Antologija srpskog pesnitva

Sadraj:

Antologija srpskog pesnitva..............................................................................1 Sadraj:...............................................................................................................1 PREDGOVOR....................................................................................................3 Konstantin apostol slovenski.........................................................................19 Sava Nemanji .............................................................................................20 Stefan Nemanji Prvovenani.......................................................................21 Domentijan....................................................................................................21 Teodosije.......................................................................................................22 Siluan............................................................................................................23 Arhiepiskop Danilo........................................................................................23 Danilov uenik...............................................................................................25 Jefimija Mrnjavevi......................................................................................25 Patrijarh Danilo.............................................................................................26 Nepoznati......................................................................................................27 Monah iz Ravanice.......................................................................................34 Nepoznati iz Ravanice..................................................................................35 Grigorije Camblak.........................................................................................36 Stefan Lazarevi...........................................................................................37 Konstantin Filozof.........................................................................................39 Andonije Rafail Epaktit..................................................................................40 Nikon Jerusalimac.........................................................................................40 Jelena Bali.................................................................................................41 Smederevac..................................................................................................41 Smederevski besednik..................................................................................42 Dimitrije Kantakuzin......................................................................................44 Longin...........................................................................................................47 Arsenije arnojevi.......................................................................................47 Kiprijan Raanin............................................................................................48 Gavril Stefanovi Venclovi..........................................................................48 Arsenije Jovanovi akabenta......................................................................48 Nepoznati......................................................................................................50 Zaharija Orfelin.............................................................................................51 Nepoznati......................................................................................................53 Jovan Pai ..................................................................................................54 Lukijan Muicki .............................................................................................55 Pavle Solari ................................................................................................56 Milovan Vidakovi ........................................................................................57 Sava Mrkalj ..................................................................................................57 Filip Vinji....................................................................................................58 Sima Milutinovi Sarajlija .............................................................................59 1

Jovan Sterija Popovi ..................................................................................59 Vasilije Suboti .............................................................................................64 Nikanor Gruji...............................................................................................66 Petar Petrovi Njego ..................................................................................69 ore Maleti ...............................................................................................72 Svetozar Vuji ..............................................................................................73 Jovan Suboti...............................................................................................73 Medo Puci...................................................................................................75 Branko Radievi .........................................................................................76 Milica Stojadinovi Srpkinja..........................................................................79 ura Jaki ..................................................................................................79 Jovan Jovanovi Zmaj..................................................................................80 ore Markovi Koder..................................................................................83 Damjan Pavlovi ..........................................................................................83 Laza Kosti....................................................................................................84 Milan Kujundi Aberdar...............................................................................88 Jovan Gri Milenko......................................................................................89 Vojislav Ili....................................................................................................89 Aleksa anti................................................................................................91 Mileta Jaki.................................................................................................95 Jovan Dui..................................................................................................95 Milan Raki.................................................................................................100 Velimir Raji................................................................................................102 Sima Pandurovi.........................................................................................104 Vladislav Petkovi Dis.................................................................................106 Veljko Petrovi............................................................................................111 Duan Srezojevi........................................................................................113 Milutin Boji.................................................................................................114 Velimir ivojinovi Massuka........................................................................117 Stanislav Vinaver........................................................................................117 Jela Spiridonovi Savi...............................................................................119 Anica Savi Rebac......................................................................................119 Milo Crnjanski............................................................................................121 Duan Vasiljev............................................................................................122 Momilo Nastasijevi..................................................................................123 Aleksandar Vuo.........................................................................................132 Rastko Petrovi...........................................................................................133 Desanka Maksimovi..................................................................................135 Duan Mati................................................................................................137 Rade Drainac..............................................................................................138 Risto Ratkovi.............................................................................................139 Milan Dedinac.............................................................................................140 Desimir Blagojevi......................................................................................143 Skender Kulenovi......................................................................................143 Radomir Prodanovi...................................................................................144 Vasko Popa.................................................................................................146 Stevan Raikovi........................................................................................152 2

Miodrag Pavlovi.........................................................................................155 Ivan V Lali.................................................................................................159 Branko Miljkovi..........................................................................................161 Jovan Hristi...............................................................................................161 Vito Markovi..............................................................................................162 Ljubomir Simovi.........................................................................................163

PREDGOVOR 1. Srpska pesma traje od pre pamtiveka. Pevana, ne i beleena, do nas nije dospela kao zapisan tekst. Ali ne moe se rei da o njoj ne znamo nita. Izvesni motivi u naim obrednim i mitolokim narodnim pesmama imaju svoje poreklo u dalekoj prolosti naeg jezika. I ono to se govori o nekim junacima nae epske usmene tradicije, potie sigurno od junakih pesama nastalih pre nemanjike starine. Razlika izmeu obrednih, mitskih narodnih pesama, i onih junakih ve je uoena. Ta razlika nije formalna ni metrika, ona je u poreklu i duhu; kao da stie iz dveju razliitih stvarnosti. Obredna ili mitska, peva se uz odreene prilike, ona je obavezna u tim asovima i peva se kolektivno, bez isticanja pojedinanog pevaa. U naim, novijim vremenima nju po pravilu pevaju grupe ena, a njihovi starinski motivi se prenose uporno i onda kad se znaenje tih motiva ne razume vie dobro. Iako malo variraju, one se sutinski ne menjaju; mogu da opstanu, ili da se izgube. Epska, junaka pesma mora da se prilagoava interesovanjima slualaca, promenljiva je to se tie imena, pa i opisa dogaaja, mada prenosi neke tipine situacije iz vremena kad su junaci takoe bili mitska ili polumitska bia. Ova pesma prenosi izvestan moral, da ne kaemo i usmene zakone ponaanja, koja su esto viteki, neki put hrianski, a neki put uzori surovih osveta i nemilosra. Epska pesma mora biti zanimljiva i razumljiva, dok mitskoj pesmi zagonetnost ne smeta. Epske su pesme ponekad poune, ili pokuavaju da budu mesto na kojem se pamti istorija naroda, spisak manastira i crkava, kao i znamenitih ljudi u prolosti. Iako nije "pevana istorija narodna", ona u preteno fiktivnoj istoriji uspeva da nae rado sluane siee svog pevanja. Po mitovima su najstarije nae pesme koje govore o svadbama nebeskih ela. Na njih treba biti ponosan, jer veina naroda ija je drevna poezija zapisana nema pesama sa motivima toliko drevnim. U Evropi samo Litvanci osim Srba imaju pesme sline starine. U staroj poeziji nai emo sline primere u sumersko-vavilonskoj tradiciji, i u starim indijskim pesmama - Vedama. Te svadbe nebeskih tela kazuju o drevnim religijama koje su jo uspevale da veu kosmike ritmove i ljudske fenomene ivota, raanja, godinjih smena. Prisustvo nebeskih tela kao linosti u mitskim pesmama govori o vremenu kad antropomorfne predstave u umetnosti nisu bile pobedile. Verovatno su, dakle, poreklom i poetkom iz ranog neolita, ili iz sline mentalne i drutvene konstelacije.

3

Te su pesme, kod nas, iako himnino-svadbenog karaktera, ispevane sa velikom prirodnou, slegnutou. Taj ton je karakteristian za religijske inkantacije pre dolaska tzv. visokih religija, koje unose retorski ton, doivljaj uzvienosti i emotivnu dramatiku (budizam, hrianstvo, islam). One deluju kao da su ispevane jue, i kao da su posledica neposrednog nadahnua to dolazi od gledanja nebeskih tela. Meutim, motiv svadbe nebeskih tela ukazuje nedvosmisleno na prethodne religijske predstave: tim "svetim svadbama" obezbeivala se snaga obnove kosmikog i ivotnog ciklusa. Naim precima nikako nije izgledalo da je obnova prirode garantovana sama sobom: oni su oseali da za tu obnovu neto sami moraju da uine, a uz to to su inili (obred, npr. svadbe), pevali su i pesme koje su sve osmiljavale pozivanjem na mitske sile. Imena hrianskih svetitelja javljaju se po ve uhodanom obrascu da zamene prethodna imena slovenskih bogova. Dvojeverje je bilo iroko rasprostranjeno u naem narodu, od davnina. Nema dokaza, kao to su neki hteli da vide, da su Sloveni bili posebno skloni mesecu, i da su, sudei po tome, due odrali obiaj matrijarhata nego ostali indoevropski narodi. Sve ukazuje da su kod nas, kao i u akadsko-vavilonskoj tradiciji, i u Egiptu, sunce i mesec bili muki principi, ravnopravni, kao dva oka u glavi jednog veeg nebeskog boanstva. Oni su sa jednom enom u sredini (Itar ili Izis, ili neko drugi) zatvarali boansku trijadu koja je postala bitnom karakteristikom egipatske religije. To trojstvo se podrazumeva i u naem mitskom predanju, recimo, u pesmi Sunce i mesec prose devojku. udne i mnogobrojne pesme o vilama ili koje vile pevaju, prikazuju ih u razliitim ulogama. One nisu samo pratilice, ili mrzilice junaka, nego vode i svoj odvojeni ivot, prisvajaju decu, diu gradove, gospodare sreom mladenaca, pa se javljaju i kao boanstva donjeg sveta, zavaaju svatove da bi od velikih pogibija dobile kosti za gradnju svojih zagrobnih kula. Moe se pretpostaviti da je meu Slovenima, a naroito kod Srba, postojalo pagansko, ensko svetenstvo, koje je imalo svoje odreene funkcije, i iji se tragovi vide do u XIX vek. Stvaranje i dalja predavanja odreenih "enskih" pesama jeste onaj najjasniji trag koji je ta institucija paganskog svetenstva za sobom ostavila. (O tome videti u naoj Antologiji lirske narodne poezije, Beograd, "Vuk Karadi", 1982.) 2. Jo pre no to se definitivno okreu vizantijskom vidu hrianstva, srpske oblasti, kao to je poznato, dobijaju pravo na upotrebu sopstvenog slovenskog jezika u crkvenom obredu, i sopstvenu azbuku, odnosno pismenost, sve zahvaljujui misionarima iz vizantijskih strana. Njihova misija je krupan dogaaj u istoriji evropskog srednjeg veka. Ipak su iskrsla i oko njega izvesna pitanja zanimljiva za kulturnu istoriju. Ta pitanja se tiu pre svega vizantijskih razloga za slanje takvih misija koje su nudile hrianstvo na negrkim jezicima. Kada se zna da je zapadna crkva bila uporna u irenju latinskog jezika kroz crkvenu organizaciju, i videla u tome zalogu svog jedinstva, drugaiji postupak Vizantije je utoliko osobeniji. Javile su se ak i hipoteze nekih slavista da je nuenjem hrianstva na negrkim jezicima Vizantija uvala svoju kulturu, i stavljala jeziku barijeru izmeu sebe i okolnih naroda koji su tek ulazili na svetskoistorijsku scenu. S pravom se postavljalo i pitanje ne bi li razvoj slovenske kulture u srednjem veku bio ubrzan boljim poznavanjem grkog jezika, jezikim proimanjem sa mnogo starijom i razvijenijom kulturom i tradicijom Vizantije.

4

ara i zanos sa kojim su Konstantin i Metodije i njihovi uenici sprovodili u delo svoj program svedoe o neem viem no to bi bila samo vizantijska dravno-crkvena politika i njeni praktini ciljevi. Njihova misija, osim to je irila veru kojoj su pripadali, predstavljala je i vaan kulturni pokret i poduhvat, kojem su "slovenski apostoli" sluili do kraja, i sa njim se potpuno izjednaili; za slovensku liturgiju i pismenost oni su se borili kao za stvar optu, i svoju. Svoju, u smislu najdubljeg opredeljenja za neto to im se inilo plemenitim i istorijski neminovnim, u isti mah. Tako je jedan deo Slovena, i mi meu njima, dobio pravo da ima verske obrede na svom jeziku, i pismenost kojom e se taj jezik beleiti. Kao da je jednom narodu i njegovoj kulturi jezik jo jedared bio dat. Dolo je stvaranja knjievnosti na tadanjoj srpskoj jezikoj recenziji, zapoeti su knjievni, kreativni kontinuiteti od najveeg znaaja za odreenje, opstajanje i razvijanje kulture jedne nacije koja je tada ve postojala, a to je znailo uspon kulture na Balkanu i ire, meu Slovenstvom i u Evropi. Liturgijska poezija i, naroito, itija svetih znaajni su knjievni spomenici. Ali, u vezi sa svim tim, jedno pitanje, ini se, jo nije bilo postavljeno. Gledajui spomenike pesnitva, moramo se uditi da ih tokom vekova nije bilo vie. Ohrabreni upotrebom sopstvenog jezika, pomognuti postojanjem slovenske azbuke, nai u srednjem veku ostaju oslonjeni na vizantijske kanonske uzore i, osim itija, sa kojima su uspeli da ostvare jednu specifinu knjievnu formu, ne daju pisanjem dokaza o iroj knjievnoj stvaralakoj delatnosti (izuzima se prevoenje). I Vizantija i Zapad u srednjem veku znaju za knjievne tokove koji nisu usko vezani za potrebe crkve i dvora. U Vizantiji tinjaju oblici poezije zasnovani na antikim uzorima. Na Zapadu se, na latinskom jeziku, ve vrlo rano (IV vek, sv. Ambrozije Milanski i dr.) javljaju nove pesnike forme, i one bujaju do kasnog srednjeg veka. Osea se poetsko stvaranje u novom kljuu i stilu, nezavisno od liturgije i kanona. Kao da zapadni pisci stalno imaju u krajiku svesti stvaranje "novog slatkog stila" danteovskog i trubadurskog, bez obzira to piu na jeziku uenom i propisanom. Kod nas tog klijanja poezije novog stila, osim moda jednog izuzetka (D. Kantakuzin, Grk poreklom) nema, i tu smo, izgleda, sa ostalim Slovenima, koji primie vizantijsko hrianstvo na sopstvenom jeziku i pismu, jednaki. Od poetka je kod nas, moda se sme rei, bio naglasak na jeziku samom, a ne na stilu. Ta odrednica je ostala karakteristina za nau poeziju, pa i za knjievnost u irem smislu. 3. Kao to je poetak nae pisane knjievnosti u spisima Save Nemanjia, u njima je i poetak nae pismene poezije. Delovi biografije koju je Sava sainio svome ocu, i po svom ritmu, i po povienom tonu kazivanja, i p oseajnoj podlozi, jesu poezija, i mi ih sa zadovoljstvom prihvatamo kao pesnitvo u vremenu koje, osim liturgijskih stihova, drugo pisano pesnitvo nije negovalo, ni isticalo. Smenjivanje i preplitanje pripovednog i proznog tona sa retorskim i pesnikim nalaze se i u drugim srednjovekovnim spisima, naim i stranim, a naroito u Bibliji, koja je i tako sluila srednjovekovnim piscima za uzor, povod i ideal. Ve je bilo reeno, s pravom, da je Sava Nemanji oseajan pisac (M. Kaanin), to moe vaiti, razume se, samo za njegovo itije sv. Simeuna, ne za njegove sastave iz oblasti crkvenog zakonodavstva. To itije, pored istorije i naracije koju sadri, svedoanstvo je jedne emocije: Sava govori o Stefanu Nemanji, ne samo kao dravniku, isposniku i mudrom starcu, nego kao o ocu, i re otac se uporno provlai ne samo kroz ovo itije nego i kroz druge Savine spise, kroz Studeniki tipik, i originalni

5

deo Hilandarskog tipika, o Slubi sv. Simeunu i da ne govorimo. Iako je u hrianstvu odnos otac-sin veoma vaan, pominjanje i hvaljenje oca ovde nije bilo nikakva kanonska, ni doktrinarna obaveza. Stefan Prvovenani, koji takoe pie izvanrednu biografiju Simeona - Nemanje, re otac jedva da upotrebljava. Odnos otac-sin u Savinom spisu jeste istorija duboke ljubavi, prvo oca prema sinu, zatim i sina prema ocu, koja dobija dramske akcente starozavetnih razmera. Koliko govori sa toplinom o ocu, toliko svesno govori i o dilemama sinovstva, nazivajui sebe u jednom trenutku i "zabludelim sinom". Zaista, odlazak Stefana Nemanje u Svetu Goru, kod sina davno zamonaenog, njihov zajedniki asketski podvig, uspostavljanje novog manastira, nije svakidanja pria ni u srednjovekovnim prilikama. Ukratko isprian, ona dostie svoj literarni i emotivni vrhunac u prizoru umiranja i smrti sv. Simeona. Tu se pojavljuje i onaj udan detalj, kad umirui otac moli svog sina da ga spusti na zemlju zastrtu rogozinom, to je obiaj drevan, poznat iz vedskih rituala Indusa (trava - barhis), i u Kini (opisuje Marsel Grane u Kineskoj civilizaciji). Ukoliko rogoz nije samo znak monake poniznosti, kao to je to kostret - monaka odea. U tom smislu pominje se rogoz kod Isaije (9, 13) nasuprot palminom listu, simbolu duhovne i svakolike pobede. Da ovaj doivljaj i hvaljenje oca i oinstva nije neto duboko lino i verovatno nesvesno, moglo bi se misliti da u spisima Save Nemanjia imamo i jedan program. Ne samo uvoenjem hrianstva, nego i jaanjem drave, preovladava je u nas patrijarhalni princip. Mukarac se isticao u porodici, drutvenoj i verskoj organizaciji. Dok je u narodnom ivotu oigledno postojala jedna prilagodljiva ravnotea izmeu uloge mukarca i ene, u prilikama novog organizovanja drutva akcenat pada na mukarca kao poglavara drave, kao sizerena, kao arhijereja i glavu zadruge. U vreme kada Sava pie svoje spise, taj proces je ve u punom zamanu. Od znaaja je ipak da na prvi knjievni spis, hvalei oinstvo, iznosei dramu sinovstva, utvruje patrijarhatni pogled na svet i nude spektar emocija koje iz tog pogleda proizilaze. Ako se ima na umu da je i sledee delo nae pisane knjievnosti napisao jedan sin o svom ocu, Stefan Prvovenani o Nemanji, moe se rei da su nau pisanu knjievnost zapoeli sinovi. Hvalei svog oca, sledei ga, na kraju su i oni uli u red Otaca. Biografiju Stefana Nemanje ispriao je njegov drugi sin Stefan Prvovenani kao niz prizora feudalnih kavalkada, kraljevskih sukoba i mirenja. To je podui tekst, pun energije, izvanredno pisan. Sa njim je u nau srednjovekovnu svest ula percepcija istorije. Moralo se desiti da hriansko uenje, zasnovano na osporavanju prethodnog istorizma, hebrejskog i rimskog, na svom poetku uvereno u brzi kraj sveta, kada je stavljalo akcent na veni, onostrani ivot, postavi zvanina i dravna religija, donese jedan svoj princip istorizma. Kako se u pripovesti Prvovenanog pokazalo to spajanje transcendentne duhovnosti i istorizma? Uoeno je da autor osim istorijskih epizoda govori dosta o udima to ih posmrtno ostvaruje sv. Simeon. Smatralo se ak da veza izmeu jednog i drugog nije dovoljno logina, da su prie o udima nakalemljene na pripovesti o istorijskim zbivanjima. Naprotiv. U prvom delu itija Stefan Nemanja pobeuje ili se izbavlja, uz udotvornu pomo sv. ora, zatitnika ratnika i domaeg patrona. I kao to stariji svetac pomae u bojevima i dravnim poslovima njegovom ocu, tako sv. Simeon pomae Stefanu Prvovenanom u njegovim nastojanjima i nevoljama, pomae udima koja ini iza smrti, s onog sveta. U tome je jednostavan istorijski koncept: pravovernima e moni sveci zatitnici pritei da savladaju mnoge prepreke i opasnosti, i dovesti ih, svojim

6

zauzimanjem, do zavrnog trijumfa. Zato je dobro imati sopstvene svece, iz istog plemena, srodnike, koji e stalno bdeti nad blagostanjem i sigurnou svojih vernih. U udima kojima sveci sa onog sveta, kao, recimo, i Dimitrije Solunski, utiu na ishod sudara meu vojskama, i drugih zemaljskih zbivanja, itava je filozofija istorije hrianstva koje dolazi na vlast i veruje da svojom pravovernou zasluuje stalnu i presudnu pomo nebeskih sila. U svom spisu Prvovenani esto pominje "avola" i "besove", i on to ne ini po nekom propisu, niti sasvim svesno. Kao da je arhetip neprijatelj esto delovao u njemu. Neprijatelji su vojni, ili verski; iza svih jeretika, varvara, nevernih feudalaca i zaviu ispunjenih kraljeva, stoji avo i besovske sile. To je posebnost i literarna odlika Prvovenanoga. Kao vladar, stalno je bio u napetosti koju donosi zaraenost; gledajui na svetske stvari iz te napetosti, inilo mu se da su prsti neistivog stalno upleteni u zemaljske poslove. Zanimljivo je da jo jedan na pisac na vladarskom poloaju, Njego, takoe esto vidi i pominje avola i da se njime bavi u itavom jednom epskom delu (Lua). Snaan temperament kod obojice, u analognim prilikama, oiveo je u njihovom delu sline simbole. 4. ta se u jednoj bitki stvarno dogodi, ne znaju ni oni koji su u njoj uestvovali. Jo manje znaju potomci koji su o bitki uli strane vesti, a o njenim uesnicima govorili kroz naricanja. Najvie je o kosovskom boju znao Bajazit, koji je svom silom krenuo u boj tek kada su mu poginuli otac i brat. Bajazit je drao verovatno sve konce u svojim rukama, i onaj najvaniji: konac pobede. Ali on je po svoj prilici imao i najmanje razloga da nekom saopti istinu o tom boju, za vreme kojeg on postaje sultan, i uri natrag u Brusu da to i utvrdi. Turski pisani izvori pominju da su se u turskom taboru deavala tamna dela. No ona su bila u skladu sa nainom nasleivanja prestola u Osmanskom carstvu. Sa srpske strane bitka je doivljena, ostala u predanju, kao sudbonosni poraz. Mada se propadanje srednjovekovne Srbije dogaalo u vie bitaka, i Turci su postepeno osvajali teritorije i gradove ka severu, ova jedna bitka, kosovska, pamti se kao kljuna i kobna. Razbojite zastrto mnogim pogibijama, neizvesnostima i neznanjem o njegovim uesnicima, biva naseljeno mitskim junacima, legendama o svaama vlastele, o izdaji i vernosti. Istina je izmicala, ali poezija i predanje su morali da popune prostor emocije poraza. Istina je bila pogibija kneza Lazara i njegovih vitezova. Istina je bila da su se tom prilikom, 1389. godine, sukobili Srbi sa raznih strana i borili se sa odlunou koja se oduvek zvala; ili-ili. To "ili-ili" olieno je u samom Lazaru Hrebeljanoviu, koji je poslednji (a moda i prvi) put uspeo da skupi srpsko plemstvo na jednom zadatku i da mu udahne volju za odlunim otporom. Tako knez Lazar ostaje pravim istorijskim junakom kosovskog boja, to mu je u crkvi bilo priznato svetakim kultom, u narodu - pesmom. Slavei njegovo rtvovanje, hrianstvo pokazuje svoj drugi vid: oekivanje kraja istorije, prihvatanje apokalipse kao uvoda u zavrno izbavljenje. Pesma Propast carstva srpskoga prikazuje apokaliptini ishod kosovskog boja kao posledicu svesnog opredeljenja. Knezu Lazaru se nudi izbor, jedno strano ili-ili, koje je ravno raspinjanju. Ili e odmah, bez duhovne pripreme, pokrenuti svoju vojsku u boj, i zadobiti zemaljsku pobedu, bez vieg smisla, ili e se prvo okrenuti podizanju

7

provizornog hrama i obredu, da bi zadobio "carstvo nebesko", to znai, istovremeno, i gubitak svake zemaljske oblasti. Hrianski obred postaje predznak i zaloga zemaljskog poraza. Sasvim suprotno od onoga to je verovao Stefan Prvovenani i njegovi naslednici, i suprotno od poznatog primera Konstantinove pobede nad Maksencijem "u znaku krsta", kad je hrianstvo prvo dolo do legalnosti, a zatim i do vlasti. Knez bira za sebe i svoju vojsku carstvo "nebesko". Njihova pogibija je istorijska injenica; ona dobija mitsko i filozofsko osmiljenje ravno svetskoj dilemi ratnika u indijskom spevu Bhagavad Gita (Mahabharata). Kosovski poraz postao je amblemom slave, ak i nadanja. Svojim traginim heroizmom on postaje neim dubokim, povuenim u sebe, introvertnim. I taj simbol poinje da daje peat delu usmene pesnike tradicije, i postaje podloga narodnog miljenja o istoriji. Sa poezijom o Lazaru i kosovskom boju stvara se jedan zatvoren kulturno-pesniki krug, iji simboli su okrenuti dubini sopstvenog ogledanja i saznavanja. Sa kosovskim pesnitvom i simbolima naa pesnika tradicija dolazi do samog korena svoje osobenosti. Na toj taki ona je i samosvesna, i usamljena. Koliko je to poniranje u sebe posle kosovskog boja bilo suto, koliko je oseaj zabaenosti i ostavljenosti bio jak, kazuje pesma Obretenije glave kneza Lazara. Lazareva glava je pala na dno jednog bunara, i nju sluajno nalaze kiridije na svom nonom putovanju. Ali ona svetli kao potonulo nebesko telo i skree na sebe panju. I ba u toj slici potpunog povratka u neku unutarnju dubinu, nehotino iskrsava jedna znaajna mitska srodnost: prastaro indo-iransko boanstvo Trita (Rig-vede, knj. I, himna 105, i Zend-Avesta, Vendidad; Fragard XX) takoe se pojavljuje na dnu bunara, svetlei kao mesec, zovui bogove u pomo, pre no to ponovo postane nebeski svetenik koji proizvodi udotvornu, belu tenost somu-haomu. Neki put se znaajne kulture veze manifestuju prilikom dalekosenog povlaenja i nadnoenja nad neki tragini simbol. 5. Dok Turci nadiru ka severu, srpska pesma zamire u plaevima. Plau pismeni i nepismeni, plau udovice velikih i malih junaka, oplakuju se kneevi i kmetovi, sriu svoje plaeve patrijarsi i monasi, narie se nad grobom, nad poljem, svuda. Drugaija venost se ranije zamiljala: umesto posveenja, dolazi porobljenje. Velikomuenici nebeski uzimaju u zatitu muenike zemaljske. Rei trae kamen i metal da budu urezane i da prebrode mutne bujice vremena. Ne zna se ko e sve stupati srpskom zemljom, ali spomenici se obraaju svakom, doljaku ili domaem, da mu ponude svoj tuni spomen na izginule junake. Samo pod Despotom Stefanom, Lazarevim sinom, nastaje privremeno prolee okrueno tvravskim zidovima, i pesnika re je opet bodra. U poznim, veernjim svetlostima, pevaju se rane pesme radosti. Despot je sastavio svoju poslanicu o ljubavi dabi iskazao jedan novi doivljaj ljubavi, koja je istovremeno i bratska i mladenaka i sveujedinjavajua. Uprkos tmastim pretnjama, pesniki asovnici su otkucavali zvukom novih vremena. Opevanje ljubavi je bila jedina pobeda koju je na narod u tim vremenima zabeleio. A ljubavno pesniko oseanje zrailo je polako ka severu i zapadu, kroz usmenu poeziju dugog stiha, kroz narodne balade, i sretalo se sa slinim zvucima koji su stizali iz raskone i sudbinom povlaene Venecije, i drugih italijanskih gradova. Tako se nae

8

pesnitvo ukljuilo u jo jednu veliku i svetsku tradiciju pesniku: posveenje u uzvienost ljubavi. Ali glavne linosti na horizontu Balkana ve imaju nova imena. Prestonica se zove Carigrad, u noj sedi "care od Stambola", stare mitologeme dobijaju jo jednom druga imena. Pored hrianskih svetaca, na mesto neumrlih slovenskih i balkanskih paganskih boanstava, javljaju se pae, veziri, sultani. Otomanskim nadiranjem uspostavlja se jedan vajkadanji most kulturnih uticaja i veza: Prednja Azija stupa vrsto na tle gde ive nai preci. Taj kulturni most, razliit od uticaja mediteranskih, helenskih, rimskih, vie puta se osetio tokom hiljada godina kulturne istorije Podunavlja i Istonog Balkana. Opet se javljaju u naoj narodnoj, mitolokoj poeziji motivi poznati iz drevnih obiaja Hetita, jo starijih Hata, i slojeva semitskih mesopotamskih populacija. Kojim nainom i kojim putevima stiu ti motivi u pesniku svest, ko e to rei! Pesme kao to su Suneva sestra i car, Suneva sestra i paa tiranin, Car i devojka imaju arhajsku mitsku osnovu. U njima car (ili paa) uje za neku devojku koja je ili vrlo lepa, ili neobino snana, ili udno izgleda. On hoe da se takvom devojkom oeni, alje vojsku, pae, ili ide sam po nju. No svaki put devojka pokae svoju nadmo: careva vojska ne moe da je savlada. udne devojke otkrivaju svoje srodstvo sa nebeskim telima, odnosno boanstvima; to ih zatiuje i objanjava. Nama poznati rituali nekadanje Anatolije i Mesopotamije poznaju tu situaciju. Vrhovne svetenice su sestre tamonjih bogova. Jo u sumersko doba te svetenice su morale da obave sakralni, ritualni brak sa carem, prilikom njegovog ustolienja i povremenih rituala obnavljanja snage. I izvestan otpor enskog svetenog reda je bio takoe obrednog karaktera. udnim sticajem novih prilika i antagonizama u naoj istoriji taj se motiv javio u naoj poeziji u turskim vremenima, mada je u nekom obliku morao postojati i ranije. Uz antagonizam polova, zatim razlike u nivoima (carski i boanski), slute se u naim pesmama i drugi antagonizmi: etniki i civilizacijski. Devojka boravi u gorama i ima ruralni karakter, car meutim predstavlja daleku, urbanu civilizaciju, i njenu nereligioznu svest. 6. Da bi se objasnilo povremeno rascvetavanje epske, junake poezije, uveden je pojam "herojskog doba", u kojem, uz mnoge sukobe i dvoboje - obino na limesu dveju kultura, na granicama gde se dogaaju sukobi dublji od sudara oruja - klija i nie usmena pesma o junatvu i junacima, i neretko naraste do epova velikih dimenzija. Izgleda da povremeno, naspram mirnog ivota stoara i ratara i malih zajednica sklonjenih u nedra prirodne plodnosti, nastaju periodi velikog kretanja, i neoekivane pomame; ovek rado kree u tuu i pljaku, sva pitomost neolita, plemenskog ivota i civilizovanosti prvih gradova, nestaje. Svi moraju da posegnu za orujem, bilo da napadaju, ili da se brane. Ta razdoblja stvaraju junake i junaka doba. Samo dobro ureene, dobro administrirane i dugovene drave, kao to su bila carstva Kine i Egipta, nemaju due "herojske" periode u svojoj istoriji, pa ni junaku epsku poeziju. Sloveni su kroz "herojsko doba" morali prolaziti vie puta, to pokazuje slojevitost njihovih junakih likova i imena koja ti likovi nose. Posebno je to vidno kod Rusa, Bugara i nas. Glavni junaci ruskih bilina preuzimaju oblike ranijih junakih prototipova (Svjatigor je prethodnik Ilje Muromca, Dobrinje Nikitia). Na Balkanu, u figuru Kraljevia Marka utkane su crte ranijih, arhainih junaka, koji su imali svoje hipoteze u sv. oru i niem to se uslovno naziva "trakim konjanikom". Milo (K)Obili je pravi solarni junak,

9

koji se uvee povlai slab i oklevetan, ujutru ustaje svetla obraza, kao sunce. Njegov lik traje iz vremena oboavanja nebeskih tela i postojanja totemskih ivotinja. Kobila, majka Miloeva, moda je pripadala rodu kentaura. Ako je kosovski boj jedan introvertovan i izuzetan motiv naeg pesnitva, pesme o junacima, naroito one o Kraljevi Marku, srodne su junakim pesmama drugih naroda. Sva dela Kraljevia Marka odiu okrenutou napolje, ka pokretu, akciji, verom u uspeh i pobedu. Iako Marko nije stvarno jedan individualan lik, on je nosilac mnogih osobina i atributa koji su zajedniki junacima razliitih epskih tradicija. Kao da svaka pesma istie jedan njegov junaki atribut. Raspojasan, sklon piu, razmetljiv, Marko ima u sebi neto boansko i lunarno. On je takoe od onih junaka koji se mogu najmiti, dakle nije posebno vezan za jedno opredeljenje, cilj. To su junaci bez zaveta, oni od kojih dolazi i dobro i zlo. Takvi junaci su zgodni da budu protagonisti razliitih epizoda: svaki junaki podvig moe im se pripisati, u svakoj i svakojakoj prilici i ulozi oni se mogu pojaviti . Marko je uspela pesniko-pripovedaka zamisao i zato su pesme o njemu izmeu sebe vrlo razliite i rasprostranjene po itavom Balkanu. Prikazivanje krvoprolia je jedna od polaznih namera pevanja o junacima. To se vidi iz varijanata pesme Marko Kraljevi i soko (ili orao). Ptica nadlee razbojita i ograja, poput prikrivenog ratnikog boga (Zevsa), kome se prinose rtve u krvi i mesu. Tu nastaju i rauni i zaduivanja izmeu ptice (ratnog boga) i junaka. O arhainosti ovog motiva daje dokaze i pesma zapisana s kraja V veka o tamnovanju vojvode Janka u smederevskog Despota, koju je nedavno deifrovao Miroslav Panti. I u toj kratkoj, izvanrednoj i arhainoj pesmi junak trai od ptice uslugu - da izmoli za njega slobodu - a nagrada koja se orlu obeava jeste da e biti nahranjen crvenom krvlju i belim telima vitezova. Sve je jednostavno i strano u tim kratkim junakim pesmama: one se zavravaju, "zaobljavaju" prizorom najvee grozote. Prolivena krv i pomorena tela treba da ostanu da lebde pred oima slualaca. Isti efekat se trai i u vrlo jednostavnoj pesmi dugog stiha Popevci Radia Vukojevia, koja je sva zatvorena i izglaana kao oblutak naen u prirodi, ili umetniki predmet koji e na prirodu poeti da lii. Pesme dugog stiha, nazvane "bugarticama", imaju naglaen tragian ton, kao da se u korenu njihovog postojanja nalaze tubalice. One prenose osnovne teme junakog epa - Marka i Miloa i kosovski boj - u severne i zapadne krajeve Balkanskog poluostrva. Pojaava se veza sa Ugrima (Maarima), i polau se nade u snagu njihovog otpora. Bugartice su ispunjene etikecijom aristokratije, i ne vidi se zato bi se njihovo pevanje smatralo "vulgarnim". Ono se moe smatrati vulgarnim samo u odnosu na crkveno pevanje, ili u odnosu na latinski jezik; pesme su bile pevane narodnim jezikom, to se i na srednjovekovnom Zapadu nazivalo: vernakularnim. Rano epsko pevanje uglavnom nema fiksiran broj slogova u jednom stihu. Kao to pokazuju bajalice, rane bugartice, pesme iz Erlangenskog zbornika, prozodijske norme ne uobliuju se odmah, te ni deseterac nije praoblik naeg narodnog usmenog pevanja. Deseterac je razvijeni prozodijski stil jedne pevake orijentacije, kao to je esnaesterac razvijeni, visoki stil druge orijentacije, i kao to su jo "krai" stihovi, naroito osmerac, postali stihovi usmene lirike, "enske" poezije. ini se da bugartika poezija nestaje ranije, jer je ranije krenula u geografsku ekspanziju, i ugasila se sa nestankom raseljenog plemstva.

10

U zabaenosti manastirskih elija nastavlja se rukopisanje crkvenih knjiga, rodoslova, hronika. Delo Patrijarha Pajsija o ivotu Cara Uroa predstavlja jo jedan pozni juri i bitku za pamenje. ini se. ako zapamtimo to to smo bili, ostaemo to jesmo. Hitro se svi Nemanjii pozivaju za svedoke. Govori se rado i o gresima prolim, da bi se okajanjem vea milost (istorije) zasluila. Za stradanje, Srbi kao da su izabrani narod poput drevnog Izrailja. Svaka prilika se koristi da se napie neka tubalica. Novi narastaju - za pesmu roeni, ali jadikovnu. Iz ovog produenog srednjeg veka, izlazni pisac je besednik Gavril Stefanovi Venclovi. Rukopisao je mnoinu knjiga daleko u severnim gradovima, jedan do njih na divnom narodnom jeziku. Sve to se od srednjovekovnih predanja, praznoverica, pria, itija, pamtilo, proputa Venclovi ponovo kroz svoje besede, i stvara zamano knjievno delo, koje sve do naih dana nije bilo ire poznato. Na znaaj ove velike pojave ukazao je Milorad Pavi. Kao to su u starim itijima nali mesta razni knjievni rodovi, tako se dogodilo i u besedama Venclovievim. Pisac monog jezikog izraza, besednik iz Sent-Andreje, stavljao je u svoje "omilije" i pesme i prie, i filozofiju i prevode i dramske spise, i dao jedno knjievno zavetanje za ije domaaje je naoj kulturi trebalo dosta vremena da ih shvati. Sa Vencloviem se u naoj knjievnosti zavrava drugi period zajednikih osnovnih simbola, zavrava se i knjiga kao krasnopis, crte i unikat. Njegovom smru zaustavila se jedna lavina zvonkih rei. 7. Od kad je ojaalo, graanstvo ne moe da se opredeli kakvu kulturnu fizionomiju za sebe eli. Da li e ona biti sentimentalna ili eruditna, racionalno-religiozna ili skeptina, ironina, erotina? Da li e podraavati plemstvu XVIII veka ili seljatvu svih vekova? Menjao se "ukus" iz decenije u deceniju. Gradskom stanovniku i graaninu se ini da e lako postii da sve ima pod rukom ("Enciklopedija"). itava istorija e izai pred njega (istorizam) i on e moi da troi iz nje to mu drago. Kultura se kupuje i troi, umetnost ranijih vremena je artikl koji se svodi na sirovinu da bi se "reciklovalo", ponovo uveo u opticaj, preraen. ta hoe i ta moe laika svest u poziciji? Da li hoe zabavu, prosveenje, patriotizam, samohvalu, kritike? Klasicizam je bio jedan od prvih odgovora na to pitanje. Uzimanjem antikih uzora udaljiti se od kulturnog patronata crkve, pod kojim se knjievni anrovi i tako nisu mogli razvijati. Proiriti skalu pesnikih oblika koji stoje na raspolaganju, uzeti oblike dovoljno prijemive za diskurzivnu misao, tako da u njih mogu da stanu motivi svakojaki, i dnevni, i veni. Prirodni medijum poezije postaje tampani list hartije: knjiga, kalendar, asopis. Dositej odlazi iz manastira da bi obiao svet, Muicki sedi u manastiru, ali ne kao monah, no kao Horacije na rimskoj latifundiji. Poezija nije vie u centru knjievnog i kulturnog interesovanja, pesma je zatrpana papirom, prosvetarstvom, dnevnim dogaanjem. I ona sama odmah pristaje da bude dnevna, prigodna, aljiva; "graanska", jednom reju. Broj pesnika se neverovatno umnoava, ali njihove pesnike niti su kratke i upliu se u jedno rastresito klupko. Podloga zajednikih simbola nestaje. Antika mitologija ne moe to da postane, refleksi hrianske simbolike su bledi, realizam je ponekad ubedljiv, ali on se rastura u anegdotskom, dnevnom. Nastao iz obraanja istoriji, klasicizam najvie uspeha postie kad ostaje u krugu istorijske meditacije. Jovan Sterija Popovi jedini od klasicistikih pesnika ove kratke niti uspeva da uprede u jedinstven konac i da napie poeziju vieg

11

ranga. Inae, doslovno otiskivanje antikih prozodijskih modela na nae jeziko tkivo nije moglo da dovede do pesnikih tvorevina koje bi bile privlane, bliske, ili lepe. Uzdanje u "slovesnost" kao razumnost, u ime ije je Dositej Obradovi otvorio stranice nae knjige prema izvorima svetske prosveenosti, nije dugo trajalo. Ba ta razumnost, pokuaj poimanja svega spolja, bez uivljavanja i unutarnjeg doivljaja, dovodi brzo do razoarenja. Sa klasicistima prvi talas pesnikog oajanja prolazi kroz nau poeziju, da bi za njim sledio ubrzo drugi talas (Zmaj, Jaki, Kosti), i da bi se sve jo jednom ponovilo s poetka XX veka sa Disom i Panduroviem. Mora se na trenutak skerlievski pomisliti da je to premnogo oajanja za svest jednog tek probuenog naroda. Nikanor Gruji u svojoj klasicistikoj pesmi Oajanje ve govori o "jasnijoj slovesnosti due"; pesnik podsea da dua ima "spratove", kako je volela da kae Isidora Sekuli, i da slovesnost, razumnost, nije na svim spratovima podjednako svetla. Najzad, kod ora Markovia Kodera, umesto centrifugalne "slovesnosti", imamo pokuaj da se duhovna celina oveka u svetu uspostavi pomou Slova. Jedan distih iz njegovih poznatih Mitologija zatvara tri sutastva u jedan trougao. Taj trougao ine Slovo (Re koja je bila na poetku), "alfa", sam taj poetak, i Ja, centar stvaranja, razlog da se iz centra poe u stvaranje, koje najzad zasija u srcu oveka i njegovog "pojezisa". 8. Zov narodne pesme za individualno pesnika bio je snaan. Narodna pesma i njeni elementi nisu samo jedna stilska oznaka nae poezije; postoji stalan dijalog pesnika sa narodnim pesnikim predanjem, od osamnaestog veka, do danas. To nije folklorizam, ni romantizam, nego normalna potreba, stvarna pogodnost za pesnika ovog jezika. Kao to je narodna, usmena epska i lirska pesma vekovima ivela u senci zvanine crkvene liturgijske poezije, tako naa umetnika, pisana poezija novijih vremena ivi pod okriljem narodnog pesnikog predanja. Sima Milutinovi, glava s velikom intuicijom i sa snanim pesnikim erosom, bio je veliki putokaz za druge. Sluti se da je njegov temperament bio lirski, njegova misao metafizika, njegova priroda - originalna do nastranosti. Sve suprotno od duha epske narodne poezije. Ipak, on je uzeo njen stih, njen herojski ideal, da bi spevao jednu mamutsku poemu o prvom srpskom ustanku, i da bi svoje istinite slutnje o nadzemaljskim svetovima razlio u deseterce koji ne mogu da zavre strofu, ni da zaokrue oblik. Kod njega, pesnika, sve je neuspelo i sve je nadahnuto. Ogranienja usled oslanjanja na narodnu poeziju on je sam iskusio; u slobodu ophoenja s tim nasleem on se primerno odvaio. Njego je bio oprezniji, talentovaniji i mlai od svog uitelja Sime Milutinovia. On se obratio narodnom predanju, iako je njegovu tradiciju ve nosio u sluhu i krvi, kao pravi umetnik: bio je probira i graditelj. Za Luu je ispevao strofe, i naao jezik uzvien, ne ba narodni. Kao peva heroja, on pie herojsku duhovnu poeziju; ona se i javlja kao kontrapunkt herojstvu zemaljskom i neuzdranom. U Gorskom vijencu i Lanom caru Njego upotrebljava jezik narodne pesme, ali ga preiava do malarmeovskih kriterijuma. Oseajui tano da ne sme da se prepusti ujednaenom proticanju deseterca, on se, opet sledei Milutinovia, obraa dijalokoj, dramskoj formi, bez elje da tvori nacionalnu dramu. Njemu smena govorenja razliitih linosti postaje opravdanje za formalno zatvaranje pojedinih pesnikih iskaza. Dramska polifonija je razlog i povod za nizanje i salivanje izvanrednih pesnikih celina. Jedna od takvih celina jeste i onaj

12

realni san Vuka Manduia, koji, kao ljubavna pesma, nema nieg slinog u svetskom ljubavnom pesnitvu. Posredno kazana i u udnim okolnostima, ona je neponovljivi pesniki pronalazak. I bez podsticaja koji su proizali iz pojave Vuka Karadia jeziki problem je morao iskrsnuti u naoj novoj kulturi i pesnitvu. im su pesnici poeli da piu svoju poeziju i da se odreuju prema uzorima narodnog, usmenog pesnitva, tema jezika morala je izai pred njih. Uvidevi da mogu birati ne samo prelive jezika kojim piu (pevaju), nego i samu pesniku normu, odnosno antinormiranost, pesnici su morali otkriti da jezik zapravo nikad nije ista "prirodna" tvorevina, da se svakom iskazu moe postaviti pitanje: ta si to rekao, zato si ba tako rekao? Poezija je ta koja pokazuje da se jezik bira, da se svaka re zapravo izbira, i da se jezike tvorevine neminovno stvaraju. No kriza jezika izbija u modernom vremenu, i ona modernost nedvosmisleno obeleava. I ranije je pesniki jezik bio biran i usavravan, ali to se uglavnom dogaalo na jezikom terenu koji se podrazumevao. To je vailo do kraja baroknih vremena, za pesniko delo Dubrovanina Gundulia, vailo je i za Venclovia, iako je on inodejstvovao na jednom jeziku, propovedao na drugom. Jer i ta se dvojezinost podrazumevala, nije bila raskrivena kao problem. Odmah posle njega poinju jezike nedoumice, umetnike i doktrinarne prirode, u razdiruim rasponima koje je u slinoj dramatinosti i neizvesnosti u novim vremenima poznavala samo jo grka kultura. Rat za srpski jezik i pravopis bio je ponekad ei no rat protiv Turaka. Otud verovatno u naem novijem pesnitvu ima tih specijalnih sluajeva jezike ekstravagancije, kao to je to bilo kod Sime Milutinovia, ili kao to su esta iskoraenja iz pesnike materije u Laze Kostia, da bi sve to ovenao i zapeatio ore Markovi Koder u svojim Spevovima, prepunim nelepih kovanica, i neprohodnih pesnikih proizvoljnosti. Kad se uzme u obzir da su linosti pesnika ovog razdoblja imale tekovinu koja je klizila na nekoliko nivoa, njihova legalizovana jezika razvezanost mogla je imati i tee posledice. Sreom, istovremeno sa ovom otvorenom krizom, postojala je i dalje usmena narodna poezija kao oslonac i stabilizator naem pesnikom broenju po moru jezikih iskuenja. Pravi usmeni pevai krstare i dalje po naim krajevima, prenosei iskonske naine usmenog pevanja, njegovih figura, i samu usavrenost pesnikog jezika. Ti pevai su krupne, dobro raspoznatljive pesnike individualnosti, kakva je bila i guslar Filip Vinji, peva besmrtne epske pesme Poetak bune protiv dahija. Njemu je uspelo da stare pesnike, kosmoloke ifre primeni na jedan dogaaj karakteristian za moderna vremena: na jednu narodnu bunu. Preko nebeskih pojava alju se vesti i nalozi, ne da se potuje jedan ustaljeni red, neto da se stvori novi istorijski ciklus preobrtanjem prethodnog reda. Usred zime najavljuje se figura novih vremena; boanskim znacima inaugurie se dolazak jednog demokratskog ustrojstva. Ono to razlikuje Vinjia od pesnika pismene poezije jeste njegov jezik koji je sav u podrazumevanju postojee govorne norme, usavrene usmenom pevakom tradicijom. Za Vinjia, i druge usmene pevae iz prve polovine devetnaestog veka, kriza jezika ne postoji, za njih je jezik vrsta supstanca sa ukusom venosti. 9.

13

Na severnim stranama nai pesnici isprobavaju stilove i manire, nastoje da izau iz tvrdih okvira usko shvaene klasine metrike. U ljubavnoj poeziji Jovana Paia, austrijskog konjikog oficira, odzvanja Petrarkin besmrtni model ljubavne lirike; Pai podsea ponekad na renesansne dubrovake pesnike, ili na nemaki rokoko, kome je neposredno i najblii. Njegova poezija je govor zaljubljenog pesnika nedostinoj dragoj. Istovremeno njegov stih se kiti aluzijama na antiku istoriju i mitologiju; helenski bogovi pokuavaju jo jednom da budu simpatini, prilagoavajui se uglaenim formama i novoj oseajnosti. Herojske i religiozne teme su se iselile iz evropskog pesnitva sredinom XVIII veka, i taj upranjeni pesniki prostor brzo zauzima obnova ljubavne lirike. U nas, tek sa Brankom Radieviem lirski izraz dobija individualnu notu, a uz ljubavnu konvenciju nadire i zapaljiva nacionalna tematika, koja neretko sklizne i do narodnjatva: zatvaranje kulturnog horizonta u sopstvene okvire, odbacivanje svake mogunosti novih pogleda i izraza - kulturni standardi unapred dati, uravnilovka. Prodor nacionalne tematike doputa da se ukrste usmena, narodna pesma sa srednjeevropskom i klasinom pesnikom umetnou. To se pre svega dogaa u pojavi pesnitva kratkovekog Branka Radievia. Utom sjajnom talentu i lina nota, odnosno linost kao stvaralaki subjekt, i pesnika vrednost uspevaju da nau opravdanje za svoje pesniko prisustvo. Posle Brankovog otvaranja vrata, poezija postaje stvar omiljena, ini deo nacionalnokulturnog ponosa: brzo slede znaajni i veliki pesnici: Laza Kosti i Zmaj Jova Jovanovi. Najmanje "zmaj" od svih njih, Zmaj uspeva da pesniku lepezu najvie otvori. On je, pored Njegoa, najpopularniji srpski pesnik. Sve mu polazi od ruke:rodoljubiva, deja, ljubavna, politika, pa i misaona poezija. Veliko stremljenje svekolike poezije koja se oslanjala na matu, Zmaj je uspeo da krunie sa nekoliko vizionarskih i originalnih duhovnih pesama, koje je izvanredno izabrao zoran Mii u svojoj Antologiji srpske poezije (1956). Meu pesnicima probuene i naglaene linosti, Zmaj Jova je onaj koji je najmanje naglasio svoje Ja. I bez obogotvorenja samog sebe uspeo je da stvori zaetak line mitologije ("Ljubim li te..."). itati poeziju Laze Kostia u celini znai: razoarati se. Moan pesniki dar nije uspevao da nae prave zadatke, pa ni svoju osnovnu vokaciju. Njegov pesniki stas nije mogao da stane u okvire graanskog ukusa, format "Lied"-a i forma rokoko katrena, kojim se esto sluio, nisu mu odgovarali. Njegovi horizonti su bili svetski i nadulni, iritacije - malovaroke, beznaajne. Imao je jezik za rapsodije, tavorio je u epigramima, zapisima, zajedljivim poslanicama. Dvojnost izmeu alfe i omege, izmeu duha i trbuha, ostavila je njegove sopstvene pesnike uzlete nepreienim. Kao da je oekivao socijalnu porudbinu, nacionalni zadatak, kneevske i crkvene naruioce koji e ga usmeriti i dati mu priliku da pokae uzvienost svog pesnikog dara. Poruioci se nisu oglasili. Svoje najbolje pesme, dve pevake himne, napisao je gotovo uzgred, na molbu pevakih drutava, bez prave veze sa njihovim eljama. I kad se bliio as smrti, Laza Kosti je reio da sam od sebe narui jednu himnu, kao to je Mocart sam od sebe poruio svoj slavni Rekvijem. Tako se stvorila pesma Santa Maria della Salute i pesnik je izdahnuo. Zato je Laza Kosti jedan od onih pesnika koji u antologijama moe sjajno da izgleda, ali nijedan izbor njegove poezije nije veran, ne predstavlja ga tano. Ukratko, na osnovu njegovih antologijskih pesama, italac bi u mnogobrojnim njegovim pesnikim

14

tvorevinama oekivao drukijeg pesnika. Kao retko ko, Kosti je svakim antologijskim izborom nerealno predstavljen. Ali realna je vrednost nekoliko njegovih himninih pesama, koje su i inae najrei trenuci pesnikog nadahnua. Te pesme pokazuju veliku stvaralaku snagu Laze Kostia, njegovu metafiziku percepciju, i otkrivaju nesluene pesnike oblike, koje moe da uspostavi i ocrta samo nadahnue jedne svestrane pesnike obdarenosti. 10. Sa Vojislavom Iliem jeziki napon u pesnikom stvaranju se smanjuje, linost pesnika se udaljuje, izuzima, i to se povremeno ini otmenim. Vojislav se ne boji dugakog stiha, iako je osetljiv na formu. U njegovim pesmama postoji vii stepen stilske opredeljenosti, ali stvarni naglasak je stavljen na temu pesme. Kao to se u muzici javlja programsko, deskriptivno naelo, Vojislav iri tematski spektar, tako da ga to dovodi i do izvesnog stepena iskoraenja iz tadanjeg kulturnog kruga, u tom smislu on i jeste prvi na moderni pesnik. Sa njim poezija postaje jedan od ustaljenih naina izraavanja: pesma se pie kao literatura. Postaje vidan spoljni pristup pesnikom zanatu i to tako traje preko Duia, Rakia, Veljka Petrovia (patriotskog i "primljenog" pesnika), sve do Milutina Bojia. Pisati poeziju poinje da znai: raspolagati viom pismenou, imati smisla za forme i dopadljiv manir u izraavanju. Posle Vojislava poezija se uvruje kao visoka umetnost. Na poetku dvadesetog veka nie niz izvrsnih pesnika umetnika. Pesniki oblik je uao na velika vrata nae pismenosti. Jedan broj pesnika je jedno vreme opinjen sopstvenim tvorevinama; njihova lepota izgleda im vena, iako su teme zemaljske i prolazne. No oni koji su najmanje privilegovani zemaljskim dobrima i poastima, najmanje su opinjeni sjajem koji se svodi na drutvenu udobnost, priznanja. Na izgled, to su pesnici crnog oaja i beznaa. U stvari, pevajui o smrti i prolaznosti, oni vraaju dublje slojeve pesnike linosti u poeziju artistikog umea (Sima Pandurovi, Vladislav Petkovi Dis, Duan Srezojevi) i za poeziju otvaraju vrata svemira. Dis i Pandurovi su pesnici sa pravim doivljajem beskonanih prostora; u nas su boemi otkrili kosmos. Uzgred neka bude pomenuto da se to dogaa istovremeno kad dobijamo i nae astronome svetskog ranga. Bili su svi oni liriari tanane pree i pravih pesnikih slutnji. Aleksa anti je sauvao oseajnost jednog drugog, ranijeg vremena i slika seanja epskih vremena. Dui i Raki vie telesni, ulni; takve su im bile i patnje i slasti. Kad se bolje pogleda, pesnici toliko razliiti od njih, i kasnijih narataja, Rastko Petrovi i Momilo Nastasijevi, takoe su pesnici telesnog razdiranja, poniranja kroz virove krvi i peali koja ne moe da prevazie svoju neposrednost, osim nadole, u pravcu zemlje, u usijanost groba. Razume se, tajna bia se moe nai i u dubinama zemlje i vode, kuda je upirao svoj bistri pogled Nastasijevi, ili u anagramima primordijalnog ivljenja kojima se izlagao Rastko Petrovi. Laza Kosti u svojoj poznatoj pesmi Spomen na Ruvarca potpuno je izdvojio alfu i omegu, poetak i kraj, koji su inae u Logosu-Slovu jedno te isto, i ta razdvojenost u pesnicima modernih vremena produava se i pojaava. Nju prevazilazi u svojoj zreloj poeziji Stanislav Vinaver; on se smatrao uenikom i nastavljaem Kostievim, no sa njim on je zapravo samo podelio nekoliko sazvuja, ritmova i pogleda u vaseljensku tamu. Vinaver nije preuzeo proklamovani raskol duha i tela: on je bio mislilac i pesnik sinteze, i njegove uzviene metafizike poeme uspevaju

15

da pevaju pojmovima kao i slikama, i da na istu visinu himnine muzike popnu bol i ushit, poast gluhote i trijumf kosmikog zvuka. U svom kratkom veku Nastasijevi je napisao jednu zbirku pesama i uspeo da stvori sopstvenu, neponovljivu "rodnu" melodiju, ne oslanjajui se direktno ni na nau srednjovekovnu knjievnost niti na usmeno pesniko predanje. Na nov nain vratio je Nastasijevi pesmu u jezik, na nain suprotan od svojih prethodnika, jezikih slobodara; saeo je i sapeo sve, iistio i oplevio, a da je u pesmi sve ostalo, i dogaaj i boja, i sona re i retorski obrt. Tu najveu istananost pesme malo je italaca prepoznalo kao svoju; taj stepen povlaenja u sebe, u sopstveni jeziki i duhovni zaplet, bio je kod nas nepoznat. Ipak to je poezija koja nudi toplinu, bliskost u rei i gestu, i zove nekud, a da to nije ni unazad, ni unapred. Drugi su pesnici izmeu dva rata pozivali na odreenija putovanja, na druge kontinente ka mnotvu gradova i belih planinskih vrhova. Poezija je trebalo da postane avantura, da srui sebe kao knjievni spomenik. Pisali su se manifesti kao da se oekivalo da iza njih koraaju vojske. Vesnici novih knjievnih sloboda donosili su drskost, pokret, vedrinu. Istovremeno, tkivo pesme je bilo izloeno nekoj poruzi koja se podrazumevala, ili nasilju koje je trebalo da bude spektakularno. Ono to je bila radikalna kritika pesnitva u drugoj polovini prethodnog veka, jedan deo poezije je uvukao u sebe i nainio ga svojim naelom: prezir prema knjievnoj teksturi, elja da se ona razori, omalovai, bio je u skladu sa prvim valom ideoloke kritike kojoj je poezija bila izloena u velikim kulturnim centrima i kod nas. Jedan deo meuratne poezije odie tom smesom stvaralakog i samorazarajueg. Eksplozivan smea brzo je stvarala nove oblike koji su se brzo i zaboravljali. SA trajanjem poezije kao da se tu vie nije raunalo; htela se pesma kao dokument za hroniare knjievnih pokreta. Odigravala se uspena antidrama poezije, karakteristina za celu modernu umetnost. Duan Mati rano je sebe definisao kao mislilac, dugo i sporo se razvijao kao pesnik, ali dug razvoj znai i sposobnost da se prevali daleki put. Ritmom dugog i nezavrenog stiha Mati kao da produava Vojislavljev meandar. Ali njegove reke teku od izvorita u razliitim pravcima, isprobavaju neoekivane asocijacije, iitavaju raznobojan vlakna, koja se povremeno vezuju u vor novonaenog pesnikog oblika. U kontinuiranoj emociji on je i analitian - emocija se odmah preseljava u sopstvenu prolost: odlika pravog elegijskog pesnika. Na kraju, u intimnosti Subjekta, sve tinja: njegove reke se ulivaju u plamen. Pesniko delanje Desanke Maksimovi obnavljalo se, dolazilo je, ini se, sa dva izvora: jedan je - veliki ushit, ljubav sveta, drugi, njemu suprotan - izvor velikih upitnika i neverice. Ushit je dovodi u blizinu prirode i pojava, pitanjima i nevericom otvara vrata za bliskost sa sutinama. Najvie veruje onaj ko se neumorno pita. Ali samo stvaranje za pesnikinju nije postavljanje pitanja; ona ima poverenja u klasine pesnike apostrofe i retorine oslonce, i u njenom pisanju oni su ponovo ivi. U pesnikom delu Desanke Maksimovi obnavlja se itavo trajanje nae lirske pesme od Zmaja do Crnjanskog. Povremeno se u taj bogati niz umeu recitali patriotskog i nacionalnoistorijskog kazivanja. Ljudsko i pesniko stalo je jedno naspram drugog, da bude jednako vredno i da se jedno drugim do kraja ispuni. 11.

16

Poezija je re u najvie znaenja. Optenje u najveoj osetljivosti. Ipak, stvaranje podrazumeva jednu stranu tvrdine. U slutnji katastrofe stvara se sa najveim pouzdanjem u otpoinjanje. Sve moe da se zamisli u situaciji novog zapoinjanja, i onda kad je rasap ve uraunat. Stara proricanja su se ispunila. Svi su ve jednom bili u pravu. Ali, poezija pita, ta je sa nepredvidljivim, kad e se ono potvrditi, i gde? Ako ga ima u pesnikom stvaranju, bie ga i drugde. Milost se pokazala mimo prorotva, ponekad je ostala nepoznata. Samo nevolja otvara oi za nju. Navikli smo da gledamo zbivanja na velikoj sceni; svetska istorija svakog asa prijavljuje novosti. Pesniki dogaaj ostaje na rubu, na periferiji. Ali on tamo, kao i enja za ljudskom dobrotom, mora ostati, i mora opstati. ak i sklonjen, ekati da bude pozvan: iz petere, na sunevu svetlost, moda usred potopa da zatreperi nad vodama. Zato nema "epiloga poeziji", niti njenog zavrnog ispunjenja. Luk davno baen preko naroda, sputa se povremeno na zemlju da bi zastrujao u stvaranju, i podsetio na snagu svog izvorita, i odlazio dalje, nikad zavren. Tako ni trenutak dananjeg dana nema privilegiju da zakljui zavrnom mudrou ta se sa pesnikom reju zbivalo u vremenu. Previranje sopstvenih predanja, oslanjanje na pismenost i duhovnu kulturu drugde stvorenu, ali univerzalnog znaaja. Zatim iskustvo preputenosti sebi, jaanje svog mesta izmeu prirode i nebeskih tela. Pa kroz ratove, stremljenje ka nekom kontinentu kulture, gde e i za nas da se otvori prostor, sa poastima. A kontinent je u rasturu, i sopstvena istovetnost ostavlja nas u nedoumicama. ta e se ponovo pokrenuti na vidiku? Gromade groenja, ili nevini vid izvorita? itanje zakona i simbola ostavljeno je pojedincu, na njegovom rubu. Verovanja, pamenja, predskazanja, sve e proi kroz kou pojedinca, ipak - horska pesma mrmori unaokolo. Optenje se nastavlja na nekoj visoravni, ali svi putevi ne vode ka njoj. Putevi se javljaju u snu, kad ne hodamo. Na gozbama, na kojima ne jedemo. Vano je da se neko oprotajno skupljanje dogaa, u snu i na javi: pesma do pesme, ovek do oveka.

Decembar 1983 - mart 1984. Miodrag Pavlovi

enidba sjajnoga mjeseca Falila se zvijezda danica: "Oeniu sjajnoga mjeseca, "Isprosiu munju od oblaka, "Okumiu Boga jedinoga, "Djeveriu i Petra i Pavla, "Starog svata svetoga Jovana, "Vojevodu svetoga Nikolu, "Koijaa svetoga Iliju." to se fali zvijezda danica,

17

to se fali, to joj i Bog dao: Oenila sjajnoga mjeseca, Okumila Boga jedinoga, Odjeveri i Petra, i Pavla Starog svata svetoga Jovana, Vojevodu svetoga Nikolu, Koijaa svetoga Iliju. Stade munja dare dijeliti: Dade Bogu nebesne visine, Svetom Petru petrovske vruine, A Jovanu leda i snijega, A Nikoli na vodi slobodu, A Iliji munje i strijele. Sunce i mjesec prose djevojku (iz gornjeg primorja) Pade magla po Bojani, Sitna rosa po livadi, Nitko rosu pro' ne moe, Noga joj se popljunula, Prsten joj je oskoio, Mare Marka potvorila: "Ti mi, Marko, prsten nae." Marko joj se kunijae: "Nijesam ti prsten naa'. No sam sino s vojske doa', Putah hrte i ogare, Putah hrte niz livade, A ogare uz dubrave, Do Dunava dohodie, Nad Dunav se nadzirahu, Al' su u grad devet bratah, Devetina sestru 'maju, No ih sestru sunce prosi, Ni jedan je brat ne daje, Najmlai je brat davae, Ona braa govorahu: "A ne, brate, jedan brate! "Jer je sunce ognjevito, "Sestru e ni izgoreti." S druge strane mjesec prosi, Ni jedan je brat ne daje, najsrednji je brat davae, Sva ga braa posluae; Jer se mjesec promjenjuje, Ona ima svojte dosta: Sve zvijezde za jetrve, Prehodnicu drugaricu, A danicu zaovicu. (Narodna pesma)

18

Vila zida grad (iz Crne Gore) Grad gradila b'jela vila Ni na nebu ni na zemlju, No na granu od oblaka; Na grad gradi troje vrata: Jedna vrata sva od zlata, Druga vrata od bisera, Trea vrata od kerleta. to su vrata suha zlata, Na njih vila sina eni; to su vrata od bisera, Na njih vila ker udava; to su vrata od kerleta, Na njih vila sama sjedi, Sama sjedi, pogleduje, e se munja s gromom igra, Mila sestra su dva brata A nevjesta s dva evera; Munja groma nadigrala, Mila sestra oba brata, A nevjesta dva evera. Konstantin apostol slovenski (IX vek) Proglas ------------------------Jer kao to bez svetlosti radost nee biti oku koje vidi boju tvorevinu svu, no sve ni lepo ni vidljivo nije, tako i dua svaka bez pismena ne vidi boija zakona dobro, zakona knjina, duhovnog, zakona koji raj boiji javlja. ------------------------A drugu pak priu mudru veoma da govorimo: udi koji se ljube, hoe rasti boijim rastom; jer ko vere ove ne zna prave, kao semenu koje pada na njivu, tako na srcima ljudskim treba dada boija od pismena da uzraste plod boiji vie. Ko moe prie sve rei, koje izobliavaju bez knjiga narode, govorom sa smislom koje ne kazuju? Ni ako jezike sve ume ne moe iskazati nemo ovih.

19

Uostalom svoju priu da iznesem, mnogo uma u maloj rei kazujui: jer nagi svi su bez knjiga narodi... ------------------------Sava Nemanji (1175-1235) Slovo o mukama Pomeah se sa stokom nerazumnom i izjednaih se s njom, bivajui ubog dobrim delima, a bogat strastima, ispunjen sramom, lien Boje slobode, osuen od Boga, oplakan od anela, bivajui na smeh besovima, obliavan svojom saveu, posramljen zlim svojim delima. I pre smrti bivam mrtav, i pre Suda sam se osuujem, pre beskrajnje muke sobom sam muen od oajanja Nemanjina poslednja elja edo moje, uini mi ljubav, poloi me na rasu, koja je za moj pogreb, i spremi me potpuno na sveti nain, kao to u i u grobu leati. I prostri rogozinu na zemlju i poloi me na nju i poloi kamen pod glavu moju, da tu leim, dok me ne poseti Gospod da me uzme odavde. Slovo o umu Na um da bude na nebesima u gledanju, na krasotama rajskim, u stanovima venim, na aneoskim zborovima, u ivotu onde... Kakvo li e tu biti zborite

20

od mnotva ljudi od Adama do svretka!... Radi toga nam, draga brao moja, treba tugovati i zamiljati se u ovom ivotu kao oni koji su izvan sveta, kao oni koji imaju ivot na nebesima. Stefan Nemanji Prvovenani (oko 1165-1227) Molitva Svetom Simeonu Ne zaboravi mene, ubogoga tvojega! Ne zaboravi mene, koji leim u bezakonjima! Ne zaboravi mene, koji se valjam u blatu slasnom, nego prui presvetu svoju desnicu kojom me i blagoslovi u varljivom ivotu ovom i rukovodei naui da idem stopama tvojim, ako i nedostojna, ako i nekorisna, ako i nepotrebna! Domentijan (oko 1210-posle 1264) Inoplemenik zvani glad Kada tako inoplemenici dooe, otaastvo svetog, uistinu, u pusto pretvorie i sa svih strana sabrano prepodobnim na razgrabljene predadoe jedni od oruja padoe, drugi u ropstvo otidoe, neki sve imanje pogubie i u siromatvu telesnom se predadoe. I kada se Bojom pomou vremenom ovi istrebie i kada prominue,

21

posle njih doe drugi inoplemenik, zvani glad, gori od promuklih, i satvori drugi svoj plen vei od prvog, nikako ne volei rod na bez strele streljajui, bez koplja bodui, bez maa sekui, bez palice ubijajui i prosto rei bez nogu gonei, bez ruku hvatajui, bez noa koljui, bez ikakvog oruja hodei i tolika tela polaui mrtva... I tako zbog grehova naih sva zemlja naa puna bejae mrtvaca i dvori puni i kue pune i putevi puni i raspua puna. Zbog grehova naih ni grobari ih ne mogahu pokopati, samo ih u itne rupe jedva smetahu. Re o Svetlosti Pohitajte, brao, i s ljubavlju sauvajte zapovesti moje da rajskih radosti istiniti naslednici budemo i dostojni slave nebesne svetlosti koju nam dolikuje u Gospoda moliti. Ne one svetlosti to na istoku ishodi i na zapadu zahodi, to s vremenom okonava i to se nailaskom noi odeljuje, koju zajedno sa ivotinjama vidimo No molimo svetlosti koju videti moemo s jednim anelima, kojoj ni poetak ne poinje ni kraj ne iezava. Teodosije (sredina XIII v. - poetak XIV v.) Slovo utehe sv. Save upueno Stefanu Nemanji Ne tuguj mi gospodaru i oe: ja sam tvoj post i stajanje i klanjanje.

22

Ja sam tvoje podvizanje, to je i po dui trud, na meni je greh tvoj ako ga ima Ja za te odgovaram, poto si me posluao, od mene duu tvoju Gospod neka ite. Siluan (XIV vek) Slavi otbegnuv, slavu obrete, Savo Slavi otbegnuv, slavu obrete, Savo Tamo otjudu slava javi se rodu. Roda svetlost veri svetlost prezre, Tem e rodu svetilo javi se vsemu. Uma visota sana visotu svre, Tem ubo uma vie dobrotu stie. Slovo slavi Save splete Siluan. Arhiepiskop Danilo (oko 1270-1337) Molitva pred tvrdima Sunca A ta u ja jadna uiniti? Gde u sakriti mnoinu svojih grehova? Stazu spasenja ne nalazim nigde. No ti caru vekova, besmrtni Gospode, koji hoe da se svi spasu, daruj i meni nedostojnoj nain da se pre smrti tebi pokajem. Meni je dovoljno ako i dva dana budem robinja tebi Vladici mome Hristu, i duh svoj predam, a da ne budem robinja besovima i grehu. Jer evo sunce izlazi na tvrdi svoje, hotei osvetliti svu vaseljenu, a ja grena ne ekam

23

da te vidim gde zalazi, jer bolje bi bilo da se nisam ni rodila. Svako disanje i svako stvorenje slavi te, Gospode, a ja jedina zaboravih da slavim tvoje ime. ta da inim? Molitva pred anelima ljutim ta da inim ja grena, puna stida? Jer pokri sramota lice moje i tesno mi je odasvud. Jaoj meni odakle u poeti oplakivati svoja ljuta bezakonja, koja se ne mogu lako ispovediti? Zbog ega prvo da zaplaem? Zbog ega da zastenjem i zbog ega da zaridam? Zbog mnoine grehova ili zbog odluenja od Boga? Pomisli, duo, ta e te sresti posle izlaska tvoga od tela! Evo ti se spremaju razne muke, aneli ljuti i nemilosrdni hoe da te uhvate. Molitva u malovremenoj krasoti Duo okajana, o duo greholjubiva, evo se svri ivot tvoj u ovom veku i poi e u drugi svet i meu druge ljude. Jer evo ostavlja malovremenu krasotu, gde si ekala da se na vekove nahrani sladosno ivei. Jer evo pristupie i poslanici i rekoe: Zovu te, ustaj i ne kasni.

24

Danilov uenik (kraj XIII v.- posle 1337) Pla bugarskih vojnika za Carem Mihailom O ljubimi i slatki na gospodine, krepki caru, tako li pogibe, i sada lei ne imajui nikakve potrebe od slave tvoga carstva? Gde je sada tvoj zlatni presto? Gde slava tvoga bogatstva? Gde dragoceni biseri tvoji i drago kamenje i razne zlatne haljine? Gde su tvoje misli? Ustani i vidi nau veliku skrb i tugu, koja nam se danas dogodila. Evo lieni slave svoje i u velikom ponienju stojimo voeni silom, kuda i neemo. Jefimija Mrnjavevi (oko 1349 - posle 1404) Molitva knezu Lazaru Doi na pomo nau, gde da si. Na moja mala prinoenja pogledaj i u mnogo ubroj ovo, jer ne po zasluzi tebi pohvalu prinesoh, no po sili maloga mi razuma. Zato i male nagrade oekujem. No nisi tako ti, o mili moj gospodine i sveti muenie, malopodatljiv bio u propadljivom i malovenom, koliko vie u neprolaznom i velikom, to si primo od Boga. jer telesno tuu mene meu tuim ishranio si izobilno, A sada dvostruko molim: da me ishrani i da utia buru ljutu due i tela moga.

25

Patrijarh Danilo (oko 1350 - posle 1396) Slovo kosovskih boraca Ne potedimo sebe, znajui da imamo i posle ovoga otii i s prahom pomeati se. Umrimo da svagda ivi budemo. Prinesimo sebe Bogu kao ivu rtvu, ne kao pre malovremenim i obmanjivanim goenjem naslaenju naem, no u podvigu kralju svojom. Ne potedimo ivot na, da ivopisan primer posle ovoga drugima budemo. Ne bojmo se straha koji je doao na nas, ni ustremljenja neastivih neprijatelja, koji skau na nas. Ako bismo zaista na strah i gubitak mislili, dobra se ne bismo udostojili. Mi s Ismailanima boriti se imamo. Ako i ma glavu i koplje rebro i smrt ivot mi s neprijateljima boriti se imamo. Mi smo jedna priroda oveanska, potinjena istim strastima. I jedan grob da nam bude. I jedno polje tela naih s kostima da primi, da edemska naselja svetlo nas prime. Ispovest mrtvog kneza Lazara Bolja mi bi pohvalna smrt negoli sa porugom ivot. Ako i na obrazu ranu i po glavi ma, za blagoae se patih,

26

no muastven pokazah se i s muenicima ubrojah se. Gledah donje bojeve i izbrojah gornje poasti, gledah maeve i pomiljah na gornje vence, oekivah smrt i na besmrtnost pomiljah. Promena podviga dovoljno mi bi za uteenje. Nepoznati (druga polovina XIV v.) Ispovedna molitva 1 O mne grenomu, uvi mne grenomu, gore mne grenomu, ljute mne grenomu. Pogiboh va greseh mojih, kako mi se deti s grehi mojimi, ne gubi me Gospodi, s grehi mojimi, i ne pogubi me s bezakoni mojimi. Velici i mnozi po istine moji gresi i moja bezakonja tisuta tisutami tmi tmami pred toboju, Gospodi, po vse dni i po vse noti i po vse asi streih ti, Gospodi, prosti me. Izbavi me, Gospodi, gorkija, ljutija, zlija i naprasnija smrti i nekrasnija. Daruj mi, Gospodi slzi pokajanija, slzi pokajanija, slzi umiljenija. Daruj mi, Gospodi, smrt i koninu blagu s pokajanijem i sa slzami

27

i sa priatenijem svetih boestvenih i preistih Hristovih tajin sa ispovedanijem istim. Sgreih, Gospodi, prosti me za ime tvoje svetoje, Gospodi, prosti me jelika ti sgreih va vse dni ivota mojego i po vse noti i po vse asi jeliko ot junosti mojeja i do starosti. 2 A se sut gresi moji: ljubodejanije, preljubodejanije, blud, neistota, rastljenije tela, radeenije ploti, istecanije pohoti skvrnije na jave i va sne Sgreih, Gospodi, prosti me. 3 A se sut gresi moji: srebroljubije, zlatoljubije, slastoljubije, slavoljubije, samoljubije, sanoljubije, miroljubije, platoljubije Sgreih ti, Gospodi, prosti me. 4 A se sut gresi moji mnogoslovije, ljuboslovije praznoslovije, skrvnoslovije, laeslovije, smehoslovije, bludoslovije, sramoslovije, bujeslovije, sujeslovije, basnoslovije, sprotivslovije, zloslovije Sgreih, Gospodi, prosti me 5 A se sut gresi moji: lihoimstvo, mazdoimstvo, posuloimstvo, rezoimstvo, ueimstvo, opalstvo i okajanstvo,

28

nasilstvo, krivosudstvo, upremstvo, unovorstvo, naprasanstvo, nepokorstvo, lakomstvo, pretebstvo, laskrdstvo, nesitstvo, pijanstvo, neuvstvo, neverstvo, visokoumstvo, svetokradenije, surovstvo, prezorstvo, licemerstvo, pronirstvo, lukavstvo, zbojstvo, izvitstvo, neumstvo, nepostavstvo, nedostojimstvo Sgreih ti, Gospodi, prosti me. 6 A se sut gresi moji: objadenije, upivanije, blvanije, tajnojadenije i oklevetanije, oglagolanije, osudenije, kienije, zlonravije, zlopomnenije, zlosrdije, estosrdije, nemilosrdije, etanije, eptanije, roptanije, huljenije, kobenije, uninije, bezinije, mnenije, prenije, tateslovije, neposluanije, samopravljenije, neispravljenije molitvi, nebreenije o svojej dui, nebreenije o svojem spaseniji, nebreenije o Bojim dele, nebreenije o crkovnom peniji, nebreenije o kelejnoj molitve, nebreenije mniskago pravila, nebreenije manastirskago optago itija Sagreih ti, Gospodi, prosti me. 7 A se sut gresi moji:

29

zavisti, nenavist, revnost, jarost, skupost, lenost, slabost, ljutist, bujest, unost, praznost, gordost, drzost, mrzost, gorest, ostroelije, nagloduije, sverepstvo, zlokozanstvo, zlomistvo, rugateljstvo, pitljivstvo, strpotljivstvo, plenjenije, pomraenije, prevratenije, razvratenije, parenije, sloenije, smeh, kli, plit, gnev, svar, boj, tatba, laa, svada, obada, obida, vrada, mnogosanije, riznoje ukraenije, skrvnih mislej primanije, posvednevnoje padenije va sne i va jave, sablanjenije, iskuenije. 8 Mnogadi nedostojin si vhodil jesam va svetuju crkov i va sveti oltar. mnogadi nedostojin si celoval jesam svetoje jevangelije i svetija ikoni i asni krst i moti svetih, mnogadi nedostojin si jal jesmi svetuja doru i hleb svetuja Bogorodicu ie ot Panagija, mnogadi nedostojin si priastah se svethi i boastvenih preistih tajin Hristovih, mnogadi kroku uronil jesam Bogorodicu svetija hlebca ili dori ili proskuri, mnogadi klet se i rotil se jesam na krive, mnogadi va kletvu vpadoh, mnogadi kletvu prestupih, mnogadi mnogih poklepal jesam, mnogadi u mnogih zaprel jesam uego imenija, mnogadi namita liil jesam

30

mita ili najma ili mazdi jego, mnogadi u mnogim posuli i mazdi vzimal jesam, mnogadi mnogih lajal jesam, mnogadi mnogih ukoril jesam, mnogadi mnogih pohulil jesam, mnogadi mnogih zloslovil jesam, mnogadi mnogih sablaznil jesam, mnogadi mnogih oskrbil jesam, mnogadi mnogih klet jesam, mnogadi mnogih bil jesam i do krove a sa vsemi time ne prostil se jesam mnogadi osezah i zreh smradnija tajnija detorodnija udi moja, mnogadi na enu ili devicu ili na otroa krasno vazirah s pomiljenijem i sa elanijem plotskim mnogadi mnogih obidel jesam, ili oklevetal, mnogadi mnogih osudil jesam, mnogadi oblenih se vstati na kelejnuju molitvu i crkovnoje sbornoje penije na polunotnicu i na utrnuju i na moleben ili k asom i k liturgiji i k veernji i k nefimonu. 9 Ne ispravil ti jesam, Gospodi, pokajanija i ispovedanija na zemlji sej, va vse dni ivota mojego, ne ispravil ti jesam, Gospodi, va belceh krtenija a v rnorizceh obeta mniskago itija i velikago svetago obraza skitnieskago, i ne ispravil jesam, Gospodi, otcem svojim duhovnim va pokajaniji i va ispovedaniji i va opitemijah, i ne ispravil jesam, Gospodi, posta, poklonov molitvi i vsakija ne stvoril jesam opitemiji i vsegda stvoril jesam delo Boije s nebreenijem. 10 Gospodi, sija vse sgreih, sija vse ispoveduju, sih vse kaju se, sih vseh prosti me. Gospodi,

31

prosti me, Gospodi, prosti me, jeliko pomnju, Gospodi, sgreih, prosti me. Gospodi, pomiluj me nedostojnago, oisti me, spasi me grenago, okajanago, skvrnago, neistago, nedostojnago i bezakonago, bezumnago, nerazumnago, neistovnago, zlonravnago, zlokozananago, zloobraznago, zlopomnimago, zlopitljivato, zlosrdago, zlodejivago, ljubodejivago, nekljuimago, nepostavnago, svratenago, razvratenago, osudenago, padago, slabago, unilago, lenjivago, netrpeljivago, sonljivago, neposluljivago, nebrljivago, neistivago, nepokorljivago, lastljivago, roptivago, strpotljivago, gnevljivago, gordeljivago, zavistljivago lukavago, bestudnago, bezrodnago, besinago, licemernago, jarosnago, strastnago, naprasnago, pomraenago, otemnjenago, okajanago i oestoalago, neuvstnago, nelovenago, nepotrebnago, vrednoumnago, sujeumnago, sujetnago, surovago, sverepago rugatelja, dosaditelja postidnago, mrzkago, skarednago, gnusnago, grubago, glupago, gluhago, hudago, bednago, nemotnago, smertnago, tlenago raba svojego vredoljubca, bljudoljubca, pltoljubca, smeholjubca, slavoljubca, slastoljubca, pohotljubca.

32

11 Uvi mne, kako hotu ot vraga izbiti greholjubiv si! Gospodi, sgreih, prosti me, primi me, Gospodi, kajutago se i pomiluj me, Boe, milostiv budi mne grenomu i pomiluj me, Boe, oisti me grenago i pomiluj me, sazdavi me i pomiluj me, besisla sgreih, Gospodi, prosti me. Ispovedaju ti se, Gospodi, Boe nebesi i zemlji. Vse jae sut tajnaja srdca mojego jeliko otreno svetimi knjigami i jeliko otreno va svetom krteniji i jeliko va postriganiji obeta mniskago a togo vsego jesam neispravil, a v tom jesam va vsem slagal i prestupil. 12 Jeliko sgreih pae isla peska morskago, prosti me, Gospodi. Jeliko ti sgreih va vse dni ivota mojego i jeliko va ninjeni dan i va siju not i va si as. I vsegda bez isla sgreih dueju i telom, snom i lenostiju, omraenijem besovskim, va pomisleh neistih i va zabitiji uma. Sgreih srcem i vsemi uvsti, sluhom, vidom, slovom i delom i pomiljenijem, voljeju i nevoljeju. Nest bo togo greha jegoe ne stvorih, no o vse kaju se, prosti me, Gospodi, i blagoslovi.

33

Monah iz Ravanice (sredina XIV v. - posle 1398) Oplakivanje porobljenog otaastva Boe, dooe neznaboci u dostojanje tvoje. I ne samo to oskrvnue svete crkve, no ognja delo tvorahu od njih. I poloie truplje slugu tvojih za hranu pticama nebesnim, tela prepodobnih tvojih zverima zemljinim. Ne oko Jerusalima samo, no po svoj zemlji ovoj. I bi da se vidi pla i ridanje ne manje od prvog. Jer ove klahu, a one koji ostadoe ivi odvoahu u svoju zemlju. I ne na reci vavilonskoj, kao to oni tada, seasmo, no na onom u koga sve reke, male i velike, utiu. Razdvajani bismo i rasprodavani u svu zemlju tih. I mati zbog eda plakae, i otac gorko ridae, i brat brata obuhvativi suze ljute prolivae, i sestre brau, i braa sestre, gledajui gde drugoga drugde odvode, ruke oko vrata jedan drugom spletoe, alosno kriahu. O zemljo, rastvori se, ive primi sve nas! I drugi kud drugde odvoen natrag gledae, sve dok oima koje ga gledaju nevidljiv bivae Pla za knezom Lazarom Gde slatka njegovih oiju tihost? Gde sveti na usnama osmejak? Gde ljubazna desnica,

34

koja svima obilno prua? Avaj, iznenadne promene! Kako pocrne lepota! Kako se pokrade skrovite! Kako odjednom otkinut bi cvet! Vaistinu sasui se biljka i cvet otpade, oslabi istonik, sasui se reka, zatim u krv pretvori se voda. Nepoznati iz Ravanice (sredina XIV v. - posle 1404) Pohvala knezu Lazaru Danas sunce svoje zrake prostire i ozarava svega sveta krajeve. Danas zaduhae vetri od zapada na istok propovedajui tvojih udesa silu. Jer evo izie od zapada na istok re tvoja, o novi muenie Lazare! Blaeni smo mi danas vie od svake vidljive i nevidljive tvari. Blaeni, uistinu, i preblaeni, i po dostojanju. Blaeni, blaenih si zemlju nasledio. Danas muenici, lik sastavivi za slavni pomen tvoj, blaeni onaj glas Vladici svih, s tobom pevaju, psalmski prizivajui: proosmo kroz oganj i vodu, i izveo si nas u pokoj. Pla za knezom Lazarom Ko je ovaj Govorite u ui moje. Da li je ovaj koga pre eljah, moj ukras, mojoj deci rasejanoj sabranje? Da li je ovaj koga iz zavisti

35

htedoe neprijatelji sruiti i svetlost moga vida kao tamnicom mranim tamnicama drati, i ne mogoe? Da li je ovaj udovstvu mojemu enik? Molitva knezu Lazaru Doi, o enie, doi, i podaj onima koji mi ine zla po delima njihovim, jer ne razumee tvoj dolazak na pomo moju. Primi oruje i ustani i ne zakasni. Zabi strele izotrene u srca njihova, koje za mene izotrie, bezakoni. Ne trpim k tomu bremena onih na me. Kolikim rtvama mrskim oskrvnue me. Doi, osveti me krvlju svojom. Prii, padanju mome potporo. Saberi mi eda rastoena, koja zaviu vrazi od mene otrgnue. Saberi ih u ogradu moju, pasi eda moja, da ne jede vuk od stada moga, da ne rastera ih zaviu svojom, kao pre, kada ne bi s njima. Da ne zadrema oko tvoje. Da ne oslabe noge tvoje. Pasi mi stado, koje ti uruih. Prognaj od njih bezakone varvare. Da ne prestane da se bori s njima za mene i stado moje! Grigorije Camblak (oko 1364 - 1419/20) Vraanje vida Stefanu Deanskom ili udo Sv. Nikole Ima li u pameti to ti ranije rekoh kad se javih?

36

Rekoh ti - ne tuguj, jer u mojoj su ruci tvoje zenice i ove ti pokazah. to ti tada rekoh, danas sam poslan da ispunim. Gospod na Isus Hristos, koji slepome od roenja dade vid, i tvojim oima prvi daruje zrak. Stefan Lazarevi (1374/5 - 1427) Slovo ljubavi Leto i vesnu Gospod sazda, to i psalmopevac kaza, krasote u njima mnoge, pticama brzo, veselja puno preletanje, i gorama vrhove, i lugovima prostranstva, i poljima irine; vazduha tankog divotnim nekim glasima oglaenje; i zemaljske daronose mirisnog cveta, i travonosne; no i ovekove biti same obnovu i razigranje dostojno ko da iskae? Ali sve ovo i udodela Boja ina, to ni otrovidni um sagledati ne moe, ljubav sve prevashodi, i nije udo, jer ljubav je Bog. Molitva djevojina Lijepu edbu etae jedna mlada Vlahinjica, Gizdava divojka. edbu mi ti etae; Vinjega boga moljae: "Nemoj mene, moj Boe, ivom eljom umoriti, Moj vidovni Boe, ivom eljom umoriti, ljutom strijelom ustrijeliti, Neka mi se ja naljubim jednoga gizdava junaka, Mlada Vlahinjica;

37

Na glavu mu nanosim zelen vijenac od masline, Na ruci se nagledam zlatan prsten od 'iljade, Ja lijepa Vlahinja. Ako ho', mili Boe, mene ivom eljom umoriti, Satvori me, moj Boe, vitom jelom u planini, Moj vidovni Boe! Od mojijeh lijepijeh kosah sitnu travu djetelinu, Od mojijeh crnijeh oih dva hladjenca bistre vode, Moj vidovni boe! Kada bi mi doo moj gospodar u planini lov loviti, Da bi mi on poinuo pod zelenom vitom jelom, Moj mio gospodar, Konje svoje napito sitnom travom djetelinom, A napojit sa dva hladjenca bistre vode, Tej brze konje." to je Bogu molila, toj mu je i umolila! (narodna pesma)

Suneva sestra i car Tamo kau goru javorovu, I u gori vodu Bosiljkovu, I kod vode Bosiljku djevojku, Kite kiti, podvezice plete: Svaka kita od dukata zlata, Podvezice careva araa; To se udo ak do cara ulo, Posla care dva laka uloka: "Dovedite Bosiljku djevojku." Dovedoe Bosiljku djevojku, Prije cara rije govorila: "to si, care, za me poruio? "Ja sam suncu roena sestrica, "A mjesecu prvobratueda." Lijepo je care darovao: Dao njojzi dvanaest dukata: "Idi tamo, Bosiljka djevojko, "Idi sjedi, gdje si i sjedila." (Narodna pesma) Suneva sestra i paa tiranin (iz Crne Gore) Izvirala studena vodica, Na vodicu srebrna stolica, Na stolicu lijepa evojka, ute su joj noge do koljenah, A zlaane ruke do ramenah, Kosa joj je kita ibriima.

38

Ono udo po svijetu poe, I to zau paa tiranine, Pa opravi svoje dvije sluge: "Ajte, sluge, do vode studene, "Da vidite lijepu evojku; Uzeu je za vjerenu ljubu." Ondolen se podigoe sluge, Kad dooe do vode studene, Al' istina, kako ljui kau, Pa hojdoe, te pai kazae. Silne svate paa okupio, On okupi svatah est stotinah, Te otole hojdo' po evojku. Kad ih vie lijepa evojka, Jeste mlada rije govorila: "Fala Bogu, uda velikoga! "Da li je se paa pomamio? "Koga hoe da uzme za ljubu, "Da on uzme sunevu sestricu, "Mjeseevu prvobratuedu, "Daniinu Bogom posestrimu!" Pa se mlada od zemlje podigla, I baila u depove ruke, Te izvadi tri jabuke zlatne, I bai ih nebu u visine. Natae na svatah est stotinah, Ko e prije ugrabit' jabuke; No tri munje od neba pukoe: Jedna gaa dva evera mlada, Druga gaa pau na dorina, Trea gaa svatah est stotinah; ne utee oka za svjedoka, Ni da kae, kako pogibee! (Narodna pesma) Konstantin Filozof (kraj XIV v. - posle 1433) Smrt despota Stefana Lazarevia Gde, uistinu, iznenada ode sve svetlo i krasno to je unutra i napolju? Gde su zborovi igraa, gde crkvena sabiranja? Gde saborne svetkovine i molitvena obilaenja po okolini? Najedanput sve bi mrzost zaputenja,

39

sve se preobrazi, sve se u nebie dede, sve se nevoljom ispuni. Humke se razarahu i saiahu. Andonije Rafail Epaktit (kraj XIV v. - posle 1419) Pla za knezom Lazarom Kakvim u reima plaevne pesme venac isplesti uspomeni tvojoj? O slatkoga zvanja veselo nazvana stvari! Kakvog u nadanja veselje pruiti razumu tugovanjem pretvorenu prirodu i u bistrinama suzne vode lik ridanja sagledati? O ko e dati glavi mojoj vodu tugovanja alost da omijem? Ko ovo gleda zar se uasnuo ne bi o ljubljeni, kako i vazduh tugovanja ubrusom prikriva prirodu Nikon Jerusalimac (oko 1380 - posle 1468) Povest tuina i plenika Sedeh i smotrih kako teku beskorisno. Obretoh svest moju tromu, um moj odrvenjen i namuenu mi duu ljuto unitenu. Ostavi duo slasti, ne teci u neizvesno, da ne preduhitri te smrt i da ne polui spasti se. Lukava nedra pomrauju duu moju. Srp izotren eti uvstva. I meso truli od mnotva zla mojih. Oi pokri, nikako ugledati. Ruke i noge iznemogoe, krepost ne imajui sasvim. U dobro sumnjam, u lukavo vie. Kao ptoma, kao pas. Kao tuin i plenik beskorisno spavam.

40

Jelena Bali (oko 1368 - 1443) Otpisanije bogoljubno Da zna tvoja svetinja, otkako udostojih se s Bogom poznati te poradovah se veseljem duhovnim. No zamalo i kratko bi nam vienje, da bi ko rekao u zrcalu obraz ugledasmo, ili u neki san tanak da sam bila snesena... I sluah tvoje due bogoljubnu narav i netelesno aneosko prebivanje. I ono od nas konano udaljenje. I veoma tvoje videti zaelih prepodobije. I tvojih medotonih nasladiti se rei. Ne malu od tvojega vienja meni priploditi korist... No zbog daljnjeg nam rastojanja, i more i gaj, ovog radi uzroka nemogue nam je videti svetinju ti... Jer eljenje bogatstva i sujetna slava, a ujedno i slasti ne ostavljaju nas, koji su na talasima u moru ovog sujetnog ivota, uzniknuti k svetlosti istog i netelesnog prebivanja. Jer se pomraie duevne oi mukom i meteom koji je u svetu... I ovo sada kao od sna nekojeg dubokog probudivi se ushteh tvoju svetlost videti. Smederevac (XV vek) Molitva vladiici za spas od neprijatelja 1 ita naa pre srpa satrvi poe, vinograde nae pre kae izgnjei,

41

i uzalud nam trudovi nai... Sada nije nama otvoriti usne nae. Stid i poruga meu narodima i odmahivanje glavama njihovim jesmo danas i jesmo ponieni po svoj zemlji grehova radi naih. 2 Pokai, Vladiice, i sada kao pre udesa tvoja, da videvi neprijatelji tebe, nadedu nau, za nas koja se bori, vrate se natrag i raziu se i poginu. Lukove njihove skrui, strele njihove natrag povrati, polji u pomo nau nad vojnicima naelnika velikog Gavrila... da srui svegubitelno tih svedrsku silu. Smederevski besednik (sredina XV veka) Pla za despotom urem Brankoviem Kako gorko i bolno osiroenje da pretrpimo? Kako da pretrpimo mranu no? Ko da nas zatiti, ranu teku, zbog tvog odlaska? Kako krepku zimu i burne vetrove i takve valove da preemo, mnogocenog pristanita i bisera liivi se? Kojim istim oima sunce da ugledamo kad se najslae nae iznenada otsred nas ugasilo bolno i bolno skriveno? Kako da pogledamo nebo, koje gorko i teko breme pre vremena pokaza nam zbog zvezda koje se dime?

42

O zvezdo gorka, to ovo nam navesti? Koji ma javila jesi da ponje na ivot? Koje bolno izvee neznano od nas navesti mama? Hteli bi da smo znali gorak ovaj znak tadanjeg vremena da radi nas jadnih bi. I tvoga tvorca i naeg sazdatelja, gospoda Boga. mogli bismo umoliti za nepretrpljivo zlo, od koga postradasmo. Kojim nogama koje se ne tresu zemljom da idemo? Koja svetlost naa srca i kolena uniti zbog skrivanja nae asne i svetene glave? Kad si ti umro, mi kako da ivimo? O zemljo, o sunce i vazduh i ostali tvorenija tvari, to kasnite? Doite s nama usplaite, s nama uzridajte, s nama tuite tugu velju, i neizdrljivo pretrpite! Lepo nam je zaista rei, ko da da glavi naoj vodu i oima naim istonik suza, da kako valja nama bolno trpljenje ljuto da isplaemo. Nedovoljne su nam kaplje dadevne i renik voda struje za potrebu suza, ime da ispunimo nama dunu potrebu. Gde na najslai ivot se krije? Gde svetlost oiju naih koja se ugasi? Gde od mladosti sve do starosti sila i krepost, od koje se uasavae

43

i kojoj se divie carevi zemaljski i naelnici i knezovi neznaboaki? Dimitrije Kantakuzin (druga polovina XV veka) Nedokuivost je odasvud Kada se rastanemo od moi ivota nedokuivost je odasvud i al neutena, nema iscelitelja, nema ni blinjih. Kada smo estim uzdasima i suhim zahvaeni, kada oganj plameni raspaljuje unutranjost i rastrzava uzdahnue iz dubine srca i saalitelja ti nee nai. Veliko pozorje Ne bacamo se uzaman i uzalud, jer jedan je put smrti a ne drugi, i na sve podjednako nadolazi. Mi se o ovome ne brinemo i kao hudo ovo smatramo u ta emo uskoro upasti, iako ne elimo. I tuno e mi se pozorje vaistinu ukazati gore. Oima u gledati zagrobnie, stradalce i do konca dospeve. Malo tamo proniknuu i umom i razumeu strane tajne osnaene muke posred due i tela. Veliko pozorje vaistinu biva, brao. Molitva sa alou Pomisli, duo, kakav aje konac, pomisli gorinu razluenja muna,

44

pomisli strah i bolovanje tadanje, pomisli, ustrepti i uasni se. Anela nemilostiva ekam prispee, anela po mojemu zlobnu ivljenju, anela ne tediu no muitelja mi, anela ognjena, nemilosrdna. Ne znam je li poslan da me uzme danas, ne znam da li to vreme priblii se ve, ne znam da li i s orujem hita, ne znam da li to jeste no smrtna? Nema tad pomoi od druga i znanca, nema ni od brae, srodnika i eda, nema ni od imanja dobiti kakve, nema pomagaa niti izbavljaa. Tada e oi alno oboriti, tada nee jezik iznenada govoriti, tada e plamen unutra silno obuzeti, tada e sile telesne onemoati. Smrt tek nasta ljuta i konac, smrt i razluenje skupa, smrt odavde prevodnica natamo, smrt u tamnoj ko uhoda noi. Taman budui u tamu me odilje ada, tamnih tako ja esti avola, tamno uzljubih stoga anele, tamu tamno izabrah, taman sav bih. Ko za mnom da ne usplae, o ljubljeni, ko za mnom ne uzrida, o drugi, ko za mnom da ne uzdahne sliei zla ova, ko za mnom da ne prosuzi oekujui ovo. Pree smrti mrtav vaistinu ja, pree suda saveu osuivan, pree muka mislima u krgutu zuba, pree konca muiti se znam bez kraja. Tako ognjena straim se raspaljenja, tako krgut taj zuba estosrdi ekam, tako crvljih bojim se kakljivih dela, tako spoljna tama u stanite meni. Mene