www.jura.kg.ac.yu

Начела Закона о облигационим односима

Проф. др Ненан Ђурђевић

НАЧЕЛА ЗАКОНА О ОБЛИГАЦИОНИМ ОДНОСИМА

Закон о облигационим односима у свом уводном делу (Део први, Општи део, Глава I, чл. 10-25) утврдио је основна начела на којима почива облигационо право у Републици Србији.

ОСНОВНА НАЧЕЛА

Аутономија воље Равноправност странака Начело савесности и поштења Забрана злоупотребе права Забрана стварања и искоришћавања монополског положаја Начело једнаке вредности давања Забрана проузроковања штете Дужност испуњења обавезе Понашање у извршавању обавеза и остваривању права Решавање спорова на миран начин Диспозитивни карактер одредба закона Примена добрих пословних обичаја Поступање у складу са општим актима Примена других закона Примена појединих одредаба

Примена начела

Већина начела може се директно применити у недостатку одговарајућих правила у ЗОО којима се односно начело оживотворује.

Уколико је ЗОО поставио и разрадио поједина правила (правне институте) којима се жели оживотворење одређеног начела, тада се првенствено она имају примењивати.

За нека начела изричито је речено да се законом одређује у којим случајевима нарушавање тог начела повлачи правне последице (нпр. начело једнаке вредности узајамних давања), те у таквим случајевима примена односног начела ван случајева наведених у закону није могућа.

Начело – Аутономија воље (чл. 10)

Стране у облигационим односима су слободне, у границама принудних прописа, јавног поретка и добрих обичаја, да своје односе уреде по својој вољи.

Ограничење воље странака односи се само на оне облигационе односе који су засновани противно принудним прописима, јавном поретку и добрим обичајима.

Аутономија воље странака је само полазна основа за уређење облигационог односа у који ступају, односно у коме се налазе - значи није апсолутна.

Нарочито се манифестује у уговорном праву – слобода уговарања.

АУТОНОМИЈА ВОЉЕ – ФИЛОЗОФСКО СХВАТАЊЕ

Обавезе међу људима настају зато што то они хоће. Индивидуална воља је изнад закона, она је слободна и суверена и

она поседује стваралачку моћ. Пошто је човек слободан, обавезу може преузети само он, и то

одлуком своје слободне воље. Уговор, заснован слободном вољом страна, изнад свега је акт

правичности. “Ко каже уговор, каже правичност”. Страна која је уговором преузела обавезу не може се жалити да јој је тешка.

Индивидуална слобода воље може бити ограничена само у мери која је потребна за одржавање слободе другог, а не ради заштите општих интереса.

Приговори филозофском схватању аутономије воље

Посматра јединку изоловану од друштвене средине. Међутим, за изолованог човека право не постоји: “Ко каже право, каже друштвена група”.

Воља је великим делом једна фикција. Уговорна воља је свакако воља да се човек обавеже, али

још није обавеза. Воља никад не може да створи обавезу, ни туђу ни властиту.

Може да створи стање ствари (нпр. облигациони однос) за који ће обавезу везати норма која стоји изнад ње.

Не обавезује уговор, него закон обавезује на уговор. Од уговорника се очекује, с једне стране, да једном

изјављена воља буде трајна, а, с друге стране, да хоће и логичке последице изјављене воље (да хоће и све оно што би логички доследно морали хтети).

Начело – Равноправност странака (чл. 11)

Стране у облигационом односу су равноправне. Странке су равноправне како у време закључења

уговора и његовог трајања, тако и код његовог престанка.

Стране нису у односу надређености и подређености – једна другој не могу диктирати обим и садржај права и обавеза.

Низом одредаба у ЗОО је обезбеђена реализација овог начела: нпр. правило о истовременом испуњењу обавеза странака из чл. 122. ЗОО у функцији је очувања равноправности странака.

Неравноправност странака настаје најчешће због монополског положаја једне од странака.

Начело савесности и поштења (чл. 12)

Приликом заснивања облигационих односа и остваривања права и обавеза из тих односа стране су дужне да се придржавају начела савесности и поштења.

Стране у облигационом односу не могу се позивати на неку од одредаба ЗОО ако би њена примена у одређеном случају произвела последице противне начелу савесности и поштења.

Страна која поступа противно начелу савесности и поштења не може добити судску заштиту у остваривању својих захтева из таквих поступака.

Овога начела се стране морају придржавати од момента успостављања контакта за заснивање облигационог односа (тзв. фаза преговора), па до потпуног престанка односа (тзв. фаза извршења).

Начело савесности и поштења

Генерална клаузула – не садржи неко прецизно мерило о томе како ваља поступити.

Захтеве који произилазе из начела савесности и поштења правни субјекти треба тек да спознају у сваком конкретном случају, а у случају спора међу њима – да их прецизира суд.

Примена начела - суд вредности заснован на општеважећим захтевима правичности, животном искуству и практичноме разуму.

Примена начела сасвесности и поштења

Применом начела савесности и поштења у појединачним случајевима не сме се поткопавати правна сигурност.

ЗОО упућује на примену начела савесности и поштења и у појединачним правилима, нпр.: чл. 74. ст. 4 (спречавање наступања уговореног услова), чл. 104. ст. 3 (одлучивање о последицама ништавости), чл. 136 (одрицање од позивања на промењене околности), чл. 264, ст. 2. (испуњење уговорне одредбе о проширењу

одговорности).

Пример

“Уколико је уговорена камата нереална односно зеленашка, тада судови имају овлашћења да тако уговорену камату умере и сведу на реалне вредности, које одговарају начелу савесности и поштења у закључењу облигационих односа и начелу једнаке вредности узајамних давања (одлука Врховног суда Србије, Пзз. 29/00)

Начело – Забрана злоупотребе права (чл. 13)

Забрањено је вршење права из облигационих односа противно циљу због кога је оно законом установљено или признато.

У савременом праву не важи начело: Qui suo iure utitur neminem ledit.

Објективно схватање злоупотребе права – битно је да ли се субјективно право врши противно циљу због кога је оно законом установљено или признато, а не и да је постојала намера вршиоца да другоме нанесе штету вршењем свога права.

Може се директно применити

Начело – Забрана стварања и искоришћавања монополског положаја (чл. 14)

У заснивању облигационих односа стране не могу установљавати права и обавезе којима се за било кога ствара или искоришћава монополски положај на тржишту.

Монопол подразумева искључење конкуренције или онемогућавање конкуренције – нарушавање слободног тржишта (Устав)

Монополски положај на тржишту има привредни субјект који у трговини, односно производњи одређене робе или у вршењу услуга на јединственом тржишту нема конкуренцију,

Доминантан положај на тржишту има привредни субјект који у трговини, односно производњи одређене робе или у вршењу услуга на јединственом тржишту нема знатнију конкуренцију.

Спречавање монопола

Начело је конкретизовано и кроз поједине чланове закона: чл. 265. ст. 2. – искључење одговорности дужника за обичну

непажњу; чл. 486 – искључење одговорности за материјалне

недостатке продате ствари; чл. 576. ст. 2 – искључење одговорности за материјалне

недостатке закупљене ствари. Разлика између “правног” (установљеног неким јавним

прописом) и “фактичког” монопола Може се директно применити – ништавост уговора Антимонополско законодавство

Начело једнаке вредности давања (чл. 15)

У заснивању двостраних уговора стране полазе од начела једнаке вредности узајамних давања. Законом се одређује у којим случајевима нарушавање тог начела повлачи правне последице

Односи се на обострано обавезујуће теретне уговоре – права и обавезе странака морају бити међусобно условљене и еквиваленте (еквивалентност чинидби).

Једнака вредност давања

Прекомерно оштећење (чл. 139) – “очигледна несразмера” – поништење уговора

Зеленашки уговор (чл. 141) – ништавост уговора Промењене околности (чл. 133) – раскид или измена уговора

(могућ и код клаузуле “цена се не може мењати ни под каквим условима”)

Накнадна немогућност испуњења (чл. 137) – гашење обавезе Одговорност за материјалне (чл. 478 – замена или оправка

ствари, раскид уговора, снижење цене, накнада штете) и правне недостатке продате ствари (чл. 508 – раскид уговора, снижење цене, накнада штете)

Пример кршења начела Банка је дала кредит предузећу уз каматну стопу од 20% месечно. “Реална камата подразумева камату изнад стопе рата цена на

мало, односно изнад стопе затезне камате, али у примереном износу. Који је то износ суд ће утврдити прибављањем извештаја од удружења банака, или реномираних пословних банака, а затим утврдити колико износи реална стопа уговорне камате. Само просечној реалној уговореној камати суд ће пружити судску заштиту. Не може уживати судску заштиту она камата која тужиоцу доноси несразмерну имовинску корист, како се то основано у ревизији и изјашњењу Јавног тужиоца истиче. При томе ће се суд руководити начелима савесности и поштења, те начелима једнаке вредности давања из чл. 12. и 15. ЗОО”.(Врховни суд Србије, решење Прев. бр. 675/98)

Начело – Забрана проузроковања штете (чл. 16)

Свако је дужан да се уздржи од поступка којим се може другом проузроковати штета.

Односи се како на стране које су већ у облигационом односу, тако и на стране које нису у облигационом односу.

ЗОО је разрадио примену овог начела: за субјекте у облигационом односу (чл. 262-269, право на

накнаду штете); за субјекте који нису били у облигационом односу (чл. 154-

209, проузроковање штете).

Начело – Дужност испуњења обавезе (чл. 17)

Стране у облигационом односу дужне су да изврше своју обавезу (добровољно) и одговорне су за њено испуњење.

Обавеза се може угасити само сагласношћу воља страна у облигационом односу или на основу закона.

Дужност испуњења обавезе

Последице неиспуњења обавезе (чл. 262) Поверилац је овлашћен да од дужника захтева

испуњење обавезе, а дужник је дужан да је испуни савесно у свему како она гласи.

Кад дужник не испуни обавезу или задоцни са њеним испуњењем, поверилац има право захтевати и накнаду штете коју је услед тога претрпео.

Гашење обавезе Сагласношћу страна у облигационом односу На основу закона (испуњење, доцња, полагање и

продаја дуговане ствари, пребијање, отпуштање дуга, новација, сједињење, немогућност испуњења, протек времена, отказ, смрт - чл. 295-359)

Начело – Понашање у испуњавању обавеза и остваривању права (чл. 18)

Страна у облигационом односу дужна је да у извршењу своје обавезе поступа са пажњом која се у правном промету захтева у одговарајућој врсти облигационих односа (пажња доброг привредника, односно пажња доброг домаћина – bonus pater familias).

Страна у облигационом односу дужна је да у извршењу обавеза из своје професионалне делатности поступа с повећаном пажњом, према правилима струке и обичајима (пажња доброг стручњака).

Страна у облигационом односу дужна је да се у остваривању свог права уздржи од поступка којим би се отежало извршење обавезе другог учесника. Повреда овог начела повлачи одговорност за штету нанету другој

страни у облигационом односу. Односи се и на дужника и на повериоца.

Пажња у испуњавању обавеза

Пажња – опрезност при поступању, која је уобичајена у правном промету

Пажња доброг привредника – пажња лица која се баве привредном делатношћу (уредно и савесно испуњавање преузетих обавеза у области привредног пословања)

Пажња доброг домаћина – пажња физичког лица које учествује у правном промету

Пажња доброг стручњака – пажња лица која извршава обавезе које спадају у његову професионалну делатност (већа пажња него она која се поклања сопственим пословима) Правни стандарди – садржина није прецизно законом одређена Врсте непажње (груба непажња, обична непажња, одсуство пажње

која се поклања сопственим пословима) нису дефинисане према врстама пажње.

Начело – Решавање спорова на миран начин (чл. 19)

Стране у облигационом односу настојаће да спорове решавају усаглашавањем, посредовањем или на други миран начин.

Усаглашавање – подразумева разговор странака о спорном односу.

Посредовање – подразумева учешће трећег лица (најчешће стручњак за област из које је предмет уговора).

Мирно решавање спора – у току извршења обавеза, у току започетог судског спора.

Уговор о поравнању (чл. 1089 – 1098) “Боља је мршава нагодба, него дебела пресуда”.

Начело – Диспозитивни карактер одредаба закона (чл. 20)

Стране могу свој облигациони однос уредити друкчије него што је законом одређено, ако из поједине одредбе закона или из њеног смисла не произилази што друго.

Странке могу да искључе примену појединих одредаба.

Стране могу да одређено питање уреде другачије него што је оно регулисано одредбама закона.

Примена начела и императивних одредби ЗОО не може се уговором искључити или мењати.

Начело – Примена добрих пословних обичаја (чл. 21)

Стране у облигационим односима дужне су да у правном промету поступају у складу са добрим пословним обичајима.

На облигационе односе се примењују узансе ако су стране у облигационим односима уговориле њихову примену или ако из околности произилази да су њихову примену хтели.

Ако су опште или посебне узансе или други трговински пословни обичаји супротни диспозитивним нормама ЗОО, примењују се одредбе ЗОО, осим ако су стране изричито уговориле примену узанси, односно других трговинских пословних обичаја (чл. 1107. ст. 3. ЗОО).

Примена обичаја

Добри пословни обичаји означавају начин пословања који је уобичајен и усвојен у међусобном пословању лица која учествују у промету роба и услуга.

Узансе – кодификовани и објављени добри пословни обичаји (опште и посебне).

Одредба узанси којом се утврђује претпоставка да су уговорне стране пристале на примену узанси уколико их нису уговором искључиле – не примењује се.

Опште узансе за промет робом (Сл. лист ФНРЈ, бр. 16/59) могу се примењивати у питањима која нису регулисана ЗОО, уколико је уговорена њихова примена или ако из околности произилази да су њихову примену хтели.

ЗОО упућује на обичаје, односно добре пословне обичаје и у појединим одредбама: нпр.: чл. 32, 33, 34, 39, 44, 103, 143.

Начело – Поступање у складу са општим актима (чл. 22)

Правна лица у заснивању облигационог односа поступају у складу са својим општим актима (статути и друга општа акта).

Уговор који је закључен или друга правна радња која је предузета супротно општем акту правног лица остаје на снази, осим ако је за то друга страна знала или морала знати (несавесна) или ако је ЗОО другачије одређено. Циљ: заштита правне сигурности

Несавесност: одређен податак уписан у регистар; податак није уписа у регистар али је друга страна била обавештена о њему; околности конкретног случаја су биле такве да му је стање ствари било познато

Поступање у складу са општим актима

Закон о привредним друштвима више не говори о општим актима, већ о “актима” привредног друштва.

Уговори у правном промету које закључе правна лица изван оквира своје правне способности не производе правна дејства – ништави уговори. Савесна страна може захтевати накнаду штете (чл. 54.

ЗОО). Правна способност правног лица одређује се

законом и статутом правног лица.

Начело – Примена других закона (чл. 23)

На облигационе односе који се уређују другим законима примењују се одредбе ЗОО у питањима која нису одређена тим законом

Начело – Примена појединих одредаба закона (чл. 25)

Одредбе ЗОО које се односе на уговоре примењују се на све врсте уговора, осим ако за уговоре у привреди није изричито друкчије одређено.

Одредбе ЗОО које се односе на уговоре сходно се примењују и на друге правне послове.

Уговори у привреду – уговори које привредна друштва и друга правна лица која обављају привредну делатност, као и предузетници закључују међу собом у обављању делатности које сачињавају предмете њиховог пословања или су у вези са тим делатностима.

Привредна делатност – основна (претежна) и споредна