Sadržaj:

1. Kako je nastao MIDI.......................................................................................1

2. Šta je MIDI......................................................................................................1

3. MIDI Kanali....................................................................................................2

4. Povezivanje jedinica u MIDI sistem...............................................................3

5. MIDI VS. Digitalni audio................................................................................4

6. Način sinteze MIDI muzike............................................................................5

7. MIDI standardi................................................................................................6

8. MIDI poruke....................................................................................................7

9. MIDI rendering................................................................................................7

10. MIDI formati..................................................................................................8

11. Software.........................................................................................................9

12. Hardware.......................................................................................................10

13.Literatura........................................................................................................11

0

KAKO JE NASTAO MIDI

Od svog nastanka 1982 godine, MIDI protokol (Musical Instrument Digital Interface) su najpre počeli koristiti muzičari i kompozitori u tonskim studijima. Protokol je omogućavao razmenu informacija među muzičkom opremom (klavijature, sekvenceri, ritam mašine), ali zbog nedostatka standarda, svaki proizvođač je protokol realizovao onako kako je njemu odgovaralo, što je dovelo do neusklađenosti opreme i nemogućnosti komunikacije. Tada je International Midi Association, grupa zadužena za razvoj MIDI protokola, odlučila standardizovatii stvar i na tržištu se pojavio General MIDI (GM) standard koji je i danas podržan od strane svih proizvođača. Standard definiše raspored 128 instrumenata i osnova je za svu MIDI opremu. Posle GM-a pojavila su se razna proširenja (Yamahin XG, Rolandov GS, o kojima će više biti reči kasnije), tako da je trenutna situacija na tržištu poprilično složena.

ŠTA JE MIDI

Najjednostavnije rečeno, MIDI je skup uputa muzičkoj opremi kako da odsvira neku kompoziciju. Sam po sebi ne sadrži digitalizirani zvuk, već samo kolekciju nota zajedno sa pripadajućim efektima. U prevodu to znači da se unutar MIDI kompozicije nalaze upute kako odsvirati tonove - koje su visine, koliko traju, kakve su dodatne varijacije primenjene (tzv.

1

aftertouch), te koji su efekti upotrebljeni. Sam doživljaj zvuka ovisi o opremi koju upotrebljavate za reprodukciju tih MIDI zapisa, pa zbog toga MIDI kompozicija može nekada zvučiti različito na opremi raznih proizvođača, npr. Rolandov i Korgov sint mogu istu kompoziciju odsvirati tako da slušalac primeti razliku, jer im semplirani instrumenti drugačije zvuče.

Tehnički objašnjeno, MIDI tok podataka je jednosmerni asinhroni tok bitova brzine 31,25 Kbit/s prenesen u paketima od 10 bitova - 8 bitova nose korisnu informaciju (note i ostalo), jedan bit je start, a jedan stop bit. Podaci se prenose serijski i zato dolazi do kašnjenja u reprodukciji tonova koji su odsvirani istovremeno, no ta su kašnjenja reda veličine nekoliko milisekundi i kao takva su zanemariva jer ih ljudsko uho ne može čuti. 10 bitni paketi se zovu MIDI poruke, a mogu se odnositi na kanal (channel messages) ili sistem (system messages). Preciznije objašnjenje MIDI poruka biti će navedeno kasnije.

MIDI KANALI

Podaci su grupisani unutar kanala. Naime, MIDI komunikacijski (fizički) kanal je podeljen na 16 logičkih kanala (16 za većinu opreme, profesionalna oprema može i više) i svakom kanalu je moguće dodeliti samo jedan instrument. To znači da unutar jedne kompozicije, koristeći većinu postojećih zvučnih kartica, ne možete imati više od 16 instrumenata koji sviraju istovremeno. Mislite da je to ograničenje? Zamislite onda 16 ljudi u jednom bendu koji sviraju istovremeno - zvuk koji oni proizvode je zasigurno dovoljno kvalitetan, a umeće komponiranja i stvaranja dobre muzike ionako ovisi o genijalnosti kompozitora, a ne o količini instrumenata koje je upotrebio. 

Unutar svakog kanala moguće je odsvirati nekoliko tonova istovremeno (tzv. "multitimbral" oprema), a ukupan broj tonova koji se može istovremeno odsvirati zove se notna polifonija i zavisi d kvaliteta opreme koja zvuk reprodukuje. Većina računarskih kartica ima notnu polifoniju od 32 tona, veća notna polifonija je kod nekih kartica realizirana upotrebom softverske sinteze (npr. Soundblaster AWE 64), a kod nekih hardverski, što uvek predstavlja kvalitetnije rešenje, ali i više košta. Da stvari budu malo jasnije, zamislimo da smo kreirali kompoziciju koja se sastoji od 2 kanala, na jednom gitara, a na drugom klavir. Ako u istom trenutku trznemo sve žice na gitari i lupimo akord na klaviru, imati ćemo 6 istovremenih nota na gitari i 10 istovremenih nota na klaviru - to znači da u toj kompoziciji imamo 16 notnu polifoniju na 2 MIDI kanala.

2

Kada se govori o kanalima, bitno je razlikovati dve stvari: broj kanala koji smo mi odabrali da na njemu bude instrument po našoj želji, te broj kanala vezan uz MIDI. Po General MIDI specifikaciji, na MIDI kanalu 10 se nalaze bubnjevi, a na ostalim kanalima instrumenti koje mi odredimo. Kako sve to zajedno funkcioniše objasnit ćemo na primeru stvaranja jedne kompozicije: kao prvo, odabere se jedan instrument s kojim ćemo početi, npr. klavir. Stavimo ga na kanal broj 1 i dodelimo mu 2. MIDI kanal. Electric Grand Piano klavir koji mi u ovom slučaju koristimo nalazi se u tablici instrumenata na mestu br. 3 i to je njegov tzv. "patch number", tj. broj pozicije na kojem se taj instrument nalazi u General MIDI (GM) tablici instrumenata. Zatim odsviramo i snimimo deonicu tog klavira unutar naše buduće pesmice, te dalje odaberemo kanal 2, kojem dodelimo MIDI kanal br. 10, na kojem se nalaze bubnjevi. Nadosnimimo bubnjeve i potom na kanal 3 snimimo orgulje na MIDI kanalu 1, patch broj 20... Dakle, za svaki MIDI kanal osim desetog, GM standardom definisana je tablica instrumenata u kojoj svaki od 128 instrumenata ima svoj broj i to se zove tzv. "patch map". Bubnjevi na 10. MIDI kanalu su raspoređeni u jednom setu na pozicijama 35-81, a ovisno o opremi koju koristimo za reprodukciju, mogu biti definisane dodatne kolekcije bubnjeva ispod ili iznad tih pozicija.

POVEZIVANJA JEDINICA U MIDI SISTEM

Definisana su tri tipa konektora: MIDI IN, MIDI OUT i MIDI THRU. Na MIDI IN vrši se primanje MIDI poruka, na MIDI OUT slanje, a MIDI THRU omogućuje ulaz i prosleđivanje MIDI poruka van nepromenjenih.

Kada se govori o MIDI opremi, bitno je razlikovati tri pojma: kontroler, sekvencer i generator zvuka. Kontroler je jedinica koja šalje MIDI poruke i najčešće je to klavijatura. Na

većini klavijatura moguće je istovremeno slati poruke na samo jednom kanalu (eventualno dva), a i to je sasvim dovoljno zbog samo dve ruke koje muzičar ima. Dakle, te poruke tipa "pritisnuo sam tipku C2 na klavijaturi jako, držao je pritisnutu jednu sekundu i pritom pimplao po točkiću gore dole", prevedene u binarni kod klavijatura MIDI protokolom šalje sekvenceru koji ih snima na prethodno odabrani kanal. Sekvencer je jedinica koja je u stanju snimati MIDI poruke i kasnije reprodukovati više kanala istovremeno. Može biti izveden kao zasebna jedinica (komad plastike sa gomilom tastera) ili kao software tj. program u vašem PC-u. Izvor zvuka je tonski modul zadužen za pretvaranje MIDI zapisa u zvuk i kao što je već spomenuto, kvaliteta zvuka pri tome zavisi od

3

kvaliteta instrumenta sempliranom u generatoru zvuka. Te tri jedinice opreme mogu biti kombinovane u različitom obliku, pa npr. ono što se narodski zove sintesajzer je u stvari MIDI kontroler klavijatura i generator zvuka u jednoj kutiji, najčešće i sa mogućnošću odvojenog rada (na sint možete priključiti spoljni tonski modul i reprodukovati njegov set zvukova, a ne onaj ugrađen u taj sint, koristeći klavijaturu sinta), dok takozvane muzičke radne stanice dodatno imaju ugrađen i sekvencer, doduše težak za upotrebu, ali sasvim funkcionalan.

PC objedinjuje dve od te tri kategorije: sekvencer i generator zvuka. Na konektoru svake zvučne kartice nalaze se pinovi za MIDI IN i MIDI OUT što znači da na nju možete istovremeno priključiti MIDI kontroler klavijaturu i vanjski generator zvuka, a reprodukovati zvukove možete koristeći vanjski generator zvuka ili onaj koji dolazi na kartici. Ipak, snaga računara leži u njegovom sekvencerskom softveru koji je pregledan i jednostavan za upotrebu, za razliku od onog koji dolazi u hardverskom oblikui tj. kao zasebna spoljna jedinica.

MIDI VS. DIGITALNI AUDIO

Razlika između MIDI-ja i digitalizovanog audia je ogromna - digitalizovana kompozicija je original snimljen u digitalnom obliku, dok je MIDI u stvari kompozicija raščlanjena na pojedine instrumente i to one koje je moguće sintetizirati, u što naravno ne spada ljudski glas. Dakle, digitalizovanoj kompoziciji ne možete stišati deonice sa gitarom, niti isključiti bubnjeve, dok u MIDI kompoziciji to možete koristeći softverski mikser - moguće ih je editovati. Digitalizovane pesme zauzimaju desetak MB, a MIDI pedesetak KB po pesmi. S druge strane, digitalizovane kompozicije uključuju i vokal što MIDI kompozicije ne mogu jer ga nije moguće sintetizovati. U biti, MIDI je muzička matrica pesme sa mogućnošću editovanja svih instrumenata.

U posljednje vreme na tržištu PC softvera postoji tendencija integracije digitalnog audia unutar sekvencerskih aplikacija. To znači da unutar MIDI kompozicije možete kao jedan od kanala ubaciti i digitalizovanii zvuk, npr. ljudski

4

vokal. Trik je u tome da PC sekvencerski softver koristi mogućnosti istovremene reprodukcije MIDI-ja i digitalizovanog zvuka koje većina zvučnih kartica na tržištu danas ima, ali uz potrebnu sinhronizaciju tih dveju elemenata. Dakle, moguće je nasnimiti svoj vokal uz omiljenu vam MIDI pesmu i uključiti ga unutar te pesme kao jedan od kanala i to na način da urlate u mikrofon dok MIDI u pozadini svira, a onda vam to sekvencerski program sve lepo snimi i složi kao celinu, te potom reprodukuje zajedno. Snimanje digitalnog audia moguće je provesti unutar samog sekvencera ili koristeći spoljnu aplikaciju, nakon čega je moguće importovati obrađenu snimku u sekvencer. Time je MIDI dobio bitku nad digitalnim audijem u potpunosti, ali samo uz posedovanje najkvalitetne opreme, što prvenstveno podrazumeva jako dobru MIDI karticu (ne Soundblaster AWE seriju). Sekvencerski programi sa ovom mogućnošću najčešće u svom imenu imaju dodatak "audio".

Integracija je u specifičnom obliku već odavno sprovedena, ali na hardverskom nivou. Na tržištu postoje kartice koje su i sempleri, tj. sposobne su digitalizovatii zvuk, smestiti ga u svoj RAM i potom baratati njime kao običnim MIDI instrumentom. Primer takve zvučne kartice je Soundblaster AWE serija kartica koja koristi semplove kao tzv. "zvučne fontove" (Soundfonts). Dakle, možete snimiti svoj krik kao sempl, i odsvirati ga na klavijaturi kao akord krikova. Upravo u tome je i razlika između sempliranja i kanala sa digitalnim zvukom - semplu možete menjati visinu tona kao običnom MIDI instrumentu, a digitalnom kanalu (uglavnom) ne. Također, semplirani zvukovi uzimaju manje resursa računara jer se nalaze u RAM-u kartice, a ne računaru i za rukovanje njima je uglavnom zadužena sama zvučna kartica, a ne CPU.

NAČINI SINTEZE MIDI MUZIKE

Osnovni zadatak MIDI računarske opreme je da što vernije reprodukuje zvuk realnih instrumenata, kao i da bude u stanju sintetizovati zvuk električnih instrumenata. Zbog složenosti akustike kao i subjektivnog doživljaja zvuka kod slušaoca, ovaj proces je izuzetno težak. Osim tehničkih karakteristika zvuka (glasnoća, visina, boja), na kvalitetu zvuka uteču oblik i jakost porasta tona, te trajenje opadanja tona, što dodatno komplikuje proces sinteze. Zbog toga su u računarskoj industriji danas u uporabi dva osnovna načina sinteze zvuka: FM i Wavetable sinteza.

FM sinteza poteče još iz perioda nastanka elektronske muzike i korišćena je u prvobitnim analognim sintesajzerima. Na tržištu se nalazi i danas, a koriste je najjeftinije zvučne kartice (npr. Soundblaster 16 i kompatibilne), ali u digitalnom obliku. Sam proces sinteze sastoji se od generisanja zvuka obradom sinusnih valova u kojem se osnovni signal (signal nosioc) modulira periodičnim signalima (modulatorima) i ako je frekfencija modulatora u čujnom području, tada on značajno menja boju tona signala nosioca kreirajući zvuk realnih instrumenata. Ti signali se zovu operatori i što je veći broj operatora, sintetizovani zvuk će biti sličniji realnim instrumentima. Muzičke kartice danas najčešće koriste 2-3 operatora, što ima za rezultat katastrofalan loš zvuk pri reprodukciji MIDI zapisa. Uz to, takve kartice najčešće nemaju mogućnost da zvukovima dodaju efekte, što ih čini preporučljivima samo onim korisnicima koje MIDI sinteza ne interesuje baš previše.

5

Iako je FM sinteza korisna za kreiranje novih sintetičkih zvukova, za reprodukciju realnih instrumenata u profesionalnom i amaterskom korišćenju, koristi se wavetable sinteza. Ta tehnika se bazira na reprodukciji digitalizovanih stvarnih instrumenata smeštenih u ROM-u zvučne kartice. U ovom slučaju veličina je i te kako bitna, što znači da će kartica sa ROM-om od 4 MB instrumenata zvučati zasigurno kvalitetnije od one sa 1 MB. Pošto digitalizovani audio podaci najvećeg kvaliteta gutaju poprilično memorije, koriste se posebne tehnike da bi se uštedilo na memorijskom prostoru. Tako se npr. ne digitalizuje čitav zvučni opseg koji neki instrument može proizvesti, već se koristi tehnika pomeranja visine tona; u memoriji se nalazi smešten samo jedan ton nekog instrumenta kojem se potom menja visina koristeći tzv "pitch shift" tehniku. Dodatne uštede prostora dobijaju se korišćenjem tzv. "looping" tehnike; u stacionarnim područjima između porasta i opadanja tona (eng. "sustain"), zvuk se jako malo menja, pa se za ta područja memoriše samo kratki interval tona koji se prilikom reprodukcije ponavlja. Ta tehnika je i odgovorna za ime "wavetable" - za svaki instrument kreira se grupa koja se sastoji od intervala porasta i opadanja tona (eng "attack", "decay", "sustain", "release") i te grupe su u obliku tabele smeštene u kartici i pridružene odgovarajućim digitalizovanim instrumentima. Zahtevniji instrumenti (npr. Grand Piano) mogu imati i više osnovnih tonova smeštenih u memoriji, a osim navedenih koriste se i dodatne tehnike preklapanja i višestruke uporabe instrumenata (npr. instrument Glockenspiel koristi uzorak klavira na visokim oktavama).

Što se kvalitete zvuka tiče, nema dileme - wavetable tehnika u svojoj najlošijoj varijanti zvuči neusporedivo bolje od FM sinteze. Mana joj je što kartice sa wavetable mogućnostima koštaju više, ali te razlike u ceni su sada već jako male. Dodatno, na tržištu danas postoji softver koji wavetable sintezu stvara softverski koristeći najjeftijije zvučne kartice, ali zahteva jak glavni procesor.

MIDI STANDARDI: GM, GS I XG

U počecima MIDI-ja situacija je bila poprilično konfuzna; svaki proizvođač opreme je kreirao svoj standard i oprema je međusobno bila neuskladiva. Tada je utvrđen osnovni standard kojeg i danas podržavaju svi proizvođači MIDI opreme - General MIDI standard (GM). On određuje raspored instrumenata u tablici instrumenata (tzv. "patch map") i sastoji se od 128 instrumenata, te seta bubnjeva. Prema standardu, bubnjevi se nalaze na MIDI kanalu 10, a instrumenti se raspoređuju na ostale kanale (1-9 i 11-16). Instrumenti su grupsani u porodice sličnih zvukova (klaviri, duvački, udaraljke itd) sa po 8 članova iste porodice. GM standard propisuje samo raspored instrumenata unutar kolekcije (eng. "bank"), a ne i kako oni moraju zvučati. Sam kvalitet instrumenata zavisi od proizvođača opreme, pa tako neretko imamo situaciju da pesma u MIDI obliku zvuči drugačije kada se reprodukuje na opremi različitih proizvođača.

Nezadovoljni ograničenjima GM standarda, prvenstveno onih koji se odnose na broj instrumenata, dva vodeća proizvođača MID opreme, Yamaha i Roland, definirali su svoje standarde - GS (Roland) i XG (Yamaha). Oni su u funkcionalnom smislu nadole potpuno kompatibilni sa GM standardom, ali nude brojna poboljšanja od kojih su najvažnija veći broj instrumenata i efekata.

6

To je postignuto na način da je osim osnovne GM kolekcije, kod GS-a i XG-a dodano još veliki broj kolekcija instrumenata (banks) koje se pozivaju posebnim naredbama ("bank select" naredba). Ako je ta naredba jednaka nuli, koristi se osnovni GM set instrumenata, a ako je veća, koriste se dodatni instrumenti. Rezultat tog proširenja je da će MIDI datoteke pisane za GM standard zvučati isto na opremi bilo kojeg od ova dva proizvođača, a datoteke pisane specifično za GM ili XG standard koristit će dodatne instrumente i efekte koje taj standard omogućuje.

MIDI PORUKE

MIDI poruke su paketi od 10 bitova podataka i predstavljaju način na koji MIDI oprema međusobno komunicira. Delimo ih na sistemske i kanalne poruke (eng. "System and Channel messages"). Kanalne poruke su one koje se odnose na specifični MIDI kanal i unutar 10-bitnog paketa je uključen i broj kanala na koji se te poruke odnose. One u sebi sadrže deo koji se odnosi na korisne informacije (Channel voice messages - podaci o notama, njihovom trajanju itd), te deo koji određuje kako će sklop odgovoran za sintezu zvuka reagovati na MIDI podatke (Channel mode messages). Sistemske poruke se dele na obične (System common messages - odnose se na sve uređaje u MIDI sistemu), poruke u realnom vremenu (System realtime messages - koriste se za sinhronizaciju među opremom u MIDI lancu), te ekskluzivne (System exclusive messages - poruke specifične za svakog proizvođača opreme), te u sebi ne sadrže podatke o MIDI kanalu.

Upravo su System Exclusive Messages (sysex) pojam kojeg su korisnici MIDI-ja možda sreli. Radi se o pojavi kada se sve note naizgled nalaze na samo jednom kanalu, ali to je tako jer sysex poruke i nisu vezane uz MIDI kanale već uz glasove (instrumente). One predstavljaju napredan način kontrole nad MIDI opremom, vezan uz svakog proizvođača pojedinačno, pa čak i samo uz pojedinačne modele MIDI opreme istog proizvođača. Zajedničko im je da nemaju ničeg zajedničkog, osim što počinju bitovima od F0 do F7. Od svih sistemskih poruka, sysex poruke jedine mogu proizvoditi tonove, dok se ostale uglavnom koriste za sinhronizaciju opreme. Za prosečnog korisnika MIDI datoteka (slušalac), one su, kao i ostale poruke, potpuno transparentne, pa se njima nećemo previše baviti.

MIDI RENDERING

Većina MIDI kartica na tržištu ipak nisu wavetable kartice, već obične Soundblaster 16 kompatibilne kartice koje imaju izvrsnu reprodukciju digitalnog audia, ali očajan kvalitet reprodukcije MIDI datoteka. Zato je za takve korisnike razvijena tehnika koja se zove MIDI rendering - pretvaranje MIDI datoteka u audio zapise. Softver za MIDI renderiranje dolazi sa ogromnom količinom sempliranih instrumenata (stotine megabajta) i retko koristi metode kompresije koji štede prostor, ali žrtvuju kvalitet, već za gotovo sve instrumente postoji sempliran

7

čitav zvučni opseg. Osim toga omogućuje primenu praktički neograničenog broja glasova i efekata unutar 16 midi kanala, što ne može niti jedna zvučna kartica na tržištu. MIDI kompozicija se ne pretvara u digitalni snimak u realnom vremenu, već se oprema ostavi da odradi svoje, dobijajući tako vrhunski kvalitet zvuka, ali bez mogućnosti naknadnog editovanja gotove audio kompozicije. Koristeći ovu tehnologiju u sprezi sa CD pisačem, možete kreirati demo CD svojih MIDI kompozicija gotovo profesionalnog kvaliteta, što je još jedan od primera napretka računarske tehnologije.

MIDI FORMATI

Šarolikost formata prisutna je i kod MIDI kompozicija. Datoteke sa ekstenzijom .mid mogu biti u skladu sa nekoliko specifikacija: format 0 ima sve podatke spremljene unutar jednog kanala, format 1 je najrašireniji, omogućuje postojanje više kanala (tzv. staza, eng. "tracks") sa zajedničkom vremenskom sinhronizacijom (tempom) i predstavlja trenutno aktualan standard, dok je format 2 karakterističan po tome što note grupiše u međusobno nezavisne uzorke gde svaki kanal sadrži vlastitu notaciju i tempo, ali može ga se sresti vrlo retko. Osim ovih, postoji još i XMIDI specifikacija koja je za sada samo predlog unapređenja MIDI standarda proširivanjem kanala podkanalima povećavajući tako broj mogućih kanala. Po svemu sudeći, pedlog neće zaživjeti jer ga je MMA (Midi Manufacturers Organization) odbila.

Kombiniranjem MIDI kompozicija i digitalnog audia stvoreni su formati koji u sebi osim nota uključuju i semplirane instrumente koji se u tim kompozicijama upotrebljavaju. Takvi, vrlo rašireni formati su MOD i ST3. Datoteke u formatu sa ekstenzijom .mod u sebi sadrže notne upute i semplirane instrumente, ali su neretko lošeg kvaliteta, a osim toga ne postoje profesionalni softverski paketi za kreiranje takvih kompozicija. MIDI format je posljednjih godina prilično efikasno nadograđen digitalnim audiom

na dva načina: kombinovanjem MIDI notacije i semplova instrumenata za specifične kartice (npr. SB AWE) koji se smeštaju u RAM kartice (tzv. SoundFontovi), ili vremenskim sinhronizovanjem klasičnih digitalizovanih datoteka (npr. .wav) sa MIDI-jem i njihovim spremanjem u zajedničke datoteke, što danas koriste većina profesionalnih sekvencerskih programa koji u imenu imaju nastavak "audio". Prednost potonjeg principa je neovisnost o hardveru - čak i najjeftiniji Soundblaster klon je u stanju kvalitetno reprodukovati takve zapise.

8

SOFTWARE

Klasifikacija software-a za obradu i reprodukciju MIDI zapisa je poprilično nezahvalan posao. Na tržištu se nalazi velika količina proizvoda koji pokrivaju sve što se sa MIDI datotekama može napraviti i mogućnosti manipulacije nad MIDI datotekama koje ti proizvodi imaju su često ispomešane. Grubu podelu bi mogli izvesti na dve kategorije: playeri (samo reprodukcija) i sekvenceri (reprodukcija i obrada).

Osnovni zadatak MIDI playera je verna reprodukcija MIDI zapisa. Pokušajte reprodukovati složenu MIDI datoteku od npr. 16 kanala sa sysex porukama, efektima i aftertouch-om Media Player-om koji dolazi sa Windowsima, ili nekim od kvalitetnijih MIDI playera - lako ćete čuti razliku. Činjenica je da lošiji player jednostavno "zaboravi" odsvirati neke od komponenata MIDI kompozicije jednostavno zato što ih nije u stanju odsvirati. Situacije u kojima se u MIDI lancu nalazi kvalitetnija oprema, (npr. PC kartica po GS/XG standardu), ne treba niti spominjati - jasno je da je za vernu reprodukciju potreban odgovarajući software. Još ako je taj software u stanju reprodukovati i digitalnu glazbu, te poneku sitnicu koja čovjeka veseli tipa AVI datoteke, te ako je besplatan i ima mogućnosti play listi, drag & drop-a i ostalih čarolija, zašto ga ne koristiti? Mislite da pričam bajke? Ne, radi se o MidiPlus playeru koji osim ovih mogućnosti ima i još jednu koja je mene posebno razveselila: MIDI reset. Naime, ako ste ponosni vlasnik kartice koja osim GM standarda podržava još i GS ili XG, dobro će vam doći mogućnost resetiranja u željeni mod, bilo da je to GM, GS ili XG. Čak i ako posedujete SB AWE karticu, ovaj player će moći iskoristiti i njene mogućnosti jer podržava rad sa AWE Control Panel-om i Soundfontovima. Ipak, da ne dođe do zabune, treba napomenuti da MidiPlus nije jedini program ovakve vrste na tržištu, već je dobro došao za nabrajanje mogućnosti koje bi jedan kvalitetni MIDI player trebao imati. Izbor je, kao i uvijek, na vama.

MIDI sekvenceri vuku korene još iz doba Atarija, Amige i sličnih muzejskih primeraka. Da ponovimo: to su programi koji su u stanju snimati i editovati MIDI datoteke. Koriste ih profesionalci u muzičkim studijima za kreiranje kompozicija, ali i amateri koji nisu zadovoljni što im gitara u omiljenoj MIDI kompoziciji zvuči malo preglasno. Današnji vrhunski sekvenceri su prerasli u softverske monstrume - u sebi objedinjuju sve alate koje možete zamisliti za obradu MIDI zapisa. Trend integracije digitalnog audia u MIDI datoteke od prije nekoliko godina je sada već standardna pojava - svi jači igrači, a i većina slabijih, imaju ugrađenu ovu mogućnost. Prepoznati ćete je po sufiksu "audio", a znači da je moguće unutar MIDI kompozicije snimiti i digitalne audio kanale, npr. vokale i potom sve izmiksano smestiti u jednu datoteku. Trik je jednostavan - sve što sekvencer radi je vremenska sinkronizacija MIDI-ja i digitalnih kanala. Prednost ove filozofije je neovisnost o hardveru, mogućnost editovanja i profesionalni kvalitet, a nedostatak je veličina takvih zapisa.

Najjači sekvencerski program današnjice definitivno je Cubase. U svojih nekoliko verzija (Cubasis, Cubase score, Cubase audio, Cubase VST) nudi od osnovnih mogućnosti editovanja MIDI zapisa, do kombinovanja MIDI i audio datoteka sa hard disc recording mogućnostima i efektima u realnom vremenu. Sledeći po kvalitetu (a po nekima i ravnopravan) je Cakewalk koji

9

također možete dobiti u nekoliko varijanti. Osim njih, na tržištu su od jačih komercijalnih paketa prisutni i Voyetra Orchestrator, Magix Music Studio, Evolution Samplitude Studio te Emagic Logic Audio. Kolekciju shareware sekvencera predvodi Jazz++ zajedno sa Midi Music i Music Master works. Ti programi su u pravilu siromašniji opcijama od profesionalnih paketa, ali još uvek su dovoljni za jednostavne intervencije nad MIDI datotekama korisnika koji se glazbom ne bave profesionalno.

HARDWARE

Situacija na tržištu PC zvučnih kartica danas je vrlo raznolika. Gama proizvoda je široka i kreće se od profesionalnih kartica koje polako osvajaju muzičke studije (hard disc recording), do jeftinih Soundblaster klonova koji u kombinaciji sa softverskom wavetable sintezom proizvode zvuk amaterski prihvatljive kvalitete. U odnosu na način sinteze MIDI glazbe, kategorizacija zvučnih kartica bi se mogla izvesti u dve grupe: FM i wavetable sinteza. Hardverska rešenja proširuju te grupe na nekoliko nivoa, zavisno od toga da li su kartice samostalne ili add-on (rade u kombinaciji sa SB karticama), imaju li RAM za semplove itd. Da pojednostavimo, svesti ćemo sve na tri kategorije: Soudblaster 16 i klonove, kartice sa digitalnim audio mogućnostima i wavetable sintezom, te specijalizovane MIDI kartice.

Soudblaster Pro i 16 serija kartica su verovatno najraširenije zvučne kartice na svijetu. Od svog pojavljivanja postavile su de facto standard za prosečne korisnike koji je na snazi i danas. Za smiješno male novce moguće je nabaviti Soundblaster klona sa digitalnim audiom na 44Khz/16bit/stereo i FM harverskom MIDI sintezom. MIDI datoteke reprodukovane pomoću te kartice zvuče patetično, stvar donekle izvlači softverska wavetable sinteza , ali primenjiva je samo kod reprodukcije MIDI datoteka (uz jak procesor klase Pentium) zbog kašnjenja koja ta tehnika uzrokuje pri reprodukciji MIDI-ja, što je čini potpuno neupotrebljivom u slučajevima sinhronizacije sa digitalnim audiom u npr. Cakewalk Audio programu.

Wavetable kartice predstavljaju izbor za korisnike koji žele biti u trendu ili one koji se amaterski bave komponiranjem muzike. Verovatno najzastupljenija kartica ove klase je

10

Soundblaster AWE 32/64 koja je u stanju reprodukovati osim audio datoteka i MIDI datoteke koristeći wavetable instrumente pohranjene u 1 MB ROM-a, te semplove smeštene u nadogradivom RAM-u. Kvalitet MIDI reprodukcije nije loš ali nije preporučljiva iole zahtjevnijim MIDI poklonicima. Takvima će bolje poslužiti Gravis Ultrasound MAX, Roland RAP10 ili Turtle Beach Pinnacle kartica (skuplja, naravno).

Specijalizovane MIDI kartice su oduvek bile namenjene ponajviše muzičarima. Osim visokog kvaliteta neke od tih kartica nude mogućnosti digitalnog studija. Pojedine vrste osim wavetable ROM-a sa stotinama instrumenata nude DSP procesore zadužene za efekte u realnom vremenu, specijalan hardver koji podržava višekanalno digitalno snimanje (hard disc recording), RAM za semplirane instrumente itd. Jedan od takvih monstruma je nova Yamahina kartica SW1000XG koja trenutno predstavlja vrhunac ponude audio/MIDI sklopova na PC tržištu. Nešto manje kvalitetne (poluprofesionalne), a cenom prihvatljivije kartice dolaze kao tzv. add-on kartice za Soundblaster porodicu i to u dve ju imati Soundblaster karticu sa daughterboard portom i samostalne kartice koje se utaknu u ISA slot i kabelom se povežu sa Soundblaster karticom. Takva rešenja su nešto malo manje kvalitetna u smislu šuma koji kabel unosi u sistem, ali su još uvijek neuporedivo kvalitetnija od npr. SB AWE32/64 kartice.

Zbog porasta zahteva resursima računara koje audio kartice novije generacije donose i opterećenja koji ISA sabirnica donosi glavnom procesoru, u zadnje vreme pojavljuje se sve više kartica sa PCI sabirnicom, čak i kod jeftinijih kartica. Ukoliko dođete u dilemu da li kupiti neku karticu u ISA ili PCI verziji, ne oklevajte, PCI je definitivno bolji izbor.

11

Literatura:

1. http://forum.ikstrim.net

2. http://en.wikipedia.org/wiki/Musical_Instrument_Digital_Interface

12