МИЛИЦА НОВКОВИЋ

О АУТОРУ(1953- )

Милица Новковић је рођена 1953. године у рударском насељу Корлаћу код Рашке у породици радника Сибина и домаћице Славомирке. Основну школу учила је у Павлици и Баљевцу, у рашком крају, у подножју Копаоника, а гимназију у Рашки, а завршила у Београду (Пета београдска).

Дипломирала је драматургију на Факултету драмских уметности у јуну 1976. године са комадом ,,Камен за под главу''.

Драма је штампана у часопису за културу и уметност Универзитета уметности у Београду. Студирала је и светску књижевност на Филолошком факултету у Београду. На 23. позоришним играма одржаним априла 1978. године у Новом Саду, добила је Стеријину нагарду за текст драме Камен за под главу''. Живи и ради у Београду.

РЕЧ У ПОВОДУ ДРАМЕ

Драма Камен за под главу није нека посебна иновација у драмској литератури. Јунаци се ломе и сукобљавају и прича се прича по свим правилима класичне драматургије. Радња је схваћена у најужем смислу речи: ,,Иде патка преко Саве носи писмо на вр` главе'', наравно са правом мотивацијом, зато и због тога. Међутим, што се садржаја тиче ту већ постоје неке новине, прича се прича о нама нешто озбиљније (мало питање ангажмана) и нешто дубље (суштинско питање стила).

По свом основном изразу мислим да је ова драма није чисто реалистичка, а још мање натуралистичка, јер је ипак у једној стилизацији померена од обе, а зато би, пре свега, истакла као њен посебан квалитет то што су елементи ирационалног добро смештени у равни њихових реалних садржаја. (Милица Новковић)

ДРАМАТУРШКА БЕЛЕШКА

Камен за под главу прва је драма Милице Новкоић која је изашла пре публику; ово прво суочење је интезивно, изразито и ваљано, онакво каква је драма Милице Новковић. А за ваљаност и новину Камена за под главу може се навести више аргумената. Наша драмтургија у последње време лоцира се у градску и још чешће у приградску средину, а другим својим крилом теме и упоришта тражи у ближој или даљој историји. Милица Новковић Камен за под главу ситуира у сеоску средину и у њој тражи и поставља питања од битног људског и драмског зачаја.

Социолошки моменат ове драме, чији јунаци живе у свету који је изгубио Бога и који губи вредности традиционалног морала и начина живота, а не проналази нова упоришта, ново вјерју и нове мотиве за живот с разлогом, само је први степен на коме сео дијва радња драме Милице Новковић и први степен њеног значења. Испод тог тока налази се људски план драме јунака Милице Новковић који се показује као узор промена на општем плану и као отвор питања чији је смисао у потрази за вредностима и идентитетом људског живота.

Време окупљања и формирања породичних задруга проло је време. Новак хоће земљу да дели и да је продаје, да узме совје, на шта му право дају његов рад и труд, његова брига за земљу и нега те земље. Новак је ,,покосио, попластио, пооро, зденуо, посијао, обрао, доно, прено, дао, узо''. Но већ је међу Новаковим прецима, међу Милуном и Вучком и њиховим ближњима, наастао судбоносни раскид, судбоносни неспоразум између њихових тежњи, жеља, страсти, инстиката и њихове реализације. Већ су се ту ствари укрстиле тако да изворишта нису пронашла уворишта, што су се нагони, жеље и морал мимоишли и изазвали расап из кога рад ниеј у стању да обезбеди континуитет смисла на тој земљи и међу тим људима. Отуда Новак мора да узима да би његово давање и рад имали смисла и оправдања. Драма Новакова и драма његове браће јесте у фаталном губитку инстиката за праве и снажне људске пориве и упоришта као што су љубав, страст, земља, испуњен живот. Осећајући тај недостатак као императивно питање својих личности, Вучетићи настоје да премосте удаљење, да се загњуре у оно што губе. И отуда грч и напор да се живи по налогу воље коај је у раскораку са правим хтењима. Прекид свевласти основних људскхи нагона и услова, прекид је у моралности односа између Вучетића. Новак ради и Новак бесни, Новак у кућу и породицу уноси све и непрекидно ,,лајући'' он ту породицу разноси, он је зида и руши, он је својим инстиктима, чија су задовољеења негде другде била и јесу, разара, док на моралном плану тежи да сачува достојанство, част и морал свог дома и зато оца Вучка хоће да сахрани међу преицма, међу својима. Но, одавно тај морал није више природан, одавно он више не произилази из живота и жеља Новаковог дома, одавно он није јединствен и отуда ће Новак и брат му Крсман стати на два краја очевог ковчега.

Симана, Круна

Раскол између жеља, нагона и морала, између појединачног и колективног изврсно се у Камену за под главу очитује у ситуацији јунакиња ове драме. Симана, жена Новакова, ради, чува, скупља, подиже и негује. Оно што Новак ради у пољу, Симана ради у кући. На Новаку је земља, на Симани кућа. Но, иако деле земљу и кућу Новак и Симана не деле заједнички свети постељу. Новаково опредељење, Новаков морал и схватање породице и заједнице, Новаков живот јесте са Симаном, али хтења и жеље су му биле и јесу негде другде. А Симана? Симана је свој елично хтење, своју љубав заменила колективним интересом, радом и бригом за друге.

Традиционални морал се одржава, али је нестало снаге из које је он црпео своју моћ. Индивидуалне тежње и интереси породице, нису усаглашени зато што у Новаку и Симани не постоји знак једнакости између онога што захтева њихова природа и онога што је морална норма и циљ заједнице. Симана носи оно што је гори део традиционалног, она носи љуштуру онога што је некада био напуњено љубављу, разлогом за жртвовањем, предавањем, уживањем у заједничком. Симана је измишљала друге да не би мислила на себе. И зато ће Симана само једном, никад пре и никад после, крикнути јако и рећи своју судбину, судбину која, искупљујући друге, не може да искупи и потврди себе.

Изузетна, темељна и зналачка способност Милице Новковић у грађењу женских ликова долази до свог пуног изражаја у метафори Крунине жеље и немогућности да на свет донесе дете. У свету раскола и непостојања праве љубави, у свету неспоразума и неусклађених жеља и тежњи, у јаловом свету, у свету без заједничких циљева, у распаду, у свету у коме свако вуче на своју страну, јер у општем не види решења својих индивидуалних мотива, Круна остаје без детета. Тај свет више није у стању да рађа, да зида, да ствара.

Крсман

,,Доста је и ова један Крсман на свету, двојица би била превише. Човек треба да је човек, а јок ки Новак, ки Здравко, ки ја'', рећи ће Крсман вучетић, брат Новаков, на жељу и предлог свога оца да се ожени Јелком Боговићком, девојком која се у ,,Каменну за под главу'' помиње само као добра и вредна, као девојка од части и страсти. И рећи ће Крсман ,,они су сви, а ја сам башка''. Крсман и јесте башка. Ако Круна хоће, а не може да роди, Крсман може, а неће да се жени; Крсман види свет око себе, он схвата где је и шта је.

Код њега нема као код Новака и Симане несклада између личног и општег, појединца и колектива, Крсман зна да је сам, зна да је појединац, индивидуа коај више нема вере у свет без вере, она не жели да шири круг заблуда и неспоразума, Крсман мора и зна да буде сам, Крсман хоће да сахрани оца тамо где је овај сам желео и Крсман одлази из дома Вучетића. Крмсан не жели да општим интересом правда своје прве жеље, а да за неиспуњење тих жеља има оправдање у општим интересима. Крсман је више Крсман, него што је Вучетић. Али има нешто у Крсману Милице Новковић што нас упућује да никад неће наћи оно што тражи, да ће више мислити, него што ће живети, да ће лутати, а тешко шта однеговати, и да ће у Крсмана слобода и срећа некако увек бити у супротности, да је Крсман толико пута рекавши ,,не'', изгубио смисао за ,,да'', да га је порицање света у коме је живео довело до порицања света уопште. И ту је неко право средиште ,,Камена за под главу'' Милице Новковић: нема стварног људског остварења без правог морала, без части, без љубави, без поштовања сопствених жеља, без темељних људских захтева. Крсман је изгубио тај ред, он га око себе није видео. Крсман ће тражити нове вредности и нове идеале. Висока цена којом ће он тај раскид платити је једна од тема ,,Камена за под главу'', драме смене погледа на свет, драме питања: ,,како'' и ,,зашто'' живети, радити, стварати.

Данас и свагда

Милица Новковић ,,Камен за под главу'' исписује крајње једноставнним, сведеним језиком са изразитом свешћу о своме материјалу и економији који га може учинити што изразитијим. Отуда код Милице нема ни сувишних речи, ни експлицитних карактеризација; Миличини дијалози и сцене веома често су елиптични и метафорични. Једна од најлепших сцена, сусрет и љубав Крсмана и Јелке тече овако... Због овог Миличиног улажења у ситуације in medias res, које обликују поетику и метафоре, ,,Камен за под главу'' још је бољи на сцени него у читању.

И још једно: изузетној архетипској ситуацији и карактерима, Милица Новковић остварује сцене које би се могле назвати сценама ,,три брата'', или ,,три жене'', или ,,три старца'', сцене које имају изразиту и снажну вертикалу, евоцирају слику, буде смисао и асоцијације који правдају да се ова драма одвија данас и ту негде, као и свукуд и свагда. (Борка Павићевић)

Још нешто.

У савременој српској драмској књижевности остварено дело Милице Новковић представља једну од најаутентичнијих целина.Драма “Камен за под главу” најпознатије дело Милице Новковић, изван сваке сумње спада у антологијска штива; извођена у великом броју професионалних и аматерских позоришта, ова драма и после две деценије од настанка, зрачи једнаком свежином и самосвојношћу. Новковићева читаоца (и гледаоца) уводи у несрећну кућу Вучетића у којој су мушкарци непрекидно у завади са светом, селом, укућанима и самим собом, целог живота прикривајући осорношћуи грубошћу доброту у себи, да би зло коначно и неопозиво постало њихово једино лице. Списатељица је убедљиво и до краја приказала муке неизрецивог, немуштог и ирационалног који се сустижу и згушњавају у свести њених јунака. Тананост којом је Новковићева откривала слој по слој осећања драмских лица, упечатљивот предочавања тегобних судбина, језичка зачудност, антрополошка заснованост и изванредна економичност у композицијисижеа, само су неке од врлина ове драме Милице Новковић.Драма “Звезда на челу народа” бави се анализом статуса људи који су укинули патријархални морал а нису освојили нови; каоњегова супституција привремено ће послужити маничност потро-шачког бесмисла. Друштво у расулу, људи лишени емоција, отпадници од вере и традиције, на крају пута схватиће испразност својих живота, али неће знати како да се искупе.У драми “Наш Никола Тесла” Новковићева ствара бајку о генијалном научнику.Никола Тесла је у драми Новковићеве невољни јунак, прогоњен због своје љубави према човечанству и правди, напретку и чистоти. Тесла ће завршити животни пут, по Милици Новковић, међу звездама које трајно сијају и људима осветљавају пут.Драмом “Зовите анђеле” Новковићева улази у ново тематско подручје; реч је о збивању у имућној и блазираној друштвеној групи која је опседнута еротиком. Драмски јунак Павле и особе у његовом окружењу живе, у ствари, у изолацији. Све њихове активности су једносмерне, осећања симулирана, а говор испуњен празноречјем. Људи који су уместо аутентичног живота изабрали сурогат, који уместо емоција поседују општа места, у овој драми Милице Новковић постају безличне фигуре, љуштуре, приказе бивших особа. Списатељица, разуме се, нуди Павлу, али и осталима, могућност искупљења, али тај пут подразумева враћање моралу, Богу и љубави.“Новковиева без журбе, стрпљиво, у својим драмама, гради драмски свет који има упориште у изворној моралности. Напуштање основних етичких постулата човека доводи до кризе, расула и неумољиве ентропије. Чистота за коју се Новковићева залаже и коју и сама нуди, представља тачку ослонца која може да духом и бодрошћу обогати све нас.”

КРУГ, КАМЕН, ЗВЕЗДА

Драме за под главу Милице Новковић

САЖЕТАК: Драме Милице Новковић читају се као позориште у пет чинова, аутентично, заустављено на трен у равни папира. Блиски сусрет прве врсте са пи- сцем комада започиње преко азбучника његовог света-театра. Бити у средишту тог света значи бити у жижи живота; приче у основи исходе из лирских летописа жи- вљења, свет постварен причом, доведен је до својеврсног трајног, „новог” постојања. Ући у комад Милице Новковић, читати га, гледати и слушати, доспети на виши сте- пен њеног метафизичко-лирског реализма, значи са осећањем и без предумишљаја приступити у њену џепну васиону која, отиснута на папиру, исликана и озвучена, као некаква необична направа емитује боје, таласе, одјеке хармоније сфера. Реалност света сагледаног кроз флуцц драмског установљује се тек у присности, истинитости језика; писац тананог осећања за бит, целовитост и језичку чистоту, покушава да до- дирне и оно што испод приче и призора стоји, разгрне онај танани празан простор (очекивања упркос, наде). У литерарно-драмском ходу од Камена за под главу до На- шег Николе Тесле, Милица Новковић уверава својом драмском сентенцом да хармо- нија универзума постоји, ма колико недокучива, да живети има смисла (па и у неиз- гледном, тегобном хтењу да се он открије), да је лепота чудна, недохватна, узрок и последица.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Милица Новковић — позориште у пет чинова; драма, чаро- лија читања; појмовник, азбучник пишчевог света-театра; призори — „отиснути” животи; приче — лирски летописи живљења, свет постварен причом; слике — му- зичке етцце; драмска партитура — покрет кроз/ка времену-простору; комад Милице Новковић — џепна васиона; метафизичко-лирски реализам; флуид драмског — у истинитости језика; Камен за под главу — приповест о жудњи; Брисан пуШ — чудови- та приповест о бивању и корачању; Звезда на челу народа — романтична драма о су- срету човека и Звезде; Кокошка Енчи прелеће АШланШик — целовечерњи позоришни филм; Наш Никола Тесла — драмски стрип; хармонија универзума, лепота, осећање бескрајности.

За све љубитеље читања, оне строге и искусне и оне још неодрасле и занесене, оне трезвене и оне осетљиве, за посвећене и привржене по- зоришту (па и оваквом, „написаном”), пасиониране путнике по театру који задовољство одласка у позориште, чаролију гледања до стварности не-стварних светова (што се распростиру кроз бескрај од десет квадрата усред од дрвета, папира и боја изниклих сада) проналазе и у тишини и личном мраку, дуж редова, ускличника, белих поља или густо испуње- них словима, уздасима, чежњама, белешкама неисказивог, ево истинске пријатности: Позоришта у пет чинова Милице Новковић!

Овде није само реч о пет лаких комада (понуђених читаоцу по ре- доследу настајања), исписаних и нежним и енергичним женским руко- писом: странице, а на њима кратке, реске реплике, низови питања, окрајака прича из Приче причања, раскошно изговорене сентенце, опи- си светова тек једном, грцавом фразом, јесу скровишта живих слика, бурних ритмова, јарких боја, особених осветљења. Тиме се указује аутен- тично позориште, стварно и постојано у неутољивој игривости, зауста- вљено на трен у равни папира и изведено из стања принудног (и при- видног) мировања почетком читања. Стога аутор текста што следи, „пр- ви читалац” ових драма, а „понављач” у позоришту Милице Новковић, опет доживљавајући чар и узбуђење новог сусрета, с правом застаје пред питањем: да ли је и колико неопходан пролог за театар раг ехсе11епсе ко- ји најчистије говори собом самим, док се игра, прича а не препричава, неће ли било какав пред-чин, срочен језиком не-позоришта нарушити онај тако важан и свечан простор ћутања пред „дизање завесе”? Ако је, пак, тако нешто неизбежно (за озбиљније читање и мишљење чини се да јесте), онда се и наредне дилеме саме постављају и

изискују додатна разграничења и опредељења. Када је у питању драмски текст који разу- мљиво стреми позоришном упризорењу (и обично побуђује интересова- ње и постаје предмет разматрања и анализе у вези са представљањем или чешће после представљања „уживо”), уводно отварање „треће ди- мензије” изгледа понекад преурањено, несврсисходно и увек бива крат- ко (тек у простору игре појављује се оно неочекивано, дотле непрозир- но, чулно).

Када је, међутим, реч о веома познатом и признатом делу, присут- ном у антологијама ауторитативних приређивача или на страницама те- атарских историјских читанки, уз то још и успешно извођеном, много- струко разиграваном и зналачки тумаченом, онда оно неминовно памти већ утврђене оквире и домете, живот на позорници који невидљиво чи- ни видљивим, па се показује као закључен случај којем накнадна тумаче- ња нису одвише потребна. Са друге стране, комад се не одриче своје припадности не мање живом и вредном простору литерарног, не одба- цује статус штива за читање, маштање и одгонетање, он брани оно каза- но, мишљено, сликом ухваћено као написано, присутно и постојано на папиру. У вези са горе изнетим, приступити текстовима драма, смисле- но и озбиљно, преко граница пригодног, значи не занемарити позори- шно-сценске потенцијале понуђених дела нити наталожена искуства чи- тања-гледања „раних радова” (већ успоставити однос према њима као битном полазишту за разумевање целовитости списатељског опуса), али претпоставља стављање у први план онога што се пружа читаоцу и чи- тању, ослобађањем игривог, просторног, театарског кроз прихватање игре у језику, покрету и снази реченице, пуноћи и сликовитости њених садржаја.

Читање (прво или поновљено као прво, увек од непознатог почет- ка) је заправо неокончана авантура, врло позоришна игра која подразу- мева учешће са обе стране: откривање до краја несагледивих координата написане драмске стварности у основи је слућење, а не дознавање, изо- штравање осећајности, а не освајање; док онај што чита мисли, мучи се, додирује, штиво којем се предаје увлачи га, чита, дели игру свога читао- ца. Сходно оваквом поимању сложености и чаролије (позоришног) чи- тања, текст за приступ у простор мишљења и играња Милице Новковић могао би да (форматом, обимом и садржајем) буде најпримеренији као „исповест” освешћеног читаоца (који покушава да систематизује забеле- шке, опаске, остале на маргинама, између прочитаних редова, повеже личне „знаке интерпункције” са подвученим речима, уоквиреним гласо- вима, уоченим важним напоменама крај реплика) или, посматрано још једноставније, као позив на поделу задовољства и изазова читања (драма и позоришта у њима). Мали речник углавном познатих појмова и пра- вила игре којима имагинација писца проналази егзактна, чиста значења упућујући у лакше читање нечитљивог (а он том приликом нехотично настаје), необавезујући вадемекум пожељан за долажење у „другу реал- ност” (аутора и његовог дела) развија се до скупа (назавршених) прило- га за појмовник особеног, стварносног драмског света што се раскриљује пред читаоцем. Блиски сусрет прве врсте са писцем комада какав је Ми- лица Новковић вреди управо започети преко азбучника његовог све- та-театра на почетку којег стоје старе, а опет нове, заводљиве непозна- нице. Ући у игру што се нуди са страница овог позоришта, начинити корак од једне до друге драмске обале, подразумева претходно разлучи- вање битних детерминанти (путоказа, не именитеља), а оне се тичу пи- тања стварног — фантастичног — метафизичког, сагласности између збиљности света и истинитости у језику, елемената театарске географије и следственог сентимента као сигурног доказа освојеног растојања.

Бити у средишту драмског света Милице Новковић значи бити у жижи живота и пратити чудесна преламања „правог” живљења у непа- твореној, у себи затвореној и собом стварној стварности написаних дела. Има неке особите чистоте, тишине и спокојства у пределима који као да су нетакнути пренети у позориште; призори, „отиснути”, из чисте при- роде драматични су у својој (не)обичности, у незабораву завичаја, краја у којем их је око писца

обухватило и сачувало. Слике жалосних или срећних догађаја одишу мирисом земље која рађа, онога свега што на њој цвета, снагом дрвећа — чувара, и постојаношћу камена (окамењених бића), ширинама равница, „небеских дворана” где се сустичу трагови вечности и пролазности, дубоким додиром са животом, посвећењем ту- гом и радошћу краткотрајног присуства у непрекинутом постојању; пеј- сажи певају изнутра, из себе, сопственим жалбама, заносима, сновиђе- њима. Приче у основи исходе из лирских летописа живљења, оно што се изриче, осећа, поима богато је животом. Порекло драмски стварног из свакидашње реалног као исконског, неодвојивост, чак опијеност по- јавном страном свега што јесте не долази до израза само у комадима смештеним у сеоско окружење. Београд (и око Београда) какав познаје- мо и волимо (Кокошка Енчи прелеће АШлантик), бучан, прашњав, очара- вајући, истинска је позорница на којој су кулисе праве и небо стварно. Урбани крајолик (Калемегдан, плато испред цркве Светог Марка, угао Палмотићеве и улице Џорџа Вашингтона) стапа се са неком зеленом ливадом крај Сланкамена у дозивању али и представљању жељене бу- дућности као стварне и пре пристигле, (не)извесне, тако примамљиве садашњости. Чак и онда када се драмска радња зачне негде ни на небу ни на земљи, између гласова Човечанства и Вечности (Наш Никола Те- сла), догађања не припадају неодредивом, апстрактном простору: он је саздан од места која су постојала и постоје, стварна у својој појавности преко позоришних привида, сједињена у рекапитулацији игре живота и игре срца.

Милица Новковић нас изводи у тај непознати, непојамни, заносни, опасни, мучни свет, наизглед довршен, а опет на почетку, и ту нас оста- вља, проналазећи и нама неко „празно место”, тачку најјаснијег виђења, и „осматрачницу” приче и уточиште у њој. Живот наравно није прича (он је сашивен као бесконачни пачворк прича), прича не може да обу- хвати живот али може да га живи животом у причи; прича тако постаје више од живота, а њен живот више од приче. Прича је фрагмент (али не тек део целине), трен у којем је могућно завирити кроз одшкринута врата, у магновењу, нејасно, с оне стране добра и зла, живота, приче. Писац приче света, заокруженог аутентичним светом приче, истином сопствене имагинације, способношћу да угледа и каже (а казаним ство- ри), исписује тај свет. А у њему, ништа друго до живи живот (кроз који струји прича) откривајући у пуном сјају фантастичну збиљу — богатство невероватних збивања, загонетки (без кључа), неочекиваних понашања, ирационалног делања, ексцентричних постулата, драматичних окрета, искошених, непредвидивих, а прихватљивих закономерности. („Ништа више не запањује него једноставна истина, ништа није егзотичније него наша околина, ништа није фантастичније од стварности”, каже Егон Ервин Киш.) Одржавајући снажан тонус несвакидашњег, чудесно чудо- витог у стварном-живом (као материјалу приче), у уобичајеном, препо- знатљивом, свеприсутном, а изненађујућем и ипак незнаном, Милица Новковић проналази најадекватнији начин да изрази сву сложеност не- одгонетљиве тајне живота, чаролију неразмрсивог клупка света; она то постиже у беспрекорној једноставности, готово антологијској сведености а свеобухватности, отрежњујућој јасноћи тешко разлучивог.

Наизглед невеликим замахом, не претерано важном напоменом, са само неколико правих речи, домишљеном, прибраном мишљу, у себи измиреном реченицом која се проналази у жижној тачки приче, додиру- је се, погађа оно нешто-све, уочен, брижљиво одабран детаљ око којег се таложи прича (а и он сам је прича), исечак панораме, део видокруга, указује се као сав свет. Тако понеки кратак, језгровит опис, напомена (упутство читаоцу), скоро успутна забелешка (на почетку или у међу- просторима сценских слика, иза наведених драмских лица), реплика или њен део (запис реченог налик на необавезну фусноту), цитат (као што је песма Вежба Вилијама Стенли Мервина изврсно упевана између драм- ских рима), постају виспрени исказ света, изјава малих истина које га обдржавају, поука о живљењу и (само)препознавању, сажетак поетике тајновитог („Зарија и Филипа седе на вр’ сена и држе се за руке. Дува ветар”; „У вр’ Дола стоји Јаблан и чека, а са брега Милина виче у свет.”; „Е, да је човек лептир!”; „Млади су млади, а стари су стари”; „Овако дол ми, овако

гор звезде”; „Крсман згранут пусти низ њу своје руке и нежно је пригрли. Док обоје не обамреше.”; „Јутро. На зеленој ливади, огрнута генералским шињелом, стоји Даница и пева неку стару љубавну руску песму.”). Свет, виђен и доживљен, мишљен, испуњен осећањима и чудом, постојећи, сада успостављен речима, постварен при- чом, доведен је до својеврсног трајног, „новог” постојања.

Простор постоји, и време постоји, указује јунакиња једног комада. Линије простора и линије времена, упућене једне према другима (мада одвојене, из различитих „слојева”), сустичу се, пресецају, преклапају, чинећи аутентичну времепросторност у коју уводи Милица Новковић. „Простор је ројење у очима, а време / Брујање у ушима”, бележи Набо- ков. Значајно подсећање, луцидна поетска дефиниција двеју основних координата између којих се смешта све оно што јесте, добија овога пута занимљив одјек у динамичким сусретањима и изменама просторно-вре- менских планова као воко-визуелном „музицирању” које собом носи литерарно-драмска партитура. Кратки, не-обични у својој обичности, го- тово афористични описи, изјаве-изреке, развијају се до густих, до дна испуњених слика које потом испуњавају око; паралелно, ослобађа се њихова звучност (потекла од речи, осећања, стања), вибрантно се сусти- чу тоналитети, достиже се распон од тишине до крешченда. Свака се- квенца чини се као тачно измерена музичка етида, бурне и опојне мело- дике, и складна и довршена недовезује се на следећу. Почетна тема, неодвојива од својих сликовних одраза, усложњава се, разбуктава, ломи, постварује у вишегласју, одјецима, као у симфонијском делу. У простору слика које се прибирају, претапају, кроз унутрашњу музику и дамаре времена, промичу становници света показујући да нема граница у крета- њу, да су и овострано и онострано само два одељка истог пута у неде- љивом простору, да будуће већ траје, постоји у садашњем, да је прошло присутно у непрекинутом, неизгубљеном времену. Милица Новковић има за циљ да поново пређе-преиспита барем по један сегмент просто- ра-времена (у сваком комаду други, удаљенији од претходног), да га по- кренутим животним историјама, евоцираним догађајима побуди и осми- сли, да сакупи и повеже расуто, дотакне, наслути, учини ближом игру на таласу вечности освешћењем пролазности, постојања у непостојању.

Списатељским покретом кроз/ка времену-простору отвара се гале- рија одабраних ликова, увек другачијих, а истоветних, некада педантно портретисаних, некад датих брзим, оквирним али ефектним, изразитим скицама. То су људи под утицајем (и реалности и измаштане стварно- сти), са каменом у срцу, они који имају велику мисао и велику муку, збуњени пред несаопштивим, тражећи и излаз око себе и траг до себе; и они понети ритмовима васељене (према висинама и ћутању) што пишу и бришу њихове путеве, приче, родне године, преносе их из живота у смрт али и обратно; и они иза сна, који још сањају (неко прасе, а неко комунизам), под варљивим сјајем своје звезде на небу (или у тунелу усред мрака). Не треба сметнути с ума да то нису неми протагонисти ха- оса или реда, илустративни типови, већ регзопе ЉашаИб, јунаци својих сторија (не идеализоване животне грађе) под теретом индивидуалног ис- куства света, покушавајући да га избистре и саопште. У близини тамних нагона живљења, њихово је понашање интуитивно, анархоидно, неухва- тљиво и смислено, они свет и себе у њему виде и осећају само у за њих познатом, могућном стању. Занесени, сновити, трезни, бучни, опипљи- во блиски смрти (али не и предалеко од живота), они болују од раздиру- ће, необјашњиве, тегобне „меланхолије” постојања, мешајући очај и за- чудну радост, проносећи своју узвишеност и ништавност, снагу и кука- вичлук, племенитост и проклетство. Али, истинитост света и њихових житеља не би била потпуна да се поред свих (а не противречно остали- ма) не налазе и личности следећег века, протагонисти нових живота (Кокошка Енчи прелеће АШланШик), присутни а још невидљиви, заоку- пљени будућношћу (сваким новим јутром као новом стварношћу), тру- дећи се да замисле себе у чуду што их чека; и још, један човек за сва времена, прошлости за будућност (Никола Тесла) који се не одриче сна и у формату резимеа, пост-приче, после свега, ведро обнавља свој пут до великих дела.

„Наука је већ математички доказала да је круг наша обавезна фигу- ра”, објашњава бабица Витка свом „разреду” који вредно учи чекајући да ступи у живот (у комаду Кокошка Енчи прелеће АШланШик). Круг се показује као јединствени облик света јер, као ни свет, нема ни краја ни почетка. Изван њега (круга) је опет круг, унутра кружнице животних ро- мана, повести живота (у одбљесцима велике историје али и далеко од ње); то су приче које одвајкада круже у времену и простору (а писац их уочава и преписује својом руком), сусрећу се, преклапају, допричавају, завршавају и отпочињу једна другом (каткад је изводљиво извући неку од њих, испричати је, чешће су оне у венцу, самосталне а тек једна уз другу појмљиве, узајамно поентиране, повезане аналогијама, дубински прожете). Јасно је да круг није правилан, а јесте вечан, у њему се живи, чека, умире (али то није обичан крај, исход, јер се и даље остаје у кру- гу). Свет није савршен (али је чврсто грађен) нити је завршен, он се из- нова непрестано ствара („Док не изградимо векове”, како вели Миона у Брисаном пуШу). Такав округао, неухватљив, назаустављив свет опире се демистификацији, разлагању, појашњењу; он је већ сам догађај за себе, не може се свести, разјаснити догађањима који га чине, драма света (приче света и света приче) није драма окружења. До изражаја долази уверење да анализа потире фасцинацију, а онда (без ње) свет нестаје, обезличава се, обезбојава, више не постоји. Он се не исцрпљује у опису поновљивих слика — живота који је кратак, тегобан, омамљив, тврд (где је средишња прича о правој љубави неостварива, а неизбежна, свевреме- на), сна који је ломан, смрти која је извесна. Свет установљен речима, сликом, гласовима, предат свету комада, опстоји тиме што се не предаје, што тежи да се (рас)позна, размрси путеве, измири непознанице, као што у њему човек покушава да одагна сумње, потврди коначност или трајност чежњи, узалудност или сврсисходност делања, одреди растоја- ње од нерешивог себе (јунака, сенке, зрна), од чудне пређе (сна) истка- не до мале, не-могуће стварне приче заоденуте јавом снова. На крају, а следствено већ предоченом, свет (у чију нас игру увлачи писац позори- шта о свету) се указује као сложен, састављен, али не и означен, постоје његови делови, коте за осматрање, али не и кодови, сигурни знаци рас- познавања-разграничења; у вези с тим чини се сасвим условним поми- њање и директних и пренесених значења, читања „правог”, наводно скривеног иза „индиректним говором” предоченог, метафоричног.

Милица Новковић не позива својим делом до краја пута и краја света, у заједнице чија је затвореност тек последица социјалне маргина- лизације, заборава историје, растојања од „званичне верзије” збиље, где се у пуном светлу одражава локално, рустично, ослобађа регионални ко- лорит; напротив, долази се до центра света — света доведеног до бити, сагледаног изнутра, укидањем перспективе између света и посматрача који је део њега самог. Место радње, такође, није измишљено, атопиј- ско, примерено једино драмској географији, оно је унето у земљописну (или „астрономску”) карту, тачно измерених дужина и ширина, као што и свет у који је смештено није плод пуке имагинације, носилац идеја, вавилонска кула на папиру („хумореска на зидинама од песка”), већ је то онај један, исти-другачији, непобитно стваран. Ауторка даје драгоцен додатни савет: драма се не уплиће у безнадежно упорна, неизводљива објашњења света, а за то нису довољне нити разумљиве само велике ре- чи (и саме привид); предмет драмског може бити покушај да се уочи не- раскидива веза између светова Света (живих и мртвих, оних што ходају и оних што сањају), учине чујним гласови бившег (а неизгубљеног, не- потрошеног), поспеши осетљивост за „најаве” онога што следи. Тада бива јасно да суштински метафизичко потиче у наговештеној аутентич- ној унутрашњој сложености, чистоти, истинитости. Ући у комад Мили- це Новковић, читати га, гледати и слушати, доспети на виши степен њеног метафизичко-лирског реализма, значи са осећањем и без преду- мишљаја приступити у њену џепну васиону која, отиснута на папиру, исликана и озвучена, као некаква необична направа емитује боје, таласе, одјеке хармоније сфера.

Драме о чуду света упућују нас у још једно чудо — чудо писања, по- тврђујући знану констатацију да рукопис није важан само зато што он исписује садржину већ стога што је он

сам садржина, богата и слојевита. Странице се испуњавају осећањем и тајанственом енергијом, дело (ствар- носно-обично, узбудљиво), све у неизмиреним преглашавањима „симе- тричних” начела (заборав-подсећање, туга-радост, тама-светлост, непо- кретност-изазов покрета), настаје и опстаје као игра (у средини драм- ског, у материјалности језика). Пажњу не привлачи само умешна тема- тизација готово истоветних мотива, њихово временско или амбијентално измештање него постварење достигнуто различитим — комплементар- ним писмима (увек најпогоднијим, „најодговорнијим”) где се митско (колективно не-свесно, не-заборављено), неодвојиво од свеукупног ли- терарног памћења (написано као проживљено и обрнуто), транскрибује личним сентиментом који управља покретима пера; реалност света са- гледаног кроз флуид драмског установљује се тек у присности, истини- тости језика. Управо проналажењем-сналажењем у језику развија се иде- ја о функционалности многоструко преплетених двојстава и двоструко- сти, поимању садејства супротстављености као неисцрпљеног погона света и његове непрекинуте драме. Тако се античке ситуације (животом самим већ унете у свакидашње теме), лица као поникла из грчке траге- дије (а тако блиска, као да су из нашег суседства), провлаче кроз чуде- сне, бајковите приче бака и дедова, сведен исказ, у себи испуњен и бу- ран („обичан” говор доведен је до нивоа пословичног, распеваности ха- ику римама) шири се до барокних приповести као што је она из Бриса- ног пуШа о три шљиве које су преродиле па се умрсиле; чистота народ- ног говорења, строгост лексике, бриљантна натпевавања и надговарања (у секвенцама што су некакви „крајпуташки диптиси и триптиси”, како их веома добро именује Димитрије Ђурковић), мешају се са узорцима новокомпонованих речника нових времена (на размеђи село — град, историја — будућност), тужбалице и здравице сусрећу се са објавама на- роду и Партији (Звезда на челу народа), све до ововремене урбане рето- рике, другачије али не мање вредне „поезије” споразумевања и догова- рања (Кокошка Енчи прелеће АШланШик).

Стваралачки поступак Милице Новковић не проналази упориште у тачно и чврсто постављеним заједничким чворним тачкама у које се уливају наизглед разнородне садржинске линије већ у њиховом богат- ству, унутрашњој покретљивости, спремности да прихвате увек другачије језичке „интонације”. Узбудљива је размера наративног, мисливог и осло- бођеног, прочишћеног од приче и „тешких” мисли — истраживање до граница бескраја не исцрпљује се у простој потврди слабог уточишта људске спознаје. Распон односа иде од снажно испољене инстинктивно- сти, говора нагонског и буђења свесног, покрета и топлог срца и хлад- них мисли, до све већег одсуства дискурзивности на рачун посвећено- сти, освешћења, бистрог рашчлањавања без непотребног драматизовања мистичности човекове ситуације и судбине. Добро постављен паралели- зам садржинског и аналитичког никако не доводи у питање и не поти- скује у други план имагинативно у погледу и саопштавању. Писац тана- ног осећања за бит, место и функцију детаља, целовитост и језичку чи- стоту, повлачи маштовите композиционе потезе, оштре драматуршке линије; ритам одмотавања фабуле прати емотивне дисбалансе (уз сми- слен однос „динамичког” и медитативног), изражена је одговарајућа и правовремена навијеност опруге драмског механизма.

Комад Камен за Род главу показује успешно реинтерпретацију кла- сичног модела (где се и изоштравају и оснажују постојеће, важеће смер- нице позоришно-литерарног); обрасци се доводе до савршенства (уз тражени, оживљавајући однос према њима), до пуног изражаја долазе и обим-склоп сцене, дубинска оштрина-стапање више планова, прочи- шћеност дијалога, пуноћа и звонкост реченог, шкртост исказаног, а ми- саона артикулисаност, продубљеност. Народни говор (аутентичан у из- разу, саставу, интонацији фразе, речитости узречица) појављује се као релевантан материјал драмског приповедања, сублимат непатвореног сен- тимента, мудровања, доживљаја света, талог народно-лирског и епског није присутан као средство за ретуширање већ као део стварности слике савременог простора живљења, постојања и нестајања. Без напора изве- ден је помак унутар одредница жанра: комад из сеоског живота, у фор- мату традиционално драмског (надахнутог духом и

овог доба) чита се као скуп одраза свеколиког, актуелног, неизменљивог стања ствари у чо- веку и око њега. Превазилажењем оквира узнемирујуће хронике неизбе- жног — искушења, обмана, кратких заноса и дугих падова, несреће на крају-почетку (најављеног у матрици Приче по којој се исписују историје живота), Камен за иод главу израста до живописне приповести о неуто- љивој жудњи, непрекинутом чекању; у првом плану остају речи (снажне и брзе) чији се низови бљеском отварају до загаситих, мноштвом боја и сенки прожетих слика (отисака праслике). Тек у њиховом средишту као каквом непојамном скровишту у којем обитавају душе на живот боле- сних Вучетића, где даљине само њима намењене бивају опипљиво бли- ске, уочава се јасније и права дужина списатељског корака. Милица Новковић не уводи случајно међу људе посвађане као стране света, не- остварене, саме од кад знају за себе, „у завађи” са собом, којима је те- сно и тескобно пре свега у себи, само да би приказала у кондензованом стању чемер живота, образложила чаролију лутњи и недохода. Она тако- ђе не бира сеоску заједницу (где прави, јаки људи играју раздирућу, цр- ну комендију једни са другима и са животом) у једноставној намери да доведе до наличја последњи идилични пејсаж, место рада, спокоја, рађа- ња и трајања у коме би живот још могао бити испуњавајући и истинит. У одабраном окружењу (на ивици бес-краја, камо се небо наставља на земљу) које непогрешиво познаје живот, крај оних што проносе своју муку, речкају се, једу, али се живота не одричу, између опоре збиље и горког, хладног, освешћујућег хумора (као баланса трагичном, индикато- ра изгубљене патетике и живљења и смрти), пробојем лиризма, претапа- њем натуралистичког у надреални призор (нпр. када Круна, на љуљашци окаченој о Молитву, лети над Јасиковцем, над пољем детелине), заокру- жује се прва (и непобитно наша) Прича, њена суперреалност стварнија од ма какве друге. У тој еталон-причи Човек би да се дене „у гору, у во- ду, у вис”, да пронађе нешто постојано око чега би могао руке да свије. А „човек не може другачије, мора да живи”, „човек треба најпре да је човек”; а да би то био, треба му много љубави, љубав се мора открити, сачувати, изразити, учинити дељивом. Тек тако указаће се и разлог по- стојања приче, биће изводљиво и оно (не)оствариво, претвориће се „зло у камен, а јок у груди”.

Брисан пуШ сигурно стоји на средишњој, нарочито важној тачки списатељског пута Милице Новковић, представљајући врхунац драм- ско-поетског умећа, потпуног понирања стварности дела у супстрат је- зика. Комад са високом верношћу, супериорно репрезентује модел света: место догађања које чине Брдо, Долина и Пут што се гради и брише из- међу њих (као траг живота, нит љубави повучена од срца до срца) до- вољно је пространо да без остатка испуни раширену мапу света, чинећи се и као огњиште у окрајку пејсажа кроз које се може ухватити широко- угаона визура бескраја. Ауторка позива у лавиринт у којем нема губљења и где се излаз не тражи јер не постоји; у огледалу огледала (примереном начину за опсервацију света) сагледава се све оно чега има (а само се услед краткоће виђења и поимања претпоставља да нема), поништавају се границе између света и његове приче, бришу се варке одредивог по- четка, дистинкције предмета и лика, у бесконачним међусобним огледа- њима указује се магија постојања, чудовита приповест о бивању, корача- њу и вољењу. У први план поставља се слика у којој се спољашњи узди- же до раскоши унутарњег предела. Зачиње се неколико кружних токова (без целовитости приче) и њима се приповеда о заснованости (свега) на реду, редоследу живљења и умирања, о неспознатљивој хармонији (све- мира) коју обдржавају и они што постојећи ред нарушавају. Човек расте као чуду склоно биће (и сам чудо) усред природе која дарује својим пло- довима да се све прелива али где између далеке и туђе друштвене око- лине (велики град, велики свет) и још даљег себе ничу стварна чудеса. Жеђ за животом, постварењем (не огрешити се о природу, не занемари- ти дужности, живети, наставити себе) снажна је као и ведра жудња за смрћу, обиласком по кругу света и времена али не и напуштањем про- стора од којег се не може одвојити. Милица Новковић не нуди предста- ву о свету већ његову суштаствену стварност, не предочава лепоту као илузију него као увек подстицајну истинитост. Примењује се принцип погледа из различитих углова, дуж неочекиваних равни, удаљењем ипо- себно увећањем које открива са несвакидашњом прецизношћу зачудност наизглед обичног, позадину предела, друго лице

света; тиме се скраћује растојање између ствари и њиховог привида, праскавим ослобађањем смешног установљује се неодгонетљиво и опојно као збиљско. У помере- ној, а заправо погођеној перспективи уочава се свет проходан у свим правцима и смеровима (кроз простор и време креће се несметано), из- вор заноса, усхићења, спремиште тајни; испресецан путевима што се бришу и проналазе, људима који пролазе и враћају се, он се не може умирити и не може избрисати.

Звезда на челу народа наставља континуитет савременог драмског стваралаштва које се бави „звезданим” часовима наше блиске историје и наизглед не доноси битне новине на „небу” позоришне литературе. Ипак, неколико невеликих али промишљених корака напред кроз ово „сазвежђе” вредно је посебне пажње. Ауторка се не опредељује за фраг- ментирану, најчешће примењивану структуру нити за след изломљених слика, импресија, коментара већ за помало заборављено причање приче. Фабула је јасна, целовита, има хронолошки ток и са занимањем се пра- ти. Поетичан наслов дела унеколико указује на његову природу: Звезда је у основи лирска, романтична драма са примесама горког, али витал- ног идеализма и у крајњем исходу оптимистичка. Главни лик чини ко- лектив — људи, народ: мала сеоска заједница на маргини света бачена је у матицу историјских неминовности. Наспрам човека стоји Звезда: она је метафора и архетип, јава и сан, ноћна мора, фатаморгана, огледало.

Поступак је ретроспективан, поглед управљен у прошлост је асиметри- чан: што је даљи, утолико је „краћи”, приближавањем садашњости кре- тање постаје спорије, задржавање је дуже, блиско време има све већу те- жину и густину. Милица Новковић је свесна да је за причање њене при- че о сусрету човека и Звезде неминовно присуство стереотипова — већ постојећих модела ликова и догађања. Она раскриљује галерију образа- ца, препознатљивих улога, клишеа, калупа; ништа се ново не може из- мислити (јер и не настаје) али у бесконачној комбинаторици изгледа но- во. У свим „звезданим” драмама сусрећу се вечне мајке, ратници, бун- џије, добри и лоши момци, власт и народ, верници и неверници, живи и мртви и њихове угасле Звезде. Ауторка бриљантно украшава позорје живота у којем постоје само репризе, додаје арому времена, актуелну бо- ју, блиставе детаље. Она не избегава „старе фотографије” и свевремено „вашарско сликање”: кроз отвор на готовом, већ ишараном платну само се уметне глава и добије се портрет, групни, у цвећу, међу звездама. Следи само ретуширање и то је истинска мајсторија. Сусретање, судара- ње, разлагање и ресинтеза образаца историјске, националне, партизан- ске (животне, литерарне, филмске) митологије је особито продуктивно: настаје задивљујући албум народног страдалништва. Посебно је зани- мљиво опредељење Милице Новковић за мелодрамску фактуру као осно- ву, као густу мрежу у којој се задржава талог историје. (Уместо страсних политичких расправа, тешких „откривања” истина, један комад за нежне и осетљиве!) У супстанцу снажних емоција потопљено је све и у овој средини „кварење” је немогуће: ту су и сочан народни говор и фразе, пароле, носталгија (вреднија него испуњење) и романтизам помешан са иронијом, очајањем, сузама, смехом. Ауторка понавља питања: „Где је свеколика љубав и доброта? Од чега живи човекова душа?” И нуди по- зив на наду: човек је ипак најјача сила, само ће народ поправити народ. А на небу ће остати — Звезда.

У комадима Кокошка Енчи прелеће АШланШик и Наш Никола Тесла инспиративан је покрет од селективно драмског ширењем до филмски наративног или редуцирањем до елементарног, сажетог, својственог стри- пу. У првом делу, целовечерњем позоришном филму, својеврсном про- логу за Будућност, уобличавају се и атрактивно монтирају призори у ен- теријеру, синемаскоп сцене са више личности које живе и пуно комуни- цирају, постижу се жељена једноставност израза, брзина и ефектност ре- плика; низањем кадрираних ситуација истиче се компонента времена, сликама „у боји” са музичком пратњом остварује се истовремена поети- зација и литерарног и свакодневног. У другом, драмском стрипу, скици- раним фигурама и распоређеним гласовима, чистим реченицама и је- згровитим вињетама пастелних нијанси, духом детета у човеку, Наш Ни- кола Тесла поставља се у омамљиву

скицу — показање Света за почет- нике. У оба случаја списатељска имагинација рачуна са особеном писме- ношћу, познавањем и осетљивошћу за адекватан језички код који памти следствену форму, жанр, стил. Драме Милице Новковић иначе одликује мајсторско премештање унутар формално-стилских одређења — класич- нији постулати се следе, уважавају, опонашају, ингениозно изигравају до успостављања свежијих, примеренијих, самосвојнијих (превазилажењем стандардизованих — важећих новомедијских оквира, њиховом ауторском рецензијом) и то не као израз демонстрације испуњења различитих зах- тева, спретне манипулације облицима и обрасцима, већ тежњи ка дости- зању аутентичног духа времена, оснаженог доживљаја-поимања игре све- та и човека у њој.

На фону реченог о драмски релевантном, заједничком и драгоцено посебном у делу Милице Новковић (уз уверење да је то тек наслућено, никако и утврђено), умесно је резимирати искуства „новијих” читања раније написаних комада као и оних потоњих који значајно шире списа- тељски по-етички круг, омогућавајући јасније сагледавање битне, „ивич- не зоне”, пажње вредне „суме остатка”. Ауторка никад не стреми пре- васходном закључивању (оно је већ изведено без крупних обрта) већ по- крету даље, иза указаног нејасног лика митологизоване стварности, пре- ко ограничених и стешњених релација (физичке) егзистенције до самог прага тишине, пулсирања ванвременог, до прелазне линије иза које се назире магични космогонијски цртеж. Мисао о свету ионако је тешка и непрозирна, и зачетак поимања живота сложен, а живот сам изазован и неизгледан, али је зато енергија игре откривања непотрошива. Милица Новковић, сходно свом стваралачком хабитусу, трага за суштином (што је увек примамљиво и не тежи да буде ново) покушавајући да додирне оно што испод приче и призора стоји, разгрне онај танани празан про- стор (очекивања упркос, наде), да досегне пуноћу сопственог осећања и густину израза, да живо обличје „старим” идејама. У том смислу треба посматрати литерарно-драмски ход од Камена до Николе Тесле.

У човековом суочавању са заборављеном историјом, неприступач- ном социјалном средином, сопственим изгубљеним унутрашњим про- стором, тражи се реалност вишег реда, освешћење присуства и припад- ности, макар и кратковечном механизму великог устројства које је трај- но. Стићи до краја света није богзна шта, али начинити још један корак, до стварности претапања видљивог у невидљивом, реалног у фантастич- ном, истинског у не-могућем, то је оно мало, ухватљиво нешто. Додатне поуке саме се надовезују: није битно одредити превагу истине или при- вида, него бити довољно упоран и мудар и утврдити-наслутити-прихва- тити правила игре; тек тако се стиже до реалистичног па и оптимистич- ког погледа на ствари. Све боје којима је исликан свет подједнако су ва- жне, ниједна се не може занемарити јер би без ње свет престао да буде оно што је; изнад ма како немирне, а сређене површине света, издићи ће се неко ново, шарено растиње и покушати да се именује (човеком). Стари проблем а обновљени неспоразум неће се најавити због човековог супротстављања људској природи, важећем друштвеном мишљењу, оту- ђеном социјалном миљеу, већ услед одсуства спознаје или огрешења о правила игре. А живот игра увек стару игру; прихватити универзалну патњу трагичног јунака не чини се данас баш умесним, стога је постоја- ти, напросто бити још једино што се може учинити. Милица Новковић уверава својом драмском сентенцом да хармонија универзума постоји, ма колико недокучива, да живети има смисла (па и у неизгледном, те- гобном хтењу да се он открије), да је лепота, чудна, недохватна, узрок и последица.

Читалац позоришта на страницама исписаних комада упућује се да прати три битна тока: траг светлости што се (мимо оквирног, неизбе- жног плана друштвених осветљења) зачиње испод Камена, а ослобађа је Наш Тесла; развој до позитивног јунака (који ће једном рећи: Доста је! Свет је одавно у дуго најављиваној завршници, матрица је истрошена, па шта?); јачање окрепљујућег осећања бескрајности, неопходног за уво- ђење у стварно. Драме за под главу Милице Новковић сабирају и неко- лико питања: Ако је сан само сан, срећа крхка, пролазност извесна, шта је ипак оно „треће”, шта је дуже од живота (сан или живот сам)?

Како препознати, сачувати, испунити место у срцу? Слућени одговор тиче се будућности: она ће бити фантастична. И у њој ће расти „деца од најлеп- ше руке”.

ЧИТАЊЕ ДРАМЕ ,,КАМЕН ЗА ПОД ГЛАВУ''

ЛИЦА

Вучко ВучетићМилун Вучетић, покојни Вучков отацНовак Вучетић, Вучков синЗдравко Вучетић, Вучков синКрсман Вучетић, Вучков синСимана Вучетић, Новакова женаКруна Вучетић, Здравкова женаЈелка Боговићка, девојка која воли Крсмана из селаБошко, ујакНикита, покојни човек из села

ПРВИ ЧИННоћ. Милун иде преко поља и виче.

Ај, ај! Ај, ај!... што није било, шта неће бити. Па да сме човек нешто да рекне! ЧИк се закуни, ако смеш. О бруке, о несреће! Ај, шта бива! Ко би се овем надао?! Крвници крвни шта починисте, овако благо просусте под ноге. Ај, шта бива, ај! О, Вучко, јебем ли ти милу мајку и оно сунце штоте грије, зар не имаде где да начиниш кућу но зађе усред њиве, зар поред онолике наше имовине, онолике лепоте и силе, запело ту дупе у Поље. Онолики Прибој, Блато, Јасиковац, Луг, Корлаће... О бре, Вучко, о бре, Вучко, о бре Вучко, шта уради?!... Бре, брајк, треба да полипшете гладни, у сам леб сте дошли. Најела се пуштиња. Пуне биле Соколине наћве. Напунило тиПоље пуне чакшире меса па сад можеши да се посереш у њега. Све ме стра био толики да те је Луг ранио. Направи човек кућу усред њиве! Доста си леба из ње појео, па сад како ти драго, само ако ви не треба. Десет товара жита ијаче сам ја знао из ње да извучем па мртав осмија. Кад Сокола умеси онолики леб, не можена совру да стане, све ми мило око срца. Јебем ти бога и све његове, да л` знаде шта улчини? Е, мој Вучко, велика ти глава носи малу памет, па зврји. Слепота гледам. Глувоме зборим. Зборите уста, да нисте пуста.... Среће га Никита.

Никита га пита да ли је то он: ,,О, Милуне, јеси ли то ти?''

Никита га саветује да се не узрујава џабе. Милун: ,,Јебем ти бога твојега, и кад те срето. А кад си ти умро?'' Никита: ,,Ту прво''. Милун каже да није чуо. Никита каже да није имао ко да њему (Милуну) каже за Никиту. Милун га пита куд је пожурио кад није ни остарио како треба. Никита каже да су га слагали да је боље овамо. ,,Рекоше ми, о Никита, што се мучиш те не идеш онамо, онамо се ништа не ради''.

милун каже да је лопов земљу претиско, а ти тераш комедију. Милун га пита шта да му лепо каже од чега је умро. Никита каже: ,,Све ми би. Године ме стигле, а нико млађи око мене да ме ма у чему помогне и одмени, но први у њиву, први у ливаду. Ако ја стигнем добро јес, ако не стигнем, оно све стоји, нема ко други. Потрчи овамо, стигни онамо... И тако данас, тако

сутра, а живот је један и кратак. баба и ја сами, ал чини се. Живем човеку млого треба. И одо један дан по Тројици у Рашку, да продам неки сир и купим баби опанце. И, вала, продадо сир омда. Срете ме једна госпођа, пошто, чича, сир, по то и то, ајде овамо, те ја за њом утамо у стан и, она све купи. Нека добра жена, ма на очи се види исан. Ја одмах купи и баби опанце и дођо у пијац. И кад би у сред пијаце, само ми срце отказа''.

Милун му каже дај е знао па да пошаље бабу на пијацу. Никита каже: ,,А, не би! Куд би после без бабе?'' Милун: ,,Она сад зна без тебе. Светислав ју грије леђа, њој презгодно''. Никита каже ,,како ју драго''. Никита каже да је живео 77 година. Милун каже: ,,Што не могу да се дигнем да побијем ове моје лопове!'' Они су оставили ,,гор ону кућу и ону лепоту. А коме? Боговићима? Да се Боговићи шире по мојем, не дам... Сад је све њино. Ако је јабука пала, Драгица ће да је узне и баци пред њојну краву, ако је шљива, тако. Ноћу, кад нико не види, мислиш да неће да пусти стоку у моје?''

Никита каже да за друге не зна, ал Драгица неће сигурно. Никита каже да су они (Милун и он) трошили само оно што година донесе. Нигде нису радили. Пуна кућа уста, а празне руке. Где је наше време, а где је њино! Они су млађи, у њих су боље очи, па виде!

Никита каже да у Милуновој кући никад слоге, никад мира. Очи повадише (каже Никита). Нико ни с ким не може. Немају никакв напредак. Шта је некад била ваша кућа, шта је сад? ,,То што Вучко пати од својих синова, то ни један од нас не зна!'' Нико никога не види, свако вуче на своју страну. Она тројица, што су му код куће, Новак, Здравко и Крсман, рекоше, у завади су, а и она двојица, Мијат и огњен, у белем свету без игде иког свог, и они нешто деле, тек да добро није.

Милун: ,,Стигле те, Вучко, моје клетве''. Милун каже да му Вучко по недељу дана није давао хлеба. Пође у њиву понесе хлеб с њим, пође у Краљево, опет с њим, стави га тек у торбу и однесе. Ја гледам за њим, а очи ми оволике. Не нашло му се ни за покој душе, реко сам. Отишо сам гладан на онај свет. Најпре ми оте одмаћинство, а онда и све остало. Све ми истера из рука. Истеро очи, па иишо слеп ки Зарија Медар. И ракију је крио. Ал чекам га.

Никита каже да су се они поделили на четири стране света.

Милун каже да је све било његово и све је дао Вучку, а он зликовац и душу му узе. Милун каже да га је и сакатог послао на онај свет. ову ми је руку три дана пред смрт пребио. Никита каже да ће Вучко заједно са његовом Перком доћи. ,,Зајно ће они''. Време им је.

Милун жали за њивом: ,,Знаш ли, Никита, да нисам мртав сад би се убио''. Никита једва чека да му весела баба дође.

Хтео би Милун (ко што не може) да узјаше Дората и прође кроз Поље кад се жње, и да рекну сви ,,ено га Милун Вучетић на коњу''. И само ми је да некој срце уздркти, ил да нека сагне главу.

Милун је за живота више волео да обрука девојку. Ништа лађе од тога нема. Нисам само ону која се није дала преварити. Ал ништа ми лакше није било на овом свету но напит се вина и преварити девојку. Све су биле моје сем једне, само њу једну сам волео. Милун каже: ,;Твоја Перка''. Никита каже: ,,Вучко је вољаше, за Вучка је проси''. Милун: ,,Па шта фали? Ал не би му је ја по све, тек преломио би је двама колико да јој осетим снагу. И ко ми је измаче... Ти и Вучко. Ено остаре поред нас. Крај мене не би имала кад''.

Никита га хвата и рву се због тога што збори.

Јутро. Сељачка кућа. Вучко седи усред куће.

О, Симана, о, Симана, о, Симана, узвикује Вучко. Симана напољу брани пилиће од орла. Симана вичеда јој је опет орао пиле однео. настанио ми се изедна и не да ми бела бога. Не могу пиле пред кућом да видим од њега. Целу пролећ се акам око њ и неомогу да и сачувам. А не могу! Затреше ми се кокошке!

Симана га назива ,,чико''. ,,Шта би ти фалило да седнеш пред кућу и да причуваш мало''. ВУчко каже да му је душа у носу. Вучко јој каже да ће и деца њу ззезати када их добија и остари. Вучко јој тражи мало воде. ,,Мућак, чико! Остала вода на стублану!'' Симана каже да она само носи воду за толику чељад, остадо без рука. Вучко: ,,Е, отпале ти дабогда!''

Симана каже да га она брани од Новака, и храни га. Вучко из недара вади хлеб и једе га. Симана не сме од Новака да му опере кошуљу. Симана му каже да он не може да умре зато што мора да се мучи, али он није неки човек па да умре мирно. Симана каже: ,,Ниси ваљао, ниси!'' Симана се исто променила. Тера да каже Вучка каква је била пре него што је дошла у кућу. Он: ,,Ки вила!''

Симана каже да сада у њој ништа здраво нема. Кука за пилиће које је појео орао, које је згазила квочпка....Вучко каже да Новак продаје Прибој и оставиће децу без стопе земље. ,,А имаш децу од најлепше руке!''

Симана каже да је више суза у овој кући пролила него што је воде попила. Вучко каже да иде Новак и да је натоварио пуна кола сена. Новак: ,,Шта радите вас двје?'' Новак каже да је једва прошао испод Ковачевца јер се урушио пут, па је морао преко гробља: ,,Ударио сам по дупету Никиту и Милуна''. Зеза се да су му Никита и милун помогли. Обраћа се Вучку и каже да пита Милун за њега како је и шта ради. Симана смирује Новака. Новак каже да се још није ни са ким посвадио, али ће. Симана каже да ли има још неко са ким није се посвадио.

Новак пита где је Круна. Она каже дда је у кревету, и не да јој Здравко да изађе јер им кратка ноћ била. Новак каже: ,,А где је био јутрос да скочи (Здравко), кад сам ја пре звезде пошо на Буков колац. Он чува жени дупе, а ја диринџам''. Он каже да зову Круну. Новак каже ,,док се ви належасте, Јелка Боговићка окреса целу шуму''. Круна се правда да не може да тера стоку напоље јер јој не да Здравко. Новак каже: ,,Кућа није на земљи но на доброј жени''. Новак пита Круну што је дошла онако доцкан синоћ и са ким се видела. Не може да га превари. Новак упозорава Круну да се не деси да не може због ње човека у очи да погледа. ,,Колико

ми одбијеш од образа, толико ћу ти одбит од гузице''. КРуна: ,,Зар мене да удари? Па ја носим његову јаловост!'' Новак: ,,Ил он твоју''. Круна се залете и удари Новака, али и он њу.

Новак каже да ју је понео ђаво. ,,Ако ти је црква далеко, молитва није. Идеш у Јасиковац сваки дан, па стани под оно свето дрво. Молитву и помол` се Богу. Спусти се на земљу, прекрсти се и остави штогоћ... неку јабуку, јабука је родно дрво. Младена је однела близину, па се облизнила. И облети мотливу трипут... Ако је до бога.... Новак јој да је кудељу и мараму с вуном и каже јој да до ноћчи то опреде иначе немој да се враћа кући. ,,И оћу пре сунца да си у Јасиковцу и за сунца да си код куће''. ,,Док један леб једемо, има да је тако''.

Симана кажеда јој је данас долазила Младена и плаче. ,,кад она сасу све црњу и грђу. Твој Новак ово, твој Новак оно, и ово и оно и ово и оно. Што не оставиш бре жену на миру?'' Симана каже да јој је Младена рекла да ако је Новак не остави има да направи неку несрећу. Новак каже да је пре десет година дувао неки ветар из њега, а сада нашле жене с моном да саде вргове. Младена воли свога чвоека и неће да види Новака. Новак каже да ће и њега да воли ако треба.

Новак каже да је Младен развалила његове пластове сена који, да је пала киша, могаше бити уништени. Још јој је Младена рекла да он (Новак) не да Ранку да превуче оно мало сена на Брду преко наше детелине. Новак не да. Новак каже да он уопште није стар. Симана упорно прича да Младена воли Ранка и моли га да се не меша ту. Симана га упозорава да Миладина може рећи Ранку да га сачека негде ноћу. Каже му да иде код МИлосије јер је она удовица. Новак неће с Драгићем да се гура око једне стреје. Новак ће све сам урадити око сена. Симана каже да Вучко чека целог јутра Крсмана који је још синоћ узео Дората па га нема целу ноћ и ево јутро. Новак: ,,Што се не жени, јебем му рујно вино, но ми сатире онаквог коња''. Новак каже да је чудан Крсман: ,,Овамо не може без ње, а овамо неће да се жени''. Симана каже да док се он смисли узеће му је неко. Новак: ,,Не зна он да је једна јелка''. Круна га заповедава и он тако вели. Вучко не може ни леб да једе док се овај не врне. Вучко каже да нема њему одмора поред Новака. Вучко прича са Новаком да је чуо да Новак продаје Прибој. Новак каже да није морао ВУчка да пита иако је старији, јер кажу ,,у кога је чаша у тога је и молитва''. Вучко каже да он још неће да мре. Здравко каже Новаку да се много осилио. Новак одговара Здравку да он не може ни жену да држи но ти други помажу. Новак каже да он није једини у мајке и зато продаје, а и сам је једини у њиви, или у ливади. ,,А где сте ви? Нигде''. Вучко не дозвољава да се браћа деле макар се цео свет делио. Вучк каже да Огњен и Мијат не долазе већ осам година. здравко каже да је Прибој свија нас, а Новак каже да је само његов јер он ради и он плаћа порез. Новак каже да Здравко није на земљи, већ на његовим леђима. Новак: ,,Но ћут, док ми не прелети она моја птичица, па викнем и све испродајем'.. Вучко: ,,Ела, ела! Ал немо да заборавиш да оставиш камен за под главу!''

Вучко каже да ће остати доста и без Прибоја. Симана каже Новаку нека помисли на децу коју имају. Крсман улази и каже да их подавили вуци овце на Станиловци. Крсман каже да су три овце настрадале.

Новак каже да не може ован да чува овце док Круна тражи ђавола. Новак моли Крсмана да сиђе са коња који је стар и непоткован, а он млад па ће га сатрти. Новак каже за Јелку да је у Јасиковици ида креше шуму. Јелка се распитивала на сабору у Павлици да ли је Крсман

такао неку жену. Здравко каже Крсману да Јелку просе са свих страна. Мијат из Осоја је просио шест пут и синоћ га је и седми пут одбила. Крсман каже да је она прекрупна за њега. Новак каже: ,,Ако је само то, уситнићеш је лако!'' Симана каже Здравку да помогне мало Новаку око оних пластова које је сам донео. Вучко саветује Крсмана да се пази Здравка, јер га је намучила његова жена. Вучко каже да му се крате ноге све више и више. Вучко прича Крсману да не би волео да га сахране поред Милуна. Нисмо могли ни у добру, немој ни у злу. Он хоће да га сахране у оној ливади на Блату. Вучко му каже да прича са браћом па да му каже после. Вучко каже Крсману да се испречи Новаку да не продаје Прибој. Крсман каже ако му неко стане на сенку извадиће му око. Вучко му каже ако не дозволе на Блато нека га носи било где само не у Ковачевац код Милуна. Крсман пристаје и да му браћа дају ону кућу стару, навише. Вучко му каже: ,,Кад би се оженио, Бошко би ти дао све његово имање''. Крсман каже да воли Јелку Боговићку. Вучк му каже да и она њега воли. Крсман каже да неће да се жени. Крсман неће да се жени јер човек треба најпре да је човек, а јок ки Новак, ки Здравко, ки ја.

Вучко би волео да Јелка пређе преко прага ове куће, али Крсман неће па неће. Улази у том часу Јелка. Љуби Вучка у руку. Јелка је дошла да пита Симану за једно брдо јер тка нешто па јој фали. ,,Пролетос рекоше оре Јелка, јутрос чу, крешеше шуму''. Она мора то да ради јер немају човека у кући. Њен брат је још мали. Милунка исто не може да запне много. Стигла је старос. Вучко је саветује да се уда. Она каже да ће доћи и тај дан. Вучко их оставља саме – Крсмана и Јелку. Она га пита зашто му коњ ,,рама''. јелка му приђе. Склони му косу са лица и изљуби му лице. Крсман згранут пусти низ њу своје руке и нежно је пригрли. Док обоје не обамреше. Јелка му каже да иде да коси у Осоју јер је тамо трава.

Сада се селимо код Здравка и Круне која преде кудељу. Она хоће да роди. Здравко је пригрли. Круна криви Здравка због тога што немају деце. Он каже да није крив. Круна каже: ,,Ни под кога више нећу да легнем. Не могу више. Пре ћу под земљу, но под туђега човека. Туђ човек, туђ јастук... У очи ме гледај. Ја могу, није до мене. у свакој бразди оћу да родим једнога сина.ја то могу, Здравко. Како Симана може, а ја не могу. Све жене могу, а јок. Могу и ја. Нисам ништа учинила, нисам згрешила. О Боже, јебем ти небеса! Она каже да ће се обесити. Здравко каже да граде кућу.

ДРУГИ ЧИНСељачка кућа. Улази Симана па за њом Вучко.

Вучко је пита што га је била. Она псује ,,мајку Вучетићку''. Симана каже да га је она родила и неће да црвени због њега. Симана каже да када је пошао на славу, дала му је пет хиљада и лепо му је рекла: ,,На, Уроше, ове паре и даруј тетку, а он сомина дао и тетку''. Симана каже: ,,Чудо и не даде Радославу Медару''. Вучко јој каже да пусти дете нека расте. Симана верује да ће он ваљати. Чује се глас девојке. Девојка: ,,Оооо.. Милунка, Андрија, Сибине, Радомире, Станоје, Светиславе, Милка, Гвоздена, Сидоре, Стеване, Симана, несретна! О, Новаче, о Крсмане, о Здравко, проклето ви било то наше пусто Вучетићко семе што нас грдна невоља снађе због вас''. Црна Круна напустила стоку низ Јасиковац, завеза конопе и ено љуља се о Молитву (то је запис). Почињу да вичу. Вучко каже да је пуна кућа свега и свачега, ка ноћ, ка дан, ал њој празна лубина. ,,Па зар немаде неко друго дрво у оноликој шуми? Зар је запело за Молитву? Зар на Бога?''

Ипак није умрла. Новак је води. Он ће да је научи памети. Новак тражи конопац. Новак удари из све снаге Симану која добацује. Удара круну. Новак зна да је она бацила око на Крсмана који жену још тако није. Новак бије Круну. ,,Оћеш Крсмана. На! На! Оћеш још? На!... На!... На!... Он не престаје, Симана га вуче. Улази Здравко и стаје између Новака и Круне. ,,Доста, Новаче!'' Они изађоше.

Симана каже да је ипак Круна волела њихову децу када су била болесна. Она јој то никад неће заборавити. Вучко каже Новаку да он (Вучко) никада није ударио жену и дете. Крсман каже Симани да да Вучку његову кошуљу. Новак и Крсман причају о жељи Вучковој да се сахрану у ону ливаду на Блату. Новак неће да прави гробље вр гробља. Новак се пита шта му фали у Ковачевцу. Здравко каже да сатруну онај сандук на тавану. Толике године чека да умре Вучко.Каже да је данас умрла Перка око подне. Вучко не зна за то.

Круна седи сама за асталом и једе. Улази Јелка, ал застаје крај врата, и ушла би и не би.

Јелка јој каже да је куди народ и не куне. Круна каже да је чула да је Јелка одбила Мијата. Круна зна да Јелка воли Крсмана. Она саветује Јелку да се не нада много јер Крсман неће да се жени. ,,Пролазе дани, за час све прође. Док је човек млад, краси га младост, а кад остара, ките га деца. Но, да се удаш и децу изродиш. Да имаш сутра кога за руку да поведеш, и да имаш око кога руке да савијеш. Да ли ме слушаш?''

Круна: ,,Не лажи се... Бежи од жена ки ђаво од крста. Са женом није имао посла, а колико је њему година''. Круни је жао Јелке коју види како пропада. ,,Жени треба много љубави''. Долази Крсман, Круна одлази Здравку. Јелка је дошла да узајми од Симане шољу шећера. Симана: ,,Ти си се навадила. Мало, мало, па ево те. Изедна понешто иштеш''. Симана јој пружи шољу са шећером, Јелка је не ухвати како треба, испусти је и она се разби о под. Шећер се расу на све стране. Јелка покри лице рукама и истрча.

Симана се љути што је ова просула. Сад поред толико посла још и ово да скупља. Вучко каже: ,,Па нек долази. Нек има неко ко воли у ову кућу да дође''. Вучко зна зашто она зајми шећер код њих. Јер је слађи. Симана каже Круни да не зна шта је то љубав, а оволику децу изродила. Он је Симану ударио трећи дана када је за њега дошла. Новак не зна да да нежност жени. Она га саветује да не пропусти прилику.

Улазе Бошко и Вучко у кућу.

Причају о томе како Вучка неће да позове Бог. Вучко сада сазнаје да је умрла Перка. Бошко је дошао великом муком. ,;Решио Новак да ме умори пре времена''. ,,Дошо сам да га бијем, па не знам да л да га бијем, ил да му се прођем''. Бошко је ишао пролетос у бању за реуму. Бошко каже да не зна шта ће са оноликом земљом. Бошко мора да изабере једног од Здравка, Новака и Крсмана да да имање јер је земља да те душа боли за њом. Бошко упоређује малог Уроша са Новаком. Новак пита Бошка што је дошао, а овај каже да га бије. Бошко је чуо да Новак продаје његову земљу. Улази и Здравко и здрави се са ујаком који нема деце. Заборавили су ујака и на славу да позову. Крсман улази и не здрави се са ујаком. Бошко каже да зна Јелку и оно што њена мајка Милунка спреми он би и у мраку јео. Бошко каже да због

срамоте коју они праве не може да се од куће макне. ,,Са свија страна само чујем, они твоји, Бошко, овако и онако, ал никако добро''. Бошко каже Крсману да се ожени и даће му имање. Крсман излете напоље. Новак виче да му не дира коња. Крсман, кажу, чим падне мрак негде иде. Бошко неће да спава овде јер је баба сама код куће. Бошко пита да ли ће му гурнути неки колач у торбу. Здравко каже да данас не славе, да ни прошла слава. Бошко неће без колача да иде. Симана мора да га умеси. Бошко би дао Здравку, али куд ће са толиком земљом кад нема деце.

Бошко каже да је ,,никим је не дам''. Нешто ћу да испродајемте да се с бабом проводим по бањи, а оно шуме ћу да сечем те биће ни зими да се грејемо. Бошко ће да да Новаку, ал под условом да га не продаје. Он каже да не може то. Бошко га саветује због деце да не продаје. Новак неће да буде никем ћуприја. То ти види са њима.

Бошко ће доћи сутра по колач. Изађоше Здравко и он. Новак једва седи од умора. Он зове Симану. Симана каже: ,,Умро Вучко''. Новак: ,,Дај да га спремимо, па да лежимо''. Унесоше ковчег. Поседеше мало па одоше.

Кад они одоше, дође Вучко и седе крај свог ковчега. За њим дође и Милун.

разговарају. Милун каже Вучку да га не поштују баш најбоље. ,,Каки си ти за мене био, ја сам за тебе био и предобар'', каже Вучко. Вучко каже да је Милун њега у младости био, а он њега у старости. Вучко: ,,Ја млад, а ти водиш коло на сабору у Павлици и гледаш девојке. Шећер једеш, а ја код куће бос, без опанак, а на мене ништа цело. Земљу купује, ја је радим''. Милун: ,,Све ми пантиш?''

Милун га пита где баш потреви у исти дан са Перком. Вучко: ,,Знао си колико је волим, и шта си хтео?'' Милун: ,,И ја сам је волео''. Вучко каже да неће у Ковачевац. Он хоће на Блато.Милун: ,,Шта?! Што не могу да се дигнем да те изударам. Зар је мало што ми оцрни оволику њиву? Отпале ви руке, што ископасте ова леб ки вране''.

Вучко каже да је плаћао ,,твоје'' дугове цео живот. Тераше ме људи целога живота по пизми. Твој је отац, Вучко, то заслужио, сад ти испаштај. Дуг не чека добар час.

Милун: ,,Оно, тако је право. Мој си. Нисам био прав, али ни други нису били правши''. Вучко каже да све што је згрешио згрешио је због њега (Милуна). Одоше обојица.

Јутро. Дође Симана. Нико није дошао из села. ,,неће они у кућу, ко мисли, он ће доћи на гробље''. Здравко каже: ,,Мијату и Огњену не јависмо, а отац је''. Новак је послао људе да копају раку у Ковачевцу. Крсман се буни. Новак каже: ,,Оће, оће биће добро! Ја још не чу да је се когод и кадгод посвадио ли побио у Ковачевцу''. ,,Ја га онде у Ковачевац, између Милуна и Перке имам да га закопам, а њему ако се ту не свиди, нек иде куд оће''. Крсман каже да ће га однети на вр Мартиног брега. Крсмаан ће сам пошто нико неће да му помогне. Круна доноси вести да се удала Јелка. Новак каже:,,Само онај ко у овој кући леб не једе, може данас преко прага. Сутра можете на све стране. Данас само на једну. У Ковачевац да саранимо овога човека. ја сам овук ућу правио, да у њу

људи долазе, а нит нам ко дође на славу, нит на заветину, а ни данас никога нема. Целог века носим и доносим у ову кућу''. Круна: ,,Зло у камен, а јок у груди''.