MIŠIĆNI RELAKSANTI-MEHANIZAM DEJSTVA I KLINIČKA PRIMENAAutor: Slavko Konstatinović, Trajan Balkanov

Kategorija :  medicinaIzdavač: Prosveta NišGodina : -

Obim: -

Povez: tvrdi povez

Pismo: latinica

 Cijena :  - KM

Lek je hemijska supstanca koja utiče na fiziološku funkciju na

specifičan način. Lek je proizvod koji sadrži supstancu ili kombinaciju

supstanci proizvedenih i namenjenih za lečenje ili sprečavanje bolesti kod ljudi ili životinja, postavljanje dijagnoze, poboljšanje ili promene fizioloških funkcija, kao i za postizanje drugih medicinski opravdanih ciljeva.

Gotov lek, u smislu Zakona o lekovima i medicinskim sredstvima, jeste lek koji se stavlja u promet u određenoj jačini, obliku i pakovanju, i pod zaštićenim imenom ili internacionalnim nezaštićenim imenom. Gotov lek pod posebnim trgovačkim imenom koje je odredio proizvođač, označava se, izdaje, odnosno prodaje kao lek sa zaštićenim imenom. Gotov lek se može izdavati, odnosno prodavati i pod internacionalnim nezaštićenim imenom (INN) koje je definisala Svetska zdravstvena organizacija, sa imenom proizvođača.

Magistralni lek je lek izrađen u apoteci na osnovu recepta (formule) za određenog pacijenta - korisnika.

Galenski lek je lek izrađen u galenskoj laboratoriji apoteke u skladu sa važećim farmakopejama ili važećim magistralnim formulama i namenjen je za izdavanje ili prodaju pacijentima-korisnicima te apoteke.

Tradicionalni lek je lek koji može biti zasnovan na naučnim principima, i izraz je tradicije ili drugih tradicionalnih terapijskih pristupa (tradicionalni biljni lekovi i drugi).

Homeopatski lek, u smislu ovog zakona, jeste lek izrađen od proizvoda, supstanci ili jedinjenja, koji čine homeopatske sirovine u skladu sa homeopatskim postupkom izrade, po metodama evropske farmakopeje ili farmakopeja važećim u nekoj od zemalja Evropske unije.

Pod lekom u smislu Zakona o lekovima i medicinskim sredstvima smatra se, i: lek iz krvi proizveden iz humane ili životinjske krvi, imunološki lek za humanu i veterinarsku medicinu (serumi, vakcine, specifični i nespecifični imunoglobulini, toksini i alergeni) i radiofarmaceutski lek, gotov lek ili lek pripremljen pred neposrednu upotrebu, a sadrži jedan ili više radionuklida namenjenih za medicinsku primenu.

Dejstvo lekaLekovi u organizmu se najčešće vezuju i deluju na ciljne proteine: enzime, transportne molekule, jonske kanale i receptore. U najvećem broju slučajeva lek deluje tako što se u ćeliji vezuje za receptore. Budući da je receptor udaljen od mesta primene leka, važno je da se lek transportuje od mesta primene do mesta delovanja. Lek se veže za receptor i snaga te veze može biti različita što i uslovljava dužinu delovanja leka. Da bi lek bio koristan mora da deluje selektivno na odeđene ćelije i tkiva. Drugim rečima, lek mora da pokaže visok stepen specifičnosti za ciljno mesto vezivanja. Nema leka sa potpuno specifičnim dejstvom. U mnogim slučajevima, povećanje doze leka će prouzrokovati da lek deluje na primarna, ali i na neka druga ciljna mesta, što može da prouzrokuje pojavu neželjenih efekata.

Lekovi koji deluju na receptore mogu biti agonisti ili antagonisti. Agonisti iniciraju promene ćelijske funkcije, prouzrokujući efekte različitog tipa, antagonisti se vezuju za receptore bez injiciranja bilo kakvih promena.

Uticaj lekova na ljudski organizam naziva se farmakodinamika.

Uticaj organizma na lek (metaboliziranje, apsorpcija i izlučivanje leka ) naziva se farmakokinetika.

Putevi primeneLek se u organizam može uneti na više načina, a koji je put primene leka najprikladniji za određenog bolesnika, zavisi od farmakoloških osobina leka, kao i od terapijskih razloga.

Glavni putevi primene su: per os (oralni) – mnogi lekovi se unose preko usta i gutaju

(tablete, kapsule, dražeje, perle, sirupi, rastvori, gelovi i praškovi)

sublingvalni – resorpcija direktno u usnoj duplji je korisna kada je potrebno postići brzo delovanje, naročito ako je lek nestabilan u kiseloj sredini želuca ili se brzo metabolizuje u jetri (lingvalete, bukalete)

rektalni – mogu se promeniti lekovi koji treba da deluju lokalno i lekovi koji treba da ispolje sistemske efekte. Ovaj način primene je koristan kod bolesnika koji povraćaju, ili nisu u stanju da progutaju lek (supozitorije i mikroklizme)

na kožu – primenjuju se kada se želi postići lokalni efekat na koži (kreme, masti, gelovi, lekoviti flasteri, prah prah u spreju)

na nazalnu sluznicu - nazalni sprejevi i kapi na rožnjaču – masti i kapi za oči na vaginalnu sluzokožu - vaginalete inhalacioni – primenjuju se isparljivi i gasoviti anestetici i

aerosoli koji treba da ispolje svoj efekat u plućima (npr. glukokortikoidi i bronhodilatatori)

injekcioni (supkutani, intramuskularni, intravenski, intratekalni) - intravenska injekcija je nabrži i najpouzdaniji način primene leka. Subkutana ili intramuskularna injekcija leka obično proizvodi brži efekt nego per os primena (ampule, flakoni, infuzioni rastvori i dr)

Eliminacija leka iz organizmaEliminacija je proces ireverzibilnog uklanjanja leka iz organizma i sastoji se iz dva procesa: metabolizma i izlučivanja (ekskrecije). Metabolizam uključuje enzimsku konverziju jednog hemijskog oblika u drugi, dok se izlučivanje sastoji od eliminacije iz organizma hemijski nepromenjenog leka ili njegovih metabolita. Glavni putevi kojima lekovi i njihovi metaboliti napuštaju organizam su bubrezi,

hepatobilijarni sistem i pluća. Ređe i u manjim količinama se izlučuju fecesom, sekretima kao što su znoj i mleko.

Sistem organa za varenjeSistem organa za varenje (digestivni ili gastrointestinalni trakt) se sastoji iz niza uzastopnih delova u kojima se odvijaju pojedine faze varenja i apsorpcije. Sačinjavaju ga: usna duplja, zubi, jezik, ždrelo, jednjak, želudac, jetra, žučna kesa, pankreas, tanko crevo, debelo crevo.

Digestivni trakt neprekidno snabdeva telo vodom, elektrolitima i hranom. Da bi se to ostvarilo potrebno je: kretanje hrane kroz digestivni trakt, lučenje digestivnih sokova i varenje hrane, apsorpcija produkata varenja, cirkulacija krvi kroz gastrointestinalne organe i kontrola svih ovih funkcija nervnim i hormonskim sistemima.

Usna duplja ima funkciju primanja hrane. U usnoj duplji se nalaze pomoćni organi za varenje: zubi, jezik, pljuvačne žlezde. Jednjak čini proksimalni deo digestivne cevi i anatomski povezuje ždrelo sa želucem. Osnovne uloge jednjaka su: sprovođenje progutane čvrste i tečne hrane u želudac i sprečavanje regurgitacije želudačnog sadržaja, dok je sekretorna uloga oskudna a apsortivna zanemarljiva. U želucu se, u uslovima ekstremne kiselosti, odvija biohemijska razgradnja hrane. Taj proces se nastavlja i u crevima. Svojom velikom dužinom tanko crevo predstavlja selektivni filter (apsorber) jednostavnih hranljivih materija - šećera, masti, aminokiselina, vitamina i minerala. Na kraju ostaje debelo crevo - skladište neiskorišćenih materija, apsorber vode i vrši deponovanje fekalnih materija do njihovog izbacivanja. Najzanimljivija je uloga jetre - ona je velika biohemijska laboratorija prerade hranljivih materija, proizvodnje krvnih proteina, žuči i holesterola, skladište glikogena, vitamina i gvožđa, velika barijera ulasku otrova, lekova i bakterija u krvotok i dr. Jedan od najvitalnijih organa organizma. Pankreas (gušterača) proizvodi enzime za obradu hrane, ali luči i dva važna hormona za kontrolisanje metabolizma - glukagon i inzulin.

Bolesti digestivnog trakta su brojne, raznovrsne i nažalost u porastu. Neke od najznačajnijih su: gastritis, ulkus, dispepsija, opstipacije, prolivi, infekcije, ileus, žutica, Crohnova bolest, kolitis i

dr. U poslednje tri decenije gastroenterologija je učinila značajan progres u dijagnozi i terapiji mnogih bolesti. Otkriće novih delotvornih lekova poboljšava efikasnost lečenja pojedinih gastroenteroloških oboljenja.

Lekovi za bolesti nervnog sistemaCentralni nervni sistem (CNS) je sastavljen od centralnih organa: velikog i malog mozga, produžene i kičmene moždine. Veliki mozak je smešten u lobanjskoj duplji i omotan je sistemom opni (moždanicama). Funkcija mozga predstavlja pojedinačno najvažniji fiziološki aspekt koji određuje razliku između ljudske i ostalih vrsta. Mozak kontroliše osnovne funkcije viših životinja.

Rad mozga je međuigra ekscitacionih i inhibicionih signala koje nervene ćelije šalju jedna drugoj, a dve ćelije komuniciraju putem sinaptičke veze. Sinaptička veza je pukotina između dve nervne ćelije gde se iz jednog neurona luče određeni molekuli koji se vežu za receptore na drugom neuronu i izazivaju otvaranje jonskih kanala na tim receptorima što opet uzrokuje ekscitacijski signal ili inhibicijski signal. Na taj način informacija ide sa jednog neurona na drugi. Informacija se prenosi jednosmerno - sa presinaptičkog neurona na postsinaptički neuron. Ti mali molekuli koje luče neuroni nazivamo neurotransmiteri. Uzrokuju većinu reakcija nervnog sistema, prenose signale do mozga i unutar mozga, prenose motorne signale nazad na periferiju. Tu spadaju acetilholin, noradrenalin, dopamin, glicin, gamaaminobuterna kiselina (GABA), glutamat i aspartat, serotonin. Neuropeptidi uzrokuju promene broja receptora, zatvaraju kanale, menjaju broj sinaptičkih veza. To su hipotalamički oslobađajući hormoni, hipofizni peptidi, peptidi sna i peptidi analgezičkog sistema.

Poremećaji funkcije mozga, bilo primarni ili sekundarni, zbog bolesti drugih organa ili sistema, predstavljaju najveću brigu za ljudsko društvo i polje u kome farmakološka intervencija igran ključnu ulogu.

Postoje dva razloga zašto je razumevanje delovanja lekova na CNS problem. Prvi je taj što su lekovi sa centralnim dejstvom i od velikog terapijskog značaja, ali su i lekovi koje ljudi najčešće sami

uzimaju iz nemedicinskih razloga (alkohol, čaj, kafa, kanabis, nikotin, opijati, amfetamini itd.). Drugi razlog je što je CNS funkcionalno mnogo kompleksniji od drugih sistema u organizmu i to otežava razumevanje efekata lekova.

Lekovi sa delovanjem na CNS jesu: opšti anestetici - za uvođenje i održavanje anestezije, lokalni anestetici - za privremeno blokiranje osećaja; opioidni analgetici  - za lečenja jakih bolova; analgoantipiretici - za lečenje bola i visoke telesne

temperature antimigrenici - za lečenje migrene antiepileptici  - za lečenje epilepsije antiparkinsonici - za lečenje Parkinsonove bolesti psiholeptici - smanjuju moždanu aktivnost antipsihotici  - za lečenje jakih psihoza (shizofrenija, manija) anksiolitici - za lečenje neuroza hipnotici i sedativi  - za lečenje nesanice psihoanaleptici - pojačavaju moždanu aktivnost antidepresivi  - za lečenje depresija i depresivnih

poremećaja psihostimulansi i nootropici - za lečenje senilne demencije

i disleksije lekovi protiv demencije - za lečenje Alzheimerove bolesti lekovi za lečenje zavisnosti

Među preparate sa delovanjem na CNS ubrajaju se i psihozomimetici, međutim, oni se ne smatraju lekovima jer oni izazivaju stanje slično shizofreniji a to podrazumeva halucinacije, paranoju, sumanute ideje itd. S obzirom na činjenicu da se većina njih zloupotrebljava kao sredstva zavisnosti i s obzirom na njihovu važnost u eksperimentalnoj farmakologiji oni će takođe biti obrađeni.

Opšti anesteticiOpšti anestetici koriste se kao dodatak hirurškim postupcima da bi se bolesnik uveo u besvesno stanje i izgubio osetljivost na bolne draži. Anestezija je reverzibilna, nespecifična depresija centralnog nervnog sistema (CNS) koju karakteriše amnezija (gubitak pamćenja), analgezija (gubitak osećaja za bol), pad mišićnog

tonusa, gubitak refleksnih pokreta, hipnoza i gubitak svesti.

Anestetici na ćelijskom nivou dominantno inhibiraju sinaptičku transmisiju. Inhibicija se najverovatnije razvija usled smanjenog oslobađanja neurotransmitera, inhibicije dejstva transmitera ili smanjenja ekscitabilnosti postsinaptičke ćelije.

Većina anestetika pored depresornog dejstva na nervni sistem deluje depresorno i na kardiovaskularni sistem i to dejstvom na miokard i na krvne sudove. Halogenovani anestetici češće izazivaju poremećaj srčanog ritma, neželjeno dejstvo koje potenciraju cirkulišići kateholamini.

Pri povećanju koncentracija anestetika sa sporim dejstvom u krvi, prepoznaju se stadijumi kroz koje bolesnik prolazi:

prvi stadijum –analgezija – osoba je očuvane svesti, ali pospana. Reaktivnost na bolne nadražaje je smanjena. Stepen analgezije značajno varira u zavisnosti od vrste agensa.

drugi stadijum – ekscitacija – u ovom stadijumu osoba gubi svest i više ne reaguje na bolne draži ali je i dalje prisutna refleksna aktivnost kao odgovor na bolne stimuluse. Drugi refleksi, kao što je refleks kašlja i nagona na povraćanje posle draženja faringsa, prisutni su i vrlo česti pojačani. Osoba može da se kreće, nepovezano govori, zadržava dah, guši se ili povraća. Nepravilno disanje može promeniti apsorpciju anestetika. Ova faza je opasna i moderne procesure anestezije su dizajnirane tako da se ova faza izbegne.

treći stadijum – hirurška anestezija – u ovoj fazi disanje postaje pravilno i gube se spontani pokreti. Ukoliko je anestezija plitka, očuvani su neki refleksi i povećan je tonus mišića. Produbljenjem anestezije ovi refleksi nestaju a mišići se potpuno relaksiraju. Disanje progresivno postaje pliće i interkostalni mišići se relaksiraju pre dijafragme.

četvrti stadijum – medularna paraliza – disanje i vazomotorna kontrola prestaju i smrt nastaje za nekoliko minuta.

Opšte anestetike delimo na: inhalacione anestetike i neinhalacione (intravenske) anestetike. Uobičajena je praksa da se bolesnik brzo uvodi u besvesno stanje upotrebom intravenskog anestetika, dok se za održvavanje anestezije koristi jedan ili više inhalacionih

anestetika. Uz ove lekove u anesteziji se koriste i analgetici, a za postizanje relaksacije skeletnih mišića, lekovi iz grupe blokatora neuromišićne spojnice. Ovakva procedura obezbeđuje brži uvod u anesteziju, kao i brz oporavak, čime se izbegava dug period polubudnosti i time se obezbeđuje relativno lako izvođenje i dobro podnošenje hirurških intervencija sa malim poremećajima homeostatskih refleksa.

AnksioliticiPoremećaji anksioznosti obuhvataju: generalizovane poremećaje anksioznosti (konstantno stanje peterane amksioznosti bez ikakvog povoda ili povezanosti); panični poremećaj (napadi prekomernog straha koji se javljaju zajedno sa određenim somatskim simptomima, kao što su znojenje, tahikardija, bol u grudima, drhtanje, gušenje); fobije (jaki strahovu od određenih pojava i situacija); poremećaji usled post-traumatskog stresa (anksioznost prouzrokovana postojanim prisećanjem na prošla stresna iskustva).

Anksiolitici su lekovi koji se koriste za ublažavanje laganih psihičkih poremećaja, neuroza. Osim toga često se koriste i za ublažavanje posledica stresa, napetosti, teskobe i sličnih poremećaja.

Efekti anksiolitika su: sedacija (smirenje), eliminacija strahova, napetosti i teskobe, indukcija spavanja. Uz to anksiolitici se ponašaju kao: antikonvulzivi, centralni miorelaksansi, centralni antihipertenzivi.

U grupu anksiolitika spadaju: benzodiazepini (diazepam, oksazepam, medazepam,

bromazepam, alprazolam, lorazepam) karbamati (meprobamat), nisu preporučljivi azaspirodekandioni (buspiron)

Nekada su kao anksiolitici često korišćeni barbiturati. Međutim, zbog vrlo čestih slučajeva predoziranja koji su rezultirali smrtnim ishodima barbiturati su izašli iz upotrebe kao anksiolitici i danas se korite samo kao antiepileptici.

Benzodiazepini

Osnovna hemijska struktura benzodiazepina sadrži sedmočlani prsten vezan za aromatični prsten sa četiri glavna supstituenta koja mogu biti modifikovana bez gubitka aktivnosti.

Benzodiazepini se vežu za benzodiazepinske receptore i potenciraju aktivnost GABA povećavaju učestalost otvaranja hloridnih kanala. Time uzrokuju hiperpolarizaciju neurona i njihovo teže izbijanje. Time oni uzrokuju smanjenje nervne aktivnosti na specifičnim mestima mozga i posledično sve nabrojane efekte.

Benzodiazepini se dobro apsorbuju kada se uzimaju oralno, obično dostižu najveću koncentraciju u plazmi za oko 1 sat. Snažno se vezuju za proteine plazme i njihova visoka rastvorljivost u lipidima uzrokuje da se mnogi od njih postepeno nagomilavaju u masnom tkivu. Obično se unose oralno ali se mogu davati i intravenski. Svi benzopdiazepini se metabolišu i na kraju se izlučuju kao glukuronidi u urinu.

Benzodiazepini se kod akutne prekomerne upotrebe smatraju manje opasnim od većine ostalih anksiolitičko/hipnotičkih lekova. Prekomerna upotreba benzodiazepina uzrokuje dugotrajno spavanje. Međutim, u prisustvu ostalih depresora CNS-a, naročito alkohola, benzodiazeopini mogu prouzrokovati jaku, čak i smrtonosnu respiratornu depresiju!

Glavni neželjeni efekti su pospanost, konfuzija, amnezija i oslabljena koordinacija, što remeti manuelne veštine kao što je npr. vožnja.

Tolerancija (postepeno povećanje doze potrebne da prouzrokuje željeni efekti) pojavljuje se kod svih benzodiazepina, kao i zavisnost koja je njihova glavna mana.

DiazepamDiazepam je benzodiazepinski preparat sa širokim područjem delovanja. Deluje anksiolitički, hipnosedativno, miorelaksirajuće i antikonvulzivno. Nakon vezivanja diazepama na receptor poveća se funkcija neurotransmitora GABA, a takođe i inhibicija u CNS-u. Rezultat je antikonvulzivno i mišićno-relaksirajuće delovanje. Koristi se za sva klinička stanja koja karakteriše napetost, anksioznost, ekscitacija, nemir, nesanica i mišićni grčevi, posebno psihoneuroze i organske neuroze.

Od svih benzodiazepinskih anksiolitika najviše se koristi upravo diazepam.

OksazepamOksazepam je strukturno vrlo sličan diazepamu, a za razliku od njega ima jednu hidroksilnu grupu na diazepinskom prstenu a takođe i metilnu grupu manje na istom prstenu. Oksazepam je metabolit diazepama. Zato je njegovo delovanje nešto slabije od diazepama, pa se smatra blažim anksiolitikom. Koristi se za smanjenje, odnosno uklanjanje napetosti, teskobe, nemira, razdražljivosti i nesanice bez obzira da li se ti simptomi javljaju samostalno ili uz neku drugu bolest.

AlprazolamAlprazolam je po mnogo čemu poseban anksiolitik. Prvenstveno po hemijskoj strukturi koja je komplikovanija od diazepama i oksazepama jer sadrži i treći triazolski prsten. Osim toga, alprazolam ima kombinovano delovanje - anksiolitično i anidepresivno. Koristi se za specifične slučajeve neuroza kombinovanih sa depresivnim ponašanjem. Takođe, alprazolam se koristi za ublažavanje napada panike.

Registrovani lekovi diazepam – BENSEDIN (Galenika Srbija), DIAZEPAM (Habit

Pharm Srbija), DIAZEPAM (Hemofarm Srbija), DIAZEPAM (Remevita Srbija), DIAZEPAM (Apotekarska Ustanova Beograd Srbija),  APAURIN (Krka Slovenija), DIAZEPAM ALKALOID (Alkaloid Makedonija), 

klorazepat-kalijum – TRANEX (Zdravlje Srbija), lorazepam – LORAZEPAM (Hemofarm Koncern "Zorka

Pharma" Srbija), LORAZEPAM (Hemofarm Srbija), bromazepam – BROMAZEPAM (Hemofarm Koncern "Zorka

Pharma" Srbija), LEXAURIN (Krka Slovenija), LEXILIUM (Alkaloid Makedonija),

prazepam – DEMETRIN (Hemofarm Srbija), alprazolam – KSALOL (Galenika Srbija), HELEX (Krka

Slovenija), XANAX (Pfizer Italija), ZOLAREM (Aegis Kipar)

GENERIČKO IME

diazepam

SASTAV

1 tableta sadrži:diazepama 5 mg

DEJSTVO

Diazepam pripada grupi benzodiazepinskih lekova, a osnovni farmakodinamski efekti su anksiolitički, antikonvulzivni, psihosedativni i miorelaksantni.Lek potencira dejstva gama-aminobuterne kiseline (GABA) koja je najvažniji inhibitorni neurotransmiter u centralnom nervnom sistemu.

TERAPIJSKE INDIKACIJE

- Stanja anksioznosti i insomnije,- apstinencijalni sindrom u alkoholizmu,- spazmi skeletne muskulature,- postizanje sedacije pre izvođenja stresogenih dijagnostičkih i terapijskih intervencija,- status epileptikus i druga konvulzivna stanja (febrilne konvulzije, tetanus, eklampsija),- premedikacija i uvođenje u anesteziju kod hirurških intervencija, - noćni strah i somnambulizam kod dece.

DOZIRANJE I NAČIN PRIMENE

Peroralna primena diazepamaOdrasli:- anksioznost, ekscitacija, agitiranost, strah, agresivnost (2-10 mg, 2-4 puta dnevno);- apstinencijalni sindrom u alkoholičara (10 mg, 3-4 puta dnevno tokom prvih 24 sata. Doza se zatim redukuje na 5 mg, 3-4 puta dnevno);- spazmi skeletne muskulature različite geneze (2-10 mg, 3-4

puta dnevno).Deca:- noćni strah i somnambulizam 1-5 mg uveče, pre spavanja.

Parenteralna primena diazepamaOdrasli:- sedacija pre izvođenja stresogenih terapijskih procedura (10-30 mg i.v.);- status epileptikus i druga konvulzivna stanja: 0,15-0,25 mg/kg telesne mase i.v., po potrebi doza se može ponoviti posle 10-15 minuta. Za uklanjanje status epileptikusa diazepam se može davati kontinuiranom i.v. infuzijom u dozi ne većoj od 3 mg/kg telesne mase 1 put u toku 24 sata. - mišićni spazmi: 0,1-0,3 mg/kg telesne mase i.v., u intervalima od 1 do 4 sata; kontinuiranom i.v. infuzijom u dozi ne većoj od 3-4 mg/kg tokom 24 sata;- eklampsija: početne doze iznose 10-20 mg i.v.; kontinuirana infuzija u dozi ne većoj od 100 mg dnevno;- različita ekscitatorna stanja težeg intenziteta (motorni nemir, delirijum tremens): početna doza iznosi 0,1-0,2 mg/kg telesne mase i.v., doze se mogu ponavljati u intervalima od 8 sati dok se ne postigne zadovoljavajući terapijski odgovor; terapija se zatim nastavlja peroralnim davanjem leka.- premedikacija za hirurške procedure: 10-20 mg i.m., 1 sat pre anestezije. - uvođenje u anesteziju: 0,2-0,5 mg/kg telesne mase i.v.- gastroskopija, ezofagoskopija, kardioverzija i manje hirurške procedure: 5-10 mg i.m. ili i.v., 30 minuta pre intervencije, kod kardioverzije 5-10 minuta pre intervencije.Deca:Za decu je bezbednija peroralna primena.Parenteralna primena se mora izvoditi sa velikim oprezom.- status epileptikus i druga konvulzivna stanja: 0,1-0,2 mg/kg telesne mase sporo i.v.- tetanus: 0,2 mg/kg telesne mase na 4 sata, sporo i.v. ili infuzijom;- premedikacija za hirurške procedure: 0,1-0,2 mg/kg telesne mase i.m. 1 sat pre anestezije;- sedacija pre izvođenja stresogenih terapijskih procedura: 0,1-0,2 mg/kg telesne mase sporo i.v.

NEŽELJENI EFEKTI

Neželjeni efekti su obično malog ili umerenog intenziteta i po svojoj prirodi su reverzibilnog karaktera. Najčešći neželjeni efekti su amnezija, sedacija, euforija, ataksija. U daleko manjem procentu se javljaju centralni neželjeni efekti (konfuzija,

dizartrija, depresija, glavobolja, nejasan govor, tremor i vrtoglavica). Registrovani su i kardiovaskularni neželjeni efekti kao što su bradikardija, kolaps i hipotenzija.Intravenska primena diazepama, s obzirom na visoki procenat organskih rastvarača u sadržaju ampule, u određenom procentu slučajeva dovodi do iritacije i tromboflebitisa na mestu davanja, posebno ako se lek ne ubrizga tačno u venu.U toku peroralnih endoskopskih ispitivanja, kada se neposredno pre intervencije aplikuje diazepam, mogu se javiti kašalj, dispneja, hiperventilacija ili depresija disanja.Retka je pojava takozvanih "paradoksalnih" neželjenih efekata (ekscitiranost, anksioznost, halucinacije), koji zahtevaju momentalno prekidanje terapije.

KONTRAINDIKACIJE

Preosetljivost na lek, miastenija gravis, akutni glaukom, šok, koma, akutna alkoholna intoksikacija praćena depresijom vitalnih funkcija.

UPOZORENJE

Diazepam treba oprezno primenjivati kod starijih osoba i teških bolesnika sa respiratornom disfunkcijom, zbog mogućnosti razvoja respiratorne depresije i zastoja srca.Istovremena upotreba diazepama i alkohola može dovesti do pojačane sedacije.Potrebne su mere opreza tokom uzimanja leka ukoliko osoba upravlja složenim mašinama ili vozilom.

Primenom tableta moguć je uticaj leka na psihofizičke sposobnosti.

Primenom injekcija lek ispoljava snažan uticaj na psihofizičke sposobnosti i za vreme terapije nije dozvoljeno upravljanje motornim vozilima ni rad sa mašinama.

Kod intravenske primene treba voditi računa o sledećem:- sporo i.v. davanje, ne brže od 1 ml/min (5 mg/min),- koristiti samo velike vene, - najveću pažnju posvetiti da se lek ne ubrizga intraarterijski ili paravenozno, - ne mešati lek sa drugim lekovima u istom špricu ili boci za infuziju (precipitacija),- moguća pojava produžene amnezije ili sedacije, pacijente opservirati najmanje jedan sat posle davanja leka i otpustiti samo u pratnji odraslih osoba.Diazepam ne treba davati trudnicama u prvom trimestru trudnoće ukoliko to nije krajnje neophodno.

ZavisnostPosle dugotrajne upotrebe leka razvija se tolerancija i zavisnost. Posle prekida uzimanja leka javljaju se znaci apstinencijalnog sindroma koga karakterišu anksioznost, nesanica, razdražljivost, glavobolja, mučnina, palpitacije, tremor, znojenje itd. Ređe se javljaju teški znaci apstinencijalnog sindroma (delirijum, konfuzija, psihotična reagovanja, grčevi i epi-napadi).

INTERAKCIJE

Lekovi sa centralnim delovanjem kao što su neuroleptici, hipnotici,antidepresivi, analgetici pojačavaju efekte diazepama. Ranitidin smanjuje resorpciju diazepama, a primena teofilina antagonizuje sedativne efekte benzodiazepina.Istovremena primena diazepama i levodope dovodi do smanjenja efikasnosti levodope.Inhibitori mikrozomnih enzima jetre (cimetidin, oralni kontraceptivi, disulfiram, fluoksetin, izonijazid, ketokonazol, metoprolol, propranolol) potenciraju, a induktori mikrozomnih enzima jetre (npr. rifampicin) smanjuju njegov efekat menjajući klirens diazepama.

PREDOZIRANJE

Kod slučajnog i samoubilačkog predoziranja nastaje depresija CNS od pospanosti, ataksije, dizartrije, stupora do kome, ali nema opasnosti od fatalnih ishoda ukoliko uz diazepam nije unet i neki drugi lek depresor CNS i/ili alkohol.Terapija trovanja se zasniva na primeni nespecifičnih mera: ispiranja želuca i simptomatske terapije, i specifičnih mera: davanje antidota flumazenila (Anexate).

NAČIN IZDAVANJA

Lek se može izdavati samo uz lekarski recept.

NAČIN ČUVANJA

Čuvati na temperaturi od 15 do 30°C, zaštićeno od svetlosti i vlage.Čuvati van domašaja dece.

ROK UPOTREBE

3 godineLek se ne sme koristiti posle isteka roka upotrebe označenog na pakovanju