Tanja Mravak

Izbor iz zbrike "Moramo razgovarati"

Za projekt Pisci na mrei

Dark chocolate

Ba je sretna. Sjedi za stolom i gleda mua na kauu. Dugo nije imala tako dobar dan.

Jutros je krenula na posao kao i svakog dana. Nita nije nagovijestilo to stanje. Padala je

hladna kia, ipka kiobrana uporno se krivila iako ju je ona stalno ispravljala. Niz

iskrivljenu stranu malog, sklopivog kiobrana curio je tanki mlaz vode i naizmjence joj

kvasio torbu pa gleanj.

Na stranjem ulazu supermarketa ekala je efica. Iva ju je kratko pozdravila pa joj

kolebljivo okrenula lea i paljivo nekoliko puta protresla kiobran. Futrolu je davno

zagubila. Kiobran je spremila najprije u jednu pa u drugu vreicu sa znakom trgovakog

lanca u kojem je radila. efica je ula za njom i zatvorila vrata prostorije u kojoj su se

radnice oblaile.

- Vrlo je vano, opet naglaavam, pitati karticu za bodove. Juer sam malo etala

oko blagajni i primijetila sam da su se neke od vas opustile.

Iva je gledala na zidni sat i nadala se da e joj ostati vremena da promijeni arape.

Izvadila je kecelju iz ormaria.

- Svakog kupca svakog - pogledala je prema Ivi - treba pitati karticu!

Navlaila je kecelju preko glave i malo due je zadrala na oima.

- I ako karticu nemaju, pitati ele li je.

Vezivala je kecelju na struku s lijeva i s desna. I to je bila zgodna prilika za skrenuti pogled.

- I onda objasniti to e dobiti ako uzmu karticu.

Izuvala je cipele, dugo je odvezivala vezice. efica se nagnula prema njoj.

- Svakog kupca.

Nije uspjela promijeniti arape, vremena je bilo samo za preobuvanje u klompe.

Sjela je na blagajnu broj tri. Danas je pazila.

Dobar dan, imate li karticu za bodove? Dobar dan imate li karticu za bodove? Dobar dan,

imate li karticu za bodove? Dobar dan, imate li karticu za bodove?

- Dobar dan. Nemam.

- elite li?

- Ne, ne, ja ni ne kupujem.

- A zato ne elite? Znate li da ete nakon tisuu sakupljenih bodova mo odabrat

pet stvari ak dvadeset posto jeftinije? A ulazite i u nagradnu igru. Nikad ne znate di

vas sria eka.

I ve je Iva izvadila pristupne formulare kad joj je mladi s druge strane pruio zamotani

paketi. Papir nije bio sjajan, pa ni gladak. Na prvi joj se pogled uinio prljav, a onda je

prepoznala neto to je stajalo na polici s ukrasnim papirima i sjetila se kako se smijala

kad je proitala da je to riin papir.

- To je za vas. Oprostite.

Iva je pogledala mladia. Nije on ba bio ni mlad. Vjerojatno ne puno mlai od nje. Ali

jasno joj je bilo da je bio sam. Ona prepoznaje oenjene. Ovaj nije imao to to je

prepoznavala kod oenjenih.

- A nije, nije, falio si. Sigurno je to za Ankicu, ona je popodne nasmijala mu se

uvjerena da je to neto, u riinom papiru, samo malo skuplje od onoga to Ankici ti,

ne ba mladi, neoenjeni momci svakodnevno ostavljaju.

- To je za vas. Oprostite mi jo jednom.

- Nije, nije. Ne dobivam odavno ni zamotano, ni nezamotano - promrmljala je Iva

nastojei zavriti razgovor i ve je pogled usmjerila ka drugoj muteriji.

- Je, za vas je.

Riin papir dodirnuo joj je nadlakticu. Trgnula se.

- I oprostite.

- Ne znan o emu govorite.

- Ma juer sam vas hm uvrijedio. I evo, uzmite, bit e mi lake.

Paketi je jo jednom dodirnuo Ivinu ruku. Ugurao joj se izmeu palca i kaiprsta. Nije

ih stisnula nego je opet pogledala mladia.

- Jesi ti onaj ta mi je reka da nee jebenu karticu? - tiho je, pogledavi oko sebe,

izgovorila zadnje dvije rijei.

Gospoa iza mladia premjestila se s jedne noge na drugu i uzdahnula.

- Ma neeee, ne bi ja nikad tako neto. Joj, ne

- A, znan onda! Ti si onaj ta mi je reka da se usredo... ono, neto ka fino, kad

san zaboravila dat kesu. E, je ti si fin. To ufino san zapantila.

Osjetio je lagan dodir tuih kolica na stranjici. Paketi se opet udaljio od Ivine ruke.

Pustio je gospou iza njega na blagajnu i ostao stijenjen njenim kolicima.

- Dobar dan, imate li karticu?

Provukla je karticu kroz utor na raunalu. Na ekranu je pisalo ime i prezime gospoe s

kolicima. Zauo se zvuk prepoznavanja bar-koda.

Mladi se malo pomaknuo i nije znao to bi s paketiem. Na prostor iza Ivinih lea

stizale su stvari s trake, kotrljale se aice jogurta, ukale vreice s tjesteninom, tromo

klizile dobro umotane junee koljenice. Gospoa je dobila tri boda. Dok je spremala

stvari u vreicu on se opet pribliio blagajni.

- Ja sam bio malo nervozan i kasnio sam. ena ispred mene imala je punu

koaru, pa je neto zapelo s karticom. Kad ste to sredili ova je upitala jo i tri kutije

cigareta, a vi ste imali dvije. Onda ste otili do jedne blagajne, pa do druge, pa ste

viknuli kolegici na treoj ima li dugi valter. I kako nigdje nije bilo, otili ste do

skladita. A okolo su stajale bar tri vae kolegice i neto slagale, premjetale. Ja

sam pjenio i bjesnio na vas, na organizaciju i kad ste se vratili, pitao sam jel' imao

netko drugi da ode po te cigarete. Ljut sam bio. Molim vas oprostite mi i evo, primite

ovo. Vama kao znak mog kajanja i meni kao znak vaeg oprosta.

Iva je utjela. Uzela je hrapavi zamotuljak i izgledalo je kao da e se grohotom

nasmijati. Onda joj se zatresla brada, zagrizla je usne i osjetila peckanje u vrhu nosa.

inilo se da je pla nezaustavljiv.

- Khm, khm - nakaljala se efica, koja se odjednom stvorila iza blagajne - Moe li to

poslije posla?

To je zaustavilo pla. Iva se posramila. Mladi joj je utke stisnuo ruku, klimnuo efici

kao da se ispriava i iziao iz supermarketa.

Dobar dan. Imate li karticu za bodove?

Do pauze se arapa na glenju osuila. Danas nije uzela pet dekagrama parizera i

malo kruha. Zatvorila se u zahod i paljivo, kao kad bi usnulom suprugu skidala

pepeljaru s trbuha, odmotala paketi i lagano spustila riin papir na koljena. Do tog

trenutka on je skrivao crnu tanku kutiju na kojoj je u tamno sivom pravokutniku bijelim

pisanim slovima pisalo Luxury, a ispod toga tiskanim zlatnim BELGIAN DARK

CHOCOLATE. Na crnom dijelu pakiranja jo je stajalo i 70% COCOA te sitnim bijelim

slovima belgian chocolate made by perfectionist from the finest ingridients, since 1923.

Nita, osim chocolate nije Ivi dalo naslutiti da se unutra krije okolada. Nije na kutiji

bila slika table okolade pa ak ni crte kakaa. Pomirisala je paketi sa svih strana,

pribliila ga uhu i pritisnula par puta da uje kako uka folija ispod koje se, bila je

sigurna, nalazi okolada.

U njenom duanu bilo je nekoliko vicarskih okolada koje su umjesto obinog

papirnatog omota imale tvru kutiju i na kojima se kooperio veliki postotak kakaa. Neki

su to kupovali, obino gospoe s glatkim rukama. Gotovo nikad nisu sakupljale

bodove. Ali te su kutije na sebi bar imale nacrtanu kockicu okolade pa je znala da je

unutra okolada.

Ankica je probala jednu takvu i kae da je gorka. Tanka i gorka. To joj je bilo drago. Takvu njena djeca ne bi jela sve da im i donese.

Tko zna, pomislila je, koliko ova kota. Tu belgijsku okoladu nikad nije vidjela, u

njenom se duanu nije prodavala. A onaj mladi nije valjda juer iao u Belgiju po

okoladu. Kupio ju je negdje gdje su mu je umotali u riin papir. I sigurno nije bio ljut.

Spremila ju je u torbu i vratila se na blagajnu.

Kad je dola kui suprug je spavao na kauu pored stola. Bio je toliko blizu da su se

stolice s te strane jedva mogle izvui i uvijek se na njih sjedalo bono pa se tek onda

noge premjetale ispod stola. U drugoj sobi spavala je njegova majka. Naizmjence su

hrkali i zvidali. Njeno hrkanje, prigueno zidovima, poinjalo je kad je sin u izdahu

zvidukao. Valjda su se utimali u etrdeset i dvije godine zajednikog ivota. Hrkanje

je pratilo tretanje televizora, repriza jutarnjih djejih emisija. Hrkanje, zviduci i znate li

kako se prave flasteri. Iva se vjeto ugurala izmeu stolica i kaua i paljivo uklonila

pepeljaru s muevog trbuha. Priekala je da do kraja udahne i onda ju je lagano

obujmila prstima. Kad bi izdisao, trbuh mu se sputao nadolje i pepeljara bi neujno

ostala u njenoj ruci. Stiala je ton na tipkama ispod ekrana jer je daljinski od televizora

stajao u njegovoj poluotvorenoj ruci. Uvjebanim tihim pokretima stavila je drvo u ve

gotovo ugaslu vatru, iz lonca pojela malo juhe da ne klapa s tanjurima i uzela komad

mesa to je njegovoj majci ostao na tanjuru. Ritam zvidukanja i hrkanja se nastavio.

Iva je sjela na stolicu, neujno uvukla noge i osjetila laganu nelagodu u pokislom

glenju. Malo je upkala rubove stolnjaka, vrtjela stopalo da nelagoda proe, klimnula

glavom kao da je sigurna i premjestila torbu s naslona stolice na stol. Bolje da dica ne

provaju, mislila je, to e njima bit gorko, a i on e me pitat odakle mi to. A kad pita

odakle mi to onda e mi izbit iz ruke. Najbolje da ja to sad na brzinu pojiden, najbolje

da nestane i amen. A vidi li stara Najbolje da je pojiden. I to je to. Nema vie.

Gotovo. Kraj. Rijeena stvar.

Izvadila je crnu kutiju iz torbe. Malo se nakvasila od vreica koje su omatale kiobran.

Ali bolje, lake ju je otvorila. Sad je trebalo skinuti i utavu foliju. Polako, ravnomjernim

pokretima, iz zgloba, ne prstima. Belgijska okolada imala je velike kocke. Po dvije u

redu. Kad nekome ponudi kockicu te okolade, nikako se ne moe osramotiti.

Kockicu te okolade treba pregristi da fino stane u usta. Ta kocka je pravi zalogaj. Iva

ju je prinijela ustima, odlomila zubima gornji lijevi kut i onda je ono drvo kojeg je stavila

u vatru izgorjelo taman da padne na eravicu uz nepoeljan zvuk. Tijelom joj se irio

strah i Luxury okus okolade iji se komadi topio na jeziku. Ukoila se. Nastojala je

zaustaviti rastapanje okolade. Stisnula je zube i rairila oi. Opruga u kauu je

zakripala. Mu se promekoljio. Daljinski upravlja pao je na pod. Stresao je glavom,

stavio mali prst u uho, energino protresao i rekao: Ufufuf. U polusnu je otvorio oi,

uzeo joj okoladu iz ruke i pojeo je, ni ne znajui, spavajui, u tri zalogaja. I nastavio

hrkati i zvidukati, i nastavio pratiti majku u naizmjeninom ritmu. Iva se dignula sa

stolice, otvorila vrata pei, ubacila u nju crnu kutiju i zlatnu foliju i sretna se vratila za

stol.

Karta

Iz sobe Dunjine kerke Mirele naglo se pojaao zvuk na refren pjesme:

Da mi pie, da ti piem

pisma nena, duga

da se hvali drugovima

da devojku mori tuga

Budi deko mooooooj

Na zvuke harmonike Dunja je naglo otvorila vrata sobe. Spala joj je mekana smea dekica

koju je obavila oko pasa preko koje je skoro pala. Gurnula ju je nogom iza sebe. U

sljedeem koraku do radnog stola pokuala je utnuti Mireline crne tange na kojima se s

prednje strane zlatio natpis Lijepa i grena. Tange su se zapetljale oko Dunjinog stopala, a

ona ih je otresla brzo i gadljivo kao da joj se zapetljao komad morske trave. ustrim je

pokretima preturala po Mirelinom radnom stolu razmiui kabel od mobitela, odgrizak

jabuke, tampon, zeleni fluorescentni flomaster, nekoliko kemijskih olovaka, udbenik iz

biologije, dvije napolitanke, upalja, tapi za ui s ostacima smole s jedne i crvenog rua

s druge strane. Preglasna glazba lijepila je predmete za Dunjine prste. Jo jednom je

rukom prela preko svega a potom se okrenula prema keri. Lea su joj mirovala i

pridravala ispeglanu smee obojenu kosu, a bokovi, jedva prikriveni crnom tkaninom,

izvijali se u ritmu. Iznad glave stajala je lijeva ruka ukoena do dlana, a on je krunim

pokretima pratio ritam bokova. Prsti su pleli glas pjevaice iz zvunika. U drugoj ruci stajao

je crveni ru i ekao kraj refrena. Lice joj nije vidjela. Ono se, kad je refrenu doao kraj,

stalo iz ogledala opasno pribliavati. Napuene usne, sve vee i crvenije, prijetile su njenoj

keri. Protrljale su se i odaslale dug poljubac koji bi, da je glazba bila tia, zazvonio

prostorijom.

Mirela se okrenula, Dunja je ugledala lice svog jedinog potomka potpuno isto i potpuno

simetrino onom iz ogledala. Usne su, jedva ujno, progovorile:

- ta je matora, neki problem?

Djeli sekunde Dunja je ukoeno zurila u Mirelu, stresla se kao nekad kad otvori zamrziva

i viknula:

- Di je brisa tinte?!

Mirela je podignula tange s poda, stavila ih na naslon stolice i slegnula ramenima.

- Pitan te di je - vikala je i dalje Dunja, a onda sa brza dva koraka dola do zida

iza glazbene linije i iupala utika.

- brisa tinte?! nastavila je ne stiavajui glas.

Zaobilazei majku, Mirela je otila do radnog stola, pomakla udbenik iz biologije,

podignula kabel od mobitela koji je za sobom povukao odgrizak jabuke. Malo je protresla

kabel, odgrizak jabuke pao je na pod, a ona je osloboeni kabel motala oko punjaa.

- Problemi, matora, a?

- O pizda ti - protisnula je Dunja kroz zube, krenula prema Mireli, uhvatila joj

ruku kojom joj je drala punja i tresnula njom o radni stol. Fluorescentni zeleni

flomaster i upalja pali su s ruba stola na pod.

- Di je brisa tinte? - ponovila je i dalje drei Mirelinu ruku.

Mirela je izvukla ruku, protrljala je drugom, sagnula se pokupiti odgrizak, upalja i

flomaster. Sve je vratila na stol.

Dunja je crvenjela i duboko disala.

- Ne znan - rekla je Mirela.

- Naravno. Sredi ovo, ovaj - pokazivala je rukama po sobi, a onda ih nemono

spustila niz bokove. - I nai mi brisa.

Uzela je dekicu s poda, obavila je opet oko pasa, okrenula se i izila iz sobe. Kad je ula u

dnevni boravak zauo se poetak prekinute pjesme, a onda su zvukovi opet nestali. Dunja

je uzela cigaretu sa niskog stolia na kojem su stajale etiri iskoritene autobusne karte.

- Majku joj njezinu! Di je upalja?

Kuhinja i blagovaonica nastavljale su se na dnevni boravak u L konstrukciji. Za stolom u

kuhinji, s kojeg se vidio samo djeli stolia u dnevnom boravku, sjedio je Dunjin mu

Zlatko utopljen debelim plavim demperom koji se preklapao i vezivao oko povelikog

struka. Podigao je upalja.

- ta je sad bilo?

- Nita. ta i svaki dan. I ti narodnjaci. Daj mi upalja - govorila je lupkajui vrhom

cigarete po stolu.

- Ne mogu se sad dizat, doi, uzmi ga.

Ustala je s poda, pridrala dekicu, u par koraka dola do mua i uzela prueni upalja.

- Pa ta sad, pusti dite. To sad svi sluaju. Slua ona i druge pisme, Bajagu

- Je, bilo ta, vano da je na ekavici.

Pa je duboko uvukla dim cigarete. Na stolu ispred Zlatka stajala je otvorena kutija

napolitanki, nekoliko bijelih papira, u stranu odgurnut podmeta za tanjure s okruglim

crvenim tragom od vina, mrvice keksa skupljene na hrpicu, mobitel, daljinski upravlja,

cigarete, pepeljara sa znakom propalog ljetnog odmaralita puna opuaka i brisa tinte.

- ta ovo radi ovde?

- Koje?

- Ovo. Brisa tinte.

- Pa triba mi.

- ta e ti?

- Pien molbu za posa.

Na papiru ispred Zlatka nevjetim rukopisom stajalo je Potovani.

- I ta u sad napisat? Poslodavci? Kako u napisat poslodavci kad mi jo nisu

poslodavci.

- A koji posa?

- Za dva. Trae portira u sudu i skladitara u prodajnom centru. Da napien

Potovani sudci?

- Nemoj me sad jo i ti pii ta o. Daj mi brisa.

- A ta e tebi brisa?

- Neto. Za posa.

Uzela je brisa tinte i otila u dnevni boravak. Kleknula je na pod ispred stolia, stavila

cigaretu u utor pepeljare i uzela prvu kartu. Na vrhu karte pisalo je Autoprijevoz Sinj. U

sredini relacija Sinj -Trilj, na dnu cijena: 20 kuna. Kartu je na alteru prepravljala

slubenica autobusnog kolodvora. Dopisala bi Koute i datum. Voza je poznavao sve

putnike na toj relaciji pa najee nije ni kidao karte. Na prvoj karti slubenica je Koute

napisala preko Trilja.

- Nita.

Uzela je cigaretu, krenula povui dim, a onda vidjela da je dogorjela. Izvukla je drugu iz

kutije, zguvala kartu, otila do kuhinje po upalja i bacila kartu u kantu za smee.

Zguvani iarani papiri pao je na oglodane kokoje kosti, spuznuo na koru od krumpira i

tu se zaustavio. Zlatko se nije makao od Potovani.

- Potovana gospodo, to napii - rekla mu je u prolazu.

- Eeee! To. Vidi se ko je uiteljica uzviknuo je Zlatko, pa uzeo kemijsku.

- Al sad mi triba brisa, ne mogu kriat I.

- Uzmi drugi papir.

- Mogu tako sto. Ko zna kolko u ja puta falit.

- Aj ti sad napii u porko pa emo onda prepisat, a?

- Al onda moran kriat.

Dunja je uzdahnula i otila po brisa. Zlatko je preao preko slova I i nije poluio znatniji

uspjeh.

- Daj meni. Ovako to triba, vidi.

Stavila je brisa na vrh slova, njeno pritisnula da izie malo tekuine iz spuvice na vrhu

pa laganu klizila prema dnu slova ravnomjerno pritiui brisaem tinte papir.

- Eto. Sad pazi.

Vratila se u dnevni boravak, sjela na pod i stavila cigaretu u utor pepeljare. Uzela je drugu

kartu. Koute i 02.11.2009. stajalo je u praznom prostoru karte.

- Eee - rekla je uzimajui cigaretu - ova e valjat.

Stavila je kartu ispred sebe, malo protresla ramenima, povukla dim, vratila cigaretu u

pepeljaru, prstima lijeve ruke pridrala kartu, puhnula u spuvicu brisaa i poloila vrh na

slovo K. Papir je bio tanak, a trag kemijske debeo. Snani pritisak unitio bi papir. Njeni

ne bi obrisao. Na palcu je primijetila da joj se lak za nokte poeo guliti. Noktom kaiprsta

druge ruke strugala je ostatke laka, usnama ih uklanjala s prsta i pljucala po podu.

Nadlanicom je obrisala usta, ustala i otila po baenu kartu u ko. Prola je pored mua.

Napisao je Potovana Gospodo.

- Gospodo se pie malim slovom.

- Ma znan, al ako napien velikin izgleda da ih vie cijenim.

- O majko Isusova! - zavapila je Dunja, odvojila zguvanu kartu od kore krumpira,

protresla je, puhnula u nju i poklopila kantu.

- Ma ta ti vadi iz smea sad?

- Nita, neto za posa.

Na zguvanoj karti vjebala je pritisak. Na K i O je probila papir. nije izbrisala. Na U i T je

opet probila papir. Dim cigarete najprije se ravno pa spiralno dizao u zrak da bi onda na

najveem krugu nestajao. Dunja je pogledom pratila taj dimni mobil. Kad je hipnoza

prestala povukla je dim, napravila par krugova ramenima da se opusti pa prela na E.

Poelo je dobro, okomiti dio slova se obrisao, papir je ostao itav. Teak miris parfema

odjednom se probio u Dunjine nosnice tjeran naglim vihorom koji je nastao kad je Mirela

otvorila vrata. Dvije su karte pale na pod.

- Mirela. Ne divljaj, Mirela. Mirela ne divljaj. Ne divljaj govorila je dok je skupljala

karte i vraala ih na stol.

- ta e ti te karte majko?

- Neto. Za posa.

Mirela je na prstima otila do oca. Pribliila mu se dekolteom uokvirenim zelenim sjajem V

izreza oskudne majice. Zagrlila ga je i neto mu apnula na uho.

- Neman, pitaj matere - odgovorio je.

- Ne smin. Ljuta je na mene.

- Ma nije, ajde. Dat e ti ona odgovorio je otac i potapao je po leima.

- I e, matori, gospodo se pie malin slovima.

- Aj tamo materi, aj. Pusti me na miru.

Mirela je dola do majke i sjela do nje na pod, podignula majicu prema vratu i zagrlila i nju.

- Majice, oemo li se pomirit?

Dunja je i dalje gledala u kartu. Svjetlost se odbijala od zelenih ljokica, prola kroz dim

cigarete i u nekoliko mutnih mrlji zaustavila na karti.

- Majice - ponovila je Mirela.

- Jesi li sredila sobu? - pitala je Dunja ne odvraajui pogled.

- Malo. Jesan.

- Aj - rekla je Dunja, okrenula se prema keri i uzvratila joj zagrljaj. Snaan

miris parfema razlio se u glavobolju.

- Majiceee - nastavila je Mirela ne putajui majku iz zagrljaja. - Oprosti majice.

- ta ti triba?

- Dvadeset kuna.

Dunja se izvukla iz zagrljaja.

- Neman. I mora uit. Matura je.

- Al majko, Rui je danas roendan.

- Pa onda e ona valjda astit.

- Al majko! Pa ne mogu bez kinte iza vanka.

- Neman. Iman deset.

- Pa daj deset, aj.

- Ne mogu, to mi je zadnje. Sutra e plaa.

- Al meni triba sad! O mi dat bar karticu?

- Nema ni na njoj nita.

- U pizdu

- Mirela. Ne prostai, Mirela. Mirela ne prostai. Ne prostai.

Mirela je ustala.

- Eto, eto. Uvik san ja najgora. I nikad neman love. I ta e tebi deset kuna, to ti

nije ni za kartu dosta?

Zaplakala je i otila u sobu. Tiina se opet povukla nemona u borbi s glasom popularne

pjevaice.

Zbog takvog ivota tvog

moji se snovi rue

i mrzim lepotu tvoju

jer nema srca, jer nema due.

Dunja je sklopila lice rukama.

Zlatko je pokuavao uzeti upalja kojeg je Dunja ostavila na kraj stola, izvan njegovog

dosega. Nekoliko je puta pruao ruku, zatim pomaknuo i gornji dio tijela, a kad ni to nije

pomoglo vrhom je kemijske dohvatio upalja. On se opirao i vrtio u mjestu ali se nakon

Zlatkovih upornih pokuaja nevoljko pribliio papiru s molbom.

- Molim te otii i reci joj da utia glazbu.

- Mirelaaaa! viknuo je Zlatko. Smanji!

Pa je pripalio cigaretu.

Pjevaica se nije obazirala.

- Mirelaaaa! ponovio je.

- Otii do nje uo je glas svoje ene priguen dlanovima.

- Mirelaaaaa! opet je viknuo ne ustajui.

- OTII DO NJE! zaurlala je Dunja, a pjevaica je konano pokleknula.

Zlatko se vratio svojoj molbi i svojoj cigareti. Javljam se na natjeaj, aptao je i

istovremeno ispuhivao dim.

- uti - oajno je zaustila Dunja.

Zlatko je zautio i prestao pisati. Nastavio je samo puiti.

Dunja se vratila probnoj karti. Uzela je opet brisa, stavila poklopac u usta, zategnula

zguvanu kartu i drhtavim pokretima napala gornju vodoravnu crtu slova E. Spuvica

brisaa probila je papir.

- U pizdu materinu!

Tiho je protisnula psovku, poklopac je ispao iz usta a ona ga, zajedno s kartama, jednim

zamahom ruke bacila sa stola.

- Dunja, ou li napisat: Javljam se na natjeaj il Javljam se za posao?

- Svejedno proaptala je.

- Za posao znai, jel? Jesi to rekla?

Dunja je pokuavala razbrati dolazi li um izvana od kie ili od vjetra. Umirila se, naulila

ui i pogledala kroz prozor. Vrba ispred njihove kue jedva se nazirala. Sve jae ju je

pritiskao mrak.

- Za posao, je li? ponovio je Zlatko

- Je. Za posao. Za posao uzdahnula je i sagnula se jo jednom pokupiti karte s

poda.

Zlatko je naginjao trup preko stola dok nije ugledao Dunjinu glavu. ak je i stranjicu malo

odignuo od sjedalice.

- Al onda mi daj brisa. Sad moran popravit. Ma ta ti to radi? ta e ti te karte?

- Za posa.

- A ta e? Pokazivat dici autobusne karte?

- E, uimo o prometu. Ima li jo vina?

- Nema

- Kako nema, pa ostalo je iza ruka.

- E, a popio san.

- A pive?

- Nema ni pive. Popila je Mirela.

- I ti si joj da popije pivu?

- E, pa ta?

- Nita. Nita. Ne dan ti brisa.

Poredala je opet karte po stolu, duboko i glasno udahnula, istisnula zrak kroz stisnute

usne i nastavila brisati probnu kartu. Ruka joj se manje tresla. Lagano, kao grane na vrbi

ispred njihove kue. I izgleda da je to bio pravi nain da se obrie datum, a papir ostane

itav. Malo ju je to razveselilo.

- A orahovca? Oe mi dodat orahovca? - okrenula se prema kuhinji.

- A jel imam est godina radnog iskustva na raznim poslovima il Radio sam est

godina na raznim poslovima?

Dunja je preutjela pitanje, ustala, otvorila niski ormari na kojem stoji televizor, natoila

sebi au orahovca i vratila se kartama. Uzela je onu na kojoj je rukopis slubenice bio u

praznom prostoru, provjerila u zraku moe li ponoviti treskavi pokret rukom i krenula brisati

Koute i 02. 11. 2009.

- Majkooooo! - zaorilo se iz hodnika.

Spuvica brisaa probila je papir. Mirela je uletjela u dnevni boravak.

- Di je zeleno sjenilo?

- Jel imam est godina radnog iskustva na raznim poslovima il Radio sam est

godina na raznim poslovima? ponovio je gotovo istovremeno Zlatko hodajui s

papirom prema Dunji.

Dunja je uzela unitenu kartu. Pokazala ju je najprije Mireli, zatim se okrenula i pokazala je

muu.

- ta ste mi napravili

Podignula je kartu prema lusteru i iskidala je sporim pokretima pratei kako se para svaki

milimetar. Sitne dlaice papira letjele su obasjane svjetlom.

Zatim je stavila polovice jednu preko druge pa opet. Pa jo dva puta tako, a onda pustila

papirie da padnu na pod. Dlaice papira kao siuni su paraglajderi nastavile kliziti po

zraku.

Dunja je ustala, malo gurnula papirie nogom, uzela orahovac i cigaretu i otila do

prozora.

Otvorila je prozor, a nalet juga jo je jednom preselio karte sa stola na pod. Svjetlo sa

susjedne kue obasjavalo je njihov Twingo. Sitne kapljice kie koso su ispresijecale trak

svjetlosti, jedva ujno lupkale po krovu automobila i mekano padale na Dunjino lice.

Puila je skrivajui iza svakog uvlaenja cigaretu iza lea kao da joj je vani majka a ne

kia. aa orahovca stajala je na pragu prozora. Zlatko je sjedio za stolom, a Mirela

stajala na sred dnevnog boravka.

- ta je materi? - tiho je upitala oca.

Zlatko nije odgovorio. Slegnuo je ramenima i vratio se nedovrenoj molbi.

- U mojoj torbi. Zeleno sjenilo ti ne ide sa crvenom minkom - rekla je Dunja

bacajui cigaretu u vrbinu kronju.

Mirela je uzela zeleno sjenilo iz torbe i uz to kriom deset kuna. Vratila se u sobu, a

nestaluk prekrila poznatim refrenom.

Da mi pie, da ti piem

pisma nena, duga

U kui je postajalo hladno. Dunja je isturila glavu kroz prozor nastojei vidjeti je li opuak

pao na pod. Ugledala ga je u dnu stabla i vidjela kako se gasi ar. Zatvorila je prozor i s

aom se vratila kartama. Ostale su jo dvije. Jedna je virila ispod fotelje, druga se

priljubila uz nogu od stolia. Oprezno ih je podignula. Zlatko je kaiprstom dovukao

daljinski upravlja i upalio televizor. Tarik je najavljivao najbri prst.

- Ti e sad gledat Milijunaa? - upitala je Dunja.

- Goni se ti i tvoje karte skoro mirno je rekao Zlatko i pojaao ton.

Glas gospodina Filipovia stavio je u drugi plan glas gospoe Ranatovi iz Mireline sobe.

Poredajte hrvatske otoke po veliini, od najmanjeg prema najveem.

Tiho Dunjino jecanje nadglasale su zvijezde s prostora bive Jugoslavije.

Najbri prst imao je etrdeset dvogodinji inenjer strojarstva iz Kraljevice, oenjen, otac

dvoje prekrasne djece, Luke devet godina i Maje sedam, koje ovim putem pozdravlja.

Zapeo je na estom pitanju. Dunja je znala da od etiri ponuene rijeke Dobra postoji kao

Gornja i Donja. Obrisala je suze i pogledala dvije preostale karte. Uzela je brisa, duboko

udahnula, protresla ruku i krenula brisati slovo K. Uspjela je. Osmjehnula se. Zlatko je

utiao ton. Iz Mireline sobe vie se nita nije ulo. Koute su polako i u tiini nestajale.

- Jo datum proaptala je, pa primijetila tiinu u kui.

- Dobro, ajde, moe gledat Milijunaa - rekla je muu ne traei ga pogledom.

Zlatko je privukao sjedalicu blie stolu ne odvajajui od nje ni na trenutak svoju stranjicu i

ispruio noge. Dunja mu je sad mogla vidjeti stopala. Podignuo je papir na kojem je pisao

molbu.

- E sad ba neu - frknuo je.

Vidjela da je ispod stola stavio desno stopalo preko lijevog.

- Nemoj, svejedno - odgovorila je.

- Onda ou - uzvratio je pa stavio desno stopalo preko lijevog.

Otpila je malo orahovca i uzela cigaretu.

- Di je mala? - upitala je.

- Izala je.

- Nije mi se javila.

- Meni je.

- Kad?

- Na drugom pitanju - pa je opet stavio lijevo stopalo preko desnog.

- Jel uzela kiobran?

- Ne znan.

- Jel obula izme?

- Ne znan.

Dunja se opet uhvatila brisaa. Lagano je treskajui rukom prelazila preko datuma. Zlatko

je uvukao noge ispod stolice. Vie ih nije vidjela.

- Nego, koje u ja svoje sposobnosti navest? upitao je.

Nije odgovarala nego je slavodobitno stavila poklopac na spuvicu brisaa. Karta je bila

obrisana. Finim pincet hvatom uhvatila ju je za rub i odnijela na termo pe pa otila po stol

za peglanje. Montirala ga je i ukljuila peglo. Karta se za to vrijeme malo prosuila.

Krenula je po kuhinjsku krpu preko koje e peglati kartu i ba kad je prolazila pored mua

spala joj je opet dekica s bokova. Sagnula se da je uzme, a on ju je lupio po stranjici.

Izgubila je ravnoteu i pala. Zlatko se smijao.

- Idiote procijedila je.

Uzela je deku, ovila je oko pasa, pa visoko podignula papir na kojem je Zlatko pisao

molbu.

- Sposobnosti. Sposobnosti? Potovani sue, moje sposobnosti

Zlatko joj je oteo papir iz ruku, zguvao ga, bacio na termo pe, a loptica papira je gurnula

kartu iza pei. Potom je uzeo daljinski upravlja, ukljuio televizor, pojaao ton do kraja, a

tamo se inenjer strojarstva muio s Nizozemskim kolonijama.

Dunja je ostala na mjestu nekoliko trenutaka, zatim procijedila ubre i otila po metlu

ijom je drkom Ko te na me namiri o majko Boja, ko te na me namiri izgurala obrisanu

kartu. Otpuhnula je prainu s nje i rekla:

- Indonezija, inenjeru strojarstva iz Kraljevice.

Vratila je metlu, uzela kuhinjsku krpu, stavila kartu na stol za peglanje, preko nje krpu i

sasvim laganim pritiskom do kraja osuila i izravnala kartu. Miris ispeglanog papira

drakao je Dunjine nosnice. Kihnula je. Lijevom je dlanom vrsto pritisnula kartu branei je

od svoje sline Sad je na nju trebalo napisati Koute i sutranji datum.

Pogledala je preostalu iskoritenu kartu i uzela prazan papir na kojem e imitirati rukopis

alterske slubenice. Koute, 09.11.2009. Nije ilo. Uvjebani uiteljski rukopis teko se

otimao savrenstvu. Onda je pokuala brzo. Rukopis se malo nakrivio, ali je i dalje bio lijep

i tean. to je vie prouavala rukopis alterske slubenice inio joj se poznatiji. Lagano je

na prstima otila do termo pei, inenjer je rekao Madagaskar, moj konaan odgovor, a

Tarik je rekao Pepe. Uzela je zguvanu molbu za posao portira, popravila lijevom rukom

dekicu oko pasa i vratila se na pod ispred stolia. Rukopis njenog mua i alterske

slubenice gotovo se savreno podudarao. Sklopila je oi i ruke, uzdahnula i ustala.

Iako je ve od sedamnaestog stoljea u toj dravi Nizozemska dominantna kolonijalna

sila, 1800 Indonezija i slubeno postaje Nizozemska kolonija. ao mi je, dobro ste se

drali.

Dola je do Zlatka, uzela daljinski, utiala, dotakla mu rame i rekla:

- Zlaja, triba mi neto.

- Triba i ti meni neto - rekao je i potapao je po stranjici.

Dunja se trgnula. Maknula je svoju ruku s njegovog ramena i njegovu sa svoje stranjice.

Zlatko opet posegnuo za njenom stranjicom. Izmicala se, a on pruao ruku onoliko koliko

je mogao a da ne pomie ostali dio tijela. Ba kad mu se uinilo da e je opet dosegnuti

stigla mu je poruka na mobitel.

Mirela

Reci matoroj da ne triba brisat sve. Nek obrise samo dan u misecu pa onda to popravi.

Nema sanse da vozac skuzi.

- ta je ovo? - pitao je Zlatko pokazujui Dunji poruku.

Otela mu je mobitel, odmaknula se unatrake par koraka i poslala keri poruku: Zlato

materino. Jesi uzela kisobran? Mama.

Vratila je Zlatku mobitel, dala mu daljinski i izbrisanu kartu, vratila se za svoj stoli, dovrila

orahovac i u dva poteza obrisala 04 sa zadnje karte. Dalje je bilo lako.

Zlato materino. Jesi uzela kiobran? - tiho je, smijeei se, ponovila.

Moramo razgovarati

Moja ena povremeno dugo uti. Onda mi, kao danas, s posla poalje poruku Moramo

razgovarati. I nije ba da mi ne razgovaramo. Tko e po Martinu u kolu, tko e dovriti

ruak, treba nam novi kau i tako. to se mene tie razgovaramo. I onda ona, bar dva

puta mjeseno napie poruku Moramo razgovarati.

Razgovarali smo i jutros. Rekla mi je da napiem Martini na knjige i biljenice ime i

prezime, trei be i predmet. Martina je jo i dodala da ja to napravim jer ljepe piem od

mame. Onda se njoj mama pravdala da je i ona nekad lijepo pisala, al od kad su dola

raunala Martina je, nakon to je godinama vie voljela mamu, sad vie zavoljela tatu. I

svaki put joj kaem da nas treba voljeti isto, al' svejedno mi je drago i likujem. Ja sam na

godinjem odmoru. Da Martinu mogu uputiti u kolu. Poela je u poslijepodnevnoj smjeni,

pa ja i moje zlato spavamo do deset i onda se smijemo do jedanaest. Ali danas je u deset i

trideset, tono na poetku Danijeline pauze, stigla poruka o razgovoru. Martina se jo malo

smijala, a kad je vidjela da sam ja prestao uzela je svoju Svatarnicu i po njoj crtala

ruiasta srca i tete s kosom do ramena i uvojcima prema vani. Podgrijao sam punjene

paprike, napravio pire krumpir, natjerao je da jede i odvezao je do kole. Prije toga sam

morao na knjige i biljenice iz dananjeg rasporeda napisati Martina Maji, trei be i naziv

predmeta, a na ostale popodne. Sve ruiastom kemijskom iji se trag presijava.

Vratio sam se kui i ekao razgovor. Nisam imao pojma o emu.

Danijela je dola malo iza tri, rekla Bog i otila se presvui. Paprike su bile tople, ali ja sam

ih svejedno jo malo podgrijao.

Sjela je za stol, stavila malo pirea i jednu papriku. S druge strane stola ja sam na likovnu

mapu ruiastom kemijskom pisao Martina Maji, trei be, likovn

- Jel se sad zove likovni odgoj il likovna kultura? - pitao sam ne diui glavu s

mape.

- Moramo razgovarati - rekla je.

- Pa eto, razgovaramo. Reci mi kako se sad zove likovni.

- Pie ti na mapi. Mapa za likovnu kulturu.

- Aha, je, nisan vidio.

I nastavio sam a kultura.

- Moramo razgovarati - ponovila je.

Ostavila je vilicu i no i pola paprike. Nije se uo zveket pribora za jelo.

Ja sam nastavio pisati.

- to ti misli o Mislavu?

Malo sam se iznenadio. Mislio sam da e priati o osjeajima.

- O Miku? Kako ta ja mislin o Miku, Miko mi je frend.

Uzela je opet vilicu i no i rezala papriku. Nastavila je ne gledajui u mene.

- Miko. Frend. Hoete li se tako do smrti zvati?!

Ostavio sam mapu.

- Pa oemo valjda. Ako se ne posvaamo.

- Kada e to biti? - sad me pogledala.

- Nee bit nikad. Kad nismo dosad ni neemo. Zato sad priamo o Miku?

Onda je opet malo utjela i jela. Ja sam uzeo biljenicu na kockice i pisao Martina Maji,

trei be, matematika.

- Sjea li se ti to smo mi zadnje priali o Mislavu? - govorila je dok je

komadiem kruha kupila ostatke jela.

Kad mi moramo razgovarati ona pria knjievno.

- Pa ne sian. ta ja znan

- Rekao si mi da ima ljubavnicu.

I znao sam, im sa rekao, da to nisam smio rei. Osjeao sam se kao da sam prevario

Mika sa svojom enom.

- E, ima.

- I? to je sada s tim? nalaktila se na stol i gledala me u oi.

Ja sam brzo uzeo slijedeu biljenicu s hrpe. Ta nije bila na barbike. Martina me jutros

upozorila da je ta za vjeronauk.

- Pa ta ja znan. Nismo se dugo ni vidili. Zato sad to pita?

- Pa pitam. Pitam te to ti sada misli o Mislavu?

- Kako sad?

- Pa sada, u novonastaloj situaciji.

Osim to govori knjievno, govori i kao da je glasnogovornik.

Pisao sam ruiastom kemijskom Vjeronauk. to ja sada mislim o Miku? Kao da smijem

rei.

- Nita, ta u mislit sve isto.

Uspio sam vidjeti da je podignula obrve.

- Nita?! to e misliti?! Sve isto?! Hm nije li sada ipak malo drugaije?

- Nije jebagaled.

- Nije?!

- A nije - slegnuo sam ramenima.

- Dobro. Dobro kad nije.

Ustala je. Uzela je sa stola tanjur, vilicu i no, pokupila krpom mrvice u dlan i otila u

kuhinju. Ja sam oprao sue kad smo Martina i ja jeli. Danijela je prala svoje, a ja sam uzeo

biljenicu na crte. Jutros sam napisao Hrvatski jezik, prva biljenica. A dok Danijela pere

svoje piem Hrvatski jezik druga biljenica. Onda je, zadubljena u pranje, opet progovorila.

- I tebi to nije razlog za promijeniti miljenje o njemu?

Morao sam udahnuti i izdahnuti. Ne budem li htio nastaviti razgovor opet e biti utnja.

Kaem li da sam sad promijenio miljenje o Miku posrat u se po sebi. Pogrijeim li i

jedno slovce na knjigama i biljenicama Martina bi opet mogla vie voljeti mamu.

Prestanem li pisati morat u dignuti glavu.

Vratila se za stol s aom soka.

- Onda?

- ta onda? ta sad triban re? Nita, ta u mu ja.

A i to sam puno rekao jer mi nije nikad palo na pamet za Mika re ta u mu ja. Ja sam

se brinuo za njega. Mislio sam da mu nije lako ni svejedno. Nije Miko govno.

- Pa to on sada planira?

- A od kud ja znan ta on planira?

- Pa prijatelji ste - pa me pogledala irom otvorenih oiju. Frendovi, ak!

- A jesmo, al nismo nikad priali o tome.

Uinilo mi se da ruiasta kemijska neto slabije pie pa sam je ugurao u usta i puhnuo.

- Zlatko?! Pitala sam te to ti misli o tome?

- Nisi, Danijela. Pitala si me ta ja mislim o Miku. Mislavu - pa sam i ja pogledao

nju.

- Zna - malo je zautjela - on meni nikada nije bio posebno drag. Te pamune

majice i nikada nije u koulji. I

Znam, mislio sam. Al meni je odavno posebno drag. A znao sam i da sad treba

razgovor oprezno privesti kraju. Martini e brzo kraj nastave. Zato nisam nita

odgovorio.

- Zlatko, je li ti to odobrava? - malo me blae pogledala, moleivo skoro.

Lako je ne odgovoriti kad nije pitanje. Ali ovo je pitanje. Jo sedam biljenica i tri knjige.

Moram pisati polako.

- ta ja iman tu odobravat il ne odobravat? To je njegova stvar.

I opet sam se ugrizao za jezik.

- Njegova stvar?! Hm dobro.

Premjestila se na novi kau. Ukljuila liniju daljinskim upravljaem. Zapjevala je Celine

Dion. To joj je poklonila prijateljica za roendan. Sluala je prekrienih ruku i gledala u

displej. Mogao sam malo odmoriti od pisanja.

- A i onaj njegov prijatelj. Onaj motorist. Odakle mu novac za motor?! Ti si nam

jedva kupio novi kau, a on kupio novi motor!

Tom. Ona bi ga, da mu je zapamtila ime, vjerojatno nazvala Tomislav. A ak je nekad i

nosio koulje. Kako bih ja znao odakle Tomu lova za motor? Tom je Mikov frend s

posla.

Nekad mi se Danijela uvue pod pazuh i igra se s moje etiri dlake na prsima. Onda

svata izblebetam. Kako Miko ima ljubavnicu, a Tom kupio motor.

- Zlatko! Odakle Mislavovom prijatelju novac za motor?

Bre bolje sam opet poeo pisati Martina Maji, trei be

- Ne znan, kako u ja to znat? - rekao sam to sam mirnije mogao. Majke mi.

- Ti nita ne zna! - ustala je.

- Ti ni o emu ne misli! - trzajem na daljinskom ugasila je Celine.

- Ti ima prijatelje o kojima nita ne zna i o kojima nita ne misli! - spustila je

daljinski na rub stolia, poklopac se otvorio, a baterije pale na pod i otkotrljale do

teglice s kunom sreicom.

Pogledao sam je. Nisam vie mogao izbjegavati pogled. Kad vie, a ja ne gledam

dvostruko dulje uti.

- Ti, dragi moj - dola je do stola, naslonila se dlanovima, a ruke drala tako

vrsto da su joj iskoile ile - ti ni ne treba imati prijatelje.

Onda je isto tako ustro otila pokupiti baterije ispod sreice. Dok je traila gdje ide plus, a

gdje minus, promrmljala je:

- I bolje bi ti bilo da ih nema.

Kad je vratila baterije u daljinski i provjerila radi li vratila se za stol i sjela nasuprot mene.

Ja sam dovravao radnu biljenicu iz prirode i drutva. Celine je opet pjevala.

- Zlatko, ovako - slagala je biljenice s upisanim imenom naeg djeteta uz rub

stola - sada moramo ozbiljno porazgovarati. Ja sam razmiljala i priala s

prijateljicama. Ali nemoj ti sada misliti da su one mene na ita nagovarale. Sama

sam puno razmiljala pa su one primijetile da mene neto mui. Dobro, nema to

sada veze. Posluaj me.

Morao sam je i pogledati jer sam dvadeset i dva puta napisao Martina Maji, trei be i

ostalo, a tu mi je brojku imenovana mlada gospoica ponovila nekoliko puta tijekom jutra.

- Ajde reci - bio sam spreman na zavrnu rije.

- Zato se ti ne bi druio s mojim roakom? On je krasan.

- S kojim roakom?

- Pa sa Slavkom, od tetke Milice.

- Zato bi se ja druio s krasnim Slavkom od tetke Milice!? - i to je bilo prvi put u

naem dananjem razgovoru da sam rekao ono to mi je prvo palo na pamet.

- Pa zato to se sad vie ne moe druiti s Mislavom.

E da je bar rekla s Mikom!

Zatim sam drugi put rekao neto to mi je prvo palo na pamet.

- Zato ta je tvoj krasni roak Slavko od tetke Milice dosadan ko kurac!

I jo mi je palo na pamet da je dosadan kao i njegova majka, a i vei dio familije, samo to

mi je to drugo po redu palo na pamet pa sam se ve mogao kontrolirati.

- Ja u oti po Martinu - rekao sam uzimajui kljueve od automobila.

- Zlatko! Ovako vie ne moemo dalje!

- ta je sad?! Kako ja mogu dalje?! Ne razumin ta mi govori. Iden po malu.

- Mala moe doi s prijateljicama, nauila je prijei cestu. Jesmo li se dogovorili

da se treba osamostaljivati? Zlatko! Stani! Ne moemo dalje ovako!

- Kako!? Kako ovako? ta san sad napravio?

- Miko ima ljubavnicu. Onaj Tom je kupio motor. A ti uti! To e me unititi!

I onda je poela plakati, a znao sam da hoe im je rekla Miko. Samo nisam znao to

sada trebam. Zagrliti je valjda. Ali onda bih trebao neto i rei. A to? Sve je bila istina i da

Miko ima ljubavnicu i da Tom ima novi motor.

Otiao sam po Martinu, nakrcao pun automobil djevojica s ruiastim torbama i preao

semafor zbog kojeg ozbiljno razmiljam da kupim stan u zgradi nasuprot kole ispred koje

su na cesti leei policajci. Zgradu tik do kole su ruili, pa mi je plan za kupovinu stana u

toj zgradi propao.

- Tata, jesi sve napisa? Moj tata najlipe pie i on je meni na sve biljenice napisa

Martina Maji trei be.

Rasprava o tome iji tata najljepe pie naprasno je zavrila jer smo ve stigli pred zgradu.

Od mnogih sam stvari strepio kad uem s Martinom u stan, ali na ovo nisam bio spreman.

- Tataaa! Napisa si Martina Martina na biljenici iz lektire!

I onda je poela plakati. Ja sam joj rekao da nema veze, da to moe bit nova Svatarnica,

ali ona je rekla da ona nije Martina Martina nego Martina Maji.

Danijela je uzela biljenicu, bacila je u smee i rekla:

- Sada e se mama presvui pa emo nas dvije ii kupiti istu ovakvu. Novu.

- I onda e mi ti mama na njoj napisat Martina Maji, jel tako?

- Je srce, tako je.

Martina je prestala plakati.

Banane su vane

Zato sam ja pustio majku da mi pria o svojim problemima, prijateljicama, o svom muu,

mome ocu, a istog tog oca nisam pustio, ne znam. Ali tako je. Ima ona i drugog sina, mog

brata Petra. Pa joj nekad kaem:

- Ma daj majko pusti me sad malo, ajde Petru govori.

Ali ona njemu ne govori nita, on

- radi. Ima familiju. Ne voli ti on mene sluat.

Petar je mamin sin, a ja sam materina ker. Ja sam Dinko.

- Ne moe on Dinko moj, on doe umoran s posla, ta u ja njega zvat. I ne zna

on meni re ko ta ti zna. Ti ita.

Moj brat Petar postavlja knauf zidove u jednoj firmi. Ima enu i dvoje djece. Njega mater

pita samo kad e tree.

Ja predajem hrvatski jezik u srednjoj prometnoj koli. Nemam ni enu ni djecu. Kae da joj

to nije drago, ali ini mi se da to nije uvijek tono.

Danas je ekala da se vratim s posla pa da je vozim kod oca u bolnicu. Proli sam tjedan

radio popodne pa je ila autobusom. Otac je slomio ruku. Ruao sam, a ona je spremala

vreice.

- ta e mu mirisne maramice? Zva je od jutros deset puta. E da mu ponesen jo

biava, e da mu stavin bajama, da se zaelio bajama. A nije bajama okusio ja

mislin ko zna od kad. Uf. I da mu ti neku knjigu ponese.

- Koju?

- Ne znan, reka je neto. Ma pusti ga. Pusti ga, bogati pusti ga.

Rijetko ona psuje. Samo kad pria o ocu.

- Koju knjigu? to je traio?

- Ajde Dinko i ti komplicira. Knjigu.

Uzeo sam knjigu. Sjeli smo u auto. Osjetio se snaan miris kuhanog kupusa.

- Ma zato si to sad nosila?

Usmrdit e mi auto, mislio sam rei. Al onda bi poela pria o mojoj sobi i neredu i smradu.

Pa nisam.

- Eto. Da se i kupusa zaelio. Kae "Proe zima, a ja kupusa nisan okusio."

Upalio sam auto i krenuo. Bolnica je udaljena tridesetak kilometara.

- Ako tebi smrdi, otvori ti Dinko prozor. Evo, ja u.

- Ma dobro je.

- Neka, neka, nek malo zraka ue.

Bilo je hladno pa je brzo zatvorila. vrsto je stiskala na koljenima lonac s kupusom.

- Jebenti i njega i kupus - promrmljala je.

Pa uzdahnula, malo protresla glavom i nastavila.

- Zna Dinko sine di san sino bila? Ajme ta ti je to bilo lipo. Ti bi to isto volio.

Ile smo ja i teta Anka na jednu predstavu ta je dola u nas u kino. A da je on kui

ta bi me ispitiva di e, s kin e, ta sad triba ta predstava? Moj Dinko ta ti on

mene izludi. Pa uvik, uvik, pa uvik, pa uvik, pa ja neman iva mira. ta e to, ta to

triba, jesmo li dosad i bez toga mogli? A meni je lipo, ja se nasmijen s teta Ankon. Ti

zna da meni nije lako, zna kakvi je on. Samo on, samo on ko da niko drugi ne

postoji. Ma zna ta mi je nikidan reka?! Prije nego je slomio ruku?

- Majko, nemoj mi sad to. Pusti, vozim.

- Ma dobro ti i govori, ta u ti uvik isto govorit. A ta predstava. Nije ti to obina

predstava di ima puno glumaca. Al ja san se nasmijala ko da ih je deset. To ti je

samo jedna enska i onda ti ona pria ovin nain naglaskon. Ajme ta je to bilo

smino. Pa sve ono, zna, kako je, o ivotu. Kako muki odu na balota, a ene

ostanu u kui. Ma u stvari, nije to ovo kako mi iz grada govorimo. To je vie kako oni

okolo govore. Mi smo se davile od smija. A da je on bio kod kue uf.

- Dobro je majko, aj. I ta je ona jo govorila?

- Ma da vidi, sve one porkarije. A to meni posve smino kad govori glumica. Ma

da vidi ti kako ona kae Ajde kvragu, pa to je cili svit u kinu ava nosio od smija.

Pa se malo smijuckala prisjeajui se predstave. Smrdio mi je kupus u autu i bio sam

umoran. Jutros mi je uenik, tako, tim naim lijepim naglaskom rekao: Ko te jebe, neu

uit, ta mi mo. Al ne govorim joj to. Ona bi odmah pitala koji je i zvala mu roditelje da

porazgovara o odgoju. Ili ravnatelja. Da se neka budaletina runo odnosi prema njenom

Dinku i da kakav je to red i nain.

- Zato ti nisi ia? Ti voli predstave. Ti bi triba i na predstave.

- Nisam majko. Eto tako.

- I onda smo ti nas dvi jo jutros otile na kavu. Ti zna da je ne mogu kad je on u

kui ni na kavu oti ko ena. Uvik di e sad, svaki dan oda vanka. A ti Dinkiu

zna da ja oden dvaput miseno ako i to. Al ne! Ne mo mu dokazat. Ma lako ta on

meni nego on i Ani Petrovoj govori da ta triba i na kavu s prijateljicama udana

ena. Boe ta meni to bude neugodno. Pa di di e to i govorit jednoj mladoj

eni. Ma ima ona svoje mane, al ta nije red nije. A jel tako?

- Je majko, tako je.

- Kakva je tebi Ana Petrova, jel ti se malo udna ini?

- Nije, ta ja znam. Dobra je. Valjda.

Na brzoj nas cesti pretjeu kamioni i cisterne. Kad vozim preko osamdeset na sat majka

se dri za pretinac ispred suvozakog sjedala i koi objema nogama, gleda na kilometar

sat i nadviruje se u retrovizore. Ali nita ne govori.

Stiemo u grad.

- Zna ta! Kad ti jedan dan bude od volje iemo kupit malo pitara, a?

- Hoemo majko, samo reci kad.

- Jer ja ne mogu s njin. in pogledan neto on odma: ta e ti to, ta to triba,

jesmo dosad i bez toga mogli. A kad kupin i usadin cvie kae da je lipo. I kakav

demperi bi pogledala. Vidila san jutros krasan jedan, onako lila, na jednoj eni.

Ba bi i ja mogla neto malo ivljih boja, a?

- Mogla bi. Da te otvori u struku.

- Ajde, lude jedan, ne rugaj se s materon svojon.

Drago joj je kad se rugam. Ocu nije drago kad se ljudi ale na njegov raun. Pogotovo ja.

Pa se onda ni ne alimo.

Parkiram u krugu bolnice. Majka je insistirala da izie i navodi me iako sam i kamion

mogao parkirati. Dri lonac s kupusom i tako mi s tim loncem pokazuje da mogu jo.

Pomie ga u krug kao da je jo na vatri, a unutra fina riba koju se ne smije mijeati nego

se samo lonac lagano protrese.

Stao sam kad je napravila nagli pokret dolje-gore-dolje. Smislila je taj as navigaciju

loncem. Izvadio sam vreice s bademima, arapama, mirisnim maramicama, runikom,

pastom za brijanje, donjim rubljem, pidamom, krukama, gustim i obinim (kako je ona

zvala sok od narane) sokom, napolitankama. U depu jakne nosio sam knjigu. Ona me

ekala s loncem ispred ulaza u stacionar.

- Ajme moj Dinko ta ti ja ne volin bolnice. Neemo puno stat, zna. Evo, sad je tri

i po, posjete su do etri i po. A triba malo prije oti, ne valja ekat zadnji as, a jel

tako?

- Ajde, dobro, vidjet emo.

Uli smo u bolnicu. Ispod mirisa antiseptika osjeam miris bolesti i trulei i operacija i

udova i rana.

- Evo, mene ve poinje guit. Ma ta triba dolazit svako drugi dan? Pa meni

prikine dan, pa tebe muin

Guilo je i mene. Plitko sam disao. Samo dok osjeam antiseptik sam udisao. Kad bih

poeo osjeati bolnicu izdisao sam. Kupus je na kraju nadvladao i miris antiseptika.

Otac je bio na treem katu. Bio je to gadan lom, operirali su ga, a i kosti vie ne zarastaju

brzo pa je dobar dio oporavka morao ostati u bolnici.

Majka je ula prva, ja poslije nje. U sobi su bila tri kreveta. Otac je leao na kraju sobe, uz

prozor. U krevetu do vrata bio je stariji ovjek koji je slomio kuk. Uz njega je sjedio mlai

ovjek. Sin, pretpostavio sam. Smijali su se. Krevet izmeu mog oca i tog ovjeka bio je

slobodan.

- Evo mojih - obradova se otac. Pridignuo se na zdravi lakat i uspravio se koliko

je mogao.

- Di e, di e?! Ne dii se! Lezi!- poviknula je majka.

Dotrala je do oca, stavila lonac s kupusom na noni ormari pa se okrenula prema

ovjeku sa slomljenim kukom.

- Evo, vidite jor Filipe, on bi odma ozdravio. Ne moe to tako, jel tako? Kako ste vi strpljivi

i sve polako. E, tako triba. Kako ste vi danas, jel bolje? Jeste li malo etali? To sin doa, a?

E, lipo je to. Evo i mi malo. Danas me je moj Dinko doveza. Jutros je radio, pa je rua, pa

smo se nas dvoje pomalo uputili. Polako on vozi, nee brzo kad san ja. Ja van se posve

bojin brzo vozit. E, dobro ste, jel? Dobro mi danas izgledate.

- Nisam loe, fala lipa.

Majka je jo malo bila okrenuta prema jor Filipu, ali kako je on nastavio razgovor sa

svojim sinom morala se okrenuti mom ocu.

- Kako si ti? Jel bolje ita?

- Ma ne znan boli, uuu, boli ko da me riu sa sto malih noa. A doktor kae

- Aj lezi, nasloni se - vratila mu je glavu na jastuk. - Dinko, daj te kese.

Smrad kuhanog kupusa brzo je obuzeo pretjerano ugrijanu sobu. Stajao sam naslonjen na

zid jer je bio malo hladniji od ostatka prostorije.

- E, ajme, oprosti. Evo kese - pribliio sam se oevom bolesnikom krevetu.

Spustio sam vreice na pod. Majka ih je velikom brzinom poela otvarati. U tim kesama

svaki je predmet bio u posebnoj kesi koja je bila dobro zavezana pa je ona tako uala uz

krevet i ukala s tim vreicama. Kupus je smrdio. jor Filipov sin otiao je ocu po novine.

Vratio sam se do zida.

- A ti, sine moj, kako si ti? - pogledao me otac i to rekao.

Sine moj. Bilo je to kao da je moj otac top u bolnikom krevetu, a Sine moj tane koje je

ispalio u neoekivanom i brzom napadu. Pogodilo me tono u plua. Moj kratki dah skratio

se jo i vie i inilo mi se da diem samo do korijena jezika.

Koji sad sine?! Brzo sam prelistao sve. Kao da umirem. Zadnjih deset godina od kad radim

zove me Dinko. I kad sam bio nezaposlen zvao me Dinko. I kad sam bio na faksu zvao me

Dinko (jedino me za trogodinjeg trajanja mog apsolventskog statusa nije nikako zvao). I u

srednjoj koli zvao me Dinko. I u viim razredima osnovne. I u niim me razredima

osnovne kole isto zvao Dinko. U vrti nisam iao nego me baka uvala. Ona me zvala

Dite moje, a on me zvao Dinko. Poslije toga ili bolje da kaem, prije toga, se ne sjeam.

Stajao sam tako naslonjen na zid, a majka je, kad je sve vreice odvezala, otvorila prozor.

Mislim da mi je spasila ivot. Dobro, bio sam u bolnici, valjda imaju respiratore, ali ja joj to

nikada neu zaboraviti. Mila moja majka. Koju sluam.

Udahnuo sam.

- Donio sam ti knjigu.

- Koju?

Izvadio sam knjigu iz depa. Zaustio sam mu proitati naslov kad se majka umijeala.

- Pusti sad knjigu ajde digni glavu. Malo u te podignit da mo jist.

Pritisnula je lijevom rukom ruicu ispod kreveta, a desnom podignula uzglavlje.

- Tako. Eto ga, sad e kupusi - obraala mu se kao da je bolesno dijete. I malo

nagluho bolesno dijete.

Izvadila je runik iz kese i rairila ga preko njegovih grudi.

- Pa majko, da stavimo krpu, ili neke salvete? - bilo mi je neugodno gledati oca s

tim velikim frotirnim podbratkom.

- Ma ta ti je, nita ne kupi vodu ko ugoman.

- Al nisan ja sad gladan, sidi malo tu - bunio se otac.

- Di u sist? - upitala je majka mrko.

- Pa tu na taj prazni krevet?

- Ovaj bolniki?

- E, ta ima veze, sve je isto. Kako ja mogu leat?

- Ti si bolestan. Ajde, skuvala san ti kupusia. Jesi reka da si se zaelio?

Prislonila je rub dubokog tanjura na runik na oevim grudima. Suprotni rub drala je

rukom. Uzela je licu, zagrabila, malo puhnula i onda stala.

- A da ti ja drin, a da ti sam jide s ovon zdravon rukon, a?

Otac je uzeo licu i jeo.

- Jel dobar? - pitala je im je stavio zalogaj u usta.

Otac je provakao, progutao i ostavio licu.

- A nakon bolnike spize sve je dobro. Ima li malo bibera?

Majka se okrenula prema meni.

- Jel tebi Dinko bio dobar kupus danas za ruak?

Uzdahnuo sam.

- Je.

- Eto vidi - rekla je ocu - Dinku je bio dobar.

- Ma dobar je. Al ja bi malo bibera.

- A nema, nisi mi reka da donesen bibera.

- Pa ta to triba govorit. Kad si donila kupusa tribala si donit i soli i bibera.

Majka se opet okrenula jor Filipu iji se sin u meuvremenu vratio s novinama. jor Filip

je listao novine, a sin mu je slagao ladice u nonom ormariu.

- Eto, vidite vi moj jor Filipe, nikad on nije zadovoljan.

jor Filip nije dizao pogled sa lanka kojeg je itao. Ni njegov sin nije prestao slagati

ladice.

- A ta ete - konano se oglasio starac sa slomljenim kukom - mi smo vam muki

malo zahtjevni.

- A ne virujen ja da ste vi jor Filipe ovako zahtjevni. Vidin ja kako ste vi posluni i

smireni. To vi da ga opravdate. Znan ja vas muke, nikad jedan protiv drugog.

- Hmm - bilo je zadnje to je jor Filip imao o tome rei.

Majka se opet morala okrenuti ocu.

- Ajde, jidi sad.

Otac je nastavio jesti.

- E, a zna ko te sve pozdravlja? Nema ko te ne pozdravlja, svi su pitali za te.

Mara i Naki, pa onda moja Nada, pa moja rodica Anka, pa onda je Ivan Putnik pita

za te, pa svi iz ulice pa Vjerica. Ona je rekla: Puno mi pozdravi barba Joka. Pa

onda ribar ta donosi ribu gori kod nas, pa Mara jajarica. Govori ona: A di mi je

Joko, ne vidin ga? E i Petar te pozdravlja. I Ana i dica isto.

- E, pozdravljaju. Ne bi se oni zaletili vidit dida. Nego jedanput i gotovo.

- Ne mogu, rade. Doe u nedilju. E, a onda je ne triban, jel tako? ta e nas

stotinu dolazit.

Otac je u tom razgovoru pojeo kupus do kraja. Ja sam se i dalje drao o zid. jor Filip je

ostavio novine i uvukao ruke ispod pokrivaa.

- Hoete da malo zatvorim prozor? Hladno vam je.

- Fala sinko, moe. Evo, proitao sam novine, pa ako hoe malo.

Zatvorio sam prozor, uzeo novine, namjestio ih da ne gledam oca i majku. Ali sam i dalje

uo.

- Jesi donila bajama?

- Jesan.

- A soka?

- Jesan. Gustog i obinog.

- A slatko?

- Napolitanke.

- Koje?

- S ljenjacima.

- A voe?

- Kruke.

- A banane?

- Nisan banane.

- Ja bi banana.

- Sad jidi kruke, pa e drugi put banane.

- Ja bi sad banana. Moga bi Dinko skoknit.

- Pusti sad Dinka, nemamo kad. Sad emo mi brzo morat i. Evo, jo desetak

minuta i posjete su gotove.

- Pa moe za deset minuta donit banane. A Dinko? ta kae.

Spustio sam novine. Slegnuo sam ramenima. Umjesto mene oglasio se jor Filip.

- Dinko je, ini se, u navedenom sluaju, suzdran.

Nasmijao sam se. Sin ga je prostrijelio pogledom, pa su se obojica potiho nasmijali.

- Nemoj sad gnjavit, donit e ti Petar banane u nedilju. Sad lipo ima krukice.

Vidi ih ta su lipe.

Izvadila je majka kruke iz kese i pokazivala ocu okreui ih u ruci kao da ih prodaje.

- Vidi, ba su krasne. Ma in san ih vidila rekla san: Kolko jesu da jesu, ja u ih

mome Joku kupit. Da su po zlato. I donila san ti i pidamu. O da ti je sad

prisvuen il e ti to mo sam?

- Pa mogla si.

- Odo ja po banane - izustio sam.

- Ne triba - ree majka.

- Triba - ree otac.

Iziao sam. Hodnik je smrdio na kupus, i drugi i prvi kat i predvorje i cijeli put do ulaza gdje

se prodaje sve to bolesnicima moe zatrebati. Voe je smrdjelo na kupus. Cijeli je svijet

smrdio na kupus. Kupio sam kilogram banana i brzo se vratio nazad. Bila je guva, posjete

su zavravale.

- Di si ti vie? - zaurla majka.- Ljutit e se doktor.

- Ma nee gospoo - ree jor Filipov sin. - Ja uvijek ostanem malo due i nitko

se ne ljuti.

- E, al mi moramo i. Jel tako Dinko da moramo? Aj, daj vamo te banane da ih

spremim. Tako. Mi ti sad, moj Joko, moramo i.

Pospremila je ladice, uputila oca gdje je to. Dotaknula mu je gips vrcima prstiju i brzo ih

maknula.

- Evo ti knjiga. O ratu je.

Tad sam se prvi put pribliio ocu. Uinilo mi se da je ostario.

- Zato o ratu? ta mi nisi donio neki roman? S radnjom. Je i ti zna sve usrat.

Ostavio sam knjigu, pruio mu ruku, on je meni pruio zdravu.

- Ajte Ba lipo ta ste doli.

Pivac

Ta me ena doekala na vratima kancelarije. Izgledala je kao da se uredila za misu. Smei

kompleti (suknja do pola listova), be koulja do grla zakopana, vezena kragna i zlatni

kri na laniu. Imala je kosu do uha, neopranu, ini mi se. Bez neke odreene frizure.

Samo tako odrezana kosa do uha. Crnu torbu drala je vrsto s obje ruke i stiskala je na

trbuhu. Pomislio sam kako se moja majka odijeva puno smjelije od ove ene, ak i za

misu. Nije se pomaknula sve dok nisam izvadio kljueve i stao ispred vrata kancelarije.

Onda se nasmijala. Mislim da nema etvorku gore desno.

- Dobro jutro. Mene su poslali kod Perkova.

Pronaao sam klju u snopu, ali ga nisam stavio u bravu nego sam s tako uperenim

kljuem okrenuo glavu prema toj eni.

- Dobro jutro. Ja sam Perkov.

Okrenuo sam glavu prema vratima, naciljao klju u bravu, pogodio, okrenuo dva puta

udesno, otvorio vrata i uao u kancelariju. Ona je kolebljivo stajala na vratima.

- Jeste li vi policajac Perkov? - opet je pitala.

- Jesam - odgovorio sam ne okreui se.

Otvorio sam prozor i sjeo za stol. Ona je jo stajala na vratima. Pozvao sam je rukom da

ue i pokazao joj sjedalicu. Nije se pomaknula.

- Oete li se vi oblait da se ja maknem?

- Obukao sam se, samo vi uite.

Stiskala je svoju crnu torbicu. Poela me nervirati.

- A uniformu?

- Ne nosim ja uniformu. Uite, nemojte stajati na vratima.

Napravila je korak u kancelariju pa opet zastala. Stajala je tako u iskoraku, gornji dio tijela

zaustavljen u laganom proboju prema naprijed. Opet je stisnula svoju torbicu i upitala:

- Al jeste policajac Perkov?

- Jesam.

Hodnikom je prola Stela. Stela Siesaj. Koulje svih nijansi sive. Gornja tri dugmeta nikad

upotrijebljena. Pet do sedam centimetara potpetica. Crne hlae dobrih krojeva. Ponekad

na njima tanki crveni remen. I nekoliko sivih i crnih suknji iste duine. U hodu do koljena, u

sjedeem poloaju taman.

uo sam je kako ulazi u kancelariju.

- Ou li ja zatvorit vrata? - trgnulo me pitanje moje stranke.

- Zatvorite i sjedite.

Konano, skoro sam rekao.

- Rekli su mi da se ovim mojim problemom to, mislin zato san dola bavi

Perkov i da je u sobi 21. Eto.

I tu se prekriila, poljubila krii na laniu i dola do stola. Opet sam joj pokazao mjesto

gdje e sjesti. Ponudio sam joj da skine jaknu i ostavi torbu. Samo je kratko odmahnula

glavom, sjela i vrsto na koljenima stisnula torbu. Sputenog pogleda gledala je u svoje

ake. Onda se trznula i upitala me:

- A kakvi ste vi to policajac bez uniforme?

- Ja sam inspektor.

Izvadio sam znaku i pokazao joj.

- Inspektor Perkov, drago mi je opet sam ponovio svoje prezime.

Pruio sam joj ruku. Nije prihvatila nego je na brzinu otvorila torbu, izvadila novanik i iz

njega osobnu iskaznicu pa mi je pruila.

- Milica Siri.

Milica Siri bila je tri godine starija od mene. Pa sam opet pogledao nju i sliku i datum

roenja i Milica Siri je tri godine starija od mene. Dvadeset i pet godina mlaa od moje

majke. Milica Siri je godite Stele Siesaj. Milica je u sijenju imala trideset i pet. Stela ima

danas.

Milica Siri sjedila je preko puta mene nesigurna u to bi li spremila novanik ili bi ga drala

na stolu dok joj ne vratim osobnu. Klizila je naprijed - natrag nervoznim pokretima dlanom

preko stola.

- Kaite mi, Milice, kako vam mogu pomoi?

Milica je umirila ruke na stolu i pognula glavu.

- Ja nisan ja dola radi sebe. Ne, ne. Meni je dobro. A ka i svakome. Tako. A

dobro.

Vratila je ruke na torbu i opet stiskala ruke.

- Dobro Milice, recite mi zato ste doli.

Srameljivo me pogledala ne diui glavu. Samo je podignula vjee.

- Triba mi malo vode - rekla je.

- Sad u ja.

Uzeo sam mobitel sa stola i izjurio na hodnik. U Stelinoj treoj ladici od juer u 16 i 10 stoji

Chloe mirisna krema za tijelo. Noas sam pripremio tri poruke. Bile su spremne za slanje

na njen broj, samo je trebalo stisnuti Poalji. Planirao sam ih poslati im ujem da ulazi u

kancelariju, ali Milica Siri me doekala na vratima. Polako sam hodao do dna hodnika

gdje su bile boce s vodom. Otvorio sam prvu poruku Otvori treu ladicu. Poalji: Stela Csi. Da.

Prestao sam se kretati. Prestao sam disati. Svejedno nisam uo da otvara ladicu.

Predaleko sam bio. Ulio sam vodu i otvorio drugu pripremljenu poruku Zaudi se, iznenadi,

uzmi kutiju, stavi pored uha i protresi. Poalji: Stela Csi. Da.

U povratku prema svojoj kancelariji otvorio sam treu poruku Otvori. Oduevi se. Poalji: Stela Csi. Da.

Uinilo mi se da sam uo utanje ukrasnog papira. Brzo sam uao u kancelariju i zatvorio

vrata. Milica Siri gledala je u plastinu au s vodom kako se iz moje ruke premjeta na

stol ispred nje.

- Hvala - rekla je, ali nije se napila.

- Eto Milice, napijte se malo pa da ponemo. Moe?

Gurnuo sam joj au vrhovima prstiju jo malo blie.

Shvatila je to kao odobrenje. Ili naredbu, to ja znam, uglavnom se napila malo. Onda je i

progovorila.

- Moe.

Dodirnula je osobnu i pogladila svoju sliku kojoj je bila naminkana i due kose. Imala je

sitne svijetlo plave naunice. Malo se zagledala u sliku pa nastavila:

- A vi ovo ta ja kaen neete nikome re, jel?

Pa me pogledala jedva odvajajui pogled sa svoje slike na osobnoj iskaznici.

- E, pa ne mogu vam to obeati. Ne znam o emu se radi. Vjerojatno e jo neki

od mojih kolega za ovo znati. Moda emo pisati zapisnik.

Naglo se ustala, uzela osobnu, otvorila novanik, spremila je i odlunije nego ita do tad

rekla:

- Onda nita.

Ustajui, nekako je zahvatila au s vodom i prevrnula je. Tamnija nijansa smee irila se

prednjom stranom Milicine suknje. Krenula je rukom skidati vodu sa suknje kao da su pale

mrvice kruha. Onda je podignula au s poda pa je vratila na stol. Pa je uzela maramicu iz

torbe, klekla na pod i kupila vodu. Imala je maramicu od tkanine koja se zaas napunila

vodom i nije imala gdje s njom pa je tako nastavila tapkati po istom mjestu.

I cijelo je vrijeme govorila: Ajme meni, ajme meni, ajme meni

Okruio sam stol, doao do nje, uhvatio je za lakat i pomogao joj ustati. Strano mi je ila

na ivce. Neto u tom glasu. Ili ta kosaVratio sam se u svoju stolicu. Sjela je, vratila

torbu na mokru suknju, ruke na torbu i kao da se nita nije dogodilo i kao da nije mokra,

nastavila govoriti.

- Al neu nita potpisivat. Moe li to?

- To moe. Al tako vam neu ba puno pomoi.

- Ne triba meni pomagat, rekla san ve.

- Nego?

- Nego mome muu.

Kad je to izgovorila inilo mi se da je malo podignula glavu. Skoro da joj je glava stajala

uspravno.

- A to se dogodilo? Jel mu netko prijeti, jel vam netko neto ukrao?

- Njemu?! Mome Bori?! Nije.

Tad je konano do kraja podignula glavu i vidio sam joj normalno oi i usta. Gledala me

prezrivo.

- Nego to je bilo? I zato on nije doao? Je li on neto kriv?

- Nije moj Bore nita kriv.

- Nego to je bilo Milice?

- Nego je kako da kaen malo, jadan, privrio miru.

Opet je spustila pogled. Sad je i slegnula ramenima. Uzdahnula je.

Ve sam mu smiljao kaznenu prijavu.

- Kako to mislite, prevrio mjeru? U emu?

utjela je. Nakratko me pogledala pa opet skrenula pogled. Zavrtio sam se u svojoj

uredskoj sjedalici. Okrenuo joj lea i gledao kroz prozor. U zid, u radijator, u okvire od

prozora na kojima su se radosno parile dvije bubamare kao u reklami za Peugeot. Ustao

sam, doao do njih, okrenuo se prema Milici Siri i zatitio leima njih od nje i nju od njih.

Stavio sam ruke iza lea i napravio fige: Sretno bube.

- Recite Milice, doli ste u policijsku postaju, poslali su vas u krim slubu. Ja sam

vam obeao da neete morati nita potpisivati, ali sad mi recite.

Podignula je ruke s torbe i stavila ih na stol. Gledala je u vrhove prstiju. Razdvajala je i

spajala ake po mom stolu.

- A jel u redu, gospodine inspektore - rekla je i zastala.

- to? to je li u redu? - malo sam krue to izgovorio, nervozno, zvualo je

nervoznije nego je trebalo. Malo, da pokaem tko je gazda. Jo s tim rukama na

leima.

I Milica progovori.

- Pa jel u redu da ena protiv svoga ovika govori? Al sad kad san dola sad u

re. Evo vidite.

Milica je ustala, stavila torbu na pod i skinula jaknu. Izvukla je koulju iz suknje koja joj se

prilijepila uz nogu, uhvatila potkoulju i zajedno podignula da joj vidim trbuh. Ljubiasti

oblik veliine ake smjestio se ispod desnog dvanaestog rebra.

- Jel vidite? - pitala je i posluno drala podignutu majicu dok nisam potvrdno

odgovorio.

- I jo neto. Ja smatran da ste vi ka i doktor. Jel tako?

Nije to bila prva modrica koju sam vidio. Nije to bila ni prva prebijena ena koju sam vidio.

Nekima je i due trebalo da ih pokau. Zapravo, Milica me iznenadila. Nisam ni pomislio

da ima modricu. Sad sam ekao opravdanja.

- Milice, kao doktor sam.

- Eto - rekla je.

- Boli li vas? - pitao sam

- Malo kad diram.

- Milice - poeo sam - kako je nastala ta ozljeda?

- Od pivca.

- Kako od pijevca? Je li skoio na vas?

- Nije gospodine inspektore. To mi je od mrtvoga pivca.

Onda je podigla koulju malo vie.

- Evo, popipajte. Tvrdo je.

Modrica je imala nepravilan oblik. Kao da je pijevac utisnuo krijestu. I oko. I kljun. Drala je

koulju visoko, kao kod doktora. U zadnjem je podizanju uhvatila dio grudnjaka. Provirila je

mekana polukugla ruba njenih bijelih grudi. Boja nimalo razliita od ostatka tijela. Osim od

te modrice. Prstima desne ruke pridravala je dojku i koulju. Kaiprstom druge pritisnula

je ono mjesto na modrici koje mi je sliilo na oko. Nokti su joj bili ispucani, zanoktice kao

rogovi virili s obje strane.

- Popipajte - ponovila je.

Je li vidjela bubamare?

Pogledao sam jo jednom modricu i komadi grudi. Ni jedno ni drugo nisam htio pipati.

- Spustite koulju Milice, vidio sam.

Oborila je pogled, utisnula potkoulju i koulju u suknju, obukla jaknu i sjela. Malo sam

okrenuo glavu. Bubamare su se pale na pod. Sjeo sam i ja pazei da ih ne zgazim.

Uzeo sam blok i zapisao njeno ime, prezime i poziciju ozljede. Sad sam ve imao neto

to je sliilo na moj posao.

- ta to piete? - pitala je

- Piem gdje vam je ozljeda.

- A zato?

- Da ne zaboravim.

- Ja neu nita potpisat.

- Dobro.

Ostavio sam blok, isprepleo prste i tako spojene ake stavio na stol.

- Ne razumijem. Ozlijedio vas je mrtvi pijevac?

- Nije.

- Nego?

- Nego Bore. Zamanio je pivcen i eto.

- I udario vas pijevcem?

- E, glavon od pivca. Ona je najtvra.

- Milice ovo to u vas sad pitati stvar je vae procjene.

- E?

- Mislite li da je to namjerno napravio? U namjeri da vas ozlijedi?

Ogladnio sam, htio sam u prolazu sluajno vidjeti Stelu, a sad nije bilo vrijeme za prekidati

razgovor.

- To je napravio zato jer san ja potroila pun bojler vode za oerupat pivca. Nije

da me ozljedi nego zato. I mislin da nisan zasluila. Ne moe se s manje vode

oerupat pivca.

Milica Siri, tri godine starija od mene, jednom je rijeju maknula Steline pokrete iz moje

glave.

- Kako mislite "zasluila"?

- Tako. Nekad zasluim. Al pivcem nije smio.

Nisam znao to bih. Pa sam predloio:

- A bil vi Milice jo malo vode?

- A bi

- I malo se osuite, evo, upalit u vam radijator.

Opet sam uzeo mobitel i izjurio na hodnik. Vrata Steline kancelarije bila su odkrinuta. U

kou sam vidio zguvan ruiasti papir. Stela Siesaj je izila. udi me da je nisam uo.

Nije mi nita odgovorila. Iziao sam iz postaje i otiao u pekarnicu preko puta po burek.

Marendu smo jeli u prostorijama spremaica. Tamo zapovjednik nikad nije ulazio. Ve je

bila guva. Popaj je jeo banane i pio okoladno mlijeko, Stela Siesaj i Nada Policajka

tapkale su kaiprstom po dnu papirnate vreice i tako na njega lijepile sjemenke to su

otpale s integralnih tapia. Stela Siesaj prinijela je prst ustima, jezikom pokupila

suncokret i sezam i rekla mi:

- Ej, eka te ona ena.

- O mi priuvat burek? - rekao sam ja njoj.

- Daj Popaju, ja moram na teren - rekla je ona.

Obrisala je ruke, otpuhnula mrvice s koulje i krenula prema vratima. Zaustavila se

trenutak pored mene, pogledala me posve otvorenih oiju, bez imalo stida i nelagode, bez

ikakvih migova trepavica, obrva, ramena, iega. Samo je guvala papirnatu vreicu

spremajui se baciti je. I rekla:

- E, fala za ono. Super, ba mi je nestalo.

I pogodila papirnatom kuglicom ko.

Nisam vie bio gladan, burek sam stavio ispred Popaja. Otiao sam Milici po vodu.

Kad me ugledala, Milica Siri brzo se odmaknula od peice i sjela. Vratila je torbu u krilo,

ruke na ruke. U kancelariji je bili vrue.

- Jeste li se osuili? Evo vam voda. Moemo li dalje?

- Jesam. Fala. Moe. Oprostite. Amo.

- elite li vi, gospoo Siri, prijaviti svoga supruga za fiziko zlostavljanje?

Otpila je gutljaj i oprezno vratila au na sredinu stola.

- Ne bi ja nita potpisivala. Ako se moe neto bez potpisivanja.

- Ne. Nita ne mogu bez vae izjave i potpisa. Moete se jedino vratiti kui.

- A moete li vi njemu neto re? Nekako ga malo upozorit, malo s njim popriat.

Ja ne mogu, mene ne slua. Al vi, ka muki, moda bi neto mogli.

- Ja sad nisam mukarac nego sam slubenik kriminalistike policije. Mogla je to

biti i slubenica. Iz ove pozicije mogu neto uiniti jedino ako imam vau pismenu

izjavu. Potpisanu.

- Al vi ste mi obeali da ja nita neu potpisivat.

- Pa ne morate.

- I ta ako ne potpien?

- Nita.

- Znai nita?

- Nita.

Obradovao sam se moda jo toplom bureku.

Milica se ustala i uzdahnula. Krenula je prema vratima. Pa je zastala i okrenula se.

- To nije poteno. Digla san majicu. I govorila protiv mua. A vi nita.

- Ali to biste vi Milice, da ja napravim?

- Ja bi da njemu neko kae da to mene boli i da nije u redu udarit enu pivcen.

Ila mi je na ivce. Ta njena kosa. Ili glas. Kroz prozor sam vidio Stelu i Popaja. Bili su

sami u dvoritu. Neto joj je aptao. Ona ga je, jednom gore, jednom dolje (polako),

poeala kljuem slubenog automobila po ruci u kojoj je drao moj burek.

- Onda potpiite - u okretu sam rekao Milici Siri.

- Ne mogu - rekla je tiho i konano.

Ustala je i izila iz kancelarije stiui torbu. Na podu su se i dalje parile bubamare.

AUDIZAM

- Kako to misli Nema vie kave?! Jel nikad vie?

- Ma nije ba da nema vie nikad, nema neko vrime, par miseci dok ne utedim.

- ega jo nema?

- Nema niega, al kad kupin liniju, a neemo ni onda. Onda emo kuvat kavu i

sluat glazbu.

. . .

- Vidi donio san ti neto.

- Mmm, ta si mi donio?

Skinula sam gumene rukavice oekujui iznenadni poklon.

- Vidi!

Spustio je na pod desetak audiofilskih asopisa. Izvadio je jedan iz sredine i ugurao mi

ga u ruke.

- Vidi! Stup za poetnike Sve ima, koji zvunici, koje pojaalo, koji CD. Ne

znan bi li kupova kazetofon?

- Pa triba li ti?

- ta ja znan, ta ti misli triba li mi?

- Pa ne znam. Ima tamo neto kazeta.

- Ma je, al vidi ta pie: najloija reprodukcija zvuka, najea mehanika

oteenja, al opet aj ti proitaj malo, pa mi reci ta misli.

- Ma nemoj me s tim gnjavit, meni svejedno, glavno da ne umi.

- Glavno da ne umi, glavno da ne umi. Kako mo to re. Aj pliz proitaj, ne

mogu ja to sam, ja u poludit ako za dva pojaala kau da su iste kvalitete. Kako u

se ja sam odluit?! Aj, molin te, ti mi to. Evo, ta ti je to teko, proita, usporedi i

onda odluimo.

- Uf.

. . .

- Morala bi pogledat ovaj zub. Vidi, ta ti misli, je li ovo tokica karijesa?

- Zna ta san mislio? Isto bi ja kupio kazetofon. ta pie, koji je onako

osrednji, a najbolji?

Stajala sam otvorenih usta ispred ogledala u kupatilu pokuavajui vidjeti povrinu

estice gore desno.

- Moga bi bit karijes.

- Ma daj, pusti sad zube, jesi vidila, moda Panasonic. Oni nisu loi.

- Panasonic.

- A CD? Jel isto Panasonic il Sony?

- Sony je izmislio CD.

- Kako zna?

- Pa proitala sam.

- Onda Sony.

- Al mora pristat puit. Dim cigarete zaporka leu.

- Prista san puit. ta jo pie?

- Ne znam, moram i u zubara. ta ti ne proita?

- Ja se iznerviran, sve mi je dobro, sve bi kupio. A pojaalo? Sony moda? Ili

Panasonic? Il onaj trei, kako se zove Nad? A ta misli? Jel bolje da kupim oboje

od iste firme il razliito?

- Razliito.

- Zato?

- Da zarade ljudi u obe firme.

- Di to pie? Jel i to pisalo?

. . .

- Ma je, jebenti, karijes je, sto posto.

- Aj, vidi, posluaj me. Samo da kupimo liniju pa emo onda o karijesu. Jesi

proitala?

- Kako to mo znat dok ne poslua?

- Kako bi ti?

- Eno ti moj brat, on sreuje razglas Galebovima.

. . .

U bratovoj kui. Brat:

- Ma di si to proita, u naem?! Nita to, to je smee. Uzmi ameriki. Aj doite as

na prozor. Vidi kako je ostalo nekolko trianja na stablu. Skroz su se smeurale. Bil

se one mogle suit ko groe pa da umisto groica budu trenjice? Bil bilo onda

jasno da su to suve trinje il bi se mislilo da su male trinje? O kupit moj

gramofon? Thorens, Special edition. Za godinjicu Thorensa. O kupit?

. . .

Zujanje usisivaa odjednom je prestalo. Okrenula sam se, Marko je u jednoj ruci drao

kraj kabela i vitlao utikaem, a u drugoj rastvoreni asopis.

- Sluaj! D amp never saundid strejnd djuring bas hevi tranzins. Insted, it ast

pampd aut d lou frikvensiz vit autoriti end klariti, jelding, jilding. Kako se ovo ita, ta

je ovo jilding a veri neurl saunding midren and ejri, ditejld, bat not tu brajt trebl.

ta je to? ta to? ta je jelding, jilding? Zna li ti ta ovo znai?

- Aj ponovi.

- Jelding, jilding. Koji je to kurac?

- Ma ne jelding, jilding. Sve mi proitaj.

- Uf, nema ti pojma kako je ovo naporno. Sad moramo tedit jo pola godine jer

ovde nema ni Sonyja ni Panasonica. Sad moran kupit kazetofon Nakamichi, sad

moran kupit pojaalo ta neki Talijani runo telaju, sad moran kupit debele i kratke

kabele. A mora bi i Thorensa, jebi ga. Jel tako, ta ti misli?

- Ne znan, ta ja znan, jel ti triba ba tako skupa linija?

- I stalak. Tribat e i stalak za Thorensa. Vari li tvoj brat? I zna ta jo? arobna

krpa. E i to e mi tribat.

Ispustio je kabel, okrenuo stranicu asopisa, prekoraio usisiva i otiao prati zube.

Kapljice paste za zube prtale su po Marantzu na duplerici.

. . .

Trgovina audio opreme umjesto zidova imala je velike reljefne spuve. Bilo je zaguljivo.

Prodava nas je posjeo na mjesta za sluanje i poeo kombinirati pojaala, CDove,

kabele i zvunike.

- Di ti ode brat? prestraeno mi je apnuo Marko.

Slegnula sam ramenima. Brat je promijenio kut zvunika za nekoliko milimetara.

- Kui?

- Da, da, kako ne - odgovorio je Marko.

- Samo s onim kabelima prije.

- Aha. Je, je.

. . .

- ta ti misli?

- ta ja znan, dobro je. Vrue mi je, dva sata smo unutra.

- Jel Audio analogue pojaalo? Il bi NADa.?

- Ne znan, pitaj mog brata. ta si ga vodio?

- Ma jebote brat. Pitan tebe. Ti e sluat, nee on.

- Ne znan, sve mi je dobro.

Ostali smo sami u prostoriji. Marko je klecao koljenima i udarao rukama o bedra.

- Reci, reci, reci! Molin te reci. Molin te reci, poludit u. Molin te, molin te, ne

mogu ja. Ne mogu ja, meni je sve isto. Nita nisan skuio, ajme meni, ajme meni!

- Audio analogue.

- Jel? A zato? ta je bolje kod Talijana?

- Transparentnost. Transparentnost mu je puno jasnija.

- Stvarno?

- Najstvarnije.

- Dobro, aj sad reci za CD?

- NAD. Timbar. Ima bolji timbar.

Zagrlio me. Poljubio mi kosu.

. . .

Sjever: NAD je stajao na talijanskom pojaalu, debeli kabeli vezali su ih meusobno,

plosnati dvostruki sa zvunicima.

Istok: Bambusova polica s tri votanice, zaboravljenim boinim aranmanom i pedeset i

tri audio asopisa.

Jug: trosjed

Zapad: termo pe

- E, vidi sad. Sidi u akustini centar. Nemoj sad zajebat. Sad je najvanije.

- Sutra e mi ispunit korijen zuba.

- Triba odredit pozornicu.

- Kako?

- ta kako? itala si. Vidi li?

- ta?

- Pa di je gitara?

- Ne vidin.

- Kako ne vidi jebemu?! Aj malo bolje posluaj.

. . .

- I, vidi li sad?

- Evo, sluala san malo bolje al isto ne vidin gitaru.

- Ma daj! Aj reci. Aj molin te potrudi se, zatvori oi, otvori ui i pokai mi prstom di

je gitara.

- Ovde. Sutra e mi ispunit korijen zuba.

- Kako tu? Ne moe tu, to je visoko, ne pizdi.

- Je ovde, sto posto.

- Ne moe.

- Moe, tip je na barskoj stolici.

- Super, jebote!

- Sutra e mi ispunit korijen zuba.

. . .

- Je, koke, je, malo je mrano, al mora san stavit deku na prozor. Razumi, ako

zvuk dolazi direktno do stakla onda nastaje neto, distorzija il tako neto i onda

zvonca. Vidit e, evo, maknit u deku, a ti stani tamo kod termo pei, tamo do

vrata i sluaj. I popni se na stolicu. Evo. Jel uje kako zvonca?

- Je, al ko e sluat glazbu stojei na stolici iza vrata?!

- Ko, ko? ta ja znan ko! Neko!

- I ove spuve iza termo pei ti stalno padaju. Ne dri dobro ljepilo. Moga bi ih

maknit.

. . .

- Ej, doi. Smislio san. Evo jo samo dvi, tri brokve da zabrokvan ove spuve u

zid i gotovo. Doi, vidit e, zanimljivo je.

Stavio je spuvu uza zid, avao zabio u spuvu.

- Posluaj. uje li ita? prislonio je uho uz glavu brokve i udarao ekiem.

- Nita.

- A! ta kae!

Tanja MravakDark chocolateKarta

Moramo razgovarati