. »Molim te, nemoj se uvrijediti zbog onoga što je rekla.Boljelo ju je…«

»Je li i moju sestru boljelo?« pitala je Woserit oštro. »Op-tužila je tvoju ženu da moli za smrt tvog vlastitog djeteta.«

280/393

»Kažnjava Nefertari zato što je tvoja prijateljica i razgov-arao sam s njom u vezi s tim.«

»I što je rekla?« pitala sam.

Ramzes je izgledao umorno, kao da ga je ovaj razgovor sas-vim iscrpio. »Sigurno možeš pretpostaviti. Ali ona je očevasestra.«

Vratili smo se u paviljon i u dojiljinoj privatnoj sobi gomilaprimalja skupila se oko princa Ramezua. Kad su se žene od-makle, sebično sam likovala jer mu je kosa bila gusta i tamnapoput majčine. Ovo je dijete bilo veće od prošloga i pohlepno sehranilo na dojiljinim grudima. Odvela ga je do stolca najbližegprozorima kako bi stajao pod zdravim svjetlom sunca, a Ramzesje gladio njegovu pahuljastu zaobljenu glavu. Plemkinje suuzbuđeno komentirale boju Ramezuove kože, njegove oči i malausta dok je, na drugom kraju paviljona, Izet sjedila na krevetučekajući tradicionalni dolazak niza čestitara. Kad sam joj sepribližila, utonula je u jastuke.

»Čestitam na zdravom sinu«, rekla sam.

»Što radiš ovdje?« zasiktala je.

»Prekini s tim seljačkim praznovjerjima«, ispalila jeWoserit, pojavivši se pokraj mene. »Čak su i mom nećakudosadila.«

»Amuleti su po cijeloj prostoriji«, upozorila nas je Izet. »Adojilja je nekad bila Izidina svećenica.«

»Budala si ako misliš da znam izvoditi magiju«, rekla samjoj.

»Tko je onda ubio mog sina?« grubo je prošaptala. Oči sujoj se napunile suzama, a Woserit je iskoračila naprijed. »Ti simlada i budalasta djevojka. Nefertari ne može izvoditi magijuništa više od tebe. Moraš prihvatiti da su bogovi pozvali Akorija

281/393

da se vrati iz ovog svijeta. Ako želiš kriviti nekoga, onda kriviHenuttawy.«

»A zašto bih nju krivila?«

Woserit me pogledala i znala sam što želi da kažem. »Zatošto, da Henuttawy nije zaprijetila Ašaiju da se drži što dalje odtebe, on je mogao biti Ramezuov otac«, odgovorila sam.

Izet se trgnula. »Tko ti je to rekao?« Kad sam odvratilapogled, glas joj je postao gorak. »Ne znaš što govoriš! Ašai meostavio da bi se brinuo za oca u Memfisu.«

»To ti je Henuttawy rekla?« Woserit je podigla obrve. »Ne.Ašai je umjetnik u Tebi. Radi na Ramezeju i oženio je lijepuHabiru djevojku. Naravno, sad kad imaš sina, možda te nijebriga za sve ovo.«

Ali još dok je Woserit izgovarala te riječi, obje smo vidjeleda to nije istina.

Izetino se lice urušilo poput teškog jedra koje je ostalo bezvjetra.

»Zapalit ćemo tamjan u hramu«, rekla je Woserit, »i za-hvaliti Amonu na sretnom porodu.«

Kad smo izašle iz paviljona, okrenula sam se Woserit.»Nismo joj to trebale reći odmah nakon što je rodila«, brinulasam se.

»Bio je pravi trenutak za istinu. Dok Ramzesa ne bude, Izetće se suočiti s Henuttawy. Moja je sestra znala da Izet nije dobražena za Ramzesa, a ipak ju je gurala prema prijestolju. Osudilaju je na život obilježen usamljenošću. Ali nemoj je žaliti«, upo-zorila me Woserit. »Sama je izabrala taj put. Baš kao što ćeš tisutra izabrati svoj.«

Te sam večeri sjedila pred zrcalom dok mi je Menit šminkalaoči. Stavila mi je tirkizni pektoral oko vrata i kad mi je

282/393

namjestila zlatnu dijademu na čelo, ustala sam kako bih se di-vila načinu na koji se kobra uzdizala i njezinim tamnocrvenimočima poput dva plamena na mojoj crnoj kosi.

»Dobro ste raspoloženi«, primijetila je Menit, »s obziromna ono što se dogodilo.«

»Spremam se zaploviti u najveću pustolovinu svog života,Menit.« Srce mi se lomilo na pomisao da ću ostaviti Amunhera iPrehira, ali znala sam da će ovo putovanje ostati zabilježeno natebanskim spomenicima. Bogovi će vidjeti koliko sam pos-većena Egiptu i narod će prepoznati koliko sam važna njihovufaraonu. »Slomit ćemo Šerdene i podsjetiti sjever da Egipatnikad neće popustiti pred lopovlukom!«

»Bitka nije pustolovina!« grdila me Menit. »Ne možete nizamisliti što se sve može dogoditi.«

»Što god da se dogodi, bit ću s Ramzesom. A Izet nećepostati glavna supruga.«

Menit je spustila ćup s parfemom i promatrala me. »Je lifaraon rekao nešto?« pitala je zainteresirano. »Je li vam on torekao?«

»Nije. Večeras će prisustvovati gozbi rođenja i odat će Izetsvako poštovanje. Ali mi odlazimo, Menit. Odlazi u bitku dannakon što je ona rodila.«

Menit je shvatila što to znači. »A s vama je proveo svihčetrnaest noći u paviljonu za rađanje.«

Menit me uvela u svoju sobu da bih gledala svoje sinovekako spavaju. Na kolijevkama su im visjeli amuleti koji su tjeraliAnubisa, a na malim komadićima papirusa bile su ispisane za-štitničke čarolije i stavljene su im oko vrata u srebrnimprivjescima. Dok budem putovala s Ramzesom na sjever, os-jećat ću se sigurno jer znam da će i Menit i bogovi paziti na mo-je sinove.

283/393

Dvije su me dojilje gledale iz odvojenih stolaca i hranile susvoje kćeri dok su Amunher i Prehir spavali. Rekla sam ženamada kolijevke sa svojim kćerima premjeste u Menitinu sobu.Menit je odmah prigovorila da djeca dojilja ne bi smjela spavatipokraj prinčeva. Ali Ramzesu nije smetalo, a ja sam dobro znalakoliko bi mi bilo teško da mi je posao cijeli dan hraniti tuđudjecu dok netko drugi pazi na moju. Te će žene tri godine bitidojilje mojim sinovima. Nakon prve godine prestat će ih hranitimlijekom iz grudi i počet će koristiti glinene bočice kojeizrađuju lončari na tržnicama. Pretpostavljala sam da se Menitnije bunila zbog njihova podrijetla nego više zbog toga što ječetvero djece plakalo u jednoj sobi.

U velikoj se dvorani pjevalo i slavilo. Plesačice, koje su na sebiimale samo srebrne pojaseve oko tankih strukova, micale subokovima na zvuk flauta prizivajući prisutnost patuljastog bogaBesa koji će paziti na Malkatu i zaštititi princa Ramezua.Ramzes bi inače gledao te djevojke zanesenom pozornošću, akasnije navečer uzeo bi me u ruke i ljubav bi mu bila strastven-ija nego inače. Ali jedino o čemu smo te noći mogli razmišljatibili su Šerdeni. Što ako su svojoj floti dodali još brodova? I štoako ne nasjednu na Ramzesovu lukavštinu? Gozba rođenja tra-jat će do jutra i kad smo Ramzes i ja zajedno ustali kako bismokrenuli, Izet ga je dozvala s prijestolja.

»Moramo se odmoriti prije nego što sutra zaplovimo premasjeveru«, rekao joj je. Poljubio joj je ruku, ali Izet ju je bijesnopovukla.

»Mi?« Izet me prostrijelila optužujućim pogledom. »Nefer-tari ide s tobom?«

»Ona govori jezik Šerdena.«

»Zar ga ne govori i Paser?«

»Da, ali ako on ide, tko će paziti na moje kraljevstvo?«

284/393

Izet je drhtavo ustala s prijestolja i lice joj je bilo očajno.»Ali kad ću te vidjeti? Kako ćeš znati kako je princ Ramezu? Štoako se tvom brodu nešto dogodi?«

Vidjela sam da se Ramzes smekšava. »Ništa se neće dogod-iti brodu«, obećao je. »A Ramezu ima najbolje dadilje uEgiptu.«

»Na putu prema Sjevernom moru plovit ćeš pokrajAvarisa«, istakla je Henuttawy. »Hoćeš li stati posjetiti oca?«

»Hoću. Na povratku.«

»Zašto se onda ne bismo našli ondje? Možemo zajedno smojim bratom dočekati tvoj trijumfalni povratak.«

Pitala sam se što to Henuttawy smjera, ali Ramzes seodmah zagrijao za ideju.

»Može«, rekao je oduševljeno, »dođite u Avaris.« Izet jeoklijevala, ali Ramzes ju je primio za ruku i lagano je stisnuo.»Zaplovi prema Avarisu što prije možeš. Henuttawy će poći stobom.«

Čekao je dok joj se oči nisu osušile od suza i dok nijepopustila. Zatim smo se spustili s podija i dvor je ustao sastolaca dok smo zajedno hodali preko cijele velike dvorane.Dvorjani su se klanjali i pružali ruke u znak poštovanja. Dva sučuvara otvorila teška drvena vrata prema hodniku i pomislilasam: znaju da sam sad ja budućnost Egipta.

U Menitinoj je sobi Ramzes stajao sa mnom nadkolijevkama naših sinova. Osjetila sam da ću zaplakati i Ramzesme zagrlio.

»Brinut ću se za njih kao da su moji sinovi«, obećala jeMenit i znala sam da hoće. Čuvat će ih svojim životom. Ali znalasam i da sve egipatske čarolije ne mogu zaštititi moje prinčeveod Anubisa ako bog smrti s glavom šakala baci oko na njih. Kadsinovi dožive peti rođendan, to je razlog za slavlje i tada im se

285/393

glave potpuno obriju, osim jednog pramena koji se isplete učvrstu pletenicu i na dnu nakovrča. U Tebi imamo poslovicukoja kaže da je sin očev zaposlenik u staroj dobi. Amunher i Pre-hir bit će više od toga; ako ja postanem kraljica, oni će bitinasljednici očeva prijestolja. Bit će dragulji u njegovoj kruni.

Menit je rekla: »Ne morate se brinuti za njih, Vaše Veličan-stvo. Odgojila sam Nefertari…«

»Zato se i brinem«, smijao se Ramzes.

Menit je prekrižila ruke na prsima. »Odgojila sam Nefer-tari.« Podigla je bradu. »Koja nikad nije bila bolesna i nikad jojnije ništa falilo. Možda je ispala malo divlja.« Donja joj je usnazadrhtala. »Ali to nije moja krivica.«

»I obavila si to vrlo dobro, mawat.« Zagrlila sam je i njezinse oštri pogled smekšao.

»Bilo bi mi drago da je tako.«

286/393

DVADESETO POGLAVLJE

Egipat nikad neće trpjeti lopoveUzlatnoj magli ranog jutra deset je brodova stajalo na sidrištu, ok-upljeno oko kamenih stuba pristaništa koje je povezivalo palaču sjezerom. Na bokovima najvećeg broda bile su naslikane riječiAmonov blagoslov i pedeset je vojnika odjevenih u trgovce nanjegovu palubu ukrcavalo bačve napunjene pijeskom. Brod jeizgledao poput ostalih iz flote osim što su s jarbola na povjetarculepršale plave i zlatne kraljevske zastavice. Pronađen je i dječakkoji će se prerušiti u princezu i šetati palubom. Stajao je s Ašom ipručavao ukrašeni nož koji su mu dali. Kad počne borba, smjestitće ga u brodsku kabinu na sigurno.

Važni članovi dvora stajali su na pristaništu i čekali da bro-dovi konačno zaplove pa da se mogu vratiti u toplinu palače idoručkovati. Kad je na Amonov blagoslov ukrcana i posljednjabačva, Izet se u suzama bacila na Ramzesa.

»Trati nam vrijeme«, rekla sam prijekorno.

Ali Woserit se smijala. »Neka je veziri vide kako radi bud-alu od sebe dok ti ovdje čekaš spremna za bitku.«

Izet je plakala na Ramzesovu ramenu i kajal joj je klizio nizobraze u debelim crnim slojevima. Po prvi put svih ovih godinaotkad sam je poznavala nije izgledala ni privlačno ni prekrasno,a njezin ukočeni hod govorio mi je da pati zbog jučerašnjegporoda. »Što ako se Ramezuu nešto dogodi?« zavapila je. »Kakoćeš znati?«

»Vidjet ćemo se u Avarisu«, obećao je Ramzes nježno. Od-maknuo je Izet s ramena i nelagodno pogledao prema Aši.

»Ali što ako se tebi nešto desi?« Glas joj je postao nas-rtljiviji i Ramzes joj se krenuo blago nasmiješiti, ali onda jepogriješila pitajući ga: »Koje će biti Ramezuovo mjesto upalači?« Odmah je shvatila što je učinila.

»Mislim… Mislim, kako će Ramezu znati svoje mjesto upalači bez oca koji ga vodi?«

Ali bilo je prekasno. Izet se odala i Ramzes joj je hladnimglasom odgovorio: »Onda je dobro što bogovi paze na kraljeve inaš sin nikad neće morati odrastati bez oca.«

Krenula sam naprijed i susrela se s Ramzesom na rubupristaništa, a on je pred vezirima upitao: »Je li Ratna kraljicaEgipta spremna?«

Podigla sam glavu s teškom dijademom. »Spremna pod-sjetiti gusare Šerdene da Egipat nikad neće trpjeti lopove kojimu kradu bogatstva.«

Nebom su se vukli dugački oblaci, a ibisi su se međusobnodozivali dok se polako razdanjivalo. Dan je bio dobar zaplovidbu. Ukrcali smo se na Amonov blagoslov i s palube samvidjela kako Henuttawy šapće nešto Izet u uho. Ali što god da jeovaj put smišljala, Woserit i Paser bit će tu da je zaustave. Ma-hala sam Woserit sve dok flota nije kliznula iz lagune na putprema moru i vidjela sam samo njezinu tirkiznu halju i tamnuglavu kako se kratko naslanja na Pasera.

Ramzes je stajao uz mene dok je Amonov blagoslov hitroplovio Nilom, a plave i zlatne zastavice vijorile su se iza brodapoput ženske kose. »Woserit je oduvijek bila zaljubljena uPasera«, primijetio je. »Pitaš li se ikad zašto se nisu vjenčali?«

Omotala sam ogrtač čvršće oko sebe protiv prskanja vode ipomno sam birala riječi. »Vjerojatno zato što se boji da ćenaljutiti Henuttawy.«

»Henuttawy može imati kojeg god muškarca želi«, rekao jeRamzes ne slažući se s tim. »Nije važno ako se Woserit prvauda.«

»Važno je ako se Woserit udaje za muškarca kojeg Henut-tawy želi.«

288/393

Ramzes je zurio u mene. »Pasera?«

Kimnula sam.

»Kako znaš to?« pitao je.

»Rekla mi je Woserit.« Zajedno smo otišli u brodskukraljevsku kabinu. Ispod naslikanih prizora Sekhmet kako ubijaneprijatelje postavljen je krevet.

»Što ti je još rekla?«

Proučavala sam Ramzesovo lice i odlučila sam riskirati.»Woserit vjeruje da Henuttawy želi Pasera zato što je on jedinimuškarac koji nju ne želi.«

Sjeli smo na stolce postavljene oko ploče za senet. »Sum-njičav sam prema Henuttawy«, povjerio mi se Ramzes. »Lijepaje, ali ispod te ljepote krije se nešto mračno. Što ti misliš?«

Morala sam se zaustaviti da mu ne ispričam sve što znam oHenuttawynoj mračnoj strani, da ne pružim ruke preko stola iprotresem ga kako bi se probudio i konačno shvatio kakva jedoista njegova teta. Ali odgovorila sam samo: »Bila bih vrlooprezna prema savjetima koje mi ona daje.«

Plovili smo niz rijeku tri dana, a navečer bismo se zaustavili ikuhali na obali i pili bačve shedeha iz Malkatine vinarije. Bilasam jedina žena u floti, a da nije bilo dječaka koji će glumitiprincezu kad idućeg dana dođemo do Sjevernog mora, bila bih inajmlađa. Jeli smo pečenu patku posluženu u zdjelama izpalače, a mast od pečenja kapala je s vojničkih prstiju dok susjedili oko vatre.

Četvrte je večeri Ramzes objavio: »Raspitali smo se kodlokalnih stanovnika i priča se da su Šerdeni bili ovdje prijenekoliko dana. Opljačkali su brod na putu prema očevoj palači uAvarisu.«

Muškarci oko vatre počeli su ozlojeđeno gunđati.

289/393

»Sutra ćemo poslati izvidnika«, rekao je Aša. Pod srebrnas-tim svjetlom mjeseca izgledao je starije od svojih osamnaestgodina. Dok smo bili učenici u eddubi, svim je djevojkamaslamao srca; sad sam se pitala je li sreo nekog i hoće li se ožen-iti. »Izvidnik će ići kopnom«, nastavio je Aša, »i kad primijetiŠerdene, poslat ćemo Amonov blagoslov naprijed i voziti senedaleko iza njega. Flota će čekati na zavoju rijeke i izvidnik ćeizići drugi put. Kad se vrati s vijestima da su se Šerdeni približilinašem trgovačkom brodu, zaplovit ćemo i napasti!«

Muškarci su klicali. Te je noći Ramzes stajao iza mene unašoj kabini i milovao mi ramena. Stajali smo zajedno u mraku,potpuno goli osim što sam ja imala dugu suknju. Polako ju jeskinuo i pustio je da padne na pod oko mojih stopala. Drhtalasam od njegova dodira, podigao me i odnio do kreveta od eban-ovine. Stisnuo je svoje tijelo uz moje udišući jasminovo ulje namojoj koži. Nitko nas nije mogao čuti od cviljenja privezanogbroda. Kad smo konačno zaspali, bili smo zagrljeni.

Vrisak je probio jutarnju tišinu. Ramzes i ja skočili smo ukrevetu; nisam prepoznala taj zvuk. Dijete, životinja?

Kad je opet odjeknuo, požurili smo pronaći svoje haljine ina obali smo vidjeli dječaka sa ženskom perikom i velikimnarukvicama kako plače rukama pokrivši lice. Bio je s krupnimvojnikom koji ga je tresao za ramena.

»Pusti ga!« vrisnula sam i dječak me pogledao kao da samga spasila od učiteljevih nemilosrdnih batina. Kad sam izašla naobalu, uhvatio me za nogu i nije je puštao.

»Ne želi to učiniti!« vikao je vojnik. »Boji se! Njegovomsmo ocu, nadstojniku konjušnice, obećali sedam zlatnih debenada njegov sin prošeće palubom i zakleo nam se da mu sin nijekukavica!«

290/393

Dječak je opet počeo glasno plakati dirljivim jecajima inježno sam mu stavila ruku na obraz. »Ššš, ništa ti se nećedogoditi.«

»Ali nešto bi se moglo dogoditi nama!« bjesnio je vojnik.»Što ćemo učiniti? Mlada djevojka nema grudi, ali akopošaljemo odraslog muškarca kako ćemo objasniti…«

»Možda se vojnik može prerušiti«, predložila sam, »i možese leđima okrenuti prema moru?«

Muškarac je frknuo. »A ako mu špijuni vide mišićava ra-mena? Treba nam netko tko nalikuje ženi. Moramo ih namamitibrodom koji prevozi princezin miraz!« S molbom u očima,okrenuo se Ramzesu. »Molim vas, recite mi. Što da učinimo,Vaša Visosti?«

Pitala sam se je li očinstvo promijenilo Ramzesa jerumjesto da postane nestrpljiv s djetetom, samilosno ga jegledao. Kad je dječak počeo opet cviljeti, odlijepila sam ga odsvoje suknje i rekla: »Ja ću poći.«

Ramzes me pogledao i lice mu je prekrila zabrinutost.»Jasno ti je da je ovo opasno, Nefer. Morala bi nositi oružje.«

»Mogu zavezati nož za bedro.«

Vojnik je zapinjao s riječima. »Ali … vi ste žena!« uzviknuoje. Vi ste princeza. Život bi vam bio ugrožen…«

»A koja nam je druga mogućnost?« pitala sam.

Obrazi su mu pocrvenjeli kao kobrini. »Da ovo dijete staviperiku i učini što mu se kaže! Tebi je, dječače, jasno da će tvojotac očekivati zlatni deben?« Dječak ga je pogledao širokim, up-lašenim očima i počeo se tresti. »Bit će bijesan kad se vratiš beznovca!«

»Ja ću mu dati deben«, rekla sam. »I ja ću hodati palubom.A kad se Šerdeni pojave, zaključat ću se u kabinu, kao što jedječak trebao učiniti.«

291/393

Vojnik je pogledao Ramzesa. »Vaša Visosti, to je vašažena!«

»I zato vjerujem da će postupiti odgovorno.«

Vojnik je zurio u nas, od šoka nije mogao progovoriti, aonda smo se popeli natrag na brod. Tada se izvidnik koji jeotišao tijekom noći vratio s vijestima. Šerdeni su primijećeninaprijed, u kanalima i prolazima koji vode do Sjevernog mora.Amonov blagoslov odmah je zaplovio, a ja sam sjedila u njegov-oj kabini i slušala vojnike kako pjevaju trgovačke pjesmeuživjevši se u nove uloge.

»Želim da povučeš prečku kad stignemo.« Ramzes mi jepokazao na bravu na vratima kabine i dodao: »Stavit ću vojnikeispred i dva unutra. Što god da se dogodi, Nefer, i bez obzira štomisliš da čuješ izvana, nemoj izlaziti!«

»Ne znamo čak ni da ćemo ih naći danas…«

»Ne moramo se brinuti da ih nećemo naći«, rekao jesmrknuto. »Njihovi špijuni na obali naći će nas kad pristanemou Tamiatu i iskrcamo bačve.«

»Što misliš, kako će obavijestiti svoje brodove?«

»Ulaštenim brončanim zrcalima… svjetlosnim signalima«,nagađao je i zatim ustao. »Znaš što sam rekao — ne izlazi iz ovekabine. Čak ni ako pomisliš da sam ranjen. Ovo nije igra. Ovo sumuškarci koji već jako dugo nisu vidjeli ženu. Žive na vodi i jedušto ulove. Ako te ugledaju, navalit će na ova vrata.«

Slušajući ozbiljnost u njegovu glasu, osjetila sam istinskistrah. »Ali ako budeš ranjen, sklonit ćeš se u ovu kabinu. Nećešse boriti ranjen.«

»Borit ću se dok Šerdeni ne budu poraženi.« Dlanom mi jeprimio bradu. »Ti si najhrabrija žena koju sam ikad upoznao.Ali ako ti se nešto dogodi…«

292/393

»Neće. Neću otvarati vrata. Zaključat ću se unutra i bit ćečuvari unutra i ispred.«

Ostatak jutra proveli smo u pripremama. Ramzes megledao dok sam se prva oblačila, govorio mi koja mu se perikasviđa i koje će narukvice — premda sam ih donijela za dječaka— najbolje reflektirati svjetlo. Posebno sam se potrudila okošminkanja nanoseći boju obilno i vrlo tamno tako da se čak i svelike udaljenosti moglo vidjeti da su mi usne namazane. Kadsam završila, samo mi je vrat ostao gol i dok mi je Ramzeskopčao zlatni pektoral, osjetila sam njegov topao i ubrzan dah.Okrenula sam se i premda sam mu htjela rukom prijeći poprsima, polako sam zategla njegov kožni oklop. Za bedro je za-vezao skriveni bodež i kad je kleknuo učiniti isto i meni, shvatilasam: »Tvoja kosa. Trgovci nose kosu u pletenicama, a neomotanu u petlji.«

Premda se već nekoliko dana nismo temeljito oprali, kosamu je još mirisala na lavandu iz kupki Malkate i kad sam zakor-ačila unatrag da ga bolje pogledam, uzdahnula sam: »Pitam seje li ikad ijedan faraon izgledao ovako lijepo prije bitke?«

Ramzes se nasmijao. »Oh, ne bih to rekao prije nego štovidiš sve.«

Kad je tog popodneva brod stigao u Tamiat, Ramzes me primioza ruku. »Stigli smo. Vojnici će početi iskrcavati bačve na mol.«Osmjehnuo mi se, ali u očima sam mu vidjela strah. »Jesispremna?«

Provjerila sam svoj odraz u ulaštenoj mjedi. Grudi su mi jošuvijek bile teške od porođaja, a nubijska mi je perika padala poramenima u malim, savršenim pletenicama. Nosila sam tirkiznenaušnice, a čak su mi i sandale bile ukrašene dragim kamenjem.Nitko me ne bi zamijenio za pučanku i svakako ne za muškarca.

293/393

Slijedila sam Ramzesa na palubu i Aša ga je počeo zadirkiv-ati. »Baš ti pristaje ta suknja, Ramzese!« Bila je izlizana iiznošena, pripadala je nekom trgovcu ispred Malkate, i Ramzesje u njoj izgledao kao perač paluba. Otkrivale su ga samonjegove lijepo izrađene sandale debele pete.

»Smij se«, uzvratio mu je Ramzes, »ali ja barem ne smrdimna ribu.«

Aša se pomirisao; ogrtač koji je imao na sebi bio je odv-ratan i pitala sam se od koga ga je uzeo. Onda su se obojicaokrenuli prema meni i Ramzes me pitao: »Znaš li što trebaščiniti?«

Kimnula sam. Sedam vojnika preobučenih u trgovce došloje do pristaništa i počelo iskrcavati bačve napunjene pijeskom.Ja sam stajala na pramcu dok se blijeda sunčeva svjetlost re-flektirala o moj nakit i udisala sam miris slane vode. Ocean jebio potpuno drukčiji od Nila. Zapjenjeni valovi razbijali su se oplažu, jurili prema obali, a onda opet natrag kao da su uhvaćeniu ribarskoj mreži i povučeni prema moru.

Tada su se nizvodno pojavila dva visoka broda i muškarcikoji su radili oko mene postali su nervozni. Pogledala sam uRamzesa koji je čekao na pramcu držeći ulašteno zrcalo i jedanje vojnik s krme povikao: »Šerdeni su! Vidim po njihovim za-stavama, Vaša Visosti!«

Ramzes je podigao ulašteno zrcalo iznad glave i tri izvid-nika koja su čekala malo dalje kako bi javila drugim brodovimaodmah su nestala.

Aša se okrenuo prema meni. »Idi u kabinu. Zaključajvrata!«

Kad je Ramzes požurio prema meni, obećala sam mu: »Nebrini se za mene. Samo podsjeti Šerdene da Egipat nikad nećetolerirati lopove!«

294/393

Zaključala sam vrata kabine i sjela na krevet. Premda su sasvake strane ploče za senet stajali čuvari, naoružani mačevima ikopljima, u ustima sam osjećala gorak okus straha. Ruke su meodavale pa sam ih gurnula ispod nogu da se prestanu tresti. Zn-ala sam da ne govorkaju samo sluškinje iz palače.

Čulo se prskanje još jednog broda koji je pristao na mol, aonda vika kad su se stranci počeli ukrcavati na naš brod. Predmojim se vratima čulo naguravanje, a onda se činilo kao da jesâm Anubis pušten s lanca na Amonov blagoslov. Muškarci suvikali stranim glasovima i pretpostavljala sam da su Ramzesovivojnici vjerojatno strgnuli ogrtače i otkrili oružje. Čula samlupanje metala o metal i kad je neki teški predmet udario ovrata, kriknula sam. Ali moja dva čuvara nisu se uopće po-makla. Sjedokosi mi je mirno rekao: »Neće ući.«

Glas mi je izletio u izdisaju: »Kako znaš?«

»Zato što je ovo nekad bio riznički brod«, odgovorio je sje-dokosi vojnik. »Ovo su najjača vrata u cijeloj egipatskojmornarici.«

Vika je postala još glasnija i intenzivnija. Onda je jedan glastrijumfalno povikao: »Stigli su brodovi!« Čula sam paniku Šer-dena kad su shvatili da su njihova dva broda opkoljena, aliborba se nastavila čak i nakon toga.

Sunce je još bilo visoko kad me Ramzes zazvao, glasompunim trijumfa. Otvorila sam vrata kabine i zavrtio me unaručju.

»Zarobili smo više od stotinu Šerdena!« objavio je. Gotovoje s gusarskim napadima na molovima Tamiata. Neće više bitiŠerdena koji otimaju od Egipta ili Krete ili Mikene. Dođi!«

Poveo me iz kabine na pramac i dok su vojnici klicalipodižući u zrak mačeve u čast naše pobjede, vidjela sam krv naRamzesovoj suknji. »Za Ramzesa Velikog i njegovu Ratnukraljicu«, povikao je jedan čovjek i pridružile su mu se stotine

295/393

drugih. Te su riječi odjekivale iznad vode i s ratnih brodova gdjesu Šerdene vezali u okove. Zarobljenici su ih sigurno čuli i up-lašili se. Ramzes me odveo na mol gdje su sanduci napunjeniplemenitim metalima i bjelokošću bljeskali na suncu. Dok suvojnici istovarivali šerdenske brodove, ukradenom blagu kao danije bilo kraja: tirkizni amuleti i srebrne zdjele s brodova koji suputovali prema Kreti. Našli su i crveni kožni oklop i posude odalabastera s izrezbarenim prizorima te neobičnu skulpturukonja iz Trojanske bitke, kao i zlatnu nosiljku ukrašenu perlamaod karneola i plavog stakla.

Ramzes mi je stavio ruku oko struka. »Svi vojnici pričaju otebi. Bilo je nevjerojatno hrabro…«

Odmahnula sam na njegov kompliment. »Što? Prošetatipalubom broda?«

»Ne stanu svi zarobljenici na jedan brod«, prekinuo nas jeAša. »Morali smo ih smjestiti na dva odvojena broda. Što želišučiniti s njima?« pitao je. »Viču nešto, ali ne razumijem štogovore.«

Odvojila sam se od Ramzesa. »Kojim jezikom govore?«

»Nekim koji nisam nikad čuo«, priznao je Aša. »Ali jedanje govorio hetitski.«

»Vjerojatno svi govore hetitski«, nagađala sam. »Naučili suga kao djeca u Troji, zajedno s grčkim. Što želiš da im kažem?«

»Da su egipatski zarobljenici«, rekao je Ramzes, a onda jeponovio što sam mu prije rekla.

»I da Egipat nikad neće tolerirati lopove.«

Nasmijala sam se.

»I ti ćeš im se pokazati?« pitao je Aša.

To je bio rizik. Ramzes nije želio da Šerdeni pomisle da sutoliko važni da se egipatski faraon osobno morao doćiobračunati s njima. Ali ako se Ramzes pojavi s nemes krunom, s

296/393

kukom i mlatilom, shvatit će koga su se usudili naljutiti te danitko ne može naljutiti faraona i proći nekažnjeno.

Ramzes se ogledao po pristaništu s gomilama blaga i vid-jela sam kako mu se obrazi rumene. »Da, poći ću.«

Vojnik je otrčao po Ramzesovu krunu, a vječno oprezni Ašarekao mi je: »Ovi muškarci su gusari. Budi oprezna. Pokvarenisu i ako se jedan uspije osloboditi…«

»Onda ćete me Ramzes i ti zaštititi.«

Ukrcali smo se na prvi brod na koji su dovedeni zarobljen-ici i gotovo odmah me preplavio smrad. Krv i urin natopili supalubu i podigla sam rukav ogrtača preko nosa. Pripremila samse na prizor okovanih muškaraca, krvavih i ljutih. Ali ranjenicisu bili odvedeni na drugi brod, a pedeset muškaraca koji susjedili žmirkajući prema suncu bili su uredni. Nisu imali bradepoput Hetita, a njihova duga žuta kosa bila je zanimljiv prizor.Zastala sam zureći u njih i kad su prepoznali Ramzesovu krunu,počeli su tresti lancima i vikati. Zapovjedila sam im na hetit-skom: »Smirite se!«

Mnogi su se muškarci počeli međusobno pogledavati. Nekisu me mjerkali kako bi mi dali do znanja o čemu razmišljaju, alinisam se dala uznemiriti. »Ja sam princeza Nefertari«, obratilasam im se, »kći kraljice Mutnođmet i žena faraona Ramzesa. Pl-jačkali ste faraonove brodove, otimali faraonova dobra i ubijalifaraonove vojnike. Sad ćete otplatiti svoj dug faraonu služeći unjegovoj vojsci.« Muškarci su povisili glasove, a Ramzes i Aša,koji su stajali pokraj mene, postali su napeti. Vidjela sam da jeRamzes posegnuo za drškom mača i viknula sam glasnije odmeteža: »Možete služiti u faraonovoj vojsci gdje ćete dobiti or-užje, dobit ćete odjeću i proći obuku za časnike. Ili se možetepobuniti«, zaprijetila sam im, »i biti poslani na robiju ufaraonove kamenolome.«

297/393

Nastupila je iznenadna tišina kad su muškarci shvatili daneće biti ubijeni nego obučeni za vojnike i nahranjeni.

Ramzes me pogledao. »Znaš da njihovi vođe moraju bitismaknuti.«

Kimnula sam. »Ali ostali…«

»Slijedit će tvoje zapovijedi.«

298/393

DVADESET PRVO POGLAVLJE

Pi-Ramzes - AVARISVijest o pobjedi nad Šerdenima putovala je Nilom. Dok smoplovili prema gradu Avarisu, ljudi su na obali trijumfalno klic-ali: »FARAON. RAMZES. FARAON. RAMZES.« Onda su vojniciiz flote počeli vikati: »RATNA KRALJICA«, a ljudi na obali uzv-raćali su ne znajući zašto.

Dan nakon što su Šerdeni poraženi, stajali smo na palubiAmonovog blagoslova dok je brod uplovljavao u luku. Budućida su rat i ustanci zaokupili mnogo ljeta, tebanski dvor nijedolazio u Avaris još od Ramzesove krunidbe i šokiralo me ko-liko se grad promijenio. U tri godine koliko nisam dolazila činilose kao da je netko uzeo lijepu sliku grada i ostavio je na suncuda ispuca, zatim izblijedi i naposljetku se oljušti. Okrenula samse Aši koji je bio jednako iznenađen.

»Što se dogodilo?«

Oboje smo pogledali Ramzesa i premda je trebao uživati uobožavanju ljudi koji su se naguravali na obali izvikujućinjegovo ime, izgledao je utučeno. »Pogledaj pristanište!«povikao je. »Raspada se.« Daske su trunule u vodi i izgleda danije bilo sustava za ispiranje prljavštine koja se lijepila zaženske haljine i stopala. Trgovci su bacali riblje glave na svestrane da trunu po podu ne zamarajući se time da ih bacenatrag u rijeku. »A nosiljke!« Pokazao je na izblijedjele nad-strešnice koje su stajale na istrošenim motkama za nošenje.

»Izgleda kao da faraon Seti godinama nije izašao izpalače«, promrmljao je Aša.

»Ali bio je u Tebi na Svetkovini mrtvih. Sigurno zna za ovo!Morao je vidjeti…«

Došli smo do obale s dvadeset vojnika koji će nas odvesti dopalače Pi-Ramzes, a gomila koja je pljeskala bila je previše

uzbuđena da bi primijetila Ramzesovu uznemirenost. Trčali suispred nosiljke koju je dijelio sa mnom, bacali lotosove latice uzrak i vojnicima davali visoke pehare ječmenog piva. I premdaim je mahao, znala sam o čemu Ramzes razmišlja. Glavna jecesta bila prekrivena velikim rupama čiji popravak ne bi za-htijevao ništa više od malo zemlje i pijeska za punjenje. Ulice subile zatrpane polupojedenim narom, otpadnim vodama iodbačenim papirusom. Avaris je bio obilježen nepogrešivimizgledom napuštenosti, kao da je grad bio prepušten sam sebi initko nije previše mario što mu se događa.

Kad smo došli do palače, vrata su nam otvorili teško naor-užani čuvari. Dok se spuštao s nosiljke, Ramzes je bojažljivoodmahivao glavom. »Nešto se dogodilo. Ondje se dogodilonešto strašno.«

Vrtovi su rasli bez ikakva nadzora i usred korova stajala jevisoka skulptura Amona, ispucala i zaprljana. Svaka egipatskakuća ispred sebe je imala dvorište od pločica ili zemlje gdje senije mogla sakriti nijedna zmija, ali trava i korov rasli su sve doulaznih stuba Pi-Ramzesa. Došli smo do teških drvenih vrata ikad je Ramzes vidio kako su pohabana, ljutito je izlanuo: »Je liovo očeva palača ili ruševina Amarne?« Pločice po kojima smohodali bile su popucale i razbijene. Okrenuo se prema meni.»Ne razumijem — što bi moglo biti važnije od održavanja ovepalače? Moj je djed izgradio Pi-Ramzes. Ako se već sad raspada,što će tek biti za stotinu godina? Po čemu će naša obitelj ostatizapamćena?«

Vrata su se otvorila i kad nas u hodniku nije nitko dočekao,vojnici koji su nas dopratili postali su nervozni. Iz sjene se po-javila jedna figura i kako nam se približavala, čula sam izvlačen-je desetaka mačeva iz korica. Onda je svjetlo palo prekoWoseritina uplakanog lica.

300/393

»Ramzese, tvoj se otac razbolio. Leži u svojoj sobi i čekate.«

Iz Ramzesovih je obraza nestala sva boja. »Kada?« zavapioje. »Kad se to dogodilo?«

»Nakon našeg dolaska. Jučer.«

Ramzes je pokretom ruke otpustio svojih dvadeset vojnika iAša ih je smjestio u veliku dvoranu uz hranu i piće. Ja samhodala iza Ramzesa i Woserit i budući da je nikad prije nisamvidjela da plače, taj me zvuk plašio. Njezin se tirkizni ogrtačvukao po podnim pločicama i pokušala sam se usredotočiti nanjegov rub s perlama umjesto da si dopustim osjetiti užas onogašto se događalo. Seti je bio bolestan, ali to nije objašnjavalo za-što je grad zapušten i zašto se palača, unatoč slugama koji sunervozno virili između stupova, doimala poput prazne ljuske.

Kad smo ušli u Setijevu sobu, nekoliko je čuvara ustuknulo.Muškarac koji je ležao na krevetu nije bio isti onaj čovjek kojegsam vidjela na Svetkovini mrtvih; prekrivači kojima je biopokriven nisu mogli sakriti njegovu mršavost niti koliko je biobljeđi u odnosu na naš posljednji susret.

»Oče!« povikao je Ramzes.

Kraljica Tuya, Izet i Henuttawy već su stajale u krugu okofaraona. Paser je sjedio u blizini na drvenom stolcu i Woseritmu se pridružila. Faraon Seti otvorio je oči, no činilo se da jesina prije prepoznao po glasu nego što ga je vidio. »Ramzese«,prošaptao je i zakašljao.

»Donijet ću ti još soka«, rekla je Henuttawy. »Želiš lisoka?«

Seti je bolno kimnuo, a ona je brzo izašla povevši Izet sasobom.

301/393

Ramzes je kleknuo uz očev krevet. »Što se dogodilo, abi?«Upotrijebio je intimnu riječ za oca. Nikad ga prije nisam čula daga tako zove. Glas mu je pucao od boli.

Faraon Seti ispustio je teški uzdah, a kraljica Tuya počela jeplakati. Njezin je iwiw ležao s njuškom među šapama i izgledaoje gotovo jednako slomljeno kao i njegova gazdarica. Nije čak nipodigao glavu i uobičajeno zarežao prema meni. »Bolestan samveć mnogo mjeseci, Ramzese. Anubis me prati.«

»Ne, abi. Molim te, ne još!«

Seti je opet zakašljao i prstom pokazao Ramzesu da priđebliže. »Želim da obnoviš Pi-Ramzes za mene. Palača se pretvori-la u ruševinu.« Seti je zastenjao i rukama zgrabio teške lanenepokrivače. »Hetiti su stotinu godina prijetili da će napasti. Mislezavladati Egiptom kad ja umrem. Potrošili smo cijelu riznicu nakonjušnice. Na moju vojsku. Sad će Hetiti postati tvojproblem…«

»Upravo smo pobijedili Šerdene! Doveli smo ih ovdje kaozarobljenike da treniraju s tvojom vojskom…«

Faraon Seti teškom se mukom uspravio. Nisam moglavjerovati da je ovo isti čovjek koji bi me podigao u zrak i posjeona svoje koljeno dok sam bila dijete. Doimao se upalim, kao dase pretvara u mumificiranog Ozirisa. »Nema pomoći, Ramzese.Liječnici kažu da je problem u srcu. Srce je slabo«, govorio jeteško dišući.

Ramzes je otvorio usta da bi se usprotivio, ali Seti je pod-igao ruku. »Nemamo dovoljno vremena. Donesi mi karte.«Njegove vodenaste oči pogledale su na niski stol. »Moji pro-jekti.« Faraon je teško disao. »Ovo moraš završiti za mene.«

Tog smo jutra još slavili svoju pobjedu. Sad mi je postalojasno da ćemo prije kraja dana možda oplakivati Setijevu smrt.Palo mi je na pamet da bogovi život doživljavaju poput Maatinih

302/393

srebrnih plitica vage. Veliku sreću mora uravnotežiti velikatuga.

»Prvo je moja grobnica u Dolini«, rekao je Seti. »Crteži sugotovi. Jedino što se još treba napraviti jest prenijeti mojsarkofag u komoru.« Tuyi je pobjegao snažan jecaj, a ja samčvrsto stisnula usne da ne bih i sama zaplakala. Ali faraon Setije nastavio. »I ova palača.« Disanje mu je postajalo sve na-pornije. »Obavezno obnovi ovu palaču, Ramzese. Učini od njesvoju prijestolnicu tako da budeš bliže Hatiju. Ako možešobraniti Avaris, Egipat neće nikad pasti.«

»Egipat nikad neće biti osvojen dok sam ja faraon…«

»Onda ne smiješ dopustiti Hetitima da opet osvoje Kadeš.Bez Kadeša smo ranjivi.« Seti je uzdahnuo. »I Nefer.«

Ramzes je pogledao u mene. »Želiš li razgovarati s njom?«

»Ne!«

Bio je vrlo izričit i ja sam se priljubila uz vrata.

»Neka me pamti kakav sam bio. Nefer…« Glas mu je počeopopuštati. »Nefertari je majka tvojih najstarijih sinova. Pamet-na princeza… ali narod je ne želi.«

»Tko ti je to rekao?« pitao je Ramzes. Woserit je pogledalapreko prostorije prema meni i obje smo odmah pomislile:Henuttawy.

»Nije važno tko mi je rekao. Čuo sam. Narod je važan,Ramzese. Znaš što se dogodilo Nefertiti. Narod ju je ubio…«

»Svećenici su je ubili«, naglasio je Ramzes.

»A svećenici su usta naroda. Ekhnaton…« Faraon se uhva-tio za pokrivače i zamišljala sam da mogu čuti lupanje njegovasrca u upalim grudima. »Pričekaj još barem godinu dana prijenego što izabereš glavnu suprugu.«

»Abi«, usprotivio se Ramzes. »Već je prošla godina dana.«

303/393

»Nemoj riskirati sve što je ova obitelj izgradila! Pričekaj jošbarem godinu dana. Obećaj mi.«

Držala sam dah i čekala da Ramzes obeća ocu. Ali Ramzesje šutio.

»Obećaj!« uzviknuo je faraon Seti i Ramzes je prošaptao:»Obećajem.«

Zatvorila sam oči i tiho kliznula kroz vrata zatvorivši ih izasebe. Bol u prsima gorjela je poput vatre i potrčala sam u dvor-anu za prijeme gdje ću biti sama. Vrata su bila laganoodškrinuta i kad sam ušla unutra, zamalo sam vrisnula jer su izastupova odjekivali glasovi. Šuljala sam se uza zid prema predn-joj strani dvorane i slušala.

»Kupila sam ti godinu dana, a ti ćeš izbrisati taj ružni izrazs lica i pogledati me u oči«, šaptala je Henuttawy.

»Bogovi će vidjeti što si učinila…« zaklela se Izet.

»Što smo mi učinile.« Henuttawyn je glas bio miran.»Svaki te sluga u Avarisu vidio sinoć s peharom.«

»Zato što si mi ga ti dala!«

»A tko je to vidio? Možda to nitko neće ispitivati«, rekla je,»ali ako ih budem trebala podsjetiti…«

Ispred dvorane se začula buka i njihov je razgovor utihnuo.Pobjegla sam kroz vrata i smirila se s nekoliko dubokih udahaza slučaj da me vide. U hodniku se pojavila Woserit s Paserom,a slijedili su ih Ramzes i kraljica Tuya.

Ramzes je bio blijed poput alabastera. »Otišao je, Nefer.«Tresao je glavom i nije se sramio zaplakati. »Otišao je Ozirisu.«

Privila sam ga u naručje i pojavile su se Hanuttawy i Izet sashedehom.

Henuttawy je vrisnula, a Izet je podigla ruku na usta.

304/393

Ja sam zakopala lice u Ramzesova prsa tako da nitko nemože vidjeti koliko mi je mučno od pogleda na njih. Ramzes seodvojio od mene i rekao: »Moraju se napisati pisma…«

»Uz dopuštenje Vaše Visosti, ja ću se pobrinuti za pisma«,rekao je Paser.

Vaša Visosti.

Te su riječi vidljivo pogodile Ramzesa. Odsad će biti samojedan egipatski faraon.

»Što želiš da ja učinim?« pitala je Henuttawy.

Htjela sam viknuti da je dovoljno to što je ubila kraljaEgipta, ali riječi su mi zapele u grlu, a vatra u grudima sepojačala.

»Idi s Izet i Woserit«, rekao je Ramzes. »One će odvestimajku u Amonov hram gdje će javiti bogovima da…« Oklijevaoje jer je istina koju je trebalo izgovoriti bila prestrašna. »Javit ćeim da moj otac dolazi.«

Kad su se svi okrenuli i otišli, zazvala sam Pasera i vidio mekako kružim u blizini vrata dvorane za prijeme.

»Nefertari, što to radiš?« pitao je.

»Nije trebao umrijeti!« bijesno sam prošaptala.

Paser je pogledao iza sebe, ali hodnik je bio prazan.

»Kad sam izašla iz sobe, čula sam kako Henuttawy priča sIzet. Pričale su o peharu«, rekla sam mahnito. »Henuttawy jerekla Izet da joj je kupila još jednu godinu. Još jednu godinu«,ponovila sam.

»Sinoć sam vidio kad je Izet dodala faraonu pehar…« odgo-vorio je Paser.

»Ali Henuttawy ga je dala njoj! I sad ima tajnu kojom možeuništiti Izet ako joj Izet odbije dati što god ona poželi. A ona želiprotjerati Woserit u najudaljeniji hram u Fayyumu, zatim

305/393

obnoviti Izidin hram tako da može nadzirati najveću riznicu uEgiptu.«

»A to će proći jedino ako Izet postane kraljica…«

»A sad ima još jednu godinu da se to dogodi! Čuli steRamzesovo obećanje, a čak i ako ga ne ispoštuje… ako je Henut-tawy mogla ubiti vlastitog brata…«

Prvi put sam u Paserovim očima vidjela strah. »Liječnici surekli da je faraona izdalo srce. Nitko nije posumnjao na otrov.«Pogledao je u mene. »Tko je još to čuo?«

»Nitko«, obećala sam.

»Onda to zadrži za sebe. Ja ću reći Woserit…«

»A Ramzes? Faraon Seti bio mu je otac!«

Ali Paser je odmahnuo glavom. »Nema dokaza za ono što sičula.«

»Liječnik može utvrditi je li umro od trovanja.«

»Ili može utvrditi da je umro od srca, a ti si lažno optužilavisoku svećenicu Izide. Ne govori ništa. Ramzes bi ti mogaopovjerovati; mogao bi čak i pozvati liječnika, ali kako ćemo znatida ga Henuttawy nije potkupila? Politika je u svemu,Nefertari.«

»Znači, Setijeva će smrt proći nekažnjeno?« Stiskala samšake kako bih zaustavila bijes od kojeg mi je tijelo počelodrhtati.

»Nijedno loše djelo nikad ne prođe nekažnjeno.« Podigaoje pogled na mural božice Maat koja je vagala srce zajedno sperom istine. Naslikano je srce tijekom života bilo časno pa jebilo jednake težine kao i pero i čovjek sa slike se smiješio.Njegov ka neće progutati krokodilski bog i duša će mu živjetivječno.

»Henuttawyno će srce biti teže od pera«, bila sam sigurna.

306/393

Paser je izgledao vrlo tužno kad je odgovorio: »Da. Vjero-jatno hoće. Nemoj jesti ništa osim onoga što ti je Menit pri-premila, Nefertari.«

Paser je otišao i ostala sam sama na hodniku. Rodila samdva sina, pošla sam s Ramzesom u bitku protiv Šerdena i se-bično sam razmišljala kako će sad svi ti trijumfi biti zaboravljenijer je faraon Seti mrtav. Riječi koje su vojnici još jutros skandir-ali sutra će postati riječi oplakivanja. U nedalekom Amonovomhramu Henuttawy i Izet već su plakale lažnim suzama u društvukraljice koja je izgubila muža nakon dvadeset i pet godina. Kaoda se sve što dotaknem pretvori u prah.

Tog je dana večera u velikoj dvorani bila tužna. Ramzes jeočev stolac na podiju ostavio praznim, a kad mu je Izet pred-ložila da sjedne na njega, oštro je pitao: »Zašto?«

Dvor je nakon toga shvatio da je najbolje šutjeti.

Kasnije te večeri, u privatnosti svoje sobe, grizla sam se zausne u napasti da kažem Ramzesu što sam čula. Sjedio je nakrevetu od zlata i ebanovine u kojem sam spavala svako ljetokoje sam u djetinjstvu provela u Avarisu. Podignut na platformiu sredini sobe, gledao je na vrtove koje je Seti zapustio. Ribnjacisu od ruba do ruba bili prekriveni slojevima otpadaka i pitalasam se jesu li ribe preživjele takvu nebrigu.

»Jesi li vidjela očeve konjušnice?« pitao me tiho. Nije želiorazgovarati o očevoj smrti. Nosit će je sa sobom poput teškoglanca oko zatvorenikova struka, pomislila sam. »Ogromne su«,rekao je, no glas mu je bio dalek. »Ukupno pet tisuća ratnihkonja.«

Stisnula sam pokrivač uz prsa. Nije me mogla zagrijati nivrućina iz žarovnika. Primijetila sam da je boja na stupovimaspavaće sobe popucala. »To je više nego u cijeloj Tebi.«

»Tako je«, potvrdio je. »I dobro su održavane«, rekao je, au očima mu je zasvjetlucao život. »Ima oružja za više od deset

307/393

tisuća vojnika, a četiri tisuće dvokolica su ulaštene i spremne.Ozbiljno je govorio o ratu s Hetitima, Nefer.«

»Hetiti već stoljećima prijete ratom…«

»Ali ne ovako. Pogledaj naokolo. Vidiš li ruševnost? Savnovac iz riznice potrošen je na pripreme za ovo! Hetitski je carMuvatali već osvojio Mitani što znači da nema tampon-zoneizmeđu nas i Hatija. Moj je otac prepoznao koliko je to opasno.Znao je da je samo pitanje trenutka. Paser kaže da će Muvatalikrenuti čim čuje za očevu smrt.«

»Još jedna bitka?« Tek smo se vratili iz borbe sa Šerden-ima. Trebalo je planirati pogreb. Snašlo nas je previše tuge.

Ali Ramzes je zloslutno zurio u žeravnik. »Ne, ne još jednabitka, Nefer. Rat.«

Idućeg jutra na palubi Amonovog blagoslova tijelo faraonaSetija bilo je omotano lanom i postavljeno na malo postolje ok-ruženo mirhom. Usne su mu bile zaobljene u blagi osmijeh i danisam znala drukčije, mislila bih da spava. Za dvadeset danastići ćemo u Tebu i nakon sedamdeset dana mumificiranja, Setiće biti pokopan u grobnici koju je izabrao među najvećim egip-atskim kraljevima.

Ramzes je stajao na pramcu i jedna je zastava s naslikanimlikom mumificiranog Ozirisa tužno lepršala na povjetarcu.Pristanište je bilo okruženo ženama odjevenima u duge bijelehaljine žalovanja. Puštale su lotosove cvjetove u vodu ispredbroda i rukama lupale o prsa tako da bogovi znaju za naše stan-je. Tijekom cijelog dvadesetodnevnog putovanja Egipćani suklečali po cijeloj obali u čast svojeg faraona i mislila sam: Kad bibarem znali istinu, koliko bi njih bilo zadovoljno time da mirnokleknu i plaču?

308/393

Kad smo stigli do Malkate, Woserit me upozorila: »Ne is-puštaj sinove iz vida. Čak ni na kupanju.«

»A Menit?«

»Možeš joj reći što si čula.« Pod Woseritinim su očima bilividljivi tamni polumjeseci i pitala sam se je li je Paser tješionoću kao što sam ja pokušavala utješiti Ramzesa.«

Menit me dočekala u mojoj odaji. Osjećala sam se krivomšto sam se toliko radovala vidjeti svoju djecu dok je ostatakEgipta žalovao. Dojilje su ustale i gledale kako sinovi podižuruke prema meni. »Gle kako su narasli!« povikala sam. Nije nasbilo skoro dva mjeseca i dječaci su bili gotovo neprepoznatljivi.Smijali su se kad sam obojicu pozvala po imenu i bila sam za-panjena kako su već postali pametni. »A tek kosa!« Glaveobojice sinova bile su poput krune od najfinijeg zlata.

»Baš kao i kraljeva«, odgovorila je Menit, ali čim ga je spo-menula, sjetila se Setijeve smrti i glas joj je postao šapat. »Bilomi je žao čuti za faraona, gospo.«

»To se dogodilo čim smo stigli u Avaris.«

»U Tebi smo čuli da su Šerdeni poraženi, onda je stiglavijest da je faraon bolestan, ali nitko nije mogao vjerovati. Reklisu da je srce…«

»Otrovan je«, rekla sam oštro.

Menit je pokrila usta. Mahnula je dadiljama da se vrate unjezinu sobu i kad su zatvorile vrata, ispričala sam joj cijelupriču.

»Ne razumijem…« zavapila je Menit. »Što se dogodilo snjegovim kušačima?«

»Otpustio je kušače iz palače«, rekla sam. »Kako bi platiorat s Hetitima i kupio štitove od Troje.«

Menit je pritisnula prste na usne. »Henuttawy se odreklasvoga ka da bi učinila Izet kraljicom. Pokušat će vas se riješiti«,

309/393

rekla je potpuno uvjerena. »Morate unajmiti vlastitog kušača.Ako počnete koristiti kušača, Henuttawy će znati i neće ni pok-ušati trovanje.«

Odupirala sam se toj ideji, ali Menit je bila uporna.

»Faraon Ramzes ima kušače.«

»Zato što je on faraon.«

»A vi ćete biti kraljica! Ako budete imali kušača, Henuttawyće znati. Nikad vas neće pokušati otrovati. Mislite na svojesinove! Što bi bilo s njima da se vama nešto dogodi? Mislite lida bi me Izet zadržala u palači da pazim na njih? Poslala bi me sWoserit u najdalji egipatski hram.«

Osjetila sam kako mi udovi postaju hladniji. To je bilaistina. Pogledala sam svoju djecu, prekrasne egipatske prinčevekoji bi jednog dana mogli biti kraljevi. »Unajmi kušača«, reklasam.

»A ako faraon pita?«

»Ja ću mu reći…«

»Da se bojite hetitskih špijuna«, pomogla mi je Menit.

Henuttawy i Izet bile su lažljivice. Nisam htjela i ja lagatiRamzesu. Trebala bih mu reći istinu, pomislila sam. Trebalabih mu reći da se bojim da će me njegova teta ubiti peharomvina ili gutljajem shedeha.

Netko je pokucao na vrata, i prije nego što ih je Menit ot-vorila, okrenula se prema meni. »Još jedna godina, gospo…Mislite li da će održati obećanje?« pitala je.

Pokušala sam ignorirati bol zbog faraonova zahtjeva.»Nikad nije prekršio obećanje«, rekla sam.

»Čak i kad faraon Ramzes zna da je to laž? Građani Tebečuli su od vojnika koji su se ranije vratili što se dogodilo s

310/393

gusarima. Počeli su vas zvati Ratna kraljica. Govore da steriskirali život za Egipat.«

Ali ja sam ponovila: »Ramzes nikad nije prekršioobećanje.«

Ramena su joj opala i otvorila je vrata. »Vaša Visosti!«Hitro je poravnala periku. »Nikad ne kucate…«

»Čuo sam glasove i mislio sam da ti Nefer možda priča štose dogodilo u Avarisu.« Ramzes je ušao u sobu i vidio me snašim sinovima. »Nisam htio prekidati.«

»Žao mi je zbog vašeg oca. I mojoj je gospi bio poput oca.Uvijek ljubazan, uvijek blag.«

»Hvala ti, Menit. Svi ćemo se preseliti u Avaris odmah na-kon očeva pogreba.«

»Cijela palača?« uzviknula je.

»Čak i Tefer.« Ramzes je pogledao prema dolje i Tefer muje odgovorio plačnim mijaukanjem. Mačka je spavala poddječjim kolijevkama. »Trebat će sedamdeset dana da se očevotijelo pripremi. Ali nakon što ga pokopamo u Dolini Tebe, dvorće preseliti s nama u Pi-Ramzes.«

Već sam vidjela kako Menit u mislima popisuje sve što setreba obaviti. Oprostila se naklonom i Ramzes je stao pokrajmene.

»Moj te otac volio, Nefer.«

»Voljela bih vjerovati u to«, rekla sam blago.

»Moraš vjerovati u to. Znam da si čula što je tražio da muobećam. Bojao se za moju krunu. Htio te vidjeti kao kraljicu, alinetko ga je krivo uputio.«

»Ne mislim da je bio krivo upućen«, rekla sam oprezno.»Mislim da su mu lagali.«

311/393

Ramzes me gledao i pitala sam se misli li na Izet i Henut-tawy. Ja mu nisam smjela reći istinu nego je morao sâm doći donje. Naposljetku mi je stavio ruku oko struka i rekao: »Ja ću tečuvati. Uvijek ću te čuvati, Nefer.«

Zatvorila sam oči i molila se Amonu: Daj mu da otkrije odkoga me treba čuvati.

312/393

DVADESET DRUGO POGLAVLJE

»Samo šakala« - TEBAKad je završilo sedamdeset dana mumificiranja, tijelo faraonaSetija stavljeno je u zlatnu barku i dvadeset ga je svećenika nasvojim leđima nosilo u Zapadnu dolinu. Pod uvjetom da mu srcebude jednake težine kao i Maatino pero istine i da smije prijeći uzemlju Duat, taj će mu brod trebati za putovanje sa suncem okosvijeta. Tisuće Tebanaca prešle su Nil prateći vijugavu pogrebnupovorku, a kad je sunce počelo tonuti iza brda, hladni večernjivjetar donio je miris kadulje koja se cijeli dan pržila na suncu. Ađoje digao njušku njuškajući zrak i premda sam hodala pokraj njegas ostatkom Setijeve najbliže obitelji, iwiw je bio neobično miran.Pitam se zna li da je život njegove gazdarice zauvijek promijen-jen? Tuya je sad postala udova kraljica i premda će ostati uAvarisu nakon našeg dolaska, vjerojatno će se povući u nekumirnu sobu u palači, a dvorsku politiku i svečanosti prepustitiRamzesu. Nikad je nisam vidjela da se smiješi djeci ili da se smijenjihovim nestašlucima dok bi bježali hodnicima. Neke bi seudovice zadovoljile životima baka, ali pretpostavljala sam da ćeTuya svoje dane provoditi sama s Ađom i da će ugađanje životinjipostati jedina svrha preostalih godina njezina života. Dok jehodala, teško se oslanjala na Ramzesovu ruku, a ispred njih je vi-soki svećenik Amona odlučno koračao po pijesku, slijedeći Penreai malu skupinu vezira čiji je posao bio navoditi Setijevu zlatnubarku.

Pogledala sam na Izidine svećenice iza nas i iz daljine sammogla vidjeti Henuttawynu crvenu figuru. Henuttawy je od-lučila hodati među svojim ženama umjesto na čelu povorke udruštvu svoje obitelj. Kosa joj je bila pričvršćena seshed-vijencem i kad je podigla bjelokosne čegrtaljke iznad glave,shvatila sam što će učiniti. Premda je ovo bilo tužno putovanje,Henuttawy je zapovjedila ples. Njezine su se žene vrtjele i

skakutale po pijesku i izgledali smo poput dvora na ljetnomhodočašću. Kad je Ramzes preko ramena pogledao u mene, vid-jela sam kako mu se u očima nakuplja gnjev. Čak su se i ljudi nanajvišim brežuljcima šokirano pogledavali.

»Uživa u pažnji«, prošaptala sam grubo.

»I Amon će je kazniti«, obećala je Menit. »Srce će joj sesamo otkriti.«

»Nakon što bude prekasno i nakon što uništi sve kojevolimo.« Pomislila sam na Amunhera i Prehira koji nisu pošli snama. Upozorila sam dojilje da ih ne ispuštaju iz vida.

Menit mi je pročitala pogled i obećala: »Vjerujem im. Nećeizlaziti iz odaja ili ih nikad ne bih ostavila same.« Pogledala jepreko pješčanih dina prema području gdje su brda postajala svestrmija i nazubljenija u zalazećem svjetlu. »Mislite li da mu jegrobnica daleko?«

»Da. Mislim da je visoko u klisurama«, rekla sam i ondahrabro dodala: »Ali nemamo se čega plašiti.«

»Samo šakala«, šapnula je Menit.

»I visokog svećenika Amona.« Pogledala sam naprijedprema Rahotepu koji se vrtio oko Setijeva tijela poput životinjekoja obigrava nad svojom žrtvom. Pogrbljenih ramena ižalosnog cereka, djelovao je jednako samilosno kao i hijena kadtjera lavicu od njezina plijena. Njemu je pripadala ova noć. Onje vodio kraljevsku obitelj u Dolinu i on će naposljetku zapečat-iti Setija u njegovoj posljednjoj komori sa svime što bi faraonumoglo zatrebati u zagrobnom životu.

Posljednji put sam u grobnici bila na pogrebu princeze Pili.Imala sam šest godina, ali sjećam se da su zidovi grobnice biliprekriveni uputama za kretanje zagrobnim životom. Nazidovima se nalaze odgovori na pitanja koje će bogovi postavl-jati mrtvima tako da će Setijev ka, dok bude putovao

314/393

posljednjim hodnicima na ovom svijetu, moći zapamtitiodgovore za prelazak u idući. Pod pretpostavkom da uspijeproći test, trebat će mu sve što je nekad imao u ovom životu.Zato će Setiju trebati maska, tako da u zemlji Duat ne bude bezlica. Oko njegova sarkofaga stavit će se stotine ušabtija, malihfigura sluga koje će u idućem svijetu oživjeti i obavljati teškeposlove za njega. A kako se nijedna od tih važnih stvari ne bioštetila, sluge će staviti malo soli u lampe i tako spriječiti dizan-je crnog dima.

Dok sam gledala visokog svećenika Amona s Izet, ukazaomi se prizor dviju hijena koje njuškaju gledajući što bi idućemogle proždrijeti. Iznenadila me njihova sličnost. Pod slabomvečernjom svjetlošću i sjenama koje su prikrivale Rahotepov za-strašujući cerek, Izet i visoki svećenik bili su vrlo slični. Dok suhodali zajedno, postalo je nemoguće ne primijetiti tu sličnost —ne samo u načinu kretanja nego i u njihovim ravnim nosevimate jagodicama smještenima visoko na uskim licima. Izetina semajka mogla udati za koga god je htjela… a ipak, nitko nije znaotko je Izetin otac. Što ako Rahotep ne želi Izet za kraljicu samoiz mržnje prema mojim akhu nego i zato što zna da će s Izet kaoglavnom suprugom on postati djed budućeg faraona? Visoki jesvećenik pogledao u mom smjeru i kad je Izet vidjela da ihgledam, hitro se odmakla od njega.

Kad smo ušli u Dolinu, a staza se suzila, ostavili smo tisućežalobnika iza sebe. Samo je najvišim članovima dvora bilo dop-ušteno znati točnu lokaciju Setijeve grobnice. Svi ostali čekat ćenaš povratak držeći uljane lampe na rubu litica i osvjetljavajućinam put natrag prema rijeci. Sunce je već došlo do obzora, aduboka zagasita boja neba isticala je obrise brda. Kad padnenoć, bog Sunca potpuno će napustiti svoj položaj na nebu i proćikroz podzemni svijet kako bi ondje porazio zmijolikog bogatame, Apepa. Nakon što dokrajči zmiju, Ra će izaći na istokuvozeći se na svojoj sunčevoj barki i ponovno donijeti svjetlo na

315/393

zemlju. Faraon Seti nikad više neće vidjeti sunce, a ako se uEgiptu mogao poremetiti poredak stvari, pitala sam se zašto sene bi mogao poremetiti i u podzemnom svijetu? Što ako večerasRa bude poražen i sutra ne bude više sunca? Istjerala sam takvemisli i podsjetila se da je sunce uvijek izlazilo. Ra je uvijek pob-jeđivao. Baš kao što ću i ja.

Počeli smo se penjati uz vapnenačke litice i čak i uz gun-đanje svećenika koji su na leđima nosili Setijevu barku, čulasam kako Izetino disanje postaje sve hrapavije. Bojala se tame ijednom je, kad se u daljini oglasio šakal, uplašeno kriknula.

»Anubis«, rekla sam ja. »Bog smrti s glavom šakala. Moždadolazi po grešnike.«

»Ne slušaj je«, oštro je rekao Rahotep.

Ali ja sam izazvala visokog svećenika: »Kako znate da nijeAnubis? Gdje bi drugdje bio ako ne u ovoj Dolini?«

»Budi tiho!« prasnula je Henuttawy. Glas joj je odzvanjaoliticama i s početka povorke, u blizini sarkofaga, Ramzes seokrenuo vidjeti što je uzrok komešanju. Henuttawy je stišalaglas. »Budi tiho«, zaprijetila je.

»Zar te pomisao na Anubisa koji se šulja ovim brežuljcimaplaši? Ja se ne bojim smrti. Kad Anubis dođe po mene, nemoram ništa skrivati.«

Iza mene je Menit duboko udahnula.

Henuttawy je zasiktala: »Imaj poštovanja prema mrtvima.«

»Tako da plešem i slavim?«

Stigli smo do ulaza u grobnicu i Ramzes je došao otraga domene. »Što to šapućete?«

»Henuttawy je rekla da želi prva ući u grobnicu«, izmislilasam. »Želi prva vidjeti unošenje bratova sarkofaga u pogrebnukomoru.«

316/393

Ramzes je pogledao u Henuttawy. Čak sam i pod slabimsvjetlom treperavih baklji vidjela da joj je iz obraza nestala boja.»To je vrlo lojalno«, rekao je Ramzes. »Možeš ići nakon Penrea.On će ti pokazati put.«

Henuttawy je okrenula svoje tamne oči prema meni, ali nijese pobunila. Uzdigla je bradu i zakoračila nakon Penrea pred-vodeći povorku u potpunu tamu. Woserit mi je zabila nokte uruku upozoravajući me da budem oprezna. Ali što sam moglaizgubiti? Nakon nas su slijedili važni dvorjani, a na ulazu u ko-moru ostali su naoružani čuvari kako bi pazili da nitko drugi neuđe unutra. Spustili smo se stubama u dubinu zemlje držeći sepodalje od zidova na kojima su bili naslikani prizori iz Setijevaživota. Penre nam je rekao da je ovo najdulja i najdublja grobn-ica u Egiptu, a kad je zrak postao vlažan, čvršće sam omotalaogrtač oko sebe. Prošli smo kroz prvi i drugi hodnik i kad smodošli do dvorane s četiri stupa, povorka se zaustavila. Divilasam se Ozirisovu oltaru i prizorima iz Knjige vrata. »Prekrasnoje«, šapnula sam i Ramzes mi je stavio ruku na rame. »Tvoj biotac bio ponosan.«

»Zar te ovo ne plaši?« šapnula je Izet. Ramzes je pustiomoje rame i uhvatio Izet za ruku. »Kao dijete gledao sam ocadok je gradio ovu grobnicu«, rekao je. Spustili smo se u nižiprolaz i kad je visoki svećenik skinuo bradvu od ebanovine kojamu je visjela oko vrata, kako bi počeo Obred otvaranja usta, Izetse počela tresti. Obred će vratiti Setiju dah u zagrobnom životu.Rahotep je stavio bradvu na Setijeve zlatne usne i gledala samHenuttawy koja je stajala mirno kao da je isklesana od kamena.Najzad, što bi Seti mogao reći ako bi opet dobio dah u ovomsvijetu?

»Probudi se!« Glas visokog svećenika odjekivao je ko-morom. Kraljica Tuya obuzdavala je jecanje, a Ramzes ju jedržao dok sam ja stajala blizu Menit. »Budi živ i diši poput živog

317/393

čovjeka, zdrav i osnažen svakog dana. Neka te bogovi čuvajuondje gdje si sad, daju ti hranu za jelo i svježu vodu za piće. Akoima nešto što želiš reći, reci to sad tako da te cijeli Egipat čuje.«

Veziri su se nelagodno meškoljili držeći baklje, a dvorjanisu slušali bez daha. Kad je ostala samo tišina, vidjela sam kakose Henuttawy blago nasmiješila Izet. Zatim je sarkofag podignutkroz uski hodnik do posljednje komore. Mala se skupinaokrenula prema Henuttawy koja će prva poljubiti kanopske žarei gledati spuštanje sarkofaga u okno. Gledali smo kako je zakor-ačila naprijed. Kleknula je na zemlju i brzo poljubila posude ko-je će odnijeti Setijeve otrovane organe u zagrobni život.

Rahotep je podigao bradvu u rukama i izgovorio riječi izKnjige mrtvih. »Bogovi su mi vratili dah. Okovi koji su mi zat-vorili usta sad su opušteni i slobodan sam. Onima koji su mi zaživota nanijeli zlo dobronamjerno opraštam jer bogovi će vaskazniti, a ne ja.«

Henuttawy je ustala i obrisala prljavštinu s haljine.

Sjedila sam u svojoj sobi u toplini žeravnika i pričala Woserit iPaseru što sam sumnjala u vezi s Izet. Paser je držao čašu toplogsermet piva. Sad kad je Seti zapečaćen u svojoj grobnici, održatće se nova krunidba. Ramzes će nositi dvostruku krunu Egipta iako ne izabere glavnu suprugu, bit će prvi faraon koji je okrun-jen bez kraljice. Ali nijedno od njih dvoje nisu bili iznenađenikao što sam očekivala.

»Morala je biti nečije dijete«, rekao je Paser. »Svi su pret-postavljali da je otac netko s dvora.«

»Ali ona je dijete čovjeka koji mi je ubio obitelj!« zavapilasam. »Ubio je Nefertiti. I ako je on podmetnuo požar…« Grlo mise počelo stezati od emocija. »Onda je ubojica dviju generacija.Zar mislite da bi oklijevao ubiti još jednu?«

318/393

Pogledala sam u Menitina zatvorena vrata, ali ni Woserit niPaser nisu vidjeli opasnost koju sam ja vidjela u otkriću da biRahotep mogao biti Izetin otac. Više ih je brinula krunidba iWoserit me izravno pitala: »Ima li ikakve šanse da te sutra ok-runi za kraljicu?«

Odmahnula sam glavom. »Nikad ne bi prekršio obećanjekoje je dao ocu. Ali Menit mi je rekla da je sinoć vidjelamuškarca blizu Izetinih soba.«

I Woserit i Paser su se nagnuli naprijed. Napokon se činiloda ih je jedna vijest šokirala jednako kao i mene.

»Tko je to bio?« pitao je Paser.

Podigla sam dlanove. »Nije uspjela vidjeti.«

»Možda je bio Habiru Ašai«, rekla je Woserit odmah.

»Nije. Sigurna sam da nije toliko blesava«, odgovorila sam.

Ali Woserit je odmahivala glavom. »Ne bih se iznenadila daje platila sluškinji da ga pronađe.«

»Beznadna je«, dodao je Paser. »Kome se može obratiti?Faraonu ne može. Ne može ni Henuttawy. Velikoj svećenici Iz-ide duguje više nego što će joj ikad moći vratiti.«

Woserit mi je vidjela izraz lica i rekla je: »Rahotep ne možeučiniti ništa za nju. Ne smije preglasno govoriti protiv tebe jerje rob svoje prošlosti. Izet to ne zna, ali mi znamo.«

319/393

DVADESET TREĆE POGLAVLJE

Jer kralj je RaRamzesov široki pektoral odražavao je jutarnje sunce, a podijpo kojem je hodao bio je pokriven plavim pločicama od fajansepa je izgledalo kao da hoda po vodi. Prošlo je sedam dana odpogreba faraona Setija i tisuće plemića ispunile su hram uKarnaku došavši i iz dalekih gradova poput Memfisa. Pitala samse što misle o krunidbi kralja bez kraljice. Sa svojeg mjesta natrećoj stepenici podija gledala sam sinove u dojiljinim rukama.Bili su vesele i sretne bebe. Osjećala sam goruću potrebu znatida će uvijek biti sigurni; da nikad neće biti izloženi Izetinimhirovima ako ja iznenadno umrem, a ona postane kraljica.

Trube su odjeknule svježim zrakom farmutija i utišaledvorjane u sandalama obrubljenima krznom i debelimogrtačima. I premda nisam bila izabrana za glavnu suprugu,Ramzes je pogledao u mene dok mu je Rahotep stavljao crvenu ibijelu pschent krunu na čelo. Nekoliko je vezira učinilo isto, aod okupljenih na podiju, samo je kraljica Tuya sa svojimrazdražljivim iwiwom izbjegavala moj pogled.

»Jer kralj je Ra«, objavio je Rahotep. »On je stvoritelj svihstvari, začetnik začetih. On je Bastet koja štiti Dvije zemlje i onekoji ga hvale, zaštitit će njegova ruka. On je Sekhmet protiv onihkoji ne poštuju njegove zapovjedi. A sad je faraon cijelog Egipta,Ramzes Drugi i Veliki.«

Hramom je provalilo klicanje. Kad se Ramzes spustio spodija, skandiranje je bilo toliko glasno da ga nitko nije mogaočuti kad me uhvatio za bradu i rekao mi: »Da nisam obećao…«

Ali zato nikome u dvorani nije promakao njegov poljubacna Amunherovu glavu i kad je podigao našeg sina u ruke,Ramzesova je poruka bila jasna. Amunher je bio budućnostEgipta. Pogled kraljice Tuye nije mogao spriječiti Ramzesa da

podigne našeg sina iznad gomile. Dok su mlade djevojke treslečegrtaljkama od bjelokosti, Rahotep je značajno pogledaoHenuttawy.

Zgrabila sam Menitinu ruku; i ona je vidjela taj pogled.Moji sinovi ne smiju se ni na trenutak odvajati od nje; svakojelo koje se donese u sobu s dojiljama najprije moraju probatikušači iz palače. Premda je Ramzes ispružio ruku prema meni,stajala sam na mjestu.

»Idite s faraonom«, poticala me Menit tiho. »Neće se ništadogoditi.«

»Ali Rahotep…«

Menit me gurnula naprijed. »Ja ću paziti.«

U dvorištu ispred hrama u Karnaku Tebanci su čekali kakobi vidjeli koga će Ramzes povesti u svojoj dvokolici. Poljubio jeAmunhera pred dvorom i sad mi je, pred klikćućom egipatskomgomilom, ponudio ruku. Zadržala sam dah čekajući da ljudi na-glo utihnu no, umjesto toga, njihovo je klicanje postalo gro-moglasno. Dok smo se vozili ulicama u povorci vojnika i zlatnihdvokolica, Ramzes se okrenuo prema meni.

»Doista si Ratna kraljica, Nefertari.«

321/393

DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE

Gledati kako Malkata nestajeRamzes je u dvorani za prijeme još uvijek nosio nemes krunu. Nijemi se činio ništa drukčijim u odnosu na tri mjeseca ranije kad jeupravljao samo Tebom. Ali palača Malkata nesumnjivo se prom-ijenila. Sa zidova su skinuti crveni sagovi, a iz svake niše maknutesu skulpture i stavljene u teške drvene sanduke koji će ih prevestiu palaču Pi-Ramzes. Kuda god bih pošla u hodnicima palače, slugesu jurile naokolo s teškim drvenim košarama puneći ih svim zam-islivim luksuznim predmetima kojih možda neće biti u Avarisu.Budući da je palača bila u takvom stanju, u dvoranu za prijemedolazilo je malo podnositelja molbi pa kad se pojavio Ahmozis itražio da ga primim, Paser mu je mahnuo da prođe jer je već znaošto ću odgovoriti na njegov zahtjev.

»Došao si u lošem trenutku, Ahmozise. Dvor sutra putujeza Avaris«, rekla sam.

»Onda bi ovo bio dobar trenutak da Habiru napuste Tebu«,predložio je. »Zašto da se pate s preseljenjem u Avaris?«

»Vojska ne pati.« Nasmijala sam se. »Plovit će Nilom u is-tim brodovima kao i faraon.«

»Nije svaki Habiru u faraonovoj vojsci. Neki moraju prod-ati zalihe žita da bi unajmili brodove.«

»Morali bi unajmiti brodove i da bi došli do obalaKanaana.«

»Ne ako će hodati.«

»Habiru ne mogu otići!« uzviknula sam, oštrije nego štosam htjela. »Sa sjevera su stigli izvještaji o napredovanju hetits-kih trupa. Ako Hetiti zauzmu Kadeš, bit će rata. Svaki je vojnikpotreban. Pričekaj do tota.«

»Želim znati kad će faraon osloboditi moj narod!« Oči sumu gorjele. Štapom je udario po pločicama i naoružani čuvari

zakoračili su prema njemu, ali ja sam podigla ruku i zaustavilaih.

Ramzes se okrenuo od razgovora s Paserom. »Moja ti ježena rekla istinu. Svaki vojnik iz Tebe odlazi u Avaris«, rekao jeoštro. Zatim se okrenuo prema meni. »Zašto ga primaš?« pitaoje.

Dok smo Menit i ja te večeri hodale prema kupalištu, i onaje ponovila Ramzesovo pitanje.

»Zato što je moja majka patila onako kako Habiru pate. Aliako car Muvatali krene prema Kadešu, možda ni svi egipatskivojnici neće biti dovoljni da ga se zaustavi. A ako Kadeš padne,Avaris je idući. Zatim Memfis. Zatim Teba…«

Menit je odmahivala glavom dok smo hodale popločenomstazom koja vodi do kupališta. »Da faraon zna da razmišljate otome«, počela je, ali ja sam podigla ruku da je zaustavim.

»Slušaj!«

Čule smo nečiji plač. Pogledala sam u Menit.

»Dolazi otamo«, prošaptala je.

Tiho smo prošle između stupova na ulazu u kraljevskodvorište. Iza debla sikomore stajali su Izet i mladi muškarac. Sasvih drugih ulaza, bili su skriveni od pogleda. Izet nam je bilaokrenuta leđima.

»Mogao bi doći svakog jutra«, molila je. »Ti si kipar, Ašai.Možemo reći dvoru da izrađuješ moju bistu. Nitko neće znati…«

»Nisam ti trebao doći.« Habiru se odmakao. »Nekad samte volio, ali naučio sam voljeti svoju ženu. Rodila mi je dvojedjece…«

Ašai je digao pogled i spazio nas. »Vidiš li što si učinila?Ugrožavaš mi život!«

323/393

Izet se okrenula i kad me vidjela kako stojim pokraj Menit,užasnuto je pokrila usta. »Ašai!« vikala je, ali on je već nestao.»Ašai!« Srušila se na koljena među cvijeće koje je obrubljivalostazu prema njezinoj odaji. »Hoćeš li reći Ramzesu?«prošaptala je pognute glave.

»Neću. Tvoja je tajna sigurna od njega«, odgovorila samtiho.

Menit me šokirano pogledala. »Gospo!«

Zatim me Izet promotrila proračunatim očima. »Čime ćumorati platiti tu šutnju?«

»Samo ljudi poput Henuttawy očekuju isplatu«, odgovorilasam joj.

Kasnije sam u svojoj sobi ispričala Woserit i Paseru što se do-godilo. »Bili su skriveni ispod grana sikomore«, završila sam.»Da nismo išle prema kupalištu, nikad ih ne bismo vidjele.«

»Faraonova žena mora biti izvan svake sumnje«, rekla jeWoserit smrknuto. »Kad Ramzes sazna za ovo…«

»Neće saznati. Rekla sam Izet da je njezina tajna sigurna.«Premda su i Woserit i Paser zapanjeno zurili u mene, odlučnosam odmahnula glavom. »Henuttawy joj je već zagorčala život.A Ašai se zakleo da se neće nikad vratiti.«

»Ali Izet je izdala Ramzesa!«

»Zbog ljubavi. Moja je majka izdala svoju obitelj zbogljubavi. Ne bi me bilo da moja majka nije izabrala generalaNakhtmina umjesto svoje sestre.«

»Ali tvoja majka nije bila u braku sa svojom sestrom!«povikala je Woserit. »Nisu prisegle zakletvu pred Amonom.«

324/393

To je bila istina. Situacija nije bila ista, ali sad kad je kon-ačno došao trenutak i kad sam mogla uništiti Izet, nisam imalasrca učiniti to.

Idućeg je jutra svaki Egipćanin čije je zaposlenje ovisilo ofaraonu bio na cesti. Rukom sam zaklonila oči od sunca i sbalkona gledala kako tisuće kočija natrpanih stolicama, san-ducima i tkaninama kreću na dugo putovanje prema Avarisu.Oni koji su si to mogli priuštiti unajmili su teglenice i spakiralisvu imovinu u jednostavne sanduke. Iza gradskih tržnica zeml-joradnici su nosili posljednje košare mlaćenog žita premaobijeljenim silosima gdje su im pisari isplaćivali novac izriznice, a onda su tim bakrenim debenima kupovali mjesta nabrodovima za svoje obitelji.

Čvrsto sam zagrlila Ramzesa i zajedno smo promatralimore ljudi.

»Nismo kao Nefertiti i Ekhnaton«, obećao je Ramzes. »Negradimo grad u pustinji da bismo veličali sami sebe. Selimo se uAvaris kako bismo zaštitili svoje kraljevstvo.« Ramzes jepogledao u mene i nasmiješio se. »Znaš li što sam graditeljimarekao da prvo obnove? Tvoju sobu«, rekao je. »Rekao sam imda ti naprave jednu točno pokraj moje i da je oslikaju svim pri-zorima iz Malkate.«

Nitko nikad nije učinio nešto tako pažljivo za mene. Stavilasam ruku na srce i kad je vidio da sam ostala bez riječi, poljubiome u usne, obraze i vrat. »Tvoji su akhu izgradili Malkatu, Ne-fer. Tvoja je majka živjela ondje. Ne želim da danas kad odemobudeš tužna.«

Pritisnula sam ruke na njegova tvrda prsa, zatim ih spustilado struka, a onda još niže. Zgrabio me u ruke i odnio s balkona,ali sluge su već spakirale moj krevet.

325/393

Pokraj žarovnika je ležao komad ovčjeg krzna, gust, bijel imekan. »Poput tebe«, šapnuo je kad me polegao na njega.Kleknuo je i ljubio me po ramenima, po grudima, a onda pomekoj unutrašnjosti bedara. Udisao je miris jasmina koji samuvijek stavljala između nogu. Ležali smo na toplom sagu u mo-joj praznoj sobi i vodili ljubav. Kad se popodnevno sunceprobilo kroz zavjese od trske, Menitino je kucanje postalo tolikoglasno da ga nismo mogli i dalje ignorirati.

Ipak, htjela sam još jedan posljednji put pogledati voćke uvrtu. Grane su im se oslanjale na oslikane rešetke i nekad samnoću zamišljala da ih je posadila moja majka. Bila je odličnavrtlarica, ali nitko mi nije znao reći koje mi je cvijeće ostavila uTebi. Rekla sam Ramzesu da neću biti tužna zbog odlaska izMalkate, ali sad sam shvatila da sam lagala. Za četiri mjeseca,tijekom Svetkovine mrtvih, u Avarisu neću imati kamo otići za-paliti tamjan za majčin ka. Stajat će zanemarena u Horem-hebovu hramu, lica pokrivenog tamom, zaboravljena.

»Vratit ćemo se.« Ramzes mi je prišao s leđa.

»Moja je majka hodala ovim hodnicima«, rekla sam.»Nekad stojim na ovom balkonu i pitam se je li ona vidjela onošto ja vidim.«

»Izgradit ćemo joj hram«, obećao je Ramzes. »Nećemodopustiti da bude zaboravljena. Ja sam sad faraon cijelogEgipta.«

»I Ekhnaton je nekad bio faraon cijelog Egipta…«

Primio me za ramena. »Sad si u rodu sa mnom. S Amun-herom i Prehirom. Narod je vidio moje pobjede u Nubiji iKadešu. Vidjeli su kako smo porazili Šerdene. Bogovi sad pazena nas. Poznaju nas.«

Tog smo poslijepodneva zaplovili u floti s više od stotinubrodova i s krme sam gledala Malkatu kako nestaje. Ramzesovnajbolji brod bio je napunjen do vrha, natrpan sanducima i

326/393

teškim namještajem iz palače. Iz kabine su virile skulpturebogova od ebanovine i izgledale su kao da, kao i ja, žele što prijestići. Bilo je vrlo malo prostora za stajanje pa su dvorjani koji supošli s nama sjedili pod nadstrešnicom i nisu se mogli po-maknuti. Toliko toga će se promijeniti i sjetno sam uzdahnula.»Pitam se kako će biti trajno živjeti u Avarisu?«

Menitin je odgovor bio razborit kao i uvijek. »Isto kao kadste bili dijete i kad je dvor svako ljeto provodio ondje. Nedopustite Izet da izabere koju će sobu uzeti.«

»Ramzes mi je već izabrao sobu. Izgradio mi je novu,pokraj svoje«, rekla sam joj, »i pokraj nje su dvije sobe. Jednaza tebe i jedna za Amunhera i Prehira. Nećeš je više moratidijeliti s dojiljama. To će biti najveća odaja u Pi-Ramzesu.«

Menit je uzbuđeno stavila ruke na srce. »A zna li Izet zato?«

Prvog dana mjeseca pahonsa stigli smo u Pi-Ramzes i dočekalanas je potpuno drukčija palača od one koju smo vidjeli u hlad-nom mjesecu tibiju. U tri mjeseca koliko je prošlo, u svježeobojenim urnama i visećim vazama procvale su guste kiticecvijeća. S velikih visina vapnenačkih stupova mirisni vijenci lo-tosovih cvjetova bili su obavijeni granama obojenima u zlatno.U hodnicima se osjećao slatki miris ljiljana, a u popločenomdvorištu voda je melodično pljuskala s fontana od alabastera naprocvjetali jasmin. Vojska sluga vjerojatno je radila svaki danbez prestanka od Setijeve smrti. Zamišljala sam ih kako jurcajupalačom poput pčela, čiste, pospremaju i pripremaju sobe zanaš dolazak. Svježe obojeni zidovi sjali su na suncu, a kad padnenoć, tisuće brončanih fenjera odražavat će se u podovima snovim pločicama. Sve je bilo bogato, novo i blistavo.

Šokirano sam se okrenula prema Ramzesu. »Kako si riznicaAvarisa može ovo priuštiti?« Stišao je glas tako da ga samo ja

327/393

mogu čuti i rekao: »Ne može. Ovo možeš zahvaliti šerdenskimgusarima.«

Stotine dvorjana okupilo se u dvorani za prijeme s kolosal-nim kipovima kralja Setija i kraljice Tuye i Paser je počeo čitatirazmještaj soba u palači. Kad je došao do mog imena, dvor jenaćulio uši.

»Princeza Nefertari«, objavio je, »desno od faraonaRamzesa Velikog.«

Prostorijom je prošao iznenađeni žamor i vidjela sam Hen-uttawyn pogled upućen Izet. To što sam bila smještena desnood kralja značilo je da me Ramzes postavio za glavnu suprugupo svemu osim po tituli. To nije bila javna objava zakucana naegipatske hramove, ali sad je cijeli dvor u Avarisu znao kome jefaraon naklonjen.

»Da ti pokažem sobu?« pitao je Ramzes. Odveo me do dr-venih vrata s umecima od kornjačina oklopa i poliranebjelokosti, a onda mi je rukom pokrio oči.

Nasmijala sam se. »Što to radiš?«

»Kad uđeš unutra, reći ćeš mi na što te podsjeća.«

Čula sam kako otvara vrata i čim je maknuo ruku, ostalasam bez daha. Soba je bila ista kao i doma. Na najdaljem zidubila je živahna crvena telad iz palače Malkate. Na drugom je bioveliki crtež božice Mut kako dodaje ankh života mojoj majci.Zurila sam u crtež sjećajući se murala koji je Henuttawy uništilai suze su mi treperile na trepavicama.

Tijekom idućih mjesec dana u dvorani za prijeme Pi-Ramzesanije bilo ni minute tišine. Dane smo provodili u poslu, obilazećiAvaris, nadzirući popravke, susrećući se s izaslanicima ivezirima sa stranih dvorova. A navečer su slijedile beskonačnezabave. Deben iz Setijeve riznice potrošen je na pripreme za rat

328/393

i na zabave za faraona tako da je, dok je palača oko njega pro-padala, faraon neprestano uživao u najljepšim egipatskimplesačicama. Mnoštvo plesačica došlo je u veliku dvoranutražeći podršku novog egipatskog faraona i cijeli se dvor osjećaoživim i veselim. Amunher i Prehir mogli su uspravno sjediti uWoseritinu krilu i pljeskati u ritmu zveketa sistruma. AliRamezua nije smio držati nitko osim njegove majke ili dadilje.Izet je budno pazila na njega i ako bi mu Amunher i Prehir dop-uzali preblizu, uzela bi ga u ruke i odmakla od njih. Jadni jeRamezu iz majčina stiska slušao veselo skvičanje mojih sinovadok su zajedno puzali po podiju. Mislila sam: Odrastat će kaoveoma usamljeno dijete.

Ali nitko se drugi u Avarisu nije doimao usamljenim. U ve-likim vilama iza Pi-Ramzesa svake su se večeri održavale gozbejer je cestom iz Tebe stalno pristizala nova rodbina. Mirisipečene patke ulazili su i u hodnike palače, a miris kaše od naraujutro je bio tako jak da me budio zvuk praznog želuca. Sa svo-jeg sam balkona gledala zemljoradnike kako skupljaju mirhujantarne boje, a navečer bi njihove žene povele malu djecu ušetnju drvećem obrubljenim gradskim avenijama. Strah odrazorne gladi nestao je i premda su ljudi mislili da im je Pen-reov izum promijenio živote, ja sam znala bolje od njih. Pitalasam se što bi moji akhu mislili da znaju da nije baš sve izAmarne uništeno.

A onda je stigla vijest koju smo očekivali. Bili smo uAvarisu tek mjesec dana i našim danima obilaženja i gozbi većje došao kraj. Ramzes i ja brzo smo pozvali Pasera u svoju sobu izatvorili vrata. Ramzes je uzeo svitak i razvio ga.

»Deset tisuća hetitskih vojnika zauzelo je Kadeš«, izvijestioje Paser. »Grad je već promijenio odanost.«

»Zna li još tko?«

»Jedino glasnik iz Kadeša, Vaša Visosti.«

329/393

Čitala sam izvještaj preko Ramzesova ramena. Tog je jutradeset tisuća vojnika marširalo na grad, a stanovnici Kadeša to-liko su se uplašili rata da su se već do popodneva predali.Ramzes je zgužvao papirus u ruci. »Misli da sam premlad da bihmu se suprotstavio! Muvatali misli da je jastreb koji se sručio nagnijezdo pilića!« Bacio je zgužvani svitak preko sobe. »Čini seda je zamijenio sokola za gušče.«

»Kralj Muvatali je ratni veteran«, upozorio je Paser. »Doži-vio je bitke u svakom kraljevstvu istoka.«

»A sad će doživjeti rat s Egiptom.«

330/393

DVADESET PETO POGLAVLJE

Cijelim putem do Kadeša - AVARISIdete u Kadeš?« kriknula je Menit. Stajala je iznad Amunhera iPrehira koji su me gledali ispod rubova crvenozlatne kose i mahalirukama jer su htjeli da ih podignem. »Dovoljno je što ste išli nasjever, gospo, egipatska princeza na brodu s gusarima…«

»I vidjela si kako su ljudi reagirali«, uvjeravala sam je. »Is-platilo se riskirati.«

»Zato što je bilo samo stotinu muškaraca!« zavapila jeMenit. »A ne deset tisuća Hetita spremnih za rat. Je li faraonsvjestan opasnosti…«

»Naravno da jest.« Moja je soba bila puna svježe opranihhaljina i složene posteljine. Imala sam samo jedan dan da sepripremim, ali Menit mi je stajala na putu prema putnomkovčegu. »Noćima nije spavao razmišljajući o tome. Oboje smorazmišljali, mawat. I sinoć je odlučio.«

»Ali razmislite o svim mogućim načinima da poginete uratu«, preklinjala me. »Molim vas«, glas joj je postao očajan.»Što će biti dok je faraon u bitki? Bit ćete potpuno sami.«

Mirno sam udahnula. »Neću. Imat ću Amunhera i Pre-hira.« Vidjela sam joj izraz lica i brzo dodala: »Ramzes je prviput išao u rat kad mu je bilo jedanaest mjeseci. Ide i Izet. SRamezuom.«

Menit je pustila ruke da joj padnu s bokova. »U Kadeš?«

»To je Henuttawy predložila. Želi se pobrinuti da Ramzesprovodi jednako vremena s njom koliko i sa mnom. Bit ćemo slogorom izvan grada«, objasnila sam, »u brdima zapadno odKadeša. Gledat ćemo bitku izdaleka.«

Menit je bila prestravljena i užasnuto je podigla ruke. »Akose vi možete pridružiti logoru, onda mogu i ja!« Ustala je i blagoraširila svoje male debeljuškaste noge i kad je stavila ruke na

kukove, znala sam da se nema svrhe raspravljati. »Što dapripremim?«

»Posteljinu i sandale«, rekla sam brzo.

»A za prinčeve?«

Poljubila sam oba sina u njihove meke obraze. Bili supametne bebe, uvijek su sve htjeli dodirnuti, zgrabiti i istražiti.»Sve što im zaista treba jesu jedan drugome«, rekla sam joj. Ufarmutiju su prestali dojiti i sad su pili mlijeko iz glinenih boca ijeli piletinu iz moje zdjele kad bi bila dovoljno sitno nasjeckana.Zajedno su jeli, zajedno se igrali, a sad će zajedno otići u svojuprvu bitku, gledajući je s brda. Polegla sam sinove natrag naplahtu i osjetila sam uzbuđenje znajući da će ih bogovi do epifijaprepoznati. To je bila mala stvar i imena im još neće odzvanjatiu Amonovim ušima, ali bio je početak.

Tog su jutra u dvorani za prijeme zabranjeni podnositeljimolbi. Generali i veziri za dvanaest ulaštenih stolova raspravl-jali su o strategiji koju će Egipat primijeniti za ponovno osva-janje Kadeša. Sjedila sam slušajući Ašu i njegovog oca koji suopisivali hetitsku vojsku.

»Imaju saveznike iz osamnaest kraljevstava«, upozorio jeAnhuri. »Gotovo dvije tisuće dvokolica i trideset tisuća vojnika.Imaju ljude iz Aleppa, Ugarita, Dardanija, Keškeša, Arzawe,Šasua…«

»Iz Aradusa, Mesea, Pedesa i mnogih drugih zemalja«, za-vršio je Aša. »Nema nikakve sumnje da će nam trebati svihdvadeset tisuća vojnika.«

»Onda ćemo podijeliti vojsku na pet divizija«, odlučio jeRamzes. Probdjeli smo mnoge noći proučavajući karte, pre-vodeći poruke na klinopisu koje su špijuni presreli od hetitskevojske u maršu. »Imat ćemo Amonovu diviziju koju ću predvod-iti ja. Raovu diviziju na čelu s Kofuom. General Anhuri preuzetće Ptahovu diviziju i imenovati generala za Setovu diviziju.

332/393

Svaka će divizija marširati s jednim danom razmaka tako da,ako hetitski špijuni vide Amonovu diviziju, mislit će da nas jesamo pet tisuća. Aša će voditi posljednju, manju vojsku koja ćeići rijekom. Ako možemo okružiti Hetite i odrezati im opskrbu,napast će ih glad i predat će se u roku od mjesec dana.«

Veziri su se pogledavali i mrštili. »Razdijelit ćete vojsku,Vaša Visosti?« Paser je bio sumnjičav. »Koliko se sjećam, tonijedan faraon nije učinio.«

Muškarci oko stolova meškoljili su se u svojim sjedalima.Ovo je bio ili briljantan plan ili potpuna ludost.

»Mislim da bi moglo upaliti«, progovorio je general Kofu.

»Moglo upaliti ili hoće upaliti?« pitao je Paser.

»Hoće upaliti«, rekao je Ramzes uvjereno.

Rahotep je bio tih i krvavo je oko prilijepio za Ramzesovoprijestolje. Ali Paser je bio hrabriji. »Ako ima ikakve šanse daovo uspije, mora postojati izvrsna komunikacija izmeđudivizija.«

»Ja sam vrlo sumnjičav«, priznao je general Anhuri.

Ramzes nije očekivao neslaganje od Ašinog oca. »Reci mizašto.«

»Vodit ćete četiri divizije kroz cijeli Kanaan, zatim daljekroz šume Labwija. Marš će trajati mjesec dana. Ako se Hetitiokrenu i iznenade Amonovu diviziju, koliko se brzo može pos-lati glasnik do divizija Ra, Set ili Ptah? Ovo nikad nije biloučinjeno…«

»I upravo zato moramo probati«, rekao je Ramzesstrastveno. »Ekhnaton je izgubio Kadeš zajedno s dolinomEleutheros. Još otad ga faraoni pokušavaju povratiti i ne us-pijevaju. Kadeš pripada Egiptu! Koliko je dugo bio pod očevimnadzorom prije nego što su ga Hetiti opet prisvojili? Bez Dolinenikad nećemo vratiti svoju zemlju u Siriji. Ako dopustimo

333/393

Hetitima da zadrže Kadeš, držat će egipatski teritorij uz rijekuArnath zauvijek! Ekhnaton je dopustio da se carstvo raspadne,ali mi ćemo ga obnoviti. Mi ćemo ponovno osvajati. A da bismoto učinili, moramo poraziti Hetite. Nije ih dovoljno samo potis-nuti — moramo ih opkoliti, izgladnjeti i onda natjerati da sepotpuno predaju!«

Ramzesov je govor trgnuo generale. Shvatili su da bi, ako sene isproba nešto novo, nakon svake bitke s Hetitima moglaslijediti nova i tako bez kraja. Hetite je trebalo opkoliti i uništitijednom zasvagda.

Te sam večeri gledala Ramzesa pod slabim svjetlom uljanihlampi. Sjedio je na našem krevetu, osamnaestogodišnji faraonnajmoćnijeg kraljevstva na svijetu. Za mjesec dana pokazat ćehetitskom caru da Egipat nikad ne smije zamijeniti za gušče.

»Od vladavine Tutmozisa«, rekao je, »samo smo moj otac ija vodili vojske u bitku. A samo su malobrojni faraoni upovijesti poveli i svoje žene.«

»Bit ćemo dobro«, obećala sam.

»Ne brineš me ti nego Izet. Marš će biti dug, a ona nijestvorena za takve stvari.« Htjela sam ga pitati za što je mislio daIzet jest stvorena, ali nastavio je govoriti. »Mogao bih je poslatibrodom u Ašinoj galiji«, razmišljao je, »ali oni će biti daleko is-pred vojske, a to bi moglo biti opasnije.«

»Sama je odlučila da želi ići«, podsjetila sam ga. »Bit ćedobro.«

Ali vidjela sam da Ramzes nije bio uvjeren.

Idućeg se jutra dvor skupio na maloj litici izvan Avarisa.Veziri, žene, svećenice i plemići došli su vidjeti impresivan pri-zor na poljima ispod litice — dvadeset tisuća vojnika spremnihza borbu. Njihove kacige i sjekire blještale su na suncu i u

334/393

svakoj su se diviziji vijorile zastave Amona, Raa, Seta i Ptaha.Među tisućama vojnika bilo je Nubijaca, Asiraca, Šerdena iHabirua. Nosili su kožne oklope kako bi bili brzi i okretni dok suHetiti imali težak i glomazan oklop.

»Vidiš li kako su naše dvokolice brze?« Paser mi je pokazaoprema vozaču koji je jurio poplavnim ravnicama, a onda minim-alnim trzajem ruke zauzdao konje. »Hetitske su dvokolicemnogo teže od naših jer se u njima voze tri čovjeka.«

»Vozač, nosač štita i strijelac«, pogodila sam.

Paser je kimnuo. Suknja mu je šuškala na laganom vjetru, aoči su mu pod jutarnjim svjetlom izgledale umorno. »Budioprezna, Nefertari. Hetiti neće oklijevati ubiti ženu. Oni nisuEgipćani i možda te neće živu…« Nije završio rečenicu, a ondase odmakao kako bi me Woserit mogla zagrliti.

»Hrabrija si od mene.«

»Ili budalastija«, odvratila sam. »Ali obećala sam Ramzesuda ću ići s njim kud god pošao.«

Obje smo pogledale prema Henuttawy i Izet. Premda sustajale jedna do druge, kao da su bile odvojene širokomrijekom. Obje su šutjele, a žene s kojima je Izet živjela od djet-injstva nervozno su se meškoljile. Poznavale su jedino život uharemu, a sad će se Izet voziti u dvokolici između pustinjskihgradova dok vojska maršira. Nisu joj znale dati nikakav savjet, aIzetino je lice bilo bijelo poput krede. Bila je odjevena u sasvimprozirnu haljinu.

Woserit je odmahivala glavom. »Neće preživjeti. Htjet će daje nose u nosiljci s djecom cijelim putem do Kadeša.«

Ramzes se pojavio sa zlatnim pektoralom i dvorjanima kojisu brbljali oko njega. Ranojutarnje sunce odražavalo se o njegovgrudobran: oko brončanog oklopa nosio je plavu lentu, a urej na

335/393

njegovoj khepresh ratnoj kruni pokazivao je neprijateljimaočnjake.

»Isti si Montu«, rekla sam mu, muški bog rata.

»A ti si kao Sekhmet«, odgovorio je.

Izet je došla iza njega. Nosila je široki pojas s umecima kojije bio toliko težak da ju je pritiskao prema dolje dok je hodala.Izbliza sam mogla vidjeti da su joj nokti kanirani. Bila jesavršeno lijepa, poput svježe obojene lutke iz dvorske radionice.»Marširat ćemo kroz pustinju«, uzviknuo je Ramzes, »a ne ićina zabavu!« Pogledao je moju lanenu suknju i jednostavnesandale i zastao. »Jednostavno si previše lijepa za bojno polje,Izet. Možda bi trebala…«

Ali nije ga slušala. »Idem s tobom«, rekla je. »Želim biti uztebe. Ne bojim se bitke.«

Međutim, čak su i dvorjani iz palače, koji su htjeli vjerovatisvemu što Izet kaže, znali da to nije istina. Jedna od žena, pis-arova kći, ljubazno je predložila: »Mogla bi ostati s veziromPaserom u dvorani za prijeme, Izet. Faraon uvijek treba nekogda pazi na njegovo kraljevstvo.«

»Faraon treba nekog da pazi na njega u ratu!« ispalila je, aonda je okrenula pogled prema meni. »A ako to znači da trebamizgledati poput muškarca, i hoću.«

»Onda se idi presvući«, rekao je Ramzes i primijetila samblagu nestrpljivost u njegovu glasu. »Kad se vratiš, možeš dobitinosiljku. Štitit će te od sunca i prašine.«

Marš je bio dug baš kao što je general Anhuri i predvidio i Izetse mjesec dana vozila u svojoj natkrivenoj nosiljci koju je nosiloosam muškaraca. Nije se nijednom usudila požaliti na nesnosnuvrućinu ili nedostatak mjesta za kupanje. Kad bi Ramezu

336/393

zaplakao, čuli smo je kako viče na njega da zašuti i da će ga, akone bude dobar, ostaviti uz rub ceste.

Jadničak će je zamrziti, mislila sam. Trebala bi mudopustiti da se vozi s Amunherom i Prehirom. Pogledala samprema drugoj nosiljki i prema zadovoljnoj ciki iza platna pret-postavljala sam da moji sinovi ovo iskustvo doživljavaju kao ve-liku pustolovinu. Menit se vozila s njima i vidjela sam joj sjenukako se miče naprijed-natrag pazeći na njih. Premda je u pa-lankinu bilo mjesta i za mene, upravljala sam svojomdvokolicom uz Ašu i Ramzesa. A noću, kad bi vojska na pogod-nom mjestu podigla logor, Ramzes bi se ušuljao u moj šator islušali bismo Menitine priče o bogovima u šatoru pokraj našeg.Nekad bismo čuli Amunhera i Prehira kako su odmah zaspali.Ali većinom su spavali preko dana i noću im se nije spavalo.Onda bi ih Ramzes pozvao k nama i gmizali bi među jastucima izabavljali se dok bismo mi prevodili poruke koje su špijunipresreli.

»Car Muvatali ne zna ništa o ovom maršu«, rekla samuvjereno. Prošli smo kroz Kanaan i spustili se u dolinu Bekaa.Brzo smo se približavali Kadešu s juga i držala sam najnovijisvitak. »Šalje poslanice kući da žene moraju biti ondje idočekati ga i da se za epifi treba pripremiti pobjedničko slavlje.Nema pojma da dolazimo. Premda nisam sigurna u vezisovim.« Pokazala sam na redak starog klinopisa. Bio je napisanhetitskim koji su znali samo svećenici. Pokušavala sam se sjetitišto sam naučila od Pasera. »Nešto u vezi sa šumama Lawbija.«Oklijevala sam. »Nešto o… šumarima možda?«

»Izvidnici!« viknuo je Ramzes, uplašivši Amunhera i Pre-hira. Djeca su zadržala dah da vide viče li otac na njih, ali kadnije pogledao u njihovu smjeru, nastavili su se igrati. »Bit ćeizvidnika u šumama Lawbija!« uzviknuo je.

337/393

Nastavila sam proučavati svitak. »Da«, brzo sam kimnula.»Sigurno je to.« Premda neke od riječi nisam nikad prije vid-jela, Lawbi i šumari bile su dovoljno jasne.

»Sutra ćemo proći kroz Lawbi«, rekao je Ramzes. »A tećemo hetitske izvidnike koje su ostavili iza sebe okružiti.«Nasmiješio mi se. »Vratit ćemo Kadeš prije nego što Muvatalistigne sjesti na svojoj gozbi!«

Idućeg je jutra okupljeno svih pet divizija vojske — četiripješačke i jedna na moru. Dvadeset tisuća muškaraca slušalo jezapovijedi dok se sunce dizalo iznad brežuljaka, pozlaćujući imkacige i reflektirajući se o mačeve. Seti je skupio deset tisućakožnih štitnika, napeto zategnutih preko jakih drvenih okvirakoji bi mogli odbiti čak i najjači vršak strijele i sad, nakonmjesec dana marširanja, štitnici će konačno biti upotrijebljeni.

»Divizije Amona i Raa podignut će logor preko rijekeArnath na najvišoj točki«, Ramzes je davao upute generalima.»Set i Ptah ostat će u podnožju planine. Presreli smo porukukoja kaže da će u Lawbiju biti hetitskih špijuna. Kad večerasdođemo do šuma, želim da budu uhvaćeni!«

Dok su divizije marširale, osjetilo se nervozno uzbuđenje.Približavali smo se Kadešu i kad je kamp prošao kroz cedrovešume Lawbija, ta se nervoza samo pojačala. Ali nismo vidjeliHetite, nije im bilo ni traga ni glasa nigdje u visokoj šumiravnog vrha i kad su Amonova i Raova divizija podigle logor nabrdu iznad Kadeša, čuo se šokirani žamor kad su vojnicipogledali prema dolje. Utvrđeni grad Kadeš doimao se potpunotihim i činilo se da je hetitska vojska nestala. Ramzes je stajaona planini dok se večernja hladnoća spuštala na Kadeš, a egipat-ski su generali zapanjeno zurili.

»Možda su se povukli«, rekao je Kofu.

338/393

»Vojska od deset tisuća vojnika ne osvaja najvažniji gradsjevera da bi ga mjesec dana kasnije napustila. Možda se kriju ugradu«, rekao je Anhuri.

»Kako god bilo, moramo poslati izvidnika«, rekao je Kofu.»Ako su Hetiti već napustili grad, onda će do njih doći vijest onama i vratit će se punom snagom. U to možemo biti sigurni.«

Četiri divizije egipatske vojske čekale su vijesti okupljeneoko tisuća logorskih vatri koje su bljeskale po obronku brda ipunile zrak mirisom zapaljenog drva. Neki su igrali senet i bac-ali kockice. Ali kad je sunce zašlo, među vojnicima se osjetilonapeto iščekivanje; tišina grada ispod njih uznemiravala ih jeviše od bilo kakve hetitske vojske. Kod naše je vatre Izet prvarazbila nelagodnu tišinu.

»Gdje bi mogli biti?« razdraženo je pitala. »Marširali smomjesec dana! A sad kad smo došli uopće nema rata!«

Anhuri se oprezno nasmijao. »Dobit ćete taj rat. Za jedan iliza deset dana, Hetiti će se vratiti.«

Kapuljača na Izetinu ogrtaču pala joj je na ramena i otkrilaširoke oči. »S koliko vojnika?«

Anhuri je pogledao iza sebe. Čulo se neko komešanje u lo-goru, ali joj je brzo odgovorio. »Koliko smo i mi poveli iz Egipta.Možda i više.« Ustao je kad je do njega dotrčao dječak odjeven ušarenu suknju glasnika. Odmah smo svi skočili na noge.

»Koje su vijesti?«

Dječak je zastao da bi došao do zraka. »Ništa!« povikao je.»Nema novosti u gradu! Hetiti su otišli prije dva dana. Imajusvog namjesnika koji zapovijeda gradom, ali vojska je otišla!«

Ramzes je pogledao svoje generale i svi su imali sumnjičaviizraz na licu. »Mogla bi biti zamka.«

339/393

Ali dječak je bio siguran. »Nije zamka, Vaša Visosti. Prošaosam gradom. Među njima nema kovrčave brade ni prugastesuknje. Jedino u namjesnikovoj kući…«

»Prije dva dana?« izazvao je Anhuri. Ašin je otac bionepovjerljiv. »To je prevelika slučajnost«, rekao je i htjela samse složiti s njim. Ali drugi su generali smatrali da je možda carbio toliko siguran u svoje osvajanje da nije osjećao potrebu os-tati u Kadešu.

»Moguće je da su čekali mjesec dana da vide hoće lirijekom iz Egipta doći kakva vojska i kad se to nije dogodilo,otišli su«, predložio je Kofu.

»Čekat ćemo«, odlučio je Ramzes. »Ako do sutra navečerne bude traga njihovoj vojsci, preuzet ćemo grad.«

Generali su se vratili svojim vatrama, a mladi je izvidnik zasvoj trud dobio dva zlatna debena. Ali u mom šatoru Ramzesnije mogao spavati. Ljubila sam ga u ramena, zatim po prsima,ali vidjela sam da nije raspoložen da ga razodjenem.

»Ako su Hetiti doista otišli«, rekao je, »sutra navečermožemo zauzeti Kadeš prije nego što se njihova vojska stignevratiti. Možemo zatvoriti vrata i iznutra braniti grad. Ti ćeš os-tati na ovom brdu s opskrbom. Rekao sam nadzorniku čuvara,Ibenreu, da samo ti smiješ premjestiti ovaj logor. Ako se ovombrdu približi neka divizija koja nema zastavu Amona, Raa,Ptaha ili Seta, želim da pobjegnete prema obali, prema graduDamasku.«

Stavila sam prste na donju usnu i Ramzes ih je nježnomaknuo.

»Nemaš se čega bojati. Bogovi gledaju i pobijedit ćemo.«

Ispred moga šatora začulo se šaputanje. Na mjesečini se vidjelokretanje tamne sjene i Ramzes je ustao s rukom na maču.

340/393

»Vaša Visosti!«

»To je general Anhuri«, rekla sam. Osjetila sam sebičnozadovoljstvo što je došao tražiti Ramzesa kod mene. Ramzes jepožurio prema izlazu i povukao platno. Pokraj njegovih čuvarastajao je general s Kofuom i dvojicom zavezanih zarobljenika.

»Dva hetitska vojnika, Vaša Visosti«, rekao je Anhuri.»Našli smo ih skrivene u brdima ispod logora.«

Brzo sam se odjenula i pridružila se Ramzesu ispred šatora.Špijuni su bili vezani konopcem, a viši muškarac na obrazu jeimao veliku posjekotinu. Obojica su nosili duge hetitske suknje,a kosa im je bila pletenicama odmaknuta od lica.

»Što su vam rekli?« pitao je Ramzes.

»Slabo govore egipatski«, odgovorio je Kofu. »Ali ovaj višikaže da su prebjegli iz vojske.«

»Kako se zovete?«

»Kažu da se zovu Anittas i Tešub.« Anhuri je podigaoobrve. »Tko zna jesu li im to prava imena.«

Ramzes je zurio u lica zarobljenika, a čak mu je i onaj višibio tek do prsa. »Zašto ste ostavili cara Muvatalija?«

Obojica su se tresla od straha, a onda je odgovorio deblji odnjih dvojice, Tešub. »Slabo govorimo egipatski.«

»Onda iskoristite to malo egipatskog što znate«, zaurlao jeRamzes, »i sve mi objasnite ili ćete objašnjavati Ozirisu!«

Tešub je pogledao u mom smjeru i pogled mu je zastao namojim golim grudima. »Napustili smo vojsku cara Muvatalija«,brzo je rekao. »Nismo se htjeli boriti za takvu kukavicu.«

Anhuri je debljeg muškarca podbo vrhom mača. »Kako tomisliš kukavicu?«

341/393

»Kralj Muvatali je pobjegao!« rekao je Tešub. »Čuo je daveliki faraon Ramzes dolazi s vojskom koja prekriva cijeliobzor!«

Ramzes je pogledao u mene, a onda u svoje generale. Licemmu se raširio veliki osmijeh i približio se dezerterima.»Muvatali je čuo da dolazim i pobjegao? U kojem smjeru?«pitao je sa zanimanjem.

Tešub je pokazao prema sjeveru.

»U Aleppo?« pitao je Kofu.

»Da.« Tešub je brzo kimnuo. »Dovesti još vojnika.«

Ramzesu su zasjale oči. »Sutra ćemo zauzeti Kadeš!« obja-vio je. »Ja ću povesti Amonovu vojsku u grad prije nego štoMuvatali dovede nove vojnike. Naredite ljudima da ustanu. Zadanas je gotovo sa spavanjem.«

»A druge divizije?« pitao je Kofu.

»Slijedit će nas čim svane.«

Čak i prije nego što je zora razvedrila nebo, Amonova se di-vizija okupila na brdu. Do jutra će doći do ulaza u Kadeš i pitalasam se kad će se hetitska vojska vratiti. U privatnosti mog šat-ora, Ramzes mi je ovio ruke oko struka. Koža mu je bilabrončana od neumoljivog ljetnog sunca, a mišići napeti od god-ina treniranja. Osjetila sam kako se zaštitnički stišću oko mene ipoželjela sam da nikad ne popuste. Ali još se morao oprostiti sIzet i Menit koja je oblačila naše sinove.

»Brzo ćemo uhvatiti namjesnika«, rekao je gorljivo. »Kadse Muvatali vrati, vidjet će da mu je Kadeš opet otet. A onda ćese pojaviti Aša i peta divizija! To će ga dokrajčiti.«

»A što će ga spriječiti da zauzme ovo brdo?«

»Muvatali je pobjegao na sjever, Nefer! Najprije će moratinas proći. Ovdje si dobro zaštićena.«

342/393

Gledali smo odlazak Amonovih vojnika i do popodneva su svinestali i sve što smo mogli vidjeti bila je marširajuća kolona udaljini. Menit je čvrsto držala Prehira i brisala mu suze dok jeon pokazivao prema obzoru. Ali Amunher se meškoljio u momnaručju, živahnije od brata, i nije pustio nijednu suzu.

»Puzao bi za faraonom da može«, primijetila je Menit.

»Bit će mali ratnik. Je li tako, Amunhere?«

»Bit će faraon«, rekla je Menit odlučno. »Čim prođe ovagodina.«

»Rahotep će se prije odreći svog leopardova ogrtača i hod-ati gol nego okruniti Amunhera.«

»Onda se nadam da mu je draga hladnoća«, otresla seMenit.

Obje smo pogledale prema šatoru u kojem su naoružani vo-jnici čuvali hetitske dezertere. Čak i s ruba brda, čula sam kakose dvojica muškaraca u šatoru prepiru. Jedan mi je čuvarviknuo: »Buncaju, princezo. Od zarobljeništva su sasvimpoludjeli.«

Slušala sam prepirku, a onda sam brzo predala AmunheraMenit i približila se šatoru. Jedan od vojnika je zaustio neštoreći; snažno sam odmahnula glavom i pokazala mu da šuti. Kadsam čula dovoljno, odmakla sam se. »Govore šasu jezikom. Iraspravljaju o tome što će Egipat učiniti špijunima!«

U šatoru je nastupila tišina. Čuvari su me užasnuto gledalidok sam vikala da netko dovede generala Anhurija. Povikšpijuni odzvanjao je brdom pa je čak i Izet izašla iz šatora u ko-jem je cijeli dan grdila Ramezua.

Kad je general Anhuri dotrčao, ruka mu je već bila na drškumača.

»Oni su špijuni!« rekla sam. »Ovi muškarci nisu hetitskidezerteri! Govorili su šasu!« Glas mi se pojačavao zajedno s

343/393

mojim očajem. »Raspravljali su što će im se dogoditi kadRamzes otkrije hetitsku vojsku koja se skriva iza brežuljakaKadeša!«

General Anhuri ušao je u šator. Zadrhtala sam kad samčula kako tuče zarobljenike. Vojnici koji su stajali u blizini čulisu što sam rekla i već se počela širiti vijest da faraon maršira uklopku. Raova je divizija već mobilizirana, a vojnici iz drugih di-vizija uzeli su svoja koplja, sjekire i štitove. Kad je Anhuri izašaoiz šatora zarobljenika, suknja mu je bila zalivena svježom krvlju.»Kreću tri divizije!« vikao je. »Princeza Nefertari zadužena je zazalihe i tristo čuvara koji će ostati ovdje.«

Menit i ja gledale smo s vrha brda kako tri divizije nestaju udolini. Tek će ujutro doći do Kadeša i premda su stotine čuvaračuvale stražu, te noći nisam htjela spavati. »Želim čekati ovdje ividjeti«, rekla sam Menit.

»Vidjeti što?« zavapila je drhteći u ogrtaču.

»Želim vidjeti Amonovu zastavicu kako pobjedonosno vi-jori s gradskih zidina«, rekla sam tvrdoglavo.

Ali čak je i pod pozlaćenom mjesečinom bilo teško razabratišto se događa ispod nas. Iza zidina Kadeša gorjele su logorskevatre i premda sam znala da tri divizije napreduju premaRamzesu, otamo su se vidjele samo njihove baklje. Slušala samnoćno glasanje zrikavaca i povremeno bih ugledala sitne život-inje kako jure kroz grmlje, ali tek kad je svanulo, jasno sam vid-jela što se događa. A onda sam šokirano pokrila usta.

Kad mi se Menit pridružila na rubu brda, pratila je mojpogled u daljinu i sama je vidjela ono što sam ja gledala od zore.Premda je Amonova divizija zauzela Kadeš, teške gradske zidinesu probijene. Vidjela je kako se divizija hetitskih truba krećeprema nama, udaljena samo jedan dan marša, i počela je pan-ičariti. »Dolaze! Dolazi hetitska vojska!«

344/393

Njezin je prodorni krik dozvao žene iz šatora i kad je Izetvidjela kako su Hetiti blizu, počela je histerično vikati.»Moramo otići! Moramo odmah otići prije nego što nas sust-ignu i sve nas ubiju!«

Ali ja sam znala da će Ramzes uzvratiti. U pomoć su mudošle četiri divizije i Aša će sigurno svakog trena doći rijekom spetom divizijom te suzbiti vojnike koji su krenuli prema nama.Ako sad pobjegnemo…

Dječak odjeven u suknju glasnika popeo se uz brdo prijeHetita. Ibenre je saslušao njegove novosti.

»Što je bilo?« odmah sam pitala.

Ibenre je bio ozbiljan. »Raova divizija upala je u klopku.Ubijeno je najmanje dvije tisuće vojnika.«

»Moramo poći!« preklinjala je Izet. »Moramo poći prije ne-go nas sve ubiju!« Okrenula se da bi potrčala prema svomšatoru, ali Ibenre je ispružio ruku i zaustavio je.

»Ako odeš sama, uhvatit će te. Poći ćemo kad princeza Ne-fertari kaže da idemo.«

»Ali pogledajte!« Izet je divlje pokazivala premaravnicama.

»Ti su ljudi udaljeni cijeli jedan dan«, rekla sam joj. »Jed-nom kad krenemo prema Damasku, ne možemo se više vratiti.To je put od dva dana.« Vidjela sam da je Izet problijedjela imirno sam dodala: »Aša bi mogao doći. Imamo još vremena.«

Čekali smo dok se sunce nije popelo više na nebu nadajućise da ćemo ugledati Ramzesov pobjednički barjak kako se vijoriuz Amonovu zastavu. Ali kako se hetitska divizija približavala,Izet je počela jurcati brdom, a onda je naposljetku vrisnula:»Izgubit će! Zar ne vidiš? Prevarila su ga dvojica Šasua. Umrijetće, a sad ćemo svi umrijeti s njim! Zaboravi Ašu! Molim te.«

Pogledala sam u Ibenrea. »Imamo li još vremena?«

345/393

»Do podneva.«

Izet je preklinjala očima jer, čak i ako Aša stigne, to višeneće biti na vrijeme da zaustavi dolazak hetitske divizije do nas.»Onda trebamo krenuti«, rekla sam mu. »Čekali smo kolikosmo mogli.«

Izet je sklopila oči od olakšanja, a Ibenre je kratko kimnuo.»Odlazimo!« viknuo je i u kaosu od naoružanih čuvara, žena ikonja, pobjegli smo niz brdo prema egipatskom graduDamasku.

346/393

DVADESET ŠESTO POGLAVLJE

Teški pokrivač boga Ptaha - DamaskNamjesnik Damaska dobio je upute da me smjesti u svoju na-jveću odaju, a koliko se Izet strašno uplašila da će biti ubijena,potvrdila je i činjenica da se nije ni najmanje požalila na to.Umjesto toga je dva dana lutala hodnicima, lomila ruke i ispit-ivala svoje čuvare što bi joj se moglo dogoditi ako Ramzes umre.Trećeg sam dana sjela pokraj nje u velikoj dvorani i premda jeodskočila od mene kao što štakor pobjegne od jastreba, stavilasam ruku na njezinu i nježno rekla: «Izet, čak i ako Hetiti dođu,što misliš, koju će ženu poštedjeti? Pogledaj uokolo. Tko je ovd-je ljepši od tebe?« Bojažljivim je pogledom preletjela po prost-oriji i ja sam povukla ruku. »Ali Ramzes neće umrijeti«, reklasam odlučno. »Hetiti ga neće poraziti.«

»Kako možeš biti tako sigurna?« Svjetlo u velikoj dvoraniosvjetljavalo joj je lice i premda su joj oči bile crvene i umorne,nisam lagala. I dalje je bila najljepša žena u Damasku.

»Zato što bogovi paze na njega«, rekla sam. »Amon, Ra,Oziris, Sekhmet.«

Pretvarala sam se kao da nimalo ne sumnjam u našu pob-jedu i ponašala sam se kao da znam da je samo pitanje trenutka.Ipak, svaki dan bez novosti bio je nepodnošljiv. Noću bi se napalaču spustila nesnosna vrućina i zamišljala sam je poputteškog pokrivača boga Ptaha koji je omotao cijeli grad svojimzagrljajem poput mumificiranog Sekhmetina muža. Bilo jenemoguće spavati, nemoguće jesti, gotovo nemoguće disati neznajući što se događa s Ramzesom pod zidinama Kadeša.

Pet smo dana čekali mrvice vijesti poput gladnih mačaka, anestrpljivi Ibenre dočekivao je svakog jahača koji bi se približiogradu. Naposljetku je stigao glasnik s izvještajem s fronte inamjesnik je odmah poslao obavijest u moju sobu.

»Gospo!« uzviknula je Menit. »Glasnik!«

Nije me bilo briga što je za ženu nepristojno trčati ili to štonisam stavila svoju nubijsku periku. Ramzes je odveo dvadesettisuća ljudi ravno u klopku. Ako su bili poraženi, to ne bi značilosamo gubitak Kadeša nego i gubitak Egipta. Riskirao je sve, sveje stavio na kocku za ovu bitku.

Ušla sam u dvoranu za prijeme i namjesnik me primio zaruku i odveo me do jednog od četiri prijestolja na podiju odkojih su tri uvijek bila prazna za faraona i njegove dvije najvažn-ije supruge. Sjela sam do Izet, ali svojim hrabrim licima nismonikoga uspjele prevariti.

Dječak nas je obje pogledao. »Objavljeno je primirje!«uzviknuo je. »Primirje između Hatija i Egipta!«

Pogledala sam u Ibenrea koji je stajao na dnu stuba.

»Primirje?« pitao je on. »Što to govoriš?«

»Hetiti su se povukli u brda«, odgovorio je dječak. »Ifaraonova vojska pobjednički maršira prema Damasku.«

Izet je utonula u stolac. »Pobijedili smo«, prošaptala je.»Egipat je spašen.«

»Egipat možda nije izgubljen«, rekla sam, »ali faraon nijepobijedio. Primirje nije pobjeda«, dovršila sam. Pomislila samna Ramzesovu naivnost jer je povjerovao dvojici hetitskihšpijuna. Riskirao je sve jer je otac to tražio od njega i poveodvadeset tisuća vojnika sjeverno do Kadeša gdje je očekivaolaganu pobjedu nad hetitskim carem. A kad su se špijuni skrili užbunju, bio je i više nego spreman povjerovati da je veteran bro-jnih ratova ustrašeno pobjegao od njega. »Tko će zadržatiKadeš?« pitala sam.

»Hetiti, gospo. Ali generali kažu da je moglo biti mnogogore. Kažu da je faraon spašen zbog vas.«

348/393

Namjesnik Damaska i svi njegovi dvorjani okrenuli su seprema meni. »Nisam ništa učinila«, bila sam skromna.

»Ali jeste, princezo. Tri divizije koje ste vi poslali nakonAmonove dale su faraonu dovoljno vremena za pripremuprotunapada.«

»Već su se pripremale za marširanje…«

Dječak je odmahnuo glavom kao da to nije bilo važno.»Zovu vas Ratna kraljica, gospo. Čak vam i Hetiti znaju ime!«

Dvor je pratio dječaka do Prozora pojavljivanja odakle senamjesnik obraćao narodu. A izvan gradskih zidina čuo se ratnipoklič »RAMZES«. Nakon toga je slijedio prepoznatljivi drugiuzvik »RATNA KRALJICA«.

»Koliko ih je?« šapnula sam.

»Dvanaest tisuća«, otkrio je dječak.

Okrenula sam se. »Ubijena je trećina vojske?«

Dječak je pognuo pogled. »Tako je, gospo. Ali pogledajteih!«

Bio je premlad da bi shvatio što je to značilo. Vojska sepribližila vratima palače i oružje je bljeskalo poput ulaštenogsrebra na suncu. Izet i ja zajedno smo se priljubile uz prozor.Osjetila sam miris lavandina ulja na njezinoj koži, a vjetar jenosio miris jasmina iz njezine kose. »Tu je«, rekla sam joj.»Vratio se.«

Kad se Ramzes pojavio u dvorištu, trijumfalno je podigaoželjezni mač prema nama. Njegov kožni oklop bio je umrljan kr-vlju i skinuo je nemes krunu pa mu je kosa slobodno vijorila.Popeo se na Prozor pojavljivanja i premda je Izet zastala, čuvarisu se razdvojili za mene i potrčala sam mu u zagrljaj.

»Nefertari!« uzviknuo je. »Oh, Nefertari.«

349/393

Izet je pozdravio čvrstim zagrljajem i plakala mu je narukama kao što je plakala otkad smo otišli iz Avarisa.

»Kako si preživio?« prošaptala sam. Pretraživala sam mutijelo da vidim ima li kakve ozljede.

»Samo Amonovom milošću«, priznao je, ali kad se okrenuoda bi pozdravio narod Damaska, trijumfalno je podigao ruku iobjavio: »Vratili smo se!«

Dvorištem se prolomio veličanstveni poklik odjekujućidalje od otvorenih vrata na gradske ulice. Zatim je Ramzes nar-odu obećao mir. Obećao im je trgovinu bogatim Egejskim mor-em preko neprijateljskih teritorija Hetita i zakleo se da će Egip-at izdržati, premda je Kadeš izgubljen.

»Naučili smo cara važnu lekciju«, objavio je Aša i glas muje dopirao do tisuća ljudi. »Hetiti nikad više neće žuriti napastikraljevstvo faraona hrabrog poput Ramzesa Velikog.«

I dok je grad slavio, Ramzes me našao u mojoj odaji.

»Pričaj mi što se dogodilo«, rekla sam. »Reci mi kako Egip-at može biti pobjednik kad je objavljeno primirje i zauvijek smoizgubili Kadeš.«

Ramzes je sjeo na rub kreveta i stavio glavu u ruke. »Pob-jednici smo zato što moji vojnici nisu zaklani. Pobjednici smozato što, premda sam izgubio Kadeš, nisam izgubio Egipat.« Očisu mu se napunile suzama. »I nisam izgubio tebe.« Privio me ksebi. »Nefertari«, šaptao je. »Nefertari, moj te ponos zamaloubio. Ubio je više od šest tisuća ljudi. Dobrih vojnika koji su mivjerovali kao svom vođi.«

»Nisi mogao znati da su špijuni«, rekla sam, ali imao jepravo. Njegov je ponos ubio šest tisuća ljudi. Kad se vratimo uAvaris, njihove će majke čekati na vratima kako bi dočekalesinove, gledajući u lice svakog vojnika dok ne prođe cijelavojska i dok ne shvate da se njihova djeca neće vratiti. Njegov je

350/393

ponos kriv za to. Njegova brzopletost. Njegovo vjerovanje da ćeSekhmet prevagnuti nad razumom ako su bogovi s njim. Trebaoje pričekati ostatak vojske i onda zauzeti Kadeš. Ali kako da muto kažem? Pogledala sam Ramzesa u njegovoj kratkoj bijelojsuknji i zlatnom pektoralu, i čak je s nemes krunom izgledaopoput preplašenog djeteta, onoga koje je u hramu preklinjaloAmona za Pilin život. Ponovila sam: »Nisi mogao znati.«

»Što bi se dogodilo da ti nisi razumjela šasu? Što bi se do-godilo da nam Ne’arini nisu došli u pomoć nakon što je većubijeno šest tisuća Egipćana?«

Ne’arin je značilo mladi muškarci, ali ja nisam razumjela.»Tko su Ne’arini?«

Ramzes je zurio u mene. »Habiru plaćenici.«

Udahnula sam. »Ahmozis?«

»Tko ih je drugi mogao poslati? Pojavili su se niotkuda s di-vizijom Ptaha. Borili su se kao da ih je obuzeo Montu. Ali kakoje Ahmozis mogao znati?«

»Vjerojatno su se Habiru bili spremni boriti da bi Egipatdobio ono što želi kako bi onda bilo prilike da i oni dobiju štožele«, rekla sam mu.

Ramzes je bio tih, vjerojatno razmišljajući o narodu Habiruu Kanaanu. »Pobunit će se«, rekao je uvjereno. »Ako se nasele uKanaanu. Njihova vojska Ne’arina bila je dobro uvježbana.«

»Ali došli su se boriti za tebe.«

»Zato što pod Hetitima ne bi imali nikakve šanse postatislobodni. Pomažući meni, pomažu samima sebi. Ako ih ne os-lobodim, Ne’arini će se pobuniti. Mogao bih ugušiti pobunu.Nema ih tako mnogo…«

»Ali pomogli su spasiti tvoju vojsku.«

Ramzes je kimnuo. »Vidio sam više krvi pod zidinamaKadeša«, priznao je, »nego moj otac u cijelom životu. Zakleo

351/393

sam se da ću im donijeti pobjedu, ali nisam to trebao obećati.Mnogo toga nisam trebao obećati. Mislio sam da mogu potaćibogove da me slušaju. Mislio sam da će pobjeda u Kadešu is-pisati moje ime u njihovim dvoranama. Ali stara se svećenicaprevarila. Bogovi su već slušali«, nastavio je. »Oduvijek suslušali.«

Ili ne bi bilo Ne’arina, pomislila sam.

352/393

DVADESET SEDMO POGLAVLJE

Nijednom se Hetitu ne može vjerovati- AVARIS

Kad smo se vratili u Avaris i kad je udova kraljica vidjela da jeRamzes živ i zdrav, zagrlila je sina svojim golemim rukama i čakje primila Amunhera u naručje čudeći se koliko su on i njegovbrat narasli.

»U dva su mjeseca postali sasvim druga djeca!« uzviknulaje i pitala sam se je li njezino novopronađeno zanimanje za un-uke posljedica ljudi koji su na ulicama uzvikivali »Ratnakraljica«. »Pričaj mi o bitki«, molila je, »i kako si pomogla slo-miti Hetite!«

Ispričala sam joj priču i te je večeri u velikoj dvorani organ-izirano slavlje kakvo u Setijevo doba nije nikad viđeno.Plesačice s narukvicama oko ruku lepršale su iz jedne prostorijeu drugu, smijući se i pjevajući s razdraganim muškarcima. Ašaje predsjedao skupinom plemkinja prepričavajući im kako jestigao taman na vrijeme kad su Hetiti srušili vrata Kadeša.Primijetila sam da se naginju prema njemu slušajući ga, nočinilo se da osobitu pozornost posvećuje jednoj crvenokosojženi u kojoj sam prepoznala svećenicu Aloli.

Gozba se nastavila sedam dana i kad god bi sunce zašlo, auljane se lampe zapalile, žene bi izašle iz sjena palače očijuobrubljenih kajalom i obraza zarumenjenih okerom. Svaku samse večer čudila jelima koja su spremali kuhari Pi-Ramzesa.Posluživali su uobičajene masline i datulje, ali u velikim jezdjelama bila guska s medenim lotosom obilno premazanavinom od nara. Ujutro me budio miris mesa koje se polakopeklo i pete je večeri u velikoj dvorani Ramzes u šali rekao:»Mislim da su se Amunher i Prehir udvostručili otkad smo sevratili u Avaris.«

Dvorjani oko našeg stola nasmijali su se zvonkim glasovimai Izet je oduševljeno dodala: »Ramezu je narastao toliki darukom može obujmiti koplje. Lovit će vodenkonje i prije negomu budu dvije godine.« Nasmiješila se Ramzesu, ali Paser jepristupio podiju noseći svitak i odvukao je Ramzesovupozornost.

»Stigla je poruka iz Kadeša«, objavio je Paser.

Henuttawy je uzdahnula. »Je li s tobom uvijek samoposao?«

»Da. Kao što je s nekima uvijek zabava.«

Ramzes se namrštio na smijeh dvorjana i uzeo svitak. »Ovonije pečat cara Muvatalija.«

»Ne. To je pečat njegova sina, princa Urhija.«

Ramzes je pogledao oko sebe. Sve je bilo vedro i veselo.Žene u ukrašenim ovratnicima i lanenim tunikama smijale su ses mladim vojnicima koji su opisivali kako su Hetiti bježali od di-vizije Ptaha i Ne’arina. Žene nikad nisu pitale kako se to moženazivati pobjedom kad Egipat nije vratio Kadeš; vojnici su bitkudoživljavali kao upozorenje hetitskom kralju da mora Egipatshvaćati ozbiljno. Osvojili smo poštovanje cara Muvatalija. Alizašto nam je onda pisao njegov sin, a ne car osobno? »Ako suloše vijesti«, šapnuo je Ramzes Paseru, »ne želim ih pročitatiovdje. Dođi u Per Međat.« Pogledao je u mene i bilo je jasno dasam i ja pozvana.

U Setijevu Per Međatu bila sam samo jednom. Kad sam gaponovno vidjela, shvatila sam koliko je veći od knjižnice u Tebi.Po ulaštenim drvenim policama bili su poslagani svici, sve dovrha jarko obojene prostorije ispunjene crtežima Tota, boga pis-ara u obliku ibisa koji je izumio jezik. Njegova je šiljasta glavabila naslikana ili izrađena u reljefu na svakom zidu, a oko njegasu prikazani prizori iz njegove svete knjige. Naravno, Totovuknjigu zabranjeno je čitati jer je puna moćnih čarolija. Ali pitala

354/393

sam se postoji li ipak ta opasna knjiga negdje unutar velikeknjižnice faraona Setija.

Sjeli smo za najudaljeniji stol i kad je Ramzes razbio pečatna prinčevoj poruci, pitala sam ga: »Zašto nije Muvatali pisao?«

Ramzes je digao pogled s papirusa. »Zato što je carMuvatali mrtav.«

Dodao mi je svitak i Paser ga je čitao preko moga ramena.Oboje smo žmirkali pod svjetlošću svijeće. »Ne piše kako jeumro!«

»Ali princ Urhi pismom potvrđuje smrt«, odgovorio jePaser. »Kraljevstvima na jugu javlja za svoj uspon na vlast prijenego što njegov ujak stigne položiti pravo na prijestolje.«

»Muvatalijev brat«, rekao je tmurno Ramzes. »On je gener-al koji je dočekao Raovu diviziju u zasjedi. General Hatušili.«

A sad je Hatušili želio nećakovo prijestolje. Mladi je princpisao Ramzesu tražeći njegovu podršku. Zemlja Hati nikad prijenije tražila podršku Egipta. »A što je s primirjem?« pitala sambojažljivo.

Paser je bio uvjeren. »Princ Urhi htjet će mir. Imat ćedovoljno posla oko ujaka.«

»Princ Urhi mogao bi htjeti mir«, rekla sam, »ali akoHatušili preuzme vlast, kako znamo da neće ustati protivEgipta?«

»Zato što je već vidio rat s faraonom«, rekao je Paser, »inije mu se baš dopao. Da je postojala šansa da porazi Egipat,uvjerio bi svog brata da nastavi borbu.«

»I što će Egipat učiniti?« pitala sam. »Dva su kandidata zaprijestolje Hatija. Ako obećamo podršku Urhiju, a Hatušiliuzme krunu…«

355/393

»Čekat ćemo.« Ramzes je vratio svitak Paseru. »Čekati dokne bude siguran pobjednik, a onda ćemo njemu jamčiti svojupodršku.«

Pogledala sam u Pasera koji se doimao jednako impre-sioniranim jer je Ramzes izabrao najsigurniju opciju.

»Hoću li sastaviti poruku?« pitao je Paser.

Čulo se glasno škripanje vrata, a zatim zvuk nekoliko parinogu u sandalama koje hodaju po pločicama. Svi troje smo seokrenuli i na svjetlu se pojavila Henuttawy. Mogla sam namir-isati da je pila.

»Ramzese! Što radiš ovdje?«

»Imam posla«, oštro joj je odgovorio.

»S Nefertari?« Smijala se, a iza nje se pojavila Izet umrežastoj haljini od perli. »Svi te čekaju na gozbi. Dođi.« Hen-uttawy je ispružila svoju ruku ukrašenu narukvicama i na mojeiznenađenje, Ramzes ju je odbio primiti.

»U Kadešu su opet nevolje. Nije vrijeme za gozbu.«

U Per Međat je dotrčao glasnik, prepavši Izet. Mladić je is-pravio ramena i pokušao se doimati višim nego što jest.

»Koje su novosti?« pitao je Paser.

»Car Hatija«, odgovorio je mladić. »Ovdje je, Vaša Visosti,u dvorani za prijeme!«

Ustali smo od stola i slijedili glasnika kroz hodnike Pi-Ramzesa. Dvorjani su i dalje plesali u velikoj dvorani, pjevali ismijali se, i Ramzes se okrenuo prema slugi u prolazu i rekaomu: »Pošalji po nadzornika mojih dvokolica, generale i svakogvezira u palači.«

Glasnik je otvorio vrata dvorane i dok je hodnicima isprednje odzvanjao smijeh, u dvorani je vladala tišina. Blizu postoljaje stajala osamljena figura, od glave do pete pokrivena

356/393

ogrtačem, i vidjela sam da je Ramzes postao napet. Ali dječak jeprišao ogrnutoj figuri u tami. »Vaša Visosti?« rekao jenesigurno.

Muškarac se okrenuo, spustio kapuljaču i šokirala menjegova ljepota. Nije imao Paserovu uglatu vilicu i lijepe ja-godice, niti je imao Ramzesovu brončanu ljepotu sa safirnimočima i jarkocrvenom kosom. Imao je meku ljepotu i nisam gamogla zamisliti kao cara Hatija.

»Ja sam Urhi-Tešub«, rekao je ogrnuti muškarac nasavršenom egipatskom jeziku.

»I što radiš u Avarisu?« pitao je Ramzes. »Imaš li vojsku sasobom?«

»Da imam vojsku sa sobom«, odgovorio je ogorčeno princ,»upotrijebio bih je za obranu svoje krune. Zar niste dobili mojuporuku?«

Paser je podigao svitak. »Došla je večeras.«

»Onda je došla prekasno«, rekao je. »Moj je otac umro usnu i ujak je zauzeo prijestolje. Kraljevstvo koje mi je otac osta-vio, oteo je njegov brat. Došao sam u Egipat tražiti pomoćfaraona kojeg zovu Ramzes Hrabri. Čuo sam izvanredne stvari otebi. Da nigdje nema takvog vođe u bitki. Čuo sam za tvoju ok-rutnost, kako si odbio stotinu naših dvokolica dok su tvoje di-vizije bile rasturene i bježale oko tebe. Ako mi pomogneš vratitimoje prijestolje, ponudit ću ti gradove koje je tvoj prethodnikEkhnaton izgubio. Sve gradove koje je on izgubio. Zajednobismo bili nepobjedivi«, obećao je.

Pogledala sam u Ramzesa. Nije mi ispričao nijednu osobnupobjedu iz bitke, no ljudi su ga na ulicama slavili kao junaka.Hetitski je princ ispružio ruku. Pitala sam se hoće li je Ramzesprihvatiti.

357/393

»Neću o tome odlučiti odmah«, rekao je. Čula sam Paser-ovo olakšanje. »Moram okupiti svoje generale i vezire. Alimožeš ostati u Egiptu dok ne odlučim što ću učiniti.«

»A ako ujak bude zahtijevao moj povratak?«

»Pružit ćemo ti sigurno utočište.«

»Znat će da sam ovdje«, upozorio je princ Urhi. »Tražit ćeda me pošalješ natrag u Hati tako da me može dočekatiotvorenih ruku.« Zvučao je zajedljivo.

»Onda će se morati zadovoljiti primanjem tvojih pisama.«Ramzes se okrenuo Paseru. »Dajte princu najveću gostinjskuodaju u Pi-Ramzesu. Neka ga netko otprati na gozbu.«

»Ja ću ga povesti«, rekla je brzo Henuttawy. »Pokazat ćuhetitskom caru kako slave Egipćani.« Ispružila je ruku i kad juje Urhi prihvatio, tamne su mu oči zablistale.

Kad ga je odvela, Ramzes je zadovoljno primijetio: »Nakonovoga se neće ni htjeti vratiti u Hati.«

Pitala sam se bi li princ bio toliko ozaren da zna kakva jezapravo Henuttawy.

Smjestili smo se za najdulji stol u prostoriji i dok su pristiz-ali generali i veziri, Aša je pogledao u Izet. »Zar ne bi radije bilau velikoj dvorani, princezo?«

»Bi li Nefertari radije bila u velikoj dvorani?« izlanula jeona.

»Da«, rekla sam kratko, »ali egipatski posao je važniji.«

Kad su se teška vrata dvorane za prijeme zatvorila, Ramzesje vidio da je Izet ostala i ljubazno joj je rekao: »Možeš se vratitina gozbu.«

»Ide li i Nefertari?«

358/393

»Ne, Nefertari će ostati ovdje«, rekao je mirno. »Ona možepridonijeti ovom sastanku na mnogo raznih načina. Želiš li tinečime pridonijeti?«

Izet je pogledala vezire tražeći njihovu podršku, no njihovasu lica govorila suprotno.

»Onda mislim da je tvoje vještine bolje iskoristiti u velikojdvorani«, rekao je Ramzes i premda je nije namjernoomalovažavao, Izet se okrenula na peti i izletjela iz dvorane.Vrata su se zalupila iza nje i zvuk je odjeknuo prostorijom. Gen-erali su izbjegavali Ramzesov pogled. Ramzes se okrenuo premameni, a čak sam i ja odvratila pogled kako bi znao koliko je Iz-etino ponašanje postalo sramotno.

Paser je taktično zakašljao. »Princ Urhi«, počeo je, »sin jecara Muvatalija. Prije četiri noći, car je umro.«

Za stolom je počeo razgovor pun nevjerice i Paser je čekaodok su generali nagađali što bi mogao biti uzrok smrti. Rahotepje rekao da je sigurno otrov. General Kofu smatrao je da biuzrok mogao biti ratni stres.

»Što god da je uzrok«, nastavio je Paser, »prijestolje jenaslijedio njegov sin, princ Urhi. Ali Urhi ima sedamnaest god-ina i nikad nije predvodio vojsku. On nije faraon Ramzes i ljudimu ne vjeruju. Umjesto njega su na prijestolju prihvatilinjegova ujaka, generala Hatušilija.«

»I što taj princ želi od Egipta?« Anhurijev je glas biosumnjičav.

»Želi da ga vratimo natrag na prijestolje«, odgovorio jeRamzes. »I došao je u Avaris s vrlo primamljivom ponudom.«

Paser je progovorio. »Princ Urhi ponudio je povrat svihzemalja koje je Heretik izgubio.«

»Svih zemalja?« začudio se Aša.

»Svih«, odgovorio je Ramzes.

359/393

»A kako znamo da se neće predomisliti?« Aša je odmahnuoglavom. »Pogledaj Kadeš! Nijednom se Hetitu ne moževjerovati.«

Ramzes se složio. »Mogli bismo umarširati u Hati i naići naklopku. Mogli bismo otkriti da Urhi uopće nije istisnut sprijestolja. Mogli bi nas napasti iz zasjede i Egipat bi bioizgubljen.«

»Mislim da Urhi nije tako prepreden«, rekla sam. »Nikadnije vodio vojsku u bitku. Slušajte što su svi hetitski sluge iz ovepalače rekli o njemu. Oni slušaju tračeve od putnika koji prolazeovuda, i zovu ga lijepim, zovu ga princem, ali nikad carem. Tkobi se od nas usudio nazvati Ramzesa princem?«

Nitko za stolom nije progovorio.

»Ako Ramzes krene za njim u Hati, Egipat će profitirati, aUrhi se ne bi usudio pogaziti riječ. On nije borac. Ali mogao bibiti budala i ako je to slučaj, kako od takvog čovjeka očekivati dazadrži krunu?«

Veziri su kimali glavama slažući se sa mnom. Egipat bimogao pomoći Urhiju vratiti prijestolje, ali ako ga izgubi i drugiput, koja je onda bila svrha?

»A primirje?« pitao je Aša. »Ako princ ostane ovdje, što ćeučiniti Hatušili?«

»Vratit će se bratovu primirju«, predvidio je vezir Ne-bamun. »Hati nije jak kao što je nekoć bio«, ustvrdio je Paser.»Dok je bio zauzet krađom naše zemlje na sjeveru nakonHeretikove smrti, Asirija je osvojila kraljevstvo Mitani.«

»A sad Asirci neće biti zadovoljni samo s Mitanijem«,razmišljao je Ramzes.

Paser se složio. »Krenut će zapadno prema gradovima kojipripadaju Hatiju. S Asircima za vratom, Hatušili si više nećemoći priuštiti da mu Egipat bude neprijatelj.«

360/393

Ramzes se spustio u stolac i generali su ga gledali dok je za-tvorenih očiju razmišljao. »Poslat ćemo Hatušiliju sporazum«,odlučio je. »Potpisanu gestu mira između Hatija i Egipta.Obećanje da ćemo jedni drugima, u slučaju asirskog napada,poslati vojnu pomoć. Hati nam je neprijatelj, ali Asirija jepostala veća prijetnja.«

»Ako Hatušili potpiše sporazum«, dodao je Paser,»možemo mu obećati i pomoć u doba gladi.«

»A u zamjenu za to«, rekao je Ramzes sa sve većimuzbuđenjem, »moraju nam dati pristup svojim lukama. IKadešu.«

Ali vezir Nebamun djelovao je sumnjičavo. »Nijednokraljevstvo na svijetu nikad nije sklopilo takav dogovor sasvojim neprijateljem.«

Ramzes se uspravio u stolcu. »Možemo biti prvi.«

Ostali smo u dvorani sve do ranog jutra, raspravljajući ouvjetima sporazuma, a u zoru je, osim Ramzesa i mene, ostaojoš samo Paser. Kad su završili jutarnji hramski rituali, Woseritnam je donijela svježe voće.

»Pričaj mi o sporazumu«, pitala je, ali Ramzes je biopreumoran.

»Dat će Hatušiliju priliku za mir«, rekla sam ja. »Ako je neželi, onda će riskirati rat i s Egiptom i s Asirijom. I mi imamoprinca…«

Paser se umorno osmjehnuo. »Faraon Ramzes oblikujenovi način života među nacijama. Ako Hatušili ne potpišesporazum, onda ćemo istu ponudu dati i Asiriji.«

»A nudimo više od vojne pomoći«, rekla sam. »Ako se nekizločinac skrije u Hatiju, oni će nam ga morati poslati. A akoHetit pokuša učiniti to isto, poslat ćemo ga u Hati.«

361/393

Woserit je na dnu papirusa ugledala moje ime i pogledalame. Moj je potpis sad bio na službenoj prepiski. Premda neimenom, djelima sam bila kraljica Egipta. Htjela sam plesati popalači i izvikivati tu vijest sa svakog prozora, ali znala samdovoljno da držim jezik za zubima. Ako ga Hatušili ne odobri,sporazum će ostati tajna. Ali ako pristane, cijeli će dvor znati dasam ga ja potpisala.

»Trebate se naspavati«, rekla je Woserit glasom punimzadovoljstva. »Ovo je bila duga, premda vrlo isplativa noć.«

»Ako Hetiti pristanu.« Ramzes je uzdahnuo. Žmirkao je naranojutarnjem svjetlu i oboje smo poslušali njezin savjet ipovukli se u moju sobu. Kad smo se smjestili u krevet, lanene suplahte bile ugodno hladne u odnosu na vrućinu jutra. Kad samga pitala bismo li umjesto toga trebali poći u dvoranu zaprijeme, rekao je: »Osim glasnika koji dolazi s vijestima izHatija, nema nikoga u Egiptu koga sad želim vidjeti. Samotebe.« Nježno me pomilovao po obrazu, ali sobom je odjeknulokucanje na vratima i Ramzes je povukao ruku.

»Nefertari?« Čuo se glas s druge strane vrata. Pogledalasam u Ramzesa i opet se čulo kucanje. »Nefertari, otvori!« zaur-lao je netko. Prepoznala sam Izetin glas.

»Što to radi?« rekao je Ramzes.

»Ne znam.« Prešla sam preko sobe i otvorila vrata. Izetinesu oči bile toliko ispunjene gnjevom da nije ni vidjela Ramzesakoji je stajao iza mene.

»Je li istina?« pitala je. Odmah sam znala da joj je Rahoteprekao. »Je li Ramzes stavio tvoje ime na poruku poslanuHetitima?«

Zaustila sam odgovoriti, ali Ramzes je stao kraj mene i pro-govorio: »Da.«

Izet je posrnula unatrag. »Obećao si«, prošaptala je.

362/393

»Izet…« Ramzes je ispružio ruke kako bi je zaustavio, aliona je samo ljutito odmahivala glavom.

»Ne! Obećao si mi i mogla sam znati da ćeš prekršiti toobećanje radi nje!«

»Nikad nisam prekršio obećanje!« zakleo se Ramzes.

»Jesi!« bila je uporna i sad se nije micala. U hodniku su sepočeli skupljati ljudi. Dvorjani su stajali i zurili, a sluškinje su seu strahu stiskale uz zidove. »U našoj prvoj bračnoj noći obećaosi mi da ćeš me voljeti više od svih drugih žena. Obećao si!«vikala je, a oči su joj divlje plamtjele. »Uzeo si me u naručje…«

»Izet!«

»I zakleo si se da nikad ne bi mogla postojati žena koja bibila lijepa i čarobna poput mene. Rekao si da me ljudi vole!« za-vapila je. »Ali na tom svitku nije moje ime nego Nefertarino!«

Ramzes je pogledao u mene da mi vidi izraz lica. Cijela ćepalača znati za njega.

»Idi u svoju odaju«, zapovjedio je Ramzes. »Idi Ramezuu ismiri se.«

»Kako da se smirim«, urlala je, »kad si me ponizio predcijelom palačom?« Pogledala je uokolo i prvi put je vidjela da jeto istina. Rahotep je došao vidjeti kakav je to metež. Zakoračioje prema njoj i pokušao je odvesti. »Ne diraj me!« vikala je Izet.»Ti si ga uvjerio da učini ovo«, vikala je optužujući ga. »Ti si sepretvarao da si moj saveznik dok si govorio za Nefertari!«

»Nitko ne govori za Nefertari«, rekao je Ramzes. »Nefertarigovori sama za sebe. I zato će ona postati kraljica kad se završegozbe za Kadeš.«

Rahotep se ukopao na mjestu, a Izet je stajala sasvimmirna.

363/393

»Kažeš da nikad nisi prekršio obećanje«, prošaptala je. »Ašto je onda s tvojim obećanjem ocu da ćeš pričekati godinu danaprije nego izabereš glavnu suprugu?«

Zadržala sam dah. Ramzes je tiho odgovorio: »To je prvo iposljednje obećanje koje namjeravam prekršiti.«

Izet nije više mogla ništa reći ni učiniti. Rahotep ju je odveoi Ramzes je zatvorio vrata. »To nije ona žena koju sam uzeo zasuprugu«, prošaptao je.

Htjela sam mu reći da jest i da se nije nimalo promijenilanego je samo postala očajna znajući da nikad neće moći datiHenuttawy ono što je htjela. Umjesto toga, diplomatski samrekla: »Nekad pogrešno procijenimo ljude.«

»Poput Šasu špijuna?« pitao je očajno. »Možda bih trebaoprocjenu ljudi prepustiti tebi.« Primio me za ruku i odveo menatrag u krevet. »Znaš da je to istina.«

»Što je istina?«

»Nikad nisam prekršio obećanje. Ovo je prvo obećanje kojenamjeravam prekršiti i za četiri dana Egipat će imati još jedanrazlog za slavlje. Veličanstvenu kraljicu na svojem prijestolju.«

Do večeri je cijela palača Pi-Ramzes znala da ću postati kraljica.Kad sam ušla u veliku dvoranu gdje je Henuttawy sjedila i pila sprincem Hatija, okružili su me dvorjani i čestitali mi.

»Još se nije dogodilo«, rekla sam im skromno, ali među že-nama je bila i Aloli i ona je glasno uzviknula: »Još se nije do-godilo? Preostalo je samo namjestiti krunu!«

Woserit i Paser pojavili su se ruku pod ruku i kad su midošli čestitati, Woserit mi je stisnula ruku i znala sam, konačno,da je naša duga borba gotova. Prvi put u mom životu nitko meneće gledati kao nećakinju Heretika. Na ulicama, na postolju, udvorani za prijeme, svugdje će se prema meni ponašati s

364/393

poštovanjem kakvo pripada kraljici. A slike mojih akhu nikad seviše neće brisati iz hramova. Njihova će se imena zauvijekrezbariti zajedno s mojim i bogovi će ih se sjetiti kad se vrate uEgipat.

Woserit se osmjehnula. »Gotovo je.«

»Još slijedi krunidba prvog dana tota«, brinula sam se.

»A što misliš da će poći po zlu do tada?« Smijala se s istin-skim zadovoljstvom i shvatila sam da sam je rijetko vidjelasretnu.

Dok su sluge žurile upaliti stotine svijećnjaka koji će gorjeticijelu noć, pojavila se Menit s Amunherom i Prehirom.Pogledala sam prema podiju i pitala se kako će izgledati mojprijem ondje. Henuttawy je sjedila s hetitskim princem, do-davala mu vino i pila iz njegova pehara.

Menit je vidjela kamo gledam i šapnula mi: »I dalje ćeočekivati da joj Izet plati. A tko zna što je obećala Rahotepu dokti je uništavao ugled po cijeloj Tebi.«

»Mislim da je njezino tijelo bila dovoljna plaća.«

»Za Rahotepa?« Menitina se gornja usna iskrivila. »Ondaona ne zna njegovu prošlost.«

Potražila sam visokog Amonova svećenika, ali nije ga biloza njegovim mjestom na podiju.

Do mene je došao Ramzes u suknji sa zlatnim prugama i sblistavim osmijehom na licu. »Spremna?« pitao je. Uzeo je mo-ju ruku u svoju i prolazeći kroz mnoštvo dvorjana koji su namdavali blagoslove, došli smo do postolja. Prvi put bila supostavljena i mala drvena sjedala za moje sinove, a budući da subili premali da bi se znali ponašati, na postolju je stajao inaslonjač za Menit iz kojeg će moći paziti na njih dok budu jeli.

Sjela sam na prijestolje zdesna Ramzesu. Veziri su ustali iHenuttawy je uz podsmijeh objavila: »Princeza koja će biti

365/393

kraljica. Hajde. Zdravica za Nefertari!« Podigla je svoj pehar isvi su za stolom učinili isto.

»Za Nefertari!« veselo su ponovili.

»Naravno, ne želim predugo slaviti«, rekla je Henuttawy, ariječi su joj bile nerazgovijetne od previše vina. »Ipak ja ujutromoram obaviti naklon.« Ustala je i zajedljivo dodala: »Ideš li?«

Izet je pogledala u Ramzesa. »Naravno da ne. Moje… mojemjesto je ovdje.«

Henuttawy je suzila oči. »Onda se svi vidimo ujutro.«Uhriju je uputila intiman osmijeh i rekla: »Sretno s tvojommolbom.«

Kad je grimizni ogrtač nestao kroz dvostruka vrata, hetitskise princ okrenuo prema Ramzesu. »Je li Egipat donio odluku?«pitao je.

»Žao mi je, ali moramo još razmisliti.«

»Vaše Veličanstvo«, rekao je princ Uhri strastveno.»Prijestolje mi je oduzeto. Nema nikakve šanse da mogu sâmpodići vojsku, ali zajedno s vama, pomislite na trijumf koji biostvarili! Ustupio bih vam zemlje koje je faraon Ekhnaton izgu-bio. Ama baš svaku koja je u Hatiju.«

Premda sam vidjela da je Ramzes u velikoj napasti, sad jenajvažniji bio mir. »Razumijem vaš prijedlog«, počeo je, a ondasu se iznenada otvorila vrata velike dvorane i sluga je povikao:»Visoka Izidina svećenica je ubijena!«

U dvorani je zavladao trenutak zgranute tišine, a onda jenastupilo komešanje. Dvorjani su ustali i Ramzes je pojurio spostolja. Išla sam za gomilom kroz prostoriju. General Anhuriprvi je došao do sluge i od njega uzeo krvavo oružje.

»Maknite se!« vikao je Ramzes. »Maknite se!« Zgrabio jemoju ruku i kad smo se približili Anhuriju i krvavom nožu, licemu je problijedjelo. »Tko je to učinio?«

366/393

Mladić iz konjušnice izgledao je uplašeno. »Vaša Visosti,čuo sam krik koji je dolazio iz pristaništa. Poveo sam druge mo-mke da vidimo što se događa i visoki svećenik Amona je žurio ubrod. Halja mu je bila prekrivena krvlju, Vaša Visosti. Počeosam dozivati čuvare. Već su ga uhvatili!«

Čvrsto sam stisnula Ramzesovu ruku dok je sedam vojnikadopratilo visokog Amonova svećenika u veliku dvoranu. NaRahotepovoj suknji vidjele su se mrlje od svježe krvi i kad jeRamzes zakoračio naprijed, razjareno mu se obratio. »Što si toučinio?«

Na trenutak sam pomislila da će Rahotep sve zanijekati. Aliugledao je slugu koji ga je vidio u hodniku i odlučio drukčije.»Osvetio sam smrt faraona Setija«, rekao je i kad je vidio pogledna Ramzesovu licu, dodao: »Vaš je otac otrovan!«

Šokirani je žamor prešao velikom dvoranom i dok jeRamzes pokušavao shvatiti tu izjavu, Rahotep je gorko rekao:»Ako vam je ta vijest tako šokantna, možda biste trebali ispitatidruge vezire. Ili svoju buduću kraljicu, princezu Nefertari.«

Ramzes se okrenuo prema meni. »Je li to istina? Jesi lisumnjala…« Pratio je moj pogled do Pasera, a onda povikao:»Je li Henuttawy ubila mog oca?«

Glas mu je odjekivao velikom dvoranom i prostorijom jezavladala bojažljiva tišina.

Paser je zakoračio ispred gomile. »Nitko ne zna«, rekao jetiho. »Načuo se razgovor u dvorani za prijeme.«

»Između koga?« Ramzesovi su obrazi gorjeli.

»Između Henuttawy i Izet«, odgovorio je Paser. »Mogućeje da je Henuttawy vašem ocu dala otrov.«

»I nitko ne zna istinu?« vikao je Ramzes. Bijes i tuga slo-mili su mu glas i shvatila sam koliko smo ga svi iznevjerili.

367/393

»Što smo mogli reći?« zavapila sam, ali čak i dok sam izgo-varala te riječi, znala sam da sam mu trebala reći istinu. »Op-tužiti visoku svećenicu i ona bi to zanijekala…« Pokušala sam gautješiti, ali samo je otresao moj dodir.

»Ne!« povikao je i pogledao u Rahotepa. »Ti znaš«, izazvaoga je. »Što ti je rekla?«

»Da je ubila brata stavivši mu antimon u piće.«

Ramzesov je gnjev malo posustao i osvrnuo se oko sebe.»Izet. Ona je znala bez ikakve dvojbe da je to istina i nije mirekla.«

»Kako vam je mogla reći«, rekao je Rahotep, »kad bi jevaša teta optužila za faraonovu smrt? Henuttawy mu je ulilavino u pehar dok nitko nije gledao i dala ga Izet. Vaša visokasvećenica bila je vrlo lukava«, rekao je bijesno.

Vidjela sam što se događa. Ako nitko ne ospori njegovupriču, Ramzes bi mu mogao oprostiti Henuttawyno ubojstvo.Ali on je ubio Nefertiti. Podmetnuo je požar koji mi je uništioobitelj.

»Bila je zmija«, nastavio je Rahotep ponosno, »i sad jemrtva.«

»Ali nije je zato ubio.« Cijeli se dvor okrenuo prema meni,a između stupova palače polako se dizalo sunce. »Reći će ti da jeubio Henuttawy u ime tvog oca, ali to je laž. Ubio je Henuttawykako bi je spriječio da za ubojstvo optuži njegovu kćer.«

»A tko mu je kći?« prošaptao je Ramzes.

Kratko sam zatvorila oči tako da ne moram vidjeti izdaju nanjegovu licu, a kad sam ih opet otvorila, ona je stajala pokrajnas. Kimnula sam. »Izet.«

Ramzes se okrenuo prema njoj. »Visoki svećenik Rahoteptvoj je otac?« pitao je.

»Kako mogu biti sigurna u to?« izviknula je ona.

368/393

Rahotep je zakoračio naprijed i ovaj ga put čuvari nisupovukli natrag. »Henuttawy je htjela stvari koje joj moja kćinikad neće moći dati. Zlato, deben, obećanja o moći. Nisam jeubio samo u ime tvog oca, nego i u ime tvoje žene.«

»Ne vjeruj mu«, vikala sam. »Ubio je tvoju tetu kao što jeubio i moju. Iz osvete.« Okrenula sam se prema Rahotepu.»Znam da si ubio Nefertiti. Prije dvadeset godina Menit te vid-jela u palači, kao što te ovaj dječak vidio u hramu. Ali kad si sevratio u Tebu kao visoki Amonov svećenik, zaprijetio si da ćešdvoru reći da me Amon prokleo kao heretičko dijete. Prijetio sida ćeš me protjerati iz Tebe, a Menit je šutjela. Ali sad me nitkone može istjerati iz palače.« Pogledala sam u Ramzesa. »Pitaj gaza požar u Malkati. Pitaj ga tko mi je ubio oca, i moje rođake izašto je to učinio!«

Čuvari su ga opet čvršće okružili, ali Rahotepov se glas sadatresao od straha. »Sjeti se što je Henuttawy učinila tvom ocu.Ona je bila ubojica!«

»Jesi li ubio Nefertiti i podmetnuo požar?« pitao je Ramzesi kad je Rahotep vidio da je poražen, jednostavno je pogledao umene i osmjehnuo mi se. »Skinite mu ogrtač«, naredio jeRamzes.

Izet je užasnuto pokrila usta i Rahotep je povikao: »Spasiosam te od ubojice! Spasio te od života u neznanju!« Dva sučuvara držala Rahotepu ruke na leđima; nosnice su mu seraširile i podsjetio me na bika kojeg odvode na klanje. Izbjegaoje kaznu za Nefertitino ubojstvo, a sad ga je dokrajčio običnidječak iz konjušnice.

»Zašto mi je ubila oca?« pitao je Ramzes. Rahotepovo cr-veno oko bježalo je na sve strane. »Možeš umrijeti od oštrice ilipolako od gladi.«

Kad sam vidjela da Rahotep neće odgovoriti, rekla sam:»Zato što je htio moć nad Izet. Henuttawy je obećala da će

369/393

dovesti Izet na prijestolje, ali htjela se pobrinuti da Izet nikadne zaboravi na njihovu pogodbu nakon što postane kraljica.«

»Koju pogodbu?«

»Da obnovi Izidin hram u zdanje toliko golemo da će svakiegipatski hodočasnik ostavljati debene pred njegovim vratima.«

»Tako da bude rizničarka najvećeg bogatstva u Egiptu«,rekao je polako. Probudio se iz blaženog neznanja u noćnumoru spletki za kakve nije ni znao da postoje. Pogledao jeRahotepa i sasvim se uspravio. »Generale Anhuri, otpratiteRahotepa do tamnice. Izvršite smrtnu kaznu na način koji smat-rate da zaslužuje.«

Izet je vrištala dok su njezinog oca odvodili, a dvorjanke suse skupile oko nje. Cijelom je palačom gospodario kaos, ali jasam čvrsto stisnula Ramzesovu ruku i povela ga kroz metež.Odvela sam ga u privatnost svoje odaje i kad sam zaključalavrata sobe, zajedno smo sjeli na rub kreveta.

»Htjela sam ti reći«, šapnula sam. »Mjesecima me pro-gonilo, ali svi su me upozoravali da šutim. Paser, Woserit… čakmi je i Menit rekla da će Henuttawy, ako ikad progovorim, naćinačin da me proglasi lažljivicom.«

»Znači, svi su znali?« zavapio je Ramzes.

»Da, ali nije bilo načina da se dokaže! Nakon krunidbe, kadbudeš znao da ti nemam razloga lagati, onda bih ti rekla zaHenuttawy i Rahotepa. Ali oni su radili zajedno. Učinili bi sve usvojoj moći da te spriječe da mi povjeruješ. Moraš razumjeti…«

Ali vidjela sam da ne razumije.

»Trebala sam ti reći prije«, rekla sam. »Nisam nikad tre-bala tajiti nešto od tebe, Ramzese. Žao mi je.«

»Zašto mi Izet nije rekla za svog oca?«

»Možda se sramila.«

370/393

»Visokog Amonova svećenika?«

»Ubojice i čovjeka kojeg zovu šakal!« zavapila sam i prem-da sam znala da bih se trebala braniti, bila sam umorna odkalkuliranja svakog poteza i vaganja svake riječi prije nego štoje izgovorim. »Ova je palača bila mreža tajni«, rekla sam mu.»Svake sam večeri odlazila u krevet pitajući se što bi Henuttawymogla učiniti. Ili Rahotep. To ne opravdava ono što samučinila«, rekla sam očajno, »ali nemoj biti grub prema Woserit iPaseru. Čak je i Izet sigurno imala svoje razloge.«

Ramzes je zakopao glavu u ruke. »Ali ja sam vjerovao Hen-uttawy i Rahotepu«, rekao je, »kao što sam vjerovao i hetitskimšpijunima u Kadešu. Zašto?« Ljutito je povisio glas. »Zašto?«

Ako je ikad postojao pravi trenutak da mu kažem za Izet iAšaija, to je bilo tada. Ali bila sam kukavica. Bojala sam se da ćese pitati koliko sam još tajni nataložila u odajama svoga srca inadala sam se da će ta tajna ostati pokopana s Ašainimodbijanjem.

»Kao da me tama progutala«, prošaptao je i pomilovalasam ga po obrazu.

»Ti si faraon najvećeg kraljevstva na svijetu. I imašprinčeve. Tri prelijepa princa.«

Pogledao je kroz otvorena vrata dojiljinih odaja i kad senasmiješio, znala sam da će mi oprostiti. Ali nisam zaslužilanjegovu dobrotu. Čuvala sam od njega stvari koje bi mu boljasupruga odmah otkrila ne brinući se za svoj status. Ipak, osjetilasam iznenadnu svjetlost u tami; kao da je dugom i strašnomputovanju napokon došao kraj.

371/393

DVADESET OSMO POGLAVLJE

Ugovor za vjekoveIdućeg je jutra palača bila tiha. Muškarci su bez mnogo bukepodnosili molbe u dvorani za prijeme trudeći se ne razbiti neu-godnu tišinu. Ali kad se pojavila Woserit odjevena u Hatorinuplavu halju, među dvorjanima je zašuškao žamor.

»Woserit.« Ramzes je ustao kako bi je zagrlio, a veziri sutakođer ustali izraziti sućut. Gledala sam joj lice tragajući za bilokakvim znakom tuge, ali kad se okrenula prema meni, jedinošto sam vidjela bilo je golemo olakšanje u njezinim očima.

»Nefertari.« Zagrlila me i kad sam je obujmila rukama,čula sam njezin šapat: »Gotovo je.« U glasu joj je bio šok, kaoda zapravo nikad nije vjerovala da joj je sestra smrtna. Dvorjaniiz prostorije okružili su je želeći i sami izraziti sućut i šokir-anost. Dok sam se te večeri pripremala za veliku dvoranu, tihosam pitala Menit: »Što misliš, što će se dogoditi s Henuttawy?«

»Zar je to važno?« Smjestila je Amunhera s bratom u kre-vet i vratila se zavezati mi pektoral oko vrata. »Vjerojatno će jepoložiti u neobilježenom grobu, stavit će je u zemlju bez amu-leta koji bi je identificirao pred bogovima.«

Pomislila sam na Henuttawyne posljednje trenutke i zad-rhtala sam od pomisli na to kako se osjećala znajući da joj jenamijenjena Rahotepova oštrica. Došla sam do kreveta i nježnopoljubila Amunhera u obraz. »Nikad više neće biti sumnje«,prošaptala sam. »Kad naučiš hodati, kad naučiš govoriti, cijeliće Pi-Ramzes obratiti pozornost i znat će da si nasljednik očevaprijestolja.« Podigao je ruku i povukao mi naušnicu, smijući sekao da razumije što mu govorim. Ali ostatak Pi-Ramzesa nijebio tako dobre volje.

Deset smo dana čekali novosti od Hetita i premda su se sadna popločenom postolju dvorane za prijeme nalazila samo dva

prijestolja od ulaštene bjelokosti i zlata, činilo se kao da mi jetrijumf uskraćen. Prvog dana tota postat ću Ramzesova kraljica,ali nisam osjećala da je stvar riješena sve dok se nije pojavioglasnik iz Hatuše.

Ramzes je uzeo svitak i kad ga je pročitao, podigao je za-panjeni pogled.

»Što je?« pitala sam.

»Mir«, rekao je, kao da ne vjeruje. »S carstvom Hati.«

Dvorana je eruptirala klicanjem razbivši tišinu koja je vis-jela nad palačom Pi-Ramzes poput teškog plašta. Dodao mi jesvitak i gledao me dok sam ga čitala. Dogovoreno je da će Kadešostati pod vlašću Hetita, a u slučaju rata s Asirijom, nijednazemlja neće iskoristiti priliku i nasrnuti na drugo kraljevstvo. Podrugi sam put čitala Paserov savršeni hetitski i pomislila: Ovo jeugovor za vjekove. Ovaj će sporazum za tisuću godina ostatikao dokaz naše vladavine.

»Želiš li nešto promijeniti?« pitao me Ramzes.

»Ne.« Trijumfalno sam se nasmiješila. »Zapečatila bih ovajsporazum i poslala ga prije zalaska sunca.«

»Donesite mi vosak«, zapovjedio je Ramzes. Donijeli su mupločicu s toplim voskom i kad je završio, svojim sam prstenompritisnula dovoljno duboko da ostane otisak. Pokazale su sedvije sfinge s ankhom života; simbol koji je pripadao mojimakhu otkad su egipatski svici prvi put počeli bilježiti povijest. Sovim će početkom moja obitelj živjeti dalje; čak i kad je pijesakzakopao Amarnu, a lice moje majke nestalo iz posmrtnog hramau Tebi, kartuša koja je pripadala našoj obitelji će trajati.

»Naša su kraljevstva sad u miru!« objavio je Ramzes.

»A blagoslov sporazuma?« pitao je Paser. »Hoćemo li sadrazmotriti zamjenu za visoku svećenicu?« pitao je.

373/393

Sa stola ispod postolja oglasio se Aša. »Htio bih predložitiAloli od Tebe«, rekao je.

Ramzes je pogledao u mene. »Mislim da bi ona bila dobravisoka svećenica. Ali Woserit mora odlučiti hoće li je pustiti.«

Pozvana je Woserit i kad je došla, opet sam joj promatralalice tražeći znakove tuge. Sestra joj je bila osuđena na vječni za-borav bogova. Ali ona se osmjehnula Paseru dok je prilazilapodiju. Kad ju je Ramzes pitao za Aloli, Woserit je pogledala uAšu.

»Aloli bi bila izvrsna zamjena«, rekla je. »Ako to želi, možepočeti s jutarnjim molitvama.«

Aša se spustio natrag u stolac, potpuno crven od čela dovrata. »A visoki svećenik Amona?« pitao je Ramzes svoje vezire.»Do prvog dana tota moramo imati novog visokog svećenika.Čekao sam dvije godine i neću više čekati.«

Sjećam se vrlo malo stvari s krunidbe. Godinama sam čekalapostati Ramzesovom kraljicom i kad je taj trenutak došao, os-jetila sam kako se na moju sobu spustila neobična mirnoća.Premda je Menit jurila od sanduka do sanduka, a sluškinje supreturale po kutijama tražeći moje najbolje kožne sandale i lo-tosov parfem, ja sam sjedila ispred ulaštenog brončanog zrcala irazmišljala o događajima koji su me doveli do današnjeg dana.Mojih najljućih neprijatelja iz palače više nije bilo i premdakažu da zmije ne mogu jedna drugu ubiti svojim otrovom, jasam i to doživjela.

Kad je Rahotep smaknut i vijest o tome dojavljena u velikudvoranu, dvor je pogledao u Izet, ali ona nije plakala. Možda ješok zbog očeve smrti poništen Henuttawynim ubojstvom. Aliosim tih razmišljanja, sjećam se malo čega drugog i taj je danostao u mom sjećanju poput umjetnikove palete, s mirisima ibojama koje se međusobno miješaju.

374/393

Znam da me Menit odjenula u najbolje tkanine Pi-Ramzesai da mi je udova kraljica poklonila svoj ovratnik od perli lapisa iulaštenog zlata. Sjećam se da je Aloli došla u sobu zajedno sWoserit i da nijedna od njih nikad nije izgledala sretnije niti to-liko pričala. Aloli mi je zahvalila za ono što sam učinila za nju udvorani. Rekla sam joj da je Aša prvi predložio njezino ime.

»Mislim da je jako zaljubljen«, rekla sam. »Možda poputnekog drugog koga poznam.«

Obje smo pogledale u Woserit koja je pognula glavu poputstidljive mladenke.

»Hoćeš li se udati nakon Nefertarine krunidbe?« pitala jeAloli.

»Hoću.« Woserit je porumenjela. »Vjerujem da hoću.«

»Ali visoka svećenica…«

Woserit mi je kimnula. »Morat ću se odreći svojih odaja uhramu i preseliti se u palaču. Netko će drugi izvoditi jutarnjerituale. A onda jednog dana, ako budem imala djecu, možda ćuse potpuno odreći svega. Ali… ne još.«

»A Henuttawy?« šapnula sam. »Znaš li što će biti…«

»Imat će anonimni pogreb. Ali ja ću joj staviti amulet uusta«, obećala je. »Tako da će bogovi znati tko je.«

Tiho sam kimnula i razumjela sam da su, premda za životanikad nisu bile prijateljice, ipak bile sestre i Woserit će postupitiispravno.

U Amonovu hramu u Avarisu, novi visoki svećenik Neb-wenenef izlio je sveto ulje po mojoj periki. Zatvorila sam očiznajući da me s nekog mjesta ispod podija gleda Izet. Zamišljalasam joj lice s istim ogorčenim izrazom kakav je imala i Henut-tawy. Ako je ona bila ta koja je poslala Rahotepa u Henuttaw-ynu odaju, nisam to htjela znati. »Princezo Nefertari, kćeri gen-erala Nakhtmina i kraljice Mutnođmet, unuko faraona Aya i

375/393

njegove supruge kraljice Tiy, u Amonovo ime krunim te zakraljicu Nefertari.«

Sa svih strana začulo se zaglušujuće klicanje. Amunher iPrehir također su skakali i pljeskali, obuzeti veseljem gomile.Skinuta mi je perika i na glavu mi je stavljena kraljičina supovakruna. Supova krila iz dijademe vijorila su se po mojoj kosi.Nikad više neću nositi seshed-vijenac kakav nose princeze. Nahramskim stubama Ramzes me uzeo za ruku.

»Kraljica si«, rekao je diveći se ljepoti ukrasa za kosu u ob-liku supa koji mi je uokvirivao lice lapisom i zlatom. »KraljicaEgipta!«

Tisuće dvorjana slavile su iza nas, a kad sam pogledala izaAmonova hrama, lica ljudi bila su ispunjena radošću. Jutro jesvanulo vedro i bez oblačka, a zvuk sistruma punio je hram iodjekivao daleko iza obala Nila. Djeca su mahala palminimgrančicama iznad glava, a žene koje su došle s najboljimperikama, smijale su se pod bijelim lanenim suncobranima.Dokle god je dosezao pogled, vidio se smijeh i slavlje, aotvoreno dvorište punio je miris pečenih patki prodavanih naulicama zajedno s ječmenim pivom i vinom. Tisuće ljudi guralesu se na ulicama sudjelujući u tom veselom danu. Bila sam nji-hova kraljica. Ne Heretička kraljica, nego Ratna kraljica, voljenaRamzesa Velikog.

»I što ćeš prvo učiniti?« pitao me Ramzes.

Pomislila sam na Ne’arine koji su u Kadešu spasili Egipat ikad sam se okrenula Ramzesu, i prije nego što sam išta rekla,znao je što ću pitati.

Te je večeri Ramzes u velikoj dvorani objavio da sam protjeralaheretike iz Egipta. Ljudi su slavili kao da je vojska upravo os-vojila Kadeš. Ali nasuprot meni, Izetino je lice problijedjelo.»Hoće li svaki Habiru otići?« pitala je očajno.

376/393

»Samo oni koji žele otići«, tiho sam joj odgovorila.

Izet se rano ispričala i otišla, i premda sam znala kamo jepošla, nisam ništa rekla.

Idućeg mi je jutra Menit rekla da će slikar Ašai ostati s ob-itelji u Tebi dok drugi Habiru budu putovali prema sjeveru.

377/393

DVADESET DEVETO POGLAVLJE

Tvoji će akhu stajati s mojima -NUBIJA, 1279. pr. Kr.

Prije zore, u trećem mjesecu akheta, dvor je flotilom brodova za-plovio Nilom. S jarbola Amonova blagoslova vijorile su se zlatnezastavice, a na palubi broda Ramzes je pokazivao prema zapadu.»Vidiš li ih?« pitao me i kad je nebo osvijetlilo istočna brda, svjetloje palo na dva hrama uklesana u naličje dviju planina.

Dvorjani su se skupili na zapadnoj strani broda, a Aša je za-panjeno pitao arhitekta Penrea: »Vi ste ovo stvorili?«

Ali Penre je odmahnuo glavom. »To je faraonov dizajn, odpočetka do kraja.«

Kad su brodovi došli do pristaništa, Ramzes me uzeo zaruku. Odveo me do ulaza u manji hram dok je zapanjeni dvorPi-Ramzesa išao iza nas. U tom sam trenutku znala kako je tobiti mala buba u svijetu ljudi. Zbog svega što nas je okruživaloosjećala sam se beskrajno malom. Dvije Ramzesove i dvije mojeskulpture zurile su u Nil, naše kolosalne noge bile su više odičega što su bogovi stvorili, i kad smo stali ispod ulaza, Ramzesje pokazao na riječi uklesane u kamenu.

Za moju kraljicu Nefertari, voljenu od božice Mut, za kojusunce sja u Nubiji svakog dana.

»Za tebe«, rekao je Ramzes.

Nakon šesnaest godina prvi put sam mogla staviti zdraviceu svojem vlastitom posmrtnom hramu svojim akhu. Taj ćehram trajati do vječnosti i kad smo ušli u hladne niše dvorane,bila sam previše pod dojmom da bih išta mogla reći. Umjetnikme na svakom zidu naslikao kako se smiješim, podižem rukeprema božici Hator i dajem tamjan božici Mut. Kipovi mojihpredaka bili su isklesani iz granita i kad mi je Ramzes rekao da

su majstori dvije godine teško radili u pustinji radi ovoga, pust-ila sam suze da mi se skotrljaju niz obraze i pokvare mi šminku.Dodirnula sam vapnenački kip moje majke, kraljice Mutnođ-met, zajedno s mojim ocem, generalom Nakhtminom, i prvi putsam osjetila da sam došla kući. Samo je Nefertiti imala svojhram kao kraljica. Kad sam pogledala preko dvorane i vidjelakako me gledaju njezine oči, shvatila sam koliko smo slične.»Ramzese«, rekla sam, »gdje si našao…«

»Poslao sam Penrea u Amarnu da potraži njezinu sliku.«

Grlo mi se stisnulo i teško sam gutala. »Ali što će ljudimisliti?«

»Ovaj hram pripada tebi. Ne dvorjanima iz Tebe ilivezirima iz Pi-Ramzesa. A dokle god postoji Egipat«, obećao je,»tvoji će akhu stajati s mojima.« Držeći ih za ruke, odveo jeAmunhera i Prehira u najdublju odaju drugog hrama i Penre jerekao dvorjanima da se odmaknu.

Ramzes mi se nasmiješio. »Ovo će se događati samo dvaputa godišnje. Jesi spremna?«

Nisam znala za što trebam biti spremna. A onda su se krozhladne sjene ranog jutra zrake svjetlosti polako ušuljale sve dounutarnjeg svetišta i iznenada osvijetlile kipove Ramzesa, Raa iAmona. Samo je kip Ptaha, boga podzemnog svijeta, ostao umraku, a začuđeni povici odjeknuli su hodnicima.

»Veličanstveno je«, promrmljala je Menit.

Ramzes je tražio reakciju na mojem licu. Ovo su bili našiposmrtni hramovi, jedan do drugog, zauvijek zajedno. Nasvakom zidu u Ramzesovu hramu moj je lik bio jednako visokkao i njegov. Naslikani su prizori nas dvoje kako lovimo umočvarama s Ašom, prizori na kojima pomoću zaobljenih šta-pova hvatamo ptice patkarice na rijeci, a na najvećem je ziduslikar prikazao bitku kod Kadeša.

379/393

»Bogovi to nikad neće zaboraviti«, rekla sam mu.

»Ali sviđa li se tebi?«

Smiješila sam se kroz suze. »Više nego što možeš zamisliti.A jednog dana kad naša djeca budu dovoljno odrasla da ra-zumiju, dovest ćemo ih ovdje da upoznaju svoje akhu i znat ćeda nikad nisu bili sami u Egiptu.«

»Nisi ni ti«, rekao je i kad me privio u naručje, pogledalasam preko hrama u Menit, Woserit i moje prekrasne sinove, ivjerovala sam mu.

380/393

POVIJESNA BILJEŠKA

Ramzes II. jedan je od najpoznatijih i najčešće opisivanihkraljeva drevnog Egipta. Kopija njegova sporazuma o Kadešu,napisana klinopisom i otkrivena u Hatuši, čuva se u zgradiUjedinjenih naroda u New Yorku kao najraniji primjer međun-arodnog mirovnog sporazuma na svijetu. Smatra se i da jeRamzes faraon koji je zaslužan za neke od najposjećenijih loka-cija u Egiptu: Nefertarinu grobnicu, Ramezej, veći dio Pi-Ramzesa, Luksor, Hipostilnu dvoranu u Karnaku i prekrasneposmrtne hramove u Nubiji (suvremenom Abu Simbelu). Bu-dući da je nadživio većinu svoje djece i doživio više od 90 god-ina, cijeli su naraštaji stasali i umirali ne poznajući nijednogdrugog faraona. Ramzes im se vjerojatno činio poput vječnogkralja. Kad je 1881. otkrivena njegova mumija, egiptolozi su us-pjeli utvrditi da je bio visok 1,70 m, imao je vatrenocrvenu kosui upečatljiv nos koji su naslijedili i njegovi sinovi. Ipak, u znanjuo egipatskoj 19. dinastiji koje nam je dostupno postoje brojnerupe i premda sam se, koliko mi je to radnja dopuštala, trudilapridržavati poznatih obiteljskih stabala, događaja i ličnosti,mnoge sam povijesne pukotine premostila najkreativnije štosam znala, što ovu knjigu čini prije svega fikcijom. Žao mi je štose svaka važna osoba iz Ramzesova života nije mogla pojaviti i uromanu, ali likovi Setija, Tuye, Rahotepa, Pasera i mnogih dru-gih temeljeni su na povijesnim licima kojima sam pokušala os-tati vjerna.

Povijesno, Ramzes je zapamćen kao velik ratnik i plodangraditelj, iako njegova najpoznatija bitka — Bitka kod Kadeša —nije završila pobjedom nego primirjem. Ipak, na slikama iznjegova hrama u Abu Simbelu prikazan je kako juri u taj rat nadvokolici s konjskim uzdama zavezanima oko struka i uništavaHetite u veličanstvenom trijumfu. Ramzes je bio majstorodnosa s javnošću i na zidovima objave koji su se često mijenjaliprikazao bi svoje najnovije osvajanje bez obzira je li ono u

stvarnosti bilo uspješno ili nije. Smatra se da ga je Nefertaripratila u ovu poznatu bitku i s petnaest godina proglašena jeglavnom suprugom, umjesto Izet.

Kao i Nefertiti, upitno je da li je Nefertari ikad rodila bliz-ance, ali ja sam upotrijebila taj element radnje kako bih ob-likovala poveznicu između Nefertari i ozloglašene Heretičkekraljice. Povijesno je nepoznato kako je Nefertari bila rodbinskipovezana s Nefertiti i je li uopće bila. Ali da bi Nefertari bilaMutnođmetina kći, vrijeme Horemhebove faraonske vladavinemoralo bi biti dosta kraće od dvadeset i sedam godina kolikomu mnogi pripisuju. Ipak, nisam se ustručavala skratiti Horem-hebovu vladavinu budući da je ona bila zabilježena na nevjero-jatnih pedeset i devet godina. Nakon što je uništio Nefertitingrad Amarnu i prisvojio Ayov posmrtni hram u Medinet Habuu,Horemheb je izbrisao Nefertiti i njezinu obitelj s egipatskihzidova, a godine njihove vladavine pridodao svojima. Egipatskipovjesničar Maneto zabilježio je da je Horemhebova prava vla-davina trajala samo nekoliko godina. Ako je to točno, Nefertaribi doista mogla biti Mutnođmetina kći. Ali to su samonagađanja.

Međutim, ono što o Nefertari sa sigurnošću znamo jest dasu ona i Ramzes bili zaljubljeni. Danas imamo sačuvane građev-ine i poeziju kao dokaze te ljubavi, a u jednoj od svojih najpozn-atijih pjesama, Ramzes naziva Nefertari »onom za koju suncesja«. Njegova poezija posvećena Nefertari može se naći od Luk-sora do Abu Simbela. Na pismu hetitskoj kraljici Puduhepi Ne-fertarino se ime pojavljuje na dnu i očigledno je da je imalavažnu ulogu u vanjskim poslovima Egipta. Ramzesu je rodilanajmanje šestero djece, no nijedno od njih nije poživjelodovoljno dugo da bi preuzelo mjesto faraona nakon oca.Ramzesa je naslijedio Izetin sin Merenptah. Premda romanprikazuje Izet kao nelojalnu princezu, kao i štošta drugo,nemoguće je znati kakva je zapravo bila. Dala sam si slobodu

382/393

pripisati Setijevu smrt trovanju budući da je uzrok njegovesmrti u dobi od oko četrdeset godina nepoznat. A s obzirom dabrojne mumije iz 18. dinastije, uključujući mumije faraona Aya ikraljice Ankhesenamun, nisu nikad pozitivno identificirane, zn-ala sam da njihov iznenadni nestanak iz zapisa mogu pripisatipožaru.

Čitatelji koji su upoznati s drevnim Egiptom primijetit će ida su neka povijesna imena izmijenjena. Primjerice, Luksor iTeba su suvremeni nazivi, ali su prepoznatljiviji od njihovihdrevnih imena Ipet resyt i Waset. A zbog jednostavnosti sam seodlučila za ime Izet umjesto Izetnofret te za Amunher umjestoduže i nezgrapnije inačice Amunhirkhepeshef. Naravno, na-jočitija promjena je ona imena Mojsije u Ahmozis. Čitatelji upotrazi za biblijskim Mojsijem u ovoj priči ostat će razočarani.Izvan Starog zavjeta nema nikakvih povijesnih dokaza kojipotvrđuju Ahmozisovo postojanje u Egiptu. Ono što se sa sig-urnošću zna jest da je skupina ljudi pod imenom Habiru u todoba živjela u Egiptu premda nikad nije dokazano jesu li bili urodu s biblijskim Hebrejima. Zbog manjka povijesnih dokaza izbog toga što sam pokušavala prikazati događaje onako kako suse teoretski mogli dogoditi, odlučila sam stvoriti lik Ahmozisa.U romanu spominjem mit o Sargonu u kojem je visoka svećen-ica stavila svoje zabranjeno dijete u košaru i spustila ga u rijekunakon čega je dijete pronašao kraljev nosač vode. Taj mit preth-odi biblijskom Mojsiju za tisuću godina kao što Hamurabijevzakonik, zbir zakona koje je bog Sunca Šamaš navodno dao bab-ilonskom kralju na vrhu planine, prethodi Mojsiju za polatisućljeća. Htjela sam da ti mitovi budu dio romana jer suEgipćani bili upoznati s njima, kao što su i Babilonci poznavalinajvažnije egipatske legende.

Ipak, za svaki povijesni procijep koji sam morala pre-mostiti, uključila sam i brojne stvarne činjenice koje bi se inačemogle činiti fikcionalnima. Primjerice, Ramzes se doista borio s

383/393

gusarima Šerdenima i smatra se da se Trojanski rat zbio zavrijeme egipatske 19. dinastije. Tijekom slavne Bitke kodKadeša uhvaćeni su špijuni koji su otkrili informacije o hetitskojvojsci u zasjedi, a smrt cara Muvatalija doista je dovela do togada je njegov sin pobjegao na Ramzesov dvor po pomoć. Akonam se svijet drevnih Egipćana katkad čini iznenađujuće suvre-menim, to je zato što su koristili mnoge stvari koje većina nassmatra modernima: kolijevke, krevete, posteljinu, parfeme,kreme za lice i stolice koje su se mogle sklopiti radi uštedeprostora. I premda se izum koji je Penre našao u Meririnojgrobnici čini malo vjerojatnim, to je prvi zabilježeni primjershadufa bilo gdje u Egiptu.

Što se tiče kraljice Nefertari, ona je uživala u najmanjedvadeset i pet godina vladavine uz faraona Ramzesa. Ramzes jojje u Abu Simbelu izgradio posmrtni hram, pokraj svoga, i dvaputa godišnje izlazeće sunce osvjetljava njegove kipove kao štoje opisano u romanu. Nakon svoje smrti pokopana je u grobniciQV66 u Dolini kraljica, najvećoj i najljepšoj grobnici od svihpronađenih u nekropoli. Na zidu Nefertarine pogrebne komore,Ramzes je svoju ljubav prema njoj sažeo u riječima: »Moja jeljubav jedinstvena i nitko joj ne može konkurirati… Svojomsmrću, ukrala mi je srce.«

384/393

POJMOVNIK

Abi: Naziv za oca od milja.

Akhu: Čovjekovi preci; besmrtna duša.

Alabaster: Tvrda ruda nalik na bijeli mramor, kopa se u Ala-bastronu, selu u Egiptu.

Ammit: Bog karmičke odmazde koji se često prikazivao slavljim tijelom i glavom krokodila. Tijekom čovjekova prolaskakroz zagrobni život, ako pokojnikovo srce bude teže od Maatinapera istine, Ammit će mu pojesti dušu i osuditi ga na zaborav.

Amon: Kralj svih bogova i stvoritelj svih stvari.

Ankh: Simbol života, nalik na križ s petljom.

Anubis: Čuvar mrtvih koji nadzire vaganje srca pokojnika navagama istine kako bi odredio mogu li nastaviti svoje putovanje.Često se prikazivao s glavom šakala jer su šakali viđani kako sešuljaju u blizini Doline kraljeva gdje su počivali mrtvi.

Apep: Zli demon u obličju zmije.

Aton: Sunčev disk štovan za vladavine faraona Ekhnatona.

Bastet (ili Bast): Božica Sunca i Mjeseca. Bila je i ratnabožica prikazana u obličju mačke ili lava.

Bes: Patuljasti bog plodnosti i poroda.

Bradva: Oruđe sastavljeno od dugačke drvene drške i oštrice.Minijaturna inačica bradve koristila se u Obredu otvaranja ustakoji je mumificiranim faraonima vraćao njihovih pet osjetila.

Deben: Krugovi od zlata, srebra ili bakra koji su imali fiksnutežinu i koristili su se kao novčana jedinica.

Des: Stara egipatska mjera za volumen, otprilike 0,5 litre.

Deshret kruna: Crvena kruna koja simbolizira Donji Egipat.Visoka, bijela kruna koja simbolizira Gornji Egipat je hedjet.

Duat: Podzemni svijet u koji bog Sunca Ra putuje svaku večer ibori se sa zmijom Apep. Raova pobjeda i nakon toga povratakna nebo svakog jutra donose povratak danjeg svjetla.

Fajansa: Glazirana plava ili zelena keramika koja se koristilaza izradu malih perli ili amuleta.

Habiru: Nepoznata skupina ljudi koja je živjela u plodnompolumjesecu i čije su postojanje zabilježili Egipćani, Hetiti iSumerani.

Hamurabijev zakonik: Jedan od najstarijih poznatihprimjera pisanih zakona koji potječe iz 1750. g. pr. Kr. Zakonisu zapisani klinastim pismom na steli koja prikazuje babilon-skog boga Sunca Šamaša. Stela je otkrivena 1901. i danas jeizložena u muzeju Louvre. Babilonski kralj Hamurabi vjerovaoje da su ga bogovi odabrali da prenese te zakone svojem narodu.

Hator: Božica radosti, majčinstva i ljubavi. Često jeprikazivana u obličju krave.

Horus: Bog Sunca i neba sa sokolovom glavom.

Ibis: Ptica močvarica s dugim, zakrivljenim kljunom.

Izida: Božica ljepote i magije, štovala se kao žena i majka.

Ka: Čovjekov duh ili duša koja nastaje u trenutku njegovarođenja.

Kajal: Maskara i sjenilo za kapke dobiveni miješanjem čađe iulja.

386/393

Kanopske žare: Četiri pogrebne posude u koje su se spremaličovjekovi najvažniji organi (jetra, pluća, želudac i crijeva) zazagrobni život. Na svakoj je kanopi bila izrezbarena glava jed-nog od četiri Horusova sina.

Kartuša: Oval s vodoravnom šipkom na dnu na kojem je pis-alo kraljevo ime.

Khepresh kruna: Plava obredna ratna kruna.

Khet: Podzemni svijet gdje su vatreni demoni lutali kroz gor-uća jezera.

Khnum: Bog koji je često prikazivan kao čovjek s glavom ovnakoji sjedi za lončarskim kolom. Vjerovalo se da će Khnum pred-mete od gline koje je oblikovao staviti u majčinu maternicu i nataj način stvoriti život.

Klinopis: Piktografski jezik zapisivan na glinenim pločicama.Prvi su ga koristili Sumerani, a kasnije Hetiti.

Kuka i mlatilo: Faraon je ovaj pribor držao kao simbolekraljevske vlasti te da bi podsjetio narod na svoje uloge pastira(kuka) i snabdjevača (mlatilo, upotrebljavalo se za mlaćenježita).

Maat: Božica pravde i istine, Maat je često prikazivana kaožena s krilima (ili žena s krunom s jednim perom). U zagrob-nom životu pokojnikovo se srce važe zajedno s jednim Maatin-im perom kako bi se procijenilo je li zaslužio prelazak u Blaženuzemlju. Riječ Maat postala je sinonim za načela pravde, reda iispravnog ponašanja koja je svaki Egipćanin trebao njegovati.

Mawat: Majka.

387/393

Menat: Ogrlica povezana s božicom Hator, sastojala se od nan-izanih perla i pričvršćenog malog pektorala. Pektoral se nosiona prsima dok je na leđima visio ukrasni protuuteg.

Min: Bog plodnosti i žetve koji se smatra odgovornim za pop-lavljivanje Nila. Prikazan u obličju muškarca koji u jednoj rucidrži uzdignuti falus, a u drugoj mlatilo, njegova je crna koža tre-bala odražavati crno blato uobičajeno za vrijeme poplava Nila.

Miw: Mačka.

Montu: Bog rata s glavom jastreba.

Mut: Božica majčinstva i Amonova partnerica. Često jeprikazivana s mačjom glavom.

Naos: Antički grčki pojam koji egiptolozi rabe kad govore ovrsti oltara sa slikom boga ili božice.

Ne’arin: Skupina ljudi čije su postojanje zabilježili Egipćani ikojima je pripisana zasluga da su pomogli Ramzesu u Bitki kodKadeša.

Nemes kruna: Kraljevska kruna načinjena od pokrivala zaglavu na plave i zlatne pruge. Ta je vrsta krune prikazana naTutankhamonovu sarkofagu.

Opetova svetkovina: Najveći festival u Tebi. Tijekom teproslave skulptura Amona prenosila se brodom od Amonovahrama u Karnaku do Amonova hrama u Luksoru.

Oziris: Muž božice Izide i sudac mrtvih. Ubio ga je njegov bratSet i razbacao dijelove njegova tijela po Egiptu. Kad je Izidaponovno skupila sve njegove dijelove, uskrsnula ga je i postao jesimbol vječnog života. Oziris je često prikazivan kao bradatimuškarac omotan poput mumije.

388/393

Papirus: Vrsta trske koja raste u obilju u delti Nila. Mogla sesušiti, ravnati i onda koristiti za pisanje.

Per Međat: Knjižnica.

Pilon: Vrata ili kameni ulaz, često s kipovima sa svake strane.

Posmrtni hram: Hram koji je često bio odvojen od grobnicepokojnika i izgrađen kako bi se odala počast pokojnikovuživotu.

Pschent kruna: Crvena i bijela dvostruka kruna koja simbol-izira Gornji i Donji Egipat.

Ptah: Bog graditelja i umjetnika.

Ra: Bog Sunca, često prikazivan u obličju jastreba.

Renpet: Cijela godina, prema egipatskom kalendaru, koja sesastojala od 365 dana (12 mjeseci, svaki po 30 dana, s dodatnih5 dana na kraju godine).

Sarkofag: Kameni grob ili lijes, često prekriven zlatom.

Sekhmet: Božica rata i razaranja s lavljom glavom.

Senet: Smatran prvom igrom na ploči na svijetu, senet je kas-nije postao religijski simbol i često je prikazivan u grobnicama.

Senit: Djevojčica.

Set: Bog oluja, kaosa i zla koji je ubio svojeg brata Ozirisa. Kadnije prikazivan s glavom nepoznate životinje, prikazivan je s cr-venom kosom.

Shedeh: Omiljeno egipatsko piće od nara ili grožđa.

389/393

Sistrum: Mali brončani (ili mjedeni) instrument sastavljen oddrške i okvira u obliku slova U na koji su se stavljali malidiskovi. Kad bi ga se protreslo, instrument je proizvodio bučan,limeni zvuk.

Svetkovina mrtvih: Vjerovalo se da se osamnaestog danamjeseca tota čovjekovi preci u obliku duhova vraćaju u svojeposmrtne hramove na zemlji. Tog su se dana poštovali obiteljskipreci tako da su im se donosili hrana i tamjan.

Šamaš: Babilonski i asirski bog Sunca.

Šasu: Nomadi koji su se pojavili najranije oko 1400. g. pr. Kr.

Šen: Simbol vječnosti u obliku užeta s petljom. Kartuša je iz-dužena inačica šen prstena.

Tawaret: Božica poroda, često prikazivana u obličjuvodenkonja.

Tot: Bog pisara i autor slavne Knjige mrtvih. Pripisivale su muse zasluge izuma pisma i govora i često je prikazivan kao bog sglavom ibisa.

Urej: Kobrina kruna koja simbolizira kraljevsku vlast. Kobra jeprikazivana s raširenim vratom i vjerovalo se da može pljuvativatru u oči neprijatelja osobe koja je nosi.

Ušabti: Male figure, često izrađene od fajanse. Stavljale su se ugrobnice kao sluge koje će u zagrobnom životu obavljati fizičkeposlove za pokojnika.

Vezir: Savjetnik kraljevske obitelji.

390/393

ZAHVALE

Budući da sam već izdala svoj prvi roman u kojem sam zahvalilasvima, od učiteljice iz sedmog razreda osnovne škole do prvogsusjeda, u ovoj ću se zahvali usredotočiti na ljude koji su pridon-ijeli stvaranju ove knjige. Kao i uvijek, mnogo dugujem svojoj ma-jci, Carol Moran, koja me podržavala u svakom smislu te riječisvojom velikodušnošću i nevjerojatnim duhom. Moj suprug, Mat-thew Carter, od početka mi je bio podrška, uređujući moj rad odpočetka do kraja, a zbog njegove vatrenocrvene kose, doživljavamga svojim osobnim Ramzesom (bez brzopletosti i harema, nara-vno). A bez vrijednog rada najbolje urednice u New Yorku, AllisonMcCabe, koja je inzistirala da negdje u romanu mora biti i jedaniwiw, Heretička kraljica ovakva kakva jest ne bi postojala. DyaniMessina, Donni Passannante, Heather Proulx i mom lektoru za-hvaljujem što su bili dijelom putovanja Heretičke kraljice premaobjavljivanju. I mojoj odličnoj agentici, Anni Ghosh, koja sepobrinula da moj treći roman, Kleopatrina kći, pronađe dom u iz-davačkoj kući Crown također puno hvala.

Nakladnik:Znanje d. o. o.Mandićeva 2, Zagreb

Za nakladnika: Zvonimir Čimić

Glavni urednik: Davor Uskoković

Urednik: Tomislav Zagoda

Tehnički urednik: Nikica Ostarčević

Lektorica: Martina Perić

Korektorica: Katarina Cvijanović

Dizajn korica: Janka Carev

Tisak: Znanje d. o. o.Mandićeva 2, Zagreb — kolovoz 2011.

ISBN 978-953-324-283-5

CIP zapis dostupan u računalnom kataloguNacionalne i sveučilišne knjižnice u Zagrebu pod brojem 773064