Milutin Boji

Despotova kruna

Trilogija

PAKAO

LICA

JERINA, ena despota ura Brankovia LAZAR, despot GRGUR STEFAN sinovi joj MIHAILO ANELOVI, veliki vojvoda JELENA, ena Lazareva, ki morejskog despota Tome Paleologa MARA, ki Jerinina, ena sultana Murata II TEOKRIT, kaluer Jedan vojvoda, vojnici, strae

Lepo nametena soba u smederevskom dvoru. Levo i desno vrata, na sredini prozori. U zidu ispod prozorskih zavesa udubljenje koje se vidi kad se prozorska zavesa digne. Dan je. Kroz okna prozorska vide se gradska platna i jedan deo tvrave.

Prava pojva

GRGUR i STEFAN (Kad se zavesa podigne, obojica sede i razgovaraju. Na njima je obino. mrko, jednostavno odelo, zelen pojas, o pojasu ma. Gologlavi su, kosa im je dugaka. Preko oiju zavoj.)

GRGUR Oh, to si, sudbo, gorka izlila otrova au? Otrov se lije, tee, natapa zemlju nau, A kapi mu se gorke po suhoj zemlji pene, Na lovor slete, kapnu, i on se sui, vene, Nema junaka srpskih, sloboda naa tone, Prestolu negda sjajnom posmrtna zvona zvone. Ne vide boljari nai, mi slepi vidimo vie, Sve moi tela naa u jednu sad se slie, A to se oseaj zove. Ne smatram nikad krivim Tog to me lii vida, jer sada dobro ivim Ne gledajui raspru, gloenje poglavara, Niko ne trpi vie nad sobom gospodara Pa ne gledaju gde su nedela turska stravna Sruila dela srpska, junaka dela slavna; Te narod jei, stenje, po pustoj gori luta, Ne krivi sudbu vie, od zala ve zauta. STEFAN Pa emu si se boljem nadao od tog tata, Kojemu treba roblja, zemlje, srebra, zlata? Ta on u srei tone, kada u gustom hladu Leei na uzglavlju robinju ljubi mladu, A oko njega roblje, uz zveket okova stara, U hlad mu nosi pie, postelju meku stvara. Divljaci samo ludi za robljem tako ude, Dua sve vie eli, oi po dalji blude. Krvi. To ele oni i svud je mirom trae, Krvlju nevina eda oaje svoje blae. No pravo ree da su glavari nai krivi, to nai jadni ljudi u ponor lete ivi. Ni sada bar da stanu, kad turska sila plaha Kao rijeka buja uz uas groze, straha, Smrt i ubistvo nosi, Srbijin presto nija, Jer bedemi su slabi i val se ne razbija. Ratna se srea srpska s krvlju Nemanje drui, Jer kada zadnjoj kapi prestade dan da slui, Surva se presto srpski, nestade srpskih lava; Razvale samo stoje, vreme ih razorava. Ta zar na otac jadni uini male rtve Te da o njima prie u grobu kreu mrtve? Dobi li neto time? Nita. To samo znai Da se spas srpske zemlje u ponor smrti svlai. GRGUR U samom domu naem nesloga nae stana I jezovito krei: Srea je zakopana!

Uz smeh se strani vide samrti otri zubi, Koja kosirom glave kao u boju rubi. Jedna po jedna dua Bogu se gore seli, K njemu se kreu bedni, oholi, smerni, smeli. I ura k nebu ode. Ne prealismo njega, to smru naini svojom padanje srpskog stega, A ve se dua druga iz naeg doma krete, Da ide Bojem domu, aneli kome lete. STEFAN Zaista pravo ree, mogila jote jedna. Roaku nau staru ugrabi samrt ledna. Sirota majka naa, jedina njena druga Teiti to je znala kada je mui tuga, I blaiti joj snove koje u noi sneva, I tiati joj pakost to zavist razgoreva, Sada je mrtva, hladna, crvima bie hrana, L to je krajnja meta zlehudih naih dana.

Druga pojava

LAZAR i JELENA (ulaze u ivom razgovoru) i PREANjI

JELENA I ti zbog toga tui, licem ti oaj vlada, Kao da zemll srpska od turska gneva strada? Tvoja je mati htela gospodar Srpstva biti I da joj glavu holu despotska kruna kiti. I sada kada ura u grobu ve poiva, Ne gleda dela turska, krv svoju ne proliva. I sada, velim, ona eljna je zlata krune, Ne gleda to e Turin na zemlju da nam grune. Da ne bi dala krunu, sluae rei vraa to joj dadoe k tome i jednog pomagaa. U licu ene jedne, koja je mrtva sada, Pred lukavou ijom Dalila u prah pada. I ona sada umre. Za tebe to je srea. Ponee s puno prava porfiru tvoja plea, Jer nema vie one koja ti elje kua, Jerina nee vie savet da joj slua. LAZAR Ne, kuala me nije, u meni gleda sina; No prezirah je ipak, jer ne imade ina.

No ipak obuze me nekakva strava grozna, Bojim se sedog Pavla, jer ako junak dozna Da je ne cenih jako, osumnjiie mene Da joj ja otrov dadoh, te da joj ivot svene. Eto zbog ega tuim. JELENA Strah ti zar duu mori? LAZAR Plane li ika samo, poar se odmah stvori. Snop vrsto stegnut tinja, rasturen brzo gori, Pa jo kad uz to neia ni vode da ga gasi... STEFAN Ali do tebe, mislim, ne stiu roblja glasi, Ne uje zveket kvrga s kojim se jauk spaja; Ti nema za to due, ti nema oseaja! Nad tobom ena vlada, jer rob si njenih elja, Ti zbog nje prezre mater i mnogo prijatelja.

JELENA (s puno gneva) Lazare, i ti slua preda mnom ta se zbori, Puta da meni obraz od stida zbog njih gori. LAZAR Ko takve rei zbori, zavadu samo sprema, Dobie za to platu: handarem posred lema. GRGUR Braa se tako tuju, to nam je dobra plata, Jer zbog ljubavi nae, pokazuje nam vrata. STEFAN Ali znaj: Dvor je ovaj naega oca delo. Na presto imam prava, rei u svagda smelo. LAZAR (ironino) Na presto imam prava! Junake divne rei. Ali bolesti takve tamnica ledna lei. Iz milosti si ovde, pa zar ti nije dosta to pored zala tvojih u domu mome osta. Na presto ako dooh, sudba je zar to htela. A vi? Hoete presto? Pa gde su vaa dela? GRGUR Dela su naa vea i od najveih hrida. Mi zarad sree srpske nemamo onjeg vida. LAZAR (podrugljivo) No to je delo vaeg zajednikoga rada,

A zemljom moe, znajte, samo da jedan vlada. Pa najzad svud je tako, jer brat za brata gine, Pomou vaom samo ja dopreh do visine.

JELENA No i bez vaeg dara despotom bi se zvao, Jer nikad ne bi Lazar na vau rtvu spao, Zauzeo bi presto ma se sa vama klao. Lovorove bi vence po bojnom polju brao, Prokletstvo sa imena Brankovia sprao, Da vas, u koje ue duh klet i zao, Rodbinom nije zvao i stana jo vam dao, Jer pravite mu smetnje, jer vi ga uhodite; Ta vi ste i guje pod obrazom skrite. STEFAN Ako sin majku voli, uhodom dakle posta? Zar malo majka trpi, ta zar ti nije dosta? Ti majku nau staru ne tedi ba ni malo, Do njenog jadnog zdravlja malo je tebi stalo. Udarac udar stie, a majku tuga ubi. To zna li, tada ree: Lazare, dobro tubi, Poslednja si mi nada, u tebi Srpstvo gledam, Zbog naslednika, tebe, na presto ovaj sedam. LAZAR Kada to ree, zbori? Prvi put sada ujem. Zar ja planove divne o srei Srpstva kujem, A ona zemljom vlada? Nada te sramno vara. STEFAN Prestolom onaj vlada to se o Srpstvu stara, Iz Grke ona poe, ostavi zemlju rodnu, U srpsku zemlju doe neslogom vrlo plodnu. Pretrpe bede mnoge, poraze vojske nae, I vide kako ura pogubi mnoge pae; U svom je dvoru bila u sjaju i u slavi. I begala je tamo, gde Tisa ravni plavi; Zar ne zaslui onda da ona vladar bude? Ta nita drugo nema do ove mrazne grude. JELENA Da razmiljanja divna! LAZAR No ja sam vladar znajte, Nade o srpskoj kruni vi zaboravu dajte! STEFAN No dokle nas je ovde, majka e vladar biti, U naoj e se ruci zastava srpska viti. LAZAR

Ha, da odbrane divne, da junakoga diva! Moda junatvo tvoje pod slepilom se skriva. GRGUR Srce se za to pita. STEFAN U srcu lei snaga. Srce je ivot, ovek; istina to je naga. LAZAR Dosta sa time vee. STEFAN Nikada dosta nije; Tim veli da se planja u srcu tvome krije. LAZAR Ti mene huli, panjka! Ko gospodara vrea, Prognan e odmah biti, ak preko naih mea. STEFAN Lazare, to nam sprema? GRGUR Lazare, proklet da si! Ne vidi da se Srpstvu poslednji blie asi, No omraza ti gadna razdire duu mrsku, Jer kida vezu bratsku, kb vetar slabu trsku. LAZAR S nebraom veza nemam. Idite, ja se gnuam Da zloslutnike rei iz vaih usta sluam. STEFAN Odvratna su ti braa, nemila ti je mati... GRGUR Zar misli ratna srea da e ti nekad sjati? Kad ne potuje mater ni ljubav svoje brae, Znaj, nebo samo sumor na glavu tvoju slae. LAZAR O uti! Idi! Boe! Odlazi, divlja zveri, Ma moj e sud ti biti, tako mi svetih dveri. STEFAN Ta pre e krv bratinska u domu ovom lei No to e sin despotov tuega doma stei. Sinovi ura hrabrog smelo e dii glave, Neokaljanom au da zlo u klici dave. JELENA Svako ko nema vida oholo glavu die, Jer u zenice slepe da li mu podsmeh stie? STEFAN i GRGUR (stoji i Lazar) (jekny bono, pa s puno gneva trgnuvi maeve) Ti s time tera alu? JELENA

Na despoticu tako? LAZAR Maeve odmah dole. JELENA Ta s vama bar je lako! Upomo, strae, vojsko (straedou) STEFAN i GRGUR (maui oko sebe maevima, besvesno) Natrag, divljaci hudi! (Straari pou k njima. Lazar pri ovom prizoru sklopi oi i pokrije lice rukama, okree glavu. Stefana i Grgura vojnici vode levo.) JELENA (za njiia) Ta kako ono ree? Natrag, divljaci hudi Onima to se bune, otrica maa sudi. Sopstveni mai vai rasporie vam grudi. (Lazar podie glavu, no opazivi samu Jelenu, zastane, pogleda pitajui i odjuri desno.) (Pauza)

Trea pojva

JELENA (sama) Sa njima dakle tako; bar jednih nek je manje; Zbog njih i njinih rei ne sklapah nou kanje, Njini mi razgovori ne daju mira danju, Zato da oni klasje poslova mojih anju? I njina mati s njima skonae svoje dane, urevih nema ljudi da je od smrti brane. Ta zar da glavu moju tek onda kruna krasi, Kad naborano elo okrue sede vlasi. I brat ih dakle mrzi, prognani bie oni. Oh, kako ta re milo u uhu mome zvoni.

etvrta pojava

MIHAILO ANELOVI i JELENA (ulazei, polako) Gospoo! . .. JELENA Ti? Zar doe? Pa kakvih ima vesti? Hoe li delo moje utrtim putem gresti?... MIHAILO Ja naoh to sam hteo; zadovoljna e biti, Ta, da u tako proi, ne mogah ak ni sniti. Otrov je straan, grozan, trenutom jednim truje, Nekakva divlja guja u ponoi ga bljuje. No sam ne smedoh ii, jer mene znade svako, Trgovac zar na mene posumnjao bi lako. JELENA Da koga posla, zbori? (Mihailo ode iza kulisa i vraa se nosei u ruci jednu kupu.) Zar jo ko zna za tajnu Da smru njenom elim dobiti krunu sjajnu? MIHAILO No nikom rei nee: nagrada mu je raka. Pred istrgnutim maem prestaje milost svaka. No bre kupu skloni, Jerina evo ide. JELENA (Zbunjena dohvati kupu i krije je u udubljenje iza zavese.) Pa bre idi! Bei! Ne! uvaj ove zide! (Vrlo zbunjena se naglo udaljuje.)

Peta pojava

JERINA i MIHAILO

MIHAILO (Jerini) Dosad je ovde bila, uvi te, odmah ode. Sada i sama vidi, avoli kud je vode. Zanese oi njene sjaj despotove krune, Zbog koje hoe Turin na zemlju da nam grune. Ne birajui sredstva, prestolu juri pravo, A u tome je moda pomae i sam avo. JERINA

Malopre ti mi ree, no miljah nije zbilja, Otrovom da se slui, da dosgse do svog cilja? MIHAILO Gospoo, ti se boji? Moda te ovo plai? JERINA (uzdrhtalim glosom, hoe da bude mirna) Jerinu nita vie ne buni, niti strai. Pretrpeh mnoge bede, iskusih mnogo zala, Jer nesrea je bedom junatvo meni dala. (uti.) Idi se uri, sinko, dunost te k sebi zove, Idi ka vojvodama, to umsku divlja love. MIHAILO Ja ekam Vlastimira, loviti s njime volim. JERINA Zar s njime u lov ide? S tim protivnikom holim? MIHAILO Ta esto ovek mora i s takvim da se drui: Oko oveka svuda pritvorstvo i la krui. Ta da laganja nema, ta zar bi bilo sveta? Samoubici esto u ludoj elji smeta Jer vara samog sebe, te greh sa due skine, Zloini mu se lini suvie mali ine, Da smrsi ie svoje. JERINA Vara se, vara, sine, Ba to nesrenu rtvu u ponor greha rine. (uje se truba.) MIHAILO To on u lov otide, trubine ujem glase. JERINA (vie za sebe) A moda tome lovu zadaa zadnja zna se. Moda zaslepljen sjajem, na mig je njena oka Poao da u umi grkoga trai soka. MIHAILO Ne, majko. Samo meni zapovest ona dade Da joj donesem otrov. I kada tmina pade... JERINA O, sad razumem zato pritvorstvo tako brani, Jer ti se, nesrenie, dvojakim mlekom hrani. MIHAILO Ali. . . JERINA Dosta je, dosta s time. Ti si od onih ljudi, to upajui srce iz najednijih grudi,

propovedaju ljubav. MIHAILO Pa zar u ovoj zgradi Iskrenosti se svete i slab i silan gadi.

JERINA Iskrenost to je tvoja? Dvolinost podlac ceni.

esta pojava

MARA i PREANjI

MARA (utri uplakana) O, majko, gde si, majko, o praotaca seni! JERINA (zauena) Otkuda takva keri? MARA O, jadna naa mati, Nesrea samo strana korake nae prati. Sod Lazar progna brau. JERINA Lazar? ta zbori keri? Sa Kainovim grehom on hoe svoj da meri? MIHAILO (Za sve to vreme je stajao uzbuen, priseao se neega, pa se odjednom prene i gnevno:) Ha! Da podlaca grdna! (Jedna vrlo kratka pauza. Mara drei glavu na majinom krilu plae. Jerina je uzbuena, no pokuava da se umiri.)

Sedma pojva

TEOKRIT i PREANjI bez Mihaila

TEOKRIT

(ulazei naglo) O, Maro, dete moje, utiaj svoju tugu; Ta moda posluae bar mene, bojeg slugu, Jer ja u reju svojom sa srca u mu svui, Braa e tvoja opet u dvorac ovaj ui. (Mara plae ne sluajui ga.) JERINA (tuno) Boja kazna to je; Gospod je tako hteo. Za zgradu ovu on je trnove vence spleo. I zar bi ovek jote protiviti se smeo? Ta ko bi samog tvorca, ta ko bi Boga kleo? TEOKRIT Ako je Gospod hteo kazniti ovu kuu, Doista ne mogade smisliti kaznu ljuu, Nego da zavist polje, nesloga da zavlada, Zbog kojih esto moe i nevin da postrada.

JERINA (gorko) Brankovia je drvo svrilo svoje dane, Istrunulo je stablo, zakrljale su grane. S nama i presto pada, jer posle nae smrti Poslednji listak zlata sa krune e se strti. Kad vreme razorava, kad samrt nije lenja, Narodi kad se gube, zar nee pokolenja? TEOKRIT Re ti je mudra, gospo, ta sve je samo mena, A oveiji put paklena drevna stena: S jedne je strane strmen, sa druge blaga kosa, ovek se gore raa ist, mio, kao rosa. Naviknut li je hodu, po blagoj kosi hodi, Oprezno ide putem koji ga srei vodi; Ako mu slabe noge sputava sila neka, Uputivi se putu koji ga eljno eka, Zabatrga se, sroza, niz onu strmen pustu, avo ga k sebi vue u pomrinu gustu. Potomci Duanovi u ponor pravo lete. Kad kola niz breg pou, i sam se vozar splete, Konju se noge lome, toak putanju para, Po isprepukloj zemlji duboke brazde stvara. JERINA Veliko zlo je dolo, propast je naa blizu, Mnogoletnome dubu ve crvi koren grizu, Sui se loza naa, Azijat krunu grabi, Zastraen narod stenje, nesloga zemlju slabi.

(ivo) No neka, nek se kupe oblaci tmurni, tmasti, Nek preti zemlja da e od turske ruke pasti, I neka crni gavran zbog svee krvi gae, Zidine ove neka krvavo more plae, (Ustane) Ipak na branik Srpstva s horugvom ja u stati, Otricom maa moga otpora ja u dati, A kada sila grune, pobedno ja u rei: Samo se maem moe ureva kruna stei. A tada bi se spava na grobu mome sjala: Na prestolu je s krunom, s maem u ruci, pala, Poginut je znala! I rekao bi svaki, to na mom grobu klekne: Zasluila je delom da carstvo veno stekne urevoj eni slava! Srbima bee mati! Narodna e se kletva s imena njena sprati! (Govorei ovo, uzbudila se, ini se da je zaboravila svoj bol. Mara je gleda netremice. Pauza. Zayje se iz crkve zvono i poetak opela, koje se uje kad jae, kad slabije do kraja.) TEOKRIT Roaku, gospo, tvoju opeva Ruvim sada. Sirota ena. .. umre. .. Mislim od onog gada.

Osma pojva

JELENA i PREANjI (Za Jelenom ulazi Jedan vojvoda koji staje u kraj.)

JELENA (drei u ruci pismo) Marija, bre! Gde si? Glasnici rd sultana Koji putuju k nama ve dosta, dosta dana, Donee jedno pismo od osmanskoga cara, Koji ne trpi, kau, da njega ena vara. U Jedrene te zove, jer ti mu duu uze, Zato ne trpi vie ekanje, pla i suze. MARA Oh, ta u, majko draga. Ni ovde dobro nije, Ali mi divlji sultan na domu krvcu pije; Ovde bar imam tvoje poljupce slatke, medne, Sultanovi su gorki, usnice su mu ledne,

Ne ujem tvoje glase, ne ujem rei jedne Za poljupcima tvojim usne mi tamo edne; Zagrljaji su topli kad tvoje grle ruke. U nenom glasu tvome boanske sluam zvuke, A kada Turin grli, srcem mi vlada strava, Uzdrhti slabo telo, besvesno klone glava. JELENA to zalud zbori, Maro, to rea svoje jade? Na. Bolje itaj pismo koje mi vesnik dade. (Prua joj pismo.) MARA (mahne rukom odbijajui) itaj. JELENA (ita pismo) Gde si, Maro? Oi moje te svuda trae, ali te nema. Ve trei put kako te sebi zovem, ali od tebe habera nema. Ili te ejtan u denem od- vede ili te hurije k sebi u denet odzvae? Snijeg bjee tada kada ti otac umre, a ti od mene ode, da oca plae. Bijelie se onda Tur i Arbalik na Strandi, kao beaz munareta na damiji alahovoj, a sada biserna voda adrvana u seraju mome poji razdragane bulbule, a oni na pender dolijeu i trae Pembe-Maru. Muje- zin je umukao, jer mu ja zabranih pjevati. Pjesma njegova me rastui. Pratam ti, Maro, grijehe tvoje, a ako i sada grijeh uini, ako i sada ne poe k domu mome, dvore e vae vatra pro- drijeti. Maro, uj me, ne ubij zemlju tvoju. . . JERINA (milujui Maru) Nesrena jadna Maro, o dete, moje dete, iji li to se gresi na tebi jadnoj svete? etrnaest si leta tek napunila bila, Kada je kosa tvoja mekana kao svila I tvoje lice neno i sjajne tvoje oi, Oaravale svakog koji ti blie kroi. Grkinje, ni Jedrenke ne behu tebi ravne, Jer kad se zlato sjaji, srebrne stvari tavne. Mispismo, Bog ti posla lepotu, ar ti dade, Te da nam sladi dane i da nai blai jade, Ali je avo hteo da i to bude kazna, Jer za nae muke smiljao uda razna: Mlada si tada bila, pupolje nena krina, Kada zanese, opi Muhamedova sina.

Mislismo, tvojom bedom Srbija e se spasti, Jer jedno drvo vene, da drugo moe rasti. MARA Ima li spasa tamo gde suza suzu stie, Da li se, majko, dvorac na vlanoj zemlji die? JELENA (lodrugljivo) Nesrenoj Mari Tura skrauj bedne dane, to carsku krunu nosi jo od mladosti rane. (Ogbiljno.) Turska je silna, mona, Evropa od nje strada, A nad sultanom turskim maija tvoja vlada, Po tvojoj elji on e ruiti kule, stene, Na proroka e samog u vojnu da se krene. Zar nema srebra, zlata? Zar nema carska plata?

MARA (kroz suze) Beda je samo vena, a sve je drugo tata. JELENA (produava istim glasom kao pre) A ta ja imam, Maro, kod vlada tvoja mati, to ni na smrtnom asu porfiru nee dati? JERINA U oi to mi kae? Ta zna li, keri jadna, Da mene ovde nema, utvara turska gadna Dvor bi nam poruila, izgnala nae ljude, Odvela pred sultana, maevi da im sude. JELENA Mnogo i nudro vlada. Jo nema pola leta Kako se ure sedi po bojem dvoru eta. JERINA Za ovo kratko vreme Srpstvu sam mnogo dala, Nesrenika sam dosta od turskih spasla zala, Od samrti sam zlobne otrgla rtvu mnogu. JELENA (imitirajui je) I razrivala sreu, blaenstvo, mir i slogu. JERINA (plane) Laljivac tako zbori! JELENA (hladno) Istinu rekoh pravu, Zato od tebe svaki okree svoju glavu.

MARA (skoi) Ja majku svoju branim, krv svoju za nju dau, tienik njen u biti, pred svakom silom stau. Ta zar je malo tebi, to javno vrea mene, No die svoje glase protivu asne ene? JELENA (smeje se) Veito pla i lelek. Kukavice ste sinje. MARA Lelee, plae svaki kojega Turci kinje, Zar moe srce bono, zar moe dua setna, to ne oseti slasti ni miris vrta cvetna Hvaliti venu pravdu. Zar mogu srena biti, Kad nigde sree nema, kad se moram kriti U kute dvorca turska i tamo suze liti. JELENA (istim glasom kao pre kad je govorila ovo isto) Sultan e ako eli ruiti kule, stene, Na proroka e samog u vojnu da se krene A ta ja imam! reci, kad vlada tvoja mati, to ni na samrtnom asu porfiru nee dati.

JERINA (besno) I neu nikad dati! JELENA I ura tako ree, No zaas gore ode, da drugo carstvo stee; Od svega na svijetu to mu je bilo pree.

JERINA Smrt moju, dakle, eli i ti, to smelo zbori? Zbog moje smrti moda od nestrpljenja gori? JELENA Smrt se ne eli nikad nikakvom dobrom stvoru, A zlome svaki eli, jer svako mrzi moru. JERINA (ljuto) Nikada niko meni ne ree rei gore. Od tebe, snahe svoje, da ujem takve zbore? Ti mira uru ne da ak ni u samom grobu, A ive reju mori i seje jed i zlobu. Pa bar da Gospod hoe u tome da te smete. JELENA A ti si divlja majka: prezire svoje dete.

MARA Jelena, uti jednom, tako ti tvoga eda, Tako ti oka bojeg koje sa neba gleda. JELENA (Jerini) Ljubavi svuda trai, a svuda razdor iri, Da svoga sina satre, sa krvnikom se miri. (Pokazuje na Teokrita.) Po vas dan kaje grehe, radostan nikad nije, Pred Bogomajkom jeca i grena prsa bije, Kao imenjak njegov. TEOKRIT (Dotle je bio malo podalje i sluao vie opelo, koje se tiho uje, no njihov razgovor. Besno) Ima li gore zmije, Ima li veeg vraga, to krv iz grudi pije! Umukni, grozna eno, stanite zverske krvi, Ta ivu treba Gospod u parod da te smrvi. JERINA Dvor rui, kao vihor gnijezdo jadne laste: Otkada ti mi doe, nesrea naglo raste. JELENA (zaprepaeno) Zar sa mnom doe beda? JERINA Ti je donese k nama, Od dvora despotskoga postade grobna jama. MARA Prokleta da si zato, mada si moja snaha. JELENA (Mada je uzbuena, hoe da bude mirna.) Prokletstvo tako primam bez ikakva straha. (Vojvodi) Despota bre ZOVi! (Vojvoda ode. Mari) To e te skupo stati!

TEOKRIT (Jeleni) I tebe neka beda i srea njina prati. MARA Despota vie nema, dravom vlada mati. JERINA (gnevno) Od kada ura umre, despota nema vie. JELENA Sluah za mnoge stvari u Srpstvu to se zbie, Ali jo nisam ula da ena krunu nosi,

Jer to se, kau ljudi, s obiajima kosi. JERINA Onda je drugo bilo. JELENA I sad e tako biti. Ko hoe plat i kruna i skiptar da ga kiti, Taj mora u boj ii i krv za narod liti. TEOKRIT Ne treba ruke vrste, sada se mudrost trai. Ma lomi, see, rui, zlato na porok drai, Lepota brzo svene, no znanje tugu blai, oveka s Bogom vee, zemlju i presto snai.

Deveta pojava

LAZAR i PREANjI (docnije i Mihailo)

LAZAR (ulazei; otro, besno) Zar tako ree, mati? Ti, dakle, nosi krunu? Pa sluaj, Bog se gnevi, nebesa tebe kunu! Ta zar ti nije dosta: narod te prokle ceo? Ta ko je srean bio koga je narod kleo? JERINA (posrne i uhvati se za glavu) Sine, zar majci tako? Oh, ti ga kazni, Boe! LAZAR Protivu mene nek se i Bog i sveci sloe, Ostajem ipak despot. MARA (krei ruke) Lazare, mati, ljudi, Oaj mi kida grudi, zemljom nam Turin sudi. . . A Vi? A vi? Zar tako? (Padne grcajui na Pazareve grudi.) LAZAR (odgurne je, ne obraa panju na nju) Narod se die, buni, Jer ne da da se alem sa srpske krune kruni,

Ako ja despot budem, bolje e biti, veli; Ta mene oni hoe, uj, mene narod eli, Razlozi su se njini s eljama tvojim sreli; Strpljenja bee dosta, aa se vee preli. eli li dati presto, kako bi ljudi hteli, Ili da ti se dua iz tela nebu seli?! (Trgne ma, izdie ga uvis gledajui iater. Tajac. uje se iz opela deo u kome se veli da je sve prah i pepeo.) TEOKRIT (lagano) Sve je prah i pepeo. Pa zata se bore? Da li uju rei to se amo ore? (Jerina je za to vreme stojala. Na licu joj se ogleda duevna borba. Lazar eljno oekuje njenu re; ona poe naglo udubljenju gde je otrov.) JELENA (cikne i padne Lazaru na grudi) Ne veruj, nije tako. . . Lazare, nisam htela... Ta poznala bi lako. .. Zar bi od tebe smela. . . JERINA (Prinosi kupu ustima i mrtei se ispija otrov. Oholo) S krunom na glavi mati me rodi, Kao gospoa Bogu putujem, Jer boja ruka tamo me vodi. (Lazaru) Ti reci samo: Ovoj dugujem! Majinom krvlju presto kupujem (Pri rei Ovoj pokazuje na Jelenu. JELENA cikne i srui se u jednu fotelju.) LAZAR Nevin san. Prataj, majko. Oh, zato otrov popi? Gledaj iz mojih grudi kako e krv da lopi. (Upravlja ma u grudi.) MARA (vrisne i poleti mu) Oh, brate, ta e time? LAZAR (Ispusti ma, pa klonuo gledi mater, koju vojvoda lagano polae na jednu stolicu.) Oprosti meni bednom. JERINA (umirui) Gospod e... oprostiti... nesinu. .. krvi... ednom (Trza se i gri... umire.) TEOKRIT (drei na grudima Maru koja plae) Kog ovde, reci, Boe, veita pravda titi, Za kime treba vie starake suze liti, I kome od tih treba lovorove vence viti?

(Lazar stoji i iirno, upravo neodreeno gleda mater. Jelena se die i oima trai Mihaila. Spolja se uje agor, i glas Mihailov. Mihoilo dolazi, no brzo se vraa.) LAZAR (Poto je bio miran neko vreme dok je bio tajac i ulo se samo tiho opelo i Marino jecanje, dohvati ma sa zemlje i razmahne njime besomuno.) Natrag, ubice divlje, jer ko mi prie blie. . . MARA (prilazei mu plaljivo) O, brate, mili, brate, na koga ruku die? LAZAR (polete s maem) Oh, gde ste? Krvi dajte! Ta ja sam edan krvi. O natrag, podli crvi, (Teokritu) a ti e pasti prvi. (Odjednom kloneopazivi Jerinu, isputa ma i poleti majci.) Oh, moja dobra majko! (uhvati je za ruku) Mati! (Zagrcne se od plaa; kad se umiri, kleei) Ledno je elo tvoje, umukli tvoji glasi, A dah ti smrti stravne usnice blede krasi. Oh, to mi sada ode? Ja nemam vie snage, Moje su miice slabe, moje su grudi nage. I otar ma ih see, a mene samrt davi, Survan je stari presto, kruna me plai, stravi. Prokletstvo krunu prati, na njojzi nema sjaja, Jer ona samo tugu s bedom i zlobom spaja. Teka je ova kruna, jer na njoj krv se pui; Plea su moja slaba; dvorac se urev rui, (Zagrcne se; uje se Sveti Boe... i zvono.) Premilu drugu tvoju ledena prima raka, Dok tvoja dua ode kb neka tica laka, Srce ti ljubav bee, svakog si svojim zvala, Narodu ti si duu i srce tvoje dala. Kletvom ti ree: Hvala! (Jeca bolno, naslonivi glavu na maJino krilo. Mara mu prilazi. Ljudi hoe da nose Jerinu, on je uhvati obema rukama, glasno plae.) MARA (Olazi sultanovo pismo, digne i preleti oima preko njega) U kiovito vreme i sunca nekad bee, A sad mi s milom majkom sve nade izumree. (Jelena otrgne Lazara od majke. Ljudi nose Jerinu. Lazar polako ide za njima. Mara gleda u pismo, lice joj se namrai i lagano ode.)

(Zavesa)

SLEPI DESPOT

LICA

JELENA BRANKOVIKA STEFAN BRANKOVI (dever njen) gospodari Srbije JELAA, ki Jelenina MIHAILO SILAIJA, po dogovoru s Jelenom gospodar Smedereva u ime Matije, kralja ugarskog MARKO ALTOMANOVI, vojvoda STEFAN RATKOVI, veliki logotet TEOKTIST, svetenik u gradskom manastiru STEPAN TOMA, kralj bosanski STEPAN TOMAEVI, njegov sin DMITAR RADOJEVI, bosanski vojvoda SULTANKA MARA, ena umrlog sultana NIKOLA TROGIRANIN, vojvoda poslanstva Mletake Republike NIKOLA IBENANIN, sekretar papskog poslanstva DVORNICA

Prva pojava

TEOKTIST i STEFAN (sa zavojem na oima)

TEOKTIST Vest mi je dola setna i mila Da Grgur primi monaki in, Kraljevska prsa riza je skrila I psaltir slua kraljevski sin. Uz blagi miris trone izmirne, Uz plavi tamjan, uz pesme mira, Provee dane tihe i mirne U crnom inu to sam izbira.

STEFAN Nesreno edo oca valjana, O bedna rtvo obesti zlobne, O deja sreo prvih nam dana, O muko, nae nesree kobne! O bedni sine ratnika smela, Zar si odgajan za takva dela? Kom lovor kiti besmrtna dela! (Tuno klima glavom.) Zar da pobone molitve poji I kucnje zvona s tornja da broji, Zar mesto sjaja dvorska odela, Monaku rizu da tuno nosi, Zar on da peva pesme opela, Da suzom mermer oltara rosi? Oh, moda gresi pleme nam gone A venac trnja da eka nas, Ili nam spomen sa nama tone, Umire s nama o nama glas. TEOKTIST (nasmejavi se gorko) Svak dobroinstvo zapamti svje Dok dela gadna paljivo krije. Beznana dela i ne postoje, ovek bez dela, to ovek nije. STEFAN Oh uti, stare, ta ove grudi Pretrpele su uzdaha dosta, Od mene avet stvorie ljudi, Od tela moga jo kostur osta. Zar razvalini due mi setne Da da svom snagom udarac nov? Da t v o j a ruka nov teret metne Na trone zgrade ulegnut krov? (uti, ustane i zamiljeno pree dva-tri koraka.) Oh ivot, ivot, ta reka kobna, I mulj i biser nosi u mrak. Ali vrlina kroz vrata grobna Potomstvu prua svoj svetli zrak. . . (uti) Patvori, lai i strasti gadne Izdajstva, svae najcrnji plod, Oko glave mi svijaju jadne Venac pun srama... Kune me rod. . . Oh, preci moji, vi niste krivi, Ve mutno doba, ljudi kraj vas.

U dobrom drutvu dobro se ivi: Movarno vreme truo je klas. Plemii seme za kralja sade A on usamljen plodove nje; Oni i zlo i dobro rade, A on ispata bednik za sve. TEOKTIST Stefane sine, nikog ne brani, to narod sudi pravi je sud, Jer na pravednoj narod je strani, A ovek? Kud ga ponese ud. STEFAN (pouti neko vreme) Kad srce boli, zar ovek misli? I sam kad skrivi, drugi je krivac. Na mome mestu drugi bi svisli Jer meni duu bodu u ivac. Toliko muka, toliko zala Zlosrena sudba meni je dala... Pa ipak mirno svoj ivot snosim, Jer jedna iskra srce mi greje: Grob oev mogu suzom da rosim, Kraj mene meni poznato sve je. I ova soba i kuti svaki Mene na sreno detinjstvo sea, Pobee mladost i ode srea, Kao to bee oblaci laki. Majina usta topla i meka Ovde ljubljahu moj obraz vreo, U ovom domu i smrt me eka I zemlja crna i pokrov beo; Kosti e moje i telo gnilo Trunuti ovde gde o t a c trune, Primie majka edo u krilo, Ljubie grudi uzdaha pune, U ovom domu moj otac lei I moja majka san veni sniva, I nou kad mi san s oka bei, Licem se mojim srea razliva Jer njih ja gledam. O preci slavni, Humke e sviju vreme da sravni; Imena vaa ivee dalje, A moje ime u mrak se alje. (Zamisli se, pa setno.) Lazar je mrtav. . . Lazare, brate! . . . Pratam ti, pratam, bratovlja seni.

Jer ime tvoje prokpetstva prate: Tebe ni majku niko ne ceni. . . A majku kunu (podanici) njeni. TEOKTIST Stefane uti, Stefane stani, Nov bol zar staroj zadaje rani? STEFAN O stare, stare, taj bop je mapi. No bop to mene kroz ivot prati Nedogledan je, jer sluam bedan Kako se moja proklinje mati. Narod je kune. . . narod je kune. . . Njegova kletva. . . Oh ene, ene, Pa zbog vas carske padaju krune, Zbog vas se polja krvlju crvene. Prevrni liste praljivih knjiga, Nai e: ena svuda je ista: Ili je mora, zver i spletkarka, Ili je ljupka, nevina, ista. ovek i dobar i zao biva I o vernosti i kavzi sniva, A ena jedno. A moja snaha Tatine eljna, una i plaha, Mater mi ubi i narod slaga, Da tim ast svoju od srama spase, Na majinom je imenu ljaga Da ova krunu prigrabi zg se. TEOKTIST Sve je to malo. Jo mnogo stvari Mogao bih ti priati, sine, Suze mi teku, dre mi telo, Kad mi se pamet u prolost vine; Pamtim Murata, jauk i suze, Krvava polja, roblje to stenje, I Novo Brdo kad Turin uze, I dim to s vatre nebu se penje, Pamtim beanje u puste ravne, Dubrovnik kada oca tvog primi, Znam rei silne gospode slavne, Znam letnje muke i kada zimi Gacae vojska. . .

Druga pojava

JELAA i PREANjI

JELAA (ulazei) Moj strie mili. TEOKTIST Ti uplaena ini se neto. STEFAN Jelaa, ti si? JELAA Ja zbunjena sam. . . Madari zamku pletu nam veto. STEFAN Oni? No kako? JELAA Roae mili, Zna za dolazak Stepana Tome. STEFAN Da, tu vest nisu od mene skrili. JELAA Da srce jedne nesrene mome Rasplamti dahom ljubavi vrele Prema sinu mu, oveku mladu, Majka i sve bi dvorkinje htele Da me za njega, mislim, udadu. A ja. . . ja. . . ne znam. STEFAN Devoje milo, to to da bi se od mene krilo, I najzad ta bi Madari s time Kad su u stalnoj raspri sa njime.

JELAA Kad ovek eli da lov ugrabi, I s avolom bi lovio tada; Prvo da nau zemlju oslabi A posle brzo i Bosna pada. STEFAN A ti ba tako? JELAA Ja, ree mati, uh lepo, njemu da e me dati. STEFAN Zapita li te, ta bi ti rekla?

JELAA Ree mi: Sluaj ta ti ja velim, Jer jo ti nisi miljenja stekla A ja ti dobra i sree elim. A ja sam mlada. . . petnaest leta, Ni za kim srce ne kuca jae; alim i alost krijem od sveta, Jer dua moja za ocem plae. TEOKTIST (Stefanu) Ne rekoh li ti? Tu neeg ima. Jelena zalud ne pria s njima. Neto od sveta ti ljudi taje, Srebrnica se zalud ne daje. STEFAN Da. . . api ipak ko e znati. Valjda sad nee grad papi dati? Malo to Madar uze joj kljue, Upravo ona sama mu dade Te tim Mateji pod skiptar pade, No i Rim da se u dvor uvue! Da, zbilja, ta ti novac ne ini, Za ljubav novca, za ljubav vlasti, Za ljubav lane zemaljske slasti Da se prodaje presto tuini? Da od Turina sauva krunu, Madaru dade i dvor i nas. Da bi od make mi se sklonio, U miolovci nek trai spas! Da divnih misli, da divna pada! I ta se nekom uspehu nada. The, to na novoc, zpato, imanje, kod nje je sve to. Da je kod mene, Drukije danas bipo bi stanje, A ne da spuam glas jedne ene! Ovamo. . . (Trgne se, pa odseno) Najzad, bez moje volje Ne moe nita reeno biti, Jer ja i ona vladamo zemljom. Od mene nita ne sme se skriti. Ti ekaj, keri, vreme e rei, Sad je jo rano. Kad vreme bude, I ja u svojim glasom pritei. . . TEOKTIST Keri, ti glasi jako me ude.

Otac ti skoro u zemlju lee, Lice ti skriva crnina bela, Suze ti teku tople i svee, A majka? Ona svadbu bi htela. To ne bi bila svadba, no jauk, Sahrana asti, ljubavi, stida. Zar tako brzo prezreste oca? Zar tuga lanom se pesmom vida? JELAA (snebivajui se) Ja ne znam. . . radi naroda, vele. . . Jer stvari su se, oe, zaplele, Da narod, presto, crkva, vlostela Razvlai, vue i sebi grabi. Svud natutena i mrana ela, Raspre, izdajstva, a zemlja slabi. Nered. . . A razne tenje se kose. Ko li e kome tu rtva biti? I strasti nade u benost nose Gde e ih veo nirvane skriti. Izlaza treba. . . No kako, kako? ime suprotne stiati strasti? Svak epi vlasti i samo vlasti, A posle novac, stei e lako! O, te prljave ploe metala to diu, rue, to pale, gase! Satanska pakost mo im je dala Da im poroci nedela krase.

Trea pojava

MARKO ALTOMANOVI i PREANjI

MARKO

(ulazi klanjajyi se) Gospoo svetla, dunost me zove Da vas izvedem iz sobe ove. Majka vas zove, dunost nalae Da pospuamo vladarske glase, Jer mi smo crvi to spasa trae Kod ljudi koje vrpine krase. Nedostojnome da ime vae Izree samo, evo gde sada Velika poast u deo pada. JELAA (odseno) Tamo gde prazne gospoda ae Mesto mi nije. ta u ja tamo? MARKO Vladarske tajne zar mogu znati? Vladari, to su bogovi sveta, Za njih sve treba na rtvu dati. JELAA No ta u tamo? MARKO Gospoo. . . dunost. JELAA (s ironijom) No dobro, dobro. Bogovi trae Da im to erka sa zemlje kae. Moda to vano tamo me eka, Gde punih aa uje se zveka. (Odlazi, za njom kree Marko.) TEOKTIST (koji je sve vreme razgovarao neto ivo, ali polako sa Stefanom) A otprativi gospou, knee, Vrati se k nama rad neka zbora. MARKO (pokloni se) Za poast primam. (Ode.)

etvrta pojava

STEFAN i TEOKTIST

STEFAN

Da gadna stvora, Kom treba ovek jezik da vee, to bezobzirno pria, palaca I na svakoga blatom se baca. TEOKTIST Sve novca radi. Kako se vije, Pa prenemae i skoro moli, A gadne rei u mispi krije A prepodobnih bujicu propi! u li ga samo? STEFAN Sluah ga dosta. No sad bih hteo da mi sam kae Nameru pravu tog vrakog gosta, Ili gostiju, to svadbu trae. TEOKTIST (smeje se) Grenie mili, misli od njega? Pa on sam ne zna ono to lae Kad mora okek tako da kae Priae, ali od toga svega Iskrene moda dve rei bie; Pa i to moda. to treba skrie. STEFAN Ma ta da ujem! TEOKTIST Ta sve se krije Mada si despot, malo ko mari. STEFAN Vladar bez vida, to vladar nije, Ve na zgaritu panj neki stoji, Crn, hladan, vlaan. . . No panj kad bukne, Mnoga e cepka pred njim da stukne. Jest. Um je oko. Um je za cara. A nije oko kad ono vara.

Peta pojava

STEFAN, TEOKTIST, MARKO ALTOMANOVI

MARKO (ulazi) TEOKTIST

(nagao se na uvo Stefanu i govori mu neto) STEFAN Vojvoda Marko, hteo bih znati Hoe li zbilja Jelena dati Ker svoju kralju. MARKO Ne mogu znati. Ne mogu znati. Vladarske rei boji su glasi Koje vrlina boanska krasi. Ko prislukuje govore njine, Tom treba glavu delat da skine. STEFAN (ljutito) Ja nisam dete kom pria treba Ni ljudi koji padaju s neba. TEOKTIST (ironino) O, Bog na zemlji: To udno zvoni, Sem ako nisu avolje osti Njihove svete ravnale kosti Te su sa neba sleteli oni! MARKO (ozbiljno) Ja sve po dui i srcu velim, A ale molim, ja ih ne elim. STEFAN Pa onda priaj. MARKO (vraajui se) Ja rekoh. STEFAN (ljuto pomerajui se s mesta) Gade! Ti misli. . . misli kad nemam kida, Da imam srce tvre od zida Te ne oseam narodne jade. . . MARKO Sada mi neto ba na um pade: Ti si od krvi despota stara, Ti moe uti, ne mogu ja. Jer nisam pijun, svaki nek zna, to sebi time palate stvara. STEFAN (gnevan) Ti? Ti to zbori? Ti? Ja to pljujem. MARKO

(uvreeno) Despote. . . STEFAN Neu nita da ujem! MARKO Ja smelo ovo svakom u rei... STEFAN (ne sluajui ga) Ti to izdajstvom to eli stei? Anelovia TI si prodao Za ljubav novca, jer si podao. MARKO Bestidni ljudi! Ih, pravda gde je Da svojim zrakom pravedne greje? Kad ovek zemlju od bede spase, Ime pijuna tim primi na se! Oh, gadni ljudi! Kazna bas eka, Bog e vam due goreti gnusne, ivima e vam spriti usne. . . STEFAN (stiano) Mi nismo srca ba tako meka Da se plaimo tog stranog pakla. Ja velim smelo, ma dua moja Nikad se raja ni ne dotakpa, pijun si. Znam ja nedela tvoja. MARKO Za pis. . . STEFAN Znam ja, zamka se plete Da sin despotov nevino strada. No zaman trudi vaega rada I rei to vam iz usta lete. MARKO (Napravio mirno lice, naulio ui i slua paljivo.) TEOKTIST (ispitivaki ga posnatra.) STEFAN ta vam je elja? Smrt moja, zar? Hoete krvi iz srca mog? Krv vaa bie vaem radu dar, Jer narod titi muenika svog! Jo pamti narod strahotne dane Kad u dravi srpskoj nasta slom, Kad despot slepce zagrli svoje I kad jaukom na odjeknu dom!

ta na to misli? MARKO (hladno) Ono to narod! STEFAN (vatreno) Podlae! Narod? To sveto ime, Narod koga su okovi stisli Skrnavi tako, rui ma ime? Zar narod misli na svadbe sjajne? Zar narod misli na gozbe gnusne Gde ljubaznici sklapaju usne I neke glupe apuu tajne?

MARKO (mirno) Narod ta hoe. . . STEFAN (plaho) To hoe ena to vlada zemljom, i sluge njene, - Ko da im svima rea imena? - to za njom tre kud god se krene! MARKO Despote? Zar ti? Naa vlastela?. . .

STEFAN (prezrivo) Vpastela? Blato s papine stope, to nju na presto Srbijin pope: Tee im mozak kroz mudra ela. MARKO Papa? Ja ne znam to nam on smeta? Zar on potovan od celog sveta Okruen ljudstkom najveg znanja, Svet pape tuje jo od postanja, On koga tuju najvia znanja ?. . . TEOKTIST U nedogled e stii s time, Reci ukratko ta mispi s njime. STEFAN (Sve vreme je miran, osea se umoran, stiava se, hue, no ipak slua Marka.) MARKO Hteo sam rei da ne razumem ta s papom hoe. Ta mi i papa! Nikakve veze nai ne umem

Izmeu maa i papskog tapa. STEFAN (krguui zubima) Uh, zveri gadne, izrode ljudski, Smlavio bih te, zario zube U tvoje grudi. . . ne, rekao bih Da s ramena ti glovu odrube. TEOKTIST to pozva njega, podlaca stara, Da grudi tvoje jezikom para, Zar to ne pitah? STEFAN Ma ko to bio, Krv bi mi svojim jezikom pio. Ba njega pozvah. Sve to je uo Sve neka kae, sbi neka znaju, Neka se srui red ovaj truo: Sve jednom mora svom stii kraju! Reci im, reci. Zato te dozvah. Da nisi podlac, klevetnik, hulja, Zar bi doao kada te pozvah? Ti da bi samo Jelena ula Za moje prave, za MOJE rei Ne one koje namee mi ti! Dotra odmah, ja ti velim: Reci joj, reci, nita joj ne skrij !, Svi ste vi gadni. . . ! MARKO Despote, ali. . . STEFAN Vi to ste papi u ruke pali, to krunu nau. . . (Zagrcne se, ne moe da govori.) Vi, vi to krunu Dadoste vragu. Kad Lazar dade Venosti duu, tad presto srpski U ruke meni i njojzi pade. Ja, Anelovi jadni i ona Vladasmo,... ali ti, gnusni stvore, Opade njega, sad u tamnici On eka na smrt ili jo gore. . . Oh, snaga gde je, da viknem jae? Svi neka uju bednika mene to kida grudi i jei, plae. . . Oh, grudi bolom sve razrivene. . . Presto ste dali! A kome? kome?

(Stisne grudi, grca u govoru.) Madari da vas od smrti brane? Ta pre e da vas u grob sahrane, No to e koplja za vas da lome! (Teko die). TEOKTIST Kad drugi neki oveka titi, Dka puta jai u ratu biva; Jai krv nee nimalo liti Dokle je ovaj rekom proliva. Kad stane sea, tad jai grabi. A nama? Nita, jer mi smo slabi.

STEFAN Oh, gde si, oe, da vidi, uje Da tvoju muku. . . Ah, tebe nema Da rodoljublje njihovo pljuje I hrabrost koja u njima drema! Potinjenici, bednici sramni! Ko vam u gradu, u zemlji sudi? Oni to brau u grob nam gone, Oni to nisu ni psi ni ljudi! Moj oe, gde si da sog ubicu Vidi, da sedi u tvome gradu Onaj to tebe pod zemlju sprati, U tvom je gradu uzeo kladu! Divljae, huljo, gde si tad bio U Beogradu kad Urlih pade to je krv svoju za pravdu pio, Kom smrtni udar zver-ovek dade. On, Silaija. Taj ije ete Po gradu ovom nerede prave, Madarsko ime to gradom slave I obiaje rue nam svete! Taj Silaija, to oca moga Drae kao taoca svoga Odsekavi mu s ruke tri prsta, Njihovom papi na stid i sram, Na sram hrianstva, porugu krsta, Smrtnu mu ranu dade on sam, On, Silaija! Ta rana kobna Mom ocu otkori vrata grobna. Pogpedaj tamo u onom mraku, Eno se vidi krv borca stara. Jest. To ja VIDIM. Sedom junaku Gle Sipaija gde prsa para!

Uh, krv, krv, oi. .. dvori se rue, Vatra. . . Zvonici, kule se pue! I mrak i vatra. . . Oh, bei, bei. . . Potoci krvi, jo rujni, svei. . . Bei! No kuda? Avet me goni, Moje se telo ka smrti kloni. Vee je dolo? Dan? Podne? Zora? Oh, nije, nije, la je sve to. Vas nema ili ne postojim ja, Ili je dobro. . . Nije, sve je zlo. Vi niste ljudi; utvare, seni? Pojave samo, predstave, ta li? A venost? Gde su krajevi njeni, Kada se s nama svako ali? Nema ni mene ni vas. . . ta zborim? Ta nieg nema. No tu je sve. A otac gde je? Pepeo, zemlja, Ta on to nije. . . Jest. Sve se tre, Gubi se, bledi; ta to je on, Ba to, ta zemlja pepeo, prah. I pre no to se prope na tron Pre. . . pre no to prvi odahnu dah, To je ba ON. Zemlja i voda, Kamenje, bilje, ovek, sam ovek, Sve je to jedno, to sve je ivo, Ili je mrtvo. . . i biva dovek. Jest, ili je ivo ili je mrtvo. Gle, voda tee i stenje roni I hui, stenje, a ko je goni? Niko, jest niko, i ko ili sve. Gle, seme uti, godine jure, Meti u zemlju, i klice, gle! Zato? A ljudi kolju se, ure. . . Kuda? O kuda? A svaki hita, Rukama mae i tuno kae: Tamo hajd' bre! I grobu tre. Jest, svi se rode da groblje trae. Dalje opsene! Ne vidim nita. Ne, vidim samo gomilu, zbrku. . . I vi, gomile neega sitnog Od ega samo ja vidim trku, Mislite da ste bar neto ljudi? Imate svoje vlastite volje? Ko vam tom voljom upravlja, sudi?... ovek oveka mui i kolje, A mata? Zar mu neto treba to,

Kad je smrt samo vena? Ha, ha, ha! Ko e ti rei ta je veno? Ko? Ta ne znam rei ni to, ta sam ja! A ti? O dalje. . . Vazduha mi daj!. . . Hajde. . . ja ne znam, ne znam ko sam ja! Svud sve i nita i tama i sjaj. . . ovek sve moe. .. A ta ovek zna? . . . TEOKTIST (Zabrinuto je gledao Stefana sve vreme. Uhvati ga da ga povede, pa blago) Hajde polako. . . STEFAN (Povodi se, za njim polazi, ali mahinalno, instinktivno, ne gledajyi nikog.) Nita i sve.

esta pojava

MARKO, a docnije RATKOVI

MARKO (Sve vreme je gledao malo udno u Stefana, ne mogui sebi da objasni njegovo ponaanje. U prvo vreme je za Stefanova govora u nekoliko mahova hteo rei, ali se trzao, docnije je postao ozbiljniji, dok najposle ne postane plaljiv. Sad, ostavi sam, eta neko vreme zamiljeno, rairi ruke, kao da i hteo rei: ta veli ovaj? pa stane. Odjednom se obazre oko sebe, pa skoro plaljivo, drhteim glasom, ali glasno) Stefane, stare, stanite, ljudi! Stanite! Kuda? Ja nisam kriv. Evo, ja svoje dajem ti grudi, Ubij me, ako smetam ti iv Stefane. . . RATKOVI (upazi, gpeda malo nesigurno, pa odseno) Marko, ovee, gde si? Ja miljah lepo, zalud mi trud. Treba da neto svrimo, ili Oboje emo pred strani sud. MARKO

(opazivi ga umiri se, ali je jo zbunjen) O, dobro doe. Strah neki grdan Za ovo mesto prikova mene, Stefan strahotno priae neto, Te plaljiviji postah od ene. RATKO ta, ta? Od ene? Zar ne zna, knee, Od despotice junaci strepe, A ona ena? Ti, mislim, knee, Za ene nema ni rei lepe. MARKO Ta da. . . no opet. . . RATKOBI Nije te sram. Slepac te plai i njegov tas? Tisuu takvih pobio bih sam. A ti? MARKO I ti bi kao turi klas. . . RATKOVI Drhtao je li? vara se ti. Ma ta da kae, ne plaim se ja. Vradbine, prie. . . Pi. . . Sramota. . . MARKO Ali ne to. . . RATKOVI No ta? MARKO Vradbine nisu. RATKOVI Onda jo Jore. Ti se njih boji? To me ba udi; Slepac i starac neto da stvore. MARKO Sluaj ta vele. RATKOVI (malo se zamisli, pa kao da nastavlja neku reenicu) . . .no kratak budi. MARKO Priae strano. RATKOVI No, pa o emu? MARKO Ove grozne rei i strane spike to se zar u snu jakljaju njemu.

Tu bee vriske, pretnje i vike. Strah, strah me hvata. RATKOVI A dalje? MARKO Dalje? Nije ti dosta? Hvata me jeza. Svaka re vatra; avo je alje. Strah me za oko mesto priveza. RATKOVI To uh. Pa dalje?

MARKO ta hoe vie? Svaka re studen to poljem brie. RATKOVI A danje? MARKO (skoro ljut na Ratkovia) Strano. RATKOVI Samo. MARKO O knee, Ti sa podsmehom propraa to. uj ta on kae. RATKOVI Pa reci jednom. MARKO Da za nas sprema. . . RATKOVI (s najnapregnutijom panjom ponavlja mahinalno) Sprema... MARKO Ma go. RATKOVI (Glasno se smeje) I on to ree? (Smeje se.) MARKO Rei mi asne. RATKOVI Ma ree? Za nas? Je li on. . .? No, Ti ne u dobro. Ta ta on moe? MARKO Ja rekoh.

RATKOVI Dobro, je li to sve? MARKO Zavera neka, ljudi i ene Pa ak i deca, sve protiv nas, A zgrade bie sve razrivene Na jedan njegov oajni glos. RATKOVI Zavera? Narod? Da udna zbora! Zavera ili uho me vara? MARKO Jest. I eka te vest mnogo gora: Proglasie se, veli, za cara. RATKOVI Za cara? Knee! Tako mi svega, Gnev e sultanov. . . Uh, kud to vodi! Zemlja da strada i to zbog njega? Grdna e beda tu da se rodi. Ako je tako, moda nas plai?

MARKO Ta on ne htede tim da nas strai, No se izree. . . RATKOVI ZLO... MARKO Dobro nije. Svakako mora krv da se pije, Zamrzla zemlja krv da nam pije. RATKOVI (vie za sebe) Svakojako se tu neto krije.

Sedma pojava

JELENA, JELAA i PREANjI

JELENA (ulazi u razgovoru sa Jelaom) To mora biti, dosta je s tim, Ja razJokarah o tome s njim. (Jepaa upazi natmurena za njom. Marko i Ratkoki propisno staju.)

JELENA Vojvode! (Marko i Ratkovi pokpone se.) Dunost. RATKOVI Skreno je sve! (P a u z a) JELENA Vojvode, u dvor dola je Mara, Sebe za srpskog smatra vladara, I ne da svoje da vrim stvari I spreava mi eljena dela, Ona bi krunom vladati htela I kad je ura ne nosi stari. Zato ja traim, zapovedam vam: Sklonite Maru kako god znate. A da Stefanu kao i Mari Pristupa u na sabor ne date. To mora biti. MARKO Mora. RATKOVI Mora biti. JELENA Ali od svih se to mora kriti. I na lep nain mora. . . MARKO Gospoo. . . JELENA Narod je narod, gomila, snaga, A toj gomili Mara je draga, Pa vojvodo, ti e skriti to, Da iznenada sprei se zlo. MARKO (Pokponi se i izae.)

Osma pojava

JELENA, JELAA i RATKOVI

JELENA (govori vie za sebe)

I ona, ona, ta ena mrska, Ona u sabor da mi se plete, Da zaplet samo jae zaplete?! ta bi sve htela ta ena drska? Ma ta da hoe, ne moe biti, Jer hou da sam gospodar ja, Da mene kruna despotska kiti, A ne da vlada ta ena zla! ta hoe ona? Da zemlju titi, Da od Madara sauva nas? Ja hou mene da skiptar kiti, Da se moj samo potuje glas! Ja sam gospodar, nisu Madari; Oni su kljeta za moja dela, Da vade kesten iz ara vrela Da despotica ruke ne gori. Ja hou novac, ja hou slasti, Sile i moi, zemaljske asti. To mi je elja. A narod, rulja, Gomila, blato, svaiji psi, to me se tie, neka se pati, Neemo rulju braniti MI?! Za dobru platu svak je uz mene. ast i dobrota, kom treba to? Kad nema pare ni prebijene, Hoe li tebe ceniti ko? Sve su to stvari prolene svile to leti lako i oku godi, Leptirka nonog prozrana krila, Odblesci sunca na bistroj kodi. (P a u z a) JELENA (zausti neto da kae) RATKOVI (Poto se za vreme pauze razmiljao hoe li rei ipi ne, zausti u isto vreme kad i Jelena) JELENA Htedoste rei. . . RATKOVI (leno) Zavera neka. . . JELENA (ironino) Zavera? (Nasmeja se.) Ma takve eka! . . . A za Stefana opet vam velim, Na saboru mu pristup ne epim. RATKOVI

Pobrinuh se ve. I s ovog mesta Odoh da spreim Stefanu put. JELAA Od kad njegova vlast, majko, presta? Stefan e biti zbog toga ljut. JELENA (ljutito) Ja sam gospodar! JELAA Kao i on. JELENA On je bio. JELAA To je i sad. JELENA Moja je kruna. JELAA Njegov je tron. JELENA Vlasg mu prestade. .. JELAA Prestade? Kad? JELENA Moj mu je bio. . . JELAA Njegov je brat. JELENA Ja imam novca. JELAA On ima glave, to e za njega da se krvave, Da brane zemlju bukne li rat. JELENA On nema vida. JELAA Pa ta je s tim? Narod ga voli, u grob e s njim! JELENA ta narod moe? JELAA Kad hoe sve! JELENA Kad ima novca ili u bedi, ta moe narod. Nita. JELAA Tim pre.

Onda u jedan cilj samo gledi, Naputa drugo, zaboravlja sve, I ko mu tada na put stati sme?

JELENA Narod koga bi Turin da smrvi, Zar ima snage da se brani sam? JELAA Za tue dobro narod nema krvi; Za bos je narod leden kao kam! JELENA Za nas? Za mene? JELAA Sve vas prezire, to Silaijev svud se slua glas, To se s Madarom Turin prepire. . . JELENA U toj svai ba nam lei spas! JELAA Teko toj zemlji! JELENA Ja spasa traim, Pomou Srba da zemlju snaim. JELAA Pomou Srba? Ne bih rekla to. Kad se Madaru srpska kruna da, Kad on u zemlji stvori trista zla, Postane narod siromah i go, Zar se to zove odbrana neka? Kad mesto jednog budu vraga dva, Kad se lanaca jo uje zveka. . . JELENA Tako svak veli, ko malo zna, Jer Madari su orue moje, Da time elje ostvarim svoje. A Stepan Toma... JELAA Oh, ne, ne mati, Zar eli smrtni udar mi dati? RATKOVI (naie)

Deveta pojava

JELENA i JELAA

JELENA (mirno) Sve je svreno. JELAA Jo crno nosim, Sve grob svog oca suzama rosim, A ti to misli! O, ta bi htela? Sam narod e ti prokleti dela. JELENA To je za narod. JELAA To? Nije, nije. Kazni me ljuto ako sam kriva, Zar ialo bol mi srce razriva? Smiluj se! Jaoh, srce mi bije. JELENA To mora biti. JELAA Zar smrt mi eli? Mene svak mrzi, pa zar i TI? Svi plau, ti bi da se veseli. Od zla jednoga ti stvara tri! uj, on me mrzi, ja sam to ula; Zbog krune on mene samo hoe. Za mene ree ta gadna hulja: U zlatnoj korpi crvljivo voe! Ja nisam lepa, slaba sam, setna, Znam za jad samo. Detinjstvo moje Ne pamti dane prolea cvetna, No smrt koje se svi sreni boje. Smrt sam ve sama. Najgore dane to ikada behu, moj ivot pamti, Knjige ivota crne se strane, ije strahote priati znam ti. Poslednje dane despota stara. . . Zar to da priam? O, dalje s tim, Kad zemlja bee gomila ara, A narod rtva spaljena njim! Smrt despotova! Srce se para! Badnji dan bee, svak Boi eka, Sneg sa fijukom smetove stvara, U dvoritu se povila smreka,

I u mrtvilu zemlja je cela ekala Boi, a preko ravni Jecahu tune pesme opela, Jer URA grob je sakrio tamni. Napolju fijuk, sneg, pono, mrak, A bolno srce s tugom se sea Vremena kad nas sluae srea, A narod bee slobodan, jak. Oh, ja to ne znam, to pesma kae. . . . . .Trei dan bee cvetnoga maja A nove bede grob novi trae. JERINA ode pred vrata raja. .. .Sneg januarski, grob rtvu eka. Pla, tamnjan, pokrov, no, zvona jee, Kaluer ita, svi ute, klee; Aova tupa uje se jeka. Sahranie ga. Cia. Tiina. MOG OCA sakri grobna tiina! JELENA (Vidi se da je zamiljena, zaneta svojim stvarima. Za vreme jelainog govora nije na nju obraala nimalo nikakve panje. Kao da nastavlja poetu reenicu) Svreno je s tim. JELAA (produava govor) Sama sam sad, Da sluam jauk, da gledam jad. U buri biljka ravo klija; Kroz oblak sunce sumorno sija. JELENA Tu rtvu. . . JELAA (prene se) Majko! JELENA Svreno je. . . JELAA Ne! JELENA Zar se ki majci protivit' sme? JELAA Teko tom kom se povlauje sve! JELENA ta veli ti? JELAA Milosti meni, Od suza mi se oko crveni. . .

JELENA (Presee je pogledom.) JELAA (Slomljena, gleda bolno u Jelenu, skoro vapijui) Kad kralj priae sa svojim sinom, Ker Franje Sforca kad nazva krinom, Priae o njoj itave bajke, Hvalei mudrost njene majke, Milanske dvore, ednost devojke. A zatim ree, dunost ga zove Da se odree one lepojke, Da mene svojom snahom nazove, Sin kralja, ree, ezne za njome, A mene mrzi. uh rei glasne. Ja mrzim sina Stepana Tome, To mome eljno ljubavi strasne. Oh, zar e srean na ikot biti? Iz sumraka me goni u tamu. Ostavie me prezrenu, samu; Dok drugu ljubi suze u piti! JELENA Zar takve rei? Nije te sram. Najsvetliji je ljubavi hram, U kome lei boanski plam! . . .

Deseta pojava

MARKO ALTOMANOVI i PREANjI

MARKO (ulazei) Gospoo, nigde ne naoh Mare, No Stefana sam u putu sreo. Veli, uo je za sabor dvorski, O tom bi s vama priati hteo. JELENA ta hoe sa mnom? ta u mu ja? Da me o obim stvarima kua? ta rei sabor, to svaki zna, To i sam vladar mora da slua! Tako i on! MARKO

No on se ljuti, Jer neto kobno za sebe sluti. JELENA ta mari. (Poe. Zastane videvi na vratima Stefana.) Evo! . . .

Jedanaesta pojava

STEFAN i PREANjI

STEFAN (ulazei) Jelena, snaho, Rei su tvoje za Srbe led; Ti radi, misli, govori plaho, Plahou svojom razriva red. ak do Jeeva, na jugu Sera, Ve je prodrla zlokobna vest Da smo mi roblje madarskog zvera Za koga narod priprema pest. Mara je dola. I ta sad vidi? Tri puta gore no to je ula: Oevinom joj upravlja hulja, Po zemlji radi to mu se svidi. Narod je besan, istinu eli. U oajanju, u besu veli: Tri gospodara ne mogu biti: Srbin porezu, Madar to stigne, Turin se naim tokama kiti, Domovi nai mehane prave, A svi nas kinje, mue nam ene, Prodaju decu, oeve dave, Od krvi nam se polja crvene. No dokle tako? Ja nemam vida, Mladost izgubih zbog zemlje ove; I krv u dati kad glas pozove Da se sa roblja prokletstvo skida! Ja u braniti rukama golim Poslednju stopu, poslednji kamen; Daj ma, da ljude na boj sokolim, Da zemlju ratni obujmi plamen!

(Zastane.) Narod kad hoe, kad sebe brani. . . Jelena, sluaj. . . trgni se, vrati, Bei od pakla kog porok hrani, Paklene muke nae prekrati! Dalje Madari i Toma ban, Kojim upravlja madarski kralj, Stvoriv od njega za sebe malj Da nam zagora poslednji dan! (Zastane.) Slava se gasi, propast nam preti, Naa e deca robovi biti; Ali taj poraz sad nek se sveti: Ocevi krv e za decu liti. Pa padnemo li, nek budu roblje. Zar ih to. . . Zar ih to bolje eka i sad? Samo nas kad sakrije groblje, Deca e naa znati za jad! Neprijatelja ta eka tada, Kad rob uz roba u ratu pada? Nek lome kosti, nek meso seku, I njih to eka od sablje nae: Krv naa s njinom stvorie reku Da davi nas i njive nae. No dobiju li, prosto im bipo, A ne da Madar listinom sivom Otvara ranu na telu iom, Da nas pokori ko pleme gnilo. Razmisli! Tomaevi je madarski pas. Za njega misli da uda ker? A zar ne vidi madarski smer? Dockan je kobni kad kucne as. (Zastane i eka.) JELENA (Za sbe vreme Stefonovog govora osea se nelogodno, dosadno joj je i uti mislei da e Stefan tako prestati sa govorom.) STEFAN Jelena. JELENA ekaj, srce bi helo Da o toj stvari razmisli zrelo. Uzbuena sam, pusti me, idi. . . SAD ako ponor preda mnom vidi. . Pusti me. . .

STEFAN Snaho JELENA Pusti me JELAA Mati, Majice moja, mnogo te molim, Ne daj da erka ceo vek pati. . . Majice mila, ja ivot volim JELENA No dobro, dobro, pusti me sada, Idi u sobu, zabave biraj, Dosta je suza, pevaj i sviraj. JELAA Oh, strie, teret s due mi pade. (Zagrli Stefona, on je pomiluje, otri i Jeleni, obaspe je poljupcima i ode prako s pozornice.) Pojavljuje se Ratkovi s hrpom akata pod mikom; spaziv Stefana, ustukne, Marko poinje razgovor sa Stefanom, oni oboje pokazuju gestovima da se prepiru. JELENA (prilazi Stefanu i hvatajui ga za ruku) Despote, hajde, Mara vas eka, Da dokumenta razgledam neka. STEFAN ta u ja tamo? ta Mara kae? Verovau joj bilo ma ta. Znam ja da tvoji izumi trae Da se odavde uklonim ja, No ja to neu. Sve ja ve znam. A na saboru to e sad biti, Miljenje svoje hou da dam, Da reknem: Vee! i da ja sam. . . JELENA (zaueno) Despote!? STEFAN Nita ne moe kriti. JELENA Despote STEFAN Pravi se smerna, O, eno Jadna i licemerna, Ovakvim radom propaemo mi, O, bedna eno, ta vi misli ti? U tebi due ni srca nema. Trgni se.

JELENA Despote STEFAN Silom svog glasa Prognau one to zemljom are. Vratie narod zakone stare. Sam svojoj zemlji donee spasa! JELENA (besno) Da, sabor bie. Ja sam to htela. Ja sam gospodar, to u i biti. Ja sam zaplela u vrake niti Mnogog junaka i borce smele. Ja. . . ja to hou. STEFAN (ljutito) A ko je Mara? A ko sam ja ? Vladar to samo za sebe zna, Sam dragovoljno pred ponor staje. JELENA (stiano) Ali jo nije u ponor pao. STEFAN U ponor narod gurnue ga sam. JELENA Dotle jevlpadar utei znao. STEFAN Na elu sebi ispisav sram! JELENA Ja hou. . . (Zastane, pa naglo, neujno ode s pozornice.)

Dvanaesta pojava

STEFAN, RATKOVI i MARKO

STEFAN (ne primeujui Jelenin odlazak) ta? ta bi ti htela? O, gadne ene, aveti gnusne. Treba da gvoa peku te vrela, Da vreo zejtin na tebe pljusne, Prevaren narod. Oh, zemljo jadna, Na groblju bele priaju ploe Tuinske vlasti i dela im gadna, Krv kako nau zavada loe. (Zastane i uti.) Prevrni knjige od birzeana, Plesnive, prane i vlane liste, Tu lei spomen iz prolih dana Pisan mastilom od krvi iste. Tim se ponosim ja unuk hudi Dedova svojih, ja sin tog roda Koji je svakom branio grudi Ne dobiv za to ni trula ploda. Goti i Grci, Madari, Mleci, Papa, Poljaci, Latini, Gruzi Maeva vaih uli se jeci, Od njih jeahu gore i luzi. I muslimani, i pravoslavni, I katolici razline vere Junaci silni, moni i slavni, Svak od njih moan da lovor bere, Padahu ovde, ginue asno, Da kosti njine sneg leden spira, No narod moj je gonio strasno Svakoga ko mu svetinje dira. Zemlza i pleme svetinje nae Do danas jo su ostale iste, A protivnici davno ve pae. Junaci, gde ste? U mrak se skriste! Goti, Iliri, Atila smeli, Traani, Kelti, Bojane kane, Zaborava su najgui veli Sakrili spomen na nae dane. Mrtvaki je pokrov uz leleke pao Na leinu tronu Vizantije drevne. Zadrhtae Mleci. A Srbin je znao Opreti se besu bakralije gnevne.

Devet je vekova! Moj narod se bori Jer njegova slava celom svetu smeta, Za njegovim domom svak od elje gori, Da posrame dela Srbinovih eta. Moj rod nije nigde u svetskome kutu Da apue, stenje, u mrtvilu uti, Moj je dom, uj, eno, na svetskome putu, Gde zemalja vrede asi i trenuti. Devet je vekova nesree i slave, No, ne samo slave i nesree same, Kada su pretili da ga zlou smlave, Dizae mu slavu iz tamnike tame! uje li to, eno? Gde si? Kuda? Zar nedela svoja da raseje svuda? Jelena? Tiina. Da li koga ima? Ljudi! Ljudi, gde ste, o skotovi hudi! Teko tom oveku to veruje njima! ovek! Pljuni skota! Bestije su ljudi! (Klonuo pade u naslonjau.) Za vreme Stefanova govora, Ratkovi i Marko su razgle- dali akta, doneti su nalonji, na koje su svoja akta razastrli: uopte oni su namestili sobu za doek i svukli zastor s prestola. Upravo oni su zapovedali to, a paevi su namestili sve. to nije svreno i dalje se radi. Pauza. Ratkovi i Marko razgovaraju se. Ratkovi pokazuje rukom na Stefana, a Marko mu daje obavetenje.

Trinaesta pojava

STEFAN, MARKO, RATKOVI, SILAIJA, STEPAN TOMA, STEPAN TOMAEVI, DMITAR RADOJEVI, vojvode madarske, srpske i bosanske. Silaija i dva madarska velikaa ulaze u razgovoru, trgnu se spaziv Stefana i pitaju pogledima. Stepan Tomaevi ulazi s jednim vojvodom iz Srbije; ne obraa panju na Stefana. Srpska vlastela ulazi; spaziv Stefana, meu njima nastaje agor. Stepan Toma je u razgovoru sa Radojeviem ne obraa panju na Stefana.

STEPAN TOMA (ulazei) Toj stvari mislim nije mesto sad. RADOJEVI Sve stare prie: Reie se. Kad? STEPAN TOMA Kad vreme bude. Sada vana stvar

Trai da ovde prenosim se sav. RADOJEVI Ljubavnu srnu kad zaslepi ar, Tad i ne gleda kud se ee lav. STEPAN TOMA Dva posla neu da reavam sam. Madar za vratom, Turin otri rez Svog maa, kojim namee mi sram, A i milanski spleo me je knez. . . RADOJEVI Jer kraljevska je okaljana re: S jednim ugodor, s drugim sklapa brak. To je uvreda, knez je besan sad, Razlog je za to opravdan i jak. STEPAN TOMA Ja, kralj nema rei, narod ima to, Jer kraljem narod gospodari avaj, Jer narod smoden bosonog i go Krvlju i znojem dvorski plaa sjaj, I ti jo mispi. . . RADOJEVI Ne, nego ja znam Da se tim samo zamazuje sve. Protiv svadbe se buni narod sam, On, to pod maem Azijata mre. Zar tim narodu pripremate spas Kad strameni zapliete jae? Svadba, kad zemlja sva krvava plae: Smrt ali asna! STEPAN TOMA Smene rei te Zaudie me. I to veli ti? Ko drugi tako rei meni sme? Ja velim jednu, a ti na to tri! STEPAN TOMAEVI (Silaiju) Zar opet tuba, knee, protiv vas? Vojnici vai opet kvare red, Od enskih nekih udan dopre glas. . SILAIJA Kojeta. STEPAN TOMAEVI Knee, jedan mladi bled, Doavi k meni. . . SILAIJA Ne verujte vi,

To potplaeni, eljni cekina, Poroke sramne nama pridaju Na tetu naih vojnih vrlina. RADOJEVI Zar se to, knee, vrlinom zove, Kojom se vai junaci die, Da lov nelovljen za sebe love Te ceo narod zbog toga vie. . . SILAIJA Pa gde je dokaz? Bajke i lrie. Najzad i to e prestati, knee. No ko bi smeo da se obvee Da e platiti te rei brze, Ako kroz samo godinu dana, Nove vladare oni ne mrze to danas mrze nas i sultana? STEPAN TOMA Ja u pristati. Prijatelj sam va. Ali po cenu uprave svoje Ne trpim. Ui to para moje. Ba ovu kesu. . . (prui jednu kesu s novcei) SILAIJA Ovu kesu ba? STEPAN TOMA Da, nju, ne vraam. Njoj u drugu dati. Pristajete li? SILAIJA Primam. Jemac? STEPAN TOMA Ja. Re moja. Malo? Malo kome da se da? oveku pravom koji e znati. . . SILAIJA Kralju, ja mislim i re je dosta. Ne prevari me to ubeenje, Ispunie. STEPAN TOMA Knee, ja dajem, Ma ta narodno zborilo mnenje. No mislim...

etrnaesta pojava

JELENA i PREANjI

Jelena ulazi praena paevima. Svi zauzimaju mesta. Ona seda na presto. Kad spazi Stefana, namrti se. Ona se die. Svi stoje sem Stefana. JELENA Gospodo, sabor to otvaram sad Ima da rei znaajne stvari: Ili da zemlju mahne bol i jad, Ili da bude onaj reim stari. Vaa je dunost velika i sveta, U vaoj ruci zamren je vor, Da se on rei i sazvat je zbor. Zapleti silni, istonjake zamke, Sve to ve davno svoj razreaj eka. No spasti zemlju, da ni jedne slamke S tla ne nestane, da maeva zveka Ne prolama polja to je dunost vaa. Vee je drano i vi, mislim, znate Da je tu namera iznesena naa, Na vama je sada da glas za to date. Ali pre sveg toga druga stvar nas zove, Da za trenut stvari napustimo ove, Suenje krivcima! (Sedne. Svi sede.) (Ratkoviu) Knee! RATKOVI (desno) Anelovi! (Anelovia slomljena i okovana dovode. Stefan je nemiran.) RATKOVI (ita) Na dvor sasluav podnete tube, Anelovia tad lii slube: Oduzima mu savetnu vlast. U tamnikom ga drae mraku Dokle odbranu ne preda jaku Da ukaljanu opere ast. Zapisnik vea ovako glasi: U dogovoru s turskim sultanom I bratom koga vezirstvo krasi A blagoslovljen turskim imenom, U dogovoru sa ljudstvom grada

to se sultanu predati htelo Da Smederevom Carigrad vlada, U preduzee zagazi smelo, On Anelovi! I njegov brat Kad s turskom vojskom u sam grad stupi, Kad mu pomamni zarza hat, Narod se silan na trgu skupi Da gospodaru poeli sreu, No veziru je sve bilo malo, On je traio slavu jo veu: Zar kube s crkve jo nije palo? Zastave srpske, zar se jo viju? Popovi njini jo slubu slue, Mesto u izbe svi da se kriju? Zar krst i mesec da se udrue? Ruite srpsko! Vezir to zbori, Narod ga glednu, skamenjen, bled. Osveta! strana re se zahori I na njih narod svoju prosu jed I vojske turske pade red po red. Sluaj je jedan spasao nas. Njine su ete sve razbijene, Od krvi im se prsa crvene, A ovek iji sluahu glas, Najvei krivac, pred nama je sad. STEFAN (poto je zavladala mrtva tiina) La! RATKOVI (brzo nastavlja) Njegovoj sirti sav je narod rad. U ime njega, dvorskog vea mo alje zlikovca u veitu no: Na smrt! STEFAN Vi krivci... RATKOVI Prima li se to? SILAIJA, STEPAN TOMA i TOMAEVI (jedan za drugim) Prima. VLASTELA IZ SRBIJE (lenjo) Prima. (Uopte ovo primanje je neodreeno, da vie lii na odbijanje no na primanje.) MARKO

Sabor prima to, Maem iz zemlje raistite zlo! (Anelovia izvode.) JELENA Anelovia sva dobra i in Vojvodi Marku predajmo mi, Titulu nek od oca prima sin, Vojvoda Marko, prvi knez ste vi. MARKO Duboko tronut premnogim darom Za malo dela to uinih ja, Moja je dua prepunjena arom Da krv i kosti za va presto da. RATKOVI Vee je svoju odluku dalo, Prima ponudu bosanskog kralja Stepana Tome. Sin mu se Stepan eni kneginjom srpskih zemalja. Kneginjici e u miraz dati Sabor sve zemlje despotske krune; Po Uskrsu e se skupiti svati Mladence da na vernost zakune Crkva Hristova. STEFAN (diui se) ta uh, ta vele? (Pada ponovo u naslonjau.) RATKOVI Tim su s' ove stvari rasplele, to su od Bosne razdvajale nas, A to ujedno i Srpstvu je spas. SILAIJA U dogovoru s kralzem Matijom Despotica je grad nam predala, Da ga od Turske zatitimo mi. Ali kralj, eljan ve jednom mira, Reenje koje Bosna izbira A odobrie u Srpstvu svi, (Stefan se buni.) Blagosilja vam tu vezu plodnu, Maslinovu vam granicu alje elei da mir to Uskrs nosi U vaoj zemlji bude i dalje. Grad vam se vraa bez svakog spora. RATKOVI To sabor prima bez daljnjeg zbora.

JELENA Na pravoslavnu Veliku sredu Sklapa se veza to sreu nosi; Niti kog vrea niti se kosi S spomenom slavnim na glavu sedu to srpsku nekad nosae krunu. STEFAN (bolno, uvreeno i umorno) Ne vreaj one kosti to trunu! RADOJEVI U ime zemlje moga vladara, Javljam da narod pesmom vas slavi, Srean to veza onda se stvara Kad zla kob preti dom da mu smlavi. RATKOVI O ovoj stvari pitasmo ljude to drugim okom na sve to glede, I oni lepo o tome sude, Velike panje oi im vrede. (Daje znak desno.)

Petnaesta pojava

ZASTAVNICI i PREANjI

Prvo ulaze papini izaslanici, pa mletaki, a najzad Dubrovani. NIKOLA IBENANIN (pomisli se) Svetli, dravni srpski sabore, Papa, primivi poslate liste, Posla vam ove listove svete Ko svetli izraz due mu iste. (Predaje hartiju Ratkoviu.) RATKOVI (razvija) Naim jezikom estita nam on, On to latinski govori sa svima! Toliku poast iz gordoga Rima Do danas nam jo ne doeka tron. (ita) Mi Pije II, naslednik slavnoga pape Kalista,

mrzei mir koji se stie preko piramida kostiju i gustih mlazeva razdraene krvi, blagosiljamo vam sreno izabrani put, da se ugue razmirice vekovima raspaljivane. Mnogim i svetlim darovima jedinoj i praved- noj Katolikoj crkvi Stjepan Tomaevi, moni zatitnik vere Hristove protiv nekrsta, stekao je zasluge da mu papa ovim oprata sve dosad uinjene grehove. elei mu kao pravom katoliku sreu u braku, dajemo mu svoj blagoslov. (Prestane s itonjem.) Vlastiti potpis vladara sveta Listinu krasi. JELENA Poslanstvo asno S potom nek prati pet naih eta, Da blagodarnost vidi se jasno. IBENANIN (Pokloni se i stane izmeu poslanika; njegovi pratioci odu.) MLETAKI POSLANICI (Nikola Trogiranin) (pokloni se) I moni Mleci poslae nas Da blagoslove va brani in Traei da se spor va i njin Ve jednom rei. Trae va glas. (Predaje hartiju Ratkoviu.)

RATKOVI (Prima hartiju i gleda pitajui pogledom Jelenu; i najzad dobivi odgovor pogledom, prima, razvija i hoe da ita.) JELENA Primamo rei monoga grada to zlatnim skiptrom morima vlada. Hvala na svemu dravi silnoj. Spor bie reen kroz koji dan. Do tog vremena, kao i dosad, eka vas davno spremljeni stan. (Mletaki izaslanici izlaze.) RATKOVI (za ovo vreme je priao poslanicima Dubrovake Republike i razgovarao) I Dubrovani to isto ele, Samo za sebe koristi trae, Kao trgovci nad nama ele

Da trgovinom svoj upliv snae; Jer spor se, vele, mnogo odlae. JELENA Reeno bie i to to pre. (Daje znak i poslanici izlaze.) Sad su na redu poslovi drugi. Od njinog kraja zavisi sve; Bez njih ne vrede govori drugi. (Tiina.) Prima li sabor reenja ova to ih do sada izrekoh ja? Gpasoki (neodreeno, lenjo) Prima, prima. . .

MARKO (odseno i glasno) Prima. JELENA Sad kad u zemlji sve bolje biva, Kada nam Gospod ale spasenja, Poneko ipak u besu sniva (Da stvori delom grad razorenja), Grad koji radost me ljude seje, Grod koji mo nam od hala titi. Tom druga zemll nek prsi greje I drugi narod glavu nek kiti Venac venosti. No vee celo Progoni toga iz zemlje nae. A zemlju nau izdaje drugom Unuk predaka to za rod pae. Razgledav tube protivu njega, Vee donese odluke svoje: Primi li sabor ili odbaci (Sudije) na tlu istome stoje: Da su u pravu. A akta glase. . . (Daje znak Ratkoviu.)

esnaesta pojava

MARA i PREANjI

MARA (ulazi) JELENA (Trgne se i presee pogledom Marka.) MARKO Gospoo... JELENA Dosta. A kazna zna se? RATKOVI (Razvija listove, hoe da ita, ali pitajui gleda u Jelenu.) JELENA (odseio i ljuto) itajte. RATKOVI (U poetku ita lagano re po re, pogledajui svaki as preko hartije kakav utisak to ini na Maru i prisutne.) Danas, desetog marta, Skupljeno vee srpske vlastele Anelovia kaznivi smru Reenjem, koje revnosno ele, Neka kralj Toma i narod ceo Reava da se prognaju oni S kojima slom je stvoriti hteo; Da straa toga kroz zemlju goni Ne dajui mu jesti ni piti, A narod da ga pljuvanjem kiti. Stefan Brankovi. . . (Mara vrisne) zatitnik krune, Negdanji despot, za dva e dana Iz nae zemlje proteran biti Da trai prognan za sebe stana Na humovima albanskih strana. . . MARA (Poleti i padne na stolicu na kojoj je sedeo Stefan.)

STEFAN ta uh, krvnici! proteran? Ko? Ja sam proteran? Prognan sam? Gde? Kuda? Ko trai? . .. Ko ree to? Umirem, ili svest moja mre?. . . JELENA (Naglo silazi s prestola i polazi ka izlazu; u dvornici agor; Stepan Toma i Tomaevi razgovaraju i pokazuju zaueno na Stefana; Marko likuje; vlastela bez izraza; Mara lei jo. Jelena daje Ratkoviu znak, on da dalje, uje se nagla muzika.) STEFAN Gde ste? Stanite. Oruje! Dalje! Mrak. Udaviu sve, ujte sve. To Bog na mene zar kaznu alje? Ha, Bog je mrtav! ljudi su seni! Dalje. . . ja ne znam, uh, krvi, krvi! Daj ma da ruka krvnika smrvi! Ih, milosnici to hoe njeni. (Ovo je govorio besno, nadvikujui muziku; za to vreme je poslednji otiao s pozornice. Samo Mara jo lei polubesvesna, gledajui u daljinu.)

Sedamnaesta pojava

STEFAN i MARA uje se himna praena muzikom. Boe, . . . Narod nam brani, narod nam titi, Monome skiptru daj pravde sjaj! Istina prava Sa svoda plava Nek stere mrak, Da naa ela, Gradove, sela Obasja zrak! U srca naa ljubav usadi, Treba li krvi, imamo mi. Pobedom nau vernost nagradi, Decu nam vodi istini ti. Daj nam moi, daj nam volje, A treba li da se kolje, Daj nam munju, daj nam grom! Ma pravedni neka seva, Nek se mrnja razgoreva,

Da krvniku satre dom! Kada nos sede pokriju vlasi, Kad nae telo sakrije mrak, Neka nam decu istina krasi, Pravda nek bedem bude im jak! Neka se nae Miice plae Neljudi svi! Nad naim radom, Nad poljem, gradom, Nek pravda bdi! STEFAN Ha! ha! ta vele ovi? . . . Pravednom krvlju vae odelo Okrvavljene due vam krije! . . . uj, sestro, kako jei opelo, Studen plat smrti dvorom se vije, Ledena tela, mrtvaci bledi Gomilaju se. A dvorcem krui Mrtvaka studen. O, oe sedi, Sin ti je prosjak, ostavljen tui! (Slomljen seda.) Gavrani su pali, da jo ovo malo to nije srueno i pod vatrom palo razdrobe i kljuju. O, narode bedni, muenici pali, Koje groblje krije a potomstvo ali, Da li sve uju? O, mueno pleme, oi tvoje, rode, Da li vide kud te bezdunici vode, to ti ime pljuju? Brankovika tako. Mrtvaci, ujte, pucajte ploe, Jer drugih nema da uju mene! Tako, bednici? A hrabrost vaa? ene su zveri, ljudi su ene! Paete, skoti! Da ima Boga, Zar bi trpeo taj zverski sram? Sila i Bog je sve jedno kod vas, Trpeze bludne boji su hram! Ledena zemljo, ima li srca? Pa ti bar srce mog oca skriva, Ti to junake grudi sakriva, Ti uj oveka to jei, grca! Ja nikog nemam, ivot me mui, Svet svakim danom sve crnji biva,

Ja ispih dosad pun pehar ui, Kroz moje ile u se razliva I ja jo ivim kad je mrtvo sve to pravi ovek ivotom zove!?... (uju se pesma tiho i smeh.) Pevaju pesme a dua im mre A telu kojem hoe da ove Bestidne igre trae u no! Prodanih grudi uivaju slast I mrtva dua bez svesti i moi Pohotnom telu grenu daje vlast! Umrla ljubav, umrla svest, ovekoljublja ugaen ar! Jer ivi samo jaega pest I tatih greha svud vlada ar! Uz smeh se ae razlee zvek, Smejte se, smejte, to da se ali? Jest, rekoe vam vitezi pali: U smehu dece slavite vek! ivot je kratak, to da se misli? Bogovi gde su? Nek rade oni, Ma pod teretom tegobe svisli. Na rad nek bi ih uvarev goni! Narod, HA! HA! HA! Malo je strvi, ta bi jo hteli? Ta to je san. Nema ni kosti, a to li krvi, To nije snaga, ve kostur njen. Jelena! Tomo! Vlastelo! ujte! Narode bedni, ta tebe eka? Ko se o tvome ivotu brine? Ti od kad pamti prolost daleka to ostvaruje sve elje njine Muen si skotski. Sad te svi mue, ivi u mraku zlokobne tmine, Za krunu telom ti stvara lue Da im osvetle puteve njine. Zar je sve mrtvo? MARA Stefane, brate, Jo ima sestre, jo ima srca to tui kada bednici pate I ali duu to jeca, grca. Izbavivi se harema turska, Ja se zaverih gospodu Hristu Da u bednima ja biti mati titei crkvu i veru istu.

Ceo moj ivot po jevanelju Upravljajui provodim ja, Re moja suze ubrisa mnoge A ruka spasti svakoga zna. O, hajde sa mnom, sestra te zove, Dalje iz mraka i memle ove. STEFAN U no iz mraka? Vera je vera. Ljudi su ljudi. ivot je jauk. oek u njemu najvei bauk. S ljubavi masku ivot moj zdere. Nita i nita!

MARA A nada, brate? STEFAN Ha! Ha! Ha! Nada? Smean li je ovek! Sve neto eli i nada se dovek, Od te bolesti svi zdravi pate. emu se mogu nadati ja Kad ne uinih ni dobro ni zlo Nikom na svetu. Kad ovek SVE da Rad' neke stvari, jo je malo to. Kad ne da nita, on je dao sve! . . . MARA Brate. . . STEFAN Buktinju! Hou da spalim gad, S njime misao propae mnoga to sprema mome narodu jad! . . . MARA A Bog, o brate! Stoj! STEFAN Nema Boga! (Odjuri onamo kud su mapopre svi izili i odakle se sad uje smeh i pesma, pa burna muzika.) MARA (pala je na stolicu i plae.) (Z a v e s a)

DVANAESTI AS

L I C A

JELENA, ena despota Lazara Brankovia JELENA JELAA, ki Jelenina MIHAILO SILAIJA, u ime ugarskog kralja Matije gospodar Smedereva MARKO ALTOMANOVI, vojvoda STEPAN TOMAEVI, sin Stepana Tome, bosanskog kralja DMITAR RADOJEVI, bosanski vojvoda STEFAN RATKOVI, veliki logotet PLEMIKA GERMAN, kaluer GRGUR, najstariji sin ura Brankovia STRAAR

Velika soba do dvornice. Na zidu ogromni prozori, teki i duboki. Kroz njih se vide gradske zidine, a daleko u magli ravnica. Levo su velika ukraena vrata, ispred kojih su kamene stepenice. U dnu, levo, mesto vrata od hodnika su teke zavese ukraene zlatom. Te zavese su uvek sputene; ispred njih u hodniku stoje paevi. Desno su teka dvokrilna vrata, nod kojiia je grb. Vrata vode u dvornicu. Pod je kamen, na njemu prostirke zagasitoljubiaste boje, tanke, a optoene tekim kitama zatvorenocrvene boje. Jedan mali sto od kamena izraen, nezastrt. Ukraen je bakrom koji je pozeleneo na nogama i ivicama. Na samom platnu stola je od bakra izraen i ukraen krst, isg i sjajan. Na zidu je pogdegde oruje. Izmeu prozora velika slika ura Brankovia, rad nletake kole. Ova soba slui i za biblioteku. U dnu, u desnom uglu je veliki orman, teak, okovan, nespretan. Na njemu su stari rukopisi na koje je ve pala praina, mastionica s perom i neke crvene knjige koje se vide da su se ee itale. Orman je dosta prazan. Cela soba daje prizor mranosti, vrstine i praznine. Sunce mre. Julsko vee. U jednoj naslonjai sedi Jepaa. Na krilu dri jednu debelu knjigu, ali je ne ita. Zavalila je bledu glavu i govori kao sanjajui. Ona je slaba, nena, ali u isto vreme puna neke neodreene strasti. Njeni pokreti su puni nedovoljne moi. Plave oi eznu, ali za im? U njoj ima puno mrtvila, ali i nalo dosade, a mnogo dostojanstva. Zavaljena u naslonjai, prema njoj je Jelena. Njen stas pun volje, lude strasti, snage, moi i dostojanstva izaziva i privlai. Ona je lepa, crnomanjasta, ali ne mnogo, puna sveine. Ipak se kadikad na njenom licu opazi ispijenost i klonulost.

Prva pojava

JELENA i JELAA

JELAA (zavaljena na minderluku. Kraj nje na stoiu neka stara crkvena knjiga) Zalud svee noi, zalud vedri dani, Ja umirem, majko, ostavljena, sama. Zvono medno eka mene da sahrani. Ja oseam da mi godi grobna tama. Ja ivim da umrem i to mi je dosta, Jer razoaranje od nade mi osta. JELENA Kakve to rei govori, keri? Trudi se da te svi zemni slave, U redove te najboljih stave, Slava da ti se s tuinom meri. JELAA ta e mi slava, sivkasta pena, I prazno ime da svetom zvoni! Ja nemam sree, sve mi je teko. A oko suzu za suzom roni. ta spomenici trebaju meni? I spomeniku smrt mona preti. Grob mi sakrijte, jer svet je gadan: Moe ko grobu da mi se sveti. Nek trunem mirno, prah sam i bila, Tako bar ceo ivot mi veli! ta neto vie moe da eli okek, ta masa trula i gnila? Iz praha nita, iz svega prah. To me ubije i to me boli, Ali umreti nije me strah. JELENA To ba neka te na rad sokoli. JELAA Ja bih da radim. Zato? Zbog ega? Niko razlog mi ne moe dati. Razlog mi dajte, razlog vrh skega! Ozi ute. Razpo' ko moe znati? Zato ja moram uvati sebe? Zato JA ivim, TI, drugi, trei? Kome ja trebam? Ko treba meni?

Kud se to, kako putuje srei? Zato jo niko sree ne nae? Zato sva vreva, ratovi, bitke, Toliko mrtkih zato je, zato? Zato su ljudi pameti plitke, Te ne opaze da je sve tato? Tati su ljudi, svet, nebo, sve. Skakoga veka jedan bog mre! Ali je jedan na nebu gore! (Potpuno egzaltirano.) O, ti si dobar; okek je zao! Grozan bi bio kad bi sve znao! O, jedno reci: to iim ja? to e mi ivot, to e mi svet, Svirke i lakih pesama splet ?. . . (smeje se) A taj tvoj bog misli li da zna? ivi, obaraj, kri sebi put! A Bog? (smeje se) na grene ljude mnogo ljut, Odavno ve je mrtav. JELAA (jo zaneta ne spua Jelenu) O, daj ma ta, to veno stoji, da potujem ja! JELENA Dosta! Gluposti. JELAA (skrhana, tuna) Ljubav bih htela, a sretam maske to la skrivaju i s puno praske O asti zbore. Primorja juna, Predeli tihi gde vazduh dre I more umi i srca strepe, Uz duu dua spaja se vre, enjivo gore usnice lepe. . . JELENA ta ree? Ljubav?! JELAA Oi mi gore. Uvelih rua miris mi godi. A vlaan vazduh prste mi kree Da drhte kao odsjaj na vodi. Hou da pevam uzdahe setne, Srebrnih zvuka da krici zvone, Da plau sa mnom doline cvetne, Dok mladost moja u nevrat tone.

JELENA Pa ta ti misli? . . . Zemlja i kruna?. . . To ne sme biti. JELAA Krvava kruna... presto. .. Oh mati Nisko je. Lepe, vie bih htela. Bolesna dua bez bola pati. Oh, kad bih smela, oh, kad bih smela! (Kruna se naa u krvi valja I moju glavu pee i bode Kao vrhovi najvrih malja.) JELENA Ne. uti. Mu tvoj. Oh, ruo svela! JELAA Mu? Ja ga mrzim, on mrzi mene, Pohotna re mu srce mi bode, Dua polako gubi se moja Kao u julu magle vrh vode. U Panoniji, gde pesak bleti, Maglasti veli igraju strasno, Ciganka stara u ergi kreti, A zvuk egeda ori se glasno. A udan bauk igra u zraku, A opsene se za njime viju, Ja sanjam snove sama u mraku, U kome silno strasti se kriju I raspaljuju. Jo jednom hou Da sama tamo prosanjam nou, Razbludne sree da ujem zvuke, Ljubavnog bola samrtne krike, to lii na pla i na uzvike Lovaca besnih, kad gone vuke. . .

JELENA A mu tvoj, mu tvoj? JELAA On drugu grli. I ima pravo. to da me voli? Na meni Lepo boli su strli, A oko, suza to reku proli. . . Izgubi boju meku i plavu I sine vatru, bolest i stravu.

Druga pojava

MIHAILO SILAIJA i PREANjI

JELENA La. JELAA (Spaziv Mihaila, zadubi se u knjige.) SILAIJA (ulazi iz hodnika) Gospoo, u li ta se dogaa? Turin pred gradom s etama stoji. Nespremna naa vojska se buni. Poslednje dane naa vlast broji. ta da se radi? Narod se die Osvetu trai, biskupe pljuje. Rulja s orujem pred dvor ve stie, Za obeanja nee da uje. Narod sav besni i krv nam trai, Anelovia hoe da sveti; Na sabljama e sve nas razneti, Da svoj gubitak time ublai. JELENA Pa ta bi htela ta gomila sad? Pre tri meseca vodi ga pred sud, Sad da ga sveti! (Tu se ledi um, Jer tako ini samo ovek lud!) Anelovia stotina kad bi Bila, ja bih ih poveala sve, Da svirku prave po svrenoj svadbi, Jedan po jedan da na kocu mre! (Snano zapovedaj/i.) Vojvodo, kralja i zemlju brani! Sa naom krunom svoju brani ast! (Strasno, sasvim mazno.) Mihalje! (Sve) su vojvode na (mojoj strani) A TI nada mnom samo ima vlast. SILAIJA (Uzdre; hoe da je zagrli. Jelaa hukne i zauzne zvaninu pozu.)

Trea pojava

MARKO ALTOMANOVI i PREANjI

MARKO (dolazi iz hodnika) Vojvodo, bre, zlo je sve vee: Pred crkvom jednom svetenik zbori, Narod ga slua, oima seva, Svakom u ruci sveica gori. I zaklinje se: Kroiti nee U crkvu svoju dok ne osvete Nevine. Rulja dvoru se kree, Despotu, vojsci, dravi prete. Jo tri pehara spominju neka, Puna su, bele, suza i krvi, A svaki od njih osvetu eka. (Silaiju) Tkoju krv pehar trai im prvi. SILAIJA Moju krv? ta sam? . . . Kogs ubih ja? MARKO ura si, vele. . . SILAIJA Ko ti to ree? Ubiu sve njih i onogs psa, Mrskoga popa. Krk neka tee, A u toj reci nek se vesele, Neka igraju i nek se dave. Psi mrtvi kad im oglou tae, Znau bar zato smrt moju ele. (Odpazi naglo.) JELENA (za njim plaljivo) Miha. . . Vojkodo! (Trza se spaziki da nije sama.)

etvrta pojava

MARKO, JELENA, JELAA

MARKO (koji se osmehnu na Jelenin uzvik, zvanino Jelai) Gospoa Mara pismo vam alje. JELENA ta? Mara? Da li vesnik jo eka? MARKO To mora da je budala neka: Dade mi pismo i ode dalje. JELENA Kud ode ? MARKO Ne znam. JELENA Pa ta znai to? To je uvreda; nisam ja ma ko. JELAA DAJ pismo. MARKO (Polazi k njoj.) JELENA Meni, starija sam ja. (Uzima mu pismo naglo iz ruke.) JELAA (ustaje) Majko? (Hoe da joj oduzme pismo.) JELENA (s puno autoriteta) Re moju slua i star i mlad! (Otvara pismo.) JELAA Ali ja bolje njen razumem rad. JELENA (pogleda je zvanino) Ki majku neim pouiti zna? Njen rad! Zaslepljen narod da lae Blagotvorne mu ikone daje Drvo po kome nakaze mae, Golube, mazge i papagaje A narod plaa.

(Smeje se.) JELAA Majko? JELENA Ne znam ja? Ti tek u ivot sad stupa, keri, Gde zlato zlatom i blato pravi, Gde se potenje sa zlatom meri, Pa to pretegne. oveku samo Priroda dade strasti i volju. Ljudi ljudima sve drugo daju, Da oko toga posle se kolju. (ita pismo, naglo prelee redove. Besna cepa ga na paramparad.) JELAA (zaueno) ta bee? JELENA Dosta! Vojvodo, idi. (Marko lazi.)

Peta pojava

JELENA i JELAA

JELENA (nastavlja) Pogano pleme odmah se vidi! Tvoja je tetka pametna mnogo: Meni da bude savetnik hoe! teta to savet, uzevi strogo, Vredi koliko crvljivo voe.

JELAA Gde je taj vesnik da mi on ree Ono to pismo skrivae milo? Pre nita meni nije se krilo; a sada? A sad? Kad presto ki, majko, stekne, Tad majka tajne od keri krije. I kad krvavi steg na se vije, Svaa jo mui i razdire nas, Kao i nekad to je, vas po vas. U bratskoj krvi grezne pas po pas! JELENA Najvie dobra tebi eli mati; Ti si krv moja. JELAA Smetnje i kamen, to tvoj ljubavni spreava plamen, Da srce dragom ne moe dati. JELENA (poraena) ta ree? JELAA (trza se) Rekoh. . . Skaa, svud svaa. JELENA (prelazei utke preko mapopreanjih rei) Mlaa starija, starija mlaa. JELAA A to prikova okove brane Na mlodo telo, mesto rua splet, Dane mi stvori tune i mrane, eljna da tebe samo gleda svet? A to ti onda ne udade sebe, Da kralju bude ne tata no ena? Ti si bar lepa: voleo bi tebe; Ja bleda, slaba, ti puna, rumena. JELENA ta ree? Majci? O, neuvena uda i zbora, uda i zbora! Propast nam preti, A ti zar tako, ko Juda pravi? Kamo tog Boga da ti se sveti, Da te saee, da te zadavi?! (Potpuno uasnuta teko die.)

esta pojava

STEPAN i PREANjI

JELENA (zaueno) Ti tu? STEPAN (On je gologlav; ima ma.) ta mogu? JELENA Buna u gradu, Pred gradom Turin. STEPAN Pa kako bude. JELENA Ne daj vojnici da grad predadu. Ljudi iz grada samo grad nude. Otpora nema, jer vojska stoji. Pa ta ekaju ratnici tvoji? STEPAN Kraljem se nazvah, a nemam vlasti: Silaija je i kralj i car! Zemljom njegove vladaju strasti. A ja? O, da sam vojvoda bar! Kralj! Prazno ime! Kad vlada on, Nek i sauva od pada tron! JELENA ta, nema snage? Hoe li zlata? Ja imam zlata kovege pune. Riznica na dar meni je data. Nato da blago u memli trune? Troi ga; pred njim vrlina pada, Pred zlatom prti oklop od nada. STEPAN Ostavi. JELENA Zete, novac, zlato, uj! Od zlata sablje i maeve kuj! Jo nije dockan, uu li u grad Ipak ih moe rasterati sve: Daj zlato ljudstvu, da za tebe mre, Zlato i strasti utiava glad!

Sultanova se prevoza sea? Dukat za jednog vojnika dade! Zlato! I Mleci pogazie suze! Zpato! I mpadi Vladispav pade! STEPAN (ravnoduno) Seam se. JELENA (razljuena ovim odgovorom) Uh! . . . Br! . . . Hajde! ta hoe? Kai. Brani nas! Novca bisage trai. Uzmi! (Hvata ga za ramena i trese.) Hoe li? Jednu re samo! Kamo ti hrabrost? Kamo ti, kamo? STEPAN Jo ne znam nita. ekaj. Popako. JELENA Ti ii, radi, mpitabo, mpako. STEPAN Videe, ue, za dka-tri trena, Sad je jo rano, imaj strppenja. To rodoljublje ko paka pena Ieznue ti. Vie spasenja. JELENA a misli? STEPAN ue, rano je sad. Jo ne znam nita. JELENA Ne gubi vreme! Uas kad pravi heroji neme Ti mirno gleda, sprio te ad! Mrtvog junaka to ukalja sen? to srami krunu, srami skiptar njen? Kukave slabi, zar ne sme u boj? ta ini? Jao. Predao si NAS? Narode, despot izdaje te tvoj! Ubij ga, krvlju steci sebi spas! (Ode naglo levo.) STEPAN (Osmehne se.)

Sedma pojava

STEPAN i JELAA

STEPAN (drsko prilazi Jelai, koja sedei u naslonjai gleda za materom) Zar opet, eno, prevari me ti? Neverstvo novo moj raspali gnev, Jer tuih elja ti postade rob I tuih usta ti uiva slast, A udiui tue due dah Ti trai da te tvoj omrzne mu. Ja sluam esto, kad te svlada san, Da bunca ime kog dragana tvog; Junaka mladih esto pun je dvor Pa mua tada zaboravlja ti? JELAA (ustaje, brani se) Krikicu baca na drugog ko gad. Zar da nevine prekoreva zli? A tvoje zlosti zna i hladni Zad! urijanaka mirisavi splet Nateruje te na greniki in, Unitava im ednih grudi cvet; Napustiv mene, gazi krin po krin. STEPAN Nejasnih rei ne razumem cilj. JELAA Odavno ti si razumeo to. Jo pre no to si moj postao mu. . . Zar nisi znao da e ene glas Nerazmiljeni tvoj kuditi rad? Ta svaki ovek bude iv i mlad, Pa opet zato ne stidi se um Kad elja svojih prohtev siti on! STEPAN Crveni eno, same te je stid, to takvih rei ovde zvoni zvuk! Od kad je ovaj ovde dignut zid, Da njim azijski odagna se vuk, Bestidnija se nije ula re No ti to ree. Neka te je sram! Toliko puta nalaah te ja U zagrljaju gde se gubi svest;

Toliko puta maa moga vrh Crvenom krvlju, zrelom kao strast, Tvog dragana je poprskao trag; (Iz mog naruja beei u no) Toliko puta glas muki a blag Kroz no ja sluah, dok drhtae ti; Toliko puta kao kakva sen Iz dvora muki promicae stas; Toliko puta tvoj drhtae glas I tvoja ruka, svaki mii njen, Sa enjom muki grlila je pas. . . Toliko puta. . . (no za celov taj). . .

JELAA O stani, dokle taj e rei tok Iz tvojih usta tei kao mlaz? STEPAN Dok na se brani ne ukloni jaz I tvom neverstvu ne prekine rok. JELAA Sramota me je, ali sluaj re: Neverstvo ime dokazuje ti? STEPAN Tvog zavodnika kad orjaki trup Oluje sila proljulja kroz zrak I veala mu konop tvrd i jak Razgolieni obavije vrat. . . JELAA (grozei se) ivotinjski ti nagon truje re; Uh, stranih slika krv, no, konop, smrt! STEPAN O, ja uivam kad zadajem smrt, Kad rtve blede povija se put, U ropcu zadnjem kad samrtni gr Nabreklih ila zaledi joj krv, Dubokom setom iskazuje bol Grevit osmeh skrivajui jed! Ja jednom kad sam jedan mladi stvor, Ve sit grljenja to mi prua no, Rasporivi mu prsa, miicu, vrat, Pustiv klonulo da oseti smrt I gpedajui kako kao sen Na bledo lice sputao se led, to koi ile, zamrzava dah, Uikajui gledao gde mre,

Sav srean bejah. Njenih zuba red, Da, dekojka je bila rtva ta, Pobledele joj usne skriva ar; aicu meku skriva koe sjaj. Iz svee rane krvi kap po kap, Za koju mnogi svoj bi dao vek, I noge male zgren svaki prst Pokazuju ti prizor strasno lep! Mermerno telo, na poslednji dah, Krk