Muza Pavlova

Jednoinke

IDIOT

Kancelarija. Sto. Za stolom Slubenik, neto pie. Ulazi Posetilac. Posetilac: Dobar dan. Mogu li od vas da dobijem uverenje? Slubenik (izvesno vreme nastavlja da pie. Podie glavu): Kakvo uverenje? Posetilac: Potrebno mi je uverenje da nisam idiot. Izdajete li takva uverenja? Slubenik: Da, izdajemo takva uverenja. Posetilac: Sjajno. Stvar je u tome to se onim. A u naem matinom uredu nee da obave registraciju bez takvog uverenja. Novi ef je uveo tu praksu. Brine se za zdravo potomstvo. Slubenik: Kada je registracija? Posetilac: Idue srede. Slubenik: Nema nita od toga. Posetilac: Od ega? Slubenik: Tako brzo ne moete dobiti uverenje koje traite. Posetilac: Kako? Zar ne moete odmah da mi ga izdate? Slubenik: Naravno da ne mogu. Posetilac: Zato? Slubenik: Da bih vam izdao takvo uverenje potrebni su mi dokazi. Posetilac: U tom sluaju je sve u redu! (Pretura po depovima.) Potpuno sam zaboravio... sakupio sam sva dokumenta. Krtenicu, diplomu... Izvolite... Lekarsko uverenje da sam mentalno zdrav! Slubenik (ita uverenje, vraa ga): To nita ne menja na stvari. Miljenje nae komisije se ne sme oslanjati ni na kakva druga miljenja kako bi se izbegli uticaj sa strane i pristrasnost. Posetilac: Ali ja imam i druga uverenja! Ovo je uverenje s radnog mesta u kome stoji da radim deset godina i da sam dobar strunjak... Slubenik: To nita ne znai. Idioti se vrlo esto istiu u nekoj oblasti, na primer oni izvrsno trikaju (pipa njegov demper), ine sitne pronalaske i ak dre predavanja. Posetilac: Ali ja imam i druta uverenja! Imam uverenje kune uprave! Slubenik: Pokaite. Posetilac: Izvolite! (prua uverenje) Slubenik (ita, vraa ga): Ovde stoji da stanujete u Velikom Malom sokaku broj osam. A nema ni rei o vaem mentalnom zdravlju. Posetilac: Ali ja tamo stanujem osamnaeot godina! Za to vreme su u stambenoj upravi mogli da me upoznaju! To jest, hou rei da bi tamo znali da sam kojim sluajem idiot! Slubenik: Nesumnjivo. Ali moda i znaju. Iz ega se vidi da to ne znaju? Posetilac: Kako?... Pa oni su mi izdali uverenje!... Slubenik (umorno i strpljivo): Uverenje o emu? Posetilac (skrhano): Da sam... (tiho) iv...

Slubenk (sumnjiavo): Da ste ivi? Posetilac: To jest, hou rei... da stanujem u broju osam... U Velikom Malom... Slubenik: To jo nita ne znai. Svi ljudi negde i nekako stanuju. Posetilac (s novom snagom): ta vam je! Idiotu nikada ne bi izdali takvo uverenje! I bili bi u pravu, jer bi on mogao da ga zloupotrebi! Vi ne znate nau stambenu upravu. Tamo su veoma oprezni ljudi! Slubenik: Recimo da ste u pravu. Ali za nas je to ipak malo. Mi moramo da zauzmemo sopstveni stav, da se sami uverimo. Posetilac: A ako pogreite? Slubeiik (tuno): Skretniar grei samo jednom. Kratka pauza. Posetilac ispoljava nervozu. Posetilac: ta da radim... ta da radim... Rekli ste da se kod vas time bavi itava komisija? Slubenik: Komisija u tome ima rukovodeu ulogu. Svako od nas odgovara za svoj sektor. Posetilac: Znai da u ovom sluaju sve zavisi od vas? Slubenik: Ne razumem vas. ta od mene zavisi? Posetilac: Hou rei da od vas zavisi mogu li da dobijem traeno uverenje ili ne mogu... Slubenik: Rekao oih da to zavisi samo od vas. Ako niste idiot, neizostavno ete ga dobiti. Ja s tim nemam nikakve veze. Ja sam samo obian izvrilac, nepristrasan registrator, koji potvruje injenicu da ste vi mentalno zdravi. Posetilac: U tom sluaju budite ljubazni i izdajte mi uverenje! Slubenik: Rado bih vam ga izdao, ali, na alost, ne vidim osnova za to. Posetilac: Kako! Ne moete da potvrdite da nisam idiot? Slubenik: Naravno da ne mogu! Na osnovu ega bih mogao to da potvrdim? Valjda ne na osnovu toga to moete da sastavite dve-tri reenice? Posetilac (zbunjeno): Ali meni se ini da ste ve mogli da zakljuite... Slubenik (strpljivo): Na osnovu ega? Posetilac: Na osnovu... moga ponaanja! Slubenik (krajnje ravnoduno): Vi me iznenaujete. Znai, ako niste zaigrali preda mnom kazaok, ako mi niste pljunuli u mastionicu i isplazili jezik, moram da zakljuim da niste idiot? Posetilac (zbunjeno): Da, u pravu ste... Naravno, to nije dovoljno... Ali ime bih onda mogao da vas uverim? Slubenik: Do toga se dolazi postepeno, posle dueg kontaktiranja. Dolaziete k meni dvaput nedeljno, utorkom i petkom. Da li vam odgovaraju prepodnevni sati? Posetilac: ta vam je! To je nemogue! Ja moram da putujem na sever i moja ena putuje sa mnom. Mi se registrujemo idue nedelje! Slubenik: Ve sam vam rekao da od idue nedelje nema nita. Za to je potrebno vreme. Posetilac: I koliko je seansi potrebno da bi se to razjasnilo? Slubenik: Obino je dovoljno pet do est seansi. U principu ovek ne moe dugo da se pretvara da je normalan, pre ili posle se otkrije da je idiot. Ali dogaa se da imamo posla i sa snanim linostima. Takve nije lako progpatp. Pre tri meseca mi je pao aka jedan veoma uporan - drao se dva meseca. Ali se posle ipak slomio. Posetilac: Slomio? Slubenik: Htedoh rei - ispoljio svoju mentalnu bolest. I to se dogodilo upravo onako kako sam i pretpostavljao: za vreme jedne seanse najednom je jauknuo, zatim zakrgutao

zubima, epao zubima moj no za seenje hartije, evo ovaj (pokazuje) i stao da plee lezginku... A onda mi je priao, pljunuo u mastionicu i isplazio jezik. Pri tom sam imao sree, jer sam ba tog dana nameravao da mu izdam uverenje da je mentalno zdrav, dodue, on o tome nije bio obaveten. Kao to vidite, u naem poslu se ne sme uriti. Posetilac: Ali ja moram da gptujem! Ako se ne registrujemo, ena nee moi da poe sa mnom! Slubenik: Registrovaete se kad se vratite. Zaposleni na severu imaju prava na odmor kao i svi ostali. Posetilac: Kroz tri godine! Slubenik: Vreme brzo prolazi. Neete ni trepnuti, a enidba e vam biti pred nosom. Posetilac: To je nemogue. Moram da putujem sa enom... Dajem vam asnu re da sam potpuno zdrav! I fiziki, i mentalno... Slubenik: Jeste li ikad sreli idiota, koji priznaje da je idiot? Pauza. Posetilac stoji oborene glave. Posetilac: Ali ta da radim? Slubenik: Ne znam, graanine, takve savete ja ne dajem, dosta mi je i mojih obaveza. I tako sam s vama izgubio mnogo vremena, a tamo je red. Posetilac (u oajanju): Ali ja ne mogu da odem bez uverenja! Shvatite, u pitanju je sudbina jednog oveka! Molim vas... proverite me na licu mesta... da ne odlaemo.. . Dajte mi neki zadatak! Ako hoete, mogu da podelim ili pomnoim neki sedmocifreni broj. Slubenik: Idioti su esto dobri matematiari i obrnuto. Posetilac: Onda mogu da vam recitujem stihove! (zauzima pozu, recituje) Reci mi, grano Palestine, Gde li oi rasla, gde si cvala... Slubenik (prekida ga): Stihovi nisu potrebni. Mehaniko pamenje idiota je jo bolje nego kod normalnih ljudi. Posetilac: Dajte mi onda neki test! Ili mi postavite neku zagonetku! Slubenik (slee ramenima): Zagonetku mogu da vam postavim. Izvolite. Bez ruku, bez nogu, na enu skae. Posetilac: Obramica! Slubenik: Ispravno. Crno maleno kuu uva. Posetilac: Katanac! Slubenik: Ispravno. Navrh glave oko. Posetilac: Krag! Slubenik: Dovoljno. U ovoj rubrici mogu da vam stavim krsti. (Pie) A sad da vidimo kako stojite sa rodoljubivim oseanjima. Da li se oseate kao rodoljub? Posetilac: Svakako da se oseam. Rekao bih ak da se oseam kao rodoljub najvieg reda. Slubenik: To je na reima. A kako se to manifestuje na delu? Koje ste junake podvige izvrili? Posetilac: Junake podvige?... Kako da vam kaem... Stvar je u tome to u ratu nisam uestvovao, jer sam bio dete... Za vreme rata sam jo iao u deji vrpg... Slubenik: (mentorskim tonom) Junake podvige ljudi vre ne samo u ratu, ve i u miru. Imate gotovo trideset godina, a ne moete da se setite nijednog junakog podviga. To o neemu govori. Dakle, u toj rubrici vam stavljam minus. Posetilac: Trenutak samo... Setio sam se jednog sluaja... kad sam bio u desetom razredu... izvukao sam iz vode utopljenika.. .

Slubenik: Tako. (Zapisuje.) Utopljenika, iz vode... Kako je tamo dospeo? Posetilac: Opravljali su most, a bilo se smrklo. Bilo je to u novembru. I nigde ni ive due. Ja sam sluajno tuda prolazio... ujem kako neko zapomae... Skoio sam u vodu, izvukao ga... Zatim sam dva meseca bolovao od zapaljenja plune maramice... umalo nisam ponavljao razred... Slubenik: (zapisuje) Lake... ponavljao razred. A ne seate se ta je vikao? Posetilac: Nije vikao na ruskom, Ispostavilo se da je bio stranac? Slubenik: Stranac ? Posetilac: Da, neki student. Slubenik (odlae pero): A nae ljude piste imali prilike da spasavate? Posetilac: Nae... ne, nisam imao prilike. Slubenik: Tako... Idemo dalje. (ita) Radnje, koje potvruju inteligenciju jedinke"... ta nam tu moete kazati? Posetilac: Ne razumem. Slubenik: Niste uestvovali u olimpijadama? Posetilac: Nisam. Slubenik (pie): Jeste li dobijali nagrade za reavanje ukrtenih rei? Posetilac: Ne reavam ukrteie rei. Slubenik (sumnjiavo): Zato? Posetilac: Nemam za to vremena. Uvee posle rada moram da itam tehnike asopise, osim toga bavim se sportom. Slubenik: Sportom - to je u redu. Dodue, za nas to nije dokaz, jer i meu sportistima ima idiota. Mada ja lino jo nisam video da je navalni igra svesno dao gol svome golmanu. U principu oni vrlo dobro razlikuju gde su njihovi igrai, a gde igrai protivnika. Idemo dalje. Molim vas, deifrujte izreku to baka izgubila nalo se u dekinim gaama", Posetilac: Kako da deifrujem? Slubenik: Pa, treba da objasnite ta je izgubljeno i u ijim gaama. Posetilac: Izgubila? Baka... Slubenik: Kakva je to baka, naslikajte lik bake. Posetilac: Pa, baka... kakva moe biti? Mora da je stara... starica ....rasejana... Slubenik: Na osnovu ega mislite tako? Posetilac: Pa, nije zapazila kako je deka neto od nje sakrio... Sluebnik: Znai - lakomislena? Posetilac: Moe se rei... A sve u svemu, to je dobra starica, duevna... Slubenik: Sve u svemu - naa baka, to ste hteli da kaete? Posetilac: Upravo tako! Slubenik: A kakav je deka? Posetilac: Deka je po ovoj prilici lukaviji. Slubenik: Zato tako mislite? Posetilac: Pa... neto je uzeo baki...sakrio u depu... Slubenik: Tamo nije reeno - u depu. Tamo je jednostavno reeno - u gaama. Posetilac: Dobro, u gaama. Slubenik: Dakle, rekli ste da je lukav? Posetilac: Nije ba da je lukav, nego... Zna ta radi. Slubenik: Zbilja, dogaalo se da su se i seljaci sluili lukavetvom, a ne samo spahije.

Razume se, u nevolji. Sasvim drukiji je na kolhozni deka, on izgubljeno ne bi krio u gaama. Oni sad imaju ormare, komode, kasice za tednju... U redu, deka je jasan. A sada, ta je to izgubljeno? Posetilac: Izgubljeno? Slubenik: Da. ta je nestalo? Posetilac: Teko je rei... Slubenik: Razmislite. ta je on mogao da uzme od bake? Posetilac: Moda novac? Slubenik: Otkud baki novac u doba kmetetva! Posetilac: Onda moda bocu? Slubenik: To je verovatnije. Lino smatram da je deka sakrio vadiep. Ali ne mogu da garantujem. Zapisau va odgovor, pa neka komisija odlui. (Zapisuje. Posetilac brie maramicom elo. Kratka pauza.) Tako. Sada emo proveriti koordinaciju. Stanite na stolicu... (Posetilac stane na stolicu.) Desnom nogom napravite krug ulevo (pokazuje), levom rukom krug udesno (pokazuje), a desnom rukom opiite ravnokraki trougao (pokazuje. Posetilac pogrei). Pogreili ste stranu. Posetilac ispravno obavi vebu. Slubenik: A sada, nastavljajui s tim pokretima, recite prema kome je prototipu grof L. N. Tolstoj slikao Anu Karenjinu? Posetilac (nastavljajui vebu): Prema jednoj svojoj roaci ... prezime sam zaboravio... Slubenik: Prezime nije vano. Navedite njen socijalni status. Posetilac: Aristokratkinja. Slubenik: Tako. A zato od Ane Karenjine nije napravio sitnu burujku ili seljanku, ve ju je naigo aristokratkinjom? Niste o tome nikada razmiljali? Posetilac: Nisam... Slubenik: teta. U upitniku nema tog pitanja, to vas ja onako pitam. Ne znate? Zato to je bio u zavisnosti od svog socijalnog porekla, drugim reima jedan aristokrata je odraavao ivot drugog aristokrate. Posetilac: A Kaua Maslova? A Platon Karatajev? Slubenik (uvijeno): Da, znam. Ali bolje su mu ispadali aristokrati. Dovoljno. (Posetilac prestaje s vebom.) Siite. (Posetilac silazi sa stolice.) Sad je na redu veba brzine. Stanite nasuprot meni. (nameta ga) Prstom desne ruke pokazivaete onaj deo tela, koji ja pomenem. Pazite dobro. Ja u vas navoditi da pogreite. To spada u zadatak. Panja. Poinjemo. Uho, oko, obraz, potiljak (pokazuje sve kako izgovara), uho, oko, obraz, potiljak (pokazuje drugo, a ne ono to izgovara), uho, oko, obraz, potiljak (nastavlja da izgovara pogreno, ali Posetilac sve radi tano, ne greei), uho, oko, obraz, potiljak, uho, oko, obraz, potiljak, uho, oko, obraz, potiljak, uho, oko, obraz, potiljak, uho, oko, obraz, potiljak, uho, oko, obraz potiljak, uho, oko, obraz, potiljak (neprimetno poinje da pevui melodiju Nikolaju, Nikolaju, zapalimo po koju") Uho, oko, obraz, potiljak, uho, oko, obraz, potiljak, uho, oko, obraz, potiljak, uho, oko, obraz, potiljak, Nikolaju, Nikolaju, zapalimo po koju, Nikolaju, Nikolaju, zapalimo po koju (poinje u taktu da pljeska dlanovima, ak cupka jednom nogom, kako se to radi kad nekog pozivaju da zaplee rusku igru. Prestavi da rukom pokazuje uho, oko, obraz i potiljak, Posetilac poinje da plee ,,Gospoju", isprva snebivljivo, a zatim sve odvanije, razbacujun ruke u stranu, upirui ih uz bedra i prisedajui. Najednom obojica zastanu). Posetilac (gleda Slubenika sav zadihan): Hoete li mi sad izdati uverenje? Slubenik: Neu. Niste me ubedili (sedne).

Posetilac: Tako, znai?... (zlosutno gledajui Slubenika, poinje da mu se postrance prikrada. Slubenik nehotice ustukne. Posetilac prilazi blie. Izgled mu je straan. Stigavi do stola, Posetilac najednom otvara mastionicu, pljuje u nju, zatvara je i isplazi jezik Slubeniku, napravivi pri tom stravinu grimasu. Tuna izraza Slubenik posmatra sve to se zbiva, bez trunke gneva, pre e biti alostivo. Malaksali Posetilac klone u stolicu.) Slubenik (potiteno, ali svestan da je izvrio dunost): Idiot. Znao sam. (Uzima au, iz boce sipa vodu i izlije je pa Posetioca. Posetilac sedi nepomino. Slubenik prilazi vratima, otvara ih.) Sledei.

BETOVEN

Omanja soba. Jedan ugao je odvojen cicanom zavesom. U drugom uglu je kavez, u njemu poni, a neto dalje magare. Na ormaru sedi sova, na fikusu papagaj. Na podu n po zidovima je mnotvo svakojakih sanduka, kaveza, korpi, oigledpo s dresiranim ivotinjama. Na stolu boca s votkom i aica. Kucanje na vratima. Dreser: Slobodno. Ulazi Direktor cirkusa. Direktor: Dobar dan, ja sam direktor cirkusa. Da se upoznamo. Dreser (stavlja morsku svinju u korpu, ide u susret Direktoru) Dobar dan. Izvolite, raskomotite se... Direktor skida kaput, okai ga o kuku. Izvolite... Direktor s mukom nalazi prolaz izmeu korpa, sanduka i ivotinja koje lee na podu. Izvolite sesti. Direktor (seda): Doao sam da porazgovaramo o vaem programu. Dreser (posluje za stolom, postavlja drugu aicu, tanjire, meze): Stojim vam na raspolaganju... Samo, nema smisla da razgovaramo na suvo... Bolje da zalijemo, kako i dolikuje. (Naliva votku.) Direktor: Ja neu da pijem. Dreser: Neete? (Zbunjeno.) Uopte? Direktor: Pa... nije uopte... ali u radno vreme. Prelazim na stvar. Vi kod nas nastupate sa majmunima, fokama i beli.m medvedima, je l' tako? Dreser: Da, u ugovoru tako stoji. Mogao bih da predstavim i mnoge druge umetnike, ali bismo tada morali da promenimo uslove... Direktor: Razume se. O tome emo se ve dogovoriti. (Hvata se za vrat.) Oj... ta je to? Dreser: Ne bojte se, to su moji mievi. Veoma vole drutvo, ko god doe, oni su tu. (Tera mieve.) Gubite se... Idite i grizite dvopek! Direktor: Dakle, hteo bih da znam ta nam moete ponuditi. Dreser: Sve to poelite. teta to neete... I meze je odgovarajue... Papagaj: Votku ovamo! Direktor: Ko je to viknuo? Dreser: Papagaj. Strano voli prestoniku". Bez hleba moe a bez votke nikako. (Naliva papagaju votku.) Pij, Andreju Andrejiu. Uzmi jarebice za meze. Direktor: Hm... Znai, istina je da vae ivotinje piju? Dreser: Da... Piju... ne ba mnogo... ali vole da popiju. Direktor: Lepo su mi govorili. A ja nisam verovao. I magare pije? Dreser: Pije.

Direktor: I mievi? Dreser: I mievi... Direktor: I morske svinje? Dreser: I morske svinje. Direktor: Tako... A kunii? Dreser: I kunii. Direktor: Tako, dakle... I poni pije? Nije mogue da pije i poni? Dreser: I poni. Direktor: Lepo su mi govorili. A ja nisam verovao. Ne mogu da poverujem da ivotinje piju votku. Ta one su glupa, nesvesna stvorenja - ta se one u to razumeju! Dreser: Oprostite, ali ja se s vama ne bih sloio. One nimalo nisu glupe. Moje ivotinje su pametne, ak pametnije od mnogih ljudi, koje sam imao prilike da sretnem, samo ne umeju uvek da svoju misao izraze reima. Ali ja sam, znate, s godinama navikao da ih razumem, ja sam, moe se rei, nauio njihov jezik. Mi razgovaramo o svemu. Ja im ak itam. Proitao sam im "Katanku", Belog onjaka", "Orlia". Izmeu ostalog, to je omiljena uloga Sare Bernar. Direktor: ta kaete? A ja sam mislio da je Sara Bernar kuka. Ali nije stvar u tome. Znai, vi ste im itali. Dreser: Da, itao sam im. A moje ivotinje su sluale i umalo nisu plakale, video sam suze u ponijevim oima... Kunii su se sumnjiavo smekali... Uveravam vas da one sve razumeju, to su retko pametne ivotinje. Direktor: A imate li divljih ivotinja? Dreser: Imam. (Dovikne iza zavese.) Lave Nikolajeviu, pojavite se! (Iza zavese se pomalja ogromna lavlja njuka.) Ovo je Lav Nikolajevi, moj prijatelj i pomonik. Direktor (uasnut): Ka... ka... Dreser: Ne bojte se, miran je. Ja odgovaram. Kako ste, Lave Nikolajeviu? (Lav pokazuje apom na sto) Hoete aicu? Lav melanholino klima glavom. Nestaje iza zavese. Dreser naliva votku u iniju, odlazi iza zavese. Dreserov glas iza zavese: Uzdravlje. (Odjekuje zveckanje posude.) A evo vam i krastavac. Dreser se vraa, sedne. Papagaj: Votku ovamo! Dreser (blago): Ah, ba mi te je dosta! Naliva papagaju votku. Direktor: Oj... (Hvata se za vrat.) ta je to? Derser: Ne bojte se, to je zmija. (Skida sa Direktora zmiju) Mirna! Strano voli miris alkohola. (Uzima zmiju u krilo, miluje je.) ta je, Marja Semjona, oednela si? Salgo da te posle ne vidim kako lei na podu kao protac. (Daje zmiji votku.) Direktor (ustaje): Vreme je da poem. Dreser: Kako, zar ve? Hteli ste da porazgovaramo o programu? Direktor: Porazgovaraemo sutra. U mom kabinetu. Dreser: Kako vam volja... kad se urite... Mogli biste da popijete aicu, na rastanku... Papagaj: aicu, na rastanku! Direktor (koleba se): Nemam vremena... Papagaj: Nalij mi, Rozo, votke,/Da zagrejem stare koske... Direktor se ustee. Dreser: Hajde, popijte jednu... Papagaj: Nalij mi, brate, nalij,/Pa posle do dna ispij! Direktor: Dobro, moe jedna. (Sedne. Dreser naliva votku u aicu. Kucnu se. Ispiju.) Papagaj: Pij do dna, pij do dna!

Dreser: Posluite se dinstanom mrkvom, krastavcima... Direktor (uzima krastavac): Zahvaljujem. Dreser (naliva votku): U vae zdravlje. Direktor: I vae. (Kucnu se.) Papagaj: Dao Bog da pe bude poslednja! Direktor: A kakva vam je taka s papagajima? Dreser: Op recituje pesme. Papagaj: Ti apatom si zborila,/ Opet smo sami rob i ja... Direktor: To je u redu. To ide. A ta rade majmuni? Dreser: NJihova taka je muzika: jedan peva, a drugi prati. Betovenovu pesmu zdravicu. Dirastor: ta, peva? S reima? Dreser: Vidite, tu sam se posluio malim lukavetvom, majmun samo otvara usta, a peva papagaj, koji je sakriven pozadi u sanduku. Direktor: Hm... Ali to je prevara? Dreser: Zato prevara? Obino malo pozorino lukavetvo. Dirsktor: Nije ba tako malo. Ako saznaju vie instance, teko nama. Rei e proglaavate majmuna za pevaa, a umesto njega peva lano lice? To nije za alu. A ta rade foke? Dreser: Igraju ples labudova iz ,,Labudovog jezera". Direktor: To je u redu. to je u redu, moram da priznam. (Naliva votku.) Hteo bih da ispijem u zdravlje vaih etvoronoaca umetnika. (Kucnu se.) Oj... ta je to? Neko mi se zavukao u rukav... Dreser: Ne bojte se, to je dresirana ostriga. (Trai u Direktorovom rukavu ostrigu.) Nauio sam ih da mi uskau u rukav, pa im se to omililo! Samo vrebaju priliku da nekom uskoe u rukav - vesele se, betije. (Izvlae ostrigu iz Direktorovog rukava.) Ko je to? A, Pelagija! Eh, glupao... Zavlai se u rukav tuincu! Gubi se! (Baca ostrigu u korpu.) Osetila miris alkohola. Direktor: Elem. Program smo sredili. Moda imate neka pitanja za direkciju? Neke elje? Moda ste nezadovoljni prostorijom? Dreser: Na prostoriju se ne alpm, prostorija je dobra. Samo bih vas zamolio da mi date i drugu sobu, vele da imate slobodnih. Vidite, na prvi pogled se moe uiniti da je posredi hir, ali verujte da nije tako. Ne kaem da je teskobno ili da nemam gde da spavam, s te strane je sve u redu. Stvar je u tome to svi mi imamo razliite sklonosti. Neki leu s petlovima, a drugi su nou budni - pa primer sova, ona ne voli da spava nou, ona spava preko dana. Guteri vole vlagu, kako pone da pada kia, oni jure ka prozorima i poinju da udaraju o stakla. Kunii se eu cele noi i to je razumljivo: ujedaju ih buve. Pokuao sam da ih pospem diditijem, ali oni su na to poeli da kijaju, to je jo gore. Papagaj govori u snu, a morske svinje od toga obuzima strah, ponu da groku, na ta se bude majmuni poinju da skie, bude se medvedii, poinju da pite, bude foke, one pak, sneruke, ne shvatajui ta je u pitanju, poinju da skau po podu, da gaze zmije, one su, naravno, nezadovoljne i poinju da ite, bude se abe, poinju da krekeu - to probudi ponnja, koji od straha poinje da re i budi svog suseda magare, magare se budi - poinje da njae - na ta se ve budimo Lav Nikolajevi i ja, i dok ih ove smirimo, svane. A od jutra treba vebati, baviti se dresurom, jer je uvee predstava. Naravno, ja sam naao izlaz, dajem im votke preko poi umesto sredstva za spavanje, razume se, i sam popijem da bih zaspao - oko litra i po popijemo svi zajedno i tada vrsto spavamo. Ali, znate, to je

skupo uivanje. A osim toga, to loe utie na njihov rad - majmunima drhte ruke, stvari im ispadaju iz ruku, morskim svinjama klecaju noge - one uz muziku hodaju na stranjim nogama - papagaj psuje u manjeu, zaboravlja da nije kod kue. Prolog meseca sam imao predstavu u Smolensku, tamo su napravili takav rusvaj da sam hteo u zemlju da propadnem od stida - umesto da svira na klaviru, foka je skoila u krilo nekoj damn iz prvog reda, ia to se digla takva dreka, jedva su je uhvatili. Omanuo je i mamurni Lav Nikolajevi - pred sam kraj, uz pratnju doboa, imam takvu taku: stavljam mu glavu u eljust, doao, znai, taj trenutak, on sedi i trai buve u repu, biti se, ne moe ga ovek odvojiti od tog posla, ja ga i ne krivim, buve su mu od kunia, i ja se jedva uzdravam pred publikom da se ne poeem... Stoga budite dobri i podrite nas tamo kada se bude delio stambeni prostor. Makar da odvojim ptice. Sobiak od osam kvadratnih metara bio bi nam dovoljan, ne prireujemo balove Papagaj (tuno): Usred bunog baalaa... Direkgor (treten pijan): Podnesite molbu. Neka se svi oni potpiu (pokazuje na ivotinje). Pretreemo, razmotriemo. Vreme je da poem (ustaje s naporom). Papagaj: Stani malo, /Ne bud' krut, /Betsi e nam puna nalit' Direktor (oigledno zadovoljan, diriguje rukom, prati): ... poslednju pred put. Papagaj i Direktor (zajedno): Danguba je onaj, ko s nama ne pije... Iza zavese se pomalja lavlja glava i odmah uz nju druga. Direktor: Oho... Ve ih je dvoje... (Nesigurnim korakom prilazi zavesi.) Lave Nikolajeviu, u vae zdravlje. (Ispija. Grli lava oko vrata, ljubi ga u usta.) Lavu, podnesi molbu... Sve u unniti. A sad hajde da popijemo! Zna, kako je rekao Betoven (peva): ,,Danguba je onaj ko s nama ne pije...". Stane etvoronoke, opanaa psa, tri po sobi, laje. Utiavi se, ivotinje se bojaljivo pribijaju uz Dresera. Direktor die nogu i ostaje u tom poloaju. Nema scena.

IZ IVOTA JEDNOG PRINCA

Pozorini foaje. Garderoba. Iza nulta na stolici sedi Garderober i drema. Ulazi Nastojnik u gunju i valjenkama. Nastojnik: Ba je steglo. Trideset ispod nule. Garderober: (ivne) Sedi uz radijator i ogrej se. Nastojnik (seda na kluiu uz radijator): Javili su da e noas biti i itavih trideset pet. Garderober: Nije valjda?... Kako emo se vratiti kuama? Nastojnik: A je l' kod vas danas dugo traje radnja? Garderober: Dugo. Pet inova. Pauza. Nastojnik (ravnoduno, tek da nastavi razgovor): A ta se daje? Garderober: Hamlet. Tragedija. Nastojnik: Je l' to o crncima? Garderober: Nije, ve iz ivota jednog princa. (Pauza) O tome kako su mu ubili oca, a stric se oenio njegovom majkom. A on je bio protiv. Nastojnik: Ko? Garderober: Pa taj Hamlet. A onda se pred njime pojavio njegov otac, pa e kazati... Nastojnik: Koji otac?

Garderober: Onaj koga su ubili. NJegov otac. Nastojnik: Koga su ubili? Kako je mogao da se pojavi? Garderober: Lepo, normalno... u vidu privienja. Nastojiik: Znai, to je komedija? Garderober: (blago) Kakva komedaja, kaem gi da je tragedija. I pe prekidaj me. Elem, pojavio se prod njim njegov otac i veli tako i tako, sinko, osveti se za moju smrt, uzdam se u tebe. A njegova majka i stric ive ni brigea, a uto se Hamletu dopala jedna devojka i ispalo je tako nezgodno da je iza zavese neto zagrebuckalo, a on pomislio da je pacov, poturio tuda sablju - i ubno njenog oca... Je l' jasno? Nastojnik (zamiljeno): Da... Pacovi diu veliku galamu. Deava se da se tako uskopiste, kao da su ljudi. Gardsrober: Elem, a ona od toga poludela, njegova kerka, i ubrzo se i sama udavila... Nastojnik: I kod nas se u zgradi broj devet jedia udavila. Iz stana etrdeset devet. Garderober: Elem, opa se udavila, a on poludeo. Ne, stani, da li je on pre toga poludeo ili nije? ini se da je pre toga... Odmah u da proverim. Grigorjevna, sea li se ko je od njih dvoje pre poludeo - Hamlet nli ona devojka? (utanje) Ne uje... Zanela se. Nije ni vano. Ukratko, ona se udavila, a on doao na njen grob i veli: voleo sam te, veli, jadnice, ali su nas zli ljudi rastavili. I onda je ve sasvim pomahnitao - ubio njenog brata, strica svog ubio, sve je poubijao i sam pao ranjen i umro. Zato i piu: tragedija. Je l' jasno? Nastojnik (ravnoduio): Jasno, ta tu ima nejasno? Kod nas se pa selu pre revolucije jedan isto tako napio na svojoj svadbi, zakaio s bratom mlade, podaveljali se oko sitnice, a onda potegao no i usmrtio ga. Hteli su da ga uhvate, a on se nije dao. Petoricu je zaklao, a na kraju krajeva su i njemu probuili lobanju. est kovega je sahranjeno. Eto ti tvog Hamleta. Garderober: Da, ali kod vas je u pitanju bila sitnica. Podaveljali se! Ipak je on imao razlog, branio je oca. Nastojnik: ta ima da ga brani, kad je u grobu. Branio ga, ne branio, iz groba ga nije mogao izvui. Pauza. Garderober: Vasilije, hteo bih da te pitam zna li ko prodaje valjenke za deake? Za unuka mi treba. Kupio sam mu, ali su male. Nastojnik: Morau da se raspitam kod stanara, moda je neko kupio vei broj, pa moe da se zameni. Garderober: Raspitaj se, mnogo te molim. Vidi kako je steglo, a deak nema u emu na ulicu. Prava tragedija.

KOCKARI

Vlasnik stana - Gost sa oteklinom od zuba - Neobrijani - Dobroudni

Vlasnik stana se vraa kui, otvara kljuem englesku bravu, ulazi u predsoblje, skida eir, stavlja ga na iviluk, otvara vrata i ima ta da vidi: za stolom sede trojica nepoznatih mukaraca i igraju domine. Igra se odvija po svim propisima, domine se reaju sa stranom afektacijom, kako to obino ine hazardni igrai ,,magarca". Na stolu su tanjir sa gomilom opuaka i tri prazne ae. Mukarci ne obraaju nikakvu panju na

pridolicu. Gost sa oteklinom od zuba (afektirajui stavlja dominu): Evo vam je. Neobrijani bez rei, ne isputajui cigaretu iz zuba i afektirajui stavlja dominu. Dobroudni (afektirajui stavlja dominu): Tu li si! Gost sa oteklinom od zuba (afektirajui stavlja dominu): Evo vam je. Neobrijani bez rei, afektirajui stavlja dominu. Dobroudni (afektirajui stavlja dominu): Tu li si! Vlasnik stana: Dobar dan... Mene traite? Gost sa otekliiom od zuba (ne gledajui u vlasnika stana): Dobar dan. (afektirajui stavlja dominu) Evo vam je. Dobroudni (letimice pogledavi Vlasnika stana): Dobar dan. Neobrijani bez rei, afektirajui stavlja dominu. Dobroudni (afektirajui stavlja dominu): Tu li oi! Vlasnik stana: Mene traite? Ko vam je otvorio? Gost sa oteklinom od zuba (ne gledajui Vlasnika stana): Sami smo otvorili. (afektirajui stavlja dominu) Evo vam je. Neobrijaii: Ej, ta to mee? Gost sa otekliiom od zuba: Izvinjavam se, greka. (Uzima dominu, afektirajui stavlja drugu.) Zbunili su me. (Jasno je da ima u vidu Vlasnnka stana.) Neobrijani (bez rei, ne isputajui cigaretu iz zuba i afektirajui stavlja dominu): Mangupi, pogledajte da nije ostalo jo piva? Dobroudni (udara laktom o sto, to znai da proputa potez): Ne idem (Ustane, pone da pretura po bocama na podu.) Gost sa oteklinom od zuba (afektirajui stavlja dominu): Evo vam je. Dobroudni: Ni kapi. Sve su prazne. Neobrijani: A u kanti? Dobroudni (die s poda veliku praznu kantu, prevre je): Nita. Neobrijani (afektirajui stavlja dominu): Treoa otii po pivo. Grlo samo to mi pije izgorelo. Dobroudni (afektirajui stavlja dominu): Tu li si! Gost sa oteklinom od zuba (udara laktom o sto): Ne idem. Neobrijani (afektirajui stavlja dominu): Ko ide? Vlasnik stana (prilazi igraima): Ko vam je otvorio? Dobroudni: Pukin. (afektirajui stavlja dominu) Vlasnik stana: Koji Pukin? Gost sa oteklinom od zuba: Kako koji? Aleksandar Sergejevi Pukin. (afektirajui stavlja dominu) Neobrijani: Ko ide po pivo? (afektirajui stavlja dominu) Dobroudni (stavlja dominu, blago): Zamoliemo gazdu. A? Otidi, drug, po pivo, grlo mi se osuilo, na asnu re. Bili smo, kapira, u evapdinici. Spasavaj, drug. A? Vlasnik staia: ta vam je? Nikuda ne idem. Pada kia. Igra se nastavlja. Dobroudni: Znam da pada, vreme je gadno. Nezdravo. To je tano. Ali ti ipak otidi, uini nam. Vlasnik stana: Umoran sam. Vraam se s posla. Jo nita nisam jeo. Dobroudni: Pa eto, uz put moe i sebi neto da kupi - kobasice ili peljmene. A? Nsobrijaii: U kiosk nemoj da ide. Tamo je loe pivo. Otidi u bistro, na trgu. Tamo

prodaju nz buradi. Vlasnnk stana: Nikud pe idem! Nemam vremena. Treba da se prnpremim za sutranje asove. Dobroudni: Ti si, znai, student? Vlasnik stana: Ja sam nastavnik. U tehnikumu. Dobroudni (ravnoduno): A... Plemenit poziv. Vlasnik stana: Sutra imam asove sa poslednjom godinom. Moram da se pripremim. Gost sa oteklinom od zuba: Posle e se pripremiti. Ima celu no pred sobom. Vlasnik stana: Ali vi mi niste odgovorili ko vam je otvorio? Dobroudni: Sami smo otvorili. Jasno? Vlasnik stana: Otvorili tu stan! Niste valjda nali odgovarajui klju? Gost sa oteklinom od zuba: Aha. (gleda na sat) ta je, hoe li ii po pivo ili nee? Ako hoe, poi, dok ne zatvore bistro. Vlasnik stana sav besan hoe neto da kae, ali mu prilazi Dobroudni, die s poda kantu i gura mu je u ruke. Dobroudni: Evo ti kanta. Neka je napune do vrha. (Sedne na mesto, nastavlja da igra.Vlasnik stana stoji s kantom u ruci.) Gost sa oteklinom od zuba (afektirajui stavlja dominu): Evo vam je. (Vlasniku stana) Odlazi, ta blene? Dobio si kantu. Zaprepaen, Vlasnik stana lagano izlazi iz sobe. Neobrijani (Gostu sa oteklinom od zuba): Reci mu neka kupi i paklo cigareta. Gost sa oteklinom od zuba (vie prema Vlasniku stana): Ej, drug, uje li? Kupi i paklo cigareta. Vlasnik stana: (Vlasnik stana se za trenutak pojavljuje na vratima, u mantilu i sa kantom u rukama.) Cigareta? Dobroudni: Da. Miriljave" ili Dim". Vlasnik stana (okrene se da poe, ali zastane) Treba da navrati aspirant. Zamolite ga da me saeka. Gost sa oteklinom od zuba: U redu, zamoliemo ga. Vlasnik stana izlazi. Neobrijani (gunajui): Samo nam je jo aspirant falio. (Afektnrajui stavlja dominu.)

ROBOT

Divan. Stoi. Telefon. Radioaparat. Nina (razgovara preko telefona): Ti si, Anjuta? Ja te zovem. Moramo da porazgovaramo o vanoj stvari. Jue mi je Viktor ponudio brak... Nisam mu odgovorila. Treba da doe sada. Predstoji nam odsudni razgovor. Dopada mi se... ak mislim da ga volim... Ali me jedna stvar buni... Imamo jednu saradnicu, koja mi je nedavno zagonetno kazala: Nina Petrovna, vi imate veliki uspeh kod naih mukaraca i mnogi se ak s najozbiljnijim namerama nude da vas prate, ali ja elim da vas upozorim da je meu vaim oboavaocima i jedan robot. Robot, kapira? ta, ne zna ta je robot, ta je kibernetika? Pa, kako da ti objasnim: to je maina koja je montirana kao ovek. Moe da razgovara, da se ali, da broji, ak i da igra ah... Kau da posebno vole da igraju ah. Po izgledu se nimalo ne razlikuju od normalnih ljudi. Ta saradnica mi je rekla da su upravo pustili eksperimentalnu partiju, pustili ih, da tako kaem, da ive meu nama; oni rade, imaju

stambeni prostor, ak bolji od nekih ljudi, jer, kapira, to je eksperimentalna partija, treba im obezbediti optimalne uslove. Kau da svi imaju zasebne stanove. Lae? Ne, kojeta, to je vrlo solidna ena. Rekla je da joj je u odseku za kadrove u najveoj diskreciji saopteno da kod nas radi jedan robot. A ko je on - nije reeno. Ali ona tano zna da je to neko od naih inenjera. Rekla mi je: setite se mojih rei kad se budete udavali, ali pazite da ne bude kasno. Isprva sam pomislila da je to Kolja Zorin, on nekako udno hoda i ume da mrda uima, dolazio je u nae odeljenje i pokazivao - zbilja, sjajno to izvodi. A najvie me je zbunilo to to je Rajeka rekla da je u njemu neto kripalo dok je igrao s njom. Kasnije se ispostavilo da je pobrkala, kripalo je u nekom drugom. Prema tome, Kolja Zorin otpada. Jedno vreme sam sumnjala u Lonju Semjorkina, kapira ta me je zbunilo - nikad nisam videla da jede i niko to nije video izmeu ostalog, nikad me nije pozvao u restoran. Pomislila sam: moda mu naa hrana ne odgovara? Mora da se hrani gasom ili nekim tehnikim vazelinom... Strahota boja! Moe li da zamisli? Mu odlazi pa posao, a ena mu sprema sepdvi s tehnikim vazelinom! Bogme, ja to ne bih mogla da podnesem. Ali kasnije sam se uverila da je to greka. Osmog marta smo od zajednikog novca priredile mali banket i Semjorkin se tako naikao, da je odmah bilo jasno da je ovek. Maina ne bi mogla tako. Dakle, ko jo ostaje? Petrov je odve star za robota. Teko je poverovati da bi se odluili da proizvedu takav kart. A polovnih kod njih nema. Ostaje Viktor... To je uasno. Tako simpatian momak, dobar, paljiv... ali mi se krv ledi u ilama im pomislim da je robot... Ta moemo da imamo dece... strano! Deca od oca robota! Ne, to je nemogue. Ma koliko da ga volim, umeu da suzbijem svoja oseanja. Ne, ne, ne nagovaraj me, ja dovoljno ozbiljno gledam na brak. Da proverim? To i hou, ali kako? Da ga otvoreno pitam? To je nezgodno... A ako nije? Mogao bi strano da se uvredi i tada je - svemu kraj.. . Ne, treba nekako krajnje oprezno, da ne posumnja... Neto treba smisliti. ta si rekla? Da uz vino serviram sendvie s tehnikim vazelinom? Bogme, to je ideja! Da, i da proverim moe li da ih jede! Sila si ti, Anjuta! Meni takvo ta nikad ne bi palo na pamet! Tako u i da uradim. Tata je negde imao tehniki vazelin... Uzdravlje. ao! (Sputa slualicu. Izlazi. Vraa se s konzervom u rukama.) To je... (Otvara konzervu, mirie) Fuj... ala je odvratno! (Neko zvoni) To je Viktor... (Krije konzervu. Kucanje na vratima.) Slobodno. (Ulazi Viktor. Nina je zbunjena.) A, vi ste to, Viktore... dobar dan... zar je ve sedam? Viktor: Dobar dan, Nina... tano je sedam... Ja sam taan. Nina: Kao sat. Tanost je vaa bolest. Viktor: Znam da vi to smatrate manom. Nika: oveku je svojstveno da zakanjava. Viktor: Sve zavisi od toga kako je montiran. Nina: Montiran? Viktor: Da. U meni postoji neki mehanizam, koji mi ne dozvoljava da zakasnim. Nina: Mehanizam? Viktor: Ako hoete nazovite to nervima. Ja ne umem da zakanjavam. Nina: Ve sam zapazila. Ali zato stojimo... Raskomotite se. (Sedne) Viktore idem da spremim sendvie... a vi ako hoete, pronaite neku muziku. Nina izlazi, nepri.metpo uzevi konzervu s vazelinom. Viktor ukljui radioaparat. Odjekne muzika za igru. Nina se vraa, u rukama nosi bocu vina i tanjir sa sendviima. I jedno i drugo stavlja na stoi. Prilazi Viktoru. Nina: Pleete li?

Viktor: Vrlo loe. Naa kurirka uroka mi je rekla da ne umem da pleem. Kae da pleem ukoenih nogu, a treba da ih savijem u kolenima. Nina: ta, zar vam se noge ne savijaju u kolenima? Viktor: Ispada da se ne savijaju. Nina (zbunjeno): Hajde da probamo. Viktor: Samo se nemojte ljutiti ako vam nagazim na nogu. Pleu. Nina: Neto kripi, ne ujete? Viktor: Ne, ne ujem... Nina: Evo opet ... ujete li? Viktor: Mora da su to moje nove cipele... Nina (zbunjeno): Umorila sam se. Hajde da posedimo. (Sednu.) Priajte mi o sebi. Tako malo znam o vaem ivogu. Jeste li nekoga voleli... pre mene? Viktor: Ne znam. Tada mi se inilo da je to ljubav. Imao sam osamnaest godina i bio sam zaljubljen u devojku koju ak nisam ni poznavao. Nina: I nijednom se niste poljubili? Viktor: Nisam je ni upoznao. Plaio sam se. Nina: Dobro, a posle toga... u Institutu. Zar vam se niko nije dopao? Viktor: Dopadala mi se jedna devojka. Ali kasnije sam zapazio da pui, pa je prestala da mi se dopada. Nina: Ne podnosite dim? Viktor: Ne dopada mi se kad ena pui. Nina: Da, ni vi ne puite... i ini mi se i ne pijete? Viktor: Ne, pomalo pijem, u drutvu. Nina: udni ste vi, Viktore... A ta je bio va hobi? Viktor: ah. Nina: ah? Viktor: Nisam loe igrao. Osim toga, u mladosti sam bio dobar pliva. Na trener je smatrao da bih daleko dogurao da sam se time ozbiljno bavio, govorio je kako imam gvozdeno orce. Nina (uznemireno): Gvozdeno? Viktor: Tako je rekao. Nina: Hoete vina? Viktor: Sa zadovoljstvom. (Naliva vino. Kucaju se. Ispiju.) Nina: Uzmite sendvi. Viktor: Hvala, nisam gladan. Nina: Ali moraju vam se dopasti... Viktor: Zahvaljujem. Nina: Recite... da li ste ikada probali gas? Vegor: Gas? Ne, nisam imao prilike... Nina: Ili benzin. Kakvog je ukusa? Viktor: Ukus benzina mi je dobro poznat. Desi se, ponekad, da u rezervoaru nestane benzina, a vi ste na drumu: tada morate potegnuti iz creva. Nina: ta vi sve ne radite zbog svojih kola. Toliko ih volite... ja sam ljubomorna. Viktor: Raduje me ako je tako... Nina: Zaista, ne smete se tako odnositi prema njima, shvatite, to je ipak samo maina! Viktor: Ja volim maine, sve maine. To su tako pametna stvorenja. I pouzdana. Nikada

vas nee izneveriti, samo treba umeti s njima. Treba samo umeti s njima. Voleti ih i one e vam uzvratiti. Nina: ta hoete da kaete? Da maine mogu da vole? Viktor: Ako ba hoete - i to. Mogu da vole, ali samo onog ko ih voli i razume. Nina: Razume?... Viktore... govorite jasnije.. . Hoete da kaete... da je maina... takoe ovek? Viktor: Maina je otelovljenje najboljeg to u oveku postoji, to je njegov um, njegova volja, njegov talenat... Kao to vidite, ja sam nepopravljivi inenjer. Nina: Shvatam. Viktor (hvata je za ruku): Nina... Obeali ste da ete mi danas rei... Nina: Tako vam Boga, nemojte me pourivati... Bolje da popijemo. (Viktor naliva vino. Kucnu se. Ispiju.) Ali zato nita ne jedete? Molim vas... pojedite sendvi... Viktor: Zahvaljujem, upravo sam jeo. Nina: Ali ja vas najlepe molim... uvrediu se... Viktor: Zbog toga se ne moete uvrediti... Nina: Viktore... hoete li da mi dokaete da me volite? Viktor: Hou... ta treba da uradim? Nina: Treba... da pojedete sendvi. Viktor: Ako je tako, ja sam spreman. (Uzima sendvi, zagrize. Lice mu dobija skamenjeni izraz, ali se on napregne i pokua da odglumi uivalje. Nina ga uasnuto posmatra.) Nina: Jeste pojeli? Viktor: Jesam. Vrlo je ukusan. Recite, sa ime su ovi sendvii? Je li to pateta? Nina: Da... Viktor: Tako sam i mislio. Nina: Volite li patetu? Ako volite, uzmite jo. Viktor: Zahvaljujem, sit sam... Nina: Vi se usteete! Viktor: Ne, ne usteem se. Nina: Usteete se. Jedite, ako vam se to dopada! Viktor: Zahvaljujem, uzeu kasnije... Nina: Ne, nego odmah. Viktor (zaueno): Insistirate? U redu, ako tako elite. Uzima sendvi, ini napor, zatvara oi, jede. A zato vi ne jedete? Nina: Ja... i ja u. (Uzima sendvi, zagrize, zagrcne se, kalje.) Nalijte mi vina... (Viktor naliva, Nina ispija.) Je l' te da su ukusni sendvin? Viktor: Da... ukusni su. Nina (odluno): Dosta je bilo. Hajde da zavrimo s komedijom. Sve mi je jasno. Viktore... ne mogu da budem vaa ena... Zato utite?... Zato utite! Nemate ta da kaete? Znai da je istina da ste... da ste... Lagali ste da me volite... Vi ne umete da volite! Viktor (ustaje) Da vas ne volim, ne bih sedeo ovde i vama za ljubav jeo svakojaka govna! Ja mrzim patetu! (Ide prema vratima. Nina tri za njim.) Nina: Viktore! Stanite... Naalila sam se... volim vas... (Grli ga s lea. Viktor se okree, ljube se. Svetlost se gasi. Kad se ponovo upali, Nina je ponovo sama, razgovara preko telefona) I sad, zamislite samo, Aljuta, kad sam se udala za Viktora i provela s njim dve

godine, najednom doznajem da u onoj tatinoj konzervi uopte nije bio tehniki vazelin! ta je tamo bilo? Mast za skije... da. Tako da na eksperiment nije uspeo. Ni danas ne znam kako bi reagovao pa vazelin. Da proverim? Ne, sad je ve kasno - ja sam srena!

GRK ILI VESELA SKLEROZA

Velika soba u engleskom stanu. Engelski nametaj. U prozorima englesko cvee. Tetka Meri zaliva fikus. Ulazi Tetka Beti.. Tetka Beti: Dobar dan, tetka Meri. Ba lepo vreme, sunce sija, ptice pevaju. Tetka Meri: Kad li e samo prestati te kiurine! Kako svane lije bez prestanka. Tetka Beti: Ako i dalje bude tako toplo, moje jabuke e u maju procvetati, a ja sam zapazila da je plod uvek dobar ako jabuke procvetaju u maju. Tetka Meri: Dobro je jabuke staviti u patku. Mama je uvek pravila patku s jabukama. Tetka Beti: A tata je imao zelenka sa jabuastim pegama. Kakav je to bio konj! Milina od konja! Tako lepog maora nije bilo u itavom kraju. A kako su ga samo make volele! Tetka Meri: Da, make vole jabuke. Znala sam jednu maku, izmeu ostalog ona nikako nije volela da je jednostavno zovu maka, ve je neizostavno traila da je oslovljavaju po imenu - na alost, zaboravmla sam joj ime, da l' bee Beti ili tako nekako... (Tetka Beti pocrveni.) Elem, ta maka je veoma volela jabuke. Bila je to uopte vrlo pametna kobila. Tata ju je mnogo potovao. Tetka Beti: A moj tata je oseao odvratnost prema kobilama. Drao je krave i delimino ovce. Mama se esto alila na njegov raun: o'o oca, doe ovca. Shvatate? Rima: oca - ovca, ovca - novca, novca - droca. Tetka Meri: Vi znate i pesme. ija je to? Tetka Beti: Kitsova. Drugim reima - Stiksova. Kits su ga zvali samo prijatelji. Bio je to divan ovek, strano je voleo da se lepo nosi. Otud i izraz kicoiti se. Tetka Meri: A kako se osolobodio tog nadimka cicko? Tetka Beti: Odlazio je da se kocka. Kada je bio pri novcu. Tetka Meri: I moj pokojni mu se esto kockao. Doe tako subotom iz parnog kupatila i odmah prizna: oprosti mi, veli, malo sam se naljoskao. Ali se nikad nije tukao. Jednom su ga propisno premlatili, ak su mu pozledili onu jabuicu. Tetka Beti: Dobro je jabuke staviti u patku. Tetka Moli je imala obiaj da kae: patku sam pojela, a jabuku podaj susedu. Uzgred, va sused je Grk. Imali ste mnogo sree. Kau da su Grci dobri susedi. Tetka Meri: Ne bih rekla. On je, naravno, Grk, to mu se ne moe oduzeti. I uopte, njemu se nita ne moe oduzeti. Nedavno, o prazniku, pokuali smo da mu oduzmemo bocu, toliko se bio napio, ali pismo mogli. To vam je zbilja nekakav gvozdeni Grk. Ruerde kao u diva, nourine kao u slona, a Adamova jabuica tolika da smo misliln da je nos. Tetka Beti: Ukiseljene jabuke su odline za meze. Bernard o nikad nije poinjao da pie pre nego to bi slistio tanjir ukiseljenih jabuka - to mi je priala tetka Rozi. Seate se tetke Rozi? Tetka Meri: Kako se ne bih seala tetke Rozi! Tetka Beti: Divna je to bila ena, a kako je tek bila uvarna - ni mrvica kod nje nije propadala. U poslednje vreme mu joj je esto poboljevao, a ona je posle njega sve

lekove popila da se ne bace. Tetka Meri: Kako da ne! Ko se ne bi seao tetke Rozi! Takve raspikue nije bilo. Znate li da nikad nije jela jueranji hleb? Bacala ga je. Bacala je i jueranji eer, i kafu. Jednom je tetka Rozi ak izbacila jueranje novine, to je razbesnelo njenog mua. Tetka Beti: Tetka Rozi nije imala mua. Tetka Meri: To je ona samo govornla. Krila je. Vrlo tobro znam da je imala mua. Da i ne govorim o deci. Imala je osmoro dece. Jednostavno nh je krila. I zaista joj je polo za rukom da sakrije estoro dece, ali dvoje nije mogla da sakrije, jer su to bili tako nepopravljivi derani, takve su ludorije pravili da je za njihovo postojanje ubrzo doznala itava okolina. Tetka Beti: A zato ih je krila? Tetka Meri: Kako - zato? Vi se zacelo ne seate, bili ste tada jo u pelenama, da se u to vreme smatralo nepristojnim udati se za Grka. Tetka Beti: Znai da je istina da joj je mu bio Grk? U tom sluaju je mnogo ta shvatljivo, jasno je, recimo, da je taj Grk, va Grk, roak onog Grka, njenog Grka, budui da je poznato da su svi Grci roaci, a ako se dva Grka, uz to roaka, oene Engleskinjama, po njihovom zakonu im sleduje nekakva nagrada ili kazna, tako da je sad razumljnvo zato je krila svog Grka. Aln ne mogu da shvatim zato vi krijete svog Grka. Tepsa Msri: Ja ne krijem svog Grka, zato bih krila svog Grka, kad nikavog Grka i pemam. To jest, imam Grka, ali mi je on sused, tako da ne mogu da kaem da je on ,,moj Grk", ve ga oslovljavam sa ,,moj susede", a to je velika razlika. Tepsa Beti: Da, za Engleze, ali ne i za Grke. Za Grke nema nikakve razlike. Za Grke uopte ni u emu nema nikakve razlike. Imala sam jednog poznanika Grka... Tetka Meri: Aha, i vi imate Grka! Tepsa Beti: Imala sam Grka! Tetka Meri: Imali ste - u emu je razlika? Sami ste rekli da za Grke nema razlike. Tetka Beti: Da, rekla sam, i jo jednom u ponoviti da sam imala poznanika Grka, i dva Grka, ako hoete, i tri, etiri, pet Grka! Da, pet poznanika Grka! Tetka Meri: Pet Grka? I vi ste sve vreme utali! Ispriajte kakvi su! Teta Beti: Grci kao Grci. Niim se nisu isticali. Ukratko, bili su simpatini i dragi ljudi. Tepsa Meri: Grke nije tako lako prepoznati. Vi ste, eto, sigurni da su ta petorica Grka - Grci, a moglo bi se ispostaviti da uopte nisu Grci, da nikada nisu ni bili Grci, iako su svi smatrali da su Grci i zvali ih Grcima, tako da e se pravi Grci zbog njih stideti. Tepsa Beti: Vi ih bolje poznajete. Vi imate suseda Grka. Kau da su Grci dobri oevi, ali vrlo loi susedi. Tetka Meri: Oni su vrlo dobri domaini, ali loi muevi. Tepsa Beti: A ja sam ula da su vrlo dobri krojai, ali loi muziari. Tetka Meri: Oni su vrlo dobri frizeri, ali loi savetnici. Tetka Beti: A ja sam ula da su vrlo dobri vojnici, ali loi matematiari. Tetka Meri: Oni su vrlo dobri lekari, ali loi lovci. Tetka Beti: A ja sam ula da su vrlo dobri sportisti, ali loi moreplovci. Tepsa Meri: Oni su vrlo dobri kuvari, ali loi oevi. Tepsa Beti: Moj otac je veoma voleo jabuke. Ako ove godine rano doe prolee, moj otac moe da smatra da nije uzaman proiveo 83 godine. Tetka Meri: Je li i va otac Grk? Tetka Beti: Moj otac je istokrvni Englez i nikada nije bio Grk. Dodue, on voli grke

orahe. Ali to je nsta sluajnost. Ako ba hoete da znate, nije mi otac Grk, ve stric. On se prema meni odnosi kao roeni otac, ali iz toga ne sledi da je moj roeni otac Grk. Moj otac ima vrlinu da, iako po prirodi nnje Grk, teno govori grki i ak je na tom jeziku pisao pesme. Tata je uopte pisao pesme. To je kod nas tradicija. Seam se, kad sam bila mala, doli su nam u goste jedan pesnik i njegova ena, nekakva dalja rodbina: im bi on poeo da recituje stihove, njegovoj eni bi poinjalo da kri u crevima. U poetku je sve to bilo veoma udno, sve nas je to, seam se, zbunjivalo, bilo nam je nelagodno zbog nje, ali smo se potom navikli i mnogi su ak govorili kako ona to ini namerno, moda ak i s njegovim pristankom, moda su se tako dogovorili, ak probali da ispadne neto nalik na recitovanje s pratnjom. I zamislite - ponjeli su takav uspeh, da su kasnije poeli da prireuju koncerte uz naplatu ulaznica, naravno u manjim prostorijama, u protivnom ona ne bi dolazila do izraaja. Proputovali su celu Evropu, seate se? - bili su uveni par ,,Tri musketara". Jedna njegova pesmica je bila veoma popularna. Tetka Meri: Pamtite li je? Ako pamtite, molim vas, otpevajte. Tetka Beti: teta to vama ne kri u crevima, tada bismo je otpevali kako valja. Ali ne mari, otpevau je bez pratnje. Peva: Znaju svi da generali/ mnogo vole minerale,/ veterani - makarone,/ hegelijanci - umance,/ konjanici - gae,/ straari - kolae,/ drvodelje - kokoinjce,/ a bitnici - subotnike. Tetka Meri: A ta je s kobilom? Tetka Beti: Kakvom kobilom? Tetka Meri: Koja je volela ukiseljene jabuke. Tetka Beti: A, mislite na grku kobilu. Nita. Ona jo druguje sa onom makom, koja je mrzela tatine ovce. Tetka Meri: Kakve ovce? Tetka Beti: One, koje je drao moj otac. Mama se esto alila na njegov raun: o'o oca, doe ovca. Shvatate? Rima: oca - ovca, ovca - konca. Tetka Meri: Konca? Tetka Beti: Da, konac delo krasi.

METRO

Skver. Na klupi sede Pal Pali (visok, mrav, obrijane brade, sa prljavom belom kragnom i leptirmanom, ima 80 godina) i Nil Nili (demekast, neobrijan, ispod starog kaketa stri mu neoeljana kosa, ima 79 godina). Pal Pali: Molim vas, Nile Niliu, nemojte mi protivreiti. 1907. godine u Moskvi jo nije postojao nikakav metro. Metro se pojavio mnogo kasnije. Bilo je to 1912. godine. Upravo mi se rodio sin Nikoljenka. Vrlo dobro se seam, bio sam na otvaranju. Nil Nili: I ja sam bio na otvaranju. Seam se kao da je bilo jue - na Strasnom bulevaru je 1908. godine bila prva stanica metroa. Onda jo nisu radile lokomotive, samo konjski tramvaji. Podzemni konjski tramvaji. Pal Pali: ta mi to priate! To je bilo 1911. godine, a ne nekave ugave 1907. I nije bilo na Strasnom bulevaru, nego na Sivcevom Vraku, kao sad se seam: masa sveta, mitropolit dri molepstvije, lepe dame, krzna, brilijanti. I najednom apat: stigao je car! (Pal Pali brie suzu koja mu je navrla na oi.)

Nil Nili: Da, da, seam se tog trenutka. Mi, studenti, popeli smo se na krov i priredali mu opstrukciju, Pestikov je zakukurekao... Namah se digla graja, policija... Naravno, mi smo odmah klisnuli. Bilo je to 1908. godine. Ja sam bio na treoj godigni studija. Pal Pali: ta vam je, kakva vas 1908. godina spopala! 1908. se jo nije ni ulo za metro, tek se 1914. godine pojavio prvi projekat podzemne eleznice. Projekat inenjera Gruka. To znam vrlo dobro - bio mi je kolega. Sve se odigralo na moje oi. Dolazio je k meni da se posavetuje bukvalno povodom svake sitnice. Gospode, koliko je bilo besanih noi, diskusnja, uzbuenja! Nil Nili: Ali vi niste inenjer, Pale Paliu, kakav ste mu vi savet mogli dati? Pal Pali: Kakav god hoete. Povodom svega. Zakljuno s time kakvom koom valja tapacirati sedita. Naravno, nisam se uputao u tehnike proraune. A to nije ni bilo potrebno, imao je na raspolaganju najbolje inenjere. Gruko je, znate, bio poznat ne samo kod nas, ve i u inostranstvu. Nil Nili: Stanite... Gruko? Andrej Andreji? Pa on je umro 1898. godine! Lino sam ga sahranio. Pal Pali: I ja sam ga lino sahranio. Ali nije u tome stvar. To ne protivrei injenici da je bio poznat u inostranstvu. Nil Nili: Da, ali kako je mogao da gradi metro 1914, ako je 1898. umro? Pal Pali (zbunjen): Zbilja... kako je mogao da gradi... ako je umro... Ali ja se vrlo dobro seam da je gradio on... da se gradilo po njegovom projektu... Andreja Andrejevia Gruka... Nil Nili: Ali morate se sloiti da nije mogao nita da gradi, tim pre metro, ako je tada ve leao na Vaganjkovskom groblju. Pal Pali: Da, da, nije mogao... Izgleda logino... Pa ipak se vrlo dobro seam da je dolazio k meni... Nil Nili: Pokojnik? Pal Pali: Da, da, pokojnik, sav u belom. U dugakom kunom kaputu. I onda smo sve pretresali i prepirali se oko toga kakve treba da budu stepenice, od mermera ili granita, kakvi drci u vagonima... Nil Nili: Zbilja? Prosto ne mogu da verujem. Da metro gradi pokojnik, takorei privienje! Pal Pali (nesigurno) Ali nije on gradio! Gradilo se po njegovom projektu. To je sasvim druga stvar. Nil Nili: Ipak je to udno - gradilo se po njegovom projektu, a ta je on u to vreme radio? Gde se nalazio? Nemogue je ak i izgovoriti tu re. Pal Pali: Da, neto sam pobrkao... A da nije kasnije umro? Nil Nili: Ali ja sam bio na njegovoj sahrani, kao sad se seam - masa sveta, slui se opelo, a mi, studenti, popeli se na krov i Pestikov uto zakukurekao! Pal Pali: Prestanite, Nile Niliu, s tim vaim neslanim alama. Zar ba ne moete bez vulgarnosti? Nil Nili: Zbilja... (trese se od nemog smeha) Zakukurekao... Pestikov... Vukli smo ga za kosu, tipali... nita nije pomoglo... Nekoliko puta je otkukurekao nad otvorenom rakom... Uto su tako poeli da se cerekaju... Svet je poeo da se cereka... Svetenik nije mogao da peva od cerekanja... Opelo umalo nije bilo pokvareno. Pal Pali: Dosta. Tamo, na Vaganjkovskom groblju, uopte nema krovova. Nil Nili: Tada su bili. Bile su i kue. Groblje je poinjalo odmah posle kua. Tek kasnije

su ih odvojili. Posle rekonstrukcije, 1924. godine. Pal Pali: To nije bilo 1924, ve 1927. Vrlo dobro se seam, toliko sam tamo sveta sahranio. Koliko sam samo pisaca otuda preneo na Novodevije. Seam se, prenosili smo koveg sa Aksakovom. Otvorili ga, a on kao iv. ak mu je i plastron bio utirkan. Znate, mi smo se viali. Nil Nili: ta kaete? Pal Pali: Naravno. Kao to sad vidim vas. Seam se, uvek je vucarao sa sobom ogromnog sibirskog maora. I taj maor mu je uvek sedeo na ramenu. I Gogolj je mnogo voleo tog maora. Nil Nili: Vi ste se i sa Gogoljom viali? Pal Pali: Viao sam se. Kao deran. Na Pukinovoj sahrani. Da. Seam se, stajao je tamo jedan deak, moglo mu se dati oko trinaest godina, mrav, picasta nosa, u ukrajinskim alvarima, i krio se iza drveta. Pitam: ko je to? Vele: Nikolaj Vasiljevi Gogolj. Nil Nili: A jeste videli Tolstoja? Pal Pali: I Tolstoja sam video. Bilo je to na ehovljevoj sahrani. Nosio je njegov koveg. Brada mu bela, bela, kao vuna. Nokti dugaki, dutaki, nepodseeni. Imao je na sebi seljaki ogrta. Mislio sam da je njegov koija. Nije, vele, to je Tolstoj. Nil Nili: ta kaete? A jeste l' videli ehova? Pal Pali: ehova? Antou? Ta mi smo zajedno odrasli. Koliko omo samo noi igrali preferans. Jednom smo igrali etiri dana bez prekida. Lakeji su nam servirali hranu za kockarskim stolom. Da, da. A koliko sam ga puta spasao od smrti, u najbukvalnijem smislu rei. Deavalo se da kako svane, a ja dobijem pismo: ,,Paa, doi, propao sam". Uzmem fijaker, pojurim kao bez glave. Stiem i imam ta da vidim: Anton Pavlovi sedi na podu, oko njega opuci, boce, nekakvi iscepani listovi. A on sedi i prislonio revolver uz slepoonicu. Antone, ta se dogodilo?" Sve sam prokockao. Zbogom. Odluio sam da se ubijem!" Naravno, oduzmem mu revolver, diem ga s poda: Duo moja, smiri se, sve emo srediti!" Vadim iz depa potrebnu svotu i aljem lakeja tome i tome. Naravno sve je zaboravljeno, smejemo se, alimo, on je bio izuzetno duhovit, odmah kreemo u restoran ili Ciganima, banimo do zore. Nil Nili: Da, va ivot je bio zanimljiv, imate ega da se seate. A ja nisam video nita osim svoje kancelarije za iznajmljivanje klavira. Vie su videli i nai timeri. Jedan je timovao kod Kozlovskog. Priao je mnogo zanimljivih stvari o njegovoj eni. Pal Pali: Kozlovski? Ko je to? Nil Nili: Tenor. Iz Boljeg teatra. Pal Pali: NJega ne poznajem. Fignera poznajem, Sobinova poznajem. aljapina poznajem... Nil Nili: I aljapina poznajete? Pal Pali: Feu? Gospode, pa on je odrastao u naoj kui. Kod nas je n propevao. Jednom, kao deca, izmotavali smo se, glumili pozorite, a on u ali zapevao ariju Rigoleta. Tu je sluajno prolazio moj otac, uo pesmu, uao u sobu, zagrlio Feu i prorekao mu veliku budunost. On ga je i poslao u Italiju o svom troku. Fea je celog ivota bio zahvalan ocu. Kad je Fea umirao, vele da me je zvao. Da, bili smo bliski, vrlo bliski! esto se savetovao sa mnom kako da interpretira ovaj ili onaj lik, kako da igra Susanjina. Bilo nas je tri druga: ja, Fea i taj Gruko, Andrej Andreji, koji je gradio metro. Nil Nili: Mislite na onog koji je umro 1898. godine?

Pal Pali: Da. Izgradio metro i umro. Od prevelikog napora. Nil Nili: Kako izgradio? Kada je mogao da ga izgradi? Pal Pali: Vi se ne seate, bili ste tada obian slinavko, a pre toga je jo bio prvi metro, koji su kasnije digli u vazduh teroristi. Nil Nili: Koji teroristi? Pal Pali: Kako - koji? Obini teroristi. Nil Nili: Mogue. Vrlo zanimljivo! ta ste vi sve videli, Pale Paliu! A jeste li poznavali i strane pisce ili uglavnom domae? Pal Pali: Poznavao sam i njih, ali manje. Od stranih pisaca najblii mi je bio Romen Rolan. Adi on je vie pisao na ruskom. esto je dolazio u goste Gruku, dok je on jo bio iv. Izmeu ostalog, bio je jedan od prvih putnika metroa - doputovao je na otvaranje. Tamo smo se i upoznali. U to vreme se udvarao epkinoj-Kupernik i esto je dolazio u Rusiju. Ponekad smo ga u ali pitali: Romene, reci ta ti se kod nje dopada?" A on bi odgovarao: ,,Dvostruko prezime". Kao sad se seam - sunani dan, masa sveta, pojci pevaju: ,,Ie vezde sij i veja ispolnjajaj, sokrovie blagih i iznji podatelju"... Na mitropolitu panagija sa brilijantima, sva se presijava. U prvom redu stojimo Gruko, Romen Rolai, epknna-Kupernik i ja. I najednom apat: ,,Car je stigao". Pogledamo, kad ide on: Aleksandar Trei... Nil Nili: A mi smo u tom trenutku bili na krovu, i uto je Pestikov zakukurekao... (trese se od smeha) Pal Pali: Neka avo nosi i vas, i vaeg Pestikova! Ba ste budala! Ta njega bi svaki policajac za tili as svukao sa krova i strpao u uzu. A vi to izmiljate, nije postojao nikakav Pestikov. Nil Nili (trese se od smeha): Ne, zbilja... postojao je. Pal Pali: Kojeta, nije postojao. Sve vi to izmiljate. Znam ja vas. Slaete kako otvorite usta. Zar nije tako, priznajte! Nil Nili: Ba tako nije... da kako otvorim usta... Prekardaili ste. Pal Pali: Znam ja vas, kako otvorite usta - slaete. Dok razgovaram s vama znam da su sve to izmiljotine, da ste sve smislili na licu mesta, da nita od toga nije bilo U stvarnosti. ak gubim elju da nastavimo razgovor. Idem. (Ustaje.) Nil Nili: Ne ljutite se, ovek ne moe s vama ni da se naali. Pal Pali: Nile Niliu, bez uvrede; ali moram da vam kaem da ste vi u istorijskom smislu - nula. Manje od nule. Nita. Prazno mesto. Praznina. Rupa. Ne shvatam samo zato svaki put zaboravljam na to i ponovo otpoinjem s vama razgovor o ozbiljnim stvarima. ta bi rekao ehov! ta bi rekao Romen Rolan ili pomenuta epkina-Kupernik kad bi me videli kako razgovaram s vama! Oprostite, ali njihove uspomene radi ne bi trebalo da razgovaram s vama. Idete li i vi? Nil Nili (ustaje): Idem... (vue se za Palom Paliem.) Vi ete metroom? Pal Pali (strogo): Vama je vrlo dobro poznato da se ja, u znak seanja na Gruka, vozim samo metroom i niim drugim. Od 1912. godine. Nil Nili: Od 1907. godine. Pal Pali: Nemojte mi protivureiti, Nile Niliu. 1907. godine u Moskvi nije postojao nikakav metro. Bilo je to 1912. godine, upravo mi se rodio Serjoenjka... Ime sam mu dao u Grukovu ast. Nil Nili: U ast Andreja Andrejia? Bio je dobar ovek, neka mu Bog podari carstvo nebesko.

PRVI, DRUGI

Prvi: ta mislite da li je ve est sati? Drugi: A ta vi podrazumevate pod est sati? Prvi: Ono to se pod tim obino podrazumeva. To jest, ni pet, ni sedam. Drugi (gleda na sat) Sada je tano pet do est. ak dvadeset do est. Recimo, pola est. A koliko je kod vas? Prvi: Kod mene je uvek dva sata. Drugi: Tako, dakle? Ali to mora da je nezgodno? Prvi: Jeete, ali zato ovek ne mora stalno da bulji u sat, kao to neki rade. A osim toga svi znaju da je kod mene dva sata, dopadalo im se to ili ne, i svi su se na to navikli. Drugi: U redu. Ali ta radite onih dana kada idete u pozorite? Prvi: Tih dana od nekog uzajmim sat. Na primer, od majke. Drugi: I na njenom satu bude est sati? Prvi: U principu da. Ali se dogaa da i njen sat stane na dva. Drugi: I ta u tom sluaju radite? Prvi: Kasnim. Drugi: To je neprijatno. Onda je bolje da doete u dva i ekate na poetak. Tada bar moete biti sigurni da ete proitati sve novine. Prvi: Ne mora da znai. Moete poneti sve novine i poto proitate pet ili est, izgubite raunicu. Drugi: Zato? Prvi: A kako ete razlikovati jedne novine od drugih? Drugi: Po naslovu. Prvi: To nije dovoljno. Naslov esto vara. Mogu vam ak rei da nisam video novine iji naslov odgovara sadrini. U sutini, sva jutarnja izdanja su veernja, a sva veernja - jutarnja. Drugi: Hoete da kaete da njihove naslove treba shvatiti uslovno, kao dane u nedelji? Prvi: Apsolutno tapo. To je kao kada biste re sreda shvatili bukvalno. Kad kaemo sreda", imamo u vidu etvrtak, a kada kaemo ,,etvrtak", imamo u vidu subotu. Drugi: Kada ja kaem etvrtak" imam u vidu utorak prolog meseca, a kada kaem sreda", imam u vidu sredite cilja i nita vie. Prvi: Jedan moj poznanik je tvrdio da su svi dani u nedelji nedelje i to je tako temeljno dokazivao da su mu na kraju dodelili titulu doktora nauka. Drugi: Na direktor je u poslednje vreme poeo esto da grei u govoru. U njegovim godinama se ovek ve teko kontrolie. Priznao mi je da kad kae ponedeljak ima u vidu ponedeljak, a kad kae utorak ima u vidu utorak. Prvi: To ne valja. On, kao ovek koji je dugo bio bez nacionalnosti, mora da bude naroito oprezan. Ako vam je ukazano poverenje, to nipoto ne znai da treba da verujemo svima i svakome. U datom sluaju moete primati, ali nemate prava davati. Shvatate? To je obrnuta teorema. ,,Ako uiva poverenje, to ne znai da ga moe ukazivati" i tako dalje. I zatim, naravno, poznata formula: ,,Imaj poverenje, ag u razumnim granicama". Drugi: Upravo kada sam prihvatio to zlatno pravilo, navio sam sat deset godina unapred. Prvi: To je razborit korak.

Drugi: To je korak napred. Prvi: Ako ba hoete, jeste. Vreme ima svoju logiku, setite se samo uvene teze: ako je tvoj prijatelj zakasnio da se rodi u potrebno vreme, znai da je tvoj neprijatelj. Drugi: To je neosporna istina i kao svaka istina moe se tumaiti na dva naina. Dovoljno je zameniti vremena, uzeti jednu istu injenicu iz raznih vremena, pa da se u to uverimo. Prvi: Nema sumnje da je vreme ozbiljan inilac. Nauka jo nije nauila da rauna vreme. Uzgred, ta mislite, da li je ve est sati? Drugi: Na to pitanje vam ne mogu dati taan odgovor. Mogu samo da tvrdim da sada nije ni pet, ni sedam. Zakljuak izvedite sami. Prvi: ini mi se da ne stiem da ruam. Ali ne mogu da zakasnim u pozorite. Mnogi potcenjuju ulogu pozorita u naem ivotu, adi to je zabluda. Teatralnost mora da ue u na ivot, u sve njegove manifestacnje, mora da promeni nau svest, a zar vama treba da objanjavam kolika je uloga svesti u naem ivotu. To potvruju poslednji eksperimenti s kokokama. Drugi: Kakvi eksperimenti? Ne znam nita o tome. Prvi: Kako ne znate, o tome je pisao ,,Filozofski nedeljnik". Uzeli su dve kokoke, pa jednu smestili u ist prostran kokoarnik i hranili je zrnevljem za seme, a drugu drali u tesnoj kutiji i hranili je svakojakim otpadom, ali je zato uivala potpunu slobodu. Muvala se gde joj je bilo volja i sama traila hranu. Dodue, kasnije su morali da joj nogu veu kanapom kako ne bi pobegla u susedno dvorite. I ta mislite, kakav je bio rezultat? Drugi: Pa, odgovor se namee, prva kokoka je izgubila u teini, a druga se, slobodna, ugojila. Prvi: Upravo obrnuto - druga je uginula. Drugi: Znai da eksperiment nije uspeo? Prvi: Naprotiv, potpuno je uspeo. On je pokazao da nije vano nae stvarno stanje, ve svest da smo u njemu. Shvatate? Drugi: Ne shvatam. Prvi: Ni kokoka nije shvatila, nije bila svesna stanja u kome se nalazila, pa je uginula. Nauka veli: svest o sopstvenom stanju je vanija od samog stanja. Drugi: Ipak, vi rizikujete da zakasnite (gleda na sat). Uskoro e pet. Prvi: Va sat izgleda zaostaje. Da ga niste kupili u novoj robnoj kui? Drugi: Da, a otkud znate? Prvi: To je eksperimentalna partija. Hteo sam i ja da ga kupim, ali me je ena odvratila, ta e ti, veli, ceo sat, kad su ti i tako potrebna samo dva sata. Drugi: Pa i ovaj sat pokazuje dva. Prvi: Da, ali ne uvek. A ta da radim u ostalo vreme? Dodue, iz moga prozora se vidi veliki sat na trgu, koji uvek pokazuje deset do dva. Ali i on moe da se pokvari i proradi. Nedavno smo kupili zidni sat, mehanizam je izvrstan, radi precizno, ali starinski. Kazaljke se okreu u drugom pravcu. A na izgled je veoma lep, sa ukrasima. Doite da ga pogledate. Drugi: Hvala, navratiu jednom prilikom. Prvi: Zbilja doite, etvrtak ili petak. Drugi: Hvala, rado. Samo bih eleo da znam ta imate u vidu kada kaete u etvrtak ili u petak? Prvi: Kada kaem etvrtak, imam u vidu subotu, a kada kaem petak, imam u vidu Robinsona Krusoa (klanja se).

POKOJNIK

Obina soba. S desne strane improvizovani prozor (eventualno od ice), koji gleda na pozorinu dvoranu. S prozora, uzdignuta gotovo do pojasa i licem okrenuta publici, Klavdija razgovara s nekim na ulici. S leve strane je na stolu mrtvaki koveg, u kovegu pokojnik, suvonjavi starac s velikom belom bradom. Pored kovega stoi, na njemu telefon. Klavdija (mlada ena, hladnokrvna, racionalna, pokreti su joj leerni, samouvereni): Zdravo, Vera. Zato tako kasno? Seminar samo to se zavrio? ta ste danas obraivali? Jeste zavrili grke filozofe? Zato nisam dola? Iz opravdanog razloga. Umro mi je svekar, Jefim Ivani. Da. Nisam bila ni na poslu, sva sam u frci. Nikola je na putu, stie sutra, na sahranu. Pa kako da ti kaem, i drago mi je i nije. Nije bio lo starac, samo je mnogo gunao, te smeta mu ovo, te smeta mu ono. Smean je bio starac. Jednako sam ga plaila da u mu obrijati bradu dok spava. Velim mu kako nee ni uti kad, ga budem brijala, nisam tek tako frizerka, nee se ak ni probuditi. Toliko se toga bojao, da je preko noi maramom vezivao bradu za vrat. Vee je on, pa se onda dugo vrti, vidi se da mu grebe vrat, ali nee da je odvee. Toliko mu je bilo stalo do brade. Ima rezona, bio je akon. Moe misliti kako se oseao Nikolaj, on istaknuti privrednik, a otac mu akon! Zvoni telefon. Klavdija ili ne uje, ili ne obraa panju. S kime u biti preko noi? Sama. A zato? Zato treba da me je strah? ta s tim to je u kui pokojnik? Pokojnik je isto to i mrtva materija. Sea se, drali su nam o tome predavanje. Zvoni telefon. Ne verujem ni u kakve predrasude. A ne savetujem ni tebi da veruje. Telefon i dalje zvoni, sve uestalije, najzad se serija telefonskih poziva gotovo ne prekida. Klavdija jo ne obraa na to nikakvu panju. Uto se iz kovega pomalja ruka i die telefonsku slualicu. Pokojnik: Alo... sluam... koga? Kakva tamparija? Ovo je privatan stan! (ljutito sputa slualicu Klavdija se u tom trenutku okrene.) Klavdija (nimalo zauena): Jeste li to vi, Jefime Ivaniu, razgovarali preko telefona? Jefim Ivani (posle izvesne pauze): Ja... Telefon je zvonio, zvonio... Nisam mogao da se uzdrim... Klavdija: Vrlo zanimljivo. ak neverovatno. Ta vi ste pokojnik! Jefim Ivani (uspravlja se u kovegu. Gunajui): Pokojnik... Ako sam pokojnik, dajte mi spokoj. Zato nisi podigla slualicu? Ti bi samo sa Verkom da blebee o tvojoj filozofiji... (drugim tonom) Klava, skuvaj mi aj, oedneo sam... Klavdija: Gospode, ta vi ete zacelo i na onom svetu jednako traiti aj. Ni tamo se neete smiriti. Kakav sad aj, prolo je deset. Jefim Ivani: Skuvaj mi ga, kad te lepo molim. Klavdija: udo nevieno. Kako ste se to probudili? Da se niste... osvestili? Jefim Ivani: Kao to vidi... Sea se da sam ti govorio kako u ustati iz groba i pojaviti se pred tobom, a ti mi nisi verovala! (imitira je) To su predrasude!" Jesi li se sad uverila? Klavdija: Uopte se nisam uverila. Daleko je to od injenice. Jefim Ivani: Vidi sad! Daleko od injenice! A zbog ega, moliu lepo? Klavdija: Vrlo jednostavno. Otkud znam, moda vas ja samo sanjam. Jefim Ivani (ljutito) Ako me sanja, utini se za dupe! Ne, Klavdija, mani se ti toga, zagrobni ivot postoji i vi to zabadava osporavate na vaem seminaru. Klavdija: Nije to badava. Svaki materijalista zna da ne postoji nikakav zagrobni ivot. To

je nauno dokazano. I zato vas se ja nimalo ne bojim, iako ste pokojnik. Jefim Ivani: to se straha tie moe i da me se ne boji, ali si duna da veruje u ono to vidi svojim oima. Klavdija: Ja i verujem u ono to vidim svojim oima kad o tome itam u knjizi. Kod Ludviga Fojerbaha je jasno reeno: sve je materija. Nikakvi duhovi ne postoje. Jefim Ivani: A ja ti kaem da postoje! Ko je od nas dvoje umro, ti ili ja? Klavdija: To nema nikakve veze. Vi ste i za ivota bili neobrazovani. Moe se rei primitivni. Jefim Ivani (uvreeno): Zato sad jo i primitivan? Klavdija: Jasno zato. Bili ste duhovno lice. Jednom reju, bolje je za vas da leite i utite. Jefim Ivani: Zato bih utao kad sam lino umro i mogu da ti ispriam ta sam sve video... Klavdija: Priajte vi to prosjacima u paperti. Ja sam svesno bie i verujem samo u materiju. Jefim Ivani: Boe, kako si ti tvrdoglava! A ja, matora budala, koliko prole nedelje hteo da ti ponudim opkladu u deset rubalja da u se posle smrti pojaviti pred tobom... Dobro je to se nismo opkladili. Ti mi i tako ne bi priznala da sam u pravu. Klavdija: Ba ste vi neki udan ovek, Jefime Ivaniu! Ja sam uila istorijski materijalizam, a vi hoete da me obrlatite nekakvim primitivnim metodima! E pa, da znate da od toga nema nita. Zapamtite to jednom zauvek. Bolje bi bilo da i ne pokuavate. Ako ste ve umrli, leite u miru. I nemojte jednako skakati. I tako mi time nita neete dokazati. Kratka pauza. Sav snuden Jefim Ivani se vraa u kovet. Jefim Ivani: (planim glasom) A ta emo, Klava, sa ajem, a? Klavdija: To je druga stvar. aj mogu da vam skuvam. To mi nije teko. Ako vam volja, popijte i ceo ajnik. A mogu vam dati pride i dem od vianja.

PRED KIOSKOM S PIVOM

ic, maco!... Sedi, brate umrli A. Pukin

Rano jutro. Skver. U daljini se vidi ugao kioska s pivom. Prov Provi prilazi klupi, seda. S njime je psetance. Prov Provi: Eto, Pube, posedeemo ovde pola sata, a onda e se kiosk otvoriti, popiemo nae pivce, pa kui. Je l' tako? (Pas skoi) Znai, slae se. (Vadi kutiju cigareta, pali. Neko vreme sede u tiini gazda i pas. Pas iznenada poinje da zavija. Iznad drvea neto proleti, kao da je ptica. Pas laje.) ta ti je, Pube? Smiri se. Zato laje, to je ptica. (Pas i dalje laje.) Prestani, ta si se uzjogunio? Ptica ponovo prolee u drugom pravcu diui dosta jak vetar tako da lie ia drveu treperi. Ubrzo potom neto krupno izlee iz drvea i sputa se na susednu klupu. Pas zavija kao lud. Prov Provi preplaeno gleda u udnu pojavu - to je ovek u dugakoj beloj odei i sa dva krilca na leima. ovek strese sa sebe lie, Prov Provi umiruje psa. Kako to vi... pravo kroz vazduh? Vlas Vlasi: Kroz vazduh...

Prov Provi (upiljio se u Vlasa Vlasia) Stanite... lice mi je poznato... Vlas Vlasi elvakov... Vlas Vlasi (skromno): Prepoznali ste me, Prove Proviu? Prov Provi: A zato da vas ne prepoznam? Znamo se, Bogu hvala, tridesetak godina... I viali smo se esto, ba pred ovim kioskom... Ali, dozvolite... pa vas je jue hitna pomo odvezla u bolnicu! Vlas Vlais (preko volje): Da, odvezla me je.. . Prov Provi: Otkud onda vi ovde? I u toj udnoj odei... Vlas Vlasi (stavlja oba dlana sa rairenim prstima na grudima, razgleda svoju odeu kao da je prvi put vidi): Zato udnoj? Odea kao i svaka druga... Maskirno odelo. Prov Provi: Maskirno odelo! A ta mala krila? Vlas Vlasi (zbunjeno): Kakva mala krila? Prov Provi (ozbiljno): Ta koja su vam na leima. Vlas Vlasi (preko volje): Pa to su krila... Prov Provi (gunajui): To su krila...? ta e na maskirnom odelu krila? Vlas Vlasi: ta ste zapeli s tim krilima... Znai da su potrebna. Prov Provi: Potrebna? A zbog ega? Vlas Vlasi: Ba ste gnjavator... Prov Provi: A vi se ne pravite zagonetni. Recite otvoreno - odakle dolazite? Vlas Vlasi neko vreme neodluno trepe oima. Vlas Vlasi (donevi odluku, tiho): Iz reanimacije. Prov Provi (zaueno): Iz reanimacije? Vlas Vlasi: Da. Dok oni tamo vraaju, ja sam slobodan. Ve sam i tamo (pokazuje na nebo) stigao da odletim. Prov Provi: Gospode! A zato ste se vratili? Vlas Vlasi (neodreeno): Sticajem prilika. Prov Provi: Svata! A ta ete ovde? Vlas Vlasi: Iz istog razloga iz koga i vi. Prov Provi: Recimo da je tako. Prov Provi: Ali vi, moe se rei, niste ivo bie! Vi ste bestelesni duh! ta e vama pivo? Vlas Vlasi: Pa ta ako sam bestelesni duh... ako sam bestelesni duh, znai li to da nemam prava ni kriglu piva da popijem... Prov Provi: Nije re o tome da nemate prava, ako vam se pije popijte i bure... Mene jednostavno udi da takva elja uopte postoji! Vlas Vlasi (smerno) Navika. Petnaest godina sam tom kriglom zapoinjao dan, dolazio ovamo pred otvaranje. Koliko je kod vas? Prov Provi: Jo dvadeset minuta. A gde ste sve leteli, slobodni sine neba? Vlas Vlasi (neodreeno): Leteo sam kud mi se htelo. Prov Provi: Bili ste i na onom svetu? Vlas Vlasi (preko volje): Bio sam. A ta se to vas tie? Prov Provi: Kako ta me se tie? To je veoma vano sa saznajne take gledita. I ta, vi tvrdite da onaj svet postoji? Vlas Vlasi: Postoji. Prov Provi: I pakao i sva ta rajska naselja? Vlas Vlasi: O rajskim naseljima ne mogu nita da kaem, nisam ih video, ali sam bio u

prijemnoj stanici. (Tie) ta je sveta samo u tom crevu... Prov Provi: Proveravaju? Je l' se ispunjavaju upitnici kao kod nas? Vlas Vlasi: Ne ba sasvim. Tamo se daju usmene izjave. Ali sa mnom nisu stigli da porazgovaraju. Bio sam tamo desetak minuta, dok mi u reanimaciji nisu uradili vetako disanje - kod njih je sve ureeno po poslednjoj rei tehnike. Morao sam da se vratim. Prov Provi: Znai da ipak nisu uspeli da vas potpuno oive? Vlas Vlasi: Zasad nisu. Ali svakog trenutka mogu da im ustrebam. Oh, nema gore stvari od te neizvesnosti. Da mi je ve jednom znati, tamo ili ovde. Ako bi me pitali, rekao bih da je bolje tamo. Prov Provi (pokazuje prstom na nebo): Tamo? Zbilja? Zar vam je ivot toliko dosadio? Vlas Vlasi: Ne mogu da kaem da mi je ba dosadio, ali ima mnogo briga. Od ranog jutra, samo to protrljam oi, moram da trim do kioska, odatle na posao, znate, otkako sam se penzionisao radim u stambenoj zajednici, zatim u radnje, u pekaru, u periogau da predam rublje, a uto se televizor pokvario, valja pozvati tehniara, a uto je doao na mene red da istim zajednike prostorije, a uto se demper pocepao na laktovima, pa treba da ga odnesem majstoru, a uto i zubnu protezu treba da promenim i opet s njima da se svaam, pa ovo, la ono... Umorio sam se. Prov Provi: A ta ste vi mislili? ivot nije nimalo lak. Tamo je, mora biti, sve drukije. Idu sa harfama i pevaju kao pa festivalima. Recite, jeste li videli nekog poznanika? Ili neke istaknute linosti? Vlas Vlasi: Bliske poznanike nisam video. A istaknute linosti sam sretao. Prov Provi: Koga konkretno? Vlas Vlasi: Video sam Tarasa evenka. Sedi, sav snuden i tuai... Prov Provi: Opet tuan! Ukrajina se odavno veseli, peva pesme, plee uz muziku, a on jednako tuguje! A koga ste jo videln? Vlas Vlasi: Mnoge. Od pisaca video sam Mamina-Sibirjaka, Antona Pavlovia ehova i jednog stranca, zaboravio sam mu prezime, debelog, sa kosurdom do ramena. Video sam generale. Marale. A onda pogledam bolje - kad ono, majko boja, odvojen od svih, sa lulom u ustima, mirkajun, sedi... glavom i bradom Generalisimus! Pogledam, a on me zove prstom... Priem, a sav ceptim od straha... Prov Provi: ega ste se tamo bojali? ta on moe tamo da vam radi? Nije u Kremlju! Vlas Vlasi: To je istina. Ali oveka ipak obuzima strah kad je u njegovoj blizini. Elem, priem mu, pozdravimo se, a on e kazati: uj, elvakove, ta se muva kao izgubljei?" Ja mu, naravno, objasnim da nisam dobio raspored. A on e: Doi ovamo. Evo ti naloga za hapenje, uhapsie onoga sa sivim krnlima, koji me nije pozdravio". Ja mu odgovaram: ,,Moda vas nije prepoznao?" A on e: Morao je da me prepozna. Evo, uzmi nalog potpisao sam ga. I prua mi neku hartiju... Uzmem je ja i ne znam ta da radim... A on e: Ida sad, ta si se ukipio? Izvri nareenje. A onda podnesi izvetaj. Ja u se ovde fotografisati sa decom. im zavrim, doi". Prov Provi: Zato li ga nisu gurnuli u pakao? Gde je on, da nije u raju? Vlas Vlasi: Nije ni u raju, ni u paklu, nekako se smestio... Prov Provi: Smestio! Znai, preko veze! A jeste li uhapsili onoga? VlaS Vlasi: Nisam, tamo u reanimaciji su pustili snaan motor, pa mi je srce proradilo te sam se vratio. Da nije bilo toga jednostavno ne bih znao ta mi valja initi. Prov Provi: Tako, dakle... Znai, on ni tamo ne miruje... Opet tera svoje? Vlas Vlasi (snudeno): Opet tera svoje.

Prov Provi: Pa zar za njega zaista nema suda? Vlas Vlasi: Ispada da nema. (Iznenada pone da se klie unazad, kao da ga neko vue konopcem po ledu) Proz Provi: Kud ste se zalutili? Vlas Vlasi: U reanimaciju... Gospode, ne daju mi ni pivo da popijem! (Otima se, pokuava da se uhvati za klupu, za stablo drveta, najzad se zadri.) Hvala Bogu, otkaili su se. (Sklizne prema klupi gde je sedeo, sedne.) Prov Provi: Da... neto tamo nije bilo u redu. Samo badava uznemiravaju oveka. Vlas Vlasi: U tome je i stvar, to je sve neizvesno. Jednostavno ovek ne pripada sebi. Samo se nervira. Kratka pauza. Prov Provi (gleda na sat): Jo osam minuta. Stii ete. Vlas Vlasi: Teko. Oseam neki nemir... Neto se kod njih sreuje... Mnogo ih se tamo okupilo, itav konzilijum. Pozvali su i nekog lekara, uvenog u celom svetu. Prov Provi: I nad ime vraaju? Ako bolje pogledamo, ta je od vas tamo ostalo? Samo omota. Moe se rei staro radno odelo. Dua je odletela. ime e je privui nazad? A i gnjave mnogo. Ako su se ve latili da vas oive, ta hvataju zjala. Vlas Vlasi: A mene boli briga za njihovo oivljavanje. Opet bi poela ista gnjavaa: kiosk, stambena zadruga, perionica, majstor... Ne elim to. Popiu moje pivce, pa kad me vide. Prov Provi: Mogu i da vas ne puste. Sad raspolau monim sredstvima. Gde je kroila nauka, tamo o oveku niko ne vodi rauna. Vlas Vlasi ponovo poinje da se klie unazad. Vlas Vlasi: Zbogom, Prove Proviu... Prov Provi: A moda ete se jo vratiti? Vlas Vlasi (snudeno) Ko zna... tamo je kod njih sve po poslednjoj rei... (Nestane iza kulisa s desne strane.) Prov Provi: Da, to je zaista po poslednjoj rei...Jesi l' uo, Pube? Tamo, tamo (pokazuje na nebo) ispada da isto tako ne cvetaju rue! Spletke, represalije... Bie da je na klasik bio u pravu kad je rekao: Al' pravde nigde nema!