Monah Kalist

1

MONAH KALIST

MILIVOJE M. JOVANOVI ROMAN KNjIEVNA RADIONICA RASTKA ZAKIA

Beograd 1984.

DIO I

MLADOST

DIO II

MONATVO

DIO III

DOBAR RAT RATOVAH,

TRKU SVRIH, VERU ODRAH

Monah Kalist

2

DIO I

MLADOST

Kao dete eleo sam da imam konja vranca, istokrvnog arabera, duge grive, sa belom zvezdom

na elu. Matao sam kako ga lepog i razigranog jaem selom i dambasim, ili ga upregnutog u

eze teram po vaarima, sve pred oima ljudi koji mi zavide. U snovima sam viao njegove

kratke ivahne ui, snaan vrat, bujnu grivu, milovao njegovo toplo telo prekriveno crnom

dlakom koja se presijavala, uo rzanje i vrisak, i video sebe ponosnog na njemu, u sedlu

okovanom sjajnim ukrasima. Molio sam Boga da mojim roditeljima, brai i sestrama da zdravlje,

a meni dobrog konja. Moji roditelji su bili na velikim mukama, jer sam tukao seosku decu i

svaao se sa braom i sestrama. Jednom sam, u ljutini i besu, udario neku devojicu koja od toga

umalo nije umrla. Neoprezno sam se zavlaio meu konje i bikove i inio mnoge opasne

nestaluke. U tom vremenu postili smo sve postove. Roditelji su bili poboni, osobito majka.

Svake nedelje smo ili u crkvu. Nosei najmlae dete u naruju, majka je tada ljubila vrata crkve,

zatim ikone. Mi, starija deca, inili smo isto to i ona. Svetenika sam potovao i plaio sam ga se

kao Boga. Jednom sam smogao snage i drhtei upitao ga:

"Oe, je l' da nee ti da usmrti moju majku? Je l' da ona nee da umre?".

Po zavretku osnovne kole, u naem selu Kaoniku, roditelji su odluili da nastavim uenje u

gimnaziji. Nadali su se da u tako postati obrazovaniji i svesniji i da u se urazumiti i smiriti

meu meni nepoznatim i tuim ljudima. Pristao sam jer ionako mi je bila potajna elja da se

kolovanjem uzdignem iznad drugih i da budem bolji od mojih seljana. Kad sam doao u

Kruevac u gimnaziju, eleo sam da postanem vien i uvaen ovek, kao to je svetenik, ili

uitelj, ili vii dravni inovnik. Svetenik mi se najvie dopadao zato to u crkvi, pred narodom,

peva i dri propovedi, i to ga ljudi pozdravljaju, klanjaju mu se i ljube u ruku. Stanovao sam kod

nekog kafedije u maloj sobi uz talu. Tu su ljudi svraali na sat-dva, da se odmore, isprezali su

konje, a amove ostavljali u moju sobu. Dok su se kiridije, gospoda i bogati seljaci gostili

peenjem i rakijom u kafani, u mojoj sobi je mirisalo na mokru kou, konjski znoj, prainu; uvek

je neko galamio, ili pevao, lupao, ulazio, izlazio.

Tvrdo sam bio odluio i zarekao se da zavrim kolu. Ali mi nije bilo lako, jer sam pored uenja

morao jo da vuem vodu kafediji, da hranim njegove svinje i ivinu, da cepam drva kuvarici.

Sve je to bilo predvieno dogovorom izmeu oca i kafedije i uraunato kao nadoknada za moj

boravak u toj sobi. Slobodno vreme tako rei nisam ni imao. Sumnjao sam, opravdano, u svoga

oca, da se namerno tako sporazumeo sa kafedijom, nadajui se i verujui da e uenje i teak rad

da me urazume, poprave i smire. Otac mi je davao neto para, za deparac, a jednom u petnaest

dana donosio je pilie, jaja, sir, pekmez, sarme. Govorio mi je:

"Ui, ako eli da ivi dobro. Ako nee, kod mene te eka posao: kopae ili e raditi kao

vodeniar, i bie beo, pranjav i umoran. Biraj!"

Monah Kalist

3

Uio sam uglavnom uvee, pri slabom svetlu ie; preko dana nisam mogao da stignem od kole i

posla. Uz to, ometali su me nepoznati ljudi, meni tui. Zazirao sam od njihovih sumnjiavih

pogleda bez ljubavi. Oseao sam radost samo kada bih, za vreme raspusta, odlazio kui u selo.

Tamo mi je sve bilo poznato i drago, pa sam postajao slobodan i srean. Hranu mi je spremala

kafanska kuvarica; bila je jedra, mlada i veoma lepa ena; jedino sam nju u Kruevcu voleo.

Posebno su mi ostale u seanju njene bele i bujne grudi i oi crne i krupne. Obilazio sam oko nje,

samo da joj budem u blizini, i gledao je izdaleka dok je radila. Nou sam je sanjao. eleo sam do

joj se to vie pribliim i da se sprijateljimo. Rado sam je sluao kad je govorila i sa

oduevljenjem sam radio sve to mi je nareivala. Ali sam doiveo neto, veoma runo, to dugo

nisam mogao da zaboravim. Jednom sam je, neoekivano, zatekao na skrovitom mestu sa

gazdinim sinom, koji je bio stariji od mene. Ljubili su se. Videla me je i odmah krenula ka meni.

Oi su joj sevnule od besa i ljutine. Uplaio sam se i potrao brzo u svoju sobu, molei Boga da

me izbavi iz nevolje. Ali pomoi nije bilo. Utrala je za mnom i za sobom zatvorila vrata. Obrazi

su joj bili zajapureni, usne jo crvene od poljubaca, kosa razbaruena, a dojke se njihale ispod

tanke bluze, na brzinu zakopane. Mirisala je na ljubav, bila je jo opijena milovanjem. Prekinuta

u zanosu ljubavi, i u strahu da u drugima ispriati o njenom grehu devojakom, pribliavala mi

se sikui kao zmija. Stajao sam preplaen u oku sobe. i gledao je, takvu, strepei ta e se

dogoditi. Zgrabila me za kosu i oborila na zemlju. Bila je jaa od mene deaia. Tukla me dugo,

vritei:

"Iskopau ti te modre i drske oi! Nee ti vie gledati ono to nije za gledanje! Otrovau te.

ubre malo! Crkavae lagano, a od tvog smrada zgrozie se grad Kruevac!"

Pritiskala mi je kolenima grudi i trbuh i amarala me besomuno. Zapamtio sam njen bes i

mrnju, i oi kojima me je probadala kao noevima. Ostao sam na podu dugo, izmrcvaren i skoro

u nesvesti. To mi se desilo na samom kraju drugog razreda gimnazije. Preplaila me strano. Bio

sam siguran da e me otrovati hranom ili na neki drugi nain ubiti kad joj se ukae prilika. Sa tim

uverenjem ostao sam u gradu samo jo nekoliko dana, do svretka kolske godine, zatim sam

pokupio svoje stvari i knjige i pobegao u selo.

Ocu i majci sam rekao da sam uvideo da nisam sposoban za kolovanje, da ne volim grad i da

vie neu, ni jedan dan, da ivim u Kruevcu. Seljaci su mi se podsmevali i prepriavali kako

nisam sposoban za uenje iz knjiga, nego da sam roenjem predodreen da budem vodeniar,

svinjar ili konjuar. Podsmehe sam dugo trpeo utei, i razmiljao ta dalje da radim. Na kraju

sam doneo odluku: u selu nipoto neu zauvek da ostanem! U petnaestoj godini upoznao sa

nekog doktora iz Ranja, koji je govorio:

"U ovom narodu pred svakom kuom su venci ljute paprike. To znai da je narod zdrav. Svi idu u

crkvu, mole se. To znai da veruju u Boga, a ne veruju doktoru. Za mene ovde posla nema!"

Rekao mi je jo da zna za jednu organizaciju koja priprema ljude za osloboenje Stare Srbije i

Makedonije od Turaka, i da su toj organizaciji potrebni mladi ljudi ba kao to sam ja. Obeao mi

Monah Kalist

4

je, ako pristupim, da u imati dobru hranu, odelo, konaite, pa i u kolu bih mogao da idem, ako

to budem hteo. a za rat bi me obuavali najbolji strunjaci. Ja sam u tom njegovom predlogu

slutio priliku da napustim selo, pa sam o tome poeo da mislim i danju i nou. To nije bila

redovna vojska, ve naroite jedinice za obavljanje delikatnih i tajnih zadataka, za koje su bili

potrebni smeli i hrabri ljudi. Nisam mogao brzo da se odluim za odlazak jer sam znao da mi

roditelji nee dati blagoslov za tu vrstu vojevanja, a bez blagoslova roditeljskog nikuda mi se nije

ilo. O tome kako e meni biti nisam mislio; oseao sam se snanim, i hteo sam da odem zauvek

iz sela. U to vreme voleo sam da itam romane, ali i knjige o hrianskom istinitom ivotu, koje

sam uzimao iz crkve. Naroito sam rado itao itija svetih. Zavoleo sam bio svetog Atanasija

Atonskog koji je zidao crkve, svetog Jovana Damaskina, svetog Savu srpskog, i druge. Moja

dunost je bila, pored rada u vodenici, da svakog dana, pre spavanja, porodici okupljenoj na

molitvu, proitam po jednu glavu iz Evanelja i neto iz poslanica Apostolskih. U sobi, u kojoj se

obavljala molitva, svaki ukuanin je imao svoje mesto, sa ilimetom na kojem je kleao. Tih

dana, dok sam grozniavo razmiljao o odlasku u vojsku, ostajao sam uvee na molitvi due od

ostalih. Oni su odlazili na spavanje, a ja sam kleao pred slavskom ikonom, sve dok osetim mir,

sigurnost i umiljenje u srcu. Ujutru, poto bih se obukao, obuo i umio, opet sam se vraao

molitvi. Molio sam da mi se otkrije i pokae ta da radim: da li da idem u vojsku, ili da ekam

neku drugu, bolju priliku za odlazak od kue. Jedne noi, kad sam zaspao posle duge molitve,

probudio me snaan glas, iz neposredne blizine, ovim reima:

"Dobrivoje, izai i vidi!"

Glas je bio jasan, pomalo zapovedniki. Ostao sam krae vreme leei na krevetu i razmiljajui

ko bi to mogao da me zove usred noi. U prvi mah sam pomislio da moda neko od brae zbija

alu sa mnom. Ustao sam i pogledao pod krevet, ispod stola i iza zavese. Poto nikog nisam

naao, zbunjen i u nedoumici okretao sam se jedno vreme po sobi, zatim sam izaao napolje. Pri

izlasku sam se osvrnuo i pogledao sestru; spavala je dubokim snom. Bilo mi je jasno da ona nije

ula glas. Na stepenitu ispred kue odjednom sam ugledao nekakav unak koji se iz sredine

naeg dvorita dizao ka nebu. unak se dizao vertikalno prema nebu do visine oblaka, zatim se

naginjao i u horizontali skretao ka jugu, a zatim se gubio u daljini. Bio je prenika oko pola

metra, a sjajan kao pocinkovan pleh. Uplaio sam se od tog vienja i zbunio; nisam verovao

svojim oima. U tom sam opet uo onaj glas:

"Vidi li, Dobrivoje?"

"Vidim", rekao sam usiljenim glasom.

"A zna li ta znai to to vidi?" Gledao sam unak, uo glas, a ni jedno ni drugo nisam shvatao.

"Kako bih mogao da znam? Odakle mi takvo znanje?"

Odgovorio sam poluglasno, istovremeno pokuavajui da vidim s kim govorim. Zatim mi je glas

Monah Kalist

5

rekao:

"To znai da e biti poslat u daljine, da e prei mnoge drave, a vratie se kad bude isceljen

od rana, potpuno zdrav".

Koje daljine? Kakve rane? mislio sam. Kad sam ponovo podigao glavu iznad dvorita, vienje je

nestalo. Ostao sam jo kratko vreme napolju i, uveren da se vie nita ne deava, uao u sobu u

kojoj je spavala moja sestra i dalje duboko i mirno. Bio sam uzbuen i disao sam ubrzano; oseao

sam sveinu noi u pluima. Seo sam na krevet u nameri da se smirim. Dugo sam razmiljao o

glasu u vienju. Trudio sam se da naem neko objanjenje. Gledao sam ikonu svetog Nikole, i

krst i Evanelje na stolu prekrivenom belim aravom, i po ko zna koji put se pitao: Kako moe

ovek da uje glas, a da ne vidi onog ko mu govori? Kako ja mogu da vidim neto to nije

prirodno i to ne moe da se objasni razumom? Da li stvarno postoji neki drugi svet, aneli, ivot

posle smrti, Bog? Pri tim mislima primeivao sam, i oseao, da se moja svest ubrzano menja:

otvaralo se neto u meni, ukazivale su mi se vee irine, visine i dubine, sazrevao sam... Brzo je

nestajao deak Dobrivoje, a raao se zreo, mlad i snaan ovek. Osetio sam elju da nekome

ispriam svoje vienje; ali sam zakljuio da mi niko ne bi verovao, da bi me proglasili i laovom,

moda i ludim ovekom. Tek nekoliko nedelja kasnije otiao sam u manastir svetoga Romana,

kod Jefrema monaha, koga sam voleo, i ispriao mu sve u detalje. Sluao me je paljivo,

razmiljao, poluglasno rasuivao, sumnjiavo vrteo glavom, i na kraju mi rekao:

"Ne znam tano, Dobrivoje, ta bi to moglo da bude i ta znai... Izgleda malo neverovatno. Po

svom predoseanju ako sudim, nije to za tebe dobro. Sauvaj vienje sa sebe. I uti!"

Tada sam bio zaljubljen u Radmilu Miroevi, erku otpravnika vozova. O njoj sam mislio uvek,

pri radu, na molitvi. U snovima sam je viao nasmejanu i lepu; peo sam se na tavan, ili sam

beao u umu i satima sam na kolenima kleao i molio se Bogu da mi je da za enu. Trudio sam

se da i ona mene zavoli kao to sam ja nju voleo. Odustao sam bio i od namere da odem u vojsku;

ak mi je bila splasnula elja da napustim selo. Hteo sam samo da budem u njenoj blizini, da je

gledam, oseam i mislim o njoj. Nije mi bilo teko da radim u vodenici, niti da se za nju molim

satima kleei; mislei na nju bio sam srean. Bila je to ljubav duboka, slatka, bolna, tuna i lepa.

Jednog dana trebalo je iz nae vodenice da se odnese brano kui njenoga oca. Prijavio sam se

dobrovoljno da to ja uinim, iako je to bio posao naeg sluge. Goreo sam od elje za njom i

koristio sam svaku priliku da je vidim. Radovao sam se dok sam tovario brano na kola. Upregao

sam konje i odjurio k njoj galopom. Zatekao sam je samu u kui. Pozvala me je da sednem i

posluila slatkim od groa i hladnom vodom. Bila je prema meni ljubazna i trudila se da mi

ugodi. Osmelio sam se ubrzo da joj kaem da je odavno volim i da bih, vie od svega, eleo da se

nas dvoje uzmemo i da mi ona postane ena. U prvi mah ona se zaudila mojim reima,

pocrvenela je i oborila oi, i nije znala ta da mi odgovori. Kasnije se osmelila i upitala me:

"Da li se ti ali sa mnom, Dobrivoje, ili govori ozbiljno?"

Monah Kalist

6

Odgovorio sam joj da je to suta istina i da sam odavno nameravao da joj sve kaem. Dvoumila

se malo, pa je i ona rekla da me voli i da bi pristala da se uda za mene, ali ne zna ta da mi kae

jer ne eli da bude seljanka, da kopa. Spremno sam odgovorio da nisam zauvek prekinuo

kolovanje, da u zavriti kolu ako ona to bude elela. Nisam je lagao, znao sam da to stvarno

mogu, a bio sam uveren da bih za nju uinio i mnogo vie od toga. Bio sam presrean, kao nikad

pre toga u ivotu, i smiren kao ovek kome je velika elja ostvarena. Sporazumeli smo se da

nikome nita ne govorimo, da ne objavljujemo da smo zarueni sve do punoletstva, dok ne

budemo mogli da se uzmemo. Poljubili smo se. Zlatnik, koji sam bio spremio pre polaska, dao

sam joj kao potvrdu naeg tajnog dogovora. Ona je meni dala arape i pekir. Majci sam ipak sve

ispriao. Njoj sam verovao i mislio sam da e ona odobriti moj izbor i sauvati tajnu.

Nisam tada znao da je moja porodica ve imala druge pamere sa mnom. Naime, moj stric nije

imao dece i hteli su da me dadu njemu kao posinka, da s njim ivim i nasledim njegovu imovinu.

Moje obeanje Radmili pokvarilo je njihove raune. Kad je strina ula ta sam uinio, kukala je

da sam poludeo im sam zaruio varoanku koja nee doi u selo. Ubeivali su me danima i

noima i na kraju su me ubedili da ona nije za mene. Naterali su me dajoj vratim poklon. Bio sam

oajan. Molio sam majku da to uini umesto mene, ali ona nije htela.

"Ti si je zaruio, ti liio mora zaruke da poniti! Vrati joj njeno, a zlatnik joj ostavi!"

Morao sam da ih posluam: uzjahao sam konja i otiao. Zatekao sam Radmilu na esmi u

dvoritu, prala je posue. Obradovala se kad me je videla. Odmah je ostavila posao, potrala k

meni i prihvatila mi konja. Ali ja nisam smeo ni da je pogledam. Nisam znao ta da joj kaem,

sedeo sam na konju kao da sam bio zaleen. Ipak sam smogao snage i, ne ustajui iz sedla, rekao

da sam dobro razmislio i tvrdo odluio da prekinem na dogovor. Njoj su odmah grunule suze na

oi.

"Kako u ja sad, i ta da radim. Dobrivoje? Sve sam rekla majci!"

Bledela je i drhtala. Meni se srce steglo i u grlu se skupljao pla. Molio sam Boga da se zemlja

otvori i da u nju propadnem.

"Radi kako zna i ume", odgovorio sam ne gledajui je.

Bacio sam njene darove na zemlju, okrenuo sam konja i pobegao. Vie od mesec dana krio sam

se i od Radmile i od ljudi. Bilo me stid. Nikome u oi nisam smeo da pogledam. Radmilu sam

video tek posle dva meseca; bio je praznik ili nedelja. Crkva je bila puna ljudi: bio sam za

pevnicom sa drugim pojcima. Ujednom trenutku, za vreme svete liturgije, pogledao sam u narod i

spazio je. Gledala je irom otvorenih oiju pravo u mene i plakala. I danas. posle sedamdeset i

vie godina, u grudima me neto zaboli kad se setim svoje ljubavi i nepravde koju sam tom

divnom stvorenju uinio. Voleo sam Radmilu, molio sam se danonono za nju, Bog mi je usliio

molitvu i dao mi je, kao pticu, u ruke, a ja sam pogazio Boju milost i devojako srce.

Monah Kalist

7

Tada sam odluio da odem u Raanj onom doktoru i da mu kaem da prihvatam njegov predlog

da pristupim tajnoj organizaciji za osloboenje Srbije. On me je ubrzo odveo peadijskom majoru

Tankosiu, glavnom organizatoru i instruktoru. Blagoslov od roditelja za odlazak u komite nisam

dobio. To je bila moja prva velika greka; svoje najroenije nisam posluao. Po svaku cenu sam

hteo nekuda da odem. Privukle su me i prie o junakom ivotu komita, o borbi srpskog naroda

za slobodu, o osveti Kosova, Lazara, Miloa. Osetio sam da je doao trenutak da se ostvare

deaki snovi o junatvu i sticanju neprolazne slave. U narodu je rasla elja za osloboenje svih

Srba iz ropstva. Prenoene su od uva do uva, prie o stranim zloinima muslimana nad

hrianskim ivljem, o tome kako mue, otimaju, beaste. Ko bi mogao toliko ponienje da

trpi?! U nama je sve vrilo od elje za osvetom. Kad konj zare, govorilo mu se: na Kosovo! Kod

Tankosia smo nauili, tano i najkrae reeno, kako ubiti to vie ljudi, a ostati iv. Uio nas je

da veto rukujemo bombama, pitoljem, noem; da se rvemo, prikradamo, uspostavljamo vezu,

otkrivamo neprijatelja. Mogao sam da prepolovim cigaretu metkom iz pitolja na udaljenosti

dokle je okom vidim, iz deset pokuaja, skoro svih deset puta.

Nauio nas je da mrzimo Turke, i svakog neprijatelja, gore nego avola, a da za svoj narod

poloimo ivot ako treba. Do sri smo bili proeti mrnjom, a opijeni idealima slobode. Moda

sam bio na pogrenom putu i na pogrenom mestu, ali istinu govorim kad kaem da je tako bilo.

Mislim da svaki ovek mora, i treba, da se bori protiv neprijatelja, ali sam duboko uveren u to da

ne sme da mrzi oveka, ve ono zlo koje je u njemu. Pet stotina godina smo podnosili islam, i

eleli smo svim silama i sredstvima da se oslobodimo ropstva azijatskog. Ne verujem da je tada

to bilo moguno bez mrnje i velikih ideala o slobodi. Tankosi je uzimao nas mlade jer je znao

da je za komitske poslove neophodna mrnja, kao i slepa poslunost. Zreli ljudi nikad ne bi smeli,

niti bi pristali da ine sve ono to smo tada mi inili. Gavrilo Princip je bio fiziki slab, suvonjav;

Tankosi ga je kao takvog otpustio. I abrinovi je bio s nama; bili smo drugovi. Gavrilo je bio

ponosit mladi. Povredilo ga je bilo to je odbaen, kao to bi i svako od nas bio povreen. Da bi

svima, pa i Tankosiu, dokazao da vredi, prihvatio se da izvri atentat. Sada, kao i onda, mislim

da je to uinio muki i srano, u svemu tano onako kao smo bili naueni: stao je na papuu kola

i pucao, staloeno, direktno u cara, zatim u caricu. I na sudu se dobro drao, prema dogovoru, i

stradao je junaki. Od tada do danas spominjem ga u molitvama. abrinovi je bacio bombu iz

daljine. Reeno komitski, on se poneo kao kukavica, plaljivko i nespretnjakovi. No, o takvim

stvarima je teko suditi. I njega spominjem u svojim molitvama. Major Tankosi je bio straan

ovek, zmija nad zmijama. Za njega je neprijatelj bio isto to i praina; uvek ga je gledao samo

bez glave! Nas, svoje ljude, voleo je i bio dobar prema nama. Ali za neprijatelje je bio gori od

najljue otrovnice, gori od satane! Mnogo je drao do sebe; bio je gord i samouveren, kao da je

bio vei od vrhovnog arhanela Bojeg. Siguran je bio u ono to kae, siguran u uspeh onoga to

je smislio da uradi, i uvek je nekako uspevao da meu neprijatelje unese pometnju i uas. Kada je

1912. godine poeo rat mi smo bili potpuno spremni za okraj. Delovali smo oko Novog Pazara,

Tutina, Graanice, Suve Reke. Nas je direktno podravao Beograd! Tursku granicu smo preli

kod Tutina. Obueni smo bili u lepa graanska odela, sa eirima na glavi, kao da smo poli u

Monah Kalist

8

pronju devojaka. Glavno oruje su nam bile bombe - etvrtaste srpske bombe, pitolji i noevi.

Na turskoj teritoriji smo imali veze meu hrianskim ivljem.

U mojoj grupi bilo nas je dvadeset i petorica; svi smo se veto ubacili u tursku pozadinu. Dobro

uvebani, neprimetno smo se pribliavali turskim logorima, a u tano odreeno vreme svi smo,

nas dvadeset i petorica, bacali po pet-est bombi u gomilu nepripremljenih vojnika. Za kratko

vreme sve je bilo gotovo. Zatim smo veto i brzo nestajali, sastajali se na odreenim mestima,

ponovo se pribliavali nekom drugom logoru... Osam meseci smo meu Turcima sejali strah i

uas; za njih smo bili nevidljivi, kao sablasti, a opasniji od zverova. Za nama je ila regularna

srpska vojska, koja se, potiskujui Turke, kretala prema Kumanovu i Makedoniji. Znao sam

skoro o svakom zlu koje su Turci naneli mome narodu; to mi je bilo opravdanje, i pred sobom i

pred drugima, za nemilosrdnu borbu. Nisam nalazio opravdanje ni za poturene Srbe, koji su

nam, u veini, bili neprijatelji kao i Turci. Znao sam da smo braa, ali i to da su im srca otrovana

avoljim semenom Muhamedovim. Viao sam ih u damijama kad su se molili Bogu, u tenji za

sjedinjenjem sa vinjom silom. Meutim, znao sam da je njihova tadanja molitva bila upuena

Bogu da blagoslovi robovanje mene Srbina njima muhamedancima. Sluao sam Tankosieva

uputstva i vebao savesno i uporno, da bih bio dostojan uesnik predstojee slave. Ali me

obuzimao nemir dok sam sluao jauke ljudi posle baenih bombi; tada je u meni zamiralo

oduevljenje. Kad sam ostajao sam, uglavnom nou, drhturilo mi je srce i u meni se budilo neto

to me prisiljavalo da grevito razmiljam o sebi i ispravnosti svojih dela. Ne znam da li onome

koji gine neto znai strada li od kuruma, noa, bombe, ili mu se lomi vrat golim rukama;

verujem da za njega to nije tako bitno. Ali pouzdano znam da je i te kako vano za onoga koji

ubija kako to delo ini! Mi nismo birali sredstva; jedino je bilo vano ubiti! Zaista je velika

mrnja bila usaena u moje srce i u moju savest od strane Tankosia; i verujem da zato nisam

mogao razborito da mislim. Snovi su mi pak kazivali suprotno od onoga to su govorili Tankosi

i moji drugovi, pa i moja rodoljubiva svest. Muili su me stranim znamenjima i simbolima, kao

to su moja dela muila moje neprijatelje.

Sanjao sam da se provlaim kroz tamne tunele, duboko pod zemljom. Pritiskalo me neto i guralo

me dole, u mrak, takvom silom kao da mi je na lea bila natovarena zemaljska kugla.

Istovremeno sam oseao neprirodan i nesvakidanji strah i zebnju od kojih mi se jeila koa i

cvokotali mi zubi, a srce se stezalo kao da e prepuknuti. Satima sam u snu krkljao i vikao. im

bih se probudio, skakao sam s leaja i padao na kolena, dizao ruke k nebu i drhtei, ispunjen

stravom i uasom, molio sam Gospoda Isusa Hrista da me spasi. Kad bih se koliko-toliko smirio,

seo bih na leaj i utao, nesposoban da mislim ili bilo ta da uradim. Napet i od straha izotrenih

ula, sluao sam i oseao oko sebe ledeno mrtvako crnilo; ono me je obavijalo i dodirivalo moje

telo i budilo u njemu jezu. Znao sam, vie slutio, da su me tui bol, tui uas, tua smrt, koje sam

ja prouzrokovao, sustigli i da me mue kao prokletstvo. Tek posle paklenskih muka i duge

molitve, smirivale su me suze; itav potok suza isticao je iz mojih oiju, i sa njima je iz mene

isticala patnja. Putao sam ih da slobodno teku niz lice i padaju mi na ake pritisnute na grudi,

kao da su suze mogle sa ruku da speru njihova dela... Snovi su mi ukazivali da treba da promenim

Monah Kalist

9

svoje ponaanje i delanje. Ali mi razum nije prihvatao misao da treba da odustanem od borbe.

Mlad i nerazborit, rezonovao sam ovako: pradedovi moji jo od Kosova, od pre pet stotina

godina, alju me u boj; svi ljudi koje znam, alju me u boj; ja hou da se borim! Odakle onda u

meni ti snovi, to crnilo, strah, stezanje srca - meni koji nisam kukavica?! Kasnije mi se otkrilo,

time sam se i teio, da me sve to snalazi zato to nisam dobio blagoslov svojih roditelja za

odlazak u komite. Zato sam vie puta u toku dana, a nou ponajvie, na kolenima molio Boga za

spas, iako tada jo nisam bio uveren da On i postoji. Kad sam se jednom susreo sa majkom, ona

mi je rekla:

"Sine, ti ne brani sebe i nas, ve napada na ljude kao vuk na ovce. Sa tobom i oko tebe nije ceo

tvoj narod, vi ste pojedinci. Veruj mi: nije dobro to to radi! Nosite otrov, da ga popijete u

sluaju da vas neprijatelj uhvati. To je, sinko, smrtni greh; ne sme ti sebi da oduzima ivot, nisi

ga sam sebi ni dao!" Tada sam donekle shvatio i bilo mi je malo jasnije odakle u meni onoliki

strah i mora.

Kad je srpska vojska ula u Makedoniju, nas nepunoletne dobrovoljce vratili su kuama. Bio sam

presrean kad sam ugledao svoje selo i porodicu. Grlio sam ih sve po redu i plakao sam od

radosti to se opet vidimo. Padoh na kolena i, kajui se gorko, od roditelja isprosih oprotaj to

sam bez njihovog blagoslova otiao u komite. Brzo zaboravih svoje muke; kod kue sam se

oseao lak, bio sam veseo i smiren. Osloboeno napetosti i gra, celo moje bie je blistalo.

Neprekidno sam pevuio. Radovao sam se kada bih uo o uspesima nae vojske. Mala Srbija,

koju nazivaju evropskom optinom, tue tursku carevinu. Oslobodila je svoj narod, otela je

Turcima Skadar i vratila ga Srbima u Crnoj Gori, Bugarima je oslobodila Jedrene, Grcima

Pelagoniju! Turska je bila osiromaila srpski narod po svakom pitanju, izuzev u veri i moralu.

Zato je, da bi se stanje popravilo, u vreme pre prvog rata, ena u Srbiji raala sve dok je utroba za

to bila sposobna; za nasilno prekidanje trudnoe, kad bi se vetaki unitio plod, kanjavalo se

zatvorom. Prvo muko edo nije podlegalo vojnoj obavezi. Sin prvenac je pomagao roditeljima u

podizanju mlae brae i sestara. Domain kue bio je i stareina, i ekonom, i na jedan poseban

nain svetenik porodice. ivelo se u kuama atmarama pokrivenim indrom, u zemunicama,

vajatima, kolibama. Malo je bilo kua sa krevetima, spavalo se na zemljanom podu, na asurama,

rogozinama, ili na koama i slami, uz ognjita, nogu okrenutih ka vatritu. Odaklije su bile usred

kue, na vatri i tu su preko cele noi goreli panjevi, glavnje, iverje. Hleb se mesio uglavnom od

kukuruznog brana, a jeli su se pasulj, krompir, kupus, sir, surutka, sueno meso, slanina,

pastrma.

Od vremena kneza Milana Obrenovia, skoro svaka srpska kua imala je pastrmu. kole su bile

pri manastirima i crkvama; monasi su uili decu pismenosti. Ko bi se opredelio da bude

svetenik, morao je dve godine da provede u manastiru, da se naui estitom i pobonom ivotu,

da se opismeni i osposobi da samostalno vri slubu i vodi crkvene knjige. Narod je bio sloan;

ljudi su se ispomagali u svojoj sirotinji. Rodbina, stariji, kumovi, devojke, ene, potovani su kao

svetinja. Kad bi kome bio potreban kum, birao ga je meu asnim i potenim ljudima. Uzimao je

Monah Kalist

10

onoga koji je radan, uvaavan i potovan od veine. Odlazio bi tom oveku, pao na kolena pred

njim i rekao:

"Kumim te Bogom i svetim Jovanom, krtavaj mi i venavaj decu, donesi mi sreu u kuu."

Kad bi ovaj pristao, on bi ustao sa zemlje i ljubio bi kuma u ruku, pa u grudi. Kum je potovan

kao svetac. Zato je najee i biran u drugom selu, da ne bi u estim susretima dolazilo do

neeljenih rei. Kumom je poinjalo svako veselje u kui, njemu je pripadala najvea ast. Kad bi

on dolazio, svi ukuani, od dece do najstarijih, ljubili bi ga u ruku i u grudi, u srce bio on i vrlo

mlad ovek. Prilikom enidbe i udadbe, stariji su se preko ljudi raspitivali o devojci, o mladoenji

i prijateljima, o devojakom ruhu i darovima. Mukarci su se uzdravali od optenja sa enama u

vreme trajanja posta i enine trudnoe, a poneki sve dok dete doji, a dojilo je do dve pune godine

ivota. Sviralo se u gajde i svirale. Krvne osvete u Srbiji, meu Srbima, nije bilo; taj podmukli i

neljudski obiaj srpska hrianska dua nije mogla da primi. uvali su se ljudi svakog greha i

plaili ga se, kao samog avola. Bili su uvereni da su u ropstvu azijatskom proveli pet stotina

godina zbog svojih grehova i nepotovanja Bojih zapovesti. Zato su se, pored redovna etiri

posta, uzdravali od hrane, pia, polnog optenja i runih rei ili misli, jo po nedelju dana pred

praznik nekog sveca, da bi dobili od Boga neophodnu pomo. Muen vekovima od Turaka, srpski

narod je postao svestan da se moe spasti samo Bojom milou, slogom i meusobnom

ljubavlju, pa je zato bio religiozan i moralan, vian molitvi i trpljenju, kao malo koji narod u

svetu.

Po selima je bilo i ludih ljudi. Bolnice za njih nije bilo; uvala ih je i o njima se brinula porodica,

ili su voeni u manastire na molitve i isceljenje. U odnosima meu ljudima iznad svega se cenilo

potenje, ispravan ivot i rad. Lopovu je ime bilo lopov, neradniku neradnik, bludniku bludnik.

Devojke su nosile duge haljine, lanak na nozi se nije video od odee. Velika sramota i ukor,

rezil, bruka, za porodicu i rodbinu, pa i za celo selo, bilo je ako devojka rodi. Zato se, kad je

suna godina, aputalo i govorilo od uva do uva da je to zbog toga to se devojka okopilila, a dete

sakrila u neki panj ili u uplje drvo u umi; sua e potrajati sve dok kopile ne raznesu zveri,

ptice, mravi i crvi. Isto se prialo i kad okia: treba saekati da dete istruli i vode ga odnesu pa e

se vreme smiriti.

Hajduka je bilo malo; krili su se po umama, krali su nou stoku, ili presretali ljude na putevima i

pljakali. Narod ih je nazivao lopovima. Nekima od njih bila je ucenjena glava na preko pedeset

dukata. Meutim, s njima su se, uglavnom, obraunavali andari; narod je nerado uestvovao u

tome, znalo se da to nije dobro. Nekog hajduka, Antonija, ubio je seljak i za to delo dobio

novanu nagradu. Kasnije, raala su mu se deca suluda i bogaljasta. Narod je na takvim

primerima saznavao, shvatao, da Bogu nije po volji ako ovek ubije oveka, bio on i hajduk,

lopov. Do 1912. godine kockari su delovali javno. Za svoj "rad" na vaarima, pijacama i po

kafanama, plaali su dravi porez. Na poetku svakog javnog skupa doboar je opominjao narod

da pazi, i obavetavao je koliko je kockara prisutno. andari su bili duni da tite one koji pokau

Monah Kalist

11

kockarsku legitimaciju. Ali ako neko uhvati kockara da vara, i posvaa se s njim, i ak ga ubije

kad andar nije prisutan, nije odgovarao sudu za svoje delo.

Voleli smo svoju zemlju, svoga kralja i vladu. Drava nije pljakala svoj narod. Osamdeset odsto

stanovnitva u Srbiji bili su seljaci. U tom vremenu nije bilo velikih razlika izmeu bogataa i

sirotinje. Nenormalne razlike meu ljudima pojavile su se tek izmeu dva svetska rata, sa

nastankom Jugoslavije. Ljudi su potovali prosjake i siromane. Smatrali su ih Hristovom

braom, anelima, pa je svako rado davao potrebitom. Ne pamti se da je u srpskom narodu neki

ovek umro od gladi. Kad bi se oglasila crkvena zvona, ljudi bi kod kua i u poljima prestajali sa

svakim radom. Stajali su i, okrenuti ka crkvi, krstili se i pognutih glava molili Bogu, sve dok su

se zvona ula. A kada je svetenik nailazio, svi su ostavljali posao i izlazili pred njega da zatrae i

dobiju blagoslov. Kad grmi i kad je nevreme, ljudi su se uklanjali od oveka za koga su znali da

je psovao Boga, da ne bi u njegovoj blizini stradali. Moja porodica je bila bogata; pored zemlje,

imali smo vodenicu. Otac je davao brano siromanima i pomagao im da obrade zemlju.

Meutim, jednom mu se desilo da je oterao neku siroticu. Davao joj je brano dva-tri puta, a onda

je odbio, rekavi joj da treba da radi i da tako zaradi hleb za sebe i svoju decu. Mu te sirotice,

Mida, bio je kod nekog gazde sluga. iveli su u kolibi sa sitnom decom. Zbog dece ena nije

mogla da radi, a muevljeva zarada nije bila dovoljna da se prehrane. Kad je otac, kasnije, uo

kako oni ive, pokajao se, i do samrtnog asa ga je to peklo; pa i na samrti je to ispovedio

sveteniku kao svoj veliki greh.

Majka je volela ljude, pomagala im u nematini ili nesrei, i tugovala kad se nekome desi kakvo

zlo. Seam se siromaha Jefte, koji je u selu bio primer oveka neradnika. Njegovo carstvo je

dolazilo, blagostanje nastajalo, sa zrenjem dudinja. Hranio se opalim dudinjama i leao u hladu.

Tada on ni za kakve pare ne bi hteo nita da radi. Majka nije mogla, od tuge, da gleda kako

gladuje i mui se jedui samo dudinje pa mu je nudila hranu. Ali on nezaraen hleb nije hteo da

primi; odbijao je milostinju carski, nadmeno. Bezbroj puta ga je ona molila da makar neto malo

uradi kako bi zaradio za jelo kad ve nee da primi milostinju. Jedva bi ga kadikad umolila da

nasee drva, pa da dorukuje. I tada, kad je pristajao, inio je to samo zato da bi njoj pomogao,

ugodio joj i otarasio je se. Moja majka je bila milostiva ena. Radovala se i bila srena kad joj se

prui prilika da pomogne oveku u nevolji. U vreme moga boravka u selu, radio sam kod kue, u

polju i u vodenici.

Svi ratnici su se vratili iz borbi sa Turcima, Bugarima i Arnautima. Pokopali smo bili mrtve i

alili ih. Ranjenicima su se zaceljivale rane. Predah je trajao kratko vreme. Oseala se ratna

nervoza i samo se o predstojeem ratu govorilo. Znali smo da smo trn u oku Austrougarskoj

carevini i Bugarima, i da nas oni nee dugo ostaviti na miru. Svaki dan preivljavali smo kao

poslednji dan pred rastanak. Bio sam se sasvim odmorio i oporavio, i fiziki i duevno, od

srpskoturskog rata. alio sam se sa devojkama, poneku bih pomilovao i poljubio u obraz,

koristei njenu boleivost zbog izvesnog skorog rastanka. Nakon to je Gavrilo Princip, na

Vidovdan 1914. godine, ubio cara Ferdinanda i caricu Sofiju, i poto je istekao ultimatum

Monah Kalist

12

Austrougarske Srbiji, poeo je rat. Moja dva starija brata odmah po mobilizaciji uzjahali su konje

i otili, a ja sam ostao kod kue, bio sam maloletan za mobilizaciju. Odluio sam zato da krenem

u rat kao dobrovoljac. Mislio sam: kud ide srpska vojska i sav narod, moram i ja. Obuen sam za

rat, borio sam se, pa kako da sedim kod kue dok drugi brane otadbinu?! Jasna mi je bila razlika

izmeu toga to u se sada boriti kao narodni vojnik, koji brani sebe i svoj narod, i one vrste

ratovanja kad sam bio komita. Nisam oseao griu savesti to sam nameravao da opet budem

tamo gde u morati nekoga da ubijem; snovi su mi bili mirni, isti i okrepljujui. Strano sam bio

ogoren na vabe. Tek to smo oterali Turke i osetili slobodu, a oni nam ne daju da predahnemo,

napadaju nas u nadi da e nas, iscrpljene prethodnim borbama, brzo i lako pokoriti. Do nas su

dopirali glasovi da neprijatelji nai, a bilo ih je i meu Slovenima, naim komijama, nazdravljaju

i ispijaju ae - asu konanog unitenja srpskog naroda i Srbije.

Velika je bila tada naa elja za slobodom, i velika vera u sopstvenu snagu nae vojske. Braa su

odvela obadva naa konja, pa sam molio oca da i meni kupi jednoga. On je, meutim, hteo da me

poalje u peadiju. Nisam na to pristao; molio sam ga i govorio da u bez konja pre poginuti.

Jedva je posle dugih molbi pristao da mi ispuni elju. Zajedno smo otili u Svilajnac i kupili

putastog alata sa zvezdom na elu. Sam sam mu pregledao kopita, grudi, sapi, zube, da bih

utvrdio da je to zaista dobar konj, za pravog konjanika.

U vojsku sam primljen kao dobrovoljac u Tabanovcu, tamo gde se uliva Drina u Savu, i odmah

sam stupio u borbu. Rata se nisam plaio, ve sam ga bio osetio kao komita. Ve kod prvih

okraja oficiri su me primetili, zavoleli su me jer sam bio mlad a vet i hrabar vojnik. Tukli smo

vabe na Ceru, Kolubari, oko Beograda, po celoj Srbiji. Naa braa Sloveni: esi, Slovenci,

Hrvati i Srbi iz Bosne i Vojvodine, nisu eleli da se bore protiv nas, i oni koji su uspeli dezertirali

su iz austrougarske vojske i predavali se. eleli su da mi pobedimo. Zato sam i voleo da vabu,

koji nau brau silom tera na nas, u trku s konja oinem sabljom preko grudi. Tada sam video

kako je strana konjica kad goni vojsku u bekstvu: za Austrijance mi konjanici bili smo strani

sud i kazna Boja. Pri juriu, u selu Kopljari kod Aranelovca, ba kad sam ispalio poslednji

metak iz karabina i isukao sablju, kurum je pogodio moga konja direktno u srce. Pao je kao

pokoen, a ja sam poleteo preko njega sa sabljom u ruci i pao desetak metara dalje. Poto sam

tada ostao bez konja, prekomandovali su me u peadiju, u dvanaesti peadijski puk. U predasima,

molio sam se Bogu da zatiti na mali narod i pomogne nam u naoj pravednoj borbi za slobodu.

Ponekad sam ostajao na molitvi po celu no. Molio sam se za Srbiju veim arom i predanije

nego za Radmilu Miroevi, moju prvu ljubav. Te molitve davale su mi snagu i smelost. Uzimao

sam mainsku puku i bombe, nalazio najpogodnije vreme i mesto za napad, zaobilazio

neprijatelja ili mu se privlaio puzei, i napadao, ne gledajui na broj protivnika... Poto smo

polupali Pooreka i njegovu vojsku osramotili pred svetom, iz vojske sam otputen u decembu

1914. godine, kao maloletni dobrovoljac. Kao dobar borac, odlikovan sam sa est odlikovanja.

Ali samo kratko vreme bio sam u selu kao slobodan ovek; ubrzo su poele nove bitke, pobede i

porazi. Punoletan sam postao 1915. godine. Nas, roenih 1896. godine, u srpskoj vojsci bilo je

oko trideset i est hiljada. Te 1915. godine, u mesecu avgustu, poeli smo da se povlaimo preko

Monah Kalist

13

Kosova ka Albaniji. Kada smo naputali svoju dravu, tuan, zabrinut i utuen, oseao sam da mi

preti veliko zlo, da je situacija ozbiljna, prvi put otkada ratujem. Gonio nas je neprijatelj

uhranjen, naoruan, dobro obuen, ali svirepiji od zveri. Nije eleo da nas najuri ili zarobi, ve je

kao zver bio edan nae krvi i urio je da nas to pre uniti i tako zauvek izbrie srpsko ime

izmeu Dunava i Jadranskog mora. Saekivali smo ih, po nas dvadesetak u zatitnici i tako ih

zadravali dok glavnina nae vojske odmakne, onda smo se i mi povlaili. Bio sam dobar strelac,

ali nikad nisam voleo da uzmem oveka na nian i da ga odstrelim kao divlja. Ali moralo se

zbog vojske koja se povlaila. Pucao sam iz mainske puke u hiljade ljudi. Mislim da su mnogi

pali od moje ruke. Umoreni danononim peaenjem, jednom smo tako legli u slamu da se

odmorimo. Bilo je to u blizini Novog Pazara. Zaspao sam brzo. Probudila me pucnjava. ipio

sam iz slame i onako bunovan ugledao vabe u streljakom stroju. Pucali su kao u lovu na

zeeve.

Kada su me opazili onako u slami i pospanog, nasmejali su se. Od mojih drugova ni traga; naa

vojska je bila otila, dok sam ja tvrdo spavao, uukan u slamu. Uplaio sam se i grevito

smiljao ta da uradim. Ugledao sam u blizini duboku jarugu, sa drveem po njenoj ivici. Pruio

sam dug i lagan korak ka jaruzi, neprestano gledajui vabe; pribliavali su mi se uperenih

puaka, smekajui se. Bili su sigurni da su me ulovili, i ekali pravi trenutak da me odstrele, kao

jelena. Koraknuo sam jo dva puta. I ja sam njih gledao sa smekom, kao da nismo neprijatelji,

ve da se igramo vojnika i rata. Napravio sam jo jedan korak i odjednom se bacio poglavuke u

jarugu. Prolomio se plotun; na mene su opali lie i granice. Kotrljao sam se niz strminu nekih

pedesetak metara, onda sam ipio na noge i potrao niz potok. Najgore mi je bilo kad su poeli

da me gaaju bacaem. Mine su eksplodirale as iza, as ispred mene. Jedva sam se nekako

spasao. Kad sam stigao vojsku, pitao sam svoje drugove:

"Zato me, bre, ne probudiste kad ste poli?!"

"Jesi li ti ratnik? Treba neko da te budi, a?!" Bili su me ve otpisali. Mislili su da sam poginuo.

Iz Kosovske Mitrovice stigli smo u Zur, u Albaniji; zatim smo preko Pikopeje nastavili put do

Struge. Iz Struge smo poli za Bitolj sa namerom da odatle preemo u Solun. Meutim, grka

vojska nam to nije dozvolila. Iz Bitolja smo se vratili u avato, gde smo se sukobili i tukli sa

Bugarima. Onda smo preko Ohrida stigli ponovo u Strugu; i tu smo se oko dva dana borili sa

Bugarima. Tada se u Ohridu desilo neto o emu je teko govoriti bez suza. Neki probugarski

orijentisani metani su nas izdali. Odali su Bugarima gde smo sakrili etiri stotine i pedeset

srpskih aka. Bugari su ih opkolili, pohvatali i poklali sve do jednoga! U Ohridu i danas postoji

groblje gde su sahranjeni ti aci. Ali prava istina o njihovom stradanju nikad se nije saznala.

Posle smo opet preli u Albaniju, u mesto efazan. Tu smo unitili topove, zapalili kola, poklali

volove. Konje, koji su vukli kola i topove, poveli smo sa sobom. Krenuli smo tada na dug i

neizvestan put preko planina. Oko nas nije bilo drvea, ni trave, samo go kamen, siv, hladan. Ni

snega nije bilo. Jeli smo iv pasulj, pirina, brano. Brano je upadalo u dunik i guilo nas.

Mnogi su pomrli od gladi. Preiveli su samo vetiji, koji su uspevali da se domognu hleba. Ko da

Monah Kalist

14

pobroji sve postradale? Isprueni na golom kamenu, iscrpljeni, mravi, smrznuti, izgovarali su

sve tie i tie: hleba, hleba, hleba... Gasili su se sa tom eljom u srcu i u oima.

U decembu, 1915. godine, stigli smo u ravnicu elbasansku. Tu je bilo drva, pa smo zaloili vatru i

prvi put, posle mnogih dana, skuvali smo pasulj. Elbasan je najlepe mesto koje sam u svom

dotadanjem ivotu video. Sve je tu bilo lepo i udeeno: red limuna, red pomarandi, red maslina

- pa opet red limuna i tako u nedogled... Zadrali smo se malo u mestu zvanom Mali Beograd,

gde je nekada iveo Jovan Vladimir, i onda nastavili dalje. Na tom naem putu saekivali su nas

Albanci sa zapetim pukama, iza svakog kamena i ljeba. Koga god su mogli, ubijali su. Uzimali

su nam oruje, skidali do gola i ostavljali nepokopane, kao mrcine. Mnogi nai vojnici su tako

nastradali. Nisu nas napadali kad smo bili u veim grupama, nisu smeli da stupe u borbu

otvoreno. Nemam rei da opiem te ljude, niti naina da iskaem svoje utiske o njima. Bili su

svirepi i pohlepni. A kad smo koga uhvatili i malo ga pritegli, ljubio nam je noge, pretvarao se u

prainu, samo da spase sebi ivot. Na tom putu mislili smo samo na to kako da preivimo, i ko e

koga i kako da ubije. Ni Bogu se nismo molili za spas i pomo. Ostavljen na milost i nemilost

neprijatelju, uzdao sam se samo u sebe i svoje drugove. Ali u najteim mukama seao sam se

svog vienja, onog u dvoritu, i glasa koji mi je rekao da u ii daleko na jug, da u videti mnoge

zemlje i da u se vratiti kui kad izleim rane. Naroito sam se seao onoga dela govora o mom

povratku kui. To me je hrabrilo i davalo mi izvesnu nadu da u preiveti rat. Bili smo uvereni da

je naa domovina, Srbija, propala, i da emo biti doivotni emigranti. Oseali smo se jadno, kao

najnesreniji ljudi na kugli zemaljskoj. Samo one koji su ostali kod kue, ene, decu i starce

irom Srbije, i Crnogorce koji su kapitulirali, zamiljali smo nesrenijima od nas, kao roblje

vapsko i bugarsko. Lake je nama, koji bar nismo robovi, teili smo se. I dobro smo znali da se

toj srpskoj nesrei raduju nai susedi i braa po krvi, a najvie, verovali smo, Franja Josif i Papa

rimski. Ubrzo smo krenuli ka Kavaji i Fijeri. Preli smo tri reke: kumbu, Semenu i Vojuu, i

doli u Valonu. Odatle smo poli pravo za ostrvo Vido, morem. Putovali smo italijanskim

brodovima. Od trideset i est hiljada, roenih 1896. godine, koliko nas je krenulo na put preko

Albanije, ostalo je est hiljada, i to samo tri hiljade sposobnih. Vie nas je pomrlo od gladi nego

to je poginulo od Bugara i Arnauta. Hiljade majki i oeva, sestara i brae, tugovalo je za

nastradalima danonono. I mi koji smo preiveli alili smo ih, ali i radovali se spasenju,

osloboeni patnji. Od Kruevca do Valone preiveo sam sa tri tajina i malo projinog brana.

Od ostrva Vida, na sanitetskoj lai sa iscrtanim crvenim krstovima, krenuli smo za Bizertu.

Putovali smo dvadeset sedam dana, morem, potom vozom u Sidi Abdalu, u bolnicu. Tek kada

smo se malo oporavili, oni koji su verovali u Boga poeli su da se mole i da se nadaju spasenju.

Govorili su nam da spasenja nema bez iskuenja, niti vaskrsenja bez smrti. Drali su nam govore,

hrabrili nas. Podstaknut od svetenika, govorio sam i ja vojsci. Ne seam se tano ta sam sve

tada kazao, ali znam da je bilo rei o naem sigurnom povratku kui, o pobedi i slavi. Kad sam

zavrio, svetenik je upitao:

"Jesi li ti ba siguran da e se vratiti kui?"

Monah Kalist

15

"Da, siguran sam! Vratiu se i biu zdraviji nego to sam u ovom trenutku."

Kad sam to rekao, uzdao sam se u svoje vienje. Poeo sam u njega sve vie da verujem. U Sidi

Abdali ostao sam nekih etiri meseca; oporavljao sam se i uzgred pomagao ranjenicima. Zatim,

istim putem, vratio sam se natrag u Bizertu, odatle sam otiao u dubinu Afrike, u mesto zvano

Lazuaz. Tu sam obuavan za borbu u novim uslovima i sa novim orujem, oko mesec dana. Kad

smo videli savezniku vojsku, njihovu opremu i naoruanje, tek tada je meu nama poelo da se

glasno govori o povratku u Srbiju, mada nam je ipak bilo teko da poverujemo u to jer smo znali

da se jaka sila nalazila tamo. O povratku su pisale nae novine, tampane na srpskom jeziku,

irilicom. U Sidi Abdali, u Africi, te 1916. godine, jednom su nas izveli iz kasarni i odveli u

drugu zgradu, pred neku sobu, i naredili da proemo kroz nju polako, u redu jedan po jedan.

Videli smo dve ene na bolesnikim krevetima; bile su paralizovane i polusvesne. Lekari su ih

otkrili do iznad pojasa, a oficiri nam naredili da ih paljivo pogledamo. Nesrenice, nisu imale ni

mesa ni koe izmeu nogu; trala je samo prljava uta kost, a ispod nje, u donjem stomaku,

videla se creva. Kao maljem udareni, oamueni i zanemeli, bili smo zgranuti do tada nevienim

prizorom. irio se smrad, nesnoljiv i grozan. Rekli su nam da e one umreti najdue za etrdeset

osam sati. Zatim su nas odveli u drugu sobu. Isti nas je smrad zapahnuo. Tamo su nam pokazali

mukarca kome su odsekli onog nesrenika. I za njega su rekli da e uskoro umreti. Pukovnik

nam je potom rekao:

"Kod nas u Srbiji ove bolesti skoro i nema. U ovoj zemlji moete i vi ovako da proete, jer je

ovde ova bolest esta. Ako se Boga ne bojite, kad inite blud, bojte se sifilisa!"

Ali mi smo bili mladi ljudi, pa je ravo raspoloenje od svega toga u nama kratko trajalo. U

Lazuazu je bila podoficirska kola kojom je upravljao pukovnik Tomi. Imao je mladu i veoma

lepu enu. epurili smo se pred njom i bili smo sreni kad bi nas pogledala. Ona je bila jedina

ena Srpkinja koju smo imali prilike da gledamo posle dugotrajnih patnji. Snaga nam se vraala,

sa njom se probudile i elje. Zaboravili smo sifilistiare, i svi smo sanjali mladu pukovnikovicu.

Mirisala je na naa polja i livade kad cveta trava, bagrem, jorgovan. Crna kosa upletena u

pletenice, oi, njene bele grudi, budile su u nama nadu i elju za ivotom. U njoj smo videli nau

neprebolnu Srbiju, nae roditelje, brau, sestre. Voleli smo je vie nego to se voli lepa ena.

U Bizerti jo nita nisam bio uo o komunistima. Tek 1917. godine saznao sam da se u Solunu

pobunila jedna ruska divizija, komunistika. Francuzi su razoruali vojnike i stavili ih u logor,

meu ice. Sticajem okolnosti, kasnije sam bio odreen da ih uvam. To je bilo u polju Mikri, a

uvao sam ih oko dva meseca. Sluao sam ih kad su nam govorili da ne treba da ratujemo i

prolivamo krv za bogatae i zelenae, da radnici, seljaci i proleteri, u svim zemljama, treba da se

dogovore i da slono odloe oruje, i da se oslobode vlasti buruja. Mislio sam da je zaista lepo

to to su oni govorili, svialo mi se to. Ali sam istovremeno bio svestan i znao sam da vaba i

Bugarin nee da odloe oruje dok ne porobe i opljakaju nas Srbe, a da mi moramo orujem da

se borimo i da pobedimo, ako elimo da se vratimo na svoja ognjita i da oslobodimo svoju

Monah Kalist

16

domovinu.

Dok sam uvao pobunjene Ruse, sreo sam dva srpska monaha iz Svete Gore. Jedan od njih se

zvao Vientije Jovi, i bio je jeromonah, stareina nekog manastira u Srbiji. Pre toga susreta

nekoliko sam godina gledao smrti u oi, gladan, smrznut, ili direktno u sukobu sa ljudima:

noem, pukom, pa i golim rukama. Gonili su nas, unitavali, radovali se naoj nesrei, kao da

smo bili krivi ve time to smo ivi. Mnogi moji poznanici i drugovi, zaslugom besnog i zlog

oveka, zavrili su ivot u stranim mukama. Verovao sam da moe da se savlada i najvee zlo,

ali ljudsku zlobu izgleda da je nemogue unititi. Bio sam uveren da je sa poetkom rata iezlo

dobro iz oveka, a da je zavladao zakon jaega i opte gramzivosti. Dok sam stajao po strani i

sluao tih i smiren govor dvojice monaha, Svetogoraca, i video ljubav i toplinu u njihovim oima

i dobrotu u optenju i smirenosti u ponaanju, prosto nisam mogao da poverujem da jo postoje

na svetu takvi ljudi, bez lukavstva i mrnje. Bili su mi nekako nestvarni, neobini, iako sam jo

od rane mladosti dobro poznavao monahe. U njihovom prisustvu i mene je obuzela toplina i

radosno mi je kucalo srce; kao da sam zaboravio na rat i na ono to me jo eka, spustio sam

misli u sebe, zaronio sam u dubinu svoga bia i namah se setio Boga i svoga vienja pred rat.

Prvi put sam jasno rekao sebi: Dobrivoje, preao si mnoge drave, stigao u daleku zemlju na

jugu, to ti je dokaz da je vienje istinito. to se rana tie, znao sam da nam borbe tek predstoje.

Tada sam u trenu sagledao svoj protekli ivot, i duboko osetio da postoji nad nama neka vinja

sila, koja me je sve vie uveravala da postoji Bog.

Monasi su se vraali iz Pariza, gde su bili zavrili teoloke studije. Vientije Jovi mi je poklonio

"Dobrotoljublje" tampano na ruskom jeziku. Kao straar, dok sam uvao diviziju ruskih

komunista u Mikri, polju solunskom, iz te knjige sam itao mistina iskustva pravoslavnih

svetitelja. Kad su otili ostavili su mi i druge knjige. itao sam ih od ishoda do zahoda sunca, i uz

lampu preko cele noi. Ruski sam bolje razumevao nego staroslovenski. Ipak "Dobrotoljublje"

nisam mogao potpuno da razumem, nije mi sve bilo jasno.

Kad sam se sasvim oporavio od puta preko Albanije, poslat sam na Solunski front, u Moglenske

planine; rasporeen sam bio u II etu, II bataljon, XII peadijski puk, "Puk cara Lazara". U prvo

vreme bio sam u mestu zvanom Kraviki potok. Nai i bugarski rovovi bili su udaljeni jedni od

drugih najvie sedamdesetak metara. Napadali smo povremeno jedni druge, stalno se arkali,

oprobavali se, danju i nou. Sve je bilo u redu dok oni nisu nabavili odnekud rovovsko oruje

zvano merzer. Tada su nam dojadili, i ojadili nas. Traili su nas tim prokletim topom nasumice, i

esto nas nalazili. Naa artiljerija nije mogla da uniti njihov merzer, bili smo preblizu jedni

drugima, pa je postojala velika opasnost da tue i po nama. Kao da se danas zbiva, seam se

dogaaja kad sam na objavnici, izmeu dva rova, bio na strai. U zemlji, a odozgo prekrivena

deblima drvea, dakiima peska i maskirana travom, objavnica je imala tri pukarnice: levu,

desnu i srednju, da bih iz nje mogao da se branim u sluaju napada. Bila je no, oko jedanaest, ili

je prola pono, ne seam se tano, neki me glas pozvao po imenu i rekao mi:

Monah Kalist

17

"Bei, Dobrivoje, poginue!"

Trgao sam se, predoseanje me je nateralo da brzo istrim iz objavnice i utrim u sprovodnicu.

Nije prolo ni petnaestak sekundi, a zrno merzersko palo je u objavnicu. Zrno je probilo krov

objavnice, prelomilo klupu na kojoj sam sedeo, zabilo se u pod jedan metar u dubinu, i

eksplodiralo. Od detonacije sam pao i lupio glavom o zid sprovodnice; zadobio sam vrlo jak

potres, iako sam imao lem. Onako oamuen, pomislio sam bio da sam teko ranjen. Ali im

sam otvorio oi i ustao, znao sam da sam itav. Tako sam se, zahvaljujui nepoznatom glasu,

spasao sigurne smrti. Godine 1917. vodile su se velike borbe izmeu nas i Bugara i vaba, na

Obloj uki, na planini Kouh. Tukli smo se topovima i lakim orujem, a izlazili smo esto i iz

rovova i borili se prsa u prsa. Uvek sam oseao strah kad je trebalo da izaem iz zaklona i

krenem u juri, na cevi puaka i mitraljeza, na bombe i bajonete. Ali u samom okraju strah je iz

mene sasvim nestajao. Ginuli su kraj mene moji najdrai prijatelji, zemljaci, komije; nisam bio

siguran da e mi najbolji drug do kraja dana ostati iv. Ali nisam oajavao, zahvatio me udan

mir, ravnodunost, u prisustvu bliske smrti, ali smrt me nije potresala kao u prvim danima rata.

Tada sam, nakon proitanih knjiga, bio prilino upoznat za hrianskom istinom. Seao sam se i

rei onih komunista koje sam uvao u Mikri, polju solunskom. Oseao sam besmisao rata i

pokuavao sam da se smirim, a da ne mrzim ljude protiv kojih sam se borio. Pokuavao sam da

prepoznam zlo koje je izazvalo haos meu ljudima i da k njemu usmerim svoju mrnju. Utvrdio

sam da ljudi nisu bili u rovovima po svojoj volji, da su tamo prisilno, da izvre volju i zapovesti

svojih neovenih vladara. eleo sam u potpunosti da razumem razloge za mrnju izmeu

zaraenih strana, ali mi to nije ba polazilo za rukom. Pomiljao sam ta da uinim da bismo se

pomirili, ali nisam znao ta ja kao jedinka da preduzmem da prestane meusobno ubijanje i da se

vratimo kuama. Jednom, dok sam tako razmiljao, trojica Bugara su izala iz rova i dola na

izvor, udaljen od mene pedesetak metara. Bili su bezbrini i oigledno sreni to su na suncu i

vazduhu; nisu ni slutili da smo mi u blizini. Po navici, podigao sam puku i nanianio u njih.

Gledajui niz cev, video sam ih kako se smeju i priaju, maui rukama. Bio sam dobar strelac,

mogao sam svu trojicu lako da usmrtim. Ali sam ih pustio da se napiju vode, a potom opalio iz

puke nekoliko puta u stenu iznad njihovih glava. Uplaili su se i bacili se na zemlju; zatim su se,

kao hrci, bauljajui, uvukli u svoj rov. Nisam mogao da ubijem te ljude, koji su bili radosni, i

koji su za nekoliko trenutaka zaboravili da su tu gde vlada smrt. Kad sam kasnije mislio o tom

svom postupku, osetio sam u sebi radost i raanje neobine blagosti, milja. Danima sam bio

ispunjentim lepim oseanjem. Diio sam se u sebi i tvrdo verovao da sam uinio dobro pred

Bogom i pred ljudima; ali sam bio svestan da sam prekrio ratno pravilo.

Dobro smo bili zaklonjeni od mitraljeza i topova, ali nam je mnogo jada zadavao onaj prokleti

merzer. Probijalo je zrno rovovske tavanice kao od ale, a eksplozija je dizala u vazduh i po

sedmoricu - osmoricu, kidajui ih na komade. Naa komanda je morala da odlui da se rovovsko

oruje uniti bombama; drukije nismo mogli da se oslobodimo tog zla. Stareine su traile

dobrovoljca za izvrenje akcije. utali smo, razmiljali, oklevali. Svi smo mi bili dobri i iskusni

Monah Kalist

18

borci, ali se nikome nije ilo kroz kiu kuruma ka bugarskim rovovima. Ba tada dok smo se

kolebali, palo je zrno u rov do naeg rova, i usmrtilo petoricu mojih dobrih drugova. Uzdrhtao

sam; eludac mi se skupio od muke. Bio sam svestan da svakog od nas eka takva smrt. Znao

sam da taj top mora da se uniti, ali se nisam prijavio odmah, neto od straha, a vie zbog

uverenja da nije u redu da ovek sam krene da ubija i sveti svoje prijatelje. I pored svega nisam

mrzeo Bugare, ali sam znao da moramo neto da uinimo, da ih onemoguimo da nas i dalje

masovno ubijaju. utao sam, i ostali su utali, ali sam znao da ja imam najvie iskustva u tim

vetinama oko prikradanja neprijatelju i bacanja bombi, to sam bio nauio kao komita kod

majora Tankosia. Znali su to i oni, gledali su me... Tada sam pomislio na svoje vienje u

dvoritu i na glas koji mi je govorio: vratie se kui izleen od rana... Odmah sam odluio; elja

da unitim merzer potpuno me obuzela, nisam mogao da izdrim a da se ne javim za akciju.

Oko etiri asa po podne krenuo sam da unitim merzer. Poneo sam est bombi i pitolj. Od naih

rovova pruala se kamena stena visoka oko pola metra, slina grudobranu, ukoso do samih

bugarskih rovova. Privlaio sam se paljivo, donekle njome skriven; oslukivao sam paljbu iz

lakih oruja, da bih znao na ta je usmerena bugarska panja. Straha u meni nije bilo, ni

oklevanja i nesigurnosti; bio sam usmeren samo na ouvanje ivota i na unitenje merzera.

Kretao sam se polagano priljubljen uz zemlju. Dopuzao sam na oko pet metara ispred bugraskih

rovova; izvadio sam bombe iz torbice i odrafio ih; ostao sam u tom poloaju, skriven iza veeg

kamena, sve dok merzer nije opalio; nakon eksplozije otkrio sam tano mesto gde se, nalazio.

Pucnji sa bugarske strane sasvim su prestali, oekivali su efekat svoga topa. Iskoristio sam taj

trenutak. Naglo sam ustao i potrao ka rovu. Iz bliske blizine brzo sam ubacio svih est bombi.

Nakon prve uli su se jauci i kuknjava; posle este bombe sve se bilo utialo. Pri povlaenju

Bugari su me opazili; poeli su da tuku mitraljezima i bombama. Jedna eksplozija prebacila me je

preko kamena iza kojeg sam taman hteo da se sakrijem. Izgubio sam svest. Sigurno bih poginuo

da me eksplozija nije bacila iza kamena; tamo sam bio od Bugara zaklonjen. Bomba mi je slomila

levu nogu iznad lanka, probila lobanju iza uva, a od potresa mi je pukla bubna opna. Mitraljez

me pogodio u desni kuk i u grudi; jedan kurum se zaustavio u levom plunom krilu. Desna ruka

ostala mi je prebaena preko ivice kamena, nezaklonjena. Kasnije su mi drugovi priali da su je

Bugari gaali iz puaka. I tu sam imao sree, samo su je jednom pogodili povie lakta. Leao sam

onesveen, bio sam u agoniji do osam asova uvee. Kad se smrailo, doli su bolniari po mene

i tada su videli da sam iv. Stavili su me u atorsko krilo i dovukli do naih rovova. Onda su me

odvezli u neku varo izmeu evelije i Soluna, mislim da se zove Veterkop. Tek tamo sam se

osvestio i saznao da sam unitio merzer. Priali su mi drugovi da je komandir /pre rata je bio

uitelj u Belim Vodama kod Trstenika/, plakao kad me je video u ranama i onesveenog. Znao

je on koliko su mi znaile moje knjige pa ih je sve stavio uz mene na nosila, i naredio vojnicima

da ih sauvaju i da mi ih daju kad doem svesti. Poto su me previli, Englezi su me iz Veterkopa

prebacili u Solun u bolnicu regenta Aleksandra. Tu sam bio dva dana, zatim sam francuskom

laom krenuo za Alir. Ne seam se koliko sam dana putovao morem.

U Aliru sam prvi put u ivotu video lift; bilo je to u bolnici. Seam se da je iznad krova zgrade,

Monah Kalist

19

u kojoj je bila bolnica, prolazio voz. udilo me je kako bolnica moe da se nalazi ispod

eleznike pruge. Leili su me francuski lekari. Prvo su mi oistili lobanju iza uva, operisali uvo i

izvadili sitne komade gelera iz ruke i tela. Bili su paljivi i savesni; uinili su sve to je bilo u

njihovoj moi. Snimili su mi plua rentgenom i utvrdili da se u njima nalazi kurum, u blizini

srca. Rekli su mi:

"Da bismo izvadili kurum, moramo da seemo grudni ko. Ako to uinimo, treba da zna da e

do kraja ivota ostati nesposoban. A ako kurum ostane unutra, morae uvek da lei na desnoj

strani kad spava i, uopte, mora da se pazi, da kurum postepeno sie ispod srca i da ti ne

smeta. Odlui sam!"

Razmiljao sam i odluio da me ne operiu. Operacije desnog kuka i lakta trajale su dugo i bile su

bolne. Desna ruka mi je bila ukoena posle operacije, u njoj su ostali sitni komadi eksplozivnih

zrna. Rane su mi sve u svemu brzo zarastale. U bolnici sam itao svoje knjige; jedan me je

ranjenik zato zvao svetenikom. Dok sam itao itija sv. Jovana Damaskina, esto sam u sebi

ponavljao jednu njegovu molitvu koja mi se veoma svidela. Mislio sam: zlikovci su sv. Jovanu

Damaskinu odsekli ruku, i on je molio svetu Bogorodicu da mu ruku vrati. Obeao joj da e

ispevati pesmu o njenoj milosti i da e celog ivota raditi na dobro crkve, i ona mu je molitvu

usliila. Zato ne bih i ja uinio isto? Dugo sam se molio i obeavao da u zidati crkve, ili da u

pomagati zidanje crkava, i da u davati milostinju siromanima. Mnogo su mi u tim tekim

vremenima pomagale moje knjige. itao sam ih, gutao njihove poruke, i potpuno razumevao

smisao tih rei. Oporavljao sam se brzo; ustajao sam i kretao se; ali mi je smetala ukoenost

desne ruke, stalno sam mislio kako da je osposobim. Nakon izvesnog vremena, bolniar me

odveo u jednu prostoriju i naredio mi da sednem na stolicu koja je bila privrena uz neku udnu

mainu. Zatim mi je ukoenu ruku poloio u neko koritance na toj maini i vrsto ju je uvezao

kaiima. Drugu ruku i telo privrstio mi je kaiima za stolicu. Mirno sam ga posmatrao dok je

radio, ne znajui ta namerava da mi uini. On je u mene gledao prijateljski, smeio mi se. Poto

me dobro uvezao, pritisnuo je neko dugme, a maina je odjednom poela da radi; ono koritance

mi je savijalo i ispravljalo ukoenu ruku, ona je krckala i pucala. Majko moja, kako me to bolelo!

Kukao sam iz sve snage, bolniar je pevao to je mogao glasnije. Upiao sam se! Nikad vie u

blizinu te sobe nisam hteo da doem! Ubeivali su me i lekari i bolniari da izdrim terapiju, da

e se ruka tako sasvim razgibati, ali ja nisam hteo ni da ih sluam. Beao sam i krio se; plaio

sam se da me ne prevare ili da me silom opet ne stave u onu mainu. Silno sam eleo da mi ruka

ozdravi, pa sam se neprestano molio Bogorodici; uz to sam ruku masirao, savijao je, pario, ta joj

sve nisam radio samo da je osposobim. Maina je moda samo zapoela, ali sve ostalo sam

dovrio sam, kako sam znao i umeo. Leenje je potrajalo malo due, ali me nije bolelo.

Nekih sedam meseci sam proveo u bolnici u Aliru. Pri kraju leenja, preko Crvenog krsta iz

eneve, dobio sam pismo od svoje porodice iz Srbije. Obavestili su me da su Bugari obesili mog

najstarijeg brata u selu Gaglovu kod Kaonika, zato to je sruio elezniki most kod unisa. A

oca i sestru Bugari su, traei novac, toliko tukli da su ih polumrtve odneli u bolnicu u Ni da se

Monah Kalist

20

lee, ali da nema nade u ozdravljenje. Obuzela me takva jarost da sam odskoio od poda do

plafona. Krv mi je jurnula u lice, a neka strana, meni do tada nepoznata snaga, probudila se u

telu. Nisam vie oseao rane! alio sam za bratom i eleo sam da ga osvetim. eleo sam da istog

asa jurnem na Bugare i njihove rovove. Bio sam potpuno zaboravio na evaneljsku poruku: "Ne

sudi da ti ne bi bilo sueno" i "Voli neprijatelje svoje". Odmah sam zatraio da me iz Alira, iz

bolnice, prebace u Solun. Meutim, vojna komisija me pregledala i oglasila nesposobnim za

borbu. Odredili su me da budem bolniar u bolnici regenta Aleksandra.

Kad su mi to saoptili, rekao sam:

"Ja hou odmah da idem u svoju jedinicu! Ako mi ne dozvolite, utei u!"

Tako sam ih privoleo da uine ono to sam ja hteo. Prvi i poslednji put u ivotu radovao sam se

to me je major Tankosi obuio vetini ratovanja; poljubio bih ga, da je bio tu. Kao nikad do

tada, eljno sam oekivao okraje sa Bugarima. I oseao sam da, negde u daljini, i moj drugi brat

tako misli i da se ve sveti. Tada sam obaveten da sam za uniteni merzer odlikovan Ordenom

belog orla s maevima, III reda. Kao to rekoh, privoleo sam bio vojnu komisiju da mi odobri

povratak u jedinicu. Meutim, nisam mogao da proitam ta je bilo upisano u moju vojnu

knjiicu, jer je pisalo na francuskom. Kasnije sam saznao da je tamo stajalo da mogu da

uestvujem u borbi, ali u nekim lakim akcijama i pod uslovom da ne nosim puku o desnom

ramenu. Kad sam stigao u svoju jedinicu, komandir se obradovao, zagrlio me i poljubio, kao da

smo bili najroeniji. U srpskoj vojsci, tog vremena, nije se ulo ni zapamtilo da je pretpostavljeni

stareina zagrlio svoga vojnika. Ali on je mene zaista voleo i radovao se to sam iv i to smo

opet zajedno. Na njegovo pitanje da li sam sposoban da se borim, rekao sam:

"Dajte mi bombe!"

Dali su mi nemaki konjiki karabin. Nemci su ga zvali manliher; bio je lak za noenje; kalibar

mu je odgovarao francuskoj municiji, ali meci nisu mogli da uu u arer, tako da sam stavljao po

jedan metak u cev. Prihvatio sam ga jer mi nije ni bio tako vaan. Svu nadu sam polagao u bombe

i pitolj. Isprobao sam da nianim desnom rukom, da bih video jesam li isti posle ranjavanja. Bio

sam sposoban kao i ranije; cigaretu na udaljenosti dok je oko vidi, lomio sam zrnom iz pitolja iz

deset pokuaja skoro svih deset puta.

Iz bolnice sam doao avgusta 1918, a ve 14. septembra poela je ofanziva za proboj Solunskog

fronta. Imali smo oko est stotina topova, plus bacae i ostalo oruje. Bugari i Austrijanci imali

su, verovatno, jo bar toliko. Dva dana i dve noi tukle su hiljade raznoraznih topova. U toj

"bubnjarskoj vatri", praina i magla od dima dizale su se u nebo okruujui povrinu od oko deset

kilometara. U polutami, koja je mirisala na barut i dim, grmelo je, pucalo, sevala vatra, uli urlici,

jauci i zapomaganja. U stalnoj napetosti i strahu, u jednom trenutku sam pomislio da u poludeti.

Da je bila borba prsa u prsa, ili da smo se tukli iz rovova, nekako se i ne bih plaio, ovako granate

su padale svuda oko mene, zemlja je prtala: nisam znao gde da se sakrijem, niti koje je mesto

Monah Kalist

21

sigurno. Mogao sam svakog asa da budem raznet na komade i da postanem krvava praina. Kad

vie nisam znao ta bih, kleknuo sam, ruke i glavu podigao k nebu i zavapio:

"Sveti oe Nikolaje, slavo moja, spasi me odavde, molim te. Ako preivim, upaliu ti sveu, od

istog voska, deset kilograma teku. Molim te i kunem ti se!" /Slagao sam ga. Upalio sam sveu

od dva kilograma. Nisam mogao da naem vie voska, a nisam imao ni dovoljno para/.

Molio sam i svetog Arhanela Mihaila:

"Sveti Arhanele Mihailo, ti si blizu Boga, zamoli ga da me spase".

Sutradan su nas, peadiju, povukli u pozadinu, da se odmorimo i smirimo. Ali smo se, ubrzo, im

je prestala artiljerijska paljba, vratili na poloaj. Tamo je sve gorelo: zemlja, drvee, trava,

rovovi, leevi. Ili smo kroz smrad, dim i vatru. Bugari i vabe, na poloaju ispred nas, bili su

ve izginuli. Samo na Slonovom uvu, kako se zvala ogromna gromada testerastog kamena, bilo je

ivih, jer su stenama bili dobro zaklonjeni od topova. Kad smo im se pribliili, pripucali su i

jurnuli na nas. Iz pozadine su nas tukli mitraljezima, pa nismo mogli nikako da im priemo. Na

svom poloaju bili su dobro utvreni i zatieni. Poto nismo mogli, niti smo hteli da

odugovlaimo sa probojem njihove odbrane, morali smo brzo neto da smislimo. Komanda je

odabrala mene i jo dvojicu; naredili su nam da pronaemo mesto sa kojeg bismo mogli

neopaeni da se popnemo na stene. Zadatak smo izvrili uspeno. Naa vojska mogla je da krene

u napad. Bugari su se ogoreno branili. Uli smo, na kraju, u borbu prsa u prsa. Mi Srbi najbolje

smo tobdije na svetu, ali su Bugari strani borci na no. Zato nam je bilo veoma teko da se

borimo sa njima u neposrednoj blizini. Bio sam dobro pripremljen za borbu. Bio je trenutak da se

svetim za brata, oca i sestru. Imao sam punu torbu bombi i mnogo metaka za pitolj. Svi smo

eleli da potuemo Bugare i da se vratimo u svoju zemlju. Bili smo veti i hrabri vojnici; juriali

smo i borili se kao zmajevi. Nisam alio sebe. Video sam pred sobom samo: osvetu i put za

Srbiju.

Kroz dim i prainu opazio sam jednog Bugarina; iao je prema meni. Nisam vie imao ni jednu

bombu, pitolj je bio prazan, puka takoe. Bugarin je bio blizu, nisam imao vremena da ubacim

metak u cev. Na moju sreu, i njegova je puka bila prazna. Jurnuli smo istovremeno jedan prema

drugome; bajoneti su nam se ukrstili, puke se sudarile i odletele uvis. Uhvatili smo se u kotac.

Dva dana i dve noi tukle su hiljade raznoraznih topova. U toj "bubnjarskoj vatri". praina i

magla od dima dizale su se u nebo okruujui povrinu od oko deset kilometara. U polutami, koja

je mirisala na barut tano, znam samo da sam osetio da je od mene jai. Nisam mu se dao, a

njemu se, izgleda, urilo da me to pre obori, a onda dokraji noem. Najednom se kraj moga uva

prolomio jak pucanj. Bugarin je odmah klonu i pao pred moje noge; video sam mu smrskanu

glavu. Gledao sam u njega, zbunjen, i tada sam osetio na licu neku itku masu; klizila je niz elo

na lice, i pretila da mi zatvori oi. Obrisao sam se rukom, aka mi je bila puna njegovog mozga i

krvi. Okrenuo sam se i video svoga komandira; u ruci mu je bio pitolj. Rekao mi je:

Monah Kalist

22

"Ubrii se. Ubrii lice, Dobrivoje".

Iz depa sam izvukao krpu, koju sam koristio kao maramicu, obrisao se i bacio je na zemlju.

Komandir mi je dao nekoliko bombi, zatim sam napunio pitolj i karabin i krenuo napred. Nai su

ve stigli na Slonovo uvo i sasvim su oistili poloaj od Bugara. Zatekli smo tri ovce, tek su bile

odrane i jo vrue, sir u kantama, papriku. Nisu nas oekivali tako brzo. Jurili smo ih jo

kilometar-dva, potom je Timoka divizija nastavila da ih goni. Mi, umadinci, bili smo u tom

ratu nezamenljivi za probijanje fronta, a Timoani su bili nenadmani u gonjenju neprijatelja u

bekstvu. Nakon dva dana stigli smo u selo Konopljite. To je bilo prvo selo u koje sam uao posle

mnogih godina. Stareine su me javno pohvalile to sam dobrovoljno doao iz bolnice i borio se,

iako sam bio ranjen. Predloen sam za Zlatnu medalju Obilia. Posle toga nisam neko vreme

uestvovao u direktnim frontalnim borbama. Da ne priam kojom smo brzinom napredovali. Tek

kad smo doli u Banat, u selo Vraljevo, danas Miloevo, borio sam se sa Maarima. Iako su znali

da smo mi Srbi strani u bitkama, Maari su se hrabro borili, ali smo ih u jednoj umi, rukom

zasaenih jasenova, brzo razbili. Zatim smo preko Arada stigli u Temivar. U Temivaru su mi

uruena odlikovanja: Orden belog orla s maevima, III reda, Zlatna medalja Obilia i nekoliko

manjih odlikovanja. U tom sam ratu dobio deset odlikovanja, plus Albansku spomenicu koju sam

kasnije primio. U Temivaru smo ostali cele te zime. Molili smo stareine da nas puste kuama,

bilo nam je dosta ratovanja. Kukovi su me boleli; bili su nauljani i modri od opasaa o kojem su

godinama visile bombe i pitolj.

"Podmazaemo puke i ostaviti ih na sigurno mesto. Kad zatreba, pozovite. Biemo odmah na

mestu koje nam odredite", govorili smo. Nisu nas sluali.

Odmarajui se, i dalje sam itao moje knjige. Nosio sam ih od Soluna, kroz sve bitke, i uvao ih

kao veliku dragocenost. Jedne noi sam se probudio iz sna i onako bunovan ugledao kraj sebe

dve duhovne prilike; uo sam:

"E, sad je dolo vreme da ide kui, Dobrivoje".

Istog trenutka su nestale. Primio sam tada to vienje kao neto najnormalnije, ve sam se bio

privikao na svakojaka uda. I stvarno je bilo onako kao to mi je reeno: ubrzo sam bio otputen i

otiao sam kui. Tako se zavrilo moje vojevanje u srpsko-turskom i prvom svetskom ratu.

Mnogi su hteli da nas unite, da zatru srpski narod. Mi, vojnici, uinili smo koliko smo mogli,

ono to smo morali i to nam je bilo dunost. Potukli smo tirane i zlotvore, oslobodili

junoslovenske narode vekovnog ropstva, i stvorili Jugoslaviju. Sa mnom se zbilo tano ono to

mi je reeno i pokazano u vienju one noi u dvoritu. Otiao sam na jug, video mnoge zemlje,

vratio se kui izleen od rana. Prvo sam se vratio u svoje selo Kaonik, zatim sam otiao u Ni u

bolnicu da vidim oca i sestru. Bugari su ih toliko pretukli da im je koa na leima bila crna i

gnojava; oeva desna ruka bila je ukoena. Kosti najstarijeg brata, koga su Bugari obesili,

sahranio sam na naem kaonikom groblju. Otac i sestra ubrzo su umrli, i njih sam sahranio.

Pored svakodnevne smrti drugova tokom devet dugih godina rata, bio sam suoen i sa umiranjem

Monah Kalist

23

svojih najmilijih. Prolo je tada kroz mene mnogo bola, straha, sumnji, razoaranja, nade. Glava

mi je bila prepuna nezaboravnih uspomena. Za mladog oveka, kakav sam tada bio, ti dogaaji

imali su velikog utacaja na budui ivot. U to vreme ovek nije morao da bude vidovit pa da zna

da e rata opet biti. Ja sam u to bio siguran, jer sam dobro upamtio ljude protiv kojih sam

godinama ratovao. Znao sam da emo se opet sresti.

Rat nita bitno nije reio niti ispravio. Mnoge carevine su propale, nove drave su nastale, ali u

ljudima se nita u sutini nije promenilo. Bilo je na pretek patnji i muka, ali se to brzo zaboravi,

misli se pogorde a pohlepa ojaau oveku. Ima neeg prokletog i nezasitog u nama ljudima, u

onima koji su pobesneli od bogatstva, nerada, vlasti i slave, a koji zavaaju narode i zapoinju

ratove. Da bi odjednom, brzo, reio probleme i zadovoljio elje za slavom i bogatstvom, ovek ne

misli na svoju ili tuu muku, ni o mogunosti line propasti i pogibije. A razlog za rat je lako nai

pri ovakvom, ondanjem i dananjem, ustrojstvu drave. Nemci i Bugari su nas sa takvom

mrnjom gonili i borili se protiv nas i mnoge jade nam zadali, da im nikad neu moi da

zaboravim i oprostim. Ako je ta mrnja u njima postojala u toku prvog rata, zar e posle poraza

nestati? Znao sam: jo vie e nas mrzeti! Turske hode su nam iz nekih svojih knjiga itali da e

za dvadeset-trideset godina opet izbiti svetski rat; u "Dobrotoljublju" isto je to pisalo; sveti Nil

mirotoivi govorio je o prvom i drugom ratu. Verovao sam da e do sukoba svetskih razmera

doi. Nisam znao dan i godinu, ali sumnje u meni nije bilo.

Po povratku iz rata imao sam dvadeset i etiri godine; kurum u pluima mi nije smetao; i druge

rane nisam oseao. Bio sam mlad, zdrav, bogat, odlikovan, junak, i kao takav ja sam za devojke

bio najbolja prilika. U selu je bila devojka, Leposava; neodoljivo me podseala na enu

pukovnika Tomia, koja nam je lepotom vraala veru u ivot, nama ranjenicima u Sidi Abdali.

Bila je mlada, crne kose i oiju; bila je i bogata. Privlaila me, eleo sam je. Ali je bila gorda, a

meni je bilo dosta drskosti i gordosti u ratu. I druge lepe i bogate devojke u selu i okolini bile su

kao ona; nisam ih zato podnosio. Mislile su da bogati pripadaju samo bogatima; bilo je to

nepisano pravilo, obiaj, red. I odrasli u selu, kad je u pitanju bila moja enidba, rasuivali su na

isti nain. Meutim, celo moje bie teilo je istoti, iskrenosti i toplini nesebine ljubavi. Jeio

sam se pri susretu sa njihovim nadmenim pogledima, i gadio se njihovih raunica, koje su

bezobzirno isticali iznad ljubavi mukarca i ene. Meutim, u selu je bila i Milunka, krotka,

smirena, puna devianskog stida; bila je siromana devojka, esto je od moje sestre pozajmljivala

haljinu kad je ila na vaar. Ulazila je u na dom s blagim osmehom, tiho i lako kao da nije

dodirivala zemlju; govorila je mirnim i mekanim glasom; u krupnim oima imala je ljubavi za

sve na to bi sputala pogled. Vuklo me je neto k njoj, bio sam srean kad je vidim. Mislio sam:

kad reim da se enim, njome u se oeniti. Na alost, iznenada je teko obolela od galopirajue

tuberkuloze. Tako rei na samom samrtnom asu, pozvala me k sebi. Otiao sam, seo na krevet

kraj nje, ona je uzela moju ruku i stavila je na grudi. Gledala me toplo crnim, od vatre i bola

grozniavim oima, zatim je rekla:

"Znam, Dobrivoje, da e biti svetenik ili monah. Gledala sam te u crkvi kako se s verom moli,

Monah Kalist

24

zato tako mislim. Tebe sam, Dobrivoje, uvek volela. Jedino tebe volim".

aputala je, a suze su izvirale iz njenih otvorenih oiju i tekle niz uvele obraze i slivale se na beli

jastuk prekriven rasutom njenom crnom kosom.

"Uskoro u umreti... Molim te, nemoj da me zaboravi".

Rekao sam joj da i ja nju volim, i da nameravam da se njom oenim. Gledao sam je, tuga mi je

punila grudi. Jedva sam se uzdrao da ne zaradim. Za ocem i sestrom nisam ni suzu prolio,

oguglao sam bio na smrt u ratu, ali sada predamnom je umirala moja ljubav, budunost, deo

ivota, i to me je uzdrmalo.

"Primetila sam da me rado gleda", rekla je.

"Odnekud neto mi govori, znam nekako, ti se nikad nee oeniti... Preklinjem te: moli se Bogu

za mene, za moju duu. Ne znam koliko sam grena; ne znam ta biva sa ovekom kad umre.

Seaj me se, Dobrivoje. I moli se".

Tog dana je umrla. Moja mladost je prolazila posred smrti srpskog naroda, mojih drugova,

devojaka i moje porodice. Velika ivotna snaga i volja za ivotom odrali su me uspravnog, i

nisam postao maloduan i oajan. Otac je umro, nastariji brat obeen, ostalo je nas trojica brae,

muke eljadi u kui. Jedan je otiao u dravnu slubu, na eleznicu, meni kao najstarijem ostalo

je da budem glava porodice. Majku sam pitao za savete u svim poslovima domainstva, iako sam

ve bio zreo ovek. Iako mlad, silom prilika znao sam za vrednost ljudskog ivota i koliko

oveku malo pomae materijalno bogatstvo, a ta mu znai ljubav ljudska. Brinuo sam o sebi i

svojoj porodici, ali sam isto tako brinuo i o drugim ljudima. Pomagao sam izdano sirotinju; i

majka je to odobravala, bila je pobona i milostiva. Ali ja nisam bio zadovoljan jer smo davali

samo viak od onoga to smo imali; eleo sam da dam mnogo vie. Hteo sam sa siromasima i

nemonima da delim hleb, postelju, zemlju, kuu, da se u svemu izjednaimo. To sam eleo, ali

sam znao da se to, u ovako ureenom ivotu porodice i ljudi u svetu, ne moe da ostvari i zato

sam tugovao.

U vreme moje tuge za preminulima i borbe da se nadoknadi uniteno i opljakano, zbio se

neobian dogaaj u mojoj porodici, koji nikad nisam uspeo da razumem i sebi da objasnim, niti

sam mogao da ga izbriem iz seanja. Naime, moj pokojni brat ostavio je devojicu od tri godine;

njena majka umrla je na poroaju. Bila je bistro, milo i pametno dete. Ali je esto tugovala za

majkom, plakala i traila da je vidi. Govorili smo joj da je majka iva i da e doi. Na njeno

pitanje gde je i zato tako dugo ne dolazi, odgovarali smo da je gore, kod Boga, i da e je ona

sigurno videti. Devojica je znala Oena i Bogorodice Djevo, a o Bogu - da nas je stvorio i da je

milostiv. Kako nas je razumela, i nae prie o njenoj majci, ne znam. Ali jedne veeri, u prvi

sumrak, dotrala je k nama iz bate, veselija nego ikad, nasmejana i razdragana. Vikala je:

Monah Kalist

25

"Videla sam mamu! Videla sam mamu!"

Rekla nam je da je bila s majkom... Otila je u batu i kleei ispod kruke molila Gospoda Isusa

Hrista da joj poalje, odozgo, majku samo za asak. I on joj je usliio molbu. Majka je dola.

Opisivala nam je svoju majku detaljno; oi, boju kose, kakva joj je marama, odelo; zapazila je i

da ima posekotinu na bradi, i to je bilo tano.

"Grlile smo se i ljubile, mama mi je rekla da ne plaem vie za njom jer emo se nas dve opet

videti."

Svi smo bili poboni, ali u njenu priu nismo verovali. Sve je bilo brzo zaboravljeno; ali ja sam i

dalje mislio na to. Doiveo sam svakakva uda, pa mi ni ova pria nije zvuala kao iluzija. Moe

li dete da zna kako mu izgleda majka, ako je nikad, ni na slici, nije videlo? Zato je bila

razdragana i radosna, a obino je tuna kad joj se spomene majka ili kad misli o njoj? Odbacivao

sam mogunost da je sve bilo ba onako kao u prii - nisam to mogao da prihvatim. Ali mi je srce

gorelo radou dok sam je sluao, kao da je sve bila istina. Dugo sam o tome razmiljao, a

seanje je zauvek ostalo.

Tih dana bio sam pred ivotnom odlukom; bio sam u nedoumici ta da radim, pa su me muile

razne misli. Nisam mogao da se odluim i jasno sebi da kaem: ti e, Dobrivoje, od sad i zauvek

ovo da radi i to i to da bude. Imao sam vie mogunosti: da budem seljak; da odem u vojsku i

da budem komandir; da dovrim kolu i da budem inovnik ili svetenik; ili da se zamonaim.

Seoska crkva je bila udaljena od moje kue dva-tri kilometra. Te 1920. godine poklonio sam bio

crkvenjaku plast sena; on mi je zauzvrat dao kljueve od crkve. Odlazio sam tamo skoro svake

noi i molio svetog Jovana Damaskina i Atanasija Aleksandrijskog, patrijarha, da mi pomognu da

se opredelim i da mi otkriju volju Boju. U to vreme u manastiru Sveti Naum Ohridski dogaala

su se mnoga uda; prie o tim udima kruile su u narodu. I Svetom Naumu sam se molio da me

primi u svoj manastir, ukoliko mi je sueno da budem monah. Majka je uoila moje none

odlaske od kue. Pomislila je da moda spavam kod neke devojke, i nije joj bilo pravo jer je bila

strogo moralna ena. A sumnjala je jer sam ja, i pored svega to sam preiveo, voleo da se alim i

da zadirkujem devojke, da ih pitam hoe li da se udaju za mene. Ali mi ni na kraj pameti nije bilo

da neku od njih obeastim. Jedne veeri majka je pola za mnom. Iao sam pored reke, zatim

kroz umu i stigao do crkve. Kad sam doao do ulaza, upravo je poela da pada kia. Brzo sam

otkljuao vrata i utrao unutra. Tek to sam se bio spremio za molitvu, ula se lupa na vratima.

Pomislio sam da je crkvenjak, jer niko drugi nou ne bi doao u crkvu. Ali ula je moja majka,

otresla kiu sa sebe, pogledala me u oi i rekla:

"Ej kuku meni jadnoj, ostadoh bez jo jednog sina!"

Okrenula se onda prema ikoni Svete Bogorodice na oltaru, poklonila se duboko i proaptala:

"Ja sam mislila, Presveta, da e mi on zatvoriti oi, a ti mi ga uze."

Monah Kalist

26

Nasmejao sam se u sebi i u ali rekao:

"To e ti bar biti lako, majko. Zatvorie ih sama, evo ovako." I prstima ruku sebi sam zatvorio

kapke na oima.

Pogledala me tvrdo i prodorno; bila je ozbiljna; bleda i nekako utuena.

"Nemoj, Dobrivoje, srce da mi jede", rekla je i odmah izala iz crkve.

Poao sam za njom; do kue nismo progovorili ni rei. Ne znam ta je sutradan ispriala

ukuanima, ali su me oni gledali s posebnim potovanjem i ozbiljnou, kao da vie nisam bio

njihov, ni ovek kao to su oni.

Dok sam ja muio muku ta da radim, Srbijom i Jugoslavijom slavila se pobeda nad neprijateljem

i nova drava. Previe je u tom slavlju bilo zanosa, hvale i gordosti. Ponaali smo se kao da je

zauvek pobeeno zlo, a na zemlji zavladao veiti mir. Kao da se odjednom zaboravilo na Nemca,

vabu, Bugarina, kao da vie nije bilo masona, teozofa i Pape rimskog. Nismo bili svesni da

najponosnije zlo, unutra u nama, nije ni taknuto, kamoli pobeeno. Pre svega gordost, za njom

pohlepa, i sve drugo runo u nama, podiglo je glavu: grabilo je vlast, zemlju, kue, nakit. O

pravdi i sirotinji niko nije mislio! To me je bolelo, eleo sam da delim i dobro i zlo sa ljudima sa

kojima sam iveo, kao to sam i u ratu to inio. Deakih snova o lepom ivotu tada vie nije bilo

u meni; sve to sam doiveo jo uvek je bilo svee u mojoj svesti. Osetio sam pravi rat, najahao

se konja, ispucao bezbroj metaka, sekao sabljom, kitio se odlikovanjima. ime sam mogao da

ulepam viziju budueg ivota? Jedino sam mogao da oekujem ponovo meusobno klanje i

ubijanje! Zar da stvaram decu, da gledam kako ih zlotvor na noeve nabija; ili enu i keri kako

siluje? Zar da opet krvavim ruke, da sanjam teke snove, i da nou drhtim od straha zbog grie

savesti? O svemu sam tome razmiljao danima i noima, i bio zaista na velikim mukama. eleo

sam da ivim istinitim ivotom, u slozi i u ljubavi sa svima; jedino takav ivot bio je dostojan

oveka. Zato sam molio Boga i sve svece da me izbave iz ljudskog zverinjaka. Usmeravao sam

sebe na nauku Boiju, i tako odvajao misli od svakodnevice i obinih briga. Um mi je sa radou

prihvatao sve to je pisalo u Svetom Pismu, upijao sam u sebe rei Boije i od toga bivao srean.

Za samo jedan dan uio sam napamet po nekoliko psalama. Tada mi se esto javljao glas i

govorio mi: "Dobrivoje, noas e kod tebe da svrate verceri duvana". "Dobrivoje, sad e ti doi

taj i taj, da ti trai to i to". I mnoge druge stvari mi je govorio. U meni je vrilo, traio sam naine

da se opredelim kako da ivim: po ljudskim ili po Boijim zakonima. Jedne veeri sam se molio

u prisustvu majke; sedela je na tronocu i prela. Uzeo sam bio Sveto pismo, otvorio ga, zaustavio

se malo na evaneljima, a zatim sam poeo da itam psalam sto grei. Tada sam zauo strahovitu

grmljavinu; kao da je dolazila spolja, odozgo, kao sa tavana; grmelo je kao da se kua rui. Majka

je sedela i mirno prela; video sam da ona nita nije ula. Pribrao sam se i nastavio sa itanjem

psalama. Zatim sam se dugo molio. Pomislio sam da je grmljavina bila neki znak. Te noi sam

obeao svetom Naumu da u, ako mi pomogne da se opredelim, manastiru koji nosi njegovo ime

priloiti koliko vredi jedan bik. Nekoliko dana posle toga dogaaja, jedan poboan ovek iz mog

Monah Kalist

27

sela predloio mi da idemo u crkvu u Gnjilanu, uo je od nekih obana da je ova crkva velika

svetinja. Bio je siromaan ovek i nije imao para da ode sam. Odluio sam da odmah krenemo na

put.

Kad smo stigli u Gnjilane, uli smo u crkvu i celivali ikone, zatim smo ostali u molitvi. Nije

prolo mnogo vremena kad sam primetio da se ikona svete Bogorodice na oltaru njie levo-desno.

Pomislio sam, u prvom trenutku, da je zemljotres, ali sam odmah uvideo da se nita drugo u crkvi

nije njihalo, sem te ikone. Obuzela me jeza od straha i uzbuenja. Gledao sam u ikonu kao

opinjen sve dok se nije umirila. Obojica smo isto videli; uzbueni i oduevljeni, dogovorili smo

se da odmah odemo u manastir svetog Nauma kraj Ohrida. Kad smo bili oko sat hoda do

manastira, poela je da pada jaka kia. Ili smo kao u zanosu; nismo oseali ni kiu ni hladnou.

Bili smo ozareni, pribliavali smo se velikoj svetinji. Kad sam, iz daljine, ugledao manastirske

zgrade i kube crkve, osetio sam veliko uzbuenje u pourio da to pre stignemo. U crkvi je bilo

nekoliko ljudi koji su se, u tiini, molili. im sam uao, osetio sam da me obasjala i proela

neobina, prijatna svetlost. Srce mi se u trenutku ispunilo slatkom lepotom: zagrcnuo sam se od

radosti i sree. Ne mogu rei da iskau to oseanje; bio sam pun i ceo. Kao da je Duh Sveti u vidu

goluba belog sleteo na moje rame i ispunio me boanskom lepotom. Bilo mi je jasno da me je on,

sveti Naum, doveo sebi. Ispunio mi molbu i pokazao budui ivot. Setio sam se obeanja. "Hvala

ti mnogo, sveti Naume. to sam obeao, to u ispuniti", rekao sam. Od svretka rata do mog

dolaska u