Mome ocu, Robertu Francisu Moranu, koji je svoju Ijubav prema jeziku i knjigama prenio na mene. Napustio si me prerano i nisi dočekao da ovu knjigu vidiš objavljenu, no, mislim da si, nekako,

oduvijek vjerovao u nju. Hvala ti na tome i na tvome veličanstvenom ţivotu koji mi je bio nadahnuće na toliko načina.

PROLOG

Izgovaranje imena mrtvog čovjeka ponovno ga priziva u ţivot.

EGIPATSKA POSLOVICA

Ako je vjerovati onome što govore veziri, Amenhotep je zbog egipatske

krune ubio svog brata.

Treći je mjesec akhita. Prijestolonasljednik Tutmozis leţi u svojoj loţnici

u palaĉi Malkata. Topao vjetar trza zastorima, unosi u sobu vonj pustinje,

zatara i mirhe. Svakim naletom lahora zaplešu duga platna, omotaju se oko

stupova u palaĉi, metu pod od opeke, osut pjegama sunĉeve svjetlosti.

Dvadesetogodišnji prijestolonasljednik Egipta trebao bi se voziti prema

pobjedi na ĉelu faraonovih bojnih kola, no, umjesto toga, leţi u svojoj

spavaćoj sobi. Desna mu je noga oslonjena na podmetnute jastuke. Nateĉena

je i zdrobljena. Koĉiju koja ga je izdala smjesta su spalili, ali zlo nije

ispravljeno. Groznica ga trese, gori i ramena su mu zgrbljena. A dok se bog s

glavom šakala, bog smrti, prikradao sve bliţe i bliţe, na drugoj strani sobe na

pozlaćenu stolcu sjedio je Amenhotep i nije ni trepnuo kad je njegov stariji

brat povraćanjem izbacio sluz boje vina, što je vezire uputilo na mogućnost

smrtnog ishoda.

Kad Amenhotep više nije mogao izdrţati uz bolesnog brata, išuljao se

iz sobe te izašao na balkon s pogledom na Tebu. Stajao je tamo ruku

prekriţenih preko svoga zlatnog pektorala i promatrao seljake koji su ţeli

pšenicu u jedva podnošljivoj vrućini dana. Njihove siluete micale su se

nasuprot Amunovim hramovima, najvećem doprinosu njegova oca

domovini. Stajao je tako nad gradom i razmišljao o poruci kojom su ga

pozvali da iz Memfisa dođe bratu i, dok je sunce tonulo sve niţe, sve su ga

više opsjedale vizije onog što bi sada mogao biti. Amenhotep Veliki. Amenhotep

Graditelj. Amenhotep Veličanstveni. O svemu je tome smio maštati pa ga — kad se

mladi mjesec već uzdigao na obzoru — tek zvuk sandala po opekama

navede da se osvrne. »Brat te pozvao da se vratiš u sobu.«

»Odmah?«

»Da, odmah.« Kraljica Tija okrenula je sinu leđa. Oštre odjeke njezinih

koraka slijedio je u Tutmozisovu odaju.

U sobi su se okupili egipatski veziri. Amenhotep obuhvati prostoriju

pogledom. Bili su to starci, odani njegovu ocu, ljudi koji su brata oduvijek

voljeli više nego njega. »Moţete izaći«, objavi on, a veziri se zaprepašteni

okrenu prema kraljici.

»Moţete izaći«, ponovi ona. No, kad su starci otišli, odluĉno opomene

sina. »Nećeš s egipatskim mudracima postupati kao s robovima.«

»Oni jesu robovi! Robovi Amonovih svećenika koji nadziru više zemlje i

zlata nego mi. Kad bi Tutmozis uspio doţivjeti svoju krunidbu, morao bi se

nakloniti pred svećenicima kao i svaki faraon koji je došao...«

Pljuska kraljice Tije odjekne prostorijom. »Nećeš tako govoriti dok ti je

brat još uvijek ţiv!«

Amenhotep brzo dahne. Motrio je majku kako se kreće prema

Tutmozisovu leţaju.

Kraljica je rukom milovala prinĉev obraz. Njezin najmiliji sin, hrabar u

bitki kao i u ţivotu. Tako su nalikovali jedno drugom, imali su istu

crvenkastosmeđu kosu i svijetle oĉi. »Amenhotep je ovdje, došao te vidjeti«,

prošaptala je. Pletenice njezine vlasulje klizile su mu po licu. Tutmozis sjedne

uz napor. Kraljica uĉini pokret ne bi li mu pomogla, ali on odbije.

»Ostavi nas. Razgovarat ćemo nasamo.«

Tija je oklijevala.

»Ništa loše«, obećao je Tutmozis.

Dva egipatska kraljevića promatrala su kako im se majka udaljuje, a

jedino Anubis, koji vaţe srca umrlih utegom od pera istine, zna pouzdano što

se zbilo kad je kraljica napustila sobu. No, mnogi su veziri sigurni, na

posljednjem će sudu Amenhotepovo srce biti teţe nego ptiĉje pero. Misle da

je oteţalo od zlih djela i da će ga krokodilskim raljama proţdrijeti Ammit,

osudivši ga da bude vjeĉno zaboravljen. Što god bila istina, te je noći

prijestolonasljednik Tutmozis umro, a novi se princ popeo da zauzme

njegovo mjesto.

PRVO POGLAVLJE

1351. godina pr. Kr.

Perit, doba rasta

Dok je iznad Tebe zalazilo sunce pruţajući svoje nakošene zrake nad

vapnenaĉkim liticama, hodali smo po pijesku u dugoj povorci. Zavojita crta

svijala se između breţuljaka. Prvi su išli veziri Gornjeg i Donjeg Egipta, zatim

Amonovi svećenici. Slijedile su ih stotine ţalovatelja. Na zasjenjenim mjestima

pijesak se brzo hladio. Osjećala sam ga među noţnim prstima u sandalama, a

kad je vjetar puhnuo pod moj tanak platneni haljetak, zadrhtala sam. Iskoraĉim

iz reda da vidim sarkofag. Na saonicama ga je vuklo nekoliko volova kako bi

cijeli Egipat znao koliko je bogat i znamenit bio naš prijestolonasljednik.

Nefertiti je ovo morala propustiti: bit će ljubomorna.

Sve ću joj ispričati kad se vratim kući-, mislila sam. Bude li pristojna prema meni.

Svećenici ćelavih glava hodali su iza moje obitelji jer smo vaţniji od

predstavnika bogova. Tamjan koji su zibali u zlatnim kuglama naveo me da

pomislim na velike kukce koji, kamo god odu, zasmrde zrak. Kad je pogrebna

povorka stigla do ulaza u dolinu, štropot je sistruma prestao, a ţalovatelji su

zašutjeli. Na svakoj su se litici skupile cijele obitelji kako bi vidjele princa.

Gledali su kako Amonov vrhovni svećenik izvodi Otvaranje usta kako bi

Tutmozisu vratio osjetila za boravak u zagrobnom ţivotu. Svećenik je bio mlađi

od egipatskih vezira, no ipak, ljudi poput mojeg oca stali su u pozadinu,

prepuštajući mu moć da zlatnim ankhom1 dotakne usta lika na sarkofagu te

proglasi: »Kraljevski je sokol odletio u nebo. Amenhotep Mlađi uzdigao se

na njegovo mjesto.«

1 ankh, egipatski križ - nap. ur.

Fijuk vjetra odjekivao je među liticama, a meni se ĉinilo da ĉujem i

lepet sokolovih krila dok se prijestolonasljednik, oslobođen od tijela, diţe u

nebo. Svjetina se guţvala, djeca su virila kroz noge roditelja da vide novog

princa. I ja sam ispruţila vrat. »Gdje je?« prošapćem. »Gdje je Amenhotep Mlađi?«

»U grobnici«, odgovori moj otac. Njegova se ćelava glava mutno

sjajila pri zalazećem suncu, a kako su se sjene produbljivale, njegovo je lice

sve više sliĉilo jastrebu. »Ali, zar ne ţeli da ga narod vidi?« upitala sam.

»Ne, senit.« Njegova rijeĉ za djevojčicu. »Dok mu ne daju ono što je obećano

njegovom bratu.« Namrštim se. »A što je to?« Stisne ĉeljust. »Da bude suvladar«, odgovorio je.

Kad je obred završio, vojnici su se razmjestili i zadrţavali gomilu kako

nas obiĉni ljudi ne bi slijedili u dolinu. Oĉekivalo se da naša mala grupa

nastavi sama. Iza nas, s mukom su koraĉali volovi poteţući po pijesku svoj

zlatan teret. Oko nas, stijene su se pruţale prema sve tamnijem nebu.

»Penjat ćemo se«, upozori nas otac, a majka lagano problijedi. Bile

smo maĉke, nas dvije, u strahu od mjesta koja nismo uspijevale razumjeti,

od dolina u kojima usnuli faraoni vrebaju po tajnim sobama. Nefertiti bi

ovu dolinu prešla a da se uopće ne zaustavi, neustrašiva poput sokola,

posve sliĉna ocu.

Hodali smo uz sablasno šušketanje sistruma. Promatrala sam odsjaj

zamirućeg svjetla na svojim sandalama. Dok smo se uspinjali po stijeni,

stala sam da bacim pogled na krajolik. »Nemoj zastajkivati«, opomene me otac. »Samo hodaj.«

Polako smo se vukli naprijed kroz brda. Ţivotinje su dahtale,

uspinjući se. Sad su svećenici išli ispred nas, nosili su baklje, rasvjetljavali

nam put. Onda je vrhovni svećenik stao, kao da se zbunio. Pitala sam se je

li u noći izgubio smjer.

»Odveţite sarkofag, ispregnite volove«, zapovjedio je, a ja sam ugledala ulaz

u grobnicu, uklesan u ţivu stijenu. Djeca su pomicala zrnca na brojanicama,

ţenama su privjesci na narukvicama kuckali jedni o druge, dok su

međusobno izmjenjivale poglede. Ugledam usko stubište koje je vodilo u

dubinu zemlje pa shvatim njihovu bojaţljivost. »Ne sviđa mi se ovo«, prošaptala je moja majka.

Svećenici oslobode volove tereta, pozlaćen sarkofag povuku na svoja

leđa. Otac mi stisne ruku da me ohrabri. Zatim smo mrtvoga princa slijedili

u njegovu odaju, sa zamirućeg sunca maknuli smo se u potpun mrak.

Oprezno, kako se ne bismo okliznuli po kamenju, spustili smo se u

glatku utrobu zemlje, drţeći se blizu svećenika i njihovih baklji od trstike. U

grobnici, svjetlo je bacalo sjene po naslikanim prizorima iz Tutmozisova

dvadesetogodišnjeg boravka u Egiptu. Ţene plešu, bogati plemići idu u lov.

Kraljica Tija svome najstarijem sinu nudi lotos natopljen medom i vinom.

Stisnula sam majĉinu ruku da mi bude lakše, a kad ona nije rekla ništa, znala

sam da u sebi upućuje molitve Amonu.

Kako smo se spuštali, teţak je zrak postajao sve vlaţniji, a miris

grobnice pretapao se u miris prekopane zemlje. U svjetlu baklji slike su se

pojavljivale i nestajale: ţuto obojena ţena i muškarci koji se smiju, djeca

koja cvijeće lotosa bacaju u Nil, da pluta niz rijeku. Daleko najuţasniji bio je

bog podzemnog svijeta, lica plave boje, koji je drţao egipatska ţezla, kuku i

biĉ. »Oziris«, prošaptala sam, no nitko nije ĉuo.

Nastavili smo hodati kroz najskrovitije prostorije na svijetu i tako ušli

u jednu nadsvođenu sobu. Uzdahnula sam. Ovdje su zgrnuli cijelo prinĉevo

ovozemaljsko blago: oslikane lađe, zlatna bojna kola, sandale ukrašene

leopardovim krznom. Tu smo sobu prošli do krajnje toĉke, do zadnje

grobne odaje. Otac se nagne prema meni i prošapće: »Sjeti se što sam ti

rekao.«

Rame uz rame, u praznoj prostoriji, stajali su faraon i njegova kraljica.

U svjetlu baklji bilo je nemoguće vidjeti išta drugo osim njihovih tamnih

obrisa i dugog sarkofaga preminulog princa. Ispruţim ruke u gesti

poniznosti, a moja mi teta sveĉano kimne, prisjetila se da je moje lice vidjela

pri rijetkim posjetima našoj obitelji u Akhmimu. Otac nikada u Tebu nije

odveo ni Nefertiti ni mene. Drţao nas je daleko od palaĉe, od spletki i

razmetljivosti dvora. Sada, pri treperavu svjetlu grobnice, uoĉila sam da se

kraljica u ovih šest godina otkako je nisam vidjela nije promijenila. Još je

uvijek bila sitna i blijeda. Njezine su me svijetle oĉi procjenjivale dok sam

drţala ispruţene ruke. Zanimalo me što je mislila o mojoj tamnoj koţi i

neobiĉnoj visini. Uspravim se, a Amonov vrhovni svećenik otvori Knjigu

mrtvih. Zapjevajući izgovarao je reĉenice kojima se umirući smrtnici

obraćaju bogovima.

»Neka moja duša dođe k meni gdje god se nalazila. Priđite po moju

dušu, o, ĉuvari nebesa. Neka moja duša vidi moje mrtvo tijelo, neka poĉiva

na mojoj mumiji koja nikad neće biti uništena niti će propasti...«

Pogledom pretraţim sobu kako bih vidjela Amenhotepa Mlađeg.

Stajao je daleko od sarkofaga i poklopljenih ţara u kojima će Tutmozisovi

organi prijeći u zagrobni ţivot. Bio je viši od mene, privlaĉan, unatoĉ

svijetloj kovrĉavoj kosi. Zanimalo me moţemo li od njega oĉekivati išta

veliko kad je kraljevanje oduvijek bilo namijenjeno njegovu bratu. Okrenuo

se kipu boţice Mut, a ja se sjetim da je Tutmozis cijeloga ţivota volio

maĉke. S njim odlazi i njegova voljena Ta-Miu, omotana zavojima u svom

minijaturnom sarkofagu od zlata. Njeţno dotaknem majĉinu ruku, ona se

osvrne.

»Jesu li je ubili?« prošapćem. Slijedila je moj pogled do malena lijesa

pokraj prinĉeva.

Majka odmahne glavom, a kad su svećenici ponovno zatresli sistrume,

odgovorila je: »Kaţu da je nakon smrti prijestolonasljednika prestala jesti.«

Vrhovni svećenik zapjevao je Pjesmu duše, tuţaljku Ozirisu i bogu sa

šakalovom glavom, Anubisu. Onda je buĉno zaklopio Knjigu mrtvih i

najavio: »Blagoslivljanje organa.«

Kraljica Tija zakoraĉi naprijed. Klekne na zemlju i utisne poljubac na

svaku ţaru. Faraon uĉini isto. Opazim kako se zatim oštro okrenuo, u tami

je traţio mlađeg sina. »Dođi«, naloţi mu.

Njegov se mlađi sin ne pomakne.

»Dođi!« poviĉe, a glas mu je u toj sobi bio stostruko glasniji.

Svi zadrţe dah. Pogledam oca, on ozbiljno zavrti glavom.

»Zašto da se pred njim ponizno klanjam?« upitao je Amenhotep. »On

bi upravljanje Egiptom prepustio Amonovim svećenicima, kao i svaki kralj

prije njega!«

Pokrijem dlanom usta. Na trenutak, mislila sam da će Stariji pohrliti

preko sobe da ga ubije. No, Amenhotep mu je bio jedini ţivi sin, jedini

zakoniti nasljednik egipatskog prijestolja i narod je oĉekivao da ga na tom

prijestolju vidi kao suvladara, kao i bilo kojega drugog

sedamnaestogodišnjeg prijestolonasljednika tijekom povijesti naše zemlje.

Stariji treba biti faraon Gornjeg Egipta i Tebe, a Amenhotep vladati

Donjim Egiptom, u Memfisu. Da mu i taj sin umre, došao bi kraj lozi.

Kraljica gipkim korakom priđe sinu. »Blagoslovit ćeš bratove organe«,

zapovjedila mu je. »Zašto?« »Zato što je on princ egipatski!« »Ja također!« odvrati Amenhotep gnjevno.

Kraljica Tija stisne vjeđe u uski prorez. »Tvoj brat sluţio je ovom

kraljevstvu kao ratnik u egipatskoj vojsci. Bio je vrhovni svećenik

Amonov,posvećen bogovima.«

Amenhotep se nasmije. »Pa si ga ti više voljela zato što je smio zaklati

ono što je blagoslovio?«

Kraljica Tija srdito dahne. »Idi ocu. Zamoli ga da od tebe napravi

vojnika. Onda ćemo vidjeti kakav ćeš faraon postati.«

Amenhotep se naglo okrene pa usred bratova pogreba, zgrbljen,

priđe faraonu. »Postat ću vojnik poput svojeg brata«, izjavi. Rub njegova

bijela plašta vukao se po du, veziri su vrtjeli glavama. »Zajedno, ti i ja,

uzdignut ćemo Atona nad Amonom«, obeća. »Mi moţemo vladati onako

kako je tvoj otac nekoć zamislio.«

Faraon se osloni na štap, kao da time moţe zaustaviti oseku svoga

ţivota. »Bilo je pogrešno odgajati te u Memfisu«, izgovori. »Trebao si

odrastati zajedno sa svojim bratom. Ovdje. U Tebi.«

Amenhotep ţustro ustane, ramena su mu se izravnala. »Imaš samo

mene, oĉe.« Ponudio je ruku starom ĉovjeku, osvajaĉu mnogih zemalja.

»Prihvati. Moţda neću biti ratnik, ali izgradit ću kraljevstvo koje će trajati

vjeĉno.«

Kad je postalo jasno da faraon ne kani prihvatiti Amenhotepovu

ruku, moj otac koraknuo je naprijed kako bi princa spasio od sramote. »Neka tvoj brat bude pokopan«, predloţi mirno. Amenhotep svom ocu uputi pogled od kakvog bi se i Anubis sledio.

Nitko se nije usudio progovoriti dok se nismo vratili na lađe da zaplovimo

Nilom, uz valove koji su nam prigušivali glasove.

»On nije normalan«, izjavi moj otac dok smo se vraćali kući u

Akhmim. »Kroz tri je pokoljenja naša obitelj egipatskim faraonima davala

ţene. Ali, ja svoju kćer ne kanim prepustiti ovom ĉovjeku.«

Oko ramena ovila sam vunen plašt. Nije govorio o meni. Mislio je na

moju sestru, na Nefertiti.

»Ako Amenhotep postane suvladar uz oca, bit će mu potrebna glavna

supruga«, rekla je moja majka. »To će onda biti ili Nefertiti ili Kija. A bude

li Kija...«

Nije dovršila reĉenicu, no svi smo znali što je htjela reći. Bude li Kija,

vezir Panehesi steći će golem utjecaj u Egiptu. Bilo bi lako i logiĉno

promaknuti njegovu kći u kraljicu: Kija je već bila udana za Amenhotepa i

već skoro tri mjeseca nosila je njegovo dijete. Ali, postane li ona glavnom

suprugom, naša će obitelj biti podređena Panehesijevoj, a to nam je bilo

nezamislivo.

Otac se bolje namjesti na svom jastuku. Razmišljao je zabrinuta izraza

lica dok su sluge veslale prema sjeveru.

»Već smo rekli Nefertiti da će biti kraljeva supruga«, dodala je majka.

»Ti si joj rekao.«

»Dok je Tutmozis bio ţiv! Dok je sve bilo stabilno i izgledalo kao da

će Egiptom vladati...« Otac zatvori oĉi.

Promatrala sam kako se mjesec diţe nad lađom, a kad je dovoljno

vremena prošlo, uĉinilo mi se bezopasnim pitati: »Oĉe, što je Aton?«

Otvorio je oĉi. »Sunce«, odgovori zagledan u moju majku. Bez ijedne

rijeĉi razmjenjivali su misli. »Ali, bog sunca je Amon-Ra.« »A Aton je Sunce.«

Nisam razumjela. »Zašto bi Amenhotep gradio hramove sunĉevom

bogu za kojeg nitko nije ĉuo?«

»Zato što kad izgradi hramove Atonu, nitko više neće trebati

Amonove svećenike.« Zaprepastila sam se. »Ţeli ih se riješiti?«

»Da.« Majka je kimnula. »I suprotstaviti se svim zakonima Maat.«

Udahnem. Nitko se ne smije suprotstavljati boţici istine. »Ali, zašto?«

»Zato što je prijestolonasljednik slabić«, objasni mi otac. »Slabić je i

površan, a ti moraš nauĉiti prepoznati ljude koji se boje drugih moćnih

ljudi, Mutnodmet.«

Majka mu uputi oštar pogled. To što je moj otac upravo izrekao,

zvalo se veleizdaja. No nikog nije bilo da ga ĉuje, a još su i vesla pljuskala.

Nefertiti nas je išĉekivala. Oporavljala se od groznice, ali ipak je sjedila u

vrtu. Ispruţena kraj ribnjaka s lotosima, mjeseĉina joj se ljeskala po vitkim

rukama. Ustane ĉim nas je ugledala, a ja osjetim svojevrstan trijumf zato što

sam bila na prinĉevom sprovodu, a ona je bila previše bolesna da ide. Ali

krivnja mi izbriše taj osjećaj kad opazim ĉeţnju na njezinu licu. »Onda, kako je bilo?«

Namjeravala sam je pustiti da iz mene ĉupa obavijesti, ali nisam

mogla biti okrutna kao što je ona znala biti. »Apsolutno veliĉanstveno«,

provali iz mene. »A sarkofag...«

»Sto radiš izvan kreveta?« izgrdi je moja majka. Ne i Nefertitina.

Samo moja. Nefertitina je umrla kad je ona imala dvije godine. Bila je

princeza iz Mitanije i prva supruga mog oca. Ona je izabrala ime Nefertiti

koje znaĉi Ljepotica je došla. I, premda smo u rodu, ne sliĉimo jedna drugoj.

Nefertiti je malena i bronĉane puti, crnokosa, tamnih oĉiju, s obrazima

visokih jagodica koje stanu u dlan svinut u oblik šalice, dok sam ja tamne

koţe i uska lica kakvo ne zapaţate u gomili. Nakon poroda, majka me nije

nazvala po ljepoti. Dala mi je ime Mutnodmet koje znaĉi Drago dijete boţice Mut.

»Nefertiti mora u krevet«, rekao je otac. »Ne osjeća se dobro.«

Premda je trebao prekoriti moju sestru, obraćao se meni.

»Ozdravit ću«, obećavala je Nefertiti. »Gledaj! Već mi je bolje.«

Nasmiješila mu se, a ja se okrenem da vidim oĉevu reakciju. Kao i uvijek, za

nju je imao njeţan pogled.

»Svejedno«, upadne majka, »imaš temperaturu i vraćaš se u krevet.«

Dale smo se utjerati u kuću. Kad smo legle na prostirke od rogoţine,

Nefertiti se okrenula, profil joj se oštro ocrtavao pri svjetlu mjeseĉine.

»Onda, kako je bilo?«

»Zastrašujuće«, priznala sam. »Grobnica je velika. I mraĉna.«

»A ljudi? Koliko je ljudi bilo?«

»O, stotine. Moţda ĉak i tisuće.«

Uzdahnula je. Propustila je šansu da bude viđena. »A novi

prijestolonasljednik?«

Oklijevala sam. »On...«

Sjedila je na svom leţaju, kimajući mi da nastavim.

»On je ĉudan«, prošapćem.

Na mjeseĉini, Nefertitine su tamne oĉi svjetlucale. »Kako to misliš?« »Opsjednut je Atonom.«

»Čime?«

»Suncem, kao slikom«, objasnila sam. »Kako moţeš oboţavati sliku

sunca a da istovremeno ne štuješ Amona-Raa koji Suncem vlada?«

Ostala je mirna. »To je sve?«

»I, visok je.«

»Pa, teško da je viši od tebe.«

Zanemarila sam njezinu kritiku. »Znatno je viši. Za dvije glave od

oca.«

Ovila je ruke oko skupljenih koljena i odgovorila: »To će onda biti

zanimljivo.«

Namrštim se. »Što?«

Nije objasnila.

»Što će biti zanimljivo?« ponovila sam.

»Vjenĉanje«, rekla je nehajno, legla i povukla platneni pokrivaĉ preko

grudiju. »Skoro će krunidba, a Amenhotep mora odabrati Glavnu suprugu.

Zašto to ne bih bila ja?«

Da, zašto ne ona? Lijepa je, školovana, kći mitanske princeze. Osjetim

oštar ubod ljubomore, ujedno i strah. Oduvijek sam bila u Nefertitinom

društvu. Kako će izgledati vrijeme bez nje?

»Naravno da ćeš ići sa mnom«, rekla je zijevajući. »Dok ne budeš

dovoljno stara za brak, bit ćeš moja glavna dvorska dama.«

»Majka mi neće dopustiti da odem sama u palaĉu.«

»Nećeš biti sama. I ona će ići.«

»U palaĉu!« viknula sam.

»Mutni, kad si glavna supruga, obitelj ide s tobom. Otac nam je

najvaţniji vezir u zemlji. Teta nam je kraljica. Tko bi se usudio reći ne?«

Usred noći duge su se sjene protezale izvan sobe, a onda je ušla sluškinja,

drţeći uljanicu nad Nefertitinom glavom. Probudila sam se zbog svjetla i

vidjela sestrino lice u zlatnom sjaju, savršeno ĉak i dok je spavala.

»Gospodarice?« zazvala je sluškinja, ali Nefertiti se nije pomaknula.

»Gospodarice«, zazvala je glasnije. Pogledala me, a ja sam prodrmala sestru,

ne bih li je probudila. »Gospodarice, vezir Aje ţelio bi razgovarati s tobom.« Brzo sjednem. »Nešto loše se dogodilo?«

Nefertiti nije rekla ni rijeĉ. Ukoraĉila je u svoju halju, skinula uljanicu

sa zida i zaklonila plamen dlanom. »Što se događa?« upitala sam. Nije

odgovorila.

Vrata kao da su nešto šapnula kad su se zatvorila za njom. Ĉekala sam

da mi se sestra vrati, a kad se vratila Mjesec je, ţuti disk, bio već visoko na

nebu. »Gdje si bila?« Prevrtala sam se na svom leţaju.

»Otac je htio razgovarati sa mnom.«

»Nasamo?« izazivala sam je. »Usred noći?«

»A u koje drugo vrijeme znatiţeljne sluškinje spavaju?«

Istog trena postalo mi je jasno. »Ne ţeli da se udaš za Amenhotepa«,

rekla sam. Nefertiti slegne ramenima glumeći ĉednost. »Ja se ne bojim Kije.« »O tome se brine vezir Panehesi.«

»Ţelim biti glavna supruga, Mutnodmet. Ţelim biti egipatska kraljica

onako kako je moja majka bila kraljica Mitanije.«

Sjedila je na svojoj rogoţini. Šutjele smo. Osvjetljavao nas je samo

plamen lampe koju je donijela natrag. »I, što je otac rekao?«

Opet je slegnula ramenima.

»Je li ti ispriĉao što se dogodilo u grobnici?«

»Da je odbio poljubiti ţare«, rekla je omalovaţavajućim tonom.

»Zašto je to vaţno ako na kraju sjednem na Horusovo prijestolje?

Amenhotep će postati egipatski faraon«, dodala je kao da je time sve

riješeno. »A otac je već rekao da.«

»Rekao je da?.« Odbacila sam svoj platneni prekrivaĉ. »Ali, nije smio

reći da. Rekao je da faraon nije normalan. Zakleo se da takvom ĉovjeku neće

dati kćer!«

»I predomislio se.« U treperavu svjetlu uljanice vidjela sam je kako

lijeţe i privlaĉi pokrivaĉe. »Hoćeš mi donijeti malo soka iz kuhinje?«

zatraţila je.

»Noć je«, odbila sam neodobravajući napetim glasom.

»Ali, bolesna sam«, podsjetila me. »Imam groznicu.«

Oklijevala sam.

»Molim te, Mutni. Molim.«

Otišla sam samo zato što je imala groznicu.

Sljedećega jutra naši kućni uĉitelji rano su završili predavanja. Na Nefertiti

nije bilo znaka bolesti. »Ali, ne smijemo je opteretiti«, rekao je moj otac.

Majka se nije sloţila. »Uda li se uskoro neće više stjecati znanje. Neka

sad nauĉi što god moţe.«

Za razliku od prve ţene moga oca, moja majka nije provela djetinjstvo

među plemstvom i znala je cijeniti vrijednost naobrazbe jer se kao kći

priprosta seoska svećenika morala izboriti za svoje školovanje. Ali otac je

otklonio njezin dlan.

»Što još mora nauĉiti? Izvrsno zna strane jezike, a piše bolje od

dvorskih pisara.« »Ne raspoznaje ljekovito bilje kao Mutni«, upozori majka.

Podignem bradu, no otac odgovori samo: »Mutnođmet je nadarena za

to. Nefertiti ima druge vještine.«

Svi pogledamo u moju sestru u kratkoj bijeloj halji. Micala je sto-

palom uronjenim u ribnjak s lotosima. Ranofer, sin mjesnog lijeĉnika, donio

joj je cvijeće. Snop bijelih ljiljana svezan konopcem. Bio je moj kućni

uĉitelj. Pouĉavao me tajnama iscjeljivanja i ljekovitog bilja, ali više je

vremena provodio s mojom sestrom.

»Nefertiti oĉara ljude«, rekao je otac s odobravanjem, »a one koje ne

oĉara, lako nadmudri. Što će joj trave i lijekovi kad ţeli voditi narod?« Majci se između obrva pojavi bora. »Ako se kraljica sloţi.«

»Kraljica je moja sestra«, odvrati otac kratko i jasno. »Ona će se sloţiti

s tim da Nefertiti bude glavna supruga.« Ali, ja sam u njegovim oĉima

vidjela zabrinutost. Prijestolonasljednik koji oskvrne grobnu sobu svoga

brata, ĉovjek koji nije u stanju kontrolirati svoje osjećaje? Kakav će to

faraon biti? Kakav suprug?

Stajali smo i gledali u Nefertiti dok nije opazila da je promatramo.

Prstom mi je dala znak da joj priđem. Otišla sam k nasmijanom paru

pokraj ribnjaka, svojoj sestri i svom kućnom uĉitelju.

»Dobar dan, Mutnođmet.« Ranofer mi se osmjehne i na trenutak

zaboravim što sam mu htjela reći.

»Isprobala sam aloju danas«, izgovorim konaĉno. »Iscijelila je

opekotine našoj sluškinji.«

» Zbilja?« Ranofer sjedne uspravno. »I, onda?«

»Dodala sam lavandu i otekline su splasnule.«

Još mi se šire osmjehnuo. »Nadmašuješ moje znanje, gospo.«

Nacerim se ponosna na svoju genijalnost. »A onda, mislim da ću

pokušati s...«

»Razgovarate o neĉemu zanimljivom?« Nefertiti uzdahne i nasloni se

na ruke ispruţene iza leđa. Sunĉala se. »Reci, o ĉemu je otac sad priĉao?«

»Baš ovaj ĉas?« Strašno loše laţem.

»Da. Dok ste stajali tamo i špijunirali me.«

Pocrvenim. »Govorio je o tvojoj budućnosti.«

Sjela je uspravno. Vršci crne kose milovali su joj obraze. »I?«

Napravila sam stanku. Nisam bila sigurna trebam li joj sve reći.

Ĉekala je. »I da će moţda doći kraljica«, rekla sam napokon.

Odjednom Ranoferov osmijeh išĉezne. »Ali, ako ona dođe«, podigao

je glas, »otići ćeš iz Akhmima.«

Nefertiti mi se preko Ranoferove glave namršti. »Nemoj se ništa

brinuti«, umiri ga nehajno. »Od toga neće biti ništa.« Odšutjeli su svoj trenutak, a onda je Ranofer uzme za ruku. Ustanu.

»Kamo ćeš?« viknem. Nefertiti nije odgovorila pa sam viknula za

svojim uĉiteljem. »A što je s našom lekcijom?« »Kasnije.« Nasmiješio mi se, ali vidio je samo moju sestru.

Pronio se glas da kraljica dolazi u posjet našoj vili u Akhmimu. Za to se

Nefertiti molila u obiteljskom svetištu. Amonu je pred noge kao dar

polagala posude s najboljim vinom zaslađenim medom te obećavala

svakovrsne ludosti ako samo pošalje kraljicu u naš grad. Sad kad se ĉinilo

da joj je Amon uslišao molitve, Nefertiti je bila nepodnošljivo uzbuđena.

Dok je moja sestra ĉistila perje, majka je trĉkarala po kući, napadajući

jednako i robove i sluge.

»Mutni, provjeri jesu li ruĉnici ĉisti. Nefertiti, posuđe, molim. Provjeri

jesu li ga sluškinje oprale. Sve do zadnjega komada.«

Sluškinje su istresale prašinu iz tapiserija s resicama na rubovima dok

je majka po primaćoj sobi razmještala najbolje stolce ukrašene intarzijama

— to će vjerojatno biti prva prostorija u koju će kraljica ući. Kraljica. Tija

sestra je mog oca. Teška ţena. Neuredno vođenje domaćinstva ne bi joj se

nimalo svidjelo. Ploĉice u kuhinji istrljali su do visokog sjaja, premda im

kraljica ni sluĉajno neće prići blizu, a ribnjak s lotosima napunili su zlatnim

ribicama. Ĉak je i Nefertiti nešto radila. Zaista je nadgledala pranje posuđa,

umjesto da se pretvarala da to ĉini. Za šest dana Amenhotep Mlađi bit će

okrunjen u Kamaku. Postat će suvladar svog oca. Ĉak sam i ja znala što

tetin posjet znaĉi. Kraljica se nije odluĉila na dugi put do Akhmima više od

šest godina. Jedini razlog za ovaj posjet bilo bi vjenĉanje. »Mutni, odi pomoći sestri da se odjene«, rekla je majka.

Nefertiti je stajala ispred zrcala u našoj sobi. Maknula je svoju tamnu

kosu s lica zamišljajući na glavi egipatsku krunu. »To je to«, šaptala je. »Bit

ću najveća kraljica koju je Egipat ikad imao.« Narugam se. »Niti jedna kraljica neće biti veća od naše tete.«

Vrtjela se po sobi. »Hatšepsut je bila veća. A naša teta ne nosi

dvostruku krunu.« »Samo faraon smije nositi krunu oba Egipta.«

»Dakle, kad ona zapovijeda vojskom i sastaje se s inozemnim

vladarima, što ima od toga? Ništa. Njezin suprug ţanje slavu. Kad ja budem

kraljica, moje će ime ţivjeti vjeĉno.«

Znala sam da se s Nefertiti kad je ovakva ne treba svađati. Zamijesila

sam crnilo i dala joj ga u vrĉu. Zatim sam je gledala kako se šminka.

Obrubila je oĉi i potamnila obrve. Zbog boje je izgledala starije od svojih

petnaest godina. »Ti zbilja vjeruješ da ćeš postati glavna supruga?« pitala sam.

»A koga bi teta radije htjela za majku svojih nasljednika? Ţenu iz

naroda«, naborala je nos, »ili svoju nećakinju?«

Ja sam ţena iz naroda, ali nisam ona koju je spomenula s prezirom.

To je Panehesijeva kćer Kija. Doduše, dijete je plemkinje, ali Nefertiti je

unuka kraljice. »Moţeš mi naći platnenu haljinu i zlatni pojas?« rekla je.

Stisnem vjeđe. »Samo zato što te ĉeka skora udaja, nisam se pretvorila

u tvoju robinju.«

Široko se osmjehnula. »Molim te, Mutni. Znaš da ne mogu sve to bez

tebe.« Promatrala se u zrcalu dok sam ja prekapala njezine škrinje u potrazi

za haljinom koju je nosila samo u sveĉanim prigodama. Izvuĉem zlatni

pojas. Ona se pobuni. »Ne taj s tirkizom, onaj s oniksom.«

»Ti nemaš sluškinje za ovo?« inzistirala sam.

Pravila se da me nije ĉula i pruţila ruku za pojasom. Meni je bio draţi

onaj s tirkizom. Netko pokuca na vrata. Pokaţe se majĉina sluškinja. Lice

joj je blistalo od uzbuđenja.

»Majka vam poruĉuje da se poţurite!« vikala je djevojka. »Vidjeli su

karavanu.«

Nefertiti me pogleda. »Razmisli, Mutni. Bit ćeš sestra egipatske

kraljice!« »Ako se njoj svidiš«, rekla sam ravnodušno.

»Naravno da ću joj se svidjeti.« Vimula je u zrcalo da vidi svoj odraz,

svoja malena ramena namazana medom i bogatu crnu kosu. »Bit ću

zanosna i mila, a kad se preselimo u palaĉu, zamisli samo što sve moţemo

raditi!«

»I ovdje radimo toliko toga«, prosvjedovala sam. »Zašto Akhmim nije

dovoljno dobar?«

Uzela je ĉetku i dovršila frizuru. »Zar ne ţeliš vidjeti Kamak i Memfis

i pripadati dvoru?«

»Otac pripada dvoru. I kaţe da ga to umara. Ti silni razgovori

o politici.«

»Dobro, tako misli otac. On mora u palaĉu svakoga dana. Ma, što

smo mi ovdje uopće radile?« Potuţila se. »Ništa. Samo smo ĉekale da princ

umre, da moţemo otići i vidjeti svijet.« Usisala sam zrak. »Nefertiti'.«

Veselo se nasmijala. Onda se na vratima pojavila majka, sva zadihana.

Nosila je svoje vrijedne dragulje i teške narukvice koje nikad prije nisam

vidjela. »Jeste li spremne?«

Nefertiti ustane. Haljina joj je bila savršena. Uz tijelo. Osjetila sam

navalu ĉiste zavisti zbog naĉina na koji joj se tkanina zatezala na bedrima i

naglašavala vitkost njezina struka.

»Ĉekaj.« Majka digne ruku. »Moramo imati ogrlicu. Mutni, odi i

donesi zlatnu.« Uzdahnem. »Tvoju zlatnu?«

»Naravno. Brzo, daj! Straţar će te pustiti u riznicu.«

Zaprepastilo me što će majka dopustiti da Nefertiti nosi ogrlicu koju

joj je otac poklonio kao vjenĉani dar. Znaĉi, nisam dobro procijenila koliko

je tetin posjet uistinu vaţan. Za sve nas. Poţurila sam se u riznicu u straţnji

dio kuće. Deţurni me straţar pogleda uz osmijeh. Bila sam viša od njega za

glavu. Pocrvenjela sam.

»Majka traţi ogrlicu za moju sestru.«

»Zlatnu ogrlicu?«

»Ima i drugih?«

Zabacio je glavu. »Dakle, sigurno je nešto jako vaţno. Ĉujem da

kraljica dolazi danas.« Stavim ruke na bokove. Neka zna da ĉekam.

»Dobro, dobro.« Sišao je u podrumsku prostoriju i ponovno se

pojavio s blagom moje majke koje bi jednog dana trebalo biti moje. »Tvoja

se sestra sigurno udaje«, rekao je.

Ispruţim ruku. »Ogrlicu.«

»Bit će izvrsna kraljica.«

»Svi to kaţu.«

Nasmiješio se kao da je znao što o tome mislim, znatiţeljni stari

magarac, pa je pruţio ogrlicu. Šĉepala sam je. Cijelim putem natrag do sobe

trĉala sam noseći teţak nakit kao nagradu. Nefertiti pogleda majku.

»Jesi li sigurna?« Gledala je zlato. Njegovo se svjetlucanje reflektiralo

u njezinim oĉima.

Majka kimne. Stavi joj ogrlicu oko vrata, a zatim smo se obje od-

maknule. Zlato je kretalo uzorkom lotosova cvijeta na grlu moje sestre i

dalje joj padalo po grudima, oblikovano u kapljice razliĉitih veliĉina.

Bilo mi je drago da je dvije godine starija od mene. Kad bih se ja prva

morala udati, nitko me pokraj nje ne bi izabrao. »Sad smo spremne«, rekla

je majka. Povela nas je u primaću sobu gdje je ĉekala kraljica. Ĉule smo je

kako razgovara s ocem. Glas joj je bio dubok, hrapav i zapovjedniĉki.

»Kad vas pozovu, uđite«, rekla nam je majka brzo. »Na stolu su darovi

iz naše riznice. Uzmite ih dok prilazite. Veći treba ponijeti Nefertiti.«

Zatim nestane u sobi, a mi smo stajale u poploĉenu hodniku, ĉekale

smo poziv.

Nefertiti se uskoraĉala. »Zašto me ne bi izabrala za suprugu svog sina?

Dijete sam njezina brata, a naš otac na najvišem je poloţaju u zemlji.« »Naravno da će izabrati tebe.«

»Ali, za Glavnu suprugu? Ne ţelim biti ništa manje, Mutni. Ne ţelim

biti neka niţa ţena koju zabiju u palaĉu da je faraon posjeti samo dvaput

godišnje. Radije ću se udati za vezirova sina.« »Izabrat će tebe.«

»Naravno, izbor je zapravo Amenhotepov.« Prestala je koraĉati, a ja

shvatim da se obraćala samoj sebi. »Na njemu je da odluĉi, na kraju. On mi

mora napraviti sina, a ne ona.«

Zgrĉim se na njezinu vulgarnost.

»Ali neću ga ni vidjeti ne oĉaram li njegovu majku.«

»Sve će dobro proći.«

Zagledala se u mene kao da je tek sad opazila da sam i ja prisutna.

»Zbilja?«

»Da.« Sjela sam na oĉev stolac od ebanovine i domamila k sebi jednu

od kućnih maĉaka. »Ali kako znaš da ćeš ga zavoljeti?« Pitala sam.

Nefertiti me oštro pogleda. »On će postati egipatski faraon«, rekla je.

»A ja sam umorna od Akhmima.«

Pomislila sam na Ranofera i njegov prelijepi osmijeh i zanimalo me je

li umorna i od njega. U tom trenu kroz vrata uđe majĉina sluškinja, a maĉka

klizne s mene. »Hoćemo li?« Nefertiti upita nestrpljivo. »Da, gospodarice.«

Nefertiti me pogleda. Obrazi su joj se zarumenjeli. »Hodaj iza mene,

Mutni. Mene mora vidjeti prvu i smjesta se zaljubiti.«

Ušle smo u primaću sobu noseći darove iz obiteljske riznice. Pro-

storija mi se uĉini većom nego što sam je pamtila. Moĉvare naslikane po

zidovima i vodenoplave ploĉice na podu izgledale su sjajnije. Sluškinje su se

dobro naradile. Oprale su ĉak i boje na baldahinu iznad glave moje majke.

Kraljica je izgledala isto kao i u grobnici. Strogo lice okruţeno golemom

nubijskom perikom. Uspije li Nefertiti postati kraljicom, nosit će takvu

periku. Prišli smo podiju na kojem je kraljica sjedila na prostranom jastuku

od perja, u naslonjaĉu s najrazmaknutijim naslonima za ruke koje smo našli

u kući. Crna maĉka odmarala joj se u krilu, ruku je poloţila na njezina leđa.

Ogrlica joj je bila od lapis lazulija i zlata.

Kraljiĉin herald stupi korak naprijed te ispruţi ruku u gesti kao da

nešto briše. »Veliĉanstvo, nećakinja, gospa Nefertiti.«

Moja sestra ispruţi ruke s darom, sluga preuzme pozlaćenu zdjelu.

Teta potapša prazno sjedalo slijeva pozivajući Nefertiti da sjedne kraj nje.

Dok se moja sestra uspinjala na podij, teta nije skidala oĉi s njezina lica.

Nefertiti je bila lijepa na takav naĉin da su i kraljice morale zuriti u nju. »Veliĉanstvo, nećakinja, gospa Mutnodmet.«

Stupim korak naprijed, a teta iznenađena zatrepće. Pogleda tirkiznu

kutiju koju sam joj pruţala i nasmiješi se: isprika za to što je kraj Nefertiti

zaboravila na mene. »Visoka si«, napomene. »Jesam, ali nisam ljupka kao Nefertiti, Veliĉanstvo.«

Majka kimne s odobravanjem. Skrenula sam razgovor na razlog koji je

kraljicu doveo u Akhmim i svi pogledamo moju sestru koja se trudila da ne

pokaţe uzbuđenje.

»Ona je zbilja lijepa, Aje. Više na majku, mislim, nego ti.«

Otac se nasmije. »I talentirana je. Pjeva. I pleše.«

»A je li pametna?«

»Naravno. I snaţna je.« Spustio je glas naglašavajući vaţnost onoga

što govori. »Bit će sposobna upravljati njegovim strastima i nadzirati ga.« Teta ponovno pogleda Nefertiti pokušavajući vidjeti je li to istina.

»Ali ako se uda za njega, mora biti glavna supruga«, doda on. »Onda

će mu skrenuti zanimanje s Atona, vratiti ga Amonu i manje opasnim

uvjerenjima.« Kraljica se okrene mojoj sestri. »Što ti kaţeš na to?«

»Uĉinit ću što zatraţite od mene, Veliĉanstvo. Zabavljat ću princa i

roditi mu djecu. I bit ću poslušna sluškinja Amonova.« Oĉi nam se sretnu.

Spustim glavu da ne opaze moje smijuckanje.

»Amonova«, ponovi kraljica zamišljeno. »Da je bar moj sin tako

razuman.«

»Ona ima najĉvršću volju od moje dvoje djece«, rekao je otac. »Ako

ga itko moţe preobratiti, to je ona.«

»A Kija je slaba«, sloţila se kraljica. »Nije za ovaj posao. On je htio nju

za Glavnu suprugu, ali ja to neću dopustiti.«

Otac obeća: »Kad upozna Nefertiti, zaboravit će Kiju.«

»Kijin otac je vezir«, upozori teta. »Razljutit će se kad umjesto njegove

kćeri izaberem tvoju.«

Otac slegne ramenima. »Pa to je i trebalo oĉekivati. Mi smo u rodu.«

Nakon trenutka oklijevanja, kraljica ustane. »Dakle, to je riješeno.«

Ĉula sam kako je Nefertiti oduševljeno udahnula. Bilo je gotovo brzo,

kao što je i poĉelo. Kraljica je sišla s podija. Sitna, ali neukrotiva pojava.

Maĉka ju je slijedila na dugoj zlatnoj uzici. »Nadam se da će ona odrţati

tvoje obećanje, Aje. Na kocki je budućnost Egipta«, upozorila je smrknuto.

Tri su dana sluškinje trĉkarale iz sobe u sobu i slagale tkanine, odjeću i

manji nakit u košare. Posvuda su zijevale poluprazne škrinje podignutih

poklopaca. Posuđe od alabastera, stakla ili keramike ĉekalo je da ga omotaju

i stave unutra. Otac je nadzirao zbivanja uz vidljivo zadovoljstvo.

Nefertitino vjenĉanje znaĉilo je da ćemo se svi preseliti i zajedno s njim

ţivjeti u palaĉi Malkata u Tebi, pa će tako više vremena provoditi s nama.

»Mutni, nemoj samo stajati tu«, prekorila me majka. »Odi, radi nešto.«

»Nefertiti samo stoji«, priklopila sam. Moja je sestra bila na drugom

kraju sobe, isprobavala je odjeću i stavljala komade staklenoga nakita.

»Nefertiti«, mrzovoljno dobaci majka, »bit će dovoljno vremena za

stajanje pred zrcalom u Malkati.«

Nefertiti je ustala uz naglašene geste, potom zahvatila puno naruĉje

haljina i zgurala ih u košaru. Majka zatrese glavom, a moja sestra izađe

nadgledati punjenje svojih sedamnaest škrinja. Mogli smo je ĉuti u dvorištu:

opominjala je roba neka pazi jer njezine su košare vrednije od svote koju

smo platile za njega. Pogledala sam majku, uzdahnula je. Moja će sestra

postati kraljicom, no to još nije stvarno. Jer to bi promijenilo sve.

Napustile bismo Akhmim. Vilu bismo zadrţale, no tko zna bismo li je

opet vidjele? »Misliš da ćemo se ikada vratiti?« pitala sam.

Majka se uspravila. Vidjela sam kako gleda ribnjake kraj kojih smo se

igrale sestra i ja dok smo bile djeca. Onda je svrnula pogled na obiteljski

Amonov oltar. »Nadam se«, odgovorila je. »Tu smo bili obitelj. Tu nam je

dom.«

»Ali sad će nam Teba biti dom.«

Duboko je udahnula. »Da. To je ţelja tvojeg oca. I tvoje sestre.«

»Je li to i tvoja ţelja?« upitala sam tiho.

Njezine su se oĉi okrenule sobi koju je dijelila s ocem. Otkako je

otišao, jako je ĉeznula za njim. Htjela mu je konaĉno biti blizu. »Ţelim

ţivjeti sa svojim muţem«, priznala je, »i ţelim da moja djeca dobiju prigode

za uspjeh.« Obje smo pogledale Nefertiti koja je zapovijedala sluškinjama u

dvorištu. »Ona će ući u obitelj koja vlada Egiptom«, rekla je majka pomalo

bojaţljivo. »Naša Nefertiti, samo petnaest godina stara.« »A ja?«

Majka se nasmiješila, crte lica su joj se skupile. »Ti ćeš biti sestra

kraljeve glavne supruge. Nije to malo.« »Ma, za koga ću se ja vjenĉati?«

»Tek ti je trinaest!«

Sjena preleti njezinim licem. Ostala sam zadnje dijete, zadnji dar

boginje Tauert. Kad jednom sklopim brak, neće više imati nijedno. Smjesta

poţalim što sam išta rekla. »Moţda se ne udam«, dodam brzo. »Bit ću

svećenica, moţda.«

Kimnula je, no mogla sam vidjeti da je razmišljala o vremenu kad će

ostati posve sama.

POGLAVLJE DRUGO

TEBA

devetnaestoga farmutija

Tri dana nakon što je teta posjetila Akhmim, ĉekala nas je lađa, spremna

zaploviti prema Tebi. Na istoku, iznad hramova našega grada, dizalo se sunce.

Stajala sam u svom malom vrtu s mirodijama. Otrgnula sam list s drveta mirhe,

prinijela ga nosu i zatvorila oĉi. Tako će mi nedostajati Akhmim.

»Prestani praviti tuţno lice«, zaĉujem iza leđa sestrin glas. »U Malkati ćeš

imati mnoge vrtove samo za sebe.«

»Kako znaš?« Prešla sam pogledom preko svojih biljaka, briţno

uzgojenih. Razliĉci, mandragore, makovi, jedan omanji grm nara koji smo

Ranofer i ja zajedno posadili.

»Pa bit ćeš sestra glavne kraljeve supruge. Ne bude li bilo vrtova,

zapovjedit ću da ih naprave nekoliko!« Nasmijala sam se, ona također. Uzela mi

je ruku u svoje. »I, tko zna? Moţda ćemo dati sagraditi cijeli hram za tebe.

Napravit ćemo te boţicom vrta.« »Nefertiti, ne priĉaj takvo što.«

»Još tri dana i bit ću vjenĉana za boga. To će me uĉiniti boţicom, a tebe

sestrom boţice. Postat ćeš boţanstvo po rodbinskoj vezi«, sablaţnjivo se šalila.

Naša je obitelj bila odveć bliska egipatskim faraonima da bi vjerovala u

njihovu boţansku narav onako kako je u to vjerovao obiĉan puk.

Uĉili su narod vjerovati u to da nitko ne bi osporavao njihov autoritet.

Jedne noći otac je to objasnio, a ja sam se bojala — sad će nam reći da ni

Amon Ra nije stvaran. No to nikad nije rekao. U štošta se vjerovalo zbog

obiĉaja i štošta je bilo odveć sveto da bi se smjelo osporavati.

Unatoĉ Nefertitinim obećanjima, bilo mi je ţao ostaviti moj maleni

vrt. Uzela sam sa sobom bilja koliko god sam mogla, rasporedila ga u

lonĉiće i rekla sluškinjama da se brinu za ono što je ostalo. Obećale su da

hoće, ali sumnjala sam da će doista paziti na ĉiĉimak ili davati

mandragorama vode koliko im treba.

Putovanje u Tebu iz Akhmima nije dugo. Naša se lađa probijala kroz

rogoze i šaš, a zatim je rezala blatnjave vode Nila ploveći na jug prema

gradu faraona. S pramca se otac smješkao sestri. Ona mu je sa svoje

sjedalice ispod platnena krova uzvraćala osmijehe. Onda mi je dao znak

prstom i pozvao me k sebi. »Na suncu imaš oĉi kao maĉka«, rekao je.

»Zelene poput smaragda.« »Poput majĉinih«, odgovorila sam.

»Da«, sloţio se. No nije me pozvao da bi razgovarao o mojim oĉima.

»Mutnođmet, dolaze dani kad ćeš biti potrebna sestri. Opasna su vremena.

Kad god novi faraon sjedne na prijestolje, ništa nije sigurno, a nikad nije

bilo tako nesigurno kao sada. Postat ćeš sestrina glavna dvorska dama, ali

moraš jako paziti što radiš i što govoriš. Znam da si iskrena«, osmjehnuo

se. »Katkad iskrena do pogrješke. Na dvoru iskrenosti nema mjesta. Kad

Amenhotep bude blizu, naćuli uši.« Skrenuo je pogled na rijeku. Kroz

ovješene ribarove mreţe vidjelo se sunce. U ovo doba dana nitko više nije

radio. »I još nešto, moraš obuzdavati Nefertiti.« Iznenađeno ga pogledam. »Kako?« »Savjetima. Ti si strpljiva i znaš s ljudima.«

Pocrvenim. Još nikad to nije rekao o meni.

»Nefertiti je vatrene ćudi. A ja se bojim da...« zatresao je glavom, ali

nije izgovorio ĉega se boji

»Rekao si teti Tiji da Nefertiti moţe utjecati na princa. Zašto na

princa treba utjecati?«

»Zato što je i on vatrene ćudi. I ambiciozan.« »Zar ambicija nije dobra?«

»Ne takva kao njegova.« Pokrio je moju ruku svojom. »Vidjet ćeš.

Samo drţi oĉi otvorene, maĉko malena, i budi na oprezu. Dogodi li se

kakva nevolja, dođi k meni prije svih.« Otac je shvatio u kojem pravcu idu

moje misli pa se osmjehnuo. »Ne izgledaj tako zabrinulo. Neće biti strašno.

Konaĉno, to je malen zadatak u kori«: egipatske krune.« Oĉima je pokazao

obalu. »Skoro smo stigli.«

Pogledam preko pramca. Kako smo se pribliţavali palaĉi, bilo je sve

više i više lađa i dugih brodova s trokutastim jedrima poput našeg. Ţene su

trĉale do rubova svojih barki kako bi bacile pogled na našu, kako bi vidjele

tko je u njoj. Zlatne zastave koje su lepršale s jarbola predstavljale su moga

oca kao višeg vezira, po rangu odmah ispod Starijeg: po come bi svi trebali

znati da naša lađa vozi buduću kraljicu Egipta. Nefertiti je nestala u kabini

pa se ponovno pojavila u novoj odjeći. Prekrasni rijetki dragulji koje joj je

teta ostavila visjeli su joj oko vrata i hvatali sunce. Prišla je i stala pokraj

mene na pramcu, puštajući da joj vodena prašina vlaţi koţu.

»Veliki Ozirise!« Pokaţem. »Gledaj!« Pedeset je vojnika bilo na obali i

najmanje dvije stotine slugu. Svi su ĉekali naš dolazak.

Otac se iskrcao prvi, za njim moja majka, za njom Nefertiti, pa ja. lb

je bio red vaţnosti u našoj obitelji. Zanimalo me kako će tu hijerarhiju

promijeniti krunidba moje sestre.

»Gledaj nosiljke«, viknula sam. Bile su prekrivene zlatom i lapis

lazulijem, s ruĉkama od ebanovine. »To je sigurno Stariji«, rekla je impresionirana Nefertiti.

Iznijeli su nas svaku u svojoj nosiljci, u kabini sa zastorima. Razgrnula

sam zavjese da po drugi put vidim Tebu. Svjetlucala je pod popodnevnim

suncem. Zanimalo me kako Nefertiti moţe podnijeti da sjedi zavaljena u

zastrtoj nosiljci, a nikad prije nije vidjela Tebu. No mogla sam opaziti

njezinu sjenu, ponosno uspravljenu usred kabine. Suzdrţavala je uzbuđenje

dok smo klizile gradom u koji nas otac nikad nije vodio. Tucet frulaša

sviralo je uz povorku dok smo prolazili pokraj kuća od pješĉenjaka i stotina

promatraĉa. Htjela sam biti u istoj nosiljci s majkom, da podijelimo radost

dok akrobati i glazbenici zabavljaju okupljenu gomilu. Prošli smo hram

Amenhotepa Veliĉanstvenog i golem par kipova koji su ga prikazivali kao

boga. A onda, usred pustinje, na obzorju je zasvjetlucalo jezero. Gotovo

sam se prevrnula iz nosiljke koliko sam ga silno ţeljela vidjeti Bilo je to

umjetno jezero, iskopano u obliku polumjeseca. Zaokruţivalo je palaĉu.

Brodići s malim jedrima klizili su po vodi tamo gdje bi trebali biti samo

pijesak i palme. Sjetila sam se da mi je otac rekao kako je Amenhotep

Veliĉanstveni napravio jezero iz ljubavi prema kraljici Tiji i da mu nema

ravnog u cijelom Egiptu. Na suncu je blistalo kao tekući lapis lazuli i srebro,

a gomila se razmicala dok smo se pribliţavali ulazu u palaĉu.

Zabila sam leđa natrag u jastuke i brzo pustila zastore da padnu na

svoja mjesta. Nisam ţeljela izgledati kao seljanĉica koja nije stupila nogom

dalje od Akhmima. Ĉak i iza spuštenih zastora, znala sam kad smo prešli na

podruĉje palaĉe. Cestu je zasjenilo drveće. Mogla sam nazrijeti obrise malih

svetišta, vile javnih sluţbenika, kraljevske radionice i niske, zdepaste ĉetvrti

za sluge. Naši su se nosaĉi popeli uz nekoliko stuba i spustili nas na do.

Kad smo razdvojili zavjese, pred nama se prostirala cijela Teba: jezero u

obliku polumjeseca, kuće od glinenih opeka, trgovi i njive, a iza njih — Nil.

Otac je otresao prašinu sa svoje suknje i razdao naloge slugama.

»Odvest će nas u naše odaje i raspakirati. Kad se okupamo i presvuĉemo,

idemo na sastanak s velikim svećenikom.«

Sluge su se duboko naklonile, iz poštovanja, a ja sam znala da je

majka bila impresionirana kad je vidjela s koliko moći njezin muţ

zapovijeda u Tebi. U Akhmimu on je bio jednostavno naš otac, muškarac

koji je volio ĉitati uz bazene s lotosima i posjećivati Amonov hram kako bi

gledao zalazak sunca iznad polja. No, u palaĉi on je bio vezir Aje, jedan od

najcjenjenijih ljudi u kraljevstvu.

Pojavio se sluga s razmetljivim postranim uvojkom mladosti. Bio je

vitak, a suknja mu je bila obrubljena zlatom. Samo faraonovi sluge nose

zlato na odjeći. »Ja ću vas otpratiti u vaše odaje.« I krene. »Velecijenjeni

vezir Aje i njegova supruga odsjest će u dvorištu faraonu s lijeve strane. Na

njegovoj desnoj strani je princ, uz kojeg će biti smještene gospe Nefertiti i

Mutnođmet.« Sluge su se skupljale iza nas, u guţvi, da ponesu tucete naših

škrinja. Palaĉa je bila građena u obliku ankha, u središtu kojeg je bio faraon.

Raspršeni naokolo po raznim dvorištima bili su njegovi veziri. Kako smo

prolazili tim otvorenim trgovima, ţene

i djeca zaustavljali su se promatrati povorku. Odsada će nam ţivot tako izgledati,

pomislila sam. Svijet promatranja.

Naš je vodiĉ šetao kroz nekoliko dvorišta poploĉenih svijetlim

opekama s crteţima polja papirusa. Zatim je ušao u prostoriju gdje su se svi

zaustavili. »Odaje vezira Aja«, ceremonijalno je objavio. Gurnuo je vrata i

otvorio ih. Granitni su kipovi virili iz svake niše u sobi. Bila je to soba

prepuna raskoši i svjetla. Posvuda košare od trske i drveni stolovi s nogama

od rezbarene slonovaĉe.

»Odvedi moje kćeri u njihove sobe«, naloţi otac, »a onda ih u vrijeme

veĉere otprati u Veliku dvoranu.«

»Mutni, odjeni se veĉeras kako dolikuje«, upozorila me majka

osramotivši me pred sluškinjama. »Nefertiti, princ će biti tamo.« »S Kijom?« zapitala je.

»Da«, odgovori otac. »Dogovorio sam da nakit i odjeću donesu u

tvoju sobu. Imaš ih do zalaska sunca. Mutni će ti pomoći, što god budeš

trebala.« Otac me pogledao, kimnula sam. »I, također sam dogovorio da ti

pošalju tjelesne sluškinje. To su najbolje uvjeţbane ţene u palaĉi.«

»Uvjeţbane za što?« upitam kao neznalica. U Akhmimu nismo imali

nikakve tjelesne sluškinje. Nefertiti se zarumenjela crvenilom najdublje

uvrede. Otac odgovori: »Za usluge uljepšavanja tijela.«

U našoj sobi bio je pravi krevet. Ne hasura od rogoza ili slamarica kao u

našoj vili, nego širok, izrezbaren podij od ebanovine, s krovom i zavjesama

od platna. Trebale smo ga dijeliti Nefertiti i ja. Grijalica ugrađena u pod od

opeke sluţit će u hladnijim noćima kad kraj otvorena ognjišta budemo

pijuckali toplo pivo i zamatali se u teške pokrivaĉe. A u zasebnoj sobi,

namijenjenoj samo presvlaĉenju, bio je i zahod od vapnenca. Podigla sam

poklopac, a Nefertiti je, uţasnuta, virnula preko ramena. Naš me vodiĉ

promatrao, zabavljale smo ga. Bila je tamo i keramiĉka zdjela, u njoj voda s

ruţmarinom. Nikad ne bismo morale upotrijebiti isti stolac-zahod i zdjelu

dvaput zaredom. Bila je to soba kakvu zasluţuje egipatska kraljevna. Naš

nas je vodiĉ prekinuo kako bi nam objasnio da ću dijeliti postelju s Nefertiti

dok se ne uda, a otad će joj biti slobodno izabrati vlastiti leţaj.

Posvuda je bilo pokazatelja rasta i vjeĉnog ţivota. Drveni stupovi bili

su prekriveni izrezbarenim cvijećem, potom obojenim u plavo i zeleno,

tamnoţuto i crveno. Ibisi i bijele ĉaplje letjeli su duţ zidova. Nacrtao ih je

umjetnik vješt u svome poslu. Ĉak je i pod od opeka prštao ţivotom.

Mozaik jezera s lotosima bio je tako realistiĉan da smo, poput bogova,

mogle hodati po vodi. Naš je vodiĉ išĉeznuo, a Nefertiti je zazvala: »Dođi,

pogledaj ovo!« Dotakla je površinu dugoga srebrnog zrcala, šireg od nas

obje zajedno. Zurile smo u svoje odraze. Malena lagana Nefertiti i ja.

Nefertiti se osmjehnula sebi u zrcalu. »Ovako ćemo izgledati u vjeĉnosti«,

prošaptala je. »Mlade i lijepe.« Pa, mlađe sigurno, pomislila sam.

»Noćas moram biti veliĉanstvena«, rekla je Nefertiti okrećući se hitro.

»Moram zasjeniti Kiju u svakom pogledu. Glavna supruga samo je titula,

Mutnođmet. Amenhotep će me moţda baciti u kut kakva harema ne svidim li

mu se dovoljno.«

»Naš otac sprijeĉio bi da se to dogodi«, usprotivila sam se. »Za tebe će

uvijek biti mjesta u palaĉi.«

»U palaĉi ili haremu«, dopustila je okrećući leđa zrcalu, »vrlo vaţno! Ako

ne ostavim dojam, bit ću figura, ništa više. Provodit ću dane u sobi, nikad neću

znati kako je to — vladati kraljevstvom.«

Kad sam ĉula da Nefertiti ovako govori, prepala sam se. Više mi se

sviđalo njezino mahnito povjerenje u realnost onoga što bi se dogodilo da joj ne

uspije postati miljenicom. Onda sam u zrcalu opazila da se nešto iza nas miĉe i

smrznula se. Dvije su ţene ušle u sobu. Nefertiti se oštro okrene, jedna od ţena

stupi naprijed. Bila je odjevena po najnovijoj dvorskoj modi, ukljuĉujući sandale

ukrašene perlicama i malene zlatne naušnice. Kad se nasmiješila, dvije su joj se

rupice pojavile na obrazima.

»Dobile smo nalog da vas odvedemo na kupanje«, najavila je dajući nam

platnene ruĉnike i meke ogrtaĉe. Bila je starija od Nefertiti, ali ne mnogo. »Ja

sam Ipu.« Njezine su nas crne oĉi pretraţivale, ispitivale i zaskoĉile moju

neurednu kosu i Nefertitinu vitkost. Pokazala je ţenu pokraj sebe i osmjehnula

se. »Ovo je Merit.«

Kutovi Meritinih usnica svinuli su se malo prema gore. Pomislila sam

kako njezino lice izgleda oholije od Ipuinog. Ipak, njezin je naklon bio dubok.

Kad se uspravila, kucnula je zveketavom narukvicom o vrata pokazujući

dvorište. »Na kupanje, ovuda.«

Mislila sam o hladnim bakrenim kadama u Akhmimu, zanos mi se

smanjio. Ipu je, međutim, dok smo hodale vedro brbljala.

»Mi ćemo biti vaše tjelesne sluškinje«, obavijestila nas je. »Prije nego se

odjenete ili izađete iz sobe, mi se moramo pobrinuti da sve bude na svome

mjestu. Princeza Kija ima svoje gospe. Tjelesne sluškinje i sljedbenice. Sve ţene

na dvoru prihvaćaju njezino vodstvo. Kako ona maţe oĉi, one maţu oĉi. Kako

ona nosi kosu, Tebanke nose kosu. Za sada«, doda uz osmijeh.

Par straţara ceremonijalno je gurnuo dvostruke vratnice ulaza u

kupaonicu, a kad se para razišla i oslobodila mi pogled, uzdahnula sam.

Velike su posude izlijevale vodu u dug poploĉen bazen okruţen kamenim

klupama i kamenjem zagrijanim na suncu. Gusto bilje raslo je prema svjetlu, vitice su

bjeţale iz vaza i ovijale se uza stupove kolonade.

Nefertiti je s odobravanjem motrila dvoranu sa stupovima. »Moţeš li

vjerovati da je otac znao za sve ovo i odluĉio nas odgajati u Akhmimu?«

Odloţila je svoj platneni ruĉnik.

Sjele smo na kamene klupe, a naše nove tjelesne sluškinje pouĉile su nas

da treba leći.

»Vaša su ramena tako tvrda, gospo.« Ipu mi je pritiskala leđa kako bi u

njima smanjila napetost. »Stare ţene imaju mekša ramena od vas!« Smijala se.

Iznenadilo me što se ponaša kao da smo bliske. No, kako je masaţa

napredovala, osjećala sam da mi se ramena sve više opuštaju.

Perlice s Ipuine perike kvrckale su tiho jedna o drugu. Mogla sam osjetiti

parfem njezine platnene halje, miris lotosova cvijeta. Sklopila sam vjeđe, a kad

sam opet otvorila oĉi, u bazenu je bilo i drugih ţena. Tada, skoro istog trena,

Merit se trgne i omota moju sestru u njezin ogrtaĉ.

Sjela sam. »Gdje...«

»Ššš.« Ipu mi je pritisnula leđa.

Gledala sam ih preneraţena kako odlaze. »Kamo idu sad?«

»Natrag u vašu sobu.«

»Ali zašto?«

»Zato što je Kija ovdje«, rekla je Ipu.

Pogledala sam preko bazena, ţena je u vodi moĉila kosu punu perlica.

Lice joj je bilo sitno i usko, nos malo kukast, no bilo je na njezinu licu neĉeg

impresivnog.

Ipu pucne jezikom. »Nestalo mi je lavande. Ostani ovdje, ne govori ništa.

Vratit ĉu se.«

Ĉim je Ipu otišla, Kija mi se pribliţi. Oko struka je omotala neku tkaninu.

Odmah sam sjela, ona je uĉinila isto.

»Tebe, znaĉi, zovu maĉkooka«, rekla je. Sjedila mi je toĉno preko puta i

zurila. »Pretpostavljam da si prvi put u kupaonici?« Pogledala je ispod moje

klupe. Pogledala sam za njom da vidim što sam uĉinila. Sloţila sam svoj ogrtaĉ

na do, a sad je voda nadošla i namoĉila mu rubove. »U palaĉi za to imamo

spremnice.« Nacerila se, a ja sam se osvrnula da vidim gdje visi njezina odjeća.

Pocrvenjela sam. »Nisam znala.«

Podigla je obrve. »Pretpostavila sam da ti je tvoja tjelesna sluškinja to

rekla. Ipu je u Tebi slavna. Sve ţene na dvoru ţele baš nju zbog njezine vještine

šminkanja, a kraljica ju je dodijelila tebi.« Zastala je ĉekajući moj odgovor. Kad

je vidjela da od mene neće dobiti ništa drugo, nagnula se naprijed. »Pa, reci mi,

je li ono bila tvoja sestra?« Kimnula sam.

»Jako je lijepa. Sigurno je bila cvijet u svakom vrtu u Akhmimu.« Zapiljila

se u mene ispod svojih dugih trepavica. »Kladim se da je imala mnogo

oboţavatelja. Bilo je teško ostaviti ih«, rekla je povjerljivo, »naroĉito ako je bila

zaljubljena.«

»Nefertiti se ne zaljubljuje«, odgovorila sam, uhvaćena u nepaţnji.

»Muškarci se zaljubljuju u nju.«

»Muškarci? Dakle više ih je od jednoga?«

»Ne, samo naš kućni uĉitelj«, odgovorila sam brzo.

»Kućni učitelj?« nagnula se natrag.

»Dobro, ne njezin. Moj.«

Ipuini koraci odjeknuli su u dvorištu i Kija istog trena ustane blistavo se

smješkajući. »Sestrice, sigurna sam da ćemo još razgovarati.«

Ipu nas je vidjela, licem joj se proširio znak za uzbunu. Onda je Kija

kliznula kroz vrata noseći na sebi jedino mokro platno. »Što se dogodilo?« pitala

je Ipu zapovjednim tonom prelazeći preko kupaonice. »Što ti je princeza Kija

ovog trena rekla?«

Oklijevala sam. »Samo to da je Nefertiti prekrasna.«

Ipu stisne vjeđe. »Ništa drugo?«

Ozbiljno sam kimala glavom. »Ne.«

Kad sam se vratila u našu sobu, Nefertiti je već bila tamo, u haljini stisnutoj

ispod grudiju. Moja je bila identiĉna, no kad sam je odjenula, na svijetu nisu

postojale dvije toliko razliĉite sestre. Na meni, tkanina je padala duga i

prostrana, dok je na Nefertiti obgrlila njezin tanak struk, penjući joj se pod

grudi i uzdiţući ih. »Ĉekaj!« Viknula je Nefertiti kad joj je Merit krenula ĉetkom

prema kosi. »Gdje je šafranovo ulje?« Merit se namrštila. »Gospo?«

»Šafranovo ulje«, objasni Nefertiti gledajući u mene. »Moja sestra kaţe da

to treba koristiti. Sprjeĉava ispadanje kose.«

»Mi ovdje to ne upotrebljavamo, gospo. Hoćete li da ga potraţim?«

»Da.« Nefertiti se zavalila u stolac i promatrala Merit kako izlazi. S

odobravanjem je kimnula na moju haljinu. »Vidiš? I ti moţeš pristojno izgledati

kad se potrudiš.« »Hvala«, rekla sam ravnodušno.

Pripreme su trajale do zalaska sunca. Ipu i Merit bile su sposobne kao što

je moj otac rekao. Sigurnim su nam rukama pedantno crvenile usnice te

stavljale crnilo oko oĉiju i kanu na grudi. Na kraju su nam na glavu smjestile

nubijske perike.

»Preko moje kose?« Potuţila sam se. Nefertiti baci pogled na mene. Pod

perikom je bilo vruće i bila je teška, puna pletenica i sitnih perli. »To doista svi

rade?«

Ipu priguši smijeh. »Da, gospo Mutnođmet. Ĉak i kraljica.«

»Ali, kako će stajati?«

»Uz pomoć pĉelinjeg voska i smole.«

Moju dugu kosu svezala je u ĉvor i na glavu mi briţnošću struĉnjaka

nabila periku. Uĉinak je bio iznenađujuće dobar. Pletenice su mi uokvirile lice, a

zelene perlice istaknule boju mojih oĉiju. Ipu je sigurno namjerno izabrala tu

boju za mene jer sam vidjela da su Nefertitine perlice bile srebrne. Sjedila sam

mirno dok mi je moja tjelesna sluškinja kremom premazivala grudi i zatim

oprezno uklonila poklopac s nekog vrĉa. Izlila je pregršt svjetlucavih komadića

u dlan pa ih njeţno otpuhnula: svu me prekrila zlatnom prašinom. Na brzinu u

zrcalu uhvatim svoj odraz i uzdahnem. Bila sam zgodna. Potom je na red došla Nefertiti.

Na njoj se uopće nije vidjelo da je putovala brodom od Akhmima. Bila je

potpuno budna od uzbuđenja zbog ove veĉeri i blistala je svjetlošću sunca.

Njezina je perika padala preko ramena i iza ušiju, naglašavajući jagodiĉne kosti i

tanak vrat. Svaki pramen kose svirao je glazbu kad su se perlice sudarile, a ja

sam pomislila kako nema tog muškarca u kraljevstvu koji je ne bi htio. Njezino

je cijelo tijelo svjetlucalo od zlata, ĉak i noţni prsti. Dvije tjelesne sluškinje uzmaknu za korak. »Veliĉanstvena je.«

Zamijenile su mjesta kako bi prekontrolirale tad jedna drugoj. Merit je

pjevušila odobravanje dok je promatrala moje lice. »Zelene oĉi«, rekla je. »Još

nikad nisam vidjela tako zelene oĉi.«

»Istaknula sam ih malahitom na vjeđama«, odgovori Ipu ponosna na svoje

djelo. »Lijepo je.«

Sjela sam uspravnije, a moja je sestra proĉistila grlo prekidajući moj

trenutak. »Sandale«, zapovijedila je.

Merit joj doda sandale ukrašene zlatom. Nefertiti se zatim okrene k meni.

»Veĉeras upoznajem egipatskog prijestolonasljednika«, rekla je. Ispruţila

je ruke, privjesci na narukvicama zazveketali su na njezinim zapešćima. »Kako

izgledam?« »Kao Izida«, rekla sam iskreno.

Sunce je zalazilo. Vodili su nas u Veliku dvoranu. Iz nekoliko dvorišta mogli

smo ĉuti udaljene zvuke slavlja. Kako je koji gost pristizao, bio je najavljen.

Dok smo ĉekale u repu, Nefertiti mi stisne nadlakticu. »Otac je već ušao?«

upitala je misleći da, zato što sam visoka, mogu gledati iznad glava tuceta ljudi. »Ne vidim.«

»Digni se na prste«, zapovjedila mi je.

Svejedno nisam mogla vidjeti »Ništa se ne brini. Tvoj ulazak svi će

opaziti«, zajamĉila sam.

Pomaknule smo se nekoliko mjesta u repu bliţe i sad sam uspjela vidjeti

da su Stariji i kraljica Tija već došli. I prijestolonasljednik je bio tamo. Ljudi u

redu osvrtali su se da bace pogled na moju sestru, a ja sam shvatila da je otac

ispravno odluĉio kad nam je rekao da dođemo poslije svih ostalih.

Rep se nastavio micati i uskoro se cijela dvorana pokazala pred nama. Od

svih koje sam do tada vidjela u Malkati, ova je oĉito bila najprostranija i

najljepša. Najavljivaĉ je proĉistio grlo i ispruţio ruku. »Gospa Nefertiti«, najavio

je istiĉući vaţnost obavijesti, »kći Aja, vezira od Egipta i nadglednika kraljevih

velikih radova.«:

Nefertiti je stupila korak naprijed, a ja sam ĉula kako je razgovor u Velikoj

dvorani zamuknuo.

»Gospa Mutnođmet, Nefertitina sestra, kći Aja, vezira od Egipta i

nadglednika kraljevih velikih radova«, nastavio je najavljivaĉ.

Sad sam ja stupila naprijed i promatrala kako su se gosti okrenuli da vide

Ajeve dvije kćeri, svjeţe pridošlice iz gradića Akhmima.

Dok smo hodale prema podiju, ţene su zurile 11 nas. Naš otac stajao je

iza dugog stola ĉekajući da nas pozdravi. Pratnja nas je dovela ispred tri

Horusova prijestolja Egipta u naklonu s ispruţenim rukama. Stariji je sjedio u

svojem naslonjaĉu. Opazila sam da su mu sandale od izrezbarena drveta, a

potplati oslikani likovima njegovih neprijatelja. Zagledao se u Nefertitine oble

dojke obojene kanom, premda je u Velikoj dvorani bilo dovoljno parova takvih

da ga drţe zaposlenim cijelu noć. »Ustanite«, zapovjedila je kraljica.

To smo i uĉinili. Pogled princa Amenhotepa susreo je pogled moje sestre.

Nefertiti mu je uzvratila osmijeh, a ja sam uoĉila da je kraj njega Kija i da nas

pozorno motri. Onda su nas, zato što Nefertiti još nije bila kraljica, poveli za

stol toĉno ispod podija gdje su jeli veziri i gdje je sjedio moj otac.

Nefertiti je kroz savršen osmijeh prosiktala: »Uvredljivo je da mi daju

sjediti ispod nje.«

Otac je pomilovao sestrinu zlatnu ruku. »još nekoliko dana i ona će sjediti

ovdje, a ti ćeš biti kraljica Egipta.«

Ljudi za našim stolom govorili su jedan preko drugog kako bi pitali

Nefertiti o njezinu putovanju u Tebu, je li vrijeme bilo lijepo, je li se lađa

zaustavila u svakom gradu tijekom puta. Promatrala sam Amenhotepa: njegove

oĉi nisu napuštale lice moje sestre. Ona je toga sigurno bila svjesna zato što se

smijala i koketirala, zabacujući svoj dugi vrat kad joj se zgodni sin jednoga

drugog vezira pribliţio i raspitivao se

o njezinu ţivotu u Akhmimu. Vidjela sam da Kija pokušava razgovarati s

princom, strgnuti pogled svoga muţa s moje sestre, no Amenhotep se nije dao

zbuniti. Zanimalo me što misli o svojoj budućoj ţeni. Prouĉavala sam naĉin na

koji je Nefertiti drţala muškarce u svojoj vlasti. Govorila je tiho pa su se morali

nagnuti bliţe da ĉuju, a osmijehe je dijelila štedljivo pa bi se muškarac osjetio

kao da ga je okupala u svojoj svjetlosti kad bi se nasmijala.

Kad je hrana bila posluţena, a mi poĉeli jesti, nisam znala gdje prije da

gledam. Na podij gdje je Stariji buljio u nage ţene ĉija su se gipka tijela svijala

unatrag pri plesu ili u prijestolonasljednika koji je gledao inteligentno i

kontrolirano. Osoba sasvim razliĉita od one koje sam se sjećala iz grobova.

Pogledala sam preko stola u Panehesija. Vezirova je glava bila glatko obrijana

kao i većini muškaraca na dvoru, a visok je bio kao i moj otac. No, u svemu

ostalom, bili su jedan drugom suprotnost. Moj otac imao je plave oĉi,

Panehesijeve su bile crne. Moj otac imao je visoke jagodice, Nefertiti ih je

baštinila. Panehesijevo je lice bilo dulje i punije. Zlatni su se kolutovi sjajili na

svakom od njegovih prstiju, dok je moj otac rijetko nosio svoj nakit. Prouĉavala

sam suparnika svoje obitelji dok glazbenici nisu zasvirali melodiju zbog koje su

svi ustali kako bi zaplesali. Ţene u jednom krugu, muškarci u drugom. Otac je

uzeo majku za ruku i poveo je preko dvorane, a Kija je kritiĉki promatrala kako

Nefertiti ustaje da bi se pridruţila ţenama. »Ti nećeš?« pitala je Nefertiti.

»Naravno da ne!« Zurila sam u gomilu zgodnih kćeri dvorjana, od kojih

su sve bile odgojene u Tebi i zasigurno znale kako se pleše na dvoru. »Uopće ne

poznajem korake. Kako ćeš ti...?« Slegnula je ramenima. »Gledam i uĉim.«

Moţda joj je Merit dala nekoliko pouka dok su bile nasamo jer me

zadivilo kako skakuće i vrti se usklađeno s drugima. Vizija modrog lapisa i zlata.

Samo je nekoliko ţena sjedilo, ukljuĉujući mene. A nisam bila sama za stolom.

Panehesi je također ostao. Bacala sam pogled na njega i na to kako mu se

dugaĉki prsti podvlaĉe pod crnu bradu skupljenu trakom. On je jedini od svih

vezira na dvoru imao dugu kosu. Onda me zatekao kako gledam u njega i rekao:

»Ovo je za tebe sigurno vrlo uzbudljivo. Djevojka iz Akhmima dolazi u palaĉu.

Sve te sveĉanosti i zlato. Zašto ne plešeš?«

Promeškoljila sam se u svom stolcu. »Ne poznajem plesove«, priznala

sam.

Podigao je obrve. »A tvoja se sestra doima tako prirodnom«, istaknuo je

pa smo oboje pogledali Nefertiti koja je plesala kao da smo cijeli ţivot gledale

kako se ponaša na dvoru. Panehesi svrne pogled s nje na mene i osmjehne se.

»Vi ste sigurno polusestre.«

Ponadala sam se da je Ipuino rumenilo sakrilo moju uţasnu neugodu.

Zagrizla sam jezik kako ne bih uzvratila kakvom uvredom.

»Pa, reci mi«, nastavio je Panehesi. »Kad imaš sestru u kraljevom haremu,

za koga ćeš se ti udati?« Gnjev mi naraste. »Meni je samo trinaest.«

»Naravno, još uvijek djevojĉica.« Oĉi su mu otputovale prema mojim

grudima, a Nefertiti se tog trena stvorila kraj mene. Glazba je završila.

»Da, no bolje je biti ţena-pupoljak, nego uvenuli starac.« Njezine su oĉi

naglašeno otputovale prema Panehesijevoj suknji. Nato se ponovno pojavio naš

otac zauzevši svoje mjesto za stolom.

Panehesi odgurne svoj stolac. »Tvoja su djeca vrlo draţesna«, reĉe brzo.

»Siguran sam da će ih princ silno zavoljeti.« U trenu je nestao. Bijeli plašt vukao

mu se za petama. Otac je upitao: »Sto se dogodilo?«

»Vezir je...« poĉnem, ali me Nefertiti prekine.

»Ništa.«

Otac uputi Nefertiti dug pogled.

»Ništa«, ponovi ona.

»Upozorio sam vas da budete oprezne. Vezir Panehesi je Amen-

hotepovo uho.«

Nefertiti je zinula i jasno sam vidjela da je htjela odgovoriti: kad ja postanem

kraljica, neće više biti, ali šutjela je. Onda je pretraţila prostor i oĉito se uzrujala. »Gdje je

prijestolonasljednik?« »Dok si šarmirala vezira, napustio je dvoranu.«

Nefertiti zamuca. »Nećemo se upoznati veĉeras?«

»Ne, osim ako se ne vrati«, rekao je otac, a ja nikad nisam ĉula njegov glas

tako dubok i strog. Ovo nije Akhmim. Ovo je egipatski kraljevski dvor gdje

pogrješke nisu dopuštene.

»Moţda se vrati«, nagovijestila sam s nadom, ali Nefertiti i otac su me

ignorirali. Dvoranu je ispunio miris vina nalik mošusu. Kija je ostala okruţena

svojim ţenama, dvorjankama koje su bile odjevene, kao što nam je Ipu rekla,

prema modi koju je kraljica diktirala: duga kosa, plašt bez rukava i kanirana

stopala. Obigravale su oko nje kao leptiri. Njezin mali intuitivni dokaz da je

ona, a ne moja sestra, budućnost Egipta.

»Ovdje je prevruće«, rekla je Nefertiti i uzela me za ruku. »Dođi sa

mnom.« Otac nas oštro upozori: »Ne idite daleko.«

Slijedila sam dvoranom srdite odjeke Nefetritinih koraka. »Kamo idemo?«

»Svejedno. Samo da nismo ovdje.« Šuljala se palaĉom. »Mutnodmet, on je

otišao. Zaista je otišao. Nije priĉekao da me predstave. Njegovu buduću

kraljicu. Budućnost Egipta!«

Izašle smo van i zatekle se pred vodoskokom. Gurnule smo ruke pod

vodu, puštale da nam kaplje kroz prste na grudi. Ţuborila je i mirisala po

jasminu i kozjoj krvi. Nefertiti je skinula periku, a poznali glas probio je tminu. »Dakle, tebe mi je majka izabrala za ţenu.«

Nefertiti digne pogled, a tamo je stajao princ zakopĉan u svoj zlatni

pektoral. Obrisala je s lica svaki trag iznenađenja i u trenu opet bila šarmantna i

koketna Nefertiti »Zašto? Sablaţnjen si?« upita ga.

»Jesam.« No, nije bilo niĉega lakomislenog u Amenhotepovom odgovoru.

Sjeo je i na mjeseĉini prouĉavao Nefertiti.

»Egipatski je princ, znaĉi, umoran od plesa?« Sakrila je tremu

koketiranjem. Savršeno je to uĉinila. »Umoran sam od gledanja kako se moja

majka klanja Velikom svećeniku Amonovom.« Kad se Nefertiti osmjehnula,

Amenhotep je oštro pogleda. »To je smiješno?«

»Da. Mislila sam da si ovamo došao udvarati novoj supruzi. Ali, ako

hoćeš govoriti o politici, slušat ću.«

Amenhotep stisne vjeđe. »Slušati onako kako sluša moj otac? Ili onako

kako si slušala svoga kućnog uĉitelja dok ti se u Akhmimu zaklinjao na ljubav?«

Ĉak i u mraku, jasno sam vidjela da mi je sestra problijedjela i odmah sam

shvatila što je Kija postigla. Mislila sam bit će zla, no Nefertiti je brza.

»Kaţu da si velik vjernik Aronov«, odvratila je oporavljena. »Da mu

namjeravaš graditi hramove kad postaneš faraon.«

Amenhotep se nagne natrag. »Otac ti se brine da budeš dobro

obaviještena«, napomene. »Ja se brinem da budem dobro obaviještena«, odgovori ona.

Bila je pametna i ĉarobna i ĉak ni on nije mogao odoljeti ozbiljnosti

njezine zagledanosti u svjetlo uljanica. Primaknuo joj se bliţe. »Ţelim biti

poznat kao Narodni faraon«, prizna. »Ţelim izgraditi najveće spomenike u

Egiptu kako bih pokazao narodu što moţe uĉiniti vođa s vizijom. Amonovim

svećenicima uopće ne bi smjelo biti dopušteno da steknu toliku moć. Ta moć

namijenjena je egipatskim faraonima.«

Zvuk drobljenja šljunka. Sve troje se osvrnemo.

»Amenhotep.« Kija zakorakne u krug svjetla. »Svi se pitaju gdje je

prijestolonasljednik Egipta.« Nasmiješila mu se s ljubavlju, kao da je njegov

nestanak bio ujedno ĉudan i ĉudesan. Pruţila je ruku prema njemu. »Hoćemo li

se vratiti?«

Nefertiti kimne glavom. »Onda, do sutra«, obeća mu tihim i prigušenim

glasom kao da dijele neku veliku tajnu.

Kijina se ruka stegnula oko Amenhotepove. »Osjetila sam veĉeras da se

naše dijete miĉe. Naš sin«, izjavila je dovoljno glasno da je ĉuje Nefertiti dok ga

je usmjeravala u suprotnom pravcu. »Gotovo da ga mogu osjetiti.«

Promatrale smo ih kako ulaze u tminu, a ja sam opazila kako se Kija

ĉvrsto drţi Amenhotepa, kao da bi svakog trena mogao išĉeznuti.

Nefertiti se pjenila. Njezine su sandale tukle po opekama poda u našoj sobi.

»Što će uĉiniti za dva dana kad nas ujedine pred Amonom? Hoće li povesti sa

sobom i Kiju i onda me isto tako ignorirati?«

Moj otac ustao je i zatvorio vrata. »Moraš spustiti glas. Po cijeloj palaĉi

ima špijuna.«

Nefertiti je potonula u koţnati jastuk i naslonila glavu na rame moje

majke. »Ponizili su me, mawat. On me vidi samo kao još jednu suprugu.«

Majka je milovala tamnu kosu moje sestre. »Doći će on k tebi. Hoće.« »Kada?« Nefertiti sjedne uspravno. »Kada?«

»Sutra«, rekao je moj otac sa sigurnošću. »A ako ne sutra, onda ćemo ga

natjerati da te vidi kao nešto više od majĉinog izbora za suprugu.«

»Odi spavati. Još dva dana i vjenĉana si«, rekla je majka Nefertiti, »a onda

će te okruniti za kraljicu Egipta...« Oklijevala je. »Ako to još uvijek ţeliš.«

»Nikad u ţivotu ništa nisam ţeljela više.«

TREĆE POGLAVLJE

dvadesetoga farmutija

Krunidba novoga egipatskog faraona i njegove kraljice trebala se odrţati

dvadeset i prvoga farmutija, a moj otac uĉinio je sve što je bilo u njegovoj moći

da Nefertiti Amenhotepu bude pred oĉima.

Ujutro, kroz široke mjedene dveri, ušli smo u impozantnu arenu koju je

Amenhotep III. dao izgraditi u Amonovu ĉast. Nefertiti me uhvatila za ruku jer

niti jedna od nas nikad nije vidjela nešto tako uzvišeno i veliĉanstveno. Šuma

stupova okruţivala je pješĉani teren, a oslikani zidovi uzdizali su se prema nebu.

U najniţem redu gledališta okupljalo se plemstvo dok su ih sluge nudile pićima i

medenjacima. Tamo je Amenhotep jutrom volio odlaziti na voţnju pa smo i mi

bile tamo. Promatrale smo kako princ u svojim zlatnim bojnim kolima u kruţni-

cama klizi po trkalištu. Kija je također bila tamo. I vezir Panehesi pa kad je

princ sat vremena kasnije bio gotov s igranjem ratnika, poljubio je Kiju i s njom

se smijao dok se Nefertiti morala smješkati i izgledati zadovoljno pred oĉima

svoje suparnice.

U podne smo ponovno bile u Velikoj dvorani. Sjedile smo podno

povišenja, jele i ĉavrljale sretno kao da nam sve ide u skladu s obiteljskim

ţeljama. Nefertiti se smijala i koketirala, a ja sam opazila da što je više

Amenhotep gledao svoju buduću suprugu, to se manje mogao suzdrţati od

gledanja. Kija nije imala ništa od Nefertitina uglađena šarma. Nije mogla

zavladati prostorijom onako kako je to ĉinila Nefertiti. Ali kad je

poslijepodnevni obrok bio dovršen, princ i Nefertiti nisu nastavili razgovor niti

jednom rijeĉju. Kad smo se vratile u sobu, moja je sestra samo šutjela. Ipu i

Merit trĉkarale su oko nas. Promatrala sam Nefertiti, postajala je sve

uznemirenijom. Još uvijek ju je Amenhotep vidio kao suprugu po majĉinu

izboru, a meni nije bilo jasno kako moj otac to misli promijeniti. »Sto ćeš uĉiniti?« upitala sam napokon.

»Ponovi mi što je rekao u grobovima.«

Merit se ukoĉila u pokušaju da stavi zlato na Nefertitine grudi. Govoriti o

onom što se dogodilo ispod zemlje nosi nesreću.

Oklijevala sam. »Rekao je da se nikad neće pokoriti svom bratu. Ni

Amonu. Nikad.«

»A pokraj vodoskoka je rekao da bi ţelio da ga narod voli«, naglasila je

Nefertiti. »Ţelio bi biti Narodni faraon.« Polako sam kimala glavom.

»Mutnodet, odi i nađi oca«, rekla je.

»Sada?« Ipu mi je crnilom bojila obrve. »Nećemo li to ostaviti za poslije?« »Poslije čega!« odreţe ona. »Poslije dana kad mu Kija rodi sina?«

»Što mu kaniš reći?« Bilo mi je vaţno znati. Nisam namjeravala otići dok

ne budem sigurna da je razlog vrijedan uznemiravanja oca. »Reći ću mu kako moţemo pridobiti princa.«

Otišla sam u dvoranu, ali oca nisam mogla naći. Nije bio ni tamo, ni u

sobi za audijencije. Pretraţila sam vrtove, našla put kroz labirinte kuhinja i

zatim upala u dvorište proĉelja palaĉe gdje me sluga zaustavio i upitao što

trebam. »Traţim vezira Ajea.«

Stari se ĉovjek nasmiješio. »On je na istom mjestu kao i uvijek, gospo

moja.«

»A to je?«

»Per međat.«

»Što je to?«

»Kuća knjiga. Knjiţnica.« Bilo mu je jasno da nemam pojma gdje je pa

me upitao: »Da ti pokaţem put, gospo moja?«

»Da.« Pohitala sam za njim u palaca i prošla Velika dvoranu prema sobi

za audijencije. Za starijeg ĉovjeka, bio je brz. Naglo se zaustavio ispred

dvokrilnih drvenih vrata. Bilo je oĉito da ne smije ući. »Unutra?«

»Da, gospo moja. Per međat.«

Priĉekao je da vidi hoću li pokucati ili samo tako ući. Gurnula sam

vratnice i zastala promatrajući najveliĉanstveniju prostoriju u cijeloj Malkati.

Nikad prije nisam vidjela knjiţnicu. Dva spiralna stubišta od ulaštena drveta

uvijala su se prema stropu, a posvuda je bilo svitaka svezanih koţom, spojenih

po dva — sigurno su sadrţavali svu mudrost faraona. Moj otac sjedio je za

stolom od cedrovine. I kraljica je bila tu, moja majka također. Govorili su brzo.

Osjećala im se napetost u glasu. Kad sam zakoraĉila unutra, zašutjeli su. Onda

se dva para oštrih plavih oĉiju usredotoĉilo na mene. Do tada nisam bila uoĉila

veliku sliĉnost između moga oca i njegove sestre.

Proĉistila sam grlo i obratila se ocu. »Nefertiti bi ţeljela popriĉati s

tobom«, rekla sam mu.

Aje se okrene sestri. »Nastavit ćemo razgovor kasnije. Moţda će današnji

dan promijeniti situaciju.« Bacio je pogled na mene. »A što hoće ona?«

»Reći ti nešto u vezi s princom«, izgovorila sam kad smo napustili per međat i

ušli u dvoranu. »Misli da je našla naĉin da ga pridobije.«

U našoj sobi Ipu i Merit završavale su s odijevanjem Nefertiti. Komplet

kartuša zveckao joj je oko ruĉnih zglobova, a na ušima su joj bile naušnice.

Malo sam zastala, a onda uzdahnula i pojurila vidjeti što su joj to napravile

tjelesne sluškinje. Probušile su joj ušne resice. Ne na jednom mjestu, nego na

dva. »Tko ih buši dvaput?« »Ja«, rekla je ona podignuvši bradu.

Okrenula sam se ocu, ali on ju je gledao s odobravanjem. »Imaš nove

vijesti u vezi s princom?« upita. Nefertiti oĉima dade znak tjelesnim sluškinjama da se udalje.

»Od sada, vaše su vam tjelesne sluškinje najbliskije prijateljice. Kija ima

svoje ţene, ovo su vaše. Merit, jednako kao i Ipu, odabrane su uz veliki oprez.

One su odane.«

Pogledam Merit. Rijetko se osmjehivala. Bila sam zahvalna ocu što je za

mene odabrao Ipu.

»Ipu«, mirno zapovjedi moj otac, »stani pokraj vrata i tiho razgovaraj s Merit.«

Povukao je Nefertiti u stranu, a ja sam mogla ĉuti samo djeliće njihova razgovora. U jednom

trenu, otac je izgledao silno zadovoljan. Potapšao je Nefertiti po ramenu i odgovorio: »Vrlo

dobro. I ja sam mislio ista« Onda su otišli do vrata i on se obratio Merit. »Dođi. Posao zove.«

I onda je sve troje napustilo sobu. Zurila sam u Ipu. »Što se događa? Kamo su otišli?«

»Princu ogaditi Kiju«, rekla je. Pokazala je sklopiv koţnati stolac na kojem je mogla

dovršiti crnjenje mojih obrva. Sjela sam. »Nadam se da će uspjeti«, povjerila mi se. Bila sam znatiţeljna. »Zašto?«

Uzela je ĉetku i odĉepila staklenu boĉicu. »Prije nego se udala za princa, Kija i Merit

bile su dobre prijateljice.« Podigla sam obrve, Ipu kimne. »Odrasle su zajedno, obje kćerke

pisara. No, Panehesi je postao veliki vezir i preselio Kiju a palaĉu. Tako je upoznala

prijestolonasljednika. Onda je Meritin otac trebao postati niţi vezir. Također bi ţivio u palaĉi.

Stariji ga je htio unaprijediti, ali Panehesi je rekao Starijem da mu ne treba vjerovati.« Uvuĉem zrak. »Kakva zloća.«

»Kija se bojala da će princ izgubiti zanimanje za nju bude li Merit u palaĉi. Ali Merit je

oduvijek na umu imala drugoga muškarca. Trebala se udati za sina vezira Kemosirija Herua

ĉim njezin otac stupi na bolje mjesto. Kako se to nije dogodilo, Heru je svom ocu rekao da je

svejedno i dalje zaljubljen u Merit i da nije vaţno što je pisarova kćer. Nastavili su se dopisivati

u nadi da će Stariji otkriti kako je pogriješio. A onda su jednoga dana pisma prestala stizati.« Sjedila sam na svom stolcu nagnuta naprijed. »Što se dogodilo?«

»Merit nije znala. Kasnije je otkrila da je Kija preobratila Herua.«

Nisam razumjela. »Preobratila?«

»Zavela ga je. Premda je znala da će se udati za princa.«

»Kako okrutno.« No mogla sam zamisliti Kiju kako se milo osmjehuje. Isto onako

kako se osmjehivala meni u kupaonici. Sigurna su sve djevojke zaljubljene u tebe, rekla mu je vjerojatno;

Ipu tiho pucne jezikom dodajući kremu od mogranja. »Naravno, kad je Kija već bila

udana, više nije bilo vaţno ako Merit dođe u palaĉu.« »A njezin otac?«

»Oh.« Ipuine su rupice na obrazima nestale. »On je još uvijek pisar.«

Glas joj postane nizak i opor. »Zato Merit još uvijek mrzi Kiju.« »Ali kako će Nefertiti zauzeti Kijino mjesto?«

Ipu se osmjehne. »Uz pomoć traĉa.«

ĈETVRTO POGLAVLJE

dvadeset prvoga farmutija

Na dan se Nefertitina vjenĉanja i krunidbe po palaĉi od ranoga jutra poĉeo

širiti glas da je ljepota nikad prije viđena u Egiptu poĉastila Tebu svojom

prisutnošću te da će postati kraljicom. Ipu je slutila da je moj otac pokrenuo

priĉu i da je priĉa ukljuĉivala novĉane transakcije. Do zalaska sunca Nefertiti

nije mogla napraviti korak a da sluge i sluškinje sa svih prozora nisu

znatiţeljno buljili u nju. Gospe koje su tek stigle na dvor zbog krunidbe

iznenada su se s izmišljenim zadaćama poĉele pojavljivati u našoj sobi, da

vide treba li Nefertiti kakav parfem, ili tkanina, ili zaĉinjeno vino. Na kraju

nas je majka zabarikadirala u svojoj sobi i na sve ĉetiri strane spustila zastore.

Nefertiti je bila razdraţljiva. Ĉitavu noć nije spavala. Vrtjela se u

postelji, otimala mi pokrivaĉe i svaki ĉas šaptala moje ime da vidi jesam li

budna. »Smiri se, ne mogu ti zakopĉati ogrlicu«, rekla sam.

»I budi ljubazna«, savjetovala je majka. »Ovi ljudi šapću princu na uho

ĉak i dok mi razgovaramo. Govore mu o tebi.«

Nefertiti je kimala glavom dok joj je Merit mazala lice kremom.

»Mutnođmet, dodaj mi sandale, one s jantarom. I ti bi trebala obuti takve.

Nije vaţno što su neudobne«, preduhitrila je moju reakciju. »Poslije ih moţeš

baciti.« »Ali nitko neće vidjeti moje sandale«, bunila sam se.

»Naravno da hoće«, odgovorila je Nefertiti. »Vidjet će i tvoje sandale i

tvoju odjeću i nakrivljenu periku.« Namrštila se prekinuvši Merit koja se

nagnuta naprijed bavila mojom kosom. »Bogovi, Mutni! Sto bi ti bez mene?«

Dodam joj sandale optoĉene jantarom. »Radila bih u svom vrtu i imala

miran ţivot.«

Nasmijala se pa sam se i ja osmjehnula, premda je bila nepodnošljiva.

»Nadam se da sve ide dobro«, rekla sam ozbiljno.

I lice moje sestre postalo je ozbiljno. »Mora ići dobro ili nam je obitelj

doputovala u Tebu i preokrenula ţivot uzalud.«

Kucanje na vratima sobe. Majka ustaje da otvori. Na pragu stoji otac, a

uz njega šest straţara. Zure u sobu, a ja brzo zagladim kosu pokušavajući

izgledati kao Sestra kraljeve Glavne supruge. Nefertiti ih je, međutim,

ignorirala. Zatvorila je oĉi dok joj je Merit iscrtavala posljednje linije crnila.

»Jesmo li spremni?« Otac dugim koracima uđe u sobu. Straţari su ostali

kraj vrata. Prouĉavao je Nefertitin odraz u zrcalu. Nisu ĉak ni opazili da sam i

ja tamo.

»Da, skoro smo gotove«, objavim. Po prvi put straţari pogledaju u

mom pravcu, a majka se namršti na mene.

»Završite. Pisari ĉekaju. Uskoro će lađe ploviti u Karnak, dobit ćemo

novog faraona.« Osvrnem se da mu vidim lice zato što je u njegovu glasu

bilo toliko ironije, ali dao mi je znak da ne zastajem. »Poţuri se.«

Konaĉno je Nefertiti bila gotova. Stajala je. Po du se širila njezina

zlatna haljina ukrašena fajansom i obojenim staklom, dok se sunce hvatalo na

njezinu ogrlicu i bezbrojne privjeske na narukvicama. Pogledala je straţare i

prouĉavala njihovu reakciju. Ramena su im se ukoĉila, prsa podignula.

Nefertiti je krenula naprijed, ruku pod ruku s ocem, i rekla mu pobjedniĉki:

»Baš mi je drago što smo došli u Malkatu.«

»Nemoj se previše opustiti«, upozori je on. »Amenhotep će u Malkati

ostati samo dok Tija ne odluĉi da je spreman za odlazak. Onda se selimo u

glavni grad Donjeg Egipta kako bismo vladali.« »U Memfis?« viknula sam. »Idemo u Memfis? Zauvijek?«

»Zauvijek je teška rijeĉ, Mutni«, kazao je moj otac Izašli smo u hodnik

oploĉen keramikom i prošetali kolonadom. »Moţda i ne zauvijek.« »A koliko dugo onda? I kad ćemo se vratiti?«

Otac pogleda majku. Nijemo su se sloţili da će ona objasniti. »Mutni,

tvoja će sestra biti egipatska kraljica«, rekla je tonom kakvim se obiĉno govori

maloj djeci, a ne trinaestogodišnjim djevojkama. »Kad Stariji prijeđe u vjeĉni

ţivot, Amenhotep će opet doći u Tebu kako bi vladao i Gonjim Egiptom. Ali

nećemo se vratiti ovamo dok Stariji ne umre.« »A kad će to biti? Faraon moţe ţivjeti još dvadeset godina!«

Na to nitko ništa nije rekao, a ja sam iz oĉeva pogleda zakljuĉila da su

me straţari vjerojatno ĉuli.

»Sada kada dvor oĉekuje diobu, opasne se igre spremaju«, otac je

spustio glas. »Tko će ostati uza staroga kralja, a tko će se kladiti na novoga?

Panehesi će otići s Kijom u Memfis, ona nosi Amenhotepovo dijete. Mi,

naravno, također idemo tamo. Naš je posao Nefertiti savjetovati u sluĉaju da

se pojave nevolje.«

Ušli smo u otvoreno dvorište izvan palaĉe gdje je ĉekala povorka.

Majka je odvela Nefertiti na stranu kraljice Tije. Prije nego je i otac uspio

otići, stisnula sam mu ruku. »Ali što ako me ne bude htjela slušati?« upitam.

»Slušat će te, zato što je to uvijek ĉinila.« Njeţno mi stisne tame. »Jer

ćeš ti s njom biti iskrena.«

Povorka je trebala krenuti u podne. Bilo je predviđeno da se Stariji i

kraljica Tija voze u koĉijama. Iza njih ostatak dvora prenijet će u otvorenim

nosiljkama zastrtima nadstrešnicom od tankoga platna. Jedino Amenhotep i

Nefertiti idu pješice, tako propisuje tradicija. Hodat će kroz grad do

faraonove lađe koja ĉeka na vodama tebanskoga pristaništa. S mola lađa će

zaploviti u Karnak gdje kraljevski par nastavlja do vrata hrama kako bi bili

okrunjeni kao faraon i kraljica Donjeg Egipta.

Kako se dvorište punilo plemstvom, straţa je postajala sve napetija.

Premještali su teţinu s noge na nogu. Znali su da ako tijekom povorke išta

pođe po zlu, slijedi smrtna kazna. Jedan se vojnik isticao. General s dugom

kosom i plisiranom suknjom. Ipu je vidjela kamo gledam i rekla: »General

Nakhtmin. Tek mu je dvadeset jedna. Mogu vas upoznati « »Da se nisi usudila!« dahnem.

Nasmijala se. »Osam godina razlike nije tako mnogo!«

Nefertiti nas je ĉula kako se smijemo pa se namrštila. »Gdje je

Amenhotep?« upita.

»Ja se ne bih brinuo«, reĉe moj otac posprdno. »Sigurno ne kani

propustiti vlastitu krunidbu.«

Kad se princ pojavio, u pratnji su mu bili Kija, koja ga je drţala pod

jednu ruku, i njezin otac, Panehesi, s rukom pod drugom prinĉevom rukom.

Oboje mu je nešto šaptalo na uho, govorili su brzo, a kad su došli do našeg

mjesta u povorci, Panehesi je mog oca hladno pozdravio. Onda je ugledao

Nefertiti pod kraljevskom dijademom: to je izgledalo kao da je zagrizao nešto

kiselo. No Kija se smiješila. Njeţno je dotakla Amenhotepovu ruku dok se

spremala oprostiti od njega. »Blagoslovljena bila Vaša Visost u ovaj povoljan

dan«, izgovorila je tako sladunjavo da je izazivalo povraćanje. »Aton bio uz

vas.«

Nefertiti sretne pogled mog oca. Kija je upravo blagoslovila

Amenhotepa u ime Atona. Dakle, to je ono. Time ga je drţala.

Otac bljesne oĉima. »Ostani u blizini«, upozori me. »Kad stignemo u Kamak

do hrama ćemo pješice, a tamo će na ulicama biti više Egipćana nego što si

ikad vidjela.«

»Zašto?« Ali nije me ĉuo. Moj se glas izgubio u galami konja i koĉija i

straţara.

»Zato što se gradom proširila priĉa da se pojavila reinkarnacija Izide.«

Osvrnem se. Mladi mi se general smiješio.

»Ta je ljepota kadra lijeĉiti dodirom ruke, ako vjeruješ osoblju u palaĉi.«

Pruţio je ruku i pomogao mi uspeti se u nosiljku. »Ĉiji bi to sluga rekao?«

»Tko bi platio da sluga to kaţe i zašto? Zato što će ugled i utjecaj tvoje

obitelji, uspije li tvoja sestra pridobiti srce puka«, objasnio je, »u kraljevstvu

postati veći.« Nosiljke su bile podignute s da. U guţvi je general nestao.

Procesija je išla gradom, a narod je skandirao prinĉevo ime. Dok smo

prolazili preko trgova, preplavila nas je provala osjećaja tisuća Egipćana koji

su se guţvali na ulicama, izvikivali ime moje sestre, preklinjali za blagoslov

Izidin i pjevali: »Ţivjela kraljica! Ţivjela Nefertiti!«

Narod se bacao na naše nosiljke, a ja sam pokušala zamisliti dugi lanac

pristaša koje je moj otac sigurno pozvao i shvatila koliko je uistinu moćan

vezir Aje. Straţari su stalno iznova gomilu gurali natrag. Osvrnula sam se u

nosiljci i vidjela kako Amenhotep s divljenjem motri ţenu koja je u njegovu

kraljevstvu tako omiljena. Gledala sam kako je Nefertiti uzela

Amenhotepovu ruku u svoju i podigla je. Urlanje koje je time izazvala po

ulicama bilo je zaglušujuće. Trijumfalno se okrenula prema njemu, izraz je

bio posve jasan: ja sam više nego samo još jedna supruga koju ti je majka izabrala.

Kad smo došli do lađe po cijelom se gradu izvikivalo: »Amenhotep.

Nefertiti.«

Prinĉevo je lice bilo zaţareno od ljubavi naroda. Nefertiti je po drugi

put dignula Amenhotepovu ruku u svojoj i objavila dovoljno glasno da je

ĉuje sam Oziris: »NARODNI FARAON!« Na to je svjetina natisnuta uz

obalu rijeke postala neukrotivom. Straţari su nas jedva doveli do mola. Sišli

smo brzo iz nosiljki te se ukrcali na lađu koja je već bila okruţena narodom.

Straţari su bili prisiljeni ĉupati ljude s uţeta i Ijuštiti ih s trupa broda. Kad je

Lađa zaplovila, ostavila je tisuće na obali. Gomila je smjesta poĉela slijediti

brod uzduţ rijeke, pjevala blagoslove i u vodu bacala lotosove cvjetove.

Amenhotep je zurio u Nefertiti pogledom ĉovjeka kojeg su neoĉekivano

zaskoĉili.

»Evo zašto je vezir Aje izabrao odgajati kćeri u Akhmimu.« Nefertiti je

bila okupana u trijumfu, njezin je glas postao skroman. »Radi ovoga. A vezir

nije htio ni da vjerujemo u moć Amonovih svećenika, za razliku od njegove

sestre.«

Stisnula sam usnice, ustrašena. Ali vidjela sam što radi. Nauĉila je

lekciju od Kije.

Amenhotep zatrepće iznenađen. »Znaĉi ti vjeruješ da sam ja u pravu?«

Nefertiti mu dotakne ruku, a ja sam pomislila kako vrelinu njezina

dlana mogu i ja osjetiti dok je odluĉno šaptala: »Faraon odluĉuje što je

ispravno. I kad ova lađa stigne u Karnak, ti ćeš biti faraon, a ja tvoja kraljica.«

U Karnak smo stigli brzo jer Amonov hram nije daleko od palaĉe Malkata.

Mogli smo i prošetati, no ploviti Nilom tradicija je. Na podnevnom suncu

naša je flota sa zlatnim zastavicama na brodovima pruţala impresivan prizor.

Kad su spustili dasku, mostić do obale, tisuće

Egipćana nagrnulo je oko lađe. Njihovo je pjevanje tornjalo preko vode.

Boriti sa se sa straţom da bace kratak pogled na novoga kralja i kraljicu

Egipta. Amenhotep i Nefertiti nisu se bojali. Provukli su se mimo straţara i

ušli u gomilu.

Noja sam ostala straga.

»Ovuda.« Onaj se general pojavio kraj mene. »Stanite uz mene.«

Slijedila sam ga. Usisala nas je povorka koja se brzo kretala. Na ĉelu sam

mogla vidjeti ĉetiri zlatne koĉije kraljevske obitelji. Mojoj majci i ocu

dopušteno je da se voze s faraonom i njegovom kraljicom. Mi ostali do

Amonova hrama idemo pješice. Sa svih strana viĉu ţene i djeca, pruţaju ruke

ne bi li nam dotaknuli odjeću i perike — time će postići da ţive vjeĉna

»Dobro si?« upita general.

»Da, mislim da jesam.«

»Samo hodaj.«

Kao da sam mogla birati. Ispred nas nazirali su se obrisi hrama i jasno

sam vidjela prelijepo i gotovo dovršeno svetište Sezostrisa I. i uzvišena

svetišta Starijega. Sunĉeva se svjetlost izlijevala po dvorištima. Dok smo

prolazili kroz ogradu zamuknulo je klicanje iza nas. Iznenada sve je postalo

hladno i nijemo. Guske su se gegale između stupova. Pojavili su se djeĉaci

obrijanih glava, u haljama bez pojasa, nosili su tamjan i svijeće. Osluškivala

sam gomilu s vanjske strane zidova. Još uvijek su skandirali Nefertitino ime.

Da nije bilo njih, ĉulo bi se samo rominjanje vode i sandale kako straţu po

kamenu.

» Što će sad biti?« prošapćem.

General napravi korak natrag. Opazila sam da mu oĉi mijenjaju boju

raznih nijansi pijeska. »Tvoju će sestru odvesti do posvećenog bazena. Tamo

će je kao suvladara pomazati Visoki svećenik Amanov. Zatim će njoj i princu

uruĉiti kuku i biĉ Egipta i onda će zajedno vladati«

Pojavio se otac. »Mutnođmet, odi i budi kraj sestre«, zapovjedio mi je.

Otišla sam k Nefertiti. U polumraku hrama njezina je koţa mutno

sjajila poput jantara. Svjetiljke su obasjavale zlato oko njezina vrata. Bacila je

pogled na mene i obje smo shvatile da je došao najvaţniji trenutak u našim

ţivotima: nakon ovog obreda ona će biti kraljica Donjeg Egipta, a naša će

obitelj uz nju postići vjeĉni ţivot. Naša će imena biti zapisana u kartušama2 i

po javnim zdanjima od Luksora do Kuša. Sjećanje na nas ostat će u kamenu,

a osigurana su nam i mjesta uz bogove u vjeĉnosti.

Amenhotep se popeo na podij drţeći Nefertitinu ruku u svojoj.

Rastom je bio viši nego ikoji prethodni faraon, a po rukama je imao vile zlata

nego što su moji roditelji drţali u riznici u Akhmimu. Amo- novi svećenici

išli su jedan za drugim kroz gomilu i zauzimali svoja mjesta na podiju tik do

mene. Njihove su ćelave glave blistale na suncu kao nove kovanice. Po odjeći

— leopardovu krznu — prepoznala sam Velikog svećenika, a kad je stao uz

novoga kralja, moja je sestra uputila Amenhotepu znaĉajan pogled.

»Promotrite — Amon nas je pozvao da zajedno uzvisimo Amenhotepa

Mlađeg pred domovinom«, priopćio je vrhovni svećenik. »Amon je odredio

da Amenhotep vodi Donji Egipat i da zakone tog naroda provodi do kraja

svojih dana.«

S mjesta na kojem sam stajala jasno sam vidjela onoga generala.

Promatrao je moju sestru. Zbog neĉega osjetim razoĉaranje.

»Od Egipta Gornjeg do Egipta Donjeg seţu oni. Faraon egipatski

objavljuje da će njegov sin postati faraonom zajedno s njim. Narodi su se

ujedinili da slave novog faraona i njegova zaštitnika Amona. Od istoka do

zapada svi će se radovati. Od sjevera do juga bit će slavlja. Priđite.« Vrhovni

je svećenik podigao zlatnu posudu napunjenu uljem. »Amon izlijeva svoj

blagoslov na tebe, faraone egipatski.« Polio je uljem Amenhotepovu glavu.

»Amon izlijeva svoj blagoslov na tebe, egipatska kraljice.«

Ulje joj je curilo niz novu periku i kapalo na njezinu najbolju platnenu

haljinu. No moja sestra nije se ni trznula. Postala je kraljicom. Bit će još

toliko drugih haljina.

»Amon vas za ruke uzima i vodi vas do svetih voda koje će vas oprati,

oĉistiti, obnoviti.« Poveo ih je zatim do posvećenog bazena gdje ih je nagnuo

unatrag. Ulje se ispralo. Plemići kojima je bilo dopušteno ući u hram stajali su

mimo, u tišini. Ĉak su i djeca znala da je ovo trenutak lokvom moţda nikad

više neće svjedoĉiti,

2 Duguljasta ovalna ploča na kojoj se u starom Egiptu ispisivah ime faraona — nap. uc.

»Kralj Amenhotep i kraljica Nefertiti«, proglasio je vrhovni svećenik.

»Amon im udijelio dug ţivot i blagostanje.«

Sunce je još uvijek stajalo visoko na nebu kad smo se u lađi okupili da se iz

Amonova hrama vratimo u Malkatu. Tijekom plovidbe iz Kamaka

Amenhotep je gledao moju sestru ne skrivajući da je oĉaran — prouĉavao je

kako govori, kako se osmjehuje, kako zabacuje glavu i smije se. »Mutni,

dođi«, sestra me vedro pozvala. »Amenhotepu, ovo je moja sestra

Mutnođmet.«

»Uistinu imaš oĉi kao maĉka«, ustanovio je. Dakle, to nije opazio one

veĉeri poslije gozbe kad smo sjedili kraj vodoskoka. Nije obratio paţnju.

»Tvoja mi je sestra rekla, ali nisam vjerovao.«

Naklonila sam se. Zanimalo me što mu je još moja sestra stigla reći o

meni. »Drago mi je da sam upoznala Veliĉanstvo.«

»Moj suprug govorio je o hramovima koje kani sagraditi«, rekla je

Nefertiti.

Pogledala sam našega novog kralja da vidim je li to istina, a

Amenhotep je sjeo uspravnije.

»Jednoga dana, Mutnođmet, kad budem faraon i Donjeg i Gornjeg

Egipta, proglasit ću Atona višim od svih drugih bogova. Sagradit ću mu

hramove koji će zasjeniti sve izgrađeno u slavu Amonovu i Egipat ću

osloboditi od svećenika koji mu oduzimaju zlato da bi slavili sami sebe.« Bacim pogled na Nefertiti. Puštala ga je da nastavi.

»Danas egipatski faraon ne moţe donijeti nikakvu odluku bez pristanka

Amonovih svećenika. Faraon ne smije povesti rat, ni graditi hram ili palaĉu

ako vrhovni svećenik ne odobri.« »Misliš ako vrhovni svećenik ne da novac«, dopuni Nefertiti.

»Da. No to će se promijeniti.« Ustane i zagleda se preko pramca. »Moja

majka i otac s vremenom će vidjeti da je Aton bog koji je vodio Egipat u

slavu.«

Pomaknula sam se da bih stala bliţe svojoj teti koja je svoju novu

snahu promatrala kritiĉkim okom. Ta zastrašujuća ţena dala mi je prstom

znak da dođem tamo gdje je sjedila i nasmiješila mi se.

»Hrabra si ti djevojka kad si razgovarala s generalom Nakhtminom

pred mojim sinom«, rekla je kad sam prišla blizu i potapšala susjedni

naslonjaĉ. Sjela sam. »Zar su oni neprijatelji?« upitala sam.

»Moj sin ne voli vojsku, a general je u njoj najsretniji. Od malih nogu.«

Htjela sam je više pitati o generalu Nakhtminu, no njoj je bilo do neĉega

drugog, a odnosilo se na Nefertiti. »Pa, reci mi, Mutnođmet«, upita ona kao

da joj nije odveć vaţno, »o ĉemu to moj sin raspravlja s tvojom sestrom?«

Bila sam dovoljno pametna da oprezno izaberem rijeĉi. »Govore

o budućnosti, Veliĉanstvo, i o svim planovima koje Amenhotep kani

ostvariti.«

»Pitam se ukljuĉuju li ti planovi izgradnju hramova Atonu?«

Spustila sam glavu, a Tija je rekla: »Znala sam.« Okrenula se najbliţoj

sluškinji. »Pronađi vezira Ajea i dovedi mi ga.«

Ostala sam sjediti, a kad je došao moj otac donijeli su još jedan

naslonjaĉ s koţnim naslonima za ruke. Sve troje gledali smo u Nefertiti na

pramcu kako usredotoĉeno razgovara sa svojim suprugom. Nije bilo moguće

pomisliti da su se šest sati ranije jedva i poznavali.

»On govori o Atonu«, izjavi moja teta srdito. »Na svom putu iz

Amonova hrama on još uvijek blebeće o neĉemu što mu je njegov djed

jedanput urezivao u krevetne grede i po štitovima!« Nisam nikad vidjela tetu

tako razgnjevljenu. »On će postati razoritelj zemlje, Aje. Moj suprug neće biti

ţiv još dugo! Tvoja kćer mora ovladati njime prije nego postane faraon i

Gornjeg Egipta.«

Otac me pogleda. »Sto mu je Nefertiti govorila?«

»Samo ga je slušala«, rekla sam.

»A, tako?«

Ugrizem se za jezik i kimnem da ne bih izgovorila laţ.

»Daj joj vremena.« Aje se okrenuo sestri. »Još nije ni dan prošao.«

»U jednom danu Ptah je stvorio svijet«, odgovori ona i svi smo znali

što to znaĉi: u jednom danu njezin sin moţe uništiti svijet.

Nefertiti i ja razodijevale smo se u palaĉi Malkata. Dali su nam nove haljine

za gozbe u ĉast krunidbe koje će zapoĉeti ove veĉeri i trajati do sljedeće. Ipu i

Merit jurcale su naokolo kao maĉke. Pronalazile su sandale koje će nam se

slagati s plaštom i iscrtavale nam oĉi crnom i zelenom bojom. Merit je sa

strahopoštovanjem drţala Nefertitinu krunu i stavila je na njezinu glavu. Svi

smo promatrali zadrţavajući dah. Pokušavala sam zamisliti da sam egipatska

kraljica i da nosim kobru iznad obrva. »Kakav je to osjećaj?« upitala sam. Nefertiti je sklopila oĉi. »Kao da si boginja.« »Hoćeš li otići k njemu prije gozbe?«

»Naravno. On će me voditi za ruku pri ulasku. Ne misliš valjda da bih

riskirala da ide s Kijom? Već je dovoljno loše što će joj se vratiti u postelju.«

»To je tradicija, Nefertiti. Otac kaţe da će ona biti s njim svakih

ĉetrnaest dana. Protiv toga ti ne moţeš ništa.«

»Ja mogu mnogo toga!« Oĉi joj divlje zastrijele po prostoriji. »Na

primjer, nećemo ostati u ovim sobama.«

»Što?« Svoje lonce s biljkama već sam poredala po prozorskim

daskama. Škrinje sam raspakirala. »Ali ostajemo u Tebi samo dok Tija ne

objavi da se selimo u Memfis. Onda sve moram ponovno pakirati.«

»To je posao za Ipu. Zašto bi faraon i njegova kraljica spavali

razdvojeni? Naši roditelji spavaju u jednoj sobi«, istaknula je.

»Ali oni nisu...«

»Moć.« Podignula je prst dok su se naše tjelesne sluškinje pravile da ne

slušaju. »Zato je to tako. Oni ne ţele da kraljica stekne previše moći.« »Glupost. Kraljica Tija faraonka je po svemu osim po imenu.«

»Da.« Nefertiti poĉne energiĉno ĉetkati kosu. Odmahnuvši rukom

otpusti Merit i Ipu. »Po svemu osim po imenu. A što nam je u ţivotu vaţnije

od imena? Sto će o nama biti zapamćeno u vjeĉnosti? Kakvu smo haljinu

nosili ili kakvo ime?« »Djela. To će biti zapamćeno.«

»Hoće li biti zapamćena Tijina djela ili će ih zabiljeţiti pod imenom

njezina muţa?« »Nefertiti.« Zatresem glavom. Ciljala je previsoko.

»Što?« Odbaci ĉetku znajući da će je Merit kasnije podići s poda.

»Hatšepsut je bila kralj. Sebe je dala okruniti.«

»Tvoj zadatak je da ga obeshrabriš«, rekla sam. »A na lađi govorila si s

njim o Atonu!«

»Otac je rekao da ga obuzdavam.« Samozadovoljno se osmjehnula.

»Nije rekao kako. Dođi.« »Kamo?« »U kraljevu sobu.«

Krenula je niz dvoranu, bila sam joj za petama. Ispred faraonove sobe

razmakne se par straţara. Kliznule smo u Amenhotepovo predsoblje i stale

ispred ulaza u dvije zasebne odaje. Jedna je oĉito bila Amenhotepova loţnica.

Nefertiti je zavirila u drugu sobu i kimnula. »Ovu ćeš ti zauzeti nakon

banketa.« Zurila sam u nju. »A koju ćeš ti?«

»Ovu ovdje.«

Otvorila je vrata kraljeve spavaće sobe. Zaĉujem Amenhotepov uzdah

iznenađenja. Nakratko sam ugledala zidove obloţene keramikom i

alabasterne svjetiljke, a onda su se vrata zatvorila i ostala sam sama u

kraljevom osobnom predsoblju. Trenutak je vladala tišina, a potom se od

zidova stao odbijati smijeh. Ĉekala sam u predsoblju da Nefertiti izađe

misleći da će smijeh s vremenom prestati, no sunce je tonulo dublje i dublje

na nebu, a nije bilo pokazatelja kad bi se kraljevski par mogao pojaviti.

Sjela sam i pogledala oko sebe. Na niskom stoliću, na papirusu, brzim i

nemarnim rukopisom bile su zapisane pjesme Atonu. Bacila sam pogled na

kraljeva vrata koja su bila ĉvrsto zatvorena pa ĉitala pjesme da skratim

ĉekanje. Bili su to psalmi suncu. Ti ţivotinjama daješ dah... Tvoje su zrake usred velikoga zelenog mora.

Bilo je tu poezije. Svaki stih bio je drugaĉiji, svaki je slavio Atona. Nekoliko

sam sati ĉitala dok je Nefertiti govorila u kraljevoj sobi. Zvuk Amenhotepova

glasa prodirao je kroza zidove, a ja se nisam usuđivala zamišljati o ĉemu su to

tako strastveno razgovarali. Nakon nekog vremena pala je veĉer, a ja sam se

zapitala hoćemo li uopće otići na banket. Netko je zakucao na vrata.

Oklijevala sam, no Nefertitin je glas jasno zazvonio: »Mutni moţe otvoriti.« Znala je da i nakon toliko vremena još uvijek ĉekam.

S druge je strane vrata bio general Nakhtmin.

Zakorakne unatrag zaprepašten što me vidi u kraljevu predsoblju, a po

naĉinu na koji su njegove oĉi skrenule prema kraljevim vratima mogla sam

pogoditi da ga je zanimalo je li Amenhotep za ljubavnice uzeo obje sestre.

»Gospo moja.« Pogled mu se usredotoĉio na zatvorena vrata. »Vidim da

faraon... ima posla.«

Pocrvenjela sam sjajnim rumenilom. »Da, trenutaĉno je baš jako

zaposlen.«

»Onda bi mu moţda mogla prenijeti poruku da ga otac i majka ĉekaju u

Velikoj dvorani. Gozba u njegovu ĉast već traje nekoliko sati.«

»Moţda bi mu sam mogao prenijeti poruku?« rekla sam. »Ja... Radije ih

ne bih uznemiravala.« Podignuo je obrve. »Dobro.«

Pokucao je na kraljeva vrata. Ĉula sam glas svoje sestre kako ljubazno

govori: »Uđi.« General je nestao. Trenutak kasnije ponovno se pojavio.

»Rekli su da će doći kad budu spremni.«

Uloţila sam svu svoju snagu da sakrijem razoĉaranje. General pruţi

ruku prema meni. »To ne znaĉi da ti trebaš propustiti sveĉanost.«

Pogledala sam u zatvorena vrata i oklijevala. Odem li, Nefertiti će se

naljutiti. Optuţit će me da sam je napustila. Ali mozaike u predsoblju

prouĉavala sam satima, a sunce je već zašlo... Razdragano sam pruţila ruku. General se osmjehnuo.

Na podiju u Velikoj dvorani stajala su ĉetiri zlatna prijestolja. Ispod je bio

pripravljen dugaĉak stol gdje su sjedili moja majka i otac. Jasno sam ih

vidjela, razgovarali su i jeli s vezirima s dvora Starijeg. General me doveo k

njima. Bila sam svjesna da nas slijede oštre oĉi moje tete.

»Vezir Aje.« General se uljudno naklonio. »Gospa Mutnođmet je

stigla.«

Osjetim slabašan treptaj sreće: znao je kako se zovem. Otac ustane.

Mrštio mi se preko ramena da bi strogo zapitao: »To je dobro, ali, gdje mi je

druga kćer?« General i ja pogledali smo se.

»Rekli su da će doći kad budu spremni«, odgovorila sam. Osjećala sam

kako mi gore obrazi, a netko za stolom uzdahne. Bila je to Kija. »Zahvaljujem«, reĉe otac i general nestane.

Sjela sam, a zdjele s hranom pojave se preda mnom. Guska peĉena s

ĉešnjakom, slabo pivo, janjetina u medu. Glazba je svirala, zveckali su pehari

i zdjele. Uza sve to nije bilo lako ĉuti o ĉemu su razgovarali moji roditelji. No

Kija se nagnula preko stola i njezin je glas bio jasan.

»Ako misli da će me zaboraviti, glupa je. Amenhotep me oboţava. Piše

mi pjesme.« Pomislila sam na psalme u Amenhotepovoj sobi i zanimalo me

je li on autor. »Trudna sam u prvoj godini i već znam da će biti sin«,

trijumfirala je. »Amenhotep mu je već izabrao ime.« Ugrizem se za jezik da je ne upitam koje, no nije bilo potrebno.

»Tutankhamon«, rekla je. »Ili moţda Nebnefer. Nebnefer, prije-

stolonasljednik Egipta«, maštala je. »A što ako bude djevojĉica?«

Kijine se crne oĉi rašire. Obrubljene crnilom izgledale su trostruko

veće. »Djevojčica? Zašto bi dijete bilo...« No njezin je odgovor odrezao zvuk

truba koje su najavljivale ulazak moje sestre. Svi smo se okrenuli da vidimo

kako ispod ruke s Amenhotepom ulazi Nefertiti. Odjednom Kijine dvorske

dame poĉnu šaptati bacajući brze poglede u mom smjeru, a onda na moju

sestru.

S podija kraljica Tija oštro zapita sina: »Hoćemo li zaplesati sad kad je

noć već pri kraju?« Amenhotep pogleda u Nefertiti.

»Da, zaplešimo«, rekla je moja sestra, a teta nije propustila opaziti

poštovanje koje joj je ukazao njezin sin.

Mnogi su gosti ostali umrtvljeni pićem cijele noći pa do sljedeće. U zoru će

ih odnijeti u nosiljkama. U hodniku poploĉenom keramikom koji je vodio u

kraljevske odaje, stajala sam sa svojim roditeljima i drhtala od hladnoće. »Treseš se.« Namrštila se majka.

»Samo sam umorna«, odvratim. »U Akhmimu nikad nismo bili budni

tako kasno.«

Majka se sjetno osmjehne. »Da, odsada će mnogo toga biti drugaĉije.«

Oĉi su joj pretraţivale moje lice. »Onda, što se događalo?«

»Amenhotep je bio s Nefertiti prije gozbe. Ona je otišla k njemu i kaţe

da ju je pozvao da ostane preko noći.«

Majka poloţi dlan na moj obraz, vidjela je da sam nesretna. »Ne trebaš

se niĉeg bojati, Mutnođmet. Od sestre će te razdvajati samo jedno dvorište.«

»Znam. Samo, nikad prije nisam provela noć bez nje.« Usnica mi je

zadrhtala, pokušala sam je smiriti zubima. »Moţeš spavati u našoj sobi«, ponudi majka.

Odmahnem gkvom. imala sam trinaest godina. Nisam više dijete. »Ne,

moram se naviknuti.«

»Dakle Kija će biti odbaĉena«, napomene majka. »Panehesi će se ljutiti«

»Onda se moţe ljutiti još mnogo noći koje su pred nama«, rekla sam.

Nefertiti i otac su nam se pridruţili

»Odvedi Nefertiti u vale odaje«, zapovjedi otac. »Merit vas ĉeka.« Stisne

sestri rame da je ohrabri. »Shvaćaš što moraš napraviti?«

Nefertiti pocrveni. »Naravno.«

Majka je toplo zagrli šapćući joj na uho savjete koje nisam ĉula. Zatim

smo ostavili roditelje i prošetali oslikanim koridorima palaĉe. Sluge su plesale

na gozbi, naši koraci odjekivali su u praznim hodnicima Malkate. Ove noći

napustit će nas djetinjstvo. »Ti, dakle, ideš u Amenhotepovu postelju«, rekla sam.

»I kanim u njoj ostati do jutra«, povjerila mi se ţureći se naprijed.

»Ali nitko ne ostaje uz kralja cijelu noć«, uzvinkem i ubrzam korak.

»On spava sam.« »Ja ću to noćas promijeniti.«

U našoj su sobi bile zapaljene uljanice. Slike polja papirusa njihale su se

na zidu. Tamo je bila Merit, kao što je otac najavio. Šaptala je nešto s

Nefertiti. Ipu je također bila u sobi. »Obje ćemo kupati tvoju sestru i pomoći

joj da se pripravi«, rekla mi je. »Noćas neću moći tebi pomagati.« Progutam slinu. »Naravno da ne.«

Merit i Ipu odvele su Nefertiti u kupaonicu, a kad su se vratile,

presvukle su je u jednostavan plašt. S obje ruke nanosile su joj puder na noge

i parfem u kosu, pazeći da svaki miris koji Amenhotep zatekne bude ugodan.

»Hoću li nositi periku?« Nefertiti je pitala mene, premda je trebala pitati

Merit koja se bolje razumije u te stvari. »Idi bez nje«, predloţim. »Neka te noćas vidi onakvu kakva jesi«

Tik uz mene glavom kimne Ipu. Zajedno smo gledale kako Merit

kremom maţe Nefertitino lice i raspršuje joj lavandinu vodicu po kosi. Zatim

je moja sestra ustala, a naše se sluškinje odmakle korak unatrag. Sve tri

okrenule su se da vide moju reakciju. »Lijepo«, osmjehnula sam se.

Sestra me zagrli. Duboko udahnem da budem prva koja će je omirisati

ovakvu, a ne Amenhotep. Stajale smo zajedno u polumraku sobe. »Bit će mi

teško bez tebe noćas«, rekla sam gutajući svoj strah. »Nadam se da si zube

oprala mentom i mirhom«, dodam dajući joj jedini savjet koji sam joj znala

dati Nefertiti prevrne oĉima. »Naravno.«

Odmaknem se natrag da je pogledam. »Nije li te strah?«

Slegnula je ramenima. »Spremna sam. Spremna sam biti kraljica. Majka

je znala da ću biti.«

»A Ranofer?« upitala sam tiho.

»Nikad ništa nismo uĉinili.«

Uputila sam joj dug pogled.

»Samo dodiri. Ja nikad...«

Brzo kimnem glavom.

»To nije vaţno. Vaţno je jedino da mu sada ostanem vjerna.« Zabacila

je glavu, a njezina joj je tamna kosa pala po ramenima. Opazila je svoj odraz

u ogledalu. »Spremna sam za ovo. Spremna sam biti kraljicom, majka se

zaklela da ću biti. Ona se udala za našeg oca u nadi da će jednoga dana to

mene odvesti do prijestolja i to se sada događa.«

»Kako moţeš biti sigurna?« Nikad o prvom braku svoga oca nisam

mislila na takav naĉin. Nisam nikad mislila da bi mitanska princeza mogla

poći za kraljiĉina brata samo zbog mogućnosti da svoje dijete dovede na

prijestolje. Nefertiti je u zrcalu srela moj pogled. »Otac mi je rekao.«

»Da ga nije voljela?«

»Naravno da jest. Ali je prvo i prije svega bila budućnost njezina

djeteta.« Okrenula se prema Merit Pogled joj je bio ozbiljan. »Spremna sam.«

PETO POGLAVLJE

dvadeset drugoga farmutija

Sljedećega jutra Nefertiti mi je došla u postelju. Istresla me iz duboka sna.

Sjela sam brzo, preplašena da je nešto pošlo po zlu. Što je? Što se dogodilo?« »Vodila sam ljubav s kraljem.«

Otarem san s oĉiju. Pogledam na njezinu stranu postelje. Bila je

neraspremljena. »I ostala si cijelu noć!« Odbacim pokrivaĉe. »I, kako je to

izgledalo?«

Sjela je i slegnula jednim od svojih smeđih ramena. »Bolno. Ali poslije

se navikneš.« Uzdahnula sam. »Koliko puta ste to uĉinili?« viknem.

Osmjehnula se zloĉesto. »Nekoliko puta.« Zatim pogledom okruţi

sobu. »Smjesta moramo iseliti. Egipatska kraljica ne spava u krevetu sa

svojom sestrom. Od sada nadalje spavat ću s Amenhotepom.«

Izvuĉem se iz postelje. »Ali u Tebi smo tek ĉetiri dana. A sutra će Tija

po sobama javljati kad odlazimo, a to moţe biti unutar ĉetiri tjedna.«

Nefertiti je zanemarila moju molbu. »Neka ti sluškinje prepakiraju

biljke. Jednako će ti dobro rasti na suncu nekoliko prostorija dalje.«

Nefertiti nikom nije rekla da se selimo, a ja nisam namjeravala

upozoriti oca. Rekao je neka mu se obratim na prvi znak nevolje, a koliko

sam mogla opaziti, preseljenje preko dvorišta nije nikakva nevolja. Osim

toga, cijela će to palaĉa ionako saznati dovoljno brzo.

»Kija će se raspametiti.« Nefertiti se osmjehivala, gotovo da je plesala

po našim novim sobama dok je pokazivala tapiserije koje je ţeljela da

premjeste ili maknu.

»Budi oprezna s Kijom«, odgovorila sam. »Njezin nam otac moţe

naškoditi. A dobije li Kija sina, Panehesi postaje djed egipatskog

prijestolonasljednika.«

»Do kraja pereta sigurno ću i ja biti trudna.« Obje smo se zagledale u

njezin trbuh. Bio je malen i ravan. No tijekom farmutija moţda zanese

egipatskog prijestolonasljednika. »A moji će sinovi uvijek biti prvi u repu za

prijestolje. Uspijem li dobiti pet sinova od Amenhotepa, naša će obitelj imati

pet šansi.« Jer samo ako svi njezini sinovi pomru, neki bi Kijin sin mogao

stati u rep za krunu.

Gledala sam je kako uzima ĉetku i poĉinje uređivati kosu: svilenkasta i

duboko crna uokvirivala joj je lice. U tom trenu otvore se vrata predsoblja i

ušeće Amenhotep.

»Kraljica Egipta i kraljica mog...« Naglo se zaustavi kad je vidio da sam

i ja u sobi. Smjesta mu se pokvarilo raspoloţenje. »A koga traĉate vas dvije

sestrice?«

»Tebe, naravno.« Nefertiti raskrili ruke omalovaţavajući njegove

sumnje i omota ga svojim zagrljajem. »Onda, priĉaj«, reĉe prisno, »ima li što

novo?«

Lice mu se rasvijedi. »Sutra će moja majka najaviti kad krećemo u

Memfis gdje ćemo izgraditi hramove kakve svijet još nije vidio.«

»Trebali bismo poĉeti odmah«, sloţi se moja sestra. »Tako ćeš s

vremenom postati poznat kao Amenhotep Graditelj.«

»Amenhotep Graditelj.« Sanjiv izraz prođe Amenhotepovim oĉima.

»Kad vide što sam uĉinio, zaboravit će Tutmozisa. Kad otputujemo u

Memfis«, reĉe Amenhotep odluĉno, »arhitekt moga oca mora poći s nama.«

Izvuĉe se iz zagrljaja i odmakne se za korak. »Pisat ću Maji i objasniti mu

kakva odluka stoji pred njim. Moţe slijediti budućnost«, gipko je šetao

prostorijom, »ili biti zakopan u prošlosti.«

Za njim su se zatvorila vrata. Pogledala sam Nefertiti. Izbjegavala je

sresti moj pogled, ali onda je netko zakucao na vanjska vrata. Hitro je ustala

da ih otvori. »Vezir Panehesi!« rekla je oduševljeno. »Nećeš ući?«

Panehesi ustukne zaprepašten što je vidi u kraljevom osobnom

predsoblju. Ušao je oklijevajući, kao da je mislio da će se sada moţda

probuditi iz sna. Glas moje sestre nije bio ugodan kad ga je upitala: »Što

zapravo ţeliš?« »Došao sam faraonu.« »Faraon ima posla.«

»Nisam dijete. Razgovarat ću s njim. Ja sam vezir egipatski, a ti samo

jedna od mnogih ţena. Bilo bi pametno da to dobro zapamtiš. On je sad,

moţda, poludio za tobom, ali do kraja doba lemu ţar će mu se ohladiti.«

Zadrţala sam dah i ĉekala da vidim što će Nefertiti uĉiniti. Ona se

okrenula na peti i otišla potraţiti Amenhotepa. Ostavila me samu. Vezir

kimne prema drugoj sobi. »To je sada tvoja soba?« »Da.« »Zanimljivo.«

Amenhotep se vratio u društvu moje sestre. Panehesi mu se ţurno

nakloni. »Dobro je bilo juĉer, Veliĉanstvo.« Poţurio se premjestiti na kraljevu

stranu pa doda: »Sad još samo preostaje otploviti u Memfis i sjesti na

prijestolje.«

»I ĉekati da Stariji umre«, rekao je Amenhotep grubom iskrenošću. »On

ne vidi gramzivost Amonovih svećenika.«

Panehesi baci pogled na Nefertiti, a potom na mene. »Misliš li moţda

da bismo o ovom trebali razgovarati negdje drugdje?«

Nefertiti munjevito odreagira. »Moj mi suprug vjeruje, veziru. Što god

kaniš reći, moţeš reći pred svima koji su ovdje.« Draţesno se osmjehne

Amenhotepu, ali oĉi su joj bile prepune upozorenja. Ja te mogu prestati voljeti, a onda te ni

narod više neće oboţavati. Dotaknula mu je rame. »Nije li to istina?«

Kimnuo je. »Naravno. Vjerujem svojoj ţeni kao što vjerujem Atonu.«

Panehesija obzume gnjev. »Onda bi moţda Veliĉanstvo moglo ţeljeti

da povlaštene informacije ne ĉuju mlađe ţene podloţnije dojmovima.«

»Moja sestra nije mlada niti podloţna dojmovima«, rekla je Nefertiti

ljupko. »Vjerojatno misliš na svoju vlastitu kćer koja je njezinih godina?« Amenhotep se nasmije. »Hajde, veziru. Što mi ţeliš reći?«

Ali sad se Panehesi potpuno izgubio. »Samo sam došao ĉestitati

Veliĉanstvu.« Okrenuo se da ode, a onda, kao da se predomislio, doda:

»Premda su mnogi juĉer ţalili za tvojim bratom, znam da ćeš vladati velikom

mudrošću i snagom.«

» Tko je ţalio za mojim bratom? Tko je ţelio da na prijestolju sjedi

Tutmozis?«

Panehesi se sjetio kako zaobići Nefertiti. »Postoje frakcije, Gospodaru,

koje ţale za Tutmozisom. Svakako, ti za njih znaš. Naravno, kad pođemo u

Memfis, govorit će se o tome tko je izabrao ići s tobom, a tko ostati.«

»Hoće li arhitekt Maja ići s nama?« upita faraon.

»To je moguće.« Panehesi raširi ruke. »Ako ga nagovorimo.«

»A vojska?«

»Raspolovit će se.«

Amenhotep je šutio, a onda zlobno rekao: »Pobrini se da cijeli dvor

sazna toĉan trenutak kad krećem u Memfis. Svejedno jesu li uz mene ili

protiv. A onda neka dobro razmisle koji će faraon ţivjeti dulje!«

Panehesi se uz naklon povuĉe iz sobe. »Uĉinit ću kako si mi rekao,

Veliĉanstvo.«

Nefertiti zatvori vrata za njim, a Amenhotep se strovali u naslonjaĉ

ukrašen zlatom i koţom. »Zašto mi tvoj otac nije došao ĉestitati nakon

krunidbe?«

»Moj otac nikoga ne zasipa nepotrebnim ĉestitkama. Svi znaju da su te

bogovi izabrali da vladaš kao faraon.«

Amenhotep kroz svoje guste trepavice pogleda prema gore. Bio je

samo djeĉak. Zlovoljno i nesigurno dijete. »Pa zašto je onda Panehesi

rekao...«

»Zato što laţe!« po vikala je Nefertiti. »Tko bi bio tako lud da ţeli za

vladara tvojega brata kad mogu sluţiti faraonu kao što si ti?«

No Amenhotepove su oĉi bljesnule. Okrenuo se. »Da moj brat nije

umro ti bi bila njegovom ţenom.«

»Nikad ne bih bila Tutmozisovom ţenom«, rekla je brzo Nefertiti.

Kraljeve su misli pošle opasnim putem. Amenhotep se okrene k meni

»Priĉaju da Nefertitina sestra nikad ne laţe. Je li tvoj otac u svojoj kući ikada

spomenuo Tutmozisa?« Nefertiti problijedi. Kimnula sam.

»A je li kanio vjenĉati tvoju sestru s njim?

Bila sam dovoljno pametna da shvatim da ako sad ne izgovorim laţ.

Kija postaje miljenicom u Memfisu, a moja sestra samo još jednom od

mnogih kraljevih ţena. Amenhotep se nagnuo naprijed, lice mu se smrknulo.

Samo jedna laţ potrebna je da promijeni vjeĉnost, a našim će imenima

osigurati da na sjajnim tebanskim spomenicima ţive zauvijek. Bacim pogled

na Nefertiti. Ĉekala je da vidi što ću uĉiniti. Onda sam se zagledala u

Amenhotepove oĉi, pa sam odgovorila onako kako bi moj otac ţelio da

odgovorim. Onako kako se Nefertiti nadala da ću odgovoriti. »Vezir Aje

oduvijek je vjerovao da ćeš se ti popeti na egipatsko prijestolje. Tebi je

namijenio moju sestru još kad si bio dijete.«

Amenhotep je zurio u mene. »Sudbina«, prošaptao je. Zavalio se natrag

u svoj naslonjaĉ. »To je sudbina! Tvoj je otac znao da ću ja sjesti na egipatsko

prijestolje!« »Da«, prošaptala je ona gledajući u mene.

Progutam slinu. Lagala sam u njezinu korist. Postupila sam protiv svoje

savjesti kako bih podrţala našu obitelj.

Sedamnaestogodišnji egipatski faraon ustane. »Aje će postati glavni

vezir i imat će ovlasti nad cijelom zemljom!« objavio je. »U Memfisu će voditi

ministarstvo inozemnih poslova. Uzdignut ću ga iznad svih drugih vezira!«

Amenhotep me ponovno pogleda. »Moţeš ići«, reĉe bezbriţno. »Kraljica i ja

moramo se baviti nekim planovima.«

Nefertiti ispruţi ruku ne bi li me zaustavila, ali ja neumoljivo zatresem

glavom i provuĉem se pokraj nje kroz vrata. Suze su mi zastirale oĉi, brisala

sam ih nadlanicom. Lagala sam kralju Egipta, najvišem predstavniku Amona

na zemlji. Uvrijedila sam Maat, šaptala sam glasno, ali među stupovima nije bilo

nikoga, nitko nije ĉuo.

Mislila sam otići majci, ali ona bi rekla da je ono što sam uĉinila bilo

ispravno. Krenula sam prema vrtovima pa sjela na najudaljeniju kamenu

klupu. Bogovi će me kazniti. Maat će zahtijevati osvetu.

»Ne događa se ĉesto da kraljiĉina sestra bez pratnje zalazi u vrtove.« Bio je to general Nakhtmin.

Suze su mi se osušile. »Da te faraon vidi sa mnom, ne bi mu bilo

drago«, rekla sam strogo pribirući se. »Nije vaţno. Uskoro će novi faraon otputovati u Memfis.«

Dignem pogled. »Ti ne putuješ?«

»Preselit će se samo oni koji odluĉe otići. Veći dio vojske ostaje u

Tebi.« General sjedne pokraj mene a da nije zatraţio dopuštenje. »Onda,

zašto si tu sasvim sama među vrbama?« Oĉi mi se ponovno pretvore u vrutak. Uvrijedila sam bogove.

»Zašto? Neki djeĉak ti je slomio srce?« pitao je. »Hoćeš da ga

prognam?«

Nasmijem se protiv volje. »Niti jedan djeĉak nije zainteresiran za

mene«, rekla sam.

Šutjeli smo trenutak.

»Onda, ĉemu toliko plakanja?«

»Izgovorila sam laţ«, prošapćem.

General se zagleda u mene, osmijeh mu se rađao na kutovima usnica.

»Samo to?« »Tebi je to moţda sitnica, ali meni nije. Ja nikad nisam lagala.«

»Nikada. Ni kad si razbila tanjur ili kad je netko izgubio kovanicu a ti si je

našla?« »Ne. Otkako sam dovoljno stara da razumijem Maatine zakone.«

General ništa nije odvratio, a ja sam pomislila da mu sigurno izgledam

kao dijete. Njemu, muškarcu koji je vidio ratove i krvoprolića. »Nije vaţno«,

promrmljam.

»Vaţno je«, reĉe on ozbiljno. »Ti cijeniš istinu. Tek sada si izgovorila

laţ.« Ništa nisam rekla.

»Nemoj se brinuti. Ĉuvat ću tvoju tajnu.«

Ustanem sva bijesna. Ruga li mi se? »Nisam ti se uopće smjela

povjeriti!«

»Misliš da ću te prestati poštivati zbog jedne laţi?« dobroćudno se

nasmijao. »Egipatski je dvor izgrađen na laţima. Gledat ćeš to u Memfisu.« »Zatvorit ću oĉi«, odgovorim djetinjasto.

»Na vlastitu pogibelj. Gospo, drţi oĉi otvorene. Tvoj otac ovisi

o njima.« »Kako ti znaš o ĉemu ovisi moj otac?«

»Pa ako ti ne ostaneš trijezne glave, tko će? Tvoja lijepa sestra? Faraon

Amenhotep Mlađi? Imat će oni previše posla s gradnjom grobnica i

hramova«, odgovori on. »Moţda će ĉak«, doda izdajniĉki, »raspustiti

svećenstvo da bi preuzeli kontrolu nad zlatom.« Sigurno sam izgledala

zaprepašteno jer me general upita: »Misliš li da samo tvoja obitelj to vidi?

Novi će faraon sve preokrenuti. Ako Amonovo svećenstvo propadne, uz

njih pada i mnoštvo drugih bogataša«, predviđao je,

»Moja sestra nema ništa s tim«, rekla sam odluĉno i krenula natrag

prema palaĉi. Nije mi se sviđao naĉin na koji je miješao moju obitelj u

Amenhotepove planove. Ali on je krenuo za mnom drţeći korak. »Jesam li te uvrijedio, gospo?«

»Da, jesi.«

»Oprosti mi. Ubuduće ću paziti. Konaĉno, ti ćeš biti najopasnija ţena

na dvoru.« Zastala sam.

»Bit ćeš bliska svim tajnama za koje veziri i svećenici skupo plaćaju

špijune.« »Pojma nemam o ĉemu govoriš«, rekla sam.

»O informacijama, gospo Mutnođmet«, i nastavi hodati prema

konjušnicama. »A što misliš da informacija moţe uĉiniti?« poviĉem za njim.

»U pogrešnim rukama«, reĉe on preko ramena, »moţe bilo što.«

Te noći pripremala sam se za spavanje u sobi tik do kraljeve osobne odaje

znajući da me od sestre dijele samo jedna vrata, ali i da je ne smijem pozvati.

Pogledam na prozorsku dasku, na biljke u loncima. Izdrţale su putovanje iz

Akhmima i prenašanje iz sobe u sobu. Sutra će kraljica objaviti datum našeg

odlaska u Memfis. Biljke će morati preţivjeti još jedno presađivanje.

Kad se Ipu pojavila da me razodjene, vidjela je moje izduljeno lice i

pucnula jezikom. »Što je, gospo?« Slegnula sam ramenima, kao da nije ništa uistinu vaţno.

»Ĉezneš za domom«, pogađala je, a ja kimnem.

Skinula mi je halju preko glave i odjenula sam novu. Sjedila sam

poslušno na krevetu da mi kosu moţe sloţiti u pletenice. »Ti nikad ne ĉezneš

za svojim domom?« upitala sam tiho.

»Samo kad se sjetim svoje braće.« Osmjehnula se. »Odrastala sam uza

sedmero braće. Zato mi tako dobro ide s muškarcima.«

Nasmijala sam se. »Tebi dobro ide sa svima. Vidjela sam te na gozbi.

Nema osobe u Tebi s kojom se nisi pozdravila.«

Podigla je ramena ravnodušno, no nije porekla. »Takvi smo svi mi s

Merisa. Uvijek prijateljski raspoloţeni.« »Ti si, dakle, rodom iz Fajuma?«

Kimnula je. »Maleno seosko naselje na Jezeru.« Opisala je prostrane

poteze ilovaĉe koji su prelazili u zelene breţuljke. I vinograde koji su

ukrašavali plavozeleni Nil. »U Egiptu nema boljeg mjesta za vrtove, uzgajanje

bilja ili ţetvu papirusa.«

»A ĉime se bavila tvoja obitelj?« upitala sam.

»Moj je otac bio faraonov osobni vinar.«

»Osobni vinar? I ti si ostavila njegov posjed da bi radila u palaĉi?«

»Tek kad je umro. Imala sam dvanaest godina. Najmlađa od petero

kćeri i sedam sinova. Majci nisam bila potrebna, a naslijedila sam njezinu

ĉudesnu vještinu šminkanja.« U zrcalu iznad naših glava prouĉavala sam

njezine teško našminkane oĉi i malahitni prah koji se uopće nije topio na

suncu. »Stariji mi je našao mjesto među kraljiĉinim ţenama. S vremenom sam

postala kraljiĉina miljenica.«

A kraljica ju je pustila da bi radila za mene. Razmišljala sam o svojoj

teti i zamišljala sva nesebiĉna djela koja je sigurno uĉinila, a koja su ostala

neprimijećena. Njezinu je ljubaznost poništavao njezin sin, sebiĉan i

egocentriĉan.

»Ţivot na dvoru bolji je od ţivota u vinogradima«, nastavila je Ipu.

»Stanovati u gradu gdje ţena moţe kupiti što god joj je potrebno...« Zahvalno

je uzdahnula. »Crnilo za oĉi, parfemi, perike od prave kose, egzotiĉna hrana.

Lađe idu Nilom i zaustave se u Tebi. U Fajumu se nikad niti jedna lađa nije

zaustavila.«

Uzdisala sam dok mi je nosila haljinu i platnene ĉarape. Bez lađa.

I svjetine. I bez politike. Samo vrtovi. Obula sam papuĉe i sjela pokraj

grijalice. Ipu je ostala stajati. Ponudim joj stolĉić. »Reci mi, Ipu«, glas sam

posve spustila, premda me Nefertiti nikako nije mogla ĉuti. »Što se to priĉa

po palaĉi?« Ipu zasja. Sad je bila u svom elementu. »O tebi, gospo?«

Pocrvenjela sam. »O mojoj sestri i kralju.«

Podignula je obrve i rekla oprezno: »Ah... ĉujem da je novi faraon

tvrdoglav.« Nagnem se naprijed. »I?«

Ona baci brz pogled prema vratima koja su vodila u predsoblje i dalje u

kraljeve osobne odaje. »I da je nova kraljica lijepa. Sluškinje je zovu Neferet.«

Ljepotica.

»A Memfis?« zapitam. »Je li osoblju zapovjeđeno kad moraju biti

spremni za putovanje?«

»Oh.« Pojave joj se rupice na obrazima. »To te zanima.« Nagnula se

posve blizu meni, a tamna joj je kosa padala po ramenima. Bila je ljepotica.

Prepuna kovrĉi i perlica od fajanse, s vjeđama obojanim malahitom. »Kraljica

Tija naruĉila je tri nove nosiljke za danas, a nadglednik konjušnica rekao je da

je već kupljeno šest novih konja.«

Zavalim se natrag. »Kad će biti spremni?« »Za sedam dana.«

Sljedećeg jutra pozvali su me u dvoranu za audijencije prije nego se

napunila dvorjankama i dvorjanima koji su došli ĉuti datum Amenhotepova

odlaska u Memfis. Ušla sam kroz dvokrilna vrata, a pogled mi je najprije

privukla šuma stupova s kapitelima u obliku zatvorenih pupoljaka

papirusovih cvjetova koja je dosizala vrhunac na uzdignutom

i oslikanom podiju. Kako sam se primicala zlatnim prijestoljima, zatvoreni

pupoljci na stupovima polako su se otvarali. Dva posljednja bila su

izrezbarena u posve obojene cvjetove. Simboliĉki, pretpostavila sam, to

faraon širi ruke da bi zagrlio cijeli Egipat.

Ispred podija na kojem su sjedili moja teta i otac, do je bilo oslikano

prizorima zarobljenika u okovima, Hetita i Nubijaca, tako da je faraon, kad

god se uspinjao na svoje prijestolje, mogao gaziti po svojim neprijateljima. U

dvorani za audijencije nije bilo nikoga, osim nas troje. Otac je sjedio uza

svoju sestru na klupi od ebanovine, a ispred njih bio je raširen papirusov

svitak. »Veliĉanstvo.« Naklonim se. »Oče.«

Kraljica Tija nije priĉekala da sjednem. »Tvoja sestra preselila se u

osobne odaje moga sina.« Lice joj je bilo neĉitljivo pa sam odgovorila uz

najveći oprez. »Da. Oĉarala je princa, Veliĉanstvo.«

»Oĉarala je cijelu palaĉu«, ispravi me kraljica Tija. »Sluge i sluškinje

samo o njoj razgovaraju.«

Sjetila sam se kako je Ipu moju sestru nazvala Neferet i onoga što je rekao

general Nakhtmin. »Ona je, Visosti, drska, ali vrlo odana.« Kraljica Tija me pozorno gledala. »Odana, ali, kome?«

Moj otac proĉisti grlo. »Ţelimo znati što je izgovoreno jutros za

doruĉkom.«

Shvatila sam što se događa. Vidjela sam da me koriste kao špijuna.

Promeškoljim se u neugodi pa odgovorim: »Oni uopće nisu doruĉkovali.

Sluge su donijele pladnjeve s hranom u predsoblje, a kad sam ja pojela,

odnijeli su je.« »I, što su onda radili?« htjela je znati kraljica.

Oklijevala sam, a moj je otac grubo rekao: »Nama je vaţno da to

znamo, Mutnođmet. Ili ćemo mi doznati ili netko drugi.«

Netko poput Panehesija. »Razmatrali su planove o izgradnji hramova

Atonu«, rekla sam im. Otac je hitro upitao: »Imali su nacrte?«

Kimnula sam.

Okrenuo se sestri i uţurbano rekao: »Amenhotep ništa ne moţe uĉiniti

dok Stariji ne umre. Niti ima zlato, niti ikakav novac za izgradnju hrama. To

su samo razgovori...«

»Opasni razgovori!« plane kraljica. »Razgovori koji će se nastaviti dok ne

postane faraon Gornjeg Egipta.«

»Do tada će shvatiti da nije tako lako vladati bez potpore svećenstva.

Neće ĉak ni vojsku moći skupiti bez njihova zlata. Nijedan faraon ne moţe

vladati sam.«

»Moj sin misli da on moţe. Misli da će u inat svim bogovima uzdići

Atona iznad svih, ĉak i iznad Ozirisa. Ĉak i iznad Raa. Tvoja kći trebala je

promijeniti takvo...« »I hoće, ona...«

»Ona je previše divlja i ambiciozna!« uzvikne kraljica. Izašla je na

balkon i stisnula prstima ogradu. »Moţda sam za glavnu suprugu izabrala

krivu sestru«, rekla je.

Otac pogleda preko ramena u smjeru mjesta na kojem sam sjedila, no

nisam mogla protumaĉiti izraz njegova lica. »Pošalji ga u Memfis«, ohrabrio se

moj otac. »Tamo će vidjeti da nije lako sukobljavati se s Maat.«

U dvorani za audijencije tog je podneva kraljica objavila naš odlazak u

Memfis. Trebali smo krenuti dvadeset osmog farmutija. Ostalo nam je šest dana za

pakiranje.

ŠESTO POGLAVLJE

dvadeset trećega farmutija

Kad smo danas pošli gledati Amenhotepa kako se vozi po Areni,

, pridruţio nam se u konjušnici i pitao Nefertiti koji joj se konj najviše sviđa.

Kija bi zatreptala i odgovorila da se njoj najviše sviđa konj s najljepšom

grivom. Ali Nefertiti je zapaţala širinu njihovih prsa, disanje, snagu mišića

pod koţom i vatrene oĉi pa je sa sigurnošću odgovorila: »Onaj skriveni

talent. Riđan koji nešto ţvaĉe pokraj vrata.« Amenhotep kimne. »Dovedite riđana!«

Kija se okrenula gospama koje su uvijek išle s njom. Bile su to stasite

ţene. Nadvisivale su moju sestru. Jedna od njih rekla je tada glasno da moja

obitelj ĉuje: »Nakon ovog, dopustit će joj da mu bira suknjice.« Sve su

prasnule u prigušen smijeh, a Nefertiti je namjerno otišla prema

Amenhotepu. Stajao je pokraj Panehesija i mojeg oca. Gledala je kako navlaĉi

koţne rukavice. »Već dugo voziš?« upitala ga je. Panehesi se ubaci: »Otkako je faraon bio djeĉak u Memfisu.«

Nefertiti baci pogled na grupu muškaraca, sinova drugih vezira, koji su

vjeţbali s kraljem. Amenhotep opazi smjer njezina pogleda i doda ĉvrsto:

»Ovi se ljudi ne lijepe za mene svakoga jutra zato što moraju. Vozim bolje od

bilo kojeg vojnika u vojsci svog oca.«

Nefertiti zakorakne bliţe. »I, navodno si to radio još otkako si bio

dijete?«

Amenhotep zakopĉa remen na svom šljemu i odgovori: »Upravljao

sam bojnim kolima ĉim sam prohodao.« »A da ja poţelim nauĉiti?« upita ga.

S druge strane konjušnice oštro odvrati Kija: »Ţene ne voze po Areni.«

»Ja sam vozila u Akhmimu«, objavila je Nefertiti, a ja sam pogledala

oca. Izraz lica bio mu je suzdrţan. Ništa nije rekao pa je Nefertiti uzela šljem

s najbliţe police i drsko ga stavila na glavu. »Ţelim da me pouĉavaš.« Amenhotcp napravi stanku da izmjeri ozbiljnost njezine izjave.

Blistavo je dodala: »Ţelim osjetiti veselje dok me vuku najbolji konji

Egipta. Ţelim uĉiti od najboljeg vozaĉa u Egiptu.«

Amenhotcp se nasmije. »Neka dođe nadglednik konjušnica!« povikao

je, a Panehesi i Kija ulete u prizor.

»Ubit će se!« zaurla Panehesi. Naravno, protivio se zapravo zbog toga

što njegova kćer nije bila dovoljno pametna ili brza da sama to predloţi. Sad

je Nefertiti ispunila Arenu. Ĉak se ni naš otac toga nije sjetio, no bilo je to

savršeno stvarno. Izniman potez, zarije li pandţe u Amenhotepove odaje,

njegovu politiku, a sad i u njegovo slobodno vrijeme, na kojem polju neće

biti ujedinjeni? »Ali, Visosti...« pokušao je Panehesi.

Amenhotep se okrene. Pogled mu je bio mraĉan. »Ni riječ više, veziru.

Moja kraljica ţeli voziti i ja ću je pouĉavati.«

Na drvenim tribinama natkrivenim platnenim krovom promatrali smo

ih kako se voze. Kija mi prošapće: »Što joj je to palo na pamet?«

Pogledam dolje u svoju sestru koja se na suncu smijala i zraĉila

zabacujući dugu kosu natrag. Amenhotep se smijao zajedno s njom pa sam

odgovorila: »Palo joj je na pamet zabavljati kralja. Što bi drugo radila sad kad

više nema kućnog uĉitelja?«

»To je bio vrlo dobar posao«, pohvalio ju je moj otac.

Nefertiti je samozadovoljno sjedila u svojem naslonjaĉu. Ĉekala je

Merit da joj dovrši uplitanje perlica u kosu. Par crvenih rukavica za voţnju

stigao je u njezinu sobu. Amenhotepov dar. Rekla je: »To je bila zabava.«

»Sad i više nikad«, upozorio ju je otac.

»Zašto? Pa, uţivala sam. Zašto ne bili uĉila voziti?«

»Zato što je opasno!« viknem. »Zar se ne bojiš?«

»Ĉega bih se trebala bojati?«

»Konja. Prevrtanja kola. Sjeti se što se dogodilo princu Tutmozisu.«

Otac i Nefertiti razmijeniše poglede. Ipu i Merit skrenu pogled

ustranu.

»Tutmozis je poginuo u ratu«, Nefertiti je otklonila prigovor. »A ovo

nije rat.« Merit je priĉvrstila zadnju kuglicu u Nefertitinu kosu, a kad je moja

sestra ustala, staklo je zasviralo prigušenu glazbu.

I otac je ustao. »Bit ću u per međat, sastavljati pisma za neegipća- ne.

Moraju znati gdje će naći tvoga muţa i kamo adresirati zamolbe.« Pogledom

zaokruţi sobu. Nakon juĉerašnjih novina, ništa se nije promijenilo.

»Krećemo za pet dana«, mirno nas je podsjetio, »a vas dvije morate

nadgledati pakiranje.«

Kad je otac izašao, Nefertiti ispruţi ruku prema meni, nimalo

zabrinuta oko problema neegipćana. »Dođi.«

Namrštim se. »Ĉula si oca. Rekao je da se moramo pakirati.«

»Ne odmah.« Uzela me za ruku i povukla za sobom.

»Stani. Kamo idemo?« Bunila sam se.

»Na tvoje omiljeno mjesto.«

U vrtove. »Zašto?«

»Zato što nas tamo netko ĉeka.«

»Amenhotep?« nagađala sam.

»I još netko.«

Hodale smo hodnicima i zatim ušle u dvorske vrtove gdje su se

pruţale avenije obrubljene drvoredom i prostirali ribnjaci. Netko s vrlo

dobrim osjećajem za likovnost postavio je Horusov vodoskok usred ribnjaka

s lotosima, okruţivši ga rogozima i tamnoljubiĉastim perunikama. Kamene

su klupe bile zasjenjene teškim granjem egipatske smokve, a puteljak, uz koji

je rastao jasmin, vodio je u zgradu s kupaonicama. Iza toga nalazio se harem

gdje su stanovale niţe rangirane ţene Starijeg. Dok smo hodale, promatrala

sam vretenca kako izlijeću iz trave i ulijeću natrag. Sunce se hvatalo na

njihova plavo-zlatna krila.

»Kad stignemo u Memfis, prvo što moramo uĉiniti jest da po-

dignemo najveći hram koji je ikad bio sagrađen u Egiptu. Ĉim narod

vidi Atonovu slavu«, sestra je brzala naprijed dugim koracima, »nitko

neće trebati Amonove svećenike.«

»Otac kaţe da oni sluţe za ravnoteţu. Moć faraona

uravnoteţuje moć svećenstva. To su nam ĉak i uĉitelji rekli.«

»A jesu li nam uĉitelji rekli i da svećenici drţe uzice na faraono-

vim vrećama s novcem? Je li to ravnoteţa?« Nefertiti je zašla u sjenu

egipatske smokve. Oĉi joj postanu tamnije. »Mutni, faraoni su lutke.

No Amenhotep to misli promijeniti. Pomaknut će ţarište pozornosti

s Amona i na njegovo mjesto postaviti Atona. Na ĉelu hramova bit

će faraon i kraljica. Mi ćemo regulirati kalendar, proglašavati datume

svetkovina i imati vlast nad...«

»Nad svim zlatom koje se nekoć slobodno ulijevalo u Amonove hramove.« Sjetila sam se onoga generala i zatvorila oĉi pred istinitošću njegovih rijeĉi. Kad sam ih otvorila, pogled moje sestre bio je nepokolebljiv.

»Da.«

»Nefertiti, plašiš me. Nisi bila takva u Akhmimu.«

»U Akhmimu nisam bila egipatska kraljica.«

Pri kraju puta zaustavim se da bih je upitala: »Ne bojiš li se da

ćeš uvrijediti bogove?«

Nefertiti trţne glavom unatrag. »To je Amenhotepov san«, rekla

je braneći se. »Što više uĉinim za Amenhotepa, to će prisniji biti sa

mnom i ni s kim drugim.« Preko ribnjaka s lotosima zagledala se u

prazno. Glas joj se pretvorio u šapat. »Još dvije noći pa ide u postelju

Kiji.«

Vidjela sam brigu na njezinu licu i zaustila u nadi: »Moţda on neće...«

»Oh, hoće on. To je tradicija. I sama si to rekla. Ali moja će

djeca naslijediti ovu zemlju«, naglasila je. »Otac misli da si postala odveć ambicioznom«, upozorila sam je.

Nefertiti me oštro pogleda. »Imali ste obiteljski sastanak bez

mene?«

Nisam odgovorila.

»I, o ĉemu ste razgovarali?« upitala je.

»O tebi, naravno.«

»I, što je otac rekao?«

»Ne mnogo. Uglavnom je govorila teta.«

»Ona me ne voli. Preispituje svoj izbor. Znam da mora. Gleda

kako se na dvoru uspinje još jedna lijepa ţena...«

»I skromna, isto tako...«

Šutke mi uputi pogled. Nastavile smo šetati. »Nemoj mi reći da

nije ogorĉena.«

»Ţalosna, moţda. Doveli su te ovamo da uravnoteţiš vagu, a ne

da prstom lupneš jednu stranu!«

»A kako se od mene oĉekuje da to uĉinim?« vatreno zapita. »Ja

mu ne mogu reći da je to u što vjeruje krivo. Otrĉao bi Kiji i sa

mnom bi bilo svršeno.«

U najzabaĉenijem kutu vrtova, naišli smo na sjenicu. Iza zapetljanih vitica loze, ĉula sam Amenhotepov glas, dubok i gorljiv.

Okrenula sam se da odem, ali Nefertiti me pogleda iz kuta oka pa me

uzme za ruku i povuĉe kroz drveće na ĉistinu. Odjednom,

Amenhotep se uspravi. Stajao je s nekim generalom, obojica su se

okrenuli.

»Nefertiti«, rekao je Amenhotep radosno, a onda ugledao mene

i smiješak mu se stanjio. »Nerazdvojne sestre«, doda.

General se nakloni. Bio je mlad, kao Nakhtmin, ali u njemu je

bilo neke ozbiljnosti kakve Nakhtmin nije imao. Neke tvrdoće u oĉima. »Kraljice Nefertiti«, izgovorio je kao da ga rijeĉi nisu odveć

veselile. »Gospo Mutnođmet.«

»General Horemheb ide s nama u Memfis«, najavi Amenhotep.

»Ţeli potisnuti Hetite i vratiti Egiptu teritorij izgubljen otkako je moj

otac napustio vojsku. Obećao sam mu ratni pohod na sjeveru ĉim sti-

gnemo u Donji Egipat. I rekao sam mu da sav plijen koji vojska

skupi on i njegova vojska smiju zadrţati dokle god budu drţali i našu

zemlju.«

»To je vrlo plemenito«, odgovori Nefertiti promatrajući

pozorno Amenhotepa. Vidjela sam da i general Amenhotepa

promatra istim opreznim pogledom.

»Ostali vojnici mogu ostati uz mog oca i potratiti svoje karijere,

ali Horemheb će me slijediti u slavu!«

Bacim brz pogled na generala Horemheba. Govorancija ga nije

ganula.

»Je li Visost uzela u obzir otkuda će doći novac za te ratne

pohode ?« upitao je otvoreno. »Povratiti izgubljen teritorij bit će

skupo.«

»Oporezovat ću Amonove hramove«, odgovori Amenhotep.

Nefertiti i ja nakratko se pogledamo, no general nije ni trepnuo.

»Amonovi hramovi još nikad nikome nisu platili porez. Zašto misliš

da će sada tek tako dignuti ruke od svog zlata?«

»Zato što ćeš ti biti tamo kako bi silom proveo moju volju«,

uzvrati Amenhotep, a ja tek tada shvatim što se zbiva. Sklapao je

posao.

General Horemheb stisne ĉeljust. »A po ĉemu znam da će

zlato, kad vojska skupi porez po hramovima, biti iskorišteno za ratni

pohod na sjeveru?«

»Ni po ĉemu. Ali moţeš imati povjerenja u mene ili moţeš ţi-

votariti u sluţbi faraona koji je prestar da se bori. Sjeti se samo«, tu je

Amenhotepov glas poprimio ton upozoravanja, »da ću, na kraju, ja

biti faraon i Gornjeg Egipta.«

Horemheb je pogledao Nefertiti, zatim mene. »Moram ti, dakle,

vjerovati na rijeĉ.«

Amenhotep ispruţi ruku prema generalu. »Neću zaboraviti

tvoju odanost«, obeća.

Horemheb je prihvatio faraonovu ruku, no njegove su oĉi

gledale s nepovjerenjem. »Sada bih molio dopuštenje da odem,

Visosti.« Naklonio se, a ja sam osjetila kako mi hladnoća klizi niz

kraljeţnicu i pitala se što će se dogoditi ako Amenhotep ne odrţi

rijeĉ. Ĉovjeka kao što je Horemheb ne bih ţeljela za neprijatelja.

Amenhotep ga je gledao kako odlazi pa se okrenuo prema Ne-

fertiti. »Nikad se više neću klanjati pred Amonovim svećenicima.«

»Ti ćeš biti najveći egipatski faraon«, zaklela se Nefertiti.

»Uz najveliĉanstveniju egipatsku kraljicu«, doda on, »roditelji-

cu faraona koji će sjediti na egipatskom prijestolju do đeta i neheha.«

Poloţio je dlanove na njezin ravan i ĉvrst trbuh. »Moţda ovdje

unutra već sad raste neka mala kraljica.«

»Uskoro ćemo doznati. Sigurna sam da će se pokazati kad sti-

gnemo u Memfis.« Izgovorivši to pogledala me je kao da imam

utjecaj na bogove zato što sam svake noći prije spavanja izgovarala

molitve i svakoga se jutra odlazila klanjati u Amonovo svetište.

SEDMO POGLAVLJE

dvadeset četvrtoga farmutija

Što ako nisam trudna, a za šest mjeseci Kija rodi sina?« Nefertiti je

amo-tamo koraĉala predsobljem. Sunce je zašlo, no Amenhotep nije

bio s njom. Otišao je u posjet Kiji. »A tko zna koliko će veĉeras ostati

u njezinoj sobi? Sto ako bude tamo do jutra?« Uhvatila ju je panika.

»Nemoj ludovati«, pokušavala sam je utješiti. »Faraoni ne ostaju

u postelji sa svojim ţenama.« »Sa mnom je ostajao!« zakriĉi i prestane

hodati. »Ali danas neće spavati sa mnom. On misli da tek tako moţe

prijeći s jedne supruge na drugu? Ja se ne razlikujem od bilo kakve

druge njegove pokretne imovine?« Glas joj se dizao. »Tako će on sa

mnom?« Sjela je ispred zrcala. »Kija nije ljepša od mene.« To je bilo

pitanje.

»Naravno da nije.«

»Lukavija?«

Ne bih znala.

Nefertiti se vrzmala naokolo. Svjetlo nove ideje bljesne joj u

oĉima. »Moraš otići k njima i vidjeti što rade«, zakljuĉila je.

»Što? Hoćeš da uhodim tvojeg supruga?« Snaţno odmahnem

glavom. »Ako me uhvate kako špijuniram, straţari će me odvesti fara-

onu.«

»Moram saznati što rade kad su zajedno, Mutnođmet.« »Zašto? Je li to vaţno?«

»Zato što je moram nadmašiti!« Dignula je bradicu. »Svi to mo-

ramo. Ne samo zbog mene, nego zbog naše obitelji. Zbog naše

budućnosti.« Prišla mi je i uhvatila me za ramena. »Molim te, samo

saznaj što joj govori.«

»To je preopasno!« Bunila sam se. »Mogu ti reći kako da im dođeš ispod prozora.«

»Što? Izvana? Hoćeš da puţem po prljavoj zemlji? Što ako me

otkriju?«

»Nema straţara ispod prozora drugih supruga«, podsmjehne se

ona. »Molim te, samo uzmi plašt«, bodrila me.

Uz popriliĉno loše slutnje, ogrnula sam teško platno i sjela pred

zrcalo da sveţem kosu. Iza mojih leđa, Nefertiti je promatrala kako

se plan razvija. »Dobro da si tamna«, doda. »Nitko te neće opaziti.«

Srdito je pogledam, ali ona je već okrenula glavu. Sve su njezine

misli sad bile usredotoĉene na Kiju. Zurila je niz hodnik kao da moţe

vidjeti što njihov suprug sad radi. Kad sam završila s uređivanjem,

krenula sam i zastala kraj vrata. Otac bi ţelio da to uĉinim. Bilo je to

za dobrobit obitelji. A uhođenje se nije kosilo sa Maatinim zakonima.

Nisam lopov, samo ću slušati. »Moram znati sve što joj govori«, rekla je. Oko tanke haljine za-

motala je dug pokrivaĉ. Drhtala je. »Ĉekat ću ovdje. I, Mutni...«

Namrštila sam se. »Budi oprezna.«

Iskrala sam se u dvorište. Srce sam u grlu osjećala. Zrak je bio

topao. Prostirke od rogoza lupkale su meko o prozore na palaĉi,

micale su se na povjetarcu. Nije bilo nikoga. Osim ako bi me tko

išĉekivao, nisam imala razloga usred noći izlaziti kroz dveri palaĉe.

Mjesec je svi- jedio, nebeska luĉ. Prošla sam nizom dvorišta brojeći

ih dok sam napredovala. Hodala sam tik uza zidove, blizu grmlja i

bršljana. Kad sam stigla u Kijino dvorište, zaustavila sam se da

poslušam, ali nije bilo nikakva zvuka. Prikradala sam se dok nisam

došla do trećeg prozora. Zirnem preko dvorišta, nisam opazila

nikoga. Ĉuĉnem i osluhnem. Sad sam ĉula glasove. Priljubim se

sasvim uza zid pokušavajući ĉuti što govori faraon.

Kad zasjedaš u zapadnoj svjetlozemlji, zemlja je u tmini kao u

smrti. Svaki lav izlazi iz svoje špilje. Sve zmije grizu. Tama

lebdi svuda naokolo, zemlja šuti, dok se njihov stvoritelj odmara

u svjetlozemlji.

Recitirao je poeziju.

Zemlja se rasvjetljava, kad svanjuješ u svjetlozemlji. Kad kao

Aton sjaš usred dana, dok bacaš svoje zrake, Dvije drţave pro-

slavljaju. Budne, stoje na nogama. Ti si ih uspravio!

»Daj da ja proĉitam ostatak.« Bio je to Kijin glas. Ĉula sam šuš-

tanje papirusa, a onda je poĉela ĉitati.

Putovi se otvaraju tvojim uzdizanjem. Od tvoje prisutnosti hitro

pliva riba u rijeci. Tvoje zrake prodiru do usred mora. Ti si

Onaj po kojem sjeme klija i stvara se ţivot. Ti sina hraniš u

materinoj utrobi, tješiš ga i plač mu smiruješ 0, Njegovatelju u

maternici, o, Darovatelju daha. Brineš se za sve što stvaraš.

To je, dakle, bila ĉarolija koju je Kija dugih nogu, sliĉnih

vrbinim granama, bacila na njega... Magija mirnog utoĉišta. Daleko

od Nefertitinih neprestanih kovanja planova i politike, Amenhotep i

Kija zajedno su ĉitali poeziju. Ispod prozora osjetila sam miris

zapaljenog tamjana. Ĉekala sam da vidim o ĉemu će još razgovarati.

On joj je poĉeo priĉati bajke o ţivotu kakav će voditi u Memfisu gdje

je proveo djetinjstvo.

»Moje će odaje biti u središtu palaĉe«, rekao je, »a tebe ću

dovesti sebi zdesna i dobit ćeš sve najbolje od svega.«

Ĉula sam njezin hihot, smijala se kao dijete. Nefertiti se nikad

nije hihotala. Smijala se duboko i punim plućima kao ţena.

»Dođi! « Sigurno je posegnuo za njom jer sam ĉula kako su se

teško srušili na krevet. Prekrila sam usta, prestravljena. Kako moţe, s

trudnom ţenom? Ozlijedit će dijete!

»Ĉekaj«, prošaptala je, a glas joj je postao strog. »Što će biti s mojim ocem?«

»S vezirom Panehesijem? Naravno da će i on s nama u

Memfis«, izjavi on kao da nije bilo nikakve druge mogućnosti. »A ja

ću mu na dvoru omogućiti najviši poloţaj.«

»Kakav?«

»Kakav god bude ţelio«, obeća on. »Uopće se ne moraš brinuti.

Tvoj je otac odan i meni i mojim idejama. Nema vezira u Egiptu

kojem bih vjerovao više nego što vjerujem Panehesiju.«

Pogledam preko dvorišta, a tamo, u srebrnkastom svjetlu, eto

vezira kako sluša sve ono što sam i ja ĉula. Stajao je nepomiĉno.

Vjerujem da mi se u tom trenu zaustavilo srce u grudima. Kad je

opazio da sam ga vidjela, osmjehnuo se.

Zatim sam trĉala cijelim putem natrag u Nefertitinu sobu.

Zaboravila sam na Amenhotepove pjesme i Kijino pitanje. Nefertiti

je pojurila da me doĉeka na vratima. »Što se dogodilo?« viknula je

vidjevši mi lice, no ja nisam uspijevala odgovoriti. »Mutni, što se

dogodilo? Zatekli su te?«

Dah mi se vraćao, bila sam zadihana. Misli su mi se utrkivale i

nisam bila sigurna trebam li joj reći o Panehesiju. Oboje smo bili

urotnici, uhvaćeni u noći. Nisam rekla ništa, a nije ni on.

Ponovno mi prodrma ramena. »Jesu li te zatekli?«

»Ne.« Disala sam. »Ĉitali su poeziju.«

»Zašto si onda trĉala? Što se dogodilo?«

»On je rekao da Panehesiju vjeruje više nego bilo kojem veziru

u Egiptu. Rekao je Kiji da će njezinu ocu dati najviše mjesto na

dvoru!«

Nefertiti je bila na vratima i smjesta naloţila jednom od straţara

da dovede vezira Ajea. Otac je ubrzo došao pa smo nas troje sjeli u

krug oko kraljeve osobne grijalice. Vrati li se, uhvatit će nas kako

kujemo urotu.

Moja se sestra uspravila. »Idem reći Amenhotepu da u

Panehesija ne smije imati povjerenja«, zakljuĉila je.

»I moţda se izloţiti njegovu gnjevu?« otac je zatresao glavom.

»Ne. Kiju moţemo zanemariti«, odgovorio je. »Veća prijetnja raste u

Kijinu trbuhu.«

»Onda bismo je moţda trebali ubiti«, rekla je moja sestra. »Nefertiti!« I ona i otac me pogledaju.

»Toĉna mješavina biljaka u njezinu vinu...« premišljao se otac.

Nisam to ţeljela slušati. Nisam htjela biti dio toga. »Ali što smo time

dobili? Zanijet će ponovno«, zakljuĉio je.

»I, vezir bi posumnjao«, doda Nefertiti. »Rekao bi Amenhotepu

i to bi nam bio kraj. Moram je jednostavno nadmudriti.«

»Što god da si radila, nastavi«, sloţio se otac. »Lud je za tobom.«

Ona podigne jednu obrvu. »Misliš, da nastavim štovati Atona?«

Otac je izgledao vrlo ozbiljno.

»Jedino ću ga time zadrţati«, rekla je Nefertiti brzo.

»Ali, upravo to radi Kija«, naglasim.

»Kija ne radi ništa«, odvrati Nefertiti vatreno.

»Sluša njegove pjesme. A on ih ne ĉita tebi!«

»Kad stignemo u Memfis, morat će biti oprezan s Amonovim

svećenicima«, upadne otac. »Ne smije se s njima sukobljavati.

Nefertiti, moraš se pobrinuti za to.«

Ĉekala sam da sestra progovori o sporazumu koji je

Amenhotep u vrtovima sklopio s Horemhebom, ali nije rekla ništa.

»Prigrabi li previše moći, sve će nas prevrnuti. Stariji ima i druge

sinove koji bi ga mogli zamijeniti ako iznenada umre.«

U grlu mi zastane dah. »Amonovi svećenici umorili bi kralja?«

Sestra i otac zabuljili su se u mene, a onda šutke prešli preko

mog ispada.

Nefertiti je upitala: »Ali što ako mu uspije oteti moć

svećenicima?«

»Ne razmišljaj o tome.«

»Zašto ne?« bila je uporna.

»Zato što bi onda faraon postigao potpunu vlast u Memfisu, a

tvoj muţ nije dovoljno pametan da rukuje tako golemom moći.«

»A ti? Ti bi mogao biti vladar u sjeni prijestolja«, izazivala ga je.

»Nitko ti ništa ne bi mogao.«

Ovo je bilo nešto posve novo. Kraljev bi vezir stekao veće

ovlasti kad bi morao odgovarati samo faraonu, a ne i svećenicima i

plemstvu. Vidjela sam da otac razmišlja, a sestra je nastavila: »On ţeli

baš to. Imat će dosta posla oko tih svojih hramova Atonu. A tko bi

bolje vladao, ti ili vrhovni svećenik tebanski?«

Otac je razmišljao o tome kako je ona u pravu. Ako se već

mora dogoditi promjena ravnoteţe, zašto ne u korist bolje strane?

On je znao više o inozemnim i unutarnjim neprilikama nego svećenik

zazidan u

Amonov hram. »Tija neće biti zadovoljna«, upozorio je otac.

»Kockamo se«, rekao je. »Sve moţe jako loše završiti.«

»Kako da mu onda ostanem najdraţa?« Nefertiti teatralno

ustane. »Samo mu reci da će propasti! On će ići svojim putem

podrţavala ga ja ili ne.«

»Moţeš li ga navesti da se predomisli oko Atona?«

»Samo je o tome sposoban misliti.«

Otac ustane i krene prema vratima. »Odigrat ćemo to polako«,

zakljuĉio je. »Na ovom dvoru ima ljudi koje ni ti ni tvoj muţ ne ţelite

pretvoriti u neprijatelje.«

Slušale smo kako njegovi koraci oštro udaraju po ploĉicama

dok se vraćao u svoje odaje.

Nefertiti se sruši u naslonjaĉ. »Dakle, dok Amenhotep onoj

kurvi recitira poeziju, egipatska kraljica noć provodi sa svojom

sestrom.«

»Nemoj se ljutiti. Inaĉe će se on naljutiti na tebe«, rekla sam.

Prostrijelila me pogledom, ali nije se narugala savjetu.

»Spavat ću s tobom noćas«, zakljuĉila je. A ja se nisam ţalila. Ni

ja ne bih htjela da mi se u krevet uvlaĉi suprug koji se netom izvukao

iz kreveta druge ţene.

Sljedećeg jutra, u zoru, probudila sam se i zatim se brzo odjenula

kako bih se otišla pokloniti u Amonovo svetište. Kretala sam se što

sam tiše mogla, ali Nefertiti se ipak okrenula da mi prigovori.

»Nećeš valjda u svetište?« pitala je ne vjerujući. »Ne moraš se

klanjati baš svaki dan«, rekla je.

»Uţivam razgovarajući s Amonom«, odgovorila sam braneći se,

a ona kroz grlo pusti zvuk nevjerice. »Kad si se ti posljednji put kla-

njala?« upitala sam, a ona je zatvorila oĉi praveći se da spava. »Znaš li

ti uopće gdje je Amonovo svetište?« Izazivala sam je. »Naravno da znam. U vrtu.«

»Pa ne bi ti škodilo da odeš. Ti si kraljica Egipta.«

»A ti si tamo svaki dan. Ti se klanjaš umjesto mene. Ja sam

preumorna.«

»Preumorna da Amonu kaţeš hvala?«

»Zna on da sam zahvalna. A sad me pusti na miru.«

Tako sam otišla u vrtove sama, kao što sam ĉinila svakoga jutra

otkako smo došli u Tebu. Ubrala sam kitu cvijeća da je poloţim

Amonu pred noge. Uzimala sam samo najprobranije vrste: ljubiĉaste

perunike kao tamna ljetna noć i hibiskuse s laticama poput

krvavocrvenih zvijezda. Kad sam završila u svetištu, bilo je još rano i

samo je osoblje bilo u vrtovima. Teškim zemljanim posudama

zalijevali su tamarinde. Nefertiti je sigurno još uvijek spavala pa sam

se prošetala do dvorišta svojih roditelja. Majka je vjerojatno ustala,

prinaša darove pred Hathorina stopala.

Dok sam prolazila palaĉom, uţivala sam u tišini. Maĉke su se

šuljale hodnicima, glatko crne, s oĉima poput mjedi, ali uopće nisu

obraćale paţnju na mene. Zaokupio ih je lov na ostatke sinoćnje veĉere, na napola pojedenu smokvu iz meda koju je neka sluškinja

bacila ili ukusan komadić peĉene gazele. Stigla sam u majĉino

dvorište. Sjedila je u vrtu ĉitajući svitak s poznatim voštanim

peĉatom.

»Vijesti iz Akhmima!« najavila je vedro ĉim me ugledala. Nosila

je novu ogrlicu od lapis lazulija. Jutarnje sunce dodavalo joj je

pozlatu.

Nestrpljivo sam prišla njezinoj klupi i sjela. »I, što kaţe

nadglednik?« upitam. »Tvoj je vrt dobro.«

Sjetim se svoje jojobe s plodovima boje đumbira i prekrasnih hibiskusa koje sam posadila prošlog proljeća. Da sam tamo, vidjela bih je li koji od njih dozrio. »I, što još?«

»Groţđe raste brzo. Nadglednik kaţe da će u doba šemu ova berba donijeti šezdeset baĉvi.«

»Šezdeset! Hoće li ih poslati u Memfis?«

»Svakako. A ja sam zatraţila da mi pošalju i ostatak moga rublja. Zaboravila sam u ţurbi pakiranja.«

Nasmiješile smo se jedna drugoj u toplom svjetlu dvorišta, obje

u mislima na Akhmim. Samo, njezin je osmijeh bio širi i neviniji jer ju

je otac drţao daleko od onoga što nije mogao sprijeĉiti da ja saznam,

a ona nije vidjela da smo sigurnost zamijenili za brige.

»Pa, priĉaj mi o Nefertiti«, rekla je. »Je li sretna?« Smotala je

svitak i gurnula ga u rukav.

»Sretna koliko moţe biti. Sinoć je on otišao Kiji.« Naslonila sam

se na topli kamen klupe i uzdahnula. »I tako, idemo u Memfis.«

Majka kimne. »Amenhotep će se tamo sve više uzrujavati

oĉekujući da Stariji umre. Moţda i neće samo oĉekivati«, zlokobno je

dodala. Oštro je pogledam. »Ne misliš valjda da bi Starijem ubrzao

smrt?«

Majka je pogledala preko dvorišta, no bile smo same. »Priĉa se

da je on bio uzrok preranog pogreba Tutmozisova. Ali to je samo na-

klapanje«, dodala je brzo. »Sluškinje traĉaju.«

»Osim što sluškinje obiĉno imaju pravo«, prošapćem. Malo je problijedjela. »Da.«

Te smo noći veĉerali u Velikoj dvorani, no većina dvora nije bila

prisutna. Bili su na sprovodu poklisara koji je trebao poći na Rod.

Otišli su i kraljica Tija i moj otac, dok je Stariji ostao u palaĉi sa

svojim vinom i ţenama. Te je noći Stariji bio u naroĉito prostaĉkom

raspoloţenju. Potpuno opušten, pjevao je i podrigivao. Vidjela sam

kako je stisnuo dojku jednoj od sluškinja, dok mu je nagnuta punila

pehar vinom, a kad je Nefertiti sjela slijeva svom suprugu, predloţio

je da se premjesti kraj njega. Bez ijedne rijeĉi gledala je ravno, a ja

sam pocrvenjela umjesto nje pa se faraon obratio meni. »Onda bih

moţda za društvo noćas mogao dobiti zelenooku sestru.«

»Dosta!« Amenhotep udari šakom o stol. Dvorjani se okrenu

prema nama da vide što se događa. »Sestri kraljeve glavne ţene

savršeno je dobro tamo gdje je sada.«

Stariji izazivajući popije svoje vino pa ustane. Pustio je da mu se

stolac uz tresak prevrne na pod. »Neće meni zapovijedati nekakav

slabić, pa neka mi je i sin!« zaurla i posegne za maĉem, no kako je

zakoraĉio naprijed, izda ga stopalo i sruši se na ploĉice usred vinske

magle. Tucet sluga pojuri mu u pomoć. »Neće mene nikakav sin uĉiti

pristojnosti!« bjesnio je.

Amenhotep skoĉi na noge i da naloge slugama. »Vodite ga

odavde! Bolestan je od toliko vina.« Sluge su pogledale Starijeg pa

njegova sina. »Izvedite ga odmah!« vikao je Amenhotep.

Sluge se poţure uĉiniti što im je zapovjeđeno. Nosili su faraona

prema vratima. No Stariji se oslobodio i u gnjevu poletio prema

podiju.

Amenhotep posegne za svojim maĉem. Srce mi je poskakivalo

u grudima. »Nefertiti!« viknula sam.

Straţa je utrĉala obuzdati kralja, a Stariji je vikao: »Neće moje

kraljevstvo voditi nikakav princ koji piše pjesme umjesto da se tuĉe

na ratištu! Ĉujete li? Tutmozis je bio izabran za egipatskog

prijestolonasljednika!« Straţa ga je odgurala do vrata. Još uvijek je

gnjevno vikao: »Izabrani prijestolonasljednik!« Vrata se zanjišu i

zatvore. Odjednom zavlada tišina. Svi koji su veĉerali u Velikoj

dvorani pogledaju Amenho- tepa koji je vratio u korice svoj maĉ, a

pehar srdito bacio na do gdje se razbio u komade. Pruţio je ruku

prema Nefertiti. »Dođi.«

Veĉera je u Velikoj dvorani završila.

U predsoblju u našim odajama, Amenhotep je bio u groznom

raspoloţenju. »On je svinja. Samo hrana i ţene. U sebe, pod sebe.

Nikad neću biti kao on!« vikao je. »Više ga je zanimala sluškinja nego

ja. Kad je Tutmozis bio ţiv, preklinjao ga je da mu priĉa svoje priĉe.

Sto si danas ustrijelio?« oponašao ga je. »Divlju svinju? Ne! Hrvao si

se s krokodilom?« Amenhotepovi su koraci postajali sve vatreniji.

Ĉinilo se da će izlizati caklinu na podnim ploĉicama. »Zašto je

Tutmozis izabrani?« grmio je. »Zato što ja ne izlazim i ne strijeljam

naokolo poput njega?«

»Nikoga ne zanima ideš li ti u lov ili ne«, rekla je Nefertiti. Mi-

lovala mu je obraz i prolazila rukom kroz njegove zamršene kovrĉe.

»Pusti sve to«, predloţila je. »Sutra ćemo se spremati za put, a ti ćeš

biti pravi faraon. Bez ikakve obveze prema bilo kome.«

OSMO POGLAVLJE

dvadest sedmoga farmutija

Sljedeći je dan u palaĉu donio mahnite pripreme. Moji su roditelji

dovodili u red nosiljke i magarce, a Nefertiti je zavirivala u moju sobu

samo kad je nešto htjela od mene. Da ponese sa sobom perike ili će

dati napraviti nove? Što će nositi na svom putu u Memfis i hoće li

Ipu i Merit putovati s nama? Nitko u palaĉi nije mimo stajao. Ĉak je i

vojska bila u neredu. Stariji je birao koji će ljudi ostati s njim, a koji

otići. Generali su odluke o svom izbora donosili sami.

Izašla sam u dvorske vrtove gdje nije bilo meteţa i odšetala

drvoredom egipatskih smokvi. Poploĉeni put bio je u sjeni krošnje

blistavog lišća. Skrenula sam sa staze i zaustavila se kraj maslinika da

se divim grupi mirti u cvatu. Njihovi su gusti bijeli cvjetovi korisni

protiv kašlja, lošeg zadaha i prehlade. Svuda oko palaĉe bilo je raslinja

s osobinama da lijeĉi ili naškodi Zanimalo me zna li kraljevski vrtlar

da je jasmin dobar pri iscrpljenosti i je li posadio vinovu lozu pokraj

ţutog i bijelog cvijeća kamilice sluĉajno ili je znao da kamilicu dvorski

lijeĉnici rabe za opuštanje.

U vrtovima sam mogla sjediti cijeli dan. Nitko ne bi opazio dok

Nefertiti nije nešto zatrebala. Podignem oblutak i bacim ga u vodu.

Dok je pljusak odjekivao, zaĉujem visok ton mijauka. Najprije jedan,

a zatim i drugi maĉić istrĉe iz grmlja preplašeni zvukom oblutka.

Jedna od maĉaka iz palaĉe nedavno se omacila, a leglo je skakutalo za

svojom glatkom crnom majkom loveći jedan drugom rep i padajući

po travi. Pozvala sam jednoga k sebi. Zelenooki sveţnjić sliĉan svom

ocu sklupĉao mi se u krilu i mijaukao traţeći hranu.

»Kladim se da voliš biti ovdje, u ovim vrtovima«, rekla sam sjet-

no ĉeškajući maĉkicu ispod brade. »Nitko te ne gnjavi ili pita koju bi

suknju trebao nositi.« Malena me ignorirala. Penjala mi se uz haljinu i

ugnijezdila glavicu uz moj vrat. Nasmijem se i maknem je. »Dođi

ovdje.« Sitne šapice i kandţice pruţale su se u potrazi za neĉim stabil-

nim. »Ovdje.« Zgurala sam maĉkicu u pregib lakta. Sjedila je tamo i

gledala vilinske konjice koji su je potpuno oĉarali.

»Mutni?« Nefertiti me zazvala s druge strane vrta. Kao i uvijek,

u njezinu je glasu bilo ţurbe i namedjivosti. »Mutni, gdje si?« Pojavila

se između drveća obilazeći ribnjak s lotosima kako bi došla k meni.

Iz oĉiju su joj se slijevale suze, ali nije plakala. Ona nikad nije plakala. »Što se dogodilo?« skokom ustanem i zaboravim maĉkicu. »Sto

je pošlo po zlu?«

Ĉvrsto mi je uhvatila ruku i usmjerila me prema kamenoj klupi.

»Prokrvarila sam«, povjerila se. Upitno je pogledam. »Ali ţena si mu tek...«

Zabije mi nokte u nadlakticu. »Kija je skoro ĉetiri mjeseca trud-na!« vikala je. »Ĉetiri! Sigurno znaš što bi mi mogla dati, Mutni. Ti si uĉila travarstvo od Ranofera.«

Odmahnem glavom. »Nefertiti...«

»Molim te. Sjeti se što ti je govorio. Na njegovim si predavanjima uvijek slušala.«

Ranofer je bio zaljubljen u Nefertiti, a ja sam strpljivo slušala

njegovo klepetanje dok je nizao imena ljekovitih biljaka. Htjela sam

se nasmiješiti, ali u mojim je oĉima zasjao strah. Shvatila sam koliko

bi ozbiljno postalo da Kija rodi sina, a Nefertiti još ni ne zatrudni. Pokušavala sam razmišljati »Imamo mandragoru«, rekla sam.

»Dobro.« Sjela je uspravnije, boja joj se vraćala u obraze. »Što još?«

»Med i ulje.«

Brzo kimne. »To mogu nabaviti. S mandragorom će, naravno,

biti teţe.«

»Pokušaj s medom«, predloţim. Usput, znala sam da je besmi-

sleno isticali da je Kiji trebalo godinu dana da zanese.

Dvadeset osmog farmutija svako je dvorište u palaĉi bilo zakrĉeno no-

siljkama. Teško natovareni magarci glasno su njakali dok su se

uţurbani robovi sudarali i izmjenjivali grube psovke. Bliţilo se doba

šemu i vode su bile niske pa će naš put u Memfis trajati više od mjesec

dana. Bit će to vrlo dug mjesec. Htjela sam da Ipu pretraţi trgovine i

nađe neku knjigu o travarstvu kako bih imala što ĉitati dok plovimo.

»Na brodu? Ţeliš ĉitati na brodu?« Stajala je na vratima moje

sobe. Košara joj ispadne iz ruku. Do poslijepodneva će biti

napunjena onim što sam trebala. To su nam bili zadnji trenutci u

Tebi, a tko zna kakve su trgovine u Memfisu? Svi su bili u panici,

trĉali u grad po lotosovo ulje, crnilo za oĉi ili melem od kokosova

oraha. »Ali kako moţeš podnijeti ĉitanje na vodi? Zar ti neće pozliti?«

»Uzet ću đumbir.« Ustanem iz postelje i utisnem joj u dlan ne-

koliko bakrenih ingota. Izašle smo zajedno kako bih se pridruţila

sestri. »Kodekse uvezane u koţu ili kvalitetne svitke. Bilo što u vezi s

travarstvom.«

Stariji je u naše dvorište došao nadgledan pakiranje

Amenhotepove imovine. Ukrcavanje stvari promatrao je s

nepovjerenjem. Dvaput je, kad je ugledao nešto što je htio za sebe,

zapovjedio slugama da vrate predmet. »Zlatna vaza s tirkizom nubijski je danak. Ostaje u Malkati.«

Sluge su se borile s tom velikom uspravnom posudom i vratili

je na njezino mjesto u sobama koje je bio zauzeo Amenhotep. Kad je

Stariji ugledao robinju koja mu se naroĉito sviđala, netom doraslu

ţenidbi, duge kose i malih dojki, zatraţio je da i nju vrate u palaĉu.

Kraljica je na sve to gledala s prezirom.

»Ja nikad ne bih trpjela supruga razvratnika«, zapjenila se Ne-

fertiti. Stajale smo jedna kraj druge ispod platnena krova i promatrale

predstavu.

»Ona mu to dopušta zato što je onda zaposlen«, rekla sam joj

shvativši istinitost svojih rijeĉi tek kad sam ih izgovorila. »Ako je u

loţnici, ne moţe u isto vrijeme biti u dvorani za audijencije.«

Majka nam se pridruţila pa smo zajedno zauzele stolce i proma-

trale kaotiĉne radove. Lepezari su nas hladili na zagušljivoj vrućini, ali

Nefertiti kao da to nije trebalo. Iz našega zasjenjenog mjesta, otišla je

nadgledati ukrcavanje svih stvari koje će uskoro u Memfisu biti njezine. Srdito je izvikivala zapovijedi, a sluge su zurile. Nisu se još

navikli na njezinu rijetku ljepotu, bademaste oĉi i duge trepavice. I

zabunom su je zbog ljepote smatrali razmaţenom, ne prepoznajući

njezinu beskrajnu energiju i potrebu za kretanjem.

Kraljica Nefertiti, mislila sam, Vladarka Donjeg Egipta i, jednoga dana, Gornjeg Egipta. Kraljica Mutnođmet, pomislim i zadrhtim. Ja to

nikad ne bih ţeljela. Dubok me glas trgne iz sanjarenja. Amenhotep

je stajao kraj našega platnenog krova. Imao je dugu suknju, zlatni

pojas i srebrne narukvice. Crnilo oko oĉiju bilo mu je svjeţe. General

Horemheb stajao mu je nasuprot, udaljen za duljinu ruke, ali

razdvajao ih je ponor. Uz blago iznenađenje shvatim: general ne poštuje novoga kralja.

»Pratit će me sedamdeset ljudi, pedeset ide ispred mene. Ne ka-nim se dovesti u opasnost od atentata. Ako se kakav seljak neopaţeno provuĉe na lađe, slijedi smrtna kazna.« Odbjegli robovi katkad bi se pridruţili kraljevoj karavani kako bi pobjegli u palaĉu gdje bi sluţili u raskoši.

General nije rekao ništa. »A putovat ćemo od jutra do sumraka. Dok ne postane

premraĉno da se vide struje«, odredio je. »Idemo ravno u Memfis,

bez zaustavljanja, bez ulaţenja u kakvu luku.«

Prva iskra emocije zasvjetluca na Horemhebovu licu. »Veliĉan-

stvo«, Horemheb ga energiĉno prekine, »ljudima je potreban odmor.«

»Mogu veslati u smjenama.« »Na ovakvoj vrućini mogu i umrijeti. Cijena bi bila velika...«

»Onda, po bilo koju cijenu, tako će biti uĉinjeno!« poviĉe Amenhotep. Komešanje u dvorištu zamre. Amenhotep osvijesti da ima publiku. Krv mu navre u lice. Zakoraĉi prema Horemhebu koji nije ni trepnuo. »Dovodiš li u pitanje faraonovu odluku?« upitao je prijetećim tonom.

Horemheb vrati svoj prazan pogled. »Nikad, Veliĉanstvo.«

Amenhotep stisne vjeđe.

»To je sve?«

Na trenutak sam pomislila da Amenhotep neće odgovoriti. Ipak je odgovorio. »To je sve.«

General dugim koracima namjerno ode prema svojim ljudima, a

Amenhotep se udalji u suprotnom smjeru. Nefertiti pogleda majku

pa mene. »Što se dogodilo?«

»Amenhotep se naljutio na generala«, rekla sam. »Do Memfisa

moramo putovati bez zaustavljanja. General kaţe da bi ljudi mogli

pomrijeti na vrućini.«

»Pa mogu veslati u smjenama«, odgovori ona, a majka i ja izmi-

jenimo poglede.

Nije bila predviđena oproštajna gozba niti kakva proslava našeg

odlaska u Memfis. Na nebu se uspinjalo sunce, a vrijeme polaska se

pribliţilo. U dvorištu iskrsne Panehesi. Sestra i ja vidjele smo ga kako

Amenhotepu šapće nešto na uho. Stajali su zajedno na rubu

uzbuđenja, daleko od magaraca koji su revali i slugu koji su dizali

buku. Nefertiti krene preko dvorišta. Povukla me za sobom, a

Panehesi se nakloni i naglo udalji. »Što je htio ovaj?« zanimalo je

Nefertiti.

Amenhotep se promeškolji u neugodi. »Nosiljku.«

Sestra odmah shvati. »Za Kiju?«

»Trudna je. Trebat će joj šest nosaĉa.«

Nefertiti me ĉvršće uhvati za ruku. »Toliko se udebljala da je

moraju nositi šestorica?«

Pocrvenim. Dignula je glas na egipatskog kralja. »Moram ugoditi Panehesiju...«

»Hoće li se u nosiljci voziti Panehesi ili ona? Samo kraljicu nosi

šestero slugu! Je li sad ona kraljica? Jesam li ja smijenjena?«

Osjetila sam da se gibanje u dvorištu ponovno zaustavilo, a na

rubu vidnog polja pojavi mi se general Nakhtmin.

»Ja... Reći ću Panehesiju da smije dobiti samo pet«, promucao je

Amenhotep.

Zinem, ali Nefertiti kimne glavom pa pogleda Amenhotepa

kako nestaje da kaţe Panehesiju kako njegova trudna kćer smije

dobiti samo pet nosaĉa. Ĉim je faraon otišao, general Nakhtmin se

progura kroz dvorišnu vrevu.

»Došao sam egipatskoj kraljici poţeljeti sretan put«, rekao je, »a

sestri kraljeve Glavne supruge mimo putovanje. Neka ti vrtovi u

Memfisu pruţe radost koju si imala u Tebi, gospo Mutnođmet.«

Nefertiti uzdigne obrve. Pogodila sam da ju je general zanimao.

Sviđale su joj se njegove svijetle oĉi kao suprotnost tamnoj koţi.

Gledao je u Nefertiti, a ja osjetim iznenadnu navalu ljubomore.

»Izgleda da dobro poznaješ moju sestru, generale.« Nefertiti se

smiješila, a general uzvratio smiješak.

»Sreli smo se nekoliko puta. Jedanput u vrtu. Zapravo, tamo

sam joj prorekao budućnost.«

Nefertitin se osmijeh proširi. »Ti si, dakle, i vidovnjak i general?«

Oštro udahnem. Samo Amonovi svećenici znaju ţelje bogova. »Ne bih se drznuo ići tako daleko, Visosti. Ja sam samo

oštrouman promatraĉ.«

Ona mu priđe bliţe, toliko blizu da mu je, da je htjela, usnama

mogla dotaći obraz. Igrali su igru koja mi se nije sviđala. Njegove su

oĉi klizile uz njezino sitno i snaţno tijelo i zaustavile se na kosi boje tinte koja joj je uokvirivala obraze. Ona baš nikome ne bi smjela

dopustiti da je tako gleda. Ošamućen njezinim parfemom, general

korakne unatrag. Tada se pojavi Amenhotep i njihovoj opasnoj igri

dođe kraj. Uspravila se. »Onda, ideš li u Memfis, generale?«

»Naţalost, ne«, odgovori on gledajući u mene. »Ovdje ću ĉekati

vaš povratak. Ali ću tvoju karavanu otpratiti do pristaništa, Visosti.«

Nefertiti slegne ramenima, također kao dio igre. »Dakle, uskoro

ćemo te opet vidjeti« Okrenula se da Amenhotepa ispita o nosaĉima.

Mene general zadrţi pogledom.

»Zbogom, generale«, rekla sam ravnodušno, a onda se pod plat-

neni krov otišla pridruţiti majci.

Karavana je bila spremna. Ţivotinje su se na vrućini dvorišta trzale u neugodi. U zraku je bilo nervoze. Konji su nestrpljivo njištali,

a sluge su ih tukle po njuškama da zašute. Sloţila sam svoje biljke u

briţno pripravljenu škrinju i između lonaca stavila platno kako ne bi

lupkali jedni o druge na kratkom putu od palaĉe do pristaništa. Na

brodu ću ih raspakiran i rasporediti na mjesta gdje mogu uhvatiti

sunca. No bilo ih je samo tucet. Ostale sam ostavila u palaĉi. Ponijela

sam tek otrgnute listove i spremila ih u kutiju od bjelokosti. Njih je

bilo više tuceta. U maloj ĉvrsto svezanoj platnenoj vrećici skupila

sam neke od najkorisnijih biljaka. General Horemheb nadgledao je

vojsku, a Amenhotep je kleĉao pred ocem primajući od njega blagoslov.

»Bit ćeš ponosan na mene«, zakleo se Amenhotep. »Na ovaj

dan bogovi se raduju.«

Vidjela sam kako se Stariji okreće prema Tiji. Uĉinilo mi se da

se oboje prisjećaju Tutmozisa i misle kako je on trebao kleĉati tu

umjesto Amenhotepa. Amenhotep opazi to isto pa ustane.

»Samo vi ĉeznite za Tutmozisom«, prosikće oštro, »ali, ja sam

sin koji vlada Donjim Egiptom. Bogovi su izabrali mene, a ne njega.«

Kraljica Tija izravna ramena. »Neka te bogovi zaštite«, rekla je hladno. Faraon kimne. U njegovim oĉima nije bilo ljubavi.

Svjestan da ga gledaju, Amenhotep popravi tuniku, a kad je

vidio da vojnici i sluge uistinu zure u njega, vikne silovito: »Pokret!«

Pojavi se moja tjelesna sluškinja i vikne: »U nosiljku!«

Zguţvam se unutra. Karavana se poĉne valjati prema naprijed. Bila sam iza Nefertiti i Amenhotepa koji su se vozili zajedno. Razgr- nem zastore i mahnem teti. Odmahnula mi je. Uoĉim da Stariji izgleda dostojanstveno. Krenuli smo usred oblaka prašine, vozeći se kratkom razdaljinom do zaljeva koji je okruţivao palaĉu. Odbljesci uzbibane vode prodirali su kroz platnene trake koje su me štitile od sunca. Karavana se zaustavi i ugledamo usidrenu flotu impozantnoga

egipatskog brodovlja. Spuste nosiljke malo niţe i kraljevsku obitelj prenesu na lađe. Sad smo bili dio kraljevske obitelji pa smo majka, otac i ja putovali na faraonovoj lađi sa zlatnim zastavicama koje su lepršale s jarbola. Panehesi i njegova obitelj imali su vlastiti brod. Bilo mi je drago što smo razdvojeni. Nema tog plovila koje bi izdrţalo Nefertiti i Kiju zajedno.

Na jedan su brod na mjestima za veslaĉe stala pedeset i dva vojnika i još dvadeset putnika na gornjoj ili donjoj palubi. U sredini broda, bile su drvene kabine s dvije sobe. Zidovi su bili drveni, a krov od platna. »Da štiti od vrućine«, objasnio je otac.

»A gdje će spavati vojnici?« upitam ga. »Na palubi. Još je dovoljno toplo.«

Brodovi su izgledali lijepo dok su se ljuljali na vodi. Svjetlo se ljeskalo po veslima od ebanovine ukrašene srebrom. Neki je ibis do-zivao svoju druţicu, kriĉanje mu je odjekivalo preko zaljeva. Gledala sam sa stubišta kako ukrcavaju blago iz palaĉe Starijeg: zdjele od bakra, drţaĉe za perike od cedrovine, kipove od alabastera i jedan oltar od granita ukrašen biserjem. Robovi su se povijali pod teretom

mnogih teških košara, noseći i noseći na lađe najdivnije egipatske dragocjenosti. Straţari su ih nadzirali.

Kad su brodovi zaplovili, otišla sam roditeljima u našu kabinu.

Majka je igrala senet3 sa ţenom najslavnijega egipatskog arhitekta.

Dakle Amenhotep ga je ipak nagovorio da ode iz Tebe, pomislim. »Gdje je

otac?« upitam je.

Majka bradom pokaţe u smjeru krme. Nije dizala oĉi s igre.

Kao i Nefertiti, bila je vješta u senetu. Odšećem prema krmi i

zaĉujem oĉev glas prije nego ga ugledam. »Zašto mi to nisi rekla ranije?« upitao je.

»Zato što sam znala da ćeš se ljutiti. Ali Horemheb je na našoj

strani. On ima razumijevanja za to što radimo.«

Zavirim kroz vrata kabine i vidim kako otac odmahuje glavom.

»Ti obitelji stvoriš neprijatelja brţe nego mi pribavimo

saveznika. Progutat će nas pijesak memfiski, sve do zadnjeg, a narod

će se dići protiv tebe...«

»Ma, narod će nas oboţavati!« obeća ona. »Izgradit ćemo im

hramove veće nego što su ikad vidjeli. Proglasit ćemo više blagdana i

darivat ćemo puk. To je Amenhotepov san.«

»A tvoj?«

Oklijevala je. »Ti ne ţeliš biti zapamćen?«

»Po ĉemu? Po porezu na hramove?«

Kratka se tišina spusti među njih.

»Ti ćeš biti najmoćniji ĉovjek u kraljevstvu«, zajamĉi ona. »Ja ću

se za to pobrinuti. Dok on bude gradio hramove, ti ćeš upravljati

kraljevstvom. Njega ne zanima politika. Sve će biti prepušteno tebi.

Panehesi će biti mjed spram tebe zlatnog.«

DEVETO POGLAVLJE

Semu, doba ţetve

Nakon drugoga pahona, prepoznavala sam mornare na palubi našega

broda. Kimali su glavom na pozdrav dok sam prolazila, no bili su

3 Staroegipatska igra, najstarija poznata igra na ploči — nap. ur.

premoreni i iscrpljeni. Cijeli su dan radili na suncu, uza samo vodu i

juhu da im odrţava snagu. Ipak, za Ipu su uvijek imali vremena. Kad

je sa svojim teškim zlatnim naušnicama i vrckavim bokovima šetala

po palubi, muškarci su joj se obraćali naĉinom na koji bi brat oslovio

sestru, pa su se, kad nitko ne bi gledao, tiho smijali. Sa mnom nikada

nisu razgovarali, samo su pristojno promrmljali: »Gospodarice.«

Nakon trećega dana putovanja, postalo mi je dosadno. Pokušavala sam ĉitati i uĉiti o drveću koje je raslo u kraljevstvu Mitaniji, daleko sjevernije od nas. Tamo su poplavom svoje obale prelijevali Khabur i Eufrat. Kako smo sedam dana plovili bez iskrcavanja, proĉitala sam svih sedam traktata koje mi je Ipu kupila u tebanskim trgovinama. A onda je osme noći ĉak i Amenhotepa zamorilo neprekidno putovanje pa smo pristali na obalu. Zapalili smo vatru i protegnuli noge.

Sluge su skupljale drva da ispeku divlje guske koje su ulovili na rijeci. Jeli smo iz najboljeg posuđa od fajanse koje je imao Stariji. Bila je to ugodna promjena nakon tvrdoga kruha i smokava ĉime smo se dotad hranili. Ipu mi se pridruţila kraj vatre. Drţala je pehar s faraonovim najboljim vinom. Preko puta, kraj tucet drugih vatri, vojnike je polako poĉelo svladavati pijanstvo. Dvorjani su igrali senet. Ipu se zapiljila u svoj pehar i smješkala se.

»Bolje od bilo ĉega što sam do sad okusila«, rekla je. Podignem obrve. »Ĉak i od vina iz vinograda tvojeg oca?«

Kimnula je glavom i nagnula se bliţe. »Mislim da su otvorili naj-

starije baĉve.«

Usisam zrak. »Za večeras?. A faraonu je svejedno?«

Bacila je pogled na Amenhotepa, a ja se povedem za njom. Dok su se dvorjani hihotali, a Nefertiti spuštenim glasom razgovarala s na-šim ocem, Amenhotep je buljio u vatru. Usnice su mu se stisnule u crtu, a na licu kao da je zbog dubokih sjena od ţmirkavih plamenova imao rupe. »Jedino do ĉega je njemu stalo je dokopati se Memfisa«, odgovorila je Ipu. »Što prije stigne, to će prije šĉepati kuku i mlat egipatski.«

Panehesi je s vidljivo trudnom Kijom probijao put prema

našem krugu. Dok su se pribliţavali vatri, Nefertiti se okrenula i

grubo me uštipnula za nadlakticu. »Sto ona radi ovdje?« upitala je. Protrljam ruku. »Putuje s nama u Memfis, sjećaš se?«

Ali Nefertiti nije ĉula moj sarkazam. »Trudna je. Trebala bi se

vratiti na brod.« I maknuti od Amenhotepa, htjela je dodati.

Jedna od Kijinih dama poloţila je na pijesak pernati jastuk. Kija

je sjela nasuprot Amenhotepa i odmarala ruku na svom velikom

trbuhu namazanom kanom. Bila je njeţna i svjeţa, prirodna u svojoj

trudnoći, dok je s druge strane vatre Nefertiti svjetlucala od

malahitnog praha i zlata.

»Na pola smo puta do Memfisa«, objavio je Panehesi. »Stiţemo

za manje od mjesec dana, a onda će u svojoj palaĉi faraon biti

sveĉano posjednut na prijestolje.« Malena grupa oko vatre kimala je

glavama i međusobno mrmljala. Moj otac pozorno ga je promatrao.

»Razvijaju li se planovi o gradnji dobro, Visosti?«

Amenhotep se uspravi trgnut iz svog mrtvila. »Planovi se

razvijaju veliĉanstveno. Moja kraljica darovita je projektantica. Već

smo skicirali hram s dvorištem i tri oltara.«

Panehesi se popustljivo nasmiješi. »Ako Veliĉanstvu zatreba

bilo kakva pomoć...« Raširio je ruke, a Amenhotep kimne zadovoljan

njegovom lojalnošću.

»Već sam ti odredio zadaću«, rekao je. Kraj obliţnjih vatri,

dvorjani su prestali igrati senet. »Kad dođemo u Memfis«, najavi

Amenhotep, »ţelim da generalu Horemhebu omogućiš uspješno

skupljanje poreza od Amonovih svećenika.«

Vatra zapucketa i zapišti, a Panehesi sakrije zaprepaštenje. Pogleda u Nefertiti da vidi je li znala za to. Provjeravao je koliko faraon trenutaĉno ima povjerenja u nju. Onda su svi veziri poĉeli govoriti u isti mah.

»Ali, Veliĉanstvo«, ubaci se jedan. »Je li to pametno?«

Panehesi proĉisti grlo. »Naravno da je pametno. Amonovi

hramovi nikad nisu bili oporezovani. Nagomilali su egipatsko blago i

troše ga kao da je njihovo vlastito.«

»Upravo tako!« uzvikne Amenhotep. Udari šakom o dlan, a

mnogi se vojnici okrenu da ĉuju što to faraon govori. Pogledam oca.

Lice mu je bila neĉidjiva dvorska maska, no ja sam znala o ĉemu je

mislio: Ovaj kralj ima samo osamnaest godina. Što će se dogoditi nakon deset godina kad se moćna njegovim ramenima smjesti kao ugodan plašt koji mu je po mjeri? Koje će prethodnike onda okrenuti naglavačke?

Panehesi se nagnuo naprijed i rekao kralju: »Moja kći ĉeznula je

za tobom ovih osam noći plovidbe.«

Amenhotep baci kratak pogled na Nefertiti. »Nisam zaboravio

svoju prvu ţenu«, rekao je. »Dolazit ću k njoj ponovno... Kad

budemo u Memfisu.« Preko vatre pogledao je Kiju koja se pravila da

nije ĉula što je njezin otac upravo rekao. Nasmiješila mu se s

ljubavlju. Mala koketa, pomislila sam. Toĉno zna što joj otac radi.

»Hoćemo li se prošetati po plaţi?« rekla je odjednom Nefertiti,

zgrabila mi ruku i trznula me u zrak. Zadrţim dah. Dok smo se uda-

ljavale, mislila sam o tome koliko mi je sestra gnjevna. Ali dok smo u

pratnji dva straţara utiskivali stopala u mokre obale Nila, dobro se

drţala. Podigla je pogled prema golemom prostranstvu zvjezdanog

neba i udisala svjeţ zrak. »Kija je okonĉala svoje kraljevanje u

Amenhotepovu srcu. Neće je posjetiti prije nego dođemo u Memfis.«

»To je za ĉetrnaest dana«, upozorim. »Ali ja sam ona s kojom crta planove za svoj hram. Ja sam ona

koja će kraljevati uz njega. A ne Kija. A uskoro ću nositi dijete.«

Pogledam je iskosa. »Zaĉela si?«

Lice joj se snuţdi. »Ne, još ne.«

»Uzela si med?«

»Bolje od toga.« Nasmijala se kao da je pijana. »Sluškinje su mi

nabavile mandragoru.«

»I napravile sok?« Što nije bilo lako. Jednom sam davno jedino

Ranofera vidjela da to radi.

»Jesu. Sinoć sam ga popila. A sada, svakoga se trena moţe

dogoditi.«

Svakoga trena. Moja sestra moţe zaĉeti nasljednika egipatskog

prijestolja. Zurila sam u nju na srebrnoj svjetlosti i namrštila se. »Ali

zar se ti ne bojiš njegovih namjera?«

»Naravno da ne. Ĉega da se bojim?«

»Svećenici bi se mogli pobuniti! Oni su moćni, Nefertiti. Što

ako ga pokušaju ubiti?«

»Bez vojske, kako? Vojska je na našoj strani. Horemheb je naš.«

»Onda zašto ovo radite? A što ako vam puk nikad ne oprosti?

To je njihovo zlato. Njihovo srebro.«

»A mi ćemo ga osloboditi iz razbojniĉkih šapa Amonovih

svećenika. Vratit ćemo ga narodu kojem su ga svećenici uzeli.«

Moj glas zazvuĉao je ciniĉno ĉak i u mojim ušima. »Kako?«

Nefertiti gleda u daljinu iznad voda. »Uz pomoć Atona.«

»Boga kojeg jedino vi shvaćate.«

»Boga kojeg će uskoro upoznati cijeli Egipat.«

»Zato što je taj bog zapravo Amenhotep?«

Probode me pogledom, ali nije odgovorila.

Sljedećega jutra mornari se nisu ţurili zapoĉeti s radom. Popili su pre-

više vina pa se po Amenhotepovu nalogu više nitko nije smio

ponovno iskrcati. Majka, otac i ja nismo ništa rekli, gimnasticirali smo

na palubi pruţajući zgrĉene noge. Sedam noći kasnije po brodovima

se pronio glas da je šest Horemhebovih ljudi umrlo. Sluge su šaptale

da je uzrok smrti bila pokvarena voda i hrana.

»Sto misli faraon?« siktao je jedan vezir na mog oca. »Ako nam

nije dopušteno otići redovito po svjeţu vodu na obalu ljudi će

poumirati.« Od dizenterije, tako su to neki zvali. A bila je to bolest s

kojom se svaki mjesni lijeĉnik mogao uspješno nositi, da je ljudima

samo bilo dopušteno otići na kopno.

Dvije noći kasnije, stigla je vijest da je umrlo još jedanaest ljudi.

Onda je general odluĉio oduprijeti se Amenhotepovoj zapovijedi.

Naveĉer se s ĉela flote prišuljao kraljevskoj lađi i popeo na naš brod

te zatraţio da ga kralj smjesta primi u audijenciju.

Digli smo poglede sa seneta, a otac je okretno ustao. »Zbilja ne

znam hoće li te primiti, generale.«

Horemheb se nije dao. »Sve više ljudi umire, dizenterija se širi.«

Otac je oklijevao. »Vidjet ću što mogu uĉiniti.« Nestao je u

kabini, a kad se vratio smrknuto je odmahivao glavom. »Faraon ne

kani primiti nikoga.«

»To su ljudi«, procijedi Horemheb kroz stisnute zube. »I trebaju

pomoć. Lijeĉnika, ništa više. Zar će zato da brţe stigne u Memfis

ţrtvovati ljudske ţivote?«

»Da.« Otvore se vrata središnje kabine, a Amenhotep se pojavi

u svojoj suknji i nemes kruni. »Faraon ne mijenja odluke.« Priđe na-

prijed. » Ĉuo si me!«

Iz Horemhebovih oĉiju sijevne realna opasnost. Pomislila sam

kako bi jednim potezom svog bodeţa Amenhotepu mogao prerezati

vrat. Onda se Horemheb sjeti svog poloţaja pa krene prema vratima.

»Ĉekaj!« Viknula sam i iznenadila samu sebe. General se zau-

stavi. »Imam mentu i bosiljak. Od toga tvoji ljudi mogu ozdraviti pa

ne moramo na obalu po lijeĉnika.«

Amenhotep se uznemiri, a iza njega se na vratima kabine pojavi

Nefertiti. »Pusti je«, podrţala me.

»Mogu se ogrnuti plaštem«, dodam brzo. »Nitko neće opaziti da

me nema. « Pogledam Amenhotepa. »Tako će ljudi misliti da tvoje

zapovijedi nisu prekršene, a ţivoti tvojih vojnika bit će spašeni«

»U Akhmimu je uĉila travarstvo«, objasni Nefertiti. »Nije ne-

moguće da ih izlijeĉi A što ako se dizenterija proširi?«

General Horemheb gledao je faraona u oĉekivanju njegove odluke.

Faraon je podigao bradu. Glumio je velikodušnost. »Sestra kra-

ljeve glavne ţene smije poći.«

Lice moje majke pokazivalo je da se ne slaţe, a oĉi mog oca bile su neĉitljive. Ali rijeĉ je o ljudskim ţivotima. Pustiti ih da umru ako

ih je moguće spasiti, kosilo bi se sa svim zakonima Maat. Što bi

bogovi mislili da na poĉetku nove vlasti na putu za Memfis

dopustimo da pomru nevini ljudi? Potrĉim k svojoj slamarici i

uzmem kutiju s biljem. Onda se ogrnem plaštem i skrivena mrakom

pođem za Horemhebom na palubu. Vani mi je vjetar s Nila buĉno

trzao plaštem. Bila sam nervozna. Da sam se bar za sigurnost na

putu stigla na brzinu pomoliti Bast, boţici putovanja. Slijedila sam generala koji je šutke hodao ispred mene. Ogradili smo dio broda na

kojem su ljudi patili. Sve je proţimao strašan smrad bolesti. Dignula

sam plašt preko nosa.

»Gadljiv lijeĉnik?« General će neljubazno, a ja prkosno spustim

plašt. Poveo me u svoju kabinu i upitao: »Što ti je potrebno?«

»Vruća voda i zdjele. Namoĉit ćemo mentu i bosiljak i napraviti ĉaj.«

Nestane donijeti što sam traţila. Razgledala sam njegovu sobu.

Kabina je bila manja od one koju su dijelili faraon i Nefertiti i, prem-

da smo na rijeci bili skoro dvadeset dana, ništa nije bilo ovješeno po zidovima. Njegova je slamnjaĉa bila ĉista, posteljina ĉvrsto zategnuta,

a ĉetiri stolca bila su postavljena oko ploĉe za senet. Pogledala sam

figure. Tko god da je bio cmi, dobio je igru. Vjerojatno je to bio

Horemheb. Inaĉe ne bi ostavio figure da stoje.

»Voda se kuha«, rekao je kad se vratio. Nije mi ponudio da sjed-

nem. Ostala sam na nogama.

»Igraš senet«, napomenem.

Kimne.

»Bio si cmi.«

Prouĉavao me s izrazom zanimanja. »Rekli su da si pametna.« Nije dodao vjeruje li u to ili ne, ali rukom je pokazao stolac. I sam je

sjeo dok smo ĉekali da voda zavri, prekriţivši ruke preko prsiju. »Ko-

liko si stara?«

»Ĉetrnaest«, odgovorim. »Kad sam ja imao ĉetrnaest borio sam se za Starijeg protiv

Nubi- jaca. To je bilo prije osam godina«, rekao je zamišljeno. Dakle sada je imao dvadeset i dvije. Kao i general Nakhtmin.

»Ĉetrnaest je vaţna dob«, dodao je. »To je vrijeme kad se odre-

đuju sudbine. Buljio je u mene tako da sam postala nervozna. »U

Memfisu ćeš biti sestrin najbliţi savjetodavac.«

»Ne dajem ja njoj nikakve savjete«, odvratim brzo. »Ona sluša

samo sebe.«

Podigao je obrve i odjednom poţalim što sam išta rekla. Zatim

u kabinu uđe vojnik. Nosio je posudu s vodom koja se pušila. Za

njim je išao drugi, s hrpom manjih posuda. Iznenadila sam se. »Koliko je ljudi bolesno?«

»Dvadeset i ĉetvero. A sutra će ih biti još više.«

»Dvadeset i četvero'!« Što je to Amenhotep dopustio da se dogodi ? Bilo je to pola broda. Radila sam hitro, trgala lišće mente i stavljala ih u svaku šalicu. General je promatrao procjenjujući moj posao. Kad sam završila, ništa mi nije rekao. Dao je odnijeti posudice koje su se pušile i poveo me natrag putem kojim sam došla. Mislila sam da iz-među nas više neće biti razgovora, ali kad smo došli do kraljeve lađe duboko se naklonio. »Hvala ti, gospo Mutnođmet.« Zatim se okrene i nestane u noći.

Naše je brodovlje bilo usidreno dovoljno zbijeno da je mornar

mogao stajati na rubu jedne lađe i razgovarati s mornarom na provi

druge. Tako se priĉa o onom što sam uĉinila za Horemhebove ljude

pronijela s broda na brod i kad god se lađa sidrila da prenoći, do

mene su dolazili glasovi o ţenama koje mole da im ublaţim bolnu

mjeseĉnicu, izlijeĉim morsku bolest ili sprijeĉim neţeljen ishod

sluĉajnog sastanka s mornarom.

»Tko je mogao znati«, rekla je Nefertiti lijeno se oslanjajući na moja vrata, »da će Ranoferovo dosadno brbljanje o biljkama biti ko-risno?«

Pretraţivala sam svoju kutiju i dala Ipu mentu za morsku bolest te list maline za bolnu mjeseĉnicu. Sprijeĉiti neţeljeno zaĉeće bilo je daleko teţe. S Ranoferom sam uĉila o mješavini akacije i meda, ali ne bi bilo tako jednostavno napraviti je. Ipu je uskim platnenim trakama briţljivo omotala biljke i perom od trske i tintom napisala imena pojedinih ţena. Odnijet će ih ţenama koje su molile za lijek.

Nefertiti nas je i dalje promatrala. »Trebala bi to naplatiti. Uzga-

janje tih biljaka nije besplatno.«

Ipu digne pogled i kimne. »To je i moj prijedlog, gospodarice.«

Uzdahnem. »Moţda, kad bih imala vlastiti vrt...«

»A što će se dogoditi kad ti ponestane ovih?« htjela je znati

Nefertiti.

Pogledam u svoju kutiju. Bio je dvadeseti pahon, mente gotovo

više da i nema. Još dan pa više neće biti ni listova maline. »Onda ću

nabaviti nove u Memfisu.«

Kad smo konaĉno stigli u glavni grad Donjeg Egipta, ţene su istrĉale

na palube, muškarci nagrnuli uz njih i lovili svoje prve poglede na

Memfis. Koji je predivan. Grad vreve po trţnicama sjajio se na

ranojutarnjem suncu. Vode Nila zapljuskivale su stubište Amonova

hrama. Ĉuli smo vikanje trgovaca ĉije su brodove istovarivali u luci.

Hramovi Apisa i Ptaha uzdizali su se ĉak i nad najvišim građevinama.

Njihovi su zlatni krovovi blještali na suncu. Nefertitine su oĉi bile

širom otvorene. »Ovo je veliĉanstveno!«

Amenhotep se trţne. »Ja sam tu proveo djetinjstvo«, rekao je,

»među djedovim dragocjenostima koje je odbacio, u društvu ţena

koje više nije htio.«

Sluge su iskrcavale teret s brodova i dovele koĉije kako bi se

faraon i njegov dvor kratkim putem mogli odvesti do palaĉe. Tisuće

Egipćana guralo se na ulicama. Bacali su latice, mahali granĉicama,

uzvikivali kraljevska imena dok zvuk nije postao toliko glasan da je

zaglušio buku konja i koĉija.

Amenhotep se nadimao od nove Ijubavi koju mu je iskazivao

narod. »Oboţavaju te«, rekla mu je Nefertiti na uho.

»Donesite mi dvije škrinje zlata!« vikne Amenhotep, ali veziri ga

nisu mogli ĉuti od konja i klicanja svjetine. Pomakne se Panehesiju

koji zaustavi koĉije. Onda vikne drugi put: »Dvije škrinje zlata!«

Panehesi siđe s koĉije i potrĉi natrag prema lađama. Vratio se sa

sedam straţara i dvije škrinje, a kad je gomila shvatila što će se

dogoditi, ulica je podivljala.

»Za slavu Egipta!« Amenhotep zahvati rukama zlatnike i baci ih među ljude. Na trenutak sve je bilo nijemo, a onda su Egipćani na-valili na njega. Njihovo je pjevanje poĉelo nalikovati urlanju ţivotinja. Nefertiti se smijala zabaĉene glave pa zatim i sama uzimala pregršti i bacala u narod.

Gomila poĉne trĉati za kraljevom koĉijom. Horemhebovi im vojnici zaprijeĉe put kopljima. Kad smo prošli kroz ulazna vrata u palaĉu, rulju više nije bilo moguće kontrolirati. Bilo ih je na tisuće, a škrinje su bile prazne. »Hoće još!« vikne Nefertiti vidjevši kako se ţene bacaju na vrata.

»Onda im daj!« prodere se Amenhotep. Donijeli su treću škrinju,

ali moj otac podigne ruku.

»Je li to pametno, Visosti?« gledao je ravno u Nefertiti. »Ljudi će

se po ulicama ubijati međusobno.«

Panehesi stupi naprijed. »Ja kaţem neka donesu i ĉetvrtu škrinju,

Veliĉanstvo. Oboţavat će Vas.«

Amenhotep se trijumfalno smijao. »I ĉetvrtu!« zagrmi.

Ĉetvrtu su škrinju donijeli da se pridruţi trećoj. Rasipali su

bakrenjake preko vrata. Horemheb je izvikivao naredbe svojim ljudima.

Zapovijedao im je da uhite svakoga, bio građanin ili rob, tko se pokuša

popeti preko zidova ograde.

»Tuku se!« zgrabim majĉin skut uţasnuta.

»Da.« Amenhotep se smješkao. »Ali znat će da ih volim.« Dugim

koracima vrtom krene u hodnik palaĉe. Sluge su mu klipsale za petama.

Moj otac ljutito je rekao: »Ljubav naroda ne moţeš kupiti. Na

kraju će te prezirati.«

Amenhotep stane, a Nefertiti priđe u gesti pomirenja. Dlanom mu

dotakne nadlakticu. »Moj otac ima pravo. Postoji pojam >previše<.«

Panehesi se progura do njega. »Ali narod će o Velikom faraonu

Amenhotepu priĉati mjesecima.«

Amenhotep je ignorirao mog oca i njegovu zabrinutost. »Povedite

nas u naše odaje!« zapovjedio je pa su nam i pokazali put u naše novo

boravište.

Kao i uvijek, faraonove su odaje bile u sredini palaĉe. Nefertitinu su

odjeću donijeli u njegovu sobu i premda je memfisko osoblje zurilo

širom otvorenih oĉiju, osoblje iz Malkate bilo je pametnije. Vezira

Panehesija i moje roditelje smjestili su u dvorište lijevo od kraljevog, a

mene zdesna Nefertiti, u zasebnu sobu. Razdvajao nas je samo kratak

hodnik. Za deset dana trebala je doći stajaća vojska od gotovo tri tisuće

ljudi i odsjesti u posebnom dijelu izvan palaĉe, ali unutar zidova ograde.

Od vojnika koji su putovali s nama, gotovo dvjesto je preminulo na

lađama.

U svojoj novoj sobi u kraljevom dvorištu, zurila sam u svoj po-

zlaćeni krevet i izrezbaren lik boga Besa, patuljka zaštitnika koji tjera

demone. Soba je bila prostrana. Debeljuškasti jastuci od perja u svakom

kutu, a na niskoj škrinji od cedrovine keramiĉki lonĉići blistave cakline.

Strop su podrţavali stupovi oblikovani u lotose u cvatu, a u kutu Ipu je

već preslagivala moje stvari. Vidjela je kako sam svoju kutiju s biljem u

Malkati smjestila u hladan kut sobe pa je uĉinila isto. Ĉak si je dala truda

objesiti mirtine listove boje jantara onako kako sam ja to radila kako bih

zasladila sobu. Dok je radila, pjevušila je. I Nefertiti se pojavila na

vratima. Smješkala se.

»Dođi vidjeti nešto«, rekla je. Uzela me pod ruku i povela u

kraljevu sobu. Zastala je iza mene, nacerena, a ja sam uzdahnula.

Soba je bila iznimna. Jedinstvena. Poploĉana i oslikana izvrsnim umi-

jećem. Zlatni kipovi bili su postavljeni u ĉast najmoćnijih egipatskih

bogova. Kroz prostran zasvođen prozor moglo se gledati u pedantno

odrţavane dvorske vrtove i cestu s drvoredom koja se spuštala sve do

Nila. Imali su komoricu za perike namirisanu lotosom i cijelu sobu u

kojoj je mogla raditi Merit. Ušla sam u komoricu, sve je leţalo pripre-

mljeno: kuglice tamjana za ispod ruke, kovrĉala za kosu, pincete, vrĉići

s parfemima i lonĉići s crnilom za oĉi već pomiješanim s datuljinim

uljem. Na balkonu zastori su podrhtavali na povjetarcu. Svaka je svje-

tiljka bila ukrašena bjelokošću i opsidijanom.

Amenhotep je sjedio u kutu i promatrao izraz mog lica. »Sestra

kraljeve glavne ţene odobrava?« pitao je ustajući. Uzeo je Nefertiti za

ruku pa je morala pustiti moju. »Po tebe je prvu otrĉala da ti pokaţe.«

Naklonim se. »Lijepo je, Visosti.«

Sjeo je i povukao Nefertiti u krilo. Smijala se i pokazala neka

sjednem preko puta. Veselo je rekla: »Sutra arhitekt Maja poĉinje po-

dizati hram.«

»Atonu?« Sjela sam.

»Naravno, Atonu«, rekao je Amenhotep. »Dvadeset šestog pahona,

vojska će poĉeti skupljati porez od svećenika. Prvoga paunija gradimo.

Kad završimo hram, više nećemo trebati vrhovne svećenike. Mi ćemo

postati vrhovni svećenici.« Okrenuo se mojoj sestri u trijumfu. »Ti i ja,

a bogovi će govoriti kroz nas.«

Uţasnem se. Bilo je to svetogrđe. Ali Nefertiti nije rekla ništa, izbjegavala je moj pogled.

Veĉera u Velikoj dvorani bila je kaotiĉna. Premda je prostor bio isti kao

u Tebi, zbrka je uzvišenu dvoranu pretvorila u meteţ uţurbanih ljudi

kakav se viđa jedino na trţnici. Sluge su se klanjale pisarima, a otresale

na dvorjane zato što nisu prepoznavali lice tebanskog plemstva. Samo

je nekolicina egipatskih vezira bila prisutna. Ĉak i Panehesija nije bilo.

Vjerojatno je još uvijek imao posla oko svoje odjeće i novih soba. Ţene

su mi prilazile zahvaliti na mojem bilju, ţene koje nikad prije nisam

vidjela. Sve su htjele znati hoću li im i dalje nositi akaciju i lišće maline.

Usput su dodale da bi bile voljne platiti nastavim li ih opskrbljivati.

»Trebala bi«, ohrabrila me Ipu. »Ja ti u pristaništu mogu dobaviti

bilo koju biljku. Moţda nemaš vrt, ali ako mi kaţeš što ti je potrebno...«

Ne trenutak sam se zamislila. To neće biti samo akacija i malina.

Ţene su traţile i drugo bilje. Šafranovo ulje za bol u mišićima i zdravu

kosu, smokve i vrbu za zubobolju, mirhu za pomlađivanje. Nešto od

toga mogla sam ubrati iz svojih lonĉanica, ali Ipu bi mi trebala naći sve

ostalo. »Pa, dobro«, rekla sam nesigurno. »A hoćeš li naplaćivati?« »Ipu!« Uzdahnula sam. Ona me i dalje gledala. »Ţene u faraonovu haremu naplaćuju

platno koje istkaju. A tvoj otac ne bi radio besplatno i kad ne bi radio

za kraljevsku obitelj.«

Promeškoljim se u neugodi. »Mogla bih naplaćivati.«

Osmjehnula se i izvukla mi stolac. »Vraćam se s tvojom hranom,

gospodarice.«

Za kraljevskim stolom sjedili su moji roditelji. Od sada nadalje

Nefertiti će jesti kraj Amenhotepa, na vrhu podija, s pogledom na cijelu

dvoranu. A veĉeras, zato što nije bilo organiziranog rasporeda, arhitekt Maja sjedio je s nama, nešto niţe od Horusovih prijestolja. On i

njegova supruga doimali su se izrezanima od istog materijala. Oboje

visoki Egipćani, budnih oĉiju.

»Faraon ţeli zapoĉeti gradnju hrama Atonu«, rekao je Maja kao

upozorenje, a moj otac uzdahne. »Toliko vam je rekao?«

Arhitekt nervozno baci pogled preko ramena. Nefertiti i Amen-

hotep promatrali su prizor apatiĉno, zainteresiraniji za svoje razgovore

o hramovima i porezima. Maja spusti glas. »Da, toliko mi je

rekao. A za dva dana vojska poĉinje skupljati porez na Amonove

hramove.«

»Svećenici neće biti oduševljeni kad budu morali predati ono što

je stoljećima bilo njihovo.«

»Onda će ih faraon poubijati«, odvrati Maja.

»Zapovjedio je tako?«

Najveći egipatski arhitekt sveĉano kimne.

Otac odgurne stolac i ustane. »Treba upozoriti Starijeg.« Klizne iz

dvorane, majka tik za njim. Po prvi puta kraljevski je par na podiju

opazio nešto osim sebe samih. Nefertiti me prstom pozove k prijesto-

ljima. »Kamo je nestao otac?« upita.

»Ĉuo je da uskoro namjeravate zapoĉeti s gradnjom«, rekla sam

oprezno. »Otišao je obaviti predradnje i pripremiti put.«

Amenhotep se zavali natrag u prijestolje. »Dobro sam izabrao

tvog oca«, rekao je Nefertiti. »Svakih sedam dana«, zakljuĉi on, »odrţat

ćemo dvor u sobi za audijencije. Ostalo vrijeme pustit ćemo da se Aje

brine oko inozemnih poslanika i molitelja.«

Moja me sestra pogleda s odobravanjem.

DESETO POGLAVLJE

MEMFIS

dvadeset petoga pahona

Prvoga našeg jutra u Memfisu, otac i Nefertiti ušuljaju mi se u sobu i

zatvore vrata. Ipu, koja je noćila s druge strane hodnika kao i oboje

mojih slugu i straţar, nesmetano je i dalje buĉno spavalo.

Ispedjam se ispod pokrivaĉa. »Što se događa?«

»Odsad ćemo se sastajati ovdje«, rekao je otac. Nefertiti mi sjedne na krevet i otjera mi san s oĉiju.

»Zašto baš tu?«

»Zato što je Panehesi u istom dvorištu kao i otac, a steknem li ja naviku posjećivanja, on će steći naviku pošiljanja špijuna.«

Osvrnem se po sobi. »Gdje je majka?«

Otac sjedne. »U kupaonici.«

Naši će se sastanci oĉito odrţavati bez nje. Sto je dobro jer bi

noćima sjedila budna i brinula se.

»Sutra Amenhotep poĉinje sa sakupljanjem hramskog poreza«,

rekao je otac, »a mi trebamo plan u sluĉaju da to propadne.«

Nagnem se naprijed. »Ako propadne što?«

»Ako se Horemheb okrene protiv faraona, a svećenici pobune«,

odreţe moja sestra.

Osjetim strah kako mi se diţe u grlu. »Ali zašto bi se to dogodilo?«

Nefertiti me ignorirala. »Ako sutra pođe po zlu«, zakljuĉi otac, »cijela će se obitelj sastati u

pristaništu iza Amonova hrama. Uzmite koĉije na sjevernoj strani

palaĉe gdje na ulazu nema straţara i vozite do luke. Ako se vojska po-

buni, u palaĉu će provaliti s juga. Kraj stubišta do rijeke ĉekat će lađa spremna za polazak. Ubiju li faraona, vraćamo se u Tebu.«

Nefertitin pogled poleti vratima. Provjerila je sluša li nas tko. »A

ako ga ne ubiju?« glas joj se stišao. »Onda brodom odlazimo svi.«

»A što ako on ne bude htio ići?«

»Onda ćeš otploviti bez njega, morat ćeš«, oĉev glas bio je strog.

»Jer će biti obiljeţen i neće doţivjeti noć.«

Zadrhtim. Ĉak je i Nefertiti izgledala uznemireno. »Ako pođe po

zlu«, ponovila je. »Ni po ĉemu nismo sigurni da će se to dogoditi.«

»Svejedno, bit ćemo spremni. Samo neka Amenhotep donosi

svoje brzoplete odluke. Našu obitelj neće povući sa sobom.« Otac usta-

ne. Nefertiti se nije pomaknula. »Obje ste razumjele što treba uĉiniti?«

Pogleda nas, kimnemo. »Bit ću u per međat.« Otvorio je vrata i nestao u

pravcu knjiţnice.

Nefertiti me gledala u rumenilu izlazećeg sunca. »Sutra je kljuĉni

dan Amenhotepove vladavine«, rekla je. »Obećao je Horemhebu sve

moguće. Rat s Hetitima. Nova borna kola, veće štitove.«

»Hoće li mu i dati sve to?«

Nefertiti slegne ramenima. »Kad mu ovaj pokupi porez, bit će

svejedno.«

»Horemheba ne bih rado pretvorila u neprijatelja.«

»Da.« Nefertiti je polako kimala glavom. »A ja nisam dovoljno

glupa da mislim da smo nepobjedivi. Ali Tutmozis nikad nije smogao

hrabrosti suprotstaviti se svećenstvu. Da sam se udala za Tutmozisa, još

uvijek bismo bili u Tebi i ĉekali da Stariji umre. Amenhotep ima viziju novog Egipta. Većeg Egipta.«

»A zašto nije dovoljno dobar sadašnji Egipat?«

»Pogledaj oko sebe! Da nam kraljevstvo napadnu Hetiti, tko bi imao novac da pošalje vojsku u rat?«

»Svećenici. Ali faraon ima svu moć«, protivila sam se. »Tko će mu

reći koje ratove treba voditi? Što ako povede uzaludan rat? Neće biti

svećenstva da ga zaustavi.«

»Koji je rat ikad bio uzaludan?« upita moja sestra. »Sve smo ih

vodili u slavu Egipta.«

U podne sreli smo se u sobi za audijencije. Kija je već bila tamo. Njezin

zaobljen trbuh isticao se pod haljom. Sluškinja joj je pomagala da sjed-

ne preko puta mene, na prvu stubu ispod prijestolja, i jasno sam vidjela

da će se dijete roditi za manje od pet mjeseci. Imala je novu periku.

Ruke i teške dojke namazala je kanom. Opazila sam da Amenhotep zuri

u nju. Suzila sam vjeđe misleći da bi trebao gledati samo moju sestru.

Panehesi i moj otac sjedili su na drugoj stubi postolja, dok su niţi

duţnosnici zauzeli mjesta u malom krugu u sobi za audijencije. Maja,

arhitekt, bio je u središtu dvora. Nikad nisam progovorila, ali ĉula sam

da je pametan. Nema toga što on ne bi mogao napraviti, rekao je otac

jednom prilikom. Kad je Stariji htio jezero usred pustinje, dobio ga je.

Kad je ţelio svoj lik u kipovima većim nego što su ikad bili isklesani,

Maja se snašao. Sad će sagraditi hram Atonu, bogu zaštitniku Egipta, za

kojeg nitko nije ĉuo, a kojeg je shvaćao jedino Amenhotep.

»Jesi li spreman?« zapovjednim je tonom upitao Amenhotep sa

svog prijestolja. Maja odgurne papirus i odloţi pisaljku od trske. »Jesam, Visosti.« »Sve zapisi«, rekao je Amenhotep. Arhitekt je kimnuo. »Hoću da uz ulazni put u hram sa svake strane bude niz

ovnoglavih sfingi.«

Arhitekt kimne i zapiše. »Hoću nenatkriveno dvorište okruţeno stupovima u obliku loto-

sa«, rekao je. »I ribnjake prepune riba«, doda Nefertiti. Moj se otac namršti, ali

Nefertiti ga je ignorirala. »I jedan vrt. S jezerom. Poput onoga koji si

napravio za kraljicu Tiju.«

»Samo neka bude veće«, navaljivao je Amenhotep dok je arhitekt oklijevao.

»Ako ovaj hram bude blizu sadašnjeg Amonova hrama«, Maja

napravi stanku, »neće biti prostora za jezero.«

»Onda ćemo srušiti Amonov hram i napraviti mjesta!« zakljuĉi

Amenhotep.

Dvor uroni u mahnito šaputanje. Pogledam u majku ĉije je lice

bilo boje pepela, a ona krišom baci pogled na Nefertiti koja je izbje-

gavala njezine oĉi. Kako moţe srušiti Amonov hram? Gdje će boraviti

bog? Gdje će se ljudi moliti?

Maja proĉisti grlo. »Rušenje hrama moţe potrajati godinama«,

upozorio je.

»Onda će jezero doći na kraju posla. Ali imat ćemo visoka glavna

vrata s kamenim pilonima i teške stupove. I oslikane zidove na svakom

ulazu.«

»Koji će prikazivati naš ţivot u Memfisu«, maštala je Nefertiti.

»Lepezare i tjelohranitelje, vezire i pisare, nositelje sandala i suncobra-

na, sluge koji idu hodnicima i nas.«

»Na svakom će stupu prikazivati faraona i egipatsku kraljicu.«

Amenhotep posegne za Nefertitinom rukom zaboravljajući da je nje-

gova trudna supruga kraj njega. Oboje su bili zaneseni vizijom koju su

samo oni mogli vidjeti.

Maja odloţi pisaljku od trske i podigne pogled prema podiju. »To

je sve, Visosti?«

»Za sada.« Amenhotep lupne o pod vladarskom palicom. »Do-

vedite generala.«

Vratnice se širom rastvore, a u sobi za audijencije pokaţe se gene-

ral Horemheb. Dok je arhitekt odlazio a general dolazio, opazim da su

se leđa egipatskih vezira zgrbila. Zbog čega osjećaju strah pred njim, zanimalo me.

»Sve je pripremljeno?« upita Amenhotep.

»Vojnici su spremni«, odgovori Horemheb. »Ĉekaju vaše

zapovijedi.« I nešto zauzvrat, jasno sam vidjela taj dodatak na

Horemhebovu licu. Vojnici su oĉekivali rat s Hetitima kako bi ih

oduĉili od neprestanog posezanja za tuđim teritorijima. »Onda im prenesi moje zapovijedi i pokret.«

Horemheb krene prema vratima, a Amenhotep se uspravi na svo-

jem prijestolju i zaustavi ga prije nego je došao do vrata. »Ti me nećeš

prevariti, generale.«

Ĉitav dvor ispruţi vratove, Horemheb se okrene.

»Ja nisam varalica, Visosti. Ja sam ĉovjek od rijeĉi. Kao što znam

da ćeš i ti biti.«

Kad su se teške metalne vratnice zatvorile, veziri se preneraze.

Amenhotep je bjesnio na svom prijestolju. »Sastanak je završen!«

Duţnosnici ostanu u sobi za audijencije, oklijevali su. »Van!« zaurla, a

ljudi skoĉe na noge. »Aje i Panehesi, ĉekajte.«

Ustala sam da i ja izađem, ali Nefertiti me zaustavi podigavši ruku u zrak. Soba za audijencije se rašĉistila. Ponovno sjednem na svoj

stolac. Kija je također ostala gdje je i bila. Ispod nas koraĉao je

Amenhotep.

»Ovom generalu ne moţe se vjerovati«, zakljuĉio je. »Nije mi odan.«

»Još ga nisi ni iskušao«, brzo će moj otac. »Odan je samo svojim ljudima iz vojske!«

Panehesi kimne. »Slaţem se, Visosti«, i uz tu podršku Amenhotep

donese odluku.

»Neću ga poslati u rat na sjever da se tuĉe s Hetitima pa da se vrati s bojnim kolima prepunim oruţja i zlata koje moţe upotrijebiti za dizanje pobune!«

»Mudro rješenje«, priklopi Panehesi.

»Panehesi, tebe ću poslati da nadgledaš hramove«, rekao je

Amenhotep. »Ići ćeš s Horemhebom i pazi da ništa ne ukradu. Sve što

vojska skupi, vraća se k meni. Za slavu Atonovu.« Okrene se mom ocu.

»Aje, ti se pozabavi inozemnim poslanicima. Sto god priđe Horusovom

prijestolju, ti riješi. Tebi vjerujem više nego bilo kome drugom.«

Njegove su crne oĉi bile prikovane za mog oca koji se s poštovanjem

naklonio. »Jasno, Visosti.«

Dok smo jeli naše druge veĉeri u Memfisu, u Velikoj dvorani kao da je

ukinut zvuk. Faraon je bio loše raspoloţen, sumnjao je u svakoga.

Nitko se nije usudio spomenuti ime generala Horemheba. Veziri su tiho

šaptali međusobno.

»Jesi li već vidjela vrtove?« pitala je moja majka. Nagnuta prema

podu, komadićem patke hranila je jednu od maĉaka iz palaĉe izazivajući

zavist među slugama. Za našim je stolom jedino ona bila vedra. Dok se

Amenhotep kleo da će okrenuti leđa generalu ĉim Horemheb opljaĉka

Amonove hramove, ona je razgledavala trţnice. Odmahnem glavom. »Ne. Raspakiravala sam se.« Uzdahnula sam. »Onda ćemo ići poslije veĉere«, rekla je veselo.

Kad se Velika dvorana ispraznila, prošli smo kroz guţvu u dvori-

štima i ušetale u mir te veĉeri. S najvišeg stubišta u palaĉi koje je vodi

lo u vrtove, vidjela sam memfiske dine po kojima je puhao vjetar. Pri

sve slabijem svjetlu, pijesak je klizio, a vrućina se uzdizala u treperećoj

izmaglici. Sunce je zalazilo, ali još je uvijek bilo toplo, a noćno je nebo

bilo ĉisto. Ispruţim ruku i otrgnem list s drveta. »Mirha.« Iskidala sam

list i utrljala sok u prste pa sam ih podigla da majka omiriše. Ispruţila je

vrat unatrag.

»Grozno.«

»Nije ako imaš bolove.«

Svjedo se sve više gubilo. Pogledala me. »Moţda smo nas dvije

trebale ostati u Akhmimu«, rekla je iznenada. »Nedostaju ti tvoji vrtovi.

Uvijek si imala toliko smisla za biljke.«

Bacim pogled na nju, zanimalo me zašto baš sada govori takvo

nešto. »Ranofer je bio dobar uĉitelj«, odgovorila sam. »Ranofer se oţenio«, rekla je majka. Naglo podignem pogled. »S kim ?«

»S nekom tamošnjom djevojkom. Sigurna sam da nije lijepa kao

Nefertiti, ali bit će mu vjerna i voljet će ga.«

»Misliš li da ga je Nefertiti voljela?« upitam.

Promatrale smo kako nebo tamni do ljubiĉastog. Majka uzdahne.

»Postoje razliĉite vrste ljubavi, Mutnođmet. Ljubav kojom voliš svoje

roditelje, ljubav kojom voliš svoju djecu, ljubav koja je zapravo ţudnja.«

»Misliš da je Nefertiti bila obuzeta ţudnjom?«

Majka se nasmije. »Ne. Za ţudnju ima previše samokontrole.

Muškarci ţude za njom. No mislim da je na svoj naĉin voljela Ranofera.

Bio je blizu, privlaĉan i zaljubljen.«

»Kao Amenhotep.«

Nasmiješi se kutom usana. »Da. Ali Ranofer je cijelo vrijeme znao

da je Nefertiti namijenjena faraonu. Ona je kći princeze.«

»A on je sad oţenjen.«

»Da. Imam dojam da mu je srce zakrpano.«

Obje se osmjehnemo. Bilo mi je drago zbog Ranofera. Oţenio je

neku tamošnju djevojku. Dobru suprugu, vjerojatno, koja će zalijevati

njegovo bilje i donositi mu veĉeru kad se vrati iz kućnih posjeta

pacijentima u selu. Zanimalo me hoće li se moj budući muţ razumjeti u

bilje i hoće li mu se sviđati rad u vrtu. Pod zvijezdama odšetale smo

natrag u palaĉu. Kad je majka ušla u moju sobu, preplašila je Ipu koja

izvede hitar naklon dok je palila svjetiljke. »Ljupko«, majka prijeđe

prstima po slikama Izide i Ozirisa. Na zidu je visio lik moje boţice

zaštitnice. »Mut«, rekla je zagledana u maĉju glavu pri svjetlu plamiĉaka.

Pogledala je u moje zelene oĉi pa opet u boţicu. »Zanima me određuju

li nam sudbinu naša imena ili nas sudbina dovede do izbora određenih

imena.«

I mene je to zanimalo. Je li majka znala da ću imati maĉje oĉi prije

nego se odluĉila da me nazove Mutnođmet? I je li prva ţena moga oca

znala koliko će lijepom Nefertiti postati kad ju je nazvala Ljepoticom?

Majka pusti da joj ruka padne uz bok. »Sutra ćemo imati posla«,

rekla je znaĉajno. »Odluĉit će se o sudbini Memfisa.«

A to ovisi o čovjeku kojeg faraon namjerava izdati. Da mi je znati je li joj otac ispriĉao novosti. Ništa nisam izgovorila, a majka se njeţno osmjehne.

»Moraš se naspavati.«

Kao da sam dijete, poslušala sam je i popela se u krevet. Onda me poljubila u ĉelo, onako kako je to ĉinila u Akhmimu.

Ujutro me probudilo sunce. Uvuklo mi se u sobu kroz spuštene zastore

od rogoţine. Svijet oko mene bio je ĉudno nijem. Ustala sam i pogle-

dala kroz vrata, Ipu je bila otišla. Pogledala sam u dvorište, nikoga od

slugu nije bilo. Brzo se odjenem sluteći da je sigurno nešto pošlo po

zlu. Zar nas je Horemheb izdao? Jesu li lađe otplovile? Pohrlim niz

hodnik. Nisu valjda otišli bez mene? Kako sam mogla tako dugo spa-

vati? Ubrzam korak, a kad ugledam slugu u hodniku, upitam: »Zašto

nikog nema?«

Sluga produţi kraj mene, zatrpan naramkom svitaka. »Svi su u Velikoj dvorani, gospodarice.«

»Zašto u Velikoj dvorani?« »Zato što u sobu za audijencije ne bi stali svi!«

Na vratima Velike dvorane dva su se straţara razmaknula kako bi

me pustila da prođem. Kad sam ušla, uzdahnula sam. Prozori su bili

širom otvoreni da propuste jutarnje svjedo, no blistave ploĉice ili po-

zlaćeni stolovi nisu bili ono što je privuklo moj pogled. Opazila sam

kovĉeg, otvoren, pun blaga. Srebrna ţezla i ţeţeno zlato egipatski fara-

oni zasigurno stoljećima nisu vidjeli. I još, svuda po sobi nabacani bez

reda, u hrpama, bili su drevni kipovi Ptaha i Ozirisa, pozlaćeni stolci,

lakirani ĉamci, škrinjice pune mjedi i zlata. Nefertiti i Amenhotep stajali

su na podiju dok su vojnici u sobu donosili još dragocjenosti. I moji su

roditelji bili u blizini i promatrali prizor.

»To je zlato sigurno iz cijelog Egipta!« viknem, a general Horem-

heb koji je prolazio kraj mene, baci oštar pogled u mom smjeru. Otac

se izdvoji iz grupe duţnosnika i uzme me za ruku. »Dobro je prošlo.«

»Jesi li me zbog toga probudio?« pitala sam uvrijeđena jer nitko se

nije sjetio ukljuĉiti me u tako vaţan događaj.

»Majka je rekla da te nipošto ne budim, osim ako što pođe po

zlu.« Potapša mi leđa oĉinskom gestom. »Samo nam je bilo stalo da ti

bude dobro, maĉko mala. Nemoj se ljutiti.« Oboje pogledamo preko

Velike dvorane, a on doda upozoravajući: »Dođe li do sukoba, potući

će se prije nego padne noć. Još nisu otišli k vrhovnom svećeniku

Amonovu.«

»On ne zna da dolaze?«

»Bio je upozoren.«

Spustim glas. »Sto ti se ĉini, hoće li biti nasilja?«

»Ako vrhovni svećenik bude dovoljno glup da ne uvidi da se

vremena mijenjaju.«

Pogledam ga zaprepaštena. »Ti se, dakle, slaţeš s ovim?«

Otac nakratko zatvori oĉi. »Pustinju ne moţeš promijeniti. Moţeš

jedino što kraćim putem proći kroz nju. Zelja za oazom je ne stvara,

Mutnođmet.«

Odjednom se soba utišala. Opazila sam da Horemhebovih ljudi

više nema. Nefertiti siđe s podija i stane kraj oca i mene. »Vojnici su

otišli u Amonov hram«, rekla je uzbuđeno. Razgledavali smo blago koje

se sjajilo na suncu. Bilo ga je toliko da sam se pitala je li vojska samo

hramovima naplatila porez ili uzela sve što im je našla u riznicama.

»Ovo ne moţe biti samo porez«, rekla sam naglas. »Gledajte sve te

stvari. Toga ima previše.«

»Oh, pa tisuće je hramova u Memfisu«, rekla je Nefertiti radosno. Otac joj uputi strog pogled pa doda braneći se: »Ljudi su dobili nalog

da uzmu ĉetvrtinu zlata iz riznica.«

»I, slijedili su taj nalog?« upita on.

»Pa naravno«, odgovori Amenhotep. Nitko od nas nije ĉuo da se

pribliţio. Stao je između sestre i mene i rukom obgrlio njezin vitak

struk. »Panehesi je tamo, nadzire ih.« Zagledao se duboko u Nefertitine

tamne oĉi. Ona nasloni glavu na njegovo rame. »Otkako si ušla u moj

ţivot, svi mi se planovi uspješno ostvaruju. Zašto?«

Nefertiti izazovno slegne ramenima kao da je znala odgovor, ali

nije htjela reći.

Vrhovni se svećenik Amonov još nije rastao sa svojim blagom, pomislim

sluteći zlo.

Ĉekali smo u Velikoj dvorani. Ĉetiri sata nije bilo vijesti iz Velikog

Amonova hrama. Dvor je postajao sve nestrpljiviji. Amenhotep je mje-

rio pod koracima dok je Nefertiti igrala senet s majkom. Kad su se

napokon vrata naglo otvorila i nahrupio Horemheb, Velika je dvorana

zadrţala dah. General dugim koracima priđe podiju, odjeven u koţu i

naoruţan, ali praznih ruku.

»Gdje je?« poviĉe Amenhotep. »Gdje je Amonovo zlato?«

»Vrhovni svećenik nije htio pristati na porez razrezan na hramo-

ve«, rekao je obiĉnim tonom.

Srdţba se podigne u Amenhotepovu glasu. »Zašto si onda još

ovdje? Znaš kakav je dogovor. Ne poklekne li pred faraonom, neka

plati cijenu!« Prostoriju preplavi ţamor. Amenhotepovi veziri poĉeli su

gorljivo brbljati međusobno. »Tišina!« vikne. Velika dvorana naglo

zamukne.

»Vrhovni svećenik mora posluţiti kao primjer«, savjetovao ga je

Panehesi.

Moj otac ustane. »Njegova smrt moţe dovesti do pobune. Narod

u njemu vidi boţja usta. Pametnije će biti da ga samo uhitimo.«

Amenhotep pogleda Nefertiti pa dvoru postane jasno koliko je

utjecaja stekla. Ona siđe s podija.

»Moraš uĉiniti ono što misliš da je ispravno. Moţda je uhićenje

mudriji potez«, dopustila je, »ali, ako se ne pomiri...« podignula je dlan.

Svi su bili zadovoljni njezinom izjavom i jednodušno osudili vrhovnog

svećenika.

Amenhotep stane nasuprot Horemheba. »Uhiti ga! Ako ne pri-

hvati porez, oduzmi mu ţivot.«

Horemheb se ne pomakne. »Moji ljudi nisu ubojice, Visosti.«

»On je veleizdajnik!« Amenhotep je kljuĉao. »Ljaga na moćnoj

slavi Atona!«

»Onda ću ga uhititi i dovesti ovamo. U miru.«

Jasno sam vidjela Amenhotepovu ţelju da ga osine biĉem, ali

Horemheb mu je bio potreban. Posao nije dovršen. Nefertiti zakoraĉi

naprijed i pribliţi usne Horemhebovu uhu. Mogla sam prepoznati što je

govorila. »Amonovoj vlasti došao je kraj«, šaptala je prijeteći »Sad Aton

štiti Egipat.« Oĉi im se sretnu, a u tom se pogledu skrivalo tucet

poruka. Horemheb se nakloni pa okrene da izađe. Amenhotep pogleda Panehesija. »Slijedi ga«, zapovijedi.

Te smo noći u mojoj sobi odrţali sastanak. »Dopustila si mu da ubije vrhovnog svećenika Amonova!« bjesnio

je moj otac. Hodao je po spavaćoj sobi, plašt mu se ţestoko kovitlao oko peta.

Nefertiti je sjedila na rubu moga kreveta. Bila je vidljivo potresena.

»Odbio je platiti porez«, rekla je. »Da se pomirio s...«

»Panehesi mu nije dao vremena da se pomiri! To je protiv Maat«,

upozori otac, a Nefertiti malo problijedi.

»Boţica razumije...«

»Razumije li?« upitao je on. »Jesi li spremna za to pogibelji izloţiti

svoj ka?«

Oboje pogledamo Nefertiti.

»Ništa se sada ne moţe uĉiniti«, odgovorila je. »On je mrtav, a... A

Amenhotep me oĉekuje u svojim odajama.« Glas joj se urušio. »Veĉeras

će se odrţati sveĉanost.« Krišom pogleda oca. »On te oĉekuje«, rekla je

ţurno. »A i Panehesi će biti tamo.«

Otac nije odgovorio. Horemheb nije izdao kralja, ali se dogodilo

nešto daleko gore, daleko trajnije i s dugoroĉnim posljedicama. Ovo će

Amenhotepovo djelo odjekivati ne samo po zemlji, odjekivat će 1 među

bogovima. Otac izjuri iz sobe. Nefertiti me oštro pogleda. Zatim i ona

nestane za ocem. Ostala sam sama u sobi.

Kad je Merit došla s uputama da na gozbi nosim svoj najbolji na-

kit, ljutito zatresem glavom. »Ali kraljica je to zatraţila«, odgovorila je.

»Onda reci kraljici da će jednostavno morati biti jedina Ajeva kćer

koja veĉeras izgleda zanosno. Ako se ne varam, dvor bi trebao biti u

koroti, a ne slaviti.«

Merit je izgledala zbunjeno. »Vrhovni je svećenik Amonov smaknut!«

Shvaćajući povuĉe glavu unatrag. »Oh. Da. Dušu neka mu zagr

li Oziris«, mrmljala je. »Vratit ću se kraljici s tvojim odgovorom,

gospodarice. Ali kaniš doći?« traţila je potvrdu.

»Naravno«, prasnem. »I to samo zato što nemam izbora.«

Ĉudno me gledala. Bilo mi je svejedno. Bilo mi je svejedno tko

zna da ne mislim da moramo proslavljati smrt boţice Maat. Ali, na

kraju krajeva, znala sam da će ĉak i moj otac biti prisutan na faraonovoj

gozbi. Nitko nije iznad faraona.

Zatvorenih sam oĉiju stajala usred sobe. »Ipu«, pozovem. Nije se

odazvala. »Ipu?«

Pojavila se moja tjelesna sluškinja. »Gospodarice?«

»Idem na veĉerašnju gozbu.«

Na licu sam joj mogla vidjeti zaprepaštenje, premda je, za pro-

mjenu, ostala bez rijeĉi. Vrhovni svećenik Amonov, najsvetiji od svetih,

nekoliko je sati bio mrtav, a trebala se odrţati sveĉanost. Sjedila sam šutke dok mi je uređivala kosu i nokte. Ĉak sam dopustila da mi stopala

i ruke namaţe kanom. Kad su se vrata sobe otvorila, znala sam tko

dolazi i prije nego li je ušla.

Perika joj je bila kraća od one koju je obiĉno nosila. Kosa joj se

svijala iza ušiju otkrivajući dvostruko probušene resice, padajući zatim

ravno prema obrazima. Izgledala je lijepo i uţasno. Sjela je kraj mene, a ja sam se pravila da je ne vidim.

»Nisi valjda zlovoljna? Ili jesi? Uĉinili smo ono što je trebalo

uĉiniti«, izjavila je.

»Ubojstvo?« viknem. »Bogovi će nam kazniti cijelu obitelj«,

upozorila sam. »Dali smo primjer.«

»Kakav primjer? Primjer čega? Da se faraona treba bojati?«

»Naravno da ga se treba bojati!« Nefertiti izravna ramena. »Faraon

vlada najmoćnijim kraljevstvom na svijetu, a za vlast postoje samo dva

imena. Strah ili pobuna.« Ispruţila je ruku. »Sutra poĉinje gradnja našeg

hrama. Ovo je noć slavlja, što god ti mislila o tome.« Nasmiješila se

pokazujući bradom da trebam ustati i poći s njom. »Jesi li znala da je

Stariji poslao svog generala ovamo da ispita što se zbiva?«

Poĉela sam brţe disati. »Generala Nakhtmina?«

»Da.« Zurile smo hodnicima palaĉe.

»A što zapravo Stariji oĉekuje da general uĉini?«

»Uĉiniti ne moţe ništa«, rekla je ona veselo. »Ĉula si, naravno, da

se Stariji ponovno oţenio. Princezica iz Nubije. Dvanaestgodišnjakinja.«

Zadrhtim. »Ali, što se to mene tiĉe? Novo se sunce podiglo i sprţit će svaku

drugu zvijezdu na nebu. Ukljuĉujući Starijeg.«

Zaprepastila me njezina agresivnost. »A naša teta?«

»Tija je snaţna ţena. Moţe se pobrinuti sama za sebe.«

Bodro smo koraĉale hodnicima oslikanih zidova prema sobi za

odmor koju je dijelila s kraljem. Amenhotep izađe iz unutarnje odaje.

Pogled na njega oduzme mi dah. Suknja mu je bila dugaĉka i pristajala

mu je. Njegov zlatni pektoral još nikad prije nisam vidjela. Moţda je

nedavno leţao u Amonovoj riznici. Ljubili su se. Okrenem glavu.

»Rekla sam da ćeš uspjeti«, njeţno će Nefertiti. »A ovo je tek

poĉetak.«

Velika nam je dvorana otvorila svoja vrata. Javile su se trube.

Ceremonija se zaustavi kako bi ljudi mogli gledati faraonov ulazak.

Slijedila sam svoju sestru, a iza nas troje išle su Ipu i Merit. U kosi su

imale perlice od lapis lazulija i zlata. Promatrala sam lica, ali u gomili

nisam opazila generala. Moji roditelji sjedili su za svojim stolom, nešto

niţe od dvostrukog prijestolja. Arhitekt je bio tamo s Kijom i

Panehesijem. Razoĉaralo me kad sam vidjela da je i Horemheb s njima.

Zauzmem mjesto za stolom, a Amenhotep povede moju sestru k

prijestoljima. Ljudi su ih gledali dok su se zajedno uspinjali na podij,

Nalikovali su bogovima koji su netom stigli na zemlju. Vjerojatno još

nije bilo tako neobiĉnog para u Egiptu, s njihovim perlicama od zlata i

fajanse i kraljevskim palicama ukrašenim draguljima. Dvorjani su vrtjeli

glavama. Zaĉuo se ţamor strahopoštovanja. Onda stanka završi i svi

vedro ĉavrljajući prionu jelu. Kao da se nije dogodilo ubojstvo.

Pogledam u svoj prazan tanjur i pruţim ga Ipu da mi sloţi obrok. Za

stolom smo šutjeli samo Horemheb i ja.

»Nisi od razgovora veĉeras, generale.« Kija je sjedila kraj njega.

Ljupke su joj grudi bile izloţene, a trbuh između njih izgledao je kao

privlaĉan breţuljak. »Ne uţivaš u gozbi?«

Horemheb joj uputi sumnjiĉav pogled. »Ja sam ovdje zato što mi

je tako zapovjeđeno. Da nije, pripremao bih se za bitku s Hetitima koji

upadaju na naš teritorij i pljaĉkaju nam sela.«

Kija se nasmije. »S Hetitima? Radije bi se borio s Hetitima, nego

jeo s faraonom?«

General ju je samo gledao, nije izustio rijeĉ.

»A Hetiti uistinu divljaju po egipatskom teritoriju?« upitam ga.

»Kad god im to dopustimo«, odgovori Horemheb.

»Misliš da će biti rata?« upitam ga tiho.

»Ako faraon doţivi da odrţi svoju rijeĉ. A u što vjeruje sestra

kraljeve glavne supruge?«

Kija proizvede grlen i preziran zvuk. »Što djevojčice znaju o ratu?«

Horemheb se oštro zagleda u Kiju. »Oĉito više nego ţene farao-

na.« Odgurne stolac, ustane i ode. Zatim ustanem i ja. Nisam priĉekala

da mi Ipu donese veĉeru, već najavim da hitno moram po nešto u

vrtove.

Vani se pun mjesec podigao nad Horusovim perivojem. Svjetla iz

palaĉe osvjetljavala su noć, udaljeni vodoskok muzikalno je ţuborio.

Iznutra su dopirali smijeh i veseli zvuci gozbe. »I mislio sam da ćeš biti ovdje.«

Sledim se. U sjeni se pojavi ĉovjek. Pomislim na bijeg. Bilo je

glupo izaći u vrtove bez pratnje. No kad je zakoraĉio u svjedo, vidjela

sam da je to general. Sjetim se našega posljednjeg razgovora i hladno

osmjehnem. »Dobra veĉer, generale Nakhtmine.«

»Nisi ĉak ni iznenađena što me vidiš?« upitao je.

Nosio je dugu suknju i kratak plašt od nekog teškog tkanja. Na

blijedoj mjeseĉini, zagledam se u njega. »Ne. Trebala bih biti?«

»Tek sam stigao u Memfis. Ni faraon još ne zna da sam tu.«

»Ali, Nefertiti je rekla...«

Slegnuo je ramenima. »Bili su upozoreni na moj dolazak.«

»Onda bi trebao biti unutra«, pokaţem palaĉu. »Da napokon

porazgovaraju s tobom, sigurno to ţele.«

General se nasmije. »Ti misliš da je faraonu stalo da ĉuje što

njegova majka misli o politici?«

Razmislim naĉas. »Nije.«

»Pa zašto bi onda bilo vaţno jesam li tamo i pretvaram li se da

uţivam ili sam ovdje s prelijepom miu-šer i zaista uţivam?«

Duboko pocrvenim. Moj me otac nazivao miu-šer. Tako biste zvali

malu maĉku, a ne ţenu. »Nefertiti je unutra. Još uvijek stigneš uţivati u

društvu prelijepe ţene.«

»Dakle, zato se na mene ljutiš. Zanimalo me...«

»Uopće se ne ljutim na tebe«, rekla sam braneći se.

»Dobro. Onda nećeš imati ništa protiv da malo prošetamo po

perivoju.«

Ponudi mi ruku. Oklijevajući je prihvatim. »Dovest ćeš me u vrlo

neugodnu situaciju zatekne li nas moja sestra ovdje«, upozorim ga, ali

osjećaj da je njegova ruka uz moju bio je ugodan. Nisam je povukla. »Ona neće doći ovamo.«

Pogledam ga. »Kako znaš?«

»Zato što je trenutaĉno daleko više zaokupljena podizanjem hra-

mova Atonu.«

To je bila istina. Sumnjala sam da ćemo nedostajati ikome od

uzvanika na gozbi. Uzdahnem. »Pa, kako je u Tebi?«

»Kao u Memfisu. Prepuno politike«, rekao je. »Jednoga dana

ostavit ću sve to i povući se u neko mirno selo.« Pogleda me na mje-

seĉini. »A ti? Što planira sestra kraljeve glavne supruge?«

Imala sam ĉetrnaest godina i bila sam dovoljno stara da se udam i

vodim vlastito domaćinstvo. Stisnem usnice. »Što god moj otac odluĉi.«

General nije rekao ništa. Uĉini mi se da je razoĉaran mojim od-

govorom. »Ĉuo sam da si iscjeliteljica«, napomene mijenjajući temu.

Ozbiljna lica zavrtim glavom. »U Akhmimu sam nauĉila koristiti

nekoliko trava.«

Smješkao se. Sagne se i ubere list jedne sitne zelene biljke. »Onda,

što je ovo?« upita. Nisam htjela odgovoriti, ali podignuo je list više i

ĉekao.

»Majĉina dušica. S medom lijeĉi kašalj.« Nisam mogla drugaĉije, a

Nakhtmin se smijao. Došli smo do ruba vrta. Još nekoliko koraka i bit ćemo u palaĉi.

»Ti ne pripadaš ovamo«, rekao je gledajući otvorena vrata u Veliku

dvoranu. »Tebi je mjesto među boljim ljudima.«

Ozlojeđena podignem glas. »Hoćeš reći...«

»Hoću reći nešto sasvim drugo, miu-šer. Ove igre«, pokazao je

palaĉu, »nisu za tebe.« Zaustavili smo se na rubu dvorišta. »Sutra ujutro

odlazim«, rekao je. Napravi stanku pa tiho doda: »Pobrini se da povijest

zapamti samo tvoje ime, gospodarice. Budu li tvoja djela ţivjela u

vjeĉnosti, pretvorit ćeš se upravo u ono što tvoja obitelj ţeli da

postaneš.«

»A to je?« upitam. »Robinja prijestolju.«

Sjedila sam u Nefertitinoj sobi jer me pozvala tamo i promatrala kako

se svlaĉi bacajući skupocjenu odjeću na pod. Ispruţila je ruke prema

meni da joj skinem haljinu. Pitala sam se jesam li robinja prijestolju.

Nema sumnje, Nefertitina robinja jesam. »Mutni? Mutni, slušaš li me?«

»Naravno.«

»Pa zašto onda ništa ne kaţeš? Upravo sam rekla da sutra idemo

vidjeti hram, a ti...« Uvuĉe zrak. »Razmišljaš o generalu«, optuţila me.

»Vidjela sam kad ste sinoć zajedno ušli u Veliku dvoranu!«

Okrenem se da ne opazi kako sam pocrvenjela.

»No izbaci ga iz svojih misli«, doda mrzovoljno. »On nije u

najboljim odnosima s Amenhotepom. Ne ţelim da se viđate.«

»Ti ne ţeliš?« Ustanem iznenađujuće srdita. »Ĉetrnaest mi je

godina. To ti daje pravo da mi govoriš s kim ću se viđati?«

Zurile smo jedna u drugu, a crte oko njezinih usta postanu na-

pete. »Ja sam egipatska kraljica. Nismo više u Akhmimu gdje smo bile jednostavno djevojke. Ja sam vladarica najbogatijega kraljevstva na

svijetu i ne ţelim da budeš odgovorna za moju propast!«

Skupim hrabrost i gnjevno odmahnem glavom. »Onda me pusti.«

Krenem prema vratima, a ona mi preprijeĉi put.

»Kamo ideš?«

»Natrag u svoje dvorište.«

»Ne dam!« vikne.

Nasmijem se. »I, što? Stajat ćeš ovdje cijelu noć?«

»Hoću.«

Zurile smo jedna u drugu, a onda joj na oĉi navru suze. Pruţim

ruku, ona je otkloni. Vrati se do kreveta i baci se na njega. »Ţeliš da

ostanem sasvim sama? To ţeliš?«

Prišla sam i sjela kraj nje. »Nefertiti, imaš Amenhotepa. Imaš

oca...«

»Oca! Otac me voli zato što sam ambiciozna i lukava. A tebe

poštuje. S tobom razgovara.« »Sa mnom razgovara zato što ga slušam.«

»I ja ga slušam!«

»Ne. Ti ne slušaš. Ti ĉekaš da ĉovjek izgovori ono što hoćeš i tek

onda obratiš paţnju. I ne prihvaćaš oĉeve savjete. Ne prihvaćaš niĉije

savjete.«

»Zašto bih ih trebala prihvaćati? Zašto da budem ovca?«

Sjednem šutke. »Imaš Amenhotepa«, istaknem još jedanput. »Amenhotep«, ponovi ona. »Amenhotep je ĉastohlepan sanjar. A

noćas će biti s Kijom koja ne vidi dalje od svoga kukastog nosa!«

Nasmijala sam se zato što je to bilo istina. Ona pruţi ruku i dota-

kne mi koljeno.

»Ostani sa mnom, Mutni.«

»Ostat ću, noćas.«

»I nemoj me saţalijevati!«

»Nije to saţaljenje. Ne ţelim da budeš sama«, rekla sam ozbiljno.

Trijumfalno se nasmije pa natoĉi dvije ĉaše vina. Pravila sam se da

ne vidim njezino samozadovoljno lice i sjela sam do nje kraj grijalice.

Povukla sam nam pokrivaĉ preko koljena. »Zašto Amenhotep ne voli generala?« upitam je.

Nefertiti je odmah znala na kojeg generala mislim. »Izabrao je

ostati u Tebi. To mu je bilo draţe nego otići u Memfis.« Vatra u grijalici

po njezinu je licu bacala zlatne sjene. Bila je prelijepa ĉak i bez svog

nakita i krune. Usprotivim se: »Ali nisu svi generali otišli u Memfis s nama.«

»Pa, dobro, Amenhotep mu ne vjeruje.« Kruţila je ĉašom, vino se

vrtloţilo. »I zbog toga te ne smiju vidjeti s njim. Svi koji su odani

faraonu, došli su u Memfis.«

»Ali što će se dogoditi kad Stariji umre? Neće li se vojska

ponovno spojiti u Tebi?«

Odmahnula je glavom. »Sumnjam da ćemo se vraćati u Tebu.«

Malo je nedostajalo da mi ĉaša ispadne iz ruke. »Kako to misliš?

Jednog dana Stariji će umrijeti«, vikala sam. »Moţda ne uskoro, ali

jednog dana...«

»A kad se to dogodi, Amenhotep se neće vratiti.«

»Je li on to rekao? Jesi li rekla ocu?«

»Ne, nije to rekao. Ali već ga dobro poznajem.« Gledala je u

plamenove. »On će htjeti vlastiti grad, izvan Memfisa, koji bi ostao kao

svjedok naše vladavine«, neprestano se smješkala. Nije se mogla

suzdrţati.

»Ali zar se ti ne ţeliš vratiti u Tebu?« pitala sam je. »To je središte

Egipta. Središte svega.«

Nefertitin se smiješak raširio. »Ne, Mutni. Mi smo središte svega.

Kad Stariji umre, dvor će ići tamo gdje mi odemo.«

»Ali, Teba...«

»Teba je samo jedan grad. Zamisli, ako Amenhotep uspije izgrditi

još veću prijestolnicu«, oĉi joj se rašire, »bit će najveći graditelj u

povijesti Egipta. Upisat ćemo svoja imena na svakom dovratku. Svaki

hram, svako svetište, svaka knjiţnica, ĉak i umjetnost, svjedoĉit će o

našim ţivotima. I o tvojem.« Crna kosa sjajila joj se u svjetlu vatre.

»Mogla bi imati vlastitu zgradu i vlastito ime uĉiniti besmrtnim. Bogovi

te nikad ne bi zaboravili.«

U glavi zaĉujem Nakhtminov glas kako je biti zaboravljen najveći

dar koji ti povijest moţe pokloniti. No to nije moglo biti istina. Kako bi

onda bogovi znali što si uĉinio? Sjedile smo u tišini i razmišljale. Vatra

je trnula u dubini Nefertitinih oĉiju. Na licu joj se vidjela muka.

»Tako smo razliĉite. To je sigurno zato što sam ja na svoju majku,

a ti na svoju.«

Promeškoljim se od neugode. Nije mi bilo drago što spominje

našu razliĉitu prošlost.

»Zanima me kakva je bila moja majka. Zamisli, Mutni, ništa mi od

nje nije ostalo. Ni slika, ni haljina, ĉak ni svitak. Samo pregršt prstenja.«

»Bila je mitanska princeza. U svojoj je domovini sigurno naslikana

na grobu svog oca.«

»Ĉak i da je tako, nemam njezinu sliku ovdje, u Egiptu.« Pogled

joj postane odluĉan. »Nikad neću dopustiti da mi se to dogodi Urezat

ću svoj lik u svaki kut ove zemlje. Ţelim da me se moja djeca sjećaju

sve dok bude pijeska u Egiptu, a piramide se ne smrve u prah.«

Zurila sam u svoju sestru pri svjetlu vatre i osjećala duboku tugu.

Ovo o njoj nisam znala.

Silno blago Amonovih riznica bilo je spremljeno u ĉvrsto svezane

škrinje i potom nemarno nagomilano uza zidove sobe za audijencije.

Još uvijek je bilo zlatnih sandala, leopardove koţe, kruna s draguljima

veliĉine moje šake, sve nabacano u hrpe po kutovima i razasuto po

stolovima. Kamo će sa svim tim? U ovom javnom prostoru nije mo-

guće drţati te silne stvari. Nije sigurno. To neće saĉuvati ni tri tuceta

straţara.

»Moramo se obratiti Maji«, predloţi Nefertiti, »neka projektira

riznicu.«

Amenhotep se odmah zagrije za ideju. »Kraljica je u pravu. Ţelim

sagraditi riznicu koja će odoljeti zubu vremena. Panehesi, pronađi

Maju.«

Panehesi ţurno ustane. »Naravno, Visosti. A ţeli li faraon, usrećilo

bi me da nadzirem gradnju.«

Otac baci brz pogled prema Nefertiti. Moja sestra izjavi nehajno.

»Bit će dovoljno vremena i za to, veziru.« Pogledala je

Amenhotepa. "Najprije moramo naći kipara da u svaki kut ukleše tvoj

lik. Amenhotep Graditelj, ĉuvar dobara egipatskih.«

Panehesi srdito pogleda. »Visosti...«

No Amenhotepa je zanijela vizija. »Moţe isklesati i tvoj lik. Bit

ćemo najveći egipatski vladari, s najvećom egipatskom riznicom.«

Panehesi potpuno problijedi na pomisao Nefertitina lika na

egipatskoj riznici. »Hoćemo li se pobrinuti da kipar bude pozvan?« pitao je moj

otac. »Da«, zapovijedi Amenhotep. »Uĉini tako, smjesta.«

JEDANAESTO POGLAVLJE

1350. pr. Kr.

Akhit, doba poplave

Zaĉudo, riznica je stekla prvenstvo pred Atonovim hramom. Potkraj

doba šemu, velebni dvokatni paviljon uzdignuo se pokraj palaĉe, u

svoj svojoj granitnoj krasoti. Prašina se još nije slegnula po dvorištu

kad je Maja gurnuo teške metalne vratnice i dveri su se otvorile. Stali

smo u strahopoštovanju pred onim što je arhitekt postigao u tako

kratkom vremenu. Sa svih strana u riznici, u natprirodnoj veliĉini na

nas su odozgo zurili Amenhotep i Nefertiti, veći od najvećih

tebanskih kipova Starijeg.

»Tko je stvoritelj ovoga?« izlanem, a Maja mi se isceri.

»Skulptor imena Tutmozis.«

Bilo je veliĉanstveno. Visoki prekrasni kipovi, kao da smo

mlada stabla u šumi egipatskih smokava. Grupa vezira i dvorjana iza

naših leđa šutjela je. Ĉak ni Panehesi nije imao što reći. Nefertiti se

popela do jednog od kipova. Glava joj je dopirala do stopala statue. Sliĉnost je bila kao ĉarolijom postignuta: tanak nos, omanja usta i

široke crne oĉi pod visoko zasvođenim obrvama. Pomilovala je

suknju od pješĉenjaka i usnicama oblikovala rijeĉi: »Da je bar i Kija

ovdje.«

Amenhotep ceremonijalno najavi: »A sada zapoĉinjemo s

podizanjem Atonova hrama.«

Moj otac zurio je kao da nije mogao vjerovati svojim oĉima, ali

Maja nije izgledao iznenađen. »Svakako, Visosti.«

»A vezir Panehesi nadgledat će izgradnju.«

Još jedan sastanak odrţan je u mojoj sobi. Sad kad je riznica

napravljena, ne smijemo dopustiti da Panehesi dobije nadzor nad

svim tim zlatom. Konstrukcija Atonova hrama zapoĉet će u mjesecu

totu. No kad Panehesi završi s nadgledanjem radova, zatraţit će da

opet bude rizniĉar.

»Moraš nešto poduzeti da to sprijeĉiš«, rekao je otac obiĉnim

tonom.

»Moţemo mu dati neki drugu sluţbu. Nešto ĉime ćemo ga po-

novno udaljiti iz palaĉe. Da bude veleposlanik? Mogao bi otputovati

u Mitaniju...«

Otac odmahne glavom odbacujući prijedlog. »Nikad neće

pristati.«

»Komu je vaţno hoće li on pristati?« siktala je Nefertiti.

Otac je oklijevao. »Moţemo ga postaviti za vrhovnog svećenika

Atonova«, razmišljao je naglas. Nefertiti se uţasne. »Svećenika u mojem hramu?« viknula je.

»Ti bi ga radije za rizniĉara«, uzvrati otac, »da raspolaţe svim

egipatskim blagom i mogućim prijestolonasljednikom kojem ga

moţe predati? Ne, postavit ćemo ga za vrhovnog svećenika

Atonova«, zakljuĉi. Brzo ustane. »Nefertiti, tvoj san. Ti si sanjala

Panehesija kao vrhovnog svećenika Atonova.«

Nefertiti smjesta shvati što otac radi. »Bio je odjeven u leopar-

dovo krzno. Zlatna ga je svjetlost oplakivala. To je sigurno bio

znak.«

Otac se osmjehne, a ona se nasmije. Savršen par hijena.

Toga poslijepodneva Nefertiti je ĉekala da se napuni soba za

audijencije, a onda dvoru objavi da je nešto sanjala. »Iznimno ţiv

san«, tako ga je nazvala. Panehesi je oštro gledao na podij. Moja

sestra nastavi: »San tako stvaran da sam, kad sam se probudila,

vjerovala da se to uistinu dogodilo.«

Amenhotep se zaintrigiran nagne unaprijed na svom prijestolju.

»Da pozovemo svećenika? Je li nešto u vezi sa mnom?«

Ispod podija Kija i njezine dame zbile su se u grupu i

međusobno šaptale.

Nefertiti je glumila bezazlenost. »U vezi s cijelim Egiptom«,

objasni.

»Dovedite svećenika!« vikne Amenhotep, a otac se nađe na vra-

tima prije nego je Panehesi stigao ustati. »Bilo kojeg svećenika, Veliĉanstvo, ili...?«

Amenhotepova se usna nakrivi. Dok Atonov hram ne bude po-

dignut, svećenika mora traţiti u Amonovu hramu. »Tumaĉa snova.«

Kad je otac nestao, Panehesi se smrkne. Osjećao je nešto u zraku. »Visosti«, predloţi, »ne bi li bilo mudro da najprije ĉujemo

san?«

Nefertiti se blago nasmije. »Zašto, veziru? Bojiš li se da sam sa-njala nešto što bi kralja osramotilo?« Zatrepće svojim dugim trepavi-

cama u smjera Amenhotepa, a Amenhotep se nasmiješi.

»Imam potpuno povjerenje u svoju ţenu, veziru. Ĉak i u

njezine snove.«

Ali Kija, sa svojim sve većim trbuhom, nije htjela da je Nefertiti

nadmaši. »Moţda bi Visost rado malo glazbe dok ĉekamo?« Ugodi li

Nefertiti faraonu svojim snom, ona će mu ugoditi glazbom. Mahne zglobom ukrašenim narukvicama u smjeru glazbenika koji su slijedili

dvor kamo god išao. Zasviraju. Nije bilo spomena moliteljima koji su

izvan palaĉe stajali u repu ili vezirima koji su htjeli doznati što treba

uĉiniti s Horemhebom ili Hetitima koji su upadali na egipatski teri-

torij. Nefertitin san imao je prednost. Nefertitin san i Kijina glazba.

Jedino vrijeme kad se baš ništa ne obavi, mislila sam, onda je kadfaraon odluci vladati iz sobe za audijencije.

Amenhotep je sjedio na svom prijestolju dok su harfisti svirali,

a onda se raskrile vrata sobe za audijencije. Vratio se otac. Iza njega

poploĉanim podom klizio je Amonov svećenik u dugoj halji. Otac

najavi: »Tumaĉ snova.«

Starac se nakloni. »Ja sam svećenik Menkhepere.«

Nefertiti zapoĉne. »Sanjala sam, vidovnjaĉe, nešto što ţelimo da

nam objasniš.«

»Molim, Veliĉanstvo, ispriĉaj mi, sa svim podrobnostima kojih

se moţeš sjetiti.«

Nefertiti ustane. »Sanjala sam leopardovo krzno pod suncem«,

rekla je. Uznemirena pogledam Panehesija. Sudare nam se pogledi. U

mojim je oĉima smjesta vidio da se nešto kuha.

»Sanjali ste o vrhovnom svećeniku Atonovu«, Menkhepere

objavi sveĉanim tonom, a šapat se proširi dvoranom.

»I sanjah još da je vezir podignuo taj plašt i da ga je ogrnuo, a

tada je sunce zasjalo blistavije. Tako blistavo da su zrake bile gotovo

zasljepljujuće.«

Svi na dvoru sjedili su kao oduzeti, a Menkhepere trijumfalno

usklikne: »Znak! Neporecivo, znak!«

Amenhotep ustane s prijestolja. »Stoji li ĉovjek iz tvog sna sada

ovdje?«

Svi smo slijedili Nefertitin pogled, a kad je pao na Panehesija,

svi opet pogledamo svećenika.

Menkhepere raskrili ruke. Zanimalo me koliko bi se oĉeva zlata

moglo pronaći ispod nabora njegove halje. Zatim objavi: »Znaĉenje je

jasno, Visosti. Aton je izabrao.«

»Ne!« Panehesi ustane se stolca i zatetura. »Veliĉanstvo, to je

samo san. Ništa više, samo san!«

Amenhotep siđe s podija i s ljubavlju poloţi ruke na

Panehesijeva ramena. »Aton je izabrao.«

Panehesi pogleda mene pa mog oca ĉije je lice bilo savršena maska.

»Ĉestitam, Svetosti«, odgovori otac s ironijom koju je razumio

jedino Panehesi. »Bog je izabrao.«

Kad smo izašli iz sobe za audijencije, Kija me trijumfirajući

zlurado pogleda. »Moj otac vrhovni je svećenik Atonov«, rekla je ne

vidjevši u tom ruku moje obitelji. »S prijestolonasljednikom koji se

upravo ovdje stvara, u Egiptu neće biti poloţaja na koji neće zasjesti

netko iz moje obitelji. A vrhovni svećenik Atonov ubire desetinu«,

doda. »Tvo- ja sestra upravo nam je pomogla da se popnemo na

podij, prema prijestolju.«

»Ne, ona vas je upravo gurnula dolje«, odgovorim. »Tvoj će otac

moţda ubirati porez«, rekla sam, »ali moj će otac njime raspolagati.«

Kija me blijedo gledala. »Prije ovog sastanka, vezir Aje imenovan je rizniĉarom.«

DVANAESTO POGLAVLJE

prvoga tota

Stajali smo na vrhu gologa brda i gledali Nil kako teĉe kroz Mem- fis.

Topao vjetar prolazio je našim skutima. Podizani u zrak, kratki

plaštevi pucketali su.

»Hram će biti visok dva kata i nalazit će se dva brda dalje.« Po-

kaţe Maja preko dina u koje je udaralo sunce. Njihove krijeste nizale

su se jedna za drugom u lukovima, stošci od bijelog pijeska svjetlucali

su na vrućini.

»Otkuda dolaze materijali?« upitala je Nefertiti.

»Koristit ćemo stijenje iz Istoĉnog kamenoloma.«

Amenhotep je bio nestrpljiv. »Koliko će dugo trajati gradnja?«

Vjetar se pojaĉao i odnosio arhitektove rijeĉi. Panehesi i moj

otac primaknu se bliţe. »Šest doba. Bude li se radilo svakodnevno.«

Amenhotepovo se lice smrkne. »U dvije me godine mogu ubiti!«

zakleo se. Otkako je ubio vrhovnog svećenika Amonova, poĉeo je

strahovati od ubojstva. Gdje god išao, uz njega su bili straţari iz

Nubije, plaćenici. Tamnoputi muškarci stajali su pred njegovim

vratima dok je spavao. Dok je jeo skupljali su se oko njegova

naslonjaĉa poput gavrana. I sad su bili tu. Zbijeni u grupu podno

breţuljka, s kopljima spremnim za obraĉun s bilo kojim kraljevim

neprijateljem. U hodnicima palaĉe Nefertiti mi je šaptala kako

Amenhotep sluti da ga ljudi ne vole. »Zašto?« upitala sam, a njezin je

pogled bio iskren. Zbog onoga što se dogodilo vrhovnom svećeniku

Amonovu, Amenhotepu se ĉini da su ulice pune srdţbe, a nitko od

njegovih vezira nije dovoljno hrabar da mu kaţe da je to istina. Ĉak ni

moj otac. Ali upozorio je Nefertiti. »Kako znaš?« Psovala je usred

moje sobe. Pokazao joj je crteţ koji je našao na trţnici. Biće s tijelom

zmije i glavom kralja proţdiralo je kip velikog boga Amona.

Amenhotep je hodao amo-tamo na vrhu brda, a njegov glas

odavao je da ne podnosi nikakve argumente. »Šest doba nije

prihvadjivo!« Ljutio se.

»Što hoćeš da uĉinim, Veliĉanstvo? Broj ljudi dovoljno vještih

da grade hram ograniĉen je...«

Amenhotep izbaci donju ĉeljust. »Onda ćemo uzeti vojsku.«

Nefertiti korakne naprijed. Glas joj postane uzbuđen. »Budu li

vojnici pomogli pri gradnji hrama, koliko brzo moţe biti dovršen?«

Maja se namršti. »O koliko vojnika govorimo, Visosti?«

»Tri tisuće«, odvrati odmah Amenhotep ne misleći na rat koji je

obećao Horemhebu ili na egipatske granice koje je trebalo braniti.

»Tri tisuće?« Maja se trudio prikriti iznenađenje. »To bi mo-

glo...« stane na trenutak kako bi izraĉunao. »S toliko mnogo ljudi,

trajalo bi samo godinu dana.«

Amenhotep odluĉno kimne glavom. »Onda neka svaki vojnik

koji je došao u Memfis veĉeras bude pozvan.«

»A egipatske granice?« upita strogo moj otac. »Granice treba

braniti, a palaĉa još uvijek treba straţare. Uzmite samo tisuću«, rekao

je, premda sam znala da mu je i taj prijedlog bio muĉan. Uputi mojoj

sestri pogled upozorenja, ona kimne.

»Dobro. Tisuću. Ne ţelimo da egipatske granice ostanu bez

obrane.«

Amenhotep se sloţi pa pogleda Maju. »Ali obavijestit ćeš ljude

još noćas.«

»A Horemheb?« upozori moj otac. »Njega to neće razveseliti.«

»Onda neka ne bude veseo!« dobaci Amenhotep.

Otac zavrti gjavom. »Mogao bi vojsku okrenuti protiv tebe.«

Panehesi smjesta podrţi Amenhotepovu stranu. »Plati vojnicima

više nego što bi kao ratni plijen mogli uzeti od Hetita«, predloţio je.

»Primiri ih. Novca radi poreza ima više nego dovoljno.«

»Dobro. Dobro.« Cerio se Amenhotep. »Ljudi me neće napustiti,

platim li im kako namjeravam.«

»A general?« moj otac ponovi pitanje. Amenhotep stisne vjeđe. »Koji general?«

Sljedećega su se dana ĉekajući faraona u sobi za audijencije guţvali

molitelji. Gradnja hrama od kojeg nema većeg i nije ga bilo već je za-

poĉela. Stizali su glasnici i nosili svitke s gradilišta. Dok se Kija gegala

hodnicima palaĉe i teško se premještala sa stolca na stolac, sliĉna

mladoj kravi, kako je to Nefertiti opisala, sluge su dolazile i odlazile s

podrobnostima i mjerama za arhitekta Maju. Onda se vrata sobe za

audijencije naglo otvore, a Amenhotep se ukoĉi. Straţari ga okruţe, a

Horemheb se nasmije.

»Ja sam se s Nubijcima borio još dok sam bio djeĉak«, rugao mu

se, »a ti misliš da me petnaest straţara moţe zaustaviti?« Pribliţio se

prijestolju. »Zakleo si mi se da idemo u rat. Dao sam ti Amonove

hramove!«

Amenhotep se nasmiješi. »I ja sam ti vrlo zahvalan.«

Da sam ja kralj, ne bih izazivala ovoga generala, mislila sam.

Posve blizu podija, Horemheb se uozbilji. »Koliko dugo

egipatske vojnike kaniš upotrebljavati kao fiziĉke radnike?«

»Dvije godine«, odgovori Nefertiti sa svog prijestolja.

Horemhebov pogled s Amenhotepa klizne na moju sestru.

Najeţim se, ali ona se i dalje drţala blistavo.

»Egipatske granice u potpunosti moraju biti branjene. To znaĉi

da je svaki vojnik potreban«, Horemheb je upozoravao na pogibelj.

»Hetiti...«

»Baš me briga za Hetite!« Amenhotep siđe s podija kako bi stao

nasuprot Horemhebu. Znao je da je u prostoriji punoj ljudi siguran.

Horemheb udahne. Koţa njegova pektorala nadimala mu se na

grudima. »Lagao si mi.«

»Dao sam tvojim vojnicima bolje poslove. Manje opasne.« »Da grade hram Atonu? Ti si oskvrnuo Amona!«

»Ne.« Amenhotep se prijeteći osmjehivao. »Ti si oskvrnuo

Amona.«

Horemhebu od gnjeva nabubre vene na rukama i vratu. »Bit

ćemo napadnuti«, upozori. »Hetiti će doći osvojiti Egipat, a kad tvoji

ljudi postanu bolji građevinari nego vojnici, bit će ti ţao.«

Amenhotep priđe bliţe Horemhebu, tako da sam jedino ja koja

sam sjedila na najniţoj stubi podija mogla ĉuti što su rekli jedan dru-

gom. »Ljudi te slijede kao što su slijedili mog brata. Ne znam zašto.

Ali ti ćeš slijediti Atona. Sluţit ćeš mu. Sluţit ćeš faraonu ili će ti se

oduzeti poloţaj pa ćeš se naći bez ijednog prijatelja u Egiptu.

Horemheb Obezprijateljeni, tako će te zvati. A ulovimo li koga da se

druţi s tobom, bit će ubijen.« Lice mu se stvrdnulo. »Razumiješ li?«

Horemheb nije rekao ništa.

»Razumiješ li?« Amenhotep je viknuo. Njegov glas zvonio mi je

u ušima. Horemheb stisne ĉeljusti. »Dobro te razumijem, Veliĉanstvo.« »Onda idi.«

Gledali smo kako general izlazi iz sobe, a ja sam pomislila: ovo

što je danas napravio velika je glupost.

Amenhotep baci pogled na kaotiĉan prizor u sobi za audijencije

pa zakljuĉi: »Završio sam!« Oštro je pogledao grupu vezira koji su se

stisnuli kraj podija. »Gdje je Panehesi?« upita.

»Na gradilištu novoga hrama«, rekao je moj otac skrivajući

zadovoljstvo.

»Dobro.« Amenhotep se okrene mojoj sestri i osmjehne se

popusdjivo. »Dođi. Prošećimo vrtovima. Sve ovo moţe rješavati tvoj

otac.« Mahnuo je rukom ukrašenom narukvicama s privjescima da

pokaţe dug red molitelja ispred sobe.

Nefertiti me pogleda. Nije trebalo izgovoriti da im se moram

pridruţiti.

Hodali smo dvorištem do razgranatih sikomora. Smokve su im

bile dozrele za berbu. »Jesi li znao da Mutni zna kako se zove svaka

biljka u vrtu?« upitala je Nefertiti. Amenhotep me pogleda sumnjiĉavo. »Ti si iscjeliteljica?« »Nauĉila sam neke sitnice u Akhmimu, Veliĉanstvo.«

Nefertiti se nasmije. »Više nego sitnice. Ona je prava mala lijeĉ-

nica. Sjećaš se onoga na brodu?« Amenhotep se trgne. Nisam

shvaćala zašto ga Nefertiti podsjeća na to. »Kad budem imala dijete,

ona će biti jedna od mojih iscjeliteljica«, rekla je Nefertiti, a nešto u

njezinu glasu navede i mene i faraona da se okrenemo. »Trudna si?« prošapće Amenhotep. Nefertitin se osmijeh raširi. »Prvi sin Egipta.«

Uzdahnem rukom pokrivši usta, a Amenhotep ispusti glasan urlik i privine Nefertiti na grudi. »Obitelj, ne samo jedno dijete, nikad neće biti oboţavana toliko kao naša«, zakune se. Njeţno je poloţio dlan na trbuh moje sestre, a ja sam s nevjericom pomislila kako će u sedamnaestoj godini Nefertiti postati majkom egipatskog faraona.

Nagnula se prema meni. »Onda?«

Nisam znala što bih rekla. »Bogovi su te blagoslovili«, izleti iz

mene, a istodobno sam osjećala strah, moţda i zavist. Ona će sad

imati obitelj. Supruga i djecu. Oni će joj bid vaţni. »Jesi li rekla ocu?«

upitam.

»Ne.« Još uvijek se smiješila. »Ali hoću da mi dijete blagoslove u

Atonovu hramu«, rekla je gorljivo, a ja se zaprepašteno zagledam u

nju. Što to radi ona?

Amenhotepovo lice postane ozbiljno. »Dakle, hram treba biti

završen za devet mjeseci«, rekao je. »Moraju završiti do pahona.«

U palaĉi sluškinje su već otprije šaptale među sobom. Nisu našle krv

na Nefertitinim plahtama, ni mrlje na njezinoj odjeći. Naravno, ja

nisam imala pojma. A bila sam jedno dvorište udaljena od nje. No

Ipu se nije iznenadila.

»Znala si, a nisi mi rekla?« vikala sam. Ipu mi svuĉe haljinu

preko glave i odjene drugu, za veĉerašnju proslavu. »Nisam znala da ţeliš da ti prenosim traĉeve, gospodarice.«

»Naravno da ţelim!«

Ipu se nasmije tako široko da joj se pokaţu rupice na obrazima.

»Pa, gospodarica je samo trebala pitati.«

Pripreme za proslavu u Velikoj dvorani sluţbeno su poĉele

nakon što je Nefertiti rekla Amenhotepu da nosi njegovo dijete. No

tucet stolova i treperavih uljanica, ĉini se, bilo je unaprijed

namješteno. Cijela je vojska slugu zasigurno cijelo poslijepodne

ukrašavala prostoriju, a memfiski su kuhari zacijelo istog trena kad je

vijest stigla u palaĉu poĉeli pripravljati jela. Tri stube koje su vodile

prema Horusovim prijestoljima i sam podij bili su zasuti cvijećem. Na

svakoj stubi sluge su postavile dva stolca s visokim naslonima i

debeljuškastim jastucima za najviše ĉlanove kraljevskoga dvora. Ja bih

trebala sjediti na jednom od tih stolaca. Kao i moja majka i otac te

vrhovni svećenik Panehesi. I princeza Kija, dođe li. Posljednji je

stolac namijenjen iznimnoj osobi kojoj se odaje poĉast.

Kad bi došlo vrijeme jelu, svi smo se okupljali za kraljevskim

stolom gdje bi na najvišem dijelu svjetlucava podija kraljevski par u

pravilu veĉerao sam. Ali ove noći pridruţit ćemo im se. Ove noći

slavi naša obitelj. Egipatska kraljevska obitelj.

Trubaĉi su najavili naš ulazak u sobu. Prošli smo dvoranom i

potrudili se da svi veziri vide koliko zlatnih narukvica nosim i koliko

je prstenja stavio moj otac. Kija se zahvalila ispriĉavši se zbog

trudnoće, a Panehesi je u povorci prema podiju išao s nama. Majka se

pod Horusovim prijestoljima nije mogla prestati radosno smijati.

»Tvoja sestra nosi nasljednika egipatskog prijestolja«, rekla je

glasom punim divljenja. »Jednog dana on će biti faraon.«

»Bude li djeĉak«, odgovorila sam.

Otac se trpko nasmije. »Bolje mu je da bude. Babice kaţu da

Kija nosi sina, a ova si obitelj ne moţe priuštiti nesigurnog

prijestolonasljednika.«

Velika dvorana bila je ispunjena razgovorima i nasmijanim

ljudima. Došao je svaki plemić iz Memfisa. Nefertiti siđe s podija i

pruţi ruku prema meni da s njom prošećem po sobi. Sva je zraĉila u

svom trijumfu. »Ne moţeš sama hodati?« upitala sam. »Naravno da mogu. Ali, trebam te.«

Nije me trebala doista, ali ja sakrijem svoje zadovoljstvo i

pruţim joj ruku. Glave su se okrenule kad su Ajeve kćeri krenule

prostorijom i po prvi put osjetila sam da biti lijep i moćan izaziva

vrtoglavicu. Muškarci su buljili u Nefertiti, ali oĉi su im se zadrţavale

i na meni.

»Tako lijepa djevojĉica.« Nefertiti poškaklja ispod brade debelo

dijete neke ţene. Zagledam se u sestru. Nije moguće da misli da je

ovo dijete lijepo. Ali majka se ponosno osmjehnula i naklonila znatno dublje

nego bilo koja druga ţena s dvora.

»Hvala ti, kraljice. Hvala.«

»Nefertiti«, pobunim se, a ona me uštipne za nadlakticu.

»Samo se i dalje smiješi«, pouĉila me. Onda ugledam Amenho-

tepa kako nas promatra sa svojeg prijestolja. Nefertiti i Nefertitina

sestra. Šarmantne, ljupke, poţeljne i ţuđene.

Sišao je s podija. Dojadilo mu je gledati kako naokolo razdaje

svoju milost i troši je na svakog osim na njega.

»Najljepša ţena u Egiptu«, izjavi otevši mi je. Otpratio ju je

natrag na njezino prijestolje od ebanovine, a ona je blistala.

Slušali smo samo i jedino o djetetu.

U kupaonici, u Areni, u Velikoj dvorani, Nefertiti je svakoga

podsjećala da nosi nasljednika egipatskog prijestolja. Oko sredine tota

vjerujem da je već i majku zamorilo to slušati. »Ne priĉa ni o ĉemu

drugome«, povjerila sam se sjedeći nagnuta naprijed na kamenoj klupi

u vrtu i promatrajući maĉku kako u visokoj travi lovi miševe.

»Zato je i došla ovamo«, rekla je majka. »Kako bi Egiptu dala

sina.«

»I kako bi kontrolirala princa«, naglasim. Zagledane u jezero

promatrale smo lotose u cvatu kako plešu površinom. U vodi su se

zrcalili njihovi cvjetovi sliĉni šalicama.

»Nadajmo se da je sin«, rekla je majka kratko. »Ljudi će sve

oprostiti bude li princa koji ĉeka prijestolje jer će znati da neće biti

krvave borbe za krunu. Mogli bi ĉak zaboraviti i da Hetiti marširaju

po egipatskoj zemlji u Kadešu dok kraljevska obitelj gradi hramove u

Memfisu.«

Pogledam je iznenađena, ali ona o tom više ništa nije rekla.

»Odjeni se, Mutni. Idemo u hram.«

Izronim iz pokrivaĉa. »Amonov hram?«

Nefertiti prezirno otpuhne. »Atonov hram. Završili su dvorište. Ţelim ga vidjeti.«

»Završili su ga u petnaest dana?«

»Naravno. Tamo rade tisuće ljudi. Brzo!«

Zurila sam se pronaći suknju, sandale i pojas. »A otac?«

»On će ostati u sobi za audijencije i silom provoditi egipatske

zakone.« Moja sestra ponosno doda: »Savršeni trio. Faraon, njegova

kraljica i sposoban vezir.«

»A majka?« Odjenula sam suknju.

»Ona ide.«

»A Tija?«

Sestra je oklijevala. Uĉinilo mi se da u njezinu glasu ĉujem iskreno

ţaljenje kad je priznala: »Tija se ljuti na mene.« Sram joj je zarumenio

obraze. Konaĉno, kraljica Tija joj je stavila Horusovu krunu na glavu.

Ali Nefertiti svoju odanost sada duguje Amenhotepu, a ne Tiji. Znala

sam da je to tako vidjela, ali nikad sa mnom nije raspravljala o cijeni toga

izbora ili besanim noćima koje je provodila s glavom u dlanu, zagledana

u mjesec razmišljajući kako će u vjeĉnosti odjekivati njezine odluke.

Sada je sjedila na mojem krevetu i gledala me kako se odijevam. Obiĉno

se zabavljala ismijavajući moje duge noge ili tamnu put. Ali više nije

imala vremena za djetinjaste uvrede. »Ĉak je poslala glasnike da mu

zaprijete. Ali, što moţe uĉiniti? On je okrunjen. Bit će faraon Gornjeg i

Donjeg Egipta ĉim Stariji umre.«

»Na što moţemo ĉekati godinama«, upozorim je nadajući se da

bogovi nisu ĉuli na koji se naĉin njezin glas uzdigao u nadi kad je

spomenula faraonovu smrt. Slijedila sam je hodnikom, a kad smo ušle u

dvorište iznenađeno se okrenem prema Nefertiti. »Tko su ti naoruţani

ljudi?«

Dugim koracima Amenhotep prođe kroz dveri od isklesanog pje-

šĉenjaka i odgovori mi. »Moram imati zaštitu. Tvoja sestra također.

Nemam povjerenja u vojsku svoga oca.«

»Ali ti su ljudi dio vojske«, istaknem. »Ako ne moţemo imati

povjerenja u vojsku...«

»U generale ne moţemo imati povjerenja«, brzo će Amenhotep.

»Vojnici će — ovi vojnici — uĉiniti što im se kaţe.« Zakoraĉi u svoju

pozlaćenu zapregu pruţajući ruku kako bi pomogao mojoj sestri. Onda

pucne biĉem u zraku i konji krenu.

»Nefertiti!« viknem pa se okrenem prema majci. »Zar nije opasno

voziti se tako brzo?« Ĉula sam Nefertitin smijeh preko udaraca konjskih

potkovica dok sam je gledala kako nestaje udaljavajući se.

Majka je vrtjela glavom pridrţavajući periku. »Naravno da je. Ali tko će

nju zaustaviti?«

Naoruţani straţari pomogli su nam da se uspnemo u našu koĉiju.

Do gradilišta novog Atonova hrama voţnja nije bila duga. Kad nam se

ukazao pred oĉima, bilo je to kao da smo ušli u središte nekog grada koji

trpi opsadno stanje. Blokovi pješĉenjaka leţali su svuda naokolo, a

vojnici se probijali kroz nered nedovršenog zdanja koje je izgledalo kao

ruševina. Gunđali su, vukli terete i izvikivali naloge. Panehesi, u svome

dugom uzbibanom plaštu, stajao je s rukama prekriţenim na grudima i

urlao je zapovijedi radnicima. Kao što je moja sestra najavila, dvorište je

već bilo podignuto, a stupovi s isklesanim likovima Nefertiti i

Amenhotepa bili su postavljeni na mjesta. Kraljevski je par izašao iz

koĉije. Panehesi im pritrĉi pognut u naklonu.

»Visosti.« Opazio je moju sestru i pokušao sakriti razoĉaranje.

»Veliĉanstvo. Kako ljubazno da ste osobno došli ovamo.«

»Namjeravamo nadgledati gradnju do kraja«, rekla je Nefertiti

odluĉno promatrajući gradilište. Premda je izgledalo kaotiĉno, na drugi

se pogled ĉinilo da je prostor podijeljen na ĉetiri razliĉita mjesta. Za

slikare, klesare, nosaĉe i zidare.

Amenhotep razgrne plašt i zabaci ga na ramena. Osvrtao se nao-

kolo. »Jesu li ljudi zapazili naš dolazak?«

Panehesi je oklijevao. »Visosti?«

»Jesu li ljudi zapazili naš dolazak?« viknuo je. »Nitko se ne klanja!«

Radnici najbliţi nama zaustave se. Panehesi proĉisti grlo. »Mislio

sam da Visost hram uzvišenom Atonu ţeli dovršiti što je brţe moguće?«

»Ništa nije vaţnije od faraona!« Glas mu je odjekivao preko vreve

na dvorištima. U pozadini vidjela sam generala Horemheba. Lice mu je

bilo puno zauzdane prijetnje. Tada vojnici odjednom padnu na jedno

koljeno. Ĉekići se zaustave, samo jedan ĉovjek ostao je stajati. Srdţba

ţarka poput vatre bukne Amenhotepovim licem. Pošao je naprijed, a

gomila se izmicala unatrag da mu napravi mjesta. Nefertiti udahne.

Priđem joj bliţe. »Što će uĉiniti?«

»Ne znam.«

Amenhotep posve blizu priđe Horemhebu. Stajali su na istoj visini,

ali samo jednog je voljela vojska. »Zašto ne klekneš ispred zastupnika

Atonova?«

»Ti ove ljude dovodiš u pogibelj, Visosti. Većina tvojih najboljih

bojnih snaga nalazi se ovdje. Ljudi navikli voziti bojna kola po

ratištu, ovdje klešu tvoje likove u kamenu, a trebali bi braniti naše

granice od Hetita. Nije mudro na taj naĉin koristiti uvjeţbane ljude.«

»Ja odluĉujem što je mudro! Ti si vojnik, ništa više, a ja sam faraon

egipatski.« Amenhotep se ukoĉi. »Naklonit ćeš se preda limom.«

Horemheb ostane uspravan, a Amenhotepova ruka pohita

bodeţu koji mu je visio o boku. Zakoraĉi naprijed prijeteći. »Kaţi«,

rekao je izvlaĉeći noţ iz korica, »misliš li da će tvoji ljudi ustati protiv

mene ako te sad ovdje ubijem?« Uzrujano pogleda oko sebe. »Ja

mislim da će i dalje kleĉati. Ĉak i dok pijesak bude upijao tvoju krv.«

Horemheb udahne. »Provjerite, Visosti.«

Amenhotep je oklijevao. Osvrnuo se i vidio tisuće vojnika

odjevenih u suknje, snaţnih tijela, no bez oruţja. Onda vrati bodeţ u

korice i odmakne se. »Zašto me ne poslušaš?« upita ga.

»Imali smo dogovor«, odgovori Horemheb. »Ja sam poslušao

Visost, a Visost je izdala Egipat.«

»Nisam nikoga izdao«, inatio se Amenhotep. »Ti izdaješ mene.

Ti i tvoja vojska. Misliš da ne znam da si bio dobar s Tutmozisom?

Da si njemu bio odan?«

Horemheb ne odgovori ništa.

»Pred mojim bratom bi kleknuo!« vikne Amenhotep. »Reci da

ne bi kleknuo pred Tutmozisom.«

Horemheb ostane nijem. Iznenada iskoĉi Amenhotepova

pesnica i udari u generalov trbuh. Horemheb dahne, ali noge mu se

nisu svi- nule. Amenhotep pogleda vojnike koji su ga okruţivali i ĉija

su tijela bila napeta i spremna obraniti generala pa dograbi

Horemheba za rame i divlje prošapće: »Smijenjen si s duţnosti. Vrati

se mom ocu. I bilo bi ti bolje da se sjetiš da postajem faraon i

Gornjeg Egipta kad Stariji umre.«

Horemheb pođe prema svojoj koĉiji. Gomila se pred njim

razmicala. Onda se vojnici kao jedan okrenu i pogledaju

Amenhotepa. »Nastavi s gradnjom!« vikne Panehesi. »Nastavi!«

Premda je rano ujutro, u mojoj sobi u grijalici pucketa vatra. Nefertiti

sjedi u pozlaćenu naslonjaĉu blizu topline. Svjedo plamena obasjava oko

od lapis lazulija, privjesak na njezinim grudima. Otac je zavaljen u svoj

naslonjaĉ. Drţi ruke ispod brade, prstima je oblikovao krović. Svi ostali

u palaĉi spavaju. »Zar baš ništa ne moţeš uĉiniti da obuzdaš njegovu narav?«

Vatra pucne i zašišti. Nefertiti uzdahne. »Radim ono što mogu. On

mrzi vojsku.«

»Vojska mu daje moć«, otac će smrknuto. »Horemheb mu neće

zaboraviti što je uĉinio.«

»Horemheb je u Tebi«, odgovori Nefertiti. »A kad Stariji umre?«

»Na to moţemo ĉekati još deset godina.« Ponavljala je moje rijeĉi,

premda sam znala da u to ne vjeruje.

»Bez vojske, Egipat je slab. Na vašu sreću, u Tebi još uvijek ima

generala koji svoje vojnike pripremaju za rat.«

»Radit će samo tri doba«, rekla je kao obranu.

»Tri?« Otac ustane srdit. »Bilo je šest, sad je tri? Kako vojska moţe

izgraditi hram u godinu dana?«

»Ja sam trudna!« Nefertiti zagrli svoj trbuh. »On mora biti

posvećen na Amonovu oltaru.« Otac je srdito pogleda. »Tako ţeli

Amenhotep«, nastavi ona. »Ako ja to ne uĉinim, Kija će. Što ako mu

rodi sina?« upita oĉajno.

»Još sedam dana i odvest će je na postelju«, upozori otac. »Bude li

princ, s njom će proslavljati sedam dana. Bit će gozbi i procesija.«

Nefertiti zatvori oĉi u ţelji da se smiri. Otac je vrtio glavom. »Pripremi se na to. Nekoliko sljedećih dana moraju pripasti Kiji.«

Jasno sam vidjela odluku na sestrinu licu. »Idem s njim u Arenu

ujutro«, izjavi. Okrene se komori u kojoj je drţala odjeću za jahanje i

pozove Merit.

»Vozit ćeš se s njim?« viknem. »Ali danima se nisi vozila!«

»A sada hoću. Mislila sam da se mogu opustiti ako sam trudna.

Bila je to pogrješka.« Uzrujano je koraĉala komorom za odjeću dok nije došla Merit. Ĉak tako rano ujutro, njezino je crnilo na oĉima bilo

savršeno, a platno ljupko naborano. Nefertiti zapovijedi oštrim glasom:

»Rukavice i šljem. Brzo. Prije nego se Amenhotep probudi i poţeli otići

na voţnju.«

Otac stane ispred sluškinje i preprijeĉi joj put. »Hoće li to dijete

dovesti u opasnost?«

Nefertiti ocu iza leđa bijesno pogleda Merit pa ona spremno

odgovori: »Još je rano, veziru. Tek nekoliko mjeseci.«

Nefertiti stisne pojas oko struka. »Moţda će mi dok vozim krv

brţe teći pa bude sin.«

Dvadeset osmoga tota Ipu utrĉi u moju sobu gdje smo Nefertiti i ja

igrale senet. »Poĉelo je!« vikala je. »Kija rađa.«

Obje skoĉimo sa stolaca i pojurimo niz hodnik u sobu naših rodi-

telja. Majka i otac sjedili su zajedno. Razgovarali su brzim tempom i

stišanih glasova. »Bit će djeĉak«, šaptala je Nefertiti.

Otac me pogleda kao da sam joj rekla nešto što nisam smjela.

»Zašto to govoriš?«

»Zato što sam sinoć tako sanjala. Rodit će egipatskog prijestolo-

nasljednika!«

Majka ustane i zatvori vrata. Palaĉom su se posvuda vrzmali glasni-

ci koji su ĉekali da vijest pronesu po kraljevstvu.

Nefertiti je uhvatila panika. »Ne smijem dopustiti da se to dogodi!

Neću dopustiti da se to dogodi.«

»Ti tu ništa ne moţeš«, rekao je otac.

»Ja uvijek nešto mogu!« izjavi ona i doda proraĉunato: »Kad se

Amenhotep vrati, reci mu da mi nije dobro.«

Majka se namršti, ali otac je odmah vidio koju igru igra. »Koliko ti

nije dobro?« brzo upita.

»Toliko, da...« Nefertiti je oklijevala. »Toliko da mogu umrijeti i

izgubiti dijete.«

Otac me pogleda. »Moraš mu potvrditi njezinu priĉu ako zatraţi.«

Vrtio se naokolo i davao upute Merit. »Odvedi je u njezinu sobu i

donesi voća. Ne ostavljaj je dok ne vidiš faraona.«

Merit se nakloni. »Naravno, veziru.« Uĉinilo mi se da joj vidim

smiješak u kutu usnica. Naklonila se Nefertiti. »Hoćemo li poći, Viso-

sti?«

Ostala sam kraj vrata. »Ali, što ja trebam raditi?«

»Budi uza sestru«, odgovori otac naglašavajući znaĉenje. »I radi što

ti ona kaţe.«

Jedna iza druge išle smo u Nefertitinu sobu, polako, tako da, vidi li

nas itko, moţe vidjeti i to da s kraljicom nešto nije kako valja. Nefertiti

je u sobi leţala kao invalid. »Pokrivaĉ«, rekla je. »Pokrij me.«

Uputim joj dug pogled. »Preko nogu i s obje strane kreveta.«

»Strašno je to što radiš«, rekla sam joj. »Već si izgurala Kiju iz

Amenhotepova srca. Nije li to dovoljno?«

»Bolesna sam!« bunila se. »Uzimaš joj jedine trenutke koje ima!«

Pogledale smo jedna drugu, ali u Nefertitinim oĉima nije bilo

srama.

Sjedila sam pokraj njezina kreveta dok je Ipu drţala straţu s vanj-

ske strane vrata i gnjavila sluge pitanjima o novostima iz Kijine sobe za

porod. Ĉekale smo do naveĉer i cijelu veĉer. Konaĉno stigne Ipu trĉeći.

Kad je otvorila vrata, lice joj je bilo smrtno ozbiljno. »Onda? Što je?« Nefertiti sjedne u postelji. »Sto je?«

Ipu spusti glavu. »Princ. Princ Nebnefer egipatski.«

Nefertiti potone natrag na jastuke. Sad joj je lice postalo uistinu

blijedo. »Pošalji poruku faraonu da je njegova glavna supruga bolesna«,

rekla je brzo. »Reci mu da moţda umirem i da ću moţda izgubiti dijete.«

Stisnula sam usta. »Makni taj izraz s lica«, zapovjedila mi je.

Amenhotep je došao ĉim je dobio poruku. »Što je to? Kakva je to

bolest?« vikao je.

Mislila sam da će mi laţ zapeti u grlu, ali brzo se iskotrljala iz mene

kad sam vidjela njegov strah. »Ne znam, Visosti. Ujutro joj nije bilo

dobro, a sada samo spava.«

Uţas mu je unakazio lice. Veselju zbog sina više nije bilo traga.

»Pojela si nešto? Je li to skuhala tvoja sluškinja?«

Nefertitin odgovor bio je tih i slabašan. »Da... Da, sigurna sam da

je.«

Pritisne joj dlanom obraz i okrene se prema meni. »Što se dogo-

dilo? Sigurno znate. Vas dvije pune ste tajni kao lopovi. Pa recite mi

samo što se dogodilo!« Vidjela sam da ne pokušava biti okrutan. Bio je

prestravljen. Iskreno zabrinut za svoju suprugu.

Srce mi je tuklo. »Moţda je od vina«, rekla sam brzo. »Ili hunja-

vica. Vani je vrlo hladno.«

Amenhotep srdito pogleda preko sobe u prozore, a onda natrag na

platnenu posteljinu. »Pokrivaĉe ovamo!« zaurla, a ţene pritrĉe.

»Pokrivaĉe, vunu. Dovedite vezira Ajea. Neka dovede lijeĉnika.«

»Ne!« Nefertiti sjedne.

Amenhotep joj makne kosu s ĉela. »Nije ti dobro. Moraš dati da te

lijeĉnik pregleda.«

»Dovoljna mi je Mutni.«

»Tvoja sestra nije lijeĉnik!« Nagnuo se preko postelje i u oĉaju joj

zgrabio ruku. »Ne moţeš biti bolesna. Ne moţeš me ostaviti.«

Zatvorila je oĉi, a tamne su joj trepavice drhtale nad blijedim

obrazima. »Ĉujem da imaš sina«, rekla je tiho i nasmiješila se. Sitna joj se

ruka odmarala na trbuhu.

»Jedino si mi ti vaţna. Gradit ćemo spomenike bogovima zajedno«,

izjavi.

»Da. Atonov hram.« Slabo se osmjehnula. Tako je dobro igrala

svoju ulogu da su iz Amenhotepovih oĉiju navrle suze.

»Nefertiti!« Njegov je bolan uzvik bio tako iskren da mi ga je bilo ţao. Baci joj se na postelju, a ja se uspaniĉim.

»Dosta! Prestani ili ćeš ozlijediti dijete!«

Na vratima se zaĉulo kucanje. Pojavio se moj otac, a uz njega

lijeĉnik. Nefertiti mu uputi tjeskoban pogled. »Nemoj se bojati«, naglasi otac. »On moţe samo pomoći.«

Sporazumjeli su se. Ona dopusti lijeĉniku da joj pusti krv iz ruke.

U niskoj zdjelici zavrdoţila se tamna tekućina kako bi lijeĉnik vidio

kakve je boje. Svi smo stajali i ĉekali da proĉita znakove. Starac proĉisti

grlo. Pogledao je najprije mog oca, kratko kimnuo i zatim pogledao

faraona. »Dakle, što je?« upita Amenhotep. Lijeĉnik spusti glavu. »Veoma je bolesna, Visosti.«

Sva se boja povukla s Amenhotepova lica. Njegova supruga, nje-

gov najdraţi borac i najgorljivija podrška, sad je bolesna, a nosi dijete.

Amenhotep baci pogled na voljenu Nefertiti ĉija se kosa rasula po ja-

stucima poput crne tinte. Izgledala je prelijepo i vjeĉno. Kao skulptura,

kao u smrti. Okrenuo se lijeĉniku. »Uĉinit ćeš sve moguće«, zapovjedi.

»Uĉinit ćeš sve što je u tvojoj moći da opet bude zdrava.«

»Naravno«, odvrati ovaj ţurno. »Ali mora se odmarati. Ništa je ne

smije uznemiriti dok je trudna. Nikakve loše vijesti, ni...«

»Samo je izlijeĉi!«

Lijeĉnik je ţivahno kimao glavom i posegnuo u torbu iz koje je

izvadio nekoliko boca i boĉica s melemima. Nagnem se bliţe da vidim

mogu li ih prepoznati. Sto ako su opasne? Što ako se od toga uistinu

razboli? Bacim pogled na oca ĉije lice ostane bezizraţajno i shvatim što

je to. Ruţmarinova vodica.

Lijeĉnik joj je dao da popije lijek. Ostatak noći ĉekali smo uz moju

sestru promatrajući je kako pada u san. Došla je i majka. Ipu i Merit

donijele su svjeţe sokove i novu posteljinu. Tijekom noći majka se

vratila u svoju zagrijanu sobu, dok smo Amenhotep, otac i ja ostali. No

dok sam je gledala kako se odmara, bila sam sve više ogorĉena. Da nije

tako sebiĉna, otac i ja ne bismo morali sudjelovati u ovom pretvaranju.

Ne bismo morali stajati kao straţa oko njezine postelje i grijati ruke na

vatri dok je ona lijepo ušuškana u svoje pokrivaĉe, a Amenhotep joj

miluje obraz. Kad je ĉak i moj otac odluĉio otići, okrenuo se i rekao:

»Bdij nad njom, Mutnođmet.« Zatvorio je vrata, a Amenhotep je i dalje

stajao kraj Nefertitina kreveta.

»Koliko je bolesna?« pitao je kralj Egipta. Lice mu je bilo dugo i

uglato od dubokih sjena.

Progutam svoj strah. »Bojim se za nju, Visosti.« To nije bila laţ.

Amenhotep spusti pogled na svoju usnulu kraljicu. Bila je to sa-

vršena ljepota, a ja sam znala da u ĉitavom mom ţivotu nitko neće biti

opsjednut takvom ljubavlju prema meni. »Iscjelitelji će joj pomoći da

ozdravi«, rekao je uvjereno. »Ona nosi naše dijete. Budućnost Egipta.«

Prije nego sam se stigla sprijeĉiti, izleti mi pitanje: »A Nebnefer, Visosti?«

Pogledao me ĉudno, kao da je zaboravio na Kijinog nasljednika. »Ona je niţa supruga. Nefertiti je moja kraljica i odana mi je. Ona razumije moju viziju boljeg Egipta. Egipta pod vodstvom svemogućeg Atona. Naša će djeca zagrliti sunce i postati najmoćniji vladari koje su bogovi ikad blagoslovili.«

Glas mi je zapinjao u grlu. »A Amon?«

»Amon je mrtav«, odgovori on. »A ja ću u ţivot vratiti san svog

djeda. O faraonima koji nisu izbezumljeni strahom pred moći Amo-

novih svećenika. Njegovo ću ime slaviti i zauvijek ću biti zapamćen po

svojem djelu. Po našem djelu«, energiĉno je rekao gledajući Nefertiti,

svoga ratnog druga i svoga najpouzdanijeg saveznika. Kad god bi Kija

stekla kakvu prednost, Nefertiti je odmah priskoĉila s prijedlogom za

novi kip, novo dvorište ili novi sjajni hram.

Ostao je kraj njezine postelje cijelu noć, a ja sam ga promatrala i

razmišljala o tome što li je napalo tog ĉovjeka i natjeralo ga da uništi

bogove svog naroda i na njihovo mjesto postavi zaštitnika za kojeg nit-ko nije ĉuo. Pohlepa, dosjetim se. Mrţnja prema svemu u što vjeruje

njegov otac i pohlepna ţelja da zadobije moć. Bez Amonovih svećenika

on će imati svu vlast. Sjedila sam na stolcu s debelim jastukom i gledala

ga kako miluje obraz moje sestre. Bio je njeţan. Klizio je rukom po

njezinu licu i udisao miris lavande s njezine kose, a kad sam zaspala, on

je i dalje bio kraj nje. Molio se Atonu za ĉudo.

Kad sam se sljedećeg jutra probudila, oĉi su mi bile kao dva mala utega

u glavi. Na vratima je već bio glasnik odjeven u zlato i lapis lazuli. Nosio

je vijesti iz Tebe. Ali Amenhotep nije htio ništa ĉuti. »Nitko ne smije

uznemiravati kraljicu«, rekao je energiĉno.

Iza glasnika pojavi se Panehesi. »Visosti, vijesti su o princu.«

Amenhotep prijeđe preko sobe. »Sto je? Kraljica je bolesna.«

Panehesi se smrkne i uđe u odaje. »Ţao mi je što ĉujem da se Visost razboljela.« Zaviri kroz predsoblje u loţnicu moje sestre i stisne

vjeđe. »Kraljica Tija i Stariji poslali su blagoslov tvom sinu«, nastavio je.

»Gozba povodom rođenja, s dopuštenjem Visosti, bit će veĉeras.«

Amenhotep pogleda prema Nefertitinoj sobi. Vrata su bila otvo-

rena i Panehesi ju je mogao vidjeti kako leţi na postelji, a Merit i Ipu

lepršaju oko nje.

»Idi«, zaĉuje se iz susjedne sobe. Moja ga je sestra poticala. »On je

tvoj sin.«

Amenhotep se vrati u njezinu sobu i poloţi ruku na Nefertitinu.

»Ne ţelim te ostaviti.«

»Bogovi su ti dali sina.« Umorno se osmjehivala. »Idi i pokaţi

zahvalnost.« Radosno mu se nasmije, sva lijepa i dobra, a ja shvatim s

koliko je vještine postavila ovaj prizor: ona mu daje dopuštenje da ide

umjesto da joj faraon kaţe da će otići na proslavu. »Idi«, šaptala je. »Mislit ću na tebe cijelu noć«, obećao je.

Panehesi me u predsoblju pozorno gledao. »Zao mi je što ĉujem

da se kraljica razboljela. Kad se to dogodilo?«

Osjetila sam da mi se obrazi ţare od stida. »Sinoć.«

»Otprilike u isto vrijeme kad se princ rodio«, napomene on. Nisam rekla ništa. Onda se iz Nefertitine sobe pojavio Ame-

nhotep pa se Panehesi pokušao osmjehnuti. »Hoćemo li na gozbu,

Visosti?«

»Da, ali nisam baš raspoloţen za slavlje«, upozorio ga je.

Ĉim su izašli, Nefertiti sjedne u postelji.

»Panehesi zna«, rekla sam joj.

»Sto zna?« upitala je veselo, ustala i poĉela ĉetkati kosu.

»Zna da laţeš.«

Okrenula se tako hitro da joj se rub haljine omotao oko gleţnjeva.

»Tko kaţe da laţem? Tko kaţe da nisam bolesna?«

Šutjela sam. Mogla je zavarati ĉitav memfiski dvor, ali mene nika-

da. Promatrala sam je kako se presvlaĉi u ĉistu haljinu i zove Merit da

joj donese voća. »Koliko ćeš ovo zavlaĉiti?« pitala sam.

Na kutovima njezinih usnica zaĉeo se smiješak. »Dok se vijest o

novom princu ne otrĉa.« Bezbriţno slegne ramenima. »A onda sam

ponovno ja središte Egipta.«

Novost nije trajala dugo. Naroĉito zato što je izgradnja Atonova hrama

imala prednost pred bilo ĉime pa se za tri dana Nefertiti ĉudesno

oporavila. Došao je lijeĉnik i potvrdio da je rijeĉ o ĉudu. Moj otac donio

joj je šedeh iz vinarije. Majka je istisnula nekoliko prigodnih suza. Poĉela

sam misliti da smo zapravo glumaĉka druţina, a ne egipatska vladajuća

obitelj.

»U ĉemu je razlika?« upitala je Nefertiti kad sam tu misao podijelila

s njom. »I jedno i drugo zahtijeva nošenje maski.«

»Ali ţivimo u laţi. Ti si lagala. Zar ga baš nimalo ne voliš?«

Zastala je u dvorištu gdje su koĉije ĉekale da nas odvezu do gra-

dilišta novoga hrama. Ugnijeţđena u tamnoj kosi, kobra na njezinoj

kruni ljeskala se na suncu. »Volim ga koliko bi ga svaka ţena voljela. Ti

to ne razumiješ. Samo ti je ĉetrnaest. Ljubav znaĉi laganje.«

Pojavio se Amenhotep. Izašao je iz arkade i vodio je moju majku

pod ruku. Smijali su se zajedno. Zanijemim zaprepaštena.

»Tvoja majka vrlo je šarmantna ţena«, rekao je Amenhotep toplo,

a Nefertiti uputi majci svoj najširi osmijeh. Mojoj majci.

»Da«, sloţila se ona. »Bogovi su me blagoslovili s mojom obi- telji.«

Faraon pomogne mojoj majci da se uspne u koĉiju, a ona poru-

meni od ponosa. Onda je pruţio ruku Nefertiti i procesija je krenula.

Teško naoruţani konjanici jahati su uz nas dok smo išli prema gradilištu.

Hladan vjetar faopija zadizao im je suknjice. Htjela sam se nagnuti i pitati

majku što joj je Amenhotep rekao da ju je uspio nasmijati. Onda sam

pomislila da je moţda i bolje da ne doznam.

Poĉeli smo uspon strminom brda, visoko iznad Nila i golih po-

druĉja zemlje. Amenhotep je htio vidjeti svoju zgradu s najpovoljnije

toĉke pa su se naoruţani straţari smjesta rasporedili u krug oko nas kad

su se koĉije dokotrljale do svoga cilja i naglo stale. Sišle smo, a moja

majka s nevjericom prošapće: »Veliki Ozirise.«

Stajala sam kao zaleđena. Ošamućena krajolikom koji se prostirao

pod nama, sve je bilo istoĉkano stupovima koji su probijali nebo. »Ne

smiju se uopće zaustaviti.« Tisuće radnika stenjalo je pod teretom teških

stupova koje su podizali uz pomoć uţadi. Dvorište Atonova hrama s

kolonadom bilo je završeno. Svetilište i granitni oltar također. Ovoga

puta, zato što je u tijeku bio tako teţak posao, Amenhotep nije

zahtijevao izraze pokornosti.

Pojavi se Panehesi i nakloni vrlo duboko. »Visosti.« Osmjehivao se

ulagujući se kao i uvijek. Okrene se prema mojoj sestri. »Kraljice«, oslovi

je s manje oduševljenja. »Hoćemo li u razgledanje boţjega hrama?«

Nefertiti Amenhotepu uputi trijumfalan pogled, kao da je ovo nje-

zin poklon njemu. Spustili smo se niz omanje brdo i zatim se provlaĉili

kroz kaos. Nefertiti je htjela prouĉiti svaki stup, svaki mozaik i svaki

isklesani kamen.

U prostoru namijenjenom likovnim umjetnostima, Amenhotep se

zaustavio. »Što je ovo?« upitao je hladno.

Muškarac se uspravi i obriše znoj sa ĉela. Bio je građen kao vozaĉ

bojnih kola, s mišićavim rukama i širokim grudima. »Izrađujemo vaše

kipove, Visosti.« Naklonio se.

Amenhotep se nagne bliţe. Vidio je lik faraona isklesan onako ka-

ko su ga umjetnici crtali stoljećima. Savršena donja ĉeljust, duga brada i

oĉi obrubljene namazima crnila. Uspravio se, a lice mu se smrknulo. »To

nisam ja.«

Radnik se zbunio. Portretirao je faraona onako kako su bili por-

tretirani svi faraoni minulih tisuću godina.

»To nisam ja!« vikne Amenhotep. »Ako lik prikazuje mene, onda

moram biti sebi sliĉan, zar ne?«

Obrtnik je sav u strahu stajao pred njim. Spusti se na jedno koljeno

i pogne glavu. Sav rad oko njega prestane. »Naravno, Visosti.«

Amenhotep se sa zamahom okrene i pogleda Panehesija. »Misliš da

hoću da me bogovi zamijene s mojim ocem? S Tutmozisom?« siktao je.

Nefertiti stupi naprijed. »Ostale ćemo kipove dati izraditi tako da

nam budu sliĉni«, zapovjedila je. Panehesi udahne. »Obrtnici rabe šablone. Morali bi...«

»Neka naprave što moraju«, odreţe Nefertiti. Uzela je Amen-

hotepa pod ruku, a faraon je kimao odobravajući. Potom ga je povela

dalje preko prašine i kamenja. Panehesi je srdito gledao za njima. Spusti

pogled na muškarca s mišićavim rukama. »Popravi to!«

»Ali, kako, Svetosti?«

»Otiđi i pronađi najbolje kipare u Memfisu«, zaurla ljutit. »Od-

mah!«

Umjetnici su se samo pogledali »Ali mi smo najbolji. Takvima nas

smatraju«, odgovorio je.

»U tom sluĉaju, otpušteni ste. Svi!« bjesnio je Panehesi »Naći ćete

mi umjetnika koji je sposoban isklesati faraona onako kako on ţeli ili

nikad više posla nećete dobiti.«

Ĉovjek se uspaniĉio. »Postoji jedan kipar u gradu, Svetosti. Dobro

je poznat. On je sjajan, ali njegov rad je...«

»Samo ga pronađi i dovedi ovamo k meni«, pjenio se Panehesi.

Promatrao je Amenhotepov lik koji se nije razlikovao od bilo kojega

drugog faraona pa ga udari nogom. Prevrnuo je isklesani kamen na do.

»Da nikad više nisi Visost isklesao ovako. Njemu nitko nije sliĉan. Nema

faraona u Egiptu koji bi se mogao usporediti s njim.«

Poţurim se Nefertiti i Amenhotepu pridruţiti u šetnji. Ljudi su

radili na vanjskom dvorištu, dizali su stupove s reljefima Boga Sunca

isklesanim u ţutom kamenu. Toliko je posla bio napravljeno i toliko

ljudi zaposleno. Gledala sam preko dvorišta kad sasvim u daljini opazim

generala Nakhtmina. Zurio je u mene. Onda Amenhotep pođe prema

njemu, a on skrene pogled. Sto radi u Memfisu? Mjesto mu je u Tebi

uza Starijeg. Mojoj majci i njezinim oštrim oĉima ništa nije promaklo.

»Je li to general zurio u tebe?« upitala je.

Brzo odmahnem glavom. »Ne. Ne znam.«

Zagledala mi se u lice. »General Nakhtmin nije kraljev miljenik.«

»Upozorili su me već na to.«

»Da ti nije palo na pamet zaljubiti se u vojnika.«

Smjesta spustim pogled. »Naravno da nisam zaljubljena!«

»Dobro. Kada dođe vrijeme, udat ćeš se za plemića kojeg faraon

odobri. To je cijena koju svi mi plaćamo za krunu«, rekla je. Promatrala

sam je ogorĉena, sjećajući se kako se smijala s Amenhotepom i htjela

sam reći Mi? Ali sam samo ĉvrsto stisnula usta.

Sljedećega jutra Amenhotep nahrupi u sobu za audijencije prenerazivši

vezire i poslanike iz Mitanije koji su se okupili oko stola moga oca.

Panehesi i Nefertiti bili su mu za petama, a Nefertiti ocu uputi pogled

upozorenja. Smjesta je ustao. »Visosti, mislio sam da ste u Areni na voţnji.«

Veziri i poslanici hitro ustanu da se naklone. »Visosti.«

Amenhotep se popne na podij i sjedne na svoje prijestolje. »Konji

iz Lakise nisu još stigli, a ratnih egipatskih mi je dosta. Osim toga,

vrhovni svećenik Atonov našao nam je kipara.« Pogleda po prostoriji u

inozemne dostojanstvenike s njihovim kovrĉavim bradama. »Što je ovo?« upita.

Moj se otac nakloni. »To su poslanici iz Mitanije, Visosti.«

»Baš me briga za Mitaniju. Raspusti ih.«

Ljudi su se međusobno gledali i izmjenjivali uznemirene poglede.

Amenhotep ponovi glasno: »Raspusti ih!«

Istoga trena ljudi ustanu kako bi izašli, a moj otac prošapće hlad-

nokrvno: »Sastat ćemo se ponovno.«

Amenhotep se udobno smjestio na svom prijestolju. Sad kad je

faraon bio prisutan, gomila se skupila u sobi za audijencije. Kćeri vezira

i grupe glazbenika.

Panehesi, koji je došao s gradilišta faraonu predstaviti novoga

kipara, pristupio je podiju. »Hoćemo li sad umjetnika, Visosti?«

»Da. Uvedi ga.«

Vrata sobe za audijencije otvore se širom i cijeli se dvor okrene.

Kipar je ušao. Bio je odjeven kao kralj. S dugom perikom ukrašenom

zlatnim perlicama i više crnila za oĉi nego što se obiĉno smatralo da

pristaje muškarcu. Došao je pred podij i svinuo se u dubok naklon.

»Najljupkija Visosti.« Bio je lijep onako kako je lijepa ţena, u svom

najboljem nakitu i kani. »Vrhovni svećenik Amonov rekao je da vašoj

palaĉi treba kipar. Moje je ime Tutmozis, pa, ako je Veliĉanstvu po volji,

ja ću vaše likove uĉiniti slavnima u vjeĉnosti.«

Dvorom se prelije uzbuđeno mrmljanje, a Nefertiti se nagne

naprijed na svom prijestolju. »Ţelimo da ne sliĉe ni na ĉije druge«,

upozori ga.

»Neće sliĉiti ni na ĉije druge,« obeća Tutmozis. »Jer nema druge

kraljice ĉija bi ljepota bila sliĉna vašoj, niti je kakav drugi faraon pokazao

takvu hrabrost.«

Jasno sam vidjela da je Amenhotep bio oprezan pred tim muškar-

cem koji je bio privlaĉniji od njega. Ali Nefertiti je osvojio. »Ţelimo da

nas poĉneš izrađivati još danas«, najavila je, a Amenhotep doda ledeno:

»I ţelimo vidjeti jesi li dobar kao što je dobar glas o tebi.«

Dvor se raziđe. Dok smo hodali hodnicima palaĉe, Panehesi se

progurao do Amenhotepa. »Mislim da će Visost otkriti da je on najbolji

kipar u Egiptu«, prorekao je.

Privremeni atelje ĉekao je Tutmozisov dolazak. Panehesi je drţao

otvorena vrata ateljea, s otvorenim prozorima i stolovima zatrpanim

bojama i glinom u neredu. Bilo je tu svake vrste orada dostupnog

umjetniĉkoj struci. Pisaljke od trske i papirus, zdjele s bijelim prahom i

smrvljeni lapis za boju. A postavili su i pomno izgrađen podij.

Tutmozis pruţi ruku Nefertiti i doprati je do prijestolja. Veziri su

se na takvu gestu bliskosti poĉeli došaptavati, ali tu nije bilo ni truna

muškog udvaranja. »Što ćemo najprije, Visosti? Reljef isklesan u kamenu

ili obojen kip?«

» Kip «, odredi Nefertiti, a Tutmozis kimne s odobravanjem.

Gotovo pedeset ĉlanova dvora zauzelo je stolce kao da se sprema

promatrati grupu plesaĉa ili pjevaĉicu s lirom. Umjetnik se okrene zna-

tiţeljna lica. »A kako Visost ţeli biti portretirana?«

Nakon trenutka oklijevanja, Amenhotep odgovori: »Kao Aton na

zemlji.«

Kipar je oklijevao. »Kao ţivot i smrt istodobno?«

»Kao ţena i muškarac istodobno. Kao poĉetak i kraj. Kao moć

tako golema da nitko ne moţe doseći njezinu boţanstvenost. I ţelim da

lice bude prepoznadjivo.«

Tutmozis napravi stanku. »Baš takvo kakvo jest, Visosti?«

»Snaţnije.«

Dvor se došaptavao. Tisuću godina, po hramovima i grobovima,

bilo da je faraon bio debeo, nizak ili star, oblikovali su ga kao mladog i

vitkog, sa savršenim crnilom oko oĉiju i besprijekorno oĉešljanom

kosom. A sad, Amenhotep hoće da mu vlastito lice zuri u vjekove: ukošene oĉi i uske jagodice, nabubrene usnice i kuštravi uvojci.

Tutmozis zamišljeno nagne glavu. »Skicirat ću vas na papirusu.

Kad završim, moţete odluĉiti hoćete li odobriti sliĉnost. Bude li Visost

zadovoljna, uklesat ću tako u kamen.«

»A ja?« Nefertiti je navalila nestrpljivo.

»Za vaš lik ostat ću vjeran originalu«, smiješio se Tutmozis. »Jer

ništa ne bi moglo uljepšati Visost.«

Nefertiti se zavali natrag na prijestolje koje su pripremili za ovaj

dan. Izgledala je zadovoljno.

Promatrali smo kako kiparova pisaljka od trske crta po papirusu.

Dva tuceta oĉiju procjenjivalo joj je pokrete po prostranom mjedenom

podlošku u sredini sobe. Dok smo ĉekali da se na papiru pojavi lik,

Tutmozis nas je zabavljao priĉajući o svom ţivotu. Poĉelo je turobnim

djetinjstvom u Tebi i muĉnim rintanjem. Otac mu je bio pekar. Kad mu

je majka umrla, zauzeo je njezino mjesto kraj oĉevih krušnih peći,

mijesio je tijesto i oblikovao hljebove. Ţene su dolazile i zurile u djeĉaka

tamne kose i zelenih oĉiju, a gledali su ga i muškarci, naroĉito mladi

Amonovi svećenici. Onda jednoga dana u pekarnicu dođe glasoviti

kipar. Kad je vidio Tutmozisa kraj peći, vidio je svoj sljedeći model za

Amona.

»Slavni slikar Bek pitao je hoću li mu posluţiti kao model. Platio bi

mi, naravno, a moj otac rekao je da odem. Imao je sedam drugih sinova.

Zašto bih mu ja bio potreban? A kad sam ušao u slikarov atelje, našao

sam svoj poziv. Bek me uveo u posao i za dvije godine imao sam vlastiti

atelje u Memfisu.«

Stupio je korak unatrag od svog papirusa pa smo shvatili da je

završio.

Svi su se veziri kao jedan nagnuli unaprijed. I ja ispruţim vrat da

vidim što je napravio. Bio je to crteţ Amenhotepova lica. Njegovu

sliĉnost lavu prikrio je sjenom. Oĉi su bile veće nego u naravi, brada

dulja i više prijeteća. Nešto u tom licu odavalo je dojam da istodobno

izgleda i kao muškarac i kao ţena, i srdit i pun milosrđa, i spreman

zapovijedati i spreman slušati. Bilo je to lice koje se pamti. Moćno i

neobiĉno. Lice ĉovjeka kojem nema ravnog.

Tutmozis okrene podloţak prema faraonu koji je sjedio na svom

prijestolju nagnut naprijed. Svi zadrţimo dah u oĉekivanju njegove

izjave.

»Ovo je veliĉanstveno«, prošaptala je Nefertiti, a Amenhotep

skrene pogled sa slike na podlošku prema licu mladoga kipara koji je

nacrtao skicu. »Mogao bih poĉeti s bojenjem slike ako je Visosti po volji.«

»Ne«, rekao je faraon odluĉno, a dvor zadrţi dah. Pogledamo u

Amenhotepa koji je ustao sa svoga prijestolja. »Nema potrebe za bojom.

Ukleši to u kamen.«

Ateljeom se proširi uzbuđen ţamor, a moja sestra trijumfalno

zapovijedi: »Par poprsja. Stavit ćemo ih u Atonov hram.«

TRINAESTO POGLAVLJE

1350. pr. Kr.

Perit, doba rasta

Kamo god Nefertiti pošla, Tutmozis je morao ići s njom. Zapovjedili su mu

da skicira kraljevski par u svakom aspektu njihova ţivota, a moja je majka

mislila da je skandalozno kako mu je ĉak dopušteno sjediti na podiju u sobi

za audijencije.

Moj je otac upitao: »Po ĉemu zapravo znamo da mu moţemo

vjerovati?« Nefertiti se smijala. »On je umjetnik! Nije špijun!«

Ĉak je i faraon bio zatravljen tim beznaĉajnim mladim umjetnikom. S

krilom uvijek punim svitaka, Tutmozis je prouĉavao Amenhotepa dok je

kralj igrao senet ili kruţio stazom po memfiskoj Areni. Iz natkrivena prolaza

u Areni promatrala sam kako Tutmozis sjedi kraj moje majke, a ona se

osmjehivala dok joj je dijelio komplimente o njezinim oĉima.

»Postoji li mjesto u koje mu nije dopušteno zaći?« prigovarala sam.

Nefertiti je slijedila smjer mog pogleda. Merit joj je namjestila par koţnatih

štitnika na noge, iako je bila nekoliko mjeseci trudna.

»Samo u našu loţnicu«, priznala je moja sestra. »Ali, ĉini mi se da će se

Amenhotep predomisliti.« »Nefertiti! Sigurno se šališ?«

Kiselo se osmjehnula. »U vašu loţnicu!«

»Zašto ne?« upitala je bestidno. »Što tamo treba ostati skrivenim?«

»Pa, što onda treba ostati privatnim?«

Razmišljala je na trenutak, a onda stavila šljem. »Ništa. Ništa u

našem kraljevstvu nije privatno i zato će nas pamtiti do zadnjih dana

Egipta, Mutnođmet.«

Slijedila sam sestru kroz prolaz do arene. Kola su je ĉekala, dva

krupna bojna konja već su bila zapregnuta. Tutmozis ispruţi raku da mi

pomogne popeti se u gledalište. Oklijevala sam i zatim prihvatila ruku.

Bila je mekana i glatka za umjetnika koji radi s dlijetom i vapnencem.

»Sestra kraljeve glavne supruge«, izgovorio je. Mislila sam da će

nastaviti s pohvalama mojim oĉima, ali šutio je i prouĉavao me. Naje-

dnom ga okruţi dva tuceta dama. Amenhotep se danas rano ujutro htio

voziti. Ostatak dvora bio je dobro utopljen u svojim posteljama.

Zadrhtim, a Tutmozis kimne.

»Dakle, i ti si došla gledati Visost.« Ogledavao je naokolo prazna

sjedišta. »Odana sestra.«

»Ili glupa«, promrmljam.

Nasmijao se i zatim nagnuo naprijed i povjerio: »Ĉak sam i ja

razmišljao bih li u ovakvo jutro ostavio svoj krevet.«

Oboje pogledamo Amenhotepa u njegovim blještavim bojnim

kolima. Utrkivao se s Nefertiti i uvjeţbanim nubijskim straţarima. Nji-

hovi su se radosni usklici mogli ĉuti kroz frktanje konja i topot potkova.

Zvuci su se uzdizali visoko uza zidove Arene. Dah nam se maglio u

hladnom jutarnjem zraku. Kola se iznenada zaustave ispred niskog zida

kraj Tutmozisa. Amenhotep veselo vikne: »Danas hoću skicu sebe u

Areni!« Skinuo je šljem. Njegove su vlaţne tamne kovrĉe bile sljubljene

uz glavu. »Jutrošnji crteţ uklesat ćemo kao reljef u vapnenac.«

Tutmozis uzme sveţanj papirusa i brzo ustane. »Naravno, Visosti.«

Pokazao je visoke stupove Arene. »Nacrtat ću vam kola pozlaćena

zrakama zimskog sunca. Vidite kako se probijaju među stupovima i

tvore ankh?«

Svi se okrenemo i po prvi put opazim grubi oblik ankha na podu

terena.

Amenhotep zgrabi rub svojih kola i ĉvrsto ga stisne. »Vjeĉni ţivot«,

prošaptao je.

»Oblikovan na pijesku. Zlatna kola od elektruma«, zamišljao je

Tutmozis, »a pod njima gorući ankh ţivota.«

Zagledam se u Tutmozisa. Ovo nije bilo ni laskanje ni blebetanje.

Pogledam ponovno simbol vjeĉnoga ţivota stvorenog igrom svjetla,

sjene i sunca, i nije mi bilo jasno zašto to nisam opazila ranije.

U Velikoj dvorani, te su veĉeri Tutmozisa posjeli za kraljevski stol, a

Kija je sjedila kraj njega sa svojim jatom dama, ţena odgojenih u

udobnosti harema Starijeg. Nefertiti i Amenhotep sa zadovoljstvom su

promatrali kako se dvor uskomešao nad njihovim kiparom koji je sada

stanovao u palaĉi kako bi sluţio jedino njima.

»Moţemo li vidjeti što si danas crtao?« preklinjala su ţene. Ali Kija

je za stolom bila mraĉnog raspoloţenja. »Zašto meni nitko nije rekao da idu u Arenu?«

Tutmozis ih je smirivao: »Bilo je prerano, gospodarice. Bilo bi vam

hladno.«

»Baš me briga za malo hladnoće«, odreţe ona.

»Ali to bi vam obraze uĉinilo bljeđim, a njihova je boja tako ljupka.

Bila bi šteta.« Posve joj se pribliţi kako bi je procijenio. »Bogati tonovi

plodne zemlje.«

Kija se malo odobrovoljila. »Pa gdje su dakle ti crteţi?«

Dok smo ĉekali da nam tjelesne sluškinje donesu hranu, Tutmozis

je izvukao snop papirusa koje sam vidjela u Areni. Među crteţima je bila

nova slika faraona, osjenĉana, da otkrije ankh ţivota na du, na putu

kojim je upravljao svojom moćnom zapregom. Tutmozis je poslao skicu

da kruţi iz ruke u ruku oko stola. Uzvanici su na trenutak zašutjeli. Ĉak i

veziri i moj otac. Kija digne pogled. »Slike su vrlo dobre.«

»Odliĉne su«, pohvali moj otac. Tutmozis pogne glavu, a perlice s njegove perike muzikalno za-

kuckaju. »Veliĉanstva je lako nacrtati.«

»Ja mislim da je ipak vaţnija tvoja vještina«, odgovori otac, a topao

sjaj oboji Tutmozisove obraze.

»Uţitak mi je. A juĉer mi je Visost dala dopuštenje da koristim

atelje i za druge narudţbe.«

Odjednom svi zainteresirani navale s pitanjima. Kija je rekla kao da

je vaţnija od drugih: »Ja naruĉujem dva poprsja. Napravite mene i prvog

sina egipatskog.«

Za stolom zavlada trenutak neugode. Moj otac baci brz pogled na

majku. Onda je Tutmozis rekao obzirno: »Svaki sin Visosti bit će lijep

model za poprsje.«

»A ti?« Moja majka postavila je pitanje u mom smjeru. »Bismo li

trebali naruĉiti tvoj portret? Moglo bi to biti poprsje ili ĉak reljef za

tvoju grobnicu. Trebala bi poĉeti razmišljati na koji će te naĉin bogovi

zapamtiti.«

Tutmozis je bio preplavljen zahtjevima. Svi su govorili u isto

vrijeme, ĉak i veziri. Usred kakofonije, Tutmozis opazi moju šutnju i

osmjehne mi se.

»Moţda drugom zgodom«, rekla sam. »Mogla bi mi se svidjeti slika

lijepoga vrta.«

Ţene s dvora oblijetale su Tutmozisa kao da su leptiri tek izašli iz

ĉahure, a on cvijet. Ĉak i nakon dva mjeseca boravka u palaĉi, Tutmozis

je bio kao novi gost, iznova pozivan na svaku gozbu i vođen u obilazak

vrtova.

»Ne znam zašto se toliko trude«, rekla je Ipu jednoga jutra dok se

bavila mojom kosom. »Nije baš zainteresiran za ţene.«

Zagledam se u nju. Ništa nisam shvaćala. »Kako to misliš?« Ipu

uzme lonĉić s uljem arapskog tamjanovca i pogleda me iskosa. »On voli

muškarce, gospodarice.«

Sjedila sam nepomiĉno na rubu svoga kreveta i pokušavala tomu

dokuĉiti smisao. »Pa zašto se onda svim ţenama toliko sviđa?«

Ipu mi je širokim potezima nanosila ulje na lice. »Moţda zato što je

mlad i privlaĉan, a s vapnencem je vješt kao nitko drugi. Pohvalio je moj rad«, dodala je zadovoljno. »Rekao je da je ĉuo za mene. Još u

Memfisu.«

»Svi su ĉuli za tebe«, odgovorila sam. Smijuckala se. »Sve dvorske dame ţele da im napravi portret. Ĉak

je i Panehesi naruĉio jedan.«

U grijalici je plamsala vatra. Vrijeme se okrenulo. Sad smo nosili

duge suknje i plašteve. Omotam oko sebe ĉvrsto toplo krzno svoga

ogrtaĉa razmišljajući o tom novom dodatku Amenhotepova dvora.

»Dakle, kamo god pošla Nefertiti, on ide s njom«, odgovorila sam.

»Predlaţe joj mjesta na kojima bi mogao uklesati njezin lik. Bit će ujutro

ovdje u Areni. Sigurna sam.«

»Ide li svakoga jutra?«

Uzdahnem. »Kao i mi ostali.« Ali toga jutra nisam htjela ići gledati

kako se faraon vozi. Znala sam kako će biti na stadionu: veziri, Panehesi

i Kija, svi, gurat će se jedan preko drugoga kako bi izvukli neku korist

od Amenhotepa i gledat će ga kako se vozi s Nefertiti, iako ona pet

mjeseci nosi dijete. Znala sam da će vjetar biti hladan i ĉak ako sluge

ugriju shedeh i donesu nam ga, smrzavat ću se. A moja majka šutke će se

brinuti jer Nefertiti zbog svog stanja ne bi smjela voziti. U njezinu je

trbuhu budućnost Egipta, ali nitko ništa neće reći, ĉak ni otac, zato što

razumije da je to naĉin na koji ga drţi daleko od Kije.

»Gotovo.« Ipu odloţi ĉetku i crnilo za oĉi. Ali kad sam krenula u

hodnik, noge mi nisu htjele u dvorište. Ako već moram vrijeme pro-

voditi u smrzavanju, odluĉila sam otići u vrtove. Moţda me u općoj

zbrci zaborave pa nitko neće opaziti da me nema.

Baš sam sjela ispod jedne stare akacije kad zaĉujem oštar Nefertitin

glas kako me zove.

»Mutni? Mutni, jesi li tu negdje?«

Podignem stopala na klupu i šutim.

»Mutnođmet?« Sestrin je uporan glas postajao sve namedjiviji.

»Mutni?« Zaobišla je ribnjak s lotosima i vidjela me kako sjedim. »Sto

radiš? Idemo u Arenu.« Stajala je iznad mene. Crne su joj vlasi s obje

strane doticale obraze.

»Mislim da ću ostati ovdje.«

Glas joj se povisi u sveĉanom pretjeravanju. »I nećeš me gledati

kako se vozim?«

»Umorna sam danas. A i hladno je.«

»I tu je hladno!«

»Ipu moţe ići«, ponudim. »Ili Merit.«

Nefertiti je oklijevala. Nije znala bi li se i dalje natezala ili popustila.

»Tutmozis je završio poprsja«, rekla je umjesto nastavka svađe. Znaĉi,

dopustit će mi da ostanem u vrtovima. »Sad stavlja boju.«

Spustim stopala na do. »Koliko će ostati u palaĉi?«

Nefertiti me ĉudno pogleda. »Zauvijek.«

»Ali, što će slikati po ĉitav dan?«

»Nas.«

» Cijelo vrijeme?«

»Slobodan je naplaćivati svoje usluge i dvorjanima.« Okrenula se.

»Vidiš li ovo?« upitala me hodajući tako da mogu uoĉiti njezin malen

trbuh kako se istiĉe pod pojasom sa zlatnim skarabejem. »On raste.«

Oklijevala sam. »A što ako je to ona?«

»Amenhotep će voljeti dijete koje mu poklonim kakvo god ono

bilo«, rekla je sa sigurnošću. Namrštim se jer sam je poznavala. »A hoćeš li i ti?«

Stisnula je usnice i grizla ih donjim zubima. Ĉesto sam je vidjela

kako to radi. »Ako je djevojĉica, Kija će biti majkom najstarijeg princa

egipatskog.«

»Ali ona je druga ţena. Sporedna supruga. Rodiš li faraonu sina,

makar i sljedeće godine, on će svejedno postati faraon.«

Nefertiti se zagleda u daljinu preko lotosova ribnjaka, kao da moţe

vidjeti sve do Tebe. »Ako ne rodim djeĉaka, Nebnefer će dobiti još više

vremena da skupi pristaše.«

»On je samo pet mjeseci star!«

»Ali neće u toj dobi ostati zauvijek.« Nagnula se naprijed. »Ti ćeš

mi pomoći, hoćeš li? Bit ćeš uz mene kad dođe vrijeme. I molit ćeš se

boginji da bude djeĉak.«

Poĉnem se smijati pa naglo prestanem i pogledam je u lice. »Zašto

bi boţica poslušala baš mene?«

»Zato što si poštena«, odgovori Nefertiti. »A ja... Ja nisam kao ti.«

Nefertiti je hodala palaĉom s rukom na trbuhu i nitko se nije usudio

rijeĉ izustiti o šest mjeseci starom princu koji je sisao na Kijinim gru-

dima u Velikoj dvorani, iako ga je svatko vidio. A on je bio slatki mali

princ, iako mu je majka bila kisela kao limun. Amenhotep je pomagao

Nefertiti da se popne na svaku stubu, u svaku koĉiju, ĉak i na njezino

prijestolje. Uznemireno je bdio nad njom i slavio djetešce koje je raslo

zanemarujući ono koje se već rodilo.

U mjesecu famenotu Amenhotep u sluţbenim svitcima i po javnim

zgradama objavi da je bog koji u Memlisu vlada Aton. Objavio je to

kako bi se Egipćani Atonovim svećenicima klanjali do zemlje, onako

kako su se prije klanjali Amonovim svećenicima.

Jer Aton grli Egipat. On je svemoćan, On je najljepši. Sveznajuć i premudar.

Svitak nije završio rijeĉju Amon. Niti jedan sluţbeni svitak u

Egiptu nikad prije nije završio bez rijeĉi Amon. Odsada nikad više i

neće.

Moj otac spusti svitak u krilo. »Ovo je svetogrđe, a Stariji će

doznati! Neće mu se svidjeti.« Srdito je zurio u moju sestru, a Nefertiti

slegne ramenima. Ja bih se skutrila i posramila. Ona nije. »Svetogrđe je ono što faraon proglasi takvim«, odgovorila je.

»A tvoj muţ nije jedini faraon!« Otac ustane i baci svitak u

grijalicu. »Stariji još uvijek ţivi. Stoga me slušaj, Nefertiti, slušaj me

dobro. Ne bude li ovaj tvoj oprezniji, nemoj se iznenaditi ako moja

sestra pošalje ljude da ga ubiju.«

Pokrijem usta, a Nefertiti problijedi.

»Amenhotep već nosi atef krunu! Ona to ne bi uĉinila!«

Otac joj ništa ne odgovori.

»Ti nećeš dopustiti da se to dogodi!«

»Otišlo je predaleko.«

»Ali ja nosim njegovo dijete!«

Primaknuo joj se. »Slušaj me i slušaj dobro. Vrlo je lako moguće

da će doći do ubojstva. Provjeri jesu li ljudi koje smo zaposlili da te štite

voljni poginuti.«

Boja se posve povukla s Nefertitina lica. »Moraš je zaustaviti!

Sestra ti je!« vikala je.

»I egipatska kraljica, a ja sam samo vezir.«

Nefertiti je izgledala bolesno. »Ali ti ćeš me zaštititi, hoćeš li?«

Nije odgovorio.

»Zar nećeš?« šapne ona. Doimala se tako malenom i prestravlje-

nom da sam poţeljela prijeći sobu i zagrliti je. Otac zatvori oĉi. »Naravno da ću te zaštititi.«

»I moje dijete? I Amenhotepa?«

»To ne mogu obećati. Moraš ga navesti da se suzdrţava. Moraš

smisliti kako. Ili ti nikakva pomoć s moje strane neće biti dovoljna.«

Ţivjeli smo kao maĉke. Njuškali smo hranu prije nego smo ju jeli, ĉak i

kad su je sluge već kušale, a jedno smo uho noću stalno drţali naćuljeno

zbog zvukova uljeza. Ipu se poĉela brinuti za moje zdravlje. »Cijele se noći trzaš i vrtiš. To nije dobro, gospodarice.«

»Ćule smo neke vijesti koje me muĉe, Ipu.«

Moja tjelesna sluškinja prestane slagati rublje kako bi me mogia

pogledati. »Loše vijesti?«

»Da«, priznam i stavim ruke ispod nogu. »Ti bi mi rekla da se nešto

priĉalo po palaĉi?«

Ipuine jamice nestale su s obraza. »Priĉalo o ĉemu, gospodarice?«

Bila sam iskrena s njom. »O ubojstvu.«

Ipu se trţne unatrag.

»Nije to ništa tako strašno ĉudno«, prošapćem. »Amenhotep si je stvorio neprijatelje. Rekla bi mi da ĉuješ neke priĉe o tome, zar ne?«

»Naravno«, potvrdi mi. Vidjela sam joj ozbiljnost na licu. Nefertiti me toga poslijepodneva, prije nego smo se odvezle na

gradilište novoga hrama, povukla ustranu. »Mislim da sam nešto ĉula sinoć«, povjerila mi se.

Smrznem se. »Jesi li rekla ocu?«

»Ne, jer nisam sigurna da sam ĉula. Bilo je s vanjske strane pro-

zora.«

Hladnoća mi se uspne kraljeţnicom tako snaţno da sam se stresla.

»Jesi li rekla kralju?«

Odmahne glavom. Ruka joj je bila na trbuhu. »Ne, ali hoću da

noćas spavaš sa mnom.«

Tek se sad sjetim da je to noć koju on provodi s Kijom pa se

udaljim korak natrag i pogledam je sumnjiĉavo. »Što?« viknula je bijesno. »Misliš da bih lagala?«

Promatrala sam je na trenutak i razmišljala.

»Molim te«, rekla je ozbiljno i strah u njezinim oĉima uĉini mi se

stvarnim. »Ne samo zbog mene. Zbog djeteta.«

Dijete je u njezinoj utrobi šest mjeseci.

Te veĉeri preselila se u prostran krevet u kojem je spavala s

Amenhotepom. Oklijevala sam.

»Dođi.«

»Ali to je kraljev krevet.«

Stisnula je vjeđe. »Noćas nije. Noćas me ostavio samu.«

Odbila sam leći.

»Ne trati vrijeme nego ulazi«, odreţe ona. Bila je razdraţljiva zbog

trudnoće.

»Ne. Dođi u moj krevet«, odgovorim.

Oštro me pogledala. Ruka joj je bila na trbuhu. »Trudna sam.«

»Bit će sigurnije«, dodam.

Zašutjela je na trenutak, znala sam da sam pobijedila. Odgrne

ponjave i izvuĉe ruku. Uzmem je i pomognem joj hodati. U mojoj sobi

oprezno se namještala u jastuke. »Tvoj krevet nije tako udoban kao moj«, prigovarala je. »Ne, ali je daleko sigurniji.« Osmjehnula sam se zadovoljna svojom

pobjedom. Ona nije rekla ništa. Stavljala sam joj jastuke iza leđa. »Zbilja misliš da bi me netko pokušao ubiti?« prošapće.

Zbunjeno se nasmijem. »Ne, ako prije toga mora proći kraj

dvanaest Nubijaca koji stoje ispred mojih vrata.« Pokušavala sam

razgovarati bezbriţno da smirim njezine strahove, ali Nefertitino je

raspoloţenje bilo mraĉno i bila je uporna. »Ali zašto bi me netko ţelio ubiti?« upitala je.

Zadrhtala sam misleći o tome. »Zato što si udana za faraona i nosiš

njegovo dijete. Ima li boljega puta do Amenhotepa od onog koji vodi

preko tebe?«

»Ali narod me voli.«

»Narod«, odgovorim. »Ne i svećenici. Ne i ljudi ĉiji su ţivoti

posvećeni Amonu i ĉije hramove rušite...«

»To je. Amenhotepova, ideja«, oštro će Nefertiti. A onda zaĉujemo

korake u hodniku i obje se smrznemo. Tko god je bio vani, odluĉio se

povući jer se tapkanje koraka odmah udaljilo. Zadrţala sam dah.

»Ja ovo više ne mogu izdrţati!« vikne Nefertiti. »Svega se bojim.«

»Pa sama si to skuhala«, rekla sam okrutno. No još uvijek sam je

drţala za ruku. Te smo noći zaspale kraj upaljenih svjetiljki. Ujutro smo

se obje probudile u zoru, svijene jedna preko druge poput maĉaka.

ĈETRNAESTO POGLAVLJE

Šemu, doba ţetve

Nefertitino je dijete na svijet trebalo doći u mjesecu pahonu. Odbijala

je roditi egipatskog prijestolonasljednika u istom paviljonu u kojem je

Kija rodila princa pa je Amenhotep ljudima koji su radili na hramu

zapovjedio da poĉnu graditi paviljon pokraj ribnjaka s lotosima.

»Mora imati prozore koji gledaju na sve ĉetiri strane.« Moja

sestra raširi ruke kako bi radnici uvidjeli što je zamislila. Palaĉu svjetla

i zraka. »Prozore od stropa do poda«, davala im je upute. Vojnici su

naklonom pokazali pokornost, a kipari se dali na posao. Rezbarili su

lišće na okviru kreveta i slikali ribe na keramiĉkim ploĉicama koje su

pod bojile u plavo i zeleno.

Kad se nisu bavili rukovođenjem izgradnjom paviljona, ona i

Amenhotep vozili su se na gradilište hrama da vide kako napreduje.

Radovi su se usporili jer je radna snaga bila podijeljena. »Mutni, uzmi

plašt«, zvala bi me. »Mutni, hajdemo gledati hram.«

Na lokaciji sam opazila generala Nakhtmina. Davao je upute gra-

diteljima. Opet sam se pitala što radi u Memfisu, on, tako nepokole-bljiv u odluci da ostane u Tebi. Kad sam prošla pokraj njega,

nasmiješio se, a ja sam skrenula pogled kako Nefertiti ne bi pomislila

da se između nas nešto zbiva. Ipu, koja se vozila u mojoj koĉiji, tiho je

prošaptala: »Faraon je vojnicima dao ponudu koju ne mogu odbiti.

Dvadeset debena srebra mjeseĉno da zidaju u Memfisu.«

Zaprepaštena, okrenem se prema njoj. »General Nakhtmin

ovamo je došao zbog srebra?«

Ona usmjeri pogled prema mjestu na kojem je stajao general i

kiselo se osmjehne. »Ili zbog neĉega drugog.«

A onda je jednoga jutra mojoj sestri bilo previše loše da vozi ko-

ĉije i htjela je da pođem umjesto nje. »Ne ţelim da Amenhotep ide s

Kijom«, rekla je zajedljivo. »Mogu zamisliti kako se vozi na gradilište i

piše pjesmu njegovu sjajnom novom zdanju. A on bi je vjerojatno

njoj za ljubav dao uklesati na zid hrama.«

Bila bih se nasmijala, ali ono što je traţila od mene uplašilo me.

»Hoćeš da odem na gradilište hrama? Samoi«

»Ne sama, naravno. Povest ćeš Ipu.«

»Ali, što da radim tamo?«

Poloţila je ruku na svoj trbuh umorna od moje gluposti. »Radit

ćeš ono isto što sam i ja uvijek radila«, odreţe. »Dat ćeš da te vide, da

znaju da si tamo, da radnici ne budu lijeni. Pazit ćeš da ne kradu

zlato, alabaster ili vapnenac.«

»A što ako budu krali ?«

»Neće«, rekla je ravnodušno. »Neće se usuditi budeš li ih nad-

gledala.«

Dok je Nadglednik konjušnice pripravljao moju zapregu, Ipu je

upitala: »Gdje je faraon? Zar on neće ići?«

»Moja je sestra bolesna i ţeli da on bude kraj nje.«

»Znaĉi, moramo tamo same? Bez ijednog straţara?«

»Bez ijednog.«

Kada je nadglednik konjušnice bio gotov, vozile smo se od

palaĉe do gradilišta hrama. Vojnici su lomili stijene i tesali kamen za

gradnju. Nitko, ĉini se, nije krao alabaster. Nekoliko je muškaraca

veselo pozdravljalo Ipu mašući joj dok smo prolazile. Dignem obrve,

a Ipu se nasmiješi.

»Imam prijatelje na neobiĉnim mjestima, gospodarice. A budući

da ti ne moţeš stvarati prijatelje među vojnicima, ja ih stvaram za

tebe.«

Slijedila sam njezin pogled do ĉovjeka na ulici koji je našu koĉiju

zaustavio ispruţivši ruku. Konji su se ukipili kao da im je bilo

zapovjeđeno. Nakhtmin nam uputi osmijeh. »Generale«, kimnem sluţbeno. »Gospo Mutnođmet«, rekao je, a Ipu se cerila.

»Pa, kako idu radovi na hramu?« upitam. Od nadgledanja ljudi

napravila sam cijelu predstavu. Gunđali su na vrućini tegleći teški ka-

meni stup na njegovo mjesto.

Smiješak je plesao u kutu generalovih usnica. »Kao što moţeš

vidjeti, dobro su zapeli da ostvare velike ambicije Njegove Visosti.

No, nećeš li me pitati zašto sam ovdje?« Sunce je generalovu koţu

obojilo u tamnu nijansu bronce, tamniju od njegove duge kose i

vedrih oĉiju.

»Već znam zašto ste ovdje«, odgovorim. »Faraon je ponudio

nešto ĉemu nijedan vojnik ne moţe odoljeti. Dvadeset debena srebra

mjeseĉno.«

Na nemilosrdnu suncu general Nakhtmin gledao je kroz poluzatvorene oĉi. »To, dakle, misliš? Da sam se prodao za pregršt

srebrnjaka?«

Otvoreno sam zurila u njega. »Zbog ĉega bi drugog došao?«

Ustukne korak, a lice mu postane zamišljeno. »Kad sam bio dje-

ĉak štedio sam zlato koje sam zaradio u vojsci kako bih kupio farmu

u Tebi, a kad mi je otac umro, naslijedio sam njegovu zemlju. Dakle,

ne, nisam došao ovamo za pregršt debena.«

Osjetila sam da sam ga neĉim uvrijedila, a on je i dalje zurio u

mene dok nisam bila prisiljena odgovoriti: »Pa, onda, zašto si došao?«

Bacio je kratak pogled na Ipu. »Moţda ti to moţeš objasniti,

gospo. Sto se mene tiĉe, moram se vratiti svojim vojnicima da ne

poĉnu krasti vapnenac.« Na brzinu se osmjehnuo. »Ili alabaster.«

Gledala sam ga kako odlazi pa se okrenem prema Ipu. »Zašto se

on uţiva poigravati sa mnom?«

»Zato što mu je stalo do tebe. Stalo mu je do tebe, a nije siguran

je li tebi stalo do njega.«

Šutjela sam.

»Samo ne daj da te sestra vidi dok ovako izgledaš«, upozorila me

Ipu. »Ili će u palaĉi biti većih nevolja od one hoće li kraljica faraonu

pokloniti princa ili neće.«

Atonov je hram bio rano završen. U vrijeme kad je Nefertiti trebala

roditi. Dijete u njoj bilo je teško. Sjedila je u posebnom paviljonu

ukrašenom slikama Hator i Besa, s nogama podignutim na jastuke od

perja, dok je u predsoblju svirala harfistica. Lepezari su stajali u

svakom kutu sobe, a moja je sestra kraljevala kao kraljica Postelje,

otresajući se na svakoga tko bi se zadesio u blizini, ĉak i na našeg oca.

»Zašto mi nitko nije rekao da Kija s njim odlazi gledati gradnju?

Je li sad ona zauzela moje mjesto?« Pakostan glas joj se povisio. »Je ili

nije?«

»Zatvori vrata, Mutnođmet«, naloţi otac. Gledao je moju sestru

s prezirom. »Nekoliko dana to jednostavno moraš podnositi. Ništa tu

ne moţeš uĉiniti.«

»Ja sam egipatska kraljica!« S mukom je sjela, a njezine su se

tjelesne sluškinje brzo primaknule kako bi joj bile pri ruci. »Pozovite

Amenhotepa!« zapovjedi. Djevojke pogledaju našega oca. »Rekla

sam, pozovite faraona!« Nefertitin glas postane rezak.

Otac se okrenuo najbliţoj ţeni i kimnuo. Djevojka pojuri van.

»Bolje bi ti bilo da se zabrineš za stanje u ovom kraljevstvu«, rekao je.

»Jesi li se ikad potrudila saznati što se događa u Tebi?«

Nefertiti napravi stanku. »Zašto bih?«

Oĉevo se lice smrknulo. »Zato što je Stariji bolestan.«

Sluškinje su dale sve od sebe da ne gledaju jedna drugu, no ĉim

padne noć, priĉanje će poĉeti. Nefertiti je sjedila na jastucima.

Nagnula se unaprijed. »Koliko je bolestan?«

»Vijesti su da bi ga uskoro mogao uzeti Anubis.«

Nefertiti se muĉila da sjedi uspravno. »Zašto o tome ništa

nisam ĉula?«

»Zato što ne ĉuješ ništa osim onoga što ima veze s Atonovim

hramom«, predbaci joj otac. »Kad je posljednji put Amenhotep po-

sjetio svoju sobu za audijencije? Ili se bavio korespondencijom s

inozemnim narodima? Svakoga dana ja sjedim podno Horusova

prijestolja i rukujem kraljevim ovlastima.«

»Nisi li upravo to ţelio? Da se egipatsko kraljevstvo prostre

pred tobom?«

»Ne ako se tvoj suprug dan za danom igra faraona i

saveznicima šalje pozlaćene kipove umjesto zlatnih. Onda sve ja

moram nadoknaditi. Moram objašnjavati starješini Quiltua zašto naša

vojska nije spremna i ne moţe mu doći u pomoć, a Hetiti su mu

napali kraljevstvo.«

»Pa, u Tebi ima vojnika. Neka piše Starijem.«

Otac srdit plane. »Koliko još treba ĉekati dok i njih Amenhotep

ne upotrijebi kao radnike? I, što je sljedeće? Palaĉa? Grad?« Bacim

kratak pogled prema Nefertiti. »Egipat nije jedinstven«, upozorio je.

»Amonovi svećenici spremaju se na pobunu.«

»Oni se nikad ne bi pobunili!« Nefertiti stegne ĉeljust. Sedam-

naestogodišnja kraljica.

»Zašto ne«, izazovno će otac, »bude li Horemheb na njihovoj strani?«

»Onda će Horemheb biti izdajnik i Amenhotep će ga dati ubiti.« »A što ako vojska stane uz njega? Što onda?«

Nefertiti se uţasne. Drţala je ruke na trbuhu kao da štiti dijete

od ovakvih vijesti. Onda se otvore vrata Nefertitine sobe za porod:

stigao je Amenhotep.

»Najljepša kraljica u Egiptu!« sveĉano izjavi.

»Jedina kraljica u Egiptu«, odreţe Nefertiti. »Gdje si bio?«

»Na gradilištu.« Amenhotep se smiješio. »Oltar je spreman.«

»I posvetio si ga s Kijom?« prosiktala je.

Amenhotep se smrzne.

»Jesi lp.« vikne ona. »Sad kad sam ja faraonova junica i svakog ĉasa mogu roditi princa nisam više nimalo zanimljiva?«

Amenhotep se osvrne po sobi. Oklijevao je, a onda brzo priđe k njoj i stavi ruku na njezinu. »Nefertiti...«

»Moj lik gleda na narod Egipta. Ja nadziram ovo kraljevstvo. A

ne Kija!«

Amenhotep gipko klekne. »Oprosti.«

»Nećeš opet ići tamo s njom. Reci da nećeš ići s njom.«

»Obećavam...«

»Obećanje nije dovoljno. Zakuni mi se. U Atona.«

Vidio je da je ozbiljna pa je izgovorio. »Kunem ti se u Atona.«

Otac i ja izmijenimo poglede, a moja ga sestra digne s tla. »Jesi li znao da ti je otac bolestan?« upitala ga je lijeţući natrag na jastuke i prekrasno stvarajući iluziju: kad je ona sretna, sve se odvija u Amen- hotepovu korist.

On istog trena ustane. »Stariji je bolestan?« Pogleda mog oca.

»Je li to istina?«

Otac se naklonio. »Da, Visosti. Došle su takve vijesti iz Tebe.«

Amenhotep se osvrtao po sobi i po prvi put, ĉini se, opazio

ţene. »Van!« viknuo je. Ipu i Merit izguraju ţene napolje. Amenhotep

se okrenuo mom ocu. »Koliko još dok ne umre?«

Otac se ukoĉi. »Egipatski faraon mogao bi ţivjeti još godinu

dana.«

»Rekao si da je bolestan. Rekao si da imaš vijesti.«

»Bogovi ga mogu saĉuvati i duţe.«

»Bogovi su ga napustili!« vikne Amenhotep. »Brinu se za mene, a

ne za oronula starca.« Amenhotep u dva koraka prijeđe sobu pa

otvori vrata i pozove straţare. »Dovedite arhitekta Maju«, zapovjedi

pa se okrene mom ocu. »Otići ćeš natrag u sobu za audijencije i sa-

staviti pismo za prinĉeve svih naroda. Upozori ih da ću unutar godine dana postati faraon i Gornjeg Egipta.«

Bojom obraza moj otac otkrivao je uzbuđenje. »Moţda ne umre

u tom roku, Veličanstvo.«

Amenhotep priđe mom ocu toliko blizu da sam na trenutak po-

mislila da će ga poljubiti. Umjesto toga, šapne mu na uho: »U krivu si.

Vladavini Starijeg došao je kraj.«

Korakne prema vratima i ponovno zazove straţare. »Dovedite

Panehesija!« Okrene se natrag mom ocu. »Vrhovni svećenik Atonov

putuje u Tebu«, najavi. »Odi sad i sastavljaj pismo kraljevima inoze-

mnih naroda.«

Pokazao je vrata. Oca i mene ispratili su u hodnik. Zatim rezom

zatvori vrata iza nas. Odmah potom iznutra smo mogli ĉuti

prigušene, povišene i uzbuđene glasove. Slijedila sam srdito lupkanje

oĉevih sandala dok je išao prema Per Međat.

»Što radi on sad?«

»Priprema«, kipio je otac.

»Priprema što?«

»Skratiti Starijem put u zagrobni ţivot.«

Udahnem. »Zašto si onda dopustio Nefertiti da mu kaţe?«

Otac je i dalje hodao. »Zato što bi to već netko uĉinio.«

»Kraljica rađa!«

Sluškinja me pronašla u vrtovima palaĉe. Njezine su rijeĉi navi-

rale i gurale se jedna preko druge. Gubila je dah. Smjesta ustanem i

proguram se kroz guţvu pred Nefertitinom loţnicom. Dvorske dame

i glasnici stajali su u sedam redova ispred paviljona, u sjeni platnena

krova, i traĉali o tome što će se dogoditi ako Nefertiti rodi sina. Hoće

li Nebnefera poslati da ţivi u nekoj drugoj palaĉi? A što ako bude dje-

vojĉica? Koliko bi brzo mogla kraljica opet zatrudnjeti? Uđem u sobu

za porod i zatvorim vrata između sebe i traĉeva.

»Pa gdje si ti?« vikala je Nefertiti.

»U vrtovima. Nisam znala da je poĉelo.«

Majka me prostrijeli pogledom kao da sam trebala znati.

»Donesi mi soka«, zastenje Nefertiti, a ja pohrlim k najbliţoj

sluškinji kako bih joj rekla da ga donese. »Brzo!« Okrenem se

ponovno sestri. »Babice su tu?«

Škripala je zubima. »Pripremaju stolac za porod.«

Na Nefertitinu su stolcu bile slike tri boginje poroda. Hator,

Nekhbet i Tauert pruţale su ruke preko prijestolja od ebanovine.

Sestrino se tijelo grĉilo u mukama da teţak teret izgura iz maternice.

Disala je uza sve veći napor. Pojave se dvije babice. »Spremno je, Visosti.«

Pomogle su joj da se smjesti na pojastuĉen stolac s rupom u

sredini sjedalice, putem kojim će dijete sići na ovaj svijet. Majka joj

postavi jastuk iza leđa, a Nefertiti pruţi ruku kako bi uhvatila moju,

vrišteći toliko da bi i Anubisa probudila. Brbljanje ispred paviljona

prestane. Jedino što se moglo ĉuti bili su Nefertitini krikovi. Majka se

okrene prema meni, a ne prema babicama. »Zar nema niĉega što bismo joj mogli još dati?«

»Ne«, rekla sam iskreno, a babice kimnu glavama.

Najstarija ţena zatrese prosjedim uvojcima. »Već smo joj dali

kheper-uer.« Gledala sam kako spravljaju mješavinu biljke kheper-uer s medom i mlijekom i daju sestri da joj pospješe porod. Sad je starica

pjevuckala molitve. »To je sve što moţemo uĉiniti.«

Nefertiti je jecala. Obrve su joj bile skupljene, a niz vrat joj je

klizio znoj od kojeg joj se kosa lijepila za lice. Naloţim jednoj od ţena

da je zaĉešlja unatrag. Ipu i Merit donijele su do stolca za porod

zdjelu s toplom vodom i poloţile je između nogu moje sestre kako bi

joj para olakšala rađanje. Onda Nefertiti zabaci glavu i zgrabi ruĉke

naslonjaĉa. »Dolazi!« vikne moja majka. »Prijestolonasljednik Egipta!« »Tiskaj jaĉe«, poticala ju je stara babica.

Merit pritisne hladno platno na Nefertitino ĉelo, a babica se

odjednom nađe ispod stolca. Ruke su joj posezale za vrhom djetetove

glavice. Sestra se svine unatrag u luk, u groznom jauku, zatim njezino

sitno tijelo zadrhti, a dijete izađe uz brizganje vode. »Princeza!« vikne babica traţeći deformacije. »Zdrava princeza.«

Nefertiti je u svom naslonjaĉu zurila u zrak. »Djevojĉica?«

šaptala je ĉvrsto stišćući ruĉke. »Djevojčica?« glas joj postane oĉajan.

»Da!« Babica uzdigne malen sveţanj. Majka i ja izmijenimo

poglede.

»Neka netko ode reći veziru Ajeu«, veselo će moja majka. »I

pošaljite poruku kralju.«

Ipu istrĉi po palaĉi proširiti vijest da je kraljica preţivjela. Zvona

su trebala zvoniti dva udarca zaredom kao znak da je Egipat dobio

princezu. Babice ušuškaju Nefertiti natrag u njezinu postelju. Utrobu

su joj zabrtvili platnom da zaustave krvarenje. »Princeza«, ponavljala

je. Bila je sigurna da će roditi princa. Bila je tako sigurna.

»Ali, zdrava je«, odgovorim. »I tvoja je. Tvoja vlastita mala veza

prema vjeĉnosti.«

»Ali, Mutni...« Oĉi joj se zagledaju u prazno. »To je djevojĉica.«

Babica se vratila i upoznala moju sestru s prvom princezom egi-

patskom. Nefertiti premjesti dijete u svoje naruĉje. Mojoj se majci

ovlaţe oĉi. Sad je baka. »Sliĉna je tebi, Nefertiti«, rekla je. »Ista usta i

nos.«

»I toliko kose«, dodam.

Moja je majka milovala mekanu pahuljastu kosu. Dijete ispusti

prodoran jauk. Sjedokosa babica stigne trkom. »Mora jesti«, izjavi babica. »Gdje je dojilja?«

Visoku debeljuškastu ţenu uvedu u sobu za porode. Babica

zaškilji u oblo lice mlade ţene. Nije bila znatno starija od Nefertiti.

Sedamnaest ili osamnaest godina. Izgledala je zdravo i snaţno. »Tebe je izabrao vezir Aje?«

»Da«, odgovori djevojka, a po njezinim nabreklim dojkama bilo

je jasno da je i ona odnedavno majka. »Onda dođi i sjedni kraj kraljice«, pouĉi je babica. Stolac je bio pripremljen pa nova majka ogoli jednu dojku. Svi

smo promatrali kako mala princeza pohlepno siše, a Nefertiti je prouĉavala svoj minijaturni odraz u naruĉju dojilje.

Babica se smiješila. »Lijepa kao i ti, Veliĉanstvo. Faraonu će sigurno biti drago.«

»Ali, nije sin.« Nefertiti spusti pogled na princezu koju je rodila. Princezu koja je trebala biti princ.

»Kako ćeš je nazvati?« upitam.

»Meritaton«, odgovori Nefertiti istog trena.

Moja majka se trgne. »Ona. koju voli Aton?«

»Da.« Nefertiti se ukoĉi, a lice joj poprimi odluĉan izraz. »To će Amenhotepa podsjećati na ono što je vaţno.« Majka se namršti, a Nefertiti doda toplo: »Na vjernost.« Zvona su u daljini zvonila dvaput, kako bi cijeli Memfis doznao da se rodila princeza. Nefertiti pograbi rubove svojih pokrivaĉa. »Što je to?«

»To su zvona«, poĉne majka, ali Nefertiti je prekine. »Zašto zvone samo dvaput?«

»Zato jer triput zvone za princa«, rekla sam, a Nefertiti se raz-bjesni.

»Zašto! Jer je kćer manje vaţna nego princ? Za Nebnefera su

zvonili triput pa će i za princezu Meritaton zvoniti toliko!«

Majka i ja samo se pogledamo, a princeza Meritaton poĉne plakati.

Merit prekine šutnju. »Hoćemo li te odvesti u kupalište, Visosti?«

»Ne! Netko mora zaustaviti zvona«, zapovjedi Nefertiti. »Dove-dite Amenhotepa!«

»Najprije se okupajte, a onda se nađite s faraonom i recite mu«, savjetovala je moja majka.

»Nefertiti, ne moţeš ni pred koga ovakva«, preklinjala sam je. Halja joj je bila sva zamrljana i premda su joj noge otrli i oĉistili a kosu zaĉešljali, nije sliĉila kraljici egipatskoj. Bila je tek ţena koja je netom rodila. Od nje se širio neugodan zadah krvi. »Brzo se okupaj pa ćemo pozvati faraona i reći mu.«

Uĉinila je kako sam joj predloţila. Kad su je ovili svjeţim plat-

nom i odveli, u sobi za porod nastupi tišina.

»Rodila je prelijepo dijete«, rekla je konaĉno moja majka. Dojilja

je i dalje hranila princezu dok su se babice bavile iznošenjem stolca

za porod. Neće biti princa dok ne prođe godina dana. A moţda i

više.

»Misliš li da će je on poslušati?« pitala sam.

Majka stisne usnice. »Takvo što se još nikad nije dogodilo.«

»Ni kraljica nikad prije nije stanovala u kraljevini odajama.«

Kad se Nefertiti vratila okupana i odjevena u bijelo, majka kimne gla-

vom. »Mnogo bolje«, rekla je, ali Nefertiti nije bila raspoloţena za

laskanje. »Dovedite Amenhotepa.«

Merit je otvorila vrata sobe za porod i poslala po faraona. On je

odmah došao, a Nefertiti ga je napala ĉim se pojavio. »Ţelim da zvona udaraju tri puta«, zapovjedila je. On dotrĉi do postelje i stavi joj ruku na obraz. »Jesi li dobro?

Jesi...«

»Zvona danas moraju zvoniti tri puta zaredom!«

»Ali, porod...« Spusti pogled na usnulu Meritaton. »Gledaj kako

lijepo...«

»O zvonima ti govorim!« vikne Nefertiti i probudi princezu.

Amenhotep je oklijevao. »Ali zvona tri puta zvone samo...« »Zar je naša princeza manje vaţna nego princ?«

Amenhotep spusti pogled na lice svoje kćeri. Iskrene su mu

suze klizile niz obraze. Naslijedila je njegove tamne oĉi i kovrĉavu

kosu. Zatim je podignuo pogled na Nefertiti ĉije mu je lice govorilo

da je kriv pa se okrene prema Merit. »Naloţi ljudima da zvona udare

triput. Rodila se princeza...« Baci brz pogled na Nefertiti.

»Meritaton«, dovršila je reĉenicu Nefertiti. Amenhotep sjedne

pokraj nje.

»Meritaton«, ponovi gledajući u lice svoje kćeri. »Ona koju voli

Aton.«

Nefertiti ponosno podigne bradu. »Da. Prema velikom bogu

Egipta.«

»Princezu«, Amenhotep uzme zaplakano dijete iz ruku dojilje i

privine je na svoje grudi.

Moj otac ušao je i oštro pogledao majku. »Djevojĉica«, rekao je

tiho. »Svejedno nasljednica« prošapće majka.

Otac je ostao dovoljno dugo da u ruke primi svoju unuku, prvu kćer

kraljevske krvi egipatske, a onda je otišao kako bi poslao poruku kra-

ljevima inozemnih naroda.

Dok je Nefertiti leţala u postelji, pozorno sam je promatrala.

Izgledala je iscrpljeno i blijedo. Spavalo joj se, ali je zbog

Amenhotepa glumila da je vesela i ĉila. »Misliš da izgleda dobro?«

upitam majku.

»Naravno da ne. Upravo je rodila.«

Onda se kraj Nefertiti pojavila Merit, naoruţana svojom

velikom kutijom od slonovaĉe punom sredstava za uljepšavanje.

Moja sestra poslušno sjedne uspravno. Ja bih na njezinu mjestu

svima rekla da izađu iz moje sobe. Spustim pogled na princezu

Meritaton koju je moja sestra ĉvrsto drţala na svojim grudima i

osjetim bol u srcu koja je vjerojatno bila zavist. Nefertiti ima muţa,

kraljevstvo i obitelj. Meni je petnaest i što imam?

Gozba u ĉast rođenja odrţana je potkraj pahona. Lijepo oblikovane

zdjele od skupocjenih kovina poslali su kao dar iz inozemnih kraljev-

stva i sloţili na stol koji se pruţao s kraja na kraj Velike dvorane. Bilo

je kipova izrađenih od zlata i škrinja s ingotima. Kralj Mitanije poslao

je ĉopor lovaĉkih pasa, dok su narukvice od srebra i bjelokosti stigle

od plemenitaških obitelji iz Tebe.

U Amenhotepovim odajama, Nefertiti me pitala koju haljinu da

odjene za gozbu. »Dubok izrez ili nešto što prekriva sve do vrata?«

Pozorno sam gledala njezine grudi namazane kanom. Bile su velike i laskave. Trbuh joj je bio tako malen da nitko ne bi pomislito da je rodila prije samo ĉetrnaest dana. »Dubok izrez«, rekla sam.

Promatrala sam njezino tijelo dok je ispunjavalo usku halju i bila

zatravljena naĉinom na koji je dvije zlatne naušnice uvela u svoju dvostruko probušenu ušnu resicu. Pomislim kako ja nikada neću biti toliko lijepa. Onda smo se obje pogledale u zrcalo: Maĉka i Ljepotica.

U Velikoj dvorani nitko nije mogao skinuti oĉi s nje. »Zanosna je«,

rekla je Ipu dok je moja sestra klizila između stupovlja i uspinjala se

na oslikan podij. Porod je ispunio udubine na njezinim obrazima i

zarumenio joj lice. Stotine plamiĉaka treperilo je uz nju dok je

prilazila, a kad je sjela na prijestolje, sve je zanijemilo.

Ĉinilo se kako je svaki ĉlan egipatskoga kraljevskog dvora došao

proslaviti Meritatonino rođenje. Odšetam van gdje su stajali otac i

majka i uţivali trenutak mira dok još hrana nije bila posluţena i još ne

moraju sjesti za stol. Ponovno pogledam ljude koji su se guţvali u

dvorištu, ulijevali se u Veliku dvoranu i izlijevali iz nje, s peharima

vina u rukama, odjeveni u najfinije platno i ukrašeni zlatom. Samo

Panehesija nije bilo.

»Kako to da se skupilo tako mnogo ljudi?« upitala sam. Ĉak je i

tebansko plemstvo došlo na slavlje. Potegli su na put Nilom.

»Došli su iz poštovanja prema novom faraonu«, odgovori otac.

Nisam toĉno shvatila što je rekao pa je objasnio: »Stariji je na samrti.«

Zabuljim se u njega. »Ali pretpostavljalo se da će ţivjeti još

cijelu godinu! Ti si mi sam rekao...« i zaustavim se jer sam shvatila što

otac zapravo govori. Nagnem se naprijed i glas mi prijeđe u šapat.

»Nisu ga valjda otrovali?«

Otac nije rekao ništa.

»Nije valjda bio otrov?« navaljivala sam, ali lice mog oca pretvo-

rilo se u masku. Ustuknem. »Panehesi je zbog toga išao u Tebu?«

Moji roditelji izmijene poglede, a otac ustane. »Što god se dogo-

dilo u Tebi, Stariji neće izdrţati duţe od mjesec dana.«

Iz Velike dvorane zaĉujemo zvuk zvona koje je pozivalo goste

na veĉeru. Otac uzme majku za ruku. Nestali su u gomili dok sam ja

stajala još uvijek zaprepaštena njegovim rijeĉima.

»Prema izrazu tvog lica, ili nam uskoro slijedi neprijateljski

napad, ili si upravo okusila nešto kiselo.«

Osvrnem se. General Nakhtmin nazdravljao je peharom vina.

»Hvala, generale. I tebe je lijepo vidjeti.«

Nasmijao se i pokazao rukom u smjeru Velike dvorane.

»Hoćemo li?«

Zajedno smo prošli nadsvođena vrata Velike dvorane sa svojim veliĉanstvenim stupovima i stotinama gostiju. On je trebao sjediti za

stolom vojne elite, a ja uz kraljevsku obitelj. No prije nego smo stigli

do podija, zaustavim ga. »Reci mi, generale. Jesi li u Tebi naĉuo

štogod

o Starijem?«

Nakhtmin me zamišljeno pogleda pa me odvuĉe od stolova u

neki alkoven gdje smo mogli slobodnije govoriti »Zašto pitaš?«

Oklijevala sam. »Ja... Samo mi se ĉinilo da bi mogao nešto znati.«

Nakhtmin me sumjiĉavo gledao. »Vjerojatno će prijeći u

Ozirisove ruke vrlo skoro.«

»Ali samo mu je ĉetrdeset! Mogao je ţivjeti još deset godina.«

Prošapćem: »Jesu li ga otrovali?« Traţila sam iskrenost na njegovu

licu.

Polagano je kimao glavom. »Priĉalo se da jesu. A priĉa li se u

kraljevoj obitelji...«

»Ne priĉa se«, rekla sam odmah. »Samo sam pitala.«

Prouĉavao me.

»Ali, ako... Ako faraon umre...«

»Da?«

»Što slijedi?«

»Tvoja sestra postaje kraljicom oba Egipta, a kraljevska udovica

mora kleknuti pred svojom snahom. Tko zna«, doda Nakhtmin urot-

niĉki, »prije kraja, moţda ona još i faraon postane.«

»Faraoni«

»To je tako ĉudno?«

»Ne, to je glupo. Samo je nekoliko ţena do sada vladalo Egip-

tom.«

»Pa zašto ne bi i ona?«

Oboje kroz šumu stupova pogledamo moju sestru. Debeo

zlatan peĉat drţao je njezinu blistavu kosu odmaknutom od lica.

Tako su joj oĉi izgledale još veće. Sa svoga prijestolja imala je pogled

na cijelu dvoranu, ali gledala je Amenhotepa.

»On joj u svemu vjeruje«, doda Nakhtmin. »Ĉak ţive u istim odajama.«

»Tko ti je to rekao?«

»Ja sam general. Moj je posao biti obaviješten. I da sam sluga u

manjoj palaĉi, morao bih znati nešto tako beznaĉajno.«

»Ali prije nego postane faraon, morala bi postati udovicom.«

Pogledam u njega. Nije osporavao smisao izjave, a ni ja ne bih bila

iznenađena da Amenhotep umre. Osjetim da mi se hladnoća uspinje kraljeţnicom i širi po leđima, iako je noć bila topla. Uzvanici su sjedili

i razgovarali, a smijeh je odjekivao pod stropom Velike dvorane.

Sveĉanost povodom rođenja trajat će djelu noć, a ja moţda neću

ponovno uloviti prigodu za ponovni razgovor s generalom.

Oklijevala sam. »Mislila sam da ćeš ostati u Tebi i ţivjeti mirnije.«

»O, u Tebi baš i nije mimo. Gdje god je kakva palaĉa, uopće

nije mirno. Ali jednoga dana, nadam se, pronaći ću nekoga tko će sa

mnom dijeliti uistinu miran ţivot. Daleko od Tebe ili Memfisa ili bilo

kakva grada s kraljevskom cestom.«

Oboje se zagledamo u dvoranu, a ja kimnem: dobro sam

razumjela takvu ţelju.

»No sad kad je hram završen, vojnici se pitaju što slijedi. Faraon

se boji vojske. Ne kani nas poslati u rat, premda Hetiti svake godine

upadaju na naš teritorij i pljaĉkaju, a Egipat ne pruţa otpor. Dok Pa-

nehesi svetkuje Atona, a Amenhotep gradi hramove kako bi

proslavio Atonovu vlast, tvoj se otac uzdigao na egipatsko prijestolje.

Moţda ne doslovno, ali po svemu drugom, on je faraon, miu-ser. Sada

je vrijeme da odluĉiš što ţeliš od ţivota. Svoje ime uklesano u

pješĉenjak za vjeĉnost ili sreću?«

»A kako znaš da ovdje nisam sretna?«

»Stojiš u kutu i razgovaraš sa mnom dok tvoja sestra sjedi na

Horusovu prijestolju, a vaš joj otac krĉi put. Da si zadovoljna, bila bi

tamo.« Pokazao je stol kraljevske obitelji na ĉijem su poĉasnom

mjestu sjedili moja majka i otac, okruţeni ćelavim muškarcima u

ĉistom tankom platnu. »Dakle, mala maĉko, što si ti u svemu tome?«

»Nefertitina sluškinja«, odreţem.

»To moţeš promijeniti svakog trena.« Nakhtmin me sa zanima-

njem pogleda pa doda znaĉajno: »Tako da se udaš.«

»Mutni, nađi mi haljinu.«

Dignem pogled sa svoje igre seneta, ali ostanem sjediti. »Gdje je

Merit? Ne bi li ti ona trebala traţiti haljine?«

Nefertiti me promatrala svojim teško našminkanim oĉima s

mjesta na kojem je dojilja hranila Meritaton. Tik do ţene, ĉešljala je

princezinu pahuljastu kosu. »Ne mogu ostaviti Meritaton. Zašto mi je

ne doneseš? U susjednoj je sobi.«

»Daj, Mutni«, rekla je moja majka. »Vidiš da ne moţe.«

»Ona nikad ne moţe!«

Majka mi uputi pogled kojim je rekla učini to, pa sam donijela

sestri haljinu. Zastala sam nad Meritatoninim sitnim licem. Imala je

boju svoje majke, svijedu nijansu pijeska, ali oĉi su joj bile maslinasto-

zelene, kao Amenhotepove. Nije bilo moguće pogoditi hoće li donju

ĉeljust imati na majku i hoće li biti visoka poput oca. »Izgleda kao ti«,

rekla sam, a sestra se osmjehne. Onda se majĉina ramena ukoĉe. »Jeste li ĉule ovo?« brzo je upitala odvojivši pogled s ploĉe za

senet.

Sve smo se smrznule, ĉak i dojilja s Meritaton u naruĉju.

Shvatila sam na što cilja. Ĉule smo glas narikaĉa i zvukove zvona iz

hramova. Nefertiti ustane. »Što je to?«

Naglo se otvore vrata. Nikad nismo vidjele da se Amenhotep

tako široko osmjehuje. Majka rukom pokrije usta. »Otišao je Ozirisu«, prošaptala je Nefertiti. Amenhotep je zagrli. »Stariji je mrtav. Ja sam faraon oba

Egipta!«

U sobu uđe moj otac. Panehesi mu je bio za petama. U svojoj

radosti Nefertiti nije ni opazila da su muškarci ušli u sobu rodilje.

Moj se otac nakloni. »Hoćemo li pripremiti prelazak u Tebu,

Visosti?«

»Neće biti prelaska u Tebu«, najavi Amenhotep. »Odmah poĉi-

njemo podizati grad Amarnu.«

U sobi rodilje odjednom sve utihne.

»Teba više neće biti glavni grad? Premjestit ćeš ga?« upitao je

moj otac. Amenhotep u trijumfu usklikne: »U slavu Atonovu.«

Moj otac srdito se okrene prema Nefertiti koja ga nije htjela po-

gledati u oĉi.

PETNAESTO POGLAVLJE

TEBA

petnaestoga hojaka

Amenhotep se šetuckao po odaji. »Moja je majka u sobi za audijen-

cije. Nosi krunu egipatske kraljice. Sada je ta kruna tvoja. Hoćeš li da

ti je donesem?«

Sjedili smo u krugu u najraskošnijoj sobi palaĉe Malkata. Moja

majka,, otac, Ipu i ja. Otplovili smo na faraonov sprovod. Odaja

Starijeg sada pripada Amenhotepu IV. Promatrali smo Merit dok je

šminkala Nefertitine oĉi. Ona je sad iznad svih nas. Moćnija od Tije.

Moćnija ĉak i od našeg oca. Dok je Stariji bio ţiv uvijek je postojala

mogućnost da mu se obratimo u sluĉaju nevolje. Sad imamo samo

Nefertiti.

»Pusti je da zadrţi svoju krunu«, zapovjedi moja sestra. »Ja ću

nositi krunu kakvu egipatska kraljica nikad prije nije nosila. Moju kre-

aciju.« Pogleda Tutmozisa koji je svuda išao s nama.

Ali Amenhotep nije bio zadovoljan. »Moramo joj oduzeti kru-

nu«, ustrajao je okrutno. »Mogla bi biti opasna.«

Pogled mog oca sretne Nefertitin koja odjednom ustane. »Nije

potrebno«, odgovorila je.

»Bila je ţena moga oca!« prigovori Amenhotep glasom punim

prijetnje. »A još uvijek je sestra mojeg oca. On će paziti na nju.«

Amenhotep pozorno pogleda mog oca pa slegne ramenima kao

da je njegova majka nešto o ĉemu će rado prestati razmišljati. »Ţelim

da se maknemo iz ovoga grada ĉim pronađemo mjesto za gradnju.«

»Hoćemo«, obeća Nefertiti prilazeći mu i milujući mu obraz.

»Ali prije moramo sve dovesti u red.«

»Da«, sloţio se on. »Moramo se riješiti Amonovih svećenika

prije nego uspiju pokušati ubojstvo...«

»Visosti«, prekine ga moj otac.

»Ne ţelim da mi remete san!« bjesnio je. »Noću sanjam o njima.

Ulaze u moje snove. Poslat ću ih u kamenolome.«

Uzdahnem. Ĉak se i Nefertiti smrznula na tu pomisao. Bili su to

ljudi koji u ţivotu niti jedan dan nisu fiziĉki radili. Predstavnici

Amona provodili su vrijeme u molitvama. »Moţda ih samo trebamo

raspustiti«, predloţi ona.

»Pa da se roje negdje drugdje?« snebivao se Amenhotep. »Ne.

Sve ću ih poslati u kamenolome.«

»Ah poumirat će tamo«, izleti iz mene prije nego sam se stigla

zaustaviti. Amenhotep svoj mraĉan pogled skrene na mene. »Vrlo dobro.«

»A što s onima koji kleknu pred Atonom? Njih moţeš

poštedjeti«, molila je Nefertiti.

Amenhotep se kolebao. »Dat ćemo im šansu. A one koji odbiju

bacit ćemo u okove i bit će kaţnjeni.« Napustio je sobu derući se na

straţare da se odmaknu sedam koraka.

»Stariji nije u grobu ni tjedan dana, a vi već planirate uništenje Tebe?« pitao je moj otac uzrujano. »Ljudi će ovo vidjeti kao nešto što

se protivi zakonima Maat. Nikad nam to neće zaboraviti.«

»Onda ćemo im dati još nešto za pamćenje«, sveĉano će

Nefertiti. Oĉi su joj bile našminkane, a oko vrata je nosila zlatan

simbol ţivota. »Donesi mi moju krunu.« Tutmozis išĉezne. Nefertiti

skine periku, a svi u sobi ispuste krik. »Sto si uĉinila?« uzvikne moja majka.

Nefertiti se obrijala na ćelavo. Nestali su prelijepi crni uvojci

koji su joj uokvirivali lice. »Morala sam se obrijati zbog krune.«

Majka je stavila ruku na srce. »Kakva je to kruna?«

»Kruna koju će odsad povezivati s Egiptom«, rekla je Nefertiti, a ja

shvatim da je ĉak i bez kose još uvijek bila prelijepa. Bila je prijeteća,

moćna i zanosna. Gledala se u zrcalo. Tutmozis joj priđe s leđa.

Podignuo je krunu s ravnim vrhom tako da je svi moţemo vidjeti, a

zatim svoj teret poloţio na Nefertitinu glavu. Sjela joj je tijesno.

Nitko je drugi ne bi mogao nositi. Bila je zamišljena za nju, visoka i

uska, sa zmijom spremnom ispljunuti otrov u oĉi neprijatelja.

Nefertiti se okrene oko svoje osi. Da sam seljak na polju, pomislila

bih da gledam ravno u lice boginji

Soba za audijencije bila je prepuna. Pisari trgovci dvorjani diplomati,

veziri i svećenici stajali su rame uz rame u veliĉanstvenoj prostoriji po

kojoj su se prostirali podni mozaici i uzdizali brojni prozori Kraj te-

banske sobe za audijencije, memfiska nije bila vrijedna spomena. Kad

smo ušli zaĉuo se uzdah strahopoštovanja. Nefertiti se penjala stubi-

štem do svog prijestolja, a kraljica Tija, na predzadnjoj stubi podija,

više nije bila vladajuća egipatska kraljica. Njezin je naslov sada —

Kraljeva udovica. Ĉula sam šaptanje dok sam zauzimala svoje mjesto

na trećoj stubi pokraj svog oca. Nitko nije shvaćao što znaĉi kruna

moje sestre. Je li Nefertiti kraljica? Kralj-kraljica? Suvladarica? Komu

sad narod mora upućivati zamolbe? Veziri su gledali Amenhotepa pa

Nefertiti pa mog oca. Bili smo najmoćnija obitelj u Egiptu. Na

svijetu.

General Nakhtmin stajao je pokraj Horemheba opremljen svim

znakovima ĉasti svoje sluţbe. Kritiĉkim su okom promatrali nubijske

straţare iza naših prijestolja, a ja sam znala što misle: Amenhotep baš

i nema povjerenja u vlastitu vojsku pa plaća tuđince da ga štite. A ja

sam znala i ono što oni nisu. Da će Amenhotep sad najaviti gradnju

nove prijestolnice po imenu Amarna. Da neće biti nikakvoga rata s

Hetitima, premda nam upadaju na teritorij i pljaĉkaju. Umjesto da

brani zemlju, vojska će u slavu Atonovu zidati gradove.

Panehesi ustane sa svog stolca i najavi: »Faraon egipatski

odluĉio je da će u Egiptu Aton bid štovan iznad svih drugih bogova!«

Zaĉuje se srdito mrmljanje među svećenicima. Panehesi povisi glas. Govorio je preko njih. »Aton će imati hra-

move u svakome gradu. Amonovi će svećenici kleknuti pred njime ili

će biti prognani iz Tebe i poslani u kamenolome.«

Zaĉuje se uzvik zgraţanja. »Kamenolome«, nastavio je, »u Vadi Hammamatu.«

Uzdigne se ţamor. Amenhotep ustane sa svog prijestolja. »Od

današnjega dana nadalje«, glas mu je odjekivao prostorijom, »bit ću

poznat kao faraon Ekhnaton. Sluga Atonov. A faraoni Atonovi neće

vladati iz Tebe. Izgradit ću veću i prostraniju prijestolnicu, a taj će se

grad zvati Amarna.«

U sobi za audijencije nastane kaos. Već ih je i sama promjena

Amenhotepova imena zaprepastila, a k tome gradit će se još i nova

prijestolnica kao zamjena najvećem gradu Istoka. Ekhnaton je gledao

Panehesija koji je zahtijevao tišinu. Ali gomila je podivljala. Svećenici

su vikali, veziri pokušavali primiriti svećenike, a trgovci koji su

snabdijevali Amonove hramove skupocjenim biljem i zlatom, sklapali

su poslove s novim Atonovim svećenicima. Pogledam svoju majku

ĉije je lice pro- blijedjelo pod perikom. »Straţa!« vikne novoproglašeni Ekhnaton. »Straţa!«

Dva tuceta naoruţanih Nubijaca ugura se u gomilu. Ekhnaton

je stajao i drţao Nefertitinu ruku u svojoj. Okrenuo se generalima

svoje vojske i urlao preko buke: »Ispraznit ćete svaki hram i kipove

Amona, Izide i Hator pretopiti u zlato. Dat ćete svećenicima i

svećenicama jednu prigodu da se obrate na Atona.« Ekhnaton

pogleda Nefertiti, a ona kimne. »Odbije li tko, u okove i pravac

Hammamat.«

Na rijeĉ okovi soba utihne. U sluĉaju da dođe do daljnjih

nemira, straţari su stajali pazeći na svaki prozor i ulaz. Ali ljudi u

dvorani sada su shvatili. Ekhnatonova namjera nije bila uzdignuti

Atona iznad Amona: on je htio uništiti svaki kip svakoga boga ili

boginje koji su štitili Egipat dvije tisuće godina.

Jedan je vezir ustao sa svojeg stolca podno Horusova prijestolja.

»Ali Amonovi su svećenici plemići. Oni su temelj na kojem poĉiva

Egipat!« uzviknuo je. Prostorijom se raširi ţamor odobravanja. »Amonovim svećenicima«, Ekhnaton je govorio polako, »bit će

dana jedna šansa. Mogu postati svećenici Atonovi ili mogu odustati od posvećivanja svog ţivota bogu koji više nema vlast u Egiptu. Nije

li faraon glasnogovornik bogova?«

Starac ga je samo gledao. Ostao je bez rijeĉi. »Nije li faraon glasnogovornik bogova?« vikne Ekhnaton. Starac klekne na jedno koljeno. »Naravno, Visosti.«

»Onda, tko bolje poznaje boţju volju, oni ili ja? Izgradit ćemo

mu prijestolnicu koja će biti veća od ijednoga grada koji je stajao prije

nje.«

Kraljica Tija zatvori oĉi, a general Horemheb ustane i zakoraĉi

naprijed.

»Hetiti su osvojili vlast u Quatni, a namjesnik Kadeša već je tri-

put traţio da mu dođemo u pomoć. Na njegova pisma nije odgovorio

nitko osim vezira Ajea koji ne moţe ništa bez faraonova odobrenja.«

Digne srdit pogled prema Ekhnatonu. »Ako i ovoga puta ne pošalje-

mo ljude, Visosti, izgubit ćemo teritorij koji je Stariji osvojio ţivotima

tri tisuće egipatskih vojnika.«

Krv navre u Ekhnatonovo lice. Pogleda po sobi da vidi tko se

slaţe. »Kaţeš da ti je ţelja boriti se s Hetitima?« upita.

General Horemheb ĉuo je prijetnju u faraonovu glasu. »Moja je

ţelja zaštititi Egipat, sprijeĉiti invaziju i saĉuvati teritorij koji smo moj

otac i ja teškom borbom osvojili.«

»Tko se slaţe s generalom?« poviĉe Ekhnaton. Nitko se ne pomakne u sobi za audijencije. »Tko?« zaurlao je.

Pet vozaĉa bojnih kola istupi iz reda i pogleda oko sebe.

Ekhnaton se široko osmjehne. »Vrlo dobro. Evo tvoje vojske,

generale.« Gomila se poĉela gurkati i micati, nisu bili sigurni kakvu

igru igra Ekhnaton. Faraon se okrene mom ocu. »Pošalji ih na crtu

bojišnice u Kadeš jer ovo je vojska koja će spasiti Egipat od Hetita!

Ţeli li još netko s njima u ovaj rat?«

Zadrţim dah. Zanimalo me hoće li se javiti Nakhtmin.

Ekhnaton se cerio. »Pet ratnika, dakle. Ustanimo svi u ĉast

junaka koji će obraniti Kadeš od invazije Hetita.« Poĉne pljeskati u

ironiĉnom odobravanju, a kad nitko nije zapljeskao s njim, poĉne

pljeskati još glasnije. Sobom za audijencije raširi se nesiguran pljesak.

»Evo vaših heroja!« Ekhnaton se okrene svojim nubijskim straţarima.

»Ispratite ih van. Ispratite ih cijelim putem do bojišnice u Kadešu!«

Dvorjani koji su ispunili sobu u mrtvoj su tišini promatrali kako

generala Horemheba i njegovih pet ljudi odvodi straţa. Nitko se nije

pomaknuo. Ne vjerujem da se itko usudio disati.

Panehesi oko sebe stisne svoj plašt. »A sada će faraon primati

zamolbe.«

Panehesi je sa svojom vojskom Nubijaca umarširao u svetinju nad

svetinjama. Iz velikih tebanskih hramova iznijeli su kipove. Likovi

Izide bili su razbijeni ili spaljeni. Hator su srušili s njezina mjesta

iznad rijeke, a Amonu su smrskali lice. Narod se šćućurio u svojim

domovima, a Izidine svećenice plakale su po ulicama. Ekhnatonova

nova vojska, nubijski straţari, trgali su i parali halje s Amonovih

svećenika. Davali su im druge ukrašene suncem. One koji bi ih odbili

poslali su u sigurnu smrt.

I prije nego se Stariji ohladio u svojem grobu, Ekhnaton i

Nefertiti kleknuli su pred oltarom koji je nekoć bio Amonov, a

Panehesi ih je pomazao kao faraona i kraljicu oba Egipta. Ja sam

sjedila u prvom redu, sva u lapis lazuliju i zlatu. Dok su se prema

suncu po cijeloj Tebi uzdizali ljupki glasovi zbora djeĉaka, faraonova

je vojska drobila lica naših najvećih bogova.

Te je noći Nefertiti sazvala sastanak. Sjedili smo u krugu oko

moga kreveta i govorili tiho. U Tebi sam imala novu sobu. Princeza

Meritaton dobila je moju staru, odmah pokraj faraona. Pustim oca u

prostoriju. Oĉekivala sam da kipti gnjevom, ali u njemu se nastanio

krajnji spokoj. »Reci nešto«, naredi mu Nefertiti. »Što hoćeš da ti kaţem?« upita otac mimo. »Ti si sazvala ovaj

sastanak.«

»Zato što ţelim tvoj savjet.«

»U vezi s ĉime? Ti ne prihvaćaš savjete.« »Što bih trebala uĉiniti?« pitala je kao da zapovijeda ocu.

»Spasi Amona!« izleti iz njega. Oĉi su mu blistale u svjetlu vatre.

»Spasi bar nešto. Što će ostati od Egipta nakon ovoga što on radi?«

»Misliš da znam?« napukne joj glas. »On gradi prijestolnicu i

hoće je usred pustinje.«

»Usred pustinje?«

»Između Memfisa i Tebe.«

»Nitko tamo ne moţe graditi. To je pustoš...«

»To sam mu i ja rekla! Ali Panehesi ga je uvjerio da je to

Atonova volja.« Glas joj se histeriĉno podigne. »Ti si mu dao mjesto

vrhovnog svećenika Atonova pa sad Ekhnaton misli da je Panehesi

glasnogovornik boţji.«

»Bolje da je glasnogovornik boţji, nego rizniĉar. Konaĉno, neće

Ekhnaton odluĉivati o sljedećem egipatskom faraonu. Ako smrt

pokosi tvoga muţa, odluĉivat će narod i savjetnici koje narod izabere.

Panehesi neka lijepo upravlja hramom, a ja ću zlatom. Zlato će

pridobiti više srdaca nego bog kojeg nitko ne moţe vidjeti.«

»Ali Ekhnaton ţeli izabrati lokaciju do kraja atira. I kani povesti

Kiju!«

Otac joj uputi kratak pogled. Tu, dakle, leţi pravi problem. Nije

vaţno što će grad stajati usred pustinje, nego što Ekhnaton vodi Kiju

da mu pomogne izabrati gdje bi ga toĉno trebalo graditi. Nefertitina panika se pojaĉala. »Što da radim?«

»Pusti ga.«

»Pustit ću Ekhnatona da povede Kiju na izbor lokacije za našu

prijestolnicu?«

»Tu ne moţeš uĉiniti ništa.«

»Ja sam egipatska kraljica«, dala je na znanje.

»Da, i jedna od dvije stotine drugih ţena u haremu koji je

Ekhna- ton naslijedio od svog oca.«

»Ekhnaton ne kani imati ništa s njima. To su bile ţene njegova

oca.«

»Dakle, što god je njegov otac dotaknuo sad je neĉisto?

Ukljuĉujući ovaj grad?«

Nefertiti je sjedila i šutjela.

»Tko će mu graditi Amamu?« upitao ju je.

»Vojska.«

»A kako ćemo braniti pograniĉne teritorije kad navale Hetiti?«

»Hetiti! Hetiti! Vrlo vaţno. Neka zauzmu Rod, Lakisu ili

Babilon. Što mi imamo s njima?«

»Robu«, prekinem je i svi pogledaju u mene. »S Roda dobivamo keramiku, karavane zlata dolaze iz Nubije, a svake godine

babilonskim brodovima stiţe tisuće košara sa staklom.«

Nefertiti suzi vjeđe. »Kako ti to znaš?«

»Slušam.«

Ustala je i obratila se ocu. »Pošalji glasnike u ime Ekhnatona i

Hetitima zaprijeti ratom.«

»A budu li i dalje upadali na naš teritorij?« upita on.

»Onda ćemo izmisliti porez na hramove i poslati zlato da plati-

mo vojnike!« odvratila je. »Ekhnaton se već zakleo da će naša vojska

graditi Amarnu. On misli da će time naše ime upisati u vjeĉnost. Ja

ne mogu uĉiniti ništa da to sprijeĉim.«

»A ti ?« upita otac zlobno. »Misliš li da će to i tvoje ime upisati u

vjeĉnost?«

Zastala je nad grijalicom. Srdţba joj se povukla s lica. »Moţda.«

»Je li se Ekhnaton sreo s Majom?« upita otac.

»Maja je rekao da će trajati šest godina. Najprije će izgraditi

glavnu cestu i palaĉu. Ekhnaton se ţeli preseliti do tibija.«

»Za mjesec dana?« zaprepasti se otac.

»Da. Podignut ćemo šatore kako bismo mogli pratiti

napredovanje i prisustvovati svakoj etapi posla.«

Oboje se zagledamo u nju. »Ti?« upitam grubo iskrena. »Ti koja

uţivaš u svim udobnostima palaĉe?«

»A što je sa starima?« Zanimalo je oca. »Što će oni kad u doba

poplave postane hladno?«

»Oni mogu ostati u Tebi pa doći kad palaĉa bude završena.«

»Dobro. Tako ću i ja uĉiniti.«

Nefertiti se zagleda u njega. »Ti moraš doći. Ti si rizniĉar.«

»A hoće li tamo biti riznice? Prostorije dovoljno sigurne da

saĉuva sve to zlato?«

Nefertiti se ukoĉi. »Ekhnatonu se neće svidjeti ako ostaneš kraj

drţavne blagajne«, upozori ga. »I ne samo ti, nego i njegova majka.«

Otac je ustao. »Onda samo mora nauĉiti da to prihvati«, rekao

je nepokolebivo i nestao iz sobe.

ŠESNAESTO POGLAVLJE

1349. pr. Kr.

Perit, doba rasta

Kraljevske su lađe bile spremne krenuti na jug. Panehesi i Kija za

putovanje su dobili vlastiti brod po imenu Blještavi Aton. Ja sam

stajala na obali. Upitala sam sestru kako će Ekhnaton prepoznati

toĉno mjesto za podizanje grada.

»Oĉito, bit će u blizini Nila«, rekla je. »Između Memfisa i Tebe,

na zemlji na kojoj još nijedan faraon nije gradio.«

Ljutila se na mene jer nisam htjela ići s njima, a otac me nije pri-

silio.

Kad su lađe zaplovile, kraljevske su zastave sa slikom Atona

trzavo zalepršale na vjetru. Pošlo je na tisuće vojnika i radnika.

Ostavit će ih usred pustinje da poĉnu zidati Amamu. S obale sam

mahala Nefertiti, a ona mi je okrenula leđa. Nije htjela uzvratiti

pozdrav. Kad su lađe zašle iza obzorja, otišla sam u vrtove u potrazi

za sjemenjem. I u novom će gradu valjda biti vrtova, trebalo bi zapoĉeti...

Promatrao me radnik iz palaĉe. Stajao je u sjeni ispod egipatske

smokve. »Da ti pomognem, gospodarice?« Starac priđe. Suknja mu je

bila zamrljana zemljom. Nokti su mu bili puni zemlje. Pravi vrdar.

»Ti si sestra kraljeve glavne supruge«, rekao je. »Ona kojoj ţene

odlaze po lijekove.«

Pogledam ga iznenađeno. »Kako zn...«

»Vidio sam biljke koje uzgajaš u loncima«, priznao je. »Sve su

ljekovite.«

Kimnem. »Da. Tu i tamo ţene mi dođu da im pomognem.«

Nasmiješio se kao da je znao da su dolazile ĉešće nego tu i tamo

i da je katkad šest ili sedam ţena dnevno dolazilo po biljke koje mi je

Ipu kupovala na trţnici. Moji lonci nisu bili dovoljno veliki pa nisam

mogla uzgajati sve bilje koje sam htjela, no ono što je nedostajalo,

ona je nalazila u vrevi prodavaĉa na obali. Pogledam preko

kraljevskih vrtova pa uzdahnem. Neće biti zelenila u pustinji koja se

proteţe između Tebe i Memfisa. I tko zna koliko će vremena proteći

prije nego izniknu trţnice na kojima bi se moglo kupiti lišće maline ili

akacije? Spustim pogled na krĉicu i moringu. U Amarni ćemo za

društvo imati samo obiĉne trave i ţbunje tamariska. »Smijem li uzeti

neke uzorke sa sobom kad krenem na put?« upitam. »U novi grad Amarnu, gospodarice?«

Ustanem kako bih bolje pogledala ovog slugu. »Štošta ti ĉuješ tu po vrtovima.«

Starac slegne ramenima. »General voli šetati ovuda pa onda

katkad razgovaramo.«

»General Nakhtmin?« brzo upitam.

»Iz kasarne dolazi, gospodarice, iz dašĉara.« Zagleda se prema

jugu. Slijedila sam njegov pogled i ugledala niz poredanih zdepastih

zgrada. »Voli sjediti ovdje pod akacijama.«

»Zašto? Što tada zapravo radi?«

»Katkad, mislim, promatra.« Stari sluga upre svoje oštre oĉi u

moje kao da nešto zna, a ne kani to izreći. »Ali u posljednje vrijeme

ne baš ĉesto. U posljednje vrijeme ima posla preko glave.«

Ima posla preko glave uništavajući Amonove hramove, pomislim.

Zanimalo me je li vrtlar na to ciljao. Zagledam se u njegovo lice, ali

bilo je neĉidjivo — vjeţbao je to cijeloga ţivota. »Kako se zoveš?«

upitam starca. »Ahmozis.«

»Znaš li gdje je general sada?«

Ahmozis mi se široko nasmiješi. »Vjerujem da je general kraj

svojih vojnika, gospodarice. Ispred palaĉe su. Puštaju molitelje

unutra.«

»Ali faraon je otišao.«

»Molitelji se obraćaju velikom veziru Ajeu. Gospodarica moţda

ţeli da je odvedem tamo?«

Zastanem na trenutak zamišljajući što bi Nefertiti rekla da zna

da sam otišla sastati se s generalom. »Da, odvedi me tamo.«

»A uzorci biljaka?« upita on. »Moţeš ih ostaviti Ipu, mojoj tjelesnoj sluškinji.«

Vrdar odloţi svoj alat i povede me prema dverima Malkate. Za

staroga ĉovjeka bio je ţustar. Kretao se puteljcima priliĉnom

brzinom. Pribliţili smo se velikom slavoluku na kraju vrta, a kad smo

prošli kroz njega, pred nama osvane prizor sliĉan trţnici ptica u

Akhmimu. Sve moguće vrste molitelja došle su traţiti uslugu od

novoga faraona. Bilo je ţena s djecom, staraca na magarcima, neki se

djeĉak lovio sa svojom sestrom, ulijetali su u gomilu iznurenu

suncem i izlijetali iz nje. Ustuknem iznenađena. »Uvijek je ovako?«

Vrdar je otirao zemlju sa suknje. »Ĉešće ovako nego drugaĉije.

Naravno«, doda, »više molitelja dolazi sad kad je Stariji preminuo.«

Prešli smo preko vreve u dvorištu, a ljudi je bilo na sve strane, dokle

god je pogled dopirao. Bilo je bogatih ţena sa zlatnim narukvicama

koje su im muzikalno zveckale po rukama i siromašnih ţena u jedno-

stavnim dronjcima koje su grubo i nerazgovijetno psovale djecu koja

su trĉkarala oko njih. Ahmozis me poveo u sjenovit kutak ispod

krova palaĉe gdje su se hrvali nepristojni sinovi plemkinja. Bacali su

jedan drugoga na do i nisu obraćali nikakvu pozornost na nas. Jedan

se djeĉak prevrnuo preko moje sandale i zaprljao me prašinom. Ahmozis vikne: »Vaša haljina, gospodarice!«

Nasmijem se. »Nije vaţno.«

Vrdar se zabulji u mene. Ja nisam Nefertiti. Otresem prašinu i

pogledam po dvorištu. »Zašto su bogataši u jednom repu, a sirotinja

u drugom?«

»Sirotinja ima jednostavne ţelje«, objasni Ahmozis. »Novi bu-

nar, bolji nasip. A bogataši ţele zadrţati svoje pozicije na dvoru.«

»Na nesreću, faraon će ih svejedno većinom otpustiti«, netko mi

izgovori na uho.

Osvrnem se, a general mi je stajao iza leđa. »A zašto će ih otpu-

stiti?« upitam. »Zato što su svi ti ljudi prije radili za njegova oca.«

»A on ne moţe podnijeti ništa što je nekoć imalo veze s

njegovim ocem«, odgovorim. »Ĉak ni oĉevu prijestolnicu.«

»Amarna.« Nakhtmin me pozorno gledao. »Veziri kaţu da novu

palaĉu kani sagraditi u roku godine dana.«

»Da.« Ugrizem se za usnicu da ne izgovorim ništa protiv

ambicioznosti svoje obitelji pa priđem bliţe. »Ima li kakvih vijesti iz

hramova?« upitam tiho. »Po cijelom su Egiptu Amonovi hramovi zatvoreni i

zapeĉaćeni.«

Pokušala sam to zamisliti. Hramovi koji su stajali od vremena

Hatšepsut zakovani su daskama. Njihove su svete vode ostavljene da

se isuše. Što će biti sa svim Amonovim kipovima i svećenicima koji

su ih prije štovali? Kako će bog znati da još uvijek ţelimo da nas

vodi? Zatvorila sam oĉi i šutke se pomolila bogu koji nas je štitio

dvije tisuće godina. »A hramovi Izide i Hator?« upitala sam ga. »Razoreni.«

Rukom prekrijem usta. »Ima li mnogo ubijenih?«

»Mojom rukom niti jedan«, rekao je ĉvrsto. Priđe nam neki vojnik.

»Generale«, pozvao ga je, a kad je ugledao mene, oĉi mu se

rašire od iznenađenja. Ţurno se naklonio. »Gospo Mutnođmet, tvoj

je otac u sobi za audijencije. Traţiš li ga...«

»Ne traţim ga.«

Vojnik Nakhtminu uputi znatiţeljan pogled.

»Što si trebao?« upita Nakhtmin vojnika.

»Tamo je neka ţena koja tvrdi da je rođakinja Starijeg, ali ne

nosi ni zlato ni srebro i nema identifikacijske kartuše. Stavio sam je

da ĉeka s ostalima, ali ona kaţe da pripada...«

»Stavi je među plemstvo. Ako laţe, platit će cijenu kad joj

molba bude odbijena. Upozori je na to prije nego je premjestiš.«

Vojnik se nakloni. »Hvala, generale. Gospo.«

Otišao je, a ja opazim da je i vrdar Ahmozis nestao.

»Hoću li te otpratiti natrag u palaĉu?« upitao je Nakhtmin.

»Vruće i prljavo dvorište prepuno molitelja nije mjesto za sestru

kraljeve glavne supruge.«

Dignem obrve. »Gdje mi je onda mjesto?«

Uzeo me za ruku pa smo zajedno pošli u sjenu vrtova. »Uz

mene.« Zaustavili smo se ispod akacija. »Zamorilo te biti sestrinom

sluškinjom. Da nije, bila bi sada uz nju. Izabrala bi Amarnu.«

»Generale, mi nemamo budućnost...«

»Nakhtmine«, ispravi me i uzme obje moje ruke u svoje, a ja

sam mu dopustila.

»Uskoro odlazimo u pustinju«, upozorim ga. »Stanovat ćemo u

šatorima.«

Privukao me k sebi. »Ja stanujem u šatorima, kasarnama i dašĉa-

rama otkad sam navršio dvanaestu.«

»Ali tamo neće biti slobode kakvu imamo ovdje.«

» Što? « Nasmijao se. »Ti misliš da se s tobom ţelim viđati samo

na tajnim sastancima?«

»Nego što ţeliš?«

»Brak s tobom«, rekao je jednostavno.

Zatvorila sam oĉi i uţivala u toplini njegove koţe priljubljene uz

moju. U vrtovima nije bilo nikoga. Nitko nas nije gledao. »Ona me

nikad neće pustiti«, upozorim ga.

»Ja sam jedan od najviših generala u faraonovoj vojsci. Moji su

preci bili veziri, a prije toga pisari. Nisam obiĉan plaćenik. Svaki je fa-

raon sestre i kćeri udavao za generale svoje vojske kako bi bolje

zaštitio kraljevsku obitelj.«

»Ovaj faraon to neće uĉiniti«, rekla sam. Sjetila sam se Ekhna-

tonova straha od vojske. »Ova kraljevska obitelj ne sliĉi niti jednoj

drugoj.«

»Onda tebi nije mjesto među njima.« Njegove se usne priljube

uz moje. Stotine molitelja išĉezne daleko iza nas.

Nismo napustili vrtove dok sunce nije gotovo zašlo, a nebo se

razgorjelo u ljubiĉastom i crvenom. Kako sam se vrlo kasno vratila u

svoje odaje, Ipu je bila sva na iglama.

»Još malo i poslala bih straţu po tebe, gospodarice!«

Nacerim se bacajući svoj platneni plašt na postelju. »Oh, to nije

potrebno.« Pogledi nam se sretnu. »Gospodarice. Niste valjda bili s generalom?«

Prigušim hihot. »Jesam.« A onda me prođe oduševljenje jer sam

shvatila što to znaĉi. Ipu prošapće: »Što će na to faraon?«

»Nefertiti ga mora pridobiti«, rekla sam.

Iz jedne od košara, Ipu izvadi ĉistu haljinu i ogrne mi je preko

ramena. Gledala me zabrinuto. »Imam već petnaest godina!«

Ipu me i dalje gledala. Sjela je na rub stolca od zlata i ebanovine.

Prekriţila je ruke. »Mislim da to neće ispasti dobro, gospodarice.«

Osjetim kako mi se krv povlaĉi s lica i sjetim se kako su me

Nakhtminove snaţne ruke grlile. »Ne mogu biti njezina sluškinja za-

uvijek'.« viknem. »Ona ima muţa i obitelj i miraz od stotinu sluškinja!

Bezbroj plemkinja ĉeka da se ukaţe pa otrĉe kopirati njezine haljine,

njezinu frizuru i najnovije naušnice. Zašto sam joj ja potrebna?«

»Uvijek ćeš joj ti biti potrebna.«

»Ali to nije ono što ja ţelim! Meni nije potrebno sve ovo!« Mah-

nern rukom i pokaţem debelo tkanje tapiserija i sjajne svjetiljke od

slonovaĉe. »Ne.« Zavrtim glavom. »Ona to mora prihvatiti. Mora i

njega pridobiti.«

Na Ipuinom se licu pojavi napetost. »Budi oprezna. Misli na

generalov poloţaj.«

»Priĉekat ćemo dok sve oko preseljenja ne bude završeno. A

onda ću joj reći.«

»A ako ga otpuste?«

Ako ga otpuste, onda znam kako stojim u svojoj obitelji.

Kad se Nefertiti vratila u Tebu, bila je bijesna. Koraĉala je mojom so-

bom, šutala komad ugljena koji je pao s grijalice i uţivala u tamnom

tragu koji je ostavio na podu. Bilo je to Ekhnatonovo vrijeme s

Kijom, a nije se vratio rano kao obiĉno.

»Ţeli joj sagraditi palaĉu«, pjenila se.

»Onda mu se nećeš protiviti«, odgovori moj otac. Mirno ju je

gledao svojim oštrim plavim oĉima. »Palaĉu!« Okrenula se. »Cijelu jednu palaĉu?«

»Pusti ga da joj sagradi palaĉu«, rekao je otac. »Tko kaţe da ta

palaĉa mora biti u gradu?«

Nefertitine se oĉi rašire. »Moţe biti na sjeveru. Izvan grada ĉak.«

»Ali unutar zidina«, pojasni otac.

»U redu. Ali zidine će biti debele«, upozori ona. Srušila se u

stolac i zagledala u palucave plamenove u grijalici. »Vojska je

prekomandirana u Amarnu«, rekla je usput.

Dah mi zastane u grlu. »Što? Kad odlaze?« Bilo je odviše ţara u

mom glasu pa me Nefertiti pogledala sumnjiĉavo.

»Sutra«, odgovorila je. »Ĉim sluge spakiraju stvari idemo za

njima. Nemam povjerenja u Panehesija. Ţelim vidjeti da svaka

kovanica iz blagajne namijenjena gradnji ide u gradnju, a ne u njegov

dţep.«

»Onda ćemo Tija i ja ostati u Tebi«, odgovori otac i dalje miran.

»Ne moţemo primati molitelje...«

»Otkazi moliteljima! Potrebno mi je da budeš tamo uz mene.«

»Nemoguće. Ţeliš li narod dovoljno zdrav da gradi novu prije-

stolnicu ili narod na rubu smrti od gladi?«

Nefertiti ustane. Nosila je svoju krunu po kući ĉak i kad je bila s

nama, s vlastitom obitelji. »Egipat nikada neće biti na rubu smrti od gladi. Neka molitelji ĉekaju. A inozemni vladari neka nas potraţe u

Amarni ako nas tako silno ţele vidjeti.«

Otac je odmahivao glavom, a Nefertiti nimalo draţesno potone

u naslonjaĉ. »Tko će onda biti sa mnom?« zacvili. »Sve tvoje sluškinje. I Mutnođmet.«

Ona baci pogled na mene. »Vidjela si planove za vile? Jedna će

biti za tebe«, rekla je. »Naravno, većinu vremena provodit ćeš u

palaĉi. Ja trebam pomoć. Naroĉito sada.« Njeţno spusti pogled na

svoj trbuh. »Sada kad je na putu sin.«

Istoga trena otac i ja ustanemo, a ja viknem: »Trudna si?«

Nefertiti ponosno uzdigne bradu. »Dva mjeseca. Majci sam već

rekla. Ĉak i Ekhnaton zna.« Suzila je vjeđe. »Moţe odlaziti Kiji svaku

noć u mjesecu, ali ja nosim njegova sina. Dvoje djece. A Kija mu je

dala samo jedno.«

Pogledam oca koji o Kiji nije rekao ništa, premda sam bila

sigurna da je ĉuo sluškinje kako se došaptavaju o tome kako je ĉudno

da Kija nije ponovno zatrudnjela otkako je naša obitelj došla na dvor.

Ali lice mog oca nije pokazivalo ništa osim zadovoljstva.

Ploĉe za senet i velika prijestolja, stolovi od cedrovine uz tucete

stolaca i svjetiljki, sve se to tovarilo na teško opterećene lađe koje su

plovile na sjever u pravcu grada koji još uopće nije bio grad. Stajala

sam i promatrala Malkatu kojoj su oduzeli njezino najslavnije blago i

pokušavala zamisliti što moja teta osjeća dok gleda kako najnoviji

faraonov hir prazni sobe koje su ona i njezin suprug opremili

namještajem. Na balkonu knjiţnice stajala je zajedno s mojim ocem.

Oboje je šutke motrilo kaos. Njezin me tuţan pogled raţalostio. »Ti dakle ne putuješ na sjever, Visosti?«

»Ne. Ne ţelim spavati u šatoru i ĉekati da se na pijesku sagradi

palaĉa. Tvoj otac moţe ići.«

Iznenadila me. »Onda ti ideš s nama?«

»Samo da vidim što se napravilo dosad«, odgovori on.

»Ali prošlo je samo mjesec dana.«

»Tamo su tisuće radnika. Sigurno su već završili ceste i podigli

kuće.«

»Kad imaš cijelu vojsku na raspolaganju«, rekla je oštro moja

teta, »moţeš napraviti ĉuda.«

»A Hetiti?« upitam prestravljena.

Ona srdito pogleda mog oca. »Moramo se samo nadati da će

kraljica mom sinu pokazati kako se mudro brani teritorij.« Iz njezina

je tona bilo jasno da uopće ne oĉekuje takvo što.

Nefertiti nije učinila što je trebala, pomislim. Umjesto da riskira svoje

mjesto glavne supruge i utječe na faraona, povlađuje mu kako bi osigurala to

mjesto. Sve troje spustimo pogled na Ekhnatona koji je davao

zapovijedi svojim nubijskim straţarima. Ĉula sam tetin dubok uzdah.

Pitala sam se koliko time izraţava ţaljenje što je onoga dana kad je

došla u Akhmim izabrala Nefertiti za glavnu suprugu. Mogla je

izabrati bilo koju djevojku iz palaĉe. Otac se okrene prema meni. »Idi«, naloţi mi. »Idi i spakiraj se, Mutnođmet.«

Vratila sam se u svoju sobu i sjela na krevet gledajući prozorsku dasku na kojoj su se nalazili moji lonĉići s biljkama. Na toliko su mjesta putovali uz mene. Najprije u Tebu, pa u Memfis, pa natrag u Tebu, a uskoro će u pustinjski grad Amarnu.

***

Lokacija koju je Ekhnaton izabrao za svoju prijestolnicu bila je

okruţena planinama. Dvije su se stijene prijeteći uzdizale na sjeveru,

a na jugu su se redale dine boje bakra. Nil je tekao uza zapadnu

granicu novoga grada gdje su mogli biti preneseni bogovi Memfisa i

Tebe. Usred beskrajnih pješĉanih prostranstava bila je izgrađena cesta

dovoljno široka da jedna uz drugu prođu tri koĉije. Bio je to

Kraljevski vadi, rekla je Nefertiti, a kad sve bude završeno, prolazit će

sredinom kroz cijeli grad. Takvu cestu još nitko nije ni zamislio, kao

što ni taj grad neće nalikovati niĉemu što je bilo prije njega. Dragulj

na istoĉnoj obali Nila koji će ime naše obitelji zapisati u vjeĉnost.

»Kad buduća pokoljenja spomenu Amarnu, govorit će o Nefertiti i

Ekhnatonu Graditelju«, sveĉano je izjavila.

Na istoku je bilo radniĉko selo. Kao što je moj otac predvidio,

već su podigli tisuće kuća za radnike, a dašĉare za vojnike smjestili su

na rub grada. Na jugu plemićke su vile zidali oko poĉetaka palaĉe, a

usred svega, okruţen palmama i golemim hrastovima, stajao je

poluizgrađen Atonov hram. Avenija sfingi vodila je do ulaznih dveri

kamo je vozeći zapregu moja sestra svakoga jutra odlazila na molitvu

Atonu. Ĉak i uz pomoć vojske, nisam shvaćala kako su sve to uspjeli

napraviti.

»Kako su sve to stigli u tako kratko vrijeme?«

»Pogledaj izvedbu«, rekao je kratko moj otac.

Zaškiljim. »Jeftino?«

»Glinene cigle i talatat od pješĉenjaka. A umjesto da za izboĉene

reljefe uzmu vremena, slike su uklesali u kamen.«

Okrenem se drţeći haljinu da mi je vjetar ne digne. »I dopustio

si to?« upitam ga.

»Što ja imam dopuštati kad je rijeĉ o Ekhnatonu? To je njegov grad.«

Gledali smo zdanja pa sam rekla zamišljeno: »Ne, to je sada naš

grad. Naša će imena biti zapamćena uz njegovo.«

Otac nije odgovorio. Još ove noći otplovit će Nilom u Tebu i

vratiti se tek kad palaĉa bude završena. A tko zna kad će to biti. Za

pet mjeseci? Godinu dana?

Naša se povorka vezira, plemića i tisuće dvorskih slugu

okrenula prema zidom opasanom Gradu šatora. Zatim smo

neravnim zemljištem pješice prešli do blistavo obojenih velikih paviljona kraljevskoga dvora.

Šatori za vojnike bili su postavljeni izvan zidova, kruţno, u tri reda.

Dok smo prolazili kroz vrata, zanimalo me koji je Nakhtminov.

Zaustavili smo se ispred Velikog šatora gdje je amarnski dvor obiĉno

veĉerao. »Onda, kako ti se ĉini?« konaĉno upita Nefertiti. »Tvoj muţ teţi uistinu velikim postignućima«, rekao je naš otac,

a samo sam ja znala što to zapravo znaĉi. Da mu je grad jeftin i zbrzan. Blijeda sjena Tebe.

Dva vojnika razgmu zastore Velikog šatora. Svjeţe ulašteni stolovi protezali su se iznad sagova i poploĉanog poda. Na zidovima su visjele tapiserije, a za najduţim stolom Ekhnaton si je nalijevao vino. Blistao je od samozadovoljstva dok je dizao pehar. »Pa, što veliki vezir misli o novome gradu?«

Moj otac savršen je dvorjanin. »Ceste su vrlo široke«, odgovorio

je.

»Tri koĉije mogu voziti jedna kraj druge«, hvalio se sjedajući.

»Maja kaţe da ćemo ako potegnemo, palaĉu imati poĉetkom mesorea.«

Otac je oklijevao. »Radovi neće biti kvalitetni, a spomenike će

završiti tek napola.«

»To nije vaţno«, prosikće faraon, »ako hram i palaĉa budu pot-puno sagrađeni. Radnici svoje kuće mogu napraviti iznova. Ţelim ovaj grad dovršiti prije nego umrem.«

Moj ga otac upozori: »Visosti, tek vam je devetnaest...«

Ekhnaton stisnutom pesnicom udari o stol ispred sebe.

»Vrebaju me svakoga sata! Ti uistinu misliš da sam siguran među

vojnicima? Misliš da general Nakhtmin ne bi pokušao okrenuti ljude

protiv mene da mu se ukaţe prigoda? A onda, Amonovi svećenici«,

nastavi Ekhnaton. »Koliko bi ih moglo pobjeći iz kamenoloma i doći

napasti me dok spavam? U vlastitom šatoru? U dvoranama vlastite

palaĉe?«

Nefertiti se nervozno nasmije. »To je ludilo, Ekhnatone. Imaš

najbolje straţare u Egiptu.«

»Zato jer su Nubijcil Jedini ljudi koji su mi odani nisu Egipćani!«

Ekhnatonove oĉi bijesnu, a ja pogledam oca. Njegova se maska

savršenog vezira spustila. Jasno sam vidjela što misli. Egipatski je

faraon umobolan. »Kome mogu vjerovati?« pitao je Ekhnaton.

»Svojoj ţeni. Svojoj kćeri. Vrhovnom svećeniku Atonovu i tebi.«

Urlao je na mog oca. »Kome drugome?«

Otac ga pogleda u oĉi. »Vojska samo ĉeka da je povedeš. Odani su ti i vjeruju u tvoju ţelju za osvajanjem. Ţelju da prisiliš Hetite na bitku. Uĉinit će sve što zatraţiš.«

»A ja traţim da podignu najveći grad u Egiptu! Nefertiti mi kaţe

da se vraćaš u Tebu. Kada?«

»Još noćas. Dok palaĉa ne bude gotova. Tako je najpametnije,

Visosti.«

Ekhnaton odloţi svoje vino. »Nije li moja majka u Tebi?«

Nefertiti baci brz pogled na oca.

»Ne sviđa mi se pomisao da ste tamo zajedno«, prizna

Ekhnaton. »U bivšoj prijestolnici Egipta. Sami.«

Nefertiti hitro obiđe stol. »Ekhnatone, tako je bolje. Ţeliš li da

nam inozemni vođe ambasadore šalju ovamo, u šatore? Što bi

ambasadori mislili? Dođu li u Amamu prije nego bude završena,

zamisli kakve će izvještaje podnijeti svojim kraljevima kad se vrate.«

Ekhnaton pogleda svoju ţenu pa svoga odanog vezira. »Imate

pravo«, izgovori polako. »Niti jedan dostojanstvenik ne smije vidjeti

Amarnu prije nego bude završena.« Ali njegove se tamne oĉi sretnu s

oĉima mog oca. »Mutni neće otputovati s tobom.«

Moj se otac slabašno osmjehne. »Neće«, odgovori. »Mutni

ostaje ovdje.«

Ekhnaton se bojao da će me otac povesti u Tebu kao svoju

nasljednicu pa se okruniti za faraona i vladati s Tijom. Ja sam, dakle,

taokinja, pomislim, a i Nefertiti je gajila iluziju da bi otac izabrao

mene umjesto nje. Provukla se između Ekhnatona, uzela oca ispod

ruke i oštro rekla: »Dođi. Popriĉat ćemo vani.«

»I ja ţelim doći«, rekao je Ekhnaton brzo. Nefertiti ga smiri po-

gledom.

Stajali smo na obali. Oĉi su mi bile pune suza. Otac će mi

moţda biti odsutan mjesecima pa odjednom i ja snaţno kao

Ekhnaton poţelim da palaĉa bude što prije završena.

»Nemoj biti ţalosna, maĉkice.« Otac mi poljubi tjeme. »Bit ćeš s

majkom i sestrom.«

»A ti se vraćaš«, majĉino je grlo bilo stegnuto, »ĉim završe pala-

ĉu?«

Dlanom joj njeţno pritisne obraz. Palcem joj je odmicao kosu s

lica. »Obećavam. Idem samo zbog posla. Kad ne bih morao...«

Prišla nam je Nefertiti i prekinula ih. »Doviđenja, oĉe.«

Otac majci uputi pogled za rastanak pa se okrene Nefertiti.

Zagrlio ju je. »Kad se vratim, bit će ti skoro vrijeme«, rekao je.

Poloţila je ruke na trbuh. »Egipatski prijestolonasljednik«, rekla

je ponosno.

Gledali smo lađu kako otplovljava i dok je nestajala na obzorju,

Ekhnaton mi priđe i stane pokraj mene. »Vezir mi je odan.« Ovije

ruku oko mojih ramena. Ukoĉim se. »Nije li tako, Mutnođmet?«

Kimnem. »Nadam se«, prošapće on. »Jer ako pokuša posegnuti za

krunom, netko će snositi posljedice, a to neće biti moja supruga.«

»Gospodarice!« vikala je Ipu. »Sjedni. Sva se treseš.«

Sjednem na krevet i stavim šake ispod bedara. »Molim te, skuhaj mi malo ĉaja.«

Upalila je grijalicu. Kad je voda u lonĉiću zakuhala, izlila ju je u šalicu s lišćem. »Izgledaš bolesno«, rekla je tiho nudeći mi ĉaj i pozivajući me da joj se povjerim.

Dignem ĉaj do usnica i iskapim. »Nije to ništa«, rekla sam. Samo

prazna prijetnja. Moj otac nije izdajnik. »Je li danas bio tko u

posjetu?« upitam je. »Na primjer, general?« Pogled mi poleti prema podu, a ona spusti glas. »Nije. Ţao mi je. Moţda ne moţe kroz kraljevski logor uz toliku

straţu.«

Sjenka se izduţi ispred ulaza u naš šator. Netko podigne platno na vratima i pokaţe se Merit.

»Gospodarice, kraljica te ţeli vidjeti«, rekla je. »Malu princezu boli uho, a kraljica je bolesna. Faraon je traţio lijeĉnika, ali ona kaţe da hoće jedino tebe.«

»Javi da dolazim«, rekla sam smjesta. Merit je nestala, a ja sam prekapala po svojim kutijama. Za Meritaton sam uzela mentu. Ali, što za Nefertiti? »Ne znam zašto je ona bolesna«, mrmljala sam. Trudna je samo dva mjeseca. Nosila je Meritaton pet mjeseci prije nego je prvi put osjetila da joj nije dobro.

»Moţda je sin«, rekla je Ipu, a ja kimnem. Da. Moţda je to znak.

Uzmem piskavicu i naguram suhe biljke u nekoliko vrećica.

Nubijski straţari razdvoje se kako bi me pustili u kraljevski

Šator. Ekhnaton je stajao pokraj Nefertitina kreveta i pridrţavao je

dok je povraćala u zdjelu. Bio je to ĉudno njeţan prizor. Taj ĉovjek

koji ne misli ni o ĉemu drugom nego da šalje ljude u smrt, obigrava

oko svoje bolesne kraljice.

»Mutni, lijek.« Nefertiti je stenjala.

Ekhnaton me promatrao dok sam odmatala sjemenje. »Što je

to?«

»Piskavica, Visosti.«

Pljesne dvaput. Nije skidao oĉi s mene. Dva straţara uđu u

šator. »Provjerite to.«

Zinem, a Nefertiti odreţe: »Ona mi je sestra. Ne kani me otro-

vati.«

»Ona ti je suparnica. Za krunu.«

»Ona je moja sestra i ja joj vjerujem'.« Nefertitin ton odbijao je

svaku raspravu. »A kad ovdje završi, ide u dadiljin šator, k

Meritaton.«

Straţa se povuĉe za korak. Ekhnaton je šutio dok sam kuhala

vodu i namakala lišće da napravim ĉaj. Odnijela sam šalicu sestri.

Popila je do kraja. Ekhnaton nas je promatrao s druge strane šatora.

»Ne moraš nas nadzirati«, oštro će Nefertiti. »Idi k Maji i gledajte

planove za vilu.«

Ekhnaton mi uputi pogled pun mrţnje pa klizne kroz tkaninu

šatorskog ulaza i nestane.

»Ne bi smjela vikati dok sam ja tu«, rekla sam joj. »Pomislit će

da se ljutiš na njega zbog mene.«

»Ljutim se na njega zato što je opsjednut strahom da će ga ubiti.

Sumnja u svakoga.«

»Ĉak i u tvoju rođenu sestru?«

Ĉula je kritiku u mom glasu i rekla braneći se: »On je egipatski

faraon. Nitko se ne suoĉava s opasnošću s kakvom se on nosi jer

nitko nema vizije velebnije od njegovih.«

Dignem obrve. »Ili skuplje.«

»Što znaĉi skupo? Gradimo prijestolnicu koja će trajati vjeĉno.

Dulje nego ti ili ja.«

»Gradite prijestolnicu od jeftinog materijala«, odgovorim. »Pri-

jestolnicu toliko jeftinu koliko ćete je brzo izgraditi.«

»To su oĉeve rijeĉi?« upitala me. »On misli da je grad jeftin?«

»Da. A što ako pretrpimo invaziju? Hoćemo li imati zlata da se

branimo?«

Sjela je. »Ne ţelim slušati o tome. Ja u svom trbuhu nosim bu-

dućnost Egipta, a ti nas napadaš kao da smo osuđeni na propast!«

Glas joj se dizao. »To je puka ljubomora! Ljubomorna si jer ja imam

prelijepu djevojĉicu i sina na putu. Tebi je skoro šesnaest, a otac još

nije ĉak ni odluĉio za koga ćeš se udati!«

Ustuknem uvrijeđena. »Nije odluĉio za koga ću se udati zbog

tebe. Ţeli da budem ovdje, uz tebe, spremnih ruku i nogu za tebe, puna

savjeta za tebe. Da imam muţa, ništa od toga ne bi bilo moguće. Bi

li?«

Zurile smo jedna u drugu. »Mogu li otići sada?« upitam.

»Moţeš otići k Meritaton. Onda ćeš veĉerati s nama«, odgovo-

rila je. To nije bio poziv. Bila je to zapovijed.

»Što ĉekaš, gospodarice?«

»Svoj plašt. Izlazim.«

»Ali skoro je već noć. Ne moţeš sada van«, vikala je Ipu. »Moglo bi biti opasno.«

»Moja sestra ima gomilu straţara. Povest ću jednog od njih.« Uzmem svoju košaru za bilje. Ipu mi je bila za petama. »Da idem s tobom?«

»Samo ako ti je do šetnje.« Nisam se osvrtala da vidim je li poš-

la, ali ĉula sam joj korake. Uhvatila me kraj ulaznih dveri. »Ne moţeš u muški logor...«

»Ja sam sestra kraljeve glavne supruge«, odgovorim. »Mogu što

god hoću.«

»Gospodarice«, Ipuin je glas bio oĉajan. »Gospodarice.« Ispru-

ţila je ruku da me zaustavi. »Molim te, pusti mene da odem. Ja ću mu

prenijeti poruku.«

Izvan zidina, u vojnom taboru gorjele su vatre. Jedna od tih

vatri pripadala je generalu. Zastala sam i razmišljala kakvu poruku da

mu pošaljem. »Reci mu...« Grizla sam usnicu i razmišljala. »Reci mu

da prihvaćam.«

»Prihvaćaš što?« pitala je oprezno.

»Samo mu reci da prihvaćam i neka dođe noćas.«

Ipuine oĉi postanu velike kao šalice. »U tvoj šator?«

»Da. Moţe reći da ide faraonu.«

»Ali, neće li oni znati?« Ipu baci pogled na vojnika koji je stajao

nedaleko od nas.

»Moţda. No straţa na vratima njegovi su ljudi, a oni preziru

Ekhnatona. Okrenut će glave na drugu stranu. To ti jamĉim.«

Sigurno me Amon ĉuvao te noći jer su najavni signal trubama i

glazba koja je pratila redovne obroke bili milosrdno kratki. Nefertiti

me ignorirala dok su se svi smijali priĉajući anegdote o Memfisu i

kako će se ţivjeti kad Amarna bude završena. Ipak, otpratila sam

Nefertiti natrag u kraljevski šator. Kad smo izašle u hladnu noć,

Nefertiti je zadrhtala. Ĉetiri straţara stajala su dva po dva i platno na

ulazu u kraljevski šator drţala otvoreno. Otišla sam s Nefertiti do

njezina prostranog kreveta sa platnenim zavjesama. »Dođi i izmasiraj

mi leđa«, zatraţila je.

Skinem plašt i poĉnem s ramenima. Bila su napeta ĉak i za

trudnu ţenu.

»Htjela bih da je otac ovdje«, potuţila se. »On je shvaćao kako

je sve ovo teško. Gradnja, planiranje. On me razumije.«

»A ja ne?«

»Ti ne znaš kako je to biti kraljica.«

»A otac zna?«

»Otac vlada ovim kraljevstvom. Ĉak i bez kuke i biĉa, on je

faraon u Egiptu.«

»A ja sam samo sluškinja svoje sestre«, odvratim oštro. Ona se ukoĉi. »Zašto si tako ogorĉena?«

»Zato što sam šesnaest godina stara, a nitko nije planirao moju

budućnost!« Prestanem utrljavati ulje u njezina leđa. »Tvoju su cijelu

budućnost prostrli pred tebe. Ti si kraljica. Jednog dana bit ćeš

kraljeva majka. A što ću ja biti?«

»Sestra kraljeve glavne supruge!«

»A koga ću voljeti?«

Sjela je i namjestila se udobno. »Mene.« Zurila sam u nju. »A moja obitelj?«

»Ja sam tvoja obitelj.« Ponovno je legla oĉekujući da je masiram.

»Zagrij malo to ulje. Ledeno je.«

Zatvorim oĉi i uĉinim kako mi je reĉeno. Nisam se kanila po-

tuţiti jer bi mi to samo produljilo vrijeme boravka u Velikom šatoru.

Ĉekala sam da Nefertiti usne, a onda operem ruke i odšuljam se van

u hladnu famenotsku noć. Ipu je ĉekala u mojem šatoru. Ustala je

ĉim me vidjela.

»Jesi li sigurna u vezi s onim?« šaptala je. »Još uvijek ţeliš da on

dođe ovamo?«

Nikad nisam bila sigurnija. »Da.«

Ipuine ruke letjele su oko nje od uzbuđenja. »Onda ti moram

urediti kosu, gospodarice.«

Sjela sam na jastuk s perjem, ali nisam mogla nepomiĉno sjediti.

Već sam objasnila Ipu što mi je general rekao. Sad sam joj govorila o

tome kako ţelim miran ţivot. »Ţivot daleko od bilo kakve palaĉe,

tamo gdje mogu imati svoj vrt s biljkama i...«

Neĉije ĉizme na šljunku izazovu zvuk hrskanja. Obje se

osvrnemo. Ipu ispusti iz ruku moje pletenice. »Već je tu!«

Dograbim zrcalo da provjerim dojam. »Kako izgledam?«

Ipu mi se zagleda u lice. »Kao mlada ţena spremna za sastanak sa svojim ljubavnikom«, rekla je uz blago zaprepaštenje. »Kad bi tvoj otac...«

»Sšš«, usprotivim se. »Ne sad!« Odbacim zrcalo. »Otvori šator.«

Ipu krene k vratima. Zaĉujem generalov glas prigušen zavjesama. »Sigurna da je po mene poslala?«

»Naravno. Ĉeka te unutra.«

Nakhtmin uđe. Ipu nestane kako sam joj zapovjedila. Zadrţim dah. General stane ispred mene i nakloni se. »Gospo.«

Odjednom me uhvati silan strah. »Nakhtmine.«

»Poslala si po mene?«

»Razmislila sam o tvom prijedlogu«, odgovorim.

On digne obrve. »I, što je gospa odluĉila?« upitao je.

»Odluĉila sam da je sluţenju Nefertiti došao kraj.«

U svjetlu vatre, zurio je u mene. Plamiĉci su palucali. Kosa mu

je bila poput bakra. »Jesi li to rekla ocu?«

Obrazi mi postanu vrući. »Ne još.«

Pomislio je na Nefertiti. »A kraljica će se, slutim, naljutiti.«

»Ekhnatona da ne spominjemo«, dodam. Dignem pogled prema

njegovu licu, a on ovije ruke oko mene. Široko se osmjehivao. »Što

ako nas prognaju?« upitala sam ga.

»Onda se vraćamo u Tebu. Prodat ću zemlju koju sam

naslijedio od oca i kupit ćemo farmu. Jednu samo za nas, miu-šer. Vodit ćemo miran ţivot daleko od dvora i svih dvorskih spletki.«

»Ali onda više nećeš biti general«, upozorim ga. »A ti više nećeš biti sestra kraljeve glavne supruge.«

Bili smo spokojni. Drţali smo se za ruke kraj vatre. »To mi neće

smetati.«

Shvatila sam da ne mogu skinuti pogled s njega. Ostao je do svi-

tanja. Tako je bilo cijeli mjesec famenot i dio farmutija. Straţa bi gledala

na drugu stranu i smiješila se dok je on išao u moj šator. Katkad, kad

je došao, razgovarali smo uz ţeravnik. Ispitivala sam ga što ljudi misle

o Ekhnatonu.

»Ostaju uz njega zato što im jako dobro plaća«, rekao je. »Samo

ih to sprjeĉava da se pobune. Ţele se boriti, ali voljni su graditi tako

dugo dok zlato uredno stiţe.«

»A Horemheb?«

Nakhtmin duboko uzdahne. »Pretpostavljam da je Horemheb

daleko na sjeveru.«

»Ubijen?«

»Ili se bori. Ovako ili onako«, zagledao se u plamenove naše

male vatre, »nije ovdje, a faraon ima što je htio.«

Na trenutak zašutim. »A što ljudi govore o mojoj sestri?«

Pogleda me iskosa kako bi procijenio koliko uistinu ţelim znati.

»Oĉarala ih je isto kao i faraona.«

»Zato što je lijepa?«

Briţno me gledao. »I dareţljiva. Odlazi u radniĉka sela i baca

debene4 srebra i zlata po ulicama. Ali bolje bi joj bilo da im baca

kruh, jer malo se toga moţe kupiti. Ĉak i za zlato cijelog Egipta.«

»Tamo je oskudica?« upitam. Pogledao me. »Ne znam.« U kraljevskom smo logoru imali svega u obilju.

Mesa, voća, pekarskih proizvoda i vina.

»Dok se stanovništvo Tebe ne preseli na sjever, uvijek će biti

oskudice. Malo je pekara, a da ih je više, ne bi se imali gdje smjestiti.«

Sjena se pojavi pred šatorom, a Nakhtmin ustane. Ruka mu

poleti prema maĉu.

»Gospodarice?« Bila je to samo Ipu. Odgrnula je tkaninu s ulaza

i pogledala Nakhtmina. Pocrvenjela je, premda je on bio potpuno

odjeven. »Kraljica te traţi, gospodarice. Hoće svoj ĉaj.«

Pogledam Nakhtmina. »Nije njoj do ĉaja. Hoće se hvaliti kako

su skoro gotovi s palaĉom.«

»Mogla bi nam biti saveznik«, rekao je on pragmatiĉno. »Idi«,

predloţio je, »vidjet ćemo se sutra.« Ustane. Oĉi mi se napune suza-

ma. Rekao je njeţno: »Neće tako biti vjeĉno, miu-šer. Sama kaţeš da je

palaĉa gotovo završena. Još nekoliko dana i doći će ti otac pa ćemo

otići k njemu.«

Nefertiti nije trebala roditi prije epifija, ali šetala se naokolo po logoru

kao da bi dijete moglo stići svakoga trena. Svi koji bi joj se pribliţili,

morali su stajati tri koraka od nje. Radovi na prijestolnici zaustavljali

su se dok je prolazila kako buka ĉekića ne bi uznemirila nerođeno di-

jete. Bila je uvjerena da će biti princ, a Ekhnaton joj je davao što god

je poţeljela. Nabavljao je vunu iz Sumera i najmekše platno tebanskih

4 Staroegipatska mjera za dužinu. U Starom kraljevstvu iznosila je 13,6 grama, a u Novom kraljevstvu cca

91 gram — nap. ur.

tkalaca. Zatim je testirala svoju moć traţeći da se u šatoru preko ceste

prestane sastajati s Kijom, da svojim neraspoloţenjem sluĉajno ne bi

naškodila djetetu.

»Zar se to moţe dogoditi?« Ekhnaton mi je prišao kraj bunara.

Premda smo imali sluge za donošenje vode, uţivala sam u oštrom

zadahu zemlje. Spustim kantu i zaklonim oĉi pred suncem. »Što se moţe dogoditi, Veliĉanstvo?«

Gledao je preko ribnjaka s lotosima koji su izgradili u sredini

našega logora. »Zar moţe izgubiti dijete ako je uzrujam?«

»Ništa nije nemoguće, Veliĉansto, ako se dovoljno uzruja.« Oklijevao je. »Uzruja, koliko?«

Nedostaje mu Kija, pomislim. Ona ga sluša kad joj recitira svoje

pjesme i vodi ga u svoj spokojan svijet, dok je Nefertitin svijet neprestano u

pokretu. »Pretpostavljam da to ovisi o tome koliko je slaba.«

Oboje pogledamo Nefertiti i njezino sitno ali snaţno tijelo koje

se kretalo logorom prema nama u pratnji nekolicine staţara.

Prišla nam je. Ekhnaton se široko osmjehne, kao da nije

razgovarao o mogućem posjetu Kiji. »Kraljice moja.« Uzeo joj je

ruku i njeţno je poljubio. »Imam novosti.«

Nefertitine su oĉi svjetlucale dok je pokušavala pogoditi o ĉemu

je rijeĉ. »Kakve novosti?«

»Maja je jutros poslao poruku.«

Nefertiti slabašno dahne. »Grad je završen.«

»Maja se zakleo da će za pet dana zidine biti oslikane i moţemo

se preseliti iz šatora.«

Nefertiti tiho usklikne, a ja smjesta pomislim na Nakhtmina.

Kako ćemo se nalaziti kad se preselimo? On će sa svojim ljudima

stanovati u dašĉarama, u kasarni, a mene će zatoĉiti u Ekhnatonovoj

palaĉu.

»Da odemo pogledati?« nestrpljivo upita Ekhnaton. »Da poka-

ţemo narodu naš grad?«

»Svi će poći s nama«, zakljuĉila je Nefertiti. »Svaki vezir, svaki

plemić, svako dijete u Amami.« Vrtjela se naokolo da bi na kraju stala

ispred mene. »Je li došla kakva poruka od oca?«

»Ništa«, odgovorila sam.

Suzila je vjeđe. »Ni tebi potajno nije pisao?«

Zabuljim se u nju. »Naravno da ne.«

»Dobro. Zato što ja ţelim biti ta koja će mu reći da je Amarna

završena. Kad vidi palaĉu«, na licu joj je bio trijumf, »uvidjet će da je

Ekhnaton imao pravo. Izgradili smo najveći grad u Egiptu.«

U podne je objavljen proglas: dveri će biti otvorene i Amarna

će se napokon otkriti narodu. Opipljivo uzbuđenje proširilo se

logorom. Po faraonovu nalogu jedino je radnicima i plemstvu bilo

dopušteno proći kroz dveri da vide kako se gradi. A sad će palaĉa biti

pokazana svima, a uz nju stotine vila koje kao da su ĉuĉale dok su se

iza njih uzdizala brda. Do veĉeri, duga povorka koĉija klizila je

pustinjom. Veziri i plemići, gosti iz inozemstva i obiĉni puĉani. U

mojoj se zaprezi iza mene vozila Ipu koja je uzdisala dok su se dveri

širom otvarale pred gradom Amama.

Veliĉanstveni hram, pripadajuće svjetlucavo pristanište i gusto

zbijena naselja već su bili završeni. Za plemstvo su podigli stotine

bijelih vila. Sliĉne biserima, kao da su u pregibima brda našle utoĉište.

Posvuda su bile skele i radnici, ali sam je grad sjajio blistav i bijel.

Povorka je najprije pošla u Atonov hram. U dvorištu prepunom

stupova, svećenici su prinosili ţrtve Atonu. Muškarci su se svijali u

naklon pred faraonom i mojom sestrom i lepezama tjerali dim da

vidimo kako je dvorište lijepo napravljeno. Drveće moringe i

mogranja raslo je uza zid, ali najdivniji su bili šafrani. Ţuti i radosni u

sve slabijem svjedu nenatkrivena dvorišta. Svjedo je oĉito bilo

iznimno vaţno pri oblikovanju prostora. Ekhnaton je ponosno

izjavio da je Maji osobno naloţio da sagradi galeriju. »Što je to galerija?« prošapćem. Nefertiti se lukavo osmjehne. »Dođi vidjeti.«

Iz dvorišta smo ušli u unutarnje svetište. Veĉernje se svjedo

spuštalo odozgo u kosim snopovima zraka, kroz niz velikih otvora na

najvišem dijelu zida, odmah ispod stropa. Nikad nisam vidjela ništa

sliĉno. »On je genij«, rekla je Ipu zadivljena. Stisnula sam usnice, ali tvrdnja se nije mogla osporiti. Ništa

sliĉno još nikad nije bilo sagrađeno. Veziri i plemstvo ušli su u hram. Razgledavali su tapiserije i pro-

strane mozaike dok je ostatak povorke ĉekao u dvorištu. Nefertiti je trijumfirala. »Što misliš da će otac reći?« upitala je. Da nikad nije bio izgrađen skuplji hram. Ali odgovorila sam: »Da

je veliĉanstven.«

Nasmiješila se. Rekla sam što je htjela ĉuti. Ali nikad joj ne bih

rekla da to vrijedi opljaĉkanog Amonova zlata ili sigurnosti Egipta i

vazalnih zemalja. Pridruţio nam se Ekhnaton.

»Maju moram bogato nagraditi«, izjavi. Promatrao je kanelirane

stupove svoga hrama i široka stubišta koja su vodila na balkone gdje

su se manja svetišta kupala u svjedu. Topao je zrak dolazio s rijeke i

prelijevao se dvorištem. »Kad se poslanici vrate u Asiriju i na Rod, bit

će im jasno kakav faraon sad vlada u Egiptu.«

»A kad vide most«, Nefertiti raskrili teške drvene vratnice, »bit

će im jasno kakav je vizionar sve to zamislio.« Vrata se otvore i

otkriju most koji se nadvio nad Kraljevskim vadijem, povezujući

Atonov hram s palaĉom. Bio je viši od bilo kojeg meni poznatog

mosta, širi i savršeniji. Dok smo ga prelazili, imala sam osjećaj da

prelazim u budućnost, da vidim ţivote svojih unuka i svijet kakav će

izgledati nakon moje smrti.

U palaĉi se ni na ĉemu nije štedjelo. Prozori su se protezali od

stropa do poda, vodoskoci s namirisanom vodom muzikalno su

ţuborili u suncem obasjanim kutovima. Stolci su bili od ebanovine i

slonovaĉe, a kreveti ukrašeni inkrustacijama od dragog kamenja.

Pokazali su mi namijenjenu mi sobu i odaje mojih roditelja u

ploĉicama s plavom caklinom i mozaicima s prizorima iz lova.

»Nazvali smo je palaĉom na rijeĉnoj obali«, rekla je Nefertiti vo-

deći me da vidim svaki kutak, svaku nišu. »Kijina je palaĉa podignuta

na sjeveru.«

»Izvan zidina?« upitam oprezno. Smiješila se. »Ne, ali daleko.«

Prošetale smo vrtom. Bio je tu i alabasterni vodoskok. Zadivilo

me što su sve uĉinili. Nisam mogla zamisliti kako su sve to tako brzo

izgradili i koliko je zlata potrošeno. Nefertiti je i dalje hodala pokazu-

jući prstom kipove koje je htjela da uoĉim, i jasne svijetle boje

oslikanih zidova s kojih nam je njezin lik uzvraćao pogled. Dvor je u

slavlju išao za nama, uz šapat i usklike. »A ovdje će biti kraljevski

atelje«, rekla je. »Tutmozis će kipom zabiljeţiti svaki vid naših ţivota.«

»Tisućama godina naš će narod znati što smo jeli i pili«, sveĉano

je izjavio Ekhnaton. »Vidjet će ĉak i kraljevsku sobu za

preodijevanje.« Gurne krila, a vrata se otvore prema prostoriji s

crvenim plišanim jastucima i kutijama za perike. Lonĉići s crnilom za

oĉi, ogledala od bakra, srebrne ĉetke i vrĉići s parfemima bili su

uredno poredani po policama od cedrovine, kao da su jedva ĉekali da

posluţe nekom. »Omogućit ćemo im da zavire u našu palaĉu pa će

im se ĉiniti da poznaju vladare Egipta i ĉitav njihov ţivot.«

Razgledala sam raskošnu prostoriju i pitala se poznajem li ih i ja

uopće. Nefertiti je osiromašila Egipat zbog grada usred pustinje. Bio

je nov i prekrasan, ali znoj vojnika gradio je ove zidine, slikao po

zidovima i podigao divovske kipove Ekhnatona i Nefertiti kako bi ljudi znali da oni uvijek sve nadziru.

»Kad Tutmozis završi posao«, sveĉano je izjavila Nefertiti, »Egi-

pat će me poznavati bolje nego bilo koju drugu kraljicu. I nakon

petsto godina, za njih ću biti ţiva, Mutnođmet. Ţivjet ću na zidovima,

u palaĉi, u hramovima. Bit ću besmrtna ne samo u zagrobnom

ţivotu, nego i ovdje, u Egiptu. Mogla sam izgraditi svetište gdje bi

moja djeca i djeca njihove djece odlazila da me se sjete. Ali, kad oni

nestanu, što bi onda ostalo? Ovo«, i Nefertiti pogleda uvis dotiĉući

svijetlo obojene zidove, »a trajat će vjeĉno.«

Prošli smo kroz vrata u sobu za audijencije. Uoĉila sam da na

ploĉicama nije bilo slika Nubijaca u okovima. Umjesto toga,

prikazivale su sunce i njegove zrake kako se pruţaju prema dolje do

Nefertiti i Ekhnatona i ljube ih blagoslivljajući. Ekhnaton se dugim

koracima popeo na podij i raskrilio ruke. »Kad Tebanci dođu«, izjavio

je, »svakoj će obitelji biti dodijeljen dom. Naš će nas narod pamtiti

kao vladare koji su ih uĉinili bogatima pa će blagoslivljati grad

Amarnu!«

»Gospodarice, zar si bolesna?« Ipu je otrĉala po zdjelu dok sam se

drţala za trbuh i praznila njegov sadrţaj. Ponovno, zatim i treći put.

Stenjala sam odmarajući glavu na mekanoj koţi tapeciranog

naslonjaĉa. Ipu stavi ruke na bokove. »Što si pojela?«

»Ništa od razgledavanja palaĉe. Kozji sir i orahe.«

Namrštila se. »A tvoje grudi?« Povukla je rub moje haljine. »Jesu

li tamnije«, pritisnula mi je prstom meso, »osjetljivije?«

Oĉi mi se rašire, a usred tijela naglo mi se uzdigne strah. To su

bili i Nefertitini simptomi. Ne, to se meni ne moţe dogoditi. Nakon

svih sluĉaja ţena kojima sam pomogla baš u ovom logoru. Ipu zavrti

glavom i prošapće: »Kad si zadnji put krvarila?«

»Ne znam. Ne sjećam se.«

»Jesi li uzimala akaciju?« pitala me.

»Naravno da jesam.«

»Svakoga dana?«

»Ne znam. Valjda. Toliko se toga dogodilo.«

Ipu uzdahne. »Otac će ti podivljati od srdţbe.«

Usnica mi je drhtala. Spustim glavu u dlanove jer sam

instinktivno znala da je to istina. Izostala mi je mjeseĉnica. »A ja sam

jedina kći svoje majke«, objasnila sam. »Ona će se jako uzrujati i bit

će tako usamljena ako...« Poĉela sam plakati pa me Ipu uzela u

naruĉje milujući moju dugu kosu.

»Ne mora završiti tako strašno«, tješila me. »Nitko bolje od tebe

ne zna da postoje naĉini da se toga riješiš.«

Naglo dignem pogled. »Ne!« Sakrijem rukama svoj trbuh. Ubiti

Nakhtminovo dijete? »Nikad.«

»A što drugo? Ako rodiš to dijete otac ti nikad neće dogovoriti

brak!«

»Dobro«, odreţem. »Onda će general biti jedini koji me hoće.« No Ipuin je glas postao oĉajan. »A što će faraon?«

»Dovoljno sam uĉinila za Nefertiti. Sad je na njoj red. Neka ga

nagovori.«

Ipu me gledala nepovjerljivo, kao da nije vjerovala da će se to

dogoditi. »Mora ga nagovoriti«, rekla sam.

Koraĉala sam šatorom cijelo poslijepodne. Dvije su ţene došle

po akaciju i med, a meni se utroba okrenula dok sam im davala

mješavinu. Sjetila sam se koliko sam neoprezna bila. Tada se pojavila

Merit. Zvala me kraljica. »Ţeli znati hoćeš li doći na veĉeru.«

»Neću«, rekla sam. Bila sam previše bolesna da se suoĉim sa ses-

trom. »Otiđi i reci joj da mi nije dobro.«

Merit nestane, a nekoliko trenutaka kasnije, Nefertiti razdvoji

zastore. Uopće nije najavila svoj dolazak.

»U posljednje si vrijeme ĉesto bolesna.« Dugim koracima priđe

stolcu i sjedne. Promatrala me pozorno. Razvrstavala sam svoje

biljke, a ruke su mi drhtale kad sam stigla do akacije. »Naroĉito noću«, doda sumnjiĉavo. »Nije mi dobro već nekoliko dana.« Nisam lagala. Strogo me gledala. »Nadam se da se nisi spetljala s generalom.«

Sigurno mi se boja povukla s lica jer je grubo dodala: »Ova obitelj ne moţe vjerovati nikome iz vojnih krugova.«

»To si mi već rekla.«

Nefertiti me prouĉavala. »Je li te došao posjetiti?« zahtijevala je

da dozna. Spustim pogled. »Došao te posjetiti?« kriknula je. »U logoru?«

»Zašto je to vaţno?« Oštro spustim poklopac kutije s biljem. »Ti

imaš supruga, obitelj, dijete...«

»Dvoje djece.«

»A što ja imam?«

Sjedila je kao da sam je pljusnula. »Imaš mene.«

Osvrnem se po svom usamljenom šatoru kao da bi ona mogla

razumjeti. »To je to?«

»Ja sam egipatska kraljica.« Gipko je ustala. »A ti si sestra

kraljeve glavne supruge! Tvoja je sudbina sluţiti.«

»Kaţe tko?«

»To je maat!« viknula je.

»Je li maat i sravniti Amonove hramove sa zemljom?«

»Nećeš tako razgovarati«, siktala je.

»Zašto? Jer se bojiš da će se bogovi ljutiti?«

»Nema većeg boga od Atona! A tebi bi bilo pametnije da to već

jednom prihvatiš. Za mjesec dana, Atonov hram bit će završen i

narod će štovati Atona onako kako je štovao Amona...«

»A tko će skupljati novac koji donesu kao ţrtveni dar?«

»Otac«, odgovorila je.

»I kome će on davati taj novac?«

Nefertitino se lice smrknulo. »Podigli smo ovaj grad u slavu

našega kraljevanja. To je naše pravo.«

»Ali narod se ne ţeli preseliti u Amarnu. Ima svoje domove u

Tebi.«

»U Tebi imaju straćare! Ovdje ćemo napraviti ono što još

nijedan faraon nije postigao! Svaka obitelj koja se preseli u Amarnu,

dobit će kuću...«

Zloĉesto se nasmijem. »A ti si vidjela te kuće?« Nefertiti zašuti.

»Jesi li vidjela te kuće? Posjetila si svoju palaĉu, ali nisi vidjela da su

kuće za radnike napravljene od glinenih cigli i talatata. Kad dođe

poplava, raspast će se do temelja.«

»Kako ti to znaš?«

Nisam joj odgovorila. Nisam mogla jer je otac to rekao. Ili

Nakh- tmin dok smo bili zajedno u postelji. »Nemaš pojma«, trijumfirala je. »Dođi. Idemo na veĉeru.« Zapovijed. A ne poziv.

A onda, prije nego je otišla, dobacila je preko ramena: »A o

generalu nećemo više raspravljati. Ostat ćeš neudana i u mojoj sluţbi

dok ti otac ili ja ne odaberemo muţa.«

Umjesto da oštro odgovorim, ugrizem se za jezik.

»I, kad si posljednji put posjetila princezu?« htjela je znati.

»Juĉer.«

»Ti si joj teta«, naglasila je. »Ne treba uopće govoriti da ţeli više

vremena provoditi s tobom.«

Misliš, ti ţeliš više vremena provoditi sa mnom. Nestala je, a ja

sjednem i pogledam svoj malen trbuh. »O, što li će tvoj otac reći kad

dozna za tebe, maleno? I kako će Nefertiti uvjeriti Ekhnatona da nisi

prijetnja njegovu kraljevanju?«

Veĉera u Velikom paviljonu otegla se u nedogled, a ja nisam bila

raspoloţena za Tutmozisa i njegove razgovore o kani, frizurama i

staromodnim bradama poklisara iz Ugarita. Sve o ĉemu sam

uspijevala misliti bilo je da za sedam dana Nakhtmin više neće moći

dolaziti u moj šator. Trebao bi se uvući u palaĉu, kad bi to uopće bilo

moguće, a tko zna koliko bi vremena prošlo prije nego ga uhvate?

Preko stola pogledam Nefertiti. Njezino će dijete biti princ. Bez

oĉeva ili kraljeva dopuštenja moje će dijete biti bez oca. Nasljednik

niĉega. Kopile. Promatrala sam kako sluge Nefertiti serviraju hranu i

preplavila me snaţna ĉeţnja kad je Ekhnaton ovio ruku oko njezinih

ramena i njeţno prošaptao »Moj mali faraon«, pogleda spuštena na

njezin obli trbuh. Ustanem i zamolim da me ispriĉaju. »Sada?« eksplodira Nefertiti. »Tako rano? Sto ako me uhvate

trudovi? Što ako...« Vidjela mi je izraz lica pa je promijenila taktiku. »Ostani samo dok ne odigramo senet.«

»Ne.« Sestra je bila uporna. »Ĉak ni jednu igru?« Dvorjani u paviljonu okrenuli su se i pogledali me. Ostala sam na samo jednoj igri u Nefertitinu šatoru. Dobila ju je

i to ne zato što sam joj dopustila.

»Morala bi se truditi«, potuţila se. »Nije zabavno cijelo vrijeme

pobjeđivati.«

»Trudim se«, rekla sam ravnodušno. Nasmijala se. Ustane i protegne se. »Samo s ocem igram ravno-

pravno«, rekla je i otišla prema grijalici. Svjetlo vatre bacalo je sjene

po zidovima šatora. »On uskoro dolazi«, rekla je vedro. »Dobila si poruku?« brzo upitam. Nefertiti je ĉula nestrpljivost u mom glasu i slegnula ramenima.

»Bit će tu za šest dana. Naravno, ne ţeli nas gledati kako se selimo u

palaĉu...«

Ali ja je više nisam slušala. Za šest dana moći ću mu reći za unuka.

»Dijete, mala moja maĉko. Naše dijete!« Nakhtmin je bio izvan sebe

od radosti. Povukao me u zagrljaj i ĉvrsto privio na grudi, ali ne

preĉvrsto da ne stisne bebu. »Jesi li rekla kraljici?« upitao je, a kad je

vidio da mi je lice pepeljasto, namrštio se. »Ali njoj će sigurno biti

drago zbog tebe?«

»Bit će joj drago što sam trudna u isto vrijeme kad i ona pa će

morati dijeliti oĉevu paţnju?« Zavrtim glavom. »Ti ne poznaješ Ne-

fertiti.«

»Ali prihvatit će to. Oţenit ćemo se, a bude li se faraon još uvijek ljutio, napustit ćemo grad i kupiti farmu u brdima.«

Gledala sam ga sumnjiĉavo. »Nemoj se brinuti, miu-šer.« Privijao me uza se. »To je dijete.

Tko moţe biti ogorĉen na dijete?«

Sljedećeg jutra otišla sam k Nefertiti. Rasrdit će se, ali srdit će se

još jaĉe kaţem li ocu prije nego njoj. Bila je u kraljevskom šatoru.

Jutarnje svjetlo prolazilo je kroz zidove i osvjetljavalo kaos oko nje.

Sluškinje su premještale košare, sluge pakirale teške škrinje, a ţene u

naruĉje skupljale kozmetiku i rublje. »Moram govoriti s tobom«, rekla sam.

»Ne ovdje!« viknula je. Svi se u šatoru smrznu. Ţestokom

gestom pokazala je na sluškinju s rubljem u naruĉju. »Tamo!«

»Gdje je Ekhnaton?« upitam.

»Već je u palaĉi. Noćas se selimo. Moraš biti spremna«, rekla je.

Time je moja potreba postala još hitnija. Kad se preselimo,

Nakhtmin neće moći k meni. Palaĉa će biti pod straţom. Na vratima

će stajati Ekhnatonovi Nubijci koji su ljubomorni na vojsku. »Nefertiti.«

»Sto?« Nije skidala oĉi s meteţa. »Što hoćeš?«

Osvrnem se da vidim sluša li nas tko, ali sluţinĉad je dizala

toliko buke da nas nitko nije mogao ĉuti. »Trudna sam.«

Na trenutak je bila vrlo mirna, toliko da sam pomislila da me

nije ĉula. Onda mi je zabila nokte u nadlakticu i bolno me povukla

ustranu. »Što si?« Kobra na njezinoj kruni sijevala je na mene

crvenim oĉima. »To nije generalovo dijete«, glas joj je zvuĉao

prijeteće. »Reci mi da to nije generalovo dijete!«

Nisam rekla ništa pa me odvukla još dalje, u svoju sobu, od

predsoblja odvojenu tkaninom. »Otac zna?« prošapće divlje. »Ne.« Odmahnem glavom. »Najprije sam došla k tebi.«

Oĉi joj se napune zlobom. »Faraon će se izbezumiti od gnjeva.«

»Mi mu nismo prijetnja. Sve što ţelimo je ţivjeti zajedno, vjen-

ĉani...«

»Spavala si s obiĉnim vojnikom!« urlala je. »Odvela si muškarca

u krevet bez mojeg dopuštenja? Zašto me vrijeđaš?« Prijeteći mi se pri-

bliţila. »Sve što radiš radiš za ovu obitelj, a sad si je dovela u opasnost.«

»To je samo dijete. Moje dijete.«

»Koje će postati prijetnja prijestolju. Kraljevsko dijete. Generalov sin!«

Zurila sam u nju zaprepaštena. »Naš djed bio je general i

njegova je vojska bila odana faraonu. Samo tvoj muţ ovo moţe

vidjeti kao prijetnju. Generali su se uvijek ţenili s kraljevim

dvorjankama!«

»Ne u Amami«, pjenila se Nefertiti. »Ekhnaton neće nikad pri-

stati na to.«

»Nefertiti, molim te, moraš ga nagovoriti. To dijete nije prijet-

nja...«

Ruka joj zasijeĉe zrak. »Ne. Ti si dopustila da zatrudniš, ti se

toga i riješi. Najbolje od svih znaš kako se to radi.«

Gledala sam je uţasnuto. Dlanovi mi zaštitniĉki polete na trbuh.

»Natjerat ćeš me da to uĉinim?« prošapćem.

»Sama si stvorila problem tim svojim raširenim oĉima. I noga-

ma«, doda prezrivo. »Trebala sam te bolje nadzirati.«

Uspravim se do svoje pune visine. »Ti imaš muţa, kćer i drugo

dijete na putu, a meni braniš jedno? Jedno dijete?«

»Ništa ja tebi ne branim!« Bila je luda od gnjeva. Sad su kroz

zavjesu dopirali samo krajnje tihi zvukovi kretanja i slaganja stvari.

»Udala sam se za Ekhnatona kako bih ti sve omogućila, a ti sad sve to

odbacuješ zbog jednog obiĉnog pučanina. Ti si najsebiĉnija sestra u

Egiptu!«

»Zato što sam se drznula voljeti još nekog osim tebe?«

Ta je istina prevršila mjeru. Došuljala se preko sobe prema

zastorima i dobacila mi preko ramena: »Bit ćeš veĉeras u palaĉi na

gozbi.«

Pregrizem ponos. »Hoćeš li mu reći da se ţelimo vjenĉati?«

Zaustavila se i natjerala me da zamolim ponovno.

»Hoćeš li?«

»Veĉeras moţda dobiješ odgovor«, rekla je. Zastori su se

zatvorili za njom. Ostala sam sama u kraljevoj odaji.

Vratila sam se u svoj šator. Bolio me trbuh. Pitala sam se mogu

li na gradilištu naći Nakhtmina i upozoriti ga.

»Na što, gospodarice?« pitala je Ipu razumno. »I kako ćeš doći

tamo?« Poloţila je ruku na moju. »Ĉekaj kraljiĉinu odluku. Pozvat će

te. Ti si njezina sestra i dobro si joj sluţila.« Ipu mi pruţi odjeću za

veĉerašnju sveĉanost. »Dođi«, ohrabrivala me. »Poslije ću pogledati

jesu li tvoje stvari odnijeli u palaĉu.«

»Najprije ţelim vidjeti majku«, rekla sam joj. »Ţelim da je

dovedeš ovamo.«

Ipu je zastala na trenutak da izmjeri koliko sam odluĉna, a onda

mirno kimne pa izađe.

Odjenula sam dugu tuniku i zlatan pojas i oko vrata stavila

ogrlicu od kuglica. Probavala sam što bih mogla reći kad majka dođe.

Njezina jedina kćer. Jedino dijete koje je Tauert smatrala dovoljno

dobrim da joj ga udijeli. Prouĉavala sam svoj odraz u zrcalu, mladu

ţenu tamne kose i krupnih zelenih oĉiju. Tko je ona, ta djevojka koja

si je dopustila da zaĉne generalovo dijete? Polagano izdahnem pa

opazim da mi se tresu ruke.

»Mutnođmet?« Majka je po mom šatoru gledala s neodobrava-

njem. »Mutnođmet, zašto se još nisi spakirala? Veĉeras se selimo.«

»Ipu je rekla da će sloţiti stvari kad odemo.« Premjestim se na

koţnatu klupu da moţe sjesti kraj mene. »Ali prvo hoću da sjedneš

ovdje.« Oklijevala sam. »Zato... zato što ti nešto moram reći,

odmah.«

Znala je što ću joj reći prije nego sam progovorila. Oĉi joj se

spuste na moj trbuh. Pokrije usta. »Nosiš dijete.«

Kimnem, a oĉi mi se ovlaţe suzama. »Da, mauat.«

Majka je bila vrlo mirna, kao i Nefertiti, pa sam se pitala hoće li

me udariti prvi put u ţivotu. »Spavala si s generalom«, glas joj je zvu-

ĉao ravnodušno.

Oĉi mi se napune suzama. »Kanimo se vjenĉati«, rekla sam, ali

majka nije slušala. Zagledala se u daljinu.

»Svake noći vidjela sam ga kako dolazi u logor i mislila da ga je

Ekhnaton pozvao. Trebala sam znati. Kad je faraona zanimala

vojska?« Majka mi je pretraţivala lice. »Straţari su, dakle, zbog tebe

okrenuli pogled na drugu stranu.«

Sram mi oboji obraze. »To bi se ionako dogodilo. Mi se volimo...«

»Ljubavl Pučani se ţene iz ljubavi. Isto tako brzo se i rastanu! Ti

si sestra kraljeve glavne ţene. Vjenĉat ćemo te s princem. S princem, Mutnođmet. Moţeš postati princeza u egipatskoj zemlji.«

»Ali ja ne ţelim postati princeza«, iz oĉiju mi navre rijeka suza.

»To je Nefertitin san, mauat. U mojoj je utrobi tvoj unuk, a ĉovjek

kojeg volim ţeli me prenijeti preko praga nove kuće i biti moj

suprug.« Dignem pogled k njoj. »Zar baš nigdje u tebi nema djelića

koji je sad sretan?«

Stisnula je usnice, a onda se njezina odluĉnost slomi. Uzela me

u naruĉje. »O, Mutnođmet, mala moja Mutnođmet. Majka«, tiho je

plakala, »ali kakvog djeteta?«

»Voljenog.«

»Koje će prestraviti faraona i razbjesniti tvoju sestru. Nefertiti

to nikad neće prihvatiti.«

»Mora«, rekla sam odluĉno izvlaĉeći joj se iz zagrljaja. »Ja sam

ţena. Imam pravo izabrati svog muţa. Ovo je još uvijek Egipat...«

»Ekhnatonov Egipat. Moţda da si u Akhmimu...« Majka

zapoĉne sa svojim litanijama. »Ali ovo je kraljev grad. On donosi

odluke.«

»I Nefertiti«, naglasim. »Dok otac stigne, vile će biti završene.

Nefertiti moţe nagovoriti Ekhnatona da nam dopusti ţivjeti u jednoj

od njih.«

»Ona će se ljutiti.«

»A onda će doći k pameti i prihvatit će to.«

Majka me uzme za ruku i stisne je. »Kad se otac vrati,

zaprepastit će se. Dvije kćeri, obje trudne.«

»Bit će sretan. Obje su mu kćerke plodne.«

Majĉin je osmijeh bio gorak. »Bio bi sretniji da se udaš za princa.«

Te se noći slavilo i ĉastilo po cijelom gradu Amarni. Posvuda se ĉuo

smijeh. Dok sam pomagala majci da se uspne u koĉiju, pomislila sam:

Nefertiti je ovo namjerno napravila. Rekla mi je da će mi večeras dati

odgovor, u nadi da je među svim tim ljudima uopće neću sresti. Dvorišta izvan palaĉe bila su prepuna slugu koji su nosili plad-

njeve s orasima u medu, debeljuškastim smokvama i mogranjima. Na

tisuće vojnika pilo je po ulicama u potpunom samozaboravu. Pjevali su o ratu, seksu i ljubavi. Otkako smo ušle u palaĉu, gledala sam gdje

je Nakhtmin. Motrila sam gomilu u potrazi za njegovim širokim

ramenima i blistavom kosom. »Neće biti ovdje«, rekla je majka. »Bit će sa svojim ljudima.«

Pocrvenim shvativši da su moje misli tako oĉite. Sluga nas

povede u Veliku dvoranu u kojoj je stol za stolom bio prepun vezira

koji su se gostili i kćeri bogataša koje su koketirale. Sve su naĉinom

odijevanja u gotovo prozirno platno, kaniranjem ruku, stopala i

grudiju oponašale moju sestru. No dva Horusova prijestolja na

podiju stajala su prazna. »Gdje je kraljica?« upitala sam. Povukla sam se natrag.

»Negdje na ulici, gospodarice!« viknuo je sluga u prolazu. »Baca-

ju zlato!« Nacerio se. »Daruju svakoga.«

»Dođi«, majka me povede drţeći me za ruku. Slijedila sam je do poĉasnoga stola ispred podija. Tamo su bili

Panehesi i Kija. Kipar Tutmozis i arhitekt Maja također. Zanimalo

me kad su se uspjeli zbliţiti. Neki je starac sa zlatnim prstenjem na prstima preko dvorane dozivao moju majku. Ona skrene prema

njemu. Sluga izvuĉe naslonjaĉ. Kija i njezine dame gledale su me uz

nijemu prijetnju ispod svojih perika. Kad sam sjela, Kija vedro najavi:

»Pa, gospo Mut- nođmet, kako lijepo da te vidimo. Mislila sam da

moţda nećeš doći na sveĉanost.«

»A zašto ne bih došla?« upitam.

»Mislile smo da si bolesna.«

Boja mi se povuĉe s obraza, a veziri izmijene upitne poglede.

»O, nema potrebe za skromnošću. Svoje dobre vijesti moraš

podijeliti sa svima.« Kija objavi svima za stolom: »Gospa Mutnođmet

trudna je s generalom!«

Kao da se vrijeme odjednom zaustavilo. Dva tuceta lica okrene

se prema meni, a oĉi umjetnika Tutmozisa postanu velike kao šalice.

»Je li to istina?« upitao jc. Osmjehnem se i podignem bradu. »Da.«

Na trenutak među vezirima zavlada tišina od zaprepaštenja, a

onda navre mahnito došaptavanje.

Preko stola, Kija se spokojno smiješila. »Sestre su trudne toĉno

u isto vrijeme. Zanima me«, nagnula se naprijed, »što će na to

faraon?«

Nisam odgovorila.

»Hoćeš reći«, uzdahne Kija, »da ne zna?«

»Siguran sam da će biti sretan«, ubaci se Tutmozis.

»Sretan?« vikne Kija izgubivši svaki osjećaj za pristojnost. »Spa-

vala je s generalom! S generalom!« vrištala je.

»Ja mislim da će faraon biti ponosan«, navijesti Tutmozis. »Ima

prigodu pridobiti generala za svoje planove, jer, kao što Oziris zna,

Nakthminovo srce nije na gradilištu.«

Kijin je glas bio ravnodušan. »Nego gdje je?«

Tutmozis razmisli. »Na sjeveru s Hetitima, pretpostavljam.«

»Pa, moţda bi onda mogao otići tamo i pridruţiti se

Horemhebu.«

Kijine su se dame smijale, a Tutmozis poloţi ruku na njezinu da

je smiri. »No, daj, nitko ne ţeli Horemhebovu sudbinu.« Kijino se

lice smekša, a kipar se okrene prema meni. »Neka te štiti Tauert«,

rekao je tiho. »Tolikim si ţenama na ovom dvoru pomogla da i sama

zasluţuješ malo sreće.«

Majka se vratila, a trube su zajeĉale najavljujući dolazak moje

sestre i Ekhnatona. Velikom dvoranom probijali su se naprijed

osmjehujući

se putem. Kad mi je sestra prišla, okrenula je glavu. Nije me htjela

pogledati u oĉi. Uĉini mi se da ĉujem Kijin glas, sestre su trudne u isto

vrijeme.

Cijele su se noći amarnskom Velikom dvoranom vrtjeli plesaĉi

u plisiranom platnu i haljinama prekrivenim mreţama od blještavih

kuglica. Ekhnatona su došli zabavljati gutaĉi vatre, ali svi su gledali

samo moju sestru. Kijina se duša sigurno previjala u mukama kad je

vidjela kako se oko Nefertiti, koja je sišla s podija i udostojala se

porazgovarati s ovom ili onom plemkinjom, roje ţene. Zatekla sam

sestru kako priĉa s Majinom suprugom. »Oprostite, samo ĉas«, rekla sam i uzela Nefertiti za raku. »Što radiš?« Obrazi su joj se zarumenjeli.

»Ţelim znati jesi li razgovarala s faraonom.« Zahtijevala sam od-

govor. Uzrujala se. »Upozorila sam te. Rekla sam ti da ne...«

»Jesi li razgovarala s njim?« glas mi se povisio. Majka za stolom tik do

podija digne pogled prema nama. Nefertitino lice postane tvrdo.

»Jesam. Nakhtmin je poslan na sjever da se uz Horemheba bori

s Hetitima.«

Da me pljusnula posred lica, ne bih bila tako zaprepaštena. Dah

mi zapne u grlu. » Što? «

Iz Nefertiti provali kao iz vulkana. »Upozorila sam te,

Mutnođmet. Rekla sam ti da mu ne prilaziš...« i prekine jer se pojavio

Ekhnaton. Sigurno mu je bilo jasno o ĉemu smo razgovarale jer je do

mene došao sa svojim najblistavijim osmjehom. »Mutnođmet.«

Okrenem se prema njemu s optuţbom u pogledu. »Poslao si ge-

nerala da se bori s Hetitima?«

Osmijeh mu splasne. »Budeš li se igrala s vatrom, spalit ćeš se.

Vjerujem da te tvoj otac nauĉio to, mala maĉko.« Prišao mi je sasvim

blizu

i pomilovao obraz. Lecnem se. Onda se nagne prema meni i

prošapće: »Moţda ćeš sljedeći put izabrati odanijeg ljubavnika. Tvoj

general traţio je da ode.«

Ustuknem. Odbijala sam povjerovati u to. »Nikada!« Skrenem

pogled na Nefertiti. »A ti nisi uĉinila ništa?« upitala sam. »Ništa nisi

uĉinila da ga sprijeĉiš?«

»Säm je traţio«, rekla je moja sestra slabašnim glasom.

»On to nije traţio«, zainatim se uvlaĉeći faraona u priĉu i ne

brinući se za opasnost koja bi mogla proizaći iz istine. »Ja sam trudna.

Nosim njegovo dijete, a vi mu dopuštate otići u smrt!« Glasno sam ih

vrijeđala. Razgovor u Velikoj dvorani prestane. Izjurim kroz vrata u

noć. Ali nisam imala kamo otići. Nisam znala ĉak ni gdje su mi odaje

u ovoj palaĉi. Plakala sam drţeći se za trbuh. Što da radim? Koljena su

mi klecala. Odjednom se osjetim bolesnom i nesposobnom stajati na

nogama.

»Mutni!« vikala je moja majka. Obratila se Ipu pa su zajedno

izašle za mnom iz Velike dvorane. »Nađi joj lijeĉnika! Smjesta!«

Ĉujem više glasova nego ih prepoznajem. Svi izvikuju neke upute. Netko kaţe da sam teško bolesna i da me treba premjestiti u

hram gdje se svećenice mogu moliti za moj ţivot. Drugi glas upita u

koji hram, Amonov ili Atonov? Dograbila me tama i odvukla, ali

jasno sam ĉula da netko govori o iscjeljujućim moćima svećenika.

Ĉula sam ime Panehesi i majĉino oštro odbijanje. Evo i platna.

Osjetim teţinu između nogu. Trbuh mi se kida u grĉevima. Nema vode. Vode s limunom i lavandom. Netko kaţe da je stigao moj otac.

Zar je prošao cijeli dan? Kad se probudim, uvijek je oko mene mrak,

a uz mene Ipu. Kad god zacvilim, osjetim hladnu majĉinu ruku na

svom ĉelu. Mnogo sam je puta zvala. Toga se jasno sjećam. Ali ne

sjećam se da sam traţila svoju sestru. Kasnije su mi rekli da sam

danima padala u nesvijest pa se budila. Prvo ĉega se sjećam sasvim jasno buđenje je uz miris lotosova cvijeća.

»Mutnođmet ?«

Zaţmirim na jutarnje svjedo i namrštim se. »Nakhtmine?«

»Ne, Mutnođmet.«

Bio je to moj otac. Podignem se na laktovima i pogledam oko

sebe. Zastori od rogoţine bili su smotani na gornjoj strani prozora.

Oslobodili su put jutarnjem suncu, a poploĉani pod sjajio se crveno i

plavo. Sve je bilo veliko. Stolci s ukriţenim nogama i tapecirani

ţivotinjskim koţama, kovĉeţići ukrašeni draguljima i kutije za perike,

svjetiljke od oniksa s tirkizima umetnutim u stupove. Ali, ja sam bila

smućena. »Gdje je Nakhtmin?«

Majka je oklijevala. Sjela je na rub kreveta i izmijenila poglede s

ocem. »Bila si teško bolesna«, rekla je napokon. »Ne sjećaš se gozbe,

ljubavi?«

A onda mi se sve vratilo. Nakhtminova smrtna presuda,

Nefertitina sebiĉnost, moja slabost pred palaĉom. Dah mi se ubrza.

»Sto se dogodilo? Zašto sam bolesna?«

Otac privuĉe stolac kraj mene i poloţi svoj veliku ruku na moju. Majka prošapće: »Mutnođmet, izgubila si dijete.«

Bila sam previše uţasnuta pa nisam mogla progovoriti. Izgubila

sam Nakhtminovo dijete. Izgubila sam jedino što me vezalo uz njega,

dio njega koji sam zauvijek mogla ĉuvati uza sebe.

Majka mi je odmicala kosu s lica. »Mnoge ţene izgube svoje

prvo dijete«, tješila me. »Mlada si. Imat ćeš ih još. Moramo biti

zahvalni bogovima što su poštedjeli tebe.« Suze su joj tekle. »Mislili

smo da je s tobom svršeno. Mislili smo da si...«

Odmahnem glavom. »Ne, to se ne događa«, rekla sam odmiĉući

pokrivaĉe. »Gdje je Nefertiti?« pitala sam.

Otac odgovori sveĉanim tonom: »Moli se za tebe.«

»U Atonovu hramu?« viknem.

»Mutnođmet, ona ti je sestra«, rekao je.

»Ona je ljubomorna sebiĉna kraljica i nikakva sestra!«

Majka se odmakne unatrag, otac se naslonio.

»Otjerala je generala!« viknula sam.

»To je Ekhnaton odluĉio.«

Nisam htjela dati ocu da je brani. Ne ovoga puta. »A ona je do-

pustila«, optuţim je. »Jedna rijeĉ iz Nefertitinih usta i Ekhnaton bi

prešao preko svega što smo uĉinili. Mogli smo psovati Atona po

ulicama, ali da Nefertiti ţeli, on to ne bi spreĉavao. Ona je jedina

osoba koju sluša. Jedina osoba koja ima vlast nad njim. Tvoja sestra

je to vidjela i ti si to vidio. A ona je dopustila da Nakhtmin bude

prognan. Ona je to dopustila!« Urlala sam. Majka mi poloţi ruku na

rame da me smiri, ali je ja otresem. »Je li mrtav?« ţeljela sam znati. Otac ustane. »Je li mrtav?« ponovim.

»On je ţilav ratnik, Mutnođmet. Straţa će ga povesti na sjever,

na crtu bojišnice s Hetitima i ostaviti ga tamo. Snaći će se on.«

Zatvorim oĉi zamišljajući Nakhtmina baĉenog Hetitima kao što

se meso baca pred divlje pse. Osjetim vrele i gorke suze kako mi klize

niz obraze, a otac mi ovije ruku oko ramena da me smiri. »Pretrpjela

si velik gubitak«, rekao je njeţno.

»On se nikad neće vratiti. A Nefertiti nije uĉinila ništa.« Preplavi

me tuga. Ponovno osjetim napetost u trbuhu. »Ništa!« vrištala sam.

Majka me drţala u naruĉju. Ljuljala me naprijed-natrag. »Ššš,

ništa nije mogla uĉiniti«, izjavila je.

Ali to je bila laţ.

Otac ode do mog stolića uz krevet i digne iznimno dragocjenu

škrinjicu s inkrustacijama od lapisa i bisera. »Bila je ovdje svakoga

dana. Poklonila ti je ovo. Za tvoje bilje.«

Promatrala sam škrinjicu. Izgledala je upravo kao da ju je

Nefertiti izabrala. Pretrpana ukrasima i skupa. »Ona misli da me

moţe kupiti jednom kutijom?«

Zaĉujemo zvuk gegavih stopala pred mojom odajom pa

sluškinja rastvori vrata. »Dolazi kraljica!«

Ali ja joj neću oprostiti. Nikad.

Uvukla se u moju spavaću sobu. Jedino što sam mogla vidjeti

bio je zaokruţen trbuh pod haljinom. Kad je vidjela da sam budna,

zaustavila se pa brzo zatreptala. »Mutni?« Došla je s nekim tirkiznim

ankhom, vjerojatno blagoslovljenim u Atonovu hramu. »Mutni?«

Dotrĉala je k meni i zagrlila me svojim sitnim rukama. Osjetila sam

njezine suze na svojim obrazima. Moja sestra koja nikad ne plaĉe. Nisam se pomaknula. Ona se uspravi da mi vidi lice. »Mutni, reci nešto!« umiljavala se.

»Proklet bio dan kad su me bogovi odluĉili uĉiniti tvojom ses-

trom.«

Ruke joj poĉnu drhtati. »Povuci to.«

Zurila sam u nju i nisam rekla ništa.

»Povuci to!« vikne, ali ja okrenem glavu.

Roditelji su se samo pogledali. Onda je otac tiho rekao: »Izađi,

Nefertiti. Daj joj malo vremena.«

Sestra otvori usta. Okrene se prema majci, a kad ni s te strane

nije došla obrana, zavrti se i ode. Dignem pogled prema roditeljima. »Ţelim biti sama.«

Majka je oklijevala. »Ali bila si tako bolesna«, usprotivila se. »Ipu je tu. Ona će se brinuti za mene. Sada ţelim biti sama.«

Majka baci pogled na oca i zatim izađu. Okrenem se prema Ipu

koja se nagne nada mnom, nesigurna što da uĉini. »Dodaj mi moju

kutiju s biljem«, zamolim je. »Onu staru«, rekla sam. »Napravit ću si

kamilicu.«

Donijela mi je kutiju. Podignem teški poklopac i ukoĉim se.

»Ipu, tko je dirao kutiju?« upitam brzo. Ona se namršti. »Nitko, gospodarice.«

»Sigurna si?« Ponovno pregledam sveţnjiće, ali akacije više nije

bilo. Sjemenje akacije zamotano u platno jednostavno je nestalo!

»Ipu.« Teškom se mukom uspravim. »Ipu, tko je mogao ući ovamo?«

»O ĉemu govoriš?«

»Akacija!«

Ipu baci pogled na kutiju pa prekrije rukom usta. Oĉi joj se

spuste na moj trbuh. Shvatila je. Zgrabim kutiju i širom raskrilim

vrata svoje sobe. Duga kosa neuredno mi se rasula po leđima.

Platnena tunika nije bila stegnuta pojasom. »Gdje je Nefertiti?« vikala

sam. Neke sluškinje ustuknu, druge su šaptale: »U Velikoj dvorani,

gospodarice, na veĉeri s vezirima.«

Ĉvršće stisnem kutiju, u gnjevu tako divljem da kad sam

otvorila vrata u dvorani uopće nisam vidjela ljude, što je prenerazilo

straţare.

»Nefertiti!« urlala sam. Ţamor u sobi zamre. Glazbenici ispred

podija prestali su svirati, a Tutmozis malo otvori usta. Nefertitine

gospe ispuste uzdah.

Dignem kutiju da je svi u dvorani uzmognu vidjeti. »Tko mi je

ukrao akaciju?« Priđem podiju. Gledala sam u sestru. Panehesi

proizvede neki zvuk, a moj otac ustane. »Netko mi je ukrao sjeme

akacije i otrovao me kako bih izgubila dijete. To si bila ti?«

Nefertiti problijedi poput alabastera. Raširenih oĉiju pogledala

je Ekhnatona pa i ja usmjerim pozornost na faraona. »Ili ti?«

Kriknem. »Zar mi je vas dvoje to uĉinilo?«

Ekhnaton se promeškolji od neugode. Otac me uzme za ruku. »Mutnođmet.«

»Ţelim znati tko mi je to uĉinio!« Moj glas odjekivao je dvora-

nom, ĉak su i Kija i njezine dame zašutjele. Ako se to moglo dogoditi

meni, moţe se dogoditi bilo kojoj od njih. Tko su njihovi neprijatelji?

Tko su moji?

»Idemo«, rekao je otac.

Pustila sam ga da me izvede, ali na vratima u Veliku dvoranu

okrenem se. »Nikad ovo neću oprostiti«, zakunem se, a Nefertiti je

znala da njoj govorim. »Dok sunce bude zalazilo nad Amarnom, ovo

neću oprostiti!« vrištala sam.

Moja je sestra sjedila zavaljena u svoj naslonjaĉ. Izgledala je kao

da joj je kakav razbojnik upravo oteo njezino kraljevstvo.

SEDAMNAESTO POGLAVLJE

AMARNA

dvanaestoga paunija

Bojim se da će ostati ovdje i do kraja ţivota uzgajati bilje u svom vrtu.

Bez muţa, bez djece...«

Jasno sam ĉula svoju tjelesnu sluškinju kroz vrata. Prije tri mjeseca,

na dan kad sam otkrila da me netko otrovao kako bi ubio Nakhtminovo

dijete, za sebe sam odabrala novoizgrađenu vilu koja je stajala prazna na zlatnim terasama s kojih se vidio grad. Niti jedna obitelj iz palaĉe još je

nije zauzela pa sam odnijela svoje stvari u sobe i zatraţila da to bude

moja vila. Nitko se ne bi usudio predloţiti da me premjeste.

Sijanje i sađenje potrajalo je tri mjeseca, ali sad već mogu opipati

mlade, tople i mekane listove egipatske smokve i plodove skoro zrele za

berbu. Glas moje tjelesne sluškinje kretao se vrtom i pribliţavao mi se.

»Vani je, uvijek je vani«, zvuĉala je zabrinuto. »Njeguje svoje biljke kako

bi ih mogla prodavati ţenama.«

Osjetim neĉiju prisutnost. Kao da je iza mene kameni stup. Nisam

trebala ĉuti glas kako bih znala tko je. Osim toga, mogla sam osjetiti

miris ljiljana i kardamona. »Mutnođmet?«

Okrenem se i rukom zaklonim oĉi. Otkako sam otišla iz palaĉe,

nisam više nosila periku. Kosa mi je bila duga i neuredna. Oĉi su mi

poput smaragda na suncu, tako je bar Ipu rekla. Tvrdo kamenje koje se

moţe izbrusiti u staklo. »Veliĉanstvo.« Naklonim se vrlo duboko.

Kraljica Tija treptala je iznenađena. »Promijenila si se.«

Ĉekala sam da mi kaţe na koji naĉin.

»Izgledaš viša i tamnija, ĉini mi se.«

»Da. Provodim više vremena na suncu, gdje mi je mjesto.« Odloţim

lopatu. Dok smo šetale vrtom, pomno ga je razgledavala.

»Veoma je dojmljivo ovdje.« Uoĉila je palme datulja i gliciniju u cvatu. Nasmiješim se. »Hvala. Bilo je potrebno tri mjeseca.«

Uđemo u lođu, a moja teta sjedne. Ja sam se promijenila, ali ona je još

uvijek bila ista. Sitna i pronicava, iskrivljenih usta i lukavih plavih oĉiju.

Sjedila sam joj nasuprot, na malenom jastuku od perja. Došla je iz Amarne s

mojim ocem. Na njegov je zahtjev ostavila Tebu i prouĉavajući svitke,

pišući pisma i pregovarajući o savezima zajedno s njim radila u knjiţnici.

Ipu poloţi topao ĉaj između nas dvije. Kraljica uzme šalicu u ruke.

»Nisam došla kako bih te pokušala vratiti«, rekla je.

»Znam. Ti si za to previše razumna. Ti shvaćaš da sam raskrstila s

palaĉom. I s Nefertiti i njezinim kipovima i beskonaĉnim planiranjem.«

Kraljica Tija uputi mi slabašan osmijeh. »Oduvijek mi se ĉinilo da sam

izabrala pogrešnu sestru.«

Zatrepćem iznenađena idejom da bi netko htio mene a ne Nefertiti.

Onda odluĉno odmahnem glavom. »Ne. Ja nikad ne bih ţeljela biti kraljica.«

»Pa upravo bi zbog toga bila dobra kraljica.« Odloţila je šalicu. »Nego,

reci mi, Mutnođmet, što da uzme stara ţena koju bole zglobovi?«

Upitno je pogledam. »Došla si zbog mojeg bilja?«

»Kao što si rekla, nisam te došla nagovarati da se vratiš. Ja sam za to

previše razumna. Usput, zašto bi ostavila ovu vilu?« Pogledala je oko sebe

na penjaĉice koja su se ovijale oko visokih oslikanih stupova. »Ovo je mirno

utoĉište, daleko od grada i glupe politike moga sina.« Uspravila je glavu, a

dragulji oko njezina vrata muzikalno su kucnuli jedni o druge — teški lapis i

zlato. Onda se povjerljivo nagne naprijed. »Reci mi, dakle, Mutnođmet, što

da uzmem?« »Ali, tvoji dvorski lijeĉnici...«

»Nisu tako iznimno upućeni u bilje kao ti.« Gledala je kroz otvorena vrata

mog briţno njegovanog vrta. Lijeha za lijehom sene i krizantema. Njihovo se

lišće na suncu sjajilo zeleno, a latice blještale ţuto. Bilo je borovica za glavobolju

i pelina za kašalj. A za ţene koje su to oĉajno ţeljele, još uvijek sam imala

akaciju. Znala sam da su moje biljke ubile moje dijete, ipak, nisam ih se htjela

odreći. »Ţene kaţu da si postala pravi iscjelitelj. Zovu te Sekem-miu«, rekla je. To

ime znaĉi moćna maĉka. Odjednom se sjetim Nakhtmina i pogled mi se zamagli.

Teta me pozorno gledala i odmjeravala. Onda pruţi ruku i potapše moju. »Dođi.

Pokaţi mi biljke.«

Vrelo je sunce vrt osulo pjegama. Kako je dan postajao sve topliji, na

biljkama se sušila rosa. Udisala sam snaţan miris zemlje. Sagnem se i uberem

zelenu, nezrelu bobicu s grma borovice.

»Borovice će ti pomoći.« Pruţim joj bobicu. »Mogu ti skuhati ĉaj, ali

morala bi ga piti dva puta na dan.«

Zdrobila je bobicu palcem i kaţiprstom pa prinijela prste nosu. »Vonja na

pisma iz Mitanije«, mislila je naglas.

Pogledam je na svjetlu: ĉetrdesetgodišnjakinja, još uvijek u kontaktu s

inozemnim narodima, roti se s mojim ocem i smišljaju najbolji naĉin za

upravljanje kraljevstvom.

»Zašto to još uvijek radiš?« upitam, a ona odmah shvati na što mislim.

»Zato što je ovo Egipat.« Sunce joj se odraţavalo u svijetlim cr-

venkastosmeđim oĉima i u zlatu oko njezinih ruĉnih zglobova. »Nekoć sam bila

mentalni i fiziĉki vođa ove zemlje. A što se promijenilo? Imam glupog sina koji

sjedi na prijestolju. Bogovi su još uvijek moji bogovi, narod je još uvijek moj

narod. Naravno, da je Tutmozis postao faraon...« »Kakav je bio?« tiho sam upitala.

Teta spusti pogled na svoje prstenje. »Inteligentan. Strpljiv. Vatren lovac.«

Vrtjela je glavom u ţaljenju za koje je samo ona znala. »Tutmozis je bio vojnik i

Amonov svećenik.« »A Ekhnaton ne moţe biti ni jedno ni drugo.«

»Kad se tvoja sestra udala za njega, bojala sam se da će biti odveć krhka.«

Teta se oštro nasmije. »Tko je mogao znati da će Nefertiti, mala Nefertiti, biti

tako...« dok je traţila rijeĉ, pogled joj je kruţio nad gradom koji se prostirao

ispod nas kao bijeli biser na pijesku. »Strasna«, odgovorim.

Teta kimne snuţdena. »Nije ispalo kako sam ja planirala.«

»Ili ja.« Usnica mi je drhtala, a kad je teta vidjela moje suze, uzela me

za ruku. »Ipu misli da si usamljena.«

»Imam svoje biljke. A i majka dolazi ujutro i donosi kruh. Kruh sa

sezamom i dobar šedeh iz palaĉe.«

Kraljica je polako kimala glavom. »A otac?«

»On također dolazi pa priĉamo o novostima.«

Uzdignula je obrve. »I što ti je u posljednje vrijeme priĉao?«

»Da je Quatna poslala molbe za pomoć u obrani protiv Hetita«, rekla

sam.

Tijino lice postane ozbiljno. »Quatna je naš vazal stotinu godina. Ako

je sad pustimo da propadne, poruĉujemo Hetitima da nam nije do borbe.

To je druga od naših vazalnih drţava koja traţi pomoć. Dopisujem se o

miru, a iza leđa mi vlastiti sin šalje zahtjeve za još više šarenoga stakla. Oni

ţele vojnike«, glas joj se podigne, »a on traţi staklo! Kad nam saveznici

budu pokoreni i kad ne bude niĉega između nas i Hetita, što slijedi?«

»Invazija na Egipat.«

Tija zatvori oĉi. »Bar imamo vojsku u Kadešu.«

Prestravim se. »Samo sto ljudi!«

»Da, ali Hetiti to ne znaju. Ja ne bih podcijenila sposobnosti Ho-

remheba ili Nakhtmina.«

Odbijala sam pomisao na to da bi se Nakhtmin mogao vratiti. Sjedila sam u

vrtu pod suncobranom i umovala: vrati li se, znači da je izborio pobjedu u Kadešu, a

to je nemoguće. Spustim list kamilice u svoj jutarnji ĉaj. Ĉak i nakon toliko

mjeseci, loše sam spavala, a ĉim sam se sjetila Nakhtmina, ruke su mi se

poĉele tresti.

»Gospodarice.« Ipu se pojavila na terasi. »Stigao je poklon iz palaĉe!«

»Onda ga pošalji natrag, kao i obiĉno«, rekla sam. Nisam se dala

potkupiti. Nismo više djevojĉice pa mi ona da svoju igraĉku kad razbije

moju. Ona je još uvijek mislila da ono što se dogodilo nije ništa. Da je

Nakhtmin samo jedan muškarac i da će biti drugih. Ali ja nisam poput nje.

Ja ne bih jedan dan cjelivala Ranofera, a drugi ga dan ostavila.

No Ipu me i dalje gledala. »Ovaj bi put moglo biti nešto što ćeš htjeti

zadrţati.«

Namrgodim se, ali odloţim ĉaj i odem u kuću. Na stolu je bila košara.

»Veliki Ozirise, što je unutra?« viknula sam. »Miĉe se.« Ipu se naceri. »Pogledaj.«

Na Ipuin nagovor podignem poklopac. Unutra je bilo šćućureno malo

pjegavo maĉe, sitno i preplašeno, vrsta koju si je samo najbogatije egipatsko

plemstvo moglo priuštiti. »Jedno miui« Maleno stvorenje plaĉući za majkom

podigne pogled prema meni, a ja ga, premda to nije bilo pametno, uzmem u

ruke. Bilo je veliko taman da stane u moj dlan, a kad sam ga privinula na

grudi, poĉelo je presti.

»Vidiš?« rekla je Ipu ponosna na sebe.

Spustim maĉkicu na pod. »Nećemo je zadrţati.«

»Nije ona nego on. Zašto ne?«

»Zato što je to dar moje sestre, a ona misli da maĉe moţe zamijeniti

dijete.« Ipu digne dlanove. »Ali, usamljena si.«

»Nisam usamljena. Svakoga dana dolaze mi klijenti. I roditelji.« Stavila

sam maĉe natrag u košaru i oprezno je poklopila. Njegov se slabašan glasić

probijao kroz pleter, a Ipu me hladno gledala.

»Nemoj me tako gledati. Ne kanim ga doista ubiti. Samo ga šaljem

natrag.« Šutjela je. Jedino što se ĉulo bio je maĉićev ţalostan mijauk.

Zakolutam oĉima. »Ah, dobro. Ali ti ćeš se brinuti za njega.«

Kad su otac i majka stigli kolima, njihova je sluškinja nosila košaru

prepunu bogatih predmeta iz palaĉe koji meni nisu bili potrebni. Namrštila

se kad je vidjela Ipu šćućurenu na divanu kako njiše uzicom i tiho doziva

nekog ispod leţaljke. »Sto to radi ona?« upitala je.

Sluškinja odloţi košaru na stol, a nas troje okrenemo se vidjeti što je.

Siva šapa izleti i zaĉuje se krik iznenađenja kad uzica nestane. »Zloĉesto

stvorenje neće van!« vikala je Ipu. »Što je to?« Majka se nagne da bolje vidi.

»Nefertiti mi je poslala maĉe«, izgovorim ravnodušno. Otac je motrio

izraz mog lica. »Uzela sam ga samo zato što ga je Ipu htjela«, rekla sam.

Maĉić otrĉi niz hodnik.

Majka se široko osmjehne. »Jesi li joj dala ime?«

»Njemu. Zove se Bastet.«

»Zaštitnik maĉaka«, rekla je majka s odobravanjem.

Otac me iznenađeno pogleda.

»Ipu se toga sjetila.«

Majka je poĉela vaditi razne tkanine iz košare, a otac i ja izašli smo u

vrt. »Ĉujem da ti je juĉer u posjet došla moja sestra.«

»Ona misli da imamo šansu za uspjeh u Kadešu«, rekla sam mu

ĉekajući odgovor.

Ovio mi je ruku oko ramena. »Moguće je, Mutnođmet. Ali ja se ne bih

oslanjao na to. Njega više nema. Svima nama netko od voljenih otišao je k

Ozirisu.«

Zadrţavala sam suze. »Ali ne ovako!«

»Nefertiti nije znala«, objasni mi otac. »Izvan sebe je. Dijete će se

roditi potkraj tota, a lijeĉnici kaţu ne bude li se odmarala i poĉela jesti,

izgubit će ga.«

Odlično. Neka ga izgubi, mislila sam. Neka vidi kako je to kad se probudiš, a sve

što si voljela oduzeto ti je. Istoga me trena, ipak, preplavi krivnja. »Nadam se da

će se smiriti.« Pognem glavu. »Ali ĉak i ako nije znala ovo s akacijom,

dopustila je progonstvo Nakhtmina.«

Otac je šutio neko vrijeme. Onda mi otkrije: »Voljela bi da budeš uz

nju dok rađa.«

Ugrizem se za jezik. Otac je bio svjestan ironije toga što je traţio.

»Kad dođe vrijeme«, prošapćem.

Kraljica Tija posjetila me i drugi put. Uspela se stubištem prema vili u

pratnji sedam dama. Svaka od njih nosila je velike vrbove košare.

»Ipu, gdje je Bastet?« viknem. »Ne moţemo mu dopustiti da trĉkara

naokolo i napada kraljiĉine gleţnjeve.« To mu je bila najnovija igra. Nađe

neki komad namještaja i sakrije se ispod, a onda naglo istrĉi i ugrize za

gleţanj onoga tko sluĉajno prolazi. »Bastet«, zvala je Ipu prijekornim

tonom. »Dođi ovamo, Bastet.«

Ĉula sam da se kraljiĉine dame pribliţavaju. »Bastet!« zapovjedim, a

mala krznena lopta iskoĉi iz svog skrovišta pa domaršira k meni kao da me

hoće pitati što ţelim. »Ipu, odnesi ga u straţnju sobu«, uputim je. Pogledao je Ipu i poĉastio je plaĉljivim mijaukom.

»Zašto tebe sluša, a mene neće?«

Spustim pogled na ponosno malo maĉe. Premda ga je Ipu hranila,

omiljeno mjesto bilo mu je ispod mojeg stolca preko puta grijalice.

Arogantan miu, pomislim.

Kucanje odjekne kućom, a Ipu pohita otvoriti vrata. Napolju je dvoje

sluga drţalo paradni baldahin da je zaštite od sunca. » Kraljice Tija .« Naklonim se. »Zadovoljstvo mi je.«

Moja teta ispruţi ruku da je uvedem u kuću. Po njezinim je prstima

blještalo prstenje. Veliki komadi lapisa umetnuti u zlato. Sjela je na jastuk od

perja u loţi i prouĉavala oštećenu tapiseriju na zidu. Prelazila je rukom po

izgrebanim mjestima. »Maĉić od Nefertiti?« Na moje iznenađenje,

nasmiješila se. »U palaĉi se priĉalo kad poklon nije bio vraćen.« Istog me trena obuzme srdţba. »Priĉalo se?« upitam.

»Netko je pretpostavio da bi sve moglo biti oprošteno.« Pozorno me

gledala dok mi je rumenilo bojilo obraze.

»A je li itko pretpostavio da se poklonom ne moţe platiti dijete? Ili

iskupiti ljudski ţivot?«

»Tko bi takvo što rekao tvojoj sestri? Nitko se ne usuđuje suprotstaviti

Nefertiti. Ĉak ni ja. Ni tvoj otac.«

»Ona, dakle, radi što god hoće?« upitala sam je.

»Tako rade sve kraljice. Ona samo osjeća veću sklonost prema

gradnji.« »Neće se valjda još nešto graditi?«

»Naravno da hoće. Gradit će se dok god vojska ne nađe vođu koji će

pokrenuti pobunu.« »Ali, tko je dovoljno moćan da se pobuni protiv faraona?«

Ipu je donijela ĉaj s mentom. Teta podigne šalicu k usnama. »Ho-

remheb«, rekla je otvoreno. »I upravo zato je Horemheb poslan u Kadeš.«

Teta kimne. »Bio je previše omiljen. Kao Nakhtmin. Moj sin vidio je

opasnost tamo gdje je trebao vidjeti korist. On je preglup da zakljuĉi: bude

li Nakhtmin u tvom krevetu, neće se pobuniti.«

»Nakhtmin ionako nikad ne bi poveo pobunu«, rekla sam brzo. »Uz

mene ili bez mene.«

Tija podigne tanke obrve. »On je htio miran ţivot.«

»Dakle, nije ti rekao da su ga u Tebi, kad je Ekhnaton bio spreman

uzeti krunu namijenjenu bratu, vojnici posjetili i zatraţili da povede po-

bunu? I da je on pristao?« Spustim šalicu. »Nakhtmin?«

»Našlo se vezira i vojnika koji su ga uvjerili da je nakon ubojstva

princa Tutmozisa pobuna jedini naĉin da se odrţi poredak Maat.«

Zurila sam u tetu pokušavajući odrediti govori li ona zaista ono što

sam se bojala da bi mogla biti istina. Da je Tutmozis umro ne zato što je

pao iz svoje zaprege, nego zato što ga je ubio rođeni brat. Opazila je o

ĉemu dvojim pa se ukoĉila. »Ĉujem što sluškinje priĉaju kao i svi drugi.«

»Ali njegov pad iz bornih kola...«

»Mogao mu je prouzroĉiti smrt. Ili se od toga mogao oporaviti. Moj

ţivi sin i Oziris jedini znaju istinu.«

Zadrhtala sam na tu pomisao. »Ali nije bilo nikakve pobune«, dodam.

»Došla je Nefertiti pa se dvor ponadao da će ona spasiti Egipat od

moga sina.«

Sjednem uspravno. »Zašto mi sve to govoriš?« upitala sam je.

Teta odloţi svoj ĉaj. »Zato što ćeš se jednoga dana vratiti u palaĉu, a

tamo će ti oĉi biti ili širom otvorene ili će te zatvorenih poloţiti u grob.«

Dvadeset dana kasnije, Tija je sjedila na stolcu od bjelokosti između gredica

u mojem vrtu i ispitivala me o biljkama. Ţeljela je znati ĉemu još sluţi slatki

korijen osim zaslađivanju ĉaja. Rekla sam joj da ako se uzima umjesto

meda, spreĉava kvarenje zubi. Jednako kao i upotreba luka umjesto

ĉešnjaka. Kroz pernato zelenilo biljaka priđe nam otac. Nisam ĉula kad ga

je Ipu pozdravljala na vratima. Otac pogleda najprije tetu pa mene. »Što radite?«

Teta ustane. »Moja mi nećakinja objašnjava ĉaroliju biljaka. Vrlo bistra

djevojka, ta tvoja kćer.« Zaklonila je lice rukom. Nisam mogla znati je li

pogled u oĉima mog oca bio ponosan ili mu nije bilo drago. »Sto te dovodi

ovamo?« upitala ga je.

»Došao sam k tebi.« Oĉev glas bio je teţak, ali teta je preţivjela mnoga

teška vremena pa se nije ganula. »U palaĉi se događa nešto loše«, pogađala je.

»Ekhnaton planira pogreb na istoku.«

Tija ga oštro pogleda. »Niti jedan faraon još nije bio pokopan na

istoku.«

»On je zamislio da bude pokopan tamo gdje sunce izlazi, podno brda,

i ţeli da cijeli amamski dvor odustane od grobnica koje su već iskopali na

zapadu.«

Tetin glas od srdţbe postane dublji i tiši. »Da ostavimo grobnice koje

smo već napravili u Tebi? Da preselimo grobove s mjesta na kojem su

oduvijek bili, pod nogama zalazećeg sunca, da bi se pokapali na istoku!« Nikad

je nisam vidjela tako srditu. »Neće to uĉiniti!«

Otac raširi dlanove. »Ne moţemo ga zaustaviti. Ali, moţemo napraviti

drugu grobnicu i zadrţati ono što već imamo u Dolini...«

»Naravno da ćemo to zadrţati. Mene nitko neće pokopati u Amami«,

izjavila je. »Niti mene«, rekao je otac. I njegov je glas bio utišan.

Oboje se okrenulo prema meni. »Moraš mi ovo obećati«, dala mi je

upute Tija. »Ako umremo, pobrini se da nas pokopaju u Tebi.« »Ali kako?« Kako bih ja mogla išta uĉiniti protiv Ekhnatonovih

ţelja?

»Pomoći će ti tvoja lukavost«, brzo će otac.

Kad sam vidjela da misli ozbiljno, preplavio me strah. »Ali ja nisam

lukava«, brinula sam se. »Nefertiti je lukava. Ona bi to mogla.«

»Ali neće. Ona gradi grobnicu zajedno s Ekhnatonom. Odvr- gnuli su

se od naših predaka da riskiraju pokapanje na istoku.« Otac je zurio u mene

krajnje ozbiljan. »Svakako moraš poduzeti nešto.« Glas mi postane visok od straha. »Ali kako?«

»Podmićivanjem«, odgovori teta. »Ljude koji rade na balzamiranju lako

je podmititi, kao i one koji slijede.« Kad je vidjela da je ne razumijem,

zagleda mi se u lice kao da sam najgluplja djevojka na svijetu. »Nikad nisi

ĉula za ţene koje svoju djecu daju neplodnim suprugama plemića? Svojim

muţevima kaţu da im je dijete umrlo, a balzameri onda mrtvog majmuna

omotaju da sliĉi na dijete.« Ustuknem uţasnuta, a Tija slegne ramenima kao

da je to svima poznato. »O, da, oni tamo iz Grada Mrtvih mogu stvoriti

ĉuda. Prema cjeniku.«

»Ako ikad dođe dođe«, rekao je otac, »podmitit ćeš balzamere da u

Amarni pokopaju krivo tijelo.«

Ruke mi poĉnu drhtati. »A vas moram prebaciti u Tebu?« Zvuĉalo je

nestvarno. Zvuĉalo je nemoguće. Otac i kraljica nikad neće umrijeti. Otac

me potapše po ramenu kao da sam dijete. »Kad dođe vrijeme...«

»Ako dođe«, naglasim.

»Ako dođe.« Njeţno se smiješio. »Onda ćeš znati što trebaš uĉiniti.«

Bacio je pogled na Tiju. »Hoćemo li se sastati ovdje sutra?« »U mojem vrtu?«

»U Amarni dvor trpi najezdu špijuna, Mutnođmet. Ţelimo li

razgovarati, moramo ovdje. Ekhnaton ne vjeruje nikome, a Panehesijeve su

ţene posvuda. Motaju se po palaĉi i sve mu prenose. To rade ĉak i neke od

Nefertitinih dama.«

Pomislim kako je Nefertiti usamljena u palaĉi, okruţena laţnim

prijateljima i špijunima. Ali nisam je htjela saţalijevati. Taj si je krevet sama

prostrla.

Potkraj epifija, zapovjeđeno mi je da dođem u palaĉu. Pismo na kojem je

stajao teţak peĉat moga oca donio je glasnik i uţurbano mi ga utisnuo u

ruke. »Kraljica, gospodarice, već ima trudove.«

Otvorim pismo i vidim da je to istina. Nefertiti svakog trena moţe

roditi. Stisnem usnice i sloţim plahte, jedva kadra podnijeti te novosti.

Glasnik me i dalje gledao. »Dobro, što hoćeš?« dobacim.

Djeĉak nije ni trepnuo. »Ţelim znati hoćete li doći, gospodarice.

Kraljica je traţila da dođete.«

Ona je traţila da dođem. Traţila je da dođem, a dok ona rađa svoje

drugo dijete zna da su moje prvo ubili! Zguţvam smotani papirus. Glasnik

me gledao raširenih oĉiju. »Vani ĉeka koĉija«, djeĉakov glas postane molećiv.

Pozorno sam ga promatrala. Bilo mu je dvanaest ili trinaest. Ne

dovede li me, njegova bi karijera mogla završiti. Oĉi su mu ostale raširene i

pune nade. »Ĉekaj, uzet ću svoj pribor«, rekla sam mu.

Ipu je koraĉala amo-tamo po kuhinji. »Ona ima svoje lijeĉnike. Ne

moraš to uĉiniti.« »Naravno da moram.«

»Ali zašto?«

Bastet svine svoje svileno tijelo u luk i privine se uz moj list kao da me

tješi. »Zato što je to Nefertiti. Ako umre, nikad si to ne bih oprostila.«

Ipu me slijedila u odaju, a nju je slijedio Bastet. »Hoćeš da idem s

tobom?« ponudila se.

»Ne. Vratit ću se prije noći.« Uzmem svoj kovĉeţić s biljem. Kad sam

krenula, Ipu mi stisne nadlakticu.

»Sjeti se da ideš tamo zbog djeteta.«

Ogorĉena, progutam slinu. »Ja sam trebala imati dijete.«

»Ona tvrdi da ništa nije imala s tim«, podsjetila me Ipu.

»Moţda«, odgovorim. »A moţda je dok se to događalo šutke sjedila

kraj mene.«

Glasnik me povede do svoje koĉije. Udari biĉem, a svijedokeste- njasti

konji u galopu krenu Kraljevskom ulicom. Na svakom stupu i na svakom

raskršću bili su kipovi s likom moje sestre. Na obojenim prikazima dizala je

ruke nad pustinjskim gradom koji su ona i njezin suprug podigli. Bila je

odjevena u blještavu odjeću Izide, a tamo gdje bi trebali biti bogovi, na

vratima hrama bilo je njezino lice. Uz Ekhnatonovo. »Amon joj oprostio oholost«, šaptala sam.

Kao i u Memfisu, sagradili su paviljon za porode. Vidjelo se da je s ure-

đenjem rukovodila Nefertiti. Prozori od poda do stropa, tapecirani stolci,

vaze iz kojih su se prelijevale biljke, naroĉito ljiljani. Njezino najdraţe

cvijeće. Tuceti sjedalica za dvorjanke bili su poredani uza zidove oko sobe i

gotovo sve su bile zauzete.

»Gospa Mutnođmet«, najavi glasnik, a razgovor i smijeh koji su

ispunjavali prostoriju naglo prestanu.

»Mutni!« Nefertiti pokaţe damama da odu, a sve kćeri vezira koje su

se sjatile oko njezine postelje odmaknu se oĉiju raširenih i punih zavisti.

Zaustavim se kraj kreveta. Bila je zdrava i lijepa, oslonjena na hrpu

jastuka, bez ijednog znaka boli. Krv mi navre u obraze. »Mislila sam da te

muĉe trudovi.«

»Svi lijeĉnici kaţu da će poĉeti danas ili sutra.«

Gnjev mi potamni lice. »Tvoj je glasnik rekao da je hitno.«

Okrenula se svojim damama koje su prouĉavale moju frizuru, nokte i

lice. »Ostavite nas«, zapovjedila je. Promatrala sam ih kako lepršaju iz sobe

kao roj leptira. Djevojke koje uopće nisam ni poznavala. »I jest hitno.

Potrebna si mi.«

»Imaš tucete ţena da ti prave društvo. Zašto sam ti baš ja potrebna?«

»Zato što si moja sestra«, rekla je oštro. » Očekuje se da budemo jedna

uz drugu. Da pazimo jedna na drugu.«

Znaĉajno se nasmijem.

»Ja ti nisam oduzela dijete!« viknula je.

»Ali znaš tko jest.«

Nije rekla ništa.

»Znaš tko me otrovao i znaš tko se previše bojao da ću roditi sina.

Dijete jednoga generala...« Rukama je prekrila uši. »Ne ţelim to više slušati!«

Stajala sam šutke i promatrala je.

»Mutni«, rekla je molećivo. Dignula je pogled prema meni, te svoje

tamne tuţne oĉi, crne i duboke kao ribnjaci, misleći da će joj njezin šarm

pribaviti što je htjela. »Budi uz mene dok rađam ovo dijete.« »Zašto? Već izgledaš dovoljno sretna.«

»Zar bih naokolo trebala nositi smrtni strah na licu i plašiti Ekh-

natona pa da mi onda ne da više djece? Pa da moje dvorske dame otrĉe

Panehesiju i kaţu mu da je egipatska kraljica izgubila snagu? Kad bi Kija

imala bolji trenutak da se uzdigne od trenutka kad ja leţim na tlu? Kako bih

trebala izgledati, ako ne sretno?«

Zadivilo me što moţe razmišljati o svemu tome, ĉak i kad svakoga

trena oĉekuje porod.

»Ostani uz mene, Mutni. Jedino u tebe imam povjerenja. Ti moţeš

provjeriti sve što mi babice daju.«

Zurila sam u nju. »Ne misliš valjda da bi te otrovali?«

Pogledala me sa zabrinutim izrazom lica.

»Da te netko otruje, lijeĉnici bi otkrili«, upozorila sam je.

»Da, nakon moje smrti! Sto imam od toga?«

»Panehesi bi svoj ţivot doveo u opasnost kad bi takvo što uĉinio.«

»A tko bi mu dokazao? Kome bi, što misliš, Ekhnaton vjerovao?

Blebetavoj babici ili vrhovnom svećeniku Atonovu? A postoje i Amonovi

svećenici«, rekla je prestravljeno, »koji bi dali ţivot da vide kako Ekhnaton

neće dobi ti nasljednika.«

Pomislim kako bi je netko mogao otrovati onako kako su i mene bili

otrovali. Zamišljala sam je kako se grĉi od bolova i kako jauĉe dok joj se

Anubis prikrada, i to samo zato što sam odbila biti kraj nje dok rađa svoje

dijete. »Ostat ću. Ali samo zbog poroda.« Osmjehnula se, a ja gunđajući

sjednem. »I, kako ćeš ga nazvati?« »Smenkhare«, rekla je. »A bude li djevojĉica?«

Oštro me pogleda ispod svojih dugih trepavica. »Neće biti djevojĉica.« »A kad bi bila? « Slegnula je ramenima. »Onda Meketaton.«

Premda je Nefertiti bila nemoguće mala, Nekhbet joj je sigurno blagoslovila

utrobu jer su sva njezina djeca, ĉini se, stizala bez poteškoća. Babica je u

ruke prihvatila sitan sveţnjić, sav u krvi i zaplakan. Ostale babice u sobi

nagrnu da vide spol. Nefertiti sjedne. »Što je?« dahne.

Babica spusti pogled. Moja majka pljesne rukama od radosti, ali dok su

sluškinje pomagale Nefertiti da se spusti u leţeći poloţaj, vidjela sam da joj

se rumenilo s lica povuklo. Preko sobe, njezine oĉi sretnu moje. Još jedna

princeza. Uzdahnem i pomislim prezirno: drago mi je što nije sin. Spremim svoj

pribor u košaru i krenem prema vratima.

Majka me zgrabi za ruku. »Moraš ostati na blagoslovu!«

Odaja se sve više punila. Došao je glasnik, a iza njega Tutmozis.

Sluškinje su se komešale oko Nefertiti, prale joj tijelo i namještale krunu.

Majka me uhvati za rame i povede prema prozoru. Ĉula su se zvona koja su

najavljivala princezino rođenje. Tri udarca za egipatsku princezu. Isto kao i

za princa. »Priĉekaj bar dok joj da ime«, preklinjala je majka.

Nefertiti pogleda preko sobe i ugleda nas dvije zajedno. »Zar moja

sestra ne kani doći i poţeljeti mi dug ţivot i dobro zdravlje?«

Cijela se soba okrene. Osjećala sam majĉinu ruku na leđima. Blago me

gurala naprijed. Da je mojem ocu bilo dopušteno ući u sobu za porod,

objesila bi mu se donja ĉeljust kad bi vidio moju neuljudnost. Najprije sam

oklijevala, a onda sam joj prišla. »Neka ti se Aton osmjehne.«

Svi ustuknu, a Nefertiti raskrili ruke da me zagrli. Dojilja je stajala u

kutu svijetlog i vedrog paviljona, a malena princeza već je sisala. »Dođi i

budi sretna zbog mene, Mutni.« Svi su se smiješili. Svi su trijumfirali. Nije

bio djeĉak, ali dijete je bilo zdravo i porod je bio uspješan. Dignem svoju

košaru.

»Za tebe«, rekla sam.

Zavirila je u nju pohlepno pa podignula oĉi. Gledala je košaru, pa

mene, pa opet košaru. »Mandragora?«

»Samo ih je nekoliko dobro izraslo ove godine. Sljedeće bi trebalo biti

bolje.«

Nefertiti sijevne oĉima. »Sljedeće godine? Kako to misliš? Pa vratila si

se.«

Nisam joj odgovorila. »Moraš se vratiti u palaĉu. Tu je tvoja obitelj!«

»Ne, Nefertiti. Moja je obitelj ubijena. Jedan ĉlan u mojoj utrobi, a

drugi u Kadešu.« Okrenem se da odem prije nego me stigne ukoriti. »Bit ćeš ovdje na blagoslovu«, vikala je. To nije bila molba.

»Ako je to tvoja ţelja.« Izašla sam iz sobe za porod i pustila da se iza

mene vrata s treskom zatvore.

Izvan palaĉe, po okolnim se naseljima svetkovalo. Rođenje kraljevskoga

nasljednika znaĉilo je dan bez rada ĉak i za graditelje grobnica, visoko iznad

doline. Otišla sam u vanjsko dvorište gdje su kraljevski koĉijaši stajali i ĉekali

da povezu dostojanstvenike u grad ili izvan grada. »U

Hathorin hram«, rekla sam i prije nego je vozaĉ uspio reći da ne zna/ za

takav hram, ni za kakav sliĉan. Ugurala sam mu u ruku sedam bakrenih

ingota. Brzo je kimnuo, a kad smo stigli, oboje se zagledamo u

hipostilno dvorište uklesano u ţivu stijenu na padini brda.

»Jeste li sigurni da ţelite da vas ostavim ovdje, gospodarice? Mjesto

je napušteno.«

»Nekoliko ţena još uvijek ĉuva Hathorino svetište. Snaći ću se«,

rekla sam.

Ali kraljevski je koĉijaš bio mlad i bilo mu je stalo. »Da priĉekam?«

ponudio je.

»Ne.« Uzmem svoju košaru i siđem. »Zašto? Kući mogu pješice

bude li potrebno.«

»Ali vi ste sestra kraljeve glavne supruge!«

»I, kao i mnogi drugi ljudi, imam dvije noge.«

Nacerio se i nestao.

Na brdu, među odlomljenim stijenama i isklesanim kamenjem,

vladala je šutnja. Ono malo ţena koje se brinulo za Hathorino skriveno

svetište vjerojatno se spustilo do grada kako bi sudjelovale u sveĉanosti.

Prinosili su ţrtve ljevanice novom bogu Egipta, u zahvalnost za rođenje

nove princeze. »Ali nismo te baš svi zaboravili.« Kleknem na brdu ispred

omanjega kipa Hathor i kao dar poloţim naramak majĉine dušice. Iako

su u Amarni Amonova svetišta bila zabranjena, na rubu grada ţene su

potajno dale urediti male hramove poput ovoga. A po svojim

domovima, poput moga, kipovi Hathor ĉesto su bili skriveni u tajnim

nišama u kojima se moglo odlagati ulje i kruh, kako bi se boginja sjetila

naših predaka i djece koje još nije bilo.

Naklonim se u znak poštovanja. »Hvala ti za Nefertitin uspješan

porod. Premda ti ona ne ţrtvuje vino i tamjan, ja to ĉinim u njezino ime.

Štiti je uvijek od ruku smrti. Ona zahvaljuje na daru novoga ţivota koji si

joj poklonila, kao i na brzom oporavku od poroda.« Poredam biljke kraj

vrĉa s uljem koji je donijela neka druga ţena. Iza sebe zaĉujem škripanje

šljunka. Netko progovori. »Moliš li se ikad za svoju korist?«

Nisam se okrenula. »Ne«, odgovorim. »Boginja zna što ţelim.«

»Ne moţeš ovako zauvijek«, rekla je moja teta. Topao vjetar zate-

zao mi je rubove suknje između nogu. »U jednom trenutku, ka5 svog

djeteta moraš pustiti na miru. Neće ti se vratiti« »Kao ni Nakhtmin.«

Tetine su oĉi bile ozbiljne. Uzela mi je ruku među svoje. Stajale smo na

najvišoj razini hrama i preko pustinje gledale šaš rijeke Nil. Seljaci u bijelim

suknjama vršili su po poljima, a volovi vukli teška kola puna zrnja. Iznad

naših glava u krugovima letio je sokol, inkarnacija duše. Kraljica udova

uzdahne. »Neka obojica poĉivaju u miru.«

5 Ka znači duša — nap. ur.

OSAMNAESTO POGLAVLJE

1348. pr. Kr.

Šernu, doba ţetve

Dan za danom ţene iz naselja traţile su od mene ljekovito bilje. Katkad

sam im ga sama dostavljala. U gradu koji se prostirao ispod bijelih

stupova palaĉe, probijala bih se kroz uske ulice i ĉesto se zatekla u

kućama u kojima su ţene tek rodile i nije bilo nade da majka preţivi.

Nadvila sam se nad krevet bolesnice da joj pregledam utrobu i pripravim

poseban ĉaj s uljem koprive. A ţene bi trljale svoje zabranjene amulete

posvećene Hathor i šaptale molitve boginji majĉinstva. Kad sam prvi put

vidjela te zabranjene amulete, iznenadila sam se, a sluškinja iz kuće brzo

mi je objasnila: »Ona već tisuću godina štiti Egipat.« »A Aton?« upitala sam znatiţeljna.

Sluškinja se ukoĉi. »Aton je sunce. Sunce ne moţeš dodirnuti. A

Hathor moţeš drţati i moţeš joj ukazivati poštovanje.«

I tako su me u sedamnaestoj godini ljudi nazivali Sekem-Miu, a

naselja oko Amarne uspjela sam upoznati bolje nego faraon osobno. »I, kamo ćemo danas, gospodarice?«

To je onaj koĉijaš iz palaĉe. Nije na duţnosti, a ja sam stigla do

kraja duge ceste koja iz moje vile vodi do Kraljevske. Smiješi mi se.

Pokušavam zaustaviti misli o Nakhtminu.

»Kupovat ću sjemenje«, odgovorim i ubrzam hod ne obraćajući

paţnju na srce koje mi je poĉelo tući snaţnije.

»Košara ti je, izgleda, teška. Ne bi li se radije vozila?« Usporio je i

poĉeo raspravljati. A ja nemam straţara. Kad sam ostavila Nefertiti i

njezinu palaĉu, inzistirala sam da nijedan ne ostane uz mene. A bez

vlastitih straţara, nisam imala ni vlastitoga koĉijaša, a put je do obale

dug. Mladić u zaprezi opazio je da oklijevam. »Dođi.« Ispruţio je ruku, a

ja sam je prihvatila i zakoraĉila u njegovu koĉiju. »Ja sam Đedefhor.«

Naklonio se.

Đedefhora sam poĉela viđati svakoga jutra.

»Mene ĉekaš svakoga jutra ovdje?« pitala sam.

Đedefhor se naceri. »Ne. Ne baš svaki dan.«

»Ne bi trebao«, rekla sam ozbiljno.

»Zašto ne?« Dao mi je ruku pa smo se otkotrljali do obale gdje sam

svakih nekoliko dana od inozemnih trgovaca odlazila traţiti novo bilje.

»Zato što sam ja sestra kraljeve glavne supruge. Za tebe je opasno

ako te vide sa mnom. Nisam faraonova miljenica.« »Ali si miljenica kraljice.«

Kad joj nešto zatreba, pomislim, a usnice mi se stisnu u crtu. »Ako ti je

stalo do mjesta u faraonovoj kući«, rekla sam strogo, »nećeš dopustiti da

te vide sa mnom. Ja ti ne mogu biti od koristi.«

»Onda dobro, jer mi na kraj pameti nije da te iskorištavam. Samo

te ţelim pratiti do trţnice i natrag.«

Pocrvenim. »Trebao bi znati da je ĉovjek kojeg volim u Kadešu.«

Bio je to prvi put da sam o Nakhtminu progovorila s nekim izvan

svoje obitelji.

Đedefhor spusti glavu. »Kao što sam rekao, od tebe ne ţelim ništa.

Samo zadovoljstvo da te pratim putem tamo i natrag.«

Kad me Ipu ugledala s Đedefhorom, oĉi su joj se raširile. Slijedila

me po kući tvrdoglavo kao Bastet i pokušavala navesti da progovorim o

njemu. »Gdje si ga upoznala? Svaki dan te vozi? Je li oţenjen?«

»Ipu, on nije Nakhtmin.«

Ipuin se osmijeh smanji. »Ali je zgodan.«

»Da. On je zgodan i uljudan vojnik. I to je sve.«

Ipu spusti glavu. »Premlada si da ţiviš kao stara cura«, prošaptala

je. »Ali moja sestra ţeli da bude tako«, odgovorim.

»Na sjeveru sve više jaĉa vlast Hetica. Jutros je gradonaĉelnik Lakiša

zatraţio pomoć.« Moj otac izvadi svitak koji je nosio zataknut za poja-

som, a Tija ispruţi ruku da ga proĉita.

Moj dom postao je mjesto za sastanke. Bilo mi je dopušteno slušati

dok su Tija i otac raspravljali kako vladati egipatskim kraljevstvom. A

dok je hetitski kralj Supiluliumas pljaĉkao po Palestini pribliţavajući se

Egiptu, Ekhnaton i Nefertiti kupovali su kipove i vozili se ulicama

kostimirani u bogove. Iz koĉija su u gomilu bacali kovanice.

Teta spusti svitak u krilo. »Još je jedan egipatski teritorij doveden u

opasnost.« Znala sam da misli kako bi Stariji svoj ka radije prepustio

ĉudovištu Ammit nego dopustio da se na egipatskom teritoriju pojave

Hetiti. »Baš kao i u Quatni.« Pogledala je oca. »Ali pomoć ne moţemo

poslati.«

»Ne«, otac uzme svitak natrag. »U jednom trenutku, Ekhnaton će

otkriti da je zlato iz riznice povuĉeno za obranu Kadeša, a onda...«

»Zlato iz riznice povuĉeno je za obranu Kadeša?« prekinula sam

ga. »Izvući još za obranu Lakiša bilo bi opasno«, sloţila se Tija zane-

marivši moj ispad.

Otac kimne, a ja sam se pitala koliko bi daleko Ekhnaton mogao

ići ako ikad otkrije da je vrhovni egipatski vezir uzimao zlato da bi

najvaţnije egipatsko uporište branio od Hetita. Preuzimao je rizik vla-

dajući Egiptom onako kako je vjerovao da bi Stariji ţelio da se vlada

najmoćnijim kraljevstvom na svijetu. Ali kruna je bila Ekhnatonova, a ne

njegova. Ĉak ni Nefertitina. Kad je Stariji stvarao vojsku, Egipat se

protezao od Eufrata do Sudana. Sada zemlju sa svih strana otkidaju, a

Ekhnaton to dopušta. A da nije rijeĉ o Nefertiti, nego Kiji ili bilo kojoj

ţeni iz harema, Tija i Aje već bi je bili maknuli — ubojstvom, otrovom,

nesretnim padom. No Nefertiti je Ajeva kćerka. I Tijina nećakinja. I

moja jedina sestra. I svi smo joj sve trebali opraštati.

Tija je ravnala nabore svojih haljina. »Što ćemo, dakle, s Kade-

šom?« upitala je.

»Nadajmo se da su bogovi s Horemhebom i da će on odnijeti

pobjedu«, rekao je otac. »Padne li Kadeš, svaki će drugi grad pasti za

njim istog trena kad zarati, a onda više ništa neće zaustaviti Hetite pri

njihovom maršu na jug.«

Sljedećega jutra kad sam krenula na trţnicu, Đedefhor je inzistirao da ide

sa mnom i uz obalu, kroz vrevu među izloţenom robom. »Sestri kraljeve

glavne supruge opasno je naokolo ići bez pratnje«, rekao je.

»Zbilja?« vragolasto se osmjehnem. »I ipak to radim svakih ne-

koliko dana od mjeseca mesorea.«

Mislila sam da mi laska, ali on se zaustavio i rekao vrlo ozbiljno:

»Ne. Opasno je da budeš sama upravo sada.«

Osvrnem se oko sebe na guţvu trţnice s inozemnom robom koja

se pekla na teškoj vrućini. Sve je bilo kao i obiĉno. Jedino su me djeca

gledala i zurila u moje sandale i zlatne narukvice oko mojih nadlaktica.

Poĉnem se smijati, a onda opazim izraz njegova lica. Uzme me za ruku i

povede kroz svjetinu. »Danas je faraon napravio nešto veoma glupo«,

povjeri mi. Pogledam ga iskosa. »Je li moja obitelj u opasnosti?«

Povede me u sjenu gdje su dva trgovca s grnĉarijom podigla pavi-

ljon. »Gradonaĉelniku je Lakiša na njegovo traţenje vojnog pojaĉanja

odgovorio tako da mu je poslao majmune u vojnoj opremi.«

Zagledam se u njega da vidim je li to šala. »Ne misliš to ozbiljno.«

»Vrlo sam ozbiljan, gospodarice.«

Zavrtim glavom. »Ne! Ne. Moj otac nikad ne bi dopustio takvo

što.«

»Sumnjam da tvoj otac uopće zna za to. Ali doznat će kad ljutiti

Lakišani navale na palaĉu.«

Pogledam oko sebe i sada jasno uvidim da za stolovima s robom

nije bilo niti jednoga tamnoputog Lakišanina. Odjednom mi vrućina

postane prejaka pa zateturam.

»Gospodarice!« Đedefhor ispruţi ruke da me prihvati, a onda ih

brzo povuĉe.

»Vodi me u moju vilu«, rekla sam brzo. Dok smo se vozili

Amarnom, opazila sam koliko je mnogo zidara po ulicama i oko

Ekhnatonovih poluizgrađenih hramova, a svi su oni zapravo vojnici. Svi

su oni zapravo, u vrijeme Starijeg, branili naše vazalne zemlje i zadrţavali

Heti- te kod Quatne, Lakiša i Kadeša. Ĉim smo stigli pred ulazna vrata

moje vile, Ipu istrĉi, a srce mi se digne u grlo. »Sad je vezir Aje bio tu!« vikala je.

Skoĉim iz koĉije. »Što je rekao?«

»Da će danas biti nevolje. Poslao je vojnike na trţnicu da te pro-

nađu.«

Pogledam Đedefhora. Obuzimala me panika.

»Ja ću ih pronaći«, obeća. Onda se osvrne oko sebe. »Ne brini se,

gospodarice. Nitko tvojoj sestri neće ništa uĉiniti. Vojnici će ih zaustaviti

već na vratima!«

U palaĉi nisam bila od rođenja princeze Mekitaton prije jedanaest

mjeseci. Sada je zvuk mojih sandala koje su lupkale po kamenom podu

privukao sluškinje. Stajale su i zurile u mene. Veĉeras će se priĉati po

svim kuhinjama. Ĉak su i djeca virila iza stupova da me vide. Majka me

ĉvrsto uhvati za nadlakticu kao da se bojala da ću se oteti i pobjeći.

»Tvoja je sestra donijela veoma glupu odluku. Ali mi smo vezani za

Nefertiti. U ţivotu i smrti, njezini će postupci govoriti za sve nas.«

Dva nubijska straţara otvore vrata koja su vodila u odaje moga oca.

Vidjela sam da je Nefertiti već unutra. Koraĉala je po ploĉicama i u ruci

stiskala ţezlo. Kad me ugledala, straţari se gipko povuku i zatvore za

sobom vrata. Uputila je ocu optuţujući pogled. »Pitaj Mutnođmet što misli narod«, zapovjedio je.

Nefertiti me srdito gledala. Iznenadilo me koliko ju je promijenilo

rođenje Mekitaton. Smekšali su joj se oštri kutovi na licu, ali još je uvijek

imala britku odluĉnost u oĉima. »Dakle«, rekla je, »ispriĉaj nam što narod

misli.«

Više se nimalo nisam bojala njezina negodovanja. »Oni Atona ne

doţivljavaju kao nešto dovoljno blisko da bi moglo biti štovano. Ţele

bogove koje mogu vidjeti, dotaknuti i osjetiti.«

»Ne mogu osjetiti sunce?«

»Ne mogu ga dotaknuti.«

»Nijednog boga ne moţeš dotaknuti«, odvratila je.

Otac ţurno doda: »Većina ne misli tako.«

»Boje se Hetita«, dodam nalaţući sebi da ne mislim na Nakhtmina.

»Ĉuli su vijesti sa sjevera. Kako otimaju ţene i vode ih u roblje i ubijaju

muškarce. Pitaju se kada će se to poĉeti događati ovdje.«

»U Egiptu?« viknula jc pa se okrenula da vidi slaţe li se otac. »Ljudi

u Amarni misle da će ih napasti Hetiti?« Oĉevo je lice bilo nesmiljeno pa

je pogledala mene. »Mi se uopće ne moramo bojati Hetita«, rekla je

samozadovoljno. »Ekhnaton je s njima sklopio mirovni sporazum.« Ocu

iz ruku ispadnu svitci koje je drţao, a Nefertitin se ton promijeni u

obrambeni. »Ja mislim da je to bila mudra odluka.« »Sklopio je mirovni sporazum s Hetitima!« grmio je otac.

»Zašto ne? Zašto bi nam bilo stalo do Lakiša ili Kadeša? Zašto da

trošimo novac na njihovu obranu kad ga moţemo trošiti na...«

»Zato što smo na te zemlje potrošili krv Egipćana!« Otac se tresao

od bijesa. »To je najgluplje od svega što ste uĉinili! Od svih loših odluka

koje si dopustila da tvoj muţ donese, ova je...«

»Ova je odluka naša zajedniĉka.« Stajala je uspravno, a njezine su

crne oĉi bile ponosne i prkosne. »Uĉinili smo ono što smo mislili da je

dobro za Egipat.« Ispruţila je ruku. »Mislim da bi od svih na svijetu bar

vas dvoje to moglo razumjeti.« Otac me pogleda da vidi moju reakciju.

»Nemoj gledati u Mutnođmet!« Nefertiti je zavrištala.

Otac zavrti glavom. »Tvoja sestra nikad ne bi bila toliko glupa da

išta dogovara s Hetitima. Prepustiti im Kadeš!« Oĉeve su se oĉi ţarile. »A

što slijedi nakon Kadeša? Ugarit, Gazru, kraljevstvo Mitanija?«

Moja sestra izgubi nešto od svog samopouzdanja. »Ne bi se usu-

dili.«

»Jednom kad Kadeš padne, zašto ne? Kraljevstvo Mitanija bit će

prvo što će uzeti. A kad opljaĉkaju mitansku zemlju, siluju njihove ţene i

muţeve im pretvore u roblje, što će ih zaustaviti da krenu na jug, u

Egipat? Kadeš je zadnje uporište kojim se ĉuva Mitanija. A kad Mitanija

padne«, otac podigne glas, zanimalo me koliko ga slugu sluša kroz vrata,

»s njom pada i Egipat!«

Nefertiti ode do prozora i pogleda Amarnu, grad sunca i svjeda.

Koliko će dugo trajati? Koliko će još proći prije nego Hetiti stignu na

granice Egipta i krenu u napad na najmoćnije kraljevstvo na svijetu? »Skupi vojsku«, upozori otac.

»Ne mogu. To bi zaustavilo radove u Amami. A to nam je dom.

Unutar ovih ćemo zidova dostići besmrtnost.« »Unutar ovih ćete zidova biti pokopani ako ne zaustavimo He-

tite.«

Nefertiti otvori prozor pa izađe na balkon. Topao lahor pritisne joj

uz tijelo meko tkanje haljine. »Potpisali smo mirovni sporazum«, rekla je

nepokolebivim glasom.

Sljedeće je jutro na trţnici vladala tišina, ali dok sam šetala kraj stolova,

osjećala sam napetost. Kao da oštre oĉi krokodila motre ispod površine

mirne vode.

»Svi govore samo o tom mirovnom sporazumu s Hetitima«, po-

vjerila mi je Ipu.

I o Nefertitinu trbuhu, pomislim ogorĉeno. Samo jedanaest mjeseci

nakon Mekitaton, Nefertiti nosi svoje treće dijete. Ipu zastane i pogleda po trţnici. »Đedefhor nije ovdje«, opazila je.

Pogledam oko sebe. Obiĉno je Đedefhor bio u ophodnji obalom,

ali danas su mi svi vojnici bili nepoznati. Prodavaĉ mesa preko cijeloga

trga prepozna Ipu i pozove je.

»Dobro jutro, gospodarice! Je li sestra kraljeve glavne supruge

došla kupiti gazele?« Probile smo put do njegova prekrcanog stola gdje

su djeĉaci pomoćnici mahali palminim lišćem i tjerali muhe.

»Ništa od gazele danas.« Ipu se osmjehnula i nagnula preko stola

navodeći ĉovjeka da joj se povjeri. »Trţnica je nekako tiha.«

Prodavaĉ mesa ĉistio je svoj noţ. Podigao je svoje tanke obrve i

kimnuo. »Ljudi priĉaju«, rekao je. »Priĉaju o...« Prekine ga vrištanje neke

djece. Njihovi su krikovi ispunili ulice. Ţene otrĉe od stolova dozivajući

svoje muţeve, a prodavaĉ mesa od uzbuđenja ispusti noţ. »Što se događa?« viknem.

Prodavaĉ mesa baci pregaĉu i poĉne zatvarati dućan. Gledao je

gdje mu je pomoćnik. Kad je našao djeĉaka, uznemireno vikne: »Pazi na

stvari. Ja idem vidjeti.«

»Vidjeti što?« vikne Ipu, ali prodavaĉ mesa već je nestao. Stotine se

ljudi zbilo oko nas. Ona ispusti košaru i zgrabi me za ruku, ali gomila nas

je povukla i ponijela. Nikad nisam svjedoĉila neĉem ovako divljem i

kaotiĉnom. Prodavaĉi su napuštali svoje stolove i ostavljali svoje kćeri da

ĉuvaju robu. Ţene su otkidale grane patuljastih palmi, pohrlile ulicama i

izvikivale zahvale kao da su se sami bogovi spustili nad Amarnu. »Što se događa?« udala sam preko buke.

Ţena kraj mene vatreno pokaţe rukom. »Horemheb i njegovi ljudi

dolaze! Porazili su Hetite kod Kadeša!«

Ipu me pogleda. Osjetim da su mi oĉi postale velike kao tanjurići.

Uzela me za ruku i povukla prema prvim redovima. Kao što je ţena

rekla, Horemheb i njegovi ljudi vozili su se ulicama u punoj opremi, s

oruţjem. »Je li on tamo?« viknem.

Ipu nas progura još bliţe prvom redu, tako uspješno da smo se

probile i vojnicima dotakle konje. A onda smo ga ugledale. »Tu je, gos-

podarice!« vrištala je. »Tu je!«

Povorka je prolazila, a ja sam izvikivala njegovo ime, no narod je u

svom veselju bio preglasan. Sinovi Egipta vratili su se kući. Pobjedniĉka

vojska egipatska. Došli su heroji. A onda sam se sjetila Ekhnatona.

»Ipu! Moramo ići. Moramo u palaĉu!« No gomila se micala. Bubrila

je i svijala se. Djeca su trĉala za konjima, a ţene bacale cvijeće pod

Horemhebova stopala. Slijedili su vojnike Kraljevskom cestom. »Mora-

mo ići! Ekhnaton će ih poubijati!«

Izborile smo prolaz i izašle, a na rubu guţve mahnito je oĉima

traţio Đedefhor. »Gospodarice!« viknuo je.

»Đedefhor!« Gotovo sam zaplakala od olakšanja. »Kako im je

uspjelo? Kako su ih porazili?«

»General Nakhtmin veliki je taktiĉar. Uz Horemhebovu obuku,

poklali smo Hetite! Horemheb se vratio s glavom hetitskoga generala.« Ustuknem zaprepaštena. »S glavom?«

Đedefhor kimne. »Da je poloţi faraonu pred noge.«

Zamišljala sam Horemheba kako u trijumfu dolazi u palaĉu. Voj-

nici ga slijede u stopu, naglo ulazi u sobu za audijencije i baca glavu

neprijateljskoga generala pred Ekhnatonove sandale. Jasno sam zamislila

uţasnut pogled na Ekhnatonovu licu i smrknut izraz Nefertitina lica,

koja ne bi ni zadrhtala ni skrenula pogled. Zatim sam zamislila

Ekhnatonov gnjev koji ispunja dvoranu i smrtnu presudu za svakog

vojnika koji se vratio s bojišnice kraj Kadeša. Glas mi se podigne u

strahu. »Đedefhor, bi li me otpratio u palaĉu?«

Uzme me za ruku i povede kroz svjetinu. Onda sam podignula

skute pa smo kao lopovi trĉali zabaĉenim uliĉicama Amarne, sve dok

nismo došli do ulaznih dveri koje je ĉuvalo dva tuceta Ekhnatonovih

Nubijaca. Povorka je bila udaljena samo nekoliko blokova. Buka se sad

mogla ĉuti ĉak i u dvorištu gdje je Ekhnatonovo drveće raslo pomno

potkresanih krošnji. »Otvorite!« Vikala sam mašući svojim prstenom s

Nefertitinim peĉatom straţaru pred nosom.

Straţari su se pogledali, a onda najviši progunđa svoje dopuštenje.

Uz mrmljanje, vojnici otvore dveri. »Dođite!« Pozvala sam Đedefhora i

Ipu, no visoki Nubijac stane ispred mene. »Oni ostaju vani.«

Pogledam Đedefhora, a on kimne Ipu. »Ona neka ode u tvoju vilu,

a ja ću te ĉekati ovdje u dvorištu«, rekao je. »Vratit ću se«, obećam. Ah, s kakvim vijestima, to nisam znala.

Ĉula sam oĉev glas u sobi za audijencije ĉak i prije nego su straţari

raskrilili teške vratnice. Unutra je bila Nefertiti s princezama Merita- ton i

Mekitaton. Ekhnaton je stajao ispred Horusovih prijestolja. Bio je

odjeven u zlatan oklop i drţao je koplje. Otvorio je vrata balkona.

Odozdo je odjekivalo klicanje gomile. »Hor-em-heb! Hor-em-heb!«

Vjetar je donosio skandiranje do sobe za audijencije. Na Ekhna-

tonovu vratu nabreknule su ţile. »Uhitite ih!« zapovjedi. Bijeli mu se plašt

vrdoţio oko gleţnjeva. »U zatvor s njima i pobrinite se da nitko od njih

ne vidi svjedo dana!« Vrebao je s balkona, a oĉi su mu gorjele poput

ţeravice. Mislim da me nije vidio kad sam ušla. Mislim da nije vidio

nikoga. »Narod ţeli heroje?« Ekhnaton se rugao. »Aje!« vikne. »Donesi iz

riznice škrinju sa zlatom.« »Visosti...« »Smjesta!«

Otac se nakloni pa ode uĉiniti što je faraon traţio.

Ekhnaton se okrene mojoj sestri. Oĉi su mu sijevale, hladne poput

oĉiju zmije. Zgrabio je Nefertiti za ramena tako grubo da sam uzdahnula.

»Kad ti se vrati otac, idemo na prozor za pokazivanje. Onda će se narod

prisjetiti tko ga voli. Sjetit će se tko je u slavu Atonovu podigao grad

usred pijeska.«

Vani se gomila još više uzbunila. Vidjela sam kako Horemheb stoji

na bloku granita ispod balkona. Nubijski su ga straţari okruţili, ĉekali su

da vide što će. Onda narod poĉne klicati, a Horemheb uzdigne

okrvavljenu glavu hetitskoga generala kojeg je ubio. Uzdahnem, a

Nefertiti se nagne preko ograde.

»Donio je glavu«, rekla je uţasnutim šaptom. »S ratišta je donio

generalovu glavu!«

Ekhnaton istrĉi na balkon. Horemheb je dolje u dvorištu drţao

odrezanu glavu, visoko da je radosna gomila vidi. Onda se general okre-

ne i prepozna Ekhnatona. Baci nam krvav trofej na balkon, a glava se

otkotrljala prema Ekhnatonovim bijelim sandalama. Ekhnaton ustukne.

To je bilo najviše što je on ikad vidio od ratovanja i najgora smrt kojoj

sam se ja ikad pribliţila. Prekrijem rukom usta dok je krv tekla niz

Ekhnatonovu nogu. Panehesi priđe trkom da odvuĉe Ekhnatona. Vrata

sobe za audijencije širom se rastvore. Moj se otac vratio sa sedam ljudi,

od kojih je šest nosilo škrinju punu zlata. Ekhnaton zgrabi Nefertitinu ruku. »Na prozor za pokazivanje!«

Šuljao se palaĉom, a cijeli ga je dvor slijedio. Otac je prouĉavao krv

na Ekhnatonovu stopalu pa mi rekao: »Ostani u blizini i šuti.«

Provukli smo se hodnicima do mosta između palaĉe i Atonova

hrama. Odatle je prozor za pokazivanje gledao na isto dvorište kao i

balkon ispod kojeg je Horemheb stajao sa svojim ljudima. Ali za razliku

od balkona sobe za audijencije, prozor za pokazivanje bio je sluţbeno

mjesto. Kad se taj prozor otvori, cijeli Egipat stane i sluša. Ušli smo u

sobu i Panehesi pohrli otvoriti prozor. Odjednom klicanje zamre. Ekh-

naton pogleda Nefertiti. Traţio je savjet, a Nefertiti podignutih ruku

istupi korak naprijed. Tisuću Egipćana sruši se na koljena.

»Narode egipatski«, pozvala ih je. »Danas je dan slavlja. Jer danas je

Aton moćnom faraonu darovao pobjedu nad Hetitima!« Gomilom se prolomi klicanje.

Nefertiti nastavi. »Aton gleda s ponosom na faraona. Blagoslov se

Atonov spustio na sve nas!« Ekhnaton ukopa ruke duboko u drvenu

škrinju pa stane izvlaĉiti pregršti metalnog novca i bacati ga narodu. Ţe-

ne su vikale, djeca su plakala i smijala se, a muškarci skakali u zrak pa

nitko nije opazio da straţari uhićuju vojnike. Sve su ih odveli u amarnske

tamnice.

Pokušam otići, ali otac me ĉvrsto uhvati. »Ništa ne moţeš uĉiniti za

Nakhtmina«, prošaptao je. Istrgnem ruku iz njegove. Odjednom se i Tija

stvorila u sobi, govorila je tiho, ali oštro. »Nemoj ludovati. Sad nije vrijeme.«

»Ali, što će mu se dogoditi?«

»Ili će se narod pobuniti«, predviđala je grubom iskrenošću, »ili će

svi ti vojnici biti pogubljeni.«

Povukli smo se i promatrali Ekhnatona kako s balkona baca pre-

gršti zlata. U strci oko pokušaja da uhvati pokoji svjeducavi novĉić,

narod je zaboravio vojnike. Straţari su zapovjedili ljudima da predaju

oruţje, izađu iz gomile i slijede ih u palaĉu. Svi do zadnjeg poslušali su. Ĉak i Horemheb. Ĉak i Nakhtmin.

»Zašto ne pruţaju otpor?« plakala sam naginjući se kroz prozor za

pokazivanje. »Njih je stotinjak, a nubijskih straţara pet tisuća«, rekla je Tija.

Otac se okrene prema meni. »Idi sad«, rekao je brzo. »Idi u Ne-

fertitine odaje i ĉekaj je tamo.«

U dva tuceta uljanica titrali su plamiĉci i osvjedjavali slike na Nefertitinim

zidovima. Neki je umjetnik prikazao Nefertiti i Ekhnatona kako diţu

ruke da zagrle Atona. Sunĉeve su zrake završavale malim šakama, a prsti

milovali lice moje sestre. Kraljevski je par sliĉio paru bogova, dok je

Aton bio nespoznatljiv i nedodirljiv ognjeni disk koji svake noći nestaje

da bi se u zoru vratio. Pogledam po sobi, ali ni jednog od bogova koji su

Egipat uĉinili velikim nije bilo na slikama. Ĉak ni boginje Sekhmet koja je

Egiptu pribavila pobjedu u Kadešu.

Uzmem u ruke jednu od Nefertitinih figurica pa iza sebe osjetim

oštar udah. Straţare sam ušutkala pogledom upozorenja, ali nastavili su

me motriti pitajući se što radim u faraonovim odajama. Zagledam se u

minijaturnu rezbariju i podignem je prema uljanici. Kad je svjetlost

otkrila njezino maĉje lice, uzdahnem. Niti jednom bogu osim Atona nije

bilo dopušteno boraviti u ovim sobama, ali, evo boţice-maĉke,

Gospodarice nebesa, Amonove partnerice, velike majke Mut. Stisnem

usnice. Bila sam okrutna prema Nefertiti. Optuţila sam je, a nisam provjerila sto je

zapravo znala o Ekhnatonovim planovima.

Vrata se otvore i pojavi se visoka figura. Crni obris na svjetlu pro-

laza. Ekhnatorii Srce mi poskoĉi, a straţa ispruţi oruţje u znak pokor-

nosti. »Visosti.« Najednom mi se vrati dah. Kruna ju je u veĉernjem

osvjetljenju uĉinila višom. »Mutnođmet?« Vidjela me i prišla bliţe, oklijevajući.

Ĉim je stupila u sobu, odloţila sam kipić na škrinju. »Sto se događa

s Nakhtminom?«

Pogled joj padne na kipić od ebanovine. Pokaţe prstom na boginju

Mut. »Moj nadomjestak.« »Za što?« Nije mi se svidjelo kako je promijenila temu.

»Za tebe.« Nefertiti se okrene straţarima i drekne. »Van!« Oni

izađu, a kad su se vrata zatvorila, ona se ponovno okrene meni. »Po treći

put sam trudna i niti jedno moje dijete ne poznaje svoju tetu, a sada već

sumnjam da će je ikad i upoznati.«

Oĉi mi se napune suzama. Opet je trudna, ali odbijam da me upe-

dja u to. »Nefertiti, gdje je Nakhtmin?«

Uzela je kipić boginje Mut i odloţila ga natrag na stol. »Sjećaš li se,

kad smo bile mlade«, rekla je, »i smijale se pri pomisli da ćemo jednog

dana podizati djecu zajedno i da ćeš ti biti strogi roditelj a ja ću im sve

dopuštati?« Zaokruţila je pogledom sobu i promatrala slike i murale.

»Nedostaju mi ti dani.«

A ja ponovim: »Gdje je Nakhtmin, Nefertiti?«

Sestra skrene pogled. »U zatvoru.«

Uzmem je za ruke. Bile su hladne. »Moraš ga izvući. Moraš.«

Gledala me tuţno. »Već sam organizirala da ga puste. Sve ostale će

pobiti, ali Nakhtmina će poštedjeti.« Zatrepćem od zaprepaštenja. »Kako?«

»Kako?« ponovi ona. »Rekla sam Ekhnatonu da ga pusti. On mi

ništa ne odbija, Mutnođmet. Naravno, otrĉao je u Kijine odaje. Pa što? Ja

sam ona koja nosi njegovo dijete. Ja sam egipatska kraljica, a ne ona.«

Izgledala je kao djevojĉica koja u mraku glasno pjeva ne bi li samu sebe

uvjerila da nije prestrašena. Ĉvrsto je zagrlim. Stajale smo zajedno u

svjetlu uljanica oslonjene jedna na drugu. »Nedostajat ćeš mi«, šaptala je.

»Htjela sam biti jedina koja ti je vaţna.« Zakoraĉila je unatrag da me

pogleda. »Ali ja nikad ne bih otrovala tvoje dijete«, prošaptala je. »Ja

nikad...«

Stisnem joj ruku i pogledam malu maĉju boginju. »Znam«, rekla

sam. Oslonim se ponovno na njezina ramena i priljubim uz nju. Ona kimne. »Idi. Idi još veĉeras.« »Đedefhor, zar nema drugog

puta?« »To je jedini put uzbrdo, gospodarice.«

Ulice su se punile ljudima. Koĉijaši su usporedno išli cestom, kola

su se tiskala jedna uz druga. Vojnici su vrvjeli naokolo u tucetima. »Što

rade oni?« upitala sam ga.

»Priĉaju«, odgovorio je. »Ĉuli su da je general Nakhtmin pobjegao.« »Pobjegao? Ali, nije. Moja sestra...«

Đedefhor podigne ruku u rukavici i spusti glas. »Narod ţeli priĉu

o bijegu. A neće dugo, i vojnici će k njemu, da ga pozovu neka ih vodi

protiv faraona i zauzme Horusovo prijestolje«, rekla sam ĉvrsto.

Đedefhor nije rekao ništa. Kotaĉi su se kotrljali prema brdima i

mojoj vili. »On to nikad ne bi uĉinio«, ponovila sam. »Moţda i ne bi. Ali faraon će noćas poslati svoje ljude.«

Ubojice! Zato je Nefertiti rekla da njezina djeca nikad neće upo-

znati svoju tetu. I zato me izgurala iz svojih odaja i rekla da se poţurim.

»Ti zbilja misliš da će doći noćas?« Nagnula sam se bliţe da me Đedefhor

uspije ĉuti usprkos vjetru. Kimnuo je. »Znam da hoće, gospodarice.«

Ostala sam bez daha dok se koĉija kotrljala prema mojoj vili gdje

sam stvorila svoj dom. Zaustavili smo se u dvorištu koje sam toliko puta

vidjela po suncu, ali pri umirućoj svjetlosti odjednom se ĉinilo tmurnim i

prijetećim. Đedefhor me uzme za ruku i zajedno smo pohrlili u kuću.

Kad smo otvorili vrata vile, ustuknula sam. Tuceti vojnika zauzeli su mi

lođu. I Nakhtmin je bio tu. Okrenuo se, a cijela je soba zašutjela. »Mutnođmet.«

Oĉi su mi se zastrle suzama. Uzeo me u naruĉje. U sobi punoj

nepoznatih ljudi, ĉvrsto smo se grlili. Mirisao je na vrućinu, zemlju i

bitku. Odmaknem se da mu prouĉim lice. Potamnio je od sunca, a preko

obraza imao je oţiljak koji nije stigao potpuno zacijeliti. Pomislim na maĉ

koji ga je posjekao i nove mi suze navru na oĉi. »Nema djeteta«, plakala

sam.

Zagledao mi se u lice i brisao mi suze. »Znam.« Ekhnaton nam je

oduzeo dijete, a njega je bacio u tamnicu. Pogledom nađe Đedefhora koji

je izgledao prijeteće.

»Što?« Uhvatila me panika. »Što kaniš uĉiniti?«

»Ništa.«

»Moja sestra je kraljica. Nećeš se valjda podići protiv nje?«

»Naravno da neću. Niti će itko drugi«, izjavio je glasno, a oklo-

pljeni se vojnici od nelagode uzvrpolje. »Bogovima se svidjelo postaviti

Ekhnatona na Horusovo prijestolje pa će tamo i ostati.«

»Do kada?.« vikne jedan od vojnika. »Dok Hetiti ne osvoje Egipat?«

»Dok faraon ne uvidi da postupa pogrešno.« Moj se otac pojavi iz

pozadine atrija. Bijeli mu je plašt meo ploĉice na podu. »Kćeri.« Uzeo me

za ruku.

Pogledam po svojoj vili i shvatim da su muškarci odjeveni za bitku.

»Što svi ti ljudi rade ovdje? U mojoj kući?«

»Došli su nagovoriti Nakhtmina da preuzme Horusovo prijestolje«,

objasni mi otac. »Nakhtmina sam doveo ovamo zbog njegove sigurnosti,

a ovi su mu ljudi došli u posjet. Ako su oni doznali gdje je, doznat će i

faraon.« Otac korakne bliţe meni. »Došlo je vrijeme za odluku,

Mutnođmet. Moraš odabrati.«

Kraj oca pojavila se i moja majka. Odjednom mi se stisnulo grlo.

Vidjela sam Ipu na rubu kuhinje, a Bastet je nadzirao sobu sa svoje

preĉke na stupu. Okrenem se Nakhtminu.

»Moram napustiti Amarnu«, upozorio me. »A dok mi faraon ne

zajamĉi sigurnost, ne mogu se vratiti.« »Ali Nefertiti te oslobodila. Ona ti moţe jamĉiti...«

Otac zavrti glavom. »Veĉeras je tvoja sestra uĉinila sve što je mogla

uĉiniti. Ako izabereš ovaj ţivot, ako je tvoj izbor brak s Nakhtminom,

moraš napustiti Amarnu.«

Pogledam najprije Ipu, zatim Basteta, a onda van u moj prekrasno

uređen vrt. »Tija će se brinuti za vrt dok se ne budeš mogla vratiti«, obećao je.

Panika mi se nadimala u grudima dok sam zamišljala ţivot bez

svojih roditelja. »Ali kad će to biti?«

Oĉi mog oca zablistaju bojom sjajno uglaĉanog lapisa. Mislio je na

vrijeme kad će njegova kći postati egipatskim faraonom po svemu osim

po imenu. Moţda ĉak i po imenu. Najveći uspjeh naše obitelji.

»Kad Nefertiti postane dovoljno moćna da te pozove natrag. Slagao se

njezin muţ s tim ili ne.«

»A to moţe znaĉiti nikad«, upozori Nakhtmin.

Pogledam roditelje pa Nakhtmina. Onda mi ruka klizne u njegovu.

Osjetila sam da su mu se ramena opustila. Okrenem se majci. »Dolazit

ćete nam u posjet?« prošapćem.

Majka brzo kimne glavom, ali suze su joj svejedno navirale. »Na-

ravno.« »A Nakhtmin će biti siguran?«

»Ekhnaton će zaboraviti na njega«, predviđao je otac. »Neće

riskirati Nefertitin gnjev samo zato da trĉi za njim iz grada u grad. Ne-

fertiti je ona koju narod sluša«, rekao je. »A Ekhnaton neće riskirati

njezinu srdţbu.«

Ipu je slagala rublje u košare. Sluškinje su se također dale na posao.

Vojnici su otišli, a majka i otac povukli su se s Nakhtminom u stranu i

šaptali s njim o Tebi. Strah i uzbuđenje vrtloţili su mi se u trbuhu. Tija je

iz vrta promatrala kako moje stvari tovare na magarce. Ušla je, prišla i

pruţila mi lotosov cvijet. »Sestri koja je trebala biti kraljicom«, rekla je. »Ne, ja ne bih mogla uĉiniti ono što je uĉinila Nefertiti.«

»Sklopiti mirovni sporazum s Hetitima, roditi dvije djevojĉice

zaredom i podizati spomenike samoj sebi na svakom raskršću?« Teta se

okrene Nakhtminu. Na njegovoj je suknji još bilo znakova bitke, krvi

neprijatelja koje je ubio. »Ti imaš sudbinu sretnog ĉovjeka«, rekla je Tija

nakon dulje šutnje. A meni je rekla: »Moţda si ti sretnija sestra. Ona koja

će imati miran ţivot.«

U gradu pod nama, napetost je lebdjela poput oblaka. Kako je

vrelina dana popuštala nad naseljima, ţene su otvarale kapke na prozo-

rima, a muškarci išli Kraljevskom cestom.

»Muškarci se okupljaju na ulicama«, prestravila sam se gledajući s

balkona.

»Ĉuli su da moj sin kani pogubiti Horemheba i njegove ljude.

Naravno da se okupljaju.«

»Zašto se onda Horemheb vratio? Morao je znati da će ga faraon

baciti u tamnicu.« Tija pogleda Nakhtmina. Nagađala je: »Moţda se nadao pobuni.«

»Ne znam«, prizna Nakhtmin. Glas mu se smekšao. »Moţda iz

ambicije. Horemheb je pun oholosti i ĉastohleplja. Znam samo zašto

sam se ja vratio.«

Osjetim kako mi vrućina nadire u obraze. S balkona sam gledala

kako se sve više ljudi okuplja po ulicama. Teta je vidjela smjer mog

pogleda i podignula obrve. »Znaĉi, poĉinje.«

Okrenem se prema njoj. »Ne bojiš se?«

Tija odmahne glavom. Tu sam gestu sto puta vidjela kod Nefertiti.

Odjednom me preplavi iskreno kajanje: potajno bjeţim u ovakvoj noći i

ostavljam svoju sestru zauvijek.

»To je cijena moći, Mutnođmet. Jednog dana moţda uspiješ razu-

mjeti.« »Ne. Ja nikad ne bih htjela biti kraljicom.«

Kad je sunce zašlo, Nakhtmin i ja se uspnemo na konje. Đedefhor

je trebao ići u lađi za nama, zajedno sa slugama. »Doći ćemo u posjet ĉim

budemo mogli«, obeća majka. Stajala je ispred vile. Prišla mi je Ipu.

Njezine su oĉi bile crvene dok je grlila razne ĉlanove mojega kućanstva.

Kuhar, vrtlar, deĉko koji ĉisti ribnjak s lotosima. Onda zakoraĉi prema

Đedefhora jer je trebala otploviti s njim.

»Ne moraš ići s nama«, ponovno sam rekla Ipu. »Slobodno ostani

ovdje i ĉuvaj Basteta.« »Ne, gospodarice. Moj je ţivot pokraj tebe.«

Nakhtmin iza sebe priĉvrsti svoj luk. »Moramo krenuti,« rekao je

napeto. »Noćas će biti opasno.«

Otac mi stisne ruku.

»Sto ako napadnu palaĉu?« upitam ga.

»Vojnici će im se suprotstaviti.«

»Ali, vojnici nisu na Ekhnatonovoj strani.«

»Oni su na strani s koje dolazi srebro i zlato«, odgovori on, a ja

shvatim zašto se otac nije protivio mom braku s Nakhtminom. Bude li

general uz nas, vojnici se na njega ne mogu osloniti. Ostane li Horemheb

u zatvoru, naša je obitelj na egipatskom prijestolju sigurna.

Jahali smo skriveni tamom, nas dvoje na konjima, dok se iza nas

vukao karavan s prtljagom. Dok smo hitali kroz grad, jasno smo vidjeli

poĉetke pobune. Muškarci sa štapovima i kamenjem stupali su ulicama i

zahtijevali da se oslobode vojnici koji su osujetili namjere kralja

Supiluliumasa i porazili Hetite. Izvikivanje je postajalo sve glasnije, a

onda se zaĉula i buka sukobljena oruţja. U pravcu moje vile i vrta s

ljekovitim biljem, uz padinu brda penjala se vatra. Okrenula sam konja i

zurila u noć.

»Poţar ih neće zahvatiti«, zajamĉio je Nakhtmin usporavajući kas

kad smo stigli do gradskih vrata kroz koja ćemo izaći iz Amarne. »Ne

govori ništa«, uputio me. Pokazao je svitak koji mu je dao moj otac. U

svjetlu baklji jasno sam vidjela peĉat vezira Ajea, taman poput osušene

krvi, s utisnutom sfingom i Horusovim okom. Straţar nas pogleda i

kimne u znak pristanka. Vrata se otvore. I najednom, bili smo slobodni.

DEVETNAESTO POGLAVLJE

TEBA

jedanaestog paunija

Naša je nova kuća stajala na obali Nila. Sjedila je na stijeni kao ĉaplja na

jajima. Zgrada se usred noći doimala hladnom i praznom, ali vlasnik nije

postavljao pitanja kad smo mu se pojavili na vratima i raspitali o kupnji

kuće na obali.

»Izgradili su je za gradonaĉelnikovu kćer«, objasnio je, »ali ona je rekla

da je odveć skuĉena za ukus Njezine Visosti.« Pohvalio je moj nakit i kroj

odjeće pitajući se neće li i meni ta kuća biti premalena. A onda je rekao:

»Neobiĉno vrijeme dana, odnosno noći, za kupnju kuće.« »U svakom sluĉaju, kupit ćemo je«, odgovori Nakhtmin.

Vlasnik je uzdignuo obrve. »Kako ste znali da se prodaje?«

Nakhtmin mu preda svitak, a ĉovjek ga podigne prema svjetiljci.

Onda ponovno pogleda u nas. »Vezirova kći?« Zagledao se u mene. »Ti si

sestra kraljeve glavne supruge?« Uspravim se. »Jesam.«

Podigne svijeću ne bi li me bolje vidio. »Doista imaš maĉje oĉi.«

Nakhtmin se namršti, a vlasnik nasmije. »Zar niste znali da sam išao u

školu s Ajeom?« Smota svitak i vrati mi ga. »Obojica smo u tebanskoj palaĉi

proveli djetinjstvo.« »Nisam znala«, rekla sam.

» Uđaj? « odgovori on. »Sin Šalamov?« Zatrepćem bez razumijevanja.

»Što? Uopće ti nije priĉao o našim djeĉaĉkim pustolovinama? Kako

smo pakostili slugama Starijeg, trĉali goli po lotosovim vrtovima i plivali u

Izidinom svetom jezeru?« Opazio je moj zaprepašten pogled pa je rekao:

»Vidim da se Aje promijenio.«

»Ne mogu zamisliti da vezir Aje trĉi lotosovim vrtovima bez suknje«,

priznao je Nakhtmin zagledan u starca.

»Ah.« Uđaj potapša svoj trbuh i nasmije se. »No, bili su to dani

mladosti, kad mi je manje dlaka bilo na trbuhu a više na glavi.«

Nakhtmin se naceri. »Dobro je znati da u tebi imamo prijatelja, Uđaj.«

»Prijatelja Ajeve kćeri, uvijek.« Gledao je kao da je ţelio još nešto reći,

ali okrenuo se i mahnuo rukom. Slijedili smo ga u hodnik u kojem je neki

pas ĉešao uho dok smo se pribliţavali i pritom se nije dao smesti.

»Pretpostavljam da vam je potrebna diskrecija«, rekao je. »U ovo doba noći,

bez košara ili slugu... To moţe znaĉiti jedino to da ste razljutili faraona.«

Pogleda u Nakhtminovu suknju sa zlatnim lavom. »Koji si ti general?« »General Nakhtmin.«

Uđaj se naglo zaustavi. Potpuno se okrenuo. »Onaj general Nakhtmin

koji se borio protiv Hetita u Kadešu?« Nakhtmin se nasmije s pola usta. »Vijesti brzo putuju.«

Uđaj nastavi hodati, u glasu mu se ĉulo duboko poštovanje. »O tebi

svi priĉaju«, rekao je. »Ali, bio si u tamnici.« Ukoĉim se. »I moja ga je sestra oslobodila.«

Na Uđajevu licu osvane shvaćanje. Zašto smo došli usred mraĉne

noći i zašto sa sobom nemamo košare ili odjeću. Ĉak ni dnevnu zalihu

hrane. »Dakle, istina je«, prošapće, »da će faraon smaknuti velikoga generala

Horemheba?«

Nakhtmin se ukoĉi. »Da. Ja sam oslobođen iskljuĉivo zbog milosti

gospe Mutnođmet. Horemheb nema takvu sreću.«

»Osim ako bogovi nisu na njegovoj strani«, odgovori Uđaj dignuvši

pogled na Amona naslikanog na zidu. Opazio je kako ga gleda i uzvrpoljio

se. »Narod ne zaboravlja boga koji im je dao ţivot i uĉinio Egipat velikim.«

Uviđavno proĉisti grlo, kao da je Ajevoj kćeri rekao previše. »Vi se, dakle,

mislite skrivati pred faraonom?« upitao je Uđaj.

»Nitko se ne moţe sakriti pred faraonom«, rekao je Nakhtmin

mraĉno. »Došli smo stvoriti obitelj i zapoĉeti novi ţivot daleko od dvora.

Do sutra će znati da smo otišli. Ali, faraon je površan«, povjerio se

Nakhtmin. »Neće poslati ljude za nama. Previše se boji pobune.« I Nefertiti, pomislim.

Uđaj iz zlatne kutije izvadi kljuĉ. »Plaćanje je svakoga prvog u

mjesecu. A moţete mi platiti i sve odjednom.« »Platit ćemo sve odjednom«, rekao je brzo Nakhtmin.

Uđaj se nakloni. »Cast je poslovati s generalom s kojim bi se Stariji

ponosio.«

Uspeli smo se kamenim putem, a ja sam drhtala od hladnoće koja se

nastanila u pustinji. Ali, iz Nakhtminove je ruke dolazila toplina koju nisam

ispuštala. U praznoj je kući zapalio vatru u ţeravniku, a sjene su se micale

po stropu.

Oĉi su mi se napunile suzama. Prekoraĉili smo zajedno preko praga

prazne kuće, a u svakoj obitelji u Egiptu to znaĉi isto. Zadrţim suze. »Sad

smo vjenĉani«, rekla sam. »Prije samo nekoliko dana mislila sam da si

mrtav, a sada najednom, u tmini noći zajedno smo kao muţ i ţena.«

Nakhtmin me privine i zagladi moju crnu kosu. »Štitili su nas bogovi,

Mutnođmet. Zajedno smo zato što nam je to sudbina. Amon je uslišao

moje molitve.« Poljubio me. Zanimalo me je li bio s kojom drugom ţenom

u Kadešu. Mogao je imati koju god je htio. Ali kad sam ga pogledala u oĉi,

njegova mi je uţurbanost rekla da je bilo baš obratno. Podignuo mi je

haljinu i vodili smo ljubav pokraj topline naše male vatre. Ponovno i

ponovno. Pred svitanje, Nakhtmin se okrene na bok i pogleda me. »Zašto plaĉeš?«

»Zato što sam sretna.« Nasmijem se, ali u tom je smijehu bilo i tuge i

gorĉine. »Zar si mislila da se neću vratiti?« upitao me ozbiljno.

Moja je platnena haljina leţala kraj nogu ţeravnika. Pokrio me svojim

plaštem. Pritisnem obraz u toplinu tkanine i kimnem.

»Rekli su mi da te zaboravim«, prošapćem. Grlo mi se stisnulo kad

sam se sjetila one noći u kojoj sam izgubila dijete. »A onda taj otrov...«

Moj suprug stisne zube. Htio je red nešto nasilno, ali njeţnost ga

svlada. »Imat ćemo još djece«, obeća. Poloţio mi je ruku na trbuh. »I

nikakva me hetitska sila, ma koliko snaţna ili brojna, neće drţati daleko od

tebe.« »Ali, kako ste ih porazili?«

Ispriĉao mi je kako su one noći kad su mu Ekhnatonovi nubijski

straţari zapovjedili da se ukrca na lađu sa sedmoricom drugih prognani na

bojišnicu kraj Kadeša. »Ne sumnjam da je faraon mislio da je to sa-

moubojstvo, ali precijenio je hetitske snage. Oni su raspršeni na sjeveru i

nije ih bilo dovoljno da se probiju kroz koordiniranu obranu. Izabrali su taj

grad zato što su vjerovali da Ekhnaton neće poslati vojsku da ga brani.

Prevarili su se.«

»Samo zato što je mislio da vas šalje tamo gdje ćete sigurno umrijeti.«

»Ali Hetiti to nisu znali. Gradonaĉelnik Kadeša to nije znao. Spasili

smo Egipat od hetitske invazije«, rekao je, »ali oni će pokušati ponovno.«

»A sljedeći put neće biti nikoga da obrani Kadeš, a kad taj grad padne,

kreću na Mitaniju, pa zatim na Egipat, i bit će nezaustavljivi.«

»Mogli bismo ih pobijediti«, rekao je siguran u sebe, sjećajući se straha

koji je u doba Starijega sijala egipatska vojska. »Mogli bismo ih zaustaviti

sada.«

»Ali Ekhnaton to nikada neće uĉiniti.« Prizvala sam sliku Ekh-

natona, bijelu koţu njegovih sandala i njegova preĉista plašta koji nikad

nisu vidjeli bitku. »Ekhnaton Graditelj«, rekla sam prezirno. »Dok Hetiti

budu nadirali prema jugu, egipatski će vojnici biti zaposleni pjeskarenjem

kamena za njegov vjeĉni grad posvećen Atonu.«

Nakhtmin zastane. Promišljao je što će reći. »Kad smo ušli u grad,

vojnici su bili zaprepašteni što tvoju sestru vide na svakom hramu«,

povjerio mi se. »Njezin je lik posvuda.«

»Brine se da narod ne zaboravi tko vlada u Egiptu«, rekla sam

obrambenim tonom.

Nakhtmin me promatrao, a njegov je pogled bio pun opreza. »Ima

nekih koji kaţu da se podigla ĉak iznad Amona.«

Šutjela sam, a on, kad je vidio da ne kanim govoriti protiv nje,

uzdahne.

»Ovako ili onako, meni je dovoljno da naša djeca znaju što znaĉi

obrađivati zemlju, loviti ribu u Nilu i šetati ulicama, a da ljudi oko njih ne

padaju na koljena kao pred bogovima. Naša će djeca biti skromna.«

»Rodim li sina«, odmjeravala sam svaku rijeĉ, »Nefertiti mi nikad neće

oprostiti.« Nakhtmin odmahne glavom. »To je sad svršeno.«

»To uopće nije svršeno. Tako dugo dok je Nefertiti ţiva i dok smo

nas dvije sestre, neće biti svršeno.«

Sljedećeg jutra, sunce se uspelo visoko na nebo prije nego smo

smotali svoje prostirke i pogledali oko sebe. Vani se nešto događalo.

»Vojnici?« uznemirim se.

Nakhtminov je sluh bio bolji. »Đedefhor. A sudeći po karakteri-

stiĉnom zvuku, s njim je Ipu.«

Sad sam i ja mogla ĉuti neprestano ĉavrljanje moje sluškinje. Ţurno

se odjenemo pa otvorim vrata. »Ipu!« uskliknem.

»Gospodarice!« Odloţila je košaru. »Kakvo mjesto«, vikala je. »Tako

je prostrano. Vrt baš nije nešto, ali pogled...« Košara se prevrne, a iz nje

izađe Bastet. Srdit i s uvrijeđenim izrazom lica. Kad me je ugledao, skoĉio

mi je u naruĉje.

»O, Bastet. Zar je ploviti rijekom bilo tako uţasno?« Ĉeškala sam ga

ispod brade.

»Nemam pojma zašto se on ţali. Đedefhor je uhvatio dvije ribe i dao

mu obje.« Okrenem se Đedefhoru. On se nakloni. »Gospodarice.«

Nakhtmin ga toplo zagrli. »Nisam ti još stigao zahvaliti«, rekao je moj

suprug i pogledao me. »Molio sam Đedefhora da pazi na tebe dok sam

odsutan«, objasnio je.

Pokrijem usta, a Ipu priguši hihot.

Đedefhor slegne ramenima. »Nije bilo teško. Nekoliko voţnji u grad i

natrag.«

»Nekoliko? Dolazio si svakoga dana!« Pogledam Nakhtmina, a srce mi

se ispuni iznenadnom i neodoljivom ljubavlju. Ĉak i dok je bio prognan,

što je uĉinila moja vlastita obitelj, sjetio se naći nekoga da se brine za mene.

Odem do Đedefhora i uhvatim ga za ruke. »Hvala ti«, rekla sam.

Đedefhor pocrveni. »Ma, nema na ĉemu, gospodarice.« Prouĉavao je

kuću pa zadivljen rekao: »Lijepo ste mjesto našli tu gore.« Prelazio je rukom

po glatkim zidovima. »Prava gradnja. A ne opeke i talatat«, dodao je. »Da. Pravi grad od vapnenca i granita«, rekla sam.

Izvadile smo stvari iz košara koje su stigle lađom i poslijepodne

provele u prostiranju tepiha i pranju rublja. Susjedi su nam virili kroz

prozore, znatiţeljni da vide tko se uselio u kuću koja je bila namijenjena

gradonaĉelnikovoj kćeri.

Ipu prevrne oĉima. »Ovo je treća osoba koja je ovamo došla traţiti

izgubljenu stoku. Zar su u Tebi danas svi izgubili kravu?«

Nasmijala sam se dok sam raspoređivala jastuke po lođi. Kad je bilo

vrijeme da Đedefhor ode, stajali smo na obali i mahali mu na rastanku.

Ovila sam ruku oko Nakhtminova struka i pitala vjeruje li da ćemo ga ikad

ponovno vidjeti. »Đedefhora?« upitao je. »Naravno.« Oklijevala sam. »Nisi više u faraonovoj vojsci, Nakhtmine.«

»No vjetrovi će puhati i pijesak će se micati. Ekhnaton neće zauvijek

biti faraon.«

Ukoĉim se u njegovu zagrljaju.

»Ništa protiv tvoje sestre, miu-ser, ali nitko nije besmrtan.«

»Moja je obitelj uvijek bila na egipatskom prijestolju.«

Nakhtmin stisne usnice. »Da, zbog toga i brinem.«

Vratili smo se u kuću. Slijedila sam ga u lođu. »Kako to misliš?«

»Mislim na to tko će naslijediti prijestolje ako kraljevska Visost

premine? Ekhnaton nema zakonitih rođaka.« Spusti pogled na mene. »Kao

jedina veza, preostaješ ti, miu-ser.«

Preostajem ja. Shvatim da je to istina i zadrhtim. Ako se Nefertiti nešto

dogodi i ako Ekhnaton umre, novi bi faraon trebao imati krvnu vezu s

prijestoljem da ozakoni svoja prava. Morao bi se oţeniti za tu vezu. A koja

je ţena kraljevske krvi u dobi za vjenĉanje ako se išta dogodi sada?

Nefertitine djevojĉice sigurno ne. Preostajem ja. »Nikad nisi razmišljala o

tome?« upitao je. »Naravno da jesam. Ali, ne...« Oklijevala sam. »Ne ozbiljno.«

»Umre li Ekhnaton bez sina, jedan od njegovih generala na prvom je

mjestu kao sljedeći vladar Egipta«, objasnio je Nakhtmin. »Moţda baš ovog

trenutka narod šapće o tome da sam te oţenio zbog polaganja prava na

egipatsko prijestolje.« Pozorno sam ga gledala. »I, jesi li?«

Stegne me u zagrljaj. »Sto ti misliš?« Poljupci su mu se spuštali niz

moje tijelo. Zatvorim oĉi.

»Mislim da je to bilo iz ljubavi.« Zaustavim njegove ruke. Povukli

smo se u sobu. Ipu je bila dovoljno pametna da nas ne uznemirava.

Prvoga mjeseca boravka u Tebi nismo radili ništa. Samo smo uţivali u miru

ţivota pokraj vode. Slušali smo galebove dok su traţili hranu po pješĉanom

ţalu i mjeden zvuk zvona koje su seljaci vezali oko vrata svoje stoke koja je

pasla uz obale rijeke Nil. Odlazili smo na trţnicu i punili košare za naš novi

dom, uţivajući u svojoj anonimnosti. Premda smo nosili platno i zlato,

nisam se razlikovala od kćeri svećenika ili pisara oko ĉijih su zglobova

zveckali srebrni i stakleni privjesci.

Dva su puta iz Amarne k Nakhtminu došli ljudi u vojnoj opremi

i razgovarali s njim šapćući. Svaki su se put naklonili vrlo nisko, iako

Nakhtmin više nije imao ĉin.

»Ovo je poruĉnik Nebut«, rekao je Nakhtmin kad su došli drugi

put.

Poruĉnik je zaklonio oĉi rukom i nasmiješio se. »Jesi li znala da u

Amarni ne priĉaju ni o ĉemu osim o tvojem suprugu?«

»Bolje im je da o njemu ne priĉaju previše glasno«, rekla sam mu, »ili

će nam ugroziti ţivote.«

Poruĉnik kimne. »Naravno, gospo. Nitko od naših nije zaboravio što

se dogodilo Horemhebu.« Spustio je glas. »Ali priĉa se da ga faraon uopće

ne kani smaknuti.« Bacim brz pogled na Nakhtmina. »Sto će onda uĉiniti?«

»Zadrţati ga zatvorenog«, odgovori moj muţ.

»Da. Dok narod ne zaboravi. Ali narod je pred vratima palaĉe vikao

cijeli mjesec. Faraonova straţa ih je tukla i odbijala, ali gomila se stalno

vraćala. Vlastiti je grad okrenuo protiv sebe.« Njegov se glas stišao do

šaptanja. »One noći kad sam otišao, objavio je zapovijed da je izdajnik tko

god bude vikao protiv njega. Već su tucet ljudi pogubili.« Nakhtmin je vrtio glavom.

»Sad svjetina stoji pred vratima i šuti.«

Zamišljala sam kako Ekhnaton bjesni dok gleda srditu gomilu sa

svoga prozora za pokazivanje. Tik do njega je Panehesi i šapće mu na uho

šuplje i otrcane fraze. »Morat će to vrlo skoro riješiti«, predviđao je Nakhtmin.

»O, da, hoće«, zajamĉim. »Faraon će proglasiti svetkovinu u ĉast

Atona. Bacat će zlato iz svojih koĉija i narod će zaboraviti.« Svetkovina u ĉast Atona proglašena je sljedećeg dana.

Raţalostila sam se vjerujući da ljudi poput Nebuta sigurno misle da

sam ista kao i svi u mojoj obitelji. Lukava i ĉastohlepna. Znala sam da će u

dvoranama vjeĉnosti moje ime odjekivati uz Nefertitino i da će ako bogovi

njezino ime izbrišu sa svitaka ţivota, izbrisati i moje.

Sve ţivo u Tebi izašlo je na ulice. Hodali smo gradom da vidimo kako

se slavi. Plesaĉi i akrobati napuĉili su obalu, a trgovci prodavali peĉene

somove i fazane. Promatrala sam kako ljudi iskazuju štovanje slici sunca na

stupu.

»Zanima me samo što bogovi misle«, Nakhtmin je izgovorio ono

o ĉemu sam ja razmišljala prouĉavajući ţene kako prinose ţrtve suncu.

Svetkovina se produţila do kasno u noć. Iz naše vile koja se uzdizala

nad Nilom, ĉuli smo zvukove pjevanje i zvukove zvona s gozbi. Otišli smo

spavati uz uzvike pijanaca. Pomislila sam eto načina da navedeš ljude na zaborav.

Besplatno vino, besplatan kruh, neradni dan, i uskoro će Horemheb postati samo ime

zakopano u pijesku. Sljedećeg dana, stigao je glasnik iz Amarne.

»Od vezira Ajea«, rekao je djeĉak i ĉekao.

Ĉitala sam svitak pa otišla u vrt da ga Nakhtminu proĉitam naglas.

»Vijesti iz Amarne«, najavim. Razmotam papirus i proĉitam novosti.

Nadam se da će te ovo pismo zateći u dobru, Mutnođmet, i

da si bila dovoljno mudra pa si zaštitila svoga novog muţa

od gradskih tračeva i priča ţena oko bunara. Ne moram ni

reći koliko majci nedostaješ. No u gradu je pobuna. Nijema pobuna koja

izjeda faraona i jedino ga kraljica Nefemeferua- ton-Nefertiti moţe smiriti.

»Kraljica Neferneferuaton-Nefertiti?« upita Nakhtmin.

»Savršene su ljepote Atonove«, prevela sam u nevjerici.

Dođe li do napada Hetita, ni ti ni Nakhtmin nećete biti sigurni. Ekhnaton

nije glup. Na prvi znak stvarne pobune, pogubit će Horemheba, a zatim

ljude poslati u Tebu. Nemojte misliti da zato što ţivite daleko od dvora

niste u opasnosti. Bude li tamo bune, Uđaj će vas upozoriti pa pobjegnite u

Akhmim. Ne javljajte nam se pismima i nemojte ništa slati u faraonov grad

dok u Amarni ne prestanu nemiri. Ovo su samo upozorenja, mala mačko,

ali iako tvoje srce pripada suprugu, ako Ekhnaton propadne imaš duţnosti

i prema obitelji.

Nakhtmin se zagleda u završne retke. »Tvoj otac doista ne govori

uvijeno.«

Pustim da mi svitak padne u krilo. »Samo je iskren.«

DVADESETO POGLAVLJE

1347. pr. Kr.

prvoga mehira

Iako smo u svakoj poruci mog oca oĉekivali vijest o njoj, u Amarni nije

bilo pobune. Horemheb je bio zaboravljen, a puk je šutke trpio velike

poreze u slavu Atonovu, kao što su ih šutke trpjeli po cijelom kraljevstvu.

Jelo se manje, radilo teţe, a sve je više ţena traţilo akaciju i med. Manji broj

usta koja treba hraniti znaĉi manje hrane koju treba kupiti. No dok su ljudi

mirno gledali Ekhnatonove zgrade kako rastu, stup za stupom, potajno su

se sastajali kako bi se molili Amonu. Mi smo u Tebi uredili vlastito svetište,

skriveno u sjenici od jasmina. I tako su prolazili dani ljeta, pa cijela jesen.

Znala sam da je moja sestra sve teţa od djeteta koje nosi. A onda je jednoga

dana, dok sam sjedila s Ipu i objašnjavala joj na koji naĉin valja rabiti neke

inozemne biljke, konaĉno stigla poruka za koju sam znala da mora doći.

Na svitku sam oĉekivala oĉev peĉat. Njegove dvije sfinge koje se

propinju na straţnje noge, a između njihovih pandţi nalazi se simbol

vjeĉnoga ţivota. Ali pisala je majka.

Došao je mjesec mehir i tvoja te sestra zove u Amamu. No Nakhtminu ne

moie zajamčiti sigurnost. Horemheb još uvijek sjedi u zatvoru, a faraonova je

najveća ţelja da nekako umre sam od sebe. Tvoj mu je otac rekao da će digne li

ruku na Horemheba započeti građanski rat. Ali sve to gubi vaţnost ako Nefertiti rodi princa. Otac također traţi da dođeš. Poslat će po tebe kraljevsku lađu.

»Moraš ići«, rekao je kratko Nakhtmin. »Ona ti je sestra. Što ako

umre pri porodu?«

Uţasnem se. Nefertiti je ţilava i neuništiva. Neće umrijeti. »Ali ti ne

moţeš ići«, bilo mi je krivo. »Ako te narod vidi i digne pobunu, faraon će

te pogubiti.«

»Onda ću ostati ovdje i ĉekati da se vratiš. Uzmi sa sobom Ipu. Ja ću

se snaći«, zajamĉio je. »Tu su i poslovi oko naše grobnice.«

Da. Sad smo u braku i trebalo bi poĉeti s radovima na zajedniĉkom

grobu. Sjetim se Tutmozisove grobnice, vlaţne i teške tmine, i zadrhtim.

Nisam htjela birati lokaciju sobe u kojoj će leţati sanduk s mojim mrtvim

tijelom. Bolje je da mu prepustim da bez mene odluĉi gdje ćemo poĉivati.

Negdje na obroncima brda oko Tebe. Mogao bi odluĉiti da grobnicu

izdube u ţivoj stijeni. Kraj usnulih egipatskih faraona, u dolini blizu mojih i

njegovih predaka. Pri umirućem svjetlu pogledam svog supruga i preplavi

me osjećaj silne njeţnosti. Ĉekao je da nešto kaţem pa sam kimnula. »Otići

ću.«

Otputovale smo na kraljevskoj lađi, dovoljno rano da izbjegnemo

grabeţljive oĉi susjeda koji bi rado znali zašto je lađa došla, tko na njoj

odlazi i kamo ide. Danima smo plovili nizvodno rijekom. Razmišljala sam

koliko se toga promijenilo u osam mjeseci otkako sam ostavila faraonov

grad u pustinji. Sad sam udana ţena, imam kuću i vlastitu zemlju. I ovce i

perad, i nikakvu potrebu da stojim u Nefertitinoj sjeni. Nikad više. Nije mi

potrebno dodavati joj haljine ili pripravljati sok kako bi mi dokazala da me

voli. Sestre smo i to bi trebalo biti dovoljno, pomislila sam gledajući vode

Nila.

Otac i majka su nas doĉekali u Velikoj dvorani. Kad me majka vidjela,

prodorno je kriknula i pruţila ruke. Ljubila mi je obraze, kosu i lice.

»Mutnođmet.«

Otac se nasmiješio i toplo mi poljubio obraze. »Dobro izgledaš.«

Okrenuo se prema Ipu. »Kao i ti.«

»Priĉaj nam o svemu!« viknula je majka. Ţeljela je znati sto stvari

odjednom. Kako ţivim, kako izgleda moja vila, je li Nil obilno poplavio u

ovogodišnjem dobu rasta. Tutmozis je došao ĉim je ĉuo da sam u palaĉi i

duboko mi se naklonio.

»Gospa o kojoj Amama ne prestaje priĉati.« Smiješio se. »I Ipu,

najvještija kozmetiĉarka u Tebi. Svi te ţele vidjeti«, sveĉano je izjavio. Ipu se smijuckala. »Molim? Nemaju o ĉemu drugom traĉati?«

»Samo o faraonovoj areni.«

Zainteresirano pogledam oca, a on snuţdeno objasni: »Njegov novi

dar narodu.« »Ali nije imao dovoljno radnika za gradnju«, prigovorila sam.

Otac podigne obrve. »Iz tog je razloga unajmio Nubijce.«

»Uz naše vojnike rade tuđinci?« upitam zaprepaštena. »Ali mogli bi

špijunirati!«

»Svakako, mogli bi«, rekao je otac dok smo išli u sobu za audijencije.

»Ali Panehesi je uvjerio Ekhnatona da će, zaposli li Nubijce, arenu imati

brzo i jeftino.«

»I ti si to dopustio? Nije li ga Tija mogla zaustaviti? Ili bar pokušati?« Majka i Tutmozis izmijene tmurne poglede. »Tija je protjerana iz palaĉe«, rekao je otac. »Sad stanuje u tvojoj

vili.«

»U kućnom je pritvoru?« Glas mi je odjekivao hodnikom. Prepravim

izjavu. »Kao zatvorenik u gradu svoga sina?«

Otac kimne. »Panehesi je uvjerio Ekhnatona da mu je mati opasna i

da će, bude li prigode, ponovno sjesti na prijestolje.« »A Nefertiti?«

»Što tu Nefertiti moţe?« upita otac. Došli smo do sobe za audijencije.

Okrenuo se da me upozori. »Kad uđeš, nemoj pokazati iznenađenje.«

Straţari raskrile vrata uz duboki naklon, a glasnik dvoru najavi naša imena.

Sluge su nosile zlatne pektorale. Zglobovi su im bili ovijeni naru-

kvicama od lapisa i zlata. Ţene su kao kipovi sjedile oko Nefertitina pri-

jestolja. Nosile su haljine od nanizanih kuglica i ništa drugo. Svirale su na

harfi, pisale pjesme i smijale se. Faraonova gotovo dovršena Amama

blistala je poput uglaĉana dragulja. Bila sam zaprepaštena. Ušla sam u sobu

i osjećala se kao tuđinac u nekoj sasvim drugoj zemlji. »Mutni!«

Nefertiti su pomogli da ustane pa je sišla s podija. Kad mi je prišla,

soba oko nas nestane. Udisala sam poznati miris njezine kose i odmah

shvatila koliko mi je nedostajala. Iznad nas, Ekhnaton se nakašljao. »Sestro«, pozdravio me. »Lijepo je što si došla.«

»Biti u faraonovu gradu uvijek je zadovoljstvo«, rekla sam sluţbenim

tonom. »I zato si tako brzo pobjegla u Tebu?«

Dvor postane vrlo tih.

»Ne, Visosti.« Nasmiješim se svojim najslađim dvorskim osmjehom.

»Pobjegla sam zato što sam mislila da sam u opasnosti. Ali, naravno, sad

kad sam u rukama svoje sestre, takvi osjećaji smjesta nestaju.«

Ekhnatonovo lice zarumeni gnjev, a pogled kojim ga je Nefertiti

prostrijelila spustio ga je natrag na njegovo prijestolje. Nisam više ona

djevojka koja je pobjegla u Tebu. Sad sam udana ţena.

Tišina koja se ušuljala u sobu za audijencije odjednom se pretvori u

nervozno ĉavrljanje. Nefertiti me zagrli. »Znaš da se ne moraš bojati

niĉega«, zajamĉi mi. »Ovo je moj dom. Naš dom«, ispravila se. Uzela me

pod ruku. Dvor nas je gledao kako idemo prema dvostrukim vratima sobe

za audijencije. Sestra pritisne obraz na moje rame. Jasno sam osjetila

Ekhnatonov pogled kako nam svrdla leđa. »Znala sam da ćeš doći. Znala

sam da hoćeš«, ponavljala je.

Dvor je pošao za nama kroz blistav hodnik i slijedio nas ĉavrljajući i

smijući se dok je otac razgovarao s faraonom. »Stigle su vijesti o Hetitima u Mitaniji, Visosti.«

Ekhnaton nije imao ni najmanju ţelju da sluša vijesti. »Sve je pod

kontrolom!« odreţe.

Nefertiti se osvrne, a faraon ublaţi izraz lica i nasmije se nervozno.

»Tvoj otac misli da podcjenjujem Hetite.«

Ušli smo u Veliku dvoranu. Nefertiti oštro odvrati: »Moj te otac voli.

Samo pokušava zaštititi našu krunu.«

»Onda zašto misli da sam ja manje moćan od kralja Supiluliumasa?«

zacvili Ekhnaton.

»Zato što je kralj Supiluliumas pohlepan, a ti si zadovoljan ţivotom

koji sluţi tvom narodu i slavi Atonovoj.«

Popeli su se na podij, a ja sam zauzela svoje staro mjesto za kraljev-

skim stolom, uz oca i majku.

»Vratila se zalutala ovca«, rekla je Kija i spustila pogled na moj struk.

»Ništa od podmlatka?«

Navikavala sam se rabiti svoj dvorski osmijeh. »Ne. Kod tebe isto,

vidim.« Spustim glas. »Ĉujem da faraon posjećuje tvoje odaje samo dvaput

na renpet. Je li to istina?«

Jedna od Kijinih dama rekla je brzo: »Nemoj je slušati. Idemo.«

Pohrle preko dvorane pozdraviti neke uzvanike, a moja me majka vedro

zamoli: »Dakle, priĉaj nam o Tebi.« »I o Uđaju«, dodao je otac.

Rekla sam im da je Uđaj sada sigurno deblji nego je bio u oĉevim

djeĉaĉkim danima.

»Ne, on je uvijek bio velik«, rekao je otac. »A sad je zemljoposjednik.«

Kimne s odobravanjem. »Sloţio si je dobar ţivot. Ima li djece?«

»Troje«, odgovorim. »I ţenu iz Mitanije. Ona grgeĉa kuha s kimom, a

Bastet kiše kad god se vrati iz njihova vrta.«

Majka se smijala. Zaboravila sam kako je lijep zvuk njezina smijeha.

»A tvoja kuća?« »... je moja kuća.« Osmjehnem se zadovoljno. »Samo moja i

niĉija više. Uredili smo i vrt. Rezultat oĉekujemo u pahonu. Ipu je cijelu

jednu sobu namjestila za mene, a Nakhtmin je obećao da će paziti na vrt

dok se ne vratim.«

Dok je oko nas svirala vesela glazba, majka se nagne preko stola da

mi stisne ruku. »Bogovi su te blagoslovili«, rekla je. »Kad god zaplaĉem,

tvoj me otac podsjeti da imaš sve što si oduvijek ţeljela.«

»Imam, mauat. Samo mi je ţao da smo tako daleko jedni od drugih.«

Masirala sam Nefertitina stopala dok je leţala u svojoj kupki i utrljavala u

njih kokosov maslac. Omekšavala sam njezinu sitnu i hrapavu petu. »Zar

hodaš bosa cijeli dan?« upitala sam je.

»Kad god mogu«, priznala je rasteţući leđa. Velika bakrena kada

postavljena je u kraljevske odaje i namirisana lavandom. »Ti zbilja nemaš

pojma kako je to nositi dijete.«

Oĉi su nam se srele. Hitro je sjela uspravno. »Nisam tako mislila«,

rekla je brzo.

Utrljavala sam joj ulje u stopala. »Pokušavala sam osam mjeseci«,

povjerim joj se. Pogled joj se spusti do mog struka. »Ništa. Mislim da više

neću imati dijete.«

»Ne moţeš to znati«, odgovori Nefertiti vatreno. »To ovisi o Atonu.«

Okanim se tog razgovora, a ona se ponovno nasloni u kadi i uz-

dahne. »Zašto mi ne priĉaš o Tebi? Što radiš po cijeli dan?«

Bila bih joj odgovorila, ali prekinula nas je cika djece i teţak zvuk iz

grla zrele ţene koja ih je lovila.

»Meritaton, Mekitaton!« Sestra se smijala. Dvije djevojĉice popele su

se u Nefertitino mokro naruĉje i moja je priĉa smjesta zaboravljena. Dadilja

se, pak, nije smijala, premda se kratko naklonila kad je ušla u faraonovu

sobu.

Mlađa je djevojĉica plakala drţeći svoj uvojak. »Meri me povukla za

kosu«, jecala je. »Nisam je ni taknula. Nećeš joj valjda povjerovati!«

Pustim Nefertitino stopalo da padne u vodu, a djeca smjesta prekinu

s onim što su radila i pogledaju me raširenim i zainteresiranim oĉima.

Starija mi djevojĉica priđe i zagleda mi se u lice sa samopouzdanjem koje je

i Nefertiti već imala kao dijete. »Ti si teta Mutnođmet?« upitala je. Osmjehnem se Nefertiti. »Da, jesam.«

»Imaš zelene oĉi«, rekla je i suzila svoje, u pokušaju da odluĉi sviđam

li joj se ili ne. Onda Mekitaton ponovno poĉne plakati.

»Što je bilo?« upitam malenu princezu. Ispruţila sam ruke, ali ona se

prilijepila za majĉine. »Meri me vuĉe za kosu«, procvili.

Pogledam Meri. »Nisi uĉinila takvo što, zar ne?«

Ona zatrepće svojim crnim oĉima. »Naravno da ne«, i umiljato

pogleda svoju majku. »Jer nas onda mauat ne bi pustila da se vozimo.« Zagledam se u Nefertiti. »Zaprege«, objasni ona.

»U dvoje i troje' Mekitanon je premalena...«

Na rubu vidnog polja uhvatim dadilju kako zadovoljno kima glavom.

Stajala je kraj vrata i nadgledala svoja dva zadatka. »Besmislica«, odvrati

Nefertiti. Sluškinja joj je pomogla da izađe iz kade i pruţala joj ogrtaĉ.

»One upravljaju zapregom isto tako dobro kao i svaki djeĉak tih godina.

Da im zabranim samo zato što su djevojĉice?« Zurila sam u nju zapanjena. »Zato što je opasno!«

Nefertiti se nagne prema Meritaton. Dakle, Meri je miljenica, pomislim.

»Bojiš li se ti dok voziš po novoj areni?« upitala je, a miris njezina sapuna

od lavande ispunio je kupaonicu.

»Ne.« Starija princeza odmahne svojim crnim postranim uvojkom koji

skoĉi odmoriti se ispod njezine brade. Bila je ljupko dijete.

»Vidiš?« Nefertiti se uspravila. »Ubastet, odvedi djevojĉice. Moraju

uĉiti.« »Ne, mauat.« Meritaton spusti ramena. »Baš moramo?«

Nefertiti stavi ruke na bokove. »Ţeliš li biti princeza ili neuka

pastirica?« Meri se zahihoće. »Pastirica«, rekla je zloĉesto.

»Ozbiljno?« upita Nefertiti. »Bez konja, šminke i lijepog nakita?«

Meritaton se odvuĉe do vrata. Oklijevala je, htjela je malo utjehe prije

nego izađe. »Idemo li veĉeras u arenu?« rekla je molećivim tonom. »Samo bude li vaš otac htio.«

Nefertiti digne ruke. Sluškinja joj priđe kako bi joj dala haljinu, ali ona

zapovjedi: »Ne ti. Mutni.«

Uzmem haljinu od skupocjenog platna i povuĉem joj preko glave,

zavidna na tome kako je pristajala njezinu tijelu, ĉak i u trudnoći. »Dopuštaš

im da se voze u areni po noći? Postoji li išta što ne dopuštaš?«

»Kad smo mi bile djeca, dala bih pola Akhmima da ţivim ovako kako

ţive moje kćeri.« »Kad smo mi bile djeca, shvaćale smo što je red«, odvratim.

Slegnula je ramenima i sjela ispred zrcala. Kosa joj je narasla. Dala mi

je ĉešalj. »Uvijek si to radila puno bolje od Merit.«

Namrštim se. »Mogla si mi pisati katkad«, rekla sam joj. Uzela sam

ĉešalj i vukla ga polako kroz njezinu kosu. »Majka mi piše.«

»Pobjeći s vojniĉinom bila je tvoja odluka. Ne moja.« Prsti mi se

stegnu oko ĉešlja, a Nefertitine se oĉi rašire. »Mutni, to boli!« »Ispriĉavam se.«

Zavalila se u svoj naslonjaĉ od ebanovine. »Veĉeras idemo u arenu«,

zakljuĉila je. »Još nisi vidjela krunski dragulj ovoga grada.« »Mislila sam da si to ti.«

Ignorirala je moju pakosnu dosjetku. »Ĉini mi se da smo završili

posao, Mutni. Izgradili smo nešto što će ostati do kraja vremena.«

Prestanem je ĉešljati. »Ništa ne ostaje zauvijek«, rekla sam oprezno.

»Ništa nije trajno.«

Prouĉavala je svoj odraz u zrcalu i drsko se nacerila. »Zašto to

govoriš? Misliš da će bogovi kazniti moje pretjerivanje?« »Ne znam«, odgovorila sam.

U buĉnoj vrevi straţara i koĉija ukrašenih dragim kamenjem, spuštali smo

se Kraljevskim vadijem prema visokoj areni. Tada sam prvi put prošla

potpuno dovršenom Kraljevskom cestom. Protezala se nemoguće široka i

pruţala se gradom kao duga bijela traka. Tutmozis, koji je na dvoru postao

vaţan kao da je vezir, vozio se u mojoj koĉiji. Zatekla sam ga kako me gleda

pri veĉernjem svjetlu.

»Nisam zapamtio da si toliko sliĉna svojoj sestri«, rekao je. »Isti

obrazi, iste usnice...« Umjetnik je oklijevao. »Ali ne i iste oĉi.« Promatrao

me izbliza. »Oĉi su ti se promijenile.«

»Postale su sliĉnije oĉima mog oca. Oprezne su i lukave.« Zurila sam

ravno ispred sebe. »A Nefertiti?« upitala sam. »I ona se promijenila otkako

si još u Memfisu došao na dvor, zar ne?«

Oboje pogledamo Nefertiti u koĉiji ispred nas. Njezina je kruna

blještala u blijedom veĉernjem svjetlu, a njezin je dug srebrni plašt lepetao

na vjetru. Tutmozis je rekao ponosno: »Ne, kraljica je potpuno ista.«

Još uvijek je razmaţeno dijete, pomislim. Ali narod je voli. Dok smo se

vozili prema areni, ulice su se punile ljudima. Uzvikivali su njezino ime i

bacali pred nju lotosovo cvijeće. Kako se glas da je kraljica u gradu širio,

klicanje je postajalo sve vatrenije. Nubijski straţari napravili su krug oko

njezinih ispoliranih kola i štitovima buĉnoj gomili branili da joj se pribliţi.

»Natrag!« vikali su. »Makni se!« No Egipćani su se jedan preko drugog

gurali i preklinjali moju sestru da intervenira kod Atona da im udijeli sreću.

»Molim«, vikali su. »Molim, Veličanstvo!« Pogledam Tutmozisa. »Je li uvijek ovako?«

»Uvijek, gospo. Išli bi zbog nje pješice do asuanskih kamenoloma.

Stoje u repu pred vratima palaĉe samo da je vide kako prolazi kraj prozora

svojih odaja. Svaki kip u Amarni njezino je svetište.« »Dakle, ona je boţica?«

»Za narod jest.«

»A faraon?« Njega nije bilo lako vidjeti. Bio je okruţen ĉvrstim

obruĉem nubijskih straţara.

Tutmozis se nagne prema meni. »Mislim da je ljubomoran. Ali narod

ga voli zbog nje. Poštuju ga zato što ga ona poštuje«, rekao je.

Na ulazu u Arenu konji oštro zaokrenu, a uzvici naroda ostanu nam

iza leđa. Uzdahnem. Bilo je veliĉanstvenije od bilo ĉega što sam ikad prije

vidjela. Tutmozis mi pruţi ruku kao pomoć pri izlaţenju iz koĉije. »Gledaj

krunu.« Uputio me da uperim pogled na vrh otvorenog stadiona gdje su bili

uklesani likovi Nefertiti i Ekhnatona. S mnogo detalja, ruke su im bile

uzdignute prema Atonovim zrakama. Zinem. »Sve si to ti napravio?«

»Prema Majinim uputama. I to samo u sedam mjeseci.«

Oba su kipa od pješĉenjaka bila obojena i pozlaćena. Zdruţene su

ruke oblikovale vrh arene. Bio je to veleban pogled. Zgrada dostojna

usporedbe s tebanskim hramovima. Ušli smo. U praznoj kolonadi smjestio

se noćni mir. Naši su glasovi remetili tišinu, a naša duga povorka ispunila je

arenu. »I, što kaţeš?« Nefertiti mi je prouĉavala lice. »Velebno je«, rekla sam. »Tutmozis je uistinu nadaren.«

Zidovi arene bili su oslikani portretima kraljevske djece. Prikazivali su

ih u voţnji zaprega ili kako pobjeđuju Hetite. Nigdje nije bilo Kije niti

princa Nebnefera. Moja ju je sestra izbrisala iz Amarne, znajući da

izgovoriti ime preminulog znaĉi vratiti ga natrag u ţivot i da bogovi, kad se

vrate u Egipat, neće znati da je Kija postojala.

»Hoćemo li je odvesti da vidi nove konje?« Meri gorljivo zatraţi.

»Došli su iz Asirije.«

Ekhnaton nas povede u štale, a Nefertiti je sa zadovoljstvom pro-

matrala moje strahopoštovanje pred svim tim obiljem. Zamišljala sam silna

pisma koja je moj otac morao smišljati kako bi nabavio toliko raznih

pasmina.

»Ovo je par iz Asirije«, pokaţe Nefertiti. »Ekhnaton ih je kupio za

Meri i Mekitaton. A sad, tko zna? Uskoro ćemo, moţda, trebati još jednog

za sinĉića. To je najveća arena u Egiptu, zar ne?« »Sigurno je za nju trebalo vrlo teško raditi.« »Tri tisuće Nubijaca«, odgovori Nefertiti.

»Palo mi je na pamet da si se moţda brinula jesu li neki od njih

špijuni«, rekla sam oprezno.

»Nama su Nubijci odaniji od polovice Egipćana«, podsmjehne se

Ekhnaton. »Odani su ne samo nama, nego i slavi Atonovoj. Postoji samo

jedan bog u Egiptu.« Pogledao je Nefertiti. »Bog koji nam je darovao

Horusove krune.« Dakle, Nefertiti je stekla potpunu vlast nad njim. Nama...

Nasloni glavu na njegovu nadlakticu, a svoju ruku poloţi na svoj

trbuh.

Porod je bio lagan kao prva dva, a ja sam se pitala koliko ću još puta

sudjelovati kao pomoćnica dok ne prekoraĉim prag svoga vlastitog pa-

viljona za porode. Odlazim ĉim se dijete rodi, rekla sam sama sebi, ali

nisam mogla biti ljubomorna na sreću svoje sestre kad sam vidjela kako na

grudi steţe malenog potomka. Treća princeza. Tri djevojĉice zaredom.

Glasnik najavi djetetovo ime. Ankhesenpaaton, odnosno Ona koja

ţivi za slavu Atonovu. Kad sam u Ekhnatonovim oĉima vidjela suze ra-

dosnice, nisam mogla ušutkati ogorĉen glas u glavi koji je pitao zašto on

zasluţuje dijete, a Nakhtmin ne. »O ĉemu razmišljaš?« upitala me majka tiho.

Promatrala sam Nefertiti koju je okruţila njezina obitelj. Ekhnaton,

Meritaton, Mekitaton, a sad i najmanja princeza Ankhesenpaaton. Sve su

one dobile ime po bogu sunca. Bogu kojeg ne shvaća nitko osim njih.

»Lako je pogoditi«, odgovorim pa ĉvrsto stisnem usnice. »To će te izjesti.«

Otac i Tija došli su za nama i s ljubavlju me zagrlili.

»Zar nisam ja ona koja je upravo dobila dijete?« vikala je Nefertiti.

»Sto je ona radila? Samo je sjedila i gledala!«

Tija me pogleda, a onda pođe vidjeti novu egipatsku princezu. »Veliki

Ozirise.« Teta se zagleda u mene. »Ima boju koţe kao Mutnođmet. I isti

oblik oĉiju.«

Majka i otac brzo priđu krevetu da vide je li to istina, ali ja sam ostala

na mjestu, odviše uzrujana da išta provjeravam. »Zbilja joj sliĉi«, vikne moja majka.

Nefertiti mi se ponosno nasmije. »Dođi. Izgleda baš kao ti.«

Faraon je stiskao ĉeljust dok sam se klanjala pred njegovim trećim

djetetom i zurila mu u lice. Onda se uspravim i osmjehnem se. »Da,

vjerojatno bi toĉno tako izgledala moja kći. Da je nisu ubili.«

»Razljutila si ga.« Zbog srdţbe na njezinu licu, straţari se ukipe na svojim

mjestima. Ali mene nije mogla zbuniti. »Onda neka se ljuti!«

Nefertiti sjedne i prosikće: »Nisi smjela to reći! Nitko u Amarni ne

vjeruje u takvo što.«

»Nitko u Amarni nije dovoljno glup da ti kaţe istinu. Ali ja neću

lagati! Idem kući.«

»U Tebu? « vikne i zgrĉi se na krevetu u paviljonu za porode. Nisam

joj to smjela dopustiti. Uhvatila mi je ruku i povukla me natrag. »Nemoj ići.

Molim te, nemoj ići, Mutnođmet. Ne moţeš me tako ostaviti.«

»Kako?« htjela sam znati. Na trenutak sam pomislila da me kani

odgovoriti.

A onda je rekla: »Tako ranjivu. Ekhnaton ne odlazi Kiji dok sam

trudna. A sad će otići.«

Nisam više mogla tako. Špijunirati za nju, igrati njezine igre i ţeljeti

što ona ţeli. Ponovno krenem prema vratima.

»Mutnođmet, molim te!« Zgrĉila se tako da su joj se svinule noge na

pokrivaĉu. »Ne mogu proći kroz to bez tebe.«

»Kroz što zapravo?« pitala sam prezirno. »Ne obrađuješ zemlju, ne

ribariš po Nilu i ne boriš se protiv Hetita kako bi ostali na granicama. Sve je

to Tija radila kad je ovo uistinu bilo carstvo.«

»Ne! Ja pred narodom glumim boginju!« vikala je. »Glumim

spasiteljicu kraljevstva dok se mase egipatskih vojnika ţele pobuniti, a

zaustavlja ih samo uvjerenje da je kroz moja usta govorio Aton i zajamĉio

im sreću. Ja ih u to moram uvjeriti. Ja sam ta koja lutkama u ovoj predstavi

mora potezati uzice. I samo otac«, donja joj usna poĉne drhtati, »samo otac

zna koliko je to teško i zamorno.«

Zatvorila je oĉi, a zadrţana suza ovjesi joj se na rubu trepavica.

»Molim te. Ostani sa mnom. Samo još malo.« »Ne zauvijek«, upozorim je. »Ali, još malo.«

Ĉim je Nefertiti bila sigurna da ću ostati, pobrinula se da gotovo

uopće ne razmišljam o svom suprugu koji je u Tebi zapoĉeo graditi našu

grobnicu i naše likove dao uklesati u kamen kako bi nas bogovi prepoznali

kad se vrate. Pobrinula se da bude puna smijeha i pohvala. Zasipala me

darovima: smaragdni privjesci usklađeni s bojom mojih oĉiju, zlatni obruĉi

za gleţnjeve, ĉak i tirkizne perlice za moju kosu, koja je bila gusta i sjajna i

jedino na ĉemu mi je Nefertiti oduvijek zavidjela. Svakoga smo se jutra

vozile u Atonov hram gdje je iskazivala štovanje suncu, a Ekhnaton tresao

sistrum u ĉast svetinje nad svetinjama.

»Ne moţeš samo stajati i ne raditi ništa dok se mi molimo«, upozorila

me Nefertiti.

Faraon se nije suprotstavio kad sam odbila jer sam ja ta koja je imala

vlast nad Nefertitinim jogunastim temperamentom. Igrala sam s njom senet

i ĉitala joj priĉe. Na koljenu mi je sjedila i cupkala Meritaton, napredno

dijete, dok je on tri noći zaredom odlazio u posjet Kiji. Stajala sam pod

hladnim sjenama stupova i promatrala. Nisam htjela odavati štovanje disku

na nebu. Skrivenu u njedrima, u Amarnu sam donijela svoje kipiće Amona i

Hathor, i to su bili bogovi kojima sam se svakog jutra klanjala.

»Sto?« Praznom dvoranom odjekne glas dok sam promatrala obred.

»Sestra kraljeve glavne supruge ne štuje Atona?« Panehesi izroni iz sjene.

»Aton je bog Egipta«, rekao je, a u glasu mu se dala naslutiti prijetnja.

Ali ja se više nisam bojala vezira Panehesija. On je otac kraljeve druge

najdraţe supruge. Ništa više. »Ti, dakle, vjeruješ u boga bez lica?« upitam. »Ja sam Atonov vrhovni svećenik.« Pogled mi se zadrţao na njegovu nakitu. Shvatio je pa priđe bliţe.

»Ti znaš da je faraon bio s Kijom tri noći zaredom«, prosikće. »Otišao

je k njoj ĉim se princeza rodila. Mislio sam da bi sestricu moglo zanimati to

da je Kija sigurna da je trudna. A i ovoga će puta biti sin.«

Pozorno sam gledala Panehesijevo prevarantsko lice. Usprotivim se:

»Kako znaš da je trudna? Ţena to dozna tek nakon dva, moţda i tri

mjeseca.«

Panehesi pogleda u dvorište gdje su kleĉali Nefertiti i Ekhnaton.

Neceri se. »Dobio sam znak.«

Nisam rekla Nefertiti što sam ĉula od Panehesija, ali otišla sam ocu.

Preporuĉio mi je da ne priĉam ništa. »Ona se oporavlja od poroda. Ne

uznemiravaj je traĉevima. Hetiti nam daju dovoljno materijala za raz-

mišljanje. Na korak smo do rata u Mitaniji.«

»Ali Ekhnaton je bio u Kijinoj palaĉi tri noći zaredom«, potuţila sam

se. Otac me gledao kao da nije razumio u ĉemu je problem. »Tri noći!«

»On mora imati sinove. Koliko god zaluđen bio, Ekhnaton je toga

svjestan. Ako ih ne moţe imati s Nefertiti, okrenut će se drugima.« Gledala sam oca uţasnuta.

»To nije nevjera«, ĉitao mi je misli. »Tako hoće bogovi.« Poloţio je

ruku na moje rame da me umiri. Ĉekajući odgovor, uoĉila sam koliko mu

nerazmotanih svitaka leţi na stolu. Mnogi su nosili mitanski peĉat.

»Zar će uistinu biti rata u Mitaniji?« upitala sam prouĉavajući njegove

papire. »Prije kraja ovog mjeseca.«

»A onda?«

»Onda, ako Egipat ne pošalje u pomoć vojsku, Mitanija pada, a mi

smo sljedeći.«

Gledali smo jedno drugo i dobro razumjeli što to znaĉi za Egipat.

Naša vojska nije spremna, a naši su najbolji generali ili u zatvoru ili u

progonstvu. Mi smo kraljevstvo s bogatom poviješću i bogato zlatom, ali

kad je rijeĉ o našoj moći, mogli bismo je izgubiti.

Vratila sam se Nefertiti u maleni atelje koji je Ekhnaton dao sagraditi

za princeze. Tamo je bio faraon. Svađali su se. Ĉim je Nefertiti ĉula da se

vrata otvaraju, srdito me pozvala. »Nju pitaj«, zapovjedila je. Ekhnaton me gledao s gađenjem.

»Nju pitaj!« Nefertiti je ponovila glasnije, a Ekhnaton odgovori da

nema potrebu ispitivati me koliko je noći u Sjevernoj palaĉi proveo s

Kijom. Ona prohuji kraj mene prema vratima, a Ekhnaton poţuri za njom. »Ĉekaj! Noćas ću biti s tobom«, obećavao je.

»I trebaš biti!« Nefertiti se pjenila. »Ili si zaboravio da si njihov otac

također?« Trţne bradom prema Meritaton i Mekitaton koje su se prestale

igrati bojicama kako bi promatrale prizor. »Neću se vratiti u njezinu palaĉu«, ispriĉavao se Ekhnaton.

Nefertiti zastane na vratima. »Hoćemo li veĉeras na voţnju?« upitala

ga je, a već je znala odgovor.

»Da. I Tutmozis moţe s nama«, rekao je.

»Dobro.« Pogled joj se smekšao.

»A mi?« upita Meritaton.

Zadrţim dah. Ĉekala sam da vidim kako će Ekhnaton reagirati na

ĉinjenicu da mu se dijete obratilo pitanjem. Faraon digne Meri u naruĉje.

Moj otac nikad ne bi tako postupio. »Naravno da idete i vas dvije, male

moje princeze. Vi ste kćeri faraona. Faraon ne ide nikamo bez svojih

najdraţih.«

Obitelj izađe. Nefertiti me poĉne nagovarati da se pridruţim nji-

hovom izletu u grad, ali ja sam odbila.

»Umorna sam.«

»Ti si uvijek umorna«, prigovorila je. »Valjda misliš da si kraljica kad

se tako lijeno vuĉeš naokolo.«

Strogo je pogledam, a ona se nasmije i ovije mi ruku oko struka.

»Šalim se.«

»Tko ti masira stopala? Tko ti pripravlja sok? Tko ti ĉetka kosu?«

Okrene oĉima. »Ali tebi je osamnaest godina. Kakva ćeš biti s

ĉetrdeset?«

»Vjerojatno mrtva«, izgovorim trpko, a njezine se tamne oĉi zasuze.

»Ne govori tako. Hoćeš li da te Anubis ĉuje?«

»Oh, mislila sam da postoji samo Aton.«

Petnaest dana kasnije, moja je sestra vrištala. »Svetkovina čega?.«

Vrata sobe za audijencije bila su zatvorena za sve. Samo je našoj

obitelji bio dopušten pristup. Ekhnaton je mrmljao: »Svetkovina u ĉast

rođenja Kijina drugog djeteta.«

Nefertiti je bacila ţezlo preko podija i slušala kako odskakujući udara

po ploĉicama. Planula je bijesno. »Znaĉi li to da ćeš noćas jesti i spavati u

Sjevernoj palaĉi?«

Ekhnaton spusti glavu. »To je svetkovina njoj u ĉast i ne mogu je

odbiti. Ali, ti si egipatska kraljica.« Njegova ruka posegne za njezinom.

»Naravno da si i ti dobrodošla.«

Na trenutak pomislim da će reći da će doći. A onda je u snaţnom

zamahu ustala i prošla pokraj njega. Dvostruka vrata sobe raskrile se, a ona,

uputivši zapovjedan pogled u mom smjeru, nestane. Vrata se zalupe.

Pogledam majku. »Idi«, odmah je rekla.

Potrĉim za Nefertiti i nađem je u predsoblju koje vodi prema Prozoru

za pokazivanje. Gledala je grad ispod sebe. Udaljeni Atonovi hramovi

stajali su uspravno. U sumraku, njihovi su stupovi sliĉili tamnim straţarima.

Nisam je htjela uznemiriti, ali već je ĉula moje korake.

»Ja sam vladar kojeg oni ţele«, rekla je.

Primaknem se bliţe da vidim o kome toĉno govori. Dolje ispod nas,

bogati su tuđinci u turbanima ukrašenim draguljima stajali i zurili uvis.

Promatrali su palaĉu kao da na prozoru mogu vidjeti Nefertitinu siluetu.

Ali, noćna tmina skrivala ju je pred njihovim pogledom. »Vole ga zbog

mene«, rekla je. »On mora odlaziti Kiji«, odgovorim. »Mora imati sinove.« Smjesta se okrenula. »A ti misliš da ih sa mnom ne moţe imati?«

Koraknem još bliţe. Sad smo obje gledale grad. »Da ne moţe, bi li te

prestao voljeti?«

»On me oboţava«, rekla je vatreno. »Kija je trudna, pa, vrlo vaţno!

Veĉeras ide na gozbu samo zato što ga je Panehesi pozvao. On misli da mu

je Panehesi odan.« Ukoĉila se. »I dok naš otac robuje nabavljajući brodove i

izbjegavajući rat, Panehesi mu šapće u uho. A to vrijedi kao da je Aton

osobno izrekao. I njegov utjecaj raste.« »Nije valjda utjecajniji od oca?«

»Neće nikad postati. Ja ću se za to pobrinuti.« Spusti pogled na ljude

koji je nisu mogli vidjeti. Išli su gradom i ulicama nosili košare pune ţita

koje su se svijale poput bijelih traka. »Samo je Hatšepsut imala utjecaj kakav

ja imam. A Kija nije kraljica. Moţe roditi pet sinova, ali nikad neće biti

kraljica.« Gnjev se vrati u Nefertitine oĉi. »Trebala bih otići na tu

sveĉanost«, rekla je zloĉesto. »Trebala bih otići i sve joj upropastiti.« Po

izrazu njezina lica vidjela sam da misli ozbiljno.

Zaĉujemo nešto iza leđa. U predsoblje je ušao otac. »Nefertiti, dođi.«

Odvukao ju je s prozora za pokazivanje. Tiho su razgovarali.

Dok su razgovarali, prođem prstima preko ptica od fajanse koje su

ukrašavale zidove palaĉe. Zanimalo me što bi Nakhtmin pomislio kad bi

mogao vidjeti kako mu zlato iz hramova uzvraća pogled u obliku

pozlaćenih likova osoba iz moje obitelji. Ĉak i mene, katkad. Sva je ta lica

po sjećanju nacrtao Tutmozis.

Prouĉavala sam reljef na kojem moj otac prima zlatne ogrlice od

faraona. Naravno, prizor je bio simboliĉan jer moj otac nikad nije dobio

takav dar. Trebalo je samo dići ruku kako bi mu se izdala zapovijed. No, na

umjetnikovu prikazu, Nefetiti mu drţi ruku oko struka, a druga joj poĉiva

na Ekhnatonovu ramenu. S njima su dvije princeze, a netko je poĉeo slikati

i treće dijete koje dadilja drţi na rukama. Tija i ja stojimo na pristojnoj

razdaljini. Naše ruke nisu podignute prema Atonu kao ruke svih ostalih.

Odjevene smo u suknje s izrezima, a Tutmozis je naglasio zelenu boju

mojih oĉiju. Posvuda smo po Amarni. Odsutnost Panehesija i Kije bode u

oĉi. Ako se Sjeverna palaĉa ikad sruši do temelja, njihovi će grobovi biti

jedino svjedoĉenje o njihovu postojanju.

»Ideš li?« zapovjednim glasom upita Nefertiti.

Osvrnem se oko sebe. »Gdje je otac?«

Nefertiti nehajno slegne ramenima. »Ima nekog posla.«

Njezina me samozadovoljna šutnja alarmirala. »Što se događa?«

upitam je. »O ĉemu je rijeĉ?«

»Idemo na sveĉanost«, rekla je nevino.

»Nefertiti...«

»Zašto ne?« uzvikne.

»Jer je to okrutno.«

»Moć je okrutna«, odvrati ona, »a bit će moja ili njezina.«

Nefertiti se promatrala u zrcalu. »Veĉeras ţelim biti lijepa kao Izida.

Nadnaravno lijepa.«

Stajala je, a mreţasta halja koju je nosila ovijala joj se oko grudiju i

padala niz leđa. Izgledala je kao zraka mjeseĉine. Takvom su dojmu

doprinjele ukrasne kuglice od opala. Srebro na njezinim trepavicama i oko

bokova hvatalo je svjetlost baklji. Zamijenila je svoju krunu srebrnim

kuglicama u kosi koje su se ljuljale kad god bi se pomaknula. Gotovo da mi

je bilo ţao Kije. Ali, Kija je bila lukavica baš kao i moja sestra. A ne rodi li

Nefertiti Ekhnatonu princa, kad njezin sin stupi na prijestolje naša će se

obitelj klanjati Kiji. Pa sam zato sjela i otrpjela muĉno ĉupanje dlaĉica i

briţno oslikavanje obraza i usnica. Pomisao da bi naša obitelj sluţila

ĉovjeku kao što je Panehesi... Zavrtim glavom ukrašenom perlicama. To se

ne smije dogoditi. Nikada.

Nefertitine su dame ĉekale u nenatkrivenu dvorištu. Ĉavrljale su i

hihotale se kao djevojĉice. Krenule smo prema njima. Imala sam dojam da

smo srebrne kapi kiše na polju lotosovih cvjetova. Grupica dama rastvori

se da prođemo. Shvatim da su to sve meni nepoznate djevojke, kćeri pisara

i Atonovih svećenika, ĉiji je posao brinuti se da mojoj sestri ne bude

dosadno. Iz smjera konjušnica pojavi se mnoštvo straţara. Neki poruĉnik

uzme Nefertiti za ruku i pomogne joj da se uspne u koĉiju. Ona uzme

njegov biĉ. »Ti ćeš voziti?« viknem. »Naravno. U Sjevernu palaĉu!« zaurlala je.

Nefertiti udari biĉem, a koĉija se trţne unaprijed prema teškom

bijelom znaku u noći. Straţari se polome da je stignu. Jasno sam ĉula divlji

smijeh ţena koje su se utrkivale za njom.

»Ne tako brzo«, vikala sam skamenjena u strahu da se ne pre-

vrnemo, ali vjetar mi je odnosio rijeĉi dok je koĉija brzala na sjever.

»Nefertiti, poginut ćemo!« Nefertiti se okrene u trijumfu. »Što?«

Kad se koĉija pribliţila vratima palaĉe, zategne uzde, a konji se

propnu i zaustave. Ošamutila me veliĉanstvenost Kijine palaĉe. Njezin

titrav odraz njihao se na Nilu. Bijela kula izgrađena iz ljubavi i privrţenosti.

Svaki je stup bio isklesan u cvijet lotosa i dizao se uvis kao da ţudi zagrliti

Atona. Proĉelje palaĉe bilo je ukrašeno stupovima. Kroz širok otvor ulaza

vidjela sam dvorišta i vrtove osvijetljene bakljama. Kijini su se straţari

okupljali u mahnitoj panici kad su vidjeli tko smo. Padali su jedan preko

drugog da pokaţu put i naklone se pred nama. »Veliĉanstvo, nismo znali da ćete biti ovdje.« »Najavi naš dolazak«, zapovjedila je.

Sluge u zlatnim suknjama pohrle u dvoranu, dok smo mi polako,

svjesne cilja, napredovale između uljanica koje su bile poredane uza stubište

od vapnenca. Uzvanici su nam se šapćući međusobno klanjali do poda.

Kad smo došli u Veliku dvoranu, odjeknu trube. »Kraljica Nefertiti i gospa Mutnođmet«, vikne najavljivaĉ.

Kliznemo unutra, a Velikom se dvoranom razlije ţamor. Nefertitine

dame slijedile su nas u stopu. Razmiljele su se naokolo u potrazi za hranom

i sjedalicom dostojnom kraljice. Srebro s naših ogrlica i privjesaka hvatali su

svjetlost. Znala sam da smo ljepše od bilo koje ţene u palaĉi, ĉak i od

oholih i privlaĉnih kćeri vezira i pisara. Kija se oštro okrenula i, kako bi mu

odvukla paţnju, brzo je nešto rekla svom suprugu, ali njegov je pogled bio

prikovan za moju sestru, za srebrnu ribu koja svjetluca u osvijetljenu jezeru.

»Odvedite me do stola slavljenika«, rekla je Nefertiti pa su nas preko

dvorane odveli do stola za kojim su sjedili Ekhnaton i trudna Kija.

Nefertiti se smjestila na suprotnom kraju. Između nas sjedile su dame s

kojima je Kija bila najprisnija. Znala sam da ja nikad ne bih imala hrabrosti

uĉiniti ono što je Nefertiti upravo uĉinila. Uvući se u lavlju spilju kao

ponosan vođa ĉopora.

Panehesi, Ekhnatonu zdesna, pocrveni od srdţbe. Na Kijinoj pri-

vatnoj gozbi Nefertiti je glazbenicima izdavala zapovijedi i svi su se smijali,

pjevali i pili. Kija je bila u zamci. U svakom bi drugom trenu njezine dame

ogovarale moju sestru. Ali u Ekhnatonovoj se nazoĉnosti nitko od njih nije

usudio nešto ruţno izgovoriti o Nefertiti pa su se ulagivale i isijavale

srdaĉnošću. Priĉale su joj anegdote i razmjenjivale traĉeve dok je smijeh

potpaljen vinom sve više jaĉao Kijin gnjev.

»Što ti je?« zabrinuo se Ekhnaton, a Kija ga srdito pogleda ispod

trepavica. »To je moja sveĉanost, a ne njezina!«

Ekhnaton pogleda oko sebe da se uvjeri da mu Nefertiti nije u blizini

pa obeća: »Nadoknadit ću ti to.« »Kako?« uzvikne ona piskavo i bolno.

Ekhnaton jedva odlijepi pogled s moje sestre koja je zabacila glavu i

smijala se nekoj od Tutmozisovih šala. »Tutmozis će te portretirati«, ĉula

sam da je rekao.

»A budemo li imali i drugog sina«, Kija je iskorištavala prednost,

»hoćeš li ga proglasiti svojim nasljednikom?« Nagnem se bliţe da ĉujem što će odgovoriti. »O tome će odluĉiti Aton.« U trijumfu pomislim: Aton i naša obitelj.

Kad je slavlje završilo, u Nefertitinim sam oĉima jasno vidjela napor koji je

uloţila u to što je uĉinila. Došle smo do njezinih odaja. Po glasu kojim je

rekla: »Ostani sa mnom dok se on ne vrati«, shvatila sam da ne smijem

prigovoriti. Popela sam se u njezin krevet i ĉešljala joj kosu kako bih je

utješila.

»Hetiti su na granicama Mitanije, a ja pred vlastitim suprugom

glumim zavodnicu«, pjenila se. Onda joj glas pukne: »Ona ne smije imati još

jednog sina.« »Moţda i neće. Moţda bude princeza.«

»Ali zašto ja ne mogu imati sina?« zavapila je. »Što sam uĉinila da

razljutim Atona?«

Što si učinila da razljutiš Amona, pomislila sam, ali nisam rekla ništa. »Jesi

li uzimala med?« .

»I mandragoru.«

»I odlazila si u hramove?«

»Atonove? Naravno.«

Pustila sam da moja šutnja govori.

Nefertiti upita tiho: »Misliš da bih se trebala moliti Tauert?«

»Ne moţe škoditi.«

Oklijevala je. »Ideš sa mnom? Ekhnaton ne smije doznati.«

»Moţemo otići sutra«, obećam, a ona mi njeţno stisne ruku, okrene

se, legne na leđa i pritisne pokrivaĉe na grudi. Zaspala je, a ja sam i dalje

leţala budna pitajući se gdje bi u Amami mogle pronaći svetište boţice

poroda koja ima oblik nilskoga konja.

Rano ujutro, prije nego se sunce uzdiglo, Merit mi je dala odgovor.

Rekla mi je da su neke ţene iz okolnih naselja zadrţale vlastite kipove

Tauert, za sluĉaj kad njihove kćeri budu stajale na opekama i rađale.

Zamolim je da nas odvede u kuću s najvećim svetištem. Prije nego se ĉak i

Ekhnaton probudio, nosaĉi su natkrivenu nosiljku nosili uzbrdo do

skupine bogataških vila.

Sunce se tek dizalo, a već je bilo toplo. Ispod nas iz sna se budio grad

u nijansama kardamona i zlata. Razmaknem zastore i udahnem mirise: ţene

su pekle kruh od datulja i stavljale zaĉine u vino.

»Spusti zastore«, oštro će Nefertiti. »Ovo treba uĉiniti tajno i što

brţe.« »Ti si htjela ići«, rekla sam strogo. »Jesi li se ti ikad molila Tauert?« upitala je. Znala sam zašto pita. »Jesam.«

Na vrhu brda, nosaĉi spuste nosiljku. Sluškinja nas je došla poz-

draviti.

»Veliĉanstvo.« Djevojka se duboko nakloni. »Moja gospodarica ĉeka u

lođi.«

Nefertiti, Merit i ja popele smo se stubištem. Sluge zaduţeni za

nosiljke ostali su u dvorištu. Nisu znali zašto smo došle. Ţene u skupo-

cjenoj odjeći došle su nas pozdraviti.

»Hvala što ste ukazali milost mome skromnom domu. Ja sam gospa

Akana.« Ali, Nefertiti nije slušala. Osvrtala se i traţila Tauertin kip.

»Ovuda«, prošapće gospa Akana. »Skrivena je od oĉiju javnosti.« Pogledom

je nervozno prelazila s Nefertiti na mene.

Ušle smo u sobu sa straţnje strane vile gdje su bili spušteni zastori od

trske. Bijeli zidovi hrabro su bili oslikani likom nilskog konja, prikazom

boţice. Gospa Akana osjeti potrebu da objasni. »Mnogi ljudi imaju ovakve

slike, Veliĉanstvo. Zabranjena su samo javna svetišta. Mnogi svoja privatna

skrivaju.«

Očito ih nisu sakrili tako dobro da ih Merit ne uoči, pomislim, a Nefertiti

šutke kimne.

»Sad ću vas ostaviti.« Gospa Akana krene prema vratima. »Ako vam

išta bude trebalo, samo pozovite.« Kao da je probuđena iza sna, Nefertiti se okrene. »Hvala, gospo.« »Ţeliš li da i ja izađem?« upitala sam je.

»Ne. Hoću da se moliš sa mnom. Merit, odloţi darove i zatvori

vrata.«

Merit odloţi tamjan i lotosove cvjetove na stolac, a onda se povuĉe

istim putem kojim je otišla i gospa Akana. Ostale smo same. Boginja u liku

nilskoga konja smiješila nam se. Njezin je velik trbuh od ebanovine sjajio

plavo od sunca koje se probijalo kroz zavjese od trske. »Najprije ti«, gume

me Nefertiti. »Tebe već poznaje«, objasni.

Priđem boginji i kleknem pred nju s lotosovim cvijećem u naruĉju.

»Tauert«, promrmljam, »došla sam te zamoliti da budem blagoslovljena

djetetom.«

»Tu smo zbog mene«, rekla je Nefertiti oštro. Uputim joj smrknut

pogled preko ramena.

»Također ti se obraćam u ime egipatske kraljice.« Poloţim loto- sovo

cvijeće pred Tauertina stopala. »Došla sam te moliti da je uĉiniš plodnom.«

»Da rodi sina«, pojasni Nefertiti.

»Ne moţeš li se moliti sama za sebe?« upitam je.

»Ne! Mene moţda ne bi uslišala!«

Ponovno spustim glavu. »Molim te, Tauert. Egipatskoj kraljici po-

treban je sin. Blagoslovljena je s tri princeze, a sad te moli da joj pošalješ

princa.«

»Meni, a ne Kiji«, izlane Nefertiti. »Molim te, uĉini da Kija ne rodi

sina.«

»Nefertiti!« viknem.

Tupo me pogleda. »Što?«

Zavrtim glavom. »Samo upali tamjan.«

Uĉinila je kako sam rekla pa smo zurile u boţanskoga nilskog konja

obavijenog dimom. Izgledala je kao da nam se dobrohotno smiješi ĉak i

nakon podlosti koju je Nefertiti zatraţila. Ustanemo.

»Sve su tvoje molitve takve?« upitam.

»Kako to misliš?«

»Zaboravi. Idemo.«

Sljedećeg je jutra u sobu za audijencije stigao glasnik. »Kraljeva supruga Kija je bolesna.«

Smjesta se sjetim Nefertitine molitve i problijedim. Otac me pogleda,

a ja se poĉnem ispovijedati. »Juĉer...« Ali oĉeva ruka zasijeĉe zrak. »Idi u Arenu svojoj sestri i faraonu!«

Dovela sam Ekhnatona i Nefertiti i premda me Nefertiti neprestano

ispitivala što se dogodilo, sve što sam mogla prošaptati bilo je: »Tvoja je

molitva uslišana.« Upali smo u sobu za audijencije. Sluge i molitelji bili su

otpravljeni. Moj otac smjesta ustane. »Ovaj glasnik ima vijesti za faraona«,

rekao je.

Glasnik se duboko nakloni. »Vijest iz Sjeverne palaĉe«, najavi.

»Kraljeva supruga Kija je bolesna.« Ekhnaton se ukoĉi. »Bolesna? Kako to misliš? Koliko bolesna?«

Glasnik upre pogled u zemlju. »Krvari, Visosti.«

Ekhnaton je stajao nepomiĉno i šutio. Moj mu otac priđe. »Trebao bi

otići k njoj«, predloţi.

Ekhnaton se okrene prema Nefertiti koja kimne. »Idi. Idi i po- brini

se da se Kraljeva supruga oporavi.« Oklijevao je pred njezinom

ljubaznošću, a ona se slatko osmjehne. »Ona bi ţeljela da dođeš i u moje

ime«, rekla je.

Stisnem vjeđe na Nefertitino lukavstvo, a kad je Ekhnaton otišao,

strogo zavrtim glavom. »Sto se to događa?«

Nefertiti odbaci plašt. »Tauert mi je uslišila ţelju. Baš kako si rekla.« Otac se namršti. »Još se ništa nije dogodilo.«

»Bolesna je«, Nefertiti je rekla brzo. »I sigurno će izgubiti dijete.«

Zagledam se u nju uţasnuta, a onda se Nefertiti osmjehne. »Hoćeš mi naći

negdje malo soka, Mutnođmet?« Smrznem se. »Što?«

»Donesi joj malo soka«, rekao je otac, a ja shvatim što se događa.

Htjeli su da izađem kako bi mogli slobodno razgovarati. »Od nara«, vikala

je Nefertiti za mnom, ali ja sam već prošla kroz vrata sobe za audijencije.

»Gospodarice, što se događa?« Ipu brzo ustane. »Zašto su nas

istjerali?«

»Idemo u moju staru vilu«, odvratim. »Nađi koĉiju kojom ću se

odvesti k Tiji.«

Cijelim putem vozile smo se u tišini. Kad smo stigle, kuća nam je

izgledala isto kao u trenutku kad sam je napustila. Prostrana lođa i obli

stupovi blještali su. Na suncu su se kraj njih razliĉci sjajili plavo.

»Posadila je još majĉine dušice«, tiho je opazila Ipu. Otišla je do vrata,

a sluškinja ih otvori. Onda smo ušli u ono što je nekoć bio moj dom. Sad je

u hodniku bilo više tapiserije, a neke su zidne slike prikazivale lov. Cijeli je

ţivot provela kraljujući, a sad je svedena na ovo. Skrenemo u lođu i kraljica

mi priđe da me zagrli. Ĉula je da dolazimo.

»Mutnođmet.« Teški privjesci na njezinim narukvicama sudarali su se

proizvodeći skladne zvukove. Zlatni joj je pektoral bio bogato ukrašen

biserima. Odmakne se da mi prouĉi lice. »Mršavija si«, uoĉila je. »Ali

sretnija«, doda, zagledana u moje oĉi.

Sjetim se Nakhtmina i proţme me duboko zadovoljstvo. »Da, sad

sam daleko sretnija.«

Sluškinja nam donese ĉaj u lođu. Sjedile smo na debelim jastucima

ispunjenim perjem. Ipu je bilo dopušteno da ostane. Ona je sad bila dio

obitelji. Ali šutjela je.

»Priĉaj mi o svemu. Što je novo?« rekla je moja teta veselo. Mislila je

na Tebu, moj vrt i vilu. Ali, ja sam joj priĉala o Nefertitinu porodu i Kijinoj

trudnoći. Pa sam joj opisala sveĉanost i Kijinu bolest. »Kaţu da će izgubiti

dijete.« Tija mi uputi proraĉunat pogled.

»Sigurna sam da moj otac nikad ne bi dao ubiti dijete«, rekla sam

ţustro.

»Ni zbog egipatske krune?« Naslonila se u fotelji. »To se radilo zbog

egipatske krune. Radilo se i gore. Samo pitaj mojeg sina.«

»Ali to bi bilo protiv Amona«, bunila sam se. »Protiv svih zakona

Maat.« »A ti misliš da su se svi trebali zabrinuti zato što su tebe otrovali?«

Trznem se. O tome još nitko nije progovorio. »Ali, tu je Nebne- fer«,

upozorim.

»Kojeg otac viđa svakih nekoliko mjeseci kad Nefertiti Ekhnatona

pusti s lanca. Uistinu misliš da bi Ekhnaton dopustio da mu sin uzme vlast?

On koji bolje od ikoga zna kakvu izdaju moţe poĉiniti sin?«

Prekinuo nas je stari glasnik moje tete. Naklonio se iz struka. »Pismo

generala Nakhtmina. Bivšega generala. Za gospu Mutnođmet.«

Bacim pogled na Tiju. Sluge su mojeg muţa još uvijek zvali gene-

ralom. Sakrijem zadovoljstvo i odgovorim: »Ali, zašto je upućeno ovamo?«

»Glasnik je ĉuo gdje si pa te došao potraţiti.« Izađe uz naklon. Teta

mi je promatrala lice dok sam ĉitala.

»Naša je grobnica završena. Prostorije su uklesane i već su poĉeli s

oslikavanjem.« Teta je ohrabrujuće kimala glavom. »A vrt?«

Osmjehnem se. Postala je velika ljubiteljica vrtova. Kliznem po-

gledom niz papirus da pronađem vijesti o svom bilju. »Vrt je dobro. Jasmin

je u cvatu, a na lozi su grozdovi. Već. A još nije pahon.« Dignem pogled i na

Tijinu licu ugledam ĉeţnju. Vlastiti dom. Nešto mi je palo na pamet.

»Trebala bi otići iz Amarne i doći nam u posjet«, rekla sam. »Pusti Amamu i

vrati se u Tebu.«

Odjednom se umirila. »Sumnjam da ću ikad napustiti Amamu«,

odgovorila je. »U Tebu ću se vratiti samo u svom lijesu.« Zurila sam u nju zabezeknuta.

Nagnula se naprijed i povjerila mi: »Samo zato što nisam u palaĉi, ne

znaĉi da je moja moć nestala. Tvoj otac i ja radimo teţe nego ikad i pazimo

da naš utjecaj ostane nevidljiv.« Ţalosno se osmjehnula. »Panehesiju je

uspjelo da Ekhnatona okrene protiv mene. Ali tvog oca nikad neće

maknuti iz Egipta. Bar ne dok je Nefertiti kraljica.«

Zagledam se u Tiju pri svjetlu koje je dopiralo kroz prozore. Gdje je

našla snagu da uĉini to što je uĉinila? Ostala je u Amarni i kraljuje u sjeni

prijestolja dok njezin razmaţeni i arogantni sin sjedi na podiju?

»Nije tako teško kako se ĉini«, odgovorila je na moje neizgovoreno

pitanje. »Jednog ćeš dana moţda razumjeti.«

»Gdje si bila?« Nefertiti je prelazila sobu u krupnim koracima.

»U svojoj vili.«

»Ti nemaš vilu«, usprotivila mi se.

»Išla sam posjetiti Tiju.«

Sestra ustukne kao da sam je udarila. »Dok ja ĉekam vijesti, ti ideš u

posjet Tiji? Dok je Kija bolesna«, glas joj se dizao od srdţbe, »ti mene

ostavljaš!«

Nasmijem se. »Ma nemoj? Trebaš podršku zbog strašne vijesti da je

Kija bolesna i da bi mogla izgubiti dijete?«

Stajala je nepomiĉno. Nikad još nisam ovako razgovarala s njom. »Sto

je to?« Gledala je svitak u mojoj ruci. »To je pismo.«

Istrgne mi ga iz ruke i poĉne ĉitati.

»Pismo je od mog supruga!« Posegnem za svitkom i uzmem ga

natrag.

Nefertitino se lice smrkne. »Tko ga je dostavio?«

»Kako bih ja to znala?«

»Kad je stiglo?«

»Dok si bila s ocem.«

A onda shvatim što zapravo ispituje i glas mi se povisi od gađenja.

»Zašto?« viknem. »Zar je bilo i drugih?« Nije rekla ništa.

»Bilo ih je još?« vikala sam. »I ti si mi ih zatajila? Nakhtmin je moj

suprug!«

»A ja sam ti sestra!«

Zurile smo jedna u drugu pune gnjeva.

»Idem na veĉeru. Nakon toga«, izjavim, »odlazim u Tebu.«

Ona zakoraĉi i stane ispred mene. »Ti uopće ne znaš što se dogodilo

Kiji...«

»Naravno da znam što joj se dogodilo. Upravo to što si rekla.

Izgubila je dijete.«

»Panehesi će sumnjati...«

»Naravno da će sumnjati. Ali nadzirat ćeš ga.«

»Ne moţeš me ostaviti!« zaurla, a ja se okrenem i pogledam je

u oĉi.

»Zašto? Zato što nitko drugi ne moţe? Zato što su svi drugi toliko

zaĉarani tvojom ljepotom? Na dvoru imaš pedeset drugih ţena koje će

skakutati za tobom kao kućni ljubimci. Uzmi jednu od njih za špijuna.«

Otišla sam veĉerati, a Nefertiti je pokušavala testirati moju odanost za-

povijedajući mi da joj nabavim posebno voće za koje je znala da ga drţe

daleko iza kuhinja. Ustanem i pošaljem najbliţu sluškinju da joj donese

pladanj s jojobom. »Moglo bi biti otrovano!« viknula je. »Hoću da ti odeš.«

Uputim joj dug pogled pa srdito prođem Velikom dvoranom. Kad

sam se vratila, bila je okruţena dvorskim damama. Ĉak i društvu djevojaka

od petnaest ili šesnaest godina, moja dvadesetjednogodišnja sestra izgledala

je najbolje. Zabacila je glavu i nasmiješila se kad je u mojim rukama

ugledala pladanj s voćem. »Mutni, donijela si mi.« Kao da je mislila da neću.

Ţene otiđu pa sam dala voće Nefertiti, a ona izjavi: »Ti si najbolja

sestra u Egiptu. Gdje su glazbenici?« Pljesne rukama. »Hoćemo glazbu!«

Dok su djevojke zauzimale svoja mjesta, sjednem na rub podija kraj

majke, a sluškinje mi priđu nudeći peĉenje od gazele i janjetinu u medu. »Ona samo pokazuje da te voli«, objasni majka. »Je li? Tako da mi daje ulogu sluškinje?«

Glazba je poĉela svirati, a Nefertiti je pljeskala dok su sa zvonĉićima

na narukvicama dolazile plesaĉice ovijene svjeducavim platnom. Pola tuceta

dama promatralo je Nefertiti kako pije i drţalo pehare onako kako je ona

drţala svoj, kaţiprstom i palcem. »Koliko dugo moram ostati?« upitala sam.

Majka se namrštila. »Dok ne završi ples.«

Otac je rekao: »Ĉujem da si bila u posjetu Tiji.«

»Rekla sam joj što se dogodilo Kiji«, odgovorim.

On kimne. »Naravno.«

»A ona se nije iznenadila.«

Ĉudno me pogledao pa se na trenutak zapitam je li tu uopće bilo

ikakvog trovanja ili je za taj događaj odgovorna sudbina. Nefertiti spusti

pogled na nas, a njezine se oštre obrve skupe. Pozivala me prstom. Otac pokaţe bradom. »Treba te nešto.«

Popnem se, a Nefertiti potapša prazan stolac na podiju gdje je

uzvanicima bilo dopušteno sjediti i razgovarati. »Nadam se da s ocem nisi

razgovarala o Kiji«, rekla je upozoravajućim tonom.

»Naravno da nisam.«

»Taj je problem nestao.«

»Kao i njezino dijete.«

Nefertitine se oĉi rašire. »Nemoj da te Ekhnaton ĉuje«, upozorila me,

a Ekhnaton se okrene da vidi o ĉemu razgovaramo. Ona mu se osmjehne,

a ja skrenem pogled. Na licu mi se nije moglo proĉitati ništa. Ona se opet

okrene prema meni. »Gledaj kakvu sam gozbu morala organizirati samo da

ne razmišlja o njoj.« »Kako lijepo od tebe«, odgovorim. Planula je. »Zašto se toliko ljutiš na mene?«

»Zato što svoj besmrtni ka dovodiš u opasnost i radiš protiv zakona

Maat«, odgovorim. »A zbog ĉega?« »Zbog egipatske krune«, odgovorila je.

»Valjda ne misliš da će biti vezira kojem neće pasti na pamet da je

Kija otrovana?«

»Svi će oni biti u krivu«, rekla je odluĉno. »Ja je nisam otrovala.« »Nego je to uĉinio netko u tvoje ime.«

Glazba prestane, a mi prekinemo razgovor. Nefertiti se blještavo

smješkala pa je Ekhnaton mislio da priĉamo o beznaĉajnim stvarima.

Sestrinsko brbljanje. Kad se svirka nastavila, nagnula se naprijed i rekla

bodro: »Trebam te da doznaš što priĉaju Kijine dvorske dame.«

»Ne«, odgovorim i nisam bila raspoloţena za natezanje. »Vraćam se u

Tebu. Rekla sam ti da odlazim. Rekla sam ti to ĉak i prije nego si rodila

Ankhesenpaaton.« Na drugom kraju dvorane glazbenici su i dalje svirali, ali

ljudi koji su se zatekli najbliţe prijestoljima mogli su ĉuti o ĉemu

razgovaramo. Otišla sam do kraja podija, a ona je sjedila na svom

prijestolju.

»Ako me sad ostaviš, nemoj se vraćati nikada više!« zaprijetila mi je.

Dvor se okrene i pogleda me, a ona je bila svjesna publike. Pocrvenjela je.

»Izaberi!« viknula je.

Ekhnatonove se oĉi rašire s odobravanjem. Okrenem se pogledati

oca koji je sjedio za kraljevskim stolom. Njegovo je lice bilo savršena

maska vezira i odbijalo je otkriti što misli o svađi svoje dvije kćeri koje su se

javno svađale kao maĉke. Duboko udahnem. »Izabrala sam kad sam se

udala za Nakhtmina«, glasio je moj odgovor.

Nefertiti se zavali u prijestolje. »Idi«, prošaptala je. »Idi i ne vraĉaj se!«

viknula je.

Na licu sam joj vidjela odluĉnost i gorĉinu za koju sam ja bila kriva.

Nakon što sam izašla, pustila sam vratnice ulaza u Veliku dvoranu da se

njišu za mnom. Ipu je bila u mojoj sobi i već je ĉula što se dogodilo.

»Odlazimo, gospodarice. Odlazimo prvom kraljevskom lađom. Još veĉeras.

Već sam spakirala stvari.«

Škrinja je na mom krevetu stajala spremna. Bila sam zaprepaštena

brzinom kojom se sve to odvilo. Bila sam prognana.

A onda se odjednom u sobi našla majka. »Mutnođmet, razmisli

o svom postupku«, molila me. Otac je stajao na vratima kao straţa. »Aje,

molim te! Reci nešto svojoj kćeri«, plakala je. Ali on me nije ni pokušao

nagovarati da ostanem.

Priđem k majci i uzmem njezino lice u dlanove. »Pa nisam na samrti,

mauat. Samo se vraćam svom suprugu, svom domu i svom ţivotu u Tebi.« »Ali ti imaš ţivot ovdje!« Pogledala je oca, a on je uzme za ruku.

»To je njezin izbor. Jedna je kći posegnula za suncem, a druga je

zadovoljna što u svom vrtu osjeća njegove zrake. Razliĉite su, to je sve.« »Ali ne smije se nikad vratiti«, plakala je majka.

»Nefertiti će se predomisliti«, zajamĉio je. »Dobro je da si uopće

došla ovamo, mala maĉko.«

Zagrlim oca i ĉvrsto zagrlim majku. Sluškinje su slagale škrinje.

Stavljale su ih jedne povrh drugih.

»Dolazit ćemo ti dvaput godišnje«, obeća otac. »Organizirat ću

sastanak s kraljem Mitanije dok budemo tamo.« »Ako ti Ekhnaton dopusti.«

Otac na to nije ništa rekao, a ja sam znala da će to napraviti s

faraonovim dopuštenjem ili bez njega. Onda zaĉujem buku i okrenem se.

Ugledam dvije djevojĉice kako vire iza stupova i gledaju me. Pozovem ih

prstom.

»Odlaziš?« pitala je starija.

»Da, Meri. Bi li se prošetala do obale i zaţeljela mi sretan put?«

Ona kimne pa zaplaĉe. »Ali, ja hoću da ti ostaneš.«

Bila sam ganuta. Poznavala me samo mjesec dana.

»Uopće nisi vidjela sve moje konje. Htjela sam ti ih pokazati.«

Zatrepćem na njezinu sebiĉnost pa se prignem i poljubim je u ĉelo.

»Jednog ću se dana vratiti i onda ću ih vidjeti«, obećam.

»Ĉak i moj hram?« uspjela je Meri izgovoriti između jecaja.

»Ĉak i tvoj hram«, potvrdim i ugrizem se za usnicu na takvu bahatost.

Njezin vlastiti hram Atonu? Kakvom će kraljicom postali ovo malo dijete bude li joj

dopuštena sva ta raskoš? Kako će naučiti da se suzdrţava i da bude strpljiva?

Odem s majkom niz obalu, a kad je lađa bila spremna za polazak,

protiv volje zaplaĉem. Tko zna što će se dogoditi nakon što se pozdravimo

na rastanku? Mogla bih umrijeti pri porodu ili bi moja majka mogla podleći

nekoj od zaraznih bolesti koje su harale oko Nila. Drţale smo se za ruke.

Snaţno sam osjetila u kojoj sam mjeri iznevjerila njezina oĉekivanja.

Donijela sam joj samo tugu, a od kćeri se oĉekuje da majci donese radost.

»Oprosti mi«, rekla sam joj. »Da sam bila bolja kćer, udala bih se za ĉovjeka

prihvatljivog faraonu i ostala uz tebe. Dala bih ti unuke da

ih cupkaš na koljenu i da ti budu zahvalni. Umjesto toga, dala sam ti samo

slomljeno srce.«

»Ţiviš kako je Amon zamislio. Ni zbog ĉega ne trebamo ţaliti.«

»Ali ti si usamljena«, pobunim se.

Nagnula se prema meni i prošaptala da otac ne ĉuje: »I utješena svake

noći kad se sjetim da si od mojih kćeri ti ona kojoj će se vjeĉnost

osmjehnuti. I sve to bez zlata, djece ili krune.«

Poljubila mi je tjeme, a ĉak je i otac izgledao ganut dok sam im u

smjeru uzvišenoga grada Arnarne, dragulja koji je moja obitelj stvorila

usred pijeska, mahala na rastanku. Bio je to jeftin suparnik Tebi, prepun

svjetlucavih novotarija i zlata, a ipak, kad sam ga ostavljala, osjećala sam

gubitak. Jer bila je to baština moje obitelji, a ja sam je ostavljala zauvijek.

DVADESET PRVO POGLAVLJE

TEBA

dvadeset četvrtog farmutija

Kad je lađa uplovila u luku, moj je suprug već bio na obali. Otpratio me u

kuću i poloţio na postelju. Prošla sam pogledom duţ zidova. Kad smo

prvi put ušli, blještali su bjelinom i savršenom ĉistoćom, a sad su bili

oslikani svijetlim bojama i prizorima s rijeke te oploĉeni fajansom. »Tko

je to napravio?« upitala sam ga.

»Unajmio sam slikara iz grada. Sve je obavio u tri dana.«

Procjenjivala sam slikarov posao. Bilo je zgodno. Ništa velebno ili

sliĉno neĉem što bi Tutmozis osmislio, ali ipak lijepo. Boje koje je

upotrijebio za rijeku bile su duboke i bogate nijansama.

»Dakle, priĉaj.«

Uzdahnula sam pa sam mu ispriĉala o rođenju Ankhesenpaaton,

potom o Kiji i o tome kako su me prognali iz Amarne. Ovio je ruke oko

mene i privinuo me k sebi. »Što je to u tebi, miu-kr, da se ljudi tako

opsjednuto veţu? Mislio sam o tebi svakoga dana i pitao se hoće li tvoja

sestra izmudriti kakav plan pa poslati ubojice i vjenĉati te s nekim drugim

kad budem mrtav.«

Otpuhnem. »Nakhtmine.«

»Ti si joj sve na svijetu«, rekao je mirno.

»A ti si meni sve na svijetu. Nefertiti to shvaća. I ako ikad naĉuje

nešto protiv tvojeg imena, ĉak i šapatom, zaustavit će faraonovu ruku...« »Stekla je toliku moć?«

»Trebao si vidjeti narod u areni i po ulicama. Uĉinili bi sve za

nju.«

»A za njega?«

»Ne znam.«

Rukom je milovao moj obraz. »Hajdemo sad razmišljati o neĉemu

drugom.«

Vodili smo ljubav tog popodneva. Ipu nam je donijela ruĉak. Smo-

kve i bademe s komadima ribe i kriškama svjeţega jeĉmenog kruha. Jeli

smo i priĉali. Nakhtmin mi je opisivao grobnicu na brdu kraj Tebe, go-

vorio o tome kako je solidno građena i kako su je lijepom graditelji već

uĉinili. »Našao sam radnike koje je faraon otpustio prije nego je otišao u

Memfis. Sad oni svoje usluge iznajmljuju svakom plemiću koji je voljan

platiti. Bilo je glupo od faraona što ih nije uzeo.«

»Faraon ĉesto radi gluposti«, rekla sam. Vrata se rastvore, a

Nakhtminova ruka poleti prema noţu. Spustim pogled i nasmijem se. »To

je samo Bastet! Dođi, ti veliki miu.« Nakhtmin se namršti.

»A gledaj kako je narastao!« Podignem Basteta u krilo. Preo je

zadovoljan mojom paţnjom. »Iznenađena sam što se ne ljuti na mene

zato što sam otišla.«

Nakhtmin podigne obrve. »Oh... Odradio je on svoje ţalovanje dok

si bila odsutna.«

Pogledam Basteta. »Ti si, miu, bio zloĉest?«

»Pitaj za svoj najdraţi platneni pokrivaĉ.«

Zastanem. »Onaj koji...«

Nakhtmin kimne.

»Poderao si moj krasan pokrivaĉ?« viknem, a Bastetu se uši priljube

uz glavu, kao da je toĉno znao o ĉemu govorim. »Sumnjam da te razumije«, reĉe Nakhtmin.

»Naravno da me razumije. Uništio mije najdraţi pokrivaĉ!«

»Moţda te to nauĉi da ne odlaziš od kuće«, doda Nakhtmin u šali.

Ovili smo se laganim platnenim plahtama, a Bastet nam se sklupĉao u

podnoţju kreveta. Onda je Nakhtmin slušao dok sam mu opisivala

Amarnu, Sjevernu palaĉu i arenu koju je moralo graditi tisuće ljudi. Kad

je pala veĉer, otvorili smo vrata i sjeli na balkon. Gledali smo kako se nad

rijekom Nil diţe mjesec. Preko vode, prostrane su kuće svjetlucale

stotinama ţmirkavih svjetiljki.

»Kako si mogao i pomisliti da se Amarna moţe usporediti s ovim?«

upitala sam i bila zahvalna Amonu što sam ţiva i sjedim kraj ĉovjeka

kojeg volim, na balkonu s kojeg vidimo najveći grad u Egiptu.

Sljedećega jutra kad sam ponovno razgledala svoj vrt, ishvalila sam su-

pruga za posao koji je obavio: mandragorama je osigurao vodu, a i hibi-

skus je preţivio. Ĉak je i Ipu bila zadivljena vještinom kojom je odrţavao

vrt dok nas nije bilo.

»Bila sam sigurna da ću kad se vratim vidjeti samo golu zemlju i

korov«, povjerila nam se.

Obje se nasmijemo, a Nakhtmin je htio znati što nam je tako

smiješno. »Tvoji junaĉki pothvati u vrtu!« rekla sam.

Nije bilo teško vratiti se ţivotu u Tebi. Nil je tekao, ptice su pjevale,

ĉaplje su svijale gnijezda, a Bastet se šepirio po kući kao vrhovni

gospodar Egipta.

Ipu i ja pošle smo na trţnicu kupiti ribu za Basteta i ponovno sam

se uvjerila u to kako je Teba veliĉanstven grad. Pri ranojutamjem svjetlu,

rumenilo okolnih brda i duboko zlato stijenja bilo je blistavo i ĉisto.

Starice su po stolovima na trţnici namještale svoju robu, ţvakale betelove

orahe i razgovarale međusobno. Odsjaj zimskog sunca blještao je zlatno s

površine rijeke gdje su ljudi u teškim mreţama nosili terete s trgovaĉkih

brodova. Šetale smo kroz gomilu, a muškarci su nas gledali. Najprije

mene, privuĉeni mojim zlatnim i srebrnim kartušama, ali oĉi su im se

duţe zadrţavale na Ipu koja je klizila među stolovima smijući se svim

njihovim šalama.

Paser, stolar, ţelio je znati je li faraon zadovoljan nekom škrinjom

koju mu je napravio prije sedamnaest godina.

»Svakako. Još uvijek stoji u njegovoj sobi na najuglednijem mjestu«,

rekla mu je Ipu.

Stari se prodavaĉ nagne unatrag i pljesne rukama. »Ĉujete li vi ovo?

Rad stolara Pasera stoji u Palaĉi na obali.«

Pogledam Ipu koja se zajapurila od svoje laţi. Paser se nagne na-

prijed. »Mogao sam raditi na grobovima. Kladim se da bi me zaposlio da

sam otišao u Amarnu. Mogao sam također rezbariti ušabti6 figure za

faraona.« »Ali što bi onda tvoja kći bez tebe?« upita ga Ipu.

»Pošla bi zajedno sa mnom«, rekao je uzbuđeno, a onda duboko

uzdahnuo. »Ah, to su samo snovi staroga ĉovjeka.« »Ne baš tako strašno starog«, polaska mu Ipu, a stolar se naceri. Otišle smo dalje. Podsjetim Ipu na ribu za Basteta. »Idemo onda do Rensijevog stola«, najavi ona. »On uvijek ima

najbolje.« »Ma, to je za Basteta. Sumnjam da će osjetiti razliku.«

Ipu me pogleda. »Taj miu osjeća sve.« Krupnim je korakom krenula

do posljednjeg stola na trţnici. Ugledao ju je mladić na Rensijevu mjestu.

Bio je visok i dobro građen, s rukama koje nisu odgovarale prodavaĉu

ribe. »Što mogu uĉiniti za vas, moje dame?« »Gdje je Rensi?« htjela je znati Ipu.

6 Posebne figurice koje su se polagale u grobnicu kao zavjetni darovi — nap. ur.

»Otac ima nekog posla u Memfisu sljedeća dva mjeseca. Ja sam mu

zamjena.« Ipu stavi ruke na bokove. »Rensi mi uopće nije rekao da ima sina.«

»A meni otac uopće nije rekao da ima tako ljupke mušterije.«

Pogleda nas obje, ali bilo mi je jasno da je kompliment namijenjen Ipu.

»Pa, dobro, htjele bismo grgeĉa. Svjeţega grgeĉa. Ništa ulovljeno

prije dva dana pa premazano majĉinom dušicom.«

Sin je izgledao zaprepašten. »Ozbiljno misliš da bih prodavao juĉerašnju ribu?«

»Ne znam ja ništa. Je li Rensijev sin na tako dobru glasu kao i

njegov otac?«

Pruţi joj drvenu zdjelu s već oĉišćenim grgeĉem. »Nosi ovo kući pa

mi dođi reći nije li to najbolje riba u Tebi.«

»Bojim se da te mušterija neće biti kadra izvjestiti o tome«, rekla

sam nehajno. »To je za miu.«

Sin pogleda Ipu kao da je umobolna. »Grgeĉ, za mačku?« Zgrozio se

i posegnuo za zdjelom da uzme ribu natrag.

»Već je prodano«, vikne Ipu. »Prekasno!«

»To je najbolja riba u Tebi!« pogleda me u potrazi za podrškom.

»I dobit će je najbolji miu u Tebi«, obeća Ipu.

»Grgeĉom ne moţeš hraniti mačku!«

»Kako se zoveš?« upita ga ona.

Prodavaĉ ribe se namršti. »Đcdi.«

»Dobro, Đedi. Kad se tvoj otac vrati«, gurnula je zamotanoga

grgeĉa pod ruku, »moja će te gospodarica sigurno ishvaliti.«

Dok se Ipu udaljavala, zurio jc za njom otvorenih ustiju pa se okre-

nuo prema meni. »Već sam je viđao. Je li uvijek tako drska?«

Osmjehnem se. »Uvijek.«

Po vrućini neuobiĉajenoj za pahon, na do sam poĉela stavljati suho lišće i

zdrobljene ljuske jaja kako bi zemlja u vrtu bila bolja. Kuća nam je bila

preplavljena prelijepim ljiljanima i hibiskusima koji su procvali nekoliko

mjeseci ranije. Kad sam posegnula za lotosovim cvjetovima kako bi ih

ubrala, pomislim na Nefertiti. Preplavi me osjećaj gubitka. Usred svoje

srdţbe, odbila sam se ispriĉati, a sad zamišljam kako majka sjedi sama u

svojim odajama dok se otac zatvorio u knjiţnicu, naokolo šalje špijune i

piše svitke da dozna koliko su Hetiti napredovali u osvajanju kraljevstva

Mitanije. Sjedila sam na balkonu. Prišla mi je Ipu i rekla: »Ti si htjela da

bude tako, gospodarice.« Tuţno kimnem. »Znam.«

»Već si ih i ranije napuštala«, istakne Ipu. Nije shvaćala pravi razlog

moje tuge.

»Nikad ovako. Sad smo razdvojene zato što je Nefertiti ljuta. Ocu

bih mogla biti korisna bude li mu pravila poteškoće. I majka će se bri-

nuti, a ja neću biti s njim.« Gledala sam s balkona. Sve bi bilo drugačije da

imam djecu, pomislila sam. Pazila bih na sina ili bih kćer uĉila

o raznim vrstama tla. Nikad ne bih uzela dojilju za svoje dijete. Bilo bi

potpuno moje. Bilo bi mi sve na svijetu. I ne bih imala miljenicu među

svojim kćerima. Ali mene Tauert nije blagoslovila. Boginja je odabrala

osmjehnuti se Nefertiti.

»Dođi.« Ipu mi je pokušavala skrenuti pozornost i razvedriti me.

»Idemo na trţnicu. Promatrat ćemo gutaĉe vatre.«

»Po ovom suncu?«

»Moţemo uzeti suncobran«, predloţila je.

Otišle smo na trţnicu drugi put u sedam dana i izgubile se u gomili

uţurbanih ljudi. Ništa nije trebalo nabaviti, ali nekako se dogodilo da je

Ipuin prodavaĉ ribe naletio na nas. Nosio je dva paketa zamotana u

papirus i pruţio nam ih otpuhujući kosu s oĉiju. »Za najljupkije dame u Egiptu«, rekao je.

»To je vrlo ljubazno.« Ipu zaviri u paket. »Ali znaš da sestra kraljeve

glavne supruge ne smije primati hranu od nepoznatih ljudi.« Vrati mu

ribu, a on je glumio da je duboko uvrijeđen.

»A tko kaţe da sam ja nepoznat, gospodarice? Vidio sam vas dva-

put. A tebe sam viđao i prije nego si otišla iz Tebe. Ti moţda nisi zapam-

tila jednostavnog i neoţenjenog muškarca kao što sam ja, ali ja sam za-

pamtio tebe.« Ipu ga je gledala.

Nasmijem se. »Izgleda da je Ipu ostala bez rijeĉi. Tvojom zaslu-

gom«, ĉestitala sam. »Vjerujem da joj se to dogodilo prvi put.«

»Ipu«, prodavaĉ ribe zamišljeno ponovi njezino ime. »Prijateljstvu

sklona osoba.« Ponovno poloţi ribu u njezine ruke. »Samo je uzmi. Nije

otrovana.« »Ako ipak jest, vratit ćemo se iz zagrobnog ţivota i naći ćemo te.«

Đedi se smijao. »Neće biti potrebno. Veĉeras jedem ribu iz istog

ulova. Moţda da dođete sutra i ispriĉate mi kakva je bila?«

Ipu koketno zabaci kosu preko ramena. Ukrasne su joj kuglice

skladno zacinkale kucnuvši jedna o drugu. »Moţda.«

Kad smo napustili trţnicu, na zavoju ceste okrenem se prema Ipu.

»On se zainteresirao!« uskliknem.

»On je samo prodavaĉ ribe«, rekla je prezirno.

»On je nešto više. Pogledaj zlato na njegovim prstima.«

»Onda je moţda ribar.«

»S takvim prstenjem?« odmahnem glavom. »Nisi li rekla da bi ţeljela

muţa s nekom manjom imovinom? Što ako je on taj?«

Zastale smo na puteljku koji je vodio u moj vrt. Ipu postane oz-

biljna. »Molim te, nemoj nikom priĉati o tome«, rekla je. Namrštim se. »Na primjer, kome?«

»Na primjer, nekoj od ţena koje ti dolaze kupiti ljekovito bilje.«

Ustuknem uvrijeđena. »Ja ne širim traĉeve.«

»To je zato što ţelim biti oprezna, gospodarice. Moţda je oţenjen.«

»Pa, rekao je...«

»Muškarci govore svašta.« Ali u oĉima joj je svjetlucala iskra. »Ja

samo ne ţelim biti naivna.«

Sljedećega dana nisam otišla na trţnicu s Ipu. Vidjela sam je kako odlazi.

Prošaptala sam Nakhtminu da sc odjenula s većom brigom nego obiĉno. »Misliš da se ide naći s njim?« upitao je privijajući me na grudi.

»Naravno! Imamo hrpu mesa, a riba nam nije potrebna. Zbog ĉega

bi drugog išla?« Osmjehnula sam se na pomisao da se Ipu napokon

zaljubila.

Sad kad je moj povratak u Tebu postao općepoznat, ţene su mi

ponovno poĉele dolaziti na vrata. Većinom su traţile akaciju i med, mje-

šavinu koju su se ţene u tebanskim vilama ustruĉavale traţiti od svojih

lijeĉnika. Tako su sc sluškinje ranom zorom uspinjale mojim puteljkom i

uvijek pazile da ne odaju Gospodariĉino ime. Dolazile su s kesama

punim debena u zamjenu za jamstvo da susreti s ljubavnicima ili nesretni

brakovi neće stvoriti dijete. Pokušavala sam ne vidjeti ironiju u tome što

dajem lijekove ţenama koje ne ţele djecu, a u molitvama za sebe nisam

traţila ništa osim djece.

Katkad su ţene dolazile i po druge lijekove. Po biljke uz pomoć

kojih su mogle odstraniti bradavice ili iscijeliti ozljede koje su dobile ne

zna se kako. Nisam pitala. Jedna od takvih pokazala mi je modrice

i prošaptala: »Postoji li nešto ĉime mogu ovo prikriti?«

Nagnem se i na ţeninoj tankoj podlaktici dotaknem oteklinu s

modricom. Odem u sobu koju je Nakhtmin opremio drvenim policama

za moje staklene vrĉeve i boĉice. Skinem knjigu s popisom pacijenata i

okrenem nekoliko stranica. »Prije šest mjeseci došla si po akaciju i med.

A sad mi se vraćaš po nešto ĉime ćeš sakriti modrice?« Kimnula je.

Nisam rekla ništa. Samo sam otišla do police od ulaštene cedrovine

gdje sam drţala ulja. »Priĉekaš li, zamijesit ću ti malo ruţmarinova ulja sa

ţutim okerom. Mazat ćeš to preko modrice u nekoliko slojeva.«

Sjela je kraj mog stola i promatrala me kako kruţim tuĉkom da

usitnim puder. Jasno sam, po nijansi boje njezine koţe, vidjela da joj treba

baš ţuti oker i bila sam ponosna na sebe kad je ispruţila ruku, a modrica

je pod mojom smjesom nestala. Platila je dva debena bakra. Zagledala sam

se u zlato oko njezina vrata i upitala vrijedi li taj nakit svega toga. »Katkad vrijedi«, odgovorila je.

Svakog poslijepodneva dolazile su sluškinje. Neke sam poznavala,

neke nisam. Kad je kuća bila mirna, izlazila sam gledati Nakhtmina u

nenatkrivenu dvorištu vile gdje je između stupova plavo i srebrno

svjetlucala rijeka. Nije nosio suknju. Na vrelini sunca njegov je zlatan

torzo blistao od znoja. Osvrnuo se i vidio me da ga gledam. Osmjehnuo

se. »Sve su ti mušterije otišle?« dobacio je. »Da, ali od jutra nisam vidjela Ipu«, zabrinula sam se. »Moţda se u njoj iznenada razvio interes za trgovinu ribom.«

Mislila sam, kako je to ĉudno, ja pomaţem Ipu da se odjene za veĉeru s

Đedijem, koji ne da je bio vlasnik jednog trgovaĉkog broda, nego ĉak tri.

Stavila sam joj na glavu svoju najbolju periku. Svaki je uvojak bio ukrašen

zlatnim cjevĉicama i namirisan lotosom. Nosila je tuniku krojenu uz tijelo

i moj plašt podstavljen krznom. Sandale od ispletenog papirusa na

njezinim stopalima bile su moje, a kad sam je vidjela u zrcalu, sjetila sam

se Nefertiti i svih onih trenutaka kad sam je odijevala za veĉernji izlazak.

Zagrlim Ipu i prošapćem joj na uho rijeĉi ohrabrenja. Zatim je otišla, a ja

sam sebiĉno pomislila: ako se ona uda, neće mi ostati nitko osim Nakhtmina.

Svake sam noći u svom malenom svetištu odlagala ulje pred noge Tauert,

ali, svakoga mi je mjeseca krvarenje uredno stizalo. Imala sam dvadeset

godina i nijedno dijete. Moţda nikad neću imati dijete. A sad moţda više neću

imati ni Ipu.

Odjednom pocrvenim zaprepaštena: sposobna sam razmišljati kao

Nefertiti. Moţda smo sličnije nego što sam vjerovala.

Odem u kuhinju i nađem kruh i kozji sir koje nam je ostavila Ipu.

»Ipu je otišla na veĉeru sa svojim prodavaĉem riba«, objasnila sam

Nakhtminu. On je u lođi prouĉavao neki svitak. Nije dignuo pogled. »Što je to?« upitam nudeći ga hranom.

»Peticija«, rekao je vrlo ozbiljno. Pruţio mi je dokument. Potpisnici

su bili iz Tebe. Prepoznala sam neka imena. Ljude koji su drţali moćne

pozicije prije nego je Stariji umro. Stari prijatelji mojeg oca i bivši

Amonovi svećenici.

Uzdahnem. »Ţele da zauzmeš Amarnu!«

Nakhtmin nije rekao ništa. Zurio je s balkona u rijeku Nil.

»Moramo to smjesta pokazati mom ocu...«

»Tvoj otac već zna.«

Sjednem i zagledam se u njega u svjedu koje je dolazilo kroz spu-

štene zastore od trske. »Kako je mogao tako brzo doznati?«

»On zna sve. Sve prati. To što naoruţani ljudi nisu došli ovamo

i prerezali mi grlo moţemo zahvaliti njemu jer je zapovijedio da me se ne

dira. Vjeruje da neću povesti vojsku na Amarnu, zato što zna da si mi ti

vaţnija od bilo kakve krune.« »Ali zašto onda ne uhapsi potpisnike? To su izdajnici!«

»Samo ako ih povedem u pobunu. Do tada, oni su samo moji

prijatelji, a ako Amarna ikad padne i Aton okrene leđa Egiptu, što misliš

od koga će tvoj otac potraţiti pomoć?«

Polako dignem pogled. Shvaćala sam. »Od tebe. Tebi će ljudi

Starijeg biti odani.« On kimne, a ja odjednom osjetim strah svog oca. »On

stvara planove za sluĉaj da Ekhnaton umre. Za sluĉaj da se narod pobuni.

Zato mi je dopustio da se udam za tebe.«

Nakhtmin se osmjehne. »Rado vjerujem da je tu bilo i nešto više.

Nije potrebno da mu šaljemo ovo«, rekao je i zguţvao svitak u šaci. »Ja ne

kanim voditi pobunu i on to zna.« »Ali Ekhnaton ne zna.«

»Ekhnaton se ne petlja ni u što. Zanimaju ga samo poslovi oko

Amarne. Cijeli bi se Egipat mogao srušiti do temelja, ali ako bi Amarna

ostala stajati, on bi bio zadovoljan.«

Osjetim vrućinu kako mi gmiţe u grudima. »Moja sestra nikad ne

bi...«

»Mutnođmet«, prekinuo me. »Tvoja je sestra kćer mitanske prin-

ceze. Znaš li da je Mitanija danas napadnuta?« Dah mi zapne u grlu. »Hetiti su započeli invaziju?«

»A Egipat nije uĉinio ništa«, rekao je zloslutno. »No povijest će

zapamtiti da smo sjedili i gledali. Padne li Mitanija, mi smo sljedeći.

Odupre li se, Mitanija nam nikad neće oprostiti. Neovisno o bilo kakvoj

mitanskoj princezi.« »Nefertiti uopće nije poznavala svoju majku. Ne moţeš nju kriviti

za...«

»Nitko nikog ne okrivljuje.« Njegovo je lice pri mjeseĉini izgledalo

oštro. »Ali ratovi pred kojima danas zatvaramo oĉi, u vjeĉnosti nas mogu

uĉiniti slijepima.« Noćni je lahor micao zastorima. Ustao je. »Hoćeš da se

prošetamo?« »Ne«, rekla sam tiho, teška srca. »Ti slobodno idi.«

Rukom mi dotakne bradu. »Ĉuva nas Amon. Uvijek ćemo imati

jedno drugo, što god se dogodilo u Mitaniji ili u Amarni.«

Izašao je, a ja odem u svoju sobu. Nisam mogla zaspati. Bilo mi je

vruće pa sam jedino mogla otići na balkon i sjediti i razmišljati. Kad se

Ipu vratila, odem k njoj da mi ispriĉa kako je provela veĉer. Ima dvadeset

ĉetiri godine, izgleda mlado i zraĉi. Od brige katkad zaboravim da smo

obje još uvijek daleko od starosti.

»Gledaj!« izleti iz nje. Ispruţila je ruku i pokazala mi narukvicu.

»Kupio mi je. Kao da se cijeli ţivot poznajemo, gospodarice. Odrastali

smo u istom gradu i bili gotovo susjedi. U blizini Izidina hrama. Njegova

je baka bila svećenica. Moja također!«

Pomaknem se da joj napravim mjesto kraj sebe u lođi. Priĉale smo

dugo u noć.

DVADESET DRUGO POGLAVLJE

četrnaestog pahona

Na obali te ĉeka iznenađenje«, šapnuo mi je Nakhtmin sljedećeg jutra

ĉim sam otvorila oĉi. Smjesta sam sjela ţmirkajući zbog svjetla. »A što to?«

»Ustani pa pogledaj«, šalio se moj suprug. Gurnem Basteta s kreveta i odem prema prozoru pa uzviknem:

prepoznala sam plave i zlatne zastave na lađi mojih roditelja. »Ipu!«

Zvala sam je navlaĉeći bolju odjeću. »Vezir Aje i moja majka su stigli.

Pripremi kuću i donesi najbolje vino!«

Ipu se pojavi na vratima moje loţnice. »Što ĉekaš? Idi po vino!« vikala sam. Ona izmijeni pogled s Nakhtminom. Smješkali su se. »To je već

uĉinjeno.«

Pogledam svog supruga koji se cerio kao Bastet. Onda shvatim.

»Znao si?«

»Naravno da je znao«, odgovori vatreno Ipu. »Tajio je vijest više

od deset dana da bude iznenađenje.«

Stavila sam zlatni lanac oko vrata. Zastanem, a oĉi mi se napune

suzama. »Idi!« poţurivao me. »Ĉekaju te!«

Otrĉim ususret svojim roditeljima, onako kako bi dijete trĉalo

svojim prijateljima na trţnici. Kad me majka vidjela, lice joj se

promijenilo.

»Mutnođmet!« viknula je, a ruke joj polete da me zagrle. »Izgledaš

dobro«, rekla je i zakoraknula unatrag da me bolje pogleda. »Nisi više

jako mršava. A kakva kuća!«

»Lijepa je to vila.« Otac je također sve hvalio. Prouĉavao je plo-

ĉice od fajanse i obliţnja brda. U Nilu se ljuljao odraz kuće, a sunce

koje se dizalo poprskalo je vodu zlatom. S obje strane rijeke, tebanci

su već virili sa svojih prozora i prepoznavali kraljevske boje zastavica

na lađi. Zanimalo ih je tko je došao posjetiti grad.

»Ipu! Donesi komad papirusa i napiši da danas ne primam«,

viknula sam. »Objesi poruku na vrata.«

Sluge su ostale kraj broda. Povela sam majku i oca u šetnju

vrtovima. Otac se vrlo sveĉano pozdravio s Nakhtminom. »Priĉaj mi

što se događa u Tebi«, rekao je.

Nisam slušala o ĉeme su razgovarali. Sve sam već znala. A dok

su njih dvojica priĉali nad peĉenom guskom i zaĉinjenim vinom,

majka i ja sjele smo u vrt. Majka je gledala nizbrdo u Nil,

uspoređujući krajolik s Amarnom. »Ovdje je nekako, ne znam,

bogatije«, rekla je.

»Teba je starija. 'Tu je manje sjaja i brzine.«

»Da. U Amarni svi ţure nekamo«, sloţila se.

»A Nefertiti?« upitam podiţući šalicu.

Majka uzdahne. »Još je uvijek moćna.«

Misli: još je uvijek ambiciozna. »A moje nećakinje?«

»Da su Izidine kćeri ne bi bile razmaţenije. Nijedan konj

nije prevelik, ni koĉija previše otmjena,« Majka pucne jezikom. »To nije dobar odgoj.«

»Rekla sam to Nefertiti, ali ona ne ţeli ĉuti.« Glas moje majke

stiša se, premda u vrtu nije bilo nikog osim mene.

»Ĉula si za Mitaniju?«

»Da.« Zatvorim oĉi. »A mi im nismo poslali niti jednog jedinog

vojnika kao pomoć«, nagađala sam.

»Niti jednog jedinog«, prošaptala je. "Zato je otac došao ovamo,

Mutnođmet.«

Sjednem uspravno. »Nije došao zato da vidi kako sam!«

»I zato, naravno«, rekla je brzo. »Ali htioo je razgovaratis Nakh-

tminom. On je heroj u oĉima naroda i vrijedi nam kao saveznik. Mu-

dro si izabrala muţa.«

»Zato što nam sada moţe pomoći?« upitam s gorĉinom. I odjed-

nom poţalim zbog svog tona. Majka koja kao i ja nije bila nimalo

podmukla ni pretenciozna, zaprepaštena sjedne uspravno. »Bit će koristan Egiptu ako Ekhnaton ostane bez krune.«

»A kad kaţeš Egipat, misliš naša obitelj.«

Odloţila je šalicu, posegnula preko stola i pokrila moju ruku

svojom. »To je tvoja sudbina, Mutnođmet. Put do Horusovih

prijestolja utrt je davno prije tvog rođenja i prije Nefertitina rođenja.

To je bila sudbina tvoje bake i njezine majke, a još ranije, i majke

njezine majke. Moţeš to prihvatiti ili će te to slomiti i uništiti, uza sve

ostalo.«

Mislila sam o svom ocu koji se u lođi roti s Nakhtminom i

upliće ga u mreţu koja će nas uloviti i odvući natrag u Amarnu.

»Nefertiti će ostati kraljicom«, nastavi majka. »Ali treba sina.

Treba nasljednika da bude sigurna kako Nebnefer nikad neće doći na

vlast u Egiptu.«

»A do sada je rodila samo princeze.«

»Još uvijek ima nade«, rekla je majka, a nešto u njezinu tonu

navede me da se nagnem naprijed. »Nije valjda...«

Majka kimne. »Tri mjeseca nakon Ankhesenpaaton?« Usnica mi zadrhti. Ovaj

će put sigurno biti djeĉak. Nebnefer će biti zaboravljen, a naša obitelj

sigurna. Dakle, Nefertiti je trudna ĉetvrti put. Četvrti. »O, Mutnođmet. Nemoj plakati.« Majka me zagrli.

»Ne plaĉem«, odgovorila sam, ali suze su navirale. Ostavim lice

pritisnuto na njezine grudi. »Ali, nisi li razoĉarana, mauat? Nisi li razo-

ĉarana što nikad nećeš imati unuka?«

»Ššš...« Milovala mi je kosu. »Svejedno mi je imaš li jedno ili

desetero djece.«

»Ali, ja nemam niti jedno«, plakala sam. »A zar Nakhtmin ne

zasluţuje dijete?«

»To je do bogova«, rekla je majka odluĉno. »I nema nikakve

veze sa zaslugama.«

Obrišem suze. Nakhtmin i otac došli su u vrt, obojica smrknuti.

»Sutra naveĉer, sastajemo se s bivšim Amonovim svećenicima«, rekao

je otac. »U mojoj kući?« viknem. »Mitanija gori, Mutnođmet«, rekao je Nakhtmin.

Uţasnuta pogledam oca. »Zar ti onda ne bi trebao biti u Amar-

ni? Mitanski će kralj traţiti vojnike. Sigurno će sada...«

»Ne. Bolje da smo ovdje kako bi se pripremali za vrijeme kad

Amarne moţda neće biti.« Zgrĉim se. »Nefertiti zna što radiš?«

»Zna što hoće da bude napravljeno«, odgovori otac.

Sljedeće noći, kad je mjesec izgledao kao tanak trag zasijeka u nebo,

sluge mojih roditelja pomaknuli su dugaĉak stol iz kuhinje u sredinu

otvorene lođe. Ipu je preko stola prebacila tanko platno, donijela naše

najbolje vino, zapalila grijalicu i na ţeravu bacila nekoliko komada

cimeta. Ja sam stavila svoju najbolju periku i naušnice, a Nakhtmin je

drţao straţu u podnoţju našeg brda. Onda su pod plaštevima s kapu-

ljaĉama i u pozlaćenim sandalama poĉeli stizati ljudi ĉija sam imena

kao dijete ĉula da se izgovaraju uz najdublje poštovanje. Ćelave su im

se glave sjajile u svjetlu uljanica. Šutke su prilazili vratima. Obraćali su

se Ipu s poštovanjem i pozdravljali je u ime Amona.

»Koliko muškaraca dolazi?« upitala sam.

»Blizu pedeset«, odgovori otac.

»A ţena?«

»Osam ili devet. Naši su veĉerašnji gosti većinom bili bivši

Amonovi svećenici. To su moćni ljudi«, glas mu je bio pun znaĉenja,

»a obrede još uvijek obavljaju po tajnim svetištima.«

Nije bilo sluţbene dobrodošlice. Kad je otac vidio da su svi koje je pozvao došli, otišao je po Nakhtmina pa se vratio i prekriţenih

nogu sjeo na jastuk. Najavio je: »Svi ovdje znate da sam ja vezir Aje.

Poznajete i bivšega generala Nakhtmina.« Moj se suprug lagano na-

kloni. »Ovo je moja supruga.« Majka se blago nasmiješi. »I moja kći,

gospa Mutnođmet.«

U treperavu svjetlu, šezdeset šutljivih lica okrene se prema meni

i zagleda mi se u oĉi. Nagnem glavu koja mi se uĉinila teškom pod

perikom — znala sam da me uspoređuju s Nefertiti. Moju tamnu

koţu s njezinom svijetlom, moj prosjeĉan stas s njezinim oblinama.

»Svi znamo da je Mitanija napadnuta«, nastavi otac. »Hetiti su

prešli Eufrat i osvojili Halab, Mukiš, Niju, Arahati, Apinu i Quatnu.

Nitko od nas ovdje nije toliko glup da misli kako će Egipat poslati

vojnike mitanskom kralju Tušrati. Ti su gradovi izgubljeni.« Gosti u

lođi se uzvrpolje. »Ali faraon Ekhnaton nalazi utjehu u miru koji je

potpisao s Hetitskim kraljem.«

Lođom se proširi glasan ţamor.

»Spominjao si pobunu«, Nakhtmin se obratio ĉovjeku koji je

uznemireno gledao mog oca. »Vezir Aje na našoj je strani. On se ţeli

boriti s Hetitima, ţeli osloboditi generala Horemheba iz tamnice i ţeli

da se vratimo velikom bogu Amonu, ali sada nije vrijeme za pobunu.«

Skup glasno izrazi neodobravanje, a tuceti obrijanih glava srdito

se podignu.

»Ja nemam ni najmanju ţelju postati faraonom i moja ţena ne

ţeli biti kraljicom.«

»Onda neka vlada vezir Aje!« izgovori neki muškarac.

Otac ustane. »Egiptom kao kraljica vlada moja kćer«, odgovorio

je. »U Amarni narod odobrava što ona nosi kuku i biĉ. A i ja je podr-

ţavam.«

»A tko podrţava faraona?« vikne netko.

»Svi bismo morali. Preko njega Egipat dobiva nasljednika.

Kraljica je«, najavi on, »ponovno trudna.«

»Moramo se nadati da će biti sin«, doda tiho Nakhtmin. »Nada nas nije dovela nikamo«, dobaci jedan muškarac. Na

svakoj od ušnih resica imao je po dvije zlatne naušnice. Ustao je. Kroj

njegove odjeće odavao je profinjenost i bogatstvo. »U doba Starijeg

bio sam vrhovni svećenik u Memfisu. Kad je Stariji zagrlio Ozirisa,

nadao sam se povratku u svoj hram. Nadao sam se da neću morati

nuditi svoje usluge pisara kako bih zaradio za hranu, ali od nade

nisam imao baš mnogo. Sretan sam što sam preţivio i što sam

zadovoljan s malim stvarima. Ali svi ovi ljudi o sebi ne mogu reći to

isto«, pokaţe rukom ukrašenom narukvicom. »Tko je u Egiptu mogao

predvidjeti što će se dogoditi nakon smrti Starijeg? Nova religija i

nova prijestolnica. Većina ovdje prisutnih sve je izgubila. A veziru, mi

nismo bespomoćna svjetina«, upozorio je. »Naši su sinovi u vojsci, a

kćeri u faraonovu zanemarenu haremu. Nadali smo se da će tvoja kći

Egipat dovesti u red, ali već smo umorni od pukog nadanja. Umorni

smo od čekanja.« Sjedne, a moj otac progovori obraćajući se njemu.

»Međutim, ĉekati se mora«, rekao je kratko. »Sastajati se ovdje

znaĉi veleizdaju«, glas mu se stiša, »a predlagati da se faraon ukloni,

još je opasnije. Ukloniti faraona znaĉi riskirati uţasnim presedanom.

Nad svojim narodom bdije kraljica.«

»Da, u Amami. A što je s Tebom?« upita bivši vrhovni svećenik. »Doći će vrijeme i za Tebu«, zajamĉi moj otac.

»Kada?« Ustane neka stara ţena. »Kad i ja zagrlim Ozirisa? Tada

će biti prekasno.« Oslanjala se na štap od ebanovine i gledala po sobi.

»Znate li vi tko sam ja?«

Moj otac kimne s poštovanjem.

»Ja sam bila dadilja princa Tutmozisa. Dvorila sam ga do

njegove samrtne postelje. A ovdje nema nikoga tko zna što sam te

noći vidjela tamo.« Gosti u lođi uzvrpolje se od neugode. »Princ je bio

ovijen poderanim plahtama«, nastavila je ona, »a jastuk probijen

zubima!« Uţasnuta pogledam oca koji je starici dopuštao da nastavi

priĉati o bratoubojstvu. »Ekhnaton me protjerao iz palaĉe Malkata

ĉim je njegov brat bio pokopan. Mogao je i mene ubiti, ali, mislio je

da sam stara i nevaţna. A koja će me obitelj zaposliti sad«, vikne,

»mene, dadilju mrtvoga egipatskog prijestolonasljednika?«

Sjedne, a šutnja zaprepaštenja ispuni lođu. Zadrţim dah. Stara

ţena upravo je optuţila faraona za ubojstvo.

»Svi smo mi poĉinili štošta i Oziris će nam to staviti na vagu.

Neĉija su djela teţa od djela drugih«, odgovorio je Nakhtmin. »I svima

nam je nanesena nepravda. Svi smo se od smrti Starijega borili za

ţivot i svi smo ovdje pozvani da se podsjetimo — o sudbinama

odluĉuju bogovi, a ne bivši Amonovi svećenici. Moramo priĉekati

princa. Kraljica će ga roditi, a vezir Aje odgojiti. Bit će ratnik dostojan

Egipta.«

»Toga neće biti još petnaest godina!« vikne nekolicina. »Moţda«, prizna moj otac, »ali znajte da sam uz vas i da moja

kćer, kraljica Neferneferuaton-Nefertiti, jednako stoji uz vas. Amon

će se vratiti u Egipat.« Ustane. Bilo je jasno da je sastanak završen.

Gosti pod kapuljaĉama uz poštovanje su se naklonili mojoj obi-

telji, a kad su se razišli, prošapćem Nakhtminu: »Ne shvaćam kako će

ovaj sastanak sprijeĉiti pobunu.«

»Ovi ljudi neće više toliko ţudjeti za ratom s faraonom, sad kad

su doznali da Amon ţivi u srcu Ekhnatonova najbliţeg savjetnika«,

odgovori on. »Egipćani su strpljiv narod. Najgore je iza nas. Sad samo

moraju ĉekati na promjenu.« Nakhtmin mi stisne rame. »Nemoj se

brinuti, miu-šer. Tvoj otac zna što radi. Htio je smiriti njihove strahove

i reći im da budućnost nije mraĉna kako izgleda dok je on tu i dok

moţe nešto uĉiniti. A kad su vidjeli i tebe ovdje, njegovu drugu kćer,

uz bivšega generala koji je voljan boriti se protiv Hetita, to je bila

snaţna poruka.«

»A ta poruka glasi kako?«

»Da nisu svi Egipćani sputani ĉarolijom iz Amarne. Da ima nade

unutar kraljevske obitelji.«

Moji su roditelji ostali u posjetu tijekom pahona, a kad je došlo

vrijeme da otputuju, ugrizem usnicu i zakunem se da neću plakati,

premda sam znala da se neće tako skoro vratiti.

DVADESET TREĆE POGLAVLJE

1346. pr. Kr.

perit, doba rasta

Vijest o Nefertitinu porodu stigla je u prvom mjesecu perita, ali

ovoga me puta nisu zvali. Ako mi sestra umre, neću biti kraj nje da se

oprostimo na rastanku.

Otišla sam u svoj dućan, a Nakhtmin me slijedio. Sjeo je na

svijetlonaranĉasti jastuk namijenjen mušterijama. Promatra me kako

skidam kutiju s cimetovom korom, protiv ušiju u kosi i za bolji miris u

kući. To je za ţenu koja je odnedavno poĉela dolaziti svakih deset dana.

Kći vrlo ugledna pisara, mogla si je priuštiti takve skupocjene predmete

iz zemlje Punt.

Nakhtmin i dalje zuri u mene. Okrenem se.

»Rijetko te vidim dok radiš«, primijeti. »Uvijek sam negdje vani.«

Koţa mu je tamna, a oĉi zanosne. Vjerujem da nema ljepšeg muškarca.

Ustane i zagrli me. »Drago mi je da ne kaniš poći u Amarnu«, prizna

ljubeći mi vrat. »Nedostaješ mi kad nisi tu.«

Ĉekali smo poruku iz Amarne, no druge su vijesti došle jedne veĉeri dok

smo Nakhtmin i ja šetali obalom Nila. Priĉali smo o mitanskim vojnicima

i kako su otporni kad se i dalje brane od Hetita, premda su izgubili

polovicu svojih gradova. Slabašno je sunce svjetlucalo na vodi. Svaki ĉas

zvuk neke ribe prekinuo je spokoj veĉernjega zraka. A onda

nam je prišla Ipu. Dotrĉala je obalnom šetnicom odjevena u najbolje

haljine, drţala je prst u zraku i vikala: »Udajem se!«

Stanemo i Nakhtmin joj prvi ĉestita. Zagrlio je moju tjelesnu

sluškinju i obećao da ćemo joj organizirati najveću gozbu u cijeloj

Tebi.

Uzmem je za ruku da pogledam prsten. Debeo zlatan kolut.

Sigurno je stajao tri mjeseĉna prihoda. »Kad se to dogodilo?«

»Ovog poslijepodneva!« Ipuini su obrazi bili rumeni. »Otišla

sam do njegova stola, a on mi je poklonio malenu lađu koju je sam

izrezbario. Rekao je da ćemo jednoga dana zaploviti na takvoj, ali

velikoj. A onda mi je rekao da pogledam u minijaturnu kabinu i tamo

je bio prsten.«

»O, Ipu! Moramo odmah poĉeti pripremati gozbu. Kad ćeš se

preseliti?«

»Na kraju tibija.«

»Znaĉi, uskoro«, viknem.

Osmjehnula se. »Znam. Ali, neću te napustiti.«

»Nisam to ni...«

»Ali, neću. Njegova kuća nije tako daleko. Dolazit ću svakoga

jutra i odlaziti naveĉer kad se on bude vraćao iz ribarnice«, obećala je.

Gozba u ĉast Ipuinog vjenĉanja odrţana je desetoga tibija, što je

povoljan dan. Te sam je veĉeri odjenula u najbolje tkanine u Tebi,

našminkala joj oĉi i posudila jedan od mojih zlatnih pektorala s

tirkizima. Naušnice od plave fajanse objesila je na uši, a kosa joj je

bila zaĉešljana unatrag i ukrašena cvijetom s Plavog Nila. Došle su

ţene da joj kanom namaţu ruke i grudi, a kad se na vratima naše sobe

pojavio Nakhtmin, tiho je zazviţdao »Nevjesta lijepa poput Izide« i

pohvalio je.

Ipu je zurila u svoj odraz u zrcalu. »Kad bi me bar majka mogla

vidjeti«, prošaptala je, odloţila zrcalo i dignula ruku, a dragulji su za-

svjetlucali u veĉernjem svjetlu.

»Bila bi ponosna«, rekla sam joj i uzela je za ruku. »Sigurna sam

da te njezin ka sad gleda i ĉuva.«

Ipu zaustavi suze. »Da, i ja sam u to sigurna.«

»Dakle, kreni. Đedi te ĉeka.«

U treperavom svjetlu bakljama obasjane noći, lađe su plovile

rijekom Nil dok su još neudane djevojke bacale lotosovo cvijeće u

vodu.

Tri stotine ljudi gledalo je brodove iz našeg dvorišta. Trokutasta su

jedra u sumraku sliĉila bijelim leptirima. Divila sam se Ipu kako

poznaje sve te silne goste, muškarce i ţene, djecu i bake. Svjetiljke su

gorjele uz puteljak koji je vodio kroz vrt, a ljudi su cijelu veĉer išli

amo-tamo, donosili darove, zlato i zaĉine novom paru, ljubili Ipu u

ĉelo i trljali joj trbuh da joj blagoslove utrobu. Promatrala sam

zbivanja i osjećala se kao na Anubisovim ljestvama. Sreća mi se dizala

i spuštala.

»Ţao ti je što i ti nisi imala takvo što?« upitao me Nakhtmin

tijekom sveĉanosti. Bili smo okruţeni pladnjevima s guskama

peĉenim s ĉešnjakom i lotosovim cvjetovima u medu i jeĉmenim

pivom. Vino se toĉilo cijele noći, a ţene su plesale uz grupu svirala.

Osmjehnem se i posegnem preko stola da ga uzmem za ruku.

Bila je gruba. Ne poput ruke moga oca, ali u njoj je bilo snage. »Ne

bih te mijenjala za sve poklone u Tebi.«

Pojavili su se Ipu i Đedi, kose prepune cvijeća i lica ispunjenog

ĉudesnim zadovoljstvom novovjenĉanoga para. »U ĉast uzvanika ove

gozbe«, vikne Đedi preko ţamora, a stotine gostiju podigne pehare i

nazdravi nam. Glazbenici zasviraju veselu melodiju. »Dođite plesati!«

vikne Ipu.

Pruţim Nakhtminu ruku pa pođemo dvorištem do mjesta gdje

su muškarci i ţene pljeskali, tresli sistrumima i promatrali mlade

plesaĉice iz Nubije i njihovu crnu koţu koja je pri svjedu baklji sliĉila

ulaštenoj ebanovini. Svijale su se unatrag i skakale u ritmu povika iz

publike.

Da je neki tuđinac stajao na drugoj obali Nila, vidio bi stotinu zlatnih plamenova baklji koje kao zvijezde ţmirkaju na indigo podlozi, diţu se poredane jedna kraj druge i bacaju svjetlo na vilu koja pripada sestri kraljeve glavne supruge. Gosti su se razišli u ranim jutarnjim satima kad su najvaţniji uzvanici u nosiljkama odneseni natrag u svoje vile uz rijeku. Kad se dvorište na kraju ispraznilo, provela sam prvu noć bez Ipu.

Sljedećega jutra došao je sluga iz Amarne. Pruţio je svitak. Nisam

imala strpljenja ĉekati da ga proĉitam. »Što piše?« Zadrţim dah, a lice

mladog ĉovjeka postane hladno. »Kraljica je rodila princezu Neferuaton. Obje su preţivjele.« Ĉetvrta princeza.

DVADESET ĈETVRTO POGLAVLJE

sedmoga tota

Tijekom dugih osam mjeseci nakon rođenja Nefertitine ĉetvrte kćeri, Egipat je uništavala suša. Topao vjetar puhao je nad isušenom zemljom, prţio ţito i sisao ţivot iz Nila. Poĉelo je u dobu perit. Najprije se noću javljao samo mlaĉan lahor umjesto da dođe pustinjska hladnoća. Zatim je toplina ušla u sjene i prikrala se do mjesta koja su trebala ostati svjeţima, a starci su poĉeli odlaziti do rijeke i stajati u vodi pljuskajući lica pod nemilosrdnim suncem.

Oko bunara, ţene su poĉele priĉati, a pred gradskim hramovima, muškarci su šaptali da je faraon okrenuo leđa Amonu-Ra pa sad veliki bog ţivota svoj gnjev pokazuje sušom koja je pobila pola susjedove stoke i poslala ribarovu djecu prositi po ulicama. Samo je Đedi, ĉini se, bio imun na glad. Govorio je Ipu kako je došlo vrijeme za plovidbu i kako mogu poći u Punt po blaga vrednija od bilo kakve ribe. Po ebanovinu, cimet i zeleno zlato.

»Ipu nije mornar«, viknem. »Ona će umrijeti u Puntu!«

Nakhtmin mi se nasmije. »Đedi je bogat. Unajmit će mornare, a

i drugi će trgovci uloţiti u njegov put.«

»Ali Ipu ţeli djecu«, potuţila sam se, a Nakhtmin je slegnuo ra-

menima. »Onda će ih imati u Puntu.«

Uţasnuta ovom izjavom, ostanem bez rijeĉi.

»To je njezin izbor«, podsjeti me, »a ja bih se s njom pozdravio

još prije jutra.«

Teška sam srca otišla k Ipu. Gubila sam najprisniju prijateljicu.

Ipu je bila sa mnom otkako sam prekoraĉila prag palaĉe Malkata, a

sad će otploviti u tuđinu i moţda se više nikad neće vratiti. Šutjela

sam i promatrala svoju tjelesnu sluškinju koja mi je bila više nego

tjelesna sluškinja. Stavljala je odjeću u košare i zamatala kozmetiku u

papirus. »Ne putujem na kraj svijeta«, branila se Ipu.

»Znaš li uopće kako se u Puntu ponašaju prema ţenama? Kako

znaš da nije kao u Babilonu?«

»Zato što su Egipćani već bili tamo.«

»Misliš, Egipćanke?«

»Da. U vrijeme faraonke Hatšepsut Puntom je vladala ţena.«

»Ali to je bilo u vrijeme Hatšepsut. Osim toga, nikad nisi bila na

pravoj plovidbi. Kako znaš da ti neće pozliti?«

»Uzet ću malo đumbira.« Uhvatila me za ruku. »I bit ću opre-

zna. Kad se vratim, donijet ću ti biljke koje u Tebi nikad nitko nije

vidio. Pretraţivat ću trţnice za tebe dok budem tamo.«

Kimnem pokušavajući se pomiriti s onim što nisam mogla

promijeniti. »Ĉuvaj se«, ponovim. »I da se nisi usudila roditi dijete na

tuđim opekama i bez mene!«

Ipu se smijala. »Obavijestit ću svoje dijete da mora priĉekati

kumu.«

Na svojoj lađi prepunoj mornara i trgovaca, ona i Đedi

otputovali su sljedećeg jutra u zemlju za koju su Egipćani vjerovali da

je udaljena kao i Sunce.

»Bliţe je nego misliš«, rekao mi je moj suprug sljedećeg jutra oštreći

strijele u dvorištu. »Prije akhita, eto nje natrag«, predvidio je.

»Cijeli jedan renpeti« viknula sam. »Ali što da radim bez nje?«

Sjela sam na panj srušene palme i ţalila samu sebe.

Nakhtmin me pogleda, a osmijeh mu se polako raširi licem. »O,

meni pada na pamet mnogo toga što moţemo raditi dok nema Ipu«.

Imala sam osjećaj da mu je drago što smo se na neko vrijeme riješili Ipuinog neprestanog brbljanja.

Ipak, svakoga mi je mjeseca dolazila mjeseĉnica.

Uzgajala sam mandragore, stavljala med u ĉaj i svakoga jutra

posjećivala Tauertino svetište u gradu prinoseći joj probrano bilje iz

mog vrta. Poĉela sam se miriti s mogućnošću da Nakhtminu nikad ne

darujem djecu koju smo toliko ţeljeli. Da više nikad ne zatrudnim. A

umjesto da me ostavi kao što bi mnogi muţevi uĉinili, Nakhtmin je

samo rekao: »Znaĉi da su ti, umjesto da rađaš, bogovi namijenili da se

brineš za zemlju koja rađa.« Milovao mi je obraz. »Volio bih te

jednako s petero djece ili bez ijednoga.« Ali u njegovim je oĉima

plamtjelo, a ja sam se bojala. Samo zbog mene i moje obitelji odbio je

Egipat osloboditi ĉovjeka koji uopće nije smio biti faraonom. Ipak,

nikada ni rijeĉ nije rekao o pismima koja su stizala od ljudi iz

Ekhnatonove vojske. Uvijek me samo zagrlio, ĉvrsto drţao i pitao

hoću li se prošetati uz rijeku. »Prije nego nestane«, mraĉno se našalio.

»U svetištu sam ĉula svećenice kako razgovaraju međusobno«,

rekla sam mu. »Misle da je ova suša uzrokovana neĉim što je faraon

uĉinio.«

Nakhtmin se nije usprotivio. Otvorio je vrata u vrt, prošli smo

kroz njih i odšetali kratkim putem do vode. »Zanemario je Amona i

sve druge bogove.«

Oboje se zagledamo u rijeku. Na nezaštićenim su se obalama igrala gola djeca, dobacivala loptu i smijala se dok su ih u sjeni

suncobrana gledali roditelji. Tri ţene kimnule su nam pune

poštovanja dok smo prolazili kraj njih, a Nakhtmin je rekao: »Ĉudi

me koliko Egipćani mogu podnijeti dok im ne dojadi pa podignu

bunu.« Okrenuo mi se pri zalazećem suncu. »Govorim ti to zato što

to volim, Mutnođmet, i zato što je tvoj otac koji je velik ĉovjek prisiljen sluţiti krivog faraona. Narod se neće uvijek klanjati, a ja bih

ţelio biti siguran da nećeš stradati. Ţelio bih znati da si spremna.«

Osjetim strah od njegovih rijeĉi. »Obećaj mi da nećeš raditi gluposti«, inzistirao je. »Kad dođe

vrijeme, obećaj da ćeš misliti na nas dvoje, a ne samo na svoju

obitelj.«

»Nakhtmine, ne znam o ĉemu govoriš...«

»Znat ćeš. A kad doznaš, ţelim da se sjetiš ovoga trenutka.«

Pogledam kraj njega, niz rijeku Nil. Sunce se odbijalo od

namreškane površine. Zatim pogledam Nakhtmina. Ĉekao je moj

odgovor. »Hoću, obećavam.«

DVADESET PETO POGLAVLJE

1345. pr. Kr.

akhit, doba poplave

Suprug mi više nije spominjao obećanje koje sam mu dala kraj rijeke,

a prije nego sam se snašla prošla su doba perit i šemu i stigla je vijest

da je Đedijev brod uplovio u luku. Stavila sam periku i najblistaviji

platneni pojas. Nakhtmin podigne obrve. »Reklo bi se da ideš doĉekati kraljicu.«

Odvezli smo se u pristanište. Lađa je bila prostrana i dojmljiva.

Miris prţenoga kumina teško je lebdio zrakom, a mi smo probijali

put kroz gomilu koja se kao jato riba skupila na obali. Mnogi među njima došli su doĉekati svoje voljene. Više od pedeset mornara

otplovilo je onog dana s Đedijem, a sad su se njihove ţene natiskivale

jedna uz drugu, kose ukrašene lotosovim i drugim cvijećem. Opazim

Ipu na molu i dahnem. Trbuh joj je bio zaokruţen od djeteteta!

»Gospodarice!« Ipu se probijala kroz mnoštvo. »Gospodarice!«

Ovila mi je ruke oko vrata, a ja sam je svojima jedva uspijevala

obuhvatiti. »Gledaj.« Cerila se i pokazala obao trbuh. »Ĉekao te.«

»Koliko mjeseci?« dahnem. »Skoro devet.«

»Devet«, ponovim. Bilo je nemoguće povjerovati. Ipu! Moja

Ipu. Nosi dijete.

Okrenula se Nakhtminu. »Razmišljala sam o tebi dok sam bila

na putu«, priznala je. »Na obalama Punta vojnici nose oruţje

potpuno drugaĉije od ikakvog u Egiptu. Moj ti je suprug donio

primjerke njihova naoruţanja. Svih vrsta. Od ebanovine i cedrovine.

Ĉak jedno od metala koji zovu ţeljezom.« Poloţila je ruke na svoj

obli trbuh. Izgledala mi je zdravije nego ikad.

Nakhtmin je blago rekao: »Zašto vas dvije ne odete kući? Ja ću

pomoći Đediju, a vi se moţete narazgovarati. Ovo nije mjesto za

ţenu u devetom mjesecu trudnoće.«

Povela sam Ipu natrag u kuću koju nije vidjela skoro godinu

dana. Dok smo išle, priĉala mi je o zemlji u kojoj ljudi imaju koţu

tamniju nego Egipćani, a svjediju nego Nubijci. »A u kosi nose ĉudne

ukrase. Od bronce i bjelokosti. Što je ţena bogatija, ima više stvari u

kosi.«

»A bilje?« gnjavila sam.

»Oh, gospodarice, tamo ima biljaka kakve nikad nisi vidjela.

Đedi ti ih je donio punu škrinju.«

Pljesnem rukama. »Jesi li pitala tamošnje ţene za što sluţi koja?«

»Većinu sam zapisala«, odgovorila je. Došle smo do njezine

kuće. Koraci su joj se usporili. Dignula je pogled ĉudeći se bijeloj

dvokatnici sa smeđe obrubljenim vratima i prozorima. »Zaboravila

sam kako je lijepo biti kod kuće«, rekla je pridrţavajući trbuh, a mene

preplavi neobiĉan osjećaj zavisti.

Otvorimo vrata i osjetimo duboki mir. Tišinu koju sam prije

opazila jedino u tebanskim grobnicama. Ipu se osvrne naokolo.

Amonovi su kipovi stajali na istim mjestima na kojim ih je ostavila.

Posvuda se spustio tanak sloj prašine, ali ništa se nije promijenilo.

Osim nje. Ja sam prva progovorila. »Trebale bismo podići zastore i

pustiti unutra malo svjetla.« Poĉela sam uvijati tkanje od trske, a Ipu

je gledala. Osvrnem se. »Sto ne valja?« upitala sam je.

Klonula je na klupu i drţala trbuh rukama. »Krivo mi je što ću ja na opeke. Tako sam ţeljela da ti rodiš dijete.«

»O, Ipu«, rekla sam njeţno, pomogla joj da se bolje smjesti i za-

grlila je. »To je volja bogova. Za sve postoji razlog.«

»Ali koji?« upita s gorĉinom. »Što bi to moglo biti? Molila sam

za tebe cijelo vrijeme«, priznala je. »Nekoj njihovoj boţici.«

Uzdahnem. »Ipu.«

»Nije moglo škoditi«, rekla je uvjereno, a u glasu joj je bilo oz-

biljnosti kakvu sam rijetko ĉula.

Gledale smo jedna drugu pri mekanoj sunĉevoj svjedosti koja se

probijala kroz spuštene zastore. Rekla sam: »Ti si mi baš prava prija-

teljica, Ipu.«

»Kao i ti meni, gospodarice.«

Razgovarale smo i u isto vrijeme ĉistile, tukle prašinu iz tkanina

ovješenih po zidovima i ribale ploĉice. Priĉala mi je o svojim pustolo-

vinama na Nilu. Poĉelo je s plovidbom uzvodno do Koptosa. Onda

su lađu prepustili brizi mornara i karavanom krenuli na istok kroz

Wadi Hammamat. Kad su došli do morske obale, Đedi je kupio tri

broda za robu koju su namjeravali donijeti natrag, a onda su unajmili

još mornara i ukrcali se za putovanje na jug. Sjećala se kako je jednog

od ljudi, kad je otišao plivati, zamalo ubio krokodil i kako joj nilski

konji nisu dali spavati. Glasali su se cijelu noć. »Zar se uopće nisi bojala?«

»Đedi je bio sa mnom. I pedeset naoruţanih mornara. Na vodi

se nije trebalo bojati niĉeg osim ţivotinja, a kad smo zaplovili niţe na

jug, bilo je ţivotinja kakve nikad nisi vidjela.«

Spustim zaprašenu tkaninu. »Na primjer, kakvih?«

»Na primjer, zmija dugaĉkih kao ova soba i maĉaka velikih

kao...« Ipu je gledala po lođi, »kao ovaj stol.«

Oĉi mi se rašire. »Većih od naših kipova u Amonovu hramu?«

»Daleko veća.«

Onda je poĉela opisivati veliĉanstveno bilje koje je otkrila i

cimetovo drvo. Korisna mu je kora. Donijeli su pune škrinje. »A

svuda sam išla pješice, gospo moja. Nemaju tamo nosiljke za ţene.

Samo magarce. A kad sam okrupnjela, bilo mi je lakše hodati nego

jahati.« Đedi joj je dopustio da odlazi na trţnicu gdje su ţene

prodavale tamnoobojene mahune koje su mirisale na đumbir i limun,

a rabilo ih se kao zaĉin za kruh i kolaĉe od meda. Ipu je vidjela

odrasle ljude velike kao djeca i visoke pjegave ţivotinje koje jedu lišće s vrhova drveća. Ţene su prodavale suhe mirodije i zaĉinjen ĉaj, a

boje su po trţnici bile svijetloţute poput šafrana, zemljane poput

bosiljka i goruće crvene. »Kao i njihova odjeća.«

»Svi nose crveno?«

»Samo bogataši. Nije kao u Egiptu«, objasnila je. Gdje sve druš-

tvene skupine nose bijelo.

Kad su se Đedi i Nakhtmin vratili s obale, za njima su išli mor-

nari i nosili škrinje pune robe. Miris cedra ispunio je kuću. Sjedili smo

u krugu u lođi, razgledavali egzotiĉne predmete i slušali priĉe. Neke su škrinje bile darovi za nas. Jedna od bjelokosti bila je puna bilja

koje je Ipu izabrala za mene. Drveni sanduk s oruţjem bio je za

Nakhtmina. Ipu mi je donijela i haljinu obojenu indigom, a

Nakhtminu pojas s ukrasima od bjelokosti. U ostalima su bili

predmeti za kuću i nakit za dijete koje će se uskoro roditi. To će mu

biti baština. Bjelokost i zlato iz zemlje Punt. Dobro smo jeli te noći i ostali budni do jutra slušajući kako se

Đedi od srca smije dok priĉa o mornaru koji je pojeo neko tamošnje

jelo pa se nije mogao maknuti s rupe u zemlji cijeli dan jer u Puntu,

za razliku od Egipta, ne postoje zahodi. Jedino je Đedi naĉinom na

koji se potpuno predavao smijehu bio ravan Ipu.

A kad smo otišli, noseći moju kutiju s biljem i Nakhtminovo

novo oruţje, ĉinilo nam se da uopće nisu bili odsutni.

U Egiptu se kaţe: kad te sreća daruje, dobiješ tri stvari zaredom. Po

jednu za svaki dio Horusova oka. Za gornji kapak, za donji kapak i za

samo oko. Kad se Ipu vratila, u devetom mjesecu trudnoće, sljedećeg

jutra prestala je suša. Kiša je pljuštala u debelim mlazovima, izlijevala

se u Nil i po poljima nam stvarala lokve i blato. A kad se smraĉilo,

Nakhtmin je kraj ţeravnika donio veĉeru. Dok sam brbljala s Ipu,

došao je glasnik iz Amarne. Imao je svitak s peĉatom moje obitelji.

Đedi mu je otvorio vrata, uzeo svitak i dao mi ga raširenih i

zainteresiranih oĉiju. Mislim da nikad prije nije vidio vezirov peĉat.

Teţak zlatan vosak na najfinijem papirusu koji raste u Delti. Smjesta

razmotam svitak. Ĉitala sam naglas.

Najnoviji porod teško muči tvoju sestru, a Atonova se svećenica

nada da će biti blizanci, i moţda prinčevi. Ali, često se ne

osjeća dobro pa te zove da dođeš. I Nakhtmin je dobrodošao.

Ipu uzdahne. »Peto dijete?«

Shvatila sam što je još htjela reći. Da samo kraljica koju su

blagoslovili bogovi moţe biti tako plodna. Padala kiša ili vladala suša,

Nefertiti je rađala dijete svake godine. Iznenadno i bez upozorenja,

oĉi mi se napune suzama.

Nakhtmin spusti svoj pehar. »O, miu-šer«, rekao je njeţno.

Obrišem suze. Bilo mi je neugodno. »I ti moraš ići«, rekla sam. »Moj

otac ne bi dopustio da majka napiše takvo pismo kad bi mislio da si u

opasnosti. Hoćeš li poći?« upitala sam ga.

Oklijevao je, ali kad je vidio nadu na mom licu, odgovori: »Na-

ravno da hoću. Otplovit ćemo ĉim Ipu ode u paviljon za porode.«

Odmah sam poslala odgovor. Objasnila sam majci da ćemo kre-

nuti ĉim Ipu rodi. »Neće trajati dulje od petnaest dana«, pisala sam, a

pismo koje je došlo pet dana kasnije napisala je Nefertiti vlastitom

rukom.

Kaniš čekati rođenje svoga kumčeta, iako se uskoro trebaju roditi

tvoji nećaci, budući egipatski prinčevi? Loše mi je svakoga jutra i

noću ne mogu spavati, a ti radije ostaješ u Tebi? A ja moţda

umrem do kraja atira!

Jasno sam ĉula njezin glas koji me optuţuje — umre li ona, a ja

ne budem kraj nje da je blagoslovim, moj ka nikad neće naći mira.

Proĉitam pismo do kraja.

Znam da me nikad ne bi ostavila, pogotovo sad kad mi je

Anubis pred vratima, pa sam poslala brod. Kad stigne, što prije

se ukrcaj i otplovi u Amamu. A s obzirom da znam da nećeš

poći bez Nakhtmina, on je također dobrodošao. Oboje moţete

stanovati u odajama za goste kraj sobe za audijencije.

Zguţvam pismo. »Opet sve ispoĉetka. Poslala je brod! Ali, ja ne

kanim ići«, sveĉano izjavim, »ni sluĉajno, prije nego vidim svoje

kumĉe blagoslovljeno.«

Ipu odmahne glavom. »Ovoga puta, tvoja sestra je u pravu, gos-

podarice. Kad lađa dođe, moraš otići. Ako nosi blizance...« Raširila je

ruke sućutno.

Nakhtmin kimne. »Ne moram ti reći kako mi je umrla majka«,

prošaptao je. »A ni braća mi nisu preţivjela.«

Nije bilo druge nego natrag u Amamu i vratiti se u grad iz kojeg

su me protjerali.

»Ali što ako Ipuin porod pođe po zlu?« šaptala sam. Nakhtmin mi se

okrene u tami. Pri mjeseĉini, slike boginje Tauert izrezbarene po

drvenim dijelovima postelje, gledale su nas dobronamjerno. »Ĉula si

što kaţu lijeĉnici, Mutnođmet.« Prešao je palcem preko moga ĉela i

brisao mi brigu.

»Navodno će Ipu roditi unutar sljedećih sedam dana. Ali

lijeĉnici nisu nepogrešivi.« Nakrivim usnicu na pomisao da se

Nefertitina lađa primiĉe Tebi. »Što ako lađa stigne, a Ipu ne bude

spremna?«

Ustanem razmišljajući kako da odgodim ukrcavanje. Pred

Nefertiti su još mjeseci do poroda. Ona moţe ĉekati. Ako Ipu ne

rodi za nekoliko dana...

Ali nisam se trebala brinuti. Sljedećega jutra Ipu je otišla u

paviljon za porode koji je Đedi dao sagraditi uz njihovu kuću. Cijelo

jutro vrištala je u trudovima. S druge strane izrezbarenih vrata

Nakhtmin je tješio Đedija, dok je Ipu stiskala moju ruku i natjerala

me da obećam da ću se brinuti za djeĉaka ili djevojĉicu, što već bude,

ako ona ne preţivi.

»Ne priĉaj gluposti«, rekla sam odmiĉući joj znojnu kosu s lica,

a ona je traţila da se zakunem. Zaklela sam se, ali nepotrebno. Do

veĉeri njezine su muke završile, a Đedi je postao ocem jednog sina.

»Gle, kako je teţak!« pohvalila sam ga dodajući joj dijete

povijeno u trake. Njegovi su zdravi krikovi odzvanjali prostorijom.

»Kako ćeš ga nazvati?«

Ipu spusti pogled na okrvavljene plahte. Ĉule smo Đedija i

Nakh- tmina kako vani slave. »Kamozis«, rekla je.

Dok sam ĉekala Nefertitinu lađu, dane sam provodila kraj Ipu.

Promatrala sam nju i Kamozisa i trpjela zavist kad ga je kupala ili

ljuljala i motrila mu prsa kako se diţu i spuštaju dok spava. I premda

je bio nemiran, osjećala sam ĉeţnju usred trbuha dok sam gledala

kako se hrani na Ipuinim grudima lica ispunjenog zadovoljstvom.

Naveĉer bih dolazila kući Nakhtminu. Zajedno smo lijegali i

noći provodili u pokušajima da dobijemo vlastitog sina. Naše

posljednje noći u Tebi, Nakhtmin mi odmakne kosu s lica. »Ako

nikad ne budemo imali dijete, neće mi biti ţao. Ali tebi hoće, miu-šer.

To mi je jasno.«

Treptanjem potjeram suze. »Ţeliš li sina?«

»Ili kćer. Ali taj poklon daju bogovi.«

»Taj smo im poklon poslali natrag!«

»Taj poklon su nam ukrali«, objasnio je, a ton mu je bio mraĉan.

»Katkad sanjam da imamo dijete«, rekla sam. Okrenem lice pre-

ma njemu, a on mi obriše suze. »Misliš da to znaĉi nešto?«

»Postoji razlog za snove koje nam daju bogovi.«

Sljedećeg je dana došla lađa. No ostaviti Tebu bilo je teţe nego

prije. Mahali smo Ipu i Đediju koji su stajali na obali i između sebe

drţali Kamozisa. Ponosni mladi roditelji. Oni će se brinuti za našu

kuću dok budemo odsutni. Odrţavat će vrt i hraniti Basteta. Ipu će

pomagati ţenama koje dolaze po med i akaciju. Gledala je mene i

moje biljke punih devet godina, a obećala sam joj i pristojnu plaću.

»Naravno da mi ne morate platiti, gospodarice.« Odgovorila sam:

»Jedino je tako pošteno. Moţda prođu mjeseci prije našeg povratka.«

Stajala sam na pramcu poluzatvorenih vjeđa, na suncu pod

nebom bez ijednog oblaka, i nisam imala pojma koliko ćemo dugo

biti odsutni, ni pod kojim ćemo se uvjetima vratiti.

U Amarnu smo doplovili kad je zalazilo jesenje sunce. Stajali smo na

palubi, a ja sam bila zaprepaštena kad sam vidjela koliko se grad

proširio i kako lijepo izgleda. Poslali su nam nosiljke zaštićene

trakama platna od sve slabijeg sunca pa nas odnijeli kroz grad do

Palaĉe na obali. Rastvorim zastore. Na svakom novom hramu ili

svetištu stoji Nefertitina slika. Na vratima, po zidovima, na licima

šćućurenih sfingi. Na svakom javnom mjestu njezino je lice bilo

uklesano tamo gdje bi trebala biti lica Izide i Hathor. A s masivnih

stupova koji su podupirali palaĉu, na Amonovu mjestu zurio je

Ekhnatonov profil. Kad su nas nosaĉi nosiljki pronijeli kroz utvrđene

dveri, Nakhtmin se zagleda u pilone pa pogledom zaokruţi grad.

»Napravili su bogove od sebe.«

Stavim prst na usta jer se pojavio moj otac

»Mutnođmet. Nakhtmine.« Toplo je zagrlio mog supruga. Kad

je prišao k meni, glas mu je bio tih i pun Ijubavi. »Prošlo je toliko

vremena.«

»Skoro godinu dana od onoga u Tebi.«

Osmjehnuo se. »Majka te oĉekuje u paviljonu za porode.«

»Nefertiti su već odveli u paviljon?«

»Nije joj dobro«, rekao je tiho. »Ovoga puta teško nosi.«

»Nakon ĉetiri mjeseca?«

»Neki lijeĉnici tvrde da bi moglo biti i šest.«

Uputili su nas u Palaĉu na obali. Izgledala je isto kao i kad sam

iz nje otišla. Stupovi od bijelog vapnenca dizali su se u nebo, a u sva-

kom dvorištu bili su u cvatu osunĉani vrtovi. Netko je posadio mirtu

i jasmin, a jasmin je osvojio i vrtove s ribnjacima. Njegovo je granje

mirisalo, nadvijalo se nad vodu i umakalo u nju. Prošli smo kroz

Veliku dvoranu. Otac je rekao: »Tvoje će sobe biti ovdje«, i pokazao

na gostinjske odaje za inozemne diplomate i glasnike. Osjetim oštru

bol, ali Nakhtmin zahvalno kimne. »Dođi«, rekao je moj otac. »Otpratit ću vas do paviljona.«

Pogledam Nakhtmina. »Ali, što će...«

»Ovo je Amarna«, ironiĉno će otac. »Nefertiti svakog pušta

unutra. Ţene, muškarce...«

Ušli smo u paviljon za porode i odjednom se zaĉuje zbor glasova. Pogledam prema postelji na kojoj je Nefertiti leţala, a

Ekhnaton ukoĉeno sjedio i sumnjiĉavim pogledom promatrao

Nakhtmina. Onda nas okruţe djeca. Skakala su, smijala se i ţeljela

vidjeti tetu Mutnođmet i ujaka Nakhtmina. Stanem raĉunati. Shvatim

da je Meritaton već peto- godišnjakinja. Njezin me širok osmijeh

zrele ţene podsjeti na Nefertiti. »Majka kaţe da si donijela darove«, rekla je ona i ispruţila ruku.

Pogledam Nakhtmina koji podigne obrve i otvori svoju torbu.

Svaki je poklon bio zamotan u papirus. Ipu ih je oznaĉila prije nego

smo otišli. »Gdje je Meritaton?« prozvao je.

»To sam ja«, javi se najstarija princeza. Kad je dar dobro stisnula

pod nadlakticom, predstavila je Nakhtminu sestre. »Ovo je

Mekitaton.« Pokazala je debeljuškastu djevojĉicu kovrĉave kose. »Ona je samo godinu mlađa od mene. A ovo je Ankhesenpaaton.«

Meritaton pokaţe prelijepo dijete koje je stajalo iza sestara i strpljivo

ĉekalo svoj dar. »Ona ima dvije godine. A ovo je najmlađa,

Neferuaton.«

Beba se dogega k nama. Zatim svaka djevojĉica dobije svoj dar.

Mahnito su ih odmatale dok je moja majka dolazila da me zagrli lju-beći mi oba obraza. Odjednom, Meritatonin glas zazvoni kao

uglaĉano staklo.

»Nikad nisam vidjela nešto ovakvo«, izjavila je. Zvuĉala je deset

godina starija. »Mauat.« Otišla je k Nefertiti. »Jesi li ti vidjela nešto

sliĉno?«

Nefertiti je promatrala dašĉicu za pisanje od bjelokosti koju je

Nakhtmin izrezbario uz pomoć kipara koji je radio naše grobnice.

Imena princeza bila su napisana hijeroglifima, a obje su dašĉice imale

kistove i plitku zdjelicu za tintu. Moja je sestra prelazila prstima po

glatkim rubovima i tankim kistovima. Kad je podigla oĉi da zahvali

Nakhtminu, pogled joj se promijenio.

»Prekrasne su. Mi u palaĉi nemamo ništa takvo«, priznala je. »Otkuda su?«

»Ţelim vidjeti to«, zapovjedi Ekhnaton. Djevojĉice donesu ocu

svoje dašĉice za pisanje. On ih ovlaš pogleda. »Naši radnici to mogu

bolje napraviti.«

Nakhtmin pun poštovanja spusti glavu. »Ja sam ih rezbario uz pomoć jednog kipara iz Tebe.«

»Doista su iznimne«, pohvalila je Nefertiti. Ekhnaton ustane. Lice mu se zarumenjelo. »Meritaton,

Mekitaton! Idemo se voziti u arenu.«

»Ide i general s nama?« upitala je Meritaton.

Ekhnaton zastane na vratima i svi se smrznemo. Okrenuo se pa

spustio pogled na Meritaton. »Tko kaţe da je ovaj ĉovjek general?«

»Nitko.« Meritaton je sigurno ĉula prijetnju u njegovu glasu jer

je bila toliko pametna da mu ne odgovori istinu koja bi glasila — vezir

Aje. »Vidjela sam kakve mišiće ima i bilo mi je jasno da radi na

otvorenom.«

Ekhnaton stisne vjeđe. »A zašto ne bi bio ribar ili slikar?«

Nikad neću zaboraviti što je Meritaton odgovorila jer je time

pokazala koliko je lukava i spretna već s pet godina. Rekla je: »Zato

što se naša teta sigurno ne bi udala za ribara.«

Trenutak napetosti i zatim se Ekhnaton nasmije. Dignuo je Me-

ritaton u naruĉje. »Idemo u arenu. Pokazat ću ti kako se voze bojna

kola. Sa štitom!«

»A ja?« zajauĉe Ankhesenpaaton. »Ti imaš samo dvije godine«, odreţe Meritaton. »I ti ideš s nama«, objavi Ekhnaton.

Kad je njih ĉetvero otišlo, moj otac upita Nakhtmina: »Da ti

pokaţem tvoje odaje?«

»Mislim da bi to bilo najbolje«, odgovori moj suprug.

»A moţemo vam osigurati i nekoliko tjelesnih ĉuvara dok ste

ovdje.« Moja majka ustane da ode s njima, a Nefertiti oĉajno zavapi:

»Ali, vraćate se na veĉeru?«

»Naravno«, rekao je otac. Kao da bi uopće i moglo biti drugaĉije.

Primaknem stolac Nefertitinu krevetu.

»Tvoj je muţ privlaĉan muškarac«, prizna moja sestra. »Nije

ĉudo da si radije s njim, nego sa mnom.«

»Nefertiti...« Pobunim se, ali ona digne ruku.

»Sestre ne mogu zauvijek ostati zajedno. Merit i ja postale smo

prijateljice. Promaknula sam njezina oca za vezira ove godine. Tratio

je svoje sposobnosti kao pisar.«

Osvrnem se po sobi.

»Ona mi pravi sok. Radi savršenu jujubu. I ne kani se udavati«,

doda naglašeno. Uzdahnem. »I, kako se osjećaš?«

Slegnula je ramenima. »Dobro, koliko je moguće. Jedni kaţu da

je dovoljno teško da bude sin.« Njezine su tamne oĉi sjajile. »A drugi

kaţu da bi mogli biti blizanci. Jesi li ikad ĉula da je ţena preţivjela

porod blizanaca?«

Stisnem usnice kako ne bih morala lagati. »Baš nikad?« prošapće prestravljeno. »Blizanci su rijetkost. Sigurno je negdje neka ţena preţivjela.«

Spustila je pogled na svoj trbuh. » Četiri princeze, Mutnođmet.

Mislim da me Nekhbet napustila.« Rekla je to vrlo ozbiljnim tonom

pa sam se pitala je li joj to, otkako sam otišla iz Amarne, prvi put da

nekom povjeri svoj istinski strah. U koga bi drugog mogla imati po-

vjerenja? U moju majku koja bi je uvjeravala da će sve dobro proći?

U našeg oca koji bi joj rekao da izvoli misliti na kraljevstvo? Ili u

Merit koja nije imala pojma o rađanju djece i mukama pri porodu?

Uzela me za ruku i odjednom osjetim uţasan gubitak zbog ţivota u

Tebi i uţasnu krivnju što sam je ostavila samu i prepuštenu njezinim

strahovima i ambicijama. Premda me zapravo prognala.

»Mutnođmet, ako umrem pri porodu, obećaj da ćeš osigurati krunu

za Meritaton. Obećaj da Kija neće postati glavnom suprugom.«

»Nefertiti, nemoj tako govoriti...«

Jaĉe mi je stisnula ruku. »Moram preţivjeti ovaj porod.« Drhtala

je. »Moram preţivjeti da vidim svog sina na vlasti.« Zagleda mi se u

lice s nadom, ali nisam joj obećala što je htjela. Samo je Nekhbet

znala. Samo bi Tauert mogla reći.

Umjesto toga, upitala sam je: »Koliko ti je još mjeseci ostalo?«

Ona spusti pogled na svoj naduti trbuh, malen i simetriĉan kao i

oni raniji, ali ovoga puta zaobljeniji i nekako teţi. »Tri. Tri mjeseca i

gotovo je.« U prijašnjim se trudnoćama nije tako ponašala. Nije tako

gorljivo ţeljela da se završi. »Ali ti ćeš mi pomoći, je li tako?«

»Naravno.«

Polako je kimala glavom i tješila samu sebe. »Zato što sam

mislila«, oĉi joj se napune suzama, »mislila sam da si me napustila.«

Potpuno je zaboravila da je ona mene otjerala, da me prognala.

Zakljuĉala je svoja sjećanja na mjesto s kojeg je nisu mogla

uznemiravati kako bi se mogla smatrati uvrijeđenom.

»Nisam te napustila, Nefertiti. Moguće je voljeti dvoje ljudi isto-

dobno. Onako kako voliš Meritaton ili našeg oca.«

Pogled koji mi je uputila bio je pun nevjerice. »Ostat ću ovdje dok ne rodiš svoje sinove«, obećam.

DVADESET ŠESTO POGLAVLJE

1344. pr. Kr.

perit, doba rasta

Nekoliko mjeseci kasnije, trudovi su poĉeli u zoru. Taj porod trajao

je duţe od svih prethodnih. Babice su se u kutu zabrinuto pogle-

davale, u prepirci spominjući rabarbaru i rutu. »Što kaţu?« vikala je Nefertiti.

»Da se još nikad nisi tako muĉila«, rekla sam iskreno. »Rekla bi mi da nešto pođe po zlu«, dahnula je. »Ako su one

nešto uoĉile...«

»Sve je kako treba«, prekinem je. Kako bih je umirila, poloţila

sam joj ruku na ĉelo, a ona stisne ruĉke svog stolca za rađanje. »Mauat«, zavrišti. »Gdje je otac? Tako me boli!«

»Tiskaj!« viknu babice uglas, a Nefertiti se napne u naslonjaĉu.

Vrištala je toliko da bi se i Anubis probudio, a onda su došli.

Ne jedno dijete, nego dva.

Babice su viknule: »Blizanci!« a Nefertiti zapovjedi: »Recite što

su?« Malo se pridignula da bolje vidi. »Što su?«

Babice se zabrinuto pogledaju. Onda jedna od njih istupi

naprijed i odgovori: »Kćeri, Visosti.«

Zdravo kriĉanje novorođene djece propara zrak. Nefertiti klone

u naslonjaĉ za rađanje. Pet puta je pokušavala. Pet puta radi šest

djevojĉica. U paviljonu se zaĉuje krika i uzvici radosti. Moja je majka

visoko dizala jednu od princeza.

»Odvedi me natrag u krevet«, prošapće Nefertiti. Nije se još stigla presvući i leći kad Ekhnaton uleti u sobu za porode.

»Nefertiti!« Potraţio je pogledom svoju suprugu, a kad je vidio da je ţiva, okrenuo se djeci.

»Blizanci!« Babice su glumile veselje, a pogled na Ekhnatonovu licu bio je trijumfalan. A onda se uznemirio.

»Sinovi?« upita brzo. »Ne. Dvije prelijepe djevojĉice«, rekla je najstarija babica. Zaĉu-

do, kraljevo je lice i dalje izgledalo kao da na svijetu nema sretnijeg

oca.

Ekhnaton sjedne na rub Nefertitine postelje. »Kako ćemo ih nazvati?«

Nasmiješila mu se, premda je, znala sam, njezino razoĉaranje

bilo gorko. »Setepenre«, odgovori Nefertiti, »i...«

»Neferneferuaton.«

»Ne. Neferneferure.«

Bacim pogled na Nefertiti, a tvrdoća njezina pogleda uvjeri me

da nije htjela nazvati kćeri po bogu koji joj je dao šest princeza.

Zanimalo me bi li joj Amon dao princa. Ekhnaton uzme ruku moje sestre i pritisne je na grudi. »Nefer-

neferure«, sloţio se, »po najljepšoj majci na svijetu.«

Kad je moj otac ĉuo novosti, sjeo je ispred sobe za rađanje i na-

loţio da mu donesu piće. »Šest djevojĉica«, rekao je šupljim glasom.

Nije mogao vjerovati. »Kiji napravi sina, a tvojoj sestri šest djevojčica.«

»Ali, on ih voli. Potpuno ih prihvaća.«

Otac se zagleda u mene. »Moţe ih voljeti više nego Atona, ali ljudi će misliti ono što sam rekao.«

Dok se Amarnom širila vijest, otišla sam u vrtove pronaći svog supruga.

»Jesi li ĉuo?« upitam ga ovijajući plašt oko ramena. »Blizanci.«

»Ne samo blizanci«, rekla sam tiho, a dah mi se maglio u svjeţini

vrta. »Djevojĉice.«

»Kako je on to primio?« upita Nakhtmin.

Sjednem kraj njega na klupu kraj ribnjaka s lotosima. Zanimalo

me kako ribe mogu plivati kad ovako zahladi. »On? Ekhnaton ili moj

otac?«

»Tvoj otac. Jasno mi je kako se faraon osjeća. Nema toga sina

koji bi se mogao natjecati s ljubavlju prema Nefertiti. I, ne bude li

princa, nitko mu neće zadavati brige kad ostari. Panehesi moţda

misli da ima svih sedam pješaka, ali uopće ne shvaća koliko se faraon

boji Nebnefera.«

»Ali Nebneferu je deset...« »A kad mu bude ĉetrnaest ili petnaest?« upita moj suprug.

Promatrala sam ribe koje su se dizale prema površini jezerca i

prilazile traţeći hranu svojim zaokruţenim ustima. »Ti bi bio

ljubomoran na sina?«

»Ljubomoran?« nasmijao se. »Ne mogu zamisliti veći

blagoslov«, rekao je vatreno. »Naravno«, dodao je, »ako se to nikad

ne dogodi...«

Uzmem mu ruku i njeţno je stisnem. »A ako se dogodi?« Pogleda me upitno, a ja se nasmiješim. Skoĉio je s klupe. »Ti

si...«

Kimnem, a osmijeh mi se raširi.

Povuĉe me s klupe i stisne u naruĉje. »Koliko dugo znaš? Jesi li

sigurna? Da nije...«

»Već tri mjeseca.« Smijala sam se kao pijana. »Nisam rekla niko-

me. Ĉak ni Ipu. Ĉekala sam da budem sigurna da nije laţna uzbuna.«

Radost na njegovu licu bila je duboka i potpuna. »Miu-šer.«

Privijao me i milovao mi kosu. »Imat ćemo dijete, miu-šer.«

Kimnem smijući se. »Dopahona.«

»Dijete ţetve«, rekao je oĉaran. Nijedan znak nije tako povoljan

kao dijete ţetve. Stajali smo isprepletenih prstiju, zagledani u ribnjak,

a zrak se više nije doimao toliko oštrim.

»Hoćeš li reći sestri?«

»Najprije ću reći majci.«

»Moramo joj reći prije nego odemo u Tebu. Sigurno će htjeti

pomoći na neki naĉin.«

»Samo da ne zapovijedi da rodim ovdje«, rekla sam. Takvo što

baš bi sliĉilo Nefertiti. Nakhtmin me pogleda. »Naravno da bih

odbila. Ali bili bismo prisiljeni ostati još nekoliko mjeseci da se

Nefertiti smiri. Naroĉito ako bude sin.«

»Mora li se uvijek voditi raĉuna o tome da Nefertiti bude

mirna?« upitao je.

Spustim pogled na gladne ribe i izgovorim istinu. Tako je to

uvijek bilo u mojoj obitelji. »Da, mora.«

Nakhtmin je otišao sa mnom mojoj majci javiti novost. Bila je s

ocem u knjiţnici. Stajala je kraj ţeravnika dok je on koncipirao

objavu kraljevima inozemnih nacija da je egipatski faraon

blagoslovljen s još dvije nasljednice.

Straţari raskrile teške vratnice, a kad je moja majka vidjela izraz

na Nakhtminovu licu, odmah je znala što je.

»Aje« rekla je ustajući. U tonu joj se ĉulo upozorenje. Moj otac uznemireno spusti pisaljku od trske. »Što? Što je?«

»Znala sam!« Majka je glasno pljesnula i prišla me zagrliti.

»Znala sam da će se dogoditi!«

Nakhtmin se široko osmjehne mom ocu. »Uskoro će se u obitelji pojaviti još jedan nasljednik.«

Otac me pogleda. »Trudna?«

»Tri mjeseca.«

Otac se nasmijao — tako rijedak i dragocjen zvuk — a onda je

ustao i došao me zagrliti. »Moja mlađa kćer«, rekao je drţeći mi

obraze u dlanovima, »posut će majkom. Sedam puta djed!« Nekoliko

zlatnih trenutaka bila sam kći koja je postigla nešto vrijedno. Donijet

ću na svijet dijete. Komad njihova mesa i krvi i dio nas koji će trajati

dok ne ponestane pijeska u pustinji. Stajali smo kao sretna i

nasmijana obitelj, a onda se otvore vrata i uđe Meritaton. Zagleda se

u nas.

»Što se događa?«

»Dobit ćeš bratića ili sestriĉnu«, rekla sam joj, a ona,

obavještenija nego bi trebala biti za svoje godine, upita mudro:

»Trudna si?«

Veselo se nasmiješim. »Jesam, Meritaton.«

»Nisi li prestara?«

Svi se nasmiju, a Meritaton porumeni.

Majka je njeţno pouĉi: »Ona ima samo dvadeset i četiri godine.

Tvoja majka ima dvadest i šest.«

»Ali njoj je to bila peta trudnoća«, objasni Meritaton kao da smo

svi mi glupi i ne shvaćamo.

»Pa, nekima treba više vremena da dobiju dijete.«

»Je li zato Nakhtmin otišao?« upitala nas je. Kućom knjiga zavlada neugodna šutnja.

»Da«, rekao je konaĉno moj otac. »Zato je Nakhtmin otišao.«

Meritaton je shvatila da zna nešto što ne bi smjela pa me došla

zagrliti. »Dvadeset i ĉetiri baš i nije neka starost«, rekla je ozbiljno

dajući mi dopuštenje. »Hoćeš li sada reći mojoj majci?«

Duboko udahnem. »Da, mislim da ću joj sada reći.«

Nefertiti je još uvijek bila u svom paviljonu za porode. Pripravila sam se na gnjev, plakanje ili prenavljanje. Dijete će me

udaljiti od nje. Nisam bila spremna na njezinu radost.

»Sad moraš ostati u Amarni!« vikala je presretno. No bila je to

sreća proraĉunate osobe. Dame u sobi za porode zainteresirano se

zagledaju u mene. Uz njeţne zvuke lire, lijepo su ĉule o ĉemu

razgovaramo.

»Nefertiti«, prekinem je oštro, »nakon nekog vremena odlazim

kući i tamo ću roditi dijete.«

Sestra se okrene prema meni s izrazom ţrtve izdajstva.

Savršeno je to odglumila, tako da ja ispadnem nerazumna. »Ovo je

tvoja kuća.«

Uputim joj dug pogled. »A kad rodim sina, misliš li da će biti

siguran u Amami?«

Sjela je uspravno u krevetu. »Naravno da će biti siguran. Ako bude sin.«

»Ostat ću još dva mjeseca«, obećam.

»A onda, što? Ostavit ćeš me i povesti majku sa sobom?«

»Nemoj se brinuti. Majka te neće ostaviti«, odreţem. »Ĉak ni zato da

bude kraj mene dok rađam svoje prvo dijete.«

Nasmijala se od neugode kojoj sam je izloţila pred toliko ţena.

»Mutni! Nisam tako mislila.« Namještala se po jastucima koji su go-

lemi i teški oblikovali nezgrapan okvir oko njezina sitnog tijela.

»Dođi. Sjedni.«

Sad se hoće pomiriti sa mnom, pomislim.

»Jesi li znala da će sutra biti gozba?« upitala me. »Trodnevna

sveĉanost. A Tutmozis će isklesati novi obiteljski portret. Stavit

ćemo ga u hram. Da podsjeća Panehesija.«

Morat će to podnositi svaki put kad prođe kraj Atonova oltara. Nefertiti sa zmijom i krunom. Nefertiti i njezino šestoro lijepe djece.

Spustila je glas. »Panehesi misli da nikad neću imati sina zato

što sam rodila još dvije kćeri. Misli da će egipatska kruna otići

Nebneferu. Ali ja to neću dopustiti, Mutni«, sveĉano je izjavila. Osvrnem se. »Kako?«

»Nemam pojma«, priznala je. »No smislit ću kako.«

Trećeg dana sveĉanosti, Nefertiti je zalupila vratima svoje sobe,

slijepa od gnjeva kojeg nije mogla obuzdati. Prije nego sam išta

mogla uĉiniti, bacila je ĉetku u zrcalo i razbila staklo. »Ja mu rodim

dvije kćeri, a on je sad s Kijom!«

Otac pozove sluškinju da pokupi komade i doda oštro: »Pometi

i onda zatvori vrata za sobom.«

Priĉekali smo da djevojka uĉini što joj je naloţeno. Nefertiti je

drhtala od gnjeva. Kad su se vrata zatvorila, otac ustane.

»Vladaj sobom«, zapovjedi joj.

»Upravo sam rodila dvoje djece i to nije dovoljno?«

»Rodila si mu šest djevojčica.«

»Moramo ponovno k njoj...«

»Apsolutno ne«, rekao je otac. »Sad je preopasno.«

»Ovaj put moţe Mutni!«

Otac je strogo pogleda. »Ne uvlaĉi sestru u to.«

Pokušala sam samu sebe uvjeriti da to o ĉemu govore nema ništa s djetetom koje je Kija izgubila.

»Prepustit ćemo to bogovima«, rekao je otac.

»Ali za mjesec dana bit će trudna«, prošapće moja sestra. »Onda

moramo izmisliti nešto drugo da ostanemo na prijestolju. Neovisno

o šest kćeri.«

Sedam dana kasnije, prvoga famenota, dva su svećenika ušla u sobu za

audijencije i najavila dvoru: »Visosti, naši su svećenici imali vaţnu

viziju.«

Moj otac i Nefertiti samo se pogledaju. To nije bio tajni lijek

koji su skuhali zajedno.

Ekhnaton se nagne naprijed. »Viziju?« upita. »Kakvu vrstu vizi-

je?«

»Viziju o budućnosti Egipta«, tajanstveno je prošaptao stariji

svećenik, a kad je Panehesi gorljivo ustao sa svoga stolca, smjesta

shvatimo

da je to njegovo djelo. Ĉekao je taj trenutak otkad je Nefertiti

upotrijebila ono lukavstvo o snu kojim je nagovorila Ekhnatona da

ga postavi za vrhovnog svećenika, a ne rizniĉara. Sad je, uz pretjerane

geste, viknuo: »Zašto meni nije reĉeno o toj viziji?«

Stari se svećenik nakloni uz ceremonijalno mahanje rukom.

»Došla je tek jutros, Svetosti. Svećenici su bili blagoslovljeni vizijom

koju im je poslao Aton. Dvojica.«

Pogledam Panehesija i drugog svećenika koji je imao oblo i

ljubazno lice. Ne jedan svećenik, nego dva. Panehesi je prekrasno

izabrao svoje lutke.

»Ĉuvajte se laţnih proroka«, upozorila je Nefertiti sa svog prije-

stolja. Dvor se ispuni ţamorom išĉekivanja. »Opišite viziju«, zapovjedi Ekhnaton.

Mlađi svećenik istupi korak naprijed. »Visosti, u Atonovu

hramu danas, objavilo nam se...«

»Gdje toĉno?« upita Nefertiti, a Ekhnaton se namršti na

hladnoću njezina glasa. »U dvorištu na suncu, Visosti.«

Sve bolje i bolje.

»Obavljali smo obred u slavu Atonovu i palili tamjan kad se na

nas spusti blještavo svjetlo i vidjeli smo...«

Prekine ga stariji svećenik. »Imali smo viziju!«

Ekhnaton je povjerovao. »Viziju ĉega?«

»Nebnefera kako nosi pšent krunu.«

Panehesi vatreno zakoraĉi naprijed. »Nebnefera? Mislite

faraonova sina?«

»Da.« Stariji svećenik kimne.

U dvoru se osjetila napetost. Svi su ĉekali Ekhnatonovu reakciju.

»Vrlo zanimljiva vizija«, rekao je moj otac. »Nebnefer«, skupio

je obrve znaĉajno, »nosi egipatsku krunu.«

»Vizije koje šalje Aton nikad nisu laţne«, oštro doda Panehesi.

»Ne«, sloţi se moj otac. »Aton nikada ne laţe. I, naravno, viziju

su imala dva svećenika.«

Panehesi se igrao svojim leopardovim ogrtaĉem. Nije mu se

svidjela ova nova suglasnost.

»Sin koji vlada na egipatskom prijestolju«, nastavi moj otac. »I

nosi krunu koja je poĉivala na glavi njegova oca. Nije li i Stariji dobio

vijest o takvoj viziji?«

Dvor shvati što se događa, a Ekhnaton problijedi.

Moj otac brzo doda: »Ali Nebnefer je odan. Siguran sam da će

on u svemu ostati poslušan Visosti.«

Ovakav preokret Panehesi nije predvidio. »Naravno da je

Nebnefer odan«, mucao je. »Naravno.«

Ekhnaton pogleda mog oca koji lukavo slegne ramenima. »Svi faraoni riskiraju tu opasnost kad imaju sinove.«

A tko bi to bolje znao od Ekhnatona i Osjetim oduševljenje po-

bjednika. Trijumfalan osjećaj koji je moj otac sigurno iskusio kad god

je nadvladao suparnika.

Kija porumeni od gnjeva. »Nitko ne moţe dokazati da princ

nije lojalan!« kreštala je.

Ekhnaton pogleda svećenike. »Sto je još bilo u viziji?« upita

zapovjednim tonom.

»Da!« Nefertiti ustane zalijevajući sjeme koje je posadio otac.

»Je li bilo prolivene krvi?«

Ĉitav dvor pogleda svećenike, a mlađi odgovori: »Ne, Visosti. Ni traga prolivenoj krvi. Niti izdajstvu. Samo blještavo zlatno svjetlo.«

Ekhnaton pogleda starijeg svećenika da mu potvrdi. »Da.« Starac se smjesta sloţio. »Nikakvo nasilje.«

Panehesi se duboko nakloni. »Visosti, princa Nebnefera mogu

dovesti ovamo pa moţete provjeriti njegovu odanost.«

»Ne!« Ekhnaton pogleda svoje princeze poredane na njihovim malenim prijestoljima. »Dođi ovamo, Meritaton.«

Meritaton ustane i priđe koljenima svog oca. Dvor je promatrao

u išĉekivanju.

»Ti ćeš uvijek ostati odana ocu, zar ne?« upitao je.

Meritaton kimne.

»A uĉiš li svoje sestre da budu odane ocu?«

Meritaton ponovno kimne, a Ekhnaton se osmjehne kao otac

koji sprema miraz. »Je li dvor dobro ĉuo ovo?« upita snaţnim glasom.

Ustao je odmaknuvši Meritaton. »Princeze egipatske su odane«,

sveĉano je izjavio. »Niti jedna od mojih kćeri nikad neće posegnuti za

mojom krunom.«

Kija oĉajno pogleda Panehesija. Panehesi zapoĉne: »Visosti, princ Nebnefer nikad ne bi...«

»Vrlo dobro«, Nefertiti prekine vezira. »Poslušali smo Atonovu

viziju. Nije potrebno ništa dodavati.« Pokretom ruke otpusti

svećenike. Dvor ustane zajedno s njom i raziđe se.

Kija se hitro primakne Ekhnatonu. »Što su svećenici vidjeli?

Jednostavnu viziju«, rekla mu je. »Sjaj i krunu na Nebneferovoj glavi.

Odgojila sam našeg sina da bude odan. Onako kako sam ja odana

tebi i Atonu.«

Ekhnaton je pogleda ne opraštajući. »Naravno da ste mi odani.

Da niste, bilo bi to umobolno«, upozori je.

DVADESET SEDMO POGLAVLJE

AMARNA

devetoga epifija

Premda smo trijumfirali nad Panehesijem, u doba ţetve Kija je već

bila trudna. Odmah nakon katastrofe u sobi za audijencije, Panehesi

je hitao hodnicima izvikujući zapovijedi kao da je već osjećao

blistavu egipatsku krunu u svojim rukama.

Jednog se sina moglo ignorirati, ali narod nije mogao ignorirati

dva princa. Dva nasljednika prijestolja. Uspije li Kija, natjecanje je za-

vršeno.

Ekhnaton je u Velikoj dvorani zatekao Merit i naloţio joj da vijest prenese Nefertiti. Bio je prevelika kukavica da to sam uĉini.

»Svakako joj kaţite da nikakvo dijete neće zauzeti Meritatonino

mjesto u mojem srcu. Ona je zlatno dijete. Dijete koje nam je

darovao Aton.«

Promatrala sam ga dok je izvodio svoje kćeri. Svoje oboţavane

princeze. Kćeri koje se, vjerovao je, nikad ne bi okrenule protiv njega

kao što bi to uĉinio sin. Onako kako se on okrenuo protiv svoga oca.

On ne razumije djevojke ako misli da one nisu sposobne za spletke, pomis-

lila sam. Merit me gledala sva oĉajna. »Kako da joj to kaţem?«

Došli smo do vrata sobe za audijencije. »Samo izgovori.

Predvidjela je to, neće se iznenaditi.«

Nakhtmin je unutra igrao senet s mojom majkom. Na podiju je

glava moga oca bila prignuta Nefertitinoj. Neuobiĉajeno, moja sestra

nije bila okruţena svojim damama. Sve su otišle gledati kako

Ekhnaton vozi.

»Nisi izašla?« upitala sam je.

»Nemam vremena za arenu«, odreţe ona. »On se moţe vozikati

naokolo kad god mu se svidi, ali ja moram nadzirati planove za

zidine. Bude li invazije, nemamo obranu protiv Hetita, ali Ekhnaton

nije zainteresiran za...« Zaustavi se i zagleda oštro u mene i Merit.

»Sto si htjela?«

Pogledam Merit i kimnem, a moj otac spusti arhitektove nacrte

u krilo.

»Visosti«, zapoĉne Merit, »donosim vijest kojom te neću usreći-

ti.« Pa doda što je brţe mogla samo da se riješi zadaće: »Priĉa se da je

Kija trudna.«

Nefertiti ostane veoma mirna. Kad je tišina potrajala predugo,

Merit nastavi nesigurnim glasom: »To je Kiji tek drugo dijete, Visosti.

Ti imaš šest princeza, a Ekhnaton je htio da ti kaţem...«

Nefertiti ustane, a svici se razlete po podu i otkotrljaju na razne

strane. »Moj suprug je tebe poslao da mi to kaţeš?« vrištala je.

Otac brzo ustane i priđe joj. »Sad moramo navaliti«, predloţi

joj. »Natjeraj ga da cijelom Egiptu pokaţe da je Meritaton jedina

kojoj namjerava ostaviti vlast, a ne Nebneferu.«

Neki se neizgovoreni sporazum dogodi među njima pa upitam:

»Ali, kako?« Nitko mi ne odgovori na pitanje. »Kako to moţete po-

stići?«

Nefertitine oĉi zaiskre ĉudnim sjajem. »Onako kako još nitko

nije uĉinio«, rekla je.

Ekhnaton je proglasio Durbar u Nefertitinu ĉast. Bila je to

svetkovina kojom su slavili svoju zajedniĉku vladavinu. Ona se

smjesta iz ljubomorne supruge prometnula u pobjedniĉku kraljicu.

Nefertiti nije rekla više ništa o Kiji, a Nakhtmin se pitao koliko će se

duboko posegnuti u amarnske kovĉege s blagom kako bi se

omogućio najsjajniji Durbar u povijesti.

»Mutni, dođi«, vedro me pozvala sestra. Ušla sam u njezinu so-

bu za odijevanje s tucetima škrinja ispunjenih skupocjenim haljinama.

Svuda naokolo leţale su britve s mjedenim drškama i nemamo

razbacani lonĉići s crnilom za oĉi. »Koju periku?« Bila je okruţena

vlasuljama.

»Najjeftiniju«, rekla sam spontano.

Ona je i dalje ĉekala odgovor koji bi joj se svidio.

»Ovu kratku«, odgovorim.

Ostale je vlasulje nabacala na hrpu. Merit će ih kasnije pokupiti.

»Otac je poslao pozivnice svim kraljevima Istoka«, pohvalila se. »Kad

se prinĉevi najvećih naroda na svijetu okupe ovdje, objavit ćemo

nešto što će ime naše obitelji upisati u vjeĉnost.«

Pogledam je preko ramena. »Kako to misliš?«

Nefertiti pogleda dolje na svoj grad. »To je iznenađenje.«

DVADESET OSMO POGLAVLJE

1343. pr. Kr.

perit, doba. rasta

Sve do tibija trajale su pripreme za dolazak brojnih naroda, prinĉeva i

dvorjana, manjih kraljica i njihove putne svite i tisuće plemića iz

Mitanije i s Roda. Vojnici su radili od zore do sumraka. Ovijali su

arenu u zlatne tkanine i u svim svetištima dovršavali Atonov lik.

Trebalo je isplanirati sedam noći svetkovine, pripraviti odaje za tisuće

dostojanstvenika i nabaviti dovoljno vina. Cijeli se mjesec palaĉa nije

smirila. A dok su svi vjerovali da će prvi Durbar u posljednjih

dvadeset godina biti proslava vladavine Ekhnatona i Nefertiti, naša je

obitelj jedina znala što će se zapravo dogoditi.

Moj otac stajao je na Nefertitinim vratima i promatrao je kako

izabire sandale. »Je li to istina?« upitao je.

I ja sam nešto naĉula. Ekhnaton je osobno napisao pismo kralju

Hetita Supiluliumasu i pozvao naše neprijatelje da vide slavu Amame.

Otac uđe u sobu. »Je li istina da tvoj suprug Hetiđma piše da su

dobrodošli ovdje? Hetiti«, prosiktao je, »usred ovoga grada?«

Nefertiti se uspravi do pune visine. »Da«, izjavi »Neka vide što

smo sagradili.«

»A hoćemo li im dopustiti i da nam u zemlju donesu kugu?«

vikne otac. »C-r-n-u s-m-r-t«, odslovka joj. »I to ćemo im dopustiti?«

Gume joj pred lice svitke koje je nosio. Ona ih silovitom gestom

razmota pa pogledom preleti sadrţaj. »Kuga po cijelom sjeveru«,

rekao joj je. »Ekhnaton to već zna.« Odgurnula je svitke.

»Utoliko je veći luđak!«

Namršteni, zurili su jedno u drugo.

»Ti znaš što kanim uĉiniti«, rekla je Nefertiti.

»Znam. Kaniš u ovom gradu ugostiti smrt.«

»Svi moraju vidjeti što će se dogoditi. Svi moraju shvatiti. Sva

kraljevstva na Istoku!«

Bilo mi je jasno što otac ţeli reći. Da će nas taština cijele obitelji

upropastiti. Ali umjesto da joj to kaţe, odgovorio je: »Onda pozovi

kralja Nubije. Ne preuzimaj rizik s Hetitima. Nemoj riskirati da kuga

uđe u grad.«

»Kad je u Egiptu posljednji put bilo kuge?«

»Kad je Stariji bio faraon. Kad su je vojnici donijeli kući sa

sjevera«, rekao je zloslutno.

Moja se sestra pokoleba. »Dobro, ali znaš da je nemoguće

natjerati Ekhnatona da promijeni mišljenje.«

Otac se zagleda u nju. »Nikad nisi vidjela Crnu smrt«, opomene

je. »Kako ĉovjeku pocrne udovi i kako mu pod koţom iskoĉe

otekline koje se pretvore u goleme crne kugle.« Moja sestra ustukne

korak, a otac joj priđe bliţe. »Ne znamo tko je sve zaraţen na sjeveru.

Nekim bolestima potrebno je više dana da se pojave. Te pozive treba

obustaviti!«

»Prekasno je.«

»Nikad nije prekasno!« odreţe on, a Nefertiti se izdere na njega. »On neće promijeniti svoju odluku! Hetiti će doći ovamo i ne-

stati kad prođe Durbar.«

»I što će nam ostaviti?«

Nefertiti se samozadovoljno naceri: »Svoje zlato.«

Otac je otišao Ekhnatonu, ali odluku nije bilo moguće promije-

niti, baš kao što je Nefertiti rekla. »Zašto bi Aton dopustio da kuga

dotakne Amarnu?« upitao je. »To je najveći grad u Egiptu.«

Otac je otišao svojoj sestri, a ona predloţi da pokušaju s

posljednjim sredstvom. Panehesi se samo nasmijao. »Nitko nije vidio

kugu petnaest godina«, narugao se.

»Vidjeli su je na sjeveru«, rekao je moj otac nepokolebivo.

»Stotine je mornara umrlo pokraj Kadeša.«

»Što je, veziru? Bojiš li se da će Hetiti domarširati i vidjeti koliko

je ovaj grad zapravo lako osvojiti? Da će vidjeti kako je faraonu potreban snaţan sin da mu vodi vojsku ako ikad poţeli obraniti

Amarnu? Niti jedna od tvojih unuĉica ne moţe voditi muškarce u

bitku. Nebnefer će postati prijestolonasljednik. To je samo pitanje

vremena.«

»Ti, znaĉi, ne poznaješ Ekhnatona«, rekao je otac, a ja sam se

pitala je li to Nefertitina velika tajna. Da na poĉetku Durbara Merita-ton proglase nasljednicom. »Ako je to tvoj razlog da pustiš Hetite u

Amarnu, gluplji si nego što sam mislio.«

Stizali su sa svih strana svijeta: Nubijci, Asirci, Babilonci, Grci. Ţene

koje su došle iz najudaljenijih mjesta u pustinji nosile su preko lica

veo, a mi nismo nosile gotovo ništa. Prsa i gleţnjeve mazale smo

kanom, a glave pokrivale perikama s kosom ukrašenom kuglicama

koje su skladno zveckale dok je sa zapada puhao topao vjetar.

Sluškinje su obigravale oko moje sestre poput leptira. Ravnale

su, bojile i namještale njezinu krunu. Tutmozis, naviknut na svu tu

galamu i lickanje, skicirao ju je na papirusu dok je sjedila i prepuštala se vještim rukama Merit.

»Zar mi nećeš reći kakvo je to iznenađenje?« upitala sam. »Nisi

valjda opet trudna?«

»Naravno da nisam. To je vaţnije od egipatskog

prijestolonasljednika. To je Egipat«, rekla je s uvjerenjem.

Tutmozis joj uputi prisan osmijeh, a ja se okrenem umjetniku s optuţbom u glasu.

»Ti znaš?« Pogledam ponovno Nefertiti. »Rekla si Tutmozisu, a

vlastitoj sestri nisi?«

»Tutmozis je morao doznati.« Podigla je bradu. »On sve to mora zabiljeţiti.«

Zaĉuju se trube. Merit zakorakne unatrag. Nefertiti je blještala ukrašena najskupocjenijim nakitom u Egiptu. Ĉak joj ni njezina kći, potomak i baštinik njezine ljepote, nije bila ravna. Meritaton zakorakne naprijed.

»Hoće li iznenađenje biti dobro, mauat't«

»Znaĉit će tvoju baštinu. Kao i moju«, obeća pa uzme kći pod

ruku. Onda pozove mene. Iza nas išle su Mekitaton i trogodišnja

Ankhesenpaaton. »Gdje je faraon?«

»Na prozoru za pokazivanje«, odgovori ona.

Ĉula sam klicanje ĉak i u unutarnjem dvorištu palaĉe, a kad smo

stali uz prozor, gdje su moji roditelji ţivahno razgovarali s

Ekhnatonom, zadrţim dah. Ispod nas bilo je postavljeno dvije

stotine oltara ovjenĉanih mirhom. Tisuće svećenika poredalo se

ispred njih, a na svakom ţrtveniku ubijeni bik bio je ponuđen

plamenu Atonovu. Dvije stotine ţrtava pokazalo je bogatstvo i slavu

palaĉe u Amarni. Ni na ĉemu se nije štedjelo za ovaj Durbar koji će

ući u povijest. Po vratovima plemkinja i gleţnjevima pisara svjetlucali

su karneol, lapis lazuli i kristali. Narod je stajao ispod nadstrešnica i

suncobrana. Gostio se, opijao i dizao pogled uvis u oĉekivanju

ovozemaljskog boga koji im je priuštio svetkovinu. Svećenici su bili

prekriveni zlatom od gleţnjeva do blistavih pektorala, a ispred njih,

na najvišem oltaru, stajao je Panehesi i mahao pred plamenom da

razgori vatru koja se ovijala oko najvećeg bika u Egiptu.

»Dojmljivo?« Ekhnaton stane iza mene, a ja pomislim kako je

ĉudno što ga zanima moje mišljenje. Ponovno pogledam dolje. Ĉula

se mješavina smijeha i harfi uz koje su muškarci pjevali velikom bogu

Atonu, bogu koji je stvorio tako mnogo zlata i vina. U zraku je sve

do najviših katova palaĉe lebdio miris bikova mesa i mirhe, a vjetar je

nosio ţestok zadah piva. »Bit će zapamćeno vjeĉno«, odgovorim.

»Da, vjeĉno.« Zatim Ekhnaton uzme Nefertiti za ruku pa se

pojavi na Prozoru za pokazivanje. »Durbar za najveće faraone

Egipta«, objavi, a narod oduševljeno zaurla. »Faraon Ekhnaton i

faraon Nefer-neferuaton-Nefertiti!«

» Što to znaĉi?« upita Meritaton.

Nefertiti i Ekhnaton ostali su kraj prozora jedno uz drugo, a na-

rod im uputi povik koji bi zaglušio i bogove. Zajedno su podigli ruke

dok su plamenovi sa ţrtvenika palucali prema nebu.

»Što to znaĉi?« ponovi Meritaton, a moj joj suprug odgovori jer

sam ja bila u šoku.

»To znaĉi da će tvoja majka raditi ono što nikad prije niti jedna

kraljica u Egiptu nije radila. Bit će faraonka i suvladarica.«

Bilo je to nezamislivo. Da kraljica postane kralj. Da bude suvla-

darica svom suprugu. Ĉak ni moja teta nije postala faraonka. Izraz

lica mog oca nije bio ĉitljiv, ali ja sam pouzdano znala o ĉemu misli.

Tako visoko naša obitelj još nije dosegnula.

» Gdje je Tija ?« pretraţivala sam pogledom sobu.

»Ona je s poslanicima iz Mitanije«, rekao je otac.

»A Panehesi?« upitao je moj muţ.

Otac pokaţe bradom ĉovjeka koji je od bijesa potpuno

porumenio. Panehesi se osvrtao najprije desno, pa lijevo, traţio je put

kojim bi nestao iz dvorišta kroz gomilu raspjevanih svećenika i tisuće

duţnosnika. No nije imao kamo poći. Onda digne pogled na ţivu

sliku koju je oblikovala naša obitelj, savršeno uokvirenu na prozoru

za pokazivanje.

Zakoraĉim ustranu. Nakhtmin je kraj mene vrtio glavom, oĉi su mu sijevale dok je razmišljao pokušavajući procijeniti što sve ovo

znaĉi za kraljicu koja nema sinove. Ali ja sam već znala što bi to

moglo znaĉiti. Moglo bi znaĉiti da sad više nitko, ni Kija, ni

Nebnefer, ni Panehesi, ne moţe našu obitelj maknuti s vlasti. »Mutnođmet! Meritaton! Dođite«, dozivala je Nefertiti. Primaknuli smo se. »Gdje je Nakhtmin?« htio je znati Ekhnaton. Opazio je mog

supruga u pozadini odaje. »Ti, također.«

Moj otac brzo iskoraĉi naprijed. »Što zapravo ţelite, Visosti?«

»Bivši general treba stajati kraj mene. Stat će kraj mene pa će

narod vidjeti da se ĉak i Nakhtmin klanja faraonima egipatskim.«

Srce mi se ustrepće u grudima jer sam bila sigurna da će Nakh-

tmin odbiti. Uhvatim pogled svog muţa, a onda mu priđe moj otac i

dotakne mu ruku. Nešto mu je šapnuo na uho.

Kad se Nakhtmin pojavio na prozoru za pokazivanje, ljudi

ispod balkona, vojnici i civili zaurlaju tako da se Ekhnaton trgnuo

kao da ga je netko gadno udario. »Uzmi me za ruku!« vikne Ekhnaton. »I mene će voljeti kao što

vole tebe«, izjavi. Podigne Nakhtminovu ruku u svojoj. Izgledalo je

kao da cijeli Egipt kliĉe »Ekh-na-ton«. Slijeva mu je stajao Nakhtmin,

a zdesna Nefertiti. Okrene se svojoj faraonki pa vikne: »Moj narode!«

sav blistav od Ijubavi obiĉnih ljudi koje je kupio kruhom i vinom.

»Faraonka Neferneferuaton-Nefertiti!«

Kad je Nefertiti podignula ţezla, kuku i biĉ, nedvojben znak

kraljevske vlasti u Egiptu, klicanje postane zaglušno. Zakoraknem

unatrag, a Nefertiti vikne: »Dobrodošli na najveći Durbar u

povijesti!« »Mislit će da ga voliš«, šaptala sam suprugu dok smo

hodali u povorci prema hramu. »Svi će vojnici misliti da si kleknuo

pred Atonom!«

»Neće tako misliti. Ni sluĉajno.« Privinuo se uz mene. »Nisu

glupi. Znaju da vjerujem u Amona i da sam u faraonovu društvu

jedino zbog tebe.«

Pogledam ispred sebe u povorku muškaraca u vojniĉkim suknji-cama s ratniĉkim pojasevima. »Znat će i to da sam ja razlog što ti više nisi general.«

»Horemheb je u tamnici. Bili bismo obojica da me ti ne voliš.«

Zaustavimo se u dvorištu prepunom koĉija. Blistale su od

elektruma, tirkiza i bakra. Zatim istupi Panehesi pa povede Nefertiti

u sudbinu za koju se izborila bez sinova, osobnih zasluga u povijesti i

presedana. Lice je sloţio u osmijeh kao da mu je njezin uspon na

egipatsko prijestolje uz preskakanje njegova unuka bila najveća

ţivotna ţelja.

»Sad je prisiljen vezati svoju zvijezdu uz njezinu ili se rotiti

protiv dva faraona«, rekao je moj suprug. »Na štetu svoje kćeri i unuka?« upitam. Nakhtmin raširi dlanove. »Kakva se već zvijezda digne.«

Povuklo nas je natrag u more koĉija i ponijelo preko Dvorišta

za svetkovanje prema hramu s kipovima Nefertiti i Ekhnatona.

Zaĉuju se trube i oĉisti se put do ulaznih dveri. »Izgledaš kao da si

progutala nešto gorko.« Silazeći s koĉije, Nefertiti se ljupko nasmijala.

»Sto ne valja, Mutnođmet? Nikad neće biti vaţnijeg dana od

današnjeg. Besmrtni smo.«

Ne. Okruţeni smo laţima. I prije nego su je svećenici poveli u

najsvetiju unutrašnjost hrama da primi egipatsku pšent krunu, rekla

sam joj glasno: »Ovi su ljudi sretni zato što su besplatno dobili kruh i

vino. A kraj njih su Hetiti. U glavnom gradu zemlje, sestro. Kako

znaš da nisu donijeli kugu?«

S nepovjerenjem na licu, Nefertiti se okrene Nakhtminu pa

opet pogleda mene. »Zašto mi to govoriš u trenutku moga najvećeg

trijumfa?«

»Zar bih ti trebala lagati kao što će ti svi drugi lagati zato što si

faraonka?«

Nefertiti je šutjela.

»Samo ih nemoj dodirivati«, dala sam joj savjet. »Ne dopusti da

ti poljube prsten.«

»Koga da ne dodiruje?« Ekhnaton se pojavi iza Nakhtmina.

»Hetitske poslanike«, rekla je Nefertiti. »Nemoj da ti ljube prsten«,

preporuĉi mu, a Ekhnaton se podsmjehne. »Kakav prsten! Ljubit će mi noge kad vide što sam sve

izgradio.«

Tijekom Durbara nije bilo toga ĉime Ekhnaton nije obasuo Nefertiti.

Bila je njegova glavna supruga, njegova glavna savjetnica, partnerica

pri svakom planu, a sad je bila i faraonka. A da svijet to nikad ne

zaboravi, krenuli smo na put do granica Amarne gdje je dao podići

stup u ĉast njezina kraljevanja. Stao je ispred poslanika Istoka i

zapovjedio Maji da proĉita natpis koji je sam sastavio za svoju ţenu.

Ne samo kraljicu, nego i faraonku Egipta.

Nasljednici velikoj u palači, lijepoga lica, oboţavanoj s dva pera,

domaćici sreće, obdarenoj omiljenošću i radošću faraonovom dok sluša

njezin glas,

glavnoj supruzi kraljevoj, njegovoj voljenoj gospodarici Dvije zemlje,

a sad i faraonu Nefemeferuaton-Nefertiti, neka ţivi uvijek i zauvijek.

Nikada nijedan faraon nije dopustio da kuku i biĉ uzme ţena.

Ali kad je Nefertiti stala pred gomilu da je blagoslovi, ljudi su se

zgurali jedni uz druge i penjali na stolce samo da joj vide lice.

»Vole me«, izjavila je drugog dana Durbara. »Vole me više nego

kad sam bila kraljica!«

»Zato što sad imaš veću moć nad njima«, rekla sam.

Ignorirala je moj cinizam. »Ţelim da narod ovo zauvijek zapam-

ti«, odgovorila je. Pri zamirućem svjetlu sobe za odijevanje, zalazeće

sunce pretvorilo je boju njezine koţe u pozlaćenu broncu. »Mutni«,

rekla je, »dovedi Tutmozisa. Ţelim da napravi moj portret ovakve

kakva jesam.«

Prođem palaĉom do umjetnikova ateljea. Durbar će trajati šest dana i sedam noći, a već sad po ulicama leţe mrtvi pijani muškarci, dok ţene dostojanstvenika posrćući odlaze do svojih nosiljki i vonjaju po mirisnim uljima i vinu. Tutmozis je bio u svojoj radionici. Smijao se usred jata mladih djevojaka i privlaĉnih muškaraca. Oĉi mu zablistaju kad me ugleda.

»Portret?« upita. Jedva je disao. »Bit ću spreman za trenutak. Kad sam je vidio s kukom i biĉem u hramu«, povjerio se, »a kobra joj

se uzdizala s krune, znao sam da će me pozvati. Nijedna kraljica

nikada nije s takvom otmjenošću nosila krunu.«

»Nijedna kraljica nikada uopće nije nosila krunu«, rekla sam suho.

Tutmozis se nasmijao. »Reci Veliĉanstvu neka dođe ovamo«, iz-

govori sveĉano uz geste rukama. »A sad, svi izađite!« Ţene se

namrgode. Jedna za drugom izlazile su kroz vrata drţeći u rukama

pehare s vinom i skute haljina ukrašene perlicama.

Kad se gomila razišla, upitam Tutmozisa: »Zašto te ţene toliko vole?«

Na trenutak se zamislio. »Zato što ih mogu uĉiniti besmrtnima.

Kad nađem pravi model, mogu je iskoristiti za lik Izide, a kad

njezinoj rodbini vihori raspušu sjećanja na nju, njezino će lice i dalje

gledati s hramova.«

Razmišljala sam o tome što je Tutmozis rekao dok sam išla

javiti Nefertiti da je umjetnik spreman. Presvukla se. Pitala sam se je

li to izgled koji ţeli da povijest zapamti: nosila je posve tanku, gotovo

prozirnu tkaninu. Na ruĉnim zglobovima i gleţnjevima, od ušiju do

noţnih prstiju, svjetlucalo je masivno zlato s fajansom. Koraĉale smo

hodnicima palaĉe zajedno, kao one noći u Tebi kad je otišla

Ekhnatonu kao djevica. Iz dvorišta smo ĉule svjetinu. Smijali su se i

plesali, ali unutar zgrade bilo je tiho i hladna

U Tutmozisovu ateljeu, na mjestu gdje je Nefertiti trebala sjesti,

bili su sloţeni jastuci. Za mene je pripremljen naslonjaĉ. Kad je

Nefertiti ušla, Tutmozis izvede dubok naklon. »Faraonko

Neferneferuaton -Neferriti.«

Moja se sestra osmjehne na zvuk svoga novog imena. »Ţelim

bistu«, rekla mu je. »Od pektorala do krune.«

»S kobrom.« Tutmozis kimne s odobravanjem pa se primakne da prouĉi rubine koji su tvorili zmijine svjetlucave oĉi. Nefertiti

sjedne malo uspravnije. »Napravit ću bistu u vapnencu«, najavio je.

Ustanem da se udaljim, a Nefertiti vikne: »Ne moţeš otići!

Ţelim da vidiš ovo. A onda idemo na gozbu«, rekla je. »Budi tu sa

mnom da vidiš crteţe.«

Tako smo provele cijelo popodne. I premda su moja sjećanja na

najveći Durbar u povijesti prepuna slika pijanki i plesa, najjasnija mi

je uspomena Nefertiti koja sjedi u svom oceanu od jastuka. Vidim

koralje i tirkize s njezina pektorala kako hvataju posljednje zrake

sunca i njezine crne oĉi kao jezera od obsidijana. Na licu moje sestre

istinska je smirenost. Konaĉno je povjerovala da je nikad neće

zaboraviti i da faraonska kuka i biĉ znaĉe da će biti vjeĉno

zapamćena.

DVADESET DEVETO POGLAVLJE

šesti dan Durbara

Bog sa šakalovom glavom obrušio se na Egipat dok se po ulicama

još uvijek plesalo, a u palaĉi još uvijek boravilo tisuće

dostojanstvenika. Najprije se prikradao noću zabaĉenim prilazima i

grabio radnike u fara- onovoj grobnici. Zatim se ohrabrio pa se

danju šuljao po Pekarskoj ĉetvrti. Kad se panika na kraju proširila do

palaĉe, u Amarni nije bilo ĉovjeka koji bi porekao da je vidio što je

vidio. Stigao je Anubis. U gubici je donio Crnu smrt.

Šestog dana Durbara u sobu za audijencije uđe moj otac kako

bi faraonu javio vijesti. Po nenatkrivenim dvorištima s pogledom na

rijeku plesalo se i glazba kao da uopće nije prestajala. »Visosti«,

oslovi faraona moj otac, a ozbiljnost na njegovu licu zaustavi

Nefertitin smijeh. »Pristupi.« Ekhnaton se široko osmjehivao. »Što je, veziru?«

Lice mog oca ostane ozbiljno. »Stiglo je izvješće o kugi u

radniĉkim ĉetvrtima, Veliĉanstvo.«

Ekhnaton brzo pogleda Nefertiti. »Nemoguće«, prosiktao je.

»Ţrtvovali smo Atonu dvije stotine bikova.«

»A jedanaest radnika u grobnici je umrlo.«

Nekoliko se dostojanstvenika odmakne od podija, a Nefertiti

prošapće: »To su sigurno Hetiti.«

»Predlaţem da se izolirate u Sjevernoj palaĉi, Visosti.« »U palaĉi druge supruge?« vikne Nefertiti.

»Ne. Ostajemo ovdje«, Ekhnaton je bio nepokolebiv. Pogleda

po sobi za audijencije. Strah od kuge zaledio je dvor. Iz udaljenijih se

soba još uvijek ĉula glazba, no ţenski je smijeh zamro.

»Visosti«, suprotstavi se moj otac. »Razmislite ponovno je li

mudro ostati u ovoj palaĉi. U najmanju ruku, Hetite bi trebalo staviti

u karantenu. A sve sa sjevera trebalo bi poslati iz...«

»Nitko nikog neće poslati iz grada!« zaurla faraon. »Durbar još

nije završio.« Sad je ĉak i glazba zamuknula. Okrene i zapovijedi:

»Sviraj dalje!«

Smjesta su nastavili. Panehesi hitro priđe podiju, nisam ĉak ni

stigla opaziti kako se tu stvorio. »Moţemo organizirati izvanrednu

ţrtvu u hramu«, predloţi.

Ekhnaton mu se nasmiješi kao prijekor mom ocu. »Dobro. Pa

će Aton zaštititi ovaj grad.«

»Ali zatvorite vrata«, preklinjao je otac. »Nitko ne smije u grad,

ni iz njega.«

Nefertiti se sloţila. »Moramo zatvoriti gradska vrata.«

»I pustiti da uzvanici misle da je u gradu kuga?«

Otac tiho izgovori: »To će ionako dovoljno brzo doznati.

Zaraţena je i Pekarska ĉetvrt.«

Na trenutak zbog panike svi ostanu bez rijeĉi, a onda dostojan-

stvenici poĉnu govoriti uglas. Dvorjani se kao val natisnu uz podij u

ţelji da doznaju kako moraju postupati i kamo ići. Ekhnaton ustane s

prijestolja. Moj otac oko sebe okupi obitelj. Tiju, moju majku i

Nefertiti. »Svi morate natrag u svoje odaje«, pouĉi dvor moj otac.

»Idite natrag u svoje odaje i ne izlazite van.«

»Ja sam faraon. Nitko se ne vraća u svoje odaje!«

Nefertiti mu se suprotstavi. »Uĉinite kako je rekao vezir!«

Kliznemo niz hodnik. Ĉak su i Tijini koraci bili ţustri.

Skrenemo iza ugla prema kraljevskim sobama. Ekhnaton odbije ići

dalje. »Moramo se spremiti za veĉeras.«

Nefertiti se razljuti. Drhtala je od straha. »Ti se usred kuge ţeliš

spremati za gozbu? Tko zna tko sve moţe biti zaraţen? Moţda je

cijela Amarna bolesna!«

»A ţelimo li da nas neprijatelj doţivi kao slabe?« izazivao je

Ekhnaton. »Da vidi probleme usred slavlja?«

Nije mu odgovorila.

»Onda ću ja pripremiti gozbu i nitko neće zaboraviti zbog ĉega

je ovdje. Zbog slave Atonove. To je ono što će povijest zapamtiti.«

Nefertiti ga je gledala dok je odlazio u Veliku dvoranu, a ja se

sjetim voţnje lađom prije mnogo godina kad je moj otac zapazio:

»On nije normalan.« Moja sestra digne pogled na reljefe s prikazima

nje i njezine obitelji i oĉi joj se napune suzama. »Ovo je trebalo biti

veliko povijesno slavlje.«

»Ti si pozvala Hetite, a znala si da su zaraţeni«, odgovorim.

»A što sam mogla uĉiniti?« odreţe Nefertiti. »Zaustaviti ga? Ja?«

»Ţeljela si isto što i on.«

Odmahnula je glavom. Njezin je odgovor mogao biti da ili ne.

»Narod će okriviti nas«, rekla je kad smo došli do njezinih odaja.

»Osudit će našu odanost Atonu.« Zatvorila je oĉi. Znala je kakva će

se predstava odigravati po ulicama Amarne i po cijelom kraljevstvu.

»A što ako prodre u palaĉu?« upitala je. »Što ako razori sve što smo

izgradili?«

Pomislim na Ipu koja mi je jednom spomenula da je njezin otac

kako mu štakori ne bi ulazili u podrum rabio mentu i nitko od njego-

vih radnika nije dobio kugu. »Uzmi mentu«, rekla sam joj. »Mentu i

rutu. Nosi je kao ogrlicu i objesi po svim vratima.«

»Trebala bi otputovati, Mutnođmet. Nosiš dijete.« Nefertiti su-

spregne suze. »Toliko si ga strašno ţeljela.«

»Zapravo uopće nismo sigurni je li to kuga«, rekla sam puna nade.

Prije nego smo ušli u kraljevske odaje otac mi uputi dug pogled.

»Kuga je.«

Gozbu smo ipak odrţali. Noć je bila ispunjena svirkom harfi i

lotosovim svijećama. U svjetlu plamiĉaka svjetlucalo je tisuću

plesaĉica. Osjećala se napetost uzvanika, ali kraj kolonade se

amamske Velike dvorane nitko nije usudio spomenuti kugu. Miris

naranĉina cvijeta lebdio je noćnim zrakom između stupova. U

dvorištu gosti su se nervozno smijali visokim tonovima. Nakhtmin

mi je donio pladanj probrana mesa pa smo jeli dok je ispod nas

ulicama lunjao Anubis. Ţene su koketirale, a muškarci igrali senet.

Sluge su crvenim vinom punili pehar za peharom. Do kraja sam noći

ĉak i ja zaboravila na strah od smrti. Tek sljedećeg jutra kad je

nekoliko stotina gostiju u zraku osjetilo sladak miris, palo nam je na

pamet što se u gradu događa.

Kad se vratio glasnik, prepuna soba za audijencije saslušala je

izvješće.

Dok smo se mi gostili, u svojim je posteljama tisuću siromaha

leţalo i trunulo.

»Zatvaraj palaĉu!« vikne Ekhnaton, a nubijski straţari pohrle izolirati

faraonov dom od ostatka grada.

»Sto ćemo sa slugama koji su poslom odsutni?« upitao je moj otac.

»Tko sad nije u palaĉi, umrijet će na ulici.«

Nakhtmin se okrene prema meni. »To nam je zadnja šansa,

Mutnođmet. Još moţemo natrag u Tebu. Moţemo pobjeći.«

Zgrabim rub stolca. »Da ostavim svoju obitelj?«

»Oni su odluĉili ostati, Mutnođmet.« Bila sam u vlasti njegova

pogleda kojim je obnavljao uspomenu na onu veĉer pokraj rijeke.

Priđe mi otac i poloţi ruke na ramena. »Trudna si i moraš misliti

na svoje dijete.«

Iz daljine ĉuo se staccato udaranja ĉekićima. Vrata su blokirali

daskama, a prozore zatvorili. Jer kad bi bolest ušla, proširila bi se po

svim sobama. Stavim ruke na trbuh kao da svoje dijete mogu zaštititi

od tog uţasa. Pogledam svog oca. »Što će biti s tobom?«

»Ekhnaton ne ţeli otići«, oĉev glas bio je sveĉan. »Ostajemo uz

Nefertiti.«

»A majka?«

Majka posegne za oĉevom rukom radi ohrabrenja. »Ostat ćemo

zajedno. Nije vjerojatno da će kuga prodrijeti u zgradu palaĉe.« Ali u

oĉima joj nije bilo sigurnosti. Nitko ne zna zašto, kome i gdje kuga

dolazi.

Pogledam Nakhtmina, a on je već pogodio kakva će biti moja

odluka. Kimne shvaćajući moj izbor. Uzme me za ruku. »Kuga je

moţda i u Tebi.«

Tiho smo se okupili u sobi za audijencije. Svaki je inozemni dostojan-

stvenik, bilo s Roda ili iz Mitanije, bio izbaĉen na ulicu pa je samo tri

stotine ljudi ostalo u skloništu među masivnim stupovima. Kija i nje-

zine dame drhtale su u kutu dok je Panehesi faraonu nešto šaptao na

uho. Nekoliko je ljudi šetkalo prostorijom. Nitko nije razgovarao.

Izgledali smo kao zatvorenici koji ĉekaju da ih pozovu na stratište.

Promatrala sam uplakane sluškinje. Vidjela sam da jedan pisar,

kojeg sam ĉesto sretala na hodnicima knjiţnice, stoji sam, bez

supruge. Zanimalo me gdje se ona zatekla kad je faraon odluĉio

zatvoriti palaĉu bez prethodna upozorenja. Moţda je otišla u hram

zahvaliti za nešto ili u posjet svojoj ostarjeloj majci. Sad će razdvojeni

ĉekati da prođe kuga, u nadi da će ih Anubis oboje mimoići. Ili će se

ponovno sresti i ostati zajedno u zagrobnom ţivotu. Stisnem

Nakhtminovu ruku, a on mi ga zagledan u moje lice njeţno uzvrati.

»Bojiš li se?« upitala sam ga.

»Ne. Palaĉa je najsigurnije mjesto u cijeloj Amarni. Smještena je

iznad grada, daleko od radniĉkih kuća. Kako bi nas našla, kuga bi

morala proći kroz dva zida.«

»Misliš da bi nam bilo bolje u Tebi?«

Oklijevao je. »Moguće je da se kuga proširila i do Tebe.«

Sjetim se Ipu i Đedija. Već su mogli biti bolesni, utamniĉeni u

vlastitom domu, bez ikog da im nosi hranu ili piće. A mali Kamozis?

Nakhtmin mi stisne rame.

»Uzet ćemo tvoje bilje i zaštititi se kako najbolje moţemo. Vjerujem da su Ipu i Đedi na sigurnom.«

»I Bastet.«

»I Bastet.«

»Je li kuga doista došla od Hetita?« prošapćem.

Nakhtminov je pogled bio leden. »Na krilima faraonove

taštine.«

Dok je izvan palaĉe umiralo na tisuće ljudi, mene su odveli u sobu za

porode.

Paviljon koji je koristila moja sestra bio je izvan glavne zgrade

pa su ţene pohrlile nakrcati prostoriju zaštitnim slikama sunca, a kad

su poĉeli bolovi, Nefertiti je prokrijumĉarila jednu sliku Tauert i dala

mi da je drţim u ruci ili sakrijem ispod jastuka dok vrištim. Babice su poslale po kheper-uer i bosiljak da mi potaknu trudove, a kad su

kasnije viĉući zatraţile klinĉić, znala sam da me Tauert daruje ovim

djetetom i da više neće biti drugih.

»Evo ga, dolazi!« usklikne babica. »On dolazi!« A ja svinem leđa

da zadnji put tisnem. Kad je moj sin napokon odluĉio izaći na svijet,

sunce je bilo na obzoru. Ništa u vezi njegovog rođenja nije bio

povoljan znak. Bio je dijete smrti i zalazećeg sunca. Dijete rođeno

usred kaosa, dok su vani na ulicama umirali gosti svetkovine

faraonskog Durbara. Najprije su osjećali miris meda u svom dahu,

potom otkrivali otekline ispod pazuha ili na preponama, kvrge koje

su pocrnjele i zagnojile se. No unutar zidova palaĉe, babice su mi

viĉući pruţale dijete u naruĉaj: »Djeĉak! Zdrav djeĉak, gospodarice!«

On zaplaĉe toliko glasno da bi uznemirio i Ozirisa, a moja sestra

izleti iz sobe za porode kako bi obavijestila mog supruga i oca da

smo oboje preţivjeli.

Milovala sam busen tamne kose na glavi svoga sina i pritisnula

je na usne. Bila je njeţna kao zora.

»Kako ćeš ga nazvati?« upita majka, a kad je Nakhtmin upao u

sobu za porode, rekla sam: »Baraka.« Neočekivan blagoslov.

Sljedeća ĉetiri dana znala sam samo za blaţenstvo majĉinstva i ni za

što drugo. Nakhtmin mi je bio vjeran drug. Bio je neprestano uz

mene. Motrio me u sluĉaju da pokaţem prve znake groznice ili da

mali Baraka poĉne kašljati. Otišao je toliko daleko da je svim

sluškinjama zabranio pristup u sluĉaju da je koja od njih zaraţena

kugom. Trećeg dana, kad mu se uĉinilo da sam dovoljno dobro da

mogu ustati iz postelje, zapovjedio je da nas vrate u naše odaje. Tamo

ćemo biti zaštićeni od posjeta neumornih ĉestitara iz palaĉe.

Pomisao na Anubisa mraĉila je svaĉije lice. Sluškinje su se šutke

šuljale po hodnicima palaĉe. Samo je Barakin plaĉ parao tišinu odaja

za goste. Nefertiti je zapovjedila da nam sobe ukrase zlatnim perlica-

ma u boji svijede koţe moga sina, a dvorske su dame skupljale perlice

sa svojih perika i nizale ih zajedno. Time su dobile nešto ĉime mogu

kratiti vrijeme zatoĉenja u palaĉi. Meritaton, Mekitaton i

Ankhesenpaaton svojim su bojicama pri dnu zidova slikale prizore

sreće. Perle su bile ovješene u svakom kutu i preko drvenih greda.

Mirhom smo posuli ţeravnike po cijeloj palaĉi. Kad sam ušla u sobu,

bila je ispunjena intenzivnim mirisom. Moja je sestra gledala Baraku.

Uĉinilo mi se da sam zapazila iskru ogorĉenja u njezinim oĉima, ali

kad je vidjela da je gledam, sinula je svojim najblistavijim osmjehom.

»Već sam ti našla dojilju. Moţe ga poĉeti hraniti ĉim tvoja tri dana

završe.«

A ja sam mislila, hranit ću ga sama. »Tko je ona?« upitam opre-

zno.

»Heket, supruga jednog Atonova svećenika.«

»Sigurna si da nije zaraţena kugom?«

»Naravno da jesam.«

»A kako ću znati da je njezino mlijeko dobro?«

»Ne misliš ga valjda sama dojiti?« Nefertiti se zaprepastila. »Ho-

ćeš da ti se grudi objese do pupka dok ti sin navrši tri godine?«

Spustim pogled na svog sina, na njegove napućene usnice i

duboko zadovoljstvo. Moje jedino dijete. Sada i zauvijek. Zašto ga ne

bih sama hranila? Bar dok epidemija ne prođe. Tko zna što dojilja

nosi u svom tijelu kad toliki umiru? No, valjalo je misliti na još nešto.

Iscrpim li se dojeći, što ako kuga prodre u palaĉu, a ja ne budem

dovoljno snaţna da joj se oduprem? Baraka bi ostao bez majke.

Nakhtmin bi ostao udovac i podizao bi sina sam. Nefertiti me

promatrala! »Neka dođe Heket«, rekla sam. »Još dva dana i prestat ću

dojiti Baraku.« Vrhom prsta dotaknem njegov sitan nosić i

nasmiješim se. »Jasno mi je zašto si ovo radila pet puta, Nefertiti.«

Ĉelo moje sestre izbrazda se borama. »Ti u tome uţivaš više od

mene.«

Pogledam je iz tople postelje. »Ali uvijek si izgledala sretno«,

pobunim se.

»Zato što sam ostala ţiva«, rekla je Nefertiti iskreno. »Zato što

sam preţivjela da pokušam ponovno. Zbog sina.« Oĉi joj sijevnu u

smjeru Barake. »Sad mi više ne treba sin. Ja sam faraonka, a Meti će

biti faraonka poslije mene.«

Sjednem oslonjena na jastuke. Baraka to poprati prodornim kri-

kom. »Otac zna?«

»Naravno. A koga bi drugog ţelio za faraona? Nebnefera?«

Pomislim na Kiju i Nebnefera u drugom krilu palaĉe. Cijeli

amarnski dvor, kipari, svećenici, plesaĉi i krojaĉi, svi su se sjatili u

palaĉu kao utoĉište. Sad su nagurani po prostorijama oko sobe za

audijencije. Boravak je bio dopušten svima koji su imali posao ili

utjecaj u palaĉi, ali zalihe hrane nisu bile neograniĉene.

»Što ćemo ako kuga potraje dulje od zaliha?« upitam tupim

glasom. »Poslat ćemo po nove«, odvrati nehajno Nefertiti.

»Ne moraš mi lagati da me utješiš. Znam da nije baš mnogo

slugu voljno izaći iz palaĉe. Nakhtmin mi je rekao da je glasnik prišao

prozoru sinoć i izvijestio o smrti tri stotine radnika. Tri stotine«, po-

novim. »Ukupno dvije tisuće ljudi od Durbara.«

Nefertiti se u nelagodi promeškolji. »Ne bi smjela razmišljati o

tome, Mutnođmet. Imaš dijete...«

»I neću biti kadra zaštititi ga ne budem li znala istinu.« Sjednem

uspravnije na svojim jastucima. »Nefertiti, što se zapravo događa?«

Ona primakne stolac mojoj postelji i sjedne. S obraza joj je

nestala boja. »Po ulicama su neredi.«

Uvuĉem zrak. Premještala sam Baraku po rukama dok nije za-

plakao.

»A ništa ih ne prijeĉi da provale u zatvor i oslobode

Horemheba«, rekla je. »Vojska je u karanteni. Samo je nekoliko

vojnika...«

»U zatvorima će biti kuge. Ako je bilo kuge u grobnici...«

»Ali mogu ga osloboditi ako nije podlegao bolesti. A on će po-

vesti pobunu protiv naše obitelji. Svi ćemo poginuti.« Oklijevala je.

»Osim tebe. Nakhtmin bi te spasio.«

»Nikad, Nefertiti. Bogovi su uz tebe. To se nikada neće dogo-

diti.«

Ona se kiselo osmjehne, a ja sam znala da se sjetila kako je kuga

naglo došla nakon Durbara i njezina uspona na najviše prijestolje u

zemlji. Ako su bogovi uz nju, ĉemu onda kuga?

»Dakle, što ćemo?« Spustim pogled na Baraku. Njegov malen i

nevin ţivot mogao bi završiti i prije nego je zapoĉeo. Ali zašto bi to

bogovi uĉinili? Dali su mi dijete nakon toliko išĉekivanja samo zato

da mi ga uzmu? »Što otac misli da trebamo uĉiniti?«

»Misli da bi trebalo poslati glasnike u Memfis i Tebu. Da ih

upozorimo.«

»Ti im još nisi poslala upozorenje?« viknem.

»Pa kad smo u izolaciji«, branila se. »Nitko ne smije van. Vrata

su zatvorena. Pošaljemo li glasnika u Tebu, što će ljudi misliti?

Durbar je tek prošao.«

Zagledam se u zakovane prozore. »Ostaviti ih bez upozorenja

protivi se svim zakonima Maat«, rekla sam. »Ekhnaton to ne ţeli uĉiniti.« »Onda moraš ti«, izjavim. »Sad si i ti faraonka.«

Šest muškaraca iz palaĉe plaćeni su zlatom da odnesu poruku

upozorenja o stanju u Amarni u Memfis i Tebu: Hetiti su tijekom

faraonskog Durbara zarazili grad kugom koja je odnijela već dvije

tisuće ţivota.

Nije bilo dovoljno grobova da se svi preminuli pokopaju. Ĉak

su i bogataše bacali u zajedniĉke grobnice da zauvijek ostanu

bezimeni. Neki su riskirali smrt kako bi poloţili talismane uza svoje preminule. Tako će ih Oziris moći prepoznati. Noćima sam imala

more o tim grobovima, a kad god bih se probudila viĉući, Nakhtmin

bi pitao što me to progoni u snovima.

»Sanjala sam da me Oziris ne moţe pronaći, da sam vjeĉno

izgubljena i da nikom nije bilo dovoljno stalo da mi napiše ime na

grob.« Moj mi je suprug milovao kosu i zaklinjao se da se to neće dogoditi, da će on preuzeti svaki rizik i staviti mi talisman u ruku

prije nego me pokopaju. »Zakuni se da to nećeš dopustiti«,

preklinjala sam ga. »Umrem li od kuge, zakuni se da nećeš dopustiti

da uzmu moje tijelo. S talismanom ili bez.«

Njegove su se ruke zaštitniĉki ovile oko mene. »Naravno da te

nitko neće uzeti bez dokaza za bogove. Neću to dopustiti.«

»Ali morat ćeš. Jer umrem li, a ti se razboliš, koga će Baraka imati da se brine za njega?«

»Nemoj tako govoriti.« »Amarna umire, Nakhtmine. Zašto bi palaĉa bila pošteđena?«

»Zato što smo zaštićeni! Tvojim biljem i pozicijom na brdu. Mi

smo iznad kuge«, pokušao me uvjeriti. »A ako narod navali u palaĉu i unese bolest?«

Bio je preneraţen mojim nepovjerenjem. »Onda bi se vojnici

borili s napadaĉima jer su ovdje zaštićeni i imaju hrane.« Baraka

zaplaĉe.

Njegov krik propara jutarnji mir, a Nakhtmin ustane i uzme ga u na-

ruĉje. Njeţno ga je gledao i zatim ga oprezno poloţio na moja prsa.

Od sutra će naš sin imati dojilju. »Nefertiti je u Memfis i Tebu poslala poruku o kugi«, rekla sam

mu.

Nakhtmin me zabrinuto gledao. »Ekhnaton to nikad ne bi

uĉinio. A kad kuga prođe, doznat će.«

»Kako znaš da će proći?«

»Zato što uvijek prođe. Rijeĉ je samo o tome koliko će ljudi

Anubis odvesti prije nego se povuĉe.«

Zadrhtim. »Nefertiti je rekla da su po ulicama nemiri.«

Nakhtmin me oštro pogleda. »Zašto ti je to rekla?«

»Zato što sam htjela znati. Zato što ja njoj nikad nisam lagala i

jasno je da i ja od nje ţelim iskrenost. Ti si mi trebao reći.«

»A kakvo bi dobro iz tog proizašlo?« usprotivio se.

»Zamisli moju zaprepaštenost ako provale u palaĉu. Ne bih

imala pojma što se događa. Ne bih bila kadra ni sakriti negdje našeg

sina.«

»Nitko neće provaliti u palaĉu«, rekao je Nakhtmin strogo. »Fa-

raonova je vojska vani. I to je jedina razlika između nas i njih. Jedu

istu hranu i nose iste biljke oko vrata. Koliko god Ekhnaton bio lud,

nije toliko glup da riskira i izgubi vojsku ili nubijsku gardu. Mi smo

na sigurnom«, zajamĉi. »A i da dođu, ja bih te zaštitio.«

»Što ako dođu s Horemhebom?« upitam, a po izrazu njegova

lica jasno sam vidjela da se i on toga sjetio. »Onda će im Horemheb reći da te ne diraju.«

»Zato što je on tvoj prijatelj?«

Nakhtmin stisne ĉeljust. Nije mu se svidio smjer u kojem je kre-

nulo ispitivanje. »Da.«

»A Nefertiti?« upitam.

Nije odgovorio.

Glas mi se stiša. »A moje nećakinje?«

Nije odgovorio. Zakuca glasnik i zatraţi da dođemo u sobu za

audijencije.

»Opet senet«, nagađao je Nakhtmin, ali ovog puta nije bilo tako.

Moj nas je otac pozvao kako bi nas obavijestio da je umrlo tri tisuće

Egipćana.

»Odsad kruh spremajte u svojim odajama«, rekao je okupljeni-

ma u sobi, »a vodu u posudama. Kuga će trajati duţe od naših

zaliha.«

Otac se osvrne na prazna prijestolja i stolove od ebanovine. Za

sat vremena prostorija će biti puna plesaĉa, a Ekhnaton će

poslanicima zapovijediti da igraju senet. »Šuplja ljuska«, rekao je tiho.

»Ljubili su mu sandale baš kako je ţelio. I sad će mu narod leţati pred

nogama. Mrtav.«

Znali smo da je Crna smrt ušla u Palaĉu na obali kad je kuhar vrišteći

utrĉao u sobu za audijencije. Znoj mu se slijevao niz lice. »Dva po-

moćnika su mi bolesna«, vikne. »Smrt je u kuhinjama. Pet štakora je

mrtvo i pekarova ţena.«

Na debeljkove neugodne rijeĉi igraĉi seneta prekinu zabavu, a

harfistiĉini se prsti ukipe od uţasa. Kao da je u palaĉu doveo Anubisa i pustio ga s uzice. Nakhtmin me zgrabi za ramena. »Natrag u naše odaje. Povedi

Heket i njezino dijete pa spusti zasun na vratima. Nitko ne smije ući

dok ne zaĉuješ moj glas. Idem po svjeţu vodu.«

Ţene su trĉale naokolo, a muškarci hrlili van. Nefertiti sretne moj pogled. Jasno sam vidjela kako je prestravljena dok joj Amarna klizi kroz prste. Zvuk razbijena stakla odvuĉe nam pozornost. Muš-karci i ţene pokušavali su pobjeći iz sobe za audijencije. Ako je kuga u palaĉi, to znaĉi smrtnu presudu svakom tko ostane unutra. Ekhnaton ustane s prijestolja i pozove straţare viĉući da ga nitko ne smije ostaviti. No tko ima vlast nad panikom koja se širi? Okrenuo se prema Maji koji je stajao kraj podija. »Ti ćeš ostati«, zapovjedi mu. Majino je lice bilo blijedo. Njihov grad nekoć je bilo slavlje ţivotu, a sad je spomenik smrti.

U ĉitavoj toj panici, netko zapovijedi da djecu zatvore u djeĉju sobu. Svako dijete mlađe od šesnaest valja zaštititi u najizoliranijoj

prostoriji u palaĉi. »Tko će paziti na njih? Netko mora paziti na njih«,

vikao je moj otac. No zbrka je bila prevelika. Nijedan straţar nije

istupio. Onda se pojavi Tija. Pepeljasta lica, ali smirena. »Ja idem u djeĉju sobu.«

Otac kimne. »Naloţi straţarima da ponovno zakuju prozore«,

rekao je Nefertiti. »Ako netko pokuša pobjeći, ubij ga jer u pitanje

dovodi naše ţivote.«

»Zar nije svejedno?« vikala je neka ţena. »Kuga je već u palaĉi.«

»U kuhinjama«, odreţe moj otac. »Moţemo je tamo i zadrţati.«

Nitko mu nije povjerovao.

»Ti!« vikne Ekhnaton pokazujući neku plemkinju koja je kroz

razbijeni prozor gurala svoje dijete u slobodu, a i sama se spremala

pobjeći. Zgrabi luk i strijelu iz ruku nekog straţara. »Korak dalje i

mrtva si.«

Ţena se na trenutak zaustavi. Zatim se pomakne. Htjela je po-

vući dijete natrag u palaĉu, ali strijela zafijukne. Svi dahnu, a potom u

sobi za audijencije zavlada tišina. Ţena je klizila na tlo, a dijete

vrištalo. Ekhnaton spusti luk. »Nitko ne smije napustiti palaĉu!«

viknuo je. Na tetivu namjesti i drugu strijelu i uperi luk u sredinu

utihnule gomile. Nefertiti priđe i spusti mu oruţje. »Nitko ne odlazi«, uvjeravala ga je. Ljudi su je gledali širom otvorenih oĉiju punih strave.

Ekhnaton se zaustavi pred jednim od svećenika koji padne na

do od poštovanja. » Tko god otvori prozor ili pošalje poruku ispod

vrata, bit će poslan u kuhinje da umre. Straţa!« zapovjedio je.

»Pobijte sve kuhare i pekarske pomoćnike. Nitko ne smije ostati ţiv

u kuhinjama. Ni maĉka.« Potraţi pogledom ĉovjeka koji mu je donio

vijest o kugi. Pokaţe ga. »Poĉnite od njega.«

Straţari su bili uĉinkoviti. Ĉovjek je vrištao dok su ga odvlaĉili

kroz vrata sobe za audijencije. Nije stigao zamoliti za milost. Cijela

obitelj pogleda Nefertiti.

»Svi natrag u svoje odaje«, rekla je. »Tko opazi znak kuge, neka

uzme ugljen sa ţeravnika i nacrta Horusovo oko na vrata. Obroci će

stizati jednom dnevno«, vidjela je oĉevo odobravanje pa joj glas po-

stane snaţniji i sigurniji. »Sluškinje će uzimati hranu iz podruma, a ne

iz kuhinja. Neka se nitko ne usudi šetati po palaĉi još ĉetrnaest dana

nakon što se kuga povuĉe.«

Panehesi iskoraĉi naprijed. Gorio je od ţelje da se postavi u

centar zbivanja. »Moramo prinijeti ţrtvu«, objavi.

Ekhnaton se sloţi. »Pladanj mesa i pehar najboljega amarnskog

vina pred svaka vrata«, odredio je.

»Ne!« Brzo priđem podiju. »Na vanjskoj strani vrata trebamo

objesiti vijence mente i rute. To je dovoljno.«

Eknaton se okrene prema meni. »Sestra faraonova misli da zna

više od Vrhovnog svećenika Atonova?«

Nefertiti ga divlje pogleda. »Ona se razumije u bilje i kaţe da je

ruta bolja od mesa koje truli.«

Ekhnatonov glas postane sumnjiĉav. »A kako znaš da se ne po-

kušava riješiti sestre i šurjaka? Ona ima pravo sjesti na prijestolje. I

ona i njezin sin.«

»Na svaka vrata stavit će se vijenac od mente i rute«, zapovjedila

je Nefertiti. »A ţrtva?« gnjavio je Panehesi dva egipatska faraona.

Ekhnaton se ukoĉi. »Bit će pred svakom sobom koja ţeli

Atonovu zaštitu«, izgovori glasno. »A oni koji ţele gnjev velikog

boga«, zagledao mi se u oĉi, »neće prinijeti ţrtvu.«

Gomila pohrli van. Izlaz iz sobe za audijencije bio je zakrĉen.

Nefertiti mi dotakne ruku. »Sto ćeš sad raditi?«

»Idem natrag Baraki. Zakljuĉat ću vrata i nikog neću pustiti

unutra.«

»Zato što ne moţemo svi biti zajedno? Je li tako da ne moţe-

mo?« upitala je. »Da cijela obitelj boravi u jednoj sobi, bilo bi opasno

za sve.« U glasu joj se ĉuo strah. Vidjela sam da po prvi put iskreno

ţeli biti samo s Ekhnatonom i ni s kim drugim. Naši će roditelji otići

u svoje odaje, a Tija će ĉuvati djecu.

Pruţim ruku i dotaknem njezinu. »Budemo li razdvojeni, moţda preţivimo ovo«, rekla sam.

»Ali, kako znaš? Ti moţeš leţati mrtva, a ja to neću znati dok mi

sluškinja ne javi o Horusovom oku. A moje kćeri...« Njezino sitno

tijelo izgledalo je još manje. »Bit ću sasvim sama.«

Njezin najveći strah. Uzmem joj ruku i poloţim je na svoje srce.

»Svi ćemo ostati zdravi«, obećam, »i vidjet ćemo se za ĉetrnaest

dana.«

Nikada joj prije nisam lagala. Dok se Crna smrt šuljala palaĉom,

Panehesi je ţrtvene darove polagao pred vrata onih koji su ţeljeli

Atonov blagoslov. Išao je hodnicima u svojem plaštu od leopardova

krzna i s teškim zlatnim prstenjem. Za njim su išli mladi svećenici. Visokim i umilnim glasovima pjevali su u slavu Atonovu. A dok su

djeĉaci pjevali, Anubis je divljao. Kad je Panehesi došao na naša vrata, Heket ga otpravi.

»Ĉekaj!« Naglo otvorim vrata da se suoĉim s njim. Nakhtmin i

dojilja kriknu. »Drţat ću granĉicu rute ispred sebe«, obećam, a onda

stanem pred Panehesija. »Kaniš staviti ţrtveni dar i pred djeĉju

sobu?« upitam ga. Zabacio je svoj leopardov plašt i krenuo prema sljedećim

vratima.

»Kaniš staviti ţrtveni dar i pred djeĉju sobu?« zahtijevala sam

odgovor.

Gledao me kao da sam maloumna. »Naravno.«

»Nemoj. Nemoj tamo stavljati ţrtvu. Dat ću ti što god ţeliš«,

rekla sam sva oĉajna.

Panehesi me odmjeri pogledom. »A što bih ja mogao ţeljeti od

sestre kraljeve glavne supruge?«

»Sestre faraonke«, odgovorim. Usnica mu se iskrivi. »U djeĉjoj

sobi spava moj vlastiti unuk. Misliš da bih otrovao nadu egipatskog

prijestolja zbog smrti šest beznaĉajnih djevojĉica? Zaista si glupa kao

što sam i mislio da jesi.«

»Zatvori vrata!« Vikala je Heket iza mojih leđa. »Zatvori vrata«,

preklinjala je grleći svog i mog sina. Gledala sam kako Panehesi

nestaje niz hodnik sa svojim zdjelama s mesom, a onda nas opet za-

tvorim. Gurnem granĉice rute i mente ispod vrata i zabrtvim prolaz.

Prošla su dva dana, a po hodnicima palaĉe nije bilo znaka Crne smrti.

Ni na jednim vratima ugljenom nije bilo nacrtano oko. A onda, treće

noći, kad smo već poĉeli vjerovati da je palaĉa zaštićena, Anubis je

zastao u svakoj sobi koja je ţrtvovala Atonu i najeo se.

U zoru krikovi jedne mlade sluškinje proparaju tišinu hodnika.

Trĉala je kraj kraljevskih odaja viĉući nešto o Horusovu oku.

»Djeĉak, odmah do kuhinja«, vrištala je prestravljena. »I nadglednik

konjušnica. Svi koji su ponudili ţrtvu Atonu! Dva veleposlanika iz

Abidosa. Jedan s Roda. Osjeća se vonj iz njihovih soba!«

»Što sad?« prošapćem iza naših zatvorenih vrata, a Nakhtmin

odgovori: »Sad strpljivo ĉekamo i nadamo se da će smrt posjetiti

samo one koji su ţrtvovali Atonu.«

No kad su ljudi u Amarni vidjeli da se kola za mrtvace voze

prema palaĉi, gnjev se raširi gradom. Ako faraonov bog ne moţe

zaštititi amarnsku palaĉu, zašto bi zaštitio njegov narod? Unatoĉ

opasnosti, Egipćani su izašli na ulice, pjevali Amonu i razbijali

Atonove slike. Gomila se skupila ispred ulaza u palaĉu. Traţili su da

im se kaţe je li faraon Krivovjernik još uvijek ţiv. Priđem bliţe

prozoru blokiranom daskama i zaĉujem viku. »Ĉuješ li kako ga

zovu?« prošapćem.

Heketine oĉi bile su raširene od straha. Odgovorila je: »Kralj

Krivovjernik.«

»A ĉuješ li što pjevaju?«

Slušale smo zvuk razbijanja kamenja i udaranje ĉekića. S

Ekhnatonovih su kipova lomili lice i pjevajući zazivali uništenje same

Amarne. »SPA-LI-TI! SPA-LI-TI!«

Uzmem Baraku i privinem ga na grudi.

Kad je u podne došla hrana, Nakhtmin otvori vrata pa

zaprepašteno ustukne. Obrok nam je donijela nova sluškinja. Drhtala

je i plakala. »Što je?« upita brzo. »Djeĉja soba«, uzdahnula je. Predam svog sina u ruke Heket i pohrlim prema vratima. »Što je

s djeĉjom sobom?«

»Sve je zahvatilo«, plakala je pruţajući nam košaru s hranom.

»Sva su se djeca razboljela!«

»Tko? Tko se razbolio?« vikala sam. »Djeca. Princeze blizankinje preminule su. Princeza Mekitaton

je bolesna. A Nebnefer, gospodarice«, pokrije usta kao da rijeĉi koje

bi izrekla mora zadrţati. Nakhtmin zgrabi djevojĉinu ruku. »Mrtav?«

Sluškinji su klecala koljena. »Ne. Ali umire.«

»Daj nam hranu i zatvori vrata«, rekao je brzo. »Ĉekaj!« zamolim. »Nefertiti i moji roditelji! Na njihovim je

vratima Horusovo oko?«

»Nije«, prošapće djevojka, »ali faraonka će poţeljeti da umre kad

ĉuje da su od šest princeza ţive samo tri.«

Uţasnem se. »Još joj nisu rekli?«

Djevojka stisne usnice. Suze joj poteku još jaĉe. Odmahivala je glavom. »Nikom nije reĉeno. Samo tebi, gospodarice. Sluškinje ga se boje.«

Ekhnatona. Naslonim se na dovratak. Tri princeze i uskoro

princ egipatski. A ako je u djeĉjoj sobi kuga, što će biti s Tijom? S

Meritaton i Ankhesenpaaton? Nakhtmin spusti zasun na vratima, a

Heket odjednom skoĉi na noge. »Ne smijemo ovo jesti.«

»Ne prenosi se hranom«, pouĉi je Nakhtmin. »Da je tako, dosad

bismo već svi pomrli.«

»Netko mora izbaviti preţivjele«, rekla sam. Nakhtmin je stajao zagledan u sobu u kojoj je leţao naš sin.

»Netko mora izbaviti kraljicu i Meritaton«, ponovim. »Ankhe-

senpaaton...«

»Izgubljena«, oĉi mog supruga bile su strašne. »Ali ona je ţiva!« bunila sam se. »I ništa ne moţemo uĉiniti za nju. Ni za koga od njih. Ako su

već tri princeze umrle, djeĉja soba mora biti izolirana.«

»Ali moţemo izdvojiti zdrave. Moţemo ih staviti u zasebne pro-

storije i dati im šansu.«

Nakhtmin je vrtio glavom. »Faraon im je uskratio šansu kad je

pozvao Hetite i nakon toga slušao Panehesija«, rekao je hladno.

Vijesti su se ipak širile. Sad su već svi znali da su princeze blizankinje

preminule i da su dvogodišnja Neferuaton i petogodišnja Mekitaton

zaraţene.

Po dvorištima su povlaĉili uzice zvona, palaĉom su odjekivali

krikovi, ţene su plakale i dozivale Atona, molile su ga da opozove

kletvu koja se strovalila na amarnsku palaĉu. Jedna sluškinja došla

nam je reći da su nubijski straţari poslani izbaviti preostale princeze i

kraljicu, ali za Nebnefera je bilo prekasno. Zatvorim vrata. Slušali

smo molitve kroz zidove palaĉe. Nikad se nije pjevalo tako glasno.

»Vani znaju da je u palaĉi kuga«, rekao je Nakhtmin, »i misle da

je to što faraonova djeca nisu izbjegla kugu kazna za nešto što je

uĉinio.«

Pjevanje molitvi nije prestajalo tri dana. Jasno smo ĉuli gnjevne

Egipćane kako vape za milost Amonu i proklinju krivovjernog

faraona koji im je navukao kugu. Stajala sam kraj prozora lica

naslonjena na drvo i zatvorenih oĉiju slušala sam ritam vikanja.

»Neće biti zapamćen kao

Ekhnaton Graditelj. Zvat će ga faraon Krivovjernik do đeta i neheha.«

Sjetim se kako je Nefertiti sama u svojoj sobi, a ĉut će da joj je

ĉetvero djece umrlo. Kad god sam pogledala svog sina na Heketinim

grudima, oĉi su mi se napunile suzama. Bio je tako mlad. Premalen

da se bori protiv neĉeg tako velikog pa sam ga noću privijala k sebi i

pokušavala biti zahvalna na vremenu koje mi je poklonjeno da

budem s njim.

Danju smo slušali zvuk kola za mrtvace. Prestajali bismo igrati

senet dok su se kotaĉi kotrljali pokraj palaĉe pitajući se ĉija će sad

tijela biti obnaţena i pokopana tako da u vjeĉnosti ostanu bez imena

po kojem bi ih bogovi prepoznali. Bez kartuše ili usabti figurice po

kojima bi Oziris kad se vrati na zemlju znao tko su bili. Molila sam

sluškinje koje su nam donosile hranu da nam nabave još rute, ali sve

su odgovarale da je u palaĉi više nema.

»Jesi li pretraţila podrume? Moţda je spremljena kraj vina. Po-gledaj baĉve i proĉitaj natpise.«

»Zao mi je, gospodarice, ali ne znam ĉitati.«

Uzmem iz kutije pisaljku od trske i tintu pa napišem ime biljke

na poleđinu jednog od mojih papirusa. Oklijevala sam, ali sam

istrgnula komad knjige o lijeĉenju i ugurala cedulju ţeni u ruke. »To je

ta biljka. Potraţi na baĉvama ovaj naziv. Uspiješ li naći, uzmi malo i

stavi pod svoja vrata. Odnesi mojoj sestri i roditeljima koliko god

moţeš. Ostatak donesi nama. Bude li i druge baĉve, razdijeli

preţivjelima.«

Kimnula je, ali prije nego je otišla, upitam: »Cime ti plaćaju to

što ideš po tim hodnicima smrti?«

Osvrnula se, a oĉi su joj bile nemirne. »Daju mi zlato. Svakoga

me dana plaćaju zlatom, a ja narukvice ostavljam u svojoj sobi. Ako

preţivim, dat ću ih svom sinu da se školuje za pisara. Ako me uzme

Crna smrt, neka uĉini s njima što hoće.«

Pomislim na Baraku i grlo mi se stisne. »A gdje ti je sin?«

Na njezinu tmurnu licu kao da se pojavila svjetlost. »U Tebi je.

Ima samo sedam godina. Poslali smo ga odavde ĉim smo ĉuli da ljudi

umiru.«

Oklijevala sam. »Jesu li mnoge sluškinje poslale svoju djecu u

Tebu?«

»Jesu, gospodarice. Mislile smo da ćete i ti i kraljica...« Zašuti

kad je vidjela izraz mog lica. Pitala se je li već previše rekla. »Hvala ti«, prošapćem. »Ako nađeš rum, odmah je donesi.«

Sljedećeg je dana došla s biljem u košarici. »Gospodarice?«

Gorljivo je kucala, a Nakhtmin otvori vrata tek toliko da joj vidi lice.

»Hoćeš li reći gospodarici da sam našla bilje i uĉinila kako mi je

rekla? Stavila sam nešto pod svoja vrata i odnijela cijelu košaru veziru

Ajeu.«

Nakhtmin me pozove pokretom ruke. Zauzela sam njegovo

mjesto kraj odškrinutih vrata. »A kraljici?«

Ţena je oklijevala. »Faraonki Neferneferuaton-Nefertiti?«

»Da. Uzela je?«

Ţena spusti glavu. Odmah pogodim što je bilo. »Otvorio ti je

faraon Ekhnaton. Odi natrag i sama im stavi na vrata.«

Ţena uzdahne. »Sto ako me netko vidi?«

»Bude li pitanja, reci da radiš po zapovijedi moje sestre. Faraon

je zakljuĉan unutra. Neće znati.« Ţena ustukne pa joj dotaknem ruku.

»Nitko te neće tjerati u laţ«, zajamĉim. »A upita li on kraljicu, ona će

znati da sam ti ja tako rekla i potvrdit će zapovijed.«

No ţena je još uvijek oklijevala pa shvatim što ĉeka. Strogo se namrštim. »Ja ti nemam što dati.«

Spustila je pogled na moju narukvicu. Nije bila od zlata, ali

imala je tirkizne ukrase. Nefertitin dar. Skinem je i grubo gurnem sluškinji u ruku. »Objesi rutu preko njihovih vrata«, natjeram je da se

zakune. »Ispleti im vijence.«

Stavila je narukvicu u košaru. »Naravno, gospodarice.«

Sedam dana nisam vidjela tu sluškinju. Morala sam vjerovati da je

uĉinila što sam joj platila da uĉini dok su krikovi po palaĉi postajali

sve oĉajniji. Ţene su trĉale niz hodnik. Ĉula sam sandale po

keramiĉkim ploĉicama na podu. Neke su udarale po zatvorenim

vratima izvan sebe od uţasa. Mogla sam zamisliti kako im je. Mi smo

svoja vrata drţali zakljuĉanima i nismo napuštali odaje. Osme noći

nakon dogovora s onom sluškinjom, neka ţena ĉije je dijete umrlo

kucne na naša vrata. Bila je izvan sebe. Urlala je oĉajna i traţila da joj

otvorimo.

»Ne ţeli umrijeti sama«, shvatim i snaţnije privinem Baraku na

grudi, sigurna da nam ostaje još malo vremena da budemo zajedno.

»Nemoj ga tako ĉvrsto stiskati. Ozlijedit ćeš ga«, opomene me

Heket.

Sve me više obuzimala panika. »Ostat ćemo bez hrane. Umrijet

ćemo od gladi, ne umremo li od kuge. A naša grobnica nije dovršena!

Sarkofag za Baraku nije ĉak ni zapoĉet.«

Heket raširi oĉi. »Ni za mojeg sina«, prošapće ona. »Umremo li

ovdje, svi ćemo ostati bezimeni.«

Nakhtmin srdito odmahne glavom. »Ja to neću dopustiti. Neću

dopustiti da ti se to dogodi. Nikome od vas.«

Spustim pogled na svog sina. »Moramo se pomoliti Amonu.«

Heket dahne. »U faraonskoj palaĉi?«

Zatvorim oĉi. »Da. U faraonskoj palaĉi.«

Kad se sljedećeg jutra podiglo sunce, nije bilo novih znakova kuge

niti novih Horusovih oĉiju po vratima. Ĉekali smo još jedan dan, pa

zatim dva, i kad je polako prošlo sedam dana, a suhi kruh preostao

kao jedina hrana, dvorjani su se poĉeli iskradati iz svojih odaja.

Ugledam sluškinju koja je zbog zlata svoj ţivot izloţila smrtnoj

pogibelji.

Preţivjela je Crnu smrt. Poslat će sina u školu da postane pisar.

No brojni nisu bili te sreće. Slomljene majke i oĉevi koji su izgubili svoje jedine sinove izlazili su iz soba posrćući. Opazim i Maju.

Hodao je pognut i izgledao krhkije nego ikad. Iz njegovih je oĉiju

nestalo sjaja. Kad smo izašli, zaĉujemo došaptavanje da je egipatski

faraon bolestan. »Od kuge?«

»Ne, gospodarice.« Ţena koja je stavila rutu na vrata moje sestre

rekla je mirno: »Ima neku bolest uma.«

Ĉula su se zvona koja su u sobu za audijencije pozivala vezire,

dvorjane i sve sluge koji su ostali u palaĉi. U prostoriji koja je nekoć primala stotine, sad je stajala samo mala grupica preţivjelih. Moji ro-

ditelji? Smjesta dvoranu pretraţim pogledom.

»Mauat!« Zaletim se u majĉine ruke. Ona je plakala nad Bara-

kom i privijala ga na grudi dok nije zaplakao. Nefertiti nas je gledala

sa svoga prijestolja. Nisam uspijevala proĉitati izraz njezina lica, ali

drţala je Ekhnatonovu ruku u svojoj. Ispod njih sjedile su Meritaton i

Ankhesenpaaton. Njihova je osmeroĉlana obitelj spala na ĉetvero.

Ĉak je i najmlađa Ankhesenpaaton sjedila mirno i tiho, ušutkana

onim što je zacijelo vidjela u djeĉjoj sobi dok su joj sestre leţale i

umirale.

»Moramo otići iz Amarne«, prošapće moja majka. »Moramo se

iz ove palaĉe preseliti u palaĉu u Tebi. Ovdje su se dogodile

grozote.« Vjerovala sam da misli na zarazu kugom, ali kad je moj

otac stegnuo ĉeljust, shvatim da je rijeĉ o još neĉem. Pogledam ih. »Na što mislite?«

Odmaknemo se od podija kako nas nitko ne bi ĉuo. »Sedmog

dana izolacije faraon je uvrijedio asirskoga kralja.«

» Kralja?« ponovi Nakhtmin.

»Da. Kralj Asirije poslao je glasnika i traţio tri prijestolja od

eba- novine. Kad je glasnik stigao, vidio je da ovdje vlada kuga pa je

oklijevao. Ali dobio je zapovijed od svoga kralja pa je ušao u grad i

prošao pješice cijeli put do palaĉe.«

»Straţari nisu pozvali tvog oca nego faraona, a Ekhnaton je

glasnika u Asiriju vratio uz poklon«, izgovori majka. »Poklon.«

Nakhtmin zaĉuje koban prizvuk u majĉinu glasu pa pogleda

mog oca. »Kakav poklon?«

Otac zatvori oĉi. »Dao mu je ruku djeteta s crnim oteklinama

od kuge. Iz djeĉje sobe.«

Zakoraknem unatrag, Nakhtminovo se lice smrkne. »Asirska

vojska broji se u tisućama«, upozori nas mraĉno.

Otac kimne. U glasu mu nije bilo dvojbe. »Napast će Egipat.«

Moj pogled sretne majĉin. Lice joj je bilo blijedo. »Ovdje je preopasno«, zakljuĉi Nakhtmin, a ja sam znala da više

nije na meni da odluĉim hoćemo li ostati. Preţivjeli smo Crnu smrt. Amon neće biti tako velikodušan kad Asirci navale na Egipat.

Pogledao me. »Više ništa ne moţemo uĉiniti.«

»Priĉekaj bar da prođe pogreb. Molim te«, preklinjala je Nefertiti.

»Krenut ćemo veĉeras. Asirci su na pragu Egipta, a vaša vojska

nije spremna da ih zaustavi.«

»Ali veĉeras će biti odrţan pogreb«, rekla je oĉajno. »Ostani sa

mnom«, šaptala je. »To su moja djeca. Tvoje nećakinje.«

Oklijevala sam pogledati je u oĉi. Tiho upitam: »Sto su uĉinili s

tijelima?«

Nefertiti je drhtala. »Pripremili su ih za spaljivanje.«Prekrijem rukom usta. »Neće biti sprovoda?«

»To su ţrtve kuge«, rekla je divlje, ali njezin gnjev nije bio

usmjeren na mene. Zamislim Mekitaton i malenu Neferuaton i

vatrene jezike kako se uzdiţu oko njih dok gore na lomaĉi. Egipatske

princeze.

»Dobro, ali putujemo u Tebu ĉim završi«, rekla sam ozbiljno.

»A ako su nam roditelji iole pametni, uzet će Tiju i poći s nama.« Na-

ša je teta još uvijek bila bolesna, ali ne od kuge. Stradalo joj je srce.

Bila je u djeĉjoj sobi dok je Anubis harao. Gledala je kako joj se

potomci muĉe u bolesti i umiru. Mekitaton, Neferuaton, blizankinje,

Nebnefer. A bilo je i drugih: sinovi i kćeri bogatih trgovaca i pisara.

Kad sam joj otišla u posjet, oĉi su me pekle od suza. »Ostani uz nas«,

preklinjala sam. »Zar ne ţeliš imati svoj vrt i raditi u njemu?«

Odmahivala je glavom i stiskala mi ruku. »Još malo pa ću raditi po

vrtovima vjeĉnosti.«

Nefertiti je također odmahivala glavom. »Ni otac neće odavde«, rekla je. »Ne ţeli me ostaviti.«

»Narod se ljuti«, upozorim je. »Umiru od kuge i za to krive fa-raone. Vjeruju da im je Aton okrenuo leđa.«

»Ne ţelim to slušati. Ne mogu to sad slušati«, izjavila je.

»Onda ćeš to slušati kad bude prekasno!«

»Ja sve mogu ispraviti!«

»Kako? Što ćeš uĉiniti kad asirski kralj raspakira svoj dar? Misliš

da kraljevstva Istoka nisu ĉula za Ekhnatovu brzopletost? Zašto se,

misliš, dopisuju s ocem, a ne s njim?«

»On ima vizije... Vizije o veliĉini, Mutnođmet. Ţeli da ga vole... Silno ţeli da ga vole.«

»Kao što ga ti voliš.«

»Nije to isto.«

»Nije, zato što će uĉiniti sve da bi to dobio. A ti si, naprotiv,

racionalna. Prava kći svog oca. Zato si mu i draţa.« Prekine me, ali ja

nastavim. »I zato će otac ostati s tobom, makar se cijeli grad rušio

oko njega. Ĉak i ako nam svima prijeti pogibelj. Ali, je li to vrijedno

toga?« upitala sam. »Vrijedi li besmrtnost platiti po toj cijeni?«

Nije odgovorila. Tuţno zavrtim glavom i udaljim se. U hodniku

koji je vodio našim odajama, sretnem Nakhtmina s Barakom.

»Heket ide s nama«, rekao je. »U Amarni je obustavljen promet

lađama. Moţemo konjima i zatim se ukrcati na barku negdje izvan

grada. Nećemo ni blizu radniĉkih kuća. Jahat ćemo ravno do

gradskih vrata. Pustit će nas da izađemo«, rekao je pun

samopouzdanja.

»Ali ne moţemo krenuti prije nego padne noć«, rekla sam mu.

»Odrţat će se pogreb. Znam što ćeš reći, ali ona se ne moţe suoĉiti s

tim sama. Jednostavno ne moţe.«

»Pogrebna lomaĉa?« upita.

Kimnem. »Mala Neferuaton«, i usnica mi zadrthi dok sam gle-

dala Baraku na snaţnim rukama njegova oca. »Ne znam kako to

uopće moţe podnijeti.«

»Moţe zato što je jaka, a i ništa drugo joj ne preostaje. Tvoja

sestra nije glupa, premda podrţava Ekhnatona. Ona nije mekušac.«

»Ja to ne bih mogla podnijeti«, izjavim, a on mi rukom podigne

bradu. Gledali smo se u oĉi.

»Ti to nikad nećeš morati podnijeti. Vodim te odavde htjela ti

to ili ne.«

»Nakon pogreba.«

Kad je nebo postalo tamno, zaĉuju se zvona. Atonovi svećenici koji

su preţivjeli kugu okupili su se u dvorištu amarnske palaĉe. Svi smo

nosili vijence od rute. Sluge koji su podizali lomaĉu bili su

uznemireni. Kuga je moţda još uvijek vrebala iza svakoga kamena, ali

mi smo se svi skupili ,u grupu. Velovi su nam prekrivali lica. Ţene su

plakale. Moja mi se majka naslonila na rame, a otac je stajao pokraj

Nefertiti. Otac i kći, prkosne snaţne kule. Zvuk Kijinog plaĉa bio je

nepodnošljiv. Bila je u visokom stupnju trudnoće. Iznenadilo me što

je u takvom osjetljivom stanju uspjela preţivjeti kugu. Ali, opet, i mali Baraka također je preţivio. Slušala sam njezino duboko i potresno jecanje i mislila kako je

okrutno što osim nekoliko njezinih dama nitko nije uz nju. Panehesi

stoji kraj lomaĉe, odjeven u sluţbenu odoru, a Nefertiti se oslanja na

Ekhnatonovu ruku, odveć prestrašena da je pusti.

»Misliš da su sad s Atonom?« upita me Ankhesenpaaton. Posta-

la je drugaĉije dijete. Potišteno i povuĉeno. »Mislim da su s Atonom.« Stisnem usnice zbog te laţi. »Jesu.«

Okrenula je lice natrag prema vatri koja se rasplamsala na naju-

daljenijem kraju lomaĉe. Tijela su bila zamotana u laneno platno. Po

njima su nabacali rutu. Plamenovi suknu prema nebu i oviju princeze

ognjem. Meso je pucketalo i šištalo. Vonjalo je oštro. Onda vatra

zahvati odjeću princa Nebnefera. Pokrov izgori i otkrije mu se lice.

Dvorištem se prolomi krik, a Panehesi pridrţi Kiju. Ekhnaton

pogleda svoje oţalošćene supruge, jednu pa drugu i nešto u njemu

pukne.

»Ovo su skrivili štovatelji Amona«, vikne. »Izdali su nas. Ovo je

Atonova kazna«, urlao je. Ostavljao ga je razum. »Hoću koĉiju!«

Njegovi nubijski straţari ustuknu. »Koĉiju!« vikne. »Idem u svaku

kuću, provalit ću im vrata i naći njihove laţne bogove. U mojem

gradu, oni se mole Amonu. U Atonovu gradu!«

Poludio je. Lice mu je bilo mahnito. Nefertiti ga zgrabi za ruku. »Prestani!« vikne. »Uništit ću svaku obitelj u ĉijem domu nađem laţne bogove«,

sveĉano izjavi. Istrgne ruku iz njezine, zabaci plašt i skoĉi u zapregu koju su mu doveli. Dva konja uznemireno zanjište, a on podigne biĉ.

»Straţa!« zapovjedi, ali oni su stajali nepomiĉni od straha. U gradu je

još bilo kuge i nitko nije htio riskirati ţivot. Kad je Ekhnaton vidio da

mu se nitko ne kani pridruţiti, naloţi da svejedno otvore gradska

vrata. »Ostavite vrata zatvorena!« zapovjedi Nefertiti. Straţari su gledali u svoja dva faraona i nisu znali koga bi

poslušali. Ekhnaton pojuri prema teškim drvenim dverima, a Nefertiti za-

vrišti: »Otvorite! Otvorite vrata!« da uĉine to prije nego se u njih zaleti kolima.

Ekhnaton se nije zaustavljao. Vratnice se raskrile toĉno u

trenutku da vozaĉ i njegova divlja koĉija prolete kroz otvor. Zatim egipatski faraon nestane u noći dok su se u dvorištu palaĉe visoko

uzdizali plamenovi, ovijajući se oko tijela njegove djece.

Nefertiti istupi u svjedo. Kuka i biĉ, znaci moći, bili su joj u

desnoj ruci. Lijevu je šaku stisnula. »Dovedite ga natrag k meni!«

Straţari su oklijevali.

»Ja sam faraonka u Egiptu. Dovedite ga natrag«, glas joj se

povisi, »prije nego Amarna bude uništena!«

Jedna sluškinja istrĉi iz palaĉe plaĉući, a u dvorištu se svi kao

jedan okrenu prema njoj.

Djevojka se sruši pred Nefertiti. »Visosti, Kraljica udovica je

preminula.«

Uznemirenost u dvorištu preraste u histeriju. Moj otac ode do

Nefertiti. Govorio je brzo. »Ako se vrati, moţda bude zaraţen

kugom. Moramo spasiti stanovnike palaĉe. Nađi lađe, neka odu iz

grada. Sluţinĉad ostaje. Tvoja djeca...«

»Moraju otići«, izgovori Nefertiti nesebiĉno. »Mutnođmet ih

moţe povesti sa sobom.«

Zaprepastim se.

»Ne!« zaplaĉe Meritaton. »Ja te neću ostaviti, mauat. Ne putujem

iz Amame bez tebe.«

Otac je razmišljao o Meritatoninoj odluci. »Ne kanim otići iz palaĉe«, ponavljala je Meritaton.

On kimne. »Onda neka s Mutnođmet ode Ankhesenpaaton.

Mogu ostati u Tebi dok se Ekhnaton ponovno ne sabere.« Otac po-

gleda prema palaĉi. Nakratko je zatvorio oĉi. Jedini odmor koji mu je

bio dopušten. »A sad moram k svojoj sestri«, rekao je.

Jasno sam vidjela kakav je danak u tjelesnom izgledu vlast

nametnula mojoj obitelji. Oĉi moga oca kao da su utonule u lice, a

Nefertiti kao da se pogrbila pod teţinom tako golema gubitka. Zene

koja nas je dovela do moći sada više nema. Nikad više neću vidjeti

njezine oštre oĉi, niti u svom vrtu ĉuti njezin šištav smijeh. Nikada

me ponovno neće gledati kao da zna moje misli, kao da ih vidi ĉitko

zapisane na svitku. Ţena koja je vladala uz Starijega, uz Amenhotepa

Veliĉanstvenog, i preuzela njegovu ulogu kad je on bio previše

umoran da vlada, prešla je u zagrobni ţivot.

»Neka ti Oziris blagoslovi prelazak, Tijo«, prošaptala sam.

Ţene su vrištale, a djeca se rastrĉala niz hodnike prema sobi za audi-

jencije. »Faraon je pobjegao! Faraon je pobjegao!« vikala je sluškinja,

a njezin je povik odjekivao krilom za sluţinĉad i hodnicima. Vidjela

sam ţene kako dovikujući se trĉe pokraj otvorenih prozora. Nosile su

pune ruke odjeće i nakita. »Bogovi su napustili Amarnu!« urlao je

netko. »Ĉak je i faraon otišao!« Ţene su gurale djecu kroz jetki dim u

dvorištu kako bi izašli na pristanište. Odnosile su škrinje pune svoje

odjeće dok su muškarci vukli ostatke obiteljske imovine. Sluge su bje-

ţale s dvorjanima i poslanicima. Bilo je to ĉisto ludilo.

Moja obitelj pohrli u palaĉu, ali Nakhtmin me zaustavi prije

nego što smo ušli u sobu za audijencije. »Ne moţemo tvoju obitelj

ostaviti u ovakvom stanju«, rekao je. »Faraon je nestao. Kad ljudi

izvan palaĉe otkriju da ga nema, tvoja će obitelj biti u opasnosti.«

»Bit ćemo u opasnosti ako se vrati«, rekla sam oĉajno. »Mogao

bi se vratiti zaraţen kugom.«

»Onda ćemo ga staviti u karantenu.«

»Egipatskog faraona?«

»Ne ţelim da budeš uz mene bez dopuštenja tvog oca«,

objasnio je. »Toliko smo mu duţni. Ostani s Barakom i Heket i budi

spremna za polazak na jednu rijeĉ upozorenja. Povedi i

Ankhesenpaaton. Ja idem pronaći tvoju sestru. Mora biti spremna

ostati u karanteni s njim. Bude li se uopće vratio.«

Kad je straţa uteturala s polusvijesnim kraljem, zakrvavljenim i

oprljenim od vatre kojom je zapalio domove vlastitog naroda, ono

što je ostalo od dvora dalo se na posao.

»Smjestite ga u najudaljeniju sobu i zakljuĉajte vrata! Dajte mu

hrane za sedam dana i neka nitko ne ulazi. Pod prijetnjom smrtne ka-

zne ne puštajte ga van.« Moj otac nadgledao je karantenu dok je tik

do njega stajao vezir Panehesi i šutio. »Nemojte ići k njemu«, upozorio ga je moj otac.

»Naravno da ne«, odreţe Panehesi. Kad je Ekhnaton shvatio što se s njim zbiva, vrata su već bila

zatvorena i zakljuĉana izvana. Njegovi su se urlici ĉuli svuda po

palaĉi. Traţio je da ga oslobode, zvao Nefertiti i na kraju preklinjao

Kiju. »Netko pazi na Kiju?« upitala je moja sestra. Poslali smo straţu. Kija je plakala kad je doznala da su Ekhna-

tona zakljuĉali u sobu kao zatvorenika. Drugoga dana uţasnutim je

krikovima pronijela palaĉom vijest da Ekhnaton kašlje krv. Straţari

su također osjetili da ispod vrata dopire sladunjav vonj sliĉan mirisu

meda ili šećera. Tijekom trećeg dana, kašalj se stišao. Ĉetvrtog dana, iz sobe se nije ĉulo ništa.

Prošlo je šest dana prije nego se itko usudio provjeriti ono što

smo već ionako znali. Faraon Krivovjernik doveden je pred Anubisa.

Kad je Nefertiti ĉula vijest, pošla je plakati u majĉino naruĉje. Zatim

je došla k meni. On je bio sebiĉan kralj i loš vladar, ali bio je i njezin

muţ i partner u svemu. I, bio je otac njezine djece.

»Moramo napustiti grad«, rekao je otac ulazeći u sobu. Nakh-

tmin mu je bio za petama.

Nefertiti podigne pogled. Njezina je tuga bila neopisiva. »To je

kraj Amarne«, prošaptala mi je. »Trebala je govoriti u naše ime nakon

smrti, a sada se drobi u prah, Mutni.« Njezin san, njezina vizija

besmrtnosti i veliĉine, bit će prekrivena pijeskom i prepuštena

pustinji. Zatvorila je oĉi. Zanimalo me što vidi. Svoj grad u

ruševinama? Svog supruga izobliĉenog od kuge? Ĉula je izvješća o

ljudima po ulicama. Palili su vlastite kuće u pobuni protiv

Ekhnatona. Uništavali su njegove slike. Razbijali su mu lice na

reljefima zidova u hramovima. Na prvi znak kuge, Nefertiti je

zapovijedila Tutmozisu da zatvori atelje i pobjegne. To je bio njezin

jedini nesebiĉan potez. U Amarni više ništa nije trebalo graditi. Bila je

dovršena, a sad je ruše.

Moj nas otac oštro upozori: »Spaljuju svoje kuće. Ako se vojska

razbjeţi, na redu je palaĉa. Moramo pokopati Ekhnatona.«

Nefertiti je jecala.

»Ali Panehesi je odnio Ekhnatonovo tijelo u hram«, rekla sam.

»On sad obavlja pogrebne obrede.«

Nakhtmin se ukoĉi. »On sad radi što?«

Brzo pogledam supruga pa oca. »Uzeo je tijelo i odnio ga u

hram«, ponovim. Nakhtmin pogleda mog oca. »Nađite Panehesija!« izdere se moj otac na grupu vojnika u

hodniku. »Ne dajte da napusti palaĉu.«

»Sto se događa?« upitam. Osjetila sam opasnost.

»Tik do hrama je riznica. Panehesi nije otišao zbog pogrebnog

obreda«, rekao je moj suprug. »Otišao je odnijeti zlato iz riznice kako

bi srušio vlast tvoje sestre.« Nakhtmin se okrene Nefertiti. »Moraš

pustiti Horemheba iz zatvora. Oslobodi generala i ljudi će ga slijediti.

Ili preuzmi rizik da Atonovim zlatom Panehesi kupi vojsku. A nosi li

Kija u utrobi sina, cijeli je Egipat izgubljen.«

Nefertiti se zagleda u daljinu kao da više ne vidi nikoga od nas.

Niz obraze su joj klizile suze. Zatvorila je oĉi. »Baš me briga što će se

dogoditi«, rekla je. »Svejedno mi je.«

Ali Nakhtmin joj brzo priđe i uhvati je za ramena. »Visosti, faraone Neferneferuaton-Nefertiti, tvoja je zemlja pod opsadom i

ugroţena ti je kruna. Ostaneš li ovdje, umrijet ćeš.«

Otvorila je oĉi. Bile su beţivotne. »Ubit će Meritaton ili je vjenĉati za Panehesija, a i

Ankhesenpaatonin je ţivot u opasnosti«, nastavi Nakhtmin.

Gotovo neprimjetno, Nefertitino se lice promijeni. Oĉi su joj

otvrdnule. »Pustite ga iz zatvora.«

Nakhtmin kimne pa nestane niz hodnik u tminu. Otac se okrene prema meni. »Imaš li povjerenja u svog

supruga?«

Zabuljim se u njega. Nakhtmin bi mogao pustiti Horemheba iz

zatvora i tako udruţeni mogli bi uzeti krunu. »On to nikad ne bi

uĉinio«, zajamĉim.

Pobuna se valjala ulicama. Egipćani su uzeli vile, kose i kakvog god

su se oruţja domogli. Sluga je svakoga sata trĉao u sobu za

audijencije s vijestima. Napali su Atonov hram u brdima. Stupaju

prema palaĉi. Zahtijevaju da im se vrate njihovi bogovi, da glavni

grad ponovno bude Teba i da se Amama spali.

Kija je sjedila u naslonjaĉu podno podija. Njezino je lice bila

maska agonije. Pokušavala sam zamisliti što osjeća. Bila je Druga

supruga mrtvoga kralja. Dijete koje nosi neće imati oca. A kad ga

rodi, bude li sin, bit će prijetnja Nefertitinoj kruni. Njezina sudbina ovisi o Panehesiju. Otvore se vrata sobe za audijencije. Uđe Nakhtmin, a iza njega

Horemheb. Zatvor nije bio njeţan s generalom. Kosa mu je narasla

do ramena, a tamna brada zasjenila ĉeljust. No u oĉima mu je bilo

vatre i mahnite odluĉnosti kakvu nikad prije nisam vidjela ni u ĉijem pogledu. Moj otac ustane. »Što je novo?«

Horemheb korakne naprijed. »Narod je opustošio Atonov

hram. Faraonovo je tijelo spaljeno, nije mu bilo spasa.«

Moj otac pogleda Nakhtnima koji doda: »Narod je također na-

valio u riznicu. Zlato je na sigurnom, ali sedam straţara je poginulo.

Kao i vezir Panehesi.«

Zaĉuje se jezovit krik. Kija je ustala iz naslonjaĉa, bedra su joj

bila crvena od krvi. Horemheb je išao prema prijestolju. »Bio sam u

zatvoru po nalogu tvoga muţa, Veličanstvo.«

»A ja ti vraćam ĉin generala«, rekla je Nefertiti brzo ignorirajući

Kijine krikove. Nije bilo vremena ni za što osim prijestolja. »Vodit

ćeš vojsku zajedno s generalom Nakhtminom.« Vratila je ĉin i

mojem suprugu. Ali, Kijina je gusta krv navirala brzo. »Moju kutiju!« viknem. »Neka mi netko donese stolisnik!«

»Kako mogu znati da me nećeš prevariti?« upita Horemheb.

»A kako ja mogu znati da ti nećeš prevariti mene?« upita Ne-

fertiti. Pozovem sluškinje i naredim da donesu vodu i platno.

»Završila je vlast Atonova«, doda Nefertiti. »Nadoknadit ću ti

ono što si izgubio. Povedi me do mog naroda, objavit ću im da je

došlo novo kraljevstvo.«

»A Hetiti?« zanimalo je Horemheba.

»Borit ćemo se«, izjavi steţući u rukama kuku i biĉ. »Izbrisat

ćemo ih s Istoka!«

Od platnene sam odjeće hitro slagala jastuk za Kiju. »Diši«,

rekla sam joj. Kad sam se osvrnula oko sebe, vidjela sam da su nas

svi napustili. Samo je sedam sluškinja ostalo. Odana grupica koja nije pobjegla u Tebu. »Moramo je prenijeti u neku drugu sobu!« viknem,

a sluškinje mi pomognu nositi je.

»Molim te, nemoj joj dopustiti da mi ubije dijete«, šaptala je Ki-

ja. Zgrabila me za ruku takvom silinom da sam bila prisiljena

pogledati je u oĉi. »Molim te.«

Shvatim o kome govori. »Ne bi ona nikad...« ali rijeĉi mi zamru na usnama.

Sluškinje su je preselile u sobu za goste i poloţile je na postelju, a iza leđa joj namjestile jastuke.

»Nemamo stolac za porode«, rekla sam. »Ne mogu...«

Kija zavrišti i zabije nokte u moje meso. »Posvoji moje dijete«, preklinjala je.

»Ne. Preţivjet ćeš«, obećam. »Oporavit ćeš se.« No, već dok

sam to izgovarala, znala sam da neće. Bila je previše blijeda, a dijete

je došlo prerano. Kapljice znoja nizale su joj se ĉelom.

»Zakuni se da ćeš ga ti podizati«, molila je. »Jedino ga ti moţeš

zaštititi od nje. Molim te.« A zatim briţne voda i dijete izađe. Princ.

Egipatski princ. Kija spusti pogled na svog sina. Njegovi su zdravi

krikovi parali praznu sobu za goste, a nije bilo niti jednog talismana

ili slike Tauert. Oĉi joj se napune suzama. Donijeli su noţ i prerezali

pupkovinu. Kija se sruši natrag na jastuke. »Nazovi ga Tutankhaton«,

rekla je steţući mi prste kao da nikad nismo bile neprijateljice. A

onda zatvori oĉi. Smirenost na njezinu licu bila je blaga i njeţna.

Izdahnula je i tijelo joj se poĉelo koĉiti.

Sluškinja opere dijete i zamota ga u platno. Utisne mi sitan za-

motuljak u ruke, a ja spustim pogled na djeĉaka koji će postati moj

sin. Dijete najljuće suparnice moje sestre. Poloţim ga na njegovu

majku da osjeti kako je to biti na njezinim grudima i dozna da ga je

voljela. Onda mi suze zamute pogled i zaplaĉem. Plakala sam za

Kijom, zbog Nefertiti i njezine djece, za Tijom i zbog malog

Tutanhkhatona kojeg prava majka nikad neće poljubiti. A zatim

zaplaĉem zbog Egipta jer sam u dnu srca znala da smo napustivši

svoje bogove sami prizvali ovu propast.

Izgledalo je kao da je oluja prohujala palaĉom. U jednom danu skinute su zavjese, a škrinje i spremišta

ispraţnjeni do zadnjeg predmeta. Sto nije stalo u naš konvoj, ostat će u Amarni da kasnije pokupe sluškinje ili prekrije pijesak vremena.

Pivo je ostalo u dubinama podruma, kao i boce Ekhnatonova

najdraţeg vina. Uzela sam malo najstarijega crnog za Ipu. Spremila

sam ga kraj svojeg bilja. Ostalo će stajati dok netko ne provali u

palaĉu i opljaĉka skladišta ili dok straţari kojima smo zapovjedili da

ostanu ne puknu i poĉiste faraonov vinski podrum. Napokon, nitko

neće voditi zapisnik i tko zna hoćemo li se ikad vratiti.

Nije bilo sluţbenog opraštanja na rastanku. Stajali smo na obali.

Mom je ocu jedino vaţno da budemo brzi. Nefertiti drţi kuku i biĉ egipatski, ali neki uzurpator iz redova vojske, Visoki svećenik

Atonov ili kakav gnjevan sljedbenik Amona mogli bi joj ih oduzeti.

Štošta se moţe dogoditi, a sve ovisi o tome hoće li je narod podrţati.

Narod više nije vjerovao u Amarnu. Htjeli su se vratiti starim

bogovima, a moj otac i Nefertiti kanili su im ih dati. Dok smo plovili

u Tebu, nitko nije mislio na ono što smo ostavljali iza sebe.

Stojaći na pramcu, Nefertiti je gledala prema Tebi, kao što je to

ĉinila dok je bila djevojĉica.

»Tamo treba organizirati neku ceremoniju«, rekao je otac prila-

zeći joj. Zrak je bio hladan. Povjetarac je mreškao vodu. »Ceremoniju?« upita Nefertiti zaĉuđeno.

»Sveĉana promjena imena«, objasni otac. »Princeze si više ne

mogu priuštiti da se zovu Atonovima. Moramo pokazati narodu da

smo se odrekli Atona i vratili Amonu.«

» Odrekli? « Nefertitin se glas slomi. »Moj suprug. Vizionar.«

Zatvorila je oĉi. Bila mu je iskreno privrţena. Uĉinio ju je faraonkom

cijelog Egipta i dao joj šestero djece. »Ja se njega nikada neću odreći.«

»Svejedno, preimenovanje moramo obaviti.«

TRIDESETO POGLAVLJE

TEBA, 1343. pr. Kr.

prvoga pahona

Stajali smo u hramu ispred kolonade i promatrali aveniju sfingi s

glavama ovna koje su se šćućurile u svjetlu zalazećeg sunca kao

podsjetnik na ono što je izgradio Amenhotep Veliĉanstveni, a njegov

sin pokušao razoriti. Amonovi svećenici ćelavih glava bili su na okupu,

kao i brojno plemstvo. Vrhovni svećenik Amonov podigne zdjelu u

zrak, a ja zadrţim dah: izlijevao je vodu ispirući ime boga koji je gotovo

uništio Egipat.

»Tut-ankh-atone, u ime Amona, boga Tebe i oca svih nas, tvoje

ime u oĉima Ozirisa od sada glasi Tut-ankh-amon.«

Nakhtmin je pridrţavao Tutovu malenu glavu kako bi bio miran

dok po njoj teĉe voda. Dijete je bilo premaleno da razumije znaĉenje

svog imena. Nefertiti je stajala kraj svojih kćeri.

Ankhesenpaaton klekne na do pa prigne vrat prema svetoj vodi kako bi postala Ankhesenamon. Zatim vrhovni svećenik pozove prin-

cezu Meritaton, ali Nefertiti korakne naprijed i snaţnim glasom

izgovori: »Ne.«

Gomila se na tren uznemiri dok svi nisu shvatili što zapravo radi.

»Meritaton neće biti preimenovana. Vladat će uz mene. Bit će

moja suvladarica i podsjetnik na prošlost. Bit će pomazana kao Meri-

taton, kraljica Egipta, kako bi Atonovi svećenici znali da nisu zaborav-

ljeni.«

Ili je Nefertiti postupila mudro, dajući ustupak Atonovim svećeni-

cima, ili nije htjela izbrisati sjećanje na svog supruga koji ju je uĉinio

egipatskom faraonkom.

Moj otac kratko uzdahne, a Visoki se svećenik na silu ljubazno osmjehne. Uzme drugu zdjelu u kojoj nije bila voda nego ulje i podigne je iznad Meritaton. Mala princeza zakoraĉi naprijed ljupkošću zrelijom od njezinih sedam godina, a onda pogne glavu i prihvati svoju krunu.

Vrhovni je svećenik oklijevao. »A pod kojim ću imenom pomazati egipatskog faraona?«

Gomila se okrene Nefertiti, a ona pogleda mene. »Smenkhare«, izjavi.

Snaţan je duh boga Ra. Odluĉila se za ime koje nema nikakve veze s Atonom kako bi na-

rodu bilo jasno da je to neka druga vladavina, povratak vremenu kad se

naše carstvo prostiralo od Eufrata do Sudana. Sad smo bili samo

Egipat i Nubija. Ekhnaton je sve izgubio: Knos, Rod, dolinu Jordana i

Mikenu. Osvrnem se, ugledam Horemheba kako pozdravlja faraona i

pomislim: Neće uvijek ostati tako. Jednoga dana, Egipat će opet biti veleban. Pogledam Nakhtmina. »Ti ne ideš s Horemhebom natrag u borbu

protiv Hetita?« upitam ga. On se nasmiješi našim sinovima. Njihove su ih dadilje drţale u

naruĉju. »Ne, miu-šer. Ovdje ima dovoljno posla. Treba uvjeţbavati

vojnike koji pod Ekhnatonom nisu prošli pravu obuku. To mogu raditi ovdje. Horemheb će se morati snaći s nekim drugim.«

»Ali s kim?« Bila sam zabrinuta. »Moţda s Ramzesom.« Moj suprug pokaţe prema vojniku koji je

nosio odlikovanja. Imao je riđu kosu, crvenu kao goruće sunce. »Za-povijedao je utvrdom u Silu. Jednoga dana bit će vezir. U Nubiji smo se borili zajedno. Pametan je kao pisar i vrlo sposoban vojnik. A s lukom i strijelom, bolji je od ikoga.«

»Osim tebe.« Nakhtmin se osmjehne, a ja tu temu više nisam spominjala.

Te je veĉeri faraonka Nefertiti narodu obećala velike pobjede. S blje-

štavim nakitom za glavu velike boţice rata Nekhbet, zajamĉila je da će

Egipat vratiti zemlje kojima je Krivovjernik u svojoj gluposti dopustio

da mu kliznu kroz prste.

»Vrati ćemo Rod, Mikenu i Knos! Vojska će domarširati duboko u

pustinju Palestine i zatraţiti teritorij koji je Amenhotep Veliĉanstveni

podvrgnuo egipatskoj vlasti. I nećemo se zaustaviti dok Hetite ne izba-

cimo iz Mitanije natrag u planine iz kojih su došli!«

Vojnici ispuste uzvik oduševljenja toliko glasan da bi zaglušio bo-

gove. Samo sam ja mogla vidjeti koliko je ona platila da bude faraonka.

Oko njezinih su se oĉiju ucrtale bore kojih prije nije bilo, a u drţanju je

poprimila tvrdoću koju je Tija imala. Moja sestra podigne pesnicu u zrak. »Uz Amonovu zaštitu, Egipat ne moţe doţivjeti neuspjeh. Vla-

davina faraona Krivovjernika je završena!«

Ljudi su joj klicali kao da im je već osigurala pobjedu.

Štitovi u njihovim rukama bili su novi i pretaljeni od posuđa iz

Atonova hrama, a koplja s kamenim vrhovima napravljena su od tisuća

kipova koji su prije stajali u dvoranama Palaĉe na obali. Dok je Nefertiti

u trijumfu podizala ruke, ja se nisam zavaravala. Zamišljala sam njezine

prelijepe vile zasute pijeskom i praznu palaĉu ĉije zastore pomiĉe vjetar.

Mogla sam samo nagađati koliko su joj teška njezina ţezla. Ipak, nije

izgubila sve. Razorili su Amarnu, njezin blistav grad s pogledom na Nil,

i krhotine njezinih kipova iskoristili kao dio oruţja, ali nisu je izbrisali.

Još je uvijek mogla urezati svoje ime na tebanskim spomenicima.

»Neće više biti krivovjerja!« vikala je. »Vratio se Amon, veliki bog

Egipta!«

Iza stupova kimne otac. Pisao je kralju Asirije i poslao mu darove.

Sedam zlatnih prijestolja kao naknada za jednu djeĉju ruku unakaţenu

kugom. Samo vrijeme moţe reći hoće li sedam prijestolja biti dovoljno

ili ćemo zaratiti s Asirijom.

Moja majka stane iza mene. »Ništa drugo nije ostalo, samo Meri-

taton«, mrmljala je. »Nikad neće biti princa.«

»Tu je Ankhesenamon«, rekla sam joj.

Gledale smo ĉetverogodišnju princezu kako se prikrada prozoru

za pokazivanje. Imala je Nefertitinu divlju ljepotu i ništa od

Meritatonine ozbiljnosti. Kad bude starija, bit će vragolanka.

Vojska je otišla kao pojaĉanje kraljevstvu Mitanije. Nakhtmin mi

dotakne rame. S druge strane sobe za audijencije, Nefertiti je rekla: »Ne

odlaziš valjda?«

Gledala sam svoju sestru s kukom i biĉem Egipta u rukama, još

uvijek u strahu od usamljenosti. »Na drugoj me obali rijeke ĉekaju dva

sina.«

»Ali vratit ćeš se naveĉer, zar ne? Dolazit ćeš svaki dan?«

»Dolazit ćemo svake veĉeri«, obećam. »Dovest ću Baraku i Tuta

da se druţe sa sestriĉnama.« Ona se ljutito namršti, a ja izgovorim: »On

je moj sin, Nefertiti. Nije pretendent na egipatsko prijestolje više od

Barake ili Nakhtmina.«

Nefertiti proguta ono što je tada htjela reći. »Ali doći ćeš«, po-

navljala je. »Hoću«, odgovorim i u sebi dodam: kao sto sam uvijek dolazila.

Heket je tiho pjevala Baraki i malom Tutankhatonu, vrzmajući se kraj

otvorena prozora koji je gledao na vrtove. Kad je zaĉula naše korake po

puteljku, digne pogled, a onda istrĉi iz lođe da nas doĉeka.

»Bila je ovdje neka ţena po imenu Ipu. Htjela te vidjeti, gospo-

darice. Ostavila je ovo.« Heket pokaţe malenu kutiju na stolu. »Kaţe da

je to nešto novo. Naletjela je na to i misli da bi ga htjela imati u svojem

vrtu.«

Dignem drveni poklopac. Unutra je bio malen ruţiĉasti cvijet sa svojim korijenom. Bio je u punom cvatu. Prijeđem prstom preko njego-

vih njeţnih latica, dugih i glatkih kao vrlo fino tkano platno. Prouĉavala

sam njegovu savršenu boju, nijansu zalazećeg sunca. Imati vlastiti vrt,

dom i obitelj, moći zakoraknuti na sunce i osjetiti toplinu da pod sto-

palima i ţivot koji mi raste pred nogama... Heket prekine posao. »Jesi li dobro, gospodarice?« »Da. Samo mi je drago što sam u svom domu.«

Heket se ukoĉi. Pravila se da promatra oslikane zidove i košare s

odjećom. »A što ćete sad raditi bez dvora?« upitala me. »Ostvariti svoju sudbinu«, rekla sam. »U djeĉjoj sobi i u vrtu.«

Pokucala sam na oslikana vrata na kojima je bio izrezbaren prikaz

broda na puĉini.

»Gospodarice!« Ipuino ciĉanje od zadovoljstva odjekivalo je uli-

cama.

Obrazi su joj se zaokruţili, a kosa narasla. Padala je preko ramena.

A onda se iza nje prolomi krik. Visoki je glas dopirao s mjesta na kojem

ju je išĉekivao Kamozis u oĉevu naruĉju. Zapanjilo me koliko je

narastao. »Gledaj kako je velik!«

»Već ima više od godine dana. A takvo mi je zadovoljstvo da sam

sve to spremna ponoviti.« Poloţi ruku na trbuh i osmjehne se. »U mje-

secu mesoreu.«

Uzdahnem. »O, Ipu...«

»A tko se javlja!« vikne ona. »Ti si majka dvaju sinova.« Zakorakne

unatrag da me pogleda i radosno se nasmije. »O, gospodarice. Nakon

toliko vremena.« Zagrlila me i uvela unutra. »Dobrodošla kući«, rekao je Đedi. Izgledao je zdravo i

zadovoljno. Kuga nije napala nijedan grad osim Amarne, a ja sam

pokušavala ne razmišljati o znaĉenju te ĉinjenice.

»Dakle, to je Kamozis.« Rekla sam pokušavajući zamisliti da je to

ono isto djetešce kojem sam mahala na rastanku na pristaništu prije

godinu dana. »Zgodan je. Ima tvoj nos«, rekla sam Ipu. »I Đedijeve oĉi. Dadilja je rekla da će biti bogat.«

»Po ĉemu zna?«

»Zato što mu je prva rijeĉ bila nub.«

Glasno se nasmijem. »Zlato! Ĉeznula sam za tobom, Ipu.«

»A Ipu je ĉeznula za tobom.« Đedi se cerio. »Ni o ĉemu nije

razgovarala. Samo o tebi.«

»Amarna je posvuda jedina tema razgovora«, povjerila mi je.

»Nitko ne zna kome bi vjerovao. Najprije Durbar, onda suvladarstvo pa

kuga. Je li istina«, glas joj se spusti, »da je faraon poslao neĉiju ruku

kralju Asirije?« Kimnem, a Ipu zavrti glavom. »Priĉaj mi o svemu. Ţe-

lim znati sve.«

I tako sam joj priĉala o Durbaru i krunidbi moje sestre pa o Crnoj

smrti i Ekhnatonovim ţrtvenim darovima. Opisala sam kako su umrle

Nefertitine najmlađe kćeri, Nebneferovu smrt i, na kraju, Tijinu. Kad

sam govorila o Ekhnatonovoj voţnji po gradu, Đedi je polagao

Kamozisa u kolijevku. Nije mogao vjerovati da je kralj bez pratnje

otišao uništiti zabranjene slike Amona. »Faraon je bio izbezumljen od

gnjeva«, rekla sam mu, ali nije bilo moguće objasniti ogorĉenost u Ekh-

natonovim oĉima dok je gledao kako mu u gradu koji je podigao u

slavu Atonovu na lomaĉi gore mrtva djeca.

»Kad su lađama zabranili isplovljavanje iz Amarne, mislili smo da

će svi u gradu poginuti«, priznala je Ipu i oĉi joj se napune suzama. »Ti i

Nakhtmin također.«

Zagrlim je. »A nije bilo naĉina da doznamo je li se kuga raširila. I

mi smo se bojali.« Nešto mi se trljalo o nogu. Debelo i teško tijelo skoĉi

mi u krilo. »Bastet«, viknem. Pogledam Ipu.

»Slijedio me iz radionice jedne veĉeri i nije se vratio. Moţeš ga sad

uzeti natrag«, doda, ali u oĉima sam joj vidjela oklijevanje.

»Naravno da neću. Mora ostati s tobom«, rekla sam gorljivo. »Da

ga ti nisi spasila, ubili bi ga kao i sve druge maĉke u palaĉi.«

»Poubijali su maĉkice?«

»Svaku ţivotinju u palaĉi.«

»A gdje su pokapali ljude?« pitao je Đedi.

»Dolazila su kola i odvozila ih.«

»Bez talismana?« prošapće Đedi.

»I bez grobnica?« vikne Ipu.

»U zajedniĉke grobnice. Rupe iskopane u zemlji, zatrpane pije-

skom.«

Par je šutio.

U veĉernjoj toplini, prošetali smo se do moje kuće. Ipu je htjela da

joj ponovno ispriĉam kako sam Kiji na samrti obećala da ću se brinuti

za njezino dijete. Pa sam joj ispriĉala ponovno, a ĉak je i neprestano

uzvrpoljeni Kamozis bio miran, kao da je i on bio potresen događajem.

»Ništa nije kako sam zamišljala da će biti«, rekla je Ipu. »U ovoj

zemlji sve stoji naglavaĉke. Ti odgajaš egipatskog prijestolonasljednika«,

divila se.

»Ne, nikakvog egipatskog prijestolonasljednika«, rekla sam ĉvrsto.

»Samo jednog malog djeĉaka.«

Zapali smo u mirnu rutinu u Tebi. Ţivot nam je pulsirao u spokojnom

ritmu. Muškarci iz okolice grada dolazili su u posjet Nakhtminu i priĉali

mu što se u Tebi događalo dok je po Amarni mahnitala kuga. Onda su

ga pokušali namamiti natrag na ratište. Govorili su mu da je pouĉavanje

vojnika gubitak vremena. Za to bi vrijeme na Rodu mogao voditi ljude

u pobjedu. Vojnici su se sastajali pred našom kućom, odmahivali

glavom i gledali me optuţujući.

»On je najbolji general u faraonovoj vojsci«, rekao je Đedefhor.

»Ljudi ne mogu shvatiti zašto se ne ţeli vratiti. Preklinjali su me da

dođem ovamo i pitam ga. Horemheb je teţak ĉovjek. Ne zna za šalu i

ne vole ga onako kako vole Nakhtmina.«

Sjetim se oĉevih rijeĉi imaš li povjerenja u njega? i pogledam van

prema Nakhtminu koji je trenirao vojnike moje sestre. Mišići su mu

pod haljetkom bili ĉvrsti, a ĉelo orošeno znojem. Nasmiješim se. »Zna-

nje uz pomoć kojeg njihove djeĉake pretvara u muškarce morat će im

biti dovoljan prilog.«

»Što uopće radite kad ti nisi na dvoru, a on nije u ratu?«

Nasmijem se gorljivosti u Đedefhorovu pitanju. »Ţivimo miran

ţivot«, rekla sam. »A jednoga dana, Nakhtmin će pouĉavati i naše si-

nove da budu vojnici ili pisari.«

Đedefhor me ĉudno pogleda. »Sinove?« »I Tut je naš sin«, strogo ga podsjetim.

Stajali smo zagledani u vrt gdje su dva djeĉaka puzala u sjeni jedne

stare akacije. I Heket je bila tamo i pazila na njih. »Kijin sin«, izgovori

on pa doda: »Mogući prijestolonasljednik Egipta.«

»Nikada«, odgovorim. »Odgajamo ga ovdje, daleko od dvora.

Sljedeći faraon bit će Meritaton, a zatim Ankhesenamon.«

Znala sam što je htio reći. Da Egiptu treba muškarac za faraona.

Da mu je oduvijek trebao i da će ga uvijek trebati. No, umjesto toga

rekao je samo: »Pretpostavljam da si ĉula što su zapovijedili Atonovim

svećenicima?«

»Dali su im ĉetrnaest dana da svoje halje zamijene odjećom pri-

kladnom Amonu?«

»Da. A neki su odbili.«

Zaprepašteno ga pogledam. »Ali ne mogu odbiti. Nemaju se kamo

skloniti.«

»Imat će u domu svake obitelji koja vjeruje u Atona. A takvih je

mnogo, gospodarice. Podrţat će ih djeca koja su odgajana bez znanja

o Amonu i sljedbenici koji su napustili Amarnu samo zato što su im

spalili kuće. Moţemo oĉekivati nemire.«

Te veĉeri u palaĉi, ušla sam u knjiţnicu, a mladi me pisar odveo k mom

ocu. Bio mi je okrenut leđima. U ruci je drţao sveţanj papirusa omotan

koţom. »Oĉe?«

»Mutnođmet.« Okrenuo se. »I mislio sam da si ti.«

»Što radiš?«

Odloţi dokumente i uzdahne. »Prouĉavam zemljovide Asirije.«

»Znaĉi, sedam prijestolja nije bilo dovoljno?«

»Nije. Sklopili su savez s Hetitima«, odgovorio je.

»Ekhnaton je napravio veliku štetu. Zašto mu je Nefertiti to do-

pustila?«

»Tvoja sestra uĉinila je više nego što shvaćaš. Odvraćala mu je

pozornost i zabavljala ga dok smo se tvoja teta i ja bavili Egiptom.

Uzimala je zlato iz Atonova hrama za hranu i plaće vojnicima te za

plaćanje inozemnim kraljevima kako bi nam ostali saveznici. Odanost

nije jeftina.«

»Ekhnaton uopće nije plaćao vojnicima?«

»Ne.« Otac mi uputi znaĉajan pogled. »Nefertiti je to ĉinila.«

Stajali smo i šutjeli. »Kako nije doznao za novac?« upitam ga.

»Podvalila mu je da su to projekti u slavu Atonovu. A nije bila

rijeĉ o pregršt debena. Bile su to škrinje pune zlata.«

»A što je sada s Atonovim svećenicima? Jedan mi je vojnik rekao

da će Nefertiti s njima imati neugodnosti.«

»Ako se i dalje bude sastajala s njima.«

»Privatno?« viknula sam preglasno. Knjiţnica se orila od jeke.

»I protiv mojih savjeta.« Ali otac me nije traţio da je pokušam

navesti da se predomisli. Imala je dvadeset i sedam godina. Bila je ţena

i kraljica.

»Ali, zašto se sastaje s njima?«

»Zašto?« Duboko je uzdahnuo. »Zašto. Ja to ne znam. Osjeća da

im nešto duguje, valjda.«

»Ma, što im duguje; Oni ubijaju Amonove svećenike. Moţda to

ţeli privesti kraju«, nagađala sam.

»Sukobe? Tome nema kraja. Oni vjeruju da je bog Egipta Aton, a

narod vjeruje u moć Amona.«

Naslonim se na zid. »Dakle, uvijek će biti rata među njima.«

»Uvijek. I baš zbog toga, mi imamo svoju palaĉu, a ti imaš svoj vrt.

U kojem, moţda, tvoja majka i ja potraţimo utoĉište kad tebanske

brige postanu preteške.«

»Kao sada?«

Nasmiješi se. »Kao sada.«

TRIDESET PRVO POGLAVLJE

1335. pr. Kr.

Akhit, doba poplave

Barakini su se mišići napeli kad je povukao tetivu s pernatom strijelom

koju je u sjaju crvenog i zlatnog spretno poslao prema meti na kraju

dvorišta. »Dobro«, pohvali ga Nakhtmin.

Baraka se zadovoljan ispruţi na travi. Sliĉio je svom ocu. Ista

široka ramena i ĉupava tamna kosa koja mu je škakljala straţnji dio

vrata. Bilo je nemoguće pogoditi da mu je tek devet godina. Izgledao je

kao da mu je jedanaest ili dvanaest.

»A sad, ti«, rekao je Baraka i pomaknuo se unatrag kako bi

Ankhesenamon mogla stupiti ispred mete.

»Kladim se da mogu pogoditi bliţe cilju nego Tut«, hvalila se.

»Dok si ti uĉio, ja sam ovdje vjeţbala s Nakhtminom«, rugala se Tu-

tankhamonu. Povuĉe svoju malenu ruku unatrag i luk se zategne. »Samo mirno«, savjetuje Baraka.

Strijela odleti. Zabila se vrlo blizu središta mete pa

Ankhesenamon zaciĉi od radosti. Baraka prekrije rukama uši.

»Vrlo dobro«, rekao je Nakhtmin s odobravanjem. »Postat ćeš iz-

vrstan vojnik, Ankhesenamon. Uskoro će ti tvoja majka morati

dopustiti vjeţbanje s mojim uĉenicima.«

»Voljela bih jednog dana biti vojnik!« Nakhtmin pogleda u mene. Uopće nije bila na svog oca.

»Dođi«, zacvrkuće ona. »Odveslajmo u palaĉu da pokaţem majci

što mogu.«

»Misliš da će se kraljici to sviđati?« upita praktiĉni Baraka.

Ankhesenamon zabaci svoj uvojak mladosti. Još dvije godine pa

će ga obrijati i postati ţenom. »Kome je stalo do toga što Meritaton

misli? Ona ne radi ništa. Samo ĉita svitke i recitira poeziju. Kao i

Tutankhamon«, optuţi ga, a Tut se uvrijedi.

»Ja nisam kao kraljica!« pobuni se on. »Ja svaki dan idem u lov.«

»I recitiraš poeziju, također«, peckala ga je.

»Pa što? Naš otac pisao je pjesme.«

Baraka se smrzne, a Ankhesenamon objema rukama prekrije usta. »Nije vaţno«, ubaci se Nakhtmin. »Ali, Tut je rekao...« Ankhesenamon nije dovršila reĉenicu. »Svejedno je što je rekao.« Nakhtmin se smiješio našem sinu.

»Zašto sad ne bismo otišli u posjet tvojoj majci i pokazali joj što moţeš? Ionako nas oĉekuje.«

Sunce je gotovo zašlo. Uskoro će nas ĉekati u Velikoj dvorani Malkate. Dok je par slugu veslao rijekom, Ankhesenamon se u ĉamcu nagne naprijed.

»Nisi smio reći ono o ocu.«

»Pusti ga na miru«, rekao je Baraka braneći Tuta. »To je bio i tvoj

otac.«

Napućila je donju usnu. »Kladim se da Mutnođmet ne bi to

odobrila.«

»Odobrila što?« Osmjehnem se nevino, a troje djece digne pogled

prema meni.

Ankhesenamon je dala sve od sebe da ispadne moralno

superiorna. »Razgovor o kralju Krivovjerniku. Sigurna sam da ti ne bi

odobrila«, rekla je.

»Moja majka kaţe da ga se ne smije spominjati, naroĉito ne u javnosti, i da je on kriv za nerede u Donjem Egiptu. Da se nije odrekao bogova i izmislio Atonove svećenike, oni se sad ne bi borili na sjeveru, a naši svećenici u Tebi noću ne bi bili u opasnosti zato što ih nitko ne bi napadao niti dizao bunu.«

»Tvoja majka sve je to rekla?« upita znatiţeljno Nakhtmin.

»Da.« Ali Ankhesenamon je i dalje gledala u mene i ĉekala od-

govor. Malo-pomalo, svi se u ĉamcu okrenu prema meni da me ĉuju.

»Moţda je bolje ne spominjati javno faraona Ekhnatona«, pri-

znam, a Ankhesenamon uputi Tutankhamonu pogled mudraca. »Me-

đutim, nema ništa lošeg u sjećanju na sve ono dobro što je netko

uĉinio.«

Ankhesenamon je zurila u mene. Nakhtmin podigne obrve, zani-

malo ga je što ću reći.

»Pisao je pjesme.« Oklijevala sam. »I bio je vješt s lukom i stri-

jelom. To ste vas dvoje moţda naslijedili od njega.«

»Moja je majka vješta s lukom«, usprotivi mi se Ankhesenamon.

»To je istina, ali Ekhnaton je bio iznimno dobar.« A onda se

odjednom sjetim ţene u sobi za audijencije kako pokušava spasiti svoje

dijete i pobjeći od kuge. Zamotam se ĉvršće u plašt, a Ankhesenamon

se nagne naprijed, kao da silno ţeli dobiti odgovor na vaţno pitanje. »Je li moj otac zaista bio krivovjernik?« upitala me.

Od neugode se promeškoljim na svom jastuku. Izbjegavala sam

Nakhtminove oĉi. »Bio je iskren štovatelj Atona«, rekla sam oprezno.

»A zato se onda majka sastaje s Atonovim svećenicima, makar ve-

zir Aje kaţe da je to opasno? Je li to zbog toga što je naš otac vjerovao

u Atona pa je njoj sad ţao?«

Nakhtmin me pogleda. »To ne znam«, odgovorim. »Ne znam

zašto se s njima sastaje kad joj svi govore da je to opasno. Moţda je

zaista ţalosna.«

»Zbog ĉega?«

»Zato što ju je Aton uspio zavarati, a veliki bog Egipta je Amon«,

zakljuĉi Baraka.

Nefertiti se sastajala s Atonovim svećenicima, iako su njezini veziri pri-

govarali. Unatoĉ oĉevim upozorenjima i protiv svake logike.

»Sve ću ja to dovesti u red«, izjavila je dok se šetala grudobranom

novog bedema oko Tebe. S godinama njezina je profinjena ljepota

oĉvrsnula u nešto sliĉno noţu. Imala je trideset i dvije godine.

»A što ako tu nema niĉeg što se treba dovoditi u red?« upitam.

»Oni su zloĉinci. Ţele moć. Spremni su i na ubojstvo kako bi je po-

novno dobili.«

Ĉvrsto je odmahnula glavom. »Ne kanim dopustiti neslogu u

Egiptu.«

»Ali uvijek će biti nesloge. Uvijek će se netko svađati oko neĉega.«

»Ne u mojem Egiptu! Ja ću s njima razgovarati.« Poloţila je ruke

na zid kruništa i zagledala se daleko u rijeku Nil. Sunce je udaralo u

svjeţe istesano kamenje i peklo ga u vrelini mjeseca mesore. S tog smo

mjesta mogli vidjeti cijeli grad: moju vilu s druge strane Nila, visoke

skulpture Amenhotepa Starijeg, Amonov hram i stotine kraljevskih

kipova.

»Što moţeš postići razgovorom? Ti su ljudi ubijali Amonove sve-

ćenike«, rekla sam. »Treba ih poslati u kamenolom.«

»Ja sam Narodna kraljica. U ovoj zemlji mora biti mira dok ja

njome vladam.«

»A kako ćeš to postići susrećući se s njima?«

»Moţda nije nemoguće nagovoriti ih da se okrenu Amonu. I da se

prestanu boriti.« Nefertiti me pogleda iskosa da vidi slušam li je. »O

toliko toga mislim, Mutnođmet. Imam vizije. Maštam o Egiptu koji se

proteţe od Eufrata do Sudana. O zemlji u kojoj mogu boraviti

i Amon i Aton. Sutra imam sastanak s dva Atonova svećenika. Dali su

zamolbu da podignu hram...«

»Nefertiti«, rekla sam ĉvrsto.

»Ne mogu im dopustiti da koriste neki od Amonovih hramova.

Ali vlastiti hram? Zašto ne?«

»Zato što će nakon toga htjeti nešto drugo!«

Zašuti zagledana u Tebu. »Sklopit ću mir s njima«, sveĉano je

izjavila.

Iduće veĉeri nahrupim u per međat, a moj se otac trgne i podigne pogled.

»Jesi li vidio Nefertiti?« upitam. »Ona je u sobi za audijencije. S Meritaton.«

»Nije. Tutmozis ju je vidio s dva Atonova svećenika. Rekla je da će se sastati s nama u Velikoj dvorani, ali nema je tamo!«

Pogledamo se pa potrĉimo u Veliku dvoranu. Vrijeme primanja

molitelja već je bilo prošlo. Uletimo kroz vrata, a straţari se ukoĉe.

»Pronađite faraonku!« vikne otac. Strah u njegovu glasu potjera tucet muškaraca. Skoĉili su, pohitali otvarati vrata i vikali Nefertitino ime.

Na dnu hodnika ĉuli smo da ljudi viĉu: »Veliĉanstvo!« Otvarali smo

vrata za vratima, ali nismo našli nikoga.

Neki loš osjećaj probadao mi je trbuh. Osjećaj koji nikad prije

nisam imala. U Velikoj dvorani, sreli smo Nakhtmina. »Što se dogodilo?«

»Nema Nefertiti! Nitko je ne moţe naći. Tutmozis kaţe da je

opazio kako razgovara s dva Atonova svećenika.« Vidio je strah u mo-

jim oĉima. Smjesta je otišao niz hodnik i zapovjedio svojim ljudima da

zakljuĉaju sva vrata u palaĉi. »Nikoga ne puštajte van!« vikao je.

Ankhesenamon je došla s Tutankhamonom. »Sto se događa?

Koga traţite?«

»Nefertiti i Meritaton. Otiđite u sobu za audijencije i nemojte

izlaziti.« Sjetim se prozora za pokazivanje kamo je Nefertiti ponekad

odvodila glasnike da im pokaţe grad. Djeca su oklijevala. »Idite!«

zatraţila sam.

Trĉim palaĉom. Pod perikom je vruće, znoj mi kaplje u oĉi. Str-

gnem vlasulju i bacim je. Svejedno mi je gdje će pasti i tko će je

pokupiti. »Nefertiti!« viĉem. »Meritaton!« Kako jc moguće da su obje

nestale? Gdje bi mogle biti? Skrenem iza ugla prema prozoru za

pokazivanje pa otvorim vrata. Krvava se mrlja već raširila po ploĉicama.

»Nefertiti!« Vrištim, glas mi odjekuje palaĉom. »Nefertiti! To se ne

događa!« Ljuljam je u naruĉju. »To se ne događa!« Privijala sam sestrino

tijelo na svoje grudi, ali ona je već bila hladna. Otac i Nakhtmin stanu

iza mene.

»Pretraţite palaĉu!« vikao je Nakhtmin. »Premetaĉina u svakoj

sobi! Hoću da pogledate u svaku izbu, svaku škrinju i kroz svaka vrata u

podrume!« Vidio je noţ na podu i duboku ranu zarezanu u Meritatonin

bok.

Srušim se preko svoje nećakinje. »Ekhnaton!« Zaurlam da me

Anubis ĉuje. To su bili njegovi svećenici i njegova religija. Otac me pokuša

rastaviti od Nerfertiti, ali nisam dala. Sagnuo se kraj mene i oboje smo

drţali našu kraljicu, moju sestru, njegovu kćer, ţenu koja je upravljala

našim ţivotima trideset i jednu godinu.

Majka dotrĉi s Ankhesenamon, a Tutankhamon dođe za njom

unatoĉ mojim zapovijedima.

»U ime Amonovo...« prošapće majka. Htjeli smo reći djeci da odu,

no bilo je prekasno. Vidjeli su što su uĉinili Atonovi svećenici. »Ĉuvaj se!« vikala sam. Ali od ĉega se trebalo ĉuvati?

Ankhesenamon se sagne i dotakne sestru. S petnaest joj je godina

oduzet ţivot. Pogleda me, a Tutankhamon zatvori Meritatonine oĉi.

Drţala sam Nefertitino tijelo uza svoje, pokušavala utisnuti

njezinu dušu u sebe i prizvati je natrag. Ali Nefertitina je vladavina bila završena. Otišla je iz Egipta.

»Ššš.« Ĉula sam Nakhtmina kako šapće mom sinu. »Majka se ne osjeća

dobro.«

»Da joj donesem kamilicu?« upita Baraka.

»Da.« Nakhtmin kimne i primakne se mojoj postelji. Pogleda me,

a zatim otpaše maĉ i sjedne kraj mene. »Mutnođmet«, rekao je njeţno.

»Miu-šer.« Milovao mije obraz. »Oprosti, miu-šer, ali donosim ti loše

vijesti. Htio sam ti reći prije nego ĉuješ od nekoga drugog.«

Progutam strah. Bogovi, ne dajte da bude moja majka ili otac. »Mrtvo tijelo tvoje sestre oskvrnuto je. Atonovi svećenici upali su

u mrtvaĉnicu i pokušali je uništiti.« Odgrnem svoje platnene pokrivaĉe. »Moram je vidjeti!« viknem. »Nemoj.« Uzeo me za ruku. »Jer je oštećenje...« Oklijevao je.

»Znatno.«

Pokrijem rukom usta. »Lice?« prošapćem. Spustio je pogled. »I grudi.«

Mjesta na kojima boravi ka. Pokušali su joj uništiti dušu. Ubili su je ţivu pa su je pokušali ubiti i mrtvu! »Ali zašto?« viknem ustajući iz kreveta. Zateturam. »Zašto?«

»Balzameri će je popraviti«, zajamĉi mi. Ali ja sam bila mahnita od gnjeva. »Kako je mogu popraviti? Bila

je tako lijepa!« Srušim se u njegov naruĉaj. »Tako lijepa.«

»Balzameri znaju kako, a oni će je noćas i pokopati. Potajno. Već je napravljen novi sarkofag. Njezin jednog dana moţe iskoristiti Tut. On će biti sljedeći faraon.«

Naš Tut? Samo devet godina star? »Ali kako će joj Oziris prepoznati

lice?« jecala sam.

»U Amarni postoje njezini kipovi. Uklesat ćemo joj ime na svaki

zid u novom grobu. Oziris će je sigurno prepoznati.«

No suze su mi samo još obilnije tekle. Nisam ih mogla zaustaviti.

Kroz bol dignem pogled prema Nakhtminu i tek tad shvatim što je

rekao. »A pogreb?«

»Bit će noćas. Idu samo tvoj otac i vrhovni svećenik Amonov.

Opasnost je prevelika. Mogli bi je naći i oštetiti po drugi put.« Ĉvrsto

me grlio. »Tako mi je ţao, Mutnođmet.«

Na ulicama su plakali za njom. Bila je njihova kraljica i faraonka. Ob-

novila im je Tebu i ponovno izgradila blistav hram Amonov. Stajala

sam kraj prozora u sobi za audijencije i promatrala gomilu koja se gurala

kroz vrata i prekrivala ih talismanima i cvijećem. Neki su bili histeriĉni,

drugi išli šutke, a ja sam osjećala da mi se srce pretvorilo u kamen. Na

duši mi je bilo teško.

Nema više Nefertiti.

Poslala je našu vojsku u pobjedu na Rod i u Lakiš, ali nikad više na

glavi neće nositi nakit boginje Nekhbet, niti dizati ruke da pozdravi

narod. Nikad više neću ĉuti njezin smijeh, niti vidjeti kako se njezine

oštre oĉi suzuju od zlovolje. U hodniku zaĉujem korake svog oca i po-

mislim: dolazi vidjeti kako sam. U praznoj sobi za audijencije otvore se

škripava vrata, a struganje njegovih sandala poremeti tišinu. »Mutnođmet.«

Nisam se osvrnula.

»Mutnođmet, imamo sastanak u knjiţnici. Trebala bi doći. U vezi s

Tutankhamonom.«

Nisam odgovorila pa priđe i stane mi kraj ramena.

»Pokopana je briţno«, obavijesti me. »Sa svim amarnskim kipićima

i tebanskim blagom.« Glas mu je odavao duboku ţalost. Okrenem se.

Ljubav koju je osjećao za nju bila je zapisana u crtama njegova lica.

Izgledao je toliko starije, no tu je još uvijek Egipat kojim valja vladati.

Uvijek će tu biti Egipat. S Nefertiti ili bez nje.

»Nije pošteno«, suzdrţim jecaj. »Vrijeme bi se trebalo zaustaviti.

Trebalo bi stati. Ne bi smjelo ići dalje.«

Promatrao me i šutio. »Cijeli se Egipat trebao raspasti prije njezine smrti. A

Meritaton? Samo petnaest godina stara!«

Kimnuo je.

»Što ćemo uĉiniti?« vikne,. »Sto ćemo uĉiniti sad?« »Pripremit

ćemo novu vlast u Egiptu«, rekao je. »I sastati se u knjiţnici kad ti

bude odgovaralo.«

TRIDESET DRUGO POGLAVLJE

1335. pr. Kr.

perit, doba rasta

Kralj Tutankhamon penje se na podij prema Horusovim prijestolji-

ma, a uz njega je princeza Ankhesenamon. Promatram kako mu moj

otac šapće nešto na uho, jednako kao što je šaptao i Nefertiti. »Tvoj otac opet vlada iza prijestolja«, rekao je Nakhtmin. »Ali ovaj put to ĉini u ime našeg sina.« Uzmem supruga za

ruku. Slabašan lahor micao je vrući ljetni zrak nakrcan mirisima

lotosova cvijeća i mirhe. »Nikada se neću riješiti toga, zar ne?«

»Horusovih prijestolja?« Nakhtmin odmahne glavom. »Ne, ĉini

se da nećeš. Ali ovaj će put biti drugaĉije«, zajamĉi. »Ovaj put Egipat

će imati sreće i napredovati. Pod faraonom Tutankhamonom neće

biti nikakve pobune.«

»Kako znaš?«

»Zato što sam ja tu i zato što će Horemheb uništiti Hetite i vra-

titi se kao pobjednik u slavu Amonovu. Za petnaest godina, Aton će

biti zaboravljen.«

Zadršćem i zamislim Nefertitin grad kako leţi usred pustinje, zasut pijeskom vremena. Sve za što se toliko trudila, propalo je. Ali, tu je Ankhesenamon. Dignem pogled prema podiju i djevojĉici koja je toliko nalikovala mojoj sestri. Uĉini mi se ĉudnim što ću sjediti u istom naslonjaĉu u kojem sam sjedila dok je vladala Nefertiti. Koliko će se ovo dijete sjećati svoje majke? Pogledala me. Iste tamne oĉi i vrat poput vrbe. Zanimalo me što će ona i moj sin zajedno napisati po stupovima vjeĉnosti.

POGOVOR

Priĉa o Nefertiti jedna je od onih koje moţemo rekonstruirati na temelju tisuća likovnih prikaza pronađenih pri arheološkom iskopavanju u Amarni. Pokrovitelji umjetnosti, ona i Ekhnaton, prekrili su zidove prizorima iz njihova ţivota i slikama Atona, manjeg boţanstva koje je Ekhnaton promaknuo u glavno. A kako bi svi znali da je to baš on, a ne neki drugi faraon, portreti Ekhnatona i njegove kraljevske obitelji stilski se razlikuju od prethodnih. Dugi vratovi, izduţene glave i ţenskasta bedra jedinstvena su znaĉajka tzv. amarnskog perioda. Na razne naĉine, Ekhnaton i Nefertiti radikalno su izmijenili tradiciju egipatskih likovnih umjetnosti. Ali ostali su zapamćeni zbog svoje hereze i odbacivanja Amona, zbog ĉega je Horemheb, kad je postao faraon, razorio Amarnu, kamen po kamen. A Mutnođmet je bila njegova kraljica. Tako je zabiljeţila povijest.

U romanu je, kao ustupak ĉitatelju, nekoliko imena promijenjeno. Primjerice, grad Akhet-aton zove se svojim

današnjim imenom Amarna, a Uaset je postao Tebom. Mnogo je toga u ovom romanu vjerno povijesti. Od detalja u kućanstvu, primjerice interes koji su drevni Egipćani pokazivali za starost svojih vina, do naĉina na koji je bio oslikan podij u palaĉi u Malkati. Međutim, u vezi s osobama, imenima i manje vaţnim događajima, uzete su neke slobode. Primjerice, nitko ne moţe biti siguran u to što je Mutnođmet mislila o viziji svoje sestre i Egiptu bez Amonovih svećenika. No, na jednoj slici pronađenoj u Amarni stoji po strani, s rukama opuštenim uz tijelo, dok svi ostali oduševljeno diţu ruke kao da grle Atona. U razdoblju u kojem je likovna umjetnost po prvi put pokušavala zabiljeţiti stvarnost, drţim da je to vaţno. Također, premda je Nefertiti uistinu imala šest kćeri s Ekhnatonom, koliko nam je poznato, nikad nije rodila blizance.

Neke druge povijesne dvojbenosti ostale su nerazjašnjene: je li Amenhotep Mlađi bio suvladar svom ocu? Je li Nefertiti vladala kao faraonka? Koliko je Nefertiti imala godina u trenutku smrti? Od ĉega je umrla Tija? Na ta se pitanja moţe odgovoriti jedino nagađanjem pa sam se na kraju odluĉila za najvjerojatnije objašnjenje.

Tijekom godina, neke od tih zagonetki otkrićem mumija iz Amarne moţda budu riješene. Premda je u Tutankhamonovoj grobnici pronađen veći dio Kijine pogrebne opreme, od onoga što je pripadalo Ekhnatonu i Nefertiti ostalo je malo ili gotovo ništa. Neki se arheolozi bore oko tvrdnje da se u skrovištu s mumijama pronađenom u grobu KV35 nalaze tijela Nefertiti i Kraljice udovice. Ako je to istina, one su ĉak i u smrti zanosne ljepotice. A ako nije istina, nastavlja se potraga za dvjema najmoćnijim ţenama u egipatskoj povijesti.

ZAHVALE

Kao prvom i najvaţnijem, zahvalila bih svom ocu Robertu Francisu Moranu zato što je u meni probudio strast za poviješću. Ti si bio moj najveći zaštitnik i najuporniji branitelj, a nedostaješ mi više nego što rijeĉima uopće mogu izraziti. Zauvijek će ostati mojim najdubljim ţaljenjem što Nefertiti nisi doţivio vidjeti objavljenu, ali moram vjerovati da s mjesta gdje si sada sigurno znaš da jest. Također bih ţeljela zahvaliti svojoj majci Carol Moran, zato što mi je bila najprisnija prijateljica, najvaţnija osoba od povjerenja i podrška u svakom smislu rijeĉi. Bez tebe ne bi bilo Nefertiti. Tvoju njeţnost i ljubav bile su mi nadahnuće.

Ne mogu zaboraviti zahvalu svom suprugu koji me velikodušno darivao svojim vremenom i time mi omogućio pisanje. Matthew Carteru, ti si moj prvi urednik i moj najdraţi oboţavatelj. Hvala ti na tako dubokoj vjeri u mene i na strpljivom podnošenju tolikih dugih sati koje sam provela pišući.

Naravno, napisati knjigu i odaslati je u svijet nikako nije pothvat usamljenika. Neizmjernu zahvalnost dugujem svojoj zastupnici Anni Ghosh, nema joj ravne. Toliko je vjerovala u mene da je ĉekala dok ne završim Nefertiti. Hvala ti, Anna, na ne znaš koliko naĉina. Danny Baror, fantastiĉan zastupnik za inozemstvo, pobrinuo se da Nefertiti bude moguće ĉitati na više od trinaest stranih jezika. I dalje se brine o tome. Silno me zaduţila i Allison McCabe, moja nevjerojatna urednica: bogato je doprinijela romanu koji ĉitate. Tvoje oko za detalj nenadmašno je. Veliko je zadovoljstvo bilo surađivati s tobom, naroĉito sam uţivala u tvojim fotografijama

Audrey. Dugo neka kraljuje k najljepši talijanski hrt u New Yorku.

Uza svu ĉudesnu pomoć koju sam dobivala otkako pišem Nefertiti, autorom se ipak ne postaje u vakuumu. Većina autora kadra je osvrnuti se i zagledati u prošlost, uoĉiti zbivanja i iskustva koja su ih uĉinila onakvima kakvi su postali i dala građu onom o ĉemu na kraju pišu. Iz tih razloga, zahvalna sam ustanovi Museum of Natural History iz Los Angelesa na njihovim ljetnim predavanjima za djecu. Ta su predavanja zapalila iskru moje ljubavi prema povijesti, koju je oblikovao moj otac, a moji uĉitelji oplemenili. Jednako sam zahvalna i obrazovnim ustanovama Pommona College i Claremont Graduate University jer su pripomogli da odem u Izrael na arheološko iskapanje koje me nadahnulo na pisanje povijesnih romana.

Također, tijekom svoje akademske karijere, bila sam blagoslovljena uĉiteljima koji su mi bili velika inspiracija: Gayle Hauser, Ed LeVine, Kenneth Medina, Ernestine Potts i profesorica Martha E. Andresen, koja je iz šesnae-stog stoljeća u ţivot prizvala Shakespearea.

I, naravno, isto tako dugujem zahvalnost ekipi iz izdavaĉke kuće Crown. Moja produkcijska urednica Cindy Berman i korektorica Shelley Bennett provele su sate i sate u kontroli mnogih rođenja i smrti u Nefertiti, pazeći da ne dođe do kronoloških nedosljednosti. To je bio podvig dostojan Herkula. Njihove su oštre oĉi, kao i oĉi mog supruga, provjerile svaki mjesec Nefertitina ţivota. Sarah C. Breivogel i Dyana Messina, propagandistice, bile su fantastiĉne u širenju obavijesti o Nefertiti nadaleko i naširoko. Izdavaštvo je uvijek timski rad pa sam na pomoći da Nefertiti uspije duboko zahvalna svakome iz kuće Crown.

Na kraju, ţeljela bih da ostane zabiljeţeno koliko sam sretna jer imam prijatelje i obitelj koji su nepokolebivo vjerovali u moju spisateljsku karijeru. To su: Robert William Moran, Tracy Carpenter, Armstrong-Carterovi, šira obitelj Markstein, šira obitelj Moran, Cathy Carpenter, Judy Indig, Bobbie Kenyon i Barbara Ballinger... da spomenem samo neke. Kolega M. J. Rose,

tvoji su savjeti o svemu u vezi s objavljivanjem bili jednostavno neprocjenjivi. Slijedi popis mojih ĉudesnih asistentica bez kojih uopće ne bih uspjela naći vremena za pisanje: Monica Castaneda, Cynhtiy Castellanos, Jesica Castillo, Dilery Lovillo i Catherine Perez. Velika vam hvala svima.

KRAJ

KIKA