UNIVERZITET UMETNOSTI U BEOGRADU

INTERDISCIPLINARNE POSTDIPLOMSKE STUDIJE

KATEDRA UNESKO ZA MENADŽMENT U KULTURI I KULTURNU POLITIKU NA BALKANU

Magistarska teza:

MULTILATERALNA KULTURNA SARADNJA U OKVIRU PROGRAMA

DELOVANJA MINISTARSTVA KULTURE REPUBLIKE SRBIJE

Dometi i perspektive

Autor :

Ivana Zečević

Mentor:

Dr Milena Dragićević Šešić, redovni profesor

Beograd, mart 2010. godine

SADRŽAJ

Prvi deo 1. UVOD ................................................................................................................................ 1 1.1. Predmet istraživanja .................................................................................................. 2 1.2. Glavna pitanja ........................................................................................................... 2 1.3. Koncept i ciljevi ....................................................................................................... 2 1.4. Struktura i metodologija ........................................................................................... 4 1.5. Očekivani rezultati .................................................................................................... 6

Drugi deo 2. MEĐUNARODNI KULTURNI ODNOSI ..................................................................... 7 2.1. Kontekst .................................................................................................................... 7

2.2. Kulturna diplomatija .............................................................................................. 8 2.2.1. Terminologija i uloga ...................................................................................... 9 2.2.2. Istorijski i generalni osvrt ............................................................................. 10

2.3. Međunarodna kulturna saradnja ......................................................................... 14 2.3.1. Osnovna podela međunarodne saradnje......................................................... 14 2.3.2. Razvoj i akteri ............................................................................................... 16

2.4. Međunarodne organizacije .................................................................................. 21 2.4.1. Institucionalna struktura i nadležnost organa u međunarodnim organizacijama ............................................................................... 21 2.4.2. Regionalne međunarodne organizacije ......................................................... 22 2.4.3. Univerzalne međunarodne organizacije ........................................................ 22 2.4.4. Ključne faze u procesu odlučivanja u međunarodnim organizacijama ........................................................................................................ 22 2.4.5. Međunarodne nevladine organizacije ............................................................24

2.5. Nadnacionalne organizacije ................................................................................... 24 2.5.1. Evropska unija ............................................................................................... 24 2.5.2. Nove paradigme, novi modeli – kultura u spoljnoj politici EU ..................... 29 2.5.3. Lisabonski ugovor – osvrt na budućnost ....................................................... 29 2.5.4. Bolji odnosi među državama članicama ........................................................ 30

2.6. Bilateralna i multilateralna kulturna saradnja ................................................. 31 2.7. Bilateralna kulturna saradnja .................................................................................. 32 2.7.1. Mapiranje, infrastruktura i mreže kulturnih centara i instituta (sažetak) ................................................................................................... 33 2.7.2. Radni programi ............................................................................................. 39 2.7.3. Aspekti o kojima treba voditi računa ............................................................ 43 2.7.4. EUNIC – primer preorjentacije bilateralnih organizacija ka multilateralnoj šemi ............................................................................................ 44 2.7.4. 1. Do skoro konkurenti, sada partneri na istom zadatku ................................44

2

2.8. Multilateralna saradnja ....................................................................................... 45 2.8.2. Ujedinjene Nacije i Unesko ...........................................................................46 2.9. UNESKO (United Nations Educational, Scientific and Cultural Organisation) ............................................................................................. 48 2.9.1. Radna tela Uneska ......................................................................................... 49 2.9.2. Generalni direktor Unesko ............................................................................. 49 2.9.3. Stalne delegacije država članica pri Unesko i Nacionalne komisije ............................................................................................. 50 2.9.4. Programska područja .................................................................................... 51 2.9.5. Pravni instrumenti ..........................................................................................52

2.10. Savet Evrope .......................................................................................................... 53 2.10.1. Postupak prijema u Savet Evrope .............................................................. 53 2.10.2. Komitet ministara Saveta Evrope ................................................................ 54

2.11. Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije ................................................. 56 2.11.1. Interministarska saradnja ............................................................................ 58

Treći deo 3. MINISTARSTVO KULTURE REPUBLIKE SRBIJE .............................................. 59

3.1. Zakonski i institucionalni okvir .......................................................................... 59 3.1.2. Organi uprave u sastavu – imaoci javnih ovlašćenja .................................... 60 3.1.3. Važeći zakoni ................................................................................................ 60 3.1.4. Institucionalni okvir ...................................................................................... 62

3.2. Međunarodna saradnja u periodu 2007–2009. godine ........................................ 66 3.2.1. Glavne etape u razvoju međunarodne kulturne saradnje ............................. 67 3.2.1.1. period 1946–1990. godine – kao deo Jugoslavije .................................... 68 3.2.1.2. period 1990–2001. godine – raspad Jugoslavije i kultura nacionalizma ........................................................................................................... 69 3.2.1.3. period od 2001. do danas – EU agenda....................................................... 70

3.3. Okvirni program delovanje međunarodne saradnje u periodu 2007–2009. godine ................................................................................. 72 3.3.1. Prioriteti kultrune politike ............................................................................ 79 Četvrti deo

4. MULTILATERALNA SARADNJA MINISTARSTVA KULTURE – dometi i praksa ............................................................................................................ 88 4.1. Aktivnosti Ministarstva kulture .......................................................................... 89 4.2. Saradnja sa Uneskom .......................................................................................... 91 4.2.1 Regionalna saradnja – primer dobre prakse – Regionalni projekat za nominaciju Stećaka na listu svetske kulturne baštine .........................................95 4.2.2. Normativni instrumenti ................................................................................. 96

4.3. Studija slučaja – Konvencija o zaštiti i promociji raznolikosti kulturnih izraza, Unesko, 2005. ...................................................... 96

3

4.3.1. Analiza efekata zakona - osnovna pitanja koja se uređuju Konvencijom .............................................................................................. 99

4.4. Savet Evrope ........................................................................................................ 106 4.4.1. Programi SE u kojima učestvuje Ministarstvo kulture ............................... 107 4.5. Primer dobre prakse - Program Kulturne rute / Transromanika - srpsko iskustvo .................................................................... 113

4.6. Dani evropske kulturne baštine ....................................................................... 116 4.7. Aktivnosti Ministarstva kulture u predsedavanju Srbije Komitetom ministara Savetom Evrope (maj–novembar 2007) ...................... 118 4.7.1. Bela knjiga o interkulturnom dijalogu Saveta Evrope ................................ 119 4.8. Primer dobre prakse – Mapiranje i afirmacija projekata i procesa interkulturnog dijaloga u Republici Srbiji ............................................. 122

4.9. Međunarodna organizacija frankofonije .......................................................... 126 4.9.1. Studija slučaja ............................................................................................. 128 4.9.1. Potencijal ustanova i udruženja u kulturi Srbije za uključenje u frankofonske projekte ....................................................................... 134

4.10. Savet ministara kulture Jugoistočne Evrope .................................................... 136 4.11. PROPUŠTENE MOGUĆNOSTI MINISTARSTVA KULTURE ................. 139 4.11.1. Centralno evropska inicijativa ................................................................ 139

4.11.2. Tačka kulturnog kontakta –TKK ............................................................... 141 4.11.3. Crnomorska ekonomska saradnja ..............................................................145 Peti deo 5. ZAKLJUČNA RAZMATRANJA .............................................................................. 147

5.1. Dekonstrukcija starog sistema međunarodne saradnje ................................... 148 5.2. „Filozofija“ međunarodne saradnje .................................................................. 151 5.3. Granice .................................................................................................................. 152 5.4. Interkulturni dijalog i kulturna raznolikost .................................................... 153 5.4.1. Proces stvaranja partnerstava ....................................................................... 155

5.5. Ministarstvo kulture ........................................................................................... 156 5.5.1. Regionalni kulturni razvoj .......................................................................... 159

5.6. Policy preporuke za razvoj međunarodne kulturne saradnje u okviru javnog sektora ..................................................................................... 160

6. Literatura

7. Biografija autora

8. Prilozi

APSTRAKT

U suočavanju sa procesima i problemima globalizacije, instrumenti tradicionalne

spoljne politike pokazali su se kao neadekvatni, a kraj prošlog i početak ovog veka doneo je

orijenatciju na multilateralnu saradnju i predstavio svet multilateralne politike kao odgovor

i/ili način adaptacije država na ubrzani proces globalizacije. Rađanje novih političkih centara

moći predstavlja novi izazov za zapadnu hegemoniju, ali i za postojeće strukture i balans

njihovih snaga u celom svetu. Svedočimo trenutku kada se kulturne strategije i prioriteti

menjaju u mnogim zemljama, zbog toga se magistarski rad bavi i važnim aspektima koji se tiču

procesa redefinicija dosadašnjih kulturnih politika i kulturnih praksi, nove uloge kulturnih

institucija, novim formama partnerstva, ali i novonastalim identifikovanim metodama i

načinima upravljanja, koje nastaju kao posledica procesa prilagođavanju novim društvenim

promenama.

Prepoznajući značaj multilateralne saradnje u savremenom kontekstu kulturne

diplomatije, sa željom da napravi uvid na njen uticaj na kulturni sistem i tržište kulture, ovaj

rad polazi od teze da bi u cilju unapređenja međunarodne kulturne saradnje, nagalasak trebalo

staviti na projekte i programe koji promovišu nove modele i organizacione forme u oblasti

kulture, koji imaju ambiciju da obogate postojeće, ali ujedno i daju važnost novim pristupima.

Multilateralna kulturna saradnja predstavlja način prevazilaženja bilateralne logike koja je

duboko zastupljena u mislima i strukturama naših postojećih kulturnih institucija i državnih

organa, ukazujući na neophodnost da se prevaziđe logika dihotomije unutrašnjih odnosa i

spoljnih odnosa na planu međunarodne kulturne saradnje, ovaj rad se bavi zanemarenim

područje naše kulturne politike i prakse.

Rad polemiše da li je kultura jedna od glavnih komponenti javne diplomatije.

Istovremeno, svako poglavlje problematizuje važne teorijske aspekte savremenih kulturnih

politika (od pregleda evropskih teorija do konkretnog istraživanja na nacionalnom nivou – kroz

okvirni program delovanja Ministarstva kulture). Sistematski je predstavljena oblast

međunarodnih kulturnih odnosa i saradnje, njihov značaj u domenu nacionalne spoljne politike

i njeno mesto u kontekstu procesa globalizacije i strukturne promene globalnog društva u

nastajanju. Posebna pažnja posvećena je ukrštenim uticajima bilateralne i multilateralne

kulturne saradnje.

Uvidom u stepen razvijenosti sistema međunarodne kulturne saradnje u našoj zemlji,

ujedno prepoznajući potencijal za snažan uticaj na kreiranje kulturne politike, u ovom

2

magistarskom radu se diskutuje koliko je u datim okolnostima moguće i da li je potrebno

razvijati ovaj koncept saradnje.

Ključne reči: međunarodna saradnja, kulturna diplomatija, multilateralna kulturna

saradnja, međunarodne organizacije, međunarodna saradnja u okviru programa delovanja

Ministarstva kulture Republike Srbije, kulturna raznolikost, međunarodni odnosi i interkulturni

dijalog

1. UVOD

1.1. PREDMET ISTRAŽIVANJA

Predmet diskusije ove teze su dosadašnji dometi i perspektive, ali i potencijalne

mogućnosti za kvalitativne i strateške promene u domenu rada Ministarstva kulture Republike

Srbije (u daljem tekstu Ministarstvo kulture) koje se odnose na oblast multilateralne kulturne

saradnje. Osnovni okvir ovog rada je i oblast menadžmenta u kulturi u kontekstu multilateralne

saradnje, ali i modaliteti njegovog sprovođenja u okviru programa Ministarstva, koji se obavlja

pre svega u Sektoru za međunarodne odnose, evropske integracije i razvoj menadžmenta u

kulturi, gde će se ovo istraživanje i obaviti. Ako menadžment u kulturi kao mlada naučna

disciplina leži između starijih nauka i disciplina – studije kulture i ekonomskih nauka1, onda

kulturna politika leži između menadžmenta u kulturi i javne praktične politike (Đukić,

Dojčinović 2009:344).

Istraživanje je obavljeno za okvirni program delovanja Ministarstva u periodu 2007–

2009. godine. Predmet magistarskog rada je predlaganje mera i preporuke za izradu programa i

iniciranje procesa za unapređenje multilateralne kulturne saradnje, tačnije sa međunarodnim

organizacijama sa kojima ministarstvo kulture ima odnose i pre svega se odnosi sa sledeće

organizacije Unesko, Savet Evrope, Međunarodna organizacija Frankofonije, Centralno

Evropska inicijativa (Central European Initiative – CEI), Savet ministara Jugoistične Evrope

(Council of Ministers of Culture in South East Europe – CoM-SEE) kao i druge organizacije

koje će biti pomenute u radu.

Međunarodna kulturna saradnja predstavlja jedan od glavnih instrumenata spoljne

politike mnogih država. U savremenom trenutku neophodna je njena drugačija i nova

interpretacija, imajući u vidu da još uvek poseduje visok stepen javne odgovornosti. Kulturna

saradnja između institucionalnih nacionalnih organa (javnih politika) i onih organizacija kojima

su delegirane odgovornosti nacionalnih državnih organa da iniciraju, sprovode i unapređuju

međunarodne odnose, sa ciljem da promovišu zajednički interes u oblasti kulture, biće tema o

kojoj ovaj rad polemiše.

Kulturna saradnja koju sprovodi Ministarstvo kulture, ali i između nacionalnih

institucija i onih organa kojima su delegirana prava od državnih tela da sprovode međunarodnu 1 Časopis Culture Management, Jagiellonian University Departmen od Cultural Management, Cracow 2008, vol 1. str.8

2

kulturnu saradnju, sa idejom da promovišu zajednički interes u oblasti kulture, a u okviru

međunarodnih organizacija, biće takođe analizirani. Kroz perspektivu vladinih organizacija,

neki od modela, instrumenata i definicija međunarodne kulturne saradnje biće prikazani.

1.2. GLAVNA PITANJA

U oblasti međunarodnih odnosa i međunarodne kulturne saradnje, u najširem kontekstu,

ali i procesima kreiranja kulturne politike, multilateralizam predstavlja standard i dominira u

savremenim međunarodnim odnosima. Osnovna pitanja kojima se bavi rad su sledeće: Koje su

specifičnosti, prednosti multilateralne saradnje? Da li multilateralna kulturna saradnja

predstavlja prevazilaženje bilateralne logike koja je duboko zastupljena u mislima i

strukturama postojećih kulturnih institucija i državnih organa? Da li je u okviru svog

programa delovanja Ministarstvo kulture Republike Srbije harmonizovalo domaće

zakonodavstvo, uvelo prikladne administrativne preduslove, ali i pre svega odlučilo da se

strateški usmeri ka prihvatanju pomenutih standarda? Kako uspostaviti logistički okvir koji bi

uspostavio i ostvarivario saradnju sa relevantnim međunarodnim organizacijama i

institucijama kulture, a ujedno i stvorio stabilnu bazu za domaće zakonodavstvo, i dao svoj

pozitivan doprinos funkcionisanju kulturnog sistema i unapredio kulturnu raznolikost na

teritoriji Republike Srbije? Zbog čega je multilaterala neminovna forma budućeg koncepta

definisane politike međunarodne kulturne saradnje?

Ključne reči: međunarodna saradnja, kulturna diplomatija, multilateralna kulturna

saradnja, međunarodne organizacije, međunarodni odnosi u okviru programa delovanja

Ministarstva kulture Republike Srbije

1.3. KONCEPT I CILJEVI

S obzirom na činjenicu da do sada nije napravljeno analitičko i sistemsko istraživanje

ove problematike u Srbiji, rad ispituje dosadašnje prakse i domete, bavi se i nedostacima,

potrebama, posledicama i perspektivama razvoja međunarodne kulturne saradnje naše zemlje,

sa posebnim akcentom na multilateralnu saradnju, a u okvirima programa delovanja nadležnog

Ministarstva.

U okviru rada prikazani su i različiti segmenti delovanja Republike Srbije u okviru

multilateralne saradnje i njihovih programa u oblasti kulture, ali i proces integracije u iste,

napravljena analiza posledica koje je takvo „partnerstvo” imalo na sektor kulture, naročito na

kvalitativne i kvantitativne sistemske promene. Istraživanje se većim delom oslanja na primere

iz dosadašnje prakse.

3

Uticaj i značaj procesa evropskih integracija na oblast kulture, nije posredna tema ovog

istraživanja, pre svega jer se rad bavi međudržavnom, a ne nadnacionalnom saradnjom i iz

razloga jer je o toj temi već pisano i istraženo. Međutim, u okviru pregleda procesa

redefinisanja i uspostavljanja jedne vrste novog poretka u okvirima međunarodne saradnje,

pojavom strukturalnih fondova i novim uticajima procesa globalizacije na oblast međuanarodne

razmene, u okviru istorijskog pregleda, prikazom razvoja i analize saradnje Ministarstva

kulture sa multilateralnim organizacijama, ukratko će se prikazati programi Evropske Unije. S

obzirom da je naša Vlada potpisala Memorandum o razumevanju (Memorandum of

Understanding – MoU) samo za program Kultura 2007 ovaj program će biti uzet kao primer

procesa pristupanja EU, a poseban naglasak biće stavljen na aktivnosti Tačke kulturnog

kontakta, kako bi se stekao uvid u dosadašnje rezultate i odnos Ministarstva kulture prema ovoj

politici.

Međunarodna kulturna saradnja regulisana je bilateralnim ili multilateralnim

sporazumima između država. Bilateralnu kulturnu saradnju u osnovi karakterišu sporazumi2 o

saradnji potpisani između dve države i njihovih Vlada. Rezultat su projekti i programi,

reprezentuju refleksiju spoljne politike država i sredstvo kulturne diplomatije.

Multilateralna kulturna saradnja predstavlja saradnju između više od dve države, ili sa

grupom zemalja, međunarodnih organizacija ili međunarodnom zajednicom. U oblasti kulture

dobija na važnosti neposredno posle Drugog svetskog rata i osnivanjem Uneska.

Opšti cilj istraživanja bio je definicija mogućnosti za pozitivne promene u različitim

segmentima rada Ministarstva kulture kroz uključivanje u programe podrške u oblasti

multilateralne saradnje. Usvajanjem novih principa razvija se postojeći kulturni sistem, ali i

unapređuje raznolikost kulturnih izraza u Republici Srbiji.

Stepen razvijenosti sistema međunarodne kulturne saradnje u našoj zemlji, ali i uticaj na

kreiranje kulturne politike, u radu se polemiše koliko je u datim okolnostima moguće i

potrebno razvijati ovaj koncept saradnje.

Osnovni ciljevi su:

– Dokazati značaj i pozitivan doprinos kulturnoj politici i kulturnom razvoju zemlje.

– (Pre)ispitivanje i utvrđivanje potencijala, prepreka i perspektiva razvoja multilateralne

kulturne saradnje.

– Ukazati na neosporan uticaj na dinamizam kulturnog života i na kulturni sistem.

2 Sporazum je osnovna forma bilateralne saradnje

4

– Dokazati značaj na globalnom i nacionalnom nivou kroz analizu realizovanih i

ostvarenih praksi i njihove ukrštene uticaje.

– Ukazati na neophodnost prilagođavanja uloge Ministarstva spoljnih poslova i

Ministarstva kulture u procesu menadžmenta i koordinacije poslova multilateralne kulturne

saradnje.

– Istaći važnost unapređenja internog menadžmenta koji obavlja poslove na

međunarodnoj sceni, razradu što kvalitetnijih mehanizama za upravljanje i učešće na

međunarodnoj sceni, i modernizacije državne administracije u pogledu razvijanja strateških

opcija.

– Istražiti načine i dosadašnje prakse osposobljavanja i unapređenja sposobnosti državnih

službenika za rad u oblasti multilateralne kulturne saradnje.

– Na osnovu analiziranih rezultata istraživanja odrediti postojeće stanje i perspektive za

uspostavljanje multilateralne saradnje i ispunjavanje obaveza u postojećim članstvima i ukazati

na njeno mesto u kulturnom i socijalnom razvoju zemlje i regiona .

– Analizirati strategije multilateralne saradnje i njenih praksi koje su primenjive na

institucije kulture, vladinog i nevladinog sektora.

– Prikupiti primere ove prakse u Srbiji i istražiti njihove rezultate.

– Definisati načine i mogućnosti za proaktivnu ulogu Ministarstva kulture u procesima

multilateralne kulturne saradnje.

– Istražiti u kojim je segmentima rada Ministarstva moguće primeniti nove strategije.

– Ukazati na prednosti interministarske saradnje i njen pozitivan uticaj na poboljšanje

koordinisane strateške promišljene multilateralne strategije na nacionalnom nivou.

– Napraviti teorijsku bazu koja bi u budućnosti bila korisno oruđe za tvorce kulturne

politike, ali i podsticaj za kulturne i umetničke stvaraoce.

1.4. STRUKTURA I METODOLOGIJA

U prvom delu rada korišćen je deskriptivni metod: prikazani su osnovni koncepti

međunarodne kulturne saradnje sa osvrtom na multilateralnu saradnju i njeno mesto u novom

konceptu kulturne diplomatije.

Korišćen je i deskriptivno istorijski pristup: definicija, karakteristike, ciljevi i razvoj

termina međunarodnih odnosa i saradnje, bilateralne i multilateralne kulturne saradnje,

međunarodnih organizacija. Detaljno su prikazane ključne faze u procesu odlučivanja u

međunarodnim organizacijama i urađen prikaz najznačajnijih organizacija i načini rada u

okviru istih. Naredno poglavlje predstavlja istraživanje i analizu opšteg kulturno-političkog

5

okvira: Ministarstvo kulture i okvirni program delovanja u oblasti međunarodne saradnje:

dometi, organizaciona struktura, administrativni potencijali, nadležnosti; prikaz situacije i

definisanje uzroka zaostajanja u kojem se trenutno nalazi. Multilateralna kulturna saradnja u

okviru nadležnosti Ministarstva, njene perspektive i kapaciteti za nova partnerstva i saradnje:

kvantitativan opšti prikaz stepena ostvarene saradnje, kvalitativan prikaz projekata i inicijativa

koji nude mogući izazov savremenim praksama, analiza mogućih partnerstava u kontekstu

međunarodnih odnosa.

Na osnovu analiza projektovane su perspektive i mogućnosti implementacije koncepta

uvođenja novih strategija u programiranje. Predstavljene su studije slučaja na primerima

projekata dosadašnjih uspešnih inicijativa koji postoje ; uloga Ministarstva u iniciranju i

pristupanju radnim telima ili međunarodnim organizacijama (primer Međunarodne organizacije

Frankofonije); aktivnosti vezane za politiku i programe Uneska, Saveta Evrope, Saveta

ministara Jugoistočne Evrope. Prikazana je i dosadašnja politika Ministarstva kulture

multilateralne saradnje kroz sledeći fokus: međunarodne Konvencije, primeri osnivanja radnih

tela (grupa) osnovanih u okviru Ministarstva koja imaju aspekt multilateralne saradnje (cilj,

zadaci, način rada, pozitivna i negativna iskustva), primeri ostvarene regionalne saradnje.

Urađen je pregled dosadašnjih dometa Ministarstva u ovom polju, sa analizom načina

rada i profesionalne prakse, mestom koje zauzima u kulturnom životu regiona, ali i u širem

evropskom i svetskom kontekstu. Kratak pregled savremenih tendencija s obzirom na

ostvarivanje multilateralne saradnje i uključivanje u projekte i programe ovog karaktera, kao i

primenu obaveza koju država Srbija ispunjava u postojećim članstvima u okviru međunarodnih

organizacija, inicijativa i drugih je prikazan. Ovo je, takođe, deskriptivan i naučni deo koji

definiše osnovne teorijske aspekte korišćene u toku istraživanja.

Nadalje, teza je posvećena analizi izabranih studija slučaja u okviru programa delovanja

Ministarstva i nekoliko konkretnih primera prakse. Kroz ovu analizu utvrđeni su ključni

elementi na kojima se zasniva kasniji predlog rešenja problema. To je omogućilo i postavljanje

precizne teorijske osnove za primenu novih predloženih modaliteta i rešenja postavljenog

problema. Na osnovu prethodno proučene situacije, analize različitih slučajeva i utvrđenih

teorijskih diskursa, biće urađena kvalitativna i kvantitativna analiza multilateralne kulturne

saradnje u okviru programa delovanja Ministarstva kulture. Zatim su identifikovani primeri

ovakve saradnje koji imaju kapacitete za primenu novoidentifikovanih strategija.

U radu je primenjena sledeća metodologija:

– Kvantitativan opšti pregled primera multilateralne kulturne saradnje koji su potencijalni

nosioci definisanih strategija;

6

– Definisanje i analiza opštih okvira svakog odabranog slučaja (opšte stanje, opis

programa, potencijali za ovu vrstu strategija);

– Analiza multilateralne saradnje Ministarstva kroz već postojeća istraživanja, dostupne

izveštaje.

Poslednja faza sadrži diskusiju u kojoj su interpretirani značenje i značaj rezultata, koji

služi za izradu zaključka o tezi i premišljanje o predmetu istraživanja. Promišljen je koncept

multilateralne saradnje sa osvrtom na budućnost. Za istraživanje o multilateranoj saradnji u

okviru delovanja Ministarstva kulture korišćen je komparativni metod kvalitativne i

kvantitativne analize. Na osnovu dobijenih rezultata napravljeni su zaključici u kojima se

ponovo potvrđuje hipoteza, zajedno sa opštim i osnovnim ciljevima.

1.5. OČEKIVANI REZULTATI

Moj tekst bi konačno trebalo da dokaže:

– utvrđivanje i konkretni predlozi modaliteta saradnje;

– jasno definisanje aktuelne situacije u bi ukazala na potrebu za reformom i

osavremenjivanjem rada;

– pregled članstva i obaveza RS u međunarodnim organizacijama, incijativama,

strukturama (jedna vrsta preseka stanja, mapiranja);

– preporuke za dalje ostvarivanje obaveza u postojećim članstvima;

– pregled i objašnjenje procedura i instrumenata vezanih za iniciranje, razvijanje i

praćenje međunarodnih propisa i sporazuma u delokrugu Ministarstva kulture;

– jasan pregled dosadašnjih praksi i precizni predlozi za budućnost;

– utvrđivanje strateškog mesta multilateralne saradnje u okviru plana delovanja

Ministarstva kulture;

– utvrđivanje kapaciteta Ministarstva kulture za primenu strategija u okvirima aktuelnih

evropskih i svetskih trendova;

– podsticaj strukturama koje odlučuju da postanu otvoreniji prema novim modalitetima

saradnje;

– podsticaj kreiranju novog okvira međunarodne kulturne saradnje (ali podsticaj

intersektorskoj, interministarskoj, transnacionalnoj saradnji, bilateralnoj saradnja i važnost

saradnje sa NGO i privatnim sektorom);

– rezultati potencijalne transformacije trebalo bi da se vide u funkcionisanju kulturnih

institucija, koje moraju da razviju maštu u načinima rada i ostvarivanjem partnerstava.

7

2. MEĐUNARODNA KULTURNA SARADNJA

2.1. Kontekst

Proces globalizacije i strukturne promene globalnog društva u nastajanju, tema su već

godinama mnogih diskusija. Činjenica je da su se u suočavanju sa procesima i problemima

globalizacije, instrumenti tradicionalne spoljne politike pokazali kao neadekvatni. Kraj 20.

veka i početak 21. veka donose orijenatciju na multilateralnu saradnju i predstavljaju svet

multilateralne politike kao odgovor ili način adaptacije država na ubrzani proces globalizacije.

Rađanje novih političkih centara moći predstavlja novi izazov za zapadnu hegemoniju

kao i za strukture i balans snaga kroz svet. Stara realnost Hladnog rata, koja je imala podelu

između supersila rivala je odavno prošla, i sada svedočimo njenoj zameni otelotvorenoj kroz

multilateralne odnose i alijanse.3

Povezanost između kulture i politike je duga i veoma bliska. Kultura je veoma često

medijum kroz koji se šalje politička poruka, ona predstavlja bezbedno mesto gde se na

neformalna način stvaraju politički odnosi, služi kao sredstvo koje drži otvorena vrata u

poslednjem trenutku i pomaže pregovaranju političkih stavova u teškim vremenima.

Kulturni doživljaj dozvoljava pojednicu da se intelektualno i emotivno uključi i

obezbeđuje lične veze koje mogu da pomognu da se prevaziđu politička neslaganja.

Zbog navedenih razloga kulturne institucije i događaji su obavezan deo programa

diplomatskih tura, kultura skoro da uvek predstavlja jedno od retkih mesta gde posao i uživanje

koegzistiraju.

Ideje multilateralne saradnje i regionalne saradnje na području Zapadnog Balkana,

pojavile su se sa zakašnjenjem, ako imamo u vidu da je multilateralna regionalna saradnja

predstavljala trend u međudržavnim odnosima u drugoj polovini 20. veka. Ovo vidno

zaostajanje, nastalo pre svega zbog političke situacije nastale raspadom bivše Jugoslavije,

nadoknađeno je brojnim inicijativama i oblicima multilateralne saradnje krajem 90-ih godina.

U najširem vremensko-teritorijalnom okviru neophodno je pomenuti i promene u

međunarodnoj konstalaciji odnosa koji dovode do formiranja novih prioriteta u modelitetima

saradnje. Tu je neophodno pomenuti pre svega dva perioda i događaje/uzroke tih promena:

Period 1989. – Pad Berlinskog zida, raspad istočnog bloka, raspad SSSR i raspad

Jugoslavije i ratni konflikti na području Zapadnog Balkana; Period 2005. – proširena EU, njeno

jačanje, kandidati i novi kandidati (nove politike i instrumenti), novi susedi (Ukrajina,

3 Fisher Rod, Recognising the Significance of Culture in Goverment and Eu External Relations, presentation on 5th European Forum on Culture and Society «Cultural Coperation and Mobility in Europe», Luxembourg, 2008

8

Moldavija4, Belorusija, Rusija), ali i društveno-političke posledice i globalna teroristička

zaštrašenost 11. septembra na celi svet.5

Oblast međunarodne kulturne saradnje neminovno je prolazila modifikacije koncepta u

kontekstu gore pomenutih procesa. Fenomen gubitka uticaja formalne kulturne diplomatije,

desio se između ostalih, i usled nekoliko važnih razloga:

– jačanja civilnog sektora u oblasti kulture i sve veći značaj njihovih programa i akcija;

– bogatije agende fondova i fondacija kao i njihov uticaj na kulturni sistem;

– izazova konkurentnog tržišta kulture.

Sve gore navedeno, govori u prilog činjenici da svedočimo jačanju kulturne

komponente multilateralne kulturne saradnje.

2.2. KULTURNA DIPLOMATIJA

Kroz mnoge vekove multilateralni kulturni kontekst širom sveta, zauzima značajno

mesto. U poslednjem veku iza nas, kultura je predstavljala i ogranak – instrument ideologije

nacionalnih država. Danas, svedočimo impresivnim i rapidnim promenama u oblasti

međunarodnih kulturnih odnosa. Perspektiva kulturne diplomatije (koja i sama prolazi kroz

ozbiljnu fazu transformacije) kao globalne pojave, ni u jednom smislu ne može biti ignorisana.

Glavni pokazatelji navedene transformacije su usko povezani sa prirodom, karakterom,

okvirom kao i sa instrumentima kulturne diplomatije.

Spoljni odnosi u oblasti kulture ili prihvaćenije međunarodni odnosi, predstavljaju

jedan od glavnih instrumenata spoljnih politika za većinu država međunarodne zajednice.

Danas, se prezentacija i reprezentacija projekata i programa razlikuje od države do države, i

treba da se razume i interpretira u jednom potpuno novom kontekstu. Međutim i danas je

zadržan visok stepen društvene odgovornosti u kontekstu međunarodnih odnosa.

Ministarstva spoljnih poslova i ministarstva zadužena za kulturu predstavljaju glavne

nosioce zvanične kulturne saradnje između država. Ona su takođe glavni akteri međunarodne

saradnje, ali i kreatori spoljne politike na nacionalnom nivou u oblasti kulture. Diplomatiju za

potrebe ovog rada možemo definisati i kao „umetnost vođenja međunarodnih odnosa u

pregovaranju alijansi, sporazuma i ugovora”6

4 Moldavija se ubraja sada u zemlje Jugoistočne Evrope 5 Razvijanje koncepta interkulturnog i međuverskog dijaloga u nacionalnim kulturnim politikama, predstavljaju direktan odgovor 6 Vidi think-tank DEMOS – Cultural Diplomacy, Kirsten Bound, Rachel Briggs, John Holden and Samuel Jones, str.22 http://www.demos.co.uk/publications/culturaldiplomacy, pristupljeno 05.11.2009.

9

Sam pojam kulturne diplomatije, koji je usko povezan sa pojmom međunarodnih

odnosa i međunarodne kulturne saradnje, nedeljivo je povezan sa spoljnom politikom svake

države.

Različite zemlje razvile su modele međunarodne kulturne razmene, koje se razlikuju po

stilovima, kapacitetima i prethodnim profilima. Tu različitost stilova možemo posmatrati od

norveškog stila koji se sastoji u slanju ograničenog broja jednostavnih poruka, zatim arm’s

lenght distributivnog sistema u Velikoj Britaniji, centralizovanog i sistema državne pomoći u

Francuskoj, sve do menadžmenta kratkih informacija news menagment ili propaganda modelu

SAD ili Kine7.

2.2.1. Terminologija i uloga

Kulturna diplomatija je „produžetak ideja, informacija, umetnosti i drugih aspekata

kulture među narodima radi podsticanja međusobnog razumevanja”8. Profesor međunarodnih

odnosa na Univerzitetu Harvard, Joseph S. Nay definiše kulturnu diplomatiju kao „primer soft

snage sa sposobnošću da ubeđuje kroz kulturu, vrednosti i ideje, kao suprotnost hard snaga

koje osvajaju kroz vojne strategije”.9 Drugi istraživači kao što je Dragan Klajić su prilično

skeptični oko mogućnosti koje kulturna diplomatija može da ponudi sektoru kulture, naročito u

smislu nedostatka negovanja kontinuiteta veza između različitih nacija.10

Aktivnosti kulturne diplomatije imaju, pre svega, za cilj dugoročni aspekt u odnosima

sa drugim zemljama. Uspešnost kulturne diplomatije vidi se i u njenoj umešnosti da pokaže

poštovanje za istoriju i tradiciju drugih zemalja. Kao što je već pomenuto u radu, kraj Hladnog

rata bio je praćen sa redefinisanjem pojma kulturne diplomatije.

Nacionalni kulturni instituti kao na primer British Council i Goethe Institute, sve više

koriste termin kulturni odnosi umesto kulturna diplomatija. U studiji Margaret Vizomirski sa

Ohajo Univerziteta, Međunarodni kulturni odnosi: Uporedna analiza na više država (Margaret

J. Wyszomirski International Cultural Relations: A Multi-Country Comparison) govori o ovoj

temi. Studija prikazuje uporednu analizu prioriteta, programa, struktura, finansiranja i primera

kulturne diplomatija na primeru devet država Australija, Austrija, Francuska, Kanada, Japan,

7 Više u delu rada 2.7.1. 8 Milton C. Cummings, Jr. Ph.D., Cultural Diplomacy and the United States Government Survey. Center for Arts and Culture, 2003, str. 5 9 Runderkamp, Laurens, Cultural Diplomacy and the Balkans, European Diploma in Cultural Management 2008, str. 6 10 Dragan Klaic, Mobility of imagination, Amsterdam, 2007, str. 41–42

10

Holandija, Singapur, Švedska i Velika Britanija.11 U ovom uporednom poređenju, samo je

Francuska koristila termin kulturna diplomatija. Ta činjenica govori u prilog da svedočimo

promeni senzibiliteta međunarodne kulturne saradnje. Japan koristi termin kulturna razmena,

a većina zemalja govori o međunarodnoj kulturnoj politici (international cultural policy

(ICP). Austrija, Švedska i Holandija koriste ovaj termin, dok Australija, Kanada, Singapur i

Velika Britanija koriste termin međunarodni kulturni odnosi12. Većina zemalja međunarodne

odnose vidi kao sastavni deo spoljnih politika svojih država. Ministarstva spoljnih poslova

zadužena su za međunarodne kulturne odnose u skoro svim državama zajedno i/sa

ministarstvima i vladinim agencijama nadležnim za kulturu. Takođe je detektovana i tendencija

država da koriste međunarodnu kulturnu saradnju kao alatku za pravljenje imidža države.

Marketing država obavezno se povezuje sa kulturnim sadržajima i vrednostima. Jedina država

koja zvanično deklariše aktivnosti brandinga kao sastavni deo strategije međunarodnih odnosa

je Kanada.

Javna diplomatija (public diplomacy)13 je termin koji je šire počeo da se koristi u

poslednjih par godina. Međutim, još pre 40 godina Ed Murrow, iskoristio je ovaj termin kako

bi pokazao razliku od tradicionalne diplomatije „ona uključuje interakciju ne samo sa vladama

država već pre svega sa akterima nevladinih organizacija i pojedinaca”.

Dve glavne komponente javne diplomatije su: politika informacija (information policy)

i kulturni i edukativni programi.

Nove forme javne diplomatije kao što su NGO diplomatija, poslovna biznis

diplomatija, opisuje Mark Leonard, još početkom veka, u svojoj knjizi Javna diplomatija

(Mark Leonard, Public Diplomacy) zajedno sa novoidentifikovanim pojavama kao što su

dijaspora diplomatija i brand diplomatija.14

2.2.2. Istorijski i generalni osvrt

Kulturna diplomatija ima dugu istoriju i zaslužuje esej da ilustruje efekte i njenu

upotrebu tokom poslednjih 1000 godina. Kulturna razmena je posmatrano kroz istoriju oduvek

bila i instrument spoljnih odnosa država. Kulturna diplomatija predstavlja i jedan od tzv. soft

11 Ovaj izbor različitih zemalja uključuje male i velike zemlje, geografski različite, ali sve pod uticajem kraja Hladnog rata 12 Wyszmirski, J. Margaret, International Cultural Relations: A Multi-Country Comparison. Center for Arts and Culture, 2003, str. 5 13 Leonard Mark, Public Diplomacy, The Foreign Policy Center, London, 2002 14 Iz izveštaja think-tank DEMOS, Mark Leonard je predstavio t „rebrand” koncept Velike Britanije

11

snaga aspekata zajedničkog života na zemlji, u poređenju sa hard aspektima kao što su zakoni i

ugovori, velike organizacije i vojne snage.

Ono što sledi predstavlja kratak pregled najvažnijih činjenica koji su stvorili moderan

okvir međunarodne kulturne saradnje.

Izuzetno važno mesto koju su filozofi i pisci imali u Antičkoj Grčkoj i Rimu, njihovo

mesto u društvu i njihov uticaj na taj ceo period pa sve do danas dobro je poznat. Setimo se da

je Vavilon bio glavni kulturni centar sveta. Istraživači studija kulture i istoričari naglašavaju

činjenicu da je Vizantija imala za primarnu globalnu misiju-zaštitu i očuvanje kulturne baštine

antike i razvoj koncepta i uloge države u spoljnim poslovima. Rimska katolička crkva može

poslužiti za rani primer uspešne kulturne diplomatije. Intezivnu kulturnu razmenu vodile su

mnoge države tokom renesansne revolucije, tokom koje je umetnost imala veoma važno mesto.

Često se uzima za primer i prvog kulturnog računa, odobrenog od strane švedskog parlamenta

još 1666. godine, koji bi obezbeđivao zaštitu vojnih utvrđenja sa arhitektonskim vrednostima.

Pristup kraljevskim umetničkim kolekcijama koje je muzej Luvr, otvorio za publiku, bio je

samo jedan od primera koje slede. Imenovanje J. J. Rusoa za sekretara ambasade u Veneciji,

bio je prekretni trenutak u diplomatskim odnosima i njihovom odnosu sa kulturom i javnom

politikom (umetnici i pisci su od ovog trenutka sve više zastupljeni u diplomatskim

predstavništvima i misijama). 19 vek doneo je diplomatiji profesionalizam, koji su moderne

nacionalne države zahtevale. Formalne razmene intelektualaca, osnivanje akademija u drugim

državama, redovno finansiranje grantova, nagrada, školarina za strane studente i umetnike.

Širenje jezika i književnih prevoda imalo je važno mesto i postalo instrument kulturne

diplomatije.

Privreda i sektor industrije postao je povezan sa međunarodnom saradnjom u oblasti

kulture početkom 20. veka. Najbolji primeri predstavljaju popularizacija izložbi, saradnja

kulture, nauke i industrije postala je deo EXPO ili sajamske scene. U periodu između dva

svetska rata kulturni odnosi dobili su prirodu međunarodne kulturne razmene. Liga naroda

Međunarodnog instituta za intelektualnu saradnju je još 1938. godine izdala tzv. intelektualne

sporazume, koji su osmišljeni kao dokument potpisan od strane najmanje dve strane potpisnice

u cilju unapređenja intelektualnih odnosa (umetnost, književnost, nauka, prosveta) između

njihovih naroda.

U skladu sa ovim sporazumima mogu se povezivati na navedene oblasti intelektualnog

života, isključujući političke, ekonomske i socijalne odnose koji predstavljaju objekat

odvojenih pregovora. Na konferenciji ministara prosvete 1945. godine ustanovljen je komitet

12

sa zadatkom da elaborira standardni kulturni sporazum. Glavni motiv bio je da reguliše

kulturne sporazume u cilju izbegavanja prapagandni stil i aktivnosti.

Međunarodne organizacije koje povezujemo sa 21. vekom ustvari su nastale sredinom

prošlog veka, neposredno nakon završetka Drugog svetskog rata. Osnivanje Saveta Evrope

1949. godine, agencije par excellance za kulturnu diplomatiju na kontinentu i sastavljanje

Evropske kulturne konvencije (1954), stvorio je osnovni logistički okvir za međudržavnu

kulturni saradnju ali i uspostavljanje standarda ljudskih prava, vladavine prava i demokratije u

Evropi.

Izveštaj o stanju kulturne saradnje u Evropi, koji je 2003. godine uradila EFHA

(European Foundation for Heritage and Arts) i Inerarts za Evropsku Komisiju i Generalni

direktorat za obrazovanje i kulturu, kaže se i da je kulturna diplomatija koncept koji je najviše

razvijan u Sjedinjenim Američkim Državama. Cummings Milton u svom radu Istraživanje o

kulturnoj diplomatiji i Sjedinjenim Američkim Državama (Cultural diplomacy and United

States government survey) govori o činjenici da je kulturna razmena u periodu 1950–1975.

imala svoje zlatne dane u Sjedinjenim Američkim Državama, ali i u bivšem Sovjetskom

Savezu. Velike turneje muzičara, pisaca, umetnika organizovane su širom sveta, predstavljajući

svetu svoju najbolju kulturnu ponudu.15 Autor konstatuje da je u tom periodu, osnovana i CIA

(Central Intelligence Agency), koja je za zadatak imala osim da se bori protiv komunizma u

drugim zemljama, i da podrži održavanje kulturnih programa u inostranstvu. U cilju da stvori

veze između Amerikanaca i intelektualnih i umetničkih krugova u stranim državama, Agencija

je pomogla osnivanje Kongresa za kulturne slobode (Congress for Cultural Freedom) i tajno

davala finansijsku podršku za izložbe američke umetnosti, ture američkih izvođača, ali i

publikacija i magazina o kulturi po svetu. Na primer, u periodu od 1954–1956. čak 111

atraktivnih programa (od koncerata džez muzičara Dizzy Gillespie do Njujorške Filharmonije)

gostovali su u 89 država.16

U svojoj knjizi CIA i Kulturni Hladni rat, Fransis S. Saunders (Frances S. Saunders:

Who Paid the Piper?: CIA and the Cultural Cold War) navodi da „od kada je otkriveno da je

CIA finansirala neke od najvažnijih kulturnih aktivnosti u Evropi, nestao je značaj zaveštanja

muzičkih koncerata, izložbi i rada novinara 50-ih i 60-ih godina”.17

15 Cummings Milton, Cultural diplomacy and United States government survey. Washington: Center for Arts and Culture, 2003. 16 Ibid, str. 8 17 Schneider Cynthia P., Ph. D, Diplomacy that Works: Best practices in Cultural Diplomacy, Center for Arts and Culture, 2003, str.16

13

Godine 1966. na dvadesetogodišnjicu Uneska, Generalana Konferencija proglasila je

Deklaraciju o principima međunarodne kulturne saradnje. Ova deklaracija je usvojila zadatke

Ekonomskog i Socijalnog Saveta. Prvi član deklaracije kaže da svaka kultura ima dostojanstvo

i vrednosti koji se moraju poštovati i očuvati, sledi da svi narodi imaju pravo i dužnost da

razvijaju svoju kulturu i sve kulture pripadaju istoj baštini koja pripada čovečanstvu i Član 3

nadalje govori da bi međunarodna kulturna saradnja trebalo da pokrije sve aspekte

intelektualnih i stvaralačkih aktivnosti koje se odnose na obrazovanje, nauku i kulturu.

Deklaracija se bavi pitanjima međunarodne saradnje njenih osnovnih načela i principa.

Kulturna diplomatija koja se sprovodila tokom perioda Hladnog rata, najčešće se u

praksi zove idealni model, pre svega jer je u poređenju sa današnjim modelom ona bila

sprovođena na mnogo jednostavniji način nego danas. Što preciznije znači da su zvanični

odnosi i diplomatski sporazumi između država (vlada), ali i razmene programa, projekata i

umetnika bile strogo sprovođene od strane ministarstava nadležnih za ove poslove i kulturnih

instituta. Oni ne samo da su imali strogu kontrolu nad ovim poslovima i kontaktima, već su i

stvarali vodeća načela. Kulturna saradnja bila je visoko pozicionirana kao i veoma uticajna u

hijerarhiji državnih prioriteta. Saradnja je imala svoje ultimativne ciljeve i bilo je mnogo lakše

praviti specijalizovane programe.

Svi aspekti međunarodnih odnosa bili su u službi globalnog Hladnog rata, rivalitetu

između super snažnih dominantnih svetskih sistema. Međunarodna saradnja u tom periodu

imala je strateški značaj, bilo je mnogo lakše formirati zadatke, modele, načine sprovođenja,

geografske direkcije. U ranom periodu glavni zadatak bio je prikazati superiornost

socijalističkog sistema nad kapitalizmom i vice versa, a u kasnijem periodu pokazati

izbalansirane snage.

Kulturna saradnja bila je takođe i sastavni deo političke strategije, strateški planirana

i sastavni deo šireg sistema.

Najimpresivnije promene događaju se 90-ih, kada su se u prethodnim čvrstim

granicama otvorile mnoge kapije: razvojni programi i instrumenti, šeme mobilnosti,

inicijative multilateralnog partnerstva i široke kulturne platforme.18

Danas, suprotno od gore opisanog primera tzv. idealnog modela, međunarodni odnosi

imaju širok spektar raznolikih ciljeva u oblasti kulturne saradnje. Velika promena desila se

18 Dragićević Šešić Milena, Sanjin Dragojević, Zamišljene ili prave podele? Kulturne politike i njihove granice, tekst je nastao u okviru istraživanja: Promene gradskih prostora: izazovi za novu kulturnu politiku (Changing City Spaces: challenges of the new cultural policy) Zbornik radova FDU – Beograd: Institut za pozorište, film, radio i televiziju, str. 173

14

kada je napušten koncept „kulturne reprezentacije“ države nacije i povećana briga za kvalitet

ukupne ponude i kulturnog života. Za razliku od ovog koncepta u kome država i ministarstva

kulture odgovornost vide u očuvanju i promovisanju nacionalnog kulturnog identiteta, u ovom

novom modelu, odgovornost države i ministarstva kulture usmerena je ka građaninu –

pojedincu, defavorizovanim društvenim grupama i ka kulturi koja obuhvata cele teritorije

zemlje.19

Završetak Hladnog rata otvorio je mogućnosti za pažljivo definisanje EU kompetencija

u oblasti kulture i kulturne saradnje.

2.3. MEĐUNARODNA KULTURNA SARADNJA

Multilateralni kulturni kontekst između naroda u celom svetu, kroz mnoge vekove

zauzimao je značajno mesto, kao što je već više puta istaknuto. U protekla dva veka, kultura je

često bila instrument ideologije nacionalnih politika i država. Danas, u prvoj dekadi 21. veka,

suočavamo se sa impresivnim i rapidnim promenama na planu međunarodne kulturne saradnje.

Ove promene su vidljive i sa stanovišta kulturne diplomatije, koja predstavlja integralan deo

spoljne politike jedne države, i čija je transformacija, takođe, globalna pojava, koju je teško

ignorisati, kao što je već opisano u prethodnom poglavlju. Glavni pokazatelji ove promene

povezani su sa njenom prirodom, karakterom, okvirom delovanja, ali i instrumentima.20

2.3.1. Osnovna podela međunarodne saradnje:

1. institucionalna a) multilateralna b) bilateralna

2. funkcionalna a) sektorska b) po specifičnim pitanjima

Pod spoljnom politikom država podrazumeva se skup odluka koje jedna država donosi

o svojim odnosima sa drugim državama.21 Opravdana je pretpostavka da svaka država postupa

po svojim odlukama putem radnji koje preduzima u međunarodnom prostoru. Pošto je svaka

država jedan entitet sa obeležjima koja državu odvajaju od drugih vrsta društvenih entiteta, a na 19 Dragićević Šešić Milena, Branimir Stojković, Kultura, menadžment, animacija, markeketing, Beograd, CLIO, 2000, str. 40 20 Walt, M.Stephen, International Relations: One World, Many Theories, Foreign Policy, Issue 110, Spring 1998, str. 29–46 21 Dimitrijević Vojin, Stojanović Radoslav: Međunarodni odnosi, Beograd, „Službeni list”, 1996, str. 223

15

prvom mestu svojom suverenošću, njena spoljna politika se doživljava kao apstrahovani oblik

države kao celine.22

Ministarstva spoljnih poslova i ministarstva nadležna za oblast kulture predstavljaju

osnovne nosioce formalne kulturne saradnje. Njihov okvirni program delovanja i politike koje

sprovode su važni elementi u kreiranju spoljne politike. U tom smislu, kulturna diplomatija je

nedeljiva i dalje povezana sa nacionalnim spoljnim politikama.

Međunarodna kulturna saradnja u svakoj državi polazi od osnovnih principa spoljne

politike, ali se njeni postulati mogu naći u najsnažnijim pravnim aktima pojedinačnih država, tj.

ustavima. U Članu 16, Ustava Republike Srbije definišu se međunarodni odnosi „spoljna

politika Republike Srbije počiva na opštepriznatim principima i pravilima međunarodnog

prava“. Opšte prihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori

sastavni su deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju. Potvrđeni

međunarodni ugovori moraju biti u skladu s Ustavom.23

Važno je pojasniti nedovoljno vidljivu, ali važnu nijansu, između pojmova

međunarodni odnosi24 i međunarodna saradnja, imajući u vidu, ne retku upotrebu ovih

pojmova kao sinonima, zanemarujući važnu činjenicu da prvi pojam ima širi i kompleksniji

smisao, (karakteriše upravo multilateralu) polazi od pojma saradnje kao jednog od osnovnih

postulata, ali da u procesu prelaska sa stepena iste ka kreiranju odnosa, u obzir uzima i čitav set

složenih celokupnih međunarodnih okolnosti, koje ne smeju biti zanemarene pri preuzimaju

inicijativa koje mogu da stvore čitav spektar raznolikih reakcija i odgovora. U procesu

odlučivanja u međunarodnim odnosima, koncept trenutnog sticaja okolnosti na međunarodnoj

sceni, kao i slobode delovanja i ravnopravnosti su važni faktori.

Sama reč odnosi znači zajedničko delovanje i veze između ljudi, grupa, naroda u

društvenom, privrednom ili diplomatskom smislu. Međunarodni odnosi su po pravilu uvek

službeni odnosi između država, odnosno drugih subjekata koji su uključeni u proces

međunarodne razmene ideja, dobara, sredstva,vrednosti, usluga.

Jedna od najrasprostranjenijih definicija glasi – međunarodni odnosi su kako

akademska tako i oblast javnog delovanja, grana političkih nauka, koja se bavi spoljnom

politikom države unutar međunarodnog sistema. Ovo uključuje i uloge međunarodnih

organizacija, nevladinih organizacija (NVO), i multinacionalnih korporacija. Pošto se 22 Stojanović Radoslav, Spoljna politika Evropske unije, Beograd, Dosije, 1998, str. 1 23 Ustav Republike Srbije, http://www.parlament.gov.rs/content/lat/akta/ustav/ustav_1.asp, pristupljeno 11. januara 2010. 24 Jackson Robert, Georg Sorensen, Introduction to International Relations – Theories and Approaches, str. 106–107

16

međunarodni odnosi bave analizom i formulacijom spoljne politike, ova oblast može biti

pozitivistička ili normativna.

Međunarodni odnosi povezuju mnoštvo različitih oblasti poput političkih nauka,

ekonomije, filozofije, sociologije, kulturoloških studija i drugih društvenih nauka.

Međunarodni odnosi bave se širokim opsegom problema i pitanja, uključujući između ostalih i

ekološki pokret, nuklearnu opasnost, nacionalizam, međunarodnu pomoć, ekonomski razvoj i

ljudska prava.

Kulturni odnosi podrazumevaju zajedničku korist, pre nego bilo koje jednostrane

prednosti, oni podrazumevaju kulturni dijalog nasuprot kulturnom monologu.

Međunarodni odnosi u kulturi podrazumevaju stvaranje odnosa sa širokim krugom

partnera čiji interesi nisu uvek oni iza kojih stoji vlada.

S druge strane sam pojam saradnja (u ovom slučaju posmatrana u teritorjalnom

kontekstu tj. međunarodnom) možemo najkraće definisati kao oblik/proces grupnog rada u

kojem postoji dogovor i zajedničko delovanje među članovima u postizanju zajedničkog cilja.

Ona počiva na zajedničkim interesima, ima tendenciju da obezbedi grupnu koheziju,

funkcionisanje, razmenu i za cilj ima uspešnu realizaciju. Proces razmene, zajedničkog

dogovora, a u poslednje vreme sve više – razumevanje i solidarnost, predstavljaju ključne reči

za međunarodnu kulturnu saradnju. Za razliku od međunarodnih odnosa, ona može ali ne mora

da polazi od osnovnih principa spoljne politike države. Najbolji primer za to su primeri

stručnih skupova, festivala ili saradnje na institucionalnom nivou, gde je prioritet razmena i

saradnja i u okviru oblasti kojom se bave. Trenutna situacija na međunarodnoj sceni najčešće

nisu primarni za izbor partnera, već se odabir vrši prema profesionalnim kriterijumima odnosno

u sektorskom okviru. Kao suprotan primer možemo uzeti velike međunarodne manifestacije

poput Venecijanskog bijenala, nastalog kao reprezentativna smotra savremene umetnosti

nacionalnih država, koje zalazi u polje međunarodnih odnosa.

2.3.2 Razvoj i akteri

Međunarodnu saradnju koju vode države, čine to preko svojih službi u okviru

ministarstava spoljnih poslova i resornih ministarstava, zatim preko diplomatskih

predstavništava i kulturno informativnih centara u drugim zemljama, specijalizovanih

fondacija i agencija (Culture France, Kultur Contakt Austria...), međunarodnih

manifestacija (Međunarodni sajam knjiga u Beogradu, Venecijanski bijenale, Filmski festival

u Kanu i dr.), međunarodnih takmičenja, kao i činom potpisivanja međunarodnih

bilateralnih i multilateralnih sporazuma.

17

Kraj prošlog i početak novog veka predstavljao je veliki izazov za sektore i odeljenja

međunarodnih odnosa pođednako u ministarstvima spoljnih poslova i ministarstvima

nadležnim za kulturu. Prostor u kojem su oni dominirali sada postaje teritorija u kojoj se

identifikuju novi akteri uključeni u kulturnu saradnju, kao što su regioni, gradovi, mreže i

fonadacije. Kulturne institucije, pozorišta, muzeji, kulturni centri, arhivi, plesne kompanije,

naročito oni koji se karakterišu kao „nacionalni” takođe su važni akteri u kulturnom polju

međunarodne razmene.

U knjizi Država i kultura, Studije savremene kulturne politike, autor Đukić Dojčinović

Vesna, kaže da normativno uređeni oblici međunarodne saradnje mogu u potpunosti ili delom

biti finansirani iz državnog budžeta, čime država i u slučaju neposredne saradnje između

umetnika ili ustanova i organizacija, pokazuje da strateški podržava sve oblike međunarodne

saradnje iako nisu inicirani i koordinirani od strane državnog organa uprave ili diplomatskog

predstavništva.

U tom smislu mogu se prepoznati tradicionalni i inovativni oblici međunarodne

saradnje (Đukić, Dojčinović 2009:135).

Tradicionalni oblici međunarodne saradnje uspostavljeni su sedamdesetih i

osamdesetih godina prošlog veka kada se u okviru transnacionalnih organizacija u skladu sa

strateškom orijentacijom ka povezivanju osnivaju posebna tela koja podstiču različite oblike

saradnje. U tom smislu uspostavlja se multilateralna saradnja između zemalja članica

transnacionalnih organizacija (UNESKO, Savet Evrope, Evropska Unija) koji u okviru

posebnih tela (Saveta za međunarodnu kulturnu saradnju) pokreću međunarodne programe i

projekte (Evropska kulturna prestonica, Evaluacija kulturnih politika, Evropske kulturne rute,

Kulturni koridori itd.) ili uspostavljaju saradnju radi implementacije međunarodnih konvencija.

Regionalna saradnja je saradnja koja se uspostavlja između različitih nadnacionalnih

regiona (saradnja evropskih regiona: konferencija „Kulturni izazovi za evropske regione”,

Savet Evrope, Lion, 1991) kao i unutar ovih regiona (saradnja podunavskih gradova, saradnja

zemalja balkanskog regiona itd). Regionalna saradnja podrazumeva takođe i saradnju između

subnacionalnih regiona unutar jedne državne zajednice (saradnja Vojvodine i Crne Gore u SRJ

itd.).

Savremeni oblici međunarodne saradnje mogu se prepoznati u neposrednoj

institucionalnoj saradnji različitih ustanova i organizacija koja nije posredovana od strane

države na bilo kom nivou teritorijalne organizacije vlasti (država, region, grad) ili

transnacionalne organizacije. Ova saradnja se manifestuje kroz koprodukcije, organizaciju

međunarodnih događaja, istraživačke projekte, obrazovne programe i na druge načine. Takođe

18

podrazumeva i neposrednu saradnju između umetnika kroz učešće u transnacionalnim

projektima pojedinaca i neformalnih umetničkih grupa. Umetnici međunarodnog ugleda, kao i

sportisti takođe mogu postati ambasadori kulture UN (iz Slovenije Lado Leskovar itd.) ili

kulturne diplomate i predstavnici svoje zemlje u inostranstvu (Kusturica kao višestruki dobitnik

nagrada na Filmskom festivalu u Kanu itd).25

Važna uloga fondacija u međunarodnoj kulturnoj saradnji je neosporna, a najbolje se

može ilustrovati na primeru saradnje u Jugoistočnoj Evropi tokom poslednje dekade prošlog

veka. O ovoj temi govori se i u studiji Izazovi kulturne saradnje u Jugoistočnoj Evropi, autorki

Dragićevič Šešić i Suteu koje konstatuju da su napori nezavisnih međunarodnih fondacija i

evropskih mreža tokom 90-ih godina bili veoma važni i efektivni. Fondacije kao što su

Evropska kulturna Fondacija (ECF – Amsterdam), Soros mreža (Open Society Institutes-OSI),

Felix Meritis Fondacija, Transeuropéennes i druge, stvorile su specijalne projekte za zemlje

JIE, a sam region bio je prioritetna oblast u projektima koji su pokrivali Centralnu i Istočnu

Evropu. Mnogi od njih imali su čak i zajedničke fondove kako bi povećali uticaj u regionu, to

je na primer Gulliver Connect Program, koji je realizovan u periodu 1998. i 2003. godine, koji

je predstavljao zajedničke napore OSI Budimpešta (Soros), KulturKontakt (Austria) i Felix

Meritis (Amsterdam) ili projekat Umetnost za socijalne promene (Art for Social Change) i

Kultura Nova (podizanje kapaciteta za nevladin sektor) koje su zajednički vodile ECF i

nacionalne kancelarija Soros u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Srbiji i Makedoniji.26

Promena u politici fondacija prema umetnosti i kulturi je veoma značajna, i vidi se kroz

razvoj – od podrške projektima umetnosti i kulture prema podršci procesima kulturne politike.

Početkom 90-ih neke fondacije kao što su Friedrich Ebert Fondacija, Mott Foundation,

predstavljale su nove političke ideje otvorenog društva i slobodnog tržišta. U početku fokus je

bio na političkim promenama, kasnije na zakonskim promenama, dok je u poslednjoj fazi

procesa stimulacija promene – pomerena do predloga mera i politike. Dva najvažnija projekta

dve najveće fondacije u regionu – ECF i Sorosa, imala su i dva operativna programa. Policies

for cultures koje su se bavile lokalnom samoupravom, parlamentom i drugi projekat Cultural

policy program koji je bio fokusiran na reformu legislative opšteg sistema kreiranja politike,

25 Đukić Vesna, Država i kultura – Studije savremene kulturne politike, Institut za pozorište, radio i televiziju, Fakultet dramskih umetnosti, Beograd, 2010, str 135–137 26 Dragićević Šesić Milena, Suteu Corina, Challenges of Cultural Cooperation in Southeastern Europe: the Internationalization of Cultural Policies and Practices, Bucharest, 2003, str. 9

19

predstavljajući transparentnost odlučivanja i slično. Ideja fondacija bila je da stimulišu

inovaciju ili eksperiment, ili da odgovore na različite izazove koji dolaze iz okruženja.27

Mreže28 u oblasti kulture i umetnosti ili umrežavanje kulturnih institucija,

organizacija i pojedinaca predstavlja jedan od savremenih oblika međunarodne saradnje, nastao

polovinom 80-ih godina prošlog veka. Članstvo u međunarodnim mrežama i asocijacijama

podrazumeva zajednička predstavnička tela, održava sastanke i godišnje skupštine, ali pre

svega vrši razmenu programa, projekata i podržava mobilnost članova svojih članica. Ovaj

oblik saradnje na svom početku bio je vezan pre svega za civilni sektor (nevladin sektor) u

oblasti kulture, međutim danas svedočimo umrežavanju kao obliku saradnje između

ministarstava i drugih predstavnika državnog sektora sa nevladinim organizacijama,

pojedincima, asocijacijama ili privrednim preduzećima, oko zajedničkih različitih projekata i

programa. Ovakvim vidom saradnje prevazilazi se do skoro obavezan model interministarske

saradnje, koja je podrazumevala saradnju između ministarstava (na nacionalnom ili

međunarodnom planu) kao logičnih pandana po specifičnim pitanjima. Ovaj model isključivao

je stručnost i kapacitet ustanove,već je bio pre svega formalan i proceduralan.

U početku evropska mreža koja je stvorena sredinom 80-ih u Jugoistočnoj Evropi,

imala je samo par članova iz zemalja JIE I to većinom iz Jugoslavije – Informal European

Theatre Meetings (IETM), European network of Cultural Administration Training Centres

(ENCATC) i drugi. Saradnja u ovoj oblasti od 1989. do danas veoma je dinamična i aktivna.

Neke organizacije osnovale su čak i sopstvene mreže, koje se predstavljaju na generalnim

konferencijama: Primeri su sledeći: ENCATC Balkan platforma, Banlieues d`Europe

Romanian antena za Jugoistočnu Evropu, IETM i Relais CULTURE Europe „Balkan express”

u saradnji sa PAC Multimedia u Makedoniji, Trans Europe Halles (TEH) koja integriše

članove iz JIE, Cultural Information and Research Centres in Europe (CIRCLE).

Duh umrežavanja „inficirao” je mnoge nevladine organizacije u celom regionu da

stvore sopstvene, autentične mreže, kao što su Balkankult u Beogradu, Ecumest u Bukureštu,

pa čak i agencije Red house u Sofiji ili kulturni centri kao Mama u Zagrebu ili Rex u Beogradu,

koje učestvuju kao neregistrovani domaćini mreža mnogih programa i projekta. Mnoge od ovih

mreža imale su značajne uloge u zastupanju interesa regiona u Evropi i razvile su specifične 27 Dragićević Šešić, Milena, Fondacije, Balkankult, str.6 28 Više o mrežama videti u: Staines Judith, Networks in the cultural sector, IETM&EFAH, 1998. Mreže kulture, Balkankult, Novi Sad Saez Jean Pierre, Les reseaux culturels en Europe, OPC no.18, 1999 Dragićević Šešić Milena, Informal Artists NGO Networks: Reintroducing Mobility in the Region of South East Europe

20

projekte komunikacije (dok su mreže u Evropi većinom orijentisane na saradnju i razmenu,

ovde su mreže kreativnih ljudi, stvaraju sopstvene produkcije kao jedan od glavnih razloga

postojanja).29

Ministarstvo kulture Srbije članica je dve evropske kulturne mreže Les Rencontres i

Transromanika.30 Interes za učlanjenje u mrežu Les rencontres (Asocijacija evropskih gradova

i regiona) Ministarstvo je našlo u sledećoj formi saradnje – Ministarstvo u svojstvu člana

mreže, automatski prenosi taj status na sve svoje ustanove kulture – indirektne korisnike

budžeta, čiji predstavnici imaju pravo da u statusu člana učestvuju u radu mreže. Predstavnici

Ministarstva takođe učestvuju u radu i menjaju se po predmetnim oblastima. Ministarstvo

kulture plaća godišnju članarinu (koja takođe podrazumeva članstvo svih pomenutih ustanova).

Promene na tehnološkom, socijalnom i političkom pejzažu kao što vidimo donose nove

oblike saradnje i razmene na planu međunarodne saradnje. Kolumnista New York Times,

Thomas Friedman u svojoj knjizi The World is Flat, izlaže koncept Globalizacije 3.031 i opisuje

Novu eru u procesu globalizacije koja je počela sa novim milenijumom. Govori o usponu novih

tehnologija, mogućnostima koje nudi internet – rast globalnih komunikacija i obilje jeftinih

međunarodnih putovanja omogućavaju građanima da utiču na politiku iz svojih kuća. Ako je

prvi period globalizacije karakterisala globalizacija država (world music itd.), drugu

globalizacija kompanija, novu etapu u procesu globalizacije predstavlja mogućnost pojedinca

da iskoristi prednosti globalizacije i da se poveže sa drugima na globalnom nivou. Zahvaljujući

kompjuterima, e-mailu, telekonformecijama, i novim dinamičkim softverima jednostavno je

komunicirati sa svim delovima planete na svim poljima i potpuno ravnopravno. Autor takođe

smatra da će lideri budućnosti biti one zemlje koje budu napravile infrastrukturu koja će

komunicirati preko novih tehnoloških platformi.32

U takvom okruženju i tom kontekstu potpuno je jasno da se međunarodna saradnja

danas odvija paralelno i između institucija, organizacija, pojedinaca, umetnika i kulturnih

poslenika direktno i bez posredovanja države. Ovakva saradnja odvija se na svim poljima

umetnosti i kulture, ali pre svega oko umetničkih, aktivističkih ili istraživačkih projekta. Kada

su u pitanju veći međunarodni projekti i programi, skoro uvek je još uvek uključena država, na

nekom nivou teritorijalne vlasti (država, region, grad) bilo kao posrednik, finansijer ili kao

logistički partner. U Izveštaju o stanju kulturne saradnje u Evropi, EFHA i Inerarts iz 2003. 29 Ibid, str. 10–11 30 Više u poglavlju Ministarstvo kulture, primeri dobre prakse 31 Friedman Thomas, The World is Flat 32 Think thank DEMOS – Cultural Diplomacy, Kirsten Bound, Rachel Briggs, John Holden and Samuel Jones, 2007, http://www.interarts.net/descargas/interarts684.pdf, pristupljeno 14 januar 2010

21

kaže se da „kulturna saradnja može da učini mnogo više od razmene koncerata i izložbi, i može

da postane mesto za vežbanje gde se vrednosti kreativnosti, solidarnosti i raznolikosti mogu

aktivno spojiti”.33

Imajući sve gore navedeno u vidu, važno je naglasiti da se okvir međunarodne kulturne

saradnje može posmatrati i kroz aktivnosti nezavisnih, nižih nivoa odlučivanja (regionalni i

lokalni ili pokrajinski, gradski i opštinski) koji vode sopstvenu kulturnu politiku i definišu

sopstvene instrumente, kao što smo ranije pomenuli. Uloga javnih gradskih ustanova kulture je

posebno značajna u ovom domenu, a naročito njen aspekt međunarodne saradnje koji se odvija

kroz partnerstva sa organizacijama civilnog sektora.

Međutim ovom temom nećemo se baviti u daljem radu.

2.4. MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE 34

Međunarodne organizacije su višestranim ugovorima, osnovani stalni oblici opštenja,

tri ili više država, sa posebnim statusom i stalnim organima, u okviru kojih se, statutom i

drugim osnovnim dokumentima odvijaju procesi multilateralnog pregovaranja i zajedničkog

odlučivanja država članica o odgovarajućim oblastima.

Konstitutivni elementi su, saglasno tome: države članice, međunarodni ugovor

(osnivački dokument i statut), stalni organi, polje delovanja, posebno pravno svojstvo u

unutrašnjem i međunarodnom pravu.

2.4.1. Institucionalna struktura i nadležnost organa u međunarodnim organizacijama

Međunarodne organizacije (u daljem tekstu MO) država članica imaju svoje:

– glavne, stalne organe: skupštinu ili plenum (sve države članice su zastupljene na

statutom ili drugim aktom regulisanom nivou), izvršni organ (uži po sastavu, čine ga, na

statutom predviđen način, izabrani predstavnici određenog broja država članica),

administrativni organ (generalni sekretar / direktor, sekretarijat sa potrebnim službama)

– pomoćne organe: organe formirane u okviru uže oblasti delatnosti organizacije ili

neke od tema kojom se MO bavi, povremena tela, ad hoc grupe nadležnosti su im izvedene iz

33 EFAH i Interarts for the European Commission, Directorate General for Education and Culture, Report on the state of cultural cooperation in Europe, 2003, str. 3. 34 Dimitrijević Vojin, Stojanović Radoslav: Međunarodni odnosi, Beograd, „Službeni list”, 1996; Janković Branimir, Diplomatija – Savremeni sistem, Beograd, Naučna knjiga, 1988; Hallet Carr, Edward, The Twenty Years' Crisis – An Introduction to The Study of International Relations, Harper& Row Publishers, Inc., New York, 1964, str. 1–10;

22

odluka o njihovom formiranju donetim na plenarnim zasedanjima ili sednicama izvršnog

organa.

2.4.2. Regionalne međunarodne organizacije

Organizacije formirane na bazi ugovora između država koje su u geografskom smislu

bliske, dele zajedničke interese na političkom, društveno ekonomskom, odbrambenom ili

drugom polju. Pojam region se ovde ne posmatra isključivo u geografskom smislu, već

najčešće u geopolitičkom kontekstu. Države članice regionalnih MO preuzimaju zajedničku

odgovornost za unapređenje saradnje u regionu, očuvanje mira, demokratije i ljudskih prava,

kao i rešavanje sporova mirnim putem ili zajedničko nastupanje po određenim pitanjima pred

drugim međunarodnim organizacijama ili u odnosima sa drugim državama.

2.4.3. Univerzalne međunarodne organizacije

Univerzalne MO35 su organizacije koje imaju veoma široko postavljenu oblast

delovanja vezanu za opšteprihvaćene tj. univerzalne vrednosti (očuvanje mira, ljudskih prava i

vladavine prava, oblasti obrazovanja, nauke, kulture, zdravlja), široke nadležnosti i koje nastoje

da okupe sve države u svoje članstvo i imaju. Primer za to je na primer UN, specijalizovane

organizacije, agencije i programe (UNESCO, UNICEF, WTO, ILO, Atomska agencija, UNDP).

2.4.4. Ključne faze u procesu odlučivanja u međunarodnim organizacijama

Učesnici u procesu odlučivanja u MO određuju se statutom ili drugim adekvatnim

pravnim aktom i mogu biti: predstavnici država članica, nepristrasne ličnosti (eksperti u

ličnom svojstvu), predstavnici međunarodnih ili nacionalnih grupa za pritisak,

predstavnici država nečlanica. Proces odlučivanja obuhvata:

– Pripremnu fazu pokretanja inicijative, prethodne konsultacije sa mogućim partnerima u

procesu pripreme određenog dokumenta ili odluke koja treba da se uvrsti u dnevni red

zasedanja nekog od organa MO. Konsultacije mogu biti usmene ili pismene, najčešće su

neformalne. Stručne službe MO pomažu u uobličavanju dokumenta i njegovom upodobljavanju

za uključivanje u dnevni red.

– Tačka uključena u dnevni red se razmatra i otvara se debata tokom koje svi stalni

članovi MO, a često i učesnici u svojstvu posmatrača ili gosta, mogu da raspravljaju o 35 Nye Joseph S ,Jr., Understanding International Conflicts – An Introduction to Theory and History, Addison Wesley Longman, New York, 2003, str. 1–4 i str. 50–51; Brown Chris, Understanding International Relations, Palgrave, London, 2001, str. 1–8;

23

određenom predlogu, daju svoje sugestije, predloge u vidu amandmana ili samo iznose

mišljenje o dokumentu. Tokom debate moguće je i formalno izjašnjavanje oko usaglašenog

dela dokumenta, koje ne prejudicira usvajanje dokumenta u celini.

– Odlučivanje o dokumentu može se sprovoditi u više faza – odlučivanje o delovima

dokumenta izjašnjavanjem glasanjem ili konsenzusom ili odlučivanje o dokumentu kao celini,

takođe glasanjem ili konsenzusom. Ukoliko se o dokumentu glasa statutom ili drugim pravnim

aktom, predviđen je potrebni cenzus za donošenje odluke. Kod organa, kao što je SB, stalne

članice moraju da donesu jednoglasnu odluku, a svako uzdržavanje ili glasanje protiv

predstavlja veto na odluku ukoliko se ona donosi konsenzusom.

– Objavljivanje dokumenta i njegovo stupanje na snagu predstavlja poslednju fazu.

Dokument se javno objavljuje u zvaničnom zborniku i, ukoliko nije drugačije naglašeno, stupa

na snagu danom objavljivanja.

Konvencije vrlo često imaju posebne uslove u vezi sa stupanjem na snagu, na primer

ratifikacija jednog broja država ili jasno preciziran datum.

Preporuke MO nisu pravno obavezujući dokumenti, ali je njihova politička važnost i

težina značajna. Njima se ukazuje na određeni problem i sugerišu mogući putevi za njegovo

rešavanje. Pozivaju se države članice organizacije da, u skladu sa smernicama preporuke,

pristupe rešavanju određenog problema, što može da obuhvati i usmeravanje zakonodavne

aktivnosti. Preporuke mogu biti proste (samo se preporučuje obraćanje pažnje na određeno

pitanje), izrazi želja (apel na dobru volju članica), preporuke sa obavezom izveštavanja

(obaveza izveštavanja o preduzetim merama na osnovu preporuke za rešavanje određenog

problema ili uređenje određene oblasti), preporuke sa obavezom pokretanja zakonodavnog

postupka (kod usklađivanja prakse u zemlji saglasno međunarodnom dokumentu izmenom

postojeće legislative – npr. ratifikacija određene konvencije), svečane preporuke ili

deklaracije (proizvode snažno političko dejstvo, npr. Milenijumski ciljevi UN), preporuka

kao proceduralni preduslov (kada je procedurom jednog organa predviđeno da je za

pokretanje određenog pitanja potrebna preporuka drugog organa – preporuka PSSE pokretanje

procesa donošenja rezolucije pred KMSE), odobrenja (članicama MO da čine nešto što nije u

skladu sa njihovim obavezama, npr. odobrenje SB za korišćenje sile u rešavanju sukoba) i

prividne preporuke (obaveze koje preuzimaju države članice usvajanjem zajedničkih

preporuka EU).

24

2.4.5. Međunarodne nevladine organizacije

Međunarodne nevladine organizacije su neprofitne organizacije pojedinaca, ustanova ili

udruženja iz različitih zemalja, koji su okupljeni oko zajedničkog programa ili cilja. Nastaju

kao rezultat privatne inicijative i njihova uloga varira od podizanja svesti u društvu o nekom

problemu (neravnopravan položaj određenih društvenih grupa, globalno zagrevanje itd.), do

konkretnih aktivnosti kojima se zadovoljava određena potreba članova (pravna pomoć tokom

sudskih procesa) ili nalaženje mogućnosti za rešavanje nekih problema konkretnih oblasti

(Greenpeace Human Rights Watch, Amnesty International, Transparency International, Save

the Children...). Ove organizacije imaju posebno mesto i značajnu ulogu u procesima

demokratizacije društava u tranziciji.

Međutim, nevladine organizacije (NGO) ne ispunjavaju sve uslove, kriterijume da bi

mogle biti MO kakve mi razmatramo. Zato ih nazivamo i transnacionalne organizacije i one

mogu biti još:

– Nevladine (privatne)

– Multinacionalna preduzeća

– Transnacionalni politički pokreti

– Transnacionalne verske organizacije

2. 5. NADNACIONALNE ORGANIZACIJE

2.5.1. Evropska unija

Evropska Unija predstavlja najbolji primer nadnacionalne organizacije, koja iako

predstavlja administrativno uređenu teritoriju više država, ne vodi zajedničku kulturnu politiku.

Imajući u vidu proces ubrzanih integracija, danas, svedočimo osnivanju mnogobrojnih

programa i strukturni fondova Evropske unije i drugih organizacija (pre svih Savet Evrope je

najprirodnije i najčešće partner Evropskoj komisiji) koji imaju za cilj unapređenje, povezivanje

i podsticanje međunarodne saradnje, a s obzirom da se radi o EU u kojoj su mnoge zemlje

prenele nadležnosti na gradove i regione, i na regionalnu saradnju. Iako kultura ima

fundamentalnu važnost, Evropska unija (EU)36 nikada kije eksplicitno formulisala svoju

kulturnu politiku. Kultura i kulturne politike nisu se smatrale prioritetima tokom prvog perioda

36 Evropska unija je bazirana na amandmanima Evropske zajednice uglja i čelika (European Coal and Steel Community (ECSC)), Ugovoru iz Pariza (1951), Evropskom ekonomskom savetu (EEC), Sporazumu iz Rima (1957) i na Savetu evropske atomske energije (EURATOM), Sporazumu iz 1957. Ime Evropska unija dolazi iz Sporazuma o Evropskoj Uniji (Treaty on European Union (TEU)) iz 1991. poznatom kao Sporazumu iz Mastrichta. Zato se termin Evropska unija (EU) koristi kao sinonim za termin Evropska ekonomska zajednica i Evropska zajednica.

25

evropskih integracija i o njima se raspravljalo tek u kasnijim fazama. Iako i dalje većina država

članica odbija formulisanje zajedničke kulturne politika i institiraju na principu supsidijarnosti,

skoro da uvek postoji konsenzus u korist stvaranja određenog stepena saradnje u oblasti kulture

zato što mnoge inicijative u kulturi zahtevaju nivo evropske koordinacije i vode zajedničkoj

kulturnoj dimenziji.37

Možemo reći da je Evropska unija i kroz važan dokument iz oblasti kulture tj.

Evropsku kulturnu konvenciju iz 1954. godine dobila zamah, a još u to vreme podržana je od

strane Saveta Evrope. Dobar primer predstavlja i jedan od najsatrijih programa Evropska

kulturna prestonica, šema koja je napravljena sredinom 80-ih godina (Atina, Firenca, Berlin,

Glazgov, Lisabon i dr.).

Sledi razvoj različitih programa saradnje kao na primer Evropski mesec kulture, Nedelja

kulture određene zemlje i Kulturne sezone (naročito popularni modeli u Francuskoj kulturnoj

politici).

Ovi programi nemaju veliki uspeh kao Evropska kulturna prestonica38, ali su otvorili

mogućnosti institucijama u državnom sistemu, nacionalnim institutima, ali i ambasadama da

razviju atraktivniju kulturnu ponudu. Savet evrope i EU pokrenuli su i programe Evropske

godine (npr. Godina interkulturnog dijaloga 2008, Godina kreativnosti i inovativnost 2009)

kao još jedan od vidova zajedničke saradnje više država.

Objavljene studije o preprekama mobilnosti umetnika; kulturnim dobrima i uslugama

kulturnih industrija; analize mogućnosti zapošljavanja u Evropi; poreski sisitem; autorska prava

i liberalizacija tržišta idu u prilog činjenici da kulturne politike u mnogome zavise, ali su

ujedno i pod uticajem odredbi i pravila koja dolaze iz drugih sfera javnih politika. Mere koje se

odnose direktno na kulturu predstavljaju samo mali deo acquis communautaire39, i

predpristupnog uticaja EU uvećanja, na kulturu, neophodnih za istraživanje efekata na

instrumente kulturne politike kao što su harmonizacija fiskalne, socijalne i politike poreza,

tržišne politike, slobodnog protoka roba, ljudi i usluga.40 Uloga Evropske unije u oblasti

spoljnih poslova je tretirana due lenght, kroz paragrafe Sporazuma iz Mastrihta, član 128

37 Obuljen Nina, Why we need European cultural policies: Impact of the EU enlargement on cultural policies in transition countries, Draft Report to the European Cultural Foundation/Cultural Policy Research Award, 2004, str.4 38 Izuzetak je Francuska 39 Francuski termin acquis communautaire predstavlja set EU zakona i politika. Uslovi EU za zemlje kandidate podrazumevaju ukratko postizanje stabilne demokratije, tržišnu ekonomiju i kapacitet da se sprovedu EU zakoni i politike (sprovođenje acquis communautaire). 40 Ibid, str. 8

26

(1992) numerisanog kao član 151 u Amsterdamskom ugovoru (1997) programa Kultura 2000.

Oni su ponudili ograničenu bazu za aktivnu ulogu EU u motivaciji većeg angažovanja

nacionalnih vlada država članica u oblasti kulture. 41

Sporazum u Mastrihtu dao je legalnu osnovu EU za kulturno delanje i politike po prvi

put. Sa ciljem da podržava i ohrabruje radnje država članica „poštujući njihovu nacionalnu i

regionalnu raznolikost, a u isto vreme donoseći osećaj zajedničkog kulturnog nasleđa.”

Član 151 Sporazuma u Mastrihtu priziva princip subsidijarnosti i pokušava da pomogne

harmonizaciji nacionalnih kulturnih politika država članica. Nadalje, ovaj član poziva na

saradnju i nekomercijalnu kulturnu razmenu između država članica u cilju zaštite njihovog

zajedničkog nasleđa. Ovaj član na snazi je i danas i nije promenjen Lisabonskim sporazumom.

Takođe Sporazum se bavi i svim merama kulturne politike koje moraju biti odobrene u

proceduri kod odlučivanja između Evropskog parlamenta i Saveta sa odlukama Saveta.

Praktično sprovođenje načela člana 151 iniciralo je mnoge debate u proteklim godinama i vlada

mišljenje da nikada nije primenjen u praksi. Evropski parlament je pitanja razvoja kulturne

saradnje imao mnogo puta na svojoj agendi. Najzanimljiviji primeri za razvoj multilateralne

saradnje predstavlja Rezolucija o kulturnoj saradnji u Evropskoj uniji, koja je prošla septembra

2001. godine, a pripremljena je od strane italijanskog člana parlamenta Đorđa Ruffola (takođe

je poznat kao Rufolo report). U samom izveštaju se vidi ambicija Parlamenta da se EU više

angažuje u pravcu multilateralne kulturne saradnje u okviru Evropske Unije, ali i da se uporedo

razvija saradnja i sa trećim zemljama, kao i da se proklamuje koncept zajedništva u raznolikosti

sa predlogom „Evropa je ujedinjena u svojoj raznolikosti, bogata u različitim jezicima,

tradicijama, umetničkim i kulturnim izrazima što bi trebalo smatrati izuzetno važnim“.42

Odluka Saveta iz juna 2002. godine – novog plana o evropskoj saradnji u oblasti

kulture, bila je rezultat sastanaka ministara kulture evropske unije. Dokument naglašava

potrebu usvajanja doslednijeg pristupa u oblasti kulture. U dokumentu su takođe sadržani

prioriteti „evropska dodata vrednost, pristup i saradnja između država članica, novih

članica i trećih zemalja“43.

Posle terorističkog napada 11. septembra 2001. godina, Evropska unija takođe se

suočila sa problemom zajedničke bezbedonosne politike i stavila na svoju agendu pitanja

stvaranja kulturnog dijaloga sa zemljama trećeg sveta.

41 Stojanović Radoslav, Spoljna politika Evropske unije, Beograd, Dosije, 1998 42 Summary of the REPORT ON CULTURAL COOPERATION IN THE EUROPEAN UNION (Ruffolo report), htt:/www.budobs.org/eu-ruffolo.htm, pristupljeno 22. 11. 2009. 43 The Official Journal of the European Communities, http:/www.budobs.org/eu-documents.htm, pristupljeno 22.11.2009.

27

Zajednička EU spoljna politika i nova uloga međunarodne kulturne saradnje

predstavljaju nove tendencije početka novog veka.

Sa proširenjem Evrope novim članicama u maju 2004. godine EU se suočila sa novim

izazovima, ne samo sa političkim posledicama i ekonomskim mogućnostima, već i sa pitanjima

jezika, migracijama i tržištem rada. Nova politička realnost, ali i novo zajedničko tržište EU

uticalo je na kulturni sistem i buduću orijentaciju i prioritete u međunarodnim kulturnim

odnosima.

Neki od konkretnih uticaja proširenja su harmonizacija legislative, implementacija nove

legislative kao i novi modeli saradnje.

Operativni programi Kultura 2000 (danas Kultura 2007–2013) i MEDIA (Media Plus

2007) su programi Evropske Unije koji su zamenili programe Sokrat, Leonardo da Vinči...

Program Kultura 2007–2013 pripada tzv. novoj generaciji programa EU, koji se nazivaju i

transnacionalni fondovi, jer se pre svega bave projektima koji imaju evropsku dimenziju, a ne

nacionalnim projektima. Transnacionalni fondovi ne finansiraju nacionalne projekte, ali se

nacionalne vlasti mogu uključiti u implementaciju projekata na nacionalnom ili regionalnom

nivou. Imaju za cilj pružanje homogenog konteksta za razvoj koherentne kulturne politike.

Grupa stručnjaka bira projekte koje će finansirati, a i Evropski parlament može dati svoje

mišljenje o projektu. Transnacionalni fondovi imaju: panevropski fokus; partnere iz drugih

zemalja; dugoročni projekti (od 1–3 godine); odlučivanje nije na lokalnom nivou.44

Sredstva za kulturu u okviru EU mogu se dobiti i iz strukturnih fondova. Strukturni

fondovi su po smeru delovanja ekonomski instrument, a programi su vrednosno idejni i njima

se EU služi da bi ostvarila definisane ciljeve.45 Razlika između strukturnih fondova i

transnacionalnih fondova ogleda se u sledećem: strukturni fondovi su geografski opredeljeni;

ne zahtevaju partnere; zasnivaju se na lokalnom odlučivanju; fokusiraju se na kapitalna dela ili

aktivnosti ljudi. Neki od bitnih finansijskih instrumenata strukturnih fondova Evropski

regionalni razvojni fond (European Regional Development Fund – ERDF) između ostalog

obuhvata nekadašnji INTERREG, Evropski socijalni fond (European Social Fund – ESF) i

slični, podržavaju projekte koji imaju kulturnu i socijalnu komponentu. Iako na prvi pogled

nemaju veze sa kulturom ovi programi koji imaju zacrtane ciljeve (konvergencija, regionalna

kometativnost i zapošljavanje), kulturna komponenta podržanih projekata služi doprinosu

regionalnog ekonomskog i socijalnog razvoja (npr. obnova kulturnog nasleđa, obnova kulturne

44 Jelinčić Danijela Angelina, Abeceda kulturnog turizma, Meandarmedia, Zagreb, 2008, str. 117–118 45 Đukić Vesna, Država i kultura – Savremene studije kulture, Institiut za pozorište, radio i televiziju, Fakultet dramskih umetnosti Beograd, 2010, str. 203

28

infrastrukture, edukacija kadrova u oblasti menadžmenta u kulturi i slično). Evropski socijalni

fond takođe sadrži kulturnu dimenziju, koja se odnosi na projekte koji doprinose socijalnoj

koheziji društva, inkluziji i uključivanju marginalizovanih grupa u kulturni život (Dojčinović

Đukić 2009:232).

Može se zaključiti da uvođenje programa Kultura 2000, i daljim razvojem koji je gore

opisan, nestaje ignorisanje resora kulture koje je vladalo unutar EU. Novu poziciju kulture

unutar Unije možemo videti i početkom 2006. godine kada Evropska komisija pokazuje želju

za stvaranjem ambiciozne Evropske agende za kulturu, koja se zasniva na rezultatima

komisijskog izveštaja o Ekonomiji kulture (objavljenom 2006. godine).

Godinu dana kasnije, 10. maja 2007. godine objavljuje se Evropska agenda za

kulturu u globalizujućem svetu (Communication on a European agenda for culture in a

globalising world). U ovom dokumentu ističe se da je dugoročni cilj da se osnaži saradnja

između država članica i pomognu njihovi napori i aktivnosti46. Jedna od najvažnijih novina

koju donosi dokument predstavlja otvoreni metod koordinacije (Open Method Of

Coordination) u oblasti kulture. Ovaj metod predstavlja tzv. soft pravni mehanizam, koji se već

koristi u drugim oblastima koje su slabe ili komplementarne sa EU kompentencijama kao što su

edukacija, socijalni programi i programi za mlade. Ovaj metod funkcioniše u fazama – države

članice se dogovore oko zajedničkih ciljeva i izdaju preporuke koje redovno pregledaju kroz

zajednički sistem izveštavanja. Agenda posebno naglašava princip subsidijarnosti47 i u

isključivoj je nadležnosti država članica. U nekim zemljama je ta nadležnost prenesena na

regionalni i lokalani nivo.

U istom mesecu (maj 2007. godine) usvojena je i Lisabonska strategija u kojoj se

pozicija kulture prepoznaje u tri aspekta: kulturna raznolikost i interkulturni dijalog; kultura

kao katalizator za kreativnost; i kultura kao ključna komponenta u međunarodnim

odnosima.48

46 Član 151. Amsterdamskog ugovora, prethodno član 128. Mastrihtskog ugovora, izvor: http://eur-lex.europa.eu/en/treates 47 Princip subsidijarnosti objašnjen je u članu 5(2) kaže da “Zajednica može da preduzme određene korake u vezi sa problemom koji nije u njenoj isključivoj nadležnosti samo ako se primenom određene mere na nivou država članica ne mogu postići zacrtani ciljevi, odnosno da se zbog obima i dejstva mera ti ciljevi mogu pre ostvariti na nivou zajednice.” 47 Izuzetak je Francuska 48 http://ec.europa.eu/growthandjobs/index_en.htm i http://www.safu.hr/hr/rjecnik/pregled/417/lisbon-strategy?lang=en&sid=38b5869c984fe066f3c584fba9b913f8, pristupljeno 20. 02. 2010.

29

2.5.2. Nove paradigme, novi modeli – kultura u spoljnoj politici EU

Tokom slovenačkog predsedavanja Komitetom ministara Saveta Evrope, u Ljubljani, u

maju 2008. godine, održana je konferencija Nove paradigme, novi modeli – kultura u

spoljnoj politici EU.49 Na skupu su govorili predsednik Evropskog parlamenta, evropski

komesar za obrazovanje, obuku, kulturu i omladinu Jan Figel i drugi. U svom govoru ministar

inostranih poslova Slovenije, Dimitrij Rupel, između ostalog je rekao da je jedan od najtežih

izazova sa kojima se sreće EU u oblasti spoljne politike otvaranje dijaloga između hrišćanskog

i islamskog, islamskog i jevrejskog i katoličkog i pravoslavnog sveta. U tom kontekstu posebno

je pomenuo Zapadni Balkan. Posebno je naglasio važnost inicijative za stvaranje EUNIC

(Evropska mreža kulturnih centara) sa idejom da promoviše ne samo nacionalne vrednosti, već

zajedničke evropske vrednosti i kulturna dostignuća. Naglasio je da su sličnosti između

Amerikanaca, Evropljana i Rusa mnogo veće nego njihove razlike, ta da je jedan od najvećih

zahteva evropske spoljne politike, usko povezan sa učvršćivanjem odnosa sa Sjedinjenim

Američkim državama i Ruskom Federacijom (ovde je dat primer saradnje u okviru Foruma

Slovenskih kultura).

Ova konferencija bila je i prilika da se otvori proces finansiranja projekata kulturnog

nasleđa u regionu Zapadnog Balkana tzv. Ljubljanski proces – finansiranje nasleđa u

Jugoistočnoj Evropi), koji su inicirali Komisija i EU i Savet Evrope.50 U regionu je

identifikovano 186 spomenika koje je potrebno rehabilitovati, a izabrano je 26 lokacija.51

2.5.3. Lisabonski sporazum – osvrt na budućnost

Dve godine kasnije rafitikacijom Lisabonskog sporazuma novembra 2009. godine u

Češkoj, omogućeno je da dokument stupi na snagu 1. decembra 2009. godine, odnosno „prvog

dana narednog meseca pošto poslednja zemlja-potpisnica deponuje ratifikacione instrumente”.

Najvažnije novine koje Sporazum donosi su utvrđivanje kvalifikovane većine u Savetu EU,

veća uloga Evropskog parlamenta u zakonodavnom procesu, uvođenje funkcije predsednika

Evropskog saveta i funkcije visokog predstavnika EU za spoljnu politiku. Lideri Unije su na

vanrednom samitu 20. novembra izabrali prvog predsednika, Belgijanca Hermana van

Rompija, i prvog visokog predstavnika za spoljnu politiku Ketrin Ešton. Prema Ugovoru iz

Lisabona, predsednik Saveta EU treba da „pomaže u postizanju jednoglasja u Savetu”, a Uniju

49 Conference, Cultural relations in the EU and External Action, Dimitrij Rupel, Minister of forign affairs of Slovenia, Ljubljana 23-14. 05. 2008, dokumentacija Ministarstva kulture 50 Vidi deo saradnje sa Savetom Evrope odeljak Nadzorni komitet za kulturno nasleđe 51 U Srbiji su to tri lokacije Gamzigrad, francisanski manastir u Baču i Senjski rudnik. Naknadno je izabran projekat - Senjski rudnik za realizaciju

30

će predstavljati i na međunarodnim skupovima. Šef diplomatije koji je i potpredsednik

Evropske komisije, zadužen je za „međunarodno delovanje” Unije, predsedava sastancima

ministara inostranih poslova, učestvuje u radu Evropskog saveta, a ima i posebnu diplomatsku

mrežu u svetu i svoje osoblje. Predsednik Evropskog saveta, uz dogovor s liderima zemalja

članica, utvrđuje glavne pravce spoljne politike, a visoki predstavnik ih sprovodi u delo. Nova

Evropska komisija na čijem je čelu Žoze Manuel Barozo, sastavljena je, a komesari treba da

svoj program izlože Evropskom parlamentu koji može da odobri ili uskrati podršku članovima

Komisije. Ugovor je nastao na osnovama „evropskog ustava” koji je odbačen na

referendumima 2005. godine u Francuskoj i Holandiji, a delimično je i izmenjen pošto je

odbačen na raspisanom referendumu u Irskoj u junu 2008. godine.

Poseban značaj Ugovora za našu zemlju je pre svega u predviđenim mogućnostima za

proširenje Evropske unije.52 Interesantna je i činjenica da se po prvi put predviđa mogućnost

da članica istupi iz EU.

2.5.4. Bolji odnosi među državama članicama

Prema novom sporazumu, trebalo bi da odnosi članica u EU budu jasniji, zahvaljujući

boljem raščlanjivanju nadležnosti. Osavremenjivanje i povećanje efikasnosti evropskih

institucija trebalo bi da se postigne procesom pojednostvaljenja metode rada i glasanja.

Kvalifikovana većina će se bazirati na natpolovičnoj većini članica i građana, od 2014. godine,

odnosno odluke će biti usvojene ukoliko ih podrži 55% članica koje predstavljaju 65%

stanovnika Unije. Uvođenjem funkcije predsednika Evropskog saveta prestaje šestomesečna

rotacija članica na čelu EU. Predsednik će se birati na dve i po godine. EU bi trebalo da bude

efikasnija u nekoliko političkih oblasti ključnih za građane i Uniju to se posebno odnosi na

pitanja slobode, bezbednosti i pravde, borbe protiv terorizma i kriminala. Sporazum potvrđuje

osnovne slobode građana EU i princip solidarnosti među članicama u slučaju terorističkih

napada ili prirodnih katastrofa, kao i u oblasti energetike. U oblasti bezbednosti i odbrane

sačuvani su dosadašnji oblici odlučivanja.

U oblasti kulture Lisabonski sporazum takođe donosi inovacije: odlučivanje u Savetu

sada se vrši kvalifikovanom većinom. Ključni uticaj toga može biti slabljenje nacionalnog veta

u poslovima kulture, što predstavlja veoma osetljivo pitanje. S obzirom da još uvek ne postoji

mogućnost harmonizacije regulativa u oblasti kulturnih politika, pravilo kvalifikovanog

52 što nije bilo moguće po Ugovoru iz Nice iz 2000. godine koji je predvideo samo proširenje Unije sa tadašnjih 15 na 25, a potom i na 27 članica.

31

odlučivanja primenjuje se na odluke vezane za format i obim programa finansiranja. Jača se

uloga Evropskog Parlamenta (Komitet za kulturu i obrazovanje).

Lisabonski sporazum53 dotiče pitanja kulture u članu 167. gde se kaže da će Unija

podsticati napredak kultura Država članica, poštujući njihovu nacionalnu i regionalnu

raznolikost i istovremeno ističući njihovo zajedničko kulturno nasleđe. Zatim se ističe da će

Unija podržavati saradnju između država članica i ako je potrebno podržati akciju u sledećim

oblastima

– unapređenje znanja i difuziju kulture i istorije Evropljana

– konzervaciju i zaštitu kulturnog nasleđa od evropskog značaja

– nekomercijalnu kulturnu razmenu

– umetničko i književno stvaralaštvo, uključujući audio vizuelni sektor

U trećem paragrafu govori se o važnosti podsticanja saradnje sa trećim zemljama i

kompetentnim međunarodnim organizacijama u oblasti kulture, naročito sa Savetom Evrope. U

cilju doprinosa ciljevima iz ovog člana: Evropski Parlament i Savet će u skladu sa legislativom

i procedurom i u konsultacijama sa Regionalnim Komitetom, usvojiti mere uključujući

harmonizaciju zakona i regulativa Država članica; Savet će na predlog Komisije, usvajati

preporuke. Pitanja kulture nalaze se i u preambuli Sporazuma, članu 3, trećem paragrafu, gde

se kaže da Evropska Unija treba da poštuje kulturnu i jezičku raznolikost, kao i da obezbedi da

evropsko nasleđe bude zaštićeno. Član 300, paragraf 2 koji govori o ekonomskom i socijalnom

komitetu glasi „Komitet će se sastojati od predstavnika organizacija poslodavaca, zaposlenih i

drugih strana predstavnika civilnog sektora, pre svega iz socio-ekonosmske oblasti, civilne,

profesionalne i oblasti kulture”.

2.6. BILATERALNA I MULTILATERALNA KULTURNA SARADNJA

Međunarodna kulturna saradnja je regulisana bilateralnim ili multilateralnim

sporazumima između država. Bilateralnu kulturnu saradnju u osnovi karakterišu, sporazumi o

saradnji potpisani između dve države i njihovih vlada. Njihov rezultat su projekti i programi,

reprezentuju refleksiju spoljne politike država i sredstvo kulturne diplomatije.

Multilateralna kulturna saradnja predstavlja saradnju između više od dve države, ili sa

grupom zemalja, međunarodnih organizacija ili međunarodnom zajednicom. U oblasti kulture

dobija na važnosti, neposredno posle Dugog svetskog rata i osnivanjem Uneska. Forme

multilateralne saradnje su strukture, organizacije, članstvo, inicijative, sporazumi. Ova

forma kulturne saradnje je vidljiva, direktna i strateški dugoročna. Ona stimuliše i regionalnu 53 http://europa.eu/lisbon_treaty/index_en.htm, pristupljeno 13. 02. 2010.

32

saradnju, neposredno daje smernice u procesu harmonizacije nacionalnih legislativa

(normativnim instrumetima npr. konvencije itd.) i ima pre svega dugoročne interese i

rezultate. Motivacija za multilateralnu saradnju najčešće leži u istoriji, geografskim

odrednicama, kulturnim afinitetima i jezičkom srodstvu, tradiciji zajedništva kao i sastavljanju

nacionalnih kulturnih sistema. Kulturna saradnja sa manje poznatim ima svoje prednosti, isto

kao i upoznavanje sa nepoznatim i dalekim, koje takođe doprinosi razvoju i prednostima učenja

kroz konfrontacije, iznenađenje i otkrivanje54.

2.7. BILATERALNA KULTURNA SARADNJA

Bilateralnu kulturnu saradnju u osnovi karakterišu, sporazumi o saradnji55 potpisani

između dve države i njihovih vlada, oni takođe predstavljaju i tradicionalne glavne stubove

međunarodne saradnje. Najčešća procedura vezana za potpisivanje bilateralnih sporazuma je da

nakon potpisivanja sporazuma između dve države, sporazum mora da prođe saglasnost vlade

obe države i bude objavljen u službenim glasnicima i formalnim časopisima službenim

glasnicima (Offical Gazzete) u njihovim zemljama. Ovi sporazumi simbolizuju/predstavljaju

gest dobre volje i diplomatije, i otvaraju načine za niži nivo bilateralnih dokumenata praktičnije

prirode. Najčešće sadrže i pokrivaju oblasti prosvete, nauke, kulture i sporta. Okvir

međunarodnih odnosa u oblasti kulture se decenijama bazirao na bilateralnim sporazumima, iz

vrlo praktičnih razloga, oni su jednostavniji u proceduri sprovođenja od multilateralnih, za koje

je neophodno mnogo više vremena u procesu samog usaglašavanja različitih ideja, ciljeva,

interesa.

Veoma značajnu ulogu bilateralna saradnja imala je u vreme Hladnog rata. U studiji

Kulturna saradnja u Evropi, koju je uradila Interarts i EFAH (European Forum for Arts and

Heritage), 2003. godine, prikazan je pregled razvoja bilateralne saradnje u zemljama Evrope.

Broj potpisanih bilateralnih sporazuma tokom 50-ih godina, porastao je mnogo tokom 70-ih

godina, ali je tokom 90-ih dostigao vrhunac. Ova činjenica objašnjava se nastankom novih

država na području Evrope. A sam period nakon 2000. godine56 do 2003. godine, ima više

potpisanih bilateralnih sporazuma nego čitave dekade 50-ih, 60-ih i 80-ih.

Veoma je indikativna činjenica da se u već postojećim tzv. tradicionalnim kulturnim

odnosima između dve države, dokumenti čiji rok ističe, automatski obnavljaju i prolongiraju,

pa čak kada su potpisnici dokumenata već odavno zaboravljeni. Dešava se da s obzirom da

54 Interarts and EFAH, Study on Cultural Cooperation in Europe. 2003, str. 20 55 Sporazum je osnovna forma bilateralne saradnje 56 Studija je rađena 2003. godine

33

predstavljaju instrument kulturne diplomatije i imaju specifičnu vrednost i kontekst,

jednostavno se ne ispravljaju, niti daju stručnim licima da predlože nijhov redizajn.

Sporazumi o osnivanju i statusu kulturnih institucija su sporazumi od velike

važnosti u oblasti međunarodnih odnosa. Najzastupljenije su forme kulturnih centara, instituta,

kulturno-informativnih centara, ili saveta. Ovakvi sporazumi se odnose na otvaranje kulturnih

institucija na tuđoj teritoriji, a najčešće su deo opšteg sporazuma o kulturnoj saradnji. Ovakve

institucije imaju diplomatski status u svakom smislu te reči. Pitanja oko regulisanja

zapošljavanja, poreza i zdravstvenog osiguranja zaposlenih u tim institucijama, razlikuju se od

države do države. „Neke države su spremne da zaobiđu sopstvena pravila i regulative u korist

osoblja ili poseda stranih kulturnih institucija na svojoj teritoriji, dok drugi (većina) ne nude

izuzetke te su međusobne usluge garantovane za sve građane i usluge”57 Mnoge države imaju

svoje kulturne informativne institute svuda po svetu. Kada nemaju svoje kulturne centre u

zemljama sa kojima imaju diplomatske odnose, ambasade i diplomatska predstavništva

obavezno imaju diplomatu na poziciji – ataše za kulturu ili savetnik za kulturu.

U Evropi većina država ima svoje kulturno informativne centre u značajnim političkim,

ali i kulturnim centrima poput Londona, Pariza, Berlina, Brisela, ali je veoma značajna mreža

kulturno-informativnih centara zemalja Zapadne Evrope u Istočnoj Evropi. Vašington, Nju

Jork, Moskva i Tokio su najznačajnije destinacije za kulturne centre van Evrope.

Globalna mreža kulturnih centara i instituta koja funkcioniše najduže, širokim spektrom

snažnog i vidljivog delovanja, a koja je napravila snažan uticaj u oblasti međudržavne saradnje,

uključuje pre svega:

Francuski Kulturni Centar ⇔ Britanski Savet ⇔ Goethe Institut ⇔ Cervanes Institut58.

2.7.1. Mapiranje, infrastruktura i mreže kulturnih centara i instituta (sažetak)

Francuska sa svojom mrežom od više od 151 kancelarija Francuskih kulturnih centara

i sa 1075 instituta u 136 zemalja, zajedno sa Alliance Frances, koji imaju za cilj da šire

francusku kulturu i jezik. Ministarstvo spoljnih poslova je zaduženo za oblast kulturne

diplomatije i upravlja aktivnostima preko Generalne direkcije za međunarodnu saradnju i

razvoj (DGCID) u okviru koje se nalazi i Direkcija zadužena za saradnju u kulturi i francuski

jezik (CCF). 57 Transitional Cultural Cooperation in Accession Countries, http:/www.budobs.org/cult-dipl-Euaccession.htm, pristupljeno 18. 09. 2009. 58 Ovaj deo pisan je i na osnovu predavanja profesora Francois Roche, Cultural diplomacy, predavanja na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, mart 2004.

34

Nekada L`Association Francese d’ Action Artistique (AFAA), danas agencija Culture

France, pod nadležnošću je Ministartva spoljnih poslova i Ministarstva kulture i komunikacija.

Radi u saradnji sa mnogobrojnim lokalnim i regionalnim vlastima u Francuskoj (opštine, regije,

departmani). Prevashodni joj je cilj promovisanje francuske kulture, ali i razvoj saradnje, obuke

i programa rezidencijalnih projekta za umetnike koji dolaze u Francusku.59

Velika Britanija – globalna mreža Britanskih saveta osnovanih 1934. godine kao

neprofitabilne organizacije, predstavljaju glavni instrument međunarodnih kulturnih odnosa.

Nacionalne organizacije koje rade nezavisno od Vlade, ali za koje su ministri odgovorni.

Postoji 220 kancelarija u 110 zemlja sveta. U svom radu fokusira se na umetnost u najširem

smislu, učenje jezika, nauku i sport. The Visiting Arts predstavlja sestrinsku organizaciju

British Council, dok je prva organizacija zadužena za kulturnu razmenu u zemlji, druga je

zadužena za razmenu van zemlje. Foreign and Commonwealth Office (FCO) je zadužen za

finansiranje vladinog sektora za Britanski Savet.

Nemačka – ima 144 centra Goethe Instituta u 78 zemalja. Goethe Institut se

predstavlja širom sveta sa mrežom instituta, kulturnih asocijacija, art centrima i čitaonicama.

Vode računa o kulturnim trendovima i kretanjima u Nemačkoj, i u saradnji sa lokalnim

partnerima biraju načine da ih predstave ljudima širom sveta, kroz kulturne programe i

događaje i kurseve nemačkog jezika. Partneri su javnih i privatnih kulturnih institucija, kao i

saveznih pokrajina, komuna i privrede. Glavna kancelarija nalazi se u Bonu i Minhenu. Goethe

Institut60 ima visok stepen autonomije, koji daje mogućnost direktorima da sarađuju sa

institutima drugih zemalja, nacionalnim organizacijama i vladama. Nakon Drugog svetskog

rata, međunarodna saradnja služila je da pokaže da Nemačka može da bude partner Evropi i

svetu. Međunarodna saradnja bila je proglašena za treći stub nemačke spoljne politike, pored

politike i ekonomije. Mnogo više nego u Francuskoj i Britaniji, kulturna politika se vodi u

evropskom kontekstu.

Španija – Institute Cervantes osnovani su od strane španske Vlade 1991. godine.

Predstavlja najveću organizaciju na svetu koja se bavi podučavanjem španskog jezika, prisutni

su u nešto manje od 30 zemalja na svetu i imaju 40 kancelarija koje su posvećene španskoj i

hispano-američkoj kulturi i španskom jeziku. Misija Instituta Cervantes je da promoviše

učenje, studiranje i korišćenje španskog jezika kao drugog jezika u zemljama u kojima se

španski ne govori. Institut Cervantes usko je povezan sa agendom španske Vlade.

59 http://www.culturalpolicies.net/web/france.ph, vidi odeljak 2.4 60 www.goethe.de/belgrad, pristupljeno 25. 12. 2009.

35

Kulturni centri i instituti drugih zemalja na primeru grada Beograda

Kako bi se pokazala raznolikost, teritorijalna zastupljenost i sličnosti i razlike, izabrana

je metoda mapiranjem i identifikacijom inostranih kulturnih centara na uzorku grada

Beograda61. Za potrebe ovog mapiranja korišćene su isključivo web prezentacije kulturnih

centara i drugi izvori dostupni na internetu. Osim gore pomenutih zemalja i njihovih kulturnih

centara i instituta, koji su svi zastupljeni na terioriji grada Beograda, a samim tim i u Republici

Srbiji, zastupljeni su sledeći kulturni centri i instituti:

– Italijanski institut za kulturu (Istitute Italiani di Cultura)62

Institut promoviše primenu bilateralnih programa kulturne saradnje s jedne strane, kao i

samo naučno i tehnološko istraživanje s druge. Takođe nudi kurseve italijanskog jezika.

– Austrijski kulturni forum (Österreichisches Kulturforum Belgrad)63

Pored podrške projektima iz kulture, umetnosti i nauke, projekti usmereni ka obrazovanju i

školstvu imaju sve veći značaj. U tom smislu, Austrijski kulturni forum sprovodi razne kulturne

projekte u saradnji sa obrazovnim i kulturnim ustanovama u Srbiji. Ustanovljeni zadaci i ciljevi

61 podaci potrebni za identifikaciju aktera traženi su isključivo preko web pretraživača 62 www.iicbelgrado.esteri.it/IIC_Belgrado, je institucija Republike Italije koja se bavi kulturnim aktivnostima u Srbiji. Italija takođe zauzima važno mesto u ovoj globalnoj mreži državnih kulturnih centara sa svoja 42 Instituta u EU. Zadatak Italijanskog instituta za kulturu je da promoviše italijansku kulturnu baštinu u njenim različitim izrazima putem inicijativa koje sa jedne strane mogu da prikažu različitost duha italijanske stvarnosti, a sa druge da ponude mogućnost susreta i dijaloga između lokalne kulturne stvarnosti i italijanske, sa ciljem uzajamnog vrednovanja kao rezultat interakcije. U skladu sa ovim ciljevima Institut se bavi organizacijom kulturnih događaja, kulturnom saradnjom i naučnim istraživanjem (konferencije i debate), podrškom širenja književnih, filmskih i pozorišnih dela italijanskih autora na srpskom jeziku. Budući da posebno mesto u približavanju italijanskoj kulturi zauzima jezik, Institut nudi kurseve za učenje italijanskog jezika. Kulturne i naučne bilateralne saradnje, promovišući primenu bilateralnih programa kulturne saradnje s jedne strane, kao i samo naučno i tehnološko istraživanje s druge strane, putem ostvarivanja i monitoringa naučno tehnoloških programa, putovanja i boravka u Italiji i inostranstvu naučnih radnika i istraživača. Kulturni programi nastaju ostvarivanjem kulturnih sporazuma i definišu programiranje aktivnosti koje su predviđene pojedinim članovima ovog sporazuma. 63 http://www.kulturforumbelgrad.org/ Austrija – postoji 28 kancelarija. Najvažniji ciljevi i zadaci austrijske kulturne politike prema inostranstvu ustanovljeni su 2001. godine „Novim konceptom kulturne politike prema inostranstvu”. U ovom dokumentu prepoznato je da umetnost ima važnu ulogu u stvaranju imidža Austrije, i to pre svega arhitektonsko nasleđe i tradicija klasične muzike. Aktivna kulturna politika prema inostranstvu predstavlja obeležje kvaliteta. Misija Austrijskog kulturnog foruma u Beogradu jeste da podstakne predstavljanje austrijske umetnosti, nauke i kulture u Srbiji. Primarno, Austrijski kulturni forum podržava projekte i manifestacije austrijskih umetnika u Srbiji. Jedna od važnih oblasti u kojima se Austrijski kulturni forum takođe angažuje je podrška saradnji na polju nauke. Kulturni forum ulaže napore da uspostavi stručne kontakte između naučnih institucija Austrije i Srbije. Pored nauke i umetnosti, projekti usmereni ka obrazovanju i školstvu imaju sve veći značaj. U tom smislu, Austrijski kulturni forum sprovodi razne kulturne projekte u saradnji sa obrazovnim ustanovama u Srbiji. Austrijska kulturna politika prema inostranstvu trenutno raspolaže mrežom od 28 kulturnih foruma, 50 austrijskih biblioteka, 5 instituta za nemački jezik kao i ambasadama i generalnim konzulatima. Svi oni zajedno rade na polju kulture. Ustanovljeni zadaci i ciljevi austrijske kulturne politike prema inostranstvu već odavno ne predstavljaju prezentaciju prošlosti, nego investiciju u budućnost, šta više, svaki projekat iz oblasti kulture predstavlja ulaganje koje obećava nešto novo. Osim Kulturforuma drugi važan instrument međunarodne kulturne politike je Kulturkontakt Austria, koji se fokusira na saradnju u oblasti obrazovanja i kulture između Austrije i Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope. Ima 11 kancelarija u regionu i daje finansijsku podršku projektima, organizuje rezidencijalne programe i sarađuje sa kulturnim institucijama. Austrijsko ministaravo kulture, prosvete i nauke je nadležno za njegov rad.

36

Austrijske kulturne politike prema inostranstvu ne predstavljaju prezentaciju prošlosti, nego

investiciju u budućnost, i svaki projekat iz oblasti kulture predstavlja ulaganje koje obećava

nešto novo.

– Ruski centar za nauku i kulturu64 (RCNK)

Kulturna saradnja zasnovana je na učešću i razmeni izvođača, iz obe zemlje, kao i

promociji ruske kulture i jezika u Srbiji. Umetnički i prijateljski kontakti vezuju okrenuti su i

različitim omladinskim organizacijama i obrazovnim ustanovama u Srbiji, sa kojima RCNK

organizuje različite manifestacije u prostorijama Ruskog doma i van njega. Važno mesto

zauzima biblioteka.

– Centar Helenskog fonda za kulturu65

Višespratni novootvoreni multimedijalni prostor, važno mesto u okviru centra imaju časovi

grčkog jezika.

– Kulturni centar Islamske Republike Iran 66

64 www.ruskidom.rs. Ruski dom u Beogradu je jedan od 44 ruskih kulturnih centara koji danas rade širom sveta. Istorijat nastanka i postojanja „Ruskog doma” tesno je vezan za duhovnu, kulturnu i naučnu delatnost predstavnika ruske emigracije koja je živela u Kraljevini SHS posle Oktobarske revolucije 1917. godine. Ideja stvaranja kulturnog centra pokrenuta je od strane ruskih emigranata i naišla je na podršku kralja Aleksandra Karađorđevića, Patrijaraha Srpskog Varnave, akademika Aleksandra Belića i drugih vodećih državnih i društvenih stvaralaca Srbije. Posle 1945. godine u prostorijama Ruskog doma, koje je Vlada Jugoslavije predala Sovjetskom Savezu bio je smešten Dom sovjetske kulture (od 1994. god. – Ruski centar za nauku i kulturu). Delatnost RCNK u Beogradu – jednog od najstarijih stranih kulturnih centara – je sastavni deo kulturnog i naučnog života ne samo Beograda već i Srbije. Kulturni program obuhvata učešće i razmenu izvođača, iz obe zemlje. Izložbe slika ruskih i srpskih umetnika, urađene u različitim tehnikama i umetničkim pravcima menjaju se svake dve nedelje. Umetnički i prijateljski kontakti koji vezuju okrenuti su i različitim omladinskim organizacijama i obrazovnim ustanovama u Srbiji, sa kojima RCNK organizuje različite manifestacije u prostorijama Ruskog doma i van njega. Više manifestacija RCNK kao što su projekcije novih ruskih filmova održavaju se uz podršku Asocijacije studenata sovjetskih i ruskih fakulteta iz Srbije i Crne Gore. Centar ima tradiciju razmene kulturnih i naučnih programa sa gradovima i regionima Srbije. Važno mesto u radu RCNK zauzima biblioteka 65 www.hfc-belgrade.com. Beograd je 2009. godine dobio mesto na kome će biti promovisana grčka tradicija, kultura i jezik. Srbija je četvrta zemlja na Balkanu u kojoj je otvoren Centar Helenskog fonda za kulturu, koji već imaju Bukurešt, Sofija i Tirana. Višespratni izložbeni prostor otvoren je multimedijalnom izložbom o nezakonitoj trgovini antikvitetima a posvećena je zaštiti kulturne baštine. U okviru Centra održavaju se časovi grčkog jezika 66 http://www.nur.org.yu/serbski.htm otvoren je 1990. kada počinje sa radom na predstavljanju iransko-islamske kulture u to vreme jugoslovenskoj, a sada srpskoj javnosti. Iranska civilizacija pripada redu onih civilizacija koje su tokom višemilenijumskog trajanja iznedrile jednu od najsjajnijih kultura na svetu. Zahvaljujući bogatom nasleđu u svim domenima ljudskog stvaralaštva – umetnosti, folkloru, jeziku, religiji i filozofiji – iranska kultura je stekla svetsku afirmaciju, koju Kulturni centar u Beogradu nastoji predstaviti građanima Srbije i na taj način stvori osnove za naučno-kulturnu saradnju i jačanje kulturnih spona između dve zemlje. Aktivnosti Kulturnog centra podeljene su u nekoliko osnovnih pravaca: od organizovanja kurseva persijskog jezika i naučnih i književnih skupova, preko aktivnog učešća na raznim manifestacijama kao što su sajmovi i filmski festivali do izdavačke aktivnosti kao važnog segmenta predstavljanja iransko-islamske kulture i misli srpsko-crnogorskoj javnosti. Časopis "Nur", tromesečnik za kulturu i islamske teme u kontinuitetu izlazi od 1991. godine. Bogati i raznovrsni audio, video i CD materijali kao i biblioteka u čijem fondu se nalazi nekoliko hiljada naslova iz različitih oblasti omogućavaju svim zainteresovanim građanima Srbije da prodube svoja znanja o iranskoj kulturi.

37

Predstavlja iransko-islamske kulture srpskoj javnosti. Aktivnosti Kulturnog centra

podeljene su u nekoliko osnovnih pravaca: od organizovanja kurseva persijskog jezika i

naučnih i književnih skupova, preko aktivnog učešća na raznim manifestacijama kao što su

sajmovi i filmski festivali do izdavačke aktivnosti kao važnog segmenta predstavljanja iransko-

islamske kulture i misli srpskoj javnosti. Izdaju časopis "Nur", tromesečnik za kulturu i

islamske teme. Važnu ulogu u radu centra ima bogati i raznovrsni audio, video i CD materijali

kao i biblioteka.

– Kanadski kulturni centar koji se nalazi u okviru Ambasade Kanade

– Američki kutak67

U Srbiji postoje u Beogradu, Novom Sadu, Novom Pazaru, Subotici, Bujanovcu, Vranju i

Nišu. Predstavljaju male biblioteke u američkom stilu koje su napravljene da unaprede

uzajamno razumevanje između Srbije i SAD. Multimedijalne biblioteke poseduju kolekcije,

Internet, Cd kolekcije. Poseduju multifunkcionalne prostorije, u kojima se po potrebi

organizuju razni događaji ( javna čitanja, radionice, projekcije filmova, izložbe).

– Institut Konfučije68

Cilj rada Instituta Konfućije u Beogradu je promovisanje kineske kulture i jezika, što bolje

upoznavanje naroda Srbije sa Kinom, povezivanje svih pojedinaca i institucija u Srbiji koje se

67 www.americancorners-sam.net Američki kutak pruža relevantne informacije o Sjedinjenim Američkim Državama – o društvu, vrednostima, politikama kroz različite programe, servise i proizvode koje su dostupne svim građanima Srbije. Trenutno postoji 7 Američkih kutaka u Srbiji, pored Beograda, u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, Vranju, Bujanovcu i Subotici. Ovaj primer SAD i američkih kulturnih centara neophodno je pomenuti, ali njihov kontekst zahteva poseban rad. Tokom 90-ih godina US Information Agency (USIA) podržana od strane State Departmenta da zatvori sve američke kulturne centre i Američke kuće u celom svetu (American Houses). Novi centri otvoreni su u samo jednom broju zemalja u mnogo skromnijem obliku i oslanjali su se na najbolje prakse nekadašnjih Američkih kutaka. Međunarodni odnosi u SAD danas administrativno se vode od strane Biroa za edukaciju i kulturne odnose (Bureau of Educational and Cultural Affairs (ECA)). Specijalno mesto zauzimaju Fulbright Program i Visitor Program. 68 http://konfucije.fil.bg.ac.rs je međunarodni naziv kineskih kulturnih centara koji rade pod pokroviteljstvom Kineske kancelarije za učenje kineskog jezika. Beograd je odabran kao prvi, i za sada jedini grad u regionu u kojem je osnovan Institut, s planom da vremenom postane regionalni centar sa prepoznatljivim sadržajima i aktivnostima. Institut Konfučije u Beogradu zvanično je otvoren ceremonijom 27. avgusta 2006. godine, nakon potpisivanja Memoranduma o prosvetnoj i kulturnoj saradnji između Ministarstva prosvete Republike Srbije i Republike Kine (januara 2005. u Srbiji), Sporazuma o zajedničkom osnivanju Instituta Konfučije između Filološkog fakulteta u Beogradu i Nanđing Normal Univerziteta (maja 2006. godine u Beogradu), i Sporazuma o zajedničkom osnivanju Instituta Konfucije između Kineske kancelarije za učenje kineskog jezika kao stranog i Univerziteta u Beogradu (jula 2006. godine u Pekingu). Cilj rada Instituta Konfučije u Beogradu je promovisanje kineske kulture i jezika, što bolje upoznavanje naroda Srbije sa Kinom, povezivanje svih pojedinaca i institucija u Srbiji koje se na bilo koji način bave kineskim jezikom i kulturom, pravljenje referentne baze svih materijala o kineskoj kulturi i jeziku dostupnih u Srbiji, kao i druge aktivnosti kulturne saradnje Srbije i Kine. Pri Institutu Konfučije u Beogradu otvoren je Klub ljubitelja kineske kulture, koji nudi mogućnost iznajmljivanja materijala o kineskoj kulturi i jeziku. Članovima kluba na raspolaganju stoji više od 1000 knjiga, najnovija izdanja kineskih časopisa (iz oblasti ekonomije, društva, sporta, itd.), veliki izbor savremene i klasične kineske muzike, kao i više stotina dokumentarnih i igranih filmova.

38

na bilo koji način bave kineskim jezikom i kulturom, pravljenje referentne baze svih materijala

o kineskoj kulturi i jeziku.

– Prohelvetia69.

Pro Helvetia promoviše savremeno stvarlaštvo. Podržava švajcarske umetnike da nastupaju

van zemlje, ali i pruža finansijsku podršku projektima i pojedincima bez obzira na činjenicu da

li je saradnja uspostavljena sa švajcarskim partnerom.

Na osnovu prikazanog možemo zaključiti da za većinu stranih centara – promocija i

saradnja predstavljaju ključne faktore. Kroz pokazane primere, takođe se zaključuje da su

prioriteti veoma slični (širenje jezika, kulturno nasleđe, kulturna razmena, promocija kulture

svoje zemlje, naučne inovacije...). Kada je reč međunarodnoj saradnji iz aspekta nacionalnih

kulturnih centara, vidi se jasna podela na one koji su orijentisani na širenje jezika, one koji su

okrenuti umetničkim i projektima iz kulture i kombinacija prva dva pristupa.

Posmatrajući širi kontekst, neophodno je pomenuti da zemlje Centralne i Jugoistočne

Evrope takođe imaju mreže kulturnih centara i to pre svega u Zapadnoj Evropi i Sjedinjenim

Američkim državama.

Identifikacijom postojećih kulturnih centara možemo izvesti zaključak da se u najvećem

broju slučajeva njihova infrastruktura sastoji od:

– pozajmne biblioteke i čitaonice – neke poseduju i e izvore i servise

– multifunkcionalnu prostoriju – za sastanke, obuke, filmske i video projekcije,

konferencije

– izložbeni prostor (nekada se izložbeni prostor nalazi u biblioteci / čitaonici)

– studio za obuku (za predavanja i kurseve jezika)

Republika Srbija ima Kulturno informativni centar (KIC) u Parizu, u Francuskoj.

Programiranje i predmetno finansiranje Kulturno informativnog centra Srbije vrši se iz

Ministrastva kulture, Sektor za međunarodne odnose, evropske integracije i razvoj 69 http://www.scp-srb.net/ Glavni operater međunarodne kulturne saradnje u Švajcarskoj radi u saradnji sa Švajcarskom agencijom za razvoj i saradnju. Pro Helvetia promoviše savremeno stvaralaštvo, podržava švajcarske umetnike da nastupaju van zemlje, ali i pruža finansijsku podršku bez obzira da li je saradnja uspostavljena sa švajcarskim partnerom. Pro Helvetia ima kancelarije u Kairu, Kejptaunu, Indiji i Varšavi. ProHelvetia je imala Švajcarski Kulturni Program na Zapadnom Balkanu. Pro Helvetia se fokusira pre svega na savremene umetničke projekte, kao i socijalno angažovane projekte. Umetnički savet podržava nove i hrabre projekte, podrška kritičkoj debati; podrška učenju u kulturi. Kancalerija Švajcarskog Kulturnog Programa za Zapadni Balkan (The Swiss Cultural Programme in the Western Balkans), koja je bila locirana u Srbiji, zatvorena je 1. januara 2010. godine u skladu sa programom rada i strategijom racionalizacije aktivnosti. Kancalerija Švajcarskog Kulturnog Programa za Zapadni Balkan nastavlja da podržava projekte iz oblasti kulture i umetnosti kroz Regionalnu kancelariju švajcarskog kulturnog programa koji se nalazi u Sarajevu, Bosna i Harcegovina.

39

menadžmenta u kulturi dok je Ministarstvo spoljnih poslova formalno i pravno zaduženo za rad

ovog centra. Direktora KIC-a postavlja Ministar spoljnih poslova i on uživa diplomatski status.

Centar pre svega promoviše srpsku kulturu kroz prikazivanje izložbi, muzičkih koncerata i

predavanja. Iako nepisana diplomatska pravila podrazumevaju da funkcija direktora Centra

traje četiri godine, od 2000. godine do danas, promenilo se čak petoro direktora ili vršilaca ove

dužnosti. Posle oktobarskih promena, Centar je neko vreme bio renoviran, a onda je funkciju

v. d. direktora kratko obavljala Borka Božović. S obzirom na to da je u ondašnjoj zajedničkoj

državi „po ključu” mesto direktora pripadalo Crnoj Gori čekalo se do 2004. godine kada je za

direktora imenovana Branka Bogavac iz Crne Gore. Modalitet saradnje u vreme zajedničke

države bio je koncipiran na rotiranju – jednog meseca Ministarstvo kulture Srbije je predlagalo

i finansiralo program, drugog meseca Crna Gora. Kada je tadašnjoj direktorki, posle odvajanja

Crne Gore, prestao mandat, zamenio je Živadin Mitrović koji je preuzeo funkciju – vršioca

dužnosti direktora. Na ovoj poziciji bio je godinu i po dana. Od 1. novembra 2007. godine

funkciju v. d. direktora preuzeo je savetnik iz ambasade u Parizu. Do danas direktor Kulturnog

centra Srbije nije imenovan. Centar učestvuje i u zajedničkim projektima tj. praznicima kulture

pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i komunikacija Francuske kao što su, na primer,

„Nedelja stranih kulturnih centara”, „Noć muzeja“. U periodu od 2005. godine do danas nije

napravljen dokument kao ni strategija rada ovog centra od strane Ministarstva kulture ili

Ministarstva spoljnih poslova.

2.7.2. Radni programi

(Programi saradnje, Akcioni planovi, Protokoli o saradnji, itd.) su operativne i niže

forme od sporazuma i njihov legitimitet leži u formi potpisanih sporazuma između država.

Ministarstva kulture ili ministarstva nadležna za oblast kulture, država, su

implementaciona tela ovakvih dokumenata. Ona su zadužena za njihovu elaboraciju, uključena

u proces pregovaranja, ona daju saglasnost i zadužena su na stručnom nivou za njihovo

sprovođenje i praćenje.

Karakteristična sredstvo nacionalne međunarodne kulturne saradnje su kvote razmene

ili razmena po reciprocitetu, na mesečnom, ali češće godišnjem nivou (programi rezidencije za

umetnike; programi edukacije u raznim oblastima; projektne razmene programa: izložbe,

pozorišne predstave i sl.). U najvećem broju slučajeva državna administracija zadržava pravo

odabira učesnika u ovim programima razmene bez poštovanja javne transparentnosti.

40

Tradicionalni pristup međunarodne saradnje tj. bilateralne kulturne saradnje

funkcionisao je po principu zemlja A promoviše najreprezantitivnije programe u zemlji B,

zauzvrat zemlja B šalje svoje programe od najvećeg značaja kao odgovor na privilegiju.

U procesu dizajniranja bilateralnih sporazuma ne vidi se primena faktora

kompatibilnosti institucija i kulturnih operatora iz obe zemlje, razlike u kulturnim sistemima i

faktor različitog kulturnog senzibiliteta. Odabir najreprezentativnijih programa koji se šalju u

zemlju domaćina, takođe je problematičan. Zapravo najčešće se izbor programa pravi u

ministarstvima kulture i predstavlja tzv. već pripremljen paket programa koji je najčešće

napravljen u formuli muzički program (world ili etno sound) ili folklorni ansambl, izložba

manjeg formata i filmski program. Uzmimo za primer realizaciju Dane kulture Narodne

republike Kine u Srbiji i realizovane Dane kulture Republike Srbije u Ukrajini.

1. U okviru programa Dana kulture Srbije u Ukrajini (aprila 2009. godine) vidi se trud

organizatora da se napravi spoj tradicije i aktuelne umetnosti. U Kijevu i Lavovu gostovale su

izložbe Galerije Zvono, Narodne biblioteke Srbije sa izložbom Dva Radoslava – dva vremena i

video festivala Videomedeje, bili su održani i koncerti Biljane Krstić i Orkestra Bistrik i

Gudača Svetog Đorđa. Galerija Zvono predstavila je u Ukrajini radove 13 mladih likovnih

umetnika koji rade u različitim tehnikama. Novosadski video festival Videomedeja priredio je

za ovu priliku izbor najboljih radova sa festivala. Narodna biblioteka Srbije u saradnji sa

poznatim autorom stripova Zografom pripremila je izložbu Dva Radoslava – dva vremena. U

filharmonijama Kijeva i Lavova održani su koncerti Gudači Svetog Đorđa (na čijem repertoaru

su bile kompozicije Mocarta, Zorana Erića, Filipa Telemana). Tokom drugog dela koncerta

predstavila se Biljana Krstić i Bistrik. Na ovom primeru vidimo da je Ministarstvo kulture je

pokazalo trud da u program ovakvih manifestacija uključi i predstavnike civilnog sektora –

video festival Videomedeja, kao i privatnu galeriju Zvono, koja je osmislila i realizovala

izložbu mladih srpskih umetnika. U tom smislu ovaj primer se može posmatrati i kao primer

pozitivne tendencije Ministarstva da u partnerstvu sa predstavnicima drugih sektora planira

program ove vrste reprezentativne manifestacije.

2. Manifestacija Dani kineske kulture u Srbiji (15–22. oktobra u Beogradu i Novom

Sadu), započela je izložbom Nova slika – izložba savremenog kineskog slikarstva tušem u

Istorijskom muzeju, na kojoj je bilo predstavljeno 36 radova 21 umetnika. Glavni događaj

manifestacije bio je nastup Centralnog folklornog ansambla Narodne Republike Kine, 22.

oktobra u Centru „Sava”, a 24. oktobra u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Ovaj

ansambl poznat kao „dragulj na kruni narodnih umetnosti” broji 55 članova i jedini je izvođački

ansambl na državnom nivou koji izvodi kineske narodne pesme i igre. Njegova glavna uloga je

41

da promoviše narodne umetnosti, pruži podstrek nadarenim narodnim umetnicima i ohrabri sve

nacionalnosti da zajedno sarađuju, a zadatak mu je da obuči i obezbedi nadarene umetnike iz

različitih etničkih grupa Kine. Tokom realizacije manifestacije Dana kineske kulture, održana

je i Nedelja kineskog filma u bioskopskoj Sali Etnografskog muzeja.70

U sadašnjoj srpskoj praksi, najčešća forma i oblik saradnje je potpisivanje Programa

saradnje, koji se potpisuje po pravilu za period od dve do četri godine i bliže definiše okvir

saradnje (institucionalana saradnja, realizacija Dana kulture zemalja u zemljama strana

potpisnica, učestvovanje umetnika i stvaralaca na festivalima i slično). Daje logistički okvir za

konkretnu saradnju najčešće u sledećim oblastima: muzika, izvođačke umetnosti, vizuelne

umetnosti, muzeologija, arhivistika, bibliotekarstvo, kulturna baština, kinematografija,

književnost i izdavaštvo.

Kada bismo posmatrali bilateralnu saradnju u kontekstu projektnog menadžmenta,

programi saradnje najbliži su formi akcionog plana. Razlika je u tome da se akcionim

planovima, preciziraju konkretni zadaci po specifičnim pitanjima, što bi se moglo reći i za

programe saradnje s tom razlikom da se oni pripremaju po obaveznom modelu, i njihov

predmet čine obavezne institucije (institucije od nacionalnog značaja i respektivne

manifestacije i festivali zemalja potpisnica, nacionalni teatar, muzej i biblioteka, veliki filmski

festivali ... itd.). U skoro nijednom analiziranom71 programu ne nalazi se nijedna organizacija

predstavnik nevladinog sektora. Ovde ćemo prikazati analizu potpisanog Programa saradnje u

oblasti kulture između Ministarstva kulture Republike Srbije i Ministarstva kulture i turizma

Ukrajine za 2009, 2010. i 2011. godinu, potpisan u Kijevu 7. aprila 2009. kako bi na primeru

pokazali formu i sadržaj ovakvih programa. Ovaj Program saradnje sklopljen je u skladu sa

odredbama Sporazuma o saradnji u oblasti obrazovanja, kulture i sporta između Savezne vlade

Savezne Republike Jugoslavije i Vlade Ukrajine od 24. januara 1996. godine. On pre svega

daje logistički okvir za konkretnu saradnju između dva ministarstva, definisanih u 18 članova,

u sledećim oblastima: muzika, izvođačke umetnosti, izložbe, muzeologija, arhivistika,

bibliotekarstvo, kulturna baština, kinematografija, književnost, izdavaštvo.

U okviru Programa saradnje, Strane potpisnice su se složile da će u naredne tri godine

podsticati saradnju između:

– Opere Narodnog pozorišta u Beogradu i Nacionalne opere Ukrajine „Taras Ševčenko”

(detalji takve saradnje utvrdiće se posebnim dogovorom zainteresovanih institucija);

70 http://www.kultura.gov.rs/?p=4713, pristupljeno 25.12.2009. 71 Analiza potpisanih Programa saradnje Ministarstva kulture za period 2009-2011, i to sa Turskom, Egiptom, Ukrajinom, Republikom Srpskom i Bugarskom; dokumentacija Ministarstva kulture

42

– podsticati neposrednu saradnju biblioteka, posebno između Narodne biblioteke Srbije u

Beogradu i Biblioteke „Matice srpske” u Novom Sadu sa srpske strane, i Nacionalne

parlamentarne biblioteke Ukrajine i Lavovske oblasne univerzalne naučne biblioteke;

– precizirano je da će oba ministarstva podržavati učešće srpskih i ukrajinskih pozorišta

na međunarodnim pozorišnim festivalima i to pre svega ukrajinskih umetnika, po pozivu

organizatora, na sledećim festivalima: BITEF – Međunarodni festival pozorišta za decu,

Teatarska internacionalna beogradska avantura – TIBA, Međunarodni lutkarski festival „Zlatna

iskra” (Kragujevac). Ukrajinska strana podržaće učešće srpskih umetnika na sledećim

manifestacijama, Festivalu „Slovenski pozorišni susreti”, Festivalu „Ternopiljske pozorišne

večeri, Debi”, Festivalu lutkarskih pozorišta, Međunarodnom pozorišnom festivalu „Zlatni

lav”;

– obe strane su se složile da će pokrenuti potrebne inicijative da producenti i filmski

stvaraoci učestvuju na filmskim festivalima koji će biti organizovani u zemljama obe strane. U

Republici Srbiji: Međunarodni filmski festival FEST – u Beogradu po izboru selektora; –

Festival autorskog filma „Pogled u svet” u Beogradu. U Ukrajini: Međunarodni filmski festival

„Molodist”, Kijev; Međunarodni festival turističkog filma „Viter Mandriv”, Kijev;

– učešće književnika i književnih prevodilaca na međunarodnim skupovima koji se

održavaju u Republici Srbiji: Međunarodni beogradski susret pisaca; Beogradski prevodilački

susreti; Međunarodna književna kolonija u Čortanovcima. Ukrajinska strana nije dala svoje

predloge;

– podsticati saradnju u oblasti izdavaštva, pre svega stimulisanjem prevođenja savremene

srpske literature na ukrajinski jezik i vice versa. Ministri su se dogovorili i o učešću na

međunarodnim sajmovima knjiga u obe zemlje.

– dogovoreni Dani kulture Ukrajine u Republici Srbiji održani su 2007. godine. Strane

potpisnice su se saglasile da se tokom 2009. godine organizuju Dani kulture Republike Srbije u

Ukrajini.

Takođe je predviđeno da osim razmena predviđenih ovim programom, Strane

potpisnice mogu da predlože i druge aktivnosti, čija će realizacija biti predmet posebnih

dogovora. Iz navedenog se vidi da je svaka strana predložila institucije vodeći se kriterijumom

saradnje u okvirima reprezentativnih manifestacija i nacionalnih ustanova.72

Interesantan primer novih tendencija u okviru bilateralne saradnje predstavlja inicijativa

Republike Francuske za potpisivanje Protokola o strateškoj saradnji sa Republikom Srbijom do

koje je došlo tokom 2009. godine. Potpisivanje ovog protokola predviđeno je tokom naredne 72 U prilogu rada nalazi se originalan tekst potpisanog Programa o saradnji

43

godine, a trenutno se nalazi u procesu usaglašavanja u nadležnim ministarstvima obe zemlje.

Savetovanje i uključivanje kulturnih poslenika i umetnika u proces dizajniranja međudržavnih

dokumenata nije praksa skoro nijedne zemlje na svetu, već su oni isključivo i samo u

nadležnosti ministarstva.

2.7.3. Aspekti o kojima treba voditi računa

Politički ciljevi skoro da nikada nisu polazište direktne saradnje u sektoru kulture, već

se ona najčešće bazira na kulturnim potrebama ili zahtevu tržišta. Poslednjih godina u nekim

zemljama pre svega u Evropskoj Uniji primetno je uključivanje nekih predstavnika civilnog

(značajniji NGO) i privatnog sektora (agencije) u realizaciju dogovorenih međudržavnih

aktivnosti, međutim u okviru bilateralne saradnje još uvek je dominantna politika ignorisanja

postojanja i delegiranja odgovornosti nedržavnim organizacijama. Već je konstatovano da je

nastankom novih država broj sporazuma o saradnji nastavio da raste.

Imajući u vidu tu tendenciju, neophodno je uvesti nove pristupe sastavljanju ove vrste

dokumenata uvođenjem prakse menadžmenta u kulturi i projektnog menadžmenta pre svega

kroz sledeće postupke: pojednostavljivanje procedure, širenjem komunikativnog spektra,

dugoročnog i strateškog planiranja. Posebna pažnja trebalo bi da se obrati na faktor

kompatibilnosti sa partnerskim institucijama. Zaposleni koji rade u sektorima bilateralne

saradnje ministarstava za kulturu, ali i kulturni atašei i diplomate koje često pregovaraju o

bilateralnim sporazumima, neophodno je da imaju posebno savoir-faire, koje nije formalno

poštovanje procedure u prvom i političko znanje u drugom slučaju. Poznavanje konkretne

situacije u kulturnoj produkciji svoje zemlje, ali i informisanje o globalnoj situaciji i konkretno

znanje o stanju kulturnog sektora zamlje sa kojom se stupa u partnerski odnos nephodno je

kako bi došlo do efikasne i efektivne saradnje i kako bi se skrenulo iz pravca promocije

nacionalne kulture u pravu kulturnu saradnju i međusobno razumevanje.

2.7.4. EUNIC – primer preorijentacije bilateralnih organizacija ka multilateralnoj šemi

Jedna od logičnih posledica zajedničkog istupanja zemalja EU na svim poljima pa i u

ovom segmentu kulturne diplomatije, vidi se i na primeru formiranja organizacije EUNIC koji

predstavlja partnersku saradnju državnih organizacija koje rade u međunarodnim odnosima i

saradnji. Ovu vrsta saradnje tj. korišćenja strategije partnerstva u ovom polju teško je bilo do

skora zamisliti imajući u vidu činjenicu da su nacionalni kulturni centri predstavljali jedan od

najjačih instrumenata kulturne diplomatije, naročito zemalja zapadnog sveta. Jedna od

44

osnovnih uloga i funkcija bila je da predstave željenu sliku o svojoj državi i izvrše jednu

vrstu kulturnog uticaja u zemlji u kojoj su osnovani.

EUNIC (the European Union National Institutes for Culture)

Nacionalni instituti za kulturu evropske unije73

Objedinjuje nacionalne institucije koje rade na promociji svojih kultura u inostranstvu

na ostvarivanju međunarodne kulturne saradnje. Članovi su iz zemalja Evropske Unije i rade na

principu arms length njihovih nacionalnih Vlada. Ovo partnerstvo prevazilazi nacionalne

okvire s ciljem da promoviše evropske kulture i njihovu različitost, kao i da uspostavi mrežu

saradnje među članovima. U ovom trenutku članice EUNIC su organizacije iz 19 EU zemalja,

sa tendencijom da uključe sve institute za kulturu država članica EU. Trenutni godišnji budžet

za članice EUNIC iznosi 2.2 milijardi evra. Između ostalog cilj EUNIC je da se stvori i da se

unapredi interkulturni dijalog i saradnja sa zemljama van Evrope. Radi na dva nivoa, prvi nivo

predstavljaju generalni direktori nacionalnih institucija, dok drugi čine grupe nacionalnih

instituta, koji se nalaze svuda po Evropi i sarađuju po pitanju zajedničkih projekata. Glavna

kancelarija EUNIC nalazi se u Briselu.

Od januara 2007. godine uspostavljen je ogranak EUNIC-a u Beogradu i na teritoriji

Republike Srbije koji čine:

– British Council u Srbiji

– Centre Culturel Français u Beogradu

– Goethe Institut

– Instituto Cervantes de Belgrado

– Istituto Italiano di Cultura di Belgrado

– Österreichisches Kulturforum Belgrad

2.7.4.1. Do skoro konkurenti – sada partneri na istom zadatku

Nacionalni centri i instituti za kulturu, sada u zajedničkoj harmonizovanoj saradnji teže

da ispune isti cilj. Međutim, dosadašnje iskustvo pokazalo je da su zajednički programi EUNIC

vezani isključivo za važne datume i programe EU. Sastanci najčešće služe za usaglašavanje

termina i eventualne dogovore o zajedničkoj podršci određenim projektima. Primer dobre

prakse EUNIC predstavlja zajednički nastup na Sajmu knjiga u Beogradu. Osim zajedničkog

73 http://www.eunic-online.eu/ http://www.labresearchonline.org/pdf/CDEUEP-Annex7-EUNIC.pdf, pristupljeno 20. 11. 2009.

45

interesa nacionalni centri za kulturu u ovom slučaju vide i ekonomsku korist (mnogo je jeftiniji

udruženi nastup).

I na ovom primeru možemo videti uticaj politike nadnacionalnih organizacija u praksi,

preorijentaciju bar jednog segmenta programa sa strogo bilateralnih odnosa ka

multilateralnom principu i primenu strategije povezivanja. Iako se do ovog trenutaka

pokazao kao ne preterano uspešan koncept, osnivanje ovog centra predstavlja politički gest, ali

i ustupak država koje sada ne samo deklarativno odstupaju od starih principa i okreću se

politici zajedništva različitosti i interkulturnog dijaloga.

2.8. MULTILATERALNA SARADNJA

Multilateralna kulturna saradnja predstavlja saradnju između više od dve države, ili sa

grupom zemalja, međunarodnih organizacija ili međunarodnom zajednicom. U oblasti kulture

dobija na važnosti, neposredno posle Drugog svetskog rata i osnivanjem Unesko (1945). Forme

multilateralne saradnje su:

– strukture

– organizacije

– članstvo

– inicijative

– sporazumi

Najčešće se ostvaruje posredstvom međunarodnih organizacija.

Ova forma kulturne saradnje je pre svega vidljiva, direktna i strateški dugoročna.

Najveći značaj multilateralne kulturne saradnje, za razliku od bilateralne, nije samo u promociji

nacionalne kulture, već u njenom strateškom unapređenju. Pomaže unapređenju regionalne

saradnje, neposredno daje smernice u procesu harmonizacije nacionalnih legislativa (pravnim

instrumentima najbolji primer su međunarodne konvencije, itd.) po svojoj prirodi ima pre svega

dugoročne interese i rezultate.

Kao što je već rečeno u delu o bilateralnoj saradnji bilateralni sporazumi su

jednostavniji u proceduri sprovođenja od multilateralnih, međutim praksa pokazuje da faktor

vremena i proces dugih pregovora u procesu samog usaglašavanja različitih ideja, ciljeva i

interesa pri izradi multilateralnih dokumenta, dovode do konkretnijih rezultata u i samom

tekstu dokumenata. Multilateralni dokumenti obavezno vode računa o različitosti u kulturnim

politikama i ostalim specifičnostima zemalja potpisnica. Pregovarači u okviru multilateralnih

organizacija posebnu pažnju daju uvažavanju razlika i naglašavaju najčešće identifikovanu

zajedničku potrebu za unapređenjem odnosa i uspostavljnjem dijaloga. Za razliku od

46

bilateralnih sporazuma čija izrada je isključivo u nadležnosti Ministarstava spoljih poslova i

Ministarstva kulture, u multilateralnim pregovorima komunikacija sa stručnjacima podjednaka

je kao i sa predstavnicima ministarstava nadležnih za spoljne poslove i kulturu. Takođe je

neophodno da poseduju šire znanje i da budu informisani o situaciji u kulturnom sektoru

globalno, kako bi se zauzeo jasan stav po pojedinim pitanjima.

2.8.1. Ujedinjene Nacije i Unesko

Najznačajnije međunarodne organizacije, koje zauzimaju najvažnije mesto na kulturnoj

mapi sveta, stvorene su sredinom prošlog veka.

Ciljevi i načela Ujedinjenih Nacija prema Povelji UN

Ciljevi Ujedinjenih nacija nabrojani su u tački 1. Povelje Ujedinjenih Nacija:

a) da održava međunarodni mir i bezbednost, (i u tom cilju preduzima kolektivne mere

za sprečavanje i uklanjanje pretnji miru, narušavanje mira ili agresije);

b) da gradi prijateljske odnose među nacijama zasnovane na principima ravnopravnosti i

samoopredeljenja naroda i preduzimanje drugih mera u cilju jačanja opšteg mira;

c) da ostvaruje međunarodnu saradnju u rešavanju međunarodnih problema

ekonomskog, socijalnog, kulturnog ili humanitarnog karaktera i promoviše i ohrabruje

poštovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda bez obzira na rasu, pol, jezik ili religiju; id) da

bude centar harmonizacije akcija nacija u postizanju ovih zajedničkih ciljeva. UN svoje ciljeve

ostvaruje u skladu sa sledećim načelima: principu suverene ravnopravnosti svih svojih

članova; svi članovi će ispunjavati u dobroj volji obaveze u skladu sa Poveljom; rešavanje

međunarodnih nesporazuma mirnim sredstvima, uzdržavanju u međunarodnim odnosima

od pretnji ili upotrebi sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti bilo koje

države, ili na bilo koji način; pružanje svake vrste pomoći u bilo kojoj akciji koju one

preduzimaju u skladu sa Poveljom i uzdržavaće se od pomaganja bilo koje države protiv koje

UN preduzimaju preventivne ili prisilne akcije itd.

Generalnu skupštinu UN (GS) čine sve države članice Organizacije i svaka država ima

jedan glas. Ona ima najširu nadležnost, mada nema najdalekosežnija ovlašćenja s obzirom da

isključivo može da donosi preporuke. Iako njene preporuke nisu pravno obavezujuće one

ukazuju na stavove država o određenoj stvari i imaju političku težinu. Preporuke se donose, po

pravilu, prostom većinom glasova prisutnih članica koje glasaju, mada postoje pitanja o kojima

je potrebna dvotrećinska većina (održanje međunarodnog mira i bezbednosti, izbor nestalnih

članica Saveta Bezbednosti, prijem u članstvo, suspenzija, isključivanje). Ima pravo da se bavi

svim pitanjima u okviru Povelje, uključujući i ona koja su u nadležnosti drugih organa, osim o

47

pitanjima iz oblasti zaštite mira i bezbednosti sve dok se ona nalaze na dnevnom redu SB.

Generalna Skupština odlučuje o budžetu, odlučuje o prijemu novih članica, njihovoj suspenziji

i isključenju, prima i razmatra izveštaje drugih organa UN, uključujući i neke organe

ustanovljene međunarodnim ugovorima (Komitet za ljudska prava). Zasedanja GS UN su

godišnja, trećeg utorka u septembru. Na početku svakog zasedanja bira se predsednik i 17

potpredsednika, a nepisano je pravilo da se za predsednika nikada ne bira delegat neke velike

sile, ali su sve velike sile zastupljene na nivou potpredsednika. GS radi u plenumu i

komitetima. Ima sedam glavnih komiteta. Generalni komitet čine predsednik i potpredsednici

GS, zajedno sa predsednicima komiteta, i on se stara o normalnom odvijanju rada GS, a ima

veliki uticaj na sastavljanje dnevnog reda. Prvi komitet bavi se pitanjima mira i bezbednosti i

razoružanja. Drugi komitet bavi se ekonomskim pitanjima. Treći komitet bavi se socijalnim,

humanitarnim i pitanjima ljudskih prava i kulturom. Specijalni politički komitet i Komitet za

dekolonizaciju razmatra pitanja: svemira, mirovne operacije, Bliskog Istoka i nesamoupravne

teritorije. Peti komitet bavi se administrativnim i budžetskim pitanjima Organizacije, a Šesti

komitet pravnim pitanjima.

UN i specijalizovane organizacije – odnos saradnje

Specijalizovane agencije su deo sistema UN. Specijalizovane agencije se osnivaju

međuvladinim ugovorima, subjekti su međunarodnog prava, bave se socijalnim, kulturnim,

obrazovnim, zdravstvenim i drugim pitanjima. Organizacija UN inicira pregovore među

državama zainteresovanim za stvaranje ovakvih agencija i pravi preporuke za njihovu saradnju.

Njihova specifičnost je u tome što su uspostavile odnose sa UN, na osnovu sporazuma koji s

njima zaključuje EKOSOK, po odobrenju EKOSOK koordinira njihov rad tako što se sa njima

konsultuje, pravi preporuke i daje preporuke GS i članicama UN.

Milenijumski ciljevi razvoja UN74

Suočene sa izazovima 21. veka UN su donele Milenijumske ciljeve razvoja 2000.

godine kojom su donele program rada UN u novom veku (osam ciljeva). Države članice su se

obavezale da do 2015. godine:

– iskorene krajnje siromaštvo i glad tako što će prepoloviti procenat populacije koja

živi na manje od 1 $ dnevno i prepoloviti procenat populacije koja pati od gladi;

– postignu opšte osnovno obrazovanje kroz obezbeđivanje svoj deci da dovrše osnovno

obrazovanje u potpunosti; 74 http://www.un.org.yu/srp/mdgs.htm, pristupljeno 29. 11. 2009.

http://www.un.org/millenniumgoals/

http://www.undp.org/mdg/

48

– promovišu ravnopravnost među polovima i daju veća prava ženama tako što će da

eliminišu razlike po pitanju osnovnog i srednjeg obrazovanja ukoliko je moguće do 2005, a na

svim nivoima obrazovanja do 2015. godine;

– smanje smrtnost dece starosti ispod 5 godina za dve trećine;

– poboljšaju zdravlje majki i smanje smrtnost majki za tri četvrtine;

– izbore se sa HIV/AIDS-om, malarijom i ostalim bolestima tako što će zaustaviti širenje

i započeti iskorenjivanje ovih i drugih ozbiljnih bolesti;

– osiguraju održivost prirodne sredine kroz integraciju principa održivog razvoja u

politiku i programe države i okretanje procesa propadanja prirodnih resursa u suprotnom

smeru, prepolovljavanje procenta ljudi bez održivog pristupa ispravnoj pijaćoj vodi i kroz

značajno poboljšanje životnih uslova barem 100 miliona stanovnika sirotinjskih četvrti do

2020;

– razviju globalno partnerstvo za razvoj tako što će unapređivati otvorenu trgovinu i

finansijske sisteme, što će se posvetiti rešavanju posebnih potreba najnerazvijenijih zemalja,

uključujući otpis dugova, posvetiti se rešavanju posebnih problema zemalja bez izlaza na more

kao i malih ostrvskih zemalja u razvoju, rešavati dužničke probleme zemalja u razvoju na jedan

sveobuhvatan način, razviti strategije za pristojne i produktivne poslove za mlade, obezbediti

pristup osnovnim lekovima u zemljama u razvoju, učiniti dostupnim dobrobiti novih

informacionih tehnologija;

Specijalizovana agencija za obrazovanje, nauku, kulturu Ujedinjenih Nacija, Unesko je

stvorena odmah nakon završetka Drugog svetskog rata 1945. godine. Ona i danas zauzima

najveće mesto i dinamično zastupa kulturnu raznolikost i pluralizam, kulturna prava kao dela

korpusa osnovnih ljudskih prava.

2.9. UNESKO (United Nations Educational, Scientific and Cultural Organisation)

Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu

Unesko je specijalna agencija Ujedinjenih Nacija za intelektualna i etička pitanja na

području obrazovanja, nauke i kulture, osnovana 16. novembra 1945. godine, odmah nakon

završetka Drugog svetskog rata. Početkom osamdesetih godina delokrug Uneska proširio se i

na područje komunikacija.75 Unesko čine 193 države članice i 6 pridruženih članica. Sedište

Organizacije je u Parizu. Aktivnosti Organizacije provode se i kroz šezdesetak kancelarija i

instituta širom sveta. Teritorijalno nama je najbliža Uneskova kancelarija u Veneciji koja 75 Bosc Frederic, Tell me about UNESCO, Unesco publishing , Paris, 2003 Vidi i http://www.unesco.org/new/en/unesco/, pristupljeno 20. 11.2009.

49

pokriva naučnu i kulturnu saradnju i Uneskov Evropski centar za visoko obrazovanje (CEPES)

u Bukureštu.

2.9.1. Radna tela Unesko

Generalna konferencija (General Conference) – je osnovno telo na kojem donose

odluke sve države članice. Sastaje se svake dve godine kako bi se utvrdile glavne strategije i

područja rada Organizacije, ona odobrava Uneskov Program i budžet, srednjoročne

(šestogodišnje) planove Organizacije i po preporuci Izvršnog komiteta bira Generalnog

direktora.

Izvršni komitet (Executive Board) – je sastavljen od delegata 58 država članica

izabranog po regionalnom ključu. Sastaje se bar dva puta godišnje kako bi osigurao

sprovođenje odluka Generalne skupštine, odgovoran je za pripremu agende iste kao i za

razmatranje programa i budžeta.

Sekretarijat (Secretariat) – čine stalno zaposleni stručnjaci koji sprovode odobreni

program. Broj osoblja čini oko 2100 članova iz 170 zemalja sveta, a kao rezultat nove politike

decentralizacije Organizacije oko 700 ih radi širom sveta u 58 Uneskovih kancelarija.

2.9.2. Generalni direktor Unesko

Generalni direktor (Director-General) – predlaže ga Izvršni savet, a imenuje Generalna

Skupština na period od četri godine76. On je je ujedno glavni administrativni šef Organizacije,

izvršni direktor i administrativni organ Organizacije, formuliše predloge za izvršenje putem

Generalne Skupštine i Izvršnog saveta, priprema i predlaže nacrt programa i bienalnog budžeta.

Nema pravo glasa, ali bi trebalo da prisustvuje na svim sastancima GS. Sve njegove

odgovornosti moraju biti internacionalne po svom karakteru. Generalni direktor Uneska je do

oktobra 2009. godine bio g. Koichiro Matsuura (Japan), a na 35. sednici Generalne

konferencije izabrana je Irena Bokova (Bugarska), koja je ujedno i prva žena na ovoj poziciji u

istoriji Unesko.77

76 Generalni direktor može biti i reizabran na period od još četiri godine 77 Irena Bokova – na 35. zasedanju Generalne Konferencije Uneska izabrana za desetog generalnog direktora. Ona će biti na čelu Uneska u periodu od četiri godine. Bokova je prva žena, ali i prva osoba iz Istočne Evrope na čelu ove organizacije. Bila je član bugarskog parlamenta dva puta kao predstavnik Bugarske socijalističke partije, ministar i državni sekretar spoljnih poslova u kabinetu Premijera Zhan Videnova; ambasador Republike Bugarske u Francuskoj i u Monaku, stalni delegat Bugarske u Unesku i visoki predstavnik predsednika Bugarske u Međunarodnoj organizaciji Frankofonije (2005–2009)

50

2.9.3. Stalne delegacije država članica pri Unesko i Nacionalne komisije

Unesko je jedina UN-ova specijalizovana agencija koja deluje kroz sastav Nacionalnih

komisija ili nacionalnih tela za saradnju (ređe). Komisije predstavljaju glavnu sponu u

uspostavljanju dijaloga država članica i Uneska. Obrazovane su ministarstvima spoljnih

poslova država članica. Ona ujedno deluju kao savetodavno telo vlade zemlje članice, pomažu

pri sprovođenju mnogih inicijativa kao na primer izrada studija i ekspertiza, unapređivanju i

podeli znanja, razmeni i distribuciji informacija, ohrabruju i motivišu na nacionalnom nivou

vladin i nevladin sektor i pojedince da uzmu učešće u programima i projektima Unesko.

Nacionalne komisije sarađuju međusobno i sa Uneskovim regionalnim kancelarijama/centrima

unapređujući regionalnu, subregionalnu i bilateralnu saradnju, naročito kroz zajedničke

formulacije i realizaciju programa. Ova saradnja može biti u obliku pripreme, sprovođenja i

evaluacije projekata ili u formi zajedničkih istraživanja, seminara, sastanaka, konferencija i

razmene informacija, materijala ili poseta. Uloga, zadaci i međusobni odnosi između

nacionalnih komisija država članice i Uneska utvrđeni su Poveljom o nacionalnim

komisijama iz 1978. godine. Članove komisija za Unesko čine predstavnici obrazovnih,

naučnih i kulturnih zajednica, parlamentarci, predstavnici nevladinih organizacija, akademske

zajednice. Važan segment rada svake nacionalne komisije je i saradnja s drugim nacionalnim

komisijama država članica. Sekretar nacionalne komisije, je visoka pozicija koja podrazumeva

imenovanje na duži period kako bi se obezbedio neophodni kontinuitet iskustva. Za svako

resorno ministarstvo neophodno je da uspostavi saradnju sa svojom Stalnom delegacijom i

Nacionalnom delegacijom.

Vlada Republike Srbije je 16. jula 2009. godine imenovala članove Komisije78: prof. dr

Radivoje Mitrović, državni sekretar u Ministarstvu prosvete; Vesna Fila, pomoćnik ministra

prosvete; Radoslav Zelenović, direktor Jugoslovenske kinoteke; Borivoje Dimitrijević, direktor

Narodnog muzeja Zaječar; prof. dr Anđelka Mihajlov, redovni profesor Fakulteta tehničkih

nauka Univerziteta u Novom Sadu; mr Gordana Brun, predsednik Udruženja građana „Škola za

opstanak”; dr Ratko Kadović, dekan Šumarskog fakulteta Univerziteta u Beogradu; prof. dr

Snežana Pajović, državni sekretar u Ministarstvu za nauku i tehnološki razvoj; dr Branka

Vasiljević, naučni savetnik, Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo; Nataša

Radović, šef Odseka za implementaciju projekata, Ministarstvo za telekomunikacije i

informaciono društvo; Vladimir Stanković, savetnik u Sektoru za međunarodnu saradnju,

Ministarstvo za telekomunikacije i informaciono društvo; dr Gordana Zindović Vukadinović,

vanredni profesor pedagogije Prirodno matematičkog fakulteta Univerziteta u Beogradu; prof. 78 “Službeni glasnik Republike Srbije”, broj 55/09

51

dr Mišo Kulić, profesor Fakulteta za uslužni biznis, Sremska Kamenica; Vera Pavlović

Lončarski, direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture; dr Predrag J. Marković,

naučni savetnik, Institut za savremenu istoriju; akademik Nikola Tasić; prof. dr Jasna

Janićijević, profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu; prof. dr Radovan Bigović,

profesor Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univeziteta u Beogradu; Jovan Ćirilov,

dramaturg i publicista; Isidora Žebeljan; dr Jovan Ž. Despotović, docent Građevinskog

fakulteta Univerziteta u Beogradu; dr Dragan Milovanović, redovni profesor Rudarsko-

geološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu; dr Vladimir Kostić, redovni profesor

Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu; Žaklina Nikolić Kušić, generalni direktor

Publicis grupe u Beogradu; dr Srbobran Branković, vanredni profesor, Megatrend univerzitet;

za generalnog sekretara: Jasna Zrnović, šef Odseka za Unesko u Ministarstvu spoljnih poslova.

U periodu 2007. do jula 2009. godine Nacionalna komisija radila je bez formalnog

saziva članova Komisije tj. samo sa predsednikom Nacionalne komisije, Zoricom Tomić, koja

je sada imenovana za Ambasadora RS pri Unesko, i sa generalnim sekretarom Jasnom Zrnović.

Činjenica je da od jula 2009. godine i zvaničnog imenovanja, Nacionalna komisija radi sa

članovima komisije, ali bez predsednika. S obzirom na te činjenice, nemoguće je napraviti

analizu uloge i metodologije rada saziva ove Komisije kao i poređenje sa prethodnim

periodom, pre svega iz razloga kompleksnosti strukturne situacije (tokom rada bez članova,

predsednik komisije i generalni sekretar donosili odluke u skladu sa odlukama Ministarstva

spoljnih poslova; a sada Komisija bez predsednika), kao i specifičnog načina rada u ovim

uslovima i u procesu odlučivanja. Imajući u vidu da će se uskoro imenovati predsednik

Nacionalne komisije, stvoriće se uslovi da se napravi komparativna analiza rada ove komisije

sa prethodnim (period 2001–2007. godine kada je predsednik Nacionalne komisije bio Jovan

Ćirilov).

2.9.4. Programska područja

Unesko deluje u četiri programska područja: obrazovanje, prirodne nauke, društvene i

humanističke nauke, kultura, komunikacije i informacije, i svaka ima svoju potkomisiju.

Programsko područje obrazovanja uključuje sledeće teme: obrazovanje za sve, osnovno

obrazovanje, obrazovanje devojčica i žena, opismenjavanje, strukovno i tehničko obrazovanje,

visoko školstvo, obrazovanje nastavnika, obrazovanje za održivi razvoj, udružene škole, e-

učenje.

Prirodne nauke obuhvataju održivi razvoj, temeljne i inženjerske nauke, ekologiju,

odnos prirode i razvoje, pitanja voda i njihovih pridruženih ekosastava.

52

Okosnica rada društvenih i humanističkih nauka uključuje pitanja društvenih promena,

multikulturalizma, urbanih problema, etike u nauci i tehnologiji, bioetike, filozofije, ljudskog

genoma, promicanja ljudskih prava, demokratskih načela i tolerancije.

Na programskom području kulture ključne teme su: materijalna i nematerijalna

baština, kulturne industrije, kulturna raznolikost, interkulturni dijalog, kulturni turizam,

kulturne politike, kreativnost i umetnost, autorska prava.

Područje komunikacija i informacija bavi se pitanjima razvoja komunikacija,

podsticanje slobodnog protoka informacija rečju i slikom, infoetikom, digitalizacijom. U

dokumentima dvogodišnjeg (bijenalnog) i srednjoročnog razdoblja ističu se i dve velike teme

prisutne u svim programskim područjima:

1. doprinos informacijskih i komunikacijskih tehnologija razvoju obrazovanja, nauke i

kulture u izgradnji društva znanja;

2. iskorenjivanje siromaštva.

2.9.5. Pravni instrumenti

Važan deo rada Uneska odnosi se na izradu međunarodnih pravnih instrumenata –

konvencija, deklaracija i preporuka (pravni instrumenti u oblasti kulture: Konvencija o zaštiti

kulturnih dobara u slučaju oružanog sukoba, Konvencija o načinima zabrane i sprečavanja

ilegalnog uvoza, izvoza i prijenosa vlasništva nad kulturnim dobrima, Konvencija o zaštiti

svetske kulturne i prirodne baštine, Konvencija o zaštiti podvodne kulturne baštine, Konvencija

o zaštiti nematerijalne kulturne baštine, Konvencije o zaštiti i unapređenju raznolikosti

kulturnih izraza, Univerzalna deklaracija o kulturnoj raznolikosti). Osim Uneska, postoji

nekoliko drugih globalnih agencija koje uključuju kulturu u njihovu osnovnu misiju, United

Development Program, UNICEF (United Nations Children’s Fund), the World Intellectual

Property Organization, the International Institute for the Unification of Private Law

(UNIDROIT), the International Center for Study of the preservation and Restoration of

Cultural Property (ICCROM).

2.10. SAVET EVROPE

Savet Evrope osnovan 1949. godine je par excellence organizacija koja ima skoro

najveći uticaj na kulturnu diplomatiju Kontinenta.

Savet Evrope je međunarodna, međuvladina organizacija sa sedištem u Strasbourgu,

Republika Francuska, čiji su glavni zadaci jačanje demokratije, zaštita ljudskih prava i pravne

države na evropskom kontinentu. Osim promocije tih temeljnih načela, Savet Evrope je vrlo

53

aktivan i u zaštiti zajedničke evropske kulturne baštine. Osnovan je u Londonu od strane deset

zemalja, danas ta najstarija evropska organizacija obuhvata više od 800 miliona Evropljana u

47 država članica. Srbija (u to vreme Državna zajednica Srbija i Crna Gora) je postala član

Saveta Evrope 2003. godine. Savet Evrope čine dva glavna tela: Komitet ministara i

Parlamentarna skupština i tri institucije: Evropski sud za ljudska prava, Kongres lokalnih i

regionalnih vlasti Evrope i Poverenik za ljudska prava.

2.10.1 Postupak prijema u Savet Evrope 79

Svaka evropska država za koju se smatra da je sposobna i voljna da prihvati načela

vladavine prava i uživanja ljudskih prava i osnovnih sloboda svih osoba u njenoj nadležnosti, i

da iskreno i delotvorno sarađuje na ostvarivanju cilja Saveta Evrope, može biti pozvana od

strane Komiteta ministara (KMSE) da postane članica SE. Ove odredbe sadržane su u članu 3

Statuta SE i one su ne samo obavezujuće već i uslov za prijem. Neophodan uslov, koji nije

pomenut u Statutu, a koji se podrazumeva je da je država demokratska po svom opredeljenju.

Do početka devedesetih godina 20. veka, postupak prijema je bio rutinski – KM je pozivao

državu, tek s početkom ulaska bivših komunističkih zemalja praksa prijema u SE je radikalno

izmenjena. Pažljivo je proveravana država kandidat za članstvo.

Postupak prijema pokreće KM, koji traži od Parlamentarne skupština (PS) da da

mišljenje o molbi kandidata. PS, pre davanja mišljenja, šalje posmatrače na izbore i tek kad oni

podnesu izveštaj da su izbori bili slobodni i demokratski, postupak može da počne. U narednoj

fazi tim izabranih pravnika (obično 2 člana Evropskog suda za ljudska prava ili Evropske

komisije za ljudska prava) utvrđuju da li je pravni sistem države kandidata kompatibilan sa

standardima SE (ovaj kriterijum uveden je kod prijema Baltičkih država, na zahtev Ruske

Federacije). Njihov izveštaj identifikuje pravne probleme i nedostatke koje treba ispraviti

tokom postupka prijema. Dva odbora PS uključena su u postupak prijema – Odbor za političke

poslove, koji plenarnoj skupštini podnosi izveštaj o kandidaturi i Odbor za pravna pitanja i

ljudska prava, koji daje svoje mišljenje. Izvestioci ovih odbora posećuju države kandidate,

sastaju se sa zvaničnicima i predstavnicima opozicije, nevladinih grupa i manjina, kako bi

razumeli i procenili situaciju u zemlji. Kad PS usvoji pozitivno mišljenje o zahtevu za prijem,

predmet se vraća KM koji donosi rezoluciju kojim poziva državu kandidata da pristupi

Organizaciji. Nova država članica potpisuje Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i

osnovnih sloboda (na dalje – ECHR). PSSE i KM organizuju monitoring post prijemni proces.

79 Stojanović Radoslav, Spoljna politika Evropske unije, Beograd, Dosije, 1998, str. 38–40

54

– zainteresovana država podnosi KM zvaničnu molbu za članstvo – provera ispunjavanja uslova – demokratija, ljudska prava, vladavina prava, na osnovu

izveštaja posmatrača i uvaženih pravnika, kao i – PSSE usvaja izveštaje Odbora za političke poslove i Odbora za pravna pitanja i ljudska

prava – KM poziva državu da pristupi Organizaciji i potpiše ECHR – postprijemni monitoring PSSE i KMSE

2.10.2. Komitet ministara Saveta Evrope

Komitet ministara Saveta Evrope (u daljem tekstu KMSE) čine ministri spoljnih

poslova svih 47 država članica, a kada ministar lično ne učestvuje u radu, punopravno ga

zamenjuje Stalni predstavnik, ambasador – šef Misije države članice pri SE.

KM SE je glavno političko telo ovlašćeno da donosi obavezujuće odluke, preporuke

vladama, usvaja sporazume ili konvencije, deklaracije i rezolucije o pojedinim međunarodnim i

političkim pitanjima od interesa i značaja za zemlje članice ili samu Organizaciju – tj. odlučuje

i usvaja glavne smernice i definiše pravce aktivnosti. KMSE preporučuje prijem novih

država članica u SE i, posle provedene predprijemne procedure poziva novu državu da pristupi

Organizaciji. Prati Monitoring misijama post prijemni proces novih država članica KMSE, u

tzv. A sazivu na nivou MIP, zaseda dva puta godišnje (novembar i maj u tekućoj godini).

Sednice u B sazivu, nivo zamenika, održavaju se po potrebi, a najmanje dva do tri puta

mesečno.

Sastav i ovlašćenja Parlamentarne skupštine Saveta Evrope (PSSE)

PSSE je telo koje detaljno raspravlja sva pitanja iz domena nadležnosti SE i čije odluke,

mada nisu pravno-obavezujuće za države članice, imaju sve veći politički značaj i uticaj. PS SE

čine predstavnici nacionalnih parlamenata svih 46 država članica – oko 600 stalnih članova i

njihovih zamenika – koji kroz stalne nacionalne delegacije odražavaju pored nacionalne i

političku pripadnost kroz uvažavanje balansiranog predstavljanja političkih stranaka

zastupljenih u nacionalnim parlamentima, uz obavezu da u sastavu delegacije bude bar jedna

žena.

Broj članova nacionalne delegacije se određuje u odnosu na veličinu i ekonomsku

snagu zemlje i kreće se od npr. maksimalno 18 članova koje imaju Francuska, Nemačka, preko

7 koji predstavljaju Holandiju, Grčku, bivša SCG, do 3 koliko imaju Slovenija, Makedonija i

Kipar. Stalna sedmočlana delegacija Srbije u PS SE aktivno učestvuje na redovnim

jednogodišnjim zasedanjima koja se odvijaju u četiri sesije od po nedelju dana (u januaru,

aprilu, junu i septembru). Na inicijativu KM SE ili predsednika PS SE mogu se održavati i

55

specijalna zasedanja. U radu zasedanja pored sedmočlane stalne delegacije mogu i uglavnom

učestvuju i zamenici stalnih članova sa istim pravima kao i članovi, no broj glasova ostaje isti.

Parlamentarna aktivnost odvija se i između zasedanja – sesija – kroz rad komisija i

potkomisija PS SE (Komisija za migracije, izbeglice i demografiju, Komisija za nauku, kulturu

i obrazovanje itd.), brojnih komiteta – odbora (Komitet za politička pitanja, Komitet za pravna

pitanja i ljudska prava itd.) i Biroa PS SE koji čine predsednik Skupštine, potpredsednici i

predsedavajući političkih grupa PS.

Monitoring sistem prema državama članicama odvija se u okviru postprijemnog procesa

SE ima dva paralelna sistema monitoringa: monitoring PSSE, usmeren na praćenje

ispunjenja prihvaćenih obaveza na planu razvoja demokratskih institucija u celini, sa

parlamentarnog aspekta, u zadatim vremenskim rokovima, i monitoring Komiteta

ministara, koji prati ispunjenje obaveza u pojedinačnim segmentima. Mehanizam

monitoringa zasnovan je na periodičnom (najčešće kvartalnom) izveštavanju monitoring

misija eksperata, određenih prema karakteru obaveza čije se sprovođenje prati.

Konstantno kršenje obaveza ili odbijanje saradnje u procesu monitoringa povlači

sankcije, koje se kreću od rezolucija ili preporuka da se izvrše odgovarajuće promene u

zakonodavstvu, uskraćivanje ili poništavanje postojeće ratifikacije akreditacije nacionalnoj

parlamentarnoj delegaciji u PSSE, do suspenzije odnosno isključenja iz SE. U cilju efikasnijeg

sprovođenja procedure monitoringa, PSSE je Rezolucijom 1115 iz 1997. godine osnovao

Komitet za praćenje izvršenja obaveza koje su zemlje članice preuzele stupanjem u članstvo u

SE, koji se sastoji od 65 članova PSSE, šefova Komiteta za političke poslove i Komiteta za

pravna pitanja i ljudska prava. Prema Rezoluciji 1115, obaveza Monitoring komiteta je da

proverava i prati izvršenje obaveza u smislu poštovanja Statuta SE, Evropske konvencije o

ljudskim pravima i osnovnim slobodama i sve ostale Konvencije SE čije su one potpisnice, kao

i ostalih obaveza utvrđenih odlukama organa SE. Monitoring komitet je dužan da podnese

PSSE jednom godišnje izveštaj o opštem napretku monitoring procesa i da godišnje podnese

bar dva izveštaja za svaku zemlju koja se nalazi u postupku monitoringa. Parlamentarna debata

povodom izveštaja je javna, ali procedura monitoringa na nivou Komiteta je poverljiva.

Monitoring izveštaji se sačinjavaju za svaku zemlju pojedinačno, a u tu svrhu Komitet imenuje

dva izvestioca, čiji izbor garantuje politički i regionalno uravnotežen pristup.

Sekretarijat SE čine članice svih zemalja, a na čelu mu je Generalni sekretar (Terry

Davis) koji koordinira i usmerava aktivnosti Saveta Evrope. Službeni jezici su engleski i

francuski. Evropskom kulturnom konvencijom uspostavljen je okvir za rad SE iz oblasti

obrazovanja, kulture, kulturne baštine, sporta i omladine. Ministarstvo kulture aktivno je

56

učestvovalo u pripremi i potpisalo Okvirnu konvenciju Saveta Evrope o vrednosti kulturne

baštine za društvo (Faro, Portugal, 2005) te u pripremi Bele knjige o interkulturnom dijalogu

Saveta Evrope – Živeti zajedno kao jednaki u dostojanstvu, za razvoj interkulturalnog

dijaloga, koja je usvojena u sklopu završne svečanosti obeležavanja 50. godišnjice Evropske

kulturne konvencije i konferencije ministara kulture zemalja članica Saveta Evrope u Faro-u,

Portugal, 2005. godine.

2.11. MINISTARSTVO SPOLJNIH POSLOVA REPUBLIKE SRBIJE

Poslovi Ministarstva spoljnih poslova80 (u daljem tekstu MSP) relevantih za ovaj rad,

između ostalih jesu poslovi koji se odnose na: spoljnu politiku i održavanje odnosa Republike

Srbije s drugim državama, međunarodnim organizacijama i institucijama; praćenje

međunarodnih odnosa i bilateralne saradnje s drugim državama i njihov razvoj; učestvovanje u

zaključivanju, ratifikovanju-potvrđivanju i primeni međunarodnih ugovora, prema zakonu

kojim se uređuje zaključivanje međunarodnih ugovora i prema delokrugu ministarstava koji je

određen ovim zakonom; pripremu učešća predstavnika Republike Srbije na međunarodnim

konferencijama ili pregovorima za zaključivanje međunarodnih ugovora; poslove vezane za

akreditovane zvanične predstavnike država i međunarodnih organizacija;

Nadležnosti:

U okviru svoje nadležnosti MSP obavlja i sledeće poslove:

Predstavlja, uz predsednika Republike, Republiku Srbiju u odnosima sa drugim državama,

međunarodnim organizacijama, međunarodnim sudovima i drugim međunarodnim

institucijama, kao i sa njihovim predstavništima u Republici Srbiji;

– Predlaže Vladi učlanjenje, odnosno učešće Republike Srbije u međunarodnim

organizacijama i integracijama, kao i drugim oblicima međunarodne saradnje;

– Učestvuje u pripremama za učešće predstavnika Republike Srbije na međunarodnim

pregovorima i konferencijama;

– Analizira i predviđa razvoj regionalnih i globalnih odnosa i pojava, naročito u oblasti

spoljne politike, bezbednosti, međunarodnog javnog i privatnog prava, ekonomije, ekologije,

prosvete i kulture i stanja ljudskih prava, koja su od značaja za ostvarivanje međunarodnih

odnosa Republike Srbije;

80 Vidi Zakon o minstarstvima (“Službeni glasnik Republike Srbije” 65/08) www.mfa.serbia, pristupljeno 29.11. 2009.

57

– Priprema nacrte zakona, drugih propisa i opštih akata iz oblasti spoljnih poslova, daje

mišljenje, o nacrtima zakona, i drugih propisa u vezi sa spoljnim poslovima za koje su nadležni

drugi organi državne uprave, a koji su od interesa za međunarodni položaj Republike Srbije;

– U saradnji sa nadležnim organima pokreće postupak i koordinira vođenje pregovora i

zaključivanje međunarodnih ugovora, učestvuje u postupku njihovog potvrđivanja i prati

njihovu primenu, čuva originale svih međunarodnih ugovora, zajedničkih saopštenja i

deklaracija Republike Srbije i njenih međunarodno-pravnih prethodnika;

– Predlaže Vladi strategiju razvoja spoljnih poslova i druge mere kojima se oblikuje

spoljna politika Vlade; priprema dokumentaciju, informacije i analize iz oblasti spoljne

politike.

Osnovne jedinice u okviru Ministarstva koje obavljaju između ostalih i poslove vezane

za međunarodnu kulturnu saradnju su: Generalna direkcija za bilateralnu saradnju;

Generalna direkcija za multilateralnu saradnju; Generalana direkcija za Evropsku

Uniju; Generalna direkcija za informisanje i kulturu.

Direkcije kao npr. Direkcija za međunarodnu kulturnu, prosvetnu, naučnu,

tehničku i sportsku saradnju, koja se nalazi u okviru Generalne direkcije za informisanje i

kulturu, je zadužena za poslove iz oblasti kulture, a ova Generalna direkcija koordiniše poslove

na nacionalnom nivou. Nacionalna komisija za saradnju sa Unesko nalazi se u okviru

Generalne direkcije za multilateralnu saradnju, međutim poslovi vezani za neke druge

međunarodne organizacije kao na primer Savet Evrope nalazi se okviru Direkcije za saradnju

sa OEBS i Savetom Evrope, dok je za Međunarodnu organizaciju Frankofonije zadužena

Direkcija za ljudska prava.

Ministarstva spoljnih poslova i njihova zvanična predstavništva i misije kao i vlade

država imaju tendencije da međunarodnu kulturnu saradnju gledaju kroz pre svega političku

prizmu, bez jasnih ciljeva u oblasti kulture. Međunarodna kulturna saradnja se formalizuje

bilateralnim ili multilateralnim sporazumima između država, kao što je ranije u tekstu

pomenuto. U tom smislu, međunarodna kulturna saradnja može da se posmatra kao produžena

forma diplomatije koja podrazumeva radnje, događaje i programe koji su vidljivi i koji generišu

pozitivni publicitet. U poslednje vreme primetno je da države često koriste međunarodnu

kulturnu saradnju kao alatku za stvaranje imidža. Marketing ili brending jedne zemlje uvek

ima kulturne odlike, mada je najčešće i u praksi često povezivan sa turizmom, ekonomskim

razvojem. Većina zemalja, zajedno sa svojim ministarstvima spoljnih poslova dele želju da

ispričaju svoju priču svetu ili da predstave najbolju moguću sliku i kulturne vrednosti drugima.

58

Uspostavljenje diplomatskih kulturnih odnosa jedne zemlje u drugoj može da se tumači i kao

želja da uspostavi kulturni uticaj na teritoriji druge zemlje.

Prestiž, status, vidljivost i uticaj predstavljaju najzastupljenije koncepte angažovanja

vlada država i ulaganja u kulturnu diplomatiju. Prioriteti mogu biti diplomatski, ekonomski

i/ili kulturni. Geografski faktor može da ima važnu ulogu. Kada govorimo o ministarstvima

spoljnih poslova međunarodna kulturna saradnja ne mora nužno da proistekne iz kulturnih

potreba. Ali sadašnje prakse pokazuju da se kulturne potrebe penju na lestvici prioriteta,

ostavljajući iza seba nacionalne i promocione interese, međutim politički interesi još uvek

imaju najvažniju ulogu. Promocija zajedničkog evropskog identiteta uzima primat nad

nacionalnim spoljnim politikama na celom kontinentu. Ova tendencija se ne događa samo u

kulturnom prostoru Evrope, već se može posmatrati i u pan-evropskoj perspektivi. Nastajanje i

pojavljivanje tržišta u Aziji, Latinskoj Americi i nekim arapskim zemljama promovišu

redefinisane nacionalne kulturne aktivnosti.

U Evropi, neke članice EU izabrale su da opredele finansijska sredstava prema

zemljama koje žele da pristupe EU i zemljama Jugoisočne Evrope, dok vidno smanjuju svoje

prisustvo na trenutnoj EU teritoriji. 81

2.11.1. Interministarska saradnja

Međudelovanje, intersektorska saradnja sva tri sektora (javni sektor (države) – privatni

(privreda) – civilni) su modaliteti rada uređenih sistema, pre svega razvijenijih društava. Svaki

od njih ima jasno definisane društvene zadatke, odgovornosti koje podstiče i podržava i

obavalja. (Dragićević Šešić, Dragojević 2005:20). Institucije javnog sektora predstavljaju

temeljne nosioce kulturne politike i sprovode njene ciljeve i prioritete. One temeljno

sačinjavaju i najvažniji deo kulturne infrastrukture bez koje ne može doći do kulturnog razvoja.

Ministarstvo spoljnih poslova, je kao što smo videli, nadležno za pitanja spoljne politike

i sarađuje sa Ministarstvom kulture po pitanjima kulture i umetnosti, međunarodne saradnje i

evropskih integracija. Pravni osnov za interministarsku saradnju nalazi se u Članu 64. Zakona o

državnoj upravi 82 gde se govori o međusobnoj saradnji organa državne uprave:

Organi državne uprave dužni su da sarađuju u svim zajedničkim pitanjima i da jedni

drugima dostavljaju podatke i obaveštenja potrebna za rad. Organi državne uprave osnivaju

zajednička tela i projektne grupe radi izvršavanja poslova čija priroda zahteva učešće više

81 Interarts and EFAH, Study on Cultural Cooperation in Europe. 2003, str. 26 82 „Službeni glasnik RS”, br. 79/2005 i 101/2007

59

organa državne uprave. Osnivanje i rad zajedničkih tela i projektnih grupa bliže se određuju

uredbom Vlade.

Iz navedenog člana vidi se mogućnost za osnivanje interministarskih radnih grupa koje

bi rešavale specifična pitanja. Nažalost, iz dosadašnje prakse vidi se da se formalno osnivanje

ovakvih tela dešava sporadično i da ne postoji jasna koordinacija između ministarstava. Za

primer možemo uzeti pitanje kulturne raznolikosti (u nadležnosti MSP, MK, Ministarstva za

ljudska i manjinska prava) gde ne postoji nikakva forma radnog tela, čak ni redovne

konsultacije. Takođe se može uzeti i primer interkulturnog dijaloga, gde je neophodno oformiti

interministarsku radnu grupu u koju bi bili uključeni predstavnici ministarstva kulture,

prosvete, omladine i sporta, vera, spoljnih poslova. Sa druge strane imamo paradoksalan primer

ispunjavanja obaveza koje proističu iz članstva u statusu posmatrača u Međunarodnoj

organizaciji Frankofonije83 gde je Vlada dva puta osnivala Radno telo, i tim činom pokazala

interes države za saradnju po ovom pitanju, ali članovi Radne grupe održali su jedan sastanak

(prvi put), i nijednom (drugom prilikom).

3. MINISTARSTVO KULTURE REPUBLIKE SRBIJE – okvirni program delovanja

3.1. ZAKONSKI I INSTITUCIONLNI OKVIR

Stanje

Zakon o Ministarstvima („Službeni glasnik Republike Srbije”, broj 65/08) u svom članu

20. reguliše oblast i domen delovanja Ministarstva kulture i doslovno glasi: Ministarstvo

kulture obavlja poslove državne uprave koji se odnose na: razvoj i unapređenje kulture i

umetničkog stvaralaštva; praćenje i istraživanje u oblasti kulture; obezbeđivanje materijalne

osnove za delatnosti kulture; razvoj i unapređenje književnog, prevodilačkog, muzičkog i

scenskog stvaralaštva, likovnih i primenjenih umetnosti i kulturnih dobara; bibliotečku,

izdavačku, kinematografsku i muzičko scensku delatnost; zadužbine, fondacije i fondove;

sistem javnog informisanja; delatnost stranih dopisnika u Republici Srbiji; registraciju stranih

informativnih ustanova i pružanje pomoći u radu stranim novinarima i dopisnicima; saradnju u

oblasti zaštite kulturne baštine, kulturnog stvaralaštva i informisanja na jeziku i pismu

pripadnika srpskog naroda u regionu; osnivanje i razvoj kulturno-informativnih centara u

inostranstvu, kao i druge poslove određene zakonom.

83 Vidi odeljak 4.9.

60

3.1.2. Organi uprave u sastavu – imaoci javnih ovlašćenja

Spisak ustanova indirektnih korisnika na osnovu člana 2. stav 1, tačka 2. Zakona o

delatnostima od opšteg interesa u oblasti kulture („Službeni glasnik Republike Srbije”, broj

49/92):

Narodni muzej u Beogradu; Arhiv Srbije; Jugoslovenska kinoteka; Republički zavod za

zaštitu spomenika kulture; Narodna biblioteka Srbije; Biblioteka Matice srpske; Etnografski

muzej; Prirodnjački muzej; Muzej nauke i tehnike; Muzej savremene umetnosti; Muzej

pozorišne umetnosti Srbije; Muzej žrtava genocida; Muzej primenjene umetnosti; Istorijski

muzej Srbije; Muzej istorije Jugoslavije; Muzej naivne umetnosti Jagodina; Muzej na

otvorenom „Staro selo” Sirogojno; Narodno pozorište u Beogradu; Beogradska filharmonija;

Ansambl narodnih igara „Kolo”, Filmski centar Srbije; Zavod za proučavanje kulturnog

razvitka; Arhiv Srbije i Crne Gore (bivši Arhiv Jugoslavije); Udruženje književnika Srbije;

Udruženje dramskih pisaca Srbije; Udruženje filmskih umetnika Srbije; Udruženje samostalnih

filmskih glumaca Srbije; Savez dramskih umetnika Srbije; Udruženje muzičkih umetnika

Srbije; Udruženje orkestarskih umetnika Srbije; Udruženje kompozitora Srbije; Savez

estradno-muzičkih umetnika Srbije; Udruženje baletskih umetnika Srbije; Udruženje radnika

estradne delatnosti Srbije; Udruženje likovnih umetnika Srbije; Udruženje likovnih umetnika

primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije; Udruženje samostalnih umetnika fotografije Srbije;

Udruženje književnih prevodilaca Srbije; Udruženje naučnih i stručnih prevodilaca Srbije;

Udruženje artista Srbije; Udruženje filmskih i televizijskih umetničkih saradnika Srbije;

Udruženje radnika likovnih i primenjenih umetnika Srbije; JP NA „TANJUG”; SJU „Radio

Jugoslavija”; SJU „Filmske novosti”; SJU „Jugoslovenski pregled”; JP NID „Panorama”.

3.1.3. Važeći zakoni

1. Zakon o kulturi („Službeni glasnik RS”, broj 72/2009) 2. Zakon o delatnostima od opšteg interesa u oblasti kulture („Službeni glasnik RS”, broj

49/92) 3. Zakon o kulturnim dobrima („Službeni glasnik RS”, broj 71/94) 4. Zakon o bibliotečkoj delatnosti84 („Službeni glasnik RS”, br. 34/94 i 101/2005) 5. Zakon o zadužbinama, fondacijama i fondovima („Službeni glasnik RS”, broj 59/89) 6. Zakon o obnovi kulturno-istorijskog nasleđa i podsticanju razvoja Sremskih Karlovaca

(„Službeni glasnik RS”, br. 37/91, 53/93, 67/93, 48/94 i 101/2005) 7. Zakon o Matici srpskoj („Službeni glasnik RS”, broj 49/92)

84 Kada je reč o Zakonu o bibliotečkoj delatnosti, može se reći da postoji delimična usaglašenost zakona sa preporukama EU, koja se ogleda u drugom stavu Rezolucije o saradnji biblioteka u oblasti obrade podataka iz 1985. godine. Naime, primena novih tehnologija za obradu i diseminaciju informacija, mogla bi da se podvede pod član 10. tačka 7. Zakona o bibliotečkoj delatnosti.

61

8. Zakon o kinematografiji („Službeni glasnik RS”, br. 46/91, 53/93, 56/93, 67/93, 47/94, 48/94 i 101/2005)

9. Zakon o osnivanju Muzeja žrtava genocida („Službeni glasnik RS”, br. 49/92, 53/93, 67/93, 48/94 i 101/2005)

10. Zakon o samostalnom obavljanju umetničke i druge delatnosti u oblasti kulture („Službeni glasnik RS”, br. 39/93 i 42/98)

11. Zakon o izdavanju publikacija („Službeni glasnik RS”, br. 37/91, 53/93, 67/93, 48/94, 135/2004 i 101/2005)

12. Zakon o Srpskoj književnoj zadruzi („Službeni glasnik RS”, broj 20/97)

Ratifikovane međunarodne Konvencije u nadležnosti Ministarstva kulture

1. Konvencija za zaštitu kulturnih dobara u slučaju oružanih sukoba, UNESKO (“Službeni list FNRJ”, dodatak 4/56)

2. Konvencija o merama za zabranu i sprečavnje nedozvoljenog uvoza, izvoza i prenosa svojine kulturnih dobara, UNESKO 1970 (“Službeni list SFRJ” – Međunarodni ugovori, broj 50/73)

3. Konvencija o zaštiti svetske kulturne i prirodne baštine, UNESKO 1972 (“Službeni list SFRJ”– Međunarodni ugovori, broj 4/91)

4. Evropska konvencija o kulturi, Savet Evrope (Pariz 1954.) (“Službeni list SFRJ”– Međunarodni ugovori, broj 4/87)

5. Konvencija o međunarodnim izložbama (Pariz, 1928) (“Službeni glasnik RS”– Međunarodni ugovori, broj 105/2009)

6. Konvencija o zaštiti evropskog arhitektonskog blaga, Savet Evrope (Granada, 1985) 7. Evropska konvencija o zaštiti arheološkog nasleđa (revidirana) Savet Evrope (Valeta,

1992) 8. Evropska konvencija o kinematografskoj koprodukciji, Savet Evrope 1992 9. Konvencije o zaštiti i unapređenju raznolikosti kulturnih izraza (UNESKO, 2005)

Protokoli i međunarodni ugovori

10. Protokol o uvozu predmeta prosvetnog, naučnog i kulturnog karaktera, UNESKO, Firenca 1950. (“Službeni list SFRJ”– Međunarodni ugovori, broj 7/81)

Potpisane međunarodne konvencije

1. Evropska konvencija o predelu (Firenca, 2000)

2. Okvirna konvencija saveta Evrope o vrednosti kulturnog nasleđa za društvo (Faro, 2005)

3.1.4. Institucionalni okvir

Prema važećem Pravilniku o unutrašnjem uređenju i sisitematizaciji radnih mesta u

Ministarstvu kulture, postoje sledeće osnovne unutrašnje jedinice: Kabinet, Sekretarijat,

62

Sektor za finansijsko poslovanje, Sektor za medije, Sektor za zaštitu kulturne baštine,

Sektor za savremeno stvarslaštvo, kulturne industrije i kulturne odnose, Sektor za

međunarodne odnose, evropske integracije i razvoj menadžmenta u oblasti kulture.

Radom Ministarstva rukovodi ministar. Državni sekretar zamenjuje ministra u

njegovom odsustvu i obavlja druge poslove u skladu sa zakonom.

Unutrašnjim jedinicama Ministarstva rukovode:

1) Sektorom – pomoćnik ministra 2) Sekretarijatom – sekretar Ministarstva 3) Odeljenjem – načelnik odeljenja 4) Odsekom – šef odseka 5) Kabinetom – šef kabineta 6) Grupom – rukovodilac grupe

Kadrovska struktura 85

Uku

pno

Post

avlje

nih

lica

Zapo

slen

ih

Uku

pno

Post

avlje

nih

lica

Zapo

slen

ih

VSS

VŠ

SSS

NS

Ost

alo

SISTEMA-TIZOVANO

ZAPOSLENO NA NEODREĐENO

VREME

KLASIFIKACIONA STRUKTURA ZAPOSLENIH

(iz tačke 8. ove tabele) 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13

74 8 66 65 8 57 45 2 10 / /

STRUKTURA ZAPOSLENIH PO ZVANjIMA I ZANIMANjIMA

Zapo

sleni

na

odre

đeno

vre

me

Prip

avni

ci

Preu

zeti

iz sa

vezn

ih o

rgan

a i

orga

niza

cija

Viši

save

tnik

Save

tnik

Sam

osta

lni s

tručn

i sa

radn

ik

Viši

stru

čni s

arad

nik

Stru

čni s

arad

nik

Viši

sara

dnik

Sara

dnik

Viši

refe

rent

Ref

eren

t

Zani

man

ja

14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26

2 24 2 8 9 2 / 7 3 / 3 / 9

85 www.kultura.gov.rs , pristupljeno 26.02.2010

63

Poslovi vezani za poslove međunarodnih odnosa i evropskih integracija obavljaju se

pre svega u okviru Sektora za međunarodne odnose, evropske integracije i razvoj menadžmenta

u oblasti kulture, kao što i sam naziv Sektora ukazuje, međutim važno je naglasiti činjenicu da

se poslovi međunarodne saradnje obavljaju, ali i budžetski planiraju, i u drugim sektorima. U

oblasti informisanja i medija poslovi međunarodne saradnje u potpunosti se vode u okviru

Sektora za medije; sveobuhvatna bilateralna saradnja se vodi, definiše, realizuje, prati i

finansira iz Odseka za međunarodne odnose koji se nalazi u okviru Sektora za savremeno

stvaralaštvo, kulturne industrije i kulturne odnose. Ovaj sektor zajedno sa Sekretarijatom i u

saradnji sa Ministarstvom spoljnih poslova zadužen je za pripremu i sprovođenje sporazuma i

programa saradnje između našeg Ministarstva i ministarstava nadležnih za kulturu u drugim

državama. U okviru važeće sistematizacije u ovom sektoru preciznije obavljaju se sledeći

poslovi:

U Odseku za međunarodnu odnose u oblasti savremenog stvaralaštva obavljaju se

poslovi koji se odnose na: postupak zaključivanja međunarodnih bilateralnih sporazuma u

oblasti savremenog stvaralaštva i programa kulturne saradnje na nivou Republike Srbije;

pripremu administrativnih ugovora za primenu međunarodnih bilateralnih sporazuma; analizu i

pripremu informacija i izveštaja o međunarodnoj bilateralnoj saradnji u oblasti savremenog

stvaralaštva; praćenje stanja i preduzimanje mera za unapređivanje tradicionalne kulture i

amaterizma, kulture nacionalnih manjina i etničkih zajednica; praćenje stanja i preduzimanje

mera za unapređivanje saradnje u oblasti kulturnog stvaralaštva pripadnika srpskog naroda u

regionu; međunarodnu saradnju u oblasti jezičke kulture i književnog stvaralaštva-

prevodilaštva; iniciranje i programiranje međunarodne aktivnosti u oblasti stvaralaštva;

praćenje i iniciranje međunarodnih kulturnih manifestacija u oblasti stvaralaštva; praćenje

postojeće zakonske regulative kao i priprema stručnih osnova za izradu nacrta zakona i

predloga drugih propisa iz delokruga Odseka, kao i drugi poslovi iz delokruga Odseka.

U Sektoru za savremeno stvaralaštvo, kulturnu industriju i kulturne odnose obavljaju se

poslovi koji se odnose na praćenje i analiziranje stanja u oblasti književnosti i izdavaštva,

savremene vizuelne umetnosti i multimedija, muzičke umetnosti i diskografije, scenske i

muzičko-scenske umetnosti, kinematografije, predlaganje mera za njihovo unapređivanje i

finansiranje; proučavanje jezičkih prilika u oblasti kulture; predlaganje mera za primenu

zakonskih normi službene upotrebe jezika i pisama; pripremanje analiza, izveštaja i informacija

o stanju i razvoju kulturne industrije i predlaganje mera za njeno unapređivanje; nadzor nad

stručnim radom ustanova kulture iz oblasti stvaralaštva; amaterizam; praćenje i predlaganje

mera za sprovođenje međunarodne saradnje u oblasti stvaralaštva i kulturne industrije;

64

iniciranje i programiranje međunarodne aktivnosti u oblasti stvaralaštva; praćenje i iniciranje

međunarodnih kulturnih manifestacija u oblasti stvaralaštva; staranje o unapređivanju kulturnih

delatnosti nacionalnih manjina i etničkih zajednica, kao i međuetničke kulturne saradnje;

staranje o unapređivanju kulturnog života i kulturnih odnosa u nerazvijenim sredinama;

saradnja u oblasti kulturnog stvaralaštva na jeziku i pismu pripadnika srpskog naroda u

regionu; iniciranje i programiranje međunarodne bilateralne saradnje u oblasti stvaralaštva,

kao i drugi poslovi iz delokruga Sektora.

Kada govorimo o Sektoru za zaštitu kulturne baštine, korpusu poslova za koji je

nadležan ovaj sektor, aspekt međunarodne saradnje zastupljen je pre svega kroz poslove vezane

za spomeničko nasleđe koje je na listi Unesko ali i poslove podrške direktne institucionalne

(pre svega muzeji, zavodi i arhivi) međunarodne saradnje ili konkretnije razmena stručnjaka,

izložbi, organizovanje internacionalnih seminara, obuka i sl. Ovaj sektor je nadležan je i za

oblast kulturnog turizma, te se na primer programi Saveta Evrope – Putevi kulture ili projekat

Kulturni koridori, finansiraju iz ovog, a logistički poslovi vode iz Sektora za međunarodne

odnose, evropske integracije i razvoj menadžmenta u oblasti kulture.

Takođe je važno naglasiti da izvršioci na svojim radnim mestima i u okviru oblasti koju

prate, imaju u okviru svog posla, obavezu da sačine informacije i proslede svojim kolegama iz

Sektora za međunarodne odnose, za potrebe izrade godišnjih i dvogodišnjih izveštaja

međunarodnim organizacijama.

Međunarodna saradnja – U Sektoru za međunarodne odnose, evropske integracije i

razvoj menadžmenta u oblasti kulture, obavljaju se poslovi koji se odnose na: harmonizaciju

zakonodavstva u oblasti kulture sa zakonodavstvom Evropske Unije; institucionalne promene u

državnoj upravi iz oblasti kulture sa standardima Evropske unije; obrazovanje kadrova u oblasti

kulture za potrebe pridruživanja Evropskoj Uniji; multilateralnu saradnju u oblasti kulture sa

međunarodnim organizacijama; izradu i predlaganje programa za unapređenje položaja i uloge

kulture u društvu; predlaganje i realizaciju programa za prikupljanje i raspoređivanje

međunarodne pomoći i praćenje njihovog ostvarivanja; podršku programima kulturno-

informativnih centara Republike Srbije u inostranstvu, kao i drugi poslovi iz delokruga Sektora.

U Sektoru za međunarodne odnose, evropske integracije i razvoj menadžmenta u

oblasti kulture, postoji uža unutrašnja jedinica: Odeljenje za međunarodne odnose i evropske

integracije, a u okviru njega postoje dve sledeće uže unutrašnje jedinice:

1. Grupa za evropske integracije u oblasti kulture

2. Grupa za projekte i programe multilateralne međunarodne saradnje

65

Grupa za evropske integracije u oblasti kulture zadužena je za poslove koji se odnose

na: poslove evropskih integracija; praćenje i izveštavanje o procesu harmonizacije

zakonodavstva u oblasti kulture sa zakonodavstvom Evropske Unije; iniciranje, učestvovanje,

praćenje i izveštavanje o realizaciji procesa institucionalnih promena u državnoj upravi iz

oblasti kulture u skladu sa standardima Evropske unije; kao i drugi poslovi. U okviru ove grupe

predviđena su sledeća radna mesta: izvršioca 3

U Grupi za projekte i programe multilateralne međunarodne saradnje obavljaju se

poslovi koji se odnose na: izradu i predlaganje programa za unapređenje položaja i uloge

kulture u društvu; praćenje međunarodnih propisa i sporazuma; iniciranje, razvijanje i praćenje

projekata i programa multilateralne saradnje u oblasti kulture sa međunarodnim organizacijama

(UNESKO, Savet Evrope, Evropska unija, Radna zajednica podunavskih zemalja,

Međunarodna organizacija Frankofonije, Organizacija za crnomorsku ekonomsku saradnju,

Savet ministara jugoistočne Evrope i druge međunarodne vladine i nevladine organizacije);

saradnju sa vladinim i nevladinim organizacijama u zemlji i inostranstvu; podršku programima

kulturno-informativnih centara Republike Srbije u inostranstvu; kao i drugi poslovi. U okviru

ove grupe predviđena su sledeća radna mesta: izvršioca 2

Edukacija zaposlenih

Uvidom u evidenciju Ministarstva kulture jedina sistemska i kontinurana obuka bila je

iz oblasti koja se odnosi na proces evropskih integracija, u Sektoru za zaštitu kulturne baštine

jedan (1) zaposleni je prošao ovu vrstu obuke, u Sektoru za savremeno stvaralaštvo, kulturnu

industriju i kulturne odnose 2 (dvoje) je prošlo obuku, dok je iz Sektora za međunarodne

odnose, evropske integracije i razvoj menadžmenta u kulturi 7 (sedmoro) pohađalo seminare na

temu evropskih integracija.

Služba za upravljanje kadrovima Vlade Republike Srbije obavlja stručne poslove

vezane za upravljanje kadrovima u ministarstvima, posebnim organizacijama, službama Vlade i

stručnim službama upravnih okruga.86 Program obuke Službe za upravljanje kadrovima nudi

86 oglašava interne i javne konkurse za popunjavanje položaja i izvršilačkih radnih mesta u organima i stara se o pravilnom sprovođenju konkursa; priprema za Vladu predlog kadrovskog plana organa i stara se o pravilnom sprovođenju donesenog kadrovskog plana; stara se o usklađenom preuređenju državne uprave, što uključuje razvoj službeničkog sistema, iniciranje donošenja propisa kojima se uređuje radnopravni položaj državnih službenika i nameštenika i učestvovanje u njihovoj pripremi; pruža stručnu pomoć organima u vezi sa upravljanjem kadrovima i unutrašnjim uređenjem; vodi evidenciju internog tržišta rada u organima, pomaže državnim službenicima u vezi s njihovim premeštajem i radom u projektnim grupama i pomaže organima u rešavanju kadrovskih potreba; priprema za Vladu predlog programa opšteg stručnog usavršavanja državnih službenika i organizuje stručno usavršavanje saglasno donesenom programu; obavlja stručno-tehničke i administrativne poslove za Visoki službeniči savet i Žalbenu komisiju Vlade i stara se o uslovima i sredstvima za njihov rad. Služba oglašava interne i javne konkurse za popunjavanje položaja u Republičkom javnom pravobranilaštvu, stara se o pravilnom sprovođenju konkursa i daje mišljenje na Pravilnik o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Republičkom javnom pravobranilaštvu.

66

zaposlenima i stručno usavršavanje i u brojnim oblastima vezanim za podizanje kapaciteta

službi i za aktivno učešće u procesu evropskih integracija.87

3.2. MEĐUNARODNA SARADNJA U PERIODU 2007–2009. godine

3.2.1. Glavne etape u razvoju međunarodne kulturne saradnje (period do 2007. godine) 88

Glavne etape u razvoju međunarodne kulturne saradnje možemo opisati na sledeći

način:

– period 1946–1990. godine – kao deo Jugoslavije – prioriteti međunarodne saradnje:

ravnopravne saradnje sa svima koji to žele, nemašanje u unutrašnje poslove drugih i

nesvrstanost

– period 1990–2001 – raspad Jugoslavije i kultura nacionalizma – zemlja u

međunarodnoj izolaciji, embargo međunarodne zajednice, prioritetna saradnja sa

duhovno bliskim, slovenskim, pravoslavnim zemljama; zajedničke manifestacije tih

zemalja (primer – festivali zemalja pod embargom); ogroman značaj NGO organizacija

i međunarodnih fonadacija u oblasti međunarodne saradnje

– period od 2001. do danas – EU agenda, zaokret ka evropskim integracijama, ponovno

povezivanje i pristupanje važnim međunarodnim organizacijama (Savet Evrope,

Unesko i dr.)

3.2.1.1. Period 1946–1990. godine – kao deo Jugoslavije

U Socijalističkoj Fedearativnoj Republici Jugoslaviji kulturna saradnja i povezivanje

među kulturama naroda i narodnosti javlja se u dva osnovna oblika: kao međurepubličko-

pokrajinska kulturna saradnja i kao međunarodna kulturna saradnja sa drugim zemljama.89

Posredna kulturna saradnja predstavljala je unapred dogovorenu saradnju između

somoupravnih interesnih zajednica kulture republika i pokrajina. Postojao je i poseban

samoupravni sporazum o osnovama saradnje republičkih i pokrajinskih zajednica kulture, a

Služba obavlja i druge poslove značajne za upravljanje kadrovima koje joj poveri Vlada i poslove koji su određeni zakonom ili propisom Vlade. 87 Vidi Prilog 88 videti više u: Council of Europe/ERICarts: Compendium of Cultural Policies and Trends, 8th edition, 2007. http://www.culturalpolicies.net Vidi i : Dragićević Šešić Milena, L`elargissement et au-dela. Les craintes serbes, in: Culture International Europe (French Edition), n. 40, december 2003/janvier 2004, str. 15–16 Dragićević Šešić Milena, The enlargmement and beyond? Serbian fears, in: Culture International Europe (English Edition), n. 40, December 2003/January 2004, str. 15–16 89 Dragićević Šešić Milena, Branimir Stojković, Organizacija kulturnih delatnosti, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1989

67

njegov najveći deo se odnosio na zajedničko finansiranje manifestacija od jugoslovenskog

značaja. Bratimljenje gradova i sela, republika i pokrajina bio je čest oblik formalne saradnje,

sa pre svega simboličkim značajem povezivanja. Gradovi su, na primer, za važne državne

praznike (Dan oslobođenja ili Dan Republike) razmenjivali kulturne programe.

Međunarodna saradnja SFRJ polazila je od osnovnih principa jugoslovenske spoljne

politike i to: ravnopravne saradnje sa svima koji to žele, nemešanje u unutrašnje poslove drugih

i nesvrstanost. Kulturna politika Jugoslavije prema inostranstvu uvažavala je sledeća načela:

otvorenost za druge kulture u svetu; ravnoteža između ponude jugoslovenskih i prijema

inostranih kulturnih dobara; usklađivanje kulturne saradnje sa vitalnim interesima zemlje i

povezivanje sa drugim (ekonomskim, političkim...) oblicima međunarodne saradnje;

uspostavljanje ravnoteže između razmene sa zemljama jakih kulturnih tradicija i ekspazivne

savremene kulture i razmene sa zemljama u razvoju, čije nam kulturne vrednosti nisu dovoljno

poznate; kulturna saradnja sa susednim zemljama i zemljama u kojima žive pripadnici naših

naroda (Dragićević, Šešić, Stojković, 1989:52). Multilateralnu saradnju zapravo njeno

usklađivanje i koordinisanje obavljao je Savezni Zavod za međunarodnu, naučnu, kulturno-

prosvetnu i tehničku saradnju, koji je u ime države sklapao ugovore o učešću na važnim

manifestacijama u svetu, ali njegov osnovni zadatak bio je podsticanje neposredne saradnje

raznih jugoslovenskih institucija i organizacija sa srodnim ustanovama u inostranstvu.

Socijalističke republike i pokrajine imale su odgovarajuće zavode koji su koordinisali poslove

vezane za međunarodnu saradnju. Mreža inostranih kulturno-informativnih centara koji postoje

danas u Srbiji, većinom su osnovani u vreme SFRJ, kao i jedini kulturno-informativni centar,

koji naša zemlja ima u Republici Francuskoj, osnovan je u vreme postojanja SFRJ. Oni su i

tada činili važan deo međudržavne razmene. Ovde je važno napomenuti i činjenicu da je jedna

od osnovnih karakteristika samoupravljanja bio sistem planiranja dugoročnog društvenog

razvoja. Da bi ciljevi kulturne politike bili pretvarani u razvojne planove i programe na osnovu

kojih bi se organizovala kulturna akcija, model samoupravnog socijalizma u Jugoslaviji kreirao

je metod „susretnog planiranja”. Ovaj specifični metod „susretnog” horizontalnog i vertikalnog

dugoročnog planiranja društvenog i kulturnog razvoja koji je imao demokratske karakteristike

iako je razvijan u totalitarnom sistemu monopartijske države, prestao je da se primenjuje kada

je promenjen Ustav devedesetih godina prošlog veka (Đukić, Dojčinović 2010:302).

Međunarodne manifestacije od najvećeg značaja za Republiku Srbiju i grad Beograd, kao što

su BITEF, BEMUS, FEST formirane su u ovom periodu.

3.2.1.2. Period 1990–2001 – raspad Jugoslavije i kultura nacionalizma

68

Saradnja u Jugoistočnoj Evrope u tranzicionom periodu (1989–1995), jasno je

prikazana u radu M. Dragićević Šešić i C. Suteu, koje identifikuju dva kontradiktorna zahteva u

okviru kulturnih politika koje imaju specifične i ne uvek pozitivne uticaje na mere kulturne

saradnje u samom regionu, a čiji su uticaji vidljivi do danas. Prvu karakteristiku predstavljaju –

pitanja identiteta koja su preokupirala ne samo Srbiju, već i ostale države regiona Jugoistočne

Evrope u tom periodu. Kao da su svi želeli da ponovo otkriju „stare korene zajedničkog

identiteta” neki sa Zapadnom Evropom, a neki sa područjima van Balkana pozivajući se na

jake istorijske reference. Tako se predstavljaju veze Rumunije sa Francuskom, Hrvata sa

Nemcima, Srbije sa Rusijom i Belorusijom i Jermenijom, Bosne sa Austrijom, Crne Gore sa

Italijom. Suprotno od prve karakteristike, potreba za integracijom u svet, predstavljala je

drugu zajedničku karakteristiku kulturnih politika u regionu u tom periodu. Potreba da se

predstave nacionalne vrednosti koje će se prepoznati u svetu, kao i vidljivost i prisutnost na

svetskoj kulturnoj mapi pre svega u svetskim metropolama Parizu, Londonu, Nju Jorku,

predstavljaju prioritete država regiona JIE.90 Srbija je i nakon rušenja Berlinskog zida, u vreme

kada su sve zemlje bivšeg istočnog bloka ulazile u svoju drugu fazu tranzicije i počinjale

proces evropskih integracija, nastavila da vodi politiku emancipacije – ovoga puta u ime treće

Jugoslavije (Srbija i Crna Gora) koja je nastala na ruševinama prethodne. Pri tom je kulturna

politika bila usmerena ka tome da se nacionalni kulturni identitet reprezentuje i brani u izolaciji

od sveta. U uslovima ratne euforije koja je krajem 1998. zahvatila našu zemlju, a u martu 1999.

ratne katastrofe izazvane bombardovanjem od strane Severnoatlantske (NATO) alijanse,

kulturna politika zemlje, kao i politika uopšte, sve svoje potencijale stavila je u službu odbrane

od vojnog napada. Tada je čitavim nizom odluka, Vlada Republike Srbije, pokušala da stvori

takvu medijsku sliku koja će podržati prividno politiku odbrane zemlje, a suštinski – politiku

samodovoljnosti i autoizolacije. Zbog centralizovane kulturne politike i ratne atmosfere u

Republici Srbiji 90-ih godina prošlog veka, skoro da je potpuno izostala interkulturna i

međunacionalna saradnja i komunikacija, a u većini slučajeva je potpuno prestala. Tako na

primer tek od 2000. godine, dolaskom demokratske vlasti u Srbiji, problemi nacionalnih

zajednica počeli su da se rešavaju, posebno donošenjem Zakona o zaštiti prava i sloboda

nacionalnih manjina (februar 2002. godine) (Đukić, Dojčinović 2009: 263).

Ukratko poslednju dekadu XX veka karakterišu i :

– jačanje uloge države;

– politizovana kultura i stvaranje interne kulturne izolacije zemlje od sveta kao reakcija na međunarodni embargo

90 Dragićević Šešić, Milena, Corina Suteu, Challenges of Cultural Cooperation in Southeastern Europe: the Internationlization of Cultural Polices and practices, Bucharest 2003, str 3

69

– okretanje navodnim nacionalnim kulturnim vrednostima i afirmacija novokomponovanih kulturnih vrednosti 91

– orijentacija na bilateralnu kulturnu saradnju (regionalna i multilateralna saradnja skoro da nije postojala)92

U periodu embarga međunarodne zajednice prema Saveznoj Republici Jugoslaviji,

međunarodna državna saradnja odvija se isključivo sa duhovno bliskim, slovenskim, pre svega

pravoslavnim državama (npr. Ministarstvo podržava festivale zemalja pod embargom).

Nesporno je da dve paralelne struje postoje u kulturnoj politici ovog perioda: jedna koju

vodi država i druga koju vode NGO i privatni sektor. U knjizi Država i kultura, Studije

savremene kulturne politike, autor V. Đukić Dojčinović govori o događanjima na planu

kulturne politike u periodu od raspada stare države početkom 90-ih do demokratskih promena

2000. godine. Transformisanjem dotadašnjeg samoupravnog sistema u društvene fondove

(1990. godine), tadašnji totalitarni režim koji je u praktičnu javnu politiku uvela vladajuća

Socijalistička partija na čelu sa Slobodanom Miloševićem, je nekadašnji demokratski

decentralizovani sistem odlučivanja zamenio etatizovanom centralizovanom kulturnom

politikom. Tako je Srbija zakoračila u sistem savremenih kulturnih politika bez jedne tekovine

koja je u prethodnom periodu predstavljala originalno i inovativno rešenje. Početkom 1990.

godine donošenjem Zakona o fondovima za finansiranje kulture dolazi do najznačajnije

promene, tj. ukidanja postojećeg sistema samoupravnog susretnog planiranja. Nakon 25 godina

delegiranog paradržavnog odlučivanja u oblasti kulture, umesto samoupravnih interesnih

zajednica, osnovani su Fondovi za finansiranje kulture. Vlada Srbije je 1995. godinu proglasila

za „godinu kulture” i tim povodom Ministarstvo kulture je u svim medijima vodilo intenzivnu

marketinšku kampanju „Lepše je sa kulturom” za koju je izdvojeno mnogo sredstava iz

državnog budžeta. Zbog toga su nove, alternativne umetničke forme, nadalje konstatuje,

stvarane pretežno u vaninstitucionalnom sektoru i skoro ekskluzivno podržavane jedino od

strane malog broja nevladinih organizacija koje su vodile potpuno nezavisnu kulturnu politiku

sa jasnim ciljem da podržavaju one kulturne i umetničke vrednosti koje nisu bile u fokusu

državnih organa. (tako su nastali kulturni centar „Sinema Reks”, Centar za kulturnu

dekontaminaciju, „Asocijacija nezavisnih teatara” i druge vaninstitucinalne nezavisne

umetničke grupe i projekti).

91 Đukić Dojčinović Vesna, Kulturna politika Srbije 1989–2001, final reaserch paper http://www.policy.hu/djukic/papers.htm#36b, pristupljeno 23. 02. 2010 92 Vujadinović Dimitrije, Mobility of Artists and Cultural Professionals in South Eastern Europe1pdf

70

Najvažniju ulogu u međunarodnoj saradnji imaju nevladine organizacije u smislu

podrške međunarodne kulturne razmene, koje su podržavale pre svega civilni sektor u celom

regionu kroz podršku različitim programima i projektima u javnom sektoru (najznačajniji uticaj

imao je Fond za otvoreno društvo sve do 2004. godine i njegovog zatvaranja, zatim Evropska

kulturna fondacija, Fedlix Meritis Fondacija i dr.).

3.2.1.3. Period od 2001. do danas – EU agenda

Nakon demokratskih promena, dolazi do procesa transformacije kulture i zaokreta ka

evropskim integracijama. Novi premijer 2000. godine postavlja novog ministra kulture koji

zajedno sa svojim timom počinje reforme najvećih kulturnih institucija i javnog sektora,

oslanjajući se na nove menadžerske i marketinške tehnike u upravljanju. Proglašavaju se novi

prioriteti Ministarstva kulture:

– decentralizacija, demokratizacija i deetatizacija kulture

– kulturni pluralizam – multikulturalizam kao osnovna karakteristika kulture i celokupnog društva zemlje

– harmonizacija zakonodavstava sa zakonodavstvom EU

– regionalna saradnja i aktivna međunarodna saradnja posebno u kontekstu evropskih integracija i saradnja sa Savetom Evrope i Unesko93

Prva evaluacija nacionalne kulturne politike u okviru programa Saveta Evrope, urađena

je 2002. godine. U cilju demokratizacije kulture, Ministarstvo uspostavlja instituciju Konkursa

za finansiranje kulturnih projekata kao jedan od njegovih osnovnih instrumenata. Naglašavamo

činjenicu da je u posmatranom periodu došlo do promene četiri Vlade, a samim tim i četri

ministra kulture. U periodu od 2004. do 2007. godine zvanično nisu promenjeni ranije

postavljeni prioriteti, a u tom periodu ministarstvo kulture osniva (kraj 2003. godine) i Sektor

za međunarodne odnose, evropske integracije i kulturni menadžment. Samim tim Ministarstvo

dobija pomoćnika ministra kulture (postavlja ga Vlada) za taj resor i u početku svi poslovi

vezani za proces evropskih integracija prelaze u taj resor. Kasnije, Sektor preuzima poslove

multilateralne saradnje, dok se poslovi bilateralne saradnje i danas vode u Sektoru za

savremeno stvarslaštvo. S obzirom na činjenicu da se maja 2006. godine raspada državna

zajednica Srbija i Crna Gora pa Srbija postaje samostalna država, u oblasti međunarodne

saradnje dolazi do i do nekih organizacionih promena. Naime u vreme zajedničke države,

aktivnosti koje su proizlazile iz članstva u svim međunarodnim organizacijama zasnivale su se

93 Publikacija Pogled na tri godine rada Ministarstva kulture i medija Republike Srbije 2001–2004. godine, Ministarstvo kulture RS, 2004.

71

na principu reciproteta i rotacije međusobnog obaveštavanja. Možemo uzeti primer kada

članstvo u međunarodnoj organizaciji podrazumeva predstavnika i člana sa kapacitetom glasa,

bira se član iz jedne države, dok se za njegovog zamenika bira predstavnik druge. Tako je na

primer u Nadzornom komitetu za kulturu Saveta Evrope (CDCULT) član bio iz Ministarstva

kulture Crne Gore, a zamenik iz srpskog Ministarsva kulture, dok je u okviru Nadzornog

komiteta za kulturnu baštinu (CDPAT) član Komiteta bio iz Srbije, a zamenik iz Crne Gore.

Tokom 2006. godine, Srbija stupa u još jednu međunarodnu organizaciju, Međunarodnu

organizaciju frankofonije. Učestvuje u programima MOSAIC, zatim nekoliko projekata u

okviru CARDS PROGRAMA (Intereg III). U tom periodu počinju i pregovori sa Evropskom

komisijom vezano za program Kultura 2000. Ministarstvo kulture prvi put pristupa kulturnoj

mreži Les rencontres. Jedan od sastanaka mreže bio je organizovan u Beogradu i Novom Sadu

(mobilnost pozorišnih umetnika u regionu Jugoistočne Evrope i uloga regionalnih i lokalnih

vlasti). Zanimljivo je istaći činjenicu da je u tom periodu Ministarstvo pokrenulo program

partnerstava između privatnog i javnog sektora kroz dodeljivanje nagrade BIZART. Posle

2001. godine intenziviranje međunarodne saradnje u svim aspektima, karakteriše sve zemlje

regiona. Predstavnici ministarstava kulture, ali i sami ministri iz regiona, održali su nekoliko

konferencija prilikom kojih su potpisali nekoliko deklaracija i protokola, pre svega u okviru

Saveta ministara Jugoistočne Evrope. Međutim većina ovih konferencija bila je inicirana van

regiona i imala pre svega političku simboliku.94 Ovaj zaključak povezan je sa već navedenim

da je dinamika međunarodne saradnje u regionu u tom periodu, bila kreirana od spoljnih aktera

– evropskih institucija, pre svega Saveta Evrope, Evropske komisije i evropskih zemalja

(naročito kroz Pakt za stabilnost), ali i od strane inostranih kulturnih centara kao što su

Francuski kulturni centar, Gete institut, Kulturkontakt ili Pro Helvetia. Oni su u ovom periodu

kreirali programe koji nisu bilateralni, već imaju regionalni karakter. To je stvorilo atmosferu

koja je stimulisala saradnju, ali i na neki način sugerisala komponentu “reginalne ture”

aplikantima. Naglašavamo da je NGO sektor bio mnogo fleksibilniji i kompetentniji prema

novim pristupima i usvajanjem mendžerskih instrumenata, samim tim mnogo više koristio

programe od javnih institucija. (Dragićević, Šešić, Suteu 2003:6). Činjenica je da u Srbiji u

ovom periodu, zapravo sve do 2008. godine nije donesen nijedan zakon iz oblasti kulture

(2009), i nijedna međunarodna konvencija nije prošla proces ratifikacije/potvrđivanja u

Parlamentu. Razlozi su, čini se, pre svega proceduralne i birokratske prirode (raspad zajedničke

države, formiranje novih nadležnosti, neprioritetna pozicija akata na dnevnom redu Skupštine,

tromost birokratskog aparata, nesposobnost da se prilagodi brzim političkim promenama) ali i 94 Vujadinović Dimitrije, Mobility of Artists and Cultural Professionals in South Eastern Europe1pdf str. 7

72

nedovoljna politička volja, ako se ima u vidu činjenica da su neke međunarodne konvencije iz

oblasti kulture dva puta prolazile proceduru prema Vladi i sve relevantne skupštinske odbore,

te su čekale da budu stavljene na dnevni red Skupštine radi usvajanja. Neosporno je takođe, da

je NGO sektor podržan kroz konkurse Ministarstva kulture, ali istinski dijalog još uvek nije

uspostavljen. Iako više nije u mogućnosti da finansira kulturni razvoj u potpunosti, država ipak

ne može da bude ni jedini kreator kulturne politike. U tom smislu neophodno bi bilo uključiti

ostale aktere kulturne produkcije u proces odlučivanja o ključnim pitanjima i problemima

kulturne politike. To je put depolitizacije kulture, koja će biti kvalifikovana da traži

alternativne izvore nezavisne od državnog budžeta.95

3.3. OKVIRNI PROGRAM DELOVANJA MEĐUNARODNE SARADNJE ZA PERIOD 2007–2009. godine

Uvidom i izdvajanjem relevantnih podataka zadate oblasti iz izveštaja Ministarstva

kulture za period 2007–2009. godine napravljen je sažet narativni i finasijski pregled

međunarodne saradnje u posmatranom periodu. Ministarstvo kulture Republike Srbije je u

periodu od juna 2007. kada je tim ministra Vojislava Brajovića počeo da radi punim

kapacitetom, pa do juna 2008. godine, definisalo osnove kulturne politike, utvrdilo predloge

nekih zakona koji treba da omoguće sprovođenje kulturne politike. Doneseni su, i objavljeni

na sajtu Ministarstva kulture Prioriteti delovanja Ministarstva kulture Republike Srbije u

periodu od 2008. do 2011. godine, koji definišu ciljeve i principe kulturne politike:

1. Uspostavljanje standarda u kulturnoj politici i razvoj kulturnog sistema. 2. Unapređenje i modernizacija rada ustanova kulture. 3. Očuvanje kulturnog nasleđa i njegovo uključivanje u savremene svetske kulturne

tokove. 4. Stvaranje uslova za razvoj stvaralaštva u svim granama umetnosti. 5. Podizanje nivoa učešća građana u kulturnim aktivnostima i ravnomeran kulturni razvoj

na celoj teritoriji Republike – decentralizacija kulture. 6. Aktivno učešće umetnika i savremenog umetničkog stvaralaštva u međunarodnim

kulturnim tokovima. 7. Podizanje kvaliteta medijske produkcije, podsticanje razvoja samoregulacije i

prilagođavanje zakonske medijske regulative evropskim standardima.

U ovom zvaničnom dokumentu Ministarstva Prioriteti delovanja Ministarstva kulture Republike Srbije u periodu od 2008. do 2011. godine, pitanja mobilnosti umetnika i kulturnih

95 Đukić, Dojčinović Vesna, Cultural Policy of Serbia, 1989/2001, final reaserch paper, http://www.policy.hu/djukic/papers.htm#36b, pristupljeno 03.02.2010.

73

poslenika, ali i kulturne diplomatije, nisu spomenuta.96 Jedan od strateških prioriteta predstavlja i aktivno učešće umetnika i savremenog umetničkog stvaralaštva u međunarodnim kulturnim tokovima:

1. Podrška učešću aktera u programima međunarodnih organizacija (UNESKO, Saveta Evrope, itd), kulturnih mreža (IKOM, IFLA, IETM, ELIA, itd.) i međunarodnih kulturnih manifestacija (bijenala, festivali, programi kulturnih prestonica Evrope, itd.)

2. Podrška uključivanju u međunarodne projekte koji konkurišu kod EU i SE; podrška Tački kulturnog kontakta; obezbeđivanje finansijske participacije u projektima EU, itd.

3. Podrška međunarodnoj dimenziji projekata i manifestacija koji se održavaju u Srbiji, sa posebnim naglaskom na saradnji u regionu jugoistočne Evrope i Evropi.

4. Rad na uspostavljanju interministarske saradnje u domenu kulturne saradnje sa drugim nadležnim ministarstvima.97

U razdoblju od maja 2007. do maja 2008. godine, načinjeni su značajni koraci u uključivanje

Srbije u evropske kulturne tokove. Srbija je u Briselu februara 2008. godine potpisala

Memorandum o razumevanju, kojim je zvanično pristupila programu Evropske zajednice

Kultura 2007–2013. Formirana je Tačka kulturnog kontakta, implementaciono telo

Programa Kultura 2007. koja deluje na nacionalnom nivou i čiji je zadatak da promoviše

program. Godina 2008. proglašena je „Godinom interkulturnog dijaloga“ od strane Saveta

Evrope. U tom smislu, Ministarstvo kulture je, pored konkretnog dijaloga započetog sa

predstavnicima nacionalnih manjina, radilo i na projektima u koje su uključene sve manjinske

grupe i grupe sa posebnim potrebama.

Predsedavanje Srbije Savetom Evrope iskorišćeno je da se organizuju značajne

međunarodne konferencije sa ciljem promocije interkulturnog dijaloga u zemlji i regionu. U

toku 2008. godine prvi put je organizovan konkurs Ministarstva kulture za podršku prevodima

dela srpskih autora u inostranstvu. Za prevod 35 dela srpske književnosti izdvojeno je 60.000

evra. Nakon višegodišnjeg prekida u kontinuiranim nastupima srpskih izdavača na značajnim

međunarodnim sajmovima, uz pomoć Ministarstva kulture poslednjih godina ova aktivnost je

obnovljena. Od 2005. godine do danas Srbija je imala nacionalne štandove na sledećim

međunarodnim sajamskim manifestacijama:

– Salonu knjiga u Parizu, Francuska

– Međunarodnom sajmu knjiga u Moskvi, Rusija

96 Vujadinović, Dimitrije. Mobility of Artists and Cultural Professionals in South Eastern Europe, http://www.mobility-matters.eu/web/files/135/en/Mobility_of_Artists_and_Cultural_Professionals_in_South_Eastern_Europe.pdf 97 Dokumentacija Ministarstva kulture

74

– Međunarodnom sajmu knjiga u Frankfurtu, Nemačka

– Međunarodnom sajmu knjiga u Sarajevu, Bosna i Hercegovina

– Salonu knjiga u Kvebeku, Kanada

– Salonu knjiga u Solunu, Grčka

– Međunarodnom sajmu knjiga u Lajpcigu, Nemačka

– Međunarodnom sajmu knjiga u Istambulu, Turska

Očito je dakle, da su aktivnosti vezane za međunarodne manifestacije u oblasti

izdavaštva, kontinuirani prioritet Ministarstva kulture u posmatranom periodu.

Ministar kulture i državni sekretar učestvovali su na većem broju regionalnih

ministarskih konferencija, u nameri da se pruži podrška regionalnom dijalogu i međunarodnim

i evropskim integracijama u domenu kulture (na primer: Četvrta Ministarska konferencija o

kulturnoj baštini u Jugoistočnoj Evropi, Zadar, septembar 2007; Savet ministara kulture

Jugoistočne Evrope, Zagreb, mart 2008; Organizacija za crnomorsku ekonomsku saradnju

BSEC, održana jula 2007. godine na Sunionu, Grčka, gde su oba predložena projekta, Putevi

rimskih careva i Dunavski kulturni koridor, ušla u završne dokumente).

Radne grupe i stručna tela

U cilju unapređenja kulturne politike i demokratizacije kulture, kao i uključivanje što

većeg broja stvaralaca iz kulturne sfere u kreiranje kulturne politike, Ministarstvo kulture je

formiralo 11 radnih grupa u koje je bilo uključeno više od 110 stručnjaka različitih profila,

koji sarađuju sa Ministarstvom na pitanjima strategije i razvoja. Međunarodnom saradnjom

posredno i neposredno bavile su se sledeće RG:

– Radna grupa za međunarodnu saradnju, koordinator dr Zorica Tomić

– Radna grupa za očuvanje kulturne raznolikosti i interkulturnog dijaloga, koordinator dr Branimir Stojković

– Radna grupa za Frankofoniju, koordinator Milica Čubrilo

– Radna grupa za stvaralaštvo nacionalnih manjina, u kojoj učestvuju predstavnici manjina Bošnjaka, Bugara, Bunjevaca, Vlaha, Grka, Egipćana, Mađara, Makedonaca, Roma, Rumuna, Rusina, Slovaka, Ukrajinaca i Hrvata.

Neophodno je istaći da većina ovih radnih tela nije nastavila sa radom u periodu koji

sledi sa dolaskom novog ministra. Uzroci te činjenice su različiti – nepostojanje novčanih

sredstava za rad grupe, nezaiteresovanost članova i/ili nepostojanje inicijative sekretara da

okupi članove (sekretari svih radnih grupa bili su iz redova zaposlenih), nepostojanje

konkretnih ciljeva rada i sl. Možemo zaključiti da su sa radom nastavile samo one radne grupe

gde se generisala konstruktivna stvaralačka energija oko konkretnih pitanja kulturne politike i

75

razvoja i gde su koordinatori radnih grupa ili neki od njihovih članova preuzeli inicijativu za

nastavak rada, prepoznajući važnost ove forme saradnje sa Ministarstvom, a u cilju istinske

demokratizacije kulture.

Na primer, Radna grupa za međunarodnu saradnju, čiji je predsednik bila dr Zorica

Tomić (sadašnji Ambasador RS pri Unesku), a čiji je član između ostalih, bio i sadašnji

ministar kulture Nebojša Bradić (tadašnji upravnik Beogradskog dramskog pozorišta), nije se

sastala nijedan put, zbog nemogućnosti usaglašavnja termina (zvanični razlog u arhivi

Ministarstva)98. Suprotan primer, predstavalja Radna grupa za očuvanje kulturne raznolikosti i

interkulturnog dijaloga, čiji je predsednik dr Branimir Stojković, koja radi i danas. Za

uspešnost ove radne grupe, razlozi su i mali broj članova (pet), važnost i značaj konkretnih

tema kojima se bavi, ali i činjenica da je član RG bio i tadašnji pomoćnik ministra za

međunarodne odnose, Branislav Dimitrijević, što se pokazalo kao pravo rešenje, jer je sa

članom iz Ministarstva, rad grupe izbegao faktor otuđenosti od politike i rada Ministarstva.

Izborom nove Vlade i dolaskom Nebojše Bradića za ministra, posmatrajući segment

njegovog delovanja, nastavljeni su poslovi započeti u mandatu njegovog prethodnika.

Dokumentom koji je urađen kao Prilog globalnom planu aktivnosti za mandatni period

Vlade, jasno su definisani ciljevi međunarodnih odnosa za četvorogodišnji period. U skladu sa

zadacima i ciljevima Vlade u mandatnom periodu 2008–2012, najvažniji poslovi koji će biti

obavljeni u Sektoru za međunarodne odnose, evropske integracije i razvoj menadžmenta u

kulturi tiču se :

1. Zakonodavnih aktivnosti na harmonizaciji domaćih propisa u oblasti kulture i medija,

sa komunitarnim aktima u sklopu poslova evropskih integracija.

2. Obezbeđivanja inostrane stručne pomoći, obuke i konsultacija u procesu izrade

reformskih zakonskih akata u oblasti kulture, kulturnog nasleđa i medija;

3. Jačanja promocije kulturnog stvaralaštva i inovativnosti naših umetnika, posebno u

okviru velikih međunarodnih kulturnih i umetničkih manifestacija – poput Bijenala u

Veneciji, Sao Paolu, festivala i sličnih aktivnosti.

4. Razvijanja razmene kulturnih proizvoda sa drugim zemljama, na osnovu međunarodnih

ugovora i sporazuma, u cilju negovanja kulturne raznolikosti.

5. podsticanja međunarodnih programa, projekata i aktivnosti u cilju zaštite i promocije

kulturnog nasleđa kao značajnog dela našeg identiteta i činioca održivog razvoja i

socijalne kohezije, posebno u okviru već započetih programa i projekata sa Evropskom

Unijom, Savetom Evrope i Uneskom. 98 Dokumentacija Ministarstva kulture, Sektora za međunarodne odnose

76

Tokom 2008. godine donet je i Nacrt Zakona o kulturi koji je bio u postupku

usklađivanja sa mišljenjima nadležnih organa državne uprave u skladu sa Poslovnikom Vlade.

Naredne 2009. godine u avgustu mesecu ovaj dugo očekivani Zakon je donet. Predstavljajući

predlog ovog tzv. krovnog zakona u Vladi Srbije, ministar kulture Nebojša Bradić rekao je da

potreba za boljom, efikasnijom, kvalitetnijom, drugačijom, pravom i jasnom kulturnom

politikom u Srbiji postoji decenijama unazad ali da ona nije realizovana jer zalaganje za kulturu

nije spadalo u red najvažnijih aktivnosti u uslovima česte promene vlasti i političkog

potvrđivanja pojedinih stranaka i koalicija. Ministar prepoznaje stanje u kulturi Srbije kao

daleko od sjajnog, „devastirano je mnogo toga u prethodnom periodu, mnogo toga je i

započeto, mnoge dobre ideje su pokrenute, ali se negde stalo.”99

Predlog ovog zakona izazvao je burne reakcije koje su obuhvaćene u 169 amandmana

od kojih su usvojena 34 (poređenja radi poslanici Skupštine Srbije na Predlog zakona o

izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju podneli su 40 amandmana). 100

Tokom 2009. godine osnovan je Centralni institut za konzervaciju koji će svojim

delovanjem doprineti unapređenju konzervatorske struke u Srbiji i očuvanju njene kulturne

baštine. Delegacija Ministarstva kulture učestvovala je na Generalnoj skupštini Uneska

(oktobar 2009) i radila na uspostavljanju i oživljavanju kontakta na svim nivoima Uneska.

Realizovano je predstavljanje Republike Srbije na Bijenalu arhitekture u Veneciji 2008.

99 Skupština o Zakonu o kulturi,www.seecult.org/vest/skupstina-o-zakonu-o-kulturi, pristupljeno 07.11. 2009. 100 Ovaj zakon je rađen prema Nacrtu zakona iz 2007. koji je prošao javnu raspravu: od tadašnjih 126 članova u sadašnjoj verziji zakona ima ih 87, tačnije tekst je u proceduru ušao sa 86, a u Skupštini je dopunjen sa još jednim članom i amandmanima. Tokom rasprave, najviše su kritikovane predložene odredbe koje se odnose na sastav Nacionalnog saveta za kulturu, postupak privatizacije u kulturi, na način zaštite kulturnih dobara, na doprinose za plaćanje penzionog i socijalnog osiguranja, izbor članova upravnih odbora, velika diskreciona prava Ministarstva i ministra u raspolaganju budžetom (25% budžeta), Zakon ne propisuje precizno nadležnosti države i lokalne samouprave, na određeni način narušeno je pravo na rad i na zaposlenje na neodređeno vreme koje se ukida umetnicima, nisu nabrojane institucije kulture od nacionalnog značaja koje treba zaštiti od privatizacije.

Tržište je uvedeno kao presudan faktor za opstanak ustanova kulture jer osnivač obezbeđuje 45% odsto potrebnih sredstava za datu ustanovu, a ostalih 55 % treba ostvariti samostalno

U članu 3, koji određuje načela razvoja kulturnog razvoja stoji da će se Republika Srbija koja se stara o ostvarivanju opšteg interesa u kulturi i o sprovođenju kulturne politike kao skupa ciljeva i mera podsticanja kulturnog razvoja koji se zasniva između ostalih i na uvažavanju kulturnih i demokratskih vrednosti evropske i nacionalne tradicije i raznolikosti kulturnog izraza

Opšti interes u kulturi definisan u Članu 6. Zakona100 između ostalog sadrži tri odrednice vezane za međunarodnu politiku 8) istraživanje, očuvanje i korišćenje dobara od posebnog značaja za kulturu i istoriju srpskog naroda, koja se nalaze van teritorije Republike Srbije; 9) podsticanje i pomaganje kulturnih izraza koji su rezultat kreativnosti pojedinaca, grupa i društava Srba u inostranstvu;10) podsticanje međunarodne kulturne saradnje

Zakon o kulturi Republike Srbije donet je pre Strategije razvoja kulture Republike Srbije. U Članu 19. Ovog Zakona navodi se da će navedenu strategiju doneti Narodna skupština, na predlog Vlade za period od deset godina.

77

godine, a juna naredne 2009. godine i predstavljanje Republike Srbije na Bijenalu umetnosti u

Veneciji. Pokrenuta je nova procedura oko nastupa Srbije na bijenalima u Veneciji koja

podrazumeva javni konkurs i formiranje Stručnog saveta. Tokom 2009. godine Ministarstvo

kulture se kao jednom od svojih prioriteta, u okviru Sektora za međunarodnu saradnju i

evropske integracije, posebno posvetilo aktivnostima na učešću u programima EU, Saveta

Evrope, Uneska. Po prvi put Ministarstvo je uspešno apliciralo za značajnija donatorska

sredstva iz fondova ovih organizacija. Tako je 2009. godine Ministarstvo kulture dobilo prvu

veliku donaciju Evropske unije za projekat u oblasti kulturnog nasleđa – za rehabilitaciju

rudarskog naselja Senjski Rudnik i transformaciju u regionalni centar kulturnog nasleđa. Na

konkursu za finansiranje projekata u okviru komunitarnog programa „Kultura 2007-2013”, čiji

je nosilac za Republiku Srbiju Ministarstvo kulture, uspešno je apliciralo pet institucija i šest

izdavača, koji su dobili finansijsku podršku Evropske komisije. Posebnu pažnju Ministarstvo je

posvetilo programima i projektima Uneska i Saveta Evrope, kao i nadzoru nad sprovođenjem

međunarodnih sporazuma i konvencija ovih organizacija koji su u nadležnosti ministarstva za

poslove kulture. Ministarstvo je razvilo i implementiralo program Mapiranje projekta i procesa

interkulturnog dijaloga u Republici Srbiji, u saradnji sa Kulturnim centrom Reks u cilju

unapređenja razumevanja kulturne raznolikosti i unapređenja interkulturnog dijaloga u RS, ali i

u cilju razvoja saradnje sa civilnim sektorom. Ministarstvo kulture je u saradnji sa Delegacijom

Evropske komisije započelo realizaciju zajedničkog projekta, u sklopu Instrumenta za

pretpristupnu pomoć (IPA 2008). Cilj projekta je jačanje kapaciteta lokalnih, regionalnih i

nacionalnih medija za izveštavanje o svim aspektima evropskih integracija. Projekat koji se

sastoji iz dve komponente (tehničke pomoći i medijskog fonda), namenjen je štampanim i

elektronskim medijima u Srbiji, sa lokalnom, regionalnom ili nacionalnom pokrivenošću.

Ministarstvo kulture je u saradnji sa Privrednom komorom Srbije i Srpskim PEN centrom,

organizovalo predstavljanje naše književnosti i književnika na međunarodnim sajmovima

knjiga u Lajpcigu, Parizu, Solunu i Frankfurtu. Najznačajnije međunarodne manifestacije u

Beogradu, a od značaja za Republiku Srbiju, finansirane su na osnovu Protokola o

sufinansiranju stalnih manifestacija u oblasti kulture od značaja za grad Beograd, u 2009.

godini i sledeće manifestacije: BITEF, BEMUS, BELEF, FEST, Beogradski festival

dokumentarnog i kratkometražnog filma, Međunarodno takmičenje Muzičke omladine i

Oktobarski salon. U okviru bilateralne saradnje, tokom 2009. godine potpisani su programi i

protokoli saradnje sa sledećim zemljama: Indije, Turske, Ukrajine, Makedonije, Slovenije,

Kuvajta, Alžira za 2009, 2010. i 2011. godinu, kao i Memorandum o saradnji između

78

Ministarstva kulture Republike Srbije i Lajpciškog sajma knjiga za 2010, 2011. i 2012.

godinu.

Decentralizacija kulture javlja se kao prioritet Ministarstva kulture (od 2000. godine

do 2009. godine). Kao što je već navedeno u posmatranom periodu došlo je do promene četiri

vlade i četiri ministra kulture (Branislav Lečič, Dragan Kojadinović, Vojislav Brajović i

Nebojša Bradić).

Ministarstvo kulture početkom 2009. godine pokreće i vrlo konkretne programe

posvećene ovom cilju Srbija u Srbiji, ali i programe Srbija u svetu i Svet u Srbiji101. Očigledno

je da je osnovni cilj programa Srbija u svetu i Svet u Srbiji međunarodna saradnja, međutim iz

analize programa rada i dostupnih izjava nadležnih iz Ministarstava, ostalo je nejasno da li su

svi programi koje finansira Ministarstvo kulture a realizuju se izvan granica, sastavni deo

programa Srbija u svetu i vice versa ili oni predstavljaju stratešku i budžetsku odrednicu

Ministarstava ili su pak ovi programi osmišljeni kao deo strategije u budućnosti.

Projekat decentralizacije kulturnog prostora Srbije ili projekat Srbija u Srbiji,

pokrenut je Manifestom koji objavljuje Ministarstvo kulture i koji glasi:

“Pro Kultura u p(re)okretu!

Ministarstvo kulture Republike Srbije je zajedno sa lokanim upravama iniciralo

projekat „Srbija u Srbiji”, sa namerom da pokrene i preokrene kulturnu sredinu Srbije. Namera

nam je da promenimo postojeći centralizovani pristup kulturnim sadržajima i zamenimo ga

novim, oličenim u decentralizovanoj kulturnoj mreži. Umrežavanje institucija kulture jedini je

istiniti potencijal za potpunu kulturnu integraciju Srbije u evropske i svetske kulturne tokove.

Nacionalne kulturne institucije nalaze se u Beogradu – ali pripadaju svim građanima Srbije.

Zato je naš cilj da već postojeće kulturne sadržaje učinimo dostupnim svima. To je prvi korak.

Šta je, dakle, najveći izazov? Istinita decentralizacija kulture otelotvoriće se uspostavljanjem

međusobnog dijaloga i umrežavanjem institucija kulture u čitavoj Srbiji. Komunikacija mora

biti dvosmerna – ne samo ka Beogradu, već i između različtih sredina međusobno. Nova

kulturna mreža Srbije treba da bude podstaknuta nezavisnim kulturnim, ali i civilnim

inicijativama, umesto sa službenih, nacionalnih ili sektorskih pozicija. Tek u ovako fleksibilnoj

strukturi moguće je osigurati efikasniji komunikacijski kanal kojim će se postojeće institucije

povezati radom na zajedničkim projektima i rešavanjem problema svojih članova. Još važnije –

samo na ovaj način moguć je izbor stvaralaca isključivo na osnovu kreativne raznovrsnosti i

101 sva tri programa budžetski su locirani u Sektoru za savremeno stvaralaštvo, kulturne industrije, a ne u Sektoru za međunarodne odnose. Iz uvida u budžetsku poziciju ne vidi se jasno koji su programi finansirani iz programa Srbija u svetu ili Svet u Srbiji. Tako da se zaključuje da oba naziva predstavljaju programsku odrednicu za neke projekte međunarodne saradnje, a ne budžetsku poziciju

79

povezivanje po principu srodnih interesa, bez obzira na to gde se ti ljudi nalaze. Srbija je puna

kulturnog blaga koje bi trebalo da negujemo kao potencijal koji određuje naš identitet u

budućnosti. Mi smo tu da pokrenemo i pomognemo. Inicijativa je i vaša. Zato, pokret!”102

Koncertom u Sava Centru povodom završetka prošlogodišnjeg dela projekta Srbija u

Srbiji čiji je prihod bio namenjen obnavljanju zgrade Domа kulture u Sjenici, završena je jedna

faza projekta, a sav prihod od ulaznica bio je namenjen za završetak rekonstrukcije Kulturnog

centra u Sjenici. Jasno je da je krajnji cilj projekta decentralizacija kulturnog prostora Srbije

kroz različite aktivnosti kako bi i vrhunski umetnički programi bili dostupni građanima u svim

delovima zemlje. Gostovanje programa nacionalnih ustanova kulture u različitim sredinama i

gradovima, gde za to postoje prostorni i tehnički uslovi je model realizacije ovog projekta. Sva

gostovanja finansirana su na sledeći način: 80% troškova je pokrivalo Ministarstvo kulture, a

20% troškova lokalna samouprava. Program razvoja menadžmenta u okvirnom planu

Ministarstva kulture tokom 2009. godine obuhvatio je i sledeća dva projekta: realizaciju

projekta „Jačanje institucionalnih kapaciteta i kadrovskih potencijala za upravljanje u

oblasti kulture“. Ministarstvo je organizovalo stručni program za usavršavanje zaposlenih u

insitucijama kulture u Srbiji i nastavak bilateralnog programa sa Ministarstvom kulture i

komunikacija Francuske, Seminari Malro iz oblasti menadžmenta u kulturi, koje Ministarstvo

kulture relizuje već tri godine.

U Parlamentu je završen proces potvrđivanja Evropske konvencije o prekograničnoj

televiziji Saveta Evrope i Konvencija o zaštiti i promociji raznolikosti kulturnog izraza

Unesko. Evropska konvencija o prekograničnoj televiziji je jedan od najznačajnijih pravnih

akata u oblasti medija. Gotovo sve zemlje Evrope su potpisnice ove konvencije, donošenjem

predloženog Zakona i Republika Srbija postaće stalna članica Konvencije, a time i aktivan

učesnik u kreiranju evropskih standarda i normi koji regulišu ovu oblast.

3.3.1. Prioriteti kulturne politike

Na samom početku 2009. godine na redovnoj konferenciji za novinare Ministarstva

kulture ministar Bradić predstavlja prioritete i smernice Ministarstva na sledeći način „ključne

reči za prevazilaženje krize su: transformacija, racionalizacija, koncentracija i inovacija. I dok

transformacija i racionalizacija mogu biti supstitucija za planirane reforme u kulturi,

koncentracija i inovacija su osnova za predstojeće kulturne i umetničke poslove. Samo oni

pojedinci i institucije koji su snažni, spremni na racionalizaciju, svesni sopstvene misije,

102 Manifest- Srbija u Srbiji, http://www.kultura.gov.rs/?p=482, pristupljeno 23.11.2009

80

sposobni da se udružuju i budu kreativni – mogu da iz krize izađu kao pobednici. Bez obzira na

krizu, ciljevi Ministarstva kulture su dugoročni prema izjavama nadležnog ministra. Politika

Ministarstva kulture u narednom periodu neće se zasnivati isključivo na tekućim zadacima koji

se odvijaju na dvosmernoj komunikaciji sa budžetskim korisnicima, već prevashodno na

projektnom menadžmetu u poslovima:

– stručne dijagnoze stanja svih institucija,

– stvaranja potencijala za preduzetništvo u kulturi,

– završetka započetih poslova na osnovu već uspostavljenih standarda,

– organizacije međunarodnih događaja”.103

U tom smislu proces transformacije možemo povezati sa zadacima stručne dijagnoze

stanja svih institucija, kao i za stvaranje potencijala za preduzetništvo u kulturi, koja je ujedno

usko povezana sa procesom racionalizacije. Završetak započetih poslova na osnovu već

uspostavljenih standarda, svrstavamo u poslove procesa koncentracije, dok se inovacija može

tumačiti i testirati kroz politiku podrške Ministarstva izabranim projektima (kroz raspisane

konkurse, ali naročito one podržane diskrecionim pravom ministra kulture). Početkom 2010.

godine ministar Bradić potvrđuje već postavljene prioritete, ali u drugoj formi:

– decentralizacija kulture (kao suštinska demokratizacija kulture)

– ojačavanje kapaciteta institucija i

– međunarodna saradnja.104

U svim izjavama nadležnog ministra, međunarodna saradnja se pojavljuje na listi prioriteta.

103 http://www.kultura.gov.rs/?p=3923 , pristupljeno 09.10. 2009) 104 http://www.kultura.gov.rs/?jez=sc&p=5104 , pristupljeno 26.02.2010

81

2007. godina

R. br.

Naziv

(o p i s) Rezultat

Izvor i iznos finansiranja

Prioritet iz budžeta iz drugih izvora

I II III IV

1. Regionalni Program za kulturno i prirodno nasleđe Jugoistočne Evrope

Pripljemljene studije izvodljivosti za donatorsku konferenciju, obavljene pripre-me za sprovođenje pilot-projekta lokalnog razvoja

1.950.000 Savet

Evrope 17.000 €

SSS

2 Dani evropske baštine

Organizovana centralna evropska manifestacija Dana Evropske baštine u Beogradu, objavljen niz publikacija, svečano potpisane tri konvencije, ostvareno preko 250 projekata u 24 opštine Republike Srbije

6.500.000 Savet

Evrope/ 7.000 €

3. Sprovođenje programa Evropske unije – Kultura 2007.

Organizovana dva seminara i objavljena publikacija za obuku kandidata,osnovana kancelarija za rad tačke kulturnog kontakta

3.000.000 3.000 € EU

Nacionalna strategija Srbije za

pristupanje SCG

Evropskoj uniji – EI

4.

„Euroimaž” – godišnja članarina Republike Srbije Evropskom fondu za evrop-sku koprodukciju i distribuciju kine-matografskih i audiovizuelnih dela

Uplaćena participacija za članstvo u ovom fondu

5. „Transromanika” učešče u projektima evropskog puta kulture

Uplaćena članarina za učešće u projektu 126.000

6. „Bizart” Priznanja za projekte podsticanja saradnje poslovnog sektora i kulture

Raspisan konkurs za projekat

7. Podrška učešću domaćih umetnika i ustanova na velikim međunarodnim manifestacijama

Učešće Srbije na Bijenalu umetnosti u Veneciji

8. Projekti u okviru učešća Srbije u međunarodnoj organizaciji „Frankofonija”

Suorganizovane manifestacije „Noć frankofonije“, seminar o A. Malrou 300.000

9. Učešće predstavnika Srbije na međunarodnim stručnim skupovima

Učešće delegacije Srbije na sastanku IKROM-a 300.000

10. Predsedavanje Republike Srbije Komitetom ministara Saveta Evrope

Realizovan kulturni program u Strazburu za sve vreme trajanja predsedavanja (izložbe, koncerti...)

13.600.000

11. Regionalna ministarska konferencija o međukulturnom dijalogu

Održana regionalna konferencija ministara Jugoistočne Evrope u Beogradu 3.000.000

Savet Evrope /

Nema preciznih podataka

12. Program Kulturnog centra u Parizu Kulturni program Centra 5.000.000

Tabela 1. Finansijski izveštaj Sektora za međunarodne odnose iz Izveštaja o radu Ministarstva kulture za 2007. godinu Vladi RS

82

PROGRAMI/PROJEKTI ORGANA DRŽAVNE UPRAVE (REZULTATI) ZA 2008. GODINU

R. br.

Naziv

(o p i s) Rezultat

Izvor i iznos finansiranja Prioritet iz budžeta iz drugih izvora

I II III IV

1. Pristupanje RS komunitarnom programu Kultura 2007-2013.

Uspešno učešće institucije/organizacije iz Srbije u svojstvu koorganizatora u projektima na osnovu konkursa EK u okviru programa Kultura 2007-2013.

8.500.0000

53.500 € iz pretpristupnog

fonda IPA (refundacija od

50% na ime godišnjeg

doprinosa za učešće u programu

Kultura 2007-2013)

SSP, NPI

2.

Osnivanje implementacionog tela Tačka kulturnog kontakta, koje promoviše program Kultura 2007-2013. i olakšava pristup, kao i učešće potencijalnih korisnika u samom Programu

Zvanično osnovana Tačka kulturnog kontakta 2.955.000 35.000 € iz fonda

Evropske komisije SSP, NPI

3. Dobitnici uspešnih projekata na konkursu u okviru programa Kultura 2007-2013.

Uključivanje institucija/organizacija iz Srbije u međunarodne projekte u oblasti kulture u saradnji sa partnerima iz zemalja članica EU

3.955.0000 Sektorska strategija MK

4. Euroimaž / godišnja participacija Srbije

Obezbeđena participacija Fonda Euroimaž kooprodukciji filmova srpskih autora i producenata

9.904.8000

5. Konvencije Uneska i Saveta Evrope

Pripremljeni prevodi, publikovana Uneskova konvencija o zaštiti i promociji raznolikosti kulturnih izraza, realizovana inicijativa za potvrđivanje

1.000.000 Konvencije

Uneska i Saveta Evrope

6. Transromanika / članarina za učešće u projektu put kulture „Transromanika”

Republika Srbija obezbedila učešće u programu SE „Putevi kulture” 200.000

7. Nagrada Bizart Konkurs 411.572

8. KIC Pariz Program Kulturnog centra u Parizu – 12 izložbi, promocije, koncerti 4.000.000 Sektorska

strategija MK

9. Međunarodne manifestacije Učešće Srbije na Bijenalu arhitekture u Veneciji 11.387.000

Sektorska strategija MK,

Memorandum o budžetu

10. Dani evropske baštine

Održana centralna manifestacija u Baču, realizovano 26 programa u opštinama Srbije, učestvovalo oko 40.000 građana

3.238.000 Budžeti opština Konvencije SE,

Sektorska strategija MK

11. Projekti u okviru organizacije „Frankofonija”

Projekti za Mesec Frankofonije

Realizovan seminar „Malro” i prateći programi

800.000 Sektorska strategija MK

12. Program interkulturnog dijaloga Urađeno mapiranje projekata interkulturnog dijaloga, podržano 15 projekata

3.400.000 Sektorska

strategija MK, SSP

13. Evropska mreža Recontres / članarina Obezbeđeno učešće Srbije u mreži 200.000 Sektorska strategija MK

83

14. Učešće predstavnika Republike Srbije na međunarodnim skupovima u radu međunarodnih tela i razmena stručnjaka

Održano učešće 20 stručnjaka na međunarodnim skupovima i u radu međunarodnih stručnih organizacija i asocijacija, razne članarine u profesionalnim asocijacijama

4.800.000 Sektorska strategija MK

15. Dunavski kulturni koridor Učešće delagacije Srbije na sastanku u Briselu, promotivni materijal 816.618

Sektorska strategija MK,

MER,

16. Regionalni program za kulturno i prirodno nasleđe Jugoistočne Evrope

Izrađene tri studije izvodljivosti, 12 preliminarnih tehničkih procena, održane promocije

5.450.000

SSP, Nacionalna

strategija zapošljavanja,

Strategija održivog

razvoja

17. Projekti Saveta ministara Jugoistočne Evrope

Urađen sajt Saveta ministara, promotivne aktivnosti 3.800.000

Sektorska strategija MK,

Povelja o osnivanju

Saveta ministara JIE

18. Konkurs za projekat prevođenja reprezentativnih dela srpske književnosti u inostranstvu otvoren od 24. januara do 1. maja 2008. godine

Prvi put objavljen. Od prijavljenih 46 projekata, komisija predložila podršku prevodu 35 dela. Do 31. 12. 2008. godine prevedeno je i objavljeno 16 dela na poljski, bugarski, slovenački, ukrajinski, italijanski, nemački, španski i francuski

59.817 € SSP

NPI

19. Učešće izdavača iz Srbije na međunarodnim sajmovima knjiga

Ministarstvo kulture je obezbedilo učešće izdavača i pisaca na međunarodnim sajmovima knjiga u Parizu, Lajpcigu, Solunu, Moskvi, Frankfurtu, Beču i Sofiji

12.472.889

20. „Kratka istorija srpske književnosti” na engleskom jeziku

Srpski PEN centar je pripremio potpuno novu istoriju koju su napisali profesori Filološkog fakulteta namenjenu stranim izdavačima, prevodiocima, studentima.

Očekuje se objavljivanje u toku marta 2009.

900.000

Tabela 2. Finansijski izveštaj Sektora za međunarodne odnose iz Izveštaja o radu Ministarstva kulture za 2008. godinu Vladi RS (period od 7. jula 2007. godine do 31. decembra 2008. godine)

84

PROGRAMI/PROJEKTI ORGANA DRŽAVNE UPRAVE ZA 2009. GODINU (REZULTATI)

R. br.

Naziv

Rezultat

Izvor i iznos finansiranja Prioritet iz budžeta iz drugih izvora

I II III IV

5. Program: Saradnja sa EU

Uključene institucije i organizacije iz Srbije u programe i projekte u oblasti kulture, umetnosti i zaštite kulturnog nasleđa u okviru integrativnih procesa Republike Srbije

12.709.791 53.413,70 evra

(IPA) + 25.000 evra

(iz budžeta EK)

SSP

5.1 Program : Implementacija komunitarnog programa Kultura 2007–2013

Godišnji doprinos na ime učešća u programu Evropske zajednice Kultura 2007−2013, koji podržava projekte zemalja EU, kao i država kandidata i potencijalnih kandidata za pristupanje EU. Program obuhvata oblasti kulturnog stvaralaštva i očuvanja i unapređenja kulturne raznolikosti, kao i upravljanja kulturnim nasleđem i ima za cilj razvijanje partnerskih veza između ustanova i organizacija ovih zemalja. Tokom 2009. godine pet institucija i šest izdavačkih kuća iz Srbije uspešno konkurisalo na javnom raspisu za kofinansiranje projekata u okviru ovog programa.

10.209.791

53.413,70 evra (refundacija iz

IPA fonda na ime godišnje

kontribucije za učešće u programu

Kultura)

SSP

5.2 Program: Rad implementacionog tela − Tačka kulturnog kontakta

Tačka kulturnog kontakta (TKK) predstavlja implementaciono telo u okviru programa EZ Kultura, koje deluje na nacionalnom nivou. U cilju promovisanja samog programa i podsticanja učešća institucija i organizacija iz Srbije na konkursima za sufinansiranje projekata u okviru programa Kultura, TKK organizovala je seminare i radionice u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Pančevu i Kanjiži.

2.500.000 26.000 evra (iz budžeta EK) SSP

5.3

Projekti: Sufinansiranje prihvaćenih projekata na konkursu u okviru programa Kultura 2007−2013

Na konkursu u okviru komunitarnog pro-grama Kultura¸ pet institucija i organiza-cija iz Srbije uspešno su konkurisali u svojstvu koorganizatora na zajedničkim projektima sa partnerima iz Evrope.

2.857.206 SSP

6. Program: Saradnja sa Savetom Evrope

6.1 Projekat: Eurimages − godišnja članarina/kontribucija

U celosti plaćena članarina Republike Srbije Fondu. 10.000.000

6.2

Program: Regionalni program za kulturno i prirodno nasleđe Jugoistočne Evrope (u saradnji sa Savetom Evrope i Evropskom komisijom) 2003–2010

-Izrađena 3 biznis plana za projekte u okviru Ljubljanskog procesa.

-Organizovana poseta međunarodnih eksperata mestima na kojima se odvijaju konsolidovani projekti u okviru Ljubljanskog procesa.

- Izrađen predlog projekta za transforma-ciju Senjskog Rudnika u eko muzej (prva faza) i prihvaćen za finansiranje od strane Evropske komisije u iznosu od 1.500.000 €

2.654.000

SSP, SSS, Strategija održivog razvoja,

Strategija razvoja turizma

6.3 Projekat: Dani evropske baštine

Projekat uspešno realizovan u Prijepolju u saradnji sa Muzejom u Prijepolju, regionalno povezivanje sa inistutucijama kulture u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini.

2.000.000

85

7. Program: Međunarodna saradnja i menadžment u kulturi

7.1

Projekat: Realizacija projekata u okviru Međunarodne organizacije Frankofonija

Realizacija obaveza u oblasti kulture koje RS ima u statusu posmatrača u MOF-u. Uspešno realizovan. Učestvovanje u proslavi Meseca Frankofonije u Republici Srbiji. Pokretanje frankofone edicije Galika

400.000 SSP

7.2 Projekat: Regionalna saradnja u oblasti kulture Podržani projekti regionalne saradnje 377.000 Memorandum

o budžetu

7.3 Projekat: Učešće Republike Srbije u projektima međunarodnih organizacija i inicijativa

Podržan projekat regionalne saradnje u okviru CEI 200.000 Memorandum

o budžetu

7.4 Projekat: Kulturno-informativni centar Srbije u Parizu

3.248.090 Memorandum o budžetu

7.5

Projekat: Učešće predstavnika Srbije na međunarodnim skupovima, u radu međunarodnih tela i razmena stručnjaka

Podržani predstavnici Republike Srbije za učešće u radu međunarodnih organizacija, asocijacija i stručnih tela i mreža

396.750 Memorandum o budžetu

8. Program: Menadžment u kulturi

Aktivnosti Rradne grupe za profesionalni razvoj menadžmenta, prema projektnom planu

Donacija UNESKO 26.000$

Memorandum o budžetu

8.1

Projekat: Mapiranje i afirmacija projekata međukulturnog dijaloga u Srbiji

Uspešno realizovan u saradnji sa radnom grupom za interkulturni dijalog i kulturnu raznolikost Unapređenje razumevanja kulturne raznolikosti i unapređenje interkulturnog dijaloga u RS

1.000.000

8.2

Projekat: TRANSFORMATOR – Jačanje institucionalnih kapaciteta i ljudskih resursa za upravljanje u oblasti kulture

U cilju razvoja institucionalnih kapaciteta i ljudskih resursa u oblasti kulture na lokalnom, pokrajinskom i republičkom nivou realizovan seminar-program stručnog usavršavanja i promocija dobrih praksi u institucijama kulture u Srbiji

931.000 1.000.000

(Fond za otvoreno društvo)

Memorandum o budžetu

Tabela 3. Finansijski izveštaj Sektora za međunarodne odnose iz Izveštaja o radu Ministarstva kulture za 2009. godinu Vladi RS

Komentar – Na osnovu podataka iznetih u tabelama 1, 2. i 3. može se izvesti zaključak

da Ministarstvo kulture redovno izdvaja sredstva za multilateralnu saradnju, ali i da su ta

sredstva skromna u poređenju sa godišnjim budžetima Ministarstva kulture. Ovo se odnosi na

saradnju koja je zasnovana na preuzetim obavezama države u odnosu na međunarodne

organizacije i EU, što možemo smatrati strateškom, planskom saradnjom.

Napominjemo da ovde nije prikazan budžet Ministarstva koji se odnosi na ostale

aktivnosti međunarodne saradnje, bilateralna saradnja (deo u Sektoru za savremeno

86

stvaralaštvo, Sektoru za medije, Sektoru za zaštitu kulturne baštine). Veliki deo sredstava

namenjenih za finansiranje projekata odlazi na takozvane međunarodne projekte koji se

zasnivaju na razmeni kulturnih sadržaja, gostovanja (uglavnom namenjena srpskoj dijaspori)

ili na pojedinačne projekte koji se realizuju u inostranstvu. Trošenje ovih sredstava se ne

evidentira formalno kao međunarodna saradnja, već se registruju kao sredstva dodeljena na

konkursima Sektora za umetničko stvaralaštvo i Sektora zaštite. Analizom tabela dolazimo do

zaključka da se planiranje sredstava bazira na evropskim integracijama i preuzimanju obaveza

proisteklih iz sporazuma i ugovora potpisanih u cilju pristupanja programima i projektima u

protekle dve godine. Od značajnijih programa kojima je pristupljeno i međunarodnih udruženja

u koja smo primljeni, a čiji rad se finansira od strane Ministarstva, sve tri godine, treba

napomenuti: Euroimage – fond za kinematografiju, Savet ministara kulture Jugoistočne

Evrope, Transromanika, Regionalni program za kulturno i prirodno nasleđe, Kultura 2007-

2013, Dani evropske baštine i Međunarodna organizacija Frankofonija.

Takođe, treba istaći i novinu koja je uvedena 2008. godine nakon obeležavanja Godine

interkulturnog dijaloga. Ministarstvo kulture od 2008. godine raspisuje konkurs za projekte

koji doprinose uspostavljanju interkulturnog dijaloga. Sredstva za ove projekte nisu velika ali

je učinjen napredak i naznačeno strateško opredeljenje države da locira i finansijska sredstva za

unapređenje interkulturnog dijaloga unutar Srbije.

Finansiranje navedenih projekata možemo smatrati održivim i strateški utemeljenim.

Opravdanje za ovu tvrdnju leži u činjenici da su pojačane aktivnosti u vezi sa projektima koji

se finansiraju kroz ova davanja i da se interesovanje za međunarodne programe i projekte

kojima smo pristupili povećava. U tabeli koja prikazuje izdvajanja za 2009. godinu,

napominjemo da su to izdvojena sredstva nakon rebalansa (Izmena Zakona o Budžetu za 2009.

godinu) budžeta zbog kojeg je došlo zbog ekonomske situacije u zemlji.

Suma koja je izdvojena u 2008. godini iznosi oko 110.000.000 dinara (1.200.000 evra )

i predstavlja manje 10% budžeta Ministarstva kulture. U 2009. godini izdvojeno je samo oko

37.000.000 dinara (oko 400.000€) što predstavlja trećinu sume iz prethodne godine.

Ovakav disparitet u izdvajanjima ne može održavati zahtevan kvalitet projekata kojima

se aplicira za sredstva EU fondova i šalje pogrešnu sliku da su evrointegracioni procesi na

polju kulture zanemareni od strane države.

Naravno, postoje i primeri u kojima Ministarstvo kulture nije reagovalo na adekvatan

način i gde je čak i opomenuto od strane partnera iz međunarodne zajednice. Ovo se odnosi na

rezultate koji nisu ostvareni u radu na Regionalnom programu za kulturno i prirodno nasleđe

JIE.

87

U analizi sve tri tabele, primetna je diversifikacija programa do koje je došlo 2008. i

2009. godine u odnosu na 2007. godinu. Na osnovu podataka u poslednje dve godine pojavljuju

se i odrednice kao što su Učešće Republike Srbije u projektima međunarodnih organizacija i

inicijativa i Učešće predstavnika Srbije na međunarodnim skupovima, u radu međunarodnih

tela i razmena stručnjaka (za koja su izdvojena simbolička sredstva), ali s obzirom da Sektor za

međunarodne odnose, evropske integracije i menadžment u kulturi, ne raspisuje Konkurs za

finansiranje projekata i programa, nije jasno koja je procedura prijavljivanja, ali ni način

odabira i odlučivanja dodeljivanja sredstava. Ove odrednice predstavljaju i potencijalni fond za

mobilnost umetnika, stvaraoca i stoga je netransparentnost procedure, problematično pitanje.

Takođe je interesantan i primer iz 2008. godine r. b. 15, Dunavski kulturni koridor – učešće

delegacije Srbije na sastanku u Briselu, promotivni materijal za koji je izdvojena veoma visoka

suma 816,618,00 dinara. Ovaj projekat pojavljuje se samo jedne godine i na osnovu ovog

podatka zaključuje se da je ovaj sastanak bio od najvišeg značaja za Republiku Srbiju, jer

nijedan sastanak više nije prikazan u sve tri godine, ili je, s druge strane, iz nekog razloga ovo

bio nepredviđen trošak Ministarstva koji je naknadno ubačen samostalno.

Ministarstvo kulture i pored nastojanja na decentralizaciji kulture, nije uspelo da se

odupre centralnom diktiranju raspodele sredstava. Pored osnovanog i aktivnog Filmskog centra

Srbije, ministarstvo i dalje ima vodeću ulogu u sprovođenju instrumenata kulturne politike105

ne prepuštajući ulogu ovoj instituciji da sama, na osnovu stručnosti sprovodi kulturnu politiku

na polju međunarodne saradnje. Isto se događa i sa izdavaštvom i književnošću.

Primena ovog principa i u međunarodnim odnosima ohrabrila bi učesnike u kulturnom

životu, kako pojedince, stvaraoce, civilni sektor, tako i institucije i udruženja da pojačaju

aktivnosti na ostvarivanju partnerstava i većeg prisustva u programima i projektima

međunarodnoj saradnji.

3.3.2. Raspored i korišćenje sredstava namenjenih projektima i programima u kulturi za 2010. godinu106

Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2010. godinu („Službeni glasnik RS”, broj

107/09), u članu 7. u okviru Razdela 25 – Ministarstvo kulture, funkcija 820 Usluge kulture,

ekonomska klasifikacija 424 – Specijalizovane usluge, predviđena su sredstva u iznosu od

985.153.000 dinara u 2010. za programe i projekte u kulturi. Programske delatnosti koje su

ranije finansirane u okviru sektora za međunarodne odnose od 2010. godine su inkorporirane u

105 Dragićević Šešić Milena, Javna i kulturna politika, socio-kulturološki aspekti, Magna agenda, Beograd, 2002 106 Dokumentacija Ministrarstva kulture, 2010. g.

88

sektore za savremeno stvaralaštvo i zaštitu kulturne baštine. Takođe, u okviru sektora za

savremeno stvaralaštvo uvedene su mnoge novine. Sredstva za pojedine oblasti su uvećana, ali

su istovremeno uvedene i nove funkcije koje se sa ovih pozicija finansiraju. Tako je novac za

realizaciju manifestacija u zemlji višestruko uvećan. To ne znači da su sredstva za pojedinačne

manifestacije povećana, već da će se ubuduće, radi boljeg pregleda i sistematizacije ovih

programa, sa jedinstvene pozicije u budžetu finansirati manifestacije od izuzetnog značaja

(Fest, Bitef, Bemus, Nišvil, Pozorišni festival, Užice, Sterijino pozorje, Oktobarski salon..... ).

Od 2010. godine, uvodi se nova funkcija u programskoj delatnosti kinematografije –

„digitalizacija i modernizacija bioskopske mreže“. U oblasti muzičke umetnosti, dodatna

sredstva će biti izdvojena za realizaciju Mreže koncertnih gostovanja kroz stimulaciju

vrhunskih umetničkih ostvarenja u oblasti muzike i premijernih izvođenja savremenih dela.

Programi u oblasti književnog stvaralaštva će takođe biti objedinjeni, pa će sa ove pozicije biti

finansirana i prezentacija knjiga u inostranstvu. Takođe, jedan deo novca opredeljen za ovu

oblast delimično će biti utrošen za završetak realizacije otkupa knjiga za 2009. godinu. U cilju

stvaranja inkluzivnog društva, od ove godine će posebna pažnja biti posvećena stimulaciji

programa osoba sa invaliditetom. Konkurs za programe stvaralaštva nacionalnih manjina i Srba

u regionu ove godine je proširen na Srbe u inostranstvu.

4. MULTILATERALNA SARADNJA MINISTARSTVA KULTURE – dometi i praksa

Ministarstvo kulture sarađuje u više radnih tela i grupa sledećih multilateralnih

organizacija i asocijacija: UNESKO, Savet Evrope, Savet ministara kulture Jugoistočne

Evrope, Centralno evropska inicijativa, Jadransko jonska inicijativa, Međunarodna organizacija

frankofonije, Forum slovenskih kultura i druge.

Ministarstvo kulture pre svega pruža administrativnu logistiku ali i finansijski

pomaže učestvovanje kulturnih poslenika i umetnika u multilateralnim programima

međunarodnih organizacija, asocijacija i inicijativa.

Kulturne ustanove, stručnjaci i srpski centri/sekcije (Srpski nacionalni komitet ICOM,

srpske sekcije, ASSITEJ, Srpski centar PEN, ITI i dr.) učlanjeni su i aktivno deluju u okviru

brojnih međunarodnih nevladinih organizacija i mreža u području kulture i umetnosti, shodno

tome Ministarstvo kulture podržava njihovu delatnost, učestvovanje izabranih predstavnika i

stručnjaka na sastancima izvršnih odbora, konferencija i kongresa u inostranstvu, kao i

organizaciju skupova međunarodnih nevladinih organizacija u našoj zemlji.

89

4.1. AKTIVNOSTI MINISTARSTVA KULTURE

U okviru Sektora za međunarodne odnose, evropske integracije i razvoj menadžmenta u

kulturi, koji je formiran 2003. godine, obavlja se većina poslova multilateralne saradnje u

oblasti kulture i konkretnije

1. međunarodne organizacije

– UNESKO (oblast kulture i umetnosti; projekti, programi i implementacija konvencija);

– Savet Evrope (Nadzorni komiteti za kulturno i arhitektonsko nasleđe CDPATEP i

nadzorni komitet za kulturu, regionalni program za rehabilitaciju industrijskog nasleđa, Dani

evropske baštine, projekti Interkulturnog dijaloga)

– Međunarodna organizacija Frankofonije,

– Savet ministara Jugoistočne Evrope

– Organizacija za crnomorsku ekonomsku saradnju,

– Centralno evropska inicijativa

– Radna zajednica podunavskih zemalja i druge međunarodne vladine i nevladine

organizacije;107

2. nadnacionalne organizacije

– Evropska unija (programi Kultura 2007, Tačka kulturnog kontakta – TKK/CCP,

Predpristupni fondovi EU IPA i drugi)108

Posmatrajući iz perspektive prakse u okviru Ministarstva kulture, uočavamo i sledeću

podelu poslova po teritorijalnoj osnovi, i to:

1) multilateralana kulturna saradnja u regionu:

a) Jugoistočna Evropa

b) Ex jugoslovenske republike

c) Zapadni Balkan

2) multilateralna kulturna saradnja van regiona:

a) evropska

b) evro-atlanska

c) pan-evropska

d) ka drugim regionima

e) interkontinentalna (Euro Mediteranska...)

107 za većinu nabrojenih organizacija zadužena Grupa za projekte i programe multilateralne međunarodne saradnje 108 zadužena Grupa za evropske integracije u oblasti kulture

90

U okviru daljeg istraživanja posebna pažnja biće posvećena ukrštenim uticajima

bilateralne i multilateralne saradnje u kontekstu savremene kulturne diplomatije, sa fokusom na

projekte i programe u kojima je prevaziđena politika promocije kulture države, već se jasno

vidi opredeljenje za platformu za dinamičnu saradnju sa strateškom razvojnom logikom, a u

vezi sa okvirnom praksom Ministarstva kulture.

Biće prikazani projekti, inicijative i programi (inciranje, razvijanje, sprovođenje i

uspostavljanje sistema implementacije na institucionalnom do kraja i nacionalnom nivou i

praćenje programa/projekata multilateralne saradnje u oblasti kulture i umetnosti) koji su

izabrani kao primeri uspešne prakse, okvirnog programa delovanja Ministarstva kulture u

periodu 2007–2009. godine. Pored fokusa na pozitivne primere, prikazaćemo i dva primera

aktivnosti Ministarstva kulture u članstva u međunarodnim organizacijama u kojima kultura i

umetnost nisu prioriteti, ali imaju značajne fondove opredeljene za projekte saradnje u oblasti

kulture (Centralno evropska inicijativa i Crnomorska ekonomaska saradnja). Biće prikazan i

informativni pregled rada jednog od najvažnijih programa EU kome je Srbija pristupila u

posmatranom periodu, nacionalnog implementacionog tela programa Kultura 2007–2013,

Tačka kulturnog kontakta, čiji rad nije evaluiran od strane Ministarstva kulture109 od njenog

osnivanja do danas.

S obzirom da su izabrani projekti realizovani u okviru saradnje sa nekim od najvažnijih

međunarodnih organizacija (Unesko, Savet Evrope, Međunarodna organizacija frankofonije,

Savet ministara Jugoistočne Evrope) ukazuje se prilika da se kroz primere dobre prakse i

studije slučaja, napravi jasan prikaz metodologije, izabranih pristupa i strategija, logistike,

modaliteta i načina razmene na nacionalnom i međunarodnom nivou, a ujedno i prikaže

pozicija Ministarstva kulture u tom odnosu saradnje.

109 Ministarstvo kulture je osnivač TKK. Evropska komisija i Ministarstvo partnerski finansiraju rad TKK, drugih izvora prihoda nema. Ministartsvo je nadležno za rad TKK

91

4.2. UNESCO

Sistem saradnje Uneska možemo prikazati na sledeći način –

Saradnja sa Uneskom u okviru Ministarstva kulture obavlja se u okviru tri sektora –

Sektor za zaštitu kulturne baštine (zadužen za monitoring i implementaciju Konvencije o zaštiti

svetske kulturne i prirodne baštine 1972, Konvencija o zaštiti nematerijalne kulturne baštine

2003110), Sektoru za međunarodne odnose, evropske integracije i razvoj menadžmenta u oblasti

kulture (zadužen između ostalog za monitoring i implementaciju Konvencija o zaštiti i

promociji raznolikosti kulturnih izraza 2005, Konvencija o zaštiti podvodne kulturne baštine

2003).

Saradnja, preciznije, komunikacija sa Stalnom delegacijom Republike Srbije i

Nacionalnom komisijom za Unesko, koje je u okviru Ministarstva spoljnih poslova, odvija se

delimično i u Kabinetu ministra kulture.

Grupa za projekte i programe multilateralne međunarodne saradnje u okviru Sektora za

međunarodne odnose, evropske integracije i razvoj menadžmenta u oblasti kulture, predstavlja

najvažniju unutrašnju jedinicu u kojoj se obavaljaju poslovi neposredno vezani za saradnju,

podršku, implementaciju projekata i programa koji promovišu vrednosti i ciljeve Uneska:

110 Nacrt Zakona prošao proceduru na sednici Vlade i sada se nalazi u skupštinskoj proceduri (skupštinskiodbora, stavljanje na dnevni red za raspravu na parlamentarnom zasedanju)

Ambasadori dobre volje

Uneskove asocijacije,

centri i klubovi

Pojedninci

Katedre Uneska

Nevladine organizacije

Vladine organizacije

Agencije UN

Nacionalne komisije

UNESKO

92

− iniciranje ratifikacije / potvrđivanja konvencija Uneska;

− iniciranje za stavljanje u proceduru Zakona o potvrđivanju Konvencija;

− usaglašavanje tekstova sa ostalim ministarstvima sa kojima delimo nadležnosti;

− koordinacija rada sa Ministarstvom spoljnih poslova na organizaciji potvrđivanja međunarodnih ugovora;

− koordinacija rada sa Ministarstvom spoljnih poslova oko potvrđivanje konvencija u Narodnoj skupštini;

− rad na pripremi konvencija;

− harmonizacija sa domaćim zakonodavstvom;

− rad na pripremi sprovođenja konvencija;

− razvijanje i praćenje projekata i programa saradnje;

− aktivnosti vezane za podizanje svesti javnosti o značaju konvencija pre svega u stručnoj ali i široj javnosti (seminari, radni sastanci);

− uspostavljanje saradnje na interministarskom nivou.

Da podsetimo, normativni instrumenti imaju zakonodavnu snagu (međunarodni ugovori

i dokumenti ratifikuju se u narodnoj skupštini). Samom procesu potvrđivanja u parlamentu,

prethodi složen posao harmonizacije sa nacionalnim zakonodavstvom, a nakon toga sledi

usklađivanje svih instrumenta kulturne politike sa odredbama ratifikovanih dokumenata.

Aktom potvrđivanja ili ratifikacije u parlamentu, država potpisnica preuzima obavezu i

odgovornost da stvori uslove za primenu odredbi sadržanih u dokumentima. Pored opšteg

pravnog okvira koji važi unutar jedne države, kulturna politika je određena i pravnim normama

koje zovemo normativnim instrumentima kulturne politike. Pravne norme predstavljaju brojni

međunarodni dokumenti među kojima su: bilaterаlni i multilateralni sporazumi o saradnji

(usvaja savezni ili republički parlament), ugovor između zemalja članica međunarodne ili

nadnacionalne organizacije koji potpisuju zemlje članice (primer: Rimski ugovor EZ,

Mastrihtski ugovor EU itd.), kao i ratifikovane međunarodne konvencije i rezolucije (npr.

Konvencija o zaštiti raznolikosti kulturnog izraza usvojena na Generalnoj Konferenciji 2005.

itd.).111

Takođe, mora da se ima u vidu da osim što ovi normativni instrumenti omogućavaju da

sporazumi i dokumenti budu sprovedeni u praksi kroz zakonsku regulativu, oni određuju i

jasno delegiraju nosioce i učesnike svih predviđenih aktivnosti (contact point / focal point)

kroz odredbe.

111 Đukić, Vesna, Država i kultura – Studije savremene kulturne politike, Institut za pozorište, radio i televiziju, Fakultet dramskih umetnosti, Beograd, 2010, str. 132

93

Praksa – Nakon prijema obaveštenja i informacija od Uneska preko nacionalnih

komisija tj. stalnih delegacija, predmet se prosleđuje na obradu u nadležni sektor, najčešće

Sektor za međunarodne odnose ili ako se radi o kulturnom nasleđu pre svega o spomenicima na

Listi svetske baštine Unesko, Sektoru za zaštitu kulturne baštine koji predmet prosleđuje

Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture koji je, u saradnji sa Ministarstvom i

Nacionalnom komisijom za Unesko pri Ministarstvu spoljnih poslova, zadužen i za poslove

vezane za spomenike na Listi svetske baštine. Aktivnosti koje se odnose na Listu svetske

kulturne baštine su predmet Uneskovog Odeljenja za materijalnu baštinu. Rukovodi se

načelima kulturne raznolikosti putem aktivnosti koje uključuju očuvanje lokaliteta, koji

predstavljaju kulturnu baštinu manjina, koji su od osnovne važnosti za kulturni identitet ili koji

su u neposrednoj opasnosti od propadanja. Sve te aktivnosti sprovode se u saradnji sa svetskim

centrom za baštinu (World Heritage Center). Godine 1972. Unesko je prihvatio Konvenciju o

svetskoj baštini, kako bi zaštitio baštinu širom sveta i kako bi se osigurala međunarodna

potpora zaštite lokaliteta svetske baštine. Konvencija štiti lokalitete izuzetne univerzalne

vrednosti. Najnovija kategorija na Listi svetske baštine uključuje mešane lokalitete ili kulturne

krajolike. Osim Liste svetske baštine Unesko, poznaje i Listu ugrožene svetske baštine. To je

poseban popis baštine kojoj prete prirodne katastrofe (zemljotresi, poplave, vulkanske erupcije)

ili one koje uzrokuje čovek (ratovi, nestanak šuma, turizam). Posebnu zaštitu takvi lokaliteti

dobijaju kada se smatra da im preti opasnost od propadanja. Proces upisivanja novog lokaliteta

na Listu svetske baštine je izuzetno kompleksan. Vlade država koje žele da kandiduju lokalitet

predaju dosije koji se izrađuje nakon procesa nominacija, evaluacije i upisivanja. Izrađuje se

dokument sa istorijskim i arheološkim dokazima i predaje se plan upravljanja. Od vlade države

koja nominuje lokalitet zahteva se da ima pravne i regulatorne okvire i mehanizme

upravljanja.112

Kada su u pitanju predmeti projekata i programa iz oblasti kulture, najčešće

Ministarstvo kulture preko Nacionalne komisije za Unesko i Stalne delegacije pri Unesko

dobija informacije koje je neophodno proslediti stručnoj javnosti i relevantnim institucijama.

Kada su u pitanju stipendije za studente i stručnjake iz oblasti kulture i umetnosti, informacija

se prosleđuje univerzitetima (Univerzitetu u Beogradu i Univerzitetu umetnosti), umetničkim

udruženjima i obavezno objavljuje na web sajtu Ministarstva kulture. Za sledeći primer može

se uzeti situacija kada Unesko proglasi određenu godinu za obeležavanje određenog jubileja ili

teme. Primer je Međunarodna godina približavanja kultura 2010 – obeležava se sa ciljem da se

112 Jelinčić Danijela Angelina, Abeceda kulturnog turizma, Meandarmedia, Zagreb, 2008, str. 89–91

94

proslavi kulturna raznolikost sveta i unapredi dijalog između kultura. Generalna direkcija

Uneska je objavila četiri osnovna pravca aktivnosti

– promovisanje poznavanja kulturnih, etničkih, jezičkih i verskih različitosti

– definisanje okvira zajedničkih vrednosti

– jačanje kvalitetnog obrazovanja i interkulturnog znanja

– intiziviranje dijaloga za održivi razvoj.

Ova vrsta informacije prosleđuje se dalje stručnoj i široj javnosti, sa jasnom

instrukcijom na koji način će ova godina biti obeležena na nacionalnom nivou, ali i aktivnosti

koje će Ministarstvo kulture preuzeti, sa pozivom da se uključe u obeležavanje. Ukoliko su

predviđena finansijska sredstava u okviru budžeta Ministarstva, ujedno se obaveštavaju i o toj

činjenici kao i pozivaju da apliciraju sa određenim projektima i programima. Međutim vrlo

često bira se već postojeći projekat bez neophodne transparentnosti.

Svake dve godine Unesko raspisuje i participativni program finansiranja za sve države

članice. Ministarstvo kulture vrši izbor projekata od nacionalnog značaja koje kandiduje preko

nacionalne komisije za grant. Visina novčane podrške Uneska iznosi do 26.000 $ i neophodno

je da nacionalno ministarstvo ili vlada države članice takođe podržava projekat. Na sastancima

i komitetima Uneska vrlo često pored predstavnika Stalne delegacije RS pri Unesku, učestvuju

i savetnici ministra kulture (zaduženi za tu oblast) i stručnjaci iz raznih institucija i organizacija

prema zajedničkoj proceni ministra kulture i predsednika nacionalne komisije.

Tokom Generalne konferencije Uneska, obavezno je i prisustvo delegacije Ministarstva

kulture, ukoliko je planiran ministarski okrugli sto, obavezno je i prisustvo ministra kulture.

Ministarstvo kulture ima obavezu da šalje nacionalne izveštaje iz svog resora za izveštaje koji

se pripremaju za Generalnu konferenciju.

S obzirom da Unesko dodeljuje i nagrade, svaka država ima mogućnost da kandiduje

izabrane ličnosti za ove prestižne nagrade. Uvidom u izveštaje Ministarstva kulture,

Ministarstvo je preko nacionalne komisije, Unesku u posmatranom periodu predložilo

kandidata samo za nagradu Šarijah za arapsku kulturu. Nagrada ustanovljena radi promocije

interkulturnog dijaloga koji predstavlja jednu od glavnih oblasti Uneska, a u cilju razmene

iskustava i učvršćivanja interkulturnog dijaloga.113 Ministarstvo kulture je preko Nacionalne

komisije za Unesko, dva puta kandidovalo gospodina Srpka Leštarića, prevodioca sa arapskog

jezika.

113 http://portal.unesco.org/culture/en/ev.php-URL_ID=35086&URL_DO=DO_TOPIC&URL_SECTION=201.html, pristupljeno 02. 12. 2009.

95

4.2.1 Regionalna saradnja – primer dobre prakse – Regionalni projekat za nominacija Stećaka na Listu svetske kulturne baštine

Na poziv Sredoja Novića, ministra civilnih poslova Bosne i Hercegovine, ministri

nadležni za kulturu Republike Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Republike Hrvatske

potpisali su u Sarajevu, 3. novembra 2009. godine Pismo o namerama i u želji da unaprede

međuinstitucionalnu saradnju kroz pripremu zajedničkog projekta izrade nominacionog

dokumenta: „Nominacija stećaka – srednjevekovnih nadgrobnih spomenika – za Upis na listu

svetske kulturne baštine Uneska“, po preporuci Uneska koji podstiče mogućnosti serijskih

nominacija za Listu svetske baštine. Tom prilikom je utvrđen plan aktivnosti s definisanim

obavezama, rokovima, nosiocima aktivnosti kao i potrebna finansijska sredstva za realizaciju

svake pojedinačne aktivnosti u okviru projekta. Ministar kulture Srbije ovom prilikom istakao

je značaj regionalne saradnje i uverenje da će uskoro sve četiri države svojoj listi spomenika na

Uneskovoj listi kulturne baštine dodati još jedan spomenik. Ministar civilnih poslova BiH

Sredoje Nović taj dokument okarakterisao je kao „jedan od najkrupnijih projekata u oblasti

kulture koji se radi na regionalnom nivou i istakao da će Unesko to prepoznati u konačnoj

realizaciji projekta”. Resorni ministar Hrvatske Božo Biškupić smatra da je „kultura stećaka

postala sastavni dio nacionalnih kultura sve četiri države. Zato je ovaj projekat obaveza svih

država”. On je kazao da „će se četiri države zajedno, uz pomoć stručnjaka, i ubuduće vrlo

aktivno postaviti prema Unesko i raditi na fenomenima koji su zajednički za spomenute četiri

države”. Crnogorski resorni ministar Branislav Mićunović izrazio je „zadovoljstvo što je

dokument potpisan u BiH – zemlji stećaka. Okarakterisao ga je kao početak saradnje četiri

države u toj oblasti kulture i kazao da je za ministre dužnost, obaveza i čin prijateljstva da

unaprijede veze i kulturno tržište učine bitnim u evropskim ali i svetskim razmjerima. Na

Uneskovoj Listi svetske kulturne baštine Srbija ima šest, Hrvatska sedam, BiH dva, a Crna

Gora tri spomenika kulture.

Ovaj primer predstavlja jedan od najboljih primera dobre prakse u okviru regionalne

saradnje sa zajedničkim ciljem – unapređivanje interministarske i interinstitucionalne saradnje

kroz pripremu zajedničkog projekta izrade nominacionog dokumenta. Posebnost i važnost ove

inicijative je i u činjenici da ova inicijativa ima dimenziju prepoznavanja zajedničke istorije

sa stanovišta prošlosti, ali i opredeljenost za integracijom regiona u budućnosti, a samim tim

i pokazuje zajedničke planove za jačanje regionalne saradnje i povezivanje kroz zajednički

nastup pred međunarodnom zajednicom. Ova inicijativa predstavlja i važnu odrednicu u

razvoju međunarodnih odnosa u oblasti kulture, pre svega u zemljama bivše Jugoslavije,

96

imajući u vidu blisku prošlost i događanja u poslednjoj dekadi prošlog veka na području

Balkana.

4.2.2. Normativni instrumenti

Najsloženiji poslovi od visokog nacionalnog značaja odnose se na proceduru i iniciranje

ratifikacije/potvrđivanja konvencija Uneska, kao i njihove kasnije implementacije.

Napominjemo da u periodu od 1991. godine do 2009. godine nije ratifikovana nijedna

Konvencija Uneska iz oblasti kulture i umetnosti. Imajući u vidu i tu činjenicu od velikog je

značaja inicijativa i realizovan postupak potvrđivanja Konvencije o zaštiti i promociji

raznolikosti kulturnog izraza, koji je trajao nekoliko godina, ali predstavlja značajan pomak u

samom Ministarstvu, ali i načinima rada Ministarstva u kontekstu međunarodnih odnosa. U

delu rada koji sledi ovaj primer će biti prikazan kao primer dobre prakse.

4.3. STUDIJA SLUČAJA

Konvencija o zaštiti i promociji raznolikosti kulturnih izraza

Najznačajnija konvencija novijeg datuma je Konvencija o zaštiti i promociji

raznolikosti kulturnih izraza114 iz 2005. godine. Značaj ove konvencije je višestruk i ona

zahteva da se prava svake, ma i najmanje grupe ljudi očuvaju u svojoj raznolikosti, te je stoga

jasno da toposociološki pristup zasnovan na ravnopravnosti postaje neminovnost115 i to je jedini

normativni akt tj. zakon koji je potvrđen u Narodnoj skupštini u periodu od 1991–2009. godine

čiji je inicijator i nosilac aktivnosti Ministarstvo kulture, dok je Ministarstvo spoljnih poslova

formalni predlagač. Uvidom u delokrug rada Sektora za međunarodne odnose, evidentirano je

da je iniciranje, procedura i priprema za sprovođenje ovog međunarodnog akta, jedan od

primera pozitivne prakse Ministarstva u kontekstu multilateralne saradnje. U daljem tekstu biće

prikazan sam dokument, proces donošenja, analiza efekta zakona. Konvencija o zaštiti i

unapređenju raznolikosti kulturnih izraza (Convention on the Protection and Promotion of the

Diversity of Cultural Expressions, 2005, u daljem tekstu: „Konvencija”) je prvi međunarodni

sporazum sa obavezujućom snagom u oblasti kulture, zaštite, očuvanja i unapređenja kulturnih

izraza. Konvencija je usvojena 20. oktobra 2005. godine na 33. Generalnom zasedanju

Organizacije ujedinjenih nacija za kulturu, nauku i obrazovanje. Konvencija je tada usvojena

114 Štampana verzija na srpskom, Konvencija o zaštiti i promociji raznolikosti kulturnih izraza, Ministarstvo kulture RS, 2007 115 Dragićević Šešić Milena, Branimir Stojković: Kultura, menadžment, animacija, marketing, Beograd, CLIO, 2000, str. 40

97

velikom većinom prisutnih delegacija (148 država članica glasalo je za njeno usvajanje, 2 su

bile protiv – delegacije SAD i Izraela glasale su protiv usvajanja ovog teksta i 4 države članice

su bile uzdržane). Tom prilikom, delegacija SCG je glasala za usvajanje predloženog teksta

Konvencije.

Inicijativa za potvrđivanje Konvencije pokrenuta je prvi put u saradnji sa Ministarstvom

spoljnih poslova još 2006. godine i tom prilikom prošla je zvaničnu proceduru. Imajući u vidu

da je došlo do raspada Državne zajednice Srbija i Crna Gora i izborom nove Vlade 2007.

godine, svi zakoni, sporazumi i međunarodni akti, vraćeni su na ponovni postupak. Ista

situacija ponavlja se izborom nove Vlade 2008. godine116. Preporuke i urgencije za

ratifikovanje Konvencije Ministarstvo kulture je dobilo od Evropske komisije, Međunarodne

organizacije Frankofonije (čiji je Republika Srbija član u statusu posmatrača), Republike

Francuske, Rumunije i Kanade.

S obzirom na važnost potvrđivanja ovog Zakona pred Narodnom skupštinom ,

kao i na činjenicu da je ovo treće pokretanje inicijative za njeno potvrđivanje, Konvencija je

razmotrena u kratkom roku i stupila je na snagu 06. juna 2009. godine nakon što je Narodna

skupština usvojila Zakon o potvrđivanju Konvencije. 117

Tekst Konvencije je preveden i odštampan od strane Ministarstva kulture u vidu

publikacije i promovisan na Danima evropske baštine u septembru 2008. godine, kao i na

seminaru iz kulturnog menadžmenta Seminare Malraux, koji Ministarstvo kulture organizuje sa

Ministarstvom kulture i komunikacija Francuske u oktobru 2008. godine. Tema seminara je

bila – Kulturna raznolikost i interkulturni dijalog.

Konvencija je inicirana donošenjem Univerzalne Deklaracije o kulturnoj raznolikosti

(UNESKO 2001) koju je takođe podržala SR Jugoslavija. Rezolucijom 32C/34 koja je

usvojena na 32. Generalnom zasedanju Uneska, i odlukom Generalnog direktora Uneska

Koićira Macure formirana je komisija Uneskovih eksperata u oblasti kulturne politike, koja je

bila zadužena za pisanje preliminarnih tekstova Konvencije. Nakon toga usledile su tri rasprave

vladinih eksperata (tokom 2004. i 2005. godine), na kojima su učestvovali predstavnici

Republike Srbije (eksperti Ministarstva kulture) dajući svoj doprinos konačnom obliku i

sadržaju Konvencije.

Konvencija je usvojena nakon iscrpne rasprave i pripreme teksta, koje su trajale dve

godine. Konvencija je usvojena radi postizanja, pre svega, sledećih ciljeva :

116 I ovog puta Nacrt zakona o potvrđivanju Konvencije o zaštiti i unapređenju raznolikosti kulturnih izraza (Unesko, 2005) prolazi proceduru: Odbor za odnose sa inostranstvom, Odbor za javne službe, usvojen je na sednici Vlade, kao i Odbor za kulturu i informisanje Narodne Skupštine Republike Srbije. 117 Službeni glasnik RS, br. 42-09

98

– izgradnja sveobuhvatne međunarodne politike zaštite i unapređenje raznolikosti

kulturnih izraza;

– stvaranja uslova za napredak i slobodnu interakciju kultura na uzajamno koristan način,

podsticanje dijaloga među kulturama radi obezbeđivanja intenzivnije i uravnoteženije kulturne

razmene u svetu;

– negovanja interkulturalnosti;

– promocije poštovanja raznolikosti kulturnih izraza i širenje svesti o njenoj vrednosti na

lokalnom, državnom i međunarodnom nivou;

– prepoznavanja posebne uloge kulturnih delatnosti, dobara i usluga kao nosilaca

identiteta vrednosti i smisla;

– potvrđivanja suverenog prava državama da se pridržavaju, usvajaju i primenjuju

politike i mere koje smatraju prikladnim za zaštitu i promociju raznolikosti kulturnih izraza na

svojim teritorijama;

– ojačavanja međunarodne saradnje i solidarnosti.

Kulturna raznolikost je jedan od ključnih pojmova na kojima se temelji uticaj kulture

u programima održivog društvenog razvoja, kao i borba protiv negativnih efekata ekonomske,

tehnološke i političke globalizacije i podvlači značajnu ulogu stvaralaštva i kreativnosti u tom

kontekstu. Ovaj pojam takođe afirmiše kulturnu politiku baziranu na poštovanju ljudskih prava,

promociji interkulturnog dijaloga, daje značajnu ulogu saradnji i podršci civilnom sektoru,

borbe protiv rasizma, šovinizma i svih drugih oblika diskriminiacije, zaštitu jezika, kulturnog

nasleđa i kulturnih izraza manjinskih naroda, grupa i zajednica, multuikulturalizam i

lingvističku raznolikost. Ova konvencija stvara međunarodno zakonodavni okvir za kulturne

politike i promoviše mere za unapređenje međunarodne saradnje.

Stvoreni su uslovi za harmonizovanje politike Republike Srbije sa opštim

međunarodnim okvirom, uspostavljanje novih bilateralnih i multilateralnih sporazuma kojima

će politika kulturne raznolikosti Republike Srbije biti afirmisana na međunarodnom nivou. Na

ovaj način biće otvoren novi put za međunarodnu afirmaciju i promociju kulturnih izraza,

kreiranih na teritoriji Srbije, kao i putevi razmene ovih izraza, čime će se izbeći opasnost od

marginalizacije manjih i ekonomski slabijih zemalja, grupa i zajednica. Takođe će se otvoriti

mogućnost dogovaranja razmene proizvoda kulturnih industrija pod okriljem Uneska,

isključivo Svetske trgovinske organizacije, kako je to do sada bio slučaj. Na ovaj način politika

zaštite i unapređenja raznolikosti kulturnog izraza biće favorizovana u odnosu na ekonomski

liberalizam u oblasti razmene kulturnog proizvoda.

99

Suštinski efekat potvrđivanja ove konvencije sadržan je u mogućnosti stvaranja jakog

bloka zemalja koji u duhu partnerstva i solidarosti podstiču razvoj, zaštitu i unapređenje

raznolikosti kulturnih izraza u cilju stvaranja kulturne produkcije zaštićene od negativih uticaja

ekonomske globalizacije. Konvencija je stupila na snagu 18. marta 2007. godine, tri meseca

pošto je 30 država deponovalo svoj ratifikacioni instrument. Do 1. jula 2007. godine 63 države,

uključujući i Evropsku zajednicu, ratifikovalo je ovu konvenciju. Odlukom Saveta Evropske

Unije obezbeđena je njena primena u okviru pravnog sistema Evropske zajednice, a njenim

potvrđivanjem u Skupštini Republike Srbije biće harmonizovan ovaj segment našeg

zakonodavstva, ostavljajući prostor za punu primenu načela supsidijarnosti.

Uspostavljanjem Fonda za razvoj kulturne raznolikosti (član 18) otvorene su

mogućnosti za korišćenje sredstava Fonda za razvoj kulture i u Republici Srbiji, ali i

mogućnost da se dobrovoljnim ulogom u Fond, obezbedi i politički uticaj naše zemlje u

međunarodnoj kulturnoj razmeni. Očekuje se da će na Međuvladinom komitetu za zaštitu i

unapređenje kulturnih izraza, tokom marta 2010. godine biti usvojene odluke neophodne za

funkcionisanje ovog fonda. U tom periodu očekuje se raspisivanje poziva za podnošenje

projekta koji bi se finansirali sredstvima Fonda. Srbija može da konkuriše za sredstva iz Fonda,

i to predstavlja jedan od najkonkretnijih rezultata ratifikacije ove konvencije. Konvencija

predstavlja referentni zakonski okvir koji pruža smernice za stvaranje pravnog okvira

donošenjem opšteg Zakona o kulturi i drugih zakona o pojedinačnim kulturnim delatnostima na

nacionalnom nivou (potvrđivanjem ove konvencije, deo zakonodavstva u oblasti kulture

harmonizovan je sa zakonodavstvom Evropske zajednice).

4.3.1. Analiza efekata zakona

Ratifikacijom Konvencije o zaštiti i unapređenju raznolikosti kulturnih izraza

obezbeđuju se uslovi za primenu prvog međunarodnog instrumenta koji reguliše pitanja

očuvanja i razvijanja kulturne raznolikosti, čime se bitno utiče na ostvarivanje fundamentalnih

sloboda i prava građana, koja su regulisana Zakonom o kulturi, Zakonom o javnom

informisanju, Zakonom o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina.

Konvencija nudi pravni okvir za donošenje propisa u oblasti kulture koji regulišu:

– zaštitu kulturnog izraza na svim jezicima i u svim formama u kojima se on ispoljava na

teritoriji Republike Srbije;

– definisanje specifične prirode kulturnog proizvoda koji pored tržišne, poseduje i

kulturnu vrednost koja nizom mera treba da bude zaštićena, i koja ga čini izuzetkom na tržištu.

100

Konvencija otvara prostor za sklapanje bilateralnih i multulateralnih sporazuma i

ugovora koji će se temeljiti na poštovanju i očuvanju kulturne raznolikosti i unapređenju

kulturnog izraza, čime se stvaraju uslovi odupiranja ekonomskoj, političkoj i tehnološkoj

globalizaciji i delovanju globalnih tržišnih meanizama u oblasti kulture. Ovaj prostor je bitan i

zbog mogućnosti većeg plasmana naše kulturne produkcije u inostranstvu. Ugovori o

proizvodima kulturnih industrija ne bi bili u potpunoj ingerenciji Svetske trgovinske

organizacije, već i Uneska. Primena Konvencije otvara mogućnosti za usvajanje, sprovođenje

pravih propisa, kao i mera za unapređenje uloge kulture u:

– poštovanju ljudskih prava, slobode i raznolikosti kulturnog izraza;

– promociji interkulturnog dijaloga;

– borbi protiv rasizma, šovinizma i drugih oblika diskriminacije;

– akcijama odbrane kulturnog izraza manjih zajednica, kulturnih grupa, posebno na

odbrani ugroženih tradicionalnih kulturnih izraza;

– na zaštiti kreativnosti i varijeteta kulturnih izraza;

– lokalnih tradicionalnih znanja i veština;

– razvijanja savremenih kulturnih izraza proizvoda i usluga kulturnih industrija;

– zaštita jezika, posebno jezika manjina;

– očuvanja multijezičnosti u medijima savremenih informatičkih tehnologija;

– negovanju kulturne i jezičke raznovrsnosti u procesu obrazovanja.

Potvrđivanjem ove кonvencije, zakonodavni sistem Republike Srbije dobio je snažan

pravni instrument koji bitno utiče na pravne, političke i društvene reforme u oblasti kulture.

Pravni i politički okvir ove konvencije dao je i suštinski podsticaj donošenju novog sistemskog

Zakona o kulturi, kao i svim drugim zakonima u oblasti kulture i kulturnog nasleđa, čija je

reforma u toku. Konvencija takođe pruža vrlo bitan podsticaj definisanju strategije i politike

Republike Srbije u oblasti kulture i afirmiše dosadašnji doprinos Republike razvoju kulturne

raznolikosti, a samim tim i zaštite manjina. Potvrđivanje će stvoriti uslove da se organizacije i

institucije manjinskih kultura jasnije ispolje na tržištu kultura i podstakne veća konkurencija, a

sama njena primena ne zahteva nikakva ulaganja.

Tokom 2010. godine planira se i finalizacija projekta koji će se realizovati u saradnji sa

EU (Unesko će biti zadužen za realizaciju projekta, a sredstva će obezbediti EU), a u okviru

kojeg će ugovornice moći da traže pomoć u implementaciji konkretnih projekata koje podnesu

(npr. Projekti izrade adekvatnih politika i strategija, pomoć razvoju kulturnih industrija i sl.).

Ako panel sastavljen od predstavnika Uneska i EU odobri projekat, ugovornicama će biti

stavljeni na raspolaganje eksperti za realizaciju projekata. Očekuje se da će ovaj projekat početi

101

da funkcioniše u junu 2010. godine. U članu 9. i članu 28. Konvencije definisana je obaveza

svake države da nakon što postanu strane potpisnice, odrede kontakt tačku na nacionalnom

nivou radi razmene informacija koje se odnose na ovu konvenciju, a u cilju razmene

informacija i transparentnosti. Srbija još uvek nije formalno odredila kontakt tačku, mada

postoje indicije da će ona biti formirana u okviru samog Ministarstva.

Potvrđivanjem Konvencije biće stvoreni uslovi za harmonizovanje politike Republike

Srbije sa opštim međunarodnim okvirom, uspostavljanje novih bilateralnih i multilateralnih

sporazuma kojima će politika kulturne raznolikosti Republike Srbije biti afirmisana na

međunarodnom nivou. Na ovaj način otvoren je novi put za međunarodnu afirmaciju i

promociju kulturnih izraza, kreiranih na teritoriji Srbije, kao i putevi razmene ovih izraza, čime

će se izbeći opasnost od marginalizacije manjih i ekonomski slabijih zemalja, grupa i

zajednica.

S obzirom na to da je Evropska Unija potvrdila ovu konvenciju, potvrđivanjem od naše

strane ovaj deo zakonodavstva harmonizovan je sa zakonodavstvom Evropske zajednice.

4.3.2. Osnovna pitanja koja se uređuju Konvencijom

Konvencija sadrži 7 poglavlja, 35 članova i Aneks koji se sastoji od 6 članova koji

uređuju postupak mirenja. Osnovna pitanja na koja se Konvencija odnosi:

Poglavlje 1: Ciljevi i vodeća načela

Ciljevi Konvencije su: zaštita i unapređenje kulturnih izraza; stvaranje uslova za

napredak i slobodnu interakciju kultura; podsticanje dijaloga među kulturama; negovanje

interkulturalnosti; unapređivanje poštovanja raznolikosti kulturnih izraza i širenje svesti o

njenoj vrednosti na lokalnom, državnom i međunarodnom nivou; prepoznavanje posebne uloge

kulturnih delatnosti, dobara i usluga kao nosilaca identiteta vrednosti i smisla kao i odavanje

priznanja posebnoj ulozi kulturnih delatnosti, dobara i usluga kao nosilaca identiteta vrednosti i

smisla; potvrđivanje suverenog prava državama da se pridržavaju usvajaju i primenjuju politike

i mere koje smatraju prikladnim za zaštitu i promociju raznolikosti kulturnih izraza na svojim

teritorijama; da ojača međunarodnu saradnju i solidarnost.

Opšta načela su: poštovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda; suverenitet; jednako

dostojanstvo i poštovanje svih kultura; međunarodna solidarnost i saradnja; komplementarnost

ekonomskih i kulturnih aspekata razvoja; održivi razvoj; ravnomerni pristup; otvorenost i

ravnoteža (čl. 1. i 2).

102

Poglavlje 2: Područje primene (član 3)

Konvencija se odnosi na politiku i mere zaštite i promocije raznolikosti kulturnih

izraza.

Poglavlje 3: Definicije

Konvencija definiše sledeće pojmove: „Kulturna raznolikost”; „Kulturni sadržaj”;

„Kulturni izrazi”; „Kulturne delatnosti dobra i usluge”; „Kulturne industrije”; „Kulturna

politika, instrumenti i mere”; „Zaštita” i „Interkulturalnost” (član 4).

Poglavlje 4: Prava i obaveze strane potpisnica

Opšte pravilo koje se odnosi na prava i obaveze je da strane potpisnice potvrđuju svoje

suvereno pravo da formulišu i sprovode svoju kulturnu politiku, da usvajaju mere za zaštitu i

unapređenje raznolikosti kulturnih izraza i da jačaju međunarodnu saradnju radi ostvarivanja

ciljeva ove konvencije. Kada strane potpisnice sprovode kulturnu politiku i mere za zaštitu i

unapređenje raznolikosti kulturnih izraza na svojoj teritoriji, njena politika i mere moraju biti u

skladu sa odredbama ove konvencije (član 5).

Strane potpisnice ulagaće napore da na svojoj teritoriji stvore uslove koji podstiču

pojedince i društvene grupe da imaju pristup raznolikim kulturnim izrazima sa svoje teritorije

kao i teritorija drugih zemalja (član 7).

Svaka strana može da usvoji mere namenjene zaštiti i unapređenju raznolikosti

kulturnih izraza na svojoj teritoriji (član 6).

Te mere mogu da obuhvate sledeće:

– mere namenjene unapređenju kulturnih izraza (član 7);

– mere namenjene zaštiti kulturnih izraza (član 8).

Strane potpisnice će:

– pružati odgovarajuće informacije svake četvrte godine u svojim izveštajima Unesku o

merama preduzetim za zaštitu i unapređenje raznolikosti kulturnih izraza na svojoj teritoriji i na

međunarodnom nivou; odrediti tačku kontakta za razmenu informacija koje se odnose na ovu

konvenciju; deliti i razmenjivati informacije koje se odnose na zaštitu i unapređenje

raznolikosti kulturnih izraza (član 9);

– podsticati i razvijati svest o značaju zaštite i unapređenja raznolikosti kulturnih izraza,

naročito putem programa obrazovanja i podizanja svesti javnosti; sarađivati sa drugim

stranama potpisnicama, međunarodnim i regionalnim organizacijama, radi postizanja cilja iz

ovog člana (član 10);

103

– priznavati ključnu ulogu civilnog društva u zaštiti i unapređenju raznolikosti kulturnih

izraza; podsticati aktivno učešće civilnog društva u svojim naporima da ostvare ciljeve ove

konvencije (član 11);

– unaprediti međunarodnu saradnju, nastojaće da ojačaju svoju bilateralnu, regionalnu i

međunarodnu saradnju radi stvaranja uslova koji su pogodni za promociju raznolikosti

kulturnih izraza (član 12);

– obavezuju se da podrže saradnju u cilju održivog razvoja i smanjenja siromaštva,

posebno u odnosu na specifične potrebe zemalja u razvoju, u cilju razvijanja dinamičnog

kulturnog sektora, između ostalog sledećim sredstvima – jačanjem industrija kulture u

zemljama u razvoju putem: podizanja kaciteta putem razmene informacija, iskustava i stručnih

znanja, obučavanjem ljudskih resursa u javnom i privatnom sektoru u zemljama u razvoju;

usvajanja, kada god je to moguće, prikladnih mera u razvijenim zemljama u cilju povećanja

dostupnosti njihove teritorije za kulturne delatnosti, dobra i usluge zemalja u razvoju;

uvođenjem odgovarajućih stimulativnih mera za transfer tehnologija, znanja i iskustva;

osnivanjem Međunarodnog fonda za kulturnu raznolikost, kako je predviđeno (član 14);

– podsticati razvoj partnerstava između i unutar javnog i privatnog sektora i neprofitnih

organizacija, u cilju saradnje sa zemljama u razvoju, na jačanju njihovih kapaciteta za zaštitu i

unapređenje raznolikosti kulturnih izraza (član 15);

– da će razvijene zemlje olakšati kulturnu razmenu sa zemljama u razvoju odobravajući,

kroz odgovarajuće institucionalne i pravne okvire, povlašćeni tretman umetnicima i drugim

stručnjacima i zaposlenima u oblasti kulture, kao i za kulturna dobra i usluge iz zemalja u

razvoju (član 16);

– sarađivaće u pružanju pomoći jedna drugoj, a posebno zemljama u razvoju, u situacijama

pomenutim u članu 8. (mere za zaštitu kulturnih izraza na njenoj teritoriji koji su izloženi riziku

od nestajanja, odnosno da su ozbiljno ugroženi, ili ih je iz nekog drugog razloga potrebno hitno

obezbediti) (član 17);

– saglasne su da razmenjuju informacije i stručna znanja koja se odnose na prikupljanje

podataka i statistiku vezanu za kulturne izraze, kao i na pronalaženje najboljih primera iz

prakse za njihovu zaštitu i unapređenje (član 19);

– nastojaće da dobrovoljne priloge daju redovno Međunarodnom fondu za kulturnu

raznolikosti u cilju primene ove konvencije (član 18).

Osnivanje Međunarodnog fonda za kulturnu raznolikost: sastoji se od povereničkih

fondova uspostavljenih u skladu sa finansijskim propisima Uneska. Sredstva fonda čine

dobrovoljni prilozi strana potpisnica; sredstva od strane Generalne konferencije Uneska;

104

prilozi, pokloni ili legati drugih država, organizacija i programa u sistemu Organizacije

Ujedinjenih nacija, drugih regionalnih ili međunarodnih organizacija i javnih ili privatnih tela,

organizacija odnosno pojedinaca; sve kamate na sredstva Fonda; sredstva dobijena

prikupljanjem prihoda i finansijska dobit od manifestacija organizovanih u korist Fonda; sva

ostala sredstva odobrena pravilnikom Fonda. O korišćenju sredstava Fonda odlučuje

Međuvladin komitet na osnovu smernica utvrđenih na konferenciji strana potpisnica.

Međuvladin komitet može da prihvati priloge i druge oblike pomoći, za opšte ili

posebne namene, koji se odnose na jasno definisane projekte, pod uslovom da je dao odobrenje

za te projekte (član 18).

Poglavlje 5: Odnos prema drugim instrumentima

Prema ugovorima: međusobna podrška, komplementarnost i ravnopravnost (član 20).

Međunarodne konsultacije i koordinacija (član 21).

Poglavlje 6: Organi konvencije

1. Skupština strana potpisnica je vrhovni plenarni organ ove konvencije, a njene funkcije

su:

– izbor članova Međuvladinog komiteta;

– prijem i razmatranje izveštaja strana potpisnica o Konvenciji koje im prosledi

Međuvladin komitet;

– odobravanje operativnih smernica pripremljenih na njen zahtev od strane Međuvladinog

komiteta;

– preduzimanje mera, radi unapređivanja ciljeva ove konvencije.

2. Međuvladin komitet

Sastav: predstavnici 18 država strana potpisnica Konvencije, izabranih na period od

četiri godine od strane Konferencije strana potpisnica od trenutka kad ova konvencija stupi na

snagu.

Funkcije: unapređivanje ciljeva Konvencije, podsticanje i praćenje njenog sprovođenja;

pripremanje i podnošenje na odobrenje operativnih smernica za sprovođenje i primenu

odredaba Konvencije Skupština strana potpisnica; prosleđivanje izveštaja strana potpisnica o

Konvenciji, sa komentarima i kratkim prikazom sadržaja Konferenciji strana potpisnica;

105

davanje preporuka u skladu sa relevantnim odredbama Konvencije; ustanovljavanje procedure i

drugih mehanizama konsultacija radi predstavljanja ciljeva i načela konvencije na drugim

međunarodnim forumima; obavljanje drugih zadataka koje zatraži Skupština strana potpisnica.

Organima Konvencije pomaže Sekratarijat Uneska (čl. 23. i 24).

Poglavlje 7: Završne odredbe

Rešavanje sporova: Strane potpisnice nastojaće da pronađu rešenje putem pregovora.

Ako strane potpisnice ne mogu da nađu dogovor putem pregovora mogu zajedno da potraže

pomoć ili posredovanje treće strane. Ukoliko rešenje ne može da se pronađe ni putem pomoći i

posredovanja treće strane, Strane potpisnice pribeći će postupku mirenja (član 25).

Pristupanje:

– potvrđivanje, prihvatanje, odobrenje ili pristupanje od strane država članica (član 26);

– načini pristupanja (član 27);

– Kontakt tačka (član 28).

Stupanje na snagu: Konvencija stupa na snagu tri meseca od datuma deponovanja

tridesetog dokumenta o potvrđivanju, prihvatanju, odobrenju ili pristupanju, ali samo u odnosu

na one države ili regionalne organizacije za ekonomske integracije koje su deponovale vlastita

dokumenta o potvrđivanju, prihvatanju, odobrenju ili pristupanju do tog datuma ili ranije.

Stupa na snagu, u odnosu na svaku stranu potpisnicu, tri meseca nakon deponovanja svog

dokumenta o potvrđivanju, prihvatanju, odobrenju ili pristupanju (član 29).

Savezno i neunitarno ustavno uređenje (član 30)

Otkazivanje: Svaka od strana potpisnica može da otkaže konvencije. Otkazivanje se

notifikuje putem pisanog dokumenta koji se deponuje kod Generalnog direktora Uneska.

Otkazivanje stupa na snagu 12 meseci po prijemu dokumenta o otkazivanju (član 31).

– Depozitarne funkcije (član 32).

– Izmene i dopune (član 33).

– Merodavni tekstovi (član 34).

Upis u registar: Ova konvencija registruje se kod Sekretarijata Organizacije Ujedinjenih

nacija, na zahtev Generalnog direktora Uneska (član 35)

4.4. SAVET EVROPE

Saradnja sa Savetom Evrope a u okviru Ministarstva kulture odvija se u tri sektora –

Sektoru za medije (predstavnik u Nadzornom komitetu za medije; zaduženi za monitoring i

implementaciju Konvencije o prekograničnoj televiziji), Sektoru za međunarodnu saradnju,

106

evropske integracije i razvoj menadžmenta u kulturi (predstavnik u Nadzornom komitetu za

kulturu Saveta Evrope, predstavnik u Nadzornom komitetu za kulturnu i prirodnu baštinu,

zaduženi za monitoring i implementaciju Evropske konvencije o predelu (Firenca, 2000),

Okvirna konvencija saveta Evrope o vrednosti kulturnog nasleđa za društvo (Faro, 2005),

Evropska konvencija o zaštiti arheološkog nasleđa (revidirana) (Valeta, 1992), Fond za

kinematografiju – Euroimages) i Sektoru za savremeno stvaralaštvo, kulturne industrije

(Evropska konvencija o kinematografskoj koprodukciji, Savet Evrope 1992 (“Službeni list

SCG”, 2004).

Podsećamo da je Savet Evrope (u daljem tekstu SE) osnovan 1949. godine par

excellence organizacija koja ima skoro najveći uticaj na kulturnu diplomatiju Kontinenta.

Aktivnosti SE odvijaju se kroz niz programa, projekata i aktivnosti.

Saradnja Ministarstva kulture sa SE odvija po skoro istim operativnim i logističkim

principima i modalitetima kao i kod Uneska i ostalih multilateralnih organizacija preciznije –

preko Ministarstva spoljnih poslova – Direkcije za OEBS i SE i naše Stalne misije pri Savetu

Evrope koja se nalazi u Strazburu s jedne strane, i s druge strane preko Kancalarije Saveta

Evrope u Srbiji, Beograd. Neposredna, ekspertska saradnja odbija se preko predstavnika koje

odredi Ministarstvo kulture u nadzornim komitetima i ostalim telima SE. Svoje predstavnike u

specijalizovanim komitetima Ministarstvo delegira skoro uvek iz redova zaposlenih i to iz

Sektora za medije – u zvanju savetnika i dva delegata iz Sektora za međunarodne odnose,

evropske integracije i razvoj menadžmenta u kulturi – u zvanju načelnika i savetnika.

Pomoćnik ministara kulture za međunarodne odnose, evropske integracije i razvoj

menadžmenta u kulturi (postavljeno lice od strane Vlade), bio je zvaničani predstavnik u

Eurimaž fondu.

4.4.1. Programi SE u kojima učestvuje Ministarstvo kulture

Nadzorni komitet za kulturu (Steering Committee for Culture (CDCULT)

Osnovan 2001. godine kad je Komitet ministara odlučio da transformiše Savet za

Kulturnu saradnju (Council for Cultural Cooperation (CDCC)) i njegove specijalizovane

komitete u četiri nadzorna komiteta: Nadzorni komitet za edukaciju (Steering Committee for

Education (CDED)), nadzorni za visoku edukaciju i istraživanja (Steering Committee for

Higher Education and Research (CDESR)), nadzorni komitet za kulturu (Steering Committee

for Culture (CDCULT)) i nadzorni komitet za kulturno nasleđe (Steering Committee for

107

Cultural Heritage (CDPAT)). CDCULT Nadzorni komitet za kulturu, okuplja predstavnike

vlada država članica SE, zadužen je pre svega za aktivnosti vezane za kulturnu politiku, prati

implementaciju, monitoring i evaluaciju istih. Aktivnosti Komiteta vide se pre svega kroz

odredbe standarda kulturnih politika, primerima dobre prakse i policy preporukama,

informacijama i capacity bulding aktivnostima. CDCULT godinama sarađuje sa Nadzornim

komitetom za kulturno nasleđe (CDPAT) na specijalnim programima SE kao što su – Kulturne

rute. Neki od najvažnijih instrumenata ovog Komiteta su program Evaluacija nacionalnih

kulturnih politika 118 (National Cultural Policy Review Programme) i informativni i monitoring

sistem – Kompedijum kulturnih politika. Program Evaluacija nacionalnih kulturnih politika

(započeta još 1986. godine) predstavlja tzv. flagship projekat ovog Komiteta.119

Kompedijum kulturnih politika www.culturalpolicies.net, ne samo što daje pregled

kulturne politike i njenih instrumenata za svaku pojedinu zemlju već omogućava i upoređivanje

najznačajnijih pitanja kulturne politike i prakse (finansiranje kulture, pravna rešenja, kulturna

raznolikost, participacija učešće u kulturi). Na sastancima eksperata – evaluatora kulturne

politike, svake godine se kompedijum dopunjuje novim rubrikama. Tako je na primer od 2006.

godine uvedena i analiza kulturne politike u domenu podsticanja interkulturnog dijaloga, te

analiza „potrošačke korpe” za kulturu u svakoj zemlji.120 Komitet ima već tradicionalnu

saradnju sa Uneskom, evropskim istraživačkim kulturnim mrežama (CIRCLE; Evropska mreža

za kulturnu administraciju i trening centre (ENCATC), IMO), a posmatrači u okviru

Nadzornog komiteta za kulturu su i predstavnici fondacija (Evropska kulturna fondacija) i –

Evropskom komisijom. Može se reći da ovaj nadzorni komitet predstavlja jedino kompetentno

međudržavno telo u oblasti kulturne politike na evropskom kontinentu.

Svaka država članica SE ima svog predstavnika u Komitetu, najčešće su to predstavnici

ministarstava nadležnih za kulturu i umetnost u njihovim državama.

Član Komiteta ima kapacitet da glasa, dužan je da Komitet obavesti u formi godišnjeg

izveštaja o progresu i situaciji u njegovoj zemlji, aktivno učestvuje u implementaciji i

obaveštavanju o programima i projektima SE.

Komitet je 2008. godine objavio i nove smernice „usmerenje ka pitanjima kulturne

politike i upravljanja u kulturi, menadžmentu kulturne raznolikosti i interkulturnog dijaloga”

što uključuje:

– razvoj kulturnih politika;

118 Za Srbiju urađena 2002–2003. godine 119 www.culturalpolicies.net i www.culturalpolicies.net/web/serbia.php, pristupljeno 12.01.2010 120 Dragićević Šešić Milena, Stojković Branimir, Kultura, menadžment, animacija, marketing, Beograd, CLIO, 2000, str. 60

108

– pomoć u implementaciji kulturnih politika;

– razvoj evropskih standarda, principa i dobrih praksi;

– follow up standard seting instrumenata i standarda u oblasti kulture;

– upravljanje u oblasti kulture i funkcija opservatorije;

Očigledno je da CDCULT sistematski doprinosi unapređenju upravljanja i sistemu

menadžmenta u sektoru kulture u svim zemljama članicama. U skladu sa političkim

prioritetima Evropskog saveta, fokusira se na pitanja menadžmenta diverziteta, interkulturnog

dijaloga i pristupa kulturi, koja naglašavaju ulogu kulture u demokratskim društvima.121

Nadzorni komitet za kulturno nasleđe i predele (Steering Committee for Cultural

Heritage and Landscape (CDPATEP))

Ovaj komitet Saveta Evrope ima veoma značajnu ulogu za oblast zaštite kulturnog

nasleđa. Savet Evrope prepoznaje značaj i ulogu kulturne baštine, pre svega kao nositelje

identiteta, a u isto vreme i nosilaca razvoja, i u tom smislu razvijani su mnogi projekti iz ove

oblasti. Jedan od najvažnijih, najstarijih i najvećih programa je projekat Putevi kuture

(Cultural routes)122. Prvi Put kulture proglašen je 1985. godine, to su bili hodočasnički putevi

Santiago de Composela. Vrlo brzo videlo se da je ovaj program, osim što je ispunjavao ciljeve i

ideale jačanja evropskog identiteta, ujedno predstavljao poštovanje kulturne baštine i podsticao

kulturni turizam. Projekat Puteva kulture, postaje instrument razumevanja evropskih vrednosti

(Jelinčić 2008:101). Teme za program Putevi kulture Saveta Evrope123 odobrava odbor koji je

zadužen za program. Da bi se jedna tema mogla smatrati prihvatljivom u kontekstu ovog

programa, ona mora da zadovolji sledeće navedene kriterijume: tema mora da reprezentuje

evropske vrednosti i da bude zajednička za nekoliko zemalja Evrope; mora biti istražena i

razrađena od strane nekoliko grupa stručnjaka za različite naučne discipline, iz različitih

krajeva Evrope, mora da pruži ilustraciju evropskog sećanja, istorije i nasleđa, da se tiče bar

jedne od triju tema datih u opštem konceptualnom okviru programa (narodi, migracije, veliki

civilizacijski tokovi) i da doprinese tumačenju raznolikosti današnje Evrope; mora da bude

pogodna za kulturne i obrazovne programe razmene, namenjene mladim ljudima, te da, samim

tim, bude u skladu sa idejama i naporima Saveta Evrope na tom planu; tema mora da omogući

razvijanje različitih inicijativa i projekata koji mogu da služe kao uzor, i koji nude novi pristup 121 vidi CDCULT reply to the message of The Committee of Ministers to Comittess involed to intergovermental co-peration at the Council of Europe (CM SUIVI3 (2008) 18 revised) 122 Kod nas se često koristi i prevod Kulturne rute, kao i Kulturne maršute 123 Rezolucija KM/Rez(2007)12 o Putevima kulture Saveta Evrope (usvojena od strane Komiteta ministara 10. oktobra 2007. godine), na 1006. zasedanju zamenika ministara

109

problemima na planu kulturnog turizma i održivog kulturnog razvoja; da omogući realizaciju

dugoročnih, multilateralnih projekata saradnje u različitim oblastima delovanja (vidi listu

prioritetnih oblasti delovanja u delu II) uspostavljanjem multidisciplinarnih mreža smeštenih u

nekoliko država članica Saveta Evrope.

Počev od 1995. godine u oblasti kulturnog nasleđa donet je veliki broj konvencija,

preporuka i rezolucija. Konvencije se odnose na krivična dela u vezi s kulturnim dobrima,

zaštitu arhitektonskog i arheološkog nasleđa, kao i na zaštitu pejzaža. Preporuke se odnose na

usklađivanje metoda i sistema dokumentacije o istorijskim građevinama i spomenicima

arhitektonskog nasleđa, integralnu zaštitu kulturnih pejsaža i istorijskih celina, kao i o

promovisanju turizma u cilju unapređenja kulturnog nasleđa. Rezolucija se odnosi na Puteve

kulture / Kulturne rute Saveta Evrope124, a donet je i program tehničke saradnje i savetovanja u

vezi sa integralnom zaštitom kulturnog nasleđa. U okviru ovog programa razvijene su smernice

za razvoj zakonodavstva i upravnih sistema kao i za izradu inventara i dokumentacije u oblasti

kulturnog nasleđa. U Preporuci o promovisanju turizma u cilju unapređivanja kulturnog

nasleđa kao faktora održivog razvoja, ističe se da je postavljanje opštih okvira za dovođenje u

sklad delikatne veze između turizma i kulturne baštine neophodno da bi se očuvalo nasleđe, kako

zbog njegove kulturne vrednosti, tako i zbog izrazitog značaja u turističkoj delatnosti, da bi

kulturni turizam postao sastavni element održivog razvoja i da bi se raznovrsne turističke

aktivnosti u različitim istorijskim i kulturnim ambijentima rasporedile tokom čitave godine, čime

bi se ublažili negativni ekonomski, kulturni i socijalni efekti koncentracije mase turista na

malom broju znamenitih lokaliteta (Đukić, Dojčinović Vesna 2010:227).

Još jedan od od najznačajnijih programa za koji je zadužen ovaj komitet i koji ima

značaj za ceo naš region predstavlja i program Regionalni Program za kulturno i prirodno

nasleđe jugoistočne Evrope (vode ga zajedno Savet Evrope i Evropska Komisija) u kome

učestvuje Republika Srbija, preciznije Ministarstvo kulture od 2003. godine. Program se sastoji

od tri komponente:

A. Jačanje kapaciteta ustanova

1. Reforma zakonodavstva

2. Ingerisano upravljanje kulturnim nasleđem

124 Turistička organizacija Srbije, ali i Ministrarstvo kulture, inspirisani ovim programom razvijaju sledeće Puteve kulture u Srbiji: Putevi rimskih imperatora, Transromanika i Tvrđave na Dunavu. Ministarstvo kulture je počev od 2006. godine započelo iniciranje, prezentovanje i plasiranje ovih kulturnih ruta i to na svojim štandovima u okviru prezentacije na Sajmu turizma (2007. – Putevi rimskih careva, 2008. – Tvrđave na Dunavu, 2009. – Nematerijalna baština Srbije u okviru koje je prikazan kulturni put Transromanika). Turistička organizacija Srbije, zajedno sa svojim operativnim sistemom /regionalne organizacije/ aktivno predstavlja ove kulturne puteve u svojoj turističkoj ponudi.

110

3. Projekti održivog razvoja

U delu 1. postoji otvorena mogućnost za tehničku pomoć Saveta Evrope. U delu A.2 od

značaja bi bilo povezivanje Programa sa programima digitalizacije kulturnog nasleđa (izrada

mapiranih registara, razvoj informatičkog upravljačkog sistema – elektronsko poslovanje

ustanova i sl.).

B. Integrisana rehabilitacija arhitektonskog i arheološkog nasleđa

– pripremljene studije sa kojima tražimo partnere za upotrebu kulturnog nasleđa u

projektima lokalnog razvoja.

C. Pilot program razvoja lokalnih zajednica

– Bira se partner i program lokalnog razvoja jednog regiona u kojem bi kulturno i

prirodno nasleđe bili katalizatori lokalnog razvoja koji u pilot fazi podrazumeva i saradnju sa

slabije razvijenim opštinama. U Srbiji su Žagubica i Despotovac opštine sa kojima se sprovodi

program.

Ovaj program Ministarstva kulture sprovodi se u saradnji sa neophodnom podrškom i

drugih ministarstva, jer objedinjuje problematiku zaštite kulturnog nasleđa, održivog

ekonomskog i razvoja lokalne samouprave.

Ljubljanski proces

Tokom predsedavanja Republike Slovenije Komitetom ministara Saveta Evrope, u

Ljubljani je novembra 2009. godine održana ministarska konferencija – Rehabilitacija

zajedničkog evropskog kulturnog nasleđa, u okviru navedenog Projekta integralne

rehabilitacije arhitektonskog i arheološkog nasleđa jugoistočne Evrope. Cilj Konferencije

bio je da se obezbedi politička podršku za dalji nastavak aktivnosti posle zaključnog izveštaja

Saveta Evrope i Evropske komisije o dosadašnjem radu na planu projekata integralne

rehabilitacije arhitektonskog i arheološkog nasleđa jugoistočne Evrope, koji se odvija u okviru

Regionalnog programa za kulturno i prirodno nasleđe jugoistočne Evrope. Na konferenciji su

usvojena tri politička dokumenta, od kojih su se dva odnosila na region Jugoistočne Evrope:

1. Ljubljanska deklaracija o kulturnom nasleđu – od pomirenja do održivog socijalno-

ekonomskog razvoja;

2. Zajednička izjava ministara učesnika iz Jugoistočne Evrope o implementaciji sledeće

faze Ljubljanskog procesa;

3. Zajedniička izjava zemalja učesnica crnomorskog i južnokavkaskog regiona u pilot

projektu rehabilitacije kulturnog nasleđa u istorijskim gradovima.

111

Ljubljanska deklaracija ističe da se svi učesnici Konferencije slažu da je dosadašnje

iskustvo u primeni Regionalnog programa za kulturno nasleđe Jugoistočne Evrope bilo vrlo

značajno i dalo model za ulogu nasleđa u procesu pomirenja, rekonstrukcije i razvoja,

ukazujući na potrebu ostvarivanja sinergije svih relevantnih sektora, na regionalnom,

nacionalnom i lokalnom nivou. Cilj ovog dokumenta je da pozitivno ocenjujući dosadašnji tok

plana projekata integralne rehabilitacije podrži širenje ovog procesa i na druge delove Evrope

koji ocene da mogu uspešno koristiti iskustva ovog procesa. Zajednička izjava ministara

učesnika u Ljubljanskom procesu govori o tome da su oni spremni da nastave Plan projekata i

nakon 2010. godine kada će Savet Evrope i Evropska komisija okončati ovaj plan projekata i

smatraju da dosadašnji nosioci projekta treba da ispitaju mogućnosti da, primenjujući usvojenu

metodologiju, Savet za regionalnu saradnju, sa sedištem u Sarajevu, preuzme vođenje ovog

projekta i u skladu s tim pozdravljaju donošenje detaljnog izveštaja o mogućnostima RSS za

ovaj posao, najkasnije do kraja aprila 2010.

U svome govoru na okruglom stolu, ministar kulture Srbije podržao je usvajanje oba

dokumenta ističući da je Republika Srbija, učestvujući vrlo aktivno u ovom poslu, do sada

imala pozitivna iskustva, ali i da je stekla kapacitet koji može da ponudi ostalima – spremna je

da učestvuje u mešovitim timovima, kao i da svoje stručne kapacitete ponudi u širenju

programa, naročito prema zemljama tzv. Kijevske inicijative, koje su inače izrazila spremnost

da primene sličan model u procesu rehabilitacije graditeljskog nasleđa svojih istorijskih

gradova.125

Fond za kinematografiju - Eurimaž

(Eurimages) je Fond za kinematografiju Saveta Evrope, osnovan 1988. godine. Do sada

su 33 evropske države potpisale sporazum o učešću u ovom programu, uključujući i Srbiju koja

je pristupila Fondu 2004. godine. Osnovni cilj Fonda je podrška filmskoj industriji u Evropi, u

vidu:

– Sufinansiranja evropskih filmskih koprodukcija;

– Sufinansiranja distributera evropskih filmova;

– Podrške bioskopskim dvoranama koje prikazuju evropske filmove;

– Pomoći za digitalizaciju projekata čiju je produkciju podržao Fond.

125 http://www.kultura.gov.rs/?p=4811, pristupljeno 22. 01. 2010

112

Najveći deo sredstava za Eurimaž (90%) se obezbeđuje kroz godišnje doprinose država

članica koji su različiti, zavisno od broja stanovnika, nacionalnog dohotka i drugih parametara

koje utvrđuje Savet Evrope. Od svog osnivanja, Eurimaž je podržao koprodukciju preko 1100

filmova. Od pristupanja Srbije Fondu, podršku je dobio i veliki broj filmova u kojima su

producenti iz Srbije bili većinski i koje su realizovali reditelji iz Srbije, uključujući Turneju

Gorana Markovića, Sveti Georgije ubiva aždahu Srđana Dragojevića, Klopku Srdana

Golubovića, itd. Na čelu Fonda se nalazi Upravni odbor koji određuje njegovu politiku i uslove

za dobijanje finansijske podrške, i glasanjem članova bira projekte koji će biti nagrađeni.

Odbor se sastaje pet puta godišnje i svaka zemlja članica delegira svog predstavnika. Ovim

telom predsedava Predsednik Odbora. Predstavnici Srbije u Fondu Euroimaž bili su pomoćnici

ministra za međunarodne odnose, evropske integracije i razvoj menadžmenta u kulturi u dva

saziva (Vladimir Tomčić, period 2004–2007. i Branislav Dimitrijević, period 2007–2009), dok

je zamenik oba delegata bila Ana Vučetić, savetnik za kinematografiju iz Ministarstva

kulture.126 S obzirom da je B. Dimitrijević, otišao sa te funkcije i da od strane Vlade, nije

imenovan do danas novi pomoćnik ministra, za predstavnika Srbije je u međuvremenu

imenovan direktor Filmskog centra Srbije, Miodrag Vučković. U međuvremenu je bioskopska

dvorana Kulturnog centra Beograda dobila podršku ovog fonda za prikazivanje evropskih

filmova.

Učlanjenjem u Eurimaž, aktivnim i kontinuiranim učešćem predstavnika na

zasedanjima Odbora i odabirom kvalitetnih projekata, oblast kinematografije u Srbiji dobila je

snažan podsticaj za dalji razvoj, ali i pristup značajnim finansijskim sredstvima za

kooprodukcione delatnosti.

HEREIN – Evropska mreža kulturnog nasleđa

U okviru poslova evropske integracije, približavanja i standardizacije službe za zaštitu

kulturnog i prirodnog nasleđa Srbije i u skladu sa preporukama i odlukama ministarskih

konferencija Saveta Evrope, pre svega u Helsinkiju (1996) i Portorožu (2001) i stavom

Ministarstva kulture, izraženim na Ministarskoj konferenciji povodom 50-godišnjice Evropske

kulturne konvencije u Vroclavu, decembra 2004. godine, Republika Srbija se uključila u

projekat SE pod nazivom HEREIN (Evropska mreža zaštite nasleđa). Mreža HEREIN je, kao

stalni informativni sistem, koji okuplja predstavnike vladinih službi zadužene za pitanja

kulturnog nasleđa (u okviru država članica Evropske kulturne konvencije SE) formirana na

126 Od septembra 2008. godine, pomoćnik ministra kulture za savremeno stvaralaštvo, kulturne industrije i kulturne odnose

113

osnovu preporuka ministarskih konferencija SE u Helsinkiju (1996 – HEREIN 1) i Portorožu

(2001 – HEREIN 2) uz saradnju sa Evropskom komisijom. Okvir za pomenutu mrežu

predstavljaju Evropska kulturna konvencija (1954), Konvencija za zaštitu arhitektonskog

nasleđa u Evropi (1985), Evropska konvencija za zaštitu arheološkog nasleđa (1992) i

Evropska pejzažna konvencija (2000). Osnovni cilj ovog projekta predstavlja formiranje

sveobuhvatne i potpune baze podataka o kulturnom nasleđu u Evropi, koja omogućava lako i

brzo pretraživanje, poređenje i analizu nacionalnih politika, kao i lakše pokretanje različitih

projekata i uspostavljanje partnerstva između zainteresovanih država u oblasti kulturnog i

nasleđa zaštićenih predela (landscape heritage). Baza podataka podeljena je u devet glavnih

tema i namenjena je, pre svega, stručnjacima – arhitektama, arheolozima i svima koji se u

nekom obliku bave kulturnim nasleđem.

4.5. PRIMERI DOBRE PRAKSE Program kulturne rute / TRANSROMANIKA – srpsko iskustvo

Transromanika – predstavlja jedan od programa Evropski kulturni putevi Saveta

Evrope, koji se temelji na romaničkim spomenicima, a ima za cilj promovisanje zajedničkog

kulturnog identiteta. Osnovan sa idejom da osvetli zajedničke istorijske i umetničke korene

pronađene u srednjem veku u romaničkom stilu koji su uticali na stvaranje evropskog nasleđa.

Ovakva vrsta mreže koja istom temom povezuje mesta, lokalitete i spomenike a svojom

atraktivnošću treba da podstakne na putovanje, Savet Evrope je definisao kao Evropski

kulturni put. Teme mogu biti različite ali se kreću u okviru triju tema datih u opštem

konceptualnom okviru programa: narodi, migracije i veliki civilizacijski tokovi. Osnovni cilj

ovog programa, ali i programa Kulturne rute Saveta Evrope, predstavlja pre svega unapređenje

dugoročne multilateralne saradnje. Aktivnosti na formiranju novog kulturnog puta čija je

osnova romanika, započet je 2003. godine na inicijativu Ministarstva građevine i saobraćaja

Savezne Republike Nemačke Saksonija-Anhalt. Tema ukazuje na evropske vrednosti i

zajednička je za skoro celu Evropu, pa su projektni partneri pronađeni u regionima Turingen u

Nemačkoj, Karintiji u Austriji, u provinciji Modeni u Italiji i u Sloveniji (ukupno 32). Za

podršku projektu dobijena su sredstva iz programa Evropske unije INTEREG III B/CADSES.

Projekat stvaranja kulturnog puta Transromanika shvaćen je najviše kao šansa za razvoj

114

kulturnog turizma koji treba da doprinese razvoju regija i njihovom međusobnom povezivanju.

Izborom 25 spomenika iz pet regiona stvorena je najpre osnovna partnerska mreža, a potom je

partner iz Slovenije čitavom projektu dao novu dimenziju predloživši okretanje romaničkom

nasleđu na istoku. Pozivom potencijalnim partnerima iz Mađarske, Češke, Hrvatske, Srbije i

Crne Gore da se pridruže, projekat je ušao u novu fazu – produžavanja na istok. Ministarstvo

kulture se uključilo u ovaj progam još 2005. godine.

Nosilac aktivnosti na projektu u Srbiji je Radna grupa za kulturni put „Transromanika“

koja je formirana sredinom decembra 2005. godine. U njen sastav ušli su predstavnici

Ministarstva kulture i Ministarstva trgovine, turizma i usluga, Republičkog zavoda za zaštitu

spomenika kulture, Turističke organizacije Srbije, Turističke organizacije Kraljevo, Turističke

agencije „Putnik” i Centra za kulturne inicijative „Kulttura”.

Naslovna strana Mape Trasromanika Srbija

Ekonomski fakultet iz Ljubljane napravio je upitnike kojima su sa turističkog i

kulturnog aspekta vrednovani spomenici zemalja, potencijalnih partnera.

Radna grupa za kulturni put Transromanika, koristivši pomenute upitnike izabrala je

pet manastira koje je predložila da budu uvršćeni u Transromaniku. To su manastiri koji

pripadaju raškoj školi: Žiča, Studenica, Gradac, Petrova crkva, Sopoćani i Đurđevi stupovi.

Srbija je tokom proteklih godina predstavila svoje romaničko nasleđe na konferenciji

Transromanike koja je održana u Institutu za evropske kulturne puteve u Luksemburgu. Tom

prilikom predstavljeni su kulturni i turistički potencijali tih spomenika i razlozi zašto oni treba

da budu deo upravo tog kulturnog puta. Takođe Srbija je tim povodom iznela i predlog

regionalnog udruživanja koji bi uključivao Sloveniju, Hrvatsku i Crnu Goru. Za punopravno

115

članstvo su konkurisali i predstavnici iz Hrvatske, Nemačke, Mađarske, Burgundije, Poatu-

Šarant i Alzas iz Francuske, Katalonije, Navare i Kastilje iz Španije, Koma i Bergama i iz

Italije i Andore. Na taj način će romaničkim putevima biti umrežen veliki deo Evrope. O

aktivnostima Transromanike stara se Asocijacija Transromanika koja je smeštena u

Magdenburgu u Nemačkoj.

Odmah nakon izbora punopravnih partnera biće napravljeni itinereri koji će povezivati

romaničko kulturno nasleđe u izvodljive turističke ture. Ministarstvo kulture127 je zajedno sa

Turističkom organizacijom Srbije i ostalim partnerima učestvovalo u objavljivanju mape

Transromanika Srbija. Svim partnerima biće stavljena na raspolaganje dosadašnja iskustva i

omogućeno da uključe i predstavnike medija u studijske ture a za eksperte iz oblasti zaštite

spomenika i turizma biće organizovani treninzi. Postavljena je internet prezentacija –

www.transromanica.com, planirano je da bude izrađena i zajednička baza podataka tzv.

virtuelnog romaničkog centra koji će biti osnova buduće on line ponude. Tokom 2009. godine

Ministarstvo kulture u saradnji sa Ministrastvom ekonomije i regionalnog razvoja i

Turističkom organizacijom Srbije organizovalo je radionicu „Transromanika – pozitivna

iskustva iz prakse” u Srbiji, održana 24. jula, u Zamku kulture u Vrnjačkoj Banji.

Transromanika – Evropski putevi romaničkog nasleđa” promoviše u Srbiji ovaj kulturni put

Saveta Evrope i uspostavlja saradnju sa partnerima u oblasti kulturnog nasleđa i turizma. Cilj

radionice bio je predstavljanje zadataka međunarodne Asocijacije „Transromanika”,

predstavljanje primera najbolje prakse na putu kulture u drugim regijama članicama

Asocijacije. Tom prilikom razmotrene su i specifičnosti spomenika kulture u Srbiji, koji

poseduju elemente romaničke umetnosti, kao i mogućnost da ih posmatramo i kao kulturno

turistički proizvod.

Prikazani primer možemo posmatrati kao uspešan primer interministarske,

subregionalne saradnje.

4.6. DANI EVROPSKE BAŠTINE

Svakog septembra, u zemljama članicama EU, održava se manifestacija pod nazivom

„Dani evropske baštine”, koju je utemeljio Savet Evrope uz podršku Evropske zajednice.

Povod za pokretanje ovakve manifestacije bio je projekat pod nazivom „Otvoreni dani

kulturnih spomenika” koji je prvi put održan u Francuskoj 1984. godine sa ciljem da se širokoj

publici prikažu spomenici koji im nisu dostupni tokom godine. SE je preuzeo osnovnu zamisao

tog projekta, proširivši je na ideju o međusobnom zbližavanju stanovnika starog kontinenta na 127 Dokumentacija Ministarstva kulture RS

116

temelju boljeg razumevanja sopstvenog prirodnog i kulturnog nasleđa. Ovim programom ističe

se osim kulturne raznolikosti i evropska dimenzija zajedničkog nasleđa. Zemlje članice

Evropske Unije i zemlje u statusu pristupanja, uključivanjem u manifestaciju potvrđuju svoju

pripadnost zajedničkom evropskom kulturnom, socijalnom, političkom i ekonomskom

identitetu uz naglašavanje specifičnosti svake pojedinačne nacionalne baštine. U izveštaju

Ministarstva kulture za 2007. godinu istaknuto je da je Ministarstvo kulture u saradnji sa

Savetom Evrope i Gradom Beogradom bilo domaćin centralne evropske proslave Dana

evropske baštine u septembru 2007. u Beogradu. kojoj je uz učešće generalnog sekretara

Saveta Evrope Teri Dejvisa i evropskog sekretara za kulturu Jana Figela, prisustvovalo oko 400

inostranih učesnika.

Tom prilikom potpisane su i sledeće konvencije u Narodnoj skupštini:

– Evropska konvencija o zaštiti arheološkog nasleđa (Valeta, 1992)128

– Evropska konvencija o predelu (Firenca, 2000)

– Okvirna konvencija saveta Evrope o vrednosti kulturnog nasleđa za društvo (Faro, 2005)

Ovom prilikom tadašnji ministar kulture Crne Gore, Predrag Sekulić prisustvovao je

ceremoniji i potpisao u ime Vlade Crne Gore gore pomenute konvencije.

Primer uspešne prekogranične i regionalne saradnje

Primer uspešne prekogranične i regionalne saradnje programa predstavlja centralna

manifestacija „Dani evropske baštine” održana u Prijepolju od 11. do 13. septembra 2009.

godine.129

Uloga domaćina centralne manifestacije u Srbiji poverena je Muzeju u Prijepolju,

jednoj od najmlađih muzejskih ustanova u Srbiji sa zapaženim rezultatima u oblasti zaštite i

prezentacije kulturne baštine regiona kao i u realizaciji međunarodnih projekata i gradu

Prijepolju, prepoznatljivom po svojoj interkulturalnosti.

Na inicijativu i uz podršku Ministarstva kulture RS manifestacija u Prijepolju je

prevazišla nacionalna okvire i prvi put u Srbiji, pod krovom jednog muzeja, uključeni su i

reprezentativni programi iz tri velika i značajna muzeja iz susednih zemalja – Zemaljskog

muzeja Bosne i Hercegovine, Muzeja Republike Srpske u Banja Luci i Narodnog muzeja Crne

Gore, dok je Republika Srbija predstavljena izložbom iz zbirke Muzeja u Prijepolju.

Ovom prilikom ministar kulture Nebojša Bradić pozvao je kolege ministre nadležne za

kulturu Crne Gore, Federacije Bosne i Hercegovine sa Republikom Srpskom da svojim

prisustvom potvrde zajedničku volju da štite i unaprede kulturnu raznolikost svojih zemalja, da 128 Konvencija je ratifikovana u Narodnoj skupštini 29 maja 2009, Službeni glasnik RS 42-09 129 Katalog manifestacije Dani evropske baštine, Muzej u Prijepolju, 2009

117

unaprede interkulturni i interreligijski dijalog kao i da kulturno nasleđe smatraju zajedničkim

prioritetom.

Tom prilikom potpisana je zajednička poruka – Prijepoljska poruka. Sadržaj i tekst

poruke pripreman je u Ministarstvu kulture Srbije i usaglašavan sa nadležnim ministarstvima u

Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori i glasi:

Vođeni sledećim dokumentima:

– Evropskom konvencijom o kulturi (Pariz, 1954) – Konvencijom o zaštiti i promociji raznolikosti kulturnih izraza (Unesko, 2005) – Okvirnom konvencijom Savjeta Evrope o vrednosti kulturnog nasleđa za društvo (Faro

2005) – Belom knjigom o interkulturnom dijalogu Saveta Evrope (2007)

Ministri su se sastali u Prijepolju (11–13. septembra 2009. godine) na manifestaciji

„Dani evropske baštine”, zajedničkog programa Savjeta Evrope i Evropske komisije, koja se

održava pod pokroviteljstvom ministra kulture Republike Srbije Nebojše Bradića, „da snažno

podržimo saradnju naših zemalja u oblasti kulture i umjetnosti koja doprinosi poštovanju i

uvažavanju među ljudima i zajednicama, a naročito aktivnosti na realizaciji zajedničkih

projekata, mobilnost umetnika i stručnjaka, institucionalnu saradnju kao i saradnju sa civilnim

sektorom na lokalnom, regionalnom i nacionalnom nivou; da potvrdimo zajedničku volju da

štitimo i unapređujemo kulturnu raznolikost naših zemalja; da doprinesemo unapređenju

procesa interkulturnog i interreligijskog dijaloga, uzimajući u obzir važnost koju imaju

nacionalne, regionalne i lokalne kulturne politike na kulturu mira, razumijevanja i tolerancije.

Naglašavamo ulogu kulturnog nasleđa u izgradnji dijaloga, miroljubivog i demokratskog

društva kao i činjenicu da je ono resurs održivog razvoja koji podstiče kreativnost i društvenu

uključenost, ističemo važnost delovanja na njegovoj zaštiti i promociji; Zato, očuvanje i

unapređenje kulturnog nasleđa naših zemalja, kao dijela zajedničkog evropskog nasleđa,

smatramo zajedničkim prioritetom i pozivamo kulturne poslenike da uzmu još aktivnije učešće

u:

– Programu Kultura 2007–2013;

– Programu prekogranične saradnje;

– Regionalnim organizacijama i inicijativama;

– Regionalnom programu Savjeta Evrope za kulturno i prirodno nasleđe jugoistočne Evrope.“130

130 Tekst Prijepoljske poruke, izvor Ministarstvo kulture RS, arhiva

118

Interesantan je podatak da su sve zemlje Poruku potpisale na svom jeziku, zapravo

Poruka je pripremljena na tri jezika: bošnjačkom, crnogorskom i srpskom jeziku.

Potpisivanjem Prijepoljske poruke ministri su poslali značajnu političku poruku i

potvrdili zajedničku volju da se sačuva i unapredi kultura raznolikosti u bližem regionu, ovom

inicijativom ostvaren je efekat prekograničnog povezivanja putem zajedničkog projekta i

otvoren put za dalju saradnju na ovom polju.

4.7. AKTIVNOSTI MINISTARSTVA KULTURE TOKOM PREDSEDAVANJA SRBIJE KOMITETOM MINISTARA SAVETA EVROPE (maj–novembar 2007)131

4.7.1. Godina interkulturnog dijaloga 2008.

Bela knjiga o interkulturnom dijalogu SE

U završnici predsedavanja Srbije Komitetom ministara Saveta Evrope (maj– novembar

2007), u sklopu predsedavanja Srbije Komitetom ministara Saveta Evrope, Ministarstvo kulture

je u Beogradu, još početkom novembra 8. i 9. novembra 2007. godine, organizovalo

Neformalnu regionalnu Konferenciju ministara kulture JIE „Unapređenje interkulturnog

dijaloga i Bela knjiga Saveta Evrope o interkulturnom dijalogu”. Konferencija je imala za

prevashodni cilj da evropskoj javnosti predstavi finalnu verziju Bele knjige o interkulturnom

dijalogu SE.132

Na pomenutoj Konferenciji ispoljena je podrška politici Saveta Evrope u sprovođenju

obaveza sa Trećeg samita šefova država i vlada članica Saveta Evrope (Varšava, maj 2005) i

predloženo je više inicijativa koje bi mogle da se preduzmu sa ciljem unapređenja

interkulturnog i međureligijskog dijaloga, ali i jačanja saradnje, posebno sa lokalnim i

regionalnim vlastima, NVO i verskim zajednicama. Učesnici su se tom prilikom složili da je

dijalog sa susednim regionom – posebno saradnja sa zemljama južnog Sredozemlja i arapskim

regionom, kao i Kavkazom i centralnom Azijom, od posebnog značaja i da je potrebno dalje

razvijati inicijative u tom smeru. Napominjemo da je Ministarstvo kulture dalo svoj doprinos za

sačinjenje Bele knjige koji predstavlje prvi referentni dokument i konceptualni okvir za politiku

interkulturnog dijaloga na osnovu acquis-a i vrednosti Saveta Evrope.

Ovde je važno je istaći Odluku 3. Samita Saveta Evrope u Varšavi (maj 2005. godine),

kojom je inteziviranje aktivnosti Saveta Evrope na razvoju interkulturnog dijaloga u okviru

evropskih društava i između Evrope i susednih regiona istaknuto u prvi plan. Na toj osnovi je 131 Iz predmetne dokumentacije Sektora za međunarodne odnose, Ministarstva kulture 132 u daljem tekstu Bela knjiga

119

usvojen strateški dokument za razvoj interkulturnog dijaloga na Konferenciji evropskih

ministara kulture (2005) tzv. Faro deklaracija, koja predstavlja strategiju promocije

interkulturalnog dijaloga kao sastavnog dela vrednosti SE, ljudskih prava, demokratije i

vladavine prava, jačanje socijalne kohezije, mir i stabilnost. Ovom prilikom ocenjeno je da

interkulturni dijalog, podjednako kao i interreligijski i politički dijalog, značajno omogućava da

raznolikost evropskih kultura postane izvor međusobnog obogaćivanja. Komitet ministara SE

na sastanku održanom 2006. godine usvojio je smernice za izradu Bele knjige. To je prvi

dokument koji se bavi ovom specifičnom temom na međunarodnom nivou. Cilj u širem smislu,

između ostalog jeste i podrška Opatijske deklaracije o interkulturnom dijalogu i sprečavanju

sukoba (Opatija 2003), ali i podrška očuvanju manjinskih kultura. Bela knjiga obezbeđuje

donosicima odluka, lokalnim i regionalnim vlastima, kao i civilnom društvu smernice za razvoj

i implementaciju interkulturnog dijaloga. On predstavlja referentni dokument za kulturnu

politiku i priprema građane Evrope za zajednički život u multikulturnom društvu.

Komitet ministara SE tj. ministri spoljnih poslova, na 118. ministarskoj sednici

razmatrali su i usvojili Belu knjigu o interkulturnom dijalogu – Živimo zajedno kao jednaki u

dostojanstvu – u Strazburu, 7. maja 2008. godine. Ministarstvo je tokom 2009. godine prevelo

Belu knjigu na srpski jezik i široko distribuiralo.133

Bela knjiga o interkulturnom dijalogu i međunarodni odnosi

U globalnom društvu koje karakterišu migracije, sve veća samostalnost i lak pristup

svetskim medijima sredstvima komunikacije poput Interneta, kulturni identiteti su složeni,

prožimaju se i sadrže elemente raznoraznog porekla. Vođenje međunarodnih odnosa u duhu

interkulturnog dijaloga uspešno odgovara na pitanja nastala u ovim okolnostima.

Interkulturnim dijalogom može se sprečiti nastajanje sukoba ili se mogu naći rešenja za

postojeće sukobe i podržati pomirenje i građenje društvenog poverenja.

Politika interkulturnog dijaloga je između ostalog i pokušaj da se na novi način sagleda

aktuelno nerazumevanje kultura, religija, običaja, svakodnevnih navika, odnosno da se

prevaziđe – do sada promovisan – koncept multikulturalizma koji je na izvestan način doveo

i do getoizacije manjinskih kultura.

Alarm za pokretanje nove politike bili su, između ostalog, nemiri u Francuskoj 2005.

godine, koji su upravo bili izazvani socijalnom, kulturnom i ekonomskom izolacijom

imigranata u zemljama Evropske unije i posebno, uzajamnim nerazumevanjem između

hrišćanskih i islamskih kultura. Savet Evrope razvija saradnju sa susednim regionima i 133 http://www.coe.int/t/dg4/intercultural/Source/Pub_White_Paper/WhitePaper_ID_SerbianVersion.pdf., pristupljeno 12. 01. 2009.

120

ostatkom sveta, a rad Saveta posvećen je osiguranju saradnje i zajedničkog delovanja sa

ostalim međunarodnim institucijama, naročito na nivou Evrope, ima zadatak da pospeši

međunarodni dijalog na međunarodnom nivou. Dodata vrednost koju stavlja na raspolaganje

drugim međunarodnim institucijama, državama članicama, građanskom društvu i svim

zainteresovanim licima, sastoji se pre svega, u velikoj stručnosti za primenu standarda i

mehanizama monitoringa u oblasti ljudskih prava, demokratije i vladavine prava. Organizacija,

takođe, nudi pomoć kroz svoju strukturu najvažnijim zainteresovanim licima kao što su

poslanici nacionalnog parlamenta, lokalne i regionalne vlasti i organizacije građanskog društva

u državama članicama. Najzad, putem institucija kao što su Evropski centar za globalnu

nezavisnost i solidarnost (Centar sever-jug iz Lisabona), Evropski centar za moderne jezike (u

Gracu), dva Evropska omladinska centra (u Strazburu i Budimpešti) može mnogo da doprinese

ostvarivanju saradnje sa Evropskim istraživačkim centrom za obrazovanje u oblastima

demokratskog građanstva i interkulture (u Oslu) i sa Evropskim centrom za kulturu u Delfima.

Savet Evrope priznaje značaj inicijativa koje pokreću drugi međunarodni akteri, kao i vrednosti

koje se ostvaruju kroz partnerstvo sa institucijama kao što su Evropska unija, OEBS i Unesko,

ali i Organizacijom za obrazovanje, kulturu i nauku arapske lige (ALESKO) i Evropsko-

mediteranskom fondacijom Ane Lind za dijalog između kultura. SE pomaže rad „Saveza

civilizacija” koji je pokrenuo Generalni sekretar Ujedinjenih nacija i koji finansiraju Španija i

Turska, a razmatra potpisivanje Memoranduma o razumevanju sa „Savezom” kako bi se

ojačale veze i saradnja.134 Takođe traži načine da promoviše interkulturni dijalog unutar

pravnih tekovina Saveta Evrope u oblastima ljudskih prava, demokratije i vladavine prava

tokom razmene sa drugim akterima kao što su Islamska organizacija za obrazovanje, nauku i

kulturu (ISESKO) i Istraživački centar za istoriju, umetnost i kulturu islama (IRCICA). Uloga

pojedinaca u ovom procesu takođe je od velikog značaja. Oni koji su navikli da žive i rade u

interkulturnom kontekstu, naročito oni poreklom iz migrantskih zajednica, mogu ostvariti

višestruke veze koje prevazilaze državne granice i slikovito oličavaju složenost i kontekstualni

karakter identiteta i mogu biti pioniri interkulturnog dijaloga.135

Evropska Unija prepoznaje i definiše interkulturni dijalog kao instrument koji može da

sprovede seriju strateških prioriteta Unije. Interkulturni dijalog je alatka za građane kojom

lakše savladavaju složenu realnost naših društava. U tom smislu veoma je važno da ljudi budu

inspirisani da žive u Uniji i da imaju aktivan odnos sa drugim kulturama u svojoj neposrednoj

134 15.01.2008. Generalni sekretar Saveta Evrope i Visoki predstavnik UN-a za Savez civilizacija potpisali su Pismo o namerama koje se odnosi na buduću saradnju i sastavljanje Memoranduma o razumevanju. 135 Savet Evrope, Ministarstvo kulture RS, Bela knjiga o interkulturnom dijalogu Saveta Evrope, Živimo zajedno jednaki u dostojanstvu, Beograd, 2009

121

ili daljoj okolini, time će pomoći razvoju tolerancije i uzajamnog poštovanja koji su preduslovi

interkuturnog dijaloga. Interkulturni dijalog je horizontalni instrument namenjenim svim

sektorima u društvu. 136

Tokom predsedavanja Srbije Komitetom ministara SE, Ministarstvo kulture

organizovalo je i u sedištu SE u Strazburu više kulturnih događaja, među kojima su i koncert

Beogradske filharmonije, izložba umetničkih fotografija „Obećana zemlja” i izložba

beogradske Galerija fresaka.

Uvidom u finansijske i narativne izveštaje Ministarstva kulture za 2007, 2008. i 2009.

godine jasno se vidi da je Ministarstvo u okviru svojih nadležnosti planski i programski

obeležilo Godinu interkulturnog dijaloga 2008. Iz Sektora za međunarodne odnose, evropske

integracije i razvoj menadžmenta u kulturi izdvojeno je tokom

2007. godine – 3.000.000,00 dinara na projekte i programe interkulturnog dijaloga

2008. godine – 4.400.000,00 dinara na projekte i programe interkulturnog dijaloga

2009. godine – 1.300.000,00 dinara na projekte i programe interkulturnog dijaloga

Radna grupa za očuvanje kulturne raznolikosti i interkulturni dijalog Ministarstva kulture Još decembra 2007. godine (4. decembra) Ministarstvo kulture Republike Srbije je

rešenjem br. 119-00-173/2007-08, obrazovalo Radnu grupu za očuvanje kulturne raznolikosti

i interkulturni dijalog (u daljem tekstu RG), čiji je zadatak obavljanje poslova unapređenja i

razvoja interkulturalnog dijaloga; planiranje, priprema i koordinacija programa i projekata;

praćenje, promocija i implementacija programa i projekata Saveta Evrope, Evropske komisije,

Uneska; sprovođenje programa i projekata u saradnji sa ustanovama kulture, opštinama i

gradovima. RG čine umetnici i stručnjaci već afirmisani u oblasti interkulturnog dijaloga.

Radna grupa je dužna da tromesečno obaveštava Ministarstvo kulture o svom radu. RG čine

umetnici i stručnjaci već afirmisani u oblasti interkulturnog dijaloga.137 Interesantan je podatak

da je jedna od članica Radne grupe bila i Marija Šerifović, koja je proglašena za Ambasadora

interkulturnog dijaloga od strane Evropske komisije, analizom izveštaja RG može se videti da

nikada nije prisustvovala ni jednom sastanku. Odluka o formiranju RG predviđa da u radu RG

mogu učestvovati i predstavnici drugih organa i organizacija, kao i stručnjaci iz različitih

oblasti radi davanja stručnih mišljenja u vezi sa pojedinim pitanjima iz nadležnosti RG. 136 Evropska komisija, Odluka Evropskog parlamenta i Saveta, koja se odnosi na Evropsku godinu interkulturnog dijaloga (Decision 1983/2006/EC). 137 Predsednik RG je prof dr Branimir Stojković, zamenik predsednika Branislav Dimitrijević (pomoćnik ministra kulture), dr Rajko Đurić (u tom trenutku narodni poslanik i predsednik Unije Roma), Marija Šerifović (pobednik Eurosonga i ambasador interkulturnog dijaloga), Miroslav Benaka (glumac i reditelj), Nebojša Milikić (Kulturni centar REX), sekretar je Ivana Zečević (savetnik u Ministarstvu kulture)

122

4.8. PRIMER DOBRE PRAKSE – Mapiranje i afirmacija projekata i procesa interkulturnog

dijaloga u Republici Srbiji

Ministarstvo kulture je zajedno sa Radnom grupom za očuvanje kulturne raznolikosti i

interkulturni dijalog, pokrenulo i realizovalo poseban dvogodišnji razvojni program za

period 2008–2009. godine, posvećen unapređenju i razvijanju interkulturnog dijaloga –

Mapiranju i afirmaciji projekata i procesa interkulturnog dijaloga u Republici Srbiji. Imajući u

vidu decentralizaciju kulture kao jedan od svojih prioriteta, važnost očuvanja i razvoja

interkulturnog dijaloga i kulturne raznolikosti u Republici Srbiji, unapređenje saradnje sa

lokalnim zajednicama i nevladinim sektorom i dosadašnje postignute rezultate Kulturnog

centra REX u ovoj oblasti – Ministarstvo kulture je u skladu sa zajedničkom odlukom RG, za

svog strateškog partnera i koordinatora projekta izabralo ovaj kulturni centar, koji je na osnovu

Akcionog plana sprovodio i koordinisao projekat. Usvojen je modalitet saradnje (javni sektor

– NGO sektor – eksperski tim (RG)), principi rada koji su između ostalog imali u vidu

afirmaciju i podršku produkcijama lokalnih zajednica, dok je Ministarstvo kulture preuzelo na

sebe obavezu da daje okvirne smernice za razvoj i implementaciju projekta, predmetno

finansira izabrane projekte i bude aktivan partner.

Raspisan je Javni poziv za učešće u Mapiranju i afirmaciji projekata i procesa

interkulturnog dijaloga u Republici Srbiji138, kojim se Srbija na još jedan način uključila u

obeležavanje Godine interkulturnog dijaloga. Poziv je upućen javnosti, institucijama,

organizacijama i pojedincima. Zainteresovani su trebali da u svojim aplikacijama najviše na

jednoj strani teksta, sažeto i precizno opišu svoj rad, aktivnosti ili projekat, ukažu na postojanje

procesa i aspekata interkulturnog dijaloga onako kako ih sami učesnici i učesnice ili drugi

akteri projekata doživljavaju i upražnjavaju i da naznače za koju aktivnost bi utrošili novac ako

dobiju donaciju. Interesantan je kriterijum koji je podrazumevao da se moglo prijaviti samo sa

projektima koji su već bili u toku tj. u realizaciji, barem od početka 2008. godine. Uz takav

dokument, svi zainteresovani morali su da prilože i svoju kraću biografiju ili opis delatnosti

grupe, organizacije ili institucije.

Potpisivanjem ugovora autori i izvođači izabranih projekata obavezali su se i da

sarađuju sa Radnom grupom na mapiranju interkulturnog dijaloga u Srbiji – prikupljanju

dokumentarnog materijala o aspektima interkulturnog dijaloga u njihovom radu i produktima, a

odabrani materijali predstavljeni su domaćoj i međunarodnoj javnosti putem web sajta, radio 138 Odeljak pisan na osnovu predmetne dokumentacije Sektora za međunarodne odnose, Ministarstva kulture

123

džinglova, javnih debata a neki od njih će biti predstavljeni i na posebnoj prezentaciji/izložbi.

Poseban web site (www.rex.b92.net/ikd) napravljen je povodom ovog projekta i na njemu je

oformljen i Forum na kojem su komentare o projektima dali komentatori koji su takođe otvorili

diskusije sa autorima projekata i ostalim učesnicima foruma o interkulturnom dijalogu. Na ovaj

način pozvana je javnost da ih obavesti o projektima iz svih oblasti kulture i umetnosti u

kojima se odvija interkulturni dijalog ili o svojim delatnostima koje su omogućene, započete ili

oformljene kroz interkulturni dijalog, na način kako ga oni sami razumeju i praktikuju,

smatrajući da detektovanje i objašnjenje načina na koji se interkulturni dijalozi razumeju i

odvijaju unutar već postojećih projekata, procesa ili drugih aktivnosti, ima veliki značaj za ovu

oblast, i za kulturni razvoj Republike Srbije. Cilj projekta je otvaranje perspektive razumevanja

i promocije interkulturnog dijaloga, na način koji je relevantan u evropskim i svetskim

okvirima, kao i mapiranje inicijativa i dostignuća ovdašnjih institucija, organizacija i

pojedinaca u različitim oblastima. Prijavljeno je 82 projekta, a Ministarstvo kulture je, na

osnovu odluke svoje Radne grupe sa novčanim iznosom u visini od 100.000,00 dinara podržalo

petnaest projekata institucija, organizacija, pojedinaca koji su zadovoljili gore navedene

kriterijume.

Izabrani projekti :

Alternativna urbanizacija u Boru, Narodne biblioteke Bor; Cincari, Kelti, Jevreji i njihovi tragovi u muzičkom nasleđu Srbije, Dragomira Milenkovića, kompozitora, Beograd; Otkup, Danila Prnjata, vizuelnog umetnika, Beograd; Grad koji na(e)staje, Centra za društveno društveno ekonomski razvoj, Jagodina; HYPERLINK, Nebojše Kitanovića, radnika, Leskovac; (Ne)vidljivi dijalog, Jelene Miletić, istoričarka umetnosti, Bor; Novi cirkus u Srbiji, Cirkusfere, Beograd; Portal, Playground produkcije, Novi Sad; Umetničke radionice sa mladima u Krnjači i Požarevcu, Biroa za kulturu i komunikaciju, Beograd; Prostor za kreativan život, Photoexpo tima, Aradac; Solidarnost juoslovenskih naroda, Darinke Pop Mitić, vizuelne umetnice, Beograd; Šta se krije u knjigama? U spomen na žrtve Drugog svetskog rata, Silvije Krejaković, istoričarke, Kraljevo; Da li smo uradili to što smo mislili? (Vranje), Nikolete Marković, vizuelne umetnice, Beograd; Interkulturalni susreti mladih, Kluba URBAN IN, Novi Pazar;

124

Životne priče žena 1910–1980, Udruženja građana Ženske studije i istraživanja, Novi Sad.

Izabrani projekti afirmišu prioritete evropskih kulturnih politika u već postojećim

srpskim kulturnim i umetničkim produkcijama i delatnostima. Od posebnog značaja u ovom

procesu bilo je i lociranje i dokumentacija procesa i aktivnosti manje poznatih opštoj ili

poznatih samo specijalističkoj publici ili onih koji do sada nisu posmatrani kao mesta odvijanja

interkulturnog dijaloga. Ovim inovativnim pristupom u okviru postojećih mera kulturne

politike, jasno se podvlači želja za otvaranje perspektive razumevanja i promocije

interkulturnog dijaloga na način koji je relevantan u evropskim i svetskim okvirima, ali i da se

mapiraju postojeća htenja i dostignuća ovdašnjih institucija, organizacija i pojedinaca u datoj

oblasti.

Mapa koja se kreira prevazilazi postojeće hijerarhije u kulturi, nastoji da podjednako

tretira umetničke projekte i aktivističke projekte, pitanja kulturnog nasleđa, zajedno sa

pitanjima savremene kulturne produkcije, projekte koji dolaze iz velikih kulturnih institucija, sa

onima koji pripadaju alternativnim kulturnim izrazima, projekte koji se odnose na život u

velikim gradovima, kao i one koji pokušavaju da unaprede kulturni život u ruralnim sredinama.

Takva iscrpna mapa kreira raznolike efekte u kulturi: na primer od istraživanja o različitim

kulturnim uticajima na naše bogato muzičko nasleđe, preko umetničkog istraživanja javne sfere

i njenih potencijala za aktivno učešće građana u projektima koji afirmišu suživot različitosti i

promenljiv kulturni identitet izvan etničkih ili religioznih identiteta tradicionalno povezivanih

sa nacijom koja predstavlja ustaljeni kulturni identitet. Sve ove aktivnost rađene su u okviru

Faro platforme, Bele knjige o interkulturnom dijalogu Saveta Evrope kao referentnim

dokumentima i konceptualnom okviru za politiku interkulturnog dijaloga na osnovu acquis-a i

vrednosti Saveta Evrope. Pojam interkulturnog dijaloga definisan je i u Beloj knjizi u čijoj

pripremi je jedan od ključnih događaja bila već pomenuta Neformalana regionalna ministarska

konferencija država Jugoistočne Evropi. U materijalu Bele knjige „interkulturni dijalog je

proces” koji obuhvata otvorenu i dostojanstvenu razmenu mišljenja između pojedinaca i grupa

različitog etničkog, kulturnog, verskog i jezičkog porekla i nasleđa uz uzajamno razumevanje i

poštovanje. Potrebno je imati slobodu i sposobnost izražavanja, kao i volju i umeće da se

sasluša mišljenje drugog. Interkulturni dijalog doprinosi političkoj, socijalnoj, kulturnoj i

ekonomskoj integraciji i koheziji kulturno različitih društava. Neguje jednakost, ljudsko

dostojanstvo i smisao zajedničkog cilja. Teži da razvije dublje razumevanje različitih pogleda i

praksi u svetu, da poveća saradnju i učestvovanje (ili slobodu da se napravi izbor), da osnaži

razvoj i transformaciju pojedinca, kao i da promoviše međusobnu toleranciju i uvažavanje.

125

Interkulturni dijalog ima nekoliko ciljeva, pre svega da promoviše potpuno uvažavanje ljudskih

prava, demokratije i vladavine prava. On je neophodna karakteristika inkluzivnog društva u

kom nijedan pojedinac nije marginalizovan niti izopšten. Predstavlja moćno sredstvo

medijacije i pomirenja: konstruktivnim zalaganjem za prevazilaženjem kulturnih podela on se

bavi istinskim problemima društvenog raslojavanja i nesigurnosti, dok istovremeno neguje

integraciju i socijalnu koheziju. Sloboda izbora, sloboda izražavanja, jednakost, tolerancija i

uzajamno poštovanje ljudskog dostojanstva jesu vodeća načela ovakvog konteksta. Uspešan

interkulturni dijalog traži da se neguju principi demokratske kulture – između ostalog

slobodoumlje, volja za dijalogom, volja da se drugima dozvoli da iskažu svoje mišljenje,

sposobnost da se konflikti reše mirnim sredstvima i da se prepoznaju osnovani argumenti

drugih. Doprinosi jačanju demokratske stabilnosti i borbi protiv predrasuda i stereotipa u

javnom životu i političkom diskursu, olakšava stvaranje koalicija između različitih kulturnih i

verskih zajednica i može sprečiti eskaliranje konflikata i u situacijama nakon konflikta ili

tokom „zamrznutog konflikta“.139

139 Savet Evrope, Ministarstvo kulture RS, Bela knjiga o interkulturnom dijalogu Saveta Evrope, Živimo zajedno jednaki u dostojanstvu, Beograd, 2009 , str. 32

126

Projekat Mapiranje i afirmacija projekata i procesa interkulturnog dijaloga u Republici

Srbiji, predstavlja inovativnu strategiju kulturne politike, rađen je i u duhu procesa

decentralizacije u kojoj je sadašnji ministar140 sudeći po izjavama u intervjuima posebno

angažovan. Važno je naglasiti da je ovo jedan od primera dobre prakse, gde je Ministarstvo

kulture našlo uspešan modalitet partnerstva/saradnje sa nevladinim sektorom i stručnim

telima (primer gde je uspostavljen dijalog – javni sektor – civilni sektor – medijacija stručnog

tela (članovi radne grupe-eksperti)). Kulturni centar Rex vodio je koordinaciju, produkciju i

implementaciju projekta, a članovi Radne grupe imali su ulogu komisije, a u kasnijoj fazi vršili

valorizaciju i evaluaciju projekata. Projekat je iniciran i finansiran isključivo od strane

Ministarstva.

Analizom izveštaja u posmatranom periodu, ovo je jedini projekat Ministarstva kulture

u kome se ono pojavljuje kao aktivni partner neke nevladine organizacije i fondacije na

projektu na dugoročnom projektu. Dosadašnja praksa Ministarstva pokazuje da se Odlukom o

finansijskoj podršci, kao i dostavljenim izveštajem o realizaciji projekta – narativni i finansijski

(napisan od strane korisnika), počinje i završava saradnja Ministarstva sa korisnicima.

U duhu unapređenja i razvijanja strateške i partnerske saradnje sa nevladinim sektorom,

ali i celokupnog kulturnog razvoja, ovakva partnerstva i razvojni projekti bi trebalo da postanu

deo politike Ministarstva kulture.

4.9. MEĐUNARODNA ORGANIZACIJA FRANKOFONIJE

L’Organisation internationale de la Francophonie (OIF)

Međunarodna organizacija Frankofonije (u daljem tekstu MOF) okuplja 70 zemalja (56

zemalja članica i 14 posmatrača). Od zemalja u našem regionu punopravni članovi su

Bugarska, Rumunija, Albanija, Grčka i Makedonija, a u svojstvu pridruženog člana ili

posmatrača Austrija, Hrvatska, Mađarska i Slovenija. Sedište organizacije nalazi se u Parizu.

Generalni sekretar MOF-a je bivši senegalski predsednik Abdu Diuf čiji je drugi mandat

potvrđen na samitu u Bukureštu.

MOF okuplja zajednicu zemalja kojima je zajednički francuski jezik i koje dele isti

sistem demokratskih vrednosti zasnovanih na opšte priznatim i uvaženim načelima, tzv.

humanizirane globalizacije, među kojima posebno mesto zauzima odbrana kulturne različitosti

sveta, ona štiti male jezike što predstavlja ključno pitanje održavanja višejezičnosti Evrope, ali

i prevenciju sukoba u frankofonskom prostoru. Takođe, MOF se zalaže za pravnu državu,

konsolidaciju demokratije i poštovanje ljudskih prava, posvećenost trajnom razvoju i 140 Ministar kulture Nebojša Bradić

127

ostvarivanju većeg ekonomskog uticaja kojim se otvara mogućnost unapređenja ekonomske,

tehnološke i turističke saradnje. Iako je Frankofonija napravila zaokret ka Srednjoj i Istočnoj

Evropi, većina zemalja upravo tog regiona nema punopravno članstvo u MOF, koji je istinska

međunarodna porodica, šarolika i tolerantna. Status posmatrača Srbije u MOF, koji je ona

dobila na Samitu u Bukureštu 2006, ne daje joj mogućnost glasanja, ali zato njene ustanove (i

građani) mogu učestvovati u raznim programima i projektima čiji budžet iznosi ukupno 200

miliona evra. Stupajući u frankofonu porodicu, Srbija otvara brojne perspektive svojim mladim

i talentovanim ljudima, istraživačima, umetnicima, inženjerima... Srbija je dobila još jedno

mesto gde može iskazivati svoje stavove i unaprediti svestranu saradnju sa brojnim zemljama.

Zainteresovanost Republike Srbije za Frankofoniju počiva na zalaganju za izgradnju

demokratskog, ekonomski efikasnog i socijalno odgovornog društva, unapređenju

dobrosusedskih odnosa, regionalne i međunarodne saradnje uopšte i na deljenju vrednosti

Frankofonije i podržavanju i uvažavanju napora koje frankofonske zemlje ulažu radi očuvanja

kulturne raznolikosti sveta i njegovog multikulturalnog karaktera. Srbija je odlukom da aplicira

za članstvo u ovoj organizaciji, pokazala svoju spremnost da pruži konkretan doprinos, na

ovom planu, kao deo velike porodice Frankofonije koja okuplja 500 miliona ljudi širom sveta,

u zemljama sa kojima ima tradicionalno dugu i dobru saradnju, posebno sa Francuskom ali i

drugim frankofonskim zemljama Evrope i Afrike.

Dobijanjem statusa posmatrača u MOF, Srbiji je omogućeno integrisanje u značajnu

grupu zemalja koje, u međunarodnim forumima, sarađuju u političkoj i ekonomskoj oblasti,

odgovorno deleći isti sistem vrednosti, u skladu sa socijalnim osnovama pojedinačnih država,

štiteći kulturnu, obrazovnu i lingvističku raznolikost sveta. Frankofonija se, iako je u njenoj

osnovi upotreba francuskog jezika, zalaže za poštovanje različitih kultura i ujedno štiti male

jezike, što predstavlja ključno pitanje održavanja višejezičnosti u sadašnjoj i budućoj Evropi i

širom sveta. Status posmatrača nalaže redovno plaćanje godišnje članarine od 2000 eura.

Saradnju u okviru Frankofonije, Srbija sagledava i kao dalje obogaćivanje postojećih

integracionih grupacija. Kroz frankofonsku dimenziju, kulturne, obrazovne i lingvističke

raznolikosti, kroz očuvanje učenja francuskog jezika širom sveta, a posebno u svojoj sredini,

Srbija će doprineti zajedničkim naporima za očuvanje prava na posebnost i nacionalni identitet,

pri čemu je za Srbiju posebno značajno što aktivnosti u MOF nisu samo kulturnog i

obrazovnog karaktera, nego su posvećene i trajnom razvoju, što članicama Frankofonije otvara

mogućnost daljeg unapređenja ekonomske, tehnološke i posebno turističke saradnje.

Francusko-srpski odnosi kroz vekove išli su uglavnom uzlaznom linijom, a padovi i

krize na kulturnom planu bili su najmanje osetni. Prema sadašnjem stanju stvari, naročito sa

128

pripremanjem Srbije za evropske i evroatlantske integracije, imaju sve izglede da još krupnijim

koracima krenu napred, pri čemu će tradicionalno srpsko-francusko prijateljstvo i ukorenjenost

francuskog jezika u tome biti od znatne pomoći. Srbija u okviru statusa posmatrača i težnje da

dobije status pridruženog člana mora preduzeti niz aktivnosti u različitim oblastima: prosveti,

ekonomiji, kulturi i nauci.

MOF poseduje fondove, iz kojih se finansiraju različite aktivnosti zemalja članica, što

pruža veliku šansu Srbiji da obnovi odnose sa zemljama članicama MOF-a van Evropske unije

i da podršku za neke od svojih projekata i aktivnosti, na međunarodnom planu, zatraži od

MOF.

Direkcija za ljudska prava u Ministarstvu spoljnih poslova zadužena je za

kordinaciju poslova koji se odnose na MOF na nacionalnom nivou.

4.9.1. Studija slučaja

Ministarstvo kulture je od samog početka bilo uključeno u proces kandidature za status

posmatrača u ovoj značajnoj organizaciji. Sektor za međunarodne odnose, evropske integracije

i razvoj menadžmenta u kulturi bio je zadužen za izradu dosijea kandidature koji je sačinilo

Ministarstvo spoljnih poslova još 2005. godine i na osnovu koga je Republika Srbija dobila

status posmatrača u okviru ove organizacije. U saradnji sa svim relevantnim akterima na

teritorije naše države, bilo je neophodno napraviti istraživanje i proceniti stepen kompetentnosti

i razvoja aktivnosti od značaja za Frankofoniju. Ministarstvo kulture je u okviru svojih

nadležnosti Upitnik prosledilo svim relevantnim institucijama, organizacijama iz oblasti

kulture, medija, kao i udruženjima koja su posvećena negovanju odnosa sa Francuskom ili se

bave podučavanjem francuskog jezika (ukupno 70, odgovorilo je preko 45 ispitanika, što se

može smatrati veoma uspešnim)141. Bilo je neophodno odgovoriti na pitanja iz sledećih oblasti:

UPITNIK za potrebe izrade Dosijea kandidature u MOF

1. OBLAST KULTURE - najveće frankofonske manifestacije (književnost, pozorište, muzika, ulična dešavanja, film,

multumedija, primenjena umetnost, susreti umetnika i stvaralaca) - postojanja frankofonskih kulturnih centara i instituta - frankofonske izložbe i spektakli - programi i projekti kulturne saradnje sa frankofonskim zemljama na bilateralnom i

multilateralnom planu - saradnja sa stranim kulturnim centrima frankofonskih zemalja 141 Iz dokumentacije Ministarstva kulture, Sektora za međunarodne odnose, arhiva – 2005. godina

129

- postojanja publike koja prati frankofonske kulturne aktivnosti - postojanja izdavačke mreže, štampara i distributera knjiga i štampe na francuskom jeziku - postojanje statuta jezičke i kulturne frankofonske manjine (promocija i priznavanje

francuskog jezika) - prisustvo francuskog jezika u javnosti (mediji, kulturne manifestacije, debate) - pojavljivanje književnih stvaralaca koji pišu direktno na francuskom jeziku

2. OBLAST KOMUNIKACIJA - naslovi frankofonske štampe koja se uvozi - naslovi frankofonske štampe koja se izdaje u zemlji - navesti glavna mesta na kojima se prodaje frankofonska štampa (hoteli, aerodromi,

knjižare, kiosci) - mesto frankofonske štampe - prijem radio stanica na francuskom jeziku - program stanica koje samo delimično emituju emisije na francuskom (sadržaj programa) - razvijanje radiofonskog frankofonskog okvira - prijem televizijskih kanala na francuskom jeziku - sadržaj TV stanica koje samo parcijalno emituju program na francuskom jeziku - hoteli koji su opremljeni tako da imaju frankofonske kanale (kablovke i satelitske) - glavne izmene do kojih je došlo u audiovizuelnoj sferi (u smislu pozitivnog ili negativnog

uticaja na širenje francuskog jezika, osnivanja ili ukidanja programa na francuskom jeziku, nove stanice)

- postojanja sporazuma o saradnji (obrazovanje kadrova, tehnička i materijalna pomoć) i koprodukcije sa frankofonskim zemljama

- stanja domaćih zakona koji se tiču slobode štampe i audiovizuelnih medija

3. JAČANJE FRANKOFONIJE - najuspešnija inicijativa u oblasti promocije frankofonije - privrženost unapređivanju kulturne različitosti - događaji na temu frankofonije

4. UDRUŽENJA - postojanje lokalnih udruženja koja se isključivo odnose na francuski jezik ili frankofoniju

(profesionalna udruženja, asocijacije žena i mladih) - učešće tih organizacija u radu međunarodnih frankofonskih organizacija - osnovna kretanja koja se tiču aktivnosti frankofonskih udruženja - prisustvo francuskog jezika tokom slobodnog vremena i na javnim mestima

5. NA MEĐUNARODNOM I MULTILATERALNOM PLANU - nastavak frankofonskog nasleđa - puno i stalno učešće u frankofonskoj saradnji u okviru međunarodnih organizacija i na

velikim konferencijama ili na svetskim i regionalnim samitima - učešće u grupama frankofonskih ambasadora pri međunarodnim organizacijama - obavezivanje na upotrebu francuskog jezika u međunarodnim okvirima, u slučaju kada

zvaničan jezik zemlje članice nije priznat kao radni jezik

130

Rezultati istraživanja pokazali su da su frankofone aktivnosti zastupljene u meri koja je

neophodna kako bi se pristupilio ovoj Međunarodnoj organizaciji. Najjači aduti dosijea

kandidature, bili su upravo u delu koji se odnosio na deo nadležnosti Ministarstva kulture.

Svojim doprinosom u procesu izrade dosijea, Ministarstvo je ujedno sačinilo i svojevrsnu bazu

podataka vezanu za naše kulturne i medijske aktere i frankofone resurse i kapacitete.

Nakon prijema u MOF, Vlada RS na inicijativu Ministarstva kulture osniva

međuresornu radnu grupu za donošenje Akcionog plana za ispunjavanje obaveza u

statusu posmatrača Srbije u okviru Međunarodne organizacije Frankofonija.

Međuresornu radnu grupu čine predstavnici Ministarstva spoljnih poslova, Ministarstva za

ekonomske odnose sa inostranstvom, Ministarstva kulture, Ministarstva nauke, tehnike i zaštite

životne sredine, Ministarstva prosvete i sporta i predstavnici Kabineta predsednika Države i

predsednika Vlade. Koordinaciju poslova predviđeno je bilo da vrši Ministarstvo spoljnih

poslova. Zadatak radne grupe je bio da predloži Vladi Akcioni plan za ispunjavanje obaveza u

statusu posmatrača Srbije u okviru Međunarodne organizacije Frankofonije uključujući i

obavezu plaćanja godišnje članarine.

Napominjemo da se Radna grupa sastala samo jednom prilikom i to neposredno nakon

njenog osnivanja. Nije sačinjen Akcioni plan za ispunjavanje obaveza u okviru MOF. Radna

grupa nije formalno ukinuta, ali je prestala sa radom, s obzirom da je u međuvremenu došlo do

promene Vlade i bilo je neophodno ponovo osnovati međuresornu radnu grupu. Nadležnost

Ministarstva spoljnih poslova je da proceni (politička procene i procena na osnovu spoljno

političkih prioriteta) potrebu za ponovnim osnivanjem radne grupe. U julu 2009. godine

Ministarstvo spoljnih poslova kontaktiralo je resorna ministarstva povodom mogućeg osnivanja

nove radne grupe (informacija i zahtev za predlog člana), međutim do danas novo međuresorno

radno telo nije osnovano. Imajući u vidu gore navedene činjenice142, kao i da je članstvo ovoj

organizaciji bilo proglašeno za strateški prioritet međunarodnih odnosa naše zemlje, i da je

kultura i promocija i negovanje kulturne raznolikosti jedan od njenih temeljnih principa,

Ministarstvo kulture je preuzelo svoje obaveze koje proizilaze i iz članstva u MOF još od

2006. godine. Raspodelom finansijskih sredstava u okviru budžeta Ministarstva kulture od

2006. godine, aktivnosti vezane za članstvo u MOF-u imaju svoju budžetsku poziciju:

2006. godine – 244.942,60 dinara

2007. godine – 483,000,00 dinara

142 Osnivanje međuresorne radne grupe bilo inicirano od Ministarstva kulture, a s obzirom na nadležnost vođeno od strane Ministarstva spoljnih poslova

131

2008. godine – 601.658,00 dinara (tri projekta: Univerzitet umetnosti u Beogradu –

86.000,00 dinara; Jugokoncert – 125,658,00 dinara; edicija Galika – 390.000,00 dinара)

2009. godine – 400.000,00 dinara

Tokom 2008. godine od strane Ministarstva, a u saradnji sa izdavačkom kućom

Albatros inicirana je i pokrenuta je frankofona edicija Galika, u kojoj su do danas objavljeni

između ostalog i Razgovori sa Levinasom, Mihael de Sen-Šerona, Ljubavnici i besmrtnici, Anri

de Monterlana, Kabineti kurioziteta, promenade i drugi divertismani, Dimitrija Tadića.

U Srbiji takođe postoji i Udruženje frankofonih novinara osnovano krajem marta 2003,

kao sekcija Međunarodne unije frankofonih novinara (Union internationale de la presse

francophone), organizacije sa sedištem u Parizu koja okuplja više od 3.000 novinara u svetu.

Početkom četvrte godine svog postojanja UPF je brojao oko 100 članova – novinara štampanih

i elektronskih medija i novinskih agencija, od kojih dvadesetak iz Vojvodine.

Ministarstvo kulture finansijski je podržalo i podlistak dnevnog lista Borba na

francuskom jeziku u periodu od 2006. godine do 2008. godine. za koji su dobili i nagradu

Međunarodne unije frankofonih novinara. Dolaskom novog saziva u Ministarstvo,

nezadovoljstva nadležnih oko kvaliteta prevoda i tekstova koji se objavljuju, Ministrastvo

kulture je prekinulo sufinasiranje ovog podlistka u listu Borba, a samim tim i saradnju sa

novinskom kućom Borba. Sa druge strane saradnja po ovom pitanju nije nastavljena sa nekom

drugom novinskom kućom. Bilo je pregovora sa dnevnim listom Danas i Politika, koji nisu

našli, pre svega, finansijski interes za objavljivanje, dok u okviru samog Ministarstva nije

postojala dovoljno jaka politička volja, inicijativa i kao ni dovoljno visok budžet da se nastavi

sa ovom uspešnom praksom. Ministarstvo kulture u skladu sa članstvom Republike Srbije u

Međunarodnoj organizaciji Frankofonije, u isto vreme, već četri godine na državnom nivou,

tačnije od kada je proces pristupanja ovoj međunarodnoj organizaciji intenzivno počeo da se

odvija, učestvuje u kulturnoj manifestaciji posvećnoj prazniku Frankofonije, koja se održava

svake godine u mesecu martu. Koordinator ove manifestacije za sve frankofone ambasade i

diplomatska predstavništva, kao i za ministarstva Vlade RS bio je Francuski kulturni centar. S

obzirom da je obeležavanje Meseca frankofonije, pre svega prezentovan kroz kulturni program,

Ministarstvo kulture je uvek bilo uključeno u organizaciju, ali i finansijski podržavalo ovaj

program. Povodom prvog učestvovanja na ovoj manifestaciji, Ministarstvo je objavilo i

publikaciju – Sve što ste želeli da znate o frankofoniji – na srpskom jeziku. Publikacija je bila

dostupna tokom manifestacije, a kasnije u saradnji sa Ministarstvom prosvete, distribuirana

srednjim školama u kojima se uči francuski jezik.

132

Sve što ste želeli da znate o frankofoniji, izdavač Ministartvo kulture RS

Sa druge strane Ministarstvo je bilo zaduženo da obeleži ovaj praznik na nacionalnom

nivou podrškom projekata i programa domaćih institucija, organizacija i pojedinaca. U protekle

četiri godine, podržani su sledeći programi143:

2006. godina:

– sufinansirana manifestaciju Noć Frankofonije, zajedno sa Francuskim kulturnim

centrom i 14 ambasada zemalja članica ove organizacije u Beogradu.

2007. godina:

– sufinansirana po drugi put manifestaciju Noć Frankofonije.

– sufinansiranje dodatka na francuskom jeziku u časopisu Borba

2008. godina:

– pozorišna predstava Posvećenje proleća u okviru nedelje Frankofonije, u organizaciji

Jugokoncerta

– seminar Kultura izvan svakodnevnice – model projektnog rada opštinskih i gradskih

ustanova kulture, Univerzitet umetnosti – Rektorat, Beograd, 143 Za svaku godinu u predhodnoj godini finsijska sredstva su bila planirana u prethodnoj godini i za potrebe realizacija bila su predviđena sredstva u budžetu Ministarstva kulture

133

– frankofona edicija „Galika”

2009. godina:

– koncert 3MA (world music), projekat čiji je nosilac trio Razeri, Balake Sisoko i Dris El

Malumi iz Madagaskara – Malija – Maroka u Domu omladine

– predstava Jedan, žonglerski solo Ezeka Le Floka, predstava spada u domen Novog

cirkusa, realizovana u Centru za kulturu Vuk Karadžić.

Napominjemo još jedan zadatak koji se obavlja u okviru redovnih poslova Ministarstva

vezanih za aktivnosti u MOF, a to je logistička podrška ambasadama Republike Srbije u

frankofonim zemljama širom sveta. Obeležavanje Praznika i Meseca frankofonije događa se u

skoro svim zemljama članicama i naše ambasade u tim zemljama, s obzirom na naše članstvo u

MOF, imaju pravo da učestvuju u svim programima koji se priređuju. Ova inicijativa obično je

vezana samo i isključivo za entuzijazam i profesionalnost naših diplomata ili samog

ambasadora. Ukoliko se odluče da učestvuju u ovim manifestacijama, ambasade preko

Ministarstva spoljnih poslova kontaktiraju Ministarstvo kulture. U protekle četiri godine

nekoliko ambasada Srbije (Slovačka tri godine, Švajcarska samo jedne godine, Brazilija tri

godine, Kuba jedne godine) učestvovalo je na ovim manifestacijama i to sa srpskim filmovima.

Ministarstvo je u saradnji sa Filmskim centrom Srbije vršilo odabir filmova (igrani i

dokumentarni) i uz saglasnost ministra kulture, prosleđivali ambasadama Srbije u svetu.

Turistička organizacija Srbije bila je zadužena za materijale o Srbiji na francuskom jeziku koje

su takođe činile deo prezentacije naših ambasada na pratećim programima manifestacije

posvećene frankofoniji.

Radna tela posvećena frankofoniji – Odlukom ministara br. 119-01-171/2007-08 od

27. novembra 2007. godine obrazovana je Radna grupa za frankofoniju pri Ministarstvu

kulture. Zadatak Radne grupe (u daljem tekstu RG) je da unapredi aktivnosti u okviru

međunarodne organizacije Frankofonije; da planira, priprema i koordinira manifestacije u

okviru Frankofonije u Srbiji, kao i njeno učešće na istim manifestacijama u inostranstvu; da

predlaže i sprovodi programe i projekte u saradnji sa ustanovama kulture u zemlji i

inostranstvu, u cilju promocije naše kulture u frankofonskom prostoru; da planira i preduzima

akcije za pristupanje programima i organizacijama koje afirmišu frankofonske vrednosti.

Radnu grupu su činili: Milica Čubrilo144 predsednik RS, Ivana Stefanović, državni

sekretar MK, zamenik predsednika, Milena Dragićević Šešić, Ana Kotevska, Mrđan Bajić,

Biljana Srbljanović, Marina Rakić, Stanislav Sretenović, Daša Kovačević, Milan Lučić

144 tadašnji ministar za dijasporu u Vladi RS

134

Radna grupa je počela sa radom decembra 2007. godine, s obzirom na činjenicu da su

održana samo dva sastanka RG, grupa je prestala sa radom i to pre svega iz sledećih razloga:

1. nemogućnost usklađivanja termina članova

2. nezinteresovanost

3. nedostatak inicijative predsednika, zamenika RG, ali i većine članova

(uz napomenu da je to bio izborni period, u kom rad RG nije prepoznat kao prioritet

Ministarstva kulture).

Dolaskom novog ministra i saziva u Мinistarstvo kulture, dalji rad ove RG nije

nastavljen, što očito ukazuje da se trenutno u Frankofoniji ne vidi strateški prioritet

međunarodne saradnje.

4.9.1. Potencijal ustanova i udruženja u kulturi Srbije za uključenje u frankofonske projekte

Primer koji sledi predstavlja ne tako čestu praksu Ministarstva, imajući u vidu činjenicu

da nikada nije urađeno istraživanje potencijala naših institucija za uključenje u neke od

multilateralnih aktivnosti (u ovom primeru MOF). Na inicijativu Radne grupe za frankofoniju i

Sektora za međunarodne odnose i evropske integracije Zavod za proučavanje kulturnog

razvitka je tokom februara i marta 2008. godine, realizovao projekat Potencijal ustanova i

udruženja u kulturi Srbije za uključenje u frankofonske projekte. Glavni cilj projekta bio je

utvrđivanje potencijala ustanova i organizacija u kulturi za uključenje u frankofonske projekte i

programe, kako bi se na osmišljeniji način pristupilo kreiranju i razvoju buduće saradnje.

Istraživanje je rađeno na osnovu uvida u sledeće podatke, za svaku instituciju obuhvaćenu

uzorkom:

1. podaci o aktivnostima ustanove

– članstvo u međunarodnim asocijacijama sa frankofonskog prostora

– učešće u projektima u partnerstvu sa frankofonskim institucijama

– planovi ustanove o učešću u frankofonskim projektima u narednom periodu

2. podaci o ljudskim resursima

– broj zaposlenih (članova udruženja) koji se služe francuskim jezikom i ocena nivoa znanja

– pohađanje kurseva, seminara, korišćenje stipendija u frankofonskim zemljama.

Poseban praktični cilj je formiranje baze podataka o potencijalu za uključenje u

frankofonske projekte, za definisani uzorak institucija kulture. Projekat je realizovan tokom

februara i marta 2008. godine. Osnovna metoda prikupljanja podataka bilo je ispitivanje, i to

tehnikom ankete elektronskom poštom, sa standardizovanim upitnikom. Uzorkom su

135

obuhvaćene 803 institucije kulture koje zadovoljavaju sledeće kriterijume: evidentirane su u

bazi podataka e-Kultura, koriste e-mail i pripadaju definisanim tipovima s obzirom na

delatnosti: arhivi, biblioteke, kinematografija, izdavačke kuće, muzički ansambli, muzeji,

istraživačke i obrazovne ustanove, nevladine organizacije, polivalentni centri za kulturu,

pozorišta, profesionalna udruženja, zavodi za zaštitu spomenika kulture i manifestacije. Odziv

je varirao, u zavisnosti od tipa institucije, kao i od pravnog statusa (veći je bio odziv državnih

ustanova, nego ostalih), a na nivou celokupnog uzorka, iznosio je 19%. Razlozi neodgovaranja

mogu uslovno da se povežu sa nezainteresovanošću za predmet istraživanja. U bazi podataka

koja se nalazi u Ministarstvu kulture, programirane su različite vrste izveštaja, prema strukturi

upitnika, a na ovom mestu biće izloženi samo glavni nalazi za ustanove i udruženja koja su

popunila upitnik (ukupno 152):

– samo sedam institucija (4,6%) učlanjeno je u neku međunarodnu asocijaciju koja pripada frankofonskom prostoru;

– 42 institucije (27,6%) učestvovale su u projektima u partnerstvu sa frankofonskim ustanovama/udruženjima;

– 113 institucija (74,3%) navele su da imaju u planu da se uključe u projekte frankofonskih sadržaja;

– u 83 institucije (54,6%) ima zaposlenih koji se služe francuskim jezikom; – u 28 institucija (18,4%) ima zaposlenih koji su koristili stipendije ili pohađali kurseve u

frankofonskim zemljama.

Rezultati ne mogu biti iskorišćeni za statističko zaključivanje, već samo kao smernice

za naredne aktivnosti. Rezultati ovog istraživanja korišćeni su kao važne smernice za planiranje

daljih aktivnosti ispunjenja obaveza (delokrug rada Ministarstva kulture) u okviru članstva u

Međunarodnoj organizaciji frankofonije. Podsećamo da Ministarstvo kulture od 2006. godine

aktivno sarađuje u ovoj oblasti sa Ministarstvom spoljnih poslova, Francuskim kulturnim

centrom i ostalim diplomatskim predstavništvima frankofonih zemalja. Konkretni rezultati ove

kontinuirane saradnje vidljivi su i kroz budžet Ministarstva ali i programske aktivnosti, Ovo

istraživanje predstavlja važan dokument pri planiranju aktivnosti, a podatak da se 74,3% od

ispitanih institucija navode da imaju u planu da se uključe u projekte frankofonskih sadržaja,

govori u prilog da Ministarstvo treba da nastavi sa unapređenjem i razvijanjem saradnje u

ovom smeru.

4.10. SAVET MINISTARA KULTURE JUGOISTOČNE EVROPE

Council of Ministers of Culture of South East Europe

– Primer regionalne saradnje na ministarskom nivou

136

Možda najbolji primer regionalne multilateralne saradnje na državnom nivou

predstavlja formiranje Saveta ministara kulture Jugoistočne Evrope.

Sporazum Saveta ministara kulture Jugoistočne Evrope potpisan je u Danskoj u

Kopenhagenu 31. marta 2005. godine. Potpisivanju Sporazuma prethodila su dva sastanka.

Prvi, inicijalni u Tirani, oktobra 2004. godine i drugi u Beogradu 21. januara 2005. godine.

Savet je osnovan uz logističku podršku Nordijskog saveta ministara.

Radnu grupu za osnivanje Saveta činili su predstavnici Nordijskog Saveta i predstavnici

ministarstava kulture Albanije i Srbije. Savet je osnovan kao telo koje će inicirati saradnju u

regionu, razmenu kulturnih projekata, veću mobilnost stvaralaca i kulturnih poslenika u oblasti

kulture i umetnosti, ali nesumnjivo je da osnivanje Saveta predstavlja i političku odluku da se

pronađe još jedan od načina da se prevaziđu problemi koji se pojavljuju kao prepreka u

ostvarivanju stabilnosti u regionu. Kada je osnivan Savet ministara kulture JIE imala se u vidu

zajednička istorijska prošlost i politička stvarnost, ali i činjenica da je Jugoistočna Evropa (u

daljem tekstu JIE) jedan od retkih regiona koji odlikuje impresivna kombinacija civilizacija,

kultura i naroda i izvanredno bogatstvo materijalnog i nematerijalnog kulturnog nasleđa.

Imajući u vidu raniji period, tokom istorije i naročito tokom poslednje decenije 20.

veka, regionom su vladali sukobi i zatvaranje u nacionalne okvire. Procenjeno je da su najzad

stvorene okolnosti u oblasti Balkana i da je vreme da se ponovo okrenemo budućnosti,

zajedničkoj budućnosti i da se započne sa saradnjom, zajedničkim rešavanjem problema

koristeći sopstvene snage i neophodnu pomoć relevantnih međunarodnih i posebno institucija

Evropske Unije.

Savetu su pristupile sledeće zemlje: Albanija, Bugarska, Hrvatska, Grčka, Makedonija,

Crna Gora, Rumunija, Srbija i Turska. Sve druge zemlje Balkana bile su pozvane da učestvuju

u Savetu, kao i sve susedne zemlje da prisustvuju sastancima kao posmatrači.

Članove Saveta ministara kulture JIE, predstavljaju isključivo ministri država članica.

Ukoliko su ministri sprečeni, na zasedanjima Saveta zastupaju ih državni sekretari ili

Ambasadori država članica u toj zemlji. Predsedavanje Savetom je rotirajuće i to na period od

godinu dana.

U skoro svim ministarstvima zaduženim za kulturu, država članica Saveta, poslove

vezane za implementaciju Akcionog plana, koordinacije poslova i saradnje, obavljaju zaposleni

u sektorima za međunarodnu saradnju ili pri kabinetu ministra.

Ovi predstavnici nacionalnih ministarstava čine i Sekretarijat Saveta ministara kulture

JIE.

137

Do sada je održano više ministarskih sastanaka, između ostalih u Tirani – Albanija i

Varni – Bugarska. U duhu sa Deklaracijom koju su usvojili predsednici država JIE u okviru

Regionalnog Foruma Dijaloga između civilizacija (Ohrid 2003, Tirana 2004, Varna 2005,

Opatija 2006, Bukurešt 2007, Atina 2008), donose se Akcioni planovi kulturne saradnje Saveta

ministara kulture Jugoistočne Evrope. Akcioni planovi predstavljaju osnovne dokumenti

Saveta ministara JIE sa ciljem da konkretnim aktivnostima (projektima, programima) stave

kulturu na viši politički i nivo odlučivanja u regionu. Oni takođe manifestuju želju da se

stvaranjem dinamičnog kulturnog foruma razmene u regionu odgovori savremenim izazovima.

Tokom predsedavanja Albanije, Bugarske i Hrvatske usvojeni su različiti akcioni planovi

(Akcioni plan Saveta – Tirana, 08. 02. 2006. godine izabrani projekti, čiju realizaciju podržava

Savet; Akcioni plan – Varna, 22. 06. 2006. godine pravila i procedure za selekciju i realizaciju

projekata koje podržava Savet).

Srbija ima veoma aktivnu ulogu u radu Saveta, što je potvrđeno redovnim prisustvom

ministra kulture na sastancima Saveta. Na samom početku rada Saveta, pored uloge

koordinatora Saveta, ministar kulture145 je učestvovao i u Radnoj grupi za formiranje Saveta i

predložio formiranje Omladinskog saveta. Ciljevi Odbora za zemlje regiona bili bi

intenziviranje rada fokusiranog na projekte i programe, u skladu sa unapređenjem saradnje

među mladima, intenziviranje mobilnosti omladine i umetnika, integracija trećeg sektora i

razvijanje svesti o mladima i potrebi za njihovim povezivanjem u regionu. Poslednji sastanak

Saveta ministara kulture JIE održan je u Grčkoj, u Atini 03. aprila 2009. godine u

organizaciji Ministarstva kulture Republike Grčke a u okviru grčkog predsedavanja Savetom.

Sastanku su prisustvovali: ministar kulture Grčke, Antonis Samaras; ministar turizma, kulture,

omladine i sporta Albanije, Adrian Turku; ministar kulture, medija i sporta Crne Gore,

Branislav Mićunović; ministar kulture Rumunije, Adrian Lorgulesko; ministar kulture Srbije,

Nebojša Bradić. Ostale zemlje članice Saveta imale su predstavnika na nivou državnih

sekretara, ambasadora i direktora direkcija.

Ministar kulture Srbije Nebojša Bradić govorio je na temu „Regionalna saradnja i

interkulturni dijalog u Jugoistočnoj Evropi”. Predstavio je prioritete kulturne politike

Republike Srbije – unapređenje kulturnih veza i saradnje sa zemljama u regionu, Evropi i u

svetu i rekao da budućnost kulturne saradnje upravo leži u novom formatu –

multilateralna saradnja.146 Naveo je programe Saveta Evrope „Kulturni koridori” i program

145 U tom periodu 2004–2007 mandat ministra kulture imao je Dragan Kojadinović 146 Govor ministra Nebojše Bradića, http://www.kultura.gov.rs/?p=4170http://www.kultura.gov.rs/?p=4170, pristupljeno 12. 02. 2010.

138

„Kultura 2007–2013“ Evropske komisije, kao upravo najbolje namere i okvire za budućnost

međunarodnih odnosa u oblasti kulture. Predstavio je kolegama viziju našeg društva – otvoreno

društvo puno života, u kom nema diskriminacije i koje u potpunosti uključuje sve svoje

stanovnike poštujući njihova ljudska prava, a samim tim i pravo na kulturu. Istakao je važnost

unapređenja interkulturnog dijaloga u regionu kao mobilnost umetnika. U vezi sa tim predložio

je i donošenje Strategije u okviru Saveta ministara kulture Jugoistočne Evrope, koja bi bila

fokusirana na rešavanje problema mobilnosti umetnika i profesionalaca u kulturi, kao i

stvaranje Regionalnog fonda za mobilnost, takođe, u okviru Saveta ministara kulture, koji bi

podržavao programe i projekte koji podstiču mobilnost pojedinaca, umrežavanje umetnika i

profesionalaca u kulturi, ali i podržavao razvoj art residency centara u regionu. Takođe je

predložio je zajednički projekat SEE Film147 – filmski festivali koji bi se održavali u svim

zemljama članicama Saveta, i potvrdio nastavak saradnje na zajedničkom internet portalu

Saveta ministara kulture Jugoistočne Evrope, za koji je prema Akcionom planu zadužena

Srbija148. Neki od ostalih predloženih primera su i Izložba mladih umetnika iz JIE u Podgorici,

Crna Gora na sledećem sastanku saveta; Raznolikost i dijalog virtuelna mreža saveta ministara

kulture u JIE, Bukurešt, Rumunija; Muzički most – Muzička omladina JIE, Zagreb , Hrvatska.

Na kraju sastanka Saveta usvojen je nov Akcioni plan sa navedenim zajedničkim projektima

saradnje, koji se nalazi u prilogu ovog rada.

Posmatrajući rad i realizovane aktivnosti inicirane od strane Saveta ministara kulture u

proteklom periodu, jasno je da je njegova simbolička vrednost i politička uloga značajnija od

programa i projekata koje iniciraju i predlažu. Aktivnosti koje se sprovode u okviru Akcionog

plana ovog Saveta, najčešće su posmatrajući njihove umetničke i kulturne vrednosti, od

nevelikog značaja, međutim njihova realizacija u kontekstu i pod okvirom jedne političke

alijanse, u ovom slučaju Saveta ministra kulture JIE ima daleko važniju poruku. Projekti koji

se predlažu ne dolaze od strane kulturnih poslenika i stvaraoca, ne predstavljaju ni zahtev

publike, već su produkciono i simbolički podređeni drugim tj. političkim ciljevima. Međutim i

ovaj put je konstatovan nedostatak koordinacije, kao i neusklađenosti istinskih potreba struke i

procesa odlučivanja o tim potrebama. Analizom Akcionih planova Saveta, evidentirano je

tendencija zasnovana na predlozima za institucionalnu saradnju (u velikom broju nikad

relaizovanih), kao i podrška projektima koji deklarativno u svom nazivu imaju ključne reči

kao što su Balkan, saradnja zemalja JIE i sl. 149 , koji čak i nemaju ambiciju da daju svoj

147 SEE skraćenica od engleskog South East Europe 148 http://www.culturesee.org/doc 149 Pogledaj Prilog

139

doprinos kvalitetnoj kulturnoj produkciji u regionu, i/ili imaju ambiciju da stvore istinske

koprodukcije i partnerske projekte između kulturnih aktera svojih zemalja. Imajući u vidu

potencijale ovog tela, konstatujemo da se propušta istinska mogućnost unapređenja ne samo

regionalne saradnje, već se ne koristi mogućnost za diskusije i donošenje zajedničkih odluka

koje se tiču važnih pitanja kulturne politike. Predlog ministra Bradića o donošenju Strategije

Saveta ministara i osnivanje Regionalnog fonda za mobilnost su predlozi koji donose

afiramtivne u ovom smeru.150

4.11. PROPUŠTENE MOGUĆNOSTI – Ministarstva kulture

4.11.1. CENTRALNO EVROPSKA INICIJATIVA – CEI

(Central European Initiative)

Osnovana je 1989. godine kao prvi regionalni forum saradnje na političkoj mapi

Centralne i Jugoistočne Evrope. Jugoslavija je bila jedan od osnivača i zajedno sa Italijom,

Austrijom i Mađarskom, utemeljivač platforme zajedničke političke, ekonomske, naučne i

kulturne saradnje (kvadrionalna saradnja, Quadragonal cooperation). Već 1990. godine broj

zemalja učesnica ove inicijative počinje da raste da bi danas dostigao broj od 18 : Austrija,

Albanija, Belorusija, Bosna i Hercegovina, Česka, Crna Gora, Hrvatska, Italija, Makedonija,

Mađarska, Moldavija, Poljska, Slovačka, Slovenija, Srbija i Ukrajina. Akcioni Plan 2007–

2009, imao je za glavni cilj da zemlje članice približi i da pospeši njihovu saradnju u različitim

društvenim oblastima, na novi strukturisaniji način, a odnosi se na ekonomski, društveni i

institucionalni razvoj. Akcenat je stavljen na socijalnu koheziju i solidarnost, posebno za

zemlje u tranziciji. U Akcionom planu 2010–2012. predviđeno je da se podrže projekti

Interkulturne saradnje uključujući manjine.

Organizacija CEI je sastavljena od Izvršnog Sekretarijata i Sekretarijata za CEI

projekte.

CEI funkcionise na različitim nivoima, preko različitih struktura:

– godišnji CEI Samit – susret premijera

– godišnji Ekonomski Forum

– godišnji susret ministara ministarstva spoljnih poslova (kao i drugih međuministarskih susreta)

– mesečni susreti nacionalnih koordinatora (predstavnik Srbije je iz redova zaposlenih u Ministarstvu spoljnih poslova) kao i

150 O ovoj temi biće više reči u Zaključku rada

140

– periodični susreti CEI radnih grupa (ukupno 18, po resorima).

Fondovi CEI su: CEI Trust Fund (EBDR) – za tehničku saradnju i programe razmene

znanja, Ekonomski Forum i ostale aktivnosti saradnje – međunarodni događaji, seminari itd.)

/Finansijska podrška CEI aktivnosti se realizuje preko CEI Trust Fonda kod Evropske Banke za

rekonstrukciju i razvoj (EBRD), što u potpunosti predstavlja doprinos Italije/; CEI Cooperation

Fund (iz godišnje kontribucije zemalja članica) – za različite projekte, iz ovog Fonda

finansiraju se projekti iz oblasti kulture; CEI Solidarity Fund (od dobrovoljnih doprinosa

zemalja članica – za projekte zemalja koje nisu članice EU).

Jedna od 18 radnih grupa (Working group) je i Radna grupa za kulturu. Srbija se

uključila u Radnu grupu za kulturu novembra 2005. godine. Od tada su bila dva zajednička

sastanka, na kojima se razgovaralo uglavnom o mogućnostima podnošenja projekata u oblasti

kulture za finansiranje iz CEI fondova. Do danas su prihvaćena dva projekta iz Srbije: projekat

Fondacije Balkankult i projekat Univerziteta umetnosti u Beogradu.

Imajući sve navedeno u vidu, saradnja sa CEI predstavlja primer saradnje gde je došlo

do potpunog ignorisanja postojećih mogućnosti – neiskorišćenog fonda i formalnog članstva

u određenoj multilateralnoj organizaciji. S obzirom da je nacionalni koordinator u Ministarstvu

spoljnih poslova i da je oblast kulture tj. Ministarstvo kulture samo jedan od partnera, problem

možemo locirati i u nepostojanju komunikacije tj. lošoj interministarskoj saradnji. Oba

projekta koja su dobitnici granta, samoinicijativno su našli poziv dodele grantova ali i

kontaktirali direktno Ministarstvo spoljnih poslova kako bi poštovali aplikacionu proceduru.

Ministarstvo kulture do sada nije obavestilo ni na jedan način organizacije, institucije i

pojedince o mogućnostima korišćenja sredstava iz ovih fondova. Kada bi posmatrali sadašnje

postignute rezultate na primeru oblasti kulture, za koji je odgovorno resorno Ministarstvo,

možemo zaključiti da na državnom nivou za sada (period od 5 godina) ne postoji nikakav

interes i u skladu sa tim trebalo bi preispitati članstvo u Radnoj grupi. Ova odluka očigledno

nema politički pozadinu, već predstavlja odličan primer lošeg menadžmenta i upravljanja na

izvršnom nivou. Uvidom u dokumentaciju, zaposleni iz Ministarstva kulture bili su prisutni na

nekoliko sastanaka CEI, međutim ni u jednom javnom dokumentu nije pronađen poziv ili

informacija u kojem se institucije, organizacije i pojedinci pozivaju da apliciraju sa svojim

projektima preko Ministarstva kulture (koje po proceduri jedino ima pravo da kandiduje

projekte Nacionalnom koordinatoru u Ministarstvu spoljnih poslova). Jasno je da druga strana

ovog problema leži u nezainteresovanosti i neodgovornom odnosu onih koji vode ove poslove

u okviru Ministarstva kulture, ali i onih koji se bave regionalnim inicijativama na političkom

141

nivou (Ministarstvo spoljnih poslova). Generalno slika prikazuje neodgovoran odnos prema

članstvu u organizaciji koje neupitno donosi mogućnosti za unapređenje saradnje u

multilateralnom formatu, ali i konkretnu finansijsku pomoć za projekte i programe iz oblasti

kulture u Republici Srbiji, koji nisu iskorišćeni.

4.11.2. TAČKA KULTURNOG KONTAKTA – TKK (Cultural contact point – CCP )

Ministarstvo kulture učestvuje u procesu integracija sa Evropskom Unijom, kako po

pitanju uključivanja u buduće pregovore za članstvo u Evropskoj Uniji i u budućoj primeni

Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, tako i u učešću u programima podrške oblastima

kojima se bavi ovo Ministarstvo (Kultura 2007 i Mediji 2007). U februaru 2008. godine u

Briselu je potpisan Memorandum o razumevanju (Memorandum of Understanding – MoU)

za učešće Republike Srbije u Programu Kultura 2007–2013 između Evropske zajednice i

Republike Srbije, tim činom je naša zemlja i zvanično pristupila ovom komunitarnom

programu. Podsećamo da je okviru programa Evropske zajednice (Community Programmes)

ustanovljen ovaj program koji je zvanično usvojen 12. decembra 2006. godine prema predlogu

Evropske komisije, a po Odluci Evropskog parlamenta broj 1855/2006/EC. Cilj programa

Kultura 2007−2013 jeste jačanje kulturnog identiteta, razvoj saradnje u oblasti kulture između

stvaralaca, kulturnih operatera i institucija, kao i razmena umetničkih dela i jačanje

interkulturnog dijaloga. Ono što je najvažnije za državu kada je reč o uključivanju u ovaj

program, a razlikuje se od prethodnog programa Kultura 2000, to je što sada korisnici iz naše

zemlje mogu i direktno, kao nosioci određenog projekta, da konkurišu za sredstva pri

Evropskoj komisiji (European Commission – Directorate General for Culture and

Communication). Finansijska kontribucija koju će Republika Srbija uplaćivati u Opšti budžet

Evropske unije, delom se uplaćuje iz nacionalnog budžeta (budžet Ministarstva kulture), dok će

se delom izdvajati iz prve komponente – podrška u tranzicionom procesu i izgradnja

institucija, Instrumenta pretpristupne pomoći (The Instrument for Pre-Accession Assistance

(IPA)).

Instrument pretpristupne pomoći (The Instrument for Pre-Accession Assistance

(IPA) zamenio je programe CARDS, PHARE, ISPA i SAPARD Evropske Unije.

Uspostavljen je Uredbom saveta EU br. 1085/2006, a njegova finansijska vrednost za

period od 2007. do 2013. za sve zemlje korisnice iznosi 11.468 milijardi evra.

142

Zemlje koje mogu da koriste ovaj fond su zemlje kandidati (Hrvatska, Turska i

Albanija) i zemlje Procesa stabilizacije i pridruživanja (Albanija, Bosna i Hercegovina, Crna

Gora, Makedonija i Srbija), ili zemlje Zapadnog Balkana i Turska.

Sadržaj i cilj ovog programa temelje se na iskustvima stečenim u sklopu dosadašnjih

programa pomoći, s tim da će poseban naglasak biti na pripremi kandidata za uspešno

korišćenje strukturnih fondova nakon pristupanja EU.

Potrebno je naglasiti da zemlje kandidati koriste svih 5 komponenata, dok su ostale

zemlje korisnice samo komponente I. i II.

Program IPA se sastoji od 5 komponenta:

1. Pomoć u tranziciji i jačanje institucija

2. Prekogranična saradnja

3. Regionalni razvoj

4. Razvoj ljudskih potencijala

5. Ruralni razvoj

Karakteristike programa IPA-e koje ga čine specifičnim su veća uloga resornih tela,

decentralizovano (prošireno) upravljanje, dugoročno planiranje – višegodišnje programiranje

mera i sredstava prema EU praksi, međuresorna koordinacija i partnerstvo.151

U cilju dalje realizacije Programa Kultura 2007 osnovano je implementaciono telo na

nacionalnom nivou pod nazivom Tačka kulturnog kontakta / Cultural contact point (u

daljem tekstu TKK). Jedan od najvažnijih zadataka kancelarije u Srbiji, jeste da organizacijama

i ustanovama kulture iz Srbije pomogne u pripremi projekata za konkurisanje za finansijsku

podršku iz programa Evropske komisije Kultura 2007–2013. Ostali zadaci su: promovisanje

Programa, olakšavanje učešća korisnika u samom Programu, održavanje stalnih kontakata sa

različitim institucijama i organizacijama, obezbeđivanje informacija potencijalnim kandidatima

u pogledu finansijske podrške prema uslovima kulturnih mehanizama Zajednice. Kancelarija

TKK predstavlja jednu vrstu servisa za institucije kulture, ali se aplikacije šalju direktno

Izvršnoj agenciji za obrazovanje, audiovizuelna pitanja i kulturu.152

Kancelarije TKK različito se konstituišu u različitim zemljama, a njihov uticaj na

nacionalnu kulturnu politiku varira od zemlje do zemlje. Odlukom Ministarstva kulture, TKK

je otvorena izvan samog Ministarstva, radi pribižavanja samoj ciljnoj grupi i zaobilaženja

birokratske procedure, neophodne u organima državne uprave. Kancalarija TKK je otvorena u 151 http://europa.eu/legislation_summaries/enlargement/ongoing_enlargement/e50020_en.htm pristupljeno 29. 11. 2009. 152 http://www.ccp-serbia.org/o-nama pristupljeno 25. 01. 2010

143

Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka. Kancelarija ima dvoje zaposlenih: rukovodioca

kancelarije TKK i asistenta na programu. TKK ima za cilj da daje jasno određene informacije o

mogućnostima finansiranja u oblasti kulture, poseduje poznavanje situacije u oblasti kulture u

drugim zemljama, pruža podršku razvoju partnerstva unutar i van zemlje i podršku

transnacionalnoj analizi izvodljivosti, upućuje na izvore kofinansiranja za transnacionalne

projekte. Planirane aktivnosti kancelarije čine i ekspertiza u oblasti kulture, savetodavna

aktivnost, pomoć za one koji traže evropske kulturne projekte i onima koji traže informacije o

potencijalnoj transnacionalnoj dimenziji svog rada, poznavanje evropskih mreža kulture. Kao

deo svojih redovnih aktivnosti TKK planira seminare, kako u vezi sa samim Programom, tako i

u vezi sa drugim pitanjima međunarodne kulturne saradnje i menadžmenta u kulturi.

Prema izjavama153 zaposlenih koji su bili odgovorni za apliciranje u ime institucije u

programu Kultura 2007 većina kontaktiranih aplikanata direktno je apliciralo Izvršnoj agenciji

za obrazovanje, audiovizuelna pitanja i kulturu. Zanimljivo je podatak da su tri predstavnika

institucije dobitnika granta pohađali seminare koje je organizovala TKK pre samog apliciranja,

a ostala tri nisu (Bitef teatar, Biblioteka grada Beograda, Narodna biblioteka Srbije) već su se

isključivo informisali preko Interneta i u komunikaciji sa partnerskim organizacijama iz EU.

Tokom prethodnih godina, sledeće srpske institucije su bile dobitnice granta: Bitef teatar,

Biblioteka grada Beograda, Narodna biblioteka Srbije, STANICA – servis za savremeni ples,

Beograd, KUDA.org iz Novog Sada, Multikultivator, Beograd. Na konkursu Evropske

komisije za sufinansiranje programa iz oblasti kulture u periodu 2010–2011, odabrano je devet

projekata u koje su uključene organizacije iz Srbije. Evropska komisija je odabrala sedam

kratkoročnih i dva dugoročna projekta u kojima učestvuju organizacije iz Srbije. U odabranim

kratkoročnim projektima učestvuju: Društvo arhitekata Beograda, Muzej savremene umetnosti

Vojvodine iz Novog Sada, Organizacija „Svi“, Narodna biblioteka Srbije, Festival „Ring Ring“

i Teatar „Mimart“. Evropska komisija će sufinansirati i dugoročne projekte „Evropska mreža

za arhivsku saradnju“, u kojem učestvuje Balkanološki institut Srpske akademije nauka i

umetnosti (SANU), i „Arheološki pejzaži Evrope“, u koji je uključen Arheološki institut iz

Beograda.154

Izveštaj Tačke kulturnog kontakta za 2008. godinu pokazuje sledeće155 – učestvovanje

na većem broju konferencija i seminara u Evropi između ostalih i Konferencija The European

Agenda for Culture: Involving Civil Society u Briselu, koju je organizovao Direktorat za

153 Telefonska anketa obavljena 18–22. septembra 2009. 154 http://www.kultura.gov.rs/?jez=sc&p=5124, pristupljeno 01. 03. 2010 155 Iz predmetne dokumentacije Sektora za međunarodne odnose, Ministarstva kulture

144

obrazovanje i kulturu Evropske komisije; Seminar Training of the Trainers u Bonu, deo

standardne obuke za novouspostavljene CCP kancelarije Konferencija Re-network! u Ljubljani,

u okviru predsedavanja Slovenije EU. Pored konferencije održan je i CCP Meeting; Seminar

The EU Programme for CULTURE 2007–2013: Structure and underlying philosophy. Tačka

kulturnog kontakta organizovala je informativne i edukativne seminare i prezentacije i to: „U

saradnji sa Kancelarijom za evropske integracije Vlade Republike Srbije i Ministarstvom

spoljnih poslova Republike Mađarske, Hunida, organizovan je seminar Pristup EU fondovima

u sektoru kulture, kome je prisustvovalo preko sedamdeset predstavnika kulturnih institucija;

prezentacija kancelarije TKK i programa Kultura 2007 održana u Kragujevcu, Požarevcu i na

Paliću; u saradnji sa Kancelarijom za evropske integracije i Vladom Mađarske, planira se

seminar za kulturne operatere iz Srbije i poseta mađarskim kulturnim institucijama”.156

Iako se na prvi pogled čini kao da TKK svojim radom i dometima ne pripada ovom

poglavlju ovaj projekat kao jedan od najznačajnijih programa i jedino implementaciono telo

programa Kultura 2007 (ujedno jedino telo takve vrste koje Ministarstvo ima) sa razlogom se

nalazi u primerima – Propuštenih mogućnosti Ministarstva kulture.

Na primeru TKK vidimo da nije dovoljno samo pristupiti određenom programu, već je

neophodna neprestana komunikacija i uvid u aktivnosti i rezultate rada kao i evaluacija od

strane Ministarstva. Ovde vidimo propuštenu šansu da se u ovom telu delegiraju neki od

poslova koje administracija Ministarstva ne može da obavlja kao na primer fund riasing za

projekte Ministarstva s obzirom da u sistematizaciji radih mesta u okviru Ministarstva nije

predviđeno takvo mesto, zatim poslovi lobiranja na međunarodnim skupovima za Ministarstvo

kulture i slično. TKK je locirana u zgradi Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka sa

sledećim ciljem – radi približavanja samoj ciljnoj grupi i zaobilaženja birokratske procedure,

neophodne u organima državne uprave. Moglo se očekivati da bar sa Zavodom dođe do

strateške saradnje. Poslovi TKK odvijaju se potpuno nezavisno i stiče se utisak da je

Kancelarija samo iznajmljen prostor, a ne deo osmišljene strategije. Do njihove strateške i

planske saradnje nije došlo, što zaključujemo i iz uvida u pojedinačne aktivnosti i Zavoda i

TKK. Prostor za saradnju bio je otvoren naročito u pitanjima ekspertize u oblasti

kulture, savetodavna aktivnost, ali i pomoći za one koji traže evropske kulturne projekte i

onima koji traže informacije o potencijalnoj transnacionalnoj dimenziji svog rada.157

Kancelarija TKK osim svoje osnovne delatnosti – informisanje o programu i obuka za

apliciranje na Program – nije preuzela nijednu drugu ulogu, kao što do danas nije čak ni 156 Dokumentacija Ministarstva kulture, Sektora za međunarodne odnose 157 Koje su nabrojane kao redovne aktivnosti TKK

145

pokušala da preuzme inicijativu prema Ministartvu da počne bilo koji od poslova za koje se

deklarativno zalaže. Ostalo je takođe nejasno zašto se u trenutku kada se pristupalo programu

Kultura 2000 (2006. godine), nije paralelno pristupilo ili bar započelo pristupanje MEDIA158

programu (jedan od uslova za pristupanje programu bila je i ratifikacija Evropske konvencije o

prekograničnoj televiziji Saveta Evrope)159. U Sektoru za međunarodne odnose, navode da je to

posao Sektora za medije, dok Sektor za medije smatra da je to posao za audio-vizuelno

stvralaštvo, koji oni ne pokrivaju (oni pokrivaju medije i informisanje). Audiovizuelno

stvaralaštvo bi trebalo da pripada Sektoru za savremeno stvaralaštvo, kulturne industrije i

kulturne odnose, međutim tamo prepoznaju samo kinematografiju i filmsko stvaralaštvo. Na

ovom primeru jasno vidimo da se ne prepoznaje značaj ovog programa, ali se izvodi zaključak

da ne postoji dovoljno jak interes države da radi na razvoju audiovizualne industrije, ali i da

propušta dostupne mogućnosti.

4.11.3. CRNOMORSKA EKONOMSKA SARADNJA (Black Sea Economic Cooperation)

Formirana je na Samitu šefova država i vlada jedanaest zemalja (šireg) crnomorskog

regiona 25. juna 1992. godine, u Istanbulu, usvajanjem Deklaracije o crnomorskoj ekonomskoj

saradnji. Potpisivanjem Povelje Organizacije za crnomorsku ekonomsku saradnju, 5. juna

1998. godine, na Jalti, osnovana je Organizacija za crnomorsku ekonomsku saradnju (BSEC).

Povelja je stupila na snagu 1. maja 1999. godine i predstavlja pravni osnov za funkcionisanje

Organizacije i njen međunarodnopravni identitet. Srbija i Crna Gora je postala članica BSEC u

aprilu 2004. godine, a nakon proglašenja nezavisnosti Crne Gore, Srbija je nastavila članstvo u

Organizaciji. BSEC danas ima 12 zemalja članica – Albanija, Azerbejdžan, Bugarska, Gruzija,

Grčka, Jermenija, Moldavija, Rumunija, Rusija, Srbija, Turska i Ukrajina, a određen broj

zemalja i drugih organizacija ima status posmatrača (Austrija, Belorusija, Hrvatska, Češka,

Egipat, Francuska, SRN, Izrael, Italija, Poljska, Slovačka, Tunis i SAD). Sedište Organizacije

je u Istanbulu, gde se nalazi Stalni međunarodni sekretarijat BSEC (PERMIS). Osnovni cilj

BSEC je podsticanje i razvijanje aktivnosti između zemalja članica na stvaranju i unapređenju 158 Program MEDIA je program podrške Evropske Unije namenjen razvoju evropske audiovizuelne industrije. Program podrške MEDIA 2007 (prethodno MEDIA I, II, Media Plus, Media Training) usvojio je Evropski parlament 2006. godine i to za period 2007. do 2013. godine.Ukupan budžet programa MEDIA 2007, odnosno za razdoblje od 2007. do 2013. godine, iznosi 755 miliona evra, s tim da se 65% toga iznosa izdvaja za distribuciju evropskih filmova izvan matične zemlje. Uspostavljanjem ravnoteže između evropskih zemalja s visokim produkcijskim kapacitetom (Francuska, Italija, Nemačka, Španija i Velika Britanija) i evropskih zemalja s niskim proizvodnim kapacitetom podstiče se očuvanje kulturne raznolikosti i interkulturnog dijaloga, jednog od najvažnijih ciljeva programa MEDIA 2007 kao i očuvanje njene kinematografije i audiovizuelne dostupnosti evropskim građanima 159 Konvencija je ratifikovana tek 2009. godine, ali je pristup programima trebalo voditi paralelno, i mnogo ranije je trebalo inicirati postupak njene ratifikacije

146

povoljne ekonomske, ali i političke klime za saradnju u regionu, pre svega, u oblasti privrede.

Saradnja je danas, međutim, proširena i na mnoge druge vidove, kao što su: bankarstvo i

finansije, komunikacije, energija, saobraćaj, poljoprivreda, zdravstvena zaštita, zaštita životne

sredine, turizam, nauka i tehnologija, obrazovanje, kultura, saradnja carinskih službi, saradnja

u slučaju vanrednih situacija, državna uprava i mala i srednja preduzeća, borba protiv

organizovanog kriminala, kao i protiv svih vidova terorizma i ilegalnih migracija. U poslednje

vreme aktivnosti BSEC čine i nastojanja da se region približi standardima EU, čime bi se

omogućilo njegovo uključivanje u šire evropske ekonomske tokove. Organizacijom predsedava

jedna od zemalja članica, po abecednom redu i sa šestomesečnim mandatom (i to u periodu od

1. maja do 31. oktobra i od 1. novembra do 30. aprila). Predsedavajući daje impuls

aktivnostima i radu Organizacije i, imajući u vidu zajedničke ciljeve, ali i svoje interese i

prioritete, definiše Program predsedavanja i daje akcent određenim temama. Republika Srbija

je predsedavala Organizacijom u periodu od novembra 2006. do aprila 2007. godine, a na 16.

sastanku Saveta ministara inostranih poslova zemalja članica BSEC, 19. aprila 2007. godine, u

Beogradu, predala je mandat Turskoj. U okviru BSEC postoji 18 radnih grupa, čije su

aktivnosti vezane za specifične oblasti i dalje jačanje i unapređivanje saradnje, u skladu sa

osnovnim ciljevima Organizacije. Na inicijativu Grčke, tek 2007. godine osnovana je i Radna

grupa za kulturu. U julu 2007. godine u Sunionu (Grčka) održan je prvi sastanak ove Radne

grupe. Tom prilikom, organizovana je i konferencija ministara kulture zemalja članica BSEC-a,

na kojoj je prisustvovala i visoka delegacija Ministarstva kulture. Drugi sastanak Radne grupe

za kulturu održan je Istanbulu u januaru 2008. godine, kada je dogovoreno da sledeći sastanak

Radne grupe bude u oktobru 2008.160 U dokumentaciji i arhivi ne postoje dostupni podaci o

aktivnostima koje je preuzelo Ministarstvo kulture posle ovih sastanaka. Ne postoje

informacije o obavezama proisteklim iz članstva. Predstavnik u Radnoj grupi je iz redova

zaposlenih Ministarstva.

Osim navedenih primera, u okviru ovog dela rada, neophodno je još pomenuti i

neiskorišćene šanse u okviru Dunavske saradnje161, Foruma slovenskih kultura162, Jadransko

160 http://www.kultura.sr.gov.yu/?jez=&p=4, pristupljeno 12.01.2010 161 Radna grupa Kultura i nauka Dunavskog regiona (Arge Donau) inicirala je projekat vezan za podunavsku saradnju, pod nazivom Večera u susedstvu. U planu je izrada dunavskog menija, gde bi svaka zemlja trebalo da predloži meni tipičnih jela i pića dunavskog regiona, koji bi kasnije bio publikovan u zajedničkom izdanju podunavskih zemalja. Cilj ovog izdanja je da se prikaže kulturni identitet dunavske regije preko gastronomije. Multietničnost i multikulturalnost Dunava često se ogleda u multietničkom poreklu recepata. Recepte koji mogu da se koriste, trebalo bi da prate i zanimljive priče o njihovom nastanku, vezi sa istorijskim ličnostima ili anegdote, za šta je zadužen Etnografski muzej iz Beograda. Projekat će biti realizovan na engleskom i nemačkom jeziku, uz bogatu ilustraciju, http://www.kultura.sr.gov.yu/?jez=&p=4 162 Forum slovenskih kultura – osnovan je 2004. godine u Ljubljani, a u cilju očuvanja kulturnih vrednosti i tradicija slovenskih zemalja, s ciljem bolje razmene informacija i znanja kao i njihovo širenje u javnosti, naročito

147

jonske inicijative i drugih brojnih inicijativa koje su u poslednjih 10 godina razvijane u Evropi i

sa trećim zemljama.

5. ZAKLJUČAK

Situiran u domen kulturne politike i menadžmenta u kulturi ovaj istraživački rad nastoji

da korišćenjem različitih dostignuća: kulturne diplomatije, studija kulture, teorije

međunarodnih odnosa i proučavajući njihove ukrštene uticaje, razvije svojevrsnu studiju

„izvodljivosti međunarodnih odnosa u kulturi” – uspostavlja i sopstvenu metodologiju. Cilj

rada je da bude upotrebljiv u praksi, pre svega, u budućem radu Ministarstva kulture Republike

Srbije, ali i svih aktera u javnom sektoru. Fokus istraživanja bio je na ulozi, značaju, dometima

i perspektivama multilateralne saradnje. Da bi se se to postiglo neophodno je bilo bliže

pojasniti osnovne načine i filozofije delanja svih aktera u tom procesu – međunarodne

organizacije, nadležna ministarstva na nacionalnom nivou, ostale aktere (pojedinici, civilni i

privredni sektor). Istovremeno u radu je sagledana oblast međunarodne kulturne saradnje u

globalnoj kulturnoj sferi.

Detektovane su posledice ukrštenog uticaja, sa teorijom političkih nauka, pre svega sa

savremenim tumačenjima teorije spoljnih odnosa i teorijom međunarodnih odnosa, čime bi se

naglasio njen značaj u domenu nacionalne spoljne politike i identifikovalo mesto u kontekstu

procesa globalizacije i strukturne promene globalnog društva u nastajanju.

Svedočimo trenutku kada se kulturne strategije i prioriteti menjaju u mnogim zemljama,

stoga se i neka od pitanja u radu dotiču teme procesa redefinicija dosadašnjih praksi, nove

uloge kulturnih institucija, nove forme partnerstva, ali i novonastalim identifikovanim

metodama i načinima upravljanja, koje nastaju kao posledica procesa prilagođavanja novim

društvenim promenama.

Definisani metodski postupak bio je planiran u tri koraka (od pregleda evropskih teorija

do konkretnog istraživanja na nacionalnom nivou – kroz okvirni program delovanja

Ministarstva kulture). Prepoznajući značaj multilateralne saradnje u savremenom kontekstu

kulturne diplomatije, sa željom da napravi uvid na njen uticaj na tržište kulture, cilj ovog rada

je unapređivanje međunarodne kulturne saradnje, naglasak bi trebalo staviti na projekte i

u oblasti jezika, kulture, obrazovanja i komunikacija, provođenje zajedničkih programa, podsticanje međusobne saradnje i saradnje s trećim zemljama. Članice Foruma su: Belorusija, Bugarska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Češka, Hrvatska, Poljska, Rusija, Slovenija, Slovačka i Srbija. Na zvaničnoj web prezentaciji http://www.fsk.si/ i dalje stoji ime ministra Kojadinovica, s obzirom da nema podataka o aktivnostima Ministartva kulture ni u dokumentaciji Ministartva, zaključujemo da saradnja ne postji

148

programe koji promovišu nove modele i organizacione forme u oblasti kulturne saradnje, koji

bi obogatili postojeće, ali i dale važnost novim pristupima.

Da bi se bolje pristupilo glavnim pitanjima istraživanja – Koje su specifičnosti,

prednosti multilateralne saradnje? Da li multilateralna kulturna saradnja predstavlja

prevazilaženje bilateralne logike koja je duboko zastupljena u mislima i strukturama postojećih

kulturnih institucija i državnih organa? Da li je u okviru svog programa delovanja

Ministarstvo kulture Republike Srbije harmonizovalo domaće zakonodavstvo, uvelo prikladne

administrativne preduslove, ali i pre svega odlučilo da se strateški usmeri ka prihvatanjem

pomenutih standarda? Kako uspostaviti logistički okvir koji bi uspostavio i ostvarivario

saradnju sa relevantnim međunarodnim organizacijama i institucijama kulture, a ujedno i

stvorio stabilnu bazu za domaće zakonodavstvo, i dao svoj pozitivan doprinos funkcionisanju

kulturnog sistema i unapredio kulturnu raznolikost na teritoriji Republike Srbije? Zbog čega je

multilaterala neminovna forma budućeg koncepta definisane politike međunarodne kulturne

saradnje? – rad je podeljen u pet poglavlja, od kojih se drugi deo bavi pitanjima međunarodne

saradnje, treći deo je posebno posvećen dosadašnjim dometima, rezultatima i perspektivama

multilateralne saradnje u okviru delovanja Ministarstava kulture Republike Srbije (period

2007–2009. godine), dok je četvrti deo posvećen primerima iz prakse koji su podeljeni na –

primere dobre prakse i propuštene mogućnosti. Rad takođe polemiše da li je kultura jedna od

glavnih komponenti javne diplomatije.

5.1. DEKONSTRUKCIJA STAROG SISTEMA MEĐUNARODNE SARADNJE

Rad preispituje promene tradicionalnog pojma i značenja termina kulturne diplomatije

koji se najpre odnosio na nacionalne promotivne logike i aktivnosti. Uvođenjem dinamične

saradnje i razvojne logike, očigledno je da je danas, kulturna diplomatija prošla fazu

redefincije posmatrajući u kontekstu veštine vođenja poslova spoljnih odnosa.

Ključne reči u starom konceptu kulturne saradnje bile su kontrola, plan i precizni

ciljevi. Glavni koncepti našeg vremena su kontakti, komunikacija, globalna promocija

kulturnih vrednosti i ljudskih prava, partnerstva i saradnja.

Postojeći trend velikih zajedničkih projekata i konkurencija stvorena od velikih

institucija koje sada traže alternativne izvore finansiranja, neki su od relevantnih indikatora koji

pokazuju da se institucije, organizacije i pojedinci u sektoru kulture okreću parnterstvima,

saradnji, dijalogu i zajedničkim nastupima. Umetničke zajednice, civilni sektor s jedne strane i

državne nacionalne kulturne institucije s druge strane – resorna ministarstva nadležna za

poslove kulture, njihove agencije i arms length tela, nužno sarađuju, ali sve više se vidi da se

149

kod institucija stvara želja (a ne samo nužnost i potreba) za saradnjom i zajedničkim

nastupom. Videli smo, tokom diskusije, da razlozi tome leže u kompleksnosti društvene

stvarnosti i visokih zahteva vladajućih politika (kulturna raznolikost, socijalna kohezija,

održivost, interkulturni dijalog itd.) u domenu kulture.

Takođe je konstatovano da se komunikativni kanali u kulturi sve više otvaraju za

kulturnu saradnju. Efekti procesa transformacije kulturnog polja i njenih aktera, posmatrani

su kroz poziciju i funkcionisanje kulturnih institucija u novonastaloj situaciji. Nasleđeni

institucionalni modeli, koji su podržavali pravila i usvojene standarde, služeći njihovim

glavnim idejama i misiji, danas, osim stručnosti i fleksibilnosti korišćenja strategije

povezivanja i internacionalizacije, moraju takođe da razviju institucionalnu maštu vezano za

načine rada, ali i po pitanju mogućih partnerstva. Svi akteri kulturne produkcije moraju da se

vode razvojnom logikom u fazi planiranja, a ostvareni projekti saradnje i razmene, bezuslovno

moraju biti dobro promišljeni, uzimajući u obzir kompleksnosti svih faktora društvene

stvarnosti i kulturnom prostoru.

Nove forme međunarodne kulturne saradnje, podrazumevaju i stvaranje nove

komunikativne šeme – intersektorska saradnja između ministarstava na nacionalnom, ali i

internacionalnom nivou, saradnja države sa trećim sektorom, brzi porast networking-a na svim

nivoima, pojava transnacionalne saradnje. Ove pojave možemo da posmatramo i kao faktore na

koje je direktno uticao proces dekonstrukcije starog sistema međunarodne saradnje.

Postojeći kulturni prostor, širi se iz okvira nekadašnjih nacionalnih okvira

(teritorijalnim proširenjem, uspostavljanjem nadnacionalnog koncepta itd.) na kontinentalne

granice, ne poznajući granice među državama, i u duhu interkulturnog dijaloga, teži

uspostavljanju stalnog dijaloga među civilizacijama.

Dugogodišnja praksa da se sektor kulture, gotovo svuda na svetu većinski finansirao iz

državnog budžeta, kao i da se posmatrao kao resor kojem je ova pomoć neophodna jer nema

sopstvenih prihoda, promenjen je davno uvođenjem tržišta u zemljama Zapada, a danas i na

globalnom nivou. Međutim, ne smemo da zaboravimo da finansiranje kulture predstavlja samo

jedan od načina učestvovanja države u poslovima vezanim za kulturu. Videli smo da je danas

saradnja kulture sa privrednim i komercijalnim sektorom, čak i aktivnostima međunarodne

saradnje nužnost i sve češća praksa.

„U cilju postavljanja kulture u političku agendu, neophodno je razviti i političke

argumente. Oni bi trebalo da se zasnivaju na razumevanju kulture kao dimenzije socijalnog

razvoja, a ne kao sektora javnog trošenja ili potrošnje. Za ovo se ne treba plašiti

instrumentalizacije kulture od strane drugih političkih uzroka ili prioriteta (zapošljavanje,

150

ekonomska korist, socijalna kohezija, smanjenje kriminala, porast turizma...) – dok se kultura

pogrešno interpretira kao isključivo transsektorionalna vrednost i dinamika”.163

Zaključujemo da je neophodno da bi teorijska i praktična biografija budućih donosioca

odluka i nosilaca funkcija i odgovornosti sferi međunarodnih kulturnih odnosa trebalo da bude

zasnovana na jednakom tretmanu i statusu kulturnih i političkih perspektiva, a u cilju boljeg

razumevanja kulturne saradnje. Edukacija i obuka budućih diplomata, zaposlenih u odeljenjima

i sektorima ministarstva spoljnih poslova i ministarstava kulture, moraju u budućnosti da budu

zasnovana na teoretskim i praktičnim znanjima kulturnog menadžmenta i menadžmenta

kulturnih odnosa i kulturne politike.

Novi geopolitički poredak u međunarodnim odnosima, zahteva nove pristupe i

uključenje aktera iz svih sektora, njihovu aktivnu participaciju i uvažavanje odluka koje donose

(uključenje predstavnika civilnog sektora ne samo u produkcioni proces, već i u procese

donošenja odluka) ako posmatramo sa stanovišta kulturne produkcije i menadžmenta. Gore

navedene postupke neophodno je primeniti i u procesu odlučivanja i donošenja liste prioriteta.

Novi vrednosni horizonti, neosporno, će se otvoriti kao još jedna od posledica razvojnog

procesa međunarodnih odnosa.

Bilateralna saradnja prikazana je kroz istorijski pregled njenog nastanka, današnje

tendencije, pozicija i značaj u profesionalnim praksama ministarstava kulture, analiza promena

programiranja, aktivnosti nacionalnih kulturnih centara i instituta i njihov uticaj na dinamizam

kulturne ponude u sredinama u kojima deluju. Neki od ciljeva postignuti su kroz metod

mapiranja stranih kulturnih centara na uzorku grada Beograda, koji omogućuje donošenje

zaključaka vezanih za sličnosti/razlike i novi/stari pristupi programskih tendecija, novog

koncepta kulturne diplomatije. Evidentirane su i promene u programskim strukturama, kao i

procedurama finansiranja. Na primerima nacionalnih kulturnih centara i instituta, analizirali

smo nove tendencije i zaključili sledeće:

– povećan broj multilateralnih projekata (značaj bilateralne saradnje u prethodnom periodu)

– povećan obim saradnje i želje za saradnjom, umesto promocije, ili samo kolegijalne pomoći drugim nacionalnim institutima, kulturnim organizacijama ili događajima (ovaj proces može se implicitno vezati za evropski slučaj, gde evropska dimenzija i regionalna saradnja, imaju prioritet nad nacionalnim temama)

– preuzimanje uloge koproducenta (negde je primetna skromna tendencija da postanu producenti), umesto ranije pozicije u kojoj su se realizovali spremni i ponuđeni projekti.

163 Klaić Dragan, Cultural perspectives of the EU enlargement, Working paper 7, Reflection Group, European Cultural Foundation, 2003

151

Ovakve inicijative koje traže nove mogućnosti i partnerstva, predstavljaju reakciju na neefikasnost tromog administrativnog sistema

– programska orijentacija na globalni kontekst i univerzalne vrednosti, kulturna raznolikost, migracije, zajednička istorija i porast broja projekata koji se bave novim tehnologijama (multimedija i digitalna umetnost).

5.2. „FILOZOFIJA“ MEĐUNARODNE SARADNJE

Osnovna podela institucionalne saradnje – bilateralna i multilateralna, shvaćena je na

sledeći način i kroz uočene glavne karakteristike:

– bilateralna saradnja između država na praktičnom nivou zasniva se na jasno

definisanim ciljevima institucionalne razmene kulturnih programa i manifestacija, sprovodi se

kroz logistički okvir sporazuma (između država za određene oblasti) i na osnovu potpisanih

programa saradnje (između resornih ministarstava dve zemlje) koji su unapred utvrdili

projektne zadatke za određeni period. Krajnji cilj bilateralne saradnje je unapređenje saradnje

u oblasti kulture između dve zemlje, povećanje obima razmene programa i kulturnih sadržaja,

ali i pojedinaca radi stručnog usavršavanja, i napokon na neposredan način određeni kulturni

uticaj koji se želi postići na teritoriji druge države, kroz neposrednu prezentaciju odabranih

reprezentativnih programa i sadržaja za koje se smatra da poseduju izuzetne umetničke i

nacionalne vrednosti.

– s druge strane u okviru međunarodnih organizacija odvijaju se procesi multilateralnog

pregovaranja i kompleksnog zajedničkog odlučivanja država članica o odgovarajućim

oblastima. Za razliku od bilateralne saradnje, u pregovaranju učestvuju predstavnici država

članica, nepristrasne ličnosti (eksperti u ličnom svojstvu), predstavnici država nečlanica, i

posmatrači. Ovaj proces odlučivanja je mnogo kompleksniji i uključuje značajniji krug

relevantnih aktera. Iako multilateralni dokumenti nemaju pravnu snagu i nisu zakonski

obavezujući, njihova politička važnost i težina su izuzetno značajni. Njima se ukazuje na

određeni problem koji se tiče svih članica, i sugerišu mogući putevi za njegovo rešavanje.

Filozofija multilateralne saradnje tiče se pre svega duha zajedništva i zajedničke volja svih

učesnika da se nađe rešenje, težnja ka postizanju boljeg sveta-sistema i dostizanje univerzalnih

vrednosti od najšireg značaja, zato je politika multilateralizma vezana za instrumente globalne

društvene promene i bira instrumente kao što su interkulturni dijalog, unapređenje kulturne

raznolikosti, razvija koncept solidarnosti (pomoć zemljama u razvoju, manjinskim grupama i

sl.), uspostavljanje široke platforme za dijalog, ravnopravnosti svih članica i partnerstva.

Uvidom u politike ministarstava kulture i spoljnih poslova u različitim zemljama,

vidimo da su međunarodni odnosi skoro u svim zemljama visoko na lestvici prioriteta.

152

Međutim, najčešće interesi samih stvaralaca i ostalih aktera umetničke i kulturne zajednice,

nisu presudni i/ili su potpuno ignorisani u nekim zemljama, kada je u pitanju proces formiranja

ili izbora prioriteta međunarodne saradnje, ali i drugih važnih pitanja iz oblasti kulture.

Većina spoljnih politika u segmentu koji se odnosi na kulturu i u prvoj deceniji 21. veka

se i dalje najčešće formiraju isključivo na osnovu interministarskih konsultacija i sastanaka i

bez konsultacija sa umetničkim i kulturnim sektorom. S obzirom da se rad bavio

međudržavnom saradnjom, očigledno je da međunarodna kulturna saradnja i dalje ima

određenu simboličku političku funkciju i značaj.

Sa druge strane pratimo paralelni dinamičan proces, gde međunarodni akteri koji nisu

države, već nevladine organizacije, fondacije ili verske zajednice igraju značajnu ulogu u

transnacionalnom interkulturnom dijalogu i doprinose novinama u ovoj oblasti. Ove

organizacije takođe već duže vreme rade na izazovima kulturne raznolikosti u svojim oblastima

interesovanja. Oni stvaraju mreže i veze između zajednica koje međudržavni odnosi ne mogu

lako da postignu.164

5.3. GRANICE

Evropska Unija koja je osnovana kao ekonomski projekat, postala je politička

zajednica sa zadatkom da podeli među svojim članicama zajednički princip demokratije,

vladavinu prava, i zaštiti ljudska prava. Iako postoji duga istorija kulturne saradnje, kulturne

politike su i dalje u domenu nacionalnih država sa ograničenim postojanjem legislative u EU.

Kultura ne predstavalja deo aquis communnitare, i predpristupni proces ne zahteva

institucionalne ili druge reforme (osim nekih pravila za audiovizuelni sektor i medijsku

politiku). Političke granice sa Jugoistočnom Evropom, pokušane su da se prevaziđu i da se ne

primenjuju na oblast kulturne saradnje u regionu, uvođenjem prava država JIE, na programe

Zajednice, kao što su Kultura 2000 tj. Kultura 2007–2013 i sličnih trasnacionalnih fondova u

kojima se ohrabruje i podržava uključivanje jednog partnera zemalja van EU. Međutim većina

finansijskih instrumenata EU nisu dostupne zemljama koje nisu članice. Istočne države koje

nemaju status kandidata i nisu članice često su sprečene da učestvuju u tim projektima i na taj

način očigledno su isključene iz glavnih tokova kulturne saradnje i razmene.

U isto vreme, Evropa ne bi trebalo da traži više standarde od novopridošlih nego od

onih koji se očekuju od zemalja članica. Nova Evropa ne treba da se zasniva na osnovu

isključivanja; ona mora više da uzme u obzir sve različitosti i dihotomija, da bude pripravnija

164 Bela knjiga o interkulturnom dijalogu – Živimo zajedno jednaki u dostojanstvu, Savet Evrope, Ministarstvo kulture RS, Beograd, 2009

153

za još više kontroverznih rasprava, pa čak i za neobična rešenja u pogledu mnogih pitanja koja

se odnose na kulturnu praksu identitete. Ovo bi moglo da vodi ka stvarnom uključivanju i

slavljenju politike kulturne raznolikosti u onim enklavama koje su u ovom trenutku izolovane u

sopstvenim kulturnim politikama zasnovanim na fantazmu specifičnosti svoje etničke zajednice

(constructed community-driven cultural policies), čiji diskurs odslikava mišljenje u

stereotipovima, ksenofobično, a istovremeno i nacionalnomegalomansko. Ključno pitanje za

budućnost Evrope treba da ostane otvaranje kapija, kojim će i nova poimanja kulture sveta i

odgovornosti kulturnih politika ući u politički i javni život „novih suseda”, umesto stvaranja

novih jakih granica kojima će se odstraniti i udaljiti taj novi sused (Dragićević Šešić,

Dragojević 2006:176)

Potvrđena je teza da multilateralna kulturna saradnja danas predstavlja standard u

okviru međunarodnih odnosa u oblasti kulture. Ona daje logistički okvir za uspostavljanje i

ostvarivanje saradnje sa relevantnim organizacijama i institucijama kulture, pomaže stvaranju

stabilne osnove za zakonodavstva na nacionalnim nivoima, što sve zajedno čini osnovne

preduslove za kreiranje uspešne kulturne politike.

5.4. INTERKULTURNI DIJALOG I KULTURNA RAZNOLIKOST

Trenutna geopolitička situacija često se opisuje kao zbir civilizacija koje nemaju

razumevanje jedna za druga i koje se takmiče da na uštrb drugih postignu ekonomsku i

političku dobit. K onflikti u raznim regionima sveta trenutno se prenose u Evropu, koja i sama

ima svoje nerešene probleme, ali i velikog broja imigranata iz svih tih zemalja. K oncept

interkulturnog dijaloga i unapređenja kulturne raznolikosti imaju veoma važnu ulogu u

procesima prevazilaženja postojećih mišljenja i stereotipa koji nastaju u jednom ovakvom

pogledu na svet, jer one naglašavaju da u globalnom društvu, kulturni identiteti su složeni,

prožimaju se i sadrže elemente različitog porekla.

Iz tih razloga posebna pažnja u istraživanju posvećena je temama interkulturnog

dijaloga (u delu vezanom za saradnju sa Savetom Evrope) i kulturna raznolikost (deo posvećen

saradnji sa Unesko i primer dobre prakse proces ratifikacije Konvencije o unapređenju i

promociji raznolikosti kulturnih izraza).

Kroz prikaz funkcionisanja Saveta Evrope jasno se videla posvećenost Evrope

ostvarivanju multilateralizma koji je pre svega zasnovan na međunarodnom pravu i širenju

ljudskih prava, demokratije i vladavine prava, kao i želja da se podstakne interkulturni dijalog i

154

na međunarodnom nivou. Primenjivanje ovih načela na interkulturni dijalog na međunarodnom

nivou predstavlja važan zadatak u cilju građenja uzajamnog razumevanja.

Interkulturna komunikacija i posredovanje je važna odgovornost javnog sektora i

posebno međunarodnih organizacija. Multilateralna saradnja i ideja interkulturnog dijaloga

pomaže u upravljanju tim procesima. Vođenje međunarodnih odnosa u duhu interkulturnog

dijaloga uspešno odgovara na pitanja nastala u ovim okolnostima. Interkulturnim dijalogom

može se sprečiti nastajanje sukoba ili se mogu naći rešenja za postojeće sukobe i podržati

pomirenje i građenje društvenog poverenja. 165

Konvencija o zaštiti i promociji raznolikosti kulturnih izraza, koju 2005. godine donosi

Generalna konferencija Unesko, odlično je izabran primer multilateralnog dokumenta ove vrste

u međunarodnim kulturnim odnosima. Ona je stvorila konsenzus koji međunarodna zajednica

nikada nije postigla po pitanjima različitih vodećih principa i koncepata kulturne raznolikosti i

osnovnim formama koje će predstavljati novi stub upravljanja pitanjima kulture u svetu.

Konvencija prepoznaje dvostruku prirodu kulturnih dobara i usluga, koji imaju svoju

ekonomsku i socijalnu vrednost. Naglašava i ohrabruje države da preuzmu mere kako bi

zaštitite raznolikost kulturnih izraza i ima jednak status sa ostalim međunarodnim

sporazumima. U članu 15. (zajednički sporazumi) i članu 12. (promocija međunarodne

saradnje) Konvencije, postavljeni su novi modaliteti inovativnih mogućih partnerstva, koji

podrazumevaju obavezno stvaranje saveza javnog sektora sa privatnim sektorom, neprofitnim

organizacijama u cilju saradnje sa zemljama u razvoju, na jačanju njihovih kapaciteta za

zaštitu i unapređenje raznolikosti kulturnih izraza. Na temelju konkretnih potreba zemalja u

razvoju, ova inovativna partnerstva staviće akcenat na dalji razvoj infrastrukture, ljudskih

resursa i politika, kao i na razmenu kulturnih delatnosti, dobara i usluga. Države su se takođe

složile da će ojačati bilateralnu, regionalnu i međunarodnu saradnju radi stvaranja uslova koji

su pogodni za unapređenje raznolikosti kulturnih izraza, naročito radi: olakšavanja

međusobnog dijaloga o kulturnoj politici; unapređenja strateških kapaciteta i kapaciteta uprave

javnog sektora u institucijama kulture od javnog značaja, kroz stručnu i međunarodnu kulturnu

razmenu i uzajamno korišćenje primera najbolje prakse; jačanja partnerstva s civilnim

društvom, nevladinim organizacijama i privatnim sektorom, i saradnja među njima, u cilju

podrške i unapređenja raznolikosti kulturnih izraza; promovisanje upotrebe novih tehnologija i

podsticanja partnerstva radi unapređenja razmene i korišćenja informacija i razumevanja

kulture i negovanja raznolikosti kulturnih izraza; podsticanja koprodukcije i kodistribuciji.

165 Ibid , str. 40

155

Kako bi se ubrzao proces stvaranja ovakvih uspešnih partnerstva koja se baziraju na

jednakosti, transparentnosti, zajedničkom doprinosu, odgovornosti i komplementarnosti, a radi

postizanja između ostalih: jačanja kapaciteta stručnjaka i državnih službenika koji obavljaju

poslove u kulturi; institucionalnog jačanja za kulturne aktere; objašnjenje kulturnih politika;

Sekretarijat Uneska objavio je operativne smernice166 za ovakvu vrstu saradnje. Ovaj

dokument predstavljaju ujedno i smernice za učestvovanje u svim vrstama multilateralnih

projekata i programa. To su razlozi zbog kojih će ovde biti prikazan:

5.4.1. Proces stvaranja partnerstava 167

U procesu stvaranja partnerstva, postoje četiri najvažnije faze:

1. Stvaranje polja i uspostavljanje odnosa (scoping i izgradnja) scoping –

predpripremno istraživanje

Neophodno je razumeti osnovne potrebe projekta, kao na primer na koje aspekte u

vrednosnom lancu će se bazirati rad i kakve će to imati posledice. Neophodno je odrediti

sledeće:

– geografsko polje: lokalno, nacionalno, regionalno, međunarodno

– da li će međunarodni partner projektu dodati dimenziju dodatne vrednosti (add value) i zašto (tehnička ekspertiza versus implemenetacija u svakoj zemlji) u cilju prepoznavanja lojalnih partnera

– mapiranje zainteresovanih strana (stakeholder map) prethodno istražiti njihove potrebe, interese i motivaciju

– neformalne konsultacije sa zainteresovanim stranama – napraviti nacrt vizije budućeg partnerstva, ali veoma fleksibilan nacrt s obzirom da će

se ulaskom partnera promeniti

Identifikacija partnera

– identifikacija potencijalnih partnera mape zainteresovanih strana (stakeholder mape)

– odrediti nivo na kojem će partner biti uključen: Savet, probna/pilot grupa ili aktivni član tj. partner

– odrediti na osnovu jedinstvenosti atributa, sposobnosti, mreža, koji tip vrednosti će koji partner preuzeti

– zadržati maksimalno pet-šest organizacija kao aktivne u procesu odlučivanja – napraviti inicijalne kontakte sa svakom organizacijom da bi se stvorila slika o njihovoj

radnoj organizacionoj kulturi, strategiji, potrebama i ciljevima, kao i interesima i kapacitetima

166 Unesco, Intergovemental Committee for the protection and promotion of the diversity of cultural expresionss, First Extraordinary Session, document : CE/08/1.EXT.IGC/INF.4., Paris, 24-27 june 2008 str.1 167 Ibid , str. 3-5

156

– napraviti inicijalni sastanak partnera i odrediti ulogu organizacije: partner, koordinator, medijator ili sve navedeno

2. Implementacija, menadžment

Partneri bi trebalo da osiguraju konkretnu i efektivnu implementaciju svog partnerstva.

Partnerstvo treba da bude zasnovano koliko god je to moguće na postojećim ili potencijalnim

strukturama ili mrežama sa/i civilnim sektorom, uključujući nevladine organizacije, ali sa

privatnim sektorom.

3. Evaluacija, revizija i razmena primera najboljih praksi

Međusobno ohrabrivanje partnera da izvrše evaluaciju efektivnosti i efikasnosti

partnerstva i saradnje, pre svega na sledeća tri nivoa: partnerstva kao takvog; sopstvene uloge u

partnerstvu; rezultata ideje partnerstva. Imajući u vidu stečena iskustva i individualne i

kolektivne evaluacije, partneri predlažu reviziju, primedbe i dopune inicijalnog partnerstva.

Strane u saradnji ohrabruju se da dele primere najboljih praksi, identifikovane kroz izveštaje

napravljene na uspešnim parterstvima.

4. Održivi rezultati

Dogovor partnera oko sledećih koraka, završni izveštaj koji sadrži analitiku, statistiku i

kvalitativne podatke koji će pomoći izradi strategije koja će biti fokusirana na prioritete i

postaviti ciljeve, koji omogućava dobar monitoring i održive rezultate. Gde je potrebno stvoriti

strukture i mehanizme koji obezbeđuju dugoročnu saradnju i kontinuitet, prepoznajući da je

način kako će se promeniti dinamika partnerske saradnje.

5.5. MINISTARSTVO KULTURE

Ovaj deo istraživačkog rada skoro da je u potpunosti posvećen predstavljanju

konkretnih dometa i mogućih perspektiva Ministarstva u domenu međunarodne saradnje. Na

samom početku prikazane su ukratko etape razvoja međunarodne saradnje od vremena

postojanja bivše Jugoslavije do danas, kako bi se napravio koncepcijsko-teorijski okvir. Sledi

prikaz prioriteta i analiza realizovanih aktivnosti u oblasti međunarodne saradnje, nastavlja se

sa prikazom i analizom finansijskih izveštaja koji su bili opredeljeni za saradnju u projektima i

programima međunarodnih organizacija, regionalne saradnje i sprovođenjem aktivnosti koje

proizilaze iz članstva u pojedinim organizacijama. Dat je i detaljan prikaz dosadašnjih

organizacionih praksi, sa fokusom na projekte i programe u kojima je prevaziđena politika

promocije kulture države, već se jasno vidi orijentacija za povezivanje u okvirima platforme za

dinamičnu saradnju sa strateškom i razvojnom logikom.

157

Radi jasnog definisanja aktuelne situacije i da bi se ukazalo na potrebu za reformom i

osavremenjivanjem rada Ministarstva, urađen je pregled članstva i obaveza Republike Srbije u

međunarodnim organizacijama, incijativama, strukturama (jedna vrsta preseka stanja,

mapiranja), ali i analiza rada u okviru nadležnih službi u Ministarstvu. Na osnovu analiziranih

rezultata utvrđeno je postojeće stanje, čije su glavne karakteristike nepostojanje sledećeg:

1. sistemskog pregleda članstva u multilateralnim organizacijama;

2. definisane politike i izbora strategija;

3. nepostojanje sektorske strategije;

4. nejasne smernice od strane nadležnih izvršioca;

5. inicijative;

6. (internog) strateškog plana na nivou Ministarstva međunarodne saradnje;

7. relevantne dokumentacije (zvanična dokumenta, zapisnici sa sastanaka, izveštaji, preporuke i sl.) i njihova dostupnost i unutar Ministarstva, ali i javnosti;

8. nepostojanje komunikacije i širenja relevantnih informacija krajnjim korisnicima (šira i usko stručna javnost);

9. nedovoljna aktivna participacija članova i predstavnika u odgovarajućim telima.

Primeri dobre prakse – podsticaj ili izolovan primer i propuštene mogućnosti

Ministarstva kulture, opisane u četvrtom delu rada. Kroz izabrane pozitivne primere polemiše

se o tome da li su oni samo izolovani primeri ili se prepoznaju kao istinski podsticaj u daljem

radu Ministarstva. Fokusom na postojeću dobru praksu, pokušali smo da usmerimo pažnju na

postojeće mogućnosti, značajne potencijale, ali i perspektive za uspostavljanje planske i

utemeljene buduće strategije multilateralne saradnje.

Ujedno iskorišćena je i prilika da se pokažu primeri koji nam ukazuju na propuštene

prilike Ministarstva kulture. Na taj način utvrdili smo da li multilateralna saradnja ima

strateško mesto u okviru plana delovanja Ministarstva kulture, ali i testirali kapacitete

Ministarstva za primenu strategija u okvirima aktuelnih evropskih i svetskih trendova.

Projekti, inicijative i programi, s obzirom da su realizovani u saradnji sa nekim od

najvažnijih međunarodnih organizacija (Unesko, Savet Evrope, Međunarodna organizacija

frankofonije, Savet ministara Jugoistočne Evrope) omogućili su uvid u izabrane pristupe i

strategije, logistike, modalitete i načine razmene na nacionalnom i međunarodnom nivou iz

pozicije Ministarstva kulture. Na osnovu ovog pregleda, lakše su urađene preporuke i precizni

predlozi za budućnost. Na nekim primerima koji prikazuju načine ispunjavanja obaveza u

postojećim članstvima, testiran je doprinos ovakvog profesionalnog investiranja na celokupan

sistem razvoja međunarodne saradnje (primeri saradnje sa Savetom Evrope – projekti vezani za

interkulturni dijalog, Međunarodnu organizaciju frankofonije i drugi prikazani).

158

Postignut je osnovni cilj teze da se definišu mogućnosti za sistemske pozitivne

promene kroz uključivanje u programe podrške u oblasti multilateralne saradnje i dokaže

značaj i pozitivan doprinos kulturnoj politici i kulturnom razvoju zemlje. Kroz analizu

realizovanih i ostvarenih saradnji i njihove ukrštene uticaje dokazan je neosporan značaj

multilateralne saradnje i na globalnom nivou.

U ovom delu rada (pre)ispitani su i utvrđivani potencijali, prepreke i perspektive

razvoja multilateralne kulturne saradnje u našem društveno-političkom i administrativnom

sistemu. Imajući u vidu prikazane rezultate u poglavlju koje se odnosi na rad i međudelovanje

Ministarstva spoljnih poslova i Ministarstva kulture, zaključujemo da je neophodno

repozicioniranje i revidiranje usvojenih politika i profesionalnih praksi, i to kroz transformaciju

i prilagođavanje njihovih uloga, primenom znanja i veština projektnog menadžmenta u

poslovima koordinacije, realizacije i sprovođenja projekata i programa multilateralne kulturne

saradnje u organima državne uprave.

Dokazujući hipotezu da multilateralna kulturna saradnja predstavlja prevazilaženje

bilateralne logike koja je duboko zastupljena u mislima i strukturama naših postojećih kulturnih

institucija i državnih organa, ukazano je na neophodnost prevazilaženja logika dihotomija

unutrašnjih odnosa i spoljnih odnosa na planu međunarodne kulturne saradnje. Ovaj rad

posvetio je posebnu pažnju do sada zanemarenom području naše kulturne politike i prakse.

Evidentirana je potreba unapređenja internog menadžmenta i senzibilizacija

zaposlenih koji obavljaju poslove vezane za međunarodne odnose. Neophodno je da

Ministarstvo razradi što kvalitetnije mehanizame za upravljanje i učešće na međunarodnom

kulturom prostoru.

Modernizacija državne administracije u pogledu razvijanja strateških planiranja i

opcija, inovativnim partnerstvima, i to sa predstavnicima civilnog sektora i pojedincima koji

dolaze direktno iz sfere kulturne produkcije. Ministarstvo nužno mora da uspostavi dijalog i

stvori alijanse sa kulturnim akterima koji postoje u realnom i stvarnom kulturnom prostoru, ne

samo po pitanjima konsultacija i radi tzv. političke korektnosti, već njihovo aktivno

uključivanje u procesima odlučivanja o važnim pitanjima kulturne politike kao što su između

ostalih i decentarlizacija kulture koja se javlja kao prioritet Ministarstava, ali i instrumenata

kulturne politike kao što je unapređenje interkulturnog dijaloga, kulturne raznolikosti itd.

(unapređenje dosadašnjeg iskustva koje je stručnjake i predstavnike drugih sektora angažovalo

samo kao članove radnih grupa ili članova komisija za relizaciju predmetnih konkursa). Ova

preporuka postoji još od maja 2003. godine iz Evaluacije nacionalnog izveštaja o kulturnoj

politici u Srbiji, koju je napravio Savet Evrope „zlatno pravilo da bi organi javne vlasti trebalo

159

da svoju intervenciju definišu kroz jasno postavljene ciljeve, a ne da je vezuju za konkretne

organizacije i aktivnosti”, čime se ukazuje na već istaknut značaj strateškog planiranja i jasno

definisanih strategija i ciljeva razvoja donetih na demokratski način.168

U procesima modernizacije rada a u procesu evropskih integracija, kada naši državni

organi pokušavaju da uvedu principe rada EU administracije kao sastavnog dela integracija i

harmonizacije sistema, mora se voditi računa da se nađe način da se najveći problemi sa kojima

se suočila EU administracija, problematika transparentnosti sa jedne strane i participacija sa

druge, zaobiđu. Glavni kriterijum za većinu predloga reforme administracije EU bili su

pomenuti kriterijumi, koji su ostali lišeni značenja ukoliko se ne postave u međuodnos.

Postavlja se kritičko pitanje gde je korist od transparentnosti, ukoliko se niko njome ne služi i u

čemu se sastoji korist od participacije, kada na nivou donošenja odluka pravo učestvovanja

imaju samo nacionalni predstavnici.169

Svesni ovih činjenica u svojevrsnoj reformi državne uprave, uvođenjem novih pristupa i

metodologije rada, nužno je da država zajedno sa svim relevantnim faktorima ne ignoriše

primedbe koje dolazi iz profesionalnih i intelektualnih krugova, čiji kriticizam i preporuke,

treba razmotriti i uvažiti, a kako bi se bolje prilagodila istinskim promenama u procesu

formiranja jednog novog duha i stava pri prilaženju problemima sa kojima se sučava

savremena srpska administracija.

5.5.1. Regionalni kulturni razvoj

Važnost multilateralne saradnje i njeno mesto u kulturnom, ali i socijalnom razvoju

regiona tj. razvoja koncepta regionalne saradnje, koje nema samo političku simboliku, već na

jedan način investira u zajedničku perspektivu regiona, identifikovano je na primerima koji su

inicirani od strane Ministarstva (primer zajedničke nominacije Stećaka na listu Uneska i/ili

potpisivanje Prijepoljska poruke, na centralnoj manifestaciji Dani evropske kulturne baštine,

iniciran od Ministarstva kulture RS). Ovi primeri su takođe indikatori promena politike

Ministarstva kulture, zaokret ka multilateralnoj saradnji, iniciranje regionalnog povezivanja

ali i ohrabrivanje i nagrađivanje institucija koje navedene prioritete prepoznaju i slede u svom

radu.

Projekat Mapiranja procesa i projekata interkulturnog dijaloga u Republici Srbiji,

pokazuje inicijativu i spremnost Ministarstva da u partnerstvu sa civilnim sektorom i radnom 168 Evropski program evaluacije nacionalnih kulturnih politika na internet lokaciji www.culturalpolicies.net; iz ekspertskog izveštaja o kulturnoj politici u Srbiji, 2003. 169 Kaufmann Terese, Gerald Rauning, Prevazilaženje naklapanja o kulturi, Novi pojmovi kulturne politike, www.eipcp.net, pristupljeno 22. 02. 2010

160

grupom, iskoristi priliku i analizira postojeće strategije i prakse koje primenjuju institucije,

organizacije kulture, pojedinci i pripadnici umetničke zajednice u Srbiji, gde bi kroz

istraživanje njihovih rezultata Ministarstvo trebalo da odluči u kojim je segmentima rada

moguće primeniti nove strategije koje su idetifikovane u ovom projektu.

Proaktivan pristup realizaciji aktivnosti u multilateralnim organizacijama i/ili

uključivanje u multilateralne projekte i programe, logistička i jednaka finansijska podrška svim

kulturnim akterima (javnog i nevladinog sektora) da se aktivno uključe u pomenute procese,

svakako bi trebalo da predstavljaju jedan od glavnih sektorskih prioriteta, ali i buduće prakse

Ministarstava kulture. Prikazom uloge Ministarstva kulture u Savetu ministara Jugoistočne

Evrope, ukazalo se na prednosti (jačanje regiona, dobra koordinacija i međusobno

upoznavanje, zajednička volja i stav prema važnim pitanjima, jačanje značaja multilateralnih

pregovora, konkretni akcioni planovi za saradnju...) i mane (formalan i deklarativni pristup,

nerealizovani projekti, mali budžeti na nacionalnom nivou) interministarske saradnje i njen

pozitivan uticaj na poboljšanje koordinisane strateške promišljene multilateralne strategije na

nacionalnom nivou. Posebna pažnja posvećena je regionalnoj saradnji koja može da doprinese

međusobnom razumevanju postojećeg kulturnog sistema sa ciljem da uključi sličnosti i razlike

u percepciji trenutnog i budućeg kulturnog razvoja u strategiju ulaska balkanskih država u

evropske i globalne kulturne trendove.170

5.6. POLICY preporuke za razvoj međunarodne kulturne saradnje u okviru javnog sektora171:

– neophodno je uvođenje strategije koordinacije aktivnosti, time se uklanja rizik

propuštenih mogućnosti i šansi (ozbiljan doprinos kulturnom razvoju multilateralna saradnja

može da donese samo ukoliko postoji jaka struktura koordinisanja aktivnosti međunarodne

saradnje);

– animiranje i iniciranje kulturnih institucija/organizacija da naprave sopstvene strategije

međunarodne saradnje;

– za one institucije koje ih još nemaju; uspostavljanje redovne saradnje i konsultacije sa

institucijama, kako bi se razmenila mišljenja, ali stekao jasan uvid u aktivnosti glavnih

partnera; inkorporiranje strategija institucija u strategiju međunarodne saradnje Ministarstva;

170 Vidi i Đukić, Dojčinović Vesna Četri faktora supraregionalnog dijaloga aktera kulturnih politika balkanskih zemalja, zbornik Filozofskog fakulteta univerziteta u Nišu, Instituta za sociologiju, Niš, 2005 171 Preporuke su urađene na osnovu uvida u okviru programa delovanja Ministarstva kulture

161

uključivanje predstavnika istih, pri procesu multilateralnim pregovorima, ali i realizaciji

aktivnosti koje proizilaze iz članstava i potpisanih sporazuma;

– redovan izveštaj o relevantnim indikatorima kako bi se znala tačna pozicija zemlje u

kontekstu međunarodne saradnje;

– svaka mera treba da bude praćena određenim fondom;

– budžet koji je u skladu sa sadržajima i aktivnostima;

– neophodno je da svaka dogovorena aktvnost ima i primerenu budžetsku stavku. Često

se događa da aktivnosti dogovorene čak i na ministarskom nivou (primer Akcionog plana

Saveta ministara Jugoistočne Evrope), nije prikazana kroz budžetske stavke (plaća se sa nekih

drugih pozicija). Većina aktivnosti multilateralne saradnje, je unapred utvrđena i planirana i

nije jasno zašto one nemaju svoju budžetsku poziciju. Nephodna bolja koordinisanost,

usklađenost i planiranje unutar Ministarstva, ali i redovno praćenje aktivnosti međunarodnih

organizacija. Dosadšnja praksa ukazuje na ispravljanje negativnih posledica umesto

upravljanja strukturom ;

– uspostavljanje fonda za mobilnost;

– dosadašnju praksu distribucije informacija Ministarstva kulture i Ministarstva spoljnih

poslova je neophodno unaprediti i proširiti, međutim neophodo je da Ministarstvo ne samo

obaveštava, već stvori mogućnosti za istinsko uključivanje predstavnika civilnog i javnog

sektora u projekte i programe o kojima ih obaveštava. Primer je kada se pozivaju stručnjaci da

prisustvuju određenim komitetima i sastancima u Unesku (Konvencija o zaštitu i očuvanju

podvodne baštine i sl.) ili Savetu Evrope, neophodno je stvoriti instrumente te podrške. Zato se

često događa da na mnogim sastancima međunarodnih organizacija nema predstavnika iz

Srbije, ili su to samo predstavnici države. Trebalo bi uvesti praksu da na stručne sastanke

obavezno odlaze delegacije (predstavnik ministarstva i izabrani stručnjak). Nije dovoljno da

Ministarstvo kulture samo obavesti stručnu javnost o određenim aktivnostima, već stvori i

mehanizme podrške koji će stvoriti istinsku participaciju;

– jačanje efektivnog menadžmenta u okviru sektora koji se bavi međunarodnim

odnosima; određena vrsta senzibilizacije postojećeg kadra (ulaganje ne samo u obuku, već u

profesionalne misije, programe posete važnim međunarodnim organizacijama, posebnim

ustanovama i organizacijama koje se bave međunarodnom saradnjom, kako bi se stvorili

kontakti, profesionalno samopouzdanje i ojačale kompetencije, s obzirom da je jedan od

glavnih uočenih problema inertnost, pasivnost i zaposlenih prema ovim pitanjima);

– sticanjem određene raznolikosti i sl. Ukoliko inicijativa ne potekne od Ministarstva

spoljnih poslova, inicirati formiranje interministarskih radnih tela (na nivou Vlade) koja bi se

162

bavila predmetnim pitanjima. Trenutna pitanja se rešavaju sporadično i po potrebi (isticanje

određenog roka, politički interes i sl.), dosadašnje iskustvo je da se najčešće Ministarstvu

kulture prebacuje odgovornost i kao i kompletan zadatak, bez prethodne razmene iskustava,

izbora strategija i planske i osmišljene saradnje;

– planiranje radnih mesta u sistematizaciji radnih mesta, koja bi se bavila isključivo

projektnim mendžmentom i fund raisingom;

– neophodno je da država vodi računa o principima etike i kada se radi o kulturnoj

saradnji i u okviru međunarodnih organizacija. Ovaj princip moguće je testirati, kroz analizu

postojećeg zakonodavnog okvira. Pitanje etike kulturne saradnje postiže se jačanjem

instrumenata međunarodnog prava, unapređenjem postojećih procedura, uključenjem

nezavisnih eksperata senzibiliteta i profesionalnog kredibiliteta, stvara se preduslov kod

zaposlenih da koriste i maštu pri stvaranju novih partnerstava za realizaciju sprovođenja

projekata i programa;

– uspostavljanje evaluativnih mehanizama u okviru svih aktivnosti ;

– bez obzira na prioritetnu EU agendu, neophodno je da se izgradi održiva kulturna

saradnja ne samo sa zemljama EU, Evropskom Unijom i Komisijom (IPA program, Kultura

2007–2013, uskoro MEDIA program) i međunarodnim organizacijama koje su i najveći

donatori (Unesko, Savet Evrope...). Na primer sa – North South Centar (iako pripada sistemu

Saveta Evrope, potpuno zapostavljena), Forum Slovenskih Kultura, Ana Lind Fondacija i

druge ;

– dostupnost i distribucija, promocija i veća vidljivost aktivnosti vezanih za međunarodnu

saradnju Ministarstva kulture ne samo kroz opšte PR elemente (web sajt Ministrastva, press

konferencije i sl.), već uspostavljanjem komunikativne šeme za saradnju ;

– insistiranje na institualizaciji interministarske saradnje u važnim pitanjima kao što su

interkulturni dijalog, kulturna i primenom novih pravnih mehanizama koji su stvoreni da zaštite

osnovne moralne vrednosti.

– neophodno je napraviti dugoročnu Agendu međunarodne kulturne saradnje, a u

okviru nje i strategije multilateralne saradnje, u kojoj bi bile nove podele odgovornosti

(jednako podeljene odgovornosti sa relevantnim predstavnicima drugih sektora) i koja bi

koristila strategije povezivanja i internacionalizacije, ali i mogućnosti i prednosti koje nudi

regionalna saradnja.

Ovaj set preporuka urađen je sa željom da se strukturama koje odlučuju, ukaže na

neophodnost sprovođenja novih modaliteta saradnje; sa namerom da podstakne stvaranje

platforme za razvoj javnih debata, na kojima bi se predočile mogućnosti i perspektive

163

istinskog razvoja kulturne politike; i u uverenju da će, u svom potencijalu, ohrabriti jedan

drugačiji, interdisciplinarni odnos kreiranja novog okvira međunarodne kulturne saradnje.

LITERATURA :

1. A Feasibility Study Concerning the Creation of a European Observatory of Cultural Co-operation, Final Report to the European Commission, ECOTEC Research and Consulting Limited, August 2003, www.ecotec.com

2. Benett, Tony and Colin, Mercer, Improving Research and International Cooperation for

Cultural Policy for the UNESCO Intergovernmental Conference on Cultural Policis for Develoment, Paris, 1998.

3. Bennett, Tony, Differing diversities: Cultural policy and cultural diversity. Strasbourg:

Council of Europe Publishing, 2001. 4. Bela knjiga o interkulturnom dijalogu – Živimo zajedno jednaki u dostojanstvu,

Beograd: Savet Evrope, Ministarstvo kulture RS, 2009. 5. Bosc, Frederic, Tell me about Unesco, Paris: Unesco publishing , 2003 6. Bound, Kirsten a.o., Cultural diplomacy, London: DEMOS, 2007. 7. Brown, Chris, Understanding International Relations , London: Palgrave, 2001 8. Božović, Ratko, Kult-Ura, Valjevo-Beograd: Milan Rakić- Naučna Knjiga, 1990. 9. Conference, Cultural relations in the EU and External Action, reader, Ljubljana 23-

14.05.2008 10. Culturelink, Networks for Research and Cooperation in cultural development 34,

Zagreb, 2001. 11. Cummings, Milton, Cultural diplomacy and United States government survey.

Washington: Center for Arts and Culture, 2003. 12. Cultural cooperation between Europe and the south Mediterranean countries,

Strasbourg: Council of Europe, 2003. 13. Culture management, kulturmanagement, zarzadzanie kultura, Jagiellonian University

Department of Cultural Management, Cracow, 2008. 14. Declatarion universelle de l’UNESCO sur la diversite culturelle, Paris : UNESCO,

2003. 15. Dimitrijević, Vojin, Radoslav Stojanović, Međunarodni odnosi, Beograd: Službeni list,

1996, 16. Dimitrijević, Vojin i Stojanović, Radoslav, Međunarodni odnosi, Beograd: Službeni

list, 1996. 17. Dragićević Šešić, Milena i Dragojević, Sanjin, Interkulturna medijacija na Balkanu,

Sarajevo: Oko, 2004.

2

18. Dragićević Šešić, Milena i Dragojević, Sanjin, Menadžment u turbulentnim

okolnostima, Beograd: CLIO, 2005. 19. Dragićević Šešić, Milena i Stojković, Branimir, Kultura: Menadžment, Animacija,

Marketing, Beograd: CLIO, 2003. 20. Dragićević Šešić, Milena, Javna i kulturna politika, socio-kulturološki aspekti, Magna

agenda, Beograd: 2002. 21. Dragićević, Šesić, Milena Suteu, Corina, Challenges of Cultural Cooperation in

Southeastern Europe: the Internationalization of Cultural Policies and Practices, Bucharest, 2003 www.ecumest.ro

22. Dragićević, Šešić, Milena i Stojković, Branimir, Organizacija kulturnih delatnosti,

Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1989. 23. Dragićević, Šešić, Milena, Culture in Southern and Eastern: a review (with Corina

Suteu), in: Culture International Europe (English Edition), n. 40, December 2003/January 2004.

24. Dragićević, Šešić, Milena, Dragojević, Sanjin, Zamišljene ili prave podele ? Kulturne

politike i njihove granicetekst nastao je u okviru istraživanja: Promene gradskih prostora: izazovi za novu kulturnu politiku (Changing City Spaces: challenges of the new cultural policy), Zbornik radova FDU. – Beograd: Institut za pozorište, film, radio i televiziju, 2006.

25. Dragićević, Šešić, Milena, Informal Artists NGO Networks: Reintroducing Mobility in

the Region of South East Europe 26. Dragićević, Šešić, Milena, L`elargissement et au-dela. Les craintes serbes, in: Culture

International Europe (French Edition), n. 40, december 2003/janvier 2004. 27. Dragićević, Šešić, Milena, La culture au sud et a l`est de l`Europe: un etat des lieux

(avec Corina Suteu), in: Culture International Europe (French Edition), n. 40, december 2003/janvier 2004.

28. Dragićević, Šešić, Milena, The enlargmement and beyond? Serbian fears, in: Culture

International Europe (English Edition), n. 40, December 2003/January 2004. 29. Dragojević, Sanjin, Culture of Peace and Management of Cultural Diversity:

Conceptual Clarifications, Zagreb: Culturelink, No. 29, 1999. 30. Đukić Dojčinović, Vesna, Tranzicione kulturne politike, Beograd: Zadužbina

Andrejević, 2004. 31. Đukić, Dojčinović, Vesna, Četiri faktora supraregionalnog dijaloga aktera kulturnih

politika balkanskih zemalja, zbornik Filozofskog fakulteta univerziteta u Nišu, Niš: Institut za sociologiju, 2005.

3

32. Đukić,Vesna, Država i kultura- studije savremene kulturne politike, Beograd: Institut za pozorište, radio i televiziju, Fakultet dramskih umetnosti, 2010.

33. Đukić, Dojčinović, Vesna, Modeli i instrumenti kulturne politike grada Beograda,

Beograd: Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, 2003. 34. Đukić, Dojčinović, Vesna, Sedam uzroka tranzicione konfuzije, Modeli iinsrumenti

kulturne politike grada Beograda, 2002. 35. Đukić, Dojčinović, Vesna, Srećkov Dragan, Bosnić Dejan, Strateška analiza kao osnova

strateškog planiranja razvoja kulture u AP Vojvodini, Beograd: Zbornik FDU 10-11, 2007.

36. Đukić, Dojčinović, Vesna, Dragojević Sanjin, Cultural Policy in Multiethnic Societies,

skripta Univerzitet umetnosti 37. EFAH and Interarts for the European Commission, Directorate General for Education

and Culture, Report on the state of cultural cooperation in Europe, Brussels/Barcelona 2003.

38. ERICarts, Mobility Matters, Programmes and Schemes to Support the Mobility of

Artists and Cultural Professionals, Bonn 2008. 39. Evropske mreze kulture, Novi Sad: BalkanKult , 2001. 40. Fisher Rod, Recognising the Significance of Culture in Goverment and Eu External

Relations, presentation on 5th European Forum on Culture and Society « Cultural Coperation and Mobility in Europe », Luxembourg, 2008.

41. Gordon, Christopher and Mundy, Simon, European Perspectives on Cultural Policy,

Paris: Unesko, 2001. 42. Hallet Carr, Edward, The Twenty Years' Crisis - An Introduction to The Study of

International Relations , New York: Harper& Row Publishers, Inc., 1964. 43. Hickon, D.J and Pugh, D.S., Managment worldwide: the impact of social culture on

organizations around the globe, London: Penguin, 1995. 44. Hofstede, Geert, Cultures and Organizations: Softer of the Mind: Intercultural

Cooperation and Importance for Survival, London: Harper Colins Publishers, 1991. 45. Ilic, Milica and Mary Ann DeVlieg , Every Step Has an Echo”, (Jumping to

Conclusions), an analysis of case studies of cultural cooperation projects between and amongst South Eastern and Western European artists and operators, Brussels 2003.

46. Inkei, P., Culture 2000 With Eastern Eyes: Cultural Cooperation Between Old, New

and Future EU Members (a statistical analysis) Budapest: The Budapest Observatory, 2004.

47. Janković, Branimir, Diplomatija-savremeni sistem, Beograd: Naučna knjiga, 1988

4

48. Jelinčić Danijela Angelina, Abeceda kulturnog turizma, Zagreb: Meandarmedia, 2008. 49. Jović, Borislav, Kulturni život, Beograd: Stručna knjiga, 1980. 50. Jovović, Dragana, Stratégie de diversification financière des institutions culturelles

publiques en Serbie - Étude de cas - BITEF festival,magistarska teza, Beograd: Universzitet umetnosti, 2009.

51. Katunarić, V. and Suteu, C. (eds.), Crossing Perspectives, Enlargements of Minds.

Amsterdam: European Cultural Foundation, 2003. 52. Kaufman, Therese; Raunig, Gerald, Anticipating European Cultural Policies. Vienna:

European Institute for Progressive Cultural Policy, 2002 53. Kaufmann, Terese, Rauning, Gerald, Prevazilaženje naklapanja o kulturi, Novi pojmovi

kulturne politike www.eipcp.net 54. Klaić, Dragan, Mobility of imagination, Budapest: CAC, 2007. 55. Klaić, Dragan (ed.), Europe as a Cultural Project, Amsterdam: European Cultural

Foundation, 2005. 56. Klaić, Dragan, Cultural perspektives of the EU enlargment, Working paper no.7,

Reflection group, Amsterdam: European Cultural Foudation, 1997. 57. Leonard Mark and A Small, Norwegian Public Diplomacy, London: Foreign Policy

Centre, 2003 58. Leonard Mark and A Small, British Public Diplomacy in the ‘Age of Schisms’,

London:Foreign Policy Centre, 2005 59. Leonard, Mark, Public Diplomacy, London: Foreign Policy Centre, 2002 60. Lopandić, Duško, Inicijative i oblici multilateralne saradnje u Jugoistočnoj Evropi,

Beograd: Stubovi kulture, 1999. 61. Mandi, Sajmon, Kulturna politika-kratki vodič, Council of Europe, Novi Sad: Vega

media, 2002. 62. Matarasso, F. and Landry, C., Balancing Act: 21 Strategic Dilemmas in Cultural Policy.

Strasbourg: Council of Europe,1999. 63. Molnar, Klod, Kulturni inžinjering, Beograd: Clio, 2000. 64. Mucica, Delia, Cultural Legislation. Why? How? What? report, Council of Europe,

2003. 65. Mundy, Simon, Kulturna politika, kratki vodič, Savet Evrope, Beograd: Balkankult,

2003

5

66. Nye, Joseph, Soft Power: The means to succeed in world politics, New York: Public Affairs, 2004

67. Obuljen, Nina, Why we need European cultural policies: Impact of the EU enlargement

on cultural policies in transition countries, Draft Report to the European Cultural Foundation/Cultural Policy Research Award, 2004

68. P.Kotler, SJ Levy, Broadening the concept of marketing, Journal of Marketing vol. 33

No 1, 1969. 69. Roche, Francoise, La crise des institusions nationales d’echanges culturels en Europe,

Summary, Paris: L’ Harmattan, 1998. 70. Ruffolo, Giorgio, The Unity of Diversities : Cultural Co-operation in the European

Union, edited by the Parliamentary Group of the PSE European Parliament, Firenze. 2001.

71. Runderkamp, Laurens, Cultural Diplomacy and the Balkans, European Diploma in

Cultural Management, 2008. 72. Sablosky, Juliet A., Recent Trends in Department Of State Supportfor Cultural

Diplomacy: 1992-2002. Center for Arts and Cultur, 2003. 73. Saez, Jean Pierre, Les reseaux culturels en Europe, OPC no.18, 1999. 74. Saunders, Stonor, Who Paid the Piper? The CIA and the cultural cold war,

London:Granta, 1999. 75. Schneider, Cynthia P., Diplomacy that Works: Best practices in Cultural Diplomacy,

Center for Arts and Culture, 2003. 76. Scneider, Cynthia P., Diplomacy That Works: “Best Practices” in Cultural Diplomacy,

Center for Arts and Culture 2003. 77. Smiers, J., Arts under pressure. London: Oak Press, 2004. 78. Smiers, Joost , Arts under pressure, London: Zed Books, 2003. 79. Smiers, Joost Not production, but distribution is the problem, www.efah.org 80. Staines Judith, Networks in the cultural sector, IETM&EFAH, 1998. 81. Stojanović Radoslav, Spoljna politika Evropske unije, Beograd: Dosije, 1998. 82. Stojković, Branimir, Kultuna politika evropske integracije, Beograd: Institut za

evropske integracije, 1995. 83. Stonor, Saunders, Who Paid the Piper? The CIA and the cultural cold war London:

Granta, 1999.

6

84. Švob-Đokić, N. (ed.), Redefining Cultural Identities, Collection of papers from the course on Redefining Cultural Identities: Southeastern Europe, Dubrovnik, 14-19 May, 2001. Zagreb: Culturelink, Institute for International Relations.

85. Švob-Đokić, Nada, Obuljen, Nina , Comparative Cultural Policy Issues Related to

Cultural Diversity in Southeast Europe: Mapping the Approaches and Practices (Paper prepared for the ECUMEST foundation, project “Policies for Culture”), 2003. www.policiesforculture.org

86. Talbott, Strobe, Globalization and Diplomacy: A Practioner’s Perspective, Foreign

Policy, No 108. 87. Tarner, Stjuart , Kako dobiti sponzorstvo. Beograd: 1994. 88. Todorova, Marija, Imaginarni Balkan, Beograd: Biblioteka XX veka: Čigoja štampa,

1999. 89. Unesco, Intergovemental Committee for the protection and promotion of the diversity

of cultural expresionss, First Extraordinary Session, document : CE/08/1.EXT.IGC/INF.4., Paris, 24-27 june 2008.

90. Vujadinović, Dimitrije, Mobility of Artists and Cultural Professionals in South Eastern

Europe 91. Vujadinović, Dimitrije, Deveti milenijumski cilj- pogledi na kulturnu politiku Srbije u

godinama tranzicije, Beograd: Balkankult fondacija. 2006. 92. Walt, M.Stephen, International Relations: One World, Many Theories, Foreign Policy ,

Issue 110, Spring 1998. 93. Watching from Aside: The Strategic Development of Museums in Georgia, Stage

Project, Report by Timothy Mason, Council of Europe 2004 . 94. Wyszmirski, J. Margaret., International Cultural Relations: A Multi-Country

Comparison. Center for Arts and Culture, Columbus Ohio, 2003.

Korišćene internet lokacije: Američki kutak: www.americancorners-sam.net Arts International: www.artsinternational.org Austrijski kulturni forum: www.kulturforumbelgrad.org Centar Helenskog fonda za kulturu: www.hfc-belgrade.com Center for Arts and Culture: www.cultralpolicy.org Centralno evropska inicijativa: http://www.ceinet.org/ CIRCLE (Cultural Information and Research Centres Liaison in Europe: http://www.circle-network.org/ Council of Europe: www.coe.int Cultural Policies and Trends in Europe: www.culturalpolicies.net/ Cultural Policy of Serbia 1989-2001: www.policy.hu/djukic/policy.htm Culturlink : www.culturelink.org/culpol/, www.irmo.hr

7

Database on cultural policy, CULTURLINK, Institute for international relations, Zagreb: www.culturlink.hr. EFAH The European Forum for the Arts and Heritage: http://www.cultureactioneurope.org/ ERICarts and Council of Europe, “Compendium: Cultural policies in Europe www.culturalpolicies.net Eunic: www.eunic-online.eu Eur-Lex Access to Europen Union Law: www.eur-lex.europa.eu/en/treates European Commision - Lisbon strategy : www.ec.europa.eu/growthandjobs/index_en.htm European Cultural Foundation www.eurocult.org European Forum for Arts and Heritage: www.efah.net European Institute for progressive cultural policies: www.eipcp.net European Union: www.europa.eu.int Forum slovenskih kultura: www.fsk.si Francuski kulturni centar: http://www.ccf.org.rs/srp/00.htm HEREIN, the European Heritage Network http://www.european-heritage.net/sdx/herein/ Institut Konfučije: http://konfucije.fil.bg.ac.rs Interarts: www.interarts.net/en/ International Affairs. International Relations and Policy Department (Canada): www.pch.gc.ca/progs/ai-ia/ridp-irdp/10/index_e.cfm Italijanski institut za kulturu: www.iicbelgrado.esteri.it/IIC_Belgrado Kulturni centar Islamske Republike Iran: www.nur.org.yu/serbski.htm L`Association Francaise d`Action Artistique: www.afaa.asso.fr l'Organisation internationale de la Francophonie: http://www.francophonie.org/ MEDIA PROGRAM: www.ec.europa.eu/information_society/media/index_en.htm Međunarodna organizacija frankofonije:www.francophonie.org Ministarstvo kulture Srbije: http://www.kultura.gov.rs/ Ministarstvo spoljnih poslova Srbije: http://www.mfa.gov.rs/Srpski/indexs.htm Ministarstvo spoljnih poslova: www.mfa.serbia Observatoire des Politiques Culturelles http://www.observatoire-culture.net/ Offical Journal of the European Communites: www.europa.euint/eur=lex/en/ On the move http://on-the-move.org/ Policies for Culture: www.policiesforculture.org. Mapiranje procesa i projekata interkulturnog dijalga u Republici Srbiji: www.rex.b92.net/ikd Prohelvetia: http://www.scp-srb.net/ Ruski dom za nauku i kulturu: www.ruskidom.rs Savet ministara Jugoistočne Evrope: http://www.seecult.org/ Služba za upravljanje kadrovima: http://www.suk.gov.rs/srpl/ Strategija za smenjenje siromaštva: www.prsp.gov.rs/index.jsp Tačka kulturnog kontakta: http://www.ccp-serbia.org/ The British Council: http/www. britishcouncil.org/ The Foreign and Commonwealth office: www.fco.gov.uk The Instrument for Pre-Accession Assistance(IPA):www.europa.eu/legislation_summaries/enlargement/ongoing_enlargement/e50020_en.htm The International Network on Cultural Policy (INCP): http://www.incd.net/ The Ministry of Foreign Affairs (France): www.diplomatie.fr/index.gb.html The Regional on Financing Culture in East Central Europe – Budapest Observatory www.budobs.org Think thank DEMOS – Cultural Diplomacy: www.interarts.net/descargas/interarts684.pdf Unesco : www.unesco.org/new/en/unesco/ Unesco: http://portal.unesco.org/culture/en/ev.php

8

Ustav Republike Srbije: www.parlament.gov.rs/content/lat/akta/ustav/ustav_1.asp Visiting Arts: www.britishcouncil,org/visitingarts/home.html Vlada Republike Srbije: http://www.srbija.gov.rs/

Biografija autora:

Ivana Zečević - diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti ( Katedra za menadžment i produkciju pozorišta, radija i kulture), Univerziteta umetnosti u Beogradu. Interdisciplinarne postdiplomske studije, katedra Unesko za menadžment u kulturi i kulturnu politiku na Balkanu, organizovane sa Univerzitetom Lion II, Francuska, upisala je 2003. godine. Zaposlena u Ministarstvu kulture Republike Srbije od 2004. godine, prvo u Sektoru za medije i informisanje (zadužena za poslove medijske raznolikosti, prava nacionalnih manjina) u zvanju stručnog saradnika, a od 2005. godine do danas, radi u Sektoru za međunarodne odnose, evropske integracije i razvoj menadžmenta u kulturi, u zvanju savetnika (između ostalog zadužena je za: pripremu, praćenje i sprovođenje Konvencija Saveta Evrope i Unesko; za Međunarodnu organizaciju frankofonije; saradnja sa međunarodnim organizacijama - projekti i programi iz oblasti kulture; nacionalni koordinator za Godinu interkulturnog dijaloga (2008.); sekretar Radne grupe za očuvanje kulturne raznolikosti i interkulturnog dijaloga; član je Nadzornog komiteta za kulturu Saveta Evrope; kontakt tačka u okviru Ministarstva za sprovođenje Konvencije o zaštiti i unapređenju raznolikosti kulturnih izraza; koordinator za Nacionalni investicioni plan ( 2006-2008. godine, 109 projekata, ukupan budžet 50.000.000 evra; i sl.).

Radila je kao programski koordinator i član organizacionog tima međunarodne konferencije Kulturna politika i umetnička produkcija, koju je organizovao Univerzitet umetnosti u Beogradu tokom 2004. godine. Bila je direktor produkcije multimedijalne produkcije XXOO Wired Man, koji je u Muzeju Savremene umetnosti organizovala umetnička grupa Fia 2000.godine. Takođe je bila angažovana kao izvršni producent više različitih dokumentarnih i kratkometražnih filmova i muzičkih video spotova za različite produkcijske kuće u periodu 1992-1999.godina.

U periodu od 1993 do 1997. godine zaposlena je na mestu programskog koordinatora i izvršni producenta Bitef teatra, ali i kao član organizacionog komiteta XXVIII & XXIX BITEF festivala. Tokom 1995 godine boravila je u SAD na tromesečnoj stipendiji i stručnom usavršavanju u oblasti pozorišne produkcije u čuvenom njujorškom pozorištu La Mama.

Poseduje, između ostalih, i sledeće sertifikate i diplome : Državni stručni ispit; diplomu Evropsko pravo i procedure- seminar koji organizuje Vlada Srbije sa Kancelarijom za evropske integracije; Strateško planiranje, Univerzitet umetnosti u Beogradu.

PRILOZI

Prilog 1.

Program obuke Službe za upravljanje kadrovima nudi zaposlenima i stručno usavršavanje

zaposleninih u brojnim oblastima vezanim za podizanje kapaciteta službi i za aktivno učešće u

procesu evropskih integracija, kao što su sledeće:

1. IZRADA BUDžETA PROJEKTA Seminar se održava u cilju upoznavanja državnih službenika sa osnovnim principima

pripreme budžeta projekta u okviru programiranja pomoći EU – IPA komponenta i. 2. NOVI MEDIJI U ODNOSIMA SA JAVNOŠĆU Upoznavanje sa najnovijim svetskim trendovima u elektronskoj komunikaciji kao i

upoznavanje učesnika sa načinima pripreme uspešne strategije on-line nastupa i odnosa s javnošću.

3. PLANIRANjE I UPRAVLjANjE KAMPANjAMA Unapređenje znanja u vezi sa osnovnim fazama kampanja, načinom izrade plana kampanje

kao i unapređenje veština neophodnih za realizaciju svake kampanje. 4. PRIMENA GRAMATIČKIH, STILSKIH I PRAVOPISNIH PRAVILA U IZRADI

AKATA Podizanje nivoa kvaliteta izrade akata i upotrebe jezika u administraciji. 5. PROCES PROGRAMIRANjA MEĐUNARODNE POMOĆI I IDENTIFIKACIJA

NACRTA PREDLOGA PROJEKATA Upoznavanje učesnika sa Akcionim planom za programiranje međunarodne pomoći

uključujući i kalendar aktivnosti, procesom programiranja (identifikovanje i formulisanje projektnih ideja), načinom prijavljivanja i sastavljanja predloga projekata, kao i sa načinima efikasnog rešavanja problema u sprovođenju projekata

6. PRAVILA I PROCEDURE ZA SPROVOĐENjE PROJEKATA FINANSIRANIH IZ

SREDSTAVA KRALjEVINE NORVEŠKE Seminar se organizuje u cilju upoznavanja sa pravilima i procedurama koji se moraju

poštovati kako bi se uspešno ispunili zahtevi norveške Vlade i projekti bili uspešno i u roku implementirani

7. ABC EVROPSKE UNIJE Upoznavanje državnih službenika sa osnovama Evropske Unije, budući da će proces

evropskih integracija u svojim narednim fazama angažovati sve veći broj zaposlenih u državnoj upravi.

2

8. MEHANIZMI ZA PRAĆENjE I EVALUACIJU PROGRAMA I PROJEKATA I IZVEŠTAVANjE O REALIZACIJI

Seminar se organizuje u cilju upoznavanja učesnika radne grupe za izradu GOP sa osnovnim znanjima i tehnikama za određivanje i korišćenje indikatora, praćenje realizacije plana, izveštavanje i ocenu uspešnosti realizovanih mera u odnosu na plan.

9. STUDIJA IZVODLjIVOSTI I ANALIZA TROŠKOVA I KORISTI Cilj sticanja znanja državnih službenika o elemenatima analize troškova i koristi i studije

izvodljivosti, kao i razumevanja zahteva Evropske komisije koji se odnose na ocenjivanje projekata u okviru programiranja pomoći EU–IPA komponenta I.

Prilog 2. PROGRAM

of Cooperation in the Field of Culture between the Ministry of Culture of the Republic of Serbia

and the Ministry of Culture and Tourism of Ukraine for the Years 2009 – 2011

The Ministry of Culture of the Republic of Serbia and the Ministry of Culture and Tourism of Ukraine, hereinafter referred to as "the Parties",

wishing to encourage further development of cooperation in the field of culture and arts, with the aim of mutual rapprochement, development of creative potential and familiarization with cultures of both

Parties, in accordance with the provisions of the Agreement on cooperation in the field of education, culture and sports between the Federal Government of the Federal Republic of Yugoslavia and the Government of

Ukraine from January, 24, 1996; have agreed as follows:

Article 1

The Parties shall encourage the cooperation and direct contacts between musical, theatrical and other culture and arts institutions and associations, cultural and arts workers, and also the participation of

representatives of the states of the Parties in international competitions, festivals, conferences, symposiums and seminars.

Article 2

The Parties shall encourage direct cooperation between the Opera of the National Theatre in Belgrade and the Taras Shevchenko National Opera House of Ukraine. The details of such cooperation shall be

subject of the separate agreement between the interested establishments.

Article 3 The Parties shall encourage the participation of Serbian and Ukrainian theatres in international theatre

festivals held on territory of the states of the Parties. The Serbian Party shall encourage the participation of Ukrainian artists in the following festivals,

following the invitation of the organizers of the festivals: - BITEF (September, annually, Belgrade);

- International Festival of Theatres for Children (May, annually, Subotica); - Belgrade Theatrical International Adventure, TIBA (June, annually, Belgrade);

- International Puppet Theatre Festival "the Golden Spark" (Kragujevac).

The Ukrainian Party shall encourage the participation of Serbian artists in the following events: - Slavonic Theatrical Meeting festival (March-April, annually, Chernihiv);

- Ternopil Theatrical Evening. Debut festival (September, annually, Ternopil); - Puppet Theatre Festival “Interljaljka” (October, Uzhgorod)

- International Theatrical Festival “the Gold Lion” (Lviv, biennially).

Article 4 The Parties shall encourage direct cooperation between libraries, in particular between the National Library of Serbia (Belgrade) and Library of "the Serbian Matica" (Novi Sad) from the Serbian Party,

and the National Parliamentary Library of Ukraine and the Lviv Regional Universal Scientific Library from the Ukrainian Party, by means of exchange of specialists, organizing book exhibitions and

exchange of information. The number of specialists that will take part in an exchange shall be agreed separately.

4

Article 5 The Parties shall encourage the participation of writers and translators in international writers' meetings

to be held on the territory of the states of the Parties. in the Republic of Serbia

- Belgrade International Meeting of Writers; - Belgrade Meeting of Translators;

- the International Literary Colony in Čortanovci.

Article 6 The Parties shall encourage direct cooperation between the interested institutions in the field of protection of cultural heritage aimed at exchange of publications, information and specialists.

Article 7

The Parties shall support the exchange of exhibitions of pieces of modern art. Each time the terms of the exchange of exhibitions shall be determined by separate protocols concluded

directly between the organizers of action.

Article 8 The Parties shall encourage the participation of films and delegations of film artists of the other Party in

international film festivals held on the territory of the states of the Parties.in the Republic of Serbia - International Film Festival FEST (Belgrade, participation by the results of competitive

selection); - Author Film Festival "A Glance at the World" (Belgrade).

in Ukraine - International Film Festival “Molodist” ("Youth") (October, Kyiv, annually)

- International Festival of Tourist Films "Viter Mandriv" (“Wind of wandering”) (September-October, Kyiv, annually).

Article 9

The Parties also shall encourage: - direct cooperation between the institutes of cinema, organizations and associations of

cinema producers, film directors and cinema archives; - exchange demonstrations of movies on commercial and non-commercial ground;

- participation of films, film directors, producers and experts in the field of cinematography in international and national film festivals held on the territory of the states of

the Parties, in accordance with statute documents of these festivals. During the validity of this Program the Parties shall consider possibility of joint film production.

Article 10

Within their competence and in the framework of international law and national legislation of the states of the Parties, the Parties shall cooperate in order to prevent illegal displacement of objects bearing

cultural value, exchange information on this topic and also exchange delegations of experts.

Article 11 The Parties shall encourage exchange of delegations of representatives of cultural establishments, as well as exchange of information regarding development of cultural cooperation and determine future

ways of collaboration.

Article 12 In accordance with previous agreements, following the Days of Culture of Ukraine in the Republic of

Serbia held in 2007, the Parties agreed to organize Days of Culture of the Republic of Serbia in Ukraine in 2009.

5

Article 13 Apart from the forms of exchange envisaged by the present Program, the Parties may suggest other

events, the realization of which shall become the object of separate agreements.

Financial terms

Article 14 Cultural exchange within the framework of this Program shall be carried out under the following

financial terms: 1. Exchange of delegations and separate persons:

- The sending Party shall undertake to cover international travel expenses. - The receiving Party shall undertake to cover expenses for meals and accommodation of delegations, local transport related expenses, in accordance with the program of the event, and

interpretation.

2. Financial terms of realization of exchange visits of artistic collectives, exchange of exhibitions from funds museums and modern art exhibitions shall be agreed upon in each specific case by the

institutions directly carrying out the exchange.

Final provisions

Article 15 Amendments and supplements to this Programme shall be drawn up as separate protocols on the basis

of documental agreements of the Parties and constitute an integral part of the Program.

Article 16 Realization of the provision of this Program shall be carried out in accordance with national legislation

of the states of the Parties and in accordance with financial possibilities of the Parties.

Article 17 All disputes concerning interpretation and application of provisions of this Program shall be settled

through consultations and negotiations between the Parties.

Article 18

The Program enters into force on the date of its signature and is valid till December, 31, 2011. The Program can be prolonged by means of exchange of correspondent notes sent by diplomatic channels.

Done and signed in Kiev on ____________2009, in duplicate, each in Serbian, Ukrainian and English

languages, all texts being equally authentic. In case of discrepancies in interpretation of the present Programme, the English text shall prevail.

For the Ministry of Culture of the Republic of Serbia

For the Ministry of Culture and Tourism of Ukraine

6

Prilog 3.

Z A K O N

O POTVRĐIVANJU KONVENCIJE O ZAŠTITI I UNAPREĐENJU RAZNOLIKOSTI KULTURNIH IZRAZA

Član 1.

Potvrđuje se Konvencija Ujedinjenih nacija o zaštiti i unapređenju raznolikosti kulturnih izraza, koja je usvojena u Parizu 20. oktobra 2005. godine, u originalu na arapskom, engleskom, kineskom, ruskom, francuskom i španskom jeziku.

Član 2.

Tekst Konvencije u originalu na francuskom jeziku i u prevodu na srpski jezik glasi:

Konvencija o zaštiti i unapređenju raznolikosti kulturnih izraza

Generalna konferencija Organizacije Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu koja se sastala u Parizu od 3. do 21. oktobra 2005. godine na svom trideset trećem zasedanju, potvrđujući da je kulturna raznolikost svojstvena čovečanstvu, svesna da kulturna raznolikost oblikuje zajedničko nasleđe čovečanstva i da je treba negovati i čuvati za dobrobit svih, svesna da kulturna raznolikost stvara bogat i raznovrstan svet, povećavajući mogućnosti izbora i negujući ljudske sposobnosti i vrednosti, i da stoga predstavlja glavni pokretač održivog razvoja zajednica, naroda i nacija, podsećajući da je kulturna raznolikost, koja doživljava procvat u okviru demokratije, tolerancije, socijalne pravde i uzajamnog poštovanja među narodima i kulturama, neophodna za mir i bezbednost na lokalnom, državnom i međunarodnom nivou, veličajući značaj kulturne raznolikosti za puno ostvarenje ljudskih prava i osnovnih sloboda proklamovanih u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima i drugim univerzalno priznatim dokumentima, naglašavajući potrebu uključivanja kulture kao strateškog elementa u državne i međunarodne razvojne politike, kao i u međunarodnu saradnju u oblasti razvoja, uzimajući u obzir i Milenijumsku deklaraciju Ujedinjenih nacija (2000) sa posebnim naglaskom na smanjenje siromaštva, uviđajući da kultura poprima različite oblike u vremenu i prostoru i da je ta raznolikost otelotvorena u jedinstvenosti i mnoštvu identiteta i kulturnih izraza društava i zajednica koji sačinjavaju čovečanstvo, prepoznajući važnost tradicionalnih znanja kao izvora nematerijalnog i materijalnog bogatstva, a posebno sisteme znanja autohtonih naroda i njihovog pozitivnog doprinosa održivom razvoju, kao i potrebu za njihovom adekvatnom zaštitom i unapređenjem, prepoznajući potrebu da se preduzmu mere zaštite raznolikosti kulturnih izraza, uključujući njihove sadržaje, naročito u okolnostima gde preti mogućnost da oni nestanu ili ozbiljno oslabe,

7

naglašavajući važnost kulture za društvenu koheziju uopšte, a posebno njen potencijal za unapređenje položaja i uloge žena u društvu, svesna da se kulturna raznolikost učvršćuje slobodnim protokom ideja, i da se obogaćuje stalnom razmenom i interakcijom među kulturama, ponovo potvrđujući da sloboda mišljenja, izražavanja i informisanja, kao i raznolikost medija, omogućavaju procvat kulturnih izraza u okviru društava, prepoznajući da raznolikost kulturnih izraza, uključujući tradicionalne kulturne izraze, jeste značajan faktor koji dozvoljava pojedincima i narodima da izraze i podele sa drugima svoje ideje i vrednosti, podsećajući da je jezička raznolikost temeljni činilac kulturne raznolikosti, i reafirmišući ključnu ulogu obrazovanja u zaštiti i unapređenju kulturnih izraza, uzimajući u obzir važnost vitalnosti kultura, posebno za osobe koje pripadaju manjinama i autohtonim narodima, koja se manifestuje u njihovoj slobodi stvaranja, difuzije i distribucije tradicionalnih kulturnih izraza, kao i takav način pristupa koji bi favorizovao njihov sopstveni razvoj, naglašavajući vitalnu ulogu kulturne interakcije i stvaralaštva, koje potkrepljuju i obnavljaju kulturne izraze, i jačaju ulogu onih koji rade na razvoju kulture u svrhu opšteg društvenog napretka, prepoznajući važnost prava na intelektualnu svojinu radi podrške onima koji učestvuju u kulturnom stvaralaštvu, uverene da kulturne aktivnosti, dobra i usluge imaju dvostruku prirodu, kako ekonomsku tako i kulturnu, pošto su nosioci identiteta, vrednosti i značenja, i da se ne smeju tretirati kao da imaju jedino komercijalnu vrednost, napominjući da procesi globalizacije, olakšani brzim razvojem informacionih i komunikacionih tehnologija, stvaraju povoljne uslove za razvijeniju interakciju među kulturama i da, takođe, predstavljaju izazov za kulturnu raznolikost, naročito u pogledu opasnosti stvaranja neravnoteže između bogatih i siromašnih zemalja, svesna da je Unesku dodeljen poseban mandat da osigura poštovanje raznolikosti kultura i preporuči takve međunarodne sporazume kakvi bi mogli biti neophodni za unapređenje slobodnog protoka ideja putem reči i slike, pozivajući se na raspolaganje međunarodnim instrumentima, usvojenim od strane Uneska, koji se odnose na kulturnu raznolikost i na ostvarivanje ljudskih prava, a naročito na Univerzalnu deklaraciju o kulturnoj različitosti iz 2001. godine, Usvaja, 20. oktobra 2005. godine, ovu Konvenciju:

I Ciljevi i opšta načela

Član 1 – Ciljevi

Ciljevi ove Konvencije jesu da:

(a) zaštiti i unapredi raznolikost kulturnih izraza; (b) stvori uslove za napredak i slobodnu interakciju kultura na uzajamno koristan način;

8

(c) podstakne dijalog među kulturama radi obezbeđivanja intenzivnije i uravnoteženije kulturne razmene u svetu u prilog poštovanja među kulturama i kulture mira;

(d) neguje interkulturalnost radi razvoja kulturne interakcije u duhu izgradnje mostova među narodima;

(e) unapređuje poštovanje raznolikosti kulturnih izraza i širenje svesti o njenoj vrednosti na lokalnom, državnom i međunarodnom nivou;

(f) iznova potvrdi važnost povezanosti kulture i razvoja u svim zemljama, naročito u zemljama u razvoju, i da ohrabruje napore preduzete na državnom i međunarodnom planu radi prepoznavanja istinske vrednosti te povezanosti;

(g) oda priznanje posebnoj ulozi kulturnih delatnosti, dobara i usluga kao nosiocima identiteta, vrednosti i smisla;

(h) iznova potvrdi suvereno pravo država da se pridržavaju, usvajaju i sprovode politike i mere koje smatraju prikladnim za zaštitu i promociju raznolikosti kulturnih izraza na svojim teritorijama;

(i) ojača međunarodnu saradnju i solidarnost u duhu partnerstva, naročito zarad uvećanja sposobnosti zemalja u razvoju u pogledu zaštite i promovisanja raznolikosti kulturnih izraza.

Član 2 – Opšta načela

1. Načelo poštovanja ljudskih prava i osnovnih sloboda

Kulturna raznolikost može biti zaštićena i unapređena samo ukoliko su zagarantovana ljudska prava i osnovne slobode, kao što su sloboda izražavanja, informisanja i razmene informacija, kao i mogućnost da pojedinci biraju odgovarajuće kulturne izraze. Niko se ne može pozivati na odredbe ove Konvencije da bi kršio ili ograničavao ljudska prava i osnovne slobode određene u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima ili zagarantovane međunarodnim pravom. 2. Načelo suvereniteta U skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija i principima međunarodnog prava, države imaju suvereno pravo da usvajaju mere i politiku za zaštitu i unapređenje raznolikosti kulturnih izraza na svojoj teritoriji.

3. Načelo jednakog dostojanstva i poštovanja svih kultura

Zaštita i unapređenje raznolikosti kulturnih izraza pretpostavljaju priznavanje jednakog dostojanstva i poštovanja svih kultura, uključujući i one koje pripadaju manjinama i autohtonim narodima.

4. Načelo međunarodne solidarnosti i saradnje

Međunarodna saradnja i solidarnost treba da budu usmerene na pružanje mogućnosti svim zemljama, a posebno zemljama u razvoju, da stvaraju i jačaju svoja sredstva kulturnog izraza, uključujući tu i njihove kulturne industrije, bilo da su u začetku ili su već utemeljene, na lokalnom, nacionalnom i međunarodnom nivou.

5. Načelo komplementarnosti ekonomskih i kulturnih aspekata razvoja

Budući da je kultura jedan od osnovnih pokretača razvoja, kulturni aspekti razvoja jednako su važni koliko i ekonomski, u kojima pojedinci i narodi imaju osnovno pravo da učestvuju i uživaju.

6. Načelo održivog razvoja

9

Kulturna raznolikost je veliko bogatstvo za pojedince i društva. Zaštita, promocija i održavanje kulturne različitosti suštinski su uslov održivog razvoja u korist sadašnjih i budućih generacija.

7. Načelo ravnopravnog pristupa Ravnomeran pristup bogatom i raznolikom nizu kulturnih izraza iz celog sveta i pristup kultura

sredstvima izražavanja i difuziji, čine važne elemente u vrednovanju kulturne raznolikosti i podsticanju

na međusobno razumevanje.

8. Načelo otvorenosti i ravnoteže

Kada države usvajaju mere da bi pomogle raznolikost kulturnih izraza, treba da nastoje da, na

odgovarajući način, unaprede otvorenost prema drugim kulturama sveta i da osiguraju da ove mere

budu usmerene na ciljeve postavljene ovom Konvencijom.

II Područje primene

Član 3 – Područje primene

Ova Konvencija će se odnositi na politiku i mere koje usvajaju Strane potpisnice, a odnose se

na zaštitu i promociju raznolikosti kulturnih izraza.

III Definicije

Član 4 – Definicije

Za potrebe ove Konvencije podrazumeva se da izraz:

1. Kulturna raznolikost

„Kulturna raznolikost” obuhvata mnoštvo načina na koje kulture grupa i društva nalaze svoj

izraz. Ovi izrazi se prenose unutar i između grupa i društava.

Kulturna raznolikost se manifestuje ne samo kroz različite načine kojima se kulturno

nasleđe čovečanstva izražava, uvećava i prenosi kao raznolikost kulturnih izraza, već i kroz različite

načine umetničkog stvaralaštva, produkcije, difuzije i distribucije i uživanja u kulturnim izrazima, bez

obzira na korišćena sredstva i tehnologije.

2. Kulturni sadržaj

„Kulturni sadržaj” se odnosi na simbolično značenje, umetničku dimenziju i kulturne

vrednosti koje proizlaze iz ili izražavaju kulturne identitete.

10

3. Kulturni izrazi

„Kulturni izrazi” su oni izrazi koji su rezultat kreativnosti pojedinaca, grupa i društava i

koji imaju kulturni sadržaj.

4. Kulturne delatnosti, dobra i usluge

„Kulturne delatnosti, dobra i usluge” obuhvata one delatnosti, dobra i usluge koje, onda

kada se smatra da imaju određeni kvalitet, upotrebu ili svrhu, sadrže ili prenose kulturne izraze, bez

obzira na komercijalnu vrednost koju mogu da imaju. Kulturne delatnosti mogu da budu same po sebi

cilj, ili mogu da doprinose produkciji kulturnih dobara i usluga.

5. Kulturne industrije

„Kulturne industrije” podrazumeva industrije koje proizvode i distribuiraju kulturna

dobra i usluge kako je definisano u gorenavedenom paragrafu 4.

6. Kulturna politika i mere

„Kulturna politika i mere” podrazumeva one politike i mere koje su u vezi s kulturom,

bilo na lokalnom, nacionalnom, regionalnom ili međunarodnom nivou, koje su usredsređene na kulturu

kao takvu, ili im je namena da utiču na kulturne izraze pojedinaca, grupa ili društava, uključujući

stvaranje, produkciju, distribuciju, difuziju i pristup kulturnim delatnostima, dobrima i uslugama.

7. Zaštita

„Zaštita” podrazumeva usvajanje mera koje imaju za cilj očuvanje, obezbeđivanje i

promociju raznolikosti kulturnih izraza.

„Zaštititi” znači primeniti takve mere.

8. Interkulturalnost

„Interkulturalnost” se odnosi na postojanje i ravnopravnu interakciju različitih kultura,

kao i na mogućnost stvaranja zajedničkih, ali ne jedinstvenih kulturnih izraza, kroz dijalog i uzajamno

poštovanje.

11

IV Prava i obaveze Strana potpisnica

Član 5 – Opšte pravilo koje se odnosi na prava i obaveze

1. Strane potpisnice, u skladu s Poveljom Ujedinjenih nacija, načelima međunarodnog prava i

univerzalno priznatim instrumentima iz oblasti ljudskih prava, ponovo potvrđuju svoje suvereno pravo

da formulišu i sprovode svoju kulturnu politiku, da usvajaju mere za zaštitu i unapređenje raznolikosti

kulturnih izraza, i da jačaju međunarodnu saradnju radi ostvarenja ciljeva ove konvencije.

2. Kada Strana potpisnica sprovodi kulturnu politiku i mere za zaštitu i unapređenje raznolikosti

kulturnih izraza na svojoj teritoriji, njena politika i mere moraju biti u skladu sa odredbama ove

konvencije.

Član 6 – Prava Strana potpisnica na nacionalnom nivou

1. U okviru svojih kulturnih politika i mera, kako je definisano u članu 4. paragraf 6, i

uzimajući u obzir sopstvene potrebe i specifične okolnosti, svaka Strana potpisnica može da usvoji mere

namenjene zaštiti i unapređenju raznolikosti kulturnih izraza na svojoj teritoriji.

2. Te mere mogu da obuhvate sledeće:

(a) regulatorne mere čiji je cilj zaštita i unapređenje raznolikosti kulturnih izraza;

(b) mere koje, na prikladan način, pružaju mogućnost domaćim kulturnim delatnostima, dobrima i

uslugama, među svima onima koje postoje na državnoj teritoriji, za stvaranje, produkciju,

difuziju, distribuciju i uživanje u njima, uključujući i odredbe koje se odnose na jezik koji se

koristi za takve delatnosti, dobra i usluge;

(v) mere čiji je cilj da obezbede efektivan pristup sredstvima produkcije, difuzije i distribucije

kulturnih delatnosti, dobara i usluga nezavisnim domaćim kulturnim industrijama i

aktivnostima civilnog društva;

(g) mere čiji je cilj obezbeđivanje javnog finansiranja;

(d) mere čiji je cilj da podstaknu neprofitne organizacije, javne i privatne institucije, umetnike i

pripadnike drugih profesija na polju kulture, da razvijaju i unapređuju slobodnu razmenu i

protok ideja i kulturnih izraza, kao i kulturnih delatnosti, dobara i usluga, i da stimulišu

stvaralački i preduzetnički duh u svojim aktivnostima ;

(đ) mere čiji je cilj da uspostave i podrže, na prikladan način, institucije od javnog značaja;

(e) mere čiji je cilj da podstaknu i podrže umetnike, kao i sve učesnike u procesu stvaranja

kulturnih izraza;

(ž) mere čiji je cilj da podstiču raznolikost medija, uključujući tu i raznolikost unutar javnog

radiodifuznog servisa.

12

Član 7 – Mere za unapređenje kulturnih izraza

1. Strane potpisnice će ulagati napore da na svojoj teritoriji stvore okruženje koje podstiče

pojedince i društvene grupe:

(a) na stvaranje, produkciju, difuziju i distribuciju, te da imaju pristup sopstvenim kulturnim

izrazima, posvećujući dužnu pažnju posebnim okolnostima i potrebama žena i različitih

društvenih grupa, uključujući tu i osobe koje pripadaju manjinama, kao i autohtone narode;

(b) da imaju pristup raznolikim kulturnim izrazima sa svoje teritorije, kao i teritorija drugih

zemalja;

2. Strane potpisnice će takođe nastojati da prepoznaju važnost doprinosa umetnika i svih onih

koji su uključeni u stvaralačke procese, kulturnih zajednica i organizacija koje podržavaju njihov rad,

kao i njihovu ključnu ulogu u negovanju raznolikosti kulturnih izraza.

Član 8 – Mere za zaštitu kulturnih izraza

1. Ne dovodeći u pitanje odredbe čl 5. i 6. Strana potpisnica može da utvrdi postojanje posebnih situacija u kojima su kulturni izrazi na njenoj teritoriji izloženi riziku od nestajanja, odnosno da su ozbiljno ugroženi, ili ih je iz nekog drugog razloga potrebno hitno obezbediti. 2. Strane potpisnice mogu preduzeti sve odgovarajuće mere da zaštite i očuvaju kulturne izraze u situacijama opisanim u paragrafu 1. u skladu s odredbama ove konvencije. 3. Strane potpisnice će podnositi izveštaj Međuvladinom komitetu iz člana 23. o svim merama koje su preduzete da bi se zadovoljila hitnost situacije, a Komitet može da na osnovu toga dâ odgovarajuće preporuke.

Član 9 – Razmena informacija i transparentnost

Strane potpisnice će :

(a) svake četiri godine, u svojim izveštajima Unesku, pružati odgovarajuće informacije o

preduzetim merama za zaštitu i unapređenje raznolikosti kulturnih izraza na svojoj teritoriji i na

međunarodnom nivou;

(b) odrediti kontakt tačku za razmenu informacija koje se odnose na ovu Konvenciju;

(v) zajedno deliti i razmenjivati informacije koje se odnose na zaštitu i unapređenje raznolikosti

kulturnih izraza.

Član 10 – Obrazovanje i podizanje svesti javnosti

Strane potpisnice će:

13

(a) podsticati i unapređivati razumevanje o značaju zaštite i unapređenja raznolikosti kulturnih

izraza, naročito putem programa obrazovanja i podizanja svesti javnosti;

(b) sarađivati sa drugim Stranama potpisnicama, međunarodnim i regionalnim organizacijama radi

postizanja cilja iz ovog člana;

(v) nastojati da podstaknu stvaralaštvo i ojačaju proizvodne kapacitete ustanovljavanjem programa

obrazovanja, obuke i razmene u oblasti kulturnih industrija. Ove mere treba da budu sprovedene

na način koji nema negativan uticaj na tradicionalne oblike stvaranja.

Član 11 – Učešće civilnog društva

Strane potpisnice priznaju ključnu ulogu civilnog društva u zaštiti i unapređenju raznolikosti kulturnih izraza. Strane potpisnice će podsticati aktivno učešće civilnog društva u svojim naporima da ostvare ciljeve ove konvencije.

Član 12 – Unapređenje međunarodne saradnje

Strane potpisnice nastojaće da ojačaju svoju bilateralnu, regionalnu i međunarodnu saradnju radi stvaranja uslova koji su pogodni za unapređenje raznolikosti kulturnih izraza, posebno vodeći računa o situacijama pomenutim u čl. 8. i 17. naročito radi:

(a) olakšavanja međusobnog dijaloga o kulturnoj politici;

(b) unapređenja strateških kapaciteta i kapaciteta uprave javnog sektora u institucijama kulture od

javnog značaja, kroz stručnu i međunarodnu kulturnu razmenu i uzajamno korišćenje primera

najbolje prakse;

(v) jačanja partnerstva s civilnim društvom, nevladinim organizacijama i privatnim sektorom, i

saradnje među njima, u cilju podrške i unapređenja raznolikosti kulturnih izraza;

(g) promovisanja upotrebe novih tehnologija i podsticanja partnerstva radi unapređenja razmene i

korišćenja informacija i razumevanja kulture i negovanja raznolikosti kulturnih izraza;

(d) podsticanja zaključivanja ugovora o koprodukciji i kodistribuciji.

Član 13 – Uključivanje kulture u održivi razvoj

Strane potpisnice nastojaće da uključe kulturu u svoju razvojnu politiku na svim nivoima, u cilju stvaranja pogodnih uslova za održivi razvoj, i u sklopu toga, negovati aspekte vezane za zaštitu i unapređenje raznolikosti kulturnih izraza.

Član 14 – Saradnja u cilju razvoja

Strane potpisnice obavezuju se da podrže saradnju u cilju održivog razvoja i smanjenja siromaštva, posebno u odnosu na specifične potrebe zemalja u razvoju, u cilju razvijanja dinamičnog kulturnog sektora, između ostalog sledećim sredstvima:

(a) jačanjem kulturnih industrija u zemljama u razvoju putem:

14

1) stvaranja i jačanja kapaciteta kulturne produkcije i distribucije u zemljama u razvoju; 2) olakšavanja šireg pristupa svetskom tržištu i međunarodnim distribucionim mrežama,

njihovim kulturnim delatnostima, dobrima i uslugama;

3) omogućavanja stvaranja održivog lokalnog i regionalnog tržišta;

4) usvajanja, kad god je to moguće, prikladnih mera u razvijenim zemljama u cilju povećanja dostupnosti njihove teritorije za kulturne delatnosti, dobra i usluge zemalja u razvoju;

5) pružanja podrške stvaralačkom radu i olakšavanja, što je moguće veće, mobilnosti

umetnika iz zemalja u razvoju;

6) podsticanja odgovarajuće saradnje među razvijenim zemljama i zemljama u razvoju, naročito u oblasti muzike i filma;

(b) podizanjem kapaciteta putem razmene informacija, iskustava i stručnih znanja, obučavanjem

ljudskih resursa u javnom i privatnom sektoru u zemljama u razvoju, naročito putem širenja

strateških kapaciteta i kapaciteta uprave, razvojem i sprovođenjem u delo kulturne politike,

unapređenjem i širenjem kulturnih izraza, razvojem srednjih, malih i mikro preduzeća,

korišćenjem tehnologija, kao i razvojem i prenošenjem veština;

(v) uvođenjem odgovarajućih stimulativnih mera za transfer tehnologija, znanja i iskustva, naročito

u domenu kulturnih industrija i preduzetništva;

(g) finansijskom podrškom putem:

1) osnivanja Međunarodnog fonda za kulturnu raznolikost, kako je predviđeno u članu 18; 2) obezbeđivanja zvanične razvojne pomoći, prema potrebi, uključujući i tehničku pomoć, radi

podsticanja i podrške stvaralaštvu; 3) drugih oblika finansijske pomoći, kao što su niskokamatni krediti, bespovratna pomoć i drugi

mehanizmi finansiranja.

Član 15 – Dogovori o saradnji

Strane potpisnice će podsticati razvoj partnerstava između i unutar javnog i privatnog sektora i neprofitnih organizacija, u cilju saradnje sa zemljama u razvoju i radi jačanja njihovih kapaciteta za zaštitu i unapređenje raznolikosti kulturnih izraza. Na temelju konkretnih potreba zemalja u razvoju, ova inovativna partnerstva staviće akcenat na dalji razvoj infrastrukture, ljudskih resursa i politika, kao i na razmenu kulturnih delatnosti, dobara i usluga.

Član 16 – Povlašćeni tretman za zemlje u razvoju

Razvijene zemlje će olakšati kulturnu razmenu sa zemljama u razvoju odobravajući, kroz odgovarajuće institucionalne i pravne okvire, povlašćeni tretman umetnicima i drugim stručnjacima i zaposlenima u oblasti kulture, kao i za kulturna dobra i usluge iz zemalja u razvoju.

Član 17 – Međunarodna saradnja u situacijama ozbiljne ugroženosti kulturnih izraza

Strane potpisnice sarađivaće u uzajamnom pružanju pomoći, a posebno zemljama u razvoju, u situacijama pomenutim u članu 8.

15

Član 18 – Međunarodni fond za kulturnu raznolikost

1. Ovim se osniva Međunarodni fond za kulturnu raznolikost (u daljem tekstu: Fond). 2. Fond se sastoji od povereničkih fondova uspostavljenih u skladu sa finansijskim propisima Uneska. 3. Sredstva Fonda čine:

(a) dobrovoljni prilozi Strana potpisnica;

(b) za tu svrhu opredeljena sredstva od strane Generalne konferencije Uneska;

(v) prilozi, pokloni ili legati drugih država, organizacija i programa u sistemu Organizacije

Ujedinjenih nacija, drugih regionalnih ili međunarodnih organizacija i javnih ili privatnih

tela/organizacija ili pojedinaca;

(g) sve kamate na sredstva Fonda;

(d) sredstva dobijena prikupljanjem prihoda i finansijska dobit od manifestacija organizovanih u

korist Fonda;

(đ) sva ostala sredstva odobrena pravilnikom Fonda.

4. O korišćenju sredstava Fonda odlučuje Međuvladin komitet na osnovu smernica utvrđenih na konferenciji Strana potpisnica navedenih u članu 22. 5. Međuvladin komitet može da prihvati priloge i druge oblike pomoći, za opšte ili posebne namene, koji se odnose na jasno definisane projekte, pod uslovom da je dao odobrenje za te projekte. 6. Prilozi Fondu ne smeju biti uslovljeni nikakvim političkim, ekonomskim ili bilo kakvim drugim uslovima koji nisu u skladu sa ciljevima ove konvencije. 7. Strane potpisnice nastojaće da dobrovoljne priloge daju redovno u cilju primene ove konvencije.

Član 19 – Razmena, analiza i širenje informacija

1. Strane potpisnice saglasne su da razmenjuju informacije i stručna znanja koja se odnose na prikupljanje podataka i statistiku vezanu za kulturne izraze, kao i na pronalaženje najboljih primera iz prakse za njihovu zaštitu i unapređenje. 2. Unesko će olakšavati, putem postojećih mehanizama u Sekretarijatu, prikupljanje, analizu i širenje svih relevantnih informacija, statistika i najboljih primera iz prakse. 3. Takođe, Unesko će oformiti i ažurirati bazu podataka o različitim sektorima i vladinim, privatnim i neprofitnim organizacijama koje deluju u ovom domenu. 4. U cilju olakšanja prikupljanja podataka, Unesko će posebnu pažnju posvetiti jačanju kapaciteta i stručnih znanja Strana potpisnica koje podnesu zahtev za pomoć u toj oblasti. 5. Prikupljene informacije, utvrđene u ovom članu, biće dopuna informacijama koje se prikupljaju u skladu sa odredbama člana 9.

16

V Odnos prema drugim instrumentima

Član 20 – Odnos prema drugim ugovorima: međusobna podrška, komplementarnost i nepodređivanje

1. Strane potpisnice prihvataju da u dobroj volji ispunjavaju obaveze prema ovoj konvenciji i svim drugim ugovorima čiji su potpisnik. Shodno tome, bez podređivanja ove konvencije bilo kom drugom sporazumu:

(a) Strane potpisnice će obezbeđivati međusobnu podršku između ove konvencije i drugix ugovora

čiji su potpisnik; i

(b) Strane potpisnice, prilikom tumačenja i primene drugih ugovora čiji su potpisnik ili

preuzimanja drugih međunarodnih obaveza, uzeće u obzir relevantne odredbe ove konvencije.

2. Ništa iz ove konvencije ne može biti protumačeno na način koji bi izmenio prava i obaveze Strana potpisnica prema bilo kojem drugom ugovoru čiji su potpisnik.

Član 21 – Međunarodne konsultacije i koordinacija

Strane potpisnice obavezuju se da promovišu ciljeve i načela ove konvencije na drugim međunarodnim forumima. U tom cilju, Strane potpisnice će se međusobno konsultovati, ukoliko za to ima potrebe, imajući u vidu ove ciljeve i načela.

VI Organi konvencije

Član 22 – Skupština Strana potpisnica

1. Ovim se ustanovljuje Skupština Strana potpisnica. Skupština Strana potpisnica je vrhovni plenarni organ ove konvencije. 2. Skupština Strana potpisnica sastaje se na redovnoj sednici svake dve godine, ukoliko je moguće u vremenskom okviru kada zaseda i Generalna konferencija Uneska. Ona se može sastati i na vanrednoj sednici ukoliko je tako odlučeno ili ukoliko je za to podnet zahtev Međuvladinom komitetu od strane najmanje jedne trećine Strana potpisnica. 3. Skupština Strana potpisnica usvojiće sopstveni poslovnik. 4. Funkcije Skupštine Strana potpisnica, između ostalog jesu da:

(a) bira članove Međuvladinog komiteta;

(b) prima i razmatra izveštaje Strana potpisnica o konvenciji koje im prosledi Međuvladin komitet;

(v) odobrava operativne smernice pripremljene na njen zahtev od strane Međuvladinog komiteta;

(g) preduzme bilo koju drugu meru, koju smatra neophodnom, da bi se unapredili ciljevi ove

konvencije.

Član 23 – Međuvladin komitet

1. U okviru Uneska osniva se Međuvladin komitet za zaštitu i unapređenje raznolikosti kulturnih izraza, u daljem tekstu „Međuvladin komitet”. Njega čine predstavnici osamnaest država Strana potpisnica konvencije, izabranih na period od četiri godine od strane Konferencije Strana potpisnica, od trenutka kad ova konvencija stupi na snagu prema članu 29.

17

2. Međuvladin komitet sastaje se jednom godišnje.

3. Međuvladin komitet radi pod nadležnošću i u skladu sa direktivama Konferencije Strana potpisnica i njoj odgovara za svoj rad.

4. Broj članova Međuvladinog komiteta povećava se kada broj Strana potpisnica Konvencije dostigne pedeset.

5. Izbor članova Međuvladinog komiteta zasniva se na principima ujednačene geografske zastupljenosti, kao i na principu rotacije.

6. Ne dovodeći u pitanje druge dužnosti koje su na njega prenete ovom konvencijom, funkcije Međuvladinog komiteta jesu da:

(a) unapređuje ciljeve ove konvencije i da podstiče i prati njeno sprovođenje;

(b) priprema i podnosi na odobrenje Skupštini Strana potpisnica, na njen zahtev, operativne

smernice za sprovođenje i primenu odredaba ove konvencije;

(v) Skupštini Strana potpisnica prosleđuje izveštaje Strana potpisnica o konvenciji, zajedno sa

svojim komentarima i kratkim prikazom njihovih sadržaja;

(g) daje odgovarajuće preporuke koje treba prihvatiti u situacijama koje su predočile Strane

potpisnice konvencije u skladu sa relevantnim odredbama konvencije, a posebno člana 8;

(d) ustanovi procedure i druge mehanizme konsultacija radi predstavljanja ciljeva i načela ove

konvencije na drugim međunarodnim forumima;

(đ) obavlja sve druge zadatke koje zatraži Skupština Strana potpisnica.

7. Međuvladin komitet, u skladu sa svojim poslovnikom, može u svakom trenutku da pozove javne ili privatne organizacije ili fizička lica da prisustvuju njegovim sastancima, radi konsultacija o određenim pitanjima. 8. Međuvladin komitet priprema i podnosi Skupštini Strana potpisnica, na odobrenje, sopstveni poslovnik.

Član 24 – Sekretarijat Uneska

1. Organima Konvencije pomaže Sekretarijat Uneska. 2. Sekretarijat priprema dokumentaciju za Skupštinu Strana potpisnica i Međuvladin komitet, kao

i dnevni red njihovih sastanaka, pruža pomoć i podnosi izveštaj o sprovođenju njihovih odluka.

VII Završne odredbe

Član 25 – Rešavanje sporova

1. U slučaju spora između Strana potpisnica ove konvencije u pogledu tumačenja ili primene Konvencije, Strane potpisnice nastojaće da pronađu rešenje putem pregovora. 2. Ukoliko zainteresovane Strane potpisnice ne mogu da postignu dogovor putem pregovora, one zajedno mogu da potraže pomoć ili zahtevaju posredovanje treće strane. 3. Ukoliko nije bilo adekvatne pomoći ili posredovanja, ili se rešenje ne pronađe putem pregovora, pomoći ili posredovanja, Strana potpisnica može da pribegne mirenju u skladu s postupkom utvrđenim

18

u Aneksu ove konvencije. Strane potpisnice će u dobroj volji razmotriti predlog koji Komisija za mirenje dâ u cilju rešavanja spora. 4. Svaka Strana potpisnica može, u momentu potvrđivanja, prihvatanja, odobrenja ili pristupanja, da izjavi da ne priznaje gore predviđeni postupak mirenja. Svaka Strana potpisnica koja je dala takvu izjavu može u svakom trenutku da povuče tu izjavu obaveštenjem upućenim Generalnom direktoru Uneska.

Član 26 – Potvrđivanje, prihvatanje, odobrenje ili pristupanje od strane država članica

1. Ova konvencija podleže potvrđivanju, prihvatanju, odobrenju ili pristupanju od strane država članica Uneska, u skladu s njihovim vlastitim ustavnim postupcima. 2. Instrumenti potvrđivanja, prihvatanja, odobrenja ili pristupanja deponuju se kod Generalnog direktora Uneska.

Član 27 – Pristupanje

1. Ova konvencija otvorena je za pristupanje svim državama koje nisu članice Uneska, ali su članice Ujedinjenih nacija ili neke od njenih specijalizovanih agencija, a koje Generalna konferencija Uneska pozove da joj pristupe.

2. Ova konvencija takođe je otvorena za pristupanje i teritorijama koje uživaju potpunu unutrašnju autonomiju, priznatu kao takvu od strane Ujedinjenih nacija, a koje nisu dostigle punu nezavisnost u skladu s Rezolucijom Generalne skupštine br. 1514 (XV) i koje imaju nadležnost po svim pitanjima koja uređuje ova konvencija, uključujući tu i nadležnost da pristupe ugovorima (sporazumima) u pogledu takvih pitanja. 3. Sledeće odredbe odnose se na regionalne organizacije za ekonomske integracije:

(a) Ova konvencija takođe je otvorena za pristupanje svakoj regionalnoj organizaciji za ekonomske

integracije, koja će, osim kao što je dalje navedeno, biti u potpunosti vezana odredbama

Konvencije, na isti način kao i države Strane potpisnice;

(b) U slučaju da je jedna ili više država članica takve organizacije istovremeno i Strana potpisnica

ove Konvencije, ta organizacija i ta država članica ili države članice odlučuju o svojoj

odgovornosti za izvršenje svojih obaveza prema ovoj Konvenciji. Ta podela odgovornosti stupa

na snagu po obavljanju postupka notifikacije, opisanog u pod-paragrafu (v). Ta organizacija i te

države članice nisu ovlašćene da istovremeno ostvaruju prava prema ovoj Konvenciji. Pored

toga, Organizacija regionalne ekonomske integracije, po pitanjima unutar svoje nadležnosti,

ostvaruje svoje pravo glasa brojem glasova jednakim broju svojih država članica koje su Strane

potpisnice ove Konvencije. Takva organizacija neće koristiti svoje pravo da glasa ako bilo koja

od njenih država članica iskoristi to svoje pravo, i obrnuto;

(v) Organizacija regionalne ekonomske integracije, i njena država članica ili države članice koje su

se saglasile s podelom odgovornosti, kao što je predviđeno u pod-paragrafu (b), obavestiće

Strane potpisnice o bilo kojoj tako predloženoj podeli odgovornosti, na sledeći način:

19

(I) u svom dokumentu o pristupanju, ta će organizacija precizno naznačiti podelu svojih

odgovornosti u pogledu pitanja koja uređuje ova Konvencija;

(II) u slučaju naknadnih izmena njihovih vlastitih odgovornosti, Organizacija regionalne

ekonomske integracije obavestiće depozitara o svakoj tako predloženoj izmeni; depozitar će

sa svoje strane obavestiti Strane potpisnice o takvoj izmeni;

(g) Smatra se da su države članice neke Organizacije regionalne ekonomske integracije, koje

postanu Strane potpisnice ove konvencije, zadržale nadležnost nad svim pitanjima u pogledu

kojih depozitaru nije jasno naznačen ili saopšten prenos nadležnosti na organizaciju;

(d) „Organizacija regionalne ekonomske integracije” označava organizaciju koju čine suverene

države, članice Organizacije Ujedinjenih nacija ili bilo koje od njenih specijalizovanih agencija,

na koju su te države prenele nadležnost u pogledu pitanja koja uređuje ova konvencija i koja je

prema tome ovlašćena da, u skladu sa svojim internim procedurama, postane njena Strana

potpisnica.

4. Dokument o pristupanju deponuje se kod Generalnog direktora Uneska.

Član 28 – Kontakt tačka

Nakon što postanu Strane potpisnice ove konvencije, svaka Strana potpisnica određuje kontakt tačku, kao što je navedeno u članu 9.

Član 29 – Stupanje na snagu

1. Ova konvencija stupa na snagu tri meseca od datuma deponovanja tridesetog dokumenta o potvrđivanju, prihvatanju, odobrenju ili pristupanju, ali samo u odnosu na one države ili Organizacije regionalne ekonomske integracije koje su deponovale vlastita dokumenta o potvrđivanju, prihvatanju, odobrenju ili pristupanju do tog datuma ili ranije. Ona stupa na snagu, u odnosu na svaku Stranu potpisnicu, tri meseca nakon deponovanja svog dokumenta o potvrđivanju, prihvatanju, odobrenju ili pristupanju. 2. Za svrhu ovog člana, nijedan dokument deponovan od strane regionalne organizacije za ekonomske integracije ne sme biti posmatran kao dodatak dokumentima koji su već deponovani od strane država članica te organizacije.

Član 30 – Savezna i neunitarna ustavna uređenja

Prepoznajući da međunarodni sporazumi podjednako obavezuju Strane potpisnice nezavisno od njihovih ustavnih uređenja, sledeće odredbe odnose se na Strane potpisnice koje imaju savezno ili neunitarno ustavno uređenje:

(a) u pogledu odredaba ove konvencije čija primena spada pod pravnu jurisdikciju savezne ili

centralne zakonodavne vlasti, obaveze savezne ili centralne vlade biće iste kao i za one Strane

potpisnice koje nisu savezne države;

20

(b) u pogledu odredaba ove konvencije čija primena potpada pod jurisdikciju svake od

konstitutivnih jedinica kao što su države, okruzi, pokrajine ili kantoni, a koje ustavni sistem

federacije ne obavezuje da preduzimaju zakonodavne mere, savezna vlada će obavestiti, prema

potrebi, nadležne vlasti konstitutivnih jedinica kao što su države, okruzi, pokrajine ili kantoni o

pomenutim odredbama, uz svoju preporuku za njihovo usvajanje.

Član 31 – Otkazivanje

1. Svaka od Strana potpisnica može da otkaže ovu konvenciju. 2. Otkazivanje se notifikuje putem pisanog dokumenta koji se deponuje kod Generalnog direktora Uneska. 3. Otkazivanje stupa na snagu dvanaest meseci po prijemu dokumenta o otkazivanju. Ono ni na koji način ne utiče na finansijske obaveze Strane potpisnice koja otkazuje konvenciju, sve do datuma kada otkazivanje stupa na snagu.

Član 32 – Depozitarne funkcije

Generalni direktor Uneska, u svojstvu depozitara ove konvencije, obaveštava države članice Organizacije, države koje nisu članice i Organizacije regionalne ekonomske integracije iz člana 27, kao i Organizaciju Ujedinjenih nacija, o deponovanju svih dokumenata o potvrđivanju, prihvatanju, odobrenju ili pristupanju spomenutih u članu 26. i članu 27, kao i o otkazivanjima spomenutim u članu 31.

Član 33 – Izmene i dopune

1. Strana potpisnica ove konvencije može da, putem pisanog saopštenja upućenog Generalnom direktoru, predloži izmene i dopune ove konvencije. Generalni direktor takvo saopštenje prosleđuje svim Stranama potpisnicama. Ako u roku od šest meseci od dana slanja takvog saopštenja najmanje polovina Strana potpisnica pozitivno odgovori na zahtev, Generalni direktor na sledećem zasedanju Konferencije iznosi taj predlog na raspravu i moguće usvajanje. 2. Izmene i dopune usvajaju se dvotrećinskom većinom glasova prisutnih Strana potpisnica. 3. Izmene i dopune ove konvencije, nakon što se usvoje, podnose se Stranama potpisnicama na potvrđivanje, prihvatanje, odobrenje ili pristupanje. 4. Za Strane potpisnice koje su ih potvrdile, prihvatile, odobrile ili im pristupile, izmene i dopune ove konvencije stupaju na snagu tri meseca nakon što dve trećine Strana potpisnica deponuje dokumenta iz paragrafa 3. ovog člana. Potom, za svaku od Strana potpisnica koja potvrdi, prihvati, odobri ili pristupi nekoj izmeni i dopuni, pomenuta izmena i dopuna stupa na snagu tri meseca nakon što ta Strana potpisnica deponuje svoj dokument o potvrđivanju, prihvatanju, odobrenju ili pristupanju. 5. Postupak ustanovljen u paragrafu 3. i 4. ne odnosi se na izmene i dopune člana 23. koji se tiče broja članova Međuvladinog komiteta. Ove izmene stupaju na snagu u trenutku usvajanja. 6. Država ili Organizacija regionalne ekonomske integracije, iz člana 27, koja postane Strana potpisnica ove konvencije po stupanju na snagu izmena i dopuna, u skladu sa paragrafom 4. ovog člana, ukoliko ne izrazi svoju drugačiju nameru, biće smatrana:

(a) Stranom potpisnicom ove konvencije kako je izmenjena i dopunjena; i

21

(b) Stranom potpisnicom konvencije koja nije izmenjena i dopunjena u odnosu na svaku Stranu

potpisnicu koju te izmene i dopune ne obavezuju.

Član 34 – Merodavni tekstovi

Ova konvencija napisana je na arapskom, engleskom, kineskom, ruskom, francuskom i španskom jeziku, i svih šest tekstova podjednako su merodavni.

Član 35 – Upis u registar

U skladu sa članom 102. Povelje Ujedinjenih nacija, ova konvencija registruje se kod Sekretarijata Organizacije Ujedinjenih nacija, na zahtev Generalnog direktora Uneska.

ANEKS

Postupak mirenja

Član 1 – Komisija za mirenje

Komisija za mirenje formira se na zahtev jedne od Strana potpisnica u sporu. Komisija je, ukoliko se Strane potpisnice ne dogovore drugačije, sastavljena od pet članova, od kojih dva imenuje svaka od Strana potpisnica, a predsednika ti članovi biraju zajedno.

Član 2 – Članovi Komisije

U sporovima između više od dve Strane potpisnice, Strane potpisnice koje zastupaju isti interes zajedno imenuju svoje članove Komisije na osnovu dogovora. Kada dve ili više Strana potpisnica zastupaju različite interese, ili kada ne postoji slaganje u pogledu toga da li imaju isti interes, one će odvojeno imenovati svoje članove Komisije.

Član 3 – Imenovanja

Ukoliko u roku od dva meseca od datuma podnošenja zahteva za formiranje Komisije za mirenje ne dođe ni do kakvih imenovanja od strane Strana potpisnica, Generalni direktor Uneska, ako to od njega zatraži Strana potpisnica koja je podnela zahtev, vrši ova imenovanja u roku od naredna dva meseca.

Član 4 – Predsednik Komisije

Ako predsednik Komisije za mirenje nije izabran u roku od dva meseca od datuma kada je poslednji član Komisije imenovan, Generalni direktor Uneska, ako to od njega zatraži neka Strana potpisnica, imenuje predsednika u roku od naredna dva meseca.

Član 5 – Odluke

Komisija za mirenje donosi odluke većinom glasova svojih članova. Ukoliko se Strane potpisnice ne dogovore drugačije, ona utvrđuje sopstveni postupak. Ona donosi predlog za rešenje spora, koji Strane potpisnice razmatraju u dobroj volji.

Član 6 – Neslaganja

Neslaganje oko toga da li Komisija za mirenje ima nadležnost, biće razrešeno od strane Komisije.

22

Član 3.

Za izvršenje ove konvencije nadležno je Ministarstvo kulture.

Član 4.

Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije – Međunarodni ugovori”.

23

Prilog 4.

Council of Ministers of Culture of South East Europe Greek Presidency

ACTION PLAN ON CULTURAL COOPERATION OF THE COUNCIL OF MINISTERS OF CULTURE OF SOUTH EAST EUROPE

FOR THE PERIOD 1/4/2009 – 1/4/2010 Athens, 3rd April 2009.

We, the Ministers of Culture of South East Europe, met in Athens, Greece, on April 2009, within the framework of the Greek Presidency of the Council of Ministers of

Culture of the South East Europe, Recalling the spirit of the Declarations adopted by the Heads of State of the South East European countries within the framework of the Regional Forum on Dialogue

Among Civilizations (Ohrid 2003, Tirana 2004,Varna 2005, Opatija 2006, Bucharest 2007, Athens 2008),

Reaffirming the ideals and principles laid down in the Foundation Charter on cultural cooperation of the Ministers of Culture of South East Europe signed on 31st March

2005, in Copenhagen/Denmark, Emphasizing that, according to the aforementioned Charter, the crucial challenge is to create a forum for cultural exchanges in the South East Europe and, for the first time,

to place co-operation in the field of culture at higher political and decision-making levels in the region.

Recognizing that sharing cultural values, exchanging experiences and patrimony constitutes a unique instrument for maintaining peace, prosperity and harmony in the

region; Acknowledging that this Action Plan represents a natural follow-up to the Action Plan

agreed in the framework of the Albanian Presidency (Tirana, 9/2/2006). Taking into consideration the significant steps achieved in the framework of the Presidencies of Bulgaria and Croatia for the cultural cooperation in the region.

Noting the complementary role of other regional organizations of the region and the crucial role of international organizations and the E.U. in the development of policies concerning, international and regional cooperation and standard-setting in the field of

culture, particularly through the preservation and enhancement of tangible and intangible cultural heritage as a means of dialogue and development,

Underlining and enhancing the Council of Europe Regional Programme for the Cultural and Natural Heritage in SEE and more specifically the Integrated

Rehabilitation Projects Plan/Survey of the Architectural (IRPP/SAAH) and Natural Heritage jointly implemented with the European Commission and investigating the

feasibility of setting up a Monitoring Group on Cultural Heritage in SEE as a

24

supporting mechanism in the framework of the Council of Ministers of Culture of South East Europe,

Each country will launch and try to implement projects that are part of the Action Plan fostering the role of the Council of Ministers of Culture of the South East Europe

in cultural cooperation. The Action Plan includes the following projects: 1. Pilot Corridor Project of Water Routes/Athens.

2. Creation of the website of the Council of the Ministers of Culture of SEE/ Belgrade.

3. Launching of a network of professionals in the field of book and translation among the countries of the Council/Athens.

4. Network of Museums and Institutions for the Safeguarding and Promotion of Intangible Cultural Heritage of South-East Europe /Athens.

5. Network of Theatres of young audiences in SE Europe- Theatre Epicentre/ Zagreb.

6. Music Bridges- Jeunesses Musicales SE Europe Network/Zagreb. 7. International Competition of Young Musicians «Ohrid Pearls»/Skopje.

8. 3rd Sarajevo Talent Campus/ Sarajevo. 9. Organization of a conference entitled “Innovative Educational Programmes for the

Interpretation of Modern Architectural Heritage”/Athens. 10. SEE Diversity in Dialogue Virtual network of the Council of Ministers of Culture

of South East Europe (SEE)/ Bucharest. 11. Protecting traditional cultural expressions/folklore (TCEs) and traditional

knowledge (TK). Legislation and good practices from the SEE, Workshop in Horezu, Bucharest.

12. Works of the contemporary artists from the Member Countries of Council of Ministers of Culture of South East Europe to be presented in each country/

Podgoritsa. 13. “Chorus Musics” - a Mobile Performance to each capital of SEE countries, Tirana.

14. Launching of a SEE film festival to be held in each country of the Council/Belgrade.

Regarding the financial terms, the Sending Party shall cover the international travel and transportation costs of its participants and requisites to and from the host country.

The Receiving Party shall bear the costs of the stay and the internal travels of participants of the other Member States, and cover all the other expenses related to the

organization of the activities. The present Action Plan has been signed by the Ministers of Culture or their

representatives, members of the Council of the Ministers of Culture. It shall enter into force after all Parties have notified the Presidency through Diplomatic channels that

they have completed their internal procedures concerned. Done in Athens, on 3rd of April 2009, in English language, in a simple copy, which

will be submitted to each of the signatory.