Narodni plesovi, igre i kola

Srbija se deli na dva glavna okolna područja, na istočnu i zapadnu. Ta prirodna podela datira iz vremena starih kultura koje su još pre dolaska slovena u ove krajeve dominirale na balkanskom poluostrvu: vizantijska na istoku i romanska na zapadu. Oba područja imaju ove zajedničke etnomuzikološke karakteristike:

a) kolektivan karakter narodne muzike;b) muziku kao sredstvo za izražavanje poetskih oblika i osećanja;c) sedeljke i posela na kojima se razvija kolektivna pesma i kolektivan rad;d) otvoreno kolo u narodnim igrama;e) dvoglasno pevanje u nekim planinskim predelima;f) starinske čobanske instrumente: frulu (sviralu) i gajde, a u novije vreme i harmoniku;g) melodije zasnovane na obradi monostiha;h) trohejske akcente.

O narodnim igrama moze se raspravljati prema psiholoskoj sadrzini, oblicima, stilu, karakteru, tehnickom sklopu, prilikama u kojima se izvode i mestima gde se izvode. Razvrstavane su u grupe i tipove. Po sadrzini su: sastavni deo narodnih obicaja (svadbenih i drugih), ostaci davnih obrednih igara s magijskom namenom, religioznom, vezanom za posebne prilike, dogadjaje, prirodne pojave, godisnje doba, pojedine dane u godini, vegetaciju, razlicite manifestacije, ljudske poslove. Po karakteru igranje je katkad mirno, katkad i razvuceno, setno; zivlje, s lakocom; zivo, sitno; snazno, poletno, ostro, kruto. Raznovrsnost oblika zavisi o rodu i polu, o uobicajenom broju ucesnika, poretku, uzajamnom drzanju ruke, o smeru igranja, vrsti koraka, talasima i treperenju, propratnim pokretima uz korake i o narocitim rekvizitima sto ih igraci upotrebljavaju. Mesta na kojima se igra jesu: kuce, dvorista, vrtovi, gumna, livade, blizina crkve ili groblja, raskrsce, trgovi i dr. Glavne prilike za igru su svadbe i druge obiteljske svecanosti, radna sela, poklade, veci i manji verski i narodni praznici, useljivanje u novu kucu i dr.

Igre su grupirane po onome sto je karakteristicno za igru prema onome sto je najuocljivije ili prema glavnoj sadrzini, formi, mestu, necijem imenu i sl. Razlikuju se i igre muske, zenske, zajednicke, decije. Nazivi nocne, zalovite, neme, sitne, zive igre i sl. Jasno pokazuju kakve su. Kao o posebnoj grupi moze se raspravljati o "onima u kojima se nesto predstavlja, prikazuje", tj. o mimicko dramskim igrama. U svakoj grupi razlikuju se pojedini tipovi kao glavni predstavnici, a svaki tip ima i svoje varijante i svoja posebna imena. Igra, kao i celokupna narodna umetnost, dozivljavale su, a i sada dozivljavaju mnoge promene. One nisu ustaljene ni u istom kraju gde su nastale; prenose se u obliznje i udaljenije krajeve pa i tako nastaju promene i preinacenja,

prilagodjavanje domacem lokalnom stilu, unosenje necega novog u lokalni stil. Zato se i ne mogu strogo povuci granice koreografskih podrucija; one nisu zatvorene a najmanje se poklapaju s politickim upravnim granicama.

Muzicka enciklopedija

NARODNE IGRE

U Srbiji ima vise od 3000 naziva narodnih igara. U svim krajevima prevladjuju vedre i vesele igre u kolu ali se mogu naci i setne pa mimicke, eroticke i dr. Pored otvorenog i zatvorenog kola tu su i drugi oblici, npr. lese, naspramni lanci, igre udvoje, utroje, učetvoro itd. U pogledu ritma preovladjuju dvodelni i cetvorodelni taktovi, a nisu retki slucajevi ni trodelnog, slozenog i neravnog takta. Igre prate instrumente (gajde, svirala, duduk, frula, dvojnice, cemane, tambure, zurle i tupan). Ima igara koje se izvode uz pevanje ili naizmenicno pevanje i nemo igranje ili uz naizmenicno pevanje i instrumentalnu pratnju. U periodu izmedju dva svetska rata gotovo u sve krajeve prodire harmonika. Prilike za igranje po selima su redovne i vanredne. Vanredne su o selima, prelima, mobama, svadbama i tome sl. Igraci-stvaraoci pokazuju sklonosti ka individualnom izrazavanju u igri i ka interpretaciji ukrasnih koraka te tako najcesce pridonose stvaranju lokalnih stilskih oblika. Pod uticajem nekih igara koje su se po gradovima formirale u veoma zive igre, kao sto su Žikino kolo, Vranjanka, Kukunješte i dr., igra se i po selima zivlje. Medju najstarije igre idu obredne, danas vec u izbledelom i degenerisanom obliku. Takve su dodolske, lazaričke, kraljičke, koledarske i dr. Rusalje su čarolijsko-ekstaticne igre poznate u istocnoj Srbiji kod Vlaha. Ostaci obrednih igara nalaze se i u mnogim decijim igrama.

Bogastvo i lepota svetovnih orskih igara ogleda se u razlicitim tipovima i stilovima koji su se u svakom pojedinom kraju razvili pod specificnim istorijskim, kulturnim, ekonomskim, geografskim i drugim uslovima toga kraja. Tipske, stilske i tehnicke osobine igara omogucuju da se izvesne krajeve uprkos manjim lokalnim razlikama, posmatra kao jednu koreografsku oblast koja se ne poklapa uvek sa teritorijalnim granicama, vec se igre redovno prelivaju na jednu i na drugu stranu. Pojedine igre vise su rasprostranjene po citavoj Srbiji. Takve su starije: Dunjeranke, Seljančica, Devojačko kolo, Ajd na levo, braća Stevo, Zaplet, Đurdjevka i dr. U novije vreme uveliko su se rasirile zive igre Žikino kolo, Vranjanka, Kukunješte, U šest, a donekle i Moravac. Svatovska igra, Šareno oro, igra se po citavoj Srbiji sem Vojvodine.

U koreografskoj oblasti centralne i zapadne Srbije ceni se sitno igranje i fino treperenje tela. Vecina igara izvodi se u otvorenom kolu uz pratnju svirale, frule i dvojnice. U selima oko Beograda i na Kosmaju najpoznatije su igre Paležanka, Orijent, Groznica, Moravac i dr. U zapadnom delu oko Obrenovca, Šapca pa idući prema Valjevu, igraju se, pored pomenutih igara, Kolubarka, Prolomka, Mačvanka, Cicvarića kolo itd. U centralnoj Srbiji, pored mnogih drugih,

igraju se Šumadinka, Gruzanka, Trojanac, Tašino kolo, Stara i Nova Vlahinja, Šeta, Treskovac, Osmica, Četvorka.

Koreografska oblast istočne Srbije, odlukuju se veoma živim igrama i raznolikim koracima. Igre prate gajde, duduk, dvojnice i svirala; kasnije Cigani uvode ćemane (violinu). U donjem delu istočne Srbije, igre prate zurle i goč. U oblasti Nišave igre spadaju medju najzivlje u Srbiji. Najomiljenije su Čačak (u lesi) i Katanka, obe u mnogim varijantama. Cesti su duhoviti koreografski satavi koji pokazuju smisao za salu. Vranje je predstavnik gradskih narodnih igara. Dostojanstven stil vranjanskih igara prozet je mnogim orijentalnim primesama. Vranjanci igraju meraklijski, sa uzdrzanim temperamentom; oni prozivljavaju svaki pokret koji kao da se radja iz samog osecanja neke duboke ceznje. Vranjanka, Daskalica, Iz banju ide, Teško oro, Pembe izvanredni su primerci igara ovoga kraja.

U koreografskoj oblasti Kosova i Metohije, srpske seoske igre nose u sebi najstarije elemente slovenskog karaktera. Po selima se igra veoma mirno, najcesce uz naizmenicno, razvuceno i setno pevanje dveju po dveju igracica. Pri tome je karakteristican otegnut uzvik I!. Prizrenski tip igara nadelko je cuven kao i prizrenska bogata nosnja, narocito zenska. Najomiljenija igra je Kolač. Lepe su stare srpske igre, Stara Prizrenka ili Razgranjala, Coko, Bre devojče, Poduna mori poduna i druge…

Vojvodina je jasno izdvojena koreografska oblast cije su odlike uslovljene razlicitim uticajima. Na ovom ravnom i plodnom tlu pored srpskih, bunjevačkih i sokačkih igara dale su i igre nacionalnih manjina (madjarske, rumunske, slovacke i rusinske) svoj doprinos u stvaranju ovog specificnog stila. Igra se sitno, skoro u mestu, a individualna improvizacija ukrasnih koraka i figura izrazena je narocito u muskoj igri; karakteristicna je improvizacija, sinkopiranog udaranja petom u zemlju ili petom o petu (duplir), koje se kod dobrih igraca javlja gotovo u svim igrama. Igre su ranije pratile gajde, danas ih najcesce prate tambure. Najrasprostranjenije su Bačko kolo, Banatsko kolo i Sremsko kolo. Varijante se javljaju kao esnafska kola: Paorskom, Ratarsko, Majstorsko, Zanatlijsko, Opančarsko, Čobansko itd. Šaranac je solo muska igra koja se zadrzala jos oko Vršca i Bele Crkve.

Muzička enciklopedija

SRPSKI FOLKLOR I NJEGOV RAZVOJ

Narodno stvaralaštvo se često kod nas izjednačavalo sa pojmom folklora, što bi bilo njegovo šire značenje, ali i sa pojmom narodna umetnost, što bi bilo njegovo uže značenje. Izraz folklor, koji je nastao sredinom prošloga veka, ubrzo se proširio svuda po svetu i odomaćio kako u običnom govoru, tako i u naučnoj terminologiji. Upotrebu termina folklor predložio je engleski

arheolog William John Thoms u časopisu Atheaneum od 22. avgusta 1846. godine. Termin je stvoren spajanjem dve engleske reči: folk (narod) i lore (znanje, mudrost). Ovim se izrazom označava skup pojava u narodnoj duhovnoj kulturi: običaji, verovanja, znanja, usmena tradicija, sve vrste narodne umetnosti. Izrazom folklor istovremeno se označava stvaralački tok u narodnoj umetnosti — neprekidan i veoma živ proces i preživeli ostaci shvatanja i pogleda na svet iz raznih perioda prošlosti mestimično još uvek živa praksa koja postepeno nestaje, menja se ili prilagođava novim uslovima života. Zato je folklor istovremeno istorijska kategorija, faktičko stanje i stvaralački proces. Zbog toga ga je pogrešno nazivati živom starinom, pošto se na taj način isključuje njegova društvena uloga u skorijim razdobljima i u sadašnjosti. Ne ulazeći u sve grane folklora, u ovom će se pregledu napraviti kratak osvrt na narodno umetničko stvaralaštvo u Srbiji, sa naglaskom na igru i pesmu.

Do oslobođenja od Turaka u Srbiji nije bilo drugog umetničkog stvaralaštva sem narodnog. To je pre svega bila usmena tradicija: lirska i epska pesma, bajke, poslovice i drugi književni oblici, zatim vokalna i instrumentalna muzika, orske, zabavne i viteške igre, narodna likovna umetnost i drugo. Srpska narodna umetnost živela je sa narodom, ona je proizišla iz njega, pa u sebi nosi više istine nego umetnosti koje se rađaju po ateljeima i kabinetima. U odnosima čoveka i njegove okoline, treba tražiti onu dublju harmoniju iz koje je nikla i razvila se narodna umetnost. Da bi se ona shvatila, nije bila potrebna predsprema — ona je bila jasna i bliska svima.

Nestankom feudalizma i odlaskom Turaka, seljaštvo postaje oslonac mlade srpske države, pošto gradskog srpskog stanovništva gotovo da nije ni bilo. Kao najmnogobrojniji društveni sloj, seljaštvo se u Srbiji izjednačavalo sa pojmom naroda, pa je i narodno stvaralaštvo pripadalo seoskom stanovništvu. Zato se seoski folklor i danas naziva izvornim, pošto su se iz njega razvili i još se razvijaju kasniji oblici. Spoj srpskih tradicionalnih evropskih i orijentalnih elemenata u varošima se osetio i u stvaralaštvu, nošnji, arhitekturi, enterijaru, ishrani i drugim kulturnim pojavama. Na podlozi tradicionalnih, nastajale su gradske igre koje su po stilu i tehnici mirnije, lakše i koje su bile pralogeđene zatvorenom prostoru a vezane za gradski način odevanja i kretanja. Ovako stvoren sloj srpskih građanskih igara pripadao je drugom žanru, kao što je pripadala i gradska pesma i uopšte način života.

Iako je narod u selima bio etnički jedinstven, u narodnom stvaralaštvu su postojala dva različita kulturna modela, koja su zavisila od načina života i privređivanja. Drugačije je bilo stvaralaštvo zemljoradnika u ravničarskim krajevima bližim Savi i Dunavu a drugačije stvaralaštvo stočara u južnim planinskim krajevima. Njihove igre i muzika se razlikuju, iako obe kategorije stanovništva pripadaju istome etnosu. Iz zajedničke slovenske baštine Srbi su na Balkan preneli starije folklorne uzore, gde su se oni mešali sa zatečenima i gde su se dalje razvijali saglasno novim životnim situacijama. U zonama dodira agrarnih i stočarskih modela narodnog stvaralaštva rađao se niz prelaznih varijanti. Dolazilo je do prožimanja i mešanja obe tradicije i stvaranja novih kulturnih obrazaca, pošto je u tim zonama seljak morao istovremeno da bude stočar i ratar, pa je u praksi sjedinjavao obe tradicije.

Brojni odnos seoskog i gradskog stanovništva danas se radikalno izmenio u korist gradskog. Zato se klasični pojam "narod" više ne odnosi samo na seosko stanovništvo. Paralelno sa promenom značenja pojma "narod", menjalo se i narodno stvaralaštvo. U razvijanju pojedinih njegovih oblika učestvovalo je i stanovništvo gradova, bilo sasvim novim folklornim oblicima, bilo razradom izvornih folklornih elemenata, pa se zato danas obraća pažnja na folklor svih slojeva stanovništva.

Izrazi "narodna igra" i "narodna pesma" danas se kod nas prvenstveno upotrebljavaju kao oznaka za izvorni narodni melos i igru a tek potom za njihove razvijenije oblike. No, pošto je proces menjanja duhovne kulture usporeniji od promena u materijalnoj, ne predaje se lako zaboravu starija muzička i orska baština, pa starija i novija tradicija nastavljaju da žive paralelno.

Anonimnost srpskog narodnog stvaralaštva je njegovo glavno svojstvo. Tvorac pojedinih dela nije poznat, niti je on stvarno radi sopstvene umetničke afirmacije. Suština narodnog stvaralaštva je društvena, zbog toga što ono uvek pripada grupi ličnosti u tom smislu što je izraz opšteg ukusa, opštih estetskih shvatanja. Izvođač i stvaralac su se uvek kretali u granicama opštih stilskih pravila. U riznici kulturnog nasleđa postojali su gotovi modeli koji su služili za ugled. Improvizacija izvođača imala je važnu ulogu u kolektivnom stvaralačkom procesu narodnog stvaralaštva. Mnogo se puta ponavljao osnovni motiv ali ne uvek na isti način. Dešavala su se odstupanja u odnosu na poznato. U tom se razvoju osnovni motiv stalno menjao, doterivao i uglađivao, razgranavao u nove oblike. Uspele varijante su bile polazna osnova za nove, pa su se iz pramodela obrazovale čitave generacije. Obrazovanje varijanata i odnos individualnog i kolektivnog u narodnom stvaralaštvu otkriva tajnu stvaralaštva, pošto su varijante samo etapni stadijumi razvitka. Iako rešenje problema kolektivnog i individualnog u narodnom stvaralaštvu nije jednostavno, može se reći da su u našoj nauci već učinjeni ozbiljni prilozi. Sinkretičnost je jedna od važnih osobina narodnog stvaralaštva. Ritam je ona zajednička osnova koja povezuje govor, pesmu, muziku i igru. Oštra granica između govora i pesme kadkad teško može da se povuče, pošto se u pojedinim prilikama one sasvim približuju (bajalice, tužbalice itd.).

Narodna pesma je umetnička celina koja je složena iz teksta i melodije. Usled razvoja jezika, nastali su različiti oblici u metrici a naročito u ritmičkim shemama. Govorna intonacija je služila kao osnova za stvaranje narodne pesme.

U srpskoj narodnoj muzici preovlađuju pravilni, uglavnom dvočetvrtinski taktovi. Prema akustičkim izvorima, srpska narodna muzika se deli na vokalnu, vokalno-instrumentalnu i instrumentalnu. Kao najstarija, vokalna muzika je naučno najzanimljivija, vokalno-instrumentalna nalazi svoju primenu u epsko-poetskoj kategoriji, dok se čisto instrumentalna muzika upotrebljava poglavito kao pratnja narodnih igara, ma da se praktikovala i nezavisno od njih. Vokalna muzika sa malim ambitusom preovlađivala je u planinskim krajevima. Ona se često nije mogla zabeležiti postojećim notnim sistemom. Epske pesme su se najčešće pevale uz

gusle, veoma stari slovenski instrument, dok se najviše igralo uz pratnju pesme, gajdi ili svirale. Dvojnice su pastirski ili putnički instrument a orkestarsko muziciranje u Srbiji je sasvim skorog datuma.

Tipičan oblik srpskog narodnog igranja je igranje u kolu. To je lanac međusobno povezanih igrača koji se kreće po kružnoj a ređe po krivudavoj liniji. Posle kola javlja se lesa — lanac igrača postavljenih u pravoj liniji ili u dve naspramne vrste sa pravcem kretanja levo i desno, napred i nazad. Solo igranje ili igranje u parovima retkost je u središnim delovima Srbije. Javlja se uglavnom u obrednim igrama (dodole, lazarice, kraljice). Te su igre veoma stare i trag su paganskih obreda za plodnost, kišu ili su trag starinskih obreda sa igrom povodom rođenja, inicijacije, svadbe ili smrti.

U igrama i pesmama ogledaju se iskustva i ukus mnogih pokoljenja. U predelima dodira kulturnih područja zanimljiv je proces uzajamnih uticaja i ujednačavanja muzičkih i igračkih obrazaca, pri čemu je područje središne Srbije imalo značajnu ulogu. Polazeći odatle, pojedine pesme i igre postajale su opšta svojina.

Ovde treba istaći jednu pojavu koja je znatno uticala na svestranije upoznavanje i oživljavanje muzičke i orske tradicije. Ta je pojava uticala i na međusobnu razmenu folklora. Podsticaj su dale smotre i festivali izvornog folklora užih ili širih regiona. U pripremama za te festivale amaterske grupe i pojedinci trebalo je da naprave izbor najvrednijih primera narodnog stvaralaštva svoga kraja. U slučaju da to ne učine, bez obzira na izvođačke kvalitete, gubili bi priliku da odu na selekciju višeg ranga, koja bi ih odvela dalje — ka vrhunskim festivalima. Ovakav sistem podstakao je traganje, iznalaženje i reafirmaciju najvrednijih primera lokalnog melosa i igara. To je bilo korisno i za nauku, pošto su otvorene mogućnosti za stvaranje potpunijih zbirki i antalogija narodnih melodija i igara, nego kada je taj rad bio prepušten traganjima pojedinaca. Nauka je to i vratila narodu, pošto su zapisi i analize izvornog folklora poslužili za dalje korišćenje i obradu.

Smotre izvornog folklora u Srbiji nemaju dugu tradiciju. Pred rat su bile dve takve priredbe, 1938. i 1939. godine na tadašnjem Beogradskom sajmu. Po ratu je naglo poraslo interesovanje za sakupljanje i negovanje izvornog folklora pošto je okretanje sopstvenim izvorima bilo temelj renesanse našeg narodnog stvaralaštva. Prvi festival jugoslovenskog izvornog folklora priređen je u Opatiji 1951. godine. Radi evidentiranja raspoloživog materijala i radi preprema za Opatiju, u Srbiji je organizovano 10 zonskih festivala, koji su izneli na videlo veoma bogat fond narodnih igara i pesama. Ta se tradicija očuvala i do danas, pa svakoga leta na Sabor narodnog stvaralaštva Srbije (u Leskovcu do 1980. godine a dalje u Aleksandrovcu) dolaze odabrani primeri izvornog folklora. Postoji i niz stalnih festivala regionalnog karaktera (Homoljski motivi, Crnorečje u pesmi i igri, Dragačevska truba i drugi). Susreti sela Srbije, pored drugih takmičarskih kategorija, sadrže i takmičenja u folkloru.

Izvorni folklor se dosta neguje i u gradovima. Tamo su pojedini folklorni elementi često bili inspiracija stvaralaštva individualnih umetnika — kompozitora ili koreografa. Negovanje, reprodukcija i obrada folklora postali su predmet interesovanja mnogih amatera ili profesionalnih institucija. Kada se zna da se kod nas folklor neguje i u izvornom obliku, u našoj se savremenosti našla ravnoteža između negovanja izvornog folklora i njegove umetničke obrade i interpretacije.

Stilizacija i obrada folklora su dela umetnika u kojima se igre i pesme udaljavaju od svojih izvornih oblika ali zadržavaju bitna stilska obeležja pomoću kojih mogu da se nepogrešivo identifikuju. Ta stilska obeležja se ogledaju u izvesnom broju karakterističnih elemenata koji daju kolorit folkloru pojedinih krajeva. Takvi se elementi prilikom obrade naročito podvlače i doziraju, pošto bi njihovim izostavljanjem ili prenaglašavanjem, folklor izgubio svoja autentična obeležja i postao nešto sasvim drugo. Zato umetnik, pored talenta koji se podrazumeva, mora temeljno da poznaje suštinu i osnovne karakteristike izvornih folklornih motiva, da uoči sve bitne stilske elemente, kako bi mogao da ih uspešno koristi pri razradi.

Dr Slobodan ZečevićMuzička enciklopedija

PODELA NARODNIH IGARA

Teško je izvršiti sistematsku i objektivnu podelu narodnih igara na vrste, pošto ou one veoma bogate raznovrsnim elementima koji bi se mogli uzeti kao kriterijum za njihovu podelu. Razne vrste narodnih igara dotiraju se i ukrštaju sa drugim vrstama tako da ih je, u izvesnim slučajevima, teško jasno razgraničiti i strogo izdvojiti u posebnu grupu. Ipak je sasvim izvesno da se svaka klasifikacija igara mora zasnivati na njihovim suštinskim i formalnim karakteristikama.

Najopštije razvrstavanje narodnih igara po suštini i nameni, moglo bi ih podeliti na dve velike kategorije. To sou OBREDNE i SVETOVNE igre. Obredne igre su one koje su se nekada izvodile u sklolu raznovrsnih obreda, dok bi svetovne igre bile sve ostale. Ne treba misliti da je ova podela nepromenljiva i da igre stalno moraju ostati u istoj kategoriji. Igre su u stalnom razvoju. Obredi izumiru i nestaju, dok neke igre, koje su se igrale u njihovom sastavu, ostaju da se igraju i dalje. Na taj su način one nadživele obred, postopeno su gubile obrednu funkciju i postajale svetovne.

OBREDNE bi se igre dalje mogle podeliti na one igre koje su se izvodile u opštem interesu (obredi za kišu i plodnost), na one koje su se izvodile povodom važnih događaja u životu ličnosti (rođenje, svadba, smrt) i na ostale obredne igre (ivandansko, pokladno, đurđevdansko ili drugo igranje). Pregled srpskih obrediih igara daje se u posebnom odeljku.

SVETOVNE IGRE danas sačinjavaju ogromnu većinu srpskih narodnih igara. Po svojoj sadržini, one su veoma raznovrsne. Imitativne i mimičke su one igre čija se sadržina ne izražava samo igrom nego i naročitim pokretima tela ili izrazima lica sa ciljem da se jasnije ilustruje sadržina igre (Ovako se biber tuca, Devojčica platno beli i druge). Ozbiljne i vesele igre imaju u sebi takvih elemenata koji izazivaju ozbiljna (Teško oro) ili vedra oseđanja (Trojanac, Moravac i većina srpskih igara). Kod vedrih igara ima ih koje u sebi sadrže šale i humora i koje bi se mogle nazvati šaljivim ili humorističkim igrama. Kroz sadržinu erotsko-ljubavnih igara provlače se ljubavni motivi. Igre u kojima se pokazuju razne veštine ili imaju takmičarski karakter mogle bi se nazvati igrama veštine i duha. Međutim, najveći broj srpskih narodnih igara nema neke vidljive sadržine ni naročite namene, sem da zabave ili osveže igrače. Ove bi se igre mogle nazvati zabavne. Već je napomenuto da se nekadašnja namena i sadržina mnogih igara zaboravila, pa se one igraju jedino u svrhu zabave i iskazivanja životne radosti i snage.

Formalni kriterijumi za podelu narodnih igara takođe mogu biti brojni, zavisno od toga sa koje se strane igre posmatraju. Ako se gleda ko ih igra, one se mogu podeliti na dečije, ženske, muške i igre starijih. Poznato je da deca imaju svoje naročite igre. U većini krajeva, deca se u igre starijih uopšte nisu mešala. Njihove igre nisu pretežno orske a ukoliko i jesu, to su šaljive, imitativne ili igre čija sadržina sem čisto orskih ima i drugih elemenata. Muške i ženske igre su one igre koje igraju samo pripadnici jednog ili drugog pola. Ove igre mogu biti ostatak nekadašnjih rituala muških ili ženskih društava a danas su čisto muške igre takmičarske ili igre u kojima dolazi do izraza veština ili snaga, dok isključivo ženske igre mogu biti kolo udavača, nevesti ili inicijantkinja. Stariji ljudi retko igraju. To se dešava u izuzetnim prilikama kada su naročito raspoloženi ili kada to nalaže obred (Svekrvino ili Šareno kolo u svadbonom obredu). Sa stanovišta oblika kome se igraju, igre se, shodno svome spoljpom izgledu, mogu podeliti na grupne igre (kolo, lesa) i igre sa ograničenim brojem igrača (solo, parovne i druge igre). Sa stanovišta muzičke pratnje igre se mogu podeliti na igre bez muzike, igre uz pesmu i igre uz pratnju muzičkih instrumenata. Neme igre se izvode baz ikakve muzičke pratnje. Kod njih kao ritmički osnov igre služi bat koraka igrača ili zveket njihovog nakita (Glamočko kolo i druge igre dinarskih planinaca). Igre uz pesmu su takve igre uz koje se uvek pevaju pesme sa tekstovima. U uskoj vezi sa tekstovima su mnoge imitativne igre, gde tekst pesme i pokret zajednički ispunjavaju sadržinu igre i njen su ravnopravan sastavni deo. Neke obredne igre se uvek igraju uz pesmu a nikako sa instrumentalnom pratnjom. Ovde treba napomenuti da se izvestan broj igara kod nas uvek igrao uz tekstove koji se improvizuju na licu mesta (poskočice) ili predstavljaju neku vrstu hronike savremenih ili prošlih događaja (Kozaračko kolo). U poslednju kategoriju mogu se uvrstiti one igre koje se igraju samo uz instrumentalnu pratnju i kod kojih tekstova pesme nikada nije bilo ili su zaboravljeni. Moguća je i kombinacija pomenutih vrsta muzičke pratnje. U istoj igri se određeni broj taktova može igrati uz pesmu a određeni broj nemo ili uz muziku. Za pratnju srpskih narodnih igara su se upotrebljavali svirala i gajde, dok je orkestarsko muziciranje novijeg datuma. U Srbiju je dospelo iz Rumunije posredstvom Roma koji su otuda doneli laute (violine) rumunskih lautaških orkestara. Bleh orkestri su pastali pod

uticajem vojne muzike. Najzad, igre se mogu razvrstati i po svojoj strukturi. Kriterijum je međusobni odnos broja pokreta i pravca kretanja.

Postoji još mnogo kriterijuma po kojima bi se mogla izvršiti podela igara. Neće se ulaziti u dalje deobe, pošto je izložena deoba najopštija a i najzanimljivija za amateroke grupe a dalje raščlanjavanje može biti zanimljivo za nauku, dok za amatere ima sekundaran ili sporedan značaj. Za njih je sasvim dovoljno ukazati na one vrste igara koje dolaze u obzir za scensku primenu. Zato će se pored informativnog prikaza obrednih igara, Priručnik naročito osvrnuti na oblike i muzičku pratnju, što je veoma važno kod scenske primene.

Dr Slobodan ZečevićMuzička enciklopedija

OBREDNE IGRE

Obrednim igrama se nazivaju one igre koje su se izvodile samo u sastavu određenih obreda. Treba napomanuti da su mnoge od današnjih svetovnih igara nekada bile obredne ali je obred tokom vremena zaboravljen a igra koja je bila njegov sastavni deo produžila je da živi. Takve igre više nemaju obrednu funkciju, već su i one postale svetovne. S druge strane, neke od obrednih igara su se takođe zaboravile, pa kada obred zahteva da se u određenom trenutku odigra određena igra, onda se igra bilo koja svetovna ali se naglasi da je to devojačko ili šareno kolo ako se radi o svadbenom obredu. Inače, nema nikakve sumnje da obredne igre predstavljaju najstariji sloj naših igara i da potiču iz prehrišćanske epohe.

Do danas su se kod nas očuvale dve vrste obrednih igara. Prve su one koje su se izvodile u sastavu obreda čiji je cilj bio zadovoljenje opštih potreba, obezbeđenje plodnosti, zaštita zdravlja i slično. Tu igrači ne igraju za svoje zadovoljstvo, već u interesu zajednice, vrše javnu funkciju. Neke od njih su vezane za adređene datume (koleda, lazarice i kraljice), dok su se druge igrale onda kada je to bilo potrebno (obredi za kišu, lečenje bolesnika itd.). Nasuprot obrednim igrama sa javnom funkcijom, stoje obredne igre koje su u vezi sa značajnim događajima u životu ličnosti. Veoma se malo igralo povodom rođenja, nešto više o inicijaciji — kada su se igrom mladi uvodili u krug odraslih — a veoma često prilikom svadbenih ceremonija. Igranje povodom smrti i za mrtve je zanimljivost svoje vrste.

Način igranja gotovo svih obrednih igara prve vrste potpuno se razlikuje od stila igranja današnjih orskih igara. Stil i tehnika ostali su okamenjeni, onakvi kakvi su bili u doba paganstva, od koga nas deli više od hiljadu godina. To može da posluži nauci kao jedna od polaznih tačaka za proučavanje strukture igre kod naših dalekih predaka ali te igre ni svojom sadržinom ni načinom igranja nisu privlačne za scensku primenu. Ove obredne igre igraju se veoma sitnim

koracima, sa minimalnim pomeranjem udesno ili ulevo i gotovo neprimetnim potskakivanjem.

Mnogobrojnije su one igre koje su pratile životni ciklus. One su se igrale da bi svojom mađijsko-obrednom funkcijom tobože pomogle čoveku da prebrodi veoma osetljive i opasne prelaze iz jednog životnog doba u drugo. Ti su prelazi otpočinjali činom rođenja, nastavljali se obredima o inicijaciji i svadbi, da bi se završili smrću — kojom je ljudski životni ciklus doveden do kraja. Igre u ovakvim prilikama danas su obične orske igre, posebno namenjene određenom trenutku. Vrlo je verovatno da su neke od njih u prošlosti imale isključivo obrednu funkciju. Ove su igre scenski zanimljive, pogotovu ako se obrađuju u sklopu navedenih običaja ili su u vezi sa njima.

Obredne igre koje su se nekada izvodile za opšte dobro danas su veoma retke jer su i obredi već odavno prevaziđeni. Danas, na primer, više niko ne veruje da se igrom može izazvati kiša ili izlečiti bolest. Zato će se te igre samo ukratko pomenuti, više radi informacije i radi udovoljenja radoznalosti ljudi koji se interesuju igrom.1 Igrama iz životnog cikluea posvetiće se nešto više prostora pošto, kako je rečeno, one mogu biti scenski upotrebljive.

Koledarskim igrama nazivale su se one igre kojima je otpočinjala kalendarska godina. Koledarske su se igre uglavnom već zaboravile ali o njihovom postojanju svedoče pripevi obrednih pesama sa refrenom "koledo". Prema našim i slovenskim analogijama, ovim su igrama naši paganski preci proslavljali jačanje sunčeve moći o zimskoj solsticiji i dolazak novog životnog i vegetativnog ciklusa. Učesnici koledarskih igara nekada su se maskirali. Hristijanizovani koledarski obred pod nazivom "vertep" izvodio se do prošloga rata gotovo isključivo po varošima, poglavito oko Save i Dunava i u Vojvodini. Sledeća od obrednih igara bile bi lazarice. To su ophodi sa igrom koje su izvodile devojke o Lazarevoj suboti. Lazarice imaju i Grci ali su one u vezi sa našim lazaricama samo po nazivu. Igraju se potpuio drugačije, dok se naše lazarice stilom i tehnikom potpuno oslanjaju na naše obredno igranje. U agrarnim kultovima je osnovni cilj proletnjih žensknh obreda bio postizanje plodnosti. Pored toga osnovnog cilja, lazarice su imale i elemente inicijacije, pošto se verovalo da se neće udati devojka koja nije učestvovala u lazaricama. U ovim igrama se naziru i elementi kulta zmije. Oberdna igra pod nazivom kraljice izvodila se oko Đurđevdana i Duhova. Cilj ove igre sličan je prethodnoj jer se u njoj prepliću motivi plodnosti i inicijacije. Ova se igra u većini krajeva vezala za Duhove za koje se kod nas još uvek očuvao paganski naziv "rusalije". U mnogim predanjima istočne Srbije kraljice su se nazivale "rusalke". Tamo postoji i niz toponima pod nazivom "rusalijska groblja". Misli se da su se na takvim mestima srele dve grupe rusalki koje su u međusobnim borbama izginule. Smatralo se da dve obredne grupe pri susretu moraju sebi silom prokrčiti put, pa je pri susretu dolazilo do ljutih okršaja. U verovanju starih Slovena rusalke su bile zla mitska bića za koje se mislilo da nastaju od mladih utopljenica. Jednom godišnje, u toku "rusalne nedelje", one su izlazile iz vode da bi se krajem nedelje povlačile natrag sve do istog doba sledeće godine. Pored već pomenutih elemenata inicijacije i plodnosti, ova bi povorka mogla biti ostatak rituala iz kulta rusalki. Oberdna igra dodole danas je retka praksa pri mađijanjima za kišu. Igra nije vezana za određeni datum, već se izvodila onda kada je bila

potrebna kiša. U mnogim timočkim selima dodole su igrale o zavetini na dan sv. Germana, za koga se verovalo da je gospodar atmosferske stihije. Tada se igrala i posebna obredna igra pod "zapisom", što jasno govori o spoju prehrišćanskih i hrišćanskih verovanja. U selu Potrkanje kod Knjaževca, zavetina je otpočinjala ritualnim kolom pod "zapisom". Kolovođa je igrao gologlav. Do njega su se hvatale četiri devojke. Pošto bi uz obrednu pesmu kolo tri puta obišlo zapis, hvatale bi se i druge devojke.

Igre povodom rođenja kod nas su najmalobrojnije, ma da se taj čin pratio mnogim mističnim radnjama sračunatim na odbranu novorođenčeta i majke od demona ili zlih pogleda. Nije isključeno da su neke od ovih radnji bile pojačane obrednom igrom. Deca veoma malo igraju orske igre, već se bave drugom vrstom zabave. Ova činjenica ukazuje na to da je igra bila ozbiljna stvar u ritualima iz kojih su deca bila isključena. Nešto više se igralo o krštenju i o prvom šišanju.

Prvim javnim igranjem u kolu, devojčica počinje da se smatra devojkom a dečak mladićem. Za ulazak u prvo kolo kod mladića nema naročitog ceremonijala, dok je pri inicijaciji devojaka igra imala veoma važnu funkciju. U istočnoj Srbiji, o Uskrsu je igralo kolo namenjeno inicijaciji devojaka. Inicijantkinja bi na igrište donosila određeni broj jaja i sumu novca dovoljnu da se sviračima plati kolo. Ako bi bilo više takvih devojaka jedan bi mladić sakupljao jaja a drugi novac, kojim bi po redosledu plaćao svirače. Odabrani mladić (većinom rođak) poveo bi kolo sa devojkom. Pošto bi odigrali prvo kolo, devojka bi primala čestitke i od tada je postajala ravnopravni učesnik svakoga kola — ulazila je u red udavača.

"Proigravanje" devojaka o Uskrsu obavljalo se i u okolini Beograda a i u mnogim drugim krajevima.2 U okolini Boljevca, trećeg dana Uskrsa bi se iskupljale udavače na igru. U igri se gatalo koja će se od njih udati te godine. Igra se zvala "Čubra Mara". Za vreme seoske igranke odvajale bi se u zasebno kolo i hvatale za pojas one devojke koje su se smatrale udavačama.3

Igre svadbenog ceremoiijala i danas su mnogobrojne. Njihovom studijom bi se, bar delimično, mogao rekonstruisati paganski ritual slovenske svadbe. Mnoge od današnjih svadbenih igara nekada su svakako bile obredne. Još uoči svadbe, devojka počinje da se oprašta od svoje porodice i društva. Tada se u njenom domu priređivalo "momino kolo". U "devojačkom kolu" devojka je darivala svatove. Pre polaoka iz roditeljske kuće, devojka bi takođe vodila devojačko kolo. Svekrva je nevestu uvodila u novi domaći kult, uvodeći je u kuću igrajući i igrajući sa njom tri puta oko ognjišta. Svekrvino oro označavalo je završnu ceremoniju uvođenja neveste u novi dom. U okolini Aleksinca, po izlasku iz kuće, svekrvino kolo je moralo tri puta da je obiđe. Posle toga se izvodilo devereko kolo a zatim prelazilo na ostale igre.4 U istočnoj Srbiji se za vreme svadbe igralo zečije kolo, da bi se mladenci plodili kao zečevi. Pri kraju svadbe se igralo šareno kolo. Njega bi najčešće poveo svekar a do njega bi se uhvatili nevesta i mladoženja, svrkrva, kum, starojko, pa ostali. U toku igre mlada je menjala mesto a mladoženja se hvatao među njene rođake, zatim bi se vraćali na svoje mesto a svekrva bi se hvatala među njih. Ovo se radilo da bi i

deca bila šarena, tj. da bi ličila na članove obe porodice.

Igranje povodom smrti danas je retko. Uspomena na njega ima još u užičkom kraju a u istočnoj Srbiji je još živa praksa. Tamo je veoma rasprostranjeno "kolo za dušu" koje se igralo o zavetinama kao uspomena na pojedine pokojnike. Ovim se kolom odavala pošta pokojniku koji je skoro umro ali se i prekidala žalost. Onaj koji je želeo da je prekine pre vremena, trebalo je da tri puta zaigra preko maramice u koju je stavljen novac. Kolo za dušu se igralo i o svadbama. Oni koji imaju mlade pokojnike, plaćali bi da svirači odsviraju ovo kolo, kako bi i njihovi pokojni mogli da učestvuju u svadbenom veselju. Za igranje oko "privega", obredne vatre koja se palila o Belim Pokladama za pokojnike koji su umrli bez sveće, drva bi se sakupljala u selu a u igri su učestvovali svi stanovnici. Posle igre bi se kod privega priređivala gozba a oko zgarišta se igrala obredna igra pod nazivom marga. Sličan privegu je običaj alalija ili olalija koji se takođe priređivao o Pokladama. Oko vatre bi se igralo veoma kratko kada bi se najčešće odigrale orlovka i četvorka. Zatim bi se narod razilazio kućama.

Od ostalih obrednih igara treba pomenuti Ivandansko igranje i preskakanje vatri. Kao i mnogi drugi praznici, hrišćanski praznik sv. Jovana, koji se u narodu popularno nazivao Ivandan, jedan je od mnogobrojnih primera pagansko-hrišćanske simbioze. Osnovni motiv ovoga praznika je solarni kult a zatim i kult vatre, što se vidi iz činjenica da se praznovao o letnjoj solsticiji i da su se tokom igre preskakale vatre. Prema verovanju, tada sunce na nebu tri puta zaigra i sam sv. Jovan je u narodu imao epitet "igritelj". Sunčevo igranje i epitet sveca jasno govore o paganskom poreklu ovog praznika i igranja. Dokaz su i pisani izvori da je crkva osuđivala igranje o ovom prazniku kao pagansko. Paljenje obrednih vatri i igranje oko njih bilo je poznato svim slovenskim narodima. Tada je padao opšti slovenski praznik pod nazivom Kupala. Preskakanje vatri i igranje oko njih imalo je i čistilački značaj, jer se izvodilo kao predohrana od bolesti. Ima elemenata i kulta plodnosti, pošto se visoko skakanje dovodilo u vezu sa visokim rastom useva. Sličan značaj imale su obredne vatre o Pokladama i Petrovdanu.

Dr Slobodan Zečevićriznicasrpska

MUZIČKA PRATNJA

Nerazdvojnu celinu sa našim narodnim igrama čini i muzika koja ih prati, pa se zato igra ne može posmatrati kao nešto izdvojeno, već u sklopu okolnosti u kojima se rađa i živi. Narodna igra i muzička pratnja uvek idu zajedno, te prilikom izvođenja narodnih igara posebnu pažnju treba obratiti muzičkoj pratnji. Ona mora da odgovara karakteru muzike onoga kraja iz koga je i igra, jer muzika i igra čine stilsku celinu bez obzira da li se radi o prikazivanju izvornih ili stilizovanih igara.

U odnosu na muzičku pratnju, naše se narodne igre mogu podeliti na tri vrste: igre koje se izvode bez ikakve muzičke pratnje, igre uz pesmu i igre koje se igraju uz pratnju instrumenata.

I. IGRE KOJE SE IGRAJU BEZ IKAKVE MUZIČKE PRATNJE (NEMA IGRE)

Kod ovih igara nema nikakve melodije koja prati igru. Uz njih se ne peva niti se upotrebljavaju kakvi instrumenti. Kao muzički osnov igranja igračima služi ritmički bat sopstvanih koraka ili zveckanje nakita kod igračica. Igre ove vrste kod nas su malobrojne. Po svoj prilicii, one su jako stare i potiču iz doba ili predela kada i gde nije bilo razvijene muzike, već su se igrači oslanjali samo na osećaj ritma. Tempo igranja ovih igara može biti nepromenjiv od početka do kraja ili se u toku igre ritam može i menjati — usporavati ili ubrzavati, što od igrača zahteva muzikalnost i razvijen osećaj ritma.

II. IGRE UZ PESMU

U mnogim krajevima su se igre uz pesmu očuvale do naših dana ali se zapaža sve brži proces prelaska na instrumentalnu pratnju. Ranije se mnogo više igralo uz pesmu o čemu se može uveriti iz naziva mnogih igara koje se danas prate instrumentima. Njihovi nazivi su se očuvali prema prvom stihu pesme koja ih je pratila. Kao primer može se uzeti igra Neda grivne. Sem prvog stiha pesme, ostali tekst se u narodu zaboravio i igra se danas prati instrumentima. Ima još dosta primera da su mnogim igrama dati nazivi po tekstu pesama uz koje su se nekad igrale. Vokalna pratnja u pojedinim krajevima postepeno ustupa mesto instrumentalnoj pratnji, dok se negde igra uz pesmu još uvek neguje. Pevanje uz igru može se izvoditi pojedinačno i grupno. Retko se nailazi na to da celu igru pesmom prati jedno lice ali je čest slučaj da jedno lice počinje da peva a ostali igrači prihvataju i ponavljaju stih. Ima i takvih slučajeva da pesme uz igru pevaju naizmenično dvoje i dvoje. U nekim krajevima pevaju samo igračice. Inače, u većem delu naše zemlje za vreme igre pevaju svi igrači. Kod igara uz pesmu treba pomenuti još jednu zanimljivu pojavu. Među pesmama koje prate narodne igre ima i takvih koje nemaju utvrđen tekst, već samo melodiju. Tekst se improvizira na licu mesta ili se za igru unapred priprema. Neke se narodne igre igraju uz pesmu koje imaju šaljivu sadržinu, gde se kroz tekstove pojedini igrači šale i zadirkuju. U ovakvu vrstu pesama mogu se uvrstiti tzv. poskočice.

III. IGRE KOJE SE IGRAJU UZ PRATNJU INSTRUMENATA

Kao i kod igara uz pesmu, instrumentalna pratnja igara može biti pojedinačna i grupna, što znači da se igre mogu pratiti bilo jednim instrumentom, bilo sa više instrumenata koji zajedno sviraju. To su "narodni orkestri". Ova vrsta muzičke pratnje danas je kod nas najrasprostranjenija. Već je

napomenuto da je orkestarska pratnja igara novijeg datuma i da je nekada, ne tako davno, bila retkost u Srbiji. No, život se uopšte razvija i menja, pa se menja i u ovom pogledu. Lakše je igrati uz pratnju instrumenata nego igrati i pevati istovremeno. U našoj zemlji ima veliki broj narodnih instrumenata koji su se upotrebljavali za pratnju narodnih igara. U Srbiji su to bile svirale ili gajde. Neki od instrumenata su veoma starog porekla. Ovde će se nabrojati samo najpoznatiji inetrumenti koji prate igre sa napomenom gde se najviše upotrebljavaju ili su se upotrebljavali.

A. UDARALJKE

Ovih instrumenata ima mnogo počev od najprimitivnijih do prilično savršenih. Ima i takvih instrumenata koji se u strogom smislu reči ne bi mogli nazvati muzičkim instrumentima a uz koje se ipak igra. U planinskim krajevima ima igara koje se igraju uz tepsiju. Naročitom tehnikom, tepsija se okreće oko svoje osovine. Tada se prema tepsiji peva, pa vibracije tepsije daju naročitu boju glasa. Nakitom sa prstiju (prstenje) u toku okretanja se lupa u tepsiju po određenom ritmu. U nekim krajevima Bosne su se kao pratnja igara upotrebljavale obične kašike. Udaranjem kašike o kašiku igračima se davao takt. Opšte je poznato pljeskanje rukama, koje je pomagalo ritmičnim kretanjima igre.

1. Razne vrste bubnjeva. Za pratnju narodnih igara upotrebljavaju se i bubnjevi raznih vrsta i veličina. Bubnjevi se obično upotrebljavaju uz druge instrumente. Njihova uloga je negde sporednija a negde vrlo važna (tupan ili goč).

2. Daire ili def. To je plići drveni valjak čija je šupljina s jedne strane zatvorena rastegnutom kožom u koju se udara prstima. Po ivici drvenog valjka mogu biti ugrađene limene pločice, koje udarcima pored tupog zvuka daju i zvonak, metalni zvuk. Kao pratnja igara mogu se upotrebiti same ili u sastavu orkestra. Orijentalnog su porekla a rasprostranjene su u južnim delovima Srbije, Bosni i Makedoniji.

3. Tarabuk je vrsta zemljanog levkastog suda koji je sa šire strane zatvoren rastegnutom kožom u koju se udara prstima. Takođe je orijentalnog porekla a za pratnju igara može se upotrebiti bilo samostalno, bilo u sastavu orkestra.

B. DUVAČKI INSTRUMENTI

1. Svirale. Ovo je opšti izraz za veliki broj instrumenata koji se prave od drveta a sastoje se od šupljih cevi sa izbušenim rupicama za prebiranje. U onaj kraj cevi koji dolazi do usta svirača ugrađen je pisak. U pojedinim krajevima naše zemlje se ovi instrumenti različito nazivaju, tako da se sreće veliki broj naziva. U Srbiji su najpoznatiji nazivi duduk, svirala i frula. Na ovim

instrumentima može se proizvesti nekoliko vrsta tonova, zavisno od načina duvanja. Ako se duva slabije dobija se mekši ton, ako jače dobija se oštar ton a ako prilikom duvanja svirač i mumla, dobija se mukao ton.

2. Dvojnice se ne upotrebljavaju za pratnju igara već su uglavnom "putnički" instrument jer se na njih svira prilikom kretanja. Za pratnju igara se upotrebljavaju ponegde u zapadnoj Srbiji.

3. Kaval, šupeljka, cevara su takođe građeni od drveta kao i svirale, samo što su šuplje od vrha do dna i zvuk se ne dobija duvanjem u pisak već prelamanjem vazduha. Zato se uvek drže malo ukoso u odnosu na usta da bi se postiglo naročito strujanje i prelamanje vazduha.

4. Zurle takođe imaju pisak na principu oboe. Redovno sviraju dva instrumenta a izuzetno i jedan. Za pratnju igara upotrebljavaju se sa bubnjem (tapanom). Uobičajene su u Makedoniji, južnim delovima Srbije, na Kosovu i u Bosni. Bosanske zurle su kraće i imaju piskaviji zvuk.

5. Diple su sagrađene takođe od drveta. Obično imaju dve cevi ali ih ima i jednocevnih. Pisak je takođe od trske. U njih se može svirati ustima ili se mogu pričvrstiti za vazdušni rezervoar načinjen od kože. To su diple sa mehom. Upotrebljavale su se u Hercegovipi, Crnoj Gori, Dalmaciji i Istri, kao i u nekim drugim krajevima dinarskog sistema.

6. Gajde su jedan od najstarijih instrumenata koji se do danas sačuvao. Ima ih više vrsta. Proizvode dve vrste tona: duboki ton kroz dugačku cev koja je pričvršćena za mešinu (burdon) i melodije koja se svira na gajdunici, koja je takođe pričvršćena za meh i koja može imati jednu ili dve cevi za prebiranje. Gajdama su slične i srodne dude u Hrvatskoj i karabe u istočnoj Srbiji.

V. GUDAČKI INSTRUMENTI

1. Kemene. Za ovaj instrument u upotrebi je i termin lijerica u Hercegovini a kao stariji naziv i vijalo u dubrovačkom primorju. Instrument liči na gusle, ima veoma kratak vrat i tri strune. Smatra se da je ovaj instrument preteča violine. U nekim delovima jugoistočne Srbije, ovaj se instrumenat upotrebjvavao za pratnju igara pod nazivom kemene ili gusle.

G. TRZALAČKI INSTRUMENTI

Ovih instrumenata ima više vrsta. Oni prate igre bilo samostalno (šargija, ćitelija) bilo sa više instrumenata u grupi (tambure).

* * *

Pored nabrojanih instrumenata koji su pratili narodne igre i koji su stariji, upotrebljavaju se i noviji instrumenti koji se izrađuju fabrički ili po ugledu na njih (violina, klarinet, harmonika itd.). Oni postepeno potiskuju starije narodne instrumente. Ovaj je proces razumljiv kada se ima u vidu da su izražajne mogućnosti nekih starijih narodnih instrumenata prilično skučene. S druge strane, melodije koje prate igre stalno se razvijaju i usavršavaju pa ih je na nekim starijim instrumentima, zbog ograničenih izražajnih mogućnosti teško izvoditi. Stoga je sasvim prirodno što se stariji instrumenti potiskuju i sve više dolaze do izražaja instrumenti većih mogućnosti i lepšeg zvuka. U većem delu Srbije je za pratnju igara ovladala harmonika na dugmad. U istočnoj Srbiji se za pratnju narodnih igara danas skoro isključivo upotrebljavaju violina, klarinet i truba, u Vojvodini i Slavoniji tamburaški orkestri itd.

Stariji oblik pratnje narodnih igara je individualno sviranje ali je danas pretežno kolektivno sviranje za pratnju narodnih igara. Za pratnju narodnih igara mogu se danas sresti raznovrsni tipovi orkestara:

1. Narodni orkestri su u Srbiji pretežno gudačkog sastava sa dodatkom harmonike i raznih duvačkih instrumenata (klarinet i drugi).

2. Duvački instrumenti su se razvili pod uticajem vojnih bleh muzika i danas se pretežno upotrebljavaju u južnoj, istočnoj i zapadnoj Srbiji a manje u centralnoj. Narodnosti u Vojvodini ih takođe upotrebljavaju (fanfare).

3. Tamburaški orkestri se upotrebljavaju za pratnju igara u Vojvodini. U načinu građenja tamburaških orkestara razvila su se dva sistema: sremski i Farkašev sistem.

4. Čagije su sastav orijentalnog porekla. Upotrebljavaju se za pratnju igara poglavito na Kosovu. Instrumenti koji ulaze u sastav ove vrste orkestra su violina, klarinet, ut, tarabuk ili daire.

IV. KOMBINOVANA MUZIČKA PRATNJA

Kod izvođenja narodnih igara retko će se u narodu sresti isključivo jedna vrsta pratnje narodnih igara. Pratnja je često kombinovana. Nemo igranje je kadkad kombinovano sa pesmom. U istoj se igri određeni broj taktova može igrati uz pesmu a izvestan broj bez ikakve muzičke pratnje. Ovo svakako zato što igranje uz istovremeno pevanje predstavlja fizički zamor za igrače koji se odmaraju dok ne pevaju, da bi posle izvesnog broja taktova opet nastavili da pevaju. Isto tako, igranje uz pesmu može biti kombinovano sa instrumentalnom pratnjom ili istovremeno sa njom. Kod ovakve kombinacije, vokalna i instrumentalna pratnja se smenjuje. Za vreme pevanja ili uzvikivanja poskočica muzika obično svira tiše da bi po završetku stiha došla do punog izražaja instrumentalna pratnja. U istoj igri za vreme pesme ritam može biti lakši ali se ubrzava kada težište pratnje padne na instrumentalnog pratioca. Kod vokalne pratnje mogućno je

kombinovanje solo i grupnog pevanja.

V. NEKE POJAVE U ODNOSU IGRE I MUZIČKE PRATNJE

Zanimljivo je da se uporedi odnos između igre i muzike koja je prati. Kod većine igara on je uglavnom simetričan, što je slučaj kada igračka fraza ima isti broj taktova kao i fraza melodije koja prati igru. Kod izvesnog broja igara ovaj odnos može biti i asimetričan, što se dešava onda kada ss igračka i muzička fraza ne poklapaju. Kod ovih igara se koreografska fraza završava a od melodije preostaje još jedan ili više taktova. Pošto se melodija otsvira i igra odigra nekoliko puta, igračka i muzička fraza će se ponovo poklopiti.

Neobičan odnos između igračke i muzičke fraze može se ogledati i u sinkopama. Ovde se korak umeće između pojedinih taktova muzičke pratnje. Na ovu pojavu može se naići kod "duplira" u vojvođanskim igrama i u nekim vlaškim igrama istočne Srbije.

* * *

Posle kratkog pregleda vrsta muzičke pratnje igara i instrumenata koji se tom prilikom upotrebljavaju, treba reći nekoliko reči o čemu treba voditi računa kod prenošenja narodnih igara na pozornicu. Već je napomenuto da muzička pratnja mora da odgovara karakteru muzike kraja iz koga su igre. Treba imati na umu da muzička pratnja sa igrom sačinjava stilsku celinu koju ne treba narušavati. Zato za pratnju igara ne treba upotrebljavati instrumente ili orkestre koji nisu odomaćeni u kraju iz koga su igre. Tamburaški orkestar ne treba upotrebiti za pratnju igara iz Pomoravlja ili čalgije za pratnju vojvođanskih igara.

Amaterski folklorni ansambli svoje programe uglavnom izvode u zatvorenim salama, pa je potrebno povesti računa o jačini zvuka pojedinih pratećih instrumenata. Ti instrumenti se potpuno drugačije čuju na otvorenom polju, gde jačina njihovog zvuka ne smeta, dok se suvišna buka u salama može odraziti na zamaranje posetilaca. Zurle i tapani, naprimer, u zatvorenom prostoru mogu na publiku zamorno i neugodno delovati, pa njihov zvuk treba prigušiti ili ih zameniti sličnim instrumentima. Isto tako, ima instrumenata sa jako tihim zvukom (šargija) koji se od bata koraka i drugih zvukova na pozornici uopšte ne čuju. Zvuk takvih instrumenata treba pojačati pomoću zvučnika. Opšta je napomena da onim instrumentnma koji nisu pogodni za upotrebu u zatvorenom prostoru treba potražiti zamenu među srodnim instrumentima.

Napuštanje starijih narodnih instrumenata je u narodu proces koji je uveliko napredovao, pa nije pogrešno na pozornici upotrebljavati i novije instrumente, čije je prodiranje u narod već odmaklo. Kod igara koje se igraju uz pesmu ne treba se po svaku cenu držati arhaičnih tehnika pevanja, koje se i u narodu već gube. Poznato je da se narodne melodije stalno razvijaju i bogate novim ukrasima. Paralelno sa razvojem melodija razvijala se i tehnika pevanja, pa "ojkanje" ili

pevanje "iz vika" čija tehnika pevanja odgovara planinskim predelima možda ne bi uvek odgovarala zatvorenom prostoru. Kod pesama sa neutvrđenim tekstovima i kod poskočica treba paziti na sadržinu. Bilo bi pogrešno da se uz igre erotične sadržine pevaju ratnički tekstovi ili da se sa epskima mešaju lirski momenti i sl. Najzad, treba napomenuti da ima i takvih igara kod kojih je pesma gotovo važnija i od same igre, pa bi izvođenje ovih igara bez pevanja davalo pogrešnu predstavu i o samoj igri.

Na kraju treba podvući da pre no što se neka igra prenese na scenu sa pratnjom i opremom, treba dobro prostudirati njen karakter i sredinu u kojoj je ponikla.

Dr Slobodan Zečević | SRPSKE NARODNE IGRE

KOLO I SRPSKI FOLKLOR

Igranje u krugu je, pored ostalih simbolickih korespodencija, identicno i covekovom poimanju prostora u arhitekturi: prve covekove kuce-sklonista imale su kruznu osnovu.

Zatvoren krug predstavlja jednostavan, krajnje strog, ali istovremeno savrsen oblik, jer svi igraci izvode iste korake i pokrete, drze se na isti nacin.

Igra trojanac je jedna od najpopularnijih igara 20. veka na teritoriji Srbije. Cini osnovni igracki repertoar centralne Srbije, velikog dela zapadne (od Macve do Stavice) i dela istocne Srbije od Crnorecja i Timoka do Nisave.

Danas se iza naziva trojanac nalaze tri razlicita igracka obrasca: od pet, osam i dvanaest taktova.

Korak je svako pomicanje u prostoru. Ako je u pitanju stupanje u istom mestu ili promena nogu u mestu, onda to nije korak.

Postoje: obican korak, korak bez privlacenja, korak s privlacenjem, ukrsten korak, poskok, korak s poskokom, skok, lak skok, naglasen korak i korak sa zadrzavanjem...

Najzastupljeniji oblik igre je polukrug sa istaknutom ulogom prvog igraca-kolovodje i poslednjeg keca.

U nekim celinam postoji i trecak, drugi igrac (muskarac u kolu). Izmedju kolovodje i trecaka moze uci samo jedna igracica, a kolo se uvecava, odnosno siri izmedju trecaka i keca.

To je najcesce cetvrtina dve osmine, sto izvodjenju daje izvesnu opustenost, te se posmatracu

cini da se igracki obrasci ove oblasti izvode spontano, skladno, leprsavo, logicno, nekako prirodno. Medjutim, za takav nacin igranja potrebno je veliko igracko umece i prozivljavanje igre i igranja. Upravo se kroz tako mastovito ukrasavanje osnovnog igrackog obrasca ispoljava mentalitet stanovnika centralne Srbije, njihovo poimanje lepog, domisljanost igraca izrazena je raznovrsnim ukrasima, kojima se osnovni igracki obrazac veoma cesto toliko preoblikuje da ga je tesko prepoznati. Stil igranja u ovoj etnokoreoloskoj celini veoma je zanimljiv: na nasim prostorima nigde se igra toliko ne kiti i ne ulepsava. Osnovni igracki obrazac se ukrasava poskocima odozdo ili odozgo, prepletima, zapletima, treperenjem, pocupkivanjem, zastajkivanjem, varalicama, udarima (noge u nogu), promenom ritma u jednom taktu, uslozavanjem koraka (povecanjem broja izvedenih koraka u jednom taktu).

Muzicka pratnja igara u ovoj etnokoreoloskoj oblasti je vokalno-istrumentalna (ne odnosi se na obredne, vec samo na zabavne igre). Najzastupljenije su svirale i gajde, nesto manje dvojnice.

Na pratnju igara velikog uticaja imali su cigani violinisti, koji su u prohujalim vekovima bili zabavljaci u mnogobrojnim hanovima i konacistima u dolini Morave. Ostajuci na ovim prostorima, oni su kao profesionalci prihvatili pratnju nasih igara svirajuci nase melodije. Njihov zvuk dopunice harmonika koja se pojavila nesto kasnije.

Ne samo u centralnoj vec bezmalo i u citavoj Srbiji najcesca je igra ciji je naziv danas sveden samo na jednu rec: kolo, a to je u sustini kolo u tri ili kolo u sest (nazivi koji se koriste u selima centralne Srbije).

Njen koreoloski obrazac sastoji se od osam taktova, ima bezbroj varijanti, raznoliku muzicku pratnjui mnogo naziva.

Momci ili ozenjeni ljudi otpocinjali su setnjom igranje na igrackim skupovima, i to cesto uz vokalno-istrumentalnu pratnju, dajuci poseban znacaj kako pocetku igranja tako i samoj igri. Nakon sto se ona izvede, sledile su druge igre po po zelji kolovodje.

SRPSKA ZIMSKA NOŠNJA UDATE ŽENE.

Srpska zimska nosnja koju uz dugacku kosulju, suknju zapregu, precagu i ram i suknju djurdiju crne boje upotpunjuje suknena dugacka aljina sa rukavima. Na nogama je troslojna vunena obuca i opanci od nestavljene koze.

SRPSKA LETNJA NOŠNJA UDATE ŽENE.

Kosa je ocesljana u vitice, glava je pokrivena kanom i maramom i povezana prevezilom. Preko dugacke kosulje su jelek, pojas i suknja zaprega, otvorena celom duzinom. Izradjuje se od domace vunene tkanine bele boje. Sadrzi veoma jednostavne ukrase od crnog vunenog gajtana, nasivenih po ivicama i savovima.

Zensku nosnju cine kosulja sasivena od kudeljinog platna, dve pregace-prednje i zadnje sa dugim vunenim resama, vuneni tkani pojas i jelek. Na nogama se nose crne pletene carape do kolena preko kojih se obuvaju opanci sa vrpcama.

Muskarci nose kosulju od kudeljinog platna i suknene bele caksire ukrasene gajtanima. Oko struka se nosi vuneni tkani pojas. Na nogama se nose vunene carape i opanci. Karakteristika vlaske muske nosnje je subara od ovcijeg nesisanog krzna.

Igre su uglavnom mesovite i izvode se najcesce u polukrugu. Drzanje igraca je u vecini igara za pojas, a samo nekoliko igara se izvodi u polukrugu u kojem su igraci spojeni rukama spustenim niz telo. Igra se na celom stopalu, telo je opusteno i igraci su uvek usredsredjeni na srediste kola. U pojedinim igrama, telo se moze pokretati levo-desno i to kod muskaraca u ramenima, a kod zena u kukovima.

Izrazena karakteristika vlaske igre je udaranje nogama o tlo... Igre su izuzetno zanimljive i atraktivne i od strane publike uvek dobro primljene.

Vokalni stilovi (kategorije)narodnog pevanja:

a) pevanje na glasb) pevanje na bas

Pevanje na glas je starovremensko pevanje. Moze biti jednoglasno i dvoglasno. Za ovaj vokalni stil karakteristicnije je dvoglasno pevanje.

Poznata je cinjenica da je obrazovanje i vaspitanje potomstva osnovni nosilac kulturnog progresa i drustvenog razvoja odredjene zajednice ljudi. Pri tom se ne sme izgubiti iz vida da se obrazovanje i vaspitanje primenjuje jos od najranijih oblika drustvene zajednice, i gredeci osnovno kulturno nasledje, prenosi sa kolena na koleno, kroz sve istorijske periode i razlicite organizacije zivota. To materijalno i kulturno blago sacuvano i negovano kroz vekovne borbe i istorijske tokove u sadasnjem istorijskom momentu je uvedeno u porodicne okvire. Porodica postaje stub-nosilac kulturnog nasledja, a samim tim i cuvar tradicionalnih kulturnih vrednosti.

Klasifikacije igrackog folklora za svaku naciju i za svaku etno oblast stvaraju posebne poteskoce i predstavljaju najzahtevniji i najtezi deo oblasti teritorije folklora. U svakom slucaju, kod klasifikacije se ne polazi samo od opstih, vec i od specificnosti konkretnog igrackog materijala,

narocito ako je u pitanju folklorna gradja drugog evolutivnog razvoja. Ovo pitanje je svakako jedno od najaktuelnijih kada je u pitanju srpska orska gradja. Posto svi pisani tragovi i dokumenta o igrackim pojavama pripadaju relativno novijoj istoriji, grupisanje prikupljenog igrackog materijala na osnovu starine moguce je izvesti samo studioznom analizom i poredjenjem sa istorijskim, kulturnim i umetnickim dogadjajima, prateci zivot naseg naroda u razlicitim istorijskim epohama. Pritom, u svakom slucaju, ne mozemo da govorimo o tacnim datumima i godinama stvaranja nekog igrackog obrasca.

U okvirima starih patrijahalnih kulturnih shvatanja u Srba pojam i rec muzika ne postoji. Ovaj opsti pojam izazvan je u narodu konceptom pesma i svirka, tj. ono sto se peva i ono sto se svira. Rec muzika usao je u narodnu upotrebu u tokovima raznih akulturacionih procesa, pa je zato i dobio svoje posebno znacenje.

Igranjem kola verovali su stari istocni narodi da od slovenskih bogova mogu izmoliti: zivotnu snagu, blagostanje, zdravlje, rodne godine i napredak u kuci. Energicno kretanje, ljuljanje ,okretanje u ritmu bogovi slovenski rado gledaju, pa su zato stari Sloveni da se na svecane dane i sunce okrece od veselja i uzivanja.

U zivotu starije seoske zajednice narodna muzika je imala izrazito drustvenu funkciju. Za svaku melodiju odnosno pesmu znalo se vreme i mesto izvodjenja, pa je svaka imala svoje atributivne odrednice koje su oznacavale priliku u kojoj se pesma izvodila. Tako su sve zajedno cinile jedan sistemski ciklus koji se po svojoj sustini delio na dve grupacije:

a) narodne pesme u tokovima rada i svakodnevnog zivota, ili poslenicke pesme: prelske, kosacke, zetelacke, beracke, kopacke, oracke, cobanske. Ove pesme imaju funkciju drustvene komunikacije.b) narodne pesme u prilikama praznovanja porodice ili sire seoske zajednice: koledarske, lazaricke, djurdjevdanske, jeremije, dodolske, krstonose, pri rodjenju, svadbarske...

Pesma je nekada bila funkcionalno vezana za sve oblike sezonskih poslova u polju, kod stoke i u nekim domacim poslovima. Ona je takodje bila deo raznih praznovanja, tuge i radosti, a u nekim svojim vidovima, kao na primer u obrednoj ili epskoj pesmi, nosi u sebi znacenje nekadasnjih predstava o religiji i svetu, o istoriji i moralu.

Pojam kolo u tri se u srpskoj etnokoreologiji sreće tek od 80-ih godina 20. veka(1). Od samog početka on nije definisan kao naziv za određenu igru već kao naziv za grupu igara istog osnovnog koreološkog obrasca. Igrački obrazac kolo u tri podrazumeva simetričnu osmotaktnu strukturu (4+4) sa dihotomnom, ređe trihotomnom, unutrašnjom organizacijom fraze(2). Naziv kolo u tri (koraka) preuzet je iz narodne prakse, kao naziv za određenu igru (lokalni termin iz centralne Srbije)(3). Kako je poznato, u narodu se ne grupišu igre prema njihovom osnovnom igračkom obrascu, već isključivo prema nazivu. Samo na ovakav način je osvešćena

diferencijacija između igara. Iz tog razloga postoji veliki broj naziva za jedan igrački obrazac.

Paralelno sa smanjivanjem aktivnosti nekadašnjeg seoskog društvenog života, različiti nazivi igara vremenom su zaboravljani. Pored toga postepeno se homogenizuje i izuzetna varijantnost ovog igračkog obrasca koja se može primetiti u starijem igračkom repertoaru centralne i zapadne Srbije, i svodi se na osnovni igrački obrazac. Iz pomenutih razloga, u igračkoj praksi sve više se sreće samo naziv kolo kao naziv, pored ostalih značenja koje može imati, za određenu igru.

Tako danas, kada čujemo reč kolo, bez greške znamo, kako se ono igra: tri koraka po prostoru, dva u mestu i sve se to ponovi u levu stranu. Međutim, da bi smo u naučnim krugovima precizirali koja je to vrsta kola u pitanju, koristimo narodni izraz kolo u tri, koji ujedno označava najosnovnija obeležja ove igre.

Kao najtipičniji (najrasprostranjeniji), ujedno i najstariji predstavnici igara iz grupe kolo u tri na području Srbije jesu kokonješte, moravac i Žikino kolo. Još davne 1876. godine M. Đ. Milićević beleži ove nazive, ali ne i u svim okruzima tadašnje Kneževine Srbije(4).

O većoj zastupljenosti ovih igara na području Srbije svedoče podaci iz 30-ih godina 20. veka. Tada počinje sa sestrama Danicom i Ljubicom Janković aktivno beleženje narodnih igara i već u njihovoj prvoj zbirci Narodne igre dolazimo i do prvih podataka o strukturi igračkog obrasca igara kokonješte i Žikino kolo, kasnije i o igri moravac(5). Na osnovu njihovih zapisa moguće je bilo zaključiti da ove igre pripadaju obrascu kola u tri. Opisujući strukturu pomenutih igara autorice navode i opštu napomenu o njihovom rasprostiranju, rečima da se igraju "u većini jugoslovenskih krajeva"(6). Pored toga, one beleže da su se na isti način igrala i mnoga druga kola(7). One su grupu igara koje mi danas nazivamo kolo ili kolo u tri, nazvale prema pesmi Potam povam(8 ). Međutim, to i ne treba da iznenađuje, s obzirom na to da je još od početka 20. veka kolo u tri u Srbiji izvođeno uz vokalnu, kasnije uz vokalno-instrumentalnu pratnju. Danas se kolo ne može zamisliti bez isključivo instrumentalne pratnje.

U prošlosti je ovaj obrazac bio najzastupljeniji na prostoru centralne i zapadne Srbije. Danas je, međutim, kolo najpopularnija narodna igra u svim krajevima Srbije, pa i šire. U Bosni se takođe izvodi ovakav obrazac, uz različite melodije i instrumentalnu pratnju(9). Postoje lokalni nazivi, poput s noge na nogu(10) ili na dvije strane(11).

riznica

FOLKORNA TRADICIJA VRANJA I OKOLINE

Folklorni ansambl "Đido" Bogatić

Posebno mesto u foklornoj tradiciji Srbije ima Vranje i njegova okolina. U prošlosti, za vrijeme Turaka na feudalnim imanjima vodio se bujan život. Posebno su se negovale igre tipa čoček, orijentalnog porekla, u kojem su devojke sa izuzetnom profinjenošću izvodile erotske pokrete. Često su se pri igri služile maramicom, defom i sličnim. Odnos prema plesu bio je veoma kultiviran, svaki novi pokret bio je iskušenje za plesače, novi doživljaj za gledaoce. Položaj tela, čvrsto stisnute ruke, odmereno podignuta noga, odavali su plesače pune temperamenta i proživljenog odnosa prema igri. U igri teško oro, u kojem harmoničnosti linija što ih čine pojedini delovi tela, posebnu lepotu daje trajanje pokreta. Iščekivanje novog pokreta, gestova, zaokuplja pažnju igrača i gledalaca. Ubrzavajući neosetno igru doživljaj prelazi iz intelektualne dramatičnosti u opuštenu razdraganost. Kada bi se to još doživelo na mesečini, doživljaj igre ostao bi nezaboravan.

Sličan doživljaj po raznovrstnoti emocije jeste i romska svadba. Subotom u sumrak započela bi svadba, igra i veselje. Mlada ukrašena šljokicama i drugim ukrasima vodila bi kolo. Igra, pesma i

svirka nisu trajali do duboko u noć, jer su vranjanski Romi leti iznosili posteljinu pred kuću i položivši je na prostirku tamo spavali. U nedelju posle venčanja svadbena povorka igrala je vranjanskim ulicama, žene i devojke u raznobojnim dimijama, koje kao da se nadmeću u živosti boja i nijansa. Kod mladoženje se igraju muška kola — igre sa štapovima. Verovatno je to bio deo obreda u kojem su se mačevima terali zli duhovi od mladenaca. Nakon toga nastaje opšte veselje u kojem sudeluju svi, često se i umorni spavači pridruže veselju.

Dok su u to vrieme u upotrebi bili zurle i bubnjevi koje su sami svirači izrađivali, danas je jedina veza s prošlošću bubanj, a u upotrebi su limeni instrumenti i klarinet.

Tekst: Nošnje i plesovi Jugoslavijeriznica

ЕТНОКОРЕОЛОШКЕ ЦЕЛИНЕ СРБИЈЕ

ЗАПАДНА СРБИЈАЦЕНТРАЛНА СРБИЈАСЕВЕРОИСТОЧНА СРБИЈАЈУГОИСТОЧНА СРБИЈАВОЈВОДИНА (СЕВЕРНА СРБИЈА)

На основу поделе некадашње Југославије на шест етнографских зона коју је урадио етнолог Милован Гаваззи, хрватски етнокореограф Иван Иванчан је 70-их година применио ову поделу на област етнокореологије и тако издвојио шест етнокореолошких зона: алпска, панонска, јадранска, , панонска, моравска и вардарска.

Према овој подели може се видети да на простору Србије постоје три од поменутих шест зона, и то: панонска, динарска и моравска. Међутим, детаљнијим изучавањем традиционалног играчког наслеђа у Србији, др Оливера Васић је на основу тог издвојила пет етно кореолошких целина. Динарској зони припада западна Србија, у оквиру панонске зоне протеже се Војводина, а у моравскоу зону убрајају се централна, североисточна и југоисточна Србија.

ЗАПАДНА СРБИЈА

Западна Србија припада динарској зони, што значи да обухвата простор између река Сава, Дрине, државних граница према Црној Гори, Албанији и Македонији, а од осталих етнокореолошких целина Србије дели је линија која полази од ушћа Колубаре у Саву, даље иде долином Колубаре, прелази преко Рудника и Западне Мораве, пење се на копаоник и са Копаоника долином Лаба и Ситнице спушта се у Метохију и Косово.Велики број мањих предеоних целина западне Србије може се груписати у три области: северну средишњу и јужну. Ова подела није урађена само према различитој играчкој пракси, већ и због другачијих историјских услова и различите структуре становништва.Велики део Србије је ван главних путева. То је условило старије очување старијег играчког наслеђа, пре свега великог броја обредних игара које су биле нераздвојни део свадбеног церемонијала и посмртног ритуала, као и завршетка аграрне године – жетве.Карактеристика ове целине, као и целине динарске зоне, јесте колање, тј. играње у колу уз пратњу песме, које се изводило у бројним приликама. Развијањем овог јединственог обрасца и већим присуством инструмената, који замењују вокалну пратњу, настају бројне игре забавног карактера:повод, четворак, тројак, с ноге на ногу, свињарац, шестица, босанчица, прекид коло, сец коло, мала башта, девојачко коло, шарено коло и многе друге. Игру су пратиле најчешће свирале (дуге и кратке) и двојнице, гајде (доста давно), мањи састави као што су кланет и бубањ, оркестри виолиниста на северу, оркестри трубача у средишњем делу и зурле и тапан на југу западне Србије. Хармоника се појавила половином ХХ века.Играње западног дела Србије одликује се снажним играњем, са целом површином стопала на тлу и савијених колена, која се у току играња не исправљају. Обрасци корака су једноставни, варирају се наглашавањем корака, уситњавањем корака у такту, избацивањем слободне ноге, док је преплитање ногу у току играња за ове становнике веома тешко.Играње се у западној Србији изводи у различитим формацијама: у кругу (затвореном колу), у којем у средини може бити један играч, и у полукругу, који се може спирално увијати или садржати фигуру моста, односно ,,врата кола”, или пар непознатих играча у средини, а може се и ,,разбити” у парове.У току играња, иако се игра снажно у свим областима, различито се прелази простор, а идући према југу играње постаје све разуђеније, ,,крупније”.Играчи се у току играња држе за руке пуштене низ тело. Назив за игру је коло (у Метохији је постојао назив оро). Првог играча називају коловођа, а последњег кец

ЦЕНТРАЛНА СРБИЈА

Централна Србија обухвата више мањих предеоних целина, од београдске околине на северу до Такова и Рудничког Поморавља на југу и Колубаре на западу до Велике мораве на истоку. За ову област често се чује синоним Шумадија и Поморавље, али то су (само) њене две највеће целине. Због тога се у другим областима игре које долазе из централне Србије често називају општим именом шумадинка.Централна Србија обилује разноврсношћу игара, што је пре свега последица шаролике структуре становништва. Још од средине XIV века започеле су сеобе становништва проузроковане турском најездом. Од тог периода па све до XIX века, досељавање и прожимање становништва трију миграционих струја (динарске, косовско-метохијске и моравско-вардарске) створило је нови тип човека. Поменуте особине људи овог простора дошле су и до изражаја и у народним играма. Специфичан начин играња, препун варирања основног играчког обрасца, разноврсних играчких мотива (варалице, преплети, заплети, удари ноге у ногу, застајкивања, усложњавање корака) допринело је препознатљивости шумадијског стила.Игре централне Србије се лако, лепршаво у умереном темпу, али управо за такав начин играња потребно је велико играчко умеће. Ово посебно одликује игру шетња (шета, повоз, шеталица, шетаљка, одмор), извођена уз вокално-инструменталну пратњу, са којом су момци или ожењени људи започињали играчке скупове. Најраспрострањенији играчки образац ове области је тип игре називанколо у три или краће коло. Коло се раније изводило у бројним варијантама, уз различиту музичку пратњу (вокалну, вокално-инструменталну и иструменталну) и различите називе (Жикино коло, џамбаско коло, Посејо деда, шестица и др.). И друге области Србије примиле су варијанте ове игре и прилагодиле их својој традицији, те је тако коло постала препознатљива игра нашег подручија. Данас се коло изводи само уз иструменталну пратњу, кораци су поједностављени, а и назив – једноставно коло.Осим шетње и кола, окосницу играчког репертоара у централној Србији чине и следеће игре: девојачко коло (нова влахиња), старинска влајна (гајдица, поломка, ситниш, рудничанка, колубарчица, ситно напред, крива...), осмица, тројанац (од пет тактова), ђурђевка, поп-Маринково коло, ретко коло (моравско коло, народно коло) и четворка (чачанка, тасино коло...).Игре су некада пратиле свирале, гајде, двојнице, а почетком XX века хармоника и виолина, као иструменти већих могућности, обогатили су постојећу музичку пратњу и тако подстакли народне играче ка импровизовању и стварању нових игара. Бројни свирачи, посебно на хармоници, допринели су изузетном развоју иструменталне традиције. Међу њима су некада веома познати Радојка и Тине Живковић, Миодраг Тодоровић – Крњевац, Милија Спасојевић, Будимир Јовановић – Буца, Милован Милутиновић – Бане, Јовица Петковић и бројни други.Игре се у централној Србији играју углавном у полукругу, у којем је истакнута улога коловође (првог играча) и кеца (последњег играча). Играчи се држе за руке или, у споријим играма типа шетње, под руку. Игра се у десну страну.

-3-

СЕВЕРОИСТОЧНА СРБИЈА

Североисточна Србија смештена је између Дунава (на северу), линије која иде преко тупижнице, Ртња и Вратарничке клисуре (на југу), државне границе према Румунији и Бугарској (на истоку) и простора између Млаве и Велике Мораве (на западу). У оквиру неколико мањих области заједно живе две етничке заједнице – Срби и Власи. Срби су на овом простору углавном потомци косовско-метохијске струје, који су се доселили у време великих миграционих кретања становништва (од XIV до XIX века). Власи су трако-дачко-словенска симбиоза и на простору североисточне Србије постоје две групе: Ungureani – сточари који насељавају Хомоље и Црноречје и Carani – земљорадници, настањени у Тимочкој и Неготинској Крајни и Кључу. Срби и Власи живе доста дуго на овим просторима и настојали су да сачувају свој етнички идентитет у свим видовима живљења, што, поред осталог говоре и села где живе само једна етничка заједница. Међутим, размена културних добара (акултурација) била је неминовна и у материјалној и у духовној култури. Традиционална игра као један елемент духовне културе такође показује елементе једне и друге заједнице.Постоји обиман заједнички репертоар игара, да наведемо неколико: влаина или влајна, стара влаина код Срба, а ора ђе патру или четворка, данца код Влаха; кесер код Срба а кисеру код Влаха; полонка код Срба, а с'тнга или прос'тнга код Влаха; поп-Маринково коло код Срба, шокћили или патулу код Влаха; тодорка код Срба или ђурђеску код Влаха; левакиња код Срба, а арамбао код Влаха; заплет код Срба, а рузмаљинка код Влаха...Све до данас у севериисточној Србији сачувао се велики број обредних игара животног и годишњег циклуса. Свадбени церемонијал је код Срба и Влаха подједнако заступљен и пропраћен игром, док је у посмртном ритуалу играње заступљеније код Влаха.Истраживања показују да се у играчком репертоару Срба на овом простору последњих деценија уочава све више позајмљивања градских игара из централне Србије. Власи, међутим, и даље стварају нове игре, користећи као основу играчки образац влаине – ора ђе патру. Ова игра је доминантна у североисточној Србији, међу обе етничке заједнице. Из те основе Власи су створили и даље стварају бројне игре, међу њима су најпознатије: омољанци, брестовљана, сојаница, пошуваја, нересничанка, препишор, кобиљана, волујана, бобошика, тобошанка и др.Начин играња је код Срба и Влаха сличан. Играју снажно, целом површином стопала на тлу. Образац корака варира се поскоцима, мањим скоковима, треперењем, усложњавањем корака, избацивањем слободне ноге, а преплет, познат у централној србији, овде не постоји. Нема скакања и великог прелажења простора. Влашко играње је препознатљиво по ударима слободне ноге о тло – ропота (код Ungureana), и савијање колена у дужем

трајању – утапање, пропадање (код Carana). Удари нису наглашени, већ пре пригушени, последица њиховог извођења су ситни трептаји целог тела. Тело је опуштено, а код Влаха и мало нагнуто напред. Доминантну улогу имају играчи, који наизменичним покретањем руку привлаче час десну, час леву играчицу ка себи. Жене играју смиреније и углавном прате играче, и то не корацима, већ покретима тела (куковима и коленима), који опет нису наглашени.Најпостојанија компонента игре код Срба и Влаха је формација – полукруг. Играчи су у њему често спојени, држе се најчешће за појас или укрштеним рукама спреда. Постоје и игре, углавном спорије, које се изводе држањем под руку, а веома мали број игара који се изводе држањем за руке пуштене низ тело. Игра се за десном руком, али постоји једна игра која се игра на лево, то је полонка или с'тнга.Игре Срба и Влаха изводиле су се уз пратњу свирале – флуера и гајди – караба. Познати и омиљени у овом крају су оркестри фрулаша који свирају уз пратњу бубња – тоба, оркестри виолиниста и трубача, а у другој половини XX века и хармоника. Важно је истаћи да је свирање и певање у североисточној Србији једногласно.

-4-

ЈУГОИСТОЧНА СРБИЈА

Југоисточна Србија граничи се на југу и истоку са државним границама Македоније и Бугарске, на северу са целинама централне и североисточне Србије, а на западу са средишњом и јужном западном Србијом. На простору југоисточне Србије живи велики број староседелачког становништва (старовремаца или чутуклија), потомка досељеника косовско-метохијске и моравско-вардарске струје, а најмање Динараца. Близина Бугарске и Македоније и бурна историјска збивања оставила су траг и у традиционалним играма. Шопска област која се протеже од Пирота дo Софије у западној Бугарској и североистока Македоније представља јединствену целину у свим областима стваралаштва, па и у народној музици и игри. Осим тога, утицај других култура и традиција прати се далеко у прошлост. Старији утицај Леванта из Грчке доспео је преко Византије у Немањића Србију и у Призрену и у околини утицао на стварање достојанственог градског играчког репертоара, а потом се пренео и у сеоску средину. Други, млађи утицај доспео је у Врањско Поморавље са Османлијама и оставио трга највише у стилу играња.Етнокореолошка истраживања показују да је област југоисточне Србије најразноврснија и најзанимљивија целина у Србији. Овде постоји велики број основних играчких образаца (типова), разноврсна музичка пратња (од вокалне, вокално-иструменталне до инструменталне), бројни инструменти, све познате формације игре на нашем простору (од соло играња до круга), разноликост стила играња, велики број обредних игара везаних за

годишњи циклус обичаја (коледари, сировари, лазарице, краљице) и животни циклус (свадба).Од игара забавног репертоара, извођене уз инструменталну пратњу, игра чачак представља доминантну игру југоисточне Србије. О бројним играчким и музичким варијантама ове игре говоре и називи: бањски чачак, сврљишки чачак, нишки чачак, стара босара, пиперана, пиротски чачак, шиловачки чачак, пчињски чачак... Поред ових игара заступљене су следеће: једностранка, осампутка, (осмача, чича Дришља), четворка, селско оро (староселско, новоселско), самачки (по саме, лиле, лилка, катанка), тројанац, руменка и поломка (у северном делу ове целине), власинка, бугарка (бугарчица, пешачки) и шесторка (у јужном делу целине).Осим песме, игру је пратила свирка дудука, гајки, камена, гајди и тупана, зурли и тапана, оркестра трубача и хармонике.Начин играња југоисточне Србије препознатљив је по израженој вертикали, тј. треперењу тела, што је последица повијених и еластичних колена, која се испружају само на трен. Тело је исправљено и непрестано ситно трепери. Стиче се утисак да се стопала не одвајају од тла. Игра се пуним стопалима, снажно и оштро. У севернијем делу целине (Бања, Тимок) специфичан начин играња назива се подвожење – једна нога граби простор, а друга је потискује што се одвија истовремено уз потресање целог тела по вертикали. У Шоплуку игра се посебно веома снажно, а играчи пре него што се спусте на тле исправе колена и удахну пуним плућима. У току играња прелазе мало простора. Становници Лесковачке Мораве и Власине су брзоноги, слободних покрета, али опет веома снажно изведених. И у Врањском Поморављу игра се веома чврсто, али лаганије и смиреније. Косовци играју уздржано, достојанствено, без претераних и наглашених покрета.Посебност у игри и музици југоисточне Србије, која се у другим целинама Србије ретко среће, је непоклапање дужине играчке и музичке фазе (нпр. у игри чачак, власинка...). Сестре Јанковић су ову појаву назвале правилно у неправилноме или асиметрија и посветиле су овом проблему посебан рад. Осим тога, динамичност у играма југоисточне Србије доприноси разноврстан ритам–2/4 и ¾ преко 5/8, 7/8 и њихових комбинација.

-5-

ВОЈВОДИНА (СЕВЕРНА СРБИЈА)

Део Србије северно од Саве и Дунава – Војводина, представља специфичну етнокореолошку целину у оквиру панонске зоне. Својим положајем Војводина чини својеврсну грницу између Балкана и Европе, што се одразило и на њено играчко наслеђе. Војводину чине три веће области: Срем, Банат и Бачка. Настањена је разнородним

живљем: Срби староседеоци, досељеници из Босне,Херцеговине, Црне Горе, Хрватске (досељени у ХХ веку, после I и II светског рата и у последњој деценији ХХ века), велики број етничких заједница: Буњевци, Шокци, Румуни, Мађари, Чеси, Словаци, Роми, Русини, Хрвати, Македонци, Бугари... Етничка шароликост овог дела Србије подстакла је очување традиционалне музике и игре сваке појединачне заједнице, што потврђује чињеницу да се преко музике и игре најбоље исказује етничка припадност.Обредних игара у Војвођанским селима одавно нема. Почеле су да нестају још у XVIII веку, а данас су видљиви само тргови њиховог постојања. Годишњи и животни циклус био је пропраћен музиком и игром, нарочито свадбени церемонијал, у којем је сваком тренутку придаван значај. У овим приликама неизоставно је било Велико коло (банатско, бачко, сремско) извођено уз гајдаша, потом девојачка игра називана у Срему Кетуша, у Банату Фицко, у Бачкој Мађарац, Младино коло...Поред обредних игара, постојало је много игара забавног карактера, тј. локалног забавног репертоара. Његова подела може се најбоље представити груписањем према облику – формацији, и то на паровне игре (по двоје) и игре у затвореном колу. Најпознатије игре у затвореном колу су: Велико и Мало коло (банатско, бачко, сремско), Паорско коло, Гајдашко коло, Буњевачко, Старачко... Од половине ХХ века, под утицајем градских игара, коло се почело отварати формирајући тако полукруг. Међу овим играма познате су: Мајсторско коло, Трговачко коло, Панчевачко, Видино коло, Младино коло...Играње у паровима је у Војводини заступљеније. Парови могу бити различито распоређени по простору: правилно по кружници или линији и слободно по кружном простору. Од распореда по простору зависи и начин повезивања играча: играчи могу бити постављени један поред другог или један наспрам другог, држећи се под руку, за руке испружене испред себе, неповезано или тако да играч обухвати играчицу око појаса, а она њему постави руке на рамена. Најпознатије паровне игре су: Циганчица, Мађарац, Келеруј, Зурка, Кисел воде, Ердељана, Сиротица, Ситне боле, Тодоре, Тандрчак и др. Постоји и неколико игара које се изводе у тројкама (играч са две играчице) и то код Срба у Банату и код Буњеваца у Бачкој.Наведене игре у колу и у паровима чине окосницу играчког репертоара Срба староседелаца, Буњеваца, Шокаца и Хрвата. Разлике међу играма ових заједница су пре свега у начину играња и музичкој пратњи, док су основни играчки обрасци веома слични. Играчки репертоар Срба досељеника у ХХ веку је сасвим другачији. Код њих су присутне неме игре и претежно игре уз вокално-инструменталну пратњу. Остале етничке заједнице (Румуни, Мађари, Чеси, Словаци...) покушавају, као што је већ речено, да сачувају сопствене традиционалне игре.Инструментална пратња играма, веома заступљена у прошлости, изводила се уз пратњу гајди и тамбура, које су касније заменили оркестри тамбураша и виолиниста. Код Мађара се јављају цимбала и удараљке, а код Румуна дувачки оркестри у којем доминира тарагот. Хармоника је у Војводину доспела рано, у неким крајевима још у XIX веку, а као пратња игри коришћена је и кроз цео ХХ век.Стил играња је у Војводини веома различит од осталих крајева Србије. Код свих житеља

(осим Динараца) доминантну улогу имају мушкарци играчи. У току играња они импровизују, варирају основни, углавном једноставни играчки образац. Вештина у томе огледа се у непрестаном покретању ногу од колена наниже, што носи различите локалне називе: федерирање (у Банату), дуплири (у Срему), кврцање и искврцавање (Буњевци у Бачкој). Жене играју мирније и углавном ситно, вешто пратећи и прилагођавајући се партнерима. Осим тога, играчки образац варира се уситњавањем корака, застојима, ударима рукама и коришћењем разних реквизита при игрању (Мађари у Бачкој) итд.Војводина као спона између Балкана и Европе у музичком и играчком медијуму, препознаје се у следећим особеностима: у великом броју паровних игара, у многим играма са називом коло које подсећају на свите познате у Европи у XVI и XVII веку (игре садрже више делова, започињу лагано и све се више усложњавају), у рано уведеној хармоници и оркестарској пратњи играма. Приближавање Војводине западноевропском музичком и играчком идиому започео је Исидор Бајић, компонујући по угледу на пољску музику, музику и игру Српкињица. Ова игра имала је дванаест различитих фигура, а до данас је сачувана само једна – сеоска игра типа Сремице, од четири симетрична такта. Остале фигуре су заборављене.

Пише: Весна Бајић, етномузикологFolklorsrbije

ETNOMUZIKOLOŠKE KARAKTERISTIKE

Srbija

Srbija se deli na dva glavna okolna područja, na istočnu i zapadnu. Ta prirodna podela datira iz vremena starih kultura koje su još pre dolaska slovena u ove krajeve dominirale na balkanskom poluostrvu: vizantijska na istoku i romanska na zapadu. Oba područja imaju ove zajedničke etnomuzikološke karakteristike:

a) kolektivan karakter narodne muzike;b) muziku kao sredstvo za izražavanje poetskih oblika i osećanja;c) sedeljke i posela na kojima se razvija kolektivna pesma i kolektivan rad;d) otvoreno kolo u narodnim igrama;e) dvoglasno pevanje u nekim planinskim predelima;f) starinske čobanske instrumente: frulu (sviralu) i gajde, a u novije vreme i harmoniku;g) melodije zasnovane na obradi monostiha;h) trohejske akcente.

Iz Muzičke enciklopedije

NARODNI PLESOVI, IGRE I KOLA

O narodnim igrama moze se raspravljati prema psiholoskoj sadrzini, oblicima, stilu, karakteru, tehnickom sklopu, prilikama u kojima se izvode i mestima gde se izvode. Razvrstavane su u grupe i tipove. Po sadrzini su: sastavni deo narodnih obicaja (svadbenih i drugih), ostaci davnih obrednih igara s magijskom namenom, religioznom, vezanom za posebne prilike, dogadjaje, prirodne pojave, godisnje doba, pojedine dane u godini, vegetaciju, razlicite manifestacije, ljudske poslove. Po karakteru igranje je katkad mirno, katkad i razvuceno, setno; zivlje, s lakocom; zivo, sitno; snazno, poletno, ostro, kruto. Raznovrsnost oblika zavisi o rodu i polu, o uobicajenom broju ucesnika, poretku, uzajamnom drzanju ruke, o smeru igranja, vrsti koraka, talasima i treperenju, propratnim pokretima uz korake i o narocitim rekvizitima sto ih igraci upotrebljavaju. Mesta na kojima se igra jesu: kuce, dvorista, vrtovi, gumna, livade, blizina crkve ili groblja, raskrsce, trgovi i dr. Glavne prilike za igru su svadbe i druge obiteljske svecanosti, radna sela, poklade, veci i manji verski i narodni praznici, useljivanje u novu kucu i dr.

Igre su grupirane po onome sto je karakteristicno za igru prema onome sto je najuocljivije ili prema glavnoj sadrzini, formi, mestu, necijem imenu i sl. Razlikuju se i igre muske, zenske, zajednicke, decije. Nazivi nocne, zalovite, neme, sitne, zive igre i sl. Jasno pokazuju kakve su. Kao o posebnoj grupi moze se raspravljati o "onima u kojima se nesto predstavlja, prikazuje", tj. o mimicko dramskim igrama. U svakoj grupi razlikuju se pojedini tipovi kao glavni predstavnici, a svaki tip ima i svoje varijante i svoja posebna imena. Igra, kao i celokupna narodna umetnost, dozivljavale su, a i sada dozivljavaju mnoge promene. One nisu ustaljene ni u istom kraju gde su nastale; prenose se u obliznje i udaljenije krajeve pa i tako nastaju promene i preinacenja, prilagodjavanje domacem lokalnom stilu, unosenje necega novog u lokalni stil. Zato se i ne mogu strogo povuci granice koreografskih podrucija; one nisu zatvorene a najmanje se poklapaju s politickim upravnim granicama.

Iz Muzičke enciklopedije

NARODNE IGRE

U Srbiji ima vise od 3000 naziva narodnih igara. U svim krajevima prevladjuju vedre i vesele igre u kolu ali se mogu naci i setne pa

mimicke, eroticke i dr. Pored otvorenog i zatvorenog kola tu su i drugi

oblici, npr. lese, naspramni lanci, igre udvoje, utroje, učetvoro itd. U pogledu ritma preovladjuju dvodelni i cetvorodelni taktovi, a nisu retki

slucajevi ni trodelnog, slozenog i neravnog takta. Igre prate instrumente (gajde, svirala, duduk, frula, dvojnice, cemane, tambure,

zurle i tupan). Ima igara koje se izvode uz pevanje ili naizmenicno pevanje i nemo igranje ili uz naizmenicno pevanje i instrumentalnu pratnju. U periodu izmedju dva svetska rata gotovo u sve krajeve

prodire harmonika. Prilike za igranje po selima su redovne i vanredne. Vanredne su o selima, prelima, mobama, svadbama i tome sl. Igraci-stvaraoci pokazuju sklonosti ka individualnom izrazavanju u igri i ka interpretaciji ukrasnih koraka te tako najcesce pridonose stvaranju

lokalnih stilskih oblika. Pod uticajem nekih igara koje su se po gradovima formirale u veoma zive igre, kao sto su Žikino kolo,

Vranjanka, Kukunješte i dr., igra se i po selima zivlje. Medju najstarije igre idu obredne, danas vec u izbledelom i degenerisanom obliku. Takve su dodolske, lazaričke, kraljičke, koledarske i dr. Rusalje su

čarolijsko-ekstaticne igre poznate u istocnoj Srbiji kod Vlaha. Ostaci obrednih igara nalaze se i u mnogim decijim igrama.

Bogastvo i lepota svetovnih orskih igara ogleda se u razlicitim tipovima i stilovima koji su se u svakom pojedinom kraju razvili pod specificnim

istorijskim, kulturnim, ekonomskim, geografskim i drugim uslovima toga kraja. Tipske, stilske i tehnicke osobine igara omogucuju da se

izvesne krajeve uprkos manjim lokalnim razlikama, posmatra kao jednu koreografsku oblast koja se ne poklapa uvek sa teritorijalnim

granicama, vec se igre redovno prelivaju na jednu i na drugu stranu. Pojedine igre vise su rasprostranjene po citavoj Srbiji. Takve su starije:

Dunjeranke, Seljančica, Devojačko kolo, Ajd na levo, braća Stevo, Zaplet, Đurdjevka i dr. U novije vreme uveliko su se rasirile zive igre

Žikino kolo, Vranjanka, Kukunješte, U šest, a donekle i Moravac. Svatovska igra, Šareno oro, igra se po citavoj Srbiji sem Vojvodine.

U koreografskoj oblasti centralne i zapadne Srbije ceni se sitno igranje i fino treperenje tela. Vecina igara izvodi se u otvorenom kolu uz pratnju

svirale, frule i dvojnice. U selima oko Beograda i na Kosmaju najpoznatije su igre Paležanka, Orijent, Groznica, Moravac i dr. U

zapadnom delu oko Obrenovca, Šapca pa idući prema Valjevu, igraju se, pored pomenutih igara, Kolubarka, Prolomka, Mačvanka, Cicvarića kolo itd. U centralnoj Srbiji, pored mnogih drugih, igraju se Šumadinka,

Gruzanka, Trojanac, Tašino kolo, Stara i Nova Vlahinja, Šeta, Treskovac, Osmica, Četvorka.

Koreografska oblast istočne Srbije, odlukuju se veoma živim igrama i raznolikim koracima. Igre prate gajde, duduk, dvojnice i svirala; kasnije Cigani uvode ćemane (violinu). U donjem delu istočne Srbije, igre prate

zurle i goč. U oblasti Nišave igre spadaju medju najzivlje u Srbiji. Najomiljenije su Čačak (u lesi) i Katanka, obe u mnogim varijantama.

Cesti su duhoviti koreografski satavi koji pokazuju smisao za salu. Vranje je predstavnik gradskih narodnih igara. Dostojanstven stil

vranjanskih igara prozet je mnogim orijentalnim primesama. Vranjanci igraju meraklijski, sa uzdrzanim temperamentom; oni prozivljavaju svaki pokret koji kao da se radja iz samog osecanja neke duboke

ceznje. Vranjanka, Daskalica, Iz banju ide, Teško oro, Pembe izvanredni su primerci igara ovoga kraja.

U koreografskoj oblasti Kosova i Metohije, srpske seoske igre nose u sebi najstarije elemente slovenskog karaktera. Po selima se igra veoma

mirno, najcesce uz naizmenicno, razvuceno i setno pevanje dveju po dveju igracica. Pri tome je karakteristican otegnut uzvik I!. Prizrenski tip igara nadelko je cuven kao i prizrenska bogata nosnja, narocito zenska. Najomiljenija igra je Kolač. Lepe su stare srpske igre, Stara Prizrenka ili Razgranjala, Coko, Bre devojče, Poduna mori poduna i

druge…

Vojvodina je jasno izdvojena koreografska oblast cije su odlike uslovljene razlicitim uticajima. Na ovom ravnom i plodnom tlu pored

srpskih, bunjevačkih i sokačkih igara dale su i igre nacionalnih manjina (madjarske, rumunske, slovacke i rusinske) svoj doprinos u stvaranju

ovog specificnog stila. Igra se sitno, skoro u mestu, a individualna improvizacija ukrasnih koraka i figura izrazena je narocito u muskoj igri; karakteristicna je improvizacija, sinkopiranog udaranja petom u

zemlju ili petom o petu (duplir), koje se kod dobrih igraca javlja gotovo u svim igrama. Igre su ranije pratile gajde, danas ih najcesce prate

tambure. Najrasprostranjenije su Bačko kolo, Banatsko kolo i Sremsko kolo. Varijante se javljaju kao esnafska kola: Paorskom, Ratarsko,

Majstorsko, Zanatlijsko, Opančarsko, Čobansko itd. Šaranac je solo muska igra koja se zadrzala jos oko Vršca i Bele Crkve.

Iz Muzičke enciklopedije

BANATSKA MUZIKA

BANATSKA MUZIKA — Kao i narodnu nošnju, tako i pravu narodnu banatsku muziku odlikuju sve one osobine koje nas dovode u vezu sa

našim panonsko-skitskim korenima. U pravoj "etno" muzici Banata gajde i najrazličitije vrste frula, ovde uglavnom izrađivane od drveta zove i najrazličitijih oblika, su instrumenti koji su jedino i zastupljeni. 

Banatsko kolo, poznatije kao "bećarac", koje se sviralo i pevalo u svečanim prilikama — svadbama i različitim veseljima, a koji je

propraćeno gajdašima, ujedno nas vezuje i za stare srpske krajeve odakle je najveći broj današnjih Srba sa ovih prostora došao U XVII veku, jer stihovi "bećarca" su ispevani u desetercu (epskom) dok je

muzika gajdi svakako veza sa prastarim panonsko-skitskim korenima. 

Iako danas muziku tamburaša najpre prepoznajemo kao vojvođansku, tamburu su još krajem XIV i početkom XV veka Turci doneli na Balkan i prvo je bila zastupljena u muzici Bosne, Istočne Srbije i Makedonije, ali sasvim drugačije nego što se koristi u toj zaista karakterističnoj, ali ne i

staroj i samosvojnoj tzv vojvođanskoj muzici. Iako su uticaji bili sa različitih strana, verovatnije je da je muzika "tamburaša" u ovakvom

obliku nastala kao mešavina uticaja iz Ukrajine (odatle su i uticaji i na tkz. starogradsku muziku) iz Rumunije i Mađarske.

IGRE IZ LESKOVAČKOG POMORAVLJA

Oblast Dubocica, danas poznatija kao Leskovacka Morava, zbog svog ulegnutog polozaja je i dobila takav naziv. U proslosti, tacnije

pocetkom paleolita (starije kameno doba), nalazila se pod vodom koja je otekla i ostalo je plodno Leskovacko polje sa gradskim centrom Leskovcem koji je dobio naziv po potesima leske kojih je na tom

prostoru bilo u izobilju.

Ovaj kraj je od davnina bio naseljen. Najstariji poznati stanovnici bili su Dardanci (ilirsko pleme) koje se pominje jos 284. godine pre nase ere u

borbi protiv Makedonaca. Osim Dardanaca kroz dolinu Leskovacke Morave prosli su mnogi narodi a medu njima i Kelti u svom pohodu ka

Grckoj. Posle Kelta ovim prostorom vladaju Rimljani, a od 6. veka u njega dolaze Sloveni.

Sve do 12. veka, tacnije 1165. godine Leskovacka Morava bila je pod neposrednom bizantijskom vlascu a od te godine prelazi u naslede Stefana Nemanje. U Leskovackoj Moravi su do nasih dana sacuvani

mnogi obredi u kojima su muzika i igra imale znacajnu ulogu, a zahvljujuci Dragutinu Dordjevicu u njegovoj monografiji, oteto je od

zaborava bezbroj dragocenih podataka o tradicionalnoj kulturi ovoga kraja.

Stani Rado, bela Rado

Ide Jovo od oranje,bela Rada od kopanje.Stani Rado, bela Rado

daj da ljubim lice mlado.

Nesmem Jovo, oj Jovaneljuti ce se moje Nane.

Stani Rado, bela Rado. 

Devojce, devojce

Devojce, devojce turi srp na ramobel tulben na glavu da se nadznjejemo.

Cuti, cuti momce, cuti blago mene.Devojce su momc mnogo vagolaste.

Devojce, devojce ajd idemo dole,ajd idemo dole, da se nadigramo

http://www.dunav.de/3.html

* * *

NOŠNJA IZ LESKOVAČKOG KRAJA Nošnja iz ovog kraja ima gotovo iste elemente kao i Šumadijska, ali je znatno jednostavnija u pogledu

izrade, gotovo cela je od vune, tamnijih boja. I takva je ipak bogata ručnim radom. Karakteristične su suknje tzv. "fute" koje su ručno tkane

i to ekstra precizno u niz varijanti boja i šara. 

Kod muškaraca tamne pantole, tkanice, bijele košulje i tamni jeleci, na glavi su crne šubare, a na nogama kožni opanci. Kod djevojaka suknje tkane fute, šarene pregače, bijele haljine sa vezom i tamni jeleci, na

glavama su ubrađene bijele marame, a na nogama kožni opanci.

folklorsrbija

ETNOMUZIKOLOGIJA

Etnomuzikologija je nauka koja se bavi proučavanjem muzičkog folklora. Naziva se još i muzička folkloristika.

Naziv folklor, koji se u nauci različito tumači postao je od engleske reči folk-narod i lore-znanje, a označavao je narodnu mudrost, veštinu i

znanje.

Etnologija je nauka koja proučava ljudsku kulturu, a iz nje se razvila posebna disciplina koja proučava narodno stvaralaštvo-folkloristika.

Građu koja se bavi narodnom muzikom proučava muzički folklor.

Muzičko folklorna građa je razvrstana u 4 grupe:

1. vokalna muzika (jednoglasna i višeglasna).2. muzički instrumenti

3. vokalno instrumentalna muzika4. igre

Etnomuzikologija ima posebne discipline koje se odnose na specifična istraživanja:

Organologija — proučavanje muzičkih instrumenataEtnokoreologija — proučavanje narodnih igara

Kinetografija — zapisivanje pokreta u narodnim igramaMelografija — zapisivanje narodnih melodija

Autor teksta nepoznatRiznica srpska

TRADICIONALNA MUZIKA KOSOVA I METOHIJE

Narodna muzička tradicija Kosova i Metohije predstavlja deo svakodnevnog života srpskog naroda koji se vekovima odvija kroz pesmu, igru i svirku, kroz obrede i narodne običaje. Karakteristike narodne muzike, po kojima prepoznajemo da je pesma sa Kosova i Metohije, predstavljaju karakteristike njihovog sveukupnog života i

razlikuju se od drugih oblasti u Srbiji zbog načina na koji se tradicionalno živi, govori, radi, veseli i tuguje, a koje su uslovljene društveno-istorijskim prilikama u prošlosti. Takođe, u narodu čak

postoji mišljenje da se pevanje razlikuje od sela do sela u istoj oblasti i da svaki pevač zna da prepozna razlike u pevanju svog sela od susednih, ma kako se nama sa strane činilo da razlika nema.

Ipak, specifičnost narodnog tradicionalnog pevanja na Kosovu i Metohiji je skoro isključivo jednoglasno pevanje, odnosno pevanje samo jedne melodije, dok danas u većini ostalih krajeva Srbije uglavnom dominira

dvoglasno pevanje. To znači da je na Kosmetu prisutno pevanje u kome se melodija najčešće izvodi solistički ili ređe grupno (istovremeno dva pevača) ali u jedan isti glas. Zato je melodija pesama sa Kosova i

Metohije gipka i pokretljiva, i mada nevelikog glasovnog obima, bogata ukrasnim tonovima, koji su deo tradicije jednoglasnog pevanja, ali i orijentalnog uticaja u vreme turske dominacije Balkanom. Peva se iz

punog glasa, veoma izražajno, u višim "svetlim" registrima, što melodiji daje poseban karakter.

Naš prvi pouzdani melograf narodnog pevanja sa Kosova i Metohije, i jedan od najznačajnijih kompozitora u srpskoj muzici 19. veka - Stevan Stojanović Mokranjac, zabeležio je "... da naši narodni pevači sa sela ne daju gotovo nikad ton savršeno čist ... već ga uvek, i kod svake strofe drugačije, okite sitnim šarama i raznim grlenim i falsetnim (visokim)

odskocima ..." Kao da su time želeli da ublaže i ulepšaju onu tugu koja se čuje u sadržaju, posebno kada, kako kaže Mokranjac, pevači "na

kraju skoro sviju laganih pesama (i obrednih i drugih) i skoro po svim kosovskim selima, dodaju po jedno dugo "I" ... Ovo je kosovsko tako

tužno i puno melanholije, da se po njemu samome može videti kako je

tu predanje o propasti srpskoj veoma duboko upisano u dušu narodnu".

Prema sadržaju, pesme sa Kosova i Metohije se, kao i u narodnoj poeziji i klasifikaciji Vuka Karadžića, dele na epske (muške, junačke)

koje pevaju samo muškarci, i lirske (ženske) koje pevaju žene, dok se pesme iz igru (oro, kolo) izvode zajedničkim pevanjem i muških i

ženskih glasova. Tekstovi lirskih pesama najčešće sadrže refrene u vidu reči more, mori, koje se melodijski posebno ističu.

Najbrojnije zabeležene melodije sa područja Kosova i Metohije, njih oko 400, ostavio je prof. Miodrag Vasiljević u godinama posle drugog

svetskog rata, 1946—47 g. Najviše ih je lirskih — ljubavnih i obrednih, u okviru obrednih razlikuju se pesme godišnjeg i pesme životnog

ciklusa. Pesmama godišnjeg ciklusa prate se svi značajniji praznici i poslovi zajednice tokom sva četiri godišnja doba, počevši od zimskih

koleda (u vreme Božića) pa do jesenjih sedeljki i porodičnih slava. Pesme životnog ciklusa vezane su za važne trenutke u životu

pojedinaca i običaje koje prate rođenje, ženidbu i smrt (uspavanke, svadbarske i svatovske pesme, tužbalice).

Pesmice koje pevaju deca sa Kosova i Metohije — jednostavne i dopadljive brojalice, razbrajalice ... slične su onima koje pevaju sva ostala deca i Srbije i celog sveta. Takođe, deo njihovog sveta su i

najrazličitije zvučne igračke koje prave od materijala iz svoje okoline, pa se specifični zvuci proizvode na peru crnog luka, vlati trave, na

komadu daščice — zujaljke, čigre, dugmeta na kanapu, kapice od žira i slično.

Muzički instrumenti na Kosovu i Metohiji, kao i u većini oblasti na Balkanu, mešavina su onih poreklom sa domaćeg tla — kao što su

svirala, dvojnice, gusle i onih orijentalnog porekla — zurle (duvački), goč ili tapan, darabuka (veće i manja varijanta bubnja), daire ili def.

Najčešće su u kombinaciji kao instrumentalna pratnja narodnim igrama, a pojedinačno, solistički, na nekima od njih sviraju pastiri

(svirale, dvojnice) ili se, uz gusle, pevaju epske pesme.

Danas, lepotu i izvornost srpske tradicionalne muzike sa Kosova i Metohije čuvaju od zaborava i neguju, svako na svoj način, brojni

pevači, izvorne i etno-grupe i kulturno-umetnička društva, uglavnom u gradskim sredinama, a trajno je upisana i u našu umetničku muziku

preko VIII i XII horske "Rukoveti" Stevana Stojanovića Mokranjca. Kroz taj sveukupni zvuk, srpska narodna muzika sa Kosova i Metohije

potvrđuje da je tradicija koja i dalje živi među nama, i sa kojom, kroz različite oblike predstavljanja, upoznajemo narode širom Evrope i

sveta.

КосМету с љубављуIgranje u krugu je, pored ostalih simbolickih korespodencija,

identicno i covekovom poimanju prostora u arhitekturi: prve covekove kuce-sklonista imale su kruznu osnovu.

Zatvoren krug predstavlja jednostavan, krajnje strog, ali istovremeno savrsen oblik, jer svi igraci izvode iste korake i pokrete, drze se na isti nacin.

Igra trojanac je jedna od najpopularnijih igara 20. veka na teritoriji Srbije. Cini osnovni igracki repertoar centralne Srbije, velikog dela zapadne (od Macve do Stavice) i dela istocne Srbije od Crnorecja i Timoka do Nisave.

Danas se iza naziva trojanac nalaze tri razlicita igracka obrasca: od pet, osam i dvanaest taktova.

Korak je svako pomicanje u prostoru. Ako je u pitanju stupanje u istom mestu ili promena nogu u mestu, onda to nije korak.

Postoje: obican korak, korak bez privlacenja, korak s privlacenjem, ukrsten korak, poskok, korak s poskokom, skok, lak skok, naglasen korak i korak sa zadrzavanjem...

Najzastupljeniji oblik igre je polukrug sa istaknutom ulogom prvog igraca-kolovodje i poslednjeg keca.

U nekim celinam postoji i trecak, drugi igrac (muskarac u kolu). Izmedju kolovodje i trecaka moze uci samo jedna igracica, a kolo se uvecava, odnosno siri izmedju trecaka i keca.

To je najcesce cetvrtina dve osmine, sto izvodjenju daje izvesnu opustenost, te se posmatracu cini da se igracki obrasci ove oblasti izvode spontano, skladno, leprsavo, logicno, nekako prirodno. Medjutim, za takav nacin igranja potrebno je veliko igracko umece i prozivljavanje igre i igranja. Upravo se kroz tako mastovito ukrasavanje osnovnog igrackog obrasca ispoljava mentalitet stanovnika centralne Srbije, njihovo poimanje lepog, domisljanost igraca izrazena je raznovrsnim ukrasima, kojima se osnovni igracki obrazac veoma cesto toliko preoblikuje da ga je tesko prepoznati. Stil igranja u ovoj etnokoreoloskoj celini veoma je zanimljiv: na nasim prostorima nigde se igra toliko ne kiti i ne ulepsava. Osnovni igracki obrazac se ukrasava poskocima odozdo ili odozgo, prepletima, zapletima, treperenjem, pocupkivanjem, zastajkivanjem, varalicama, udarima (noge u nogu), promenom ritma u jednom taktu, uslozavanjem koraka (povecanjem broja izvedenih koraka u jednom taktu).

Muzicka pratnja igara u ovoj etnokoreoloskoj oblasti je vokalno-istrumentalna (ne odnosi se na obredne, vec samo na zabavne igre). Najzastupljenije su svirale i gajde, nesto manje dvojnice.

Na pratnju igara velikog uticaja imali su cigani violinisti, koji su u prohujalim vekovima bili zabavljaci u mnogobrojnim hanovima i konacistima u dolini Morave. Ostajuci na ovim prostorima, oni su kao profesionalci prihvatili pratnju nasih igara svirajuci nase melodije. Njihov zvuk dopunice harmonika koja se pojavila nesto kasnije.

Ne samo u centralnoj vec bezmalo i u citavoj Srbiji najcesca je igra ciji je naziv danas sveden samo na jednu rec: kolo, a to je u sustini kolo u tri ili kolo u sest (nazivi koji se koriste u selima centralne Srbije).

Njen koreoloski obrazac sastoji se od osam taktova, ima bezbroj varijanti, raznoliku muzicku pratnjui mnogo naziva.

Momci ili ozenjeni ljudi otpocinjali su setnjom igranje na igrackim skupovima, i to cesto uz vokalno-istrumentalnu pratnju, dajuci poseban znacaj kako pocetku igranja tako i samoj igri. Nakon sto se ona izvede, sledile su druge igre po po zelji kolovodje.

SRPSKA ZIMSKA NOŠNJA UDATE ŽENE.

Srpska zimska nosnja koju uz dugacku kosulju, suknju zapregu, precagu i ram i suknju djurdiju crne boje upotpunjuje suknena dugacka aljina sa rukavima. Na nogama je troslojna vunena obuca i opanci od nestavljene koze.

SRPSKA LETNJA NOŠNJA UDATE ŽENE.

Kosa je ocesljana u vitice, glava je pokrivena kanom i maramom i povezana prevezilom. Preko dugacke kosulje su jelek, pojas i suknja zaprega, otvorena celom duzinom. Izradjuje se od domace vunene tkanine bele boje. Sadrzi veoma jednostavne ukrase od crnog vunenog gajtana, nasivenih po ivicama i savovima.

Zensku nosnju cine kosulja sasivena od kudeljinog platna, dve pregace-prednje i zadnje sa dugim vunenim resama, vuneni tkani pojas i jelek. Na nogama se nose crne pletene carape do kolena preko kojih se obuvaju opanci sa vrpcama.

Muskarci nose kosulju od kudeljinog platna i suknene bele caksire ukrasene gajtanima. Oko struka se nosi vuneni tkani pojas. Na nogama se nose vunene carape i opanci. Karakteristika vlaske muske nosnje je subara od ovcijeg nesisanog krzna.

Igre su uglavnom mesovite i izvode se najcesce u polukrugu. Drzanje

igraca je u vecini igara za pojas, a samo nekoliko igara se izvodi u polukrugu u kojem su igraci spojeni rukama spustenim niz telo. Igra se na celom stopalu, telo je opusteno i igraci su uvek usredsredjeni na srediste kola. U pojedinim igrama, telo se moze pokretati levo-desno i to kod muskaraca u ramenima, a kod zena u kukovima.

Izrazena karakteristika vlaske igre je udaranje nogama o tlo... Igre su izuzetno zanimljive i atraktivne i od strane publike uvek dobro primljene.

Vokalni stilovi (kategorije)narodnog pevanja:

a) pevanje na glasb) pevanje na bas

Pevanje na glas je starovremensko pevanje. Moze biti jednoglasno i dvoglasno. Za ovaj vokalni stil karakteristicnije je dvoglasno pevanje.

Poznata je cinjenica da je obrazovanje i vaspitanje potomstva osnovni nosilac kulturnog progresa i drustvenog razvoja odredjene zajednice ljudi. Pri tom se ne sme izgubiti iz vida da se obrazovanje i vaspitanje primenjuje jos od najranijih oblika drustvene zajednice, i gredeci osnovno kulturno nasledje, prenosi sa kolena na koleno, kroz sve istorijske periode i razlicite organizacije zivota. To materijalno i kulturno blago sacuvano i negovano kroz vekovne borbe i istorijske tokove u sadasnjem istorijskom momentu je uvedeno u porodicne okvire. Porodica postaje stub-nosilac kulturnog nasledja, a samim tim i cuvar tradicionalnih kulturnih vrednosti.

Klasifikacije igrackog folklora za svaku naciju i za svaku etno oblast stvaraju posebne poteskoce i predstavljaju najzahtevniji i najtezi deo oblasti teritorije folklora. U svakom slucaju, kod klasifikacije se ne polazi samo od opstih, vec i od specificnosti konkretnog igrackog materijala, narocito ako je u pitanju folklorna gradja drugog evolutivnog razvoja. Ovo pitanje je svakako jedno od najaktuelnijih kada je u pitanju srpska orska gradja. Posto svi pisani tragovi i dokumenta o igrackim pojavama pripadaju relativno novijoj istoriji,

grupisanje prikupljenog igrackog materijala na osnovu starine moguce je izvesti samo studioznom analizom i poredjenjem sa istorijskim, kulturnim i umetnickim dogadjajima, prateci zivot naseg naroda u razlicitim istorijskim epohama. Pritom, u svakom slucaju, ne mozemo da govorimo o tacnim datumima i godinama stvaranja nekog igrackog obrasca.

U okvirima starih patrijahalnih kulturnih shvatanja u Srba pojam i rec muzika ne postoji. Ovaj opsti pojam izazvan je u narodu konceptom pesma i svirka, tj. ono sto se peva i ono sto se svira. Rec muzika usao je u narodnu upotrebu u tokovima raznih akulturacionih procesa, pa je zato i dobio svoje posebno znacenje.

Igranjem kola verovali su stari istocni narodi da od slovenskih bogova mogu izmoliti: zivotnu snagu, blagostanje, zdravlje, rodne godine i napredak u kuci. Energicno kretanje, ljuljanje ,okretanje u ritmu bogovi slovenski rado gledaju, pa su zato stari Sloveni da se na svecane dane i sunce okrece od veselja i uzivanja.

U zivotu starije seoske zajednice narodna muzika je imala izrazito drustvenu funkciju. Za svaku melodiju odnosno pesmu znalo se vreme i mesto izvodjenja, pa je svaka imala svoje atributivne odrednice koje su oznacavale priliku u kojoj se pesma izvodila. Tako su sve zajedno cinile jedan sistemski ciklus koji se po svojoj sustini delio na dve grupacije:

a) narodne pesme u tokovima rada i svakodnevnog zivota, ili poslenicke pesme: prelske, kosacke, zetelacke, beracke, kopacke, oracke, cobanske. Ove pesme imaju funkciju drustvene komunikacije.b) narodne pesme u prilikama praznovanja porodice ili sire seoske zajednice: koledarske, lazaricke, djurdjevdanske, jeremije, dodolske, krstonose, pri rodjenju, svadbarske...

Pesma je nekada bila funkcionalno vezana za sve oblike sezonskih poslova u polju, kod stoke i u nekim domacim poslovima. Ona je takodje bila deo raznih praznovanja, tuge i radosti, a u nekim svojim vidovima, kao na primer u obrednoj ili epskoj pesmi, nosi u sebi znacenje nekadasnjih predstava o religiji i svetu, o istoriji i moralu.

Pojam kolo u tri se u srpskoj etnokoreologiji sreće tek od 80-ih godina 20. veka(1). Od samog početka on nije definisan kao naziv za određenu igru već kao naziv za grupu igara istog osnovnog koreološkog obrasca. Igrački obrazac kolo u tri podrazumeva simetričnu osmotaktnu strukturu (4+4) sa dihotomnom, ređe trihotomnom, unutrašnjom organizacijom fraze(2). Naziv kolo u tri (koraka) preuzet je iz narodne prakse, kao naziv za određenu igru (lokalni termin iz centralne Srbije)(3). Kako je poznato, u narodu se ne grupišu igre prema njihovom osnovnom igračkom obrascu, već isključivo prema nazivu. Samo na ovakav način je osvešćena diferencijacija između igara. Iz tog razloga postoji veliki broj naziva za jedan igrački obrazac.

Paralelno sa smanjivanjem aktivnosti nekadašnjeg seoskog društvenog života, različiti nazivi igara vremenom su zaboravljani. Pored toga postepeno se homogenizuje i izuzetna varijantnost ovog igračkog obrasca koja se može primetiti u starijem igračkom repertoaru centralne i zapadne Srbije, i svodi se na osnovni igrački obrazac. Iz pomenutih razloga, u igračkoj praksi sve više se sreće samo naziv kolo kao naziv, pored ostalih značenja koje može imati, za određenu igru.

Tako danas, kada čujemo reč kolo, bez greške znamo, kako se ono igra: tri koraka po prostoru, dva u mestu i sve se to ponovi u levu stranu. Međutim, da bi smo u naučnim krugovima precizirali koja je to vrsta kola u pitanju, koristimo narodni izraz kolo u tri, koji ujedno označava najosnovnija obeležja ove igre.

Kao najtipičniji (najrasprostranjeniji), ujedno i najstariji predstavnici igara iz grupe kolo u tri na području Srbije jesu kokonješte, moravac i Žikino kolo. Još davne 1876. godine M. Đ. Milićević beleži ove nazive, ali ne i u svim okruzima tadašnje Kneževine Srbije(4).

O većoj zastupljenosti ovih igara na području Srbije svedoče podaci iz 30-ih godina 20. veka. Tada počinje sa sestrama Danicom i Ljubicom Janković aktivno beleženje narodnih igara i već u njihovoj prvoj zbirci Narodne igre dolazimo i do prvih podataka o strukturi igračkog obrasca igara kokonješte i Žikino kolo, kasnije i o igri moravac(5). Na osnovu

njihovih zapisa moguće je bilo zaključiti da ove igre pripadaju obrascu kola u tri. Opisujući strukturu pomenutih igara autorice navode i opštu napomenu o njihovom rasprostiranju, rečima da se igraju "u većini jugoslovenskih krajeva"(6). Pored toga, one beleže da su se na isti način igrala i mnoga druga kola(7). One su grupu igara koje mi danas nazivamo kolo ili kolo u tri, nazvale prema pesmi Potam povam(8 ). Međutim, to i ne treba da iznenađuje, s obzirom na to da je još od početka 20. veka kolo u tri u Srbiji izvođeno uz vokalnu, kasnije uz vokalno-instrumentalnu pratnju. Danas se kolo ne može zamisliti bez isključivo instrumentalne pratnje.

U prošlosti je ovaj obrazac bio najzastupljeniji na prostoru centralne i zapadne Srbije. Danas je, međutim, kolo najpopularnija narodna igra u svim krajevima Srbije, pa i šire. U Bosni se takođe izvodi ovakav obrazac, uz različite melodije i instrumentalnu pratnju(9). Postoje lokalni nazivi, poput s noge na nogu(10) ili na dvije strane(11).

riznica