Evo ovako dakle pitate neku osobu:

Ti voziš autobus. Unutra su 30 putnika, 20 izadju, 13 udju, svi izadju osim dva a zatim udju još 17. koje su boje oči vozača?

Osoba će verovatno da se usresredi na računanje brojeva i neće znati odgovor na pitanje. A odgovor leži u prvoj rečenici.

Eto to je jedan primer. Evo sad još nekoliko zanimljivih priča:

Bio jednom jedan samostan u kojem je vladala stroga disciplina. Poštivajući zavjet šutnje nikome nije bilo dozvoljeno da govori. Ali, postojala je jedna iznimka. Svakih deset godina redovnicima je bilo dozvoljeno da progovore u dvije reči. Nakon što je proveo prvih deset godina u samostanu, jedan redovnik je došao do predstojnika samostana. "Prošlo je deset godina," kaže predstojnik samostana. "Koje dve reči želiš izreći?" "Krevet... tvrd..." reče redovnik. "Razumem," odgovori predstojnik samostana. Deset godina kasnije, redovnik se vratio predstojniku samostana. "Prošlo je još deset godina," reče predstojnik samostana. "Koje dve reči želiš izreći?" "Hrana... neukusna..." reče redovnik. "Razumem," odgovori predstojnik samostana. Još je deset godina prošlo i redovnik se ponovo sreo s predstojnikom samostana koji ga upita: "Koje dve reči želiš izreći posle ovih deset godina?" "Ja... odustajem!" reče redovnik. "Pa, razumem i zašto," odgovori predstojnik samostana. "Sve što si god radio je bilo samo prigovaranje."

ili ova:

Bio jednom jedan učenik kojem je učitelj, glasoviti grčki filozof, poverio čudan zadatak. Zapovedio mu je da poklanja novac svakome ko ga uvredi u razdoblju od tri godine. Silno čeznući za prosvetljenjem, učenik je činio tačno onako kako mu učitelj zapovedi. Kad je ova poprilično duga kušnja bila završena, gospodar pozva mladića k sebi i reče mu: "Sada možeš ići u Atinu jer si spreman učiti mudrost." Sav ponosan, učenik se uputi prema Atini. Pre nego je ušao u veliki grad ugleda, zasigurno, mudra čoveka kako sedi na vratima vređajući svakoga ko pristigne. Naravno, kad je ugledao učenika, i njega stade vređati. "Hej", vikao je na učenika. "Kako samo možeš biti tako ružan i glup? Nikad ranije nisam video da neko izgleda tako blesavo." Ali umesto da se brani ili napada, učenik prasnu u smeh. "Zašto se smeješ kad te vređam?" upita mudrac. "Zato", reče učenik, "jer sam pune tri godine plaćao ovakve pogrde, a sad mi ih ti daješ besplatno!"

"Uđi u grad," reče mu mudrac. "Tvoj je!"

Neki dečak je hodao uz obalu rijeke i ugledao je krokodila zapletenog u mreži. Krokodil mu reče: Smiluj mi se i oslobodi me. Možda izgledam strašno, ali znaš, to nije moja krivnja. Takav sam stvoren. Ali, kakav god bio moj izgled, ipak imam majčinsko srce. Došao sam jutros ovamo u potrazi za hranom za svoje mlade i ulovio sam se u ovoj zamci. Dečak reče: Ah, kad bi ti došao pomoći ti bi me zgrabio i ubio. Krokodil odvrati: Zar misliš da bi to učinio svojem dobročinitelju i osloboditelju? I tako je krokodil uverio dečaka da ga oslobodi iz mreže, i dok ga je dečak oslobađao krokodil ga zgrabi. Ulovljen u krokodilove ralje dečak reče: Tako mi dakle vraćaš za moje dobročinstvo? Krokodil reče: Nije to ništa ličbno, sinko. Takav je svet, takav je zakon života. Dečak se nije složio pa mu krokodil reče: Želiš li možda nekoga pitati da proveriš? Dečak ugleda pticu koja je sjedila na obližnjem drvetu pa je upita: Ptico, govori li krokodil istinu? Ptica reče: Krokodil je u pravu. Pogledaj mene. Jednog sam se dana vraćala kući s hranom za svoje mlade ptiće. Zamisli moj užas kad sam ugledala zmiju kako puzi uz stablo ravno prema mojem gnijezdu. Bila sam potpuno bespomoćna. Zmija je proždirala moje mlade jednog po jednog. Vrištala sam i vikala ali ništa nije koristilo. Krokodil je u pravu, to je zakon života, takav je svet. Vidiš, reče krokodil. Ali dečak reče: Daj da pitam još nekog. Krokodil reče: U redu. Hajde, pitaj. Jedan stari magarac prolazio je uz obalu reke. Magarče, reče dečak, Evo što krokodil kaže. Je li u pravu? Magarac reče: Krokodil je potpuno u pravu. Pogledaj mene. Radio sam i robovao svojem gospodaru celi svoj život, a jedva da mi je davao dovoljno da preživim. Sada kada sam star i beskoristan, pustio me je s uzde, i sada lutam po džungli čekajući da me zaskoči kakava divlja zver i privede mi život kraju. Krokodil je u pravu, to je zakon života, takav je svet. Vidiš? , reče krokodil, Idemo! Dečak reče: Daj mi još jednu priliku, zadnju priliku. Dopusti mi da pitam još jedan stvor. Seti se kako sam dobar bio prema tebi. I krokodil reče: Dobro. Tvoja zadnja prilika. Dečak ugleda kunića koji je onuda prolazio pa ga upita: Kuniću, jel' krokodil u pravu? Kunić sedne i reče krokodilu: Zar si to zaista rekao? Krokodil reče: Jesam. Čekaj malo, reče kunić, Moraćemo to raspraviti. Dobro, reče krokodil. Ali kunić reče: Kako ćemo raspravljati kad imaš dečaka u ustima? Pusti ga. I on bi također trebao učestvovati u raspravi. Krokodil reče: Stvarno si pametan. Pobeći će mi čim ga pustim. Kunić odvrati: Mislio sam da si razumniji. Ako pokuša pobeći, možeš ga ubiti jednim udarcem svog repa. U redu., reče krokodil i pusti dečaka. Čim ga je krokodil pustio, kunić poviče: Beži! I dečak pobeže i spasi se. Kunić tada reče dečaku: Sigurno voliš krokodilovo meso, a i ljudi iz tvog sela sigurno bi voleli dobar obrok. Nisi oslobodio krokodila do kraja. Veći deo njegovog tela još je uvek zamotano u mreži. Idi u svoje selo i dovedi sav narod, pa pripremite gozbu. I dečak učini tačno tako. Ode u svoje selo i pozove sav narod. Došli su sa sekirama, kolcima i kopljima, i ubiše krokodila. Došao je i dečakov pas, i kad je vidio kunića, stao ga je goniti, i zadavi ga. Dečak je stigao prekasno, i kad je video kako kunić umire, reče: Krokodil je bio u pravu. Takav je svet, takav je zakon života.

Ohrabrenje posle nesreće:

"Nesreće mogu doneti rast i prosvetljenje", reče učitelj. To je obrazložio ovako: Svaki bi dan ptica nalazila sklonište u suvim granama drveta koje je stajalo usred velike nenaseljene ravnice. Jednog je dana orkanski vetar iščupao drvo i prisilio sirotu pticu da leti stotine kilometara u potrazi za skloništem - dok napokon nije doletela do šume bogate plodnim drvećem. I zaključio bi: "Da je osušeno drvo ostalo, ništa ne bi navelo pticu da ostavi svoju sigurnost i da leti dalje."

Pastir je napasao svoje ovce kadli naiđe neki putnik i reče: "Imaš lijepo stado ovaca. Mogu li te nešto pitati o njima?" "Naravno", odgovori pastir. Čovek reče: "Po tvom mišljenju, koliki put tvoje ovce prevale u jednom danu?" "Koje, bele ili crne?" "Bijele." "Bele prevale oko šest kilometara na dan." "A crne?" "Isto toliko." "Šta bi rekao, koliko trave na dan pojedu?" "Koje, bele ili crne?" "Bele." "Dakle, bele pojedu otprilike dva kilograma trave svaki dan." "A crne?" "I one." "Po tvom računu, koliko vune daju godišnje?" "Koje, bele ili crne?" "Bele." "Eto, rekao bih da bele daju tri kilograma vune svake godine u vreme striženja." "A crne?" "Isto toliko." Prolaznik je bio zbunjen. "Mogu li te upitati, zašto imaš čudan običaj da deliš ovce na bele i crne svaki put kad odgovaraš na moje pitanje?" "Pa, eto," odvrati pastir, "to je prirodno. Bele pripadaju meni, vidite." "Ah! A crne?" "I one", odgovori pastir.

Bila jednom gostionica koja se zvala SREBRNA ZVIJEZDA. Gostioničar nije bio kadar povezati kraj s krajem, iako je poduzeo sve kako bi privukao goste: gostionica je bila ugodno mjesto, posluga srdačna, a cijene razumne. Očajan, pitao je za savjet jednog mudraca. Saslušavši njegovu tužnu povijest, mudrac reče: "To je vrlo jednostavno. Moraš promijeniti ime svoje gostionice." "Nemoguće!" odgovori gostioničar. "Kroz pokoljenja zvala se SREBRNA ZVIJEZDA i tako je poznata u cijelom kraju." "Ne", reče mudrac odlučno. "Moraš je nazvati PET ZVONA i objesiti šest zvona iznad ulaznih vrata." "Šest zvona? To je glupo. Čemu bi to služilo?" "Pokušaj i vidjet ćeš", reče mudrac smiješeći se. I tako je gostioničar pokušao. I vidio je ovo: svaki putnik koji bi prolazio pokraj gostionice ušao bi u nju da upozori na zabunu, a svaki je mislio da nitko drugi to nije opazio. Jednom ušavši bili su iznenađeni srdačnošću posluge i ostali su da se okrijepe, i tako su ugostitelju pribavljali zaradu koju je dugo vremena uzalud tražio.

Jedan crnački dečak na seoskom sajmu gledao je čoveka koji je prodavao balone. Očito, čovek je bio dobar trgovac, budući da je pustio crveni balon da se visoko digne u vazduh i tako privukao dobru grupu mogućih malih kupaca. Potom je pustio plavi balon, pa žuti i beli. Svi su se dizali u vazduh sve dok nisu nestali. Crnčić je dugo gledao u crni balon, a potom upita: "Gospodine, ako pustite taj crni balon, hoće li se i on onako visoko dići kao i drugi?" Prodavac balona srdačno se nasmeši dečaku, potom pusti konac koji je držao balon, i dok se balon dizao u vazduh, reče: "Sinko, nije pitanje boje. Ono što je u njemu diže ga u zrak."

Došao mladić k učitelju te ga upita: "Koliko će mi vremena trebati da postignem prosvetljenje?" Učitelj odgovori: "Deset godina." Mladić je bio iznenađen. "Tako dugo?" upita s nevjericom. Učitelj reče: "Ne, bila je zabluda. Trebaće ti dvadeset godina." Mladić upita: "Zašto si udvostručio broj godina?" Učitelj odvrati: "Sada mislim, u tvom slučaju, trebaće trideset godina."