1

Misha Mashina

NAJMANJA ŠKOLA GITARE

Čemu ova brošura?

Pre nego što uzmeš bilo šta u ruke (ali baš: bilo šta) - odnosno pre nego što bilo šta uradiš - najbolje bi bilo da znaš zašto to radiš. Sam predmet ili čin ne nosi nikakvu univerzalnu vrednost ili jednom za svagda datu funkciju. Ako su stari Grci verovali da ima smisla razvijati 'znanje radi znanja', odnosno da se cela svrha čina saznavanja iscrpljuje u postizanju znanja (budući shvaćenog kao vrline), onda je logično da je to ubeñenje otkrivalo jednu gotovansku, povlašćenu klasu društva – grčke 'slobodne grañane' koji stvarno nisu imali nikakvu posebnu potrebu da to znanje i koriste, pošto su robovi obavljali sve što je bilo potrebno za svakodnevni lagodni život. Pored toga, ni 'umetnost radi umetnosti' ne govori o boljem stanju u društvu: bogate mecene i slični paraziti srednjevekovne i renesansne Evrope punim i zveckavim vrećicama pokazivali su umetnicima gde je njihovo mesto u društvu – u radu na zabavi povlašćenog društvenog sloja. Eto bar dva primera koji pokazuju da znanje i umetnost – ako se postave kao svrha sebi samima – zapravo samo predstavljaju odraz strukturiranosti društva po modelu dominacija-potčinjavanje, odnosno predstavljaju izraz društvene klase koja u takvoj strukturi zauzima povlašćeno mesto. Sa druge strane, ni ti ni Malatesta niste u toj poziciji, zar ne? Onda će biti da smo svo troje u istoj poziciji: zainteresovani za promenu takvog društva, za njegovo rušenje – a zato smo vrlo zainteresovani za korišćenje svog znanja i umešnosti. Znanje nekih stvari oko sviranja gitare neće

promeniti svet, kao što ni umešnost u sviranju to neće uspeti. Cilj ove brošure je mnogo bliži i skromniji: znanje i umešnost koje želim da ti prenesem služi rušenju mita o znanju i umešnosti, a može doneti i dosta trenutaka dobre zabave. A budući da je zabava dobar način i razlog za okupljanje prijatelja i poznanika – eto makar jednog razloga da svoje ideje prenosimo i u toj formi. Dakle, ova brošura kreće od dve pretpostavke: 1) da gitaru želiš da koristiš kao medijum za slanje poruke, te da 2) nema potrebe da se zadržavam na pojedinostima koje tome ne pomažu. U skladu sa tim, ovde neće biti ni reči o istoriji razvoja instrumenta, o 'velikim gitaristima', o vrstama gitara itd. – niti ću razglabati o tome šta je 'bolje' ili 'lošije' sviranje, odnosno kako bi trebalo da izgleda (zvuči) 'pravo' sviranje. Sve to nek' ostane u carstvu kojem i pripada – carstvu taštine, gordosti, ambicioznosti i, naravno, beskrajne dosade. Pisaću iz ličnog iskustva, ali ne sa ciljem da ti pokažem kako 'trud i upornost donose uspeh', ili kako sam ja neki 'vrsni znalac i umetnik' već, prosto, zato što želim da ti pokažem koliko su stvari jednostavne i banalne. Prošli smo i prolazićemo kroz mnoštvo sličnih situacija i problema, pre svega zato što ni ti ni ja nemamo dovoljno novca (niti volje) za 'privatne profesore gitare', za muzičke škole i video-kasete i diskove na kojima Malmstin nešto petlja po vratu gitare, itd. Ako kao svoje prepoznaš situacije/probleme kroz koje sam prolazio, sve napisano će ti biti mnogo bliže.

Gitara... ali kakva?

Sviram gitaru već sedamnaest godina, ali – gle čuda! – moje znanje i umeće sve vreme variraju. Prve četiri godine svirao sam na nenaštimanoj akustičnoj gitari – uz to sa jednom žicom manje. Hteo sam da moje sviranje zvuči kao Rolling Stones, ali sam stizao jedino do konstatacije da nešto tu onemogućava makar taj zvuk, ako ne i umešnost koju sam verovao da čujem u njihovom sviranju. Ja sam, naravno, hteo da sviram električnu gitaru, da imam distorziju, pojačalo, dobre efekte... ali tada nisam znao da to sve košta, i to prilično mnogo. Ali za dobru pesmu nije potrebna dobra gitara (i prateća oprema), niti pomoć Bakunjina, i to je opšte poznato. Sa druge strane, poznato je i da društveno angažovani tekst ne zahteva neku specijalnu muzičku podlogu: da bih pokazao da

sam besan što plaćam prinudnu TV pretplatu nije neophodno da mi gitara ima zvuk kao kod Rancid-a. Štaviše, to ukalupljivanje i razmišljanje po već utabanim stazama upravo i govori da baš i nisam nešto besan, budući da mi je strašno stalo da taj bes zvuči ovako ili onako.

Kakvu god gitaru da nañeš, za sada će biti dobra. Ako ti zatreba bolja – kakav god smisao da pridaješ tom pojmu – najbolje bi bilo da je ta potreba rezultat jasnije slike koju imaš o zvuku koji želiš da postigneš. Uvek su me nervirali momčići-buržujčići koji i ne znaju da postoji bilo šta osim Fendera i procesora sa stopedeset boja zvukova. Nikad nisam zažalio što mi je falila žica ili što godinama nisam imao distorziju: žalim jedino što sam to primećivao.

«Jel' znaš onu pesmu...?»

Zašto moja gitara zvuči tako šuplje, tako blago i mekano? Zašto nema 'rezak' i trajniji zvuk? Kako da izvedem da zvuk odzvanja, da gitara 'vrišti' ili 'plače'? Kako da... ...reprodukujem ono što čujem? Nije teško priznati da krećemo od reprodukovanja, od plagiranja i kopiranja onog što volimo. Meñutim, tu dolazimo do prvog mita koji treba uništiti: za sviranje gitare uopšte nije bitno naučiti X pesama

Beatles-a, Metallica-e, Riblje Čorbe ili muzike iz Kuma. Budimo iskreni: to što sam (kasnije) znao da odsviram dosadne pesme tipa 'Dva dinara druže' i 'Neko te ima' značilo je jedino to da sam hteo da se pokažem u društvu... ili da ga skinem s vrata. Takoñe, to je značilo da je to društvo uživalo u prežvakavanju prežvakanih prežvakastih prežvakastava. Ukratko, ako imaš nešto da kažeš, onda to reci svojim rečima

2

– ma koliko kratke, izlizane ili nerazumljive bile; ako smo već naučili (kroz godine i godine indoktrinacije preko TV-a, radija, roditelja itd.) da je 'Volim te' jače ako ga kažeš pevajući pesmu Beatles-a 'And I Love Her', onda je pravo vreme da to – zaboravimo. Ne zanima me što Pera, Mika i Mica vole da čuju 'Enter Sandman' – nisam im ja jukebox!

Zato sam gitaru prvi put uzeo u ruke da bih smislio muziku za pesmu koju sam napisao. Jeste, bio je to čist plagijat što se muzike tiče, tako mi Oktobarske revolucije koja propade zbog boljševika, ali služilo je svrsi – snimio sam

(kasetofonom) pesmu koja je postala 'hit' u razredu. Mislio sam da sam imao šta da kažem, i nisam se prevario: bilo je bolje lupetati smešnu rimu na banalnu temu, nego pokušavati da izvedem pevanje ili sviranje a la tog-leta-najpopularniji-bend. Kada te neko pita: «Jel' znaš da sviraš 'Stairways to Heaven'?», nemoj odmah da psuješ – samo skreni pažnju dotičnom potrošaču da ni Cepelini ne znaju tu pesmu koju ćeš upravo odsvirati, a koju si smislio ili smislila pre tri dana...

Neophodna 'teorija'

Jeste, 'neophodna teorija'! Meñutim, neophodna je jedino za lakše postizanje našeg cilja – van toga ona je ništa. Teorija koja sledi neće ti služiti da smišljaš bolju muziku ili da pokažeš veću virtuoznost u sviranju; koristiće ti, meñutim, u bržem snalaženju u trenutku, u lakšem uključivanju u kolektivno sviranje, u improvizovanju.

Žice, pragovi i tonovi. Gitara je nadrealistička žirafa, ima vrat, a nema pege, i može se reći da je prilično zainteresovana za pisanja Kropotkina. Na vratu je gomila 'pragova', koji su rasporeñeni i meñusobno udaljeni po tačno odreñenoj meri, odnosno principu. Koliko je taj princip bitan, drugo je pitanje. Meni je najbitnije bilo da znam da bilo koja zategnuta struna, pritusnuta na sredini, zvuči kao i nepritisnuta – samo mnogo više (tj. više frekvencije). Ta visina koju zvuk strune ima kada se pritisne tačno na sredini naziva se oktava; shodno tome, sve žice na gitari (koliko god da ih imaš) ako ih pritisneš na sredini njihove dužine i okineš, proizvode ton za oktavu viši od tona koji dobijaš kada žicu okineš ne pritiskajući je nigde. Da li zbog nekog posebnog razloga, ili prosto zato što je korisno, taj prag na gitari koji se nalazi ispod polovine dužine svake žice obeležen je drugačije od ostalih pragova: najčešće sa dve tačke (ostali su eventualno obeleženi sa jednom). Hint: koliko je to sada bitno? Vrlo malo! Pritiskanje žice na svakom pragu proizvodi ton, ali to ne znači da je na gitari moguće dobiti onoliko tonova koliko ima pragova, pomnoženo brojem žica. Jednostavno zato što bedno ljudsko čulo nesluha razaznaje samo 12 različitih tonova u jednoj oktavi... Na primer, svaki ton koji odsviraš na jednoj žici, pritiskajući uzastopno žicu na svim pragovima, sve do sredine – one obeležene sa dve tačke, koja predstavlja oktavu – ima svoju vernu kopiju (iste, niže ili više oktave) na ostalim žicama. Dakle, generalno, moguće je da jedna žica, pritisnuta na petom pragu, daje zvuk potpuno iste visine kao i neka druga žica pritisnuta na drugom pragu, a na primer isti ton za oktavu više kada se pritisne na trećoj žici na desetom pragu. Od čega to zavisi i zašto je važno? Zavisi od tzv. štima gitare, a važno je za lakše sviranje. A ne želimo li svi da nam sviranje bude lakše? Zato, sada par reči o štimanju gitare. Šta je štimanje i šta će ti uopšte. Štimanje predstavlja postupak zatezanja i opuštanja žica, koji konačno dovodi svaku praznu žicu do tačno odreñenog tona. Koji je to 'tačno odreñeni ton' može zavisiti od više stvari: raspoloženja, klime, političke situacije ili čak boje očiju. Klasične škole kažu da svaka žica, prazna, mora da daje sledeći redosled tonova:

6. žica (najdeblja) – mora da daje ton 'E' 5. žica – daje ton 'A' 4. žica – daje ton 'D' 3. žica – ako hoće, daje ton 'G' 2. žica – najčešće daje ton 'H' 1. žica (najtanja) – ponvaljačica, daje ton 'E'

E, sad, pobogu, kako znati da prazna žica daje ton 'E'?!

Ili nikako - ili tako što se uporedi sa sintisajzerom, štimerom i sličnim zlim sredstvima koja nas teraju da štimamo instrument kako treba. Zašto je bitno naštimati instrument kako treba? Po mom mišljenju, jedini razlog za to je da – ako pretpostaviš da i drugi štimaju instrument po tom standardu – u svakom trenutku možeš da uzmeš drugu gitaru i ona će zvučati isto. To je naročito korisno ako u nekom trenutku zaboraviš da poneseš svoju gitaru na svirku, ili se nešto zlurado desi, pa moraš da pozajmljuješ tuñu gitaru... ili da daješ svoju gitaru drugima – i njima bi verovatno bilo drago da znaju da će i gitara koju su od tebe pozajmili zvučati onako kako su naučili i navikli da sviraju. Dakle, ukratko, štimati kako treba znači štimati po standardu, odnosno tako da u svakoj situaciji svaki naštimani instrument zvuči isto. Naravno, nekad ćeš poželeti da naštimaš gitaru drugačije, jer će ti nekada biti lakše da prazne žice daju drugačije tonove od tzv. standarda. No, to je tvoja stvar, i policija nema nikakve veze s tim. Postupak štimanja. Pretpostavimo da imaš štimer ili sintisajzer, i da si najtanju žicu (dakle, prvu) naštimao ili naštimala tako da daje ton 'E'. Taj famozni ton 'E' je zapravo 'E4', ton čija je frekvencija tačno 329.63 Hz. Ja nemam pojma zašto baš ta frekvencija, i zašto je baš ona nazvana tonom E4, ali s tim neznanjem mogu da živim, veruj mi. Sada, ako imaš štimer i želiš da ga koristiš za štimanje ostalih žica – slobodno preskoči sledeće pasuse. On je namenjen onima koji, kao ja, nemaju štimer, i ne planiraju da ga nabave. Sledeća, druga žica, omiljena žica Johana Mosta, štima se tako da – pritisnuta na petom pragu – daje isti ton kao prva žica, dakle: E4. Kada se tako naštima, druga žica će davati ton 'H3' (koji Amerikanci i poneka Amerikanka zovu 'B3'... go figure!), čija je frekvencija 246.94 Hz. Izvinjavam se što pominjem koja je frekvencija. Obratiti pažnju na oznaku za ton: broj predstavlja oktavu – viši broj označava višu oktavu, odnosno set tonova koji zvuče za oktavu više od onih sa nižim brojem.

3

Treća žica, pritisnuta na četvrtom pragu, treba da zvuči kao prazna druga žica. Odsvirana prazna, treća žica će tada davati željeni ton G3... i neću napisati njegovu frekvenciju. Dalje, četvrta žica, pritisnuta na petom pragu, daje ton kao i prazna treća žica. Heh, struktura štimanja baš postaje predvidiva... Ako je dobro naštimana, četvrta žica sada daje ton D3. Peta žica, isto šablon kao kod štimanja prethodne – ako se pritisne na petom pragu treba da zvuči kao četvrta žica, prazna. Frekvencija je... A naštimana, peta žica daje ton A3. Konačno, mukama dolazi kraj: šesta žica, po istom principu kao i peta i četvrta, kada se pritisne na petom pragu treba da zvuči kao prethodna žica, prazna. Ako je i ovaj veoma teški zahvat izveden po propisu, prazna šesta žica davaće ton E2.

Veličanstvenosti štimanja. Vidi, vidi! Prazna šesta žica daje ton E2, a prazna prva - E4! Dakle, kao što je već poznato, radi se o tonovima čija je visina udaljena dve oktave; drugim rečima, prag na polovini dužine šeste žice daje ton E3, a kada bismo sada tu dužinu prepolovili, dobili bismo ton E4. Na gitari taj deo vrata ne postoji (ni žirafe nemaju toliki vrat, a kamoli toliko pragova), ali je mudra Ema Goldman shvatila da nije potrebno sve svirati na jednoj žici, i dodala ostale žice i sistem štimanja, tako da – već prazne – daju viši ton od prazne šeste žice. Opet, to je zanimljivo i zbog toga što, ako želimo da sviramo A3, to možemo da dobijemo na dva načina: okidanjem prazne pete žice, ili okidanjem šeste žice, pritisnute na petom pragu. Posebna veličanstvenost ovog standardnog štima je lakoća sa kojom se grade, sviraju i pamte akordi, odnosno hvatovi. No, o tome će biti više reči kasnije, nakon revolucije.

Kada je gitara naštimana po standardnom štimu, pritiskanje žica po pragovima daje sledeće tonove:

slika 1

(U svim slikama žica na vrhu je najtanja, odnosno prva, a žica na dnu – koja prazna daje ton E2 – najdeblja, odnosno šesta. Dupla linija sa leve strane je sedlo, nazvano po ženi kralja; levo od njega – na samom početku slike – smatra se da je okinuta žica prazna.)

Zaokruženi su specifični pragovi/tonovi, odnosno mesta na kojima žica počinje da zvuči kao prethodna, tanja. Dakle, ton Cis3 (C#3) može da se dobije pritiskanjem IX praga

na šestoj, odnosno E2 žici, ali isto tako i pritiskanjem IV praga na prethodnoj žici, petoj. Ovaj raspored tonova je vrlo važan, i najbolje bi bilo da ga upišeš negde na jastuku, jer će ti mnogo, mnogo, mnogo i... mnogo... koristiti ako ga zapamtiš – do V praga, recimo. Pamćenje viših tonova od V praga neće nas u ovom trenutku dovesti bliže ponavljanju izvrsnog dela Dore Kaplan od 30. avgusta 1918.

T-on i T-off

Lestvice i njihovo razbijanje. Lestvica je niz od sedam različitih tonova, i osmog, ponovljenog. Dobro, to je u početku; posle se sazna da postoje i lestvice sa manje ili više tonova. U svakom slučaju, za mene postoji samo jedna lestvica: C-dur. Zove se 'C' jer joj je prvi i osnovni ton C, a ostalih šest se reña po visini: D, E, F, G, A, H i, ponovljeno ali za oktavu više, još jedno C. Vratimo se na sliku 1, jer ja tako želim. Prvo, odnosno najdublje C na vratu gitare je C3 – na VIII pragu šeste žice, i na III pragu pete žice. C-dur lestvica počinje tim tonom, a sledeći tonovi su joj: D3, E3, F3, G3, A3, H3 i C4. Prebiraj malo po vratu gitare tražeći te tonove: tako se najlakše primeti da lestvica može da se svira na različite načine, zavisno od toga u kom trenutku odlučiš da preñeš na žicu koja daje viši ton.

Koja lestvica, tako ti Španskog grañanskog rata, sadrži one egzotične tonove, one povišene, tipa Cis3 (C#3)? Pa, pre svega, sadrži je lestvica koja taj ton ima za osnovni,

dakle - C#-dur lestvica. Verovatno i još nekoliko lestvica, ali to uopšte nije važno za sviranje. Čak ni za kuvanje. Zašto su značajne lestvice? Možda bi školski muzičari rekli da je poznavanje mnogih lestvica, ili makar pravila rasporeda tonova u različitim tipovima lestvica (npr. durske, molske, pentatonske lestvice itd.), osnova za grañenje intervala i akorda... ali ti nećeš biti školska muzičarka ili muzičar, već nešto sasvim drugo. Što se mene tiče, poznavanje jedne jedine lestvice dovoljno je za sviranje. Poznavanje lestvice olakšava komponovanje 'solaže', ali i još bitniju stvar: olakšava improvizovano sviranje. A pošto ćeš u svojoj muzici voleti da praviš izmene i pošto nećeš dopustiti da to bude školsko sviranje, improvizovanje će ti biti važna stvar.

Što se tiče razlike izmeñu raznih vrsta lestvica, recimo da je potrebno znati samo jednu razliku: razliku izmeñu durske i molske lestvice. Razlika izmeñu njih je – nikakva, ako mene pitaš. Vidiš, kažu da je raspored tonova u

4

molskoj lestvici drugačiji od durskog rasporeda... što je tačno, ali ipak ne daje drugačije tonove. Uzeću primer koji je za mene najbolji: razlika izmeñu C-dur i A-moll lestvice. Već je pomenuto koje tonove sadrži C-dur lestvica (C3, D3, E3, F3, G3, A3, H3 i C4) a A-moll sadrži A2, H2, C3, D3, E3, F3, G3 i A3... Hmmmm... Da... razlika je stvarno ogromna... Strukturno, razlika postoji: na primer, izmeñu II i III tona lestvice u duru postoji još jedan ton, preskočeni - Dis3 (D#3) – dok izmeñu II i III tona molske lestvice nema preskočenog tona. Meñutim, što se tonova tiče – očigledno je da razlike nema! Stepen i polustepen, kad me već vučeš za jezik. Do sada nisam pominjao tzv. ceo ton i poluton, odnosno stepen i polustepen. Nije ni bilo potrebe! Recimo da bi dobro poznavanje (puko memorisanje) rasporeda stepena i polustepena možda učinilo zanimljivijom celu teoriju lestvica, ali je svakako ne bi učinilo ni korisnijom, ni lakšom. U ovom konkretnom slučaju, razlika izmeñu stepena i polustepena pomogla bi u definisanju strukturne razlike izmeñu različitih vrsta lestvica. Ali, to ćemo preskočiti, i zadržati se samo na jedinom korisnom saznanju iz cele te priče: razmak (frekvencijski, tonski, pa čak i fizički, ako hoćeš) izmeñu dva praga naziva se polustepen. Izmeñu E3 i F3 nalazi se polustepen, dok se izmeñu F3 i G3 nalazi ceo stepen. Postoje, stoga, dva načina objašnjavanja neke melodije: nabrajanjem koliko pragova treba preskočiti do sledećeg tona («... pazi, Perovskaja, kreneš odavde, pa onda tri praga odatle sviraš tri puta, pa odeš na treću žicu na drugi prag...»), kao i nabrajanjem polustepena ili celih stepena koje treba preskočiti do sledećeg tona («... sviraš C, pa samo preñeš preko osmog polustepena, i vratiš se jedan stepen niže...»). Što se mene tiče, 'prag' je shvatljiviji pojam, pa se neću više vraćati na stepen i polustepen.

Nastavak lestvica, ovog puta bez prekidanja! Kao što rekoh, razlike izmeñu lestvica, makar u strukturnom smislu, uopšte nisu važne za sviranje. Ono malo razlika koje se nalaze u tonovima sve je što treba da te zanima. U

pomenutom slučaju, nema razlike izmeñu C-dur i A-moll lestvice: imaju potpuno iste tonove. Zanimljivost u vezi sa durskim i molskim lestvicama je da postoji jedna pravilnost, ali takva da ipak neće dovesti do rušenja kapitalizma. Naime, u odnosu na osnovni ton durske lestvice, tri praga niže nalazi se osnovni ton molske lestvice koja će imati iste tonove kao ta durska. Zato sam i uzeo primer C-dura i A-molla: 'A' je tri praga niže od 'C', i A-moll ima iste tonove kao i C-dur.

Lestvicu, i to jednu jedinu, dobro je znati zbog pomenute improvizacije. U odeljku koji se bavi 'soliranjem' i improvizovanjem biće više reči o vezi akorda i lestvice, odnosno o tzv. pravilima harmonične improvizacije, ali ovde ću samo predstaviti nekoliko najlakših (mada ne i najmaštovitijih...) načina sviranja lestvice, što je odlična stvar za početak, ali i za sviranje improvizacija kada si suviše umoran ili umorna da se trudiš da zvučiš kao Pejdž. Dakle, slika 2 pokazuje C-dur lestvicu (ili A-moll).

slika 2

To je niz osnovnih tonova, sa ponavljanjem samo 'C' tona. Sviranje bilo kojeg od ovih tonova uklapa se, što se improvizacije tiče, u akordsku podlogu koja je izvedena iz C-dur lestvice (vidi više o tome kad bude priče o akordima). Meñutim, sva ponavljanja osnovnih tonova lestvice dolaze u obzir za improvizaciju:

slika 3

Pozicije. Ko bi, meñutim, pamtio sve te tonove i

njihov raspored?! Srećom, ovde se Pisarev potrudio da nam pomogne: dragi nihilista nam je skrenuo pažnju da je dovoljno upamtiti neke od pozicija za sviranje lestvice, i ništa neće biti loše, reče. Koje su to pozicije? Pronañi, na vratu

gitare i u odnosu na sliku 3, površine sa najmanjim brojem upisanih tonova, a sa pokrivenim celim nizom tonova iz lestvice. Dobro, biće da te zezam - pošto bi to traženje potrajalo - a ja ti već spremam rešenje (koje su i meni spremili na tacni, da se ne bih nepotrebno mučio). Evo jedne pozicije:

slika 4

Staviš li kažiprst na V prag, ostalim prstima ćeš lako

pokriti sve tonove C-dur lestvice. Takoñe, najlakše je improvizovati kada ti je ruka koja hvata pragove u manje-više fiksiranoj poziciji. Naravno, kako budeš razvijao i razvijala tehniku sviranja, zadržavanje u poziciji ti više neće biti neophodno, ali je vrlo korisno na početku, jer ne samo da (1) uspevaš da improvizuješ već na samom startu učenja sviranja

gitare, već i da (2) lakše zapamtiš raspored tonova durske lestvice u datoj poziciji, što ti kasnije pomaže za sve druge lestvice, svirane na drugim delovima vrata gitare, a takoñe i da (3) demistifikuješ neke od solaža za koje si mislila ili mislio da su teške za sviranje... poput solaža B. B. Kinga.

Evo još dve pozicije:

slika 5

slika 6

Sviranje različitih lestvica. Ok, to sve važi za C-dur lestvicu (i, takoñe, za A-moll), ali šta je sa drugim lestvicama; kako njih svirati? Pitaš se, sigurno, moraš li – pored svih problema pred koje te stavljaju hijerarhija, autoriteti i kapitalizam – još i da pamtiš pozicije za svaku lestvicu koju ćeš koristiti tokom sviranja? Ne, naravno da ne moraš, stvari su, opet, mnogo, mnogo, mnogo i... mnogo... jednostavnije. Potrebno je samo da shvatiš da je sviranje tehnika, i to ne u smislu da je zahtevno, već da je šablonsko. Kada savladaš te šablone, moći ćeš da sviraš kreativnije. Šablon za sviranje lestvica je sličan šablonu koji govori da su durske i molske lestvice ista stvar: kao što svaka durska lestvica ima svoj pandan u molskoj skali, pa tako razmišljaš jedino o tonovima (a ne o strukturi koja razlikuje

lestvice), tako u slučaju pozicija za sviranje različitih lestvica treba jedino da misliš o rasporedu pragova koje sviraš u poziciji, i da ne brineš o tome koji su tonovi u pitanju.

Sve durske lestvice imaju istu strukturu, i sve imaju isti raspored tonova unutar pozicije – razlika je samo u tome odakle pozicija počinje. Uzmimo, npr. poziciju koja je meni najbliža – poziciju sa slike 4. Ona, na neki način, počinje od V praga. Gledano po tonovima, počinje od 'A' (na šestoj žici). Eto šta će malo pojednostaviti pamćenje šablona: raspored sviranih pragova sa ove slike odgovara svakoj molskoj lestvici kojoj je osnovni ton isti kao početni ton pozicije. Da se pozicija svirala sa osnovnim tonom u Fis2, odnosno da počinje od II praga, radilo bi se o Fis-mollu (ili o A-duru!). Pozicija bi obuhvatala sledeće tonove:

Što se mene tiče, mogu da tvrdim da mi je prva pozicija (sa slike 4) u malom prstu, ali druge jedva znam. I ne treba mi – tokom vremena zapamtiš eventualna proširenja osnovne pozicije na obe strane vrata, pokupiš tokom sviranja još neke cake i sve zvuči kao da i nisi tako loš 'solo' gitarista ili gitaristkinja...

slika 7

slika 8

Dakle, da bi znala ili znao gde da postaviš poziciju,

odnosno koji prag da ti bude osnovni, potrebno je samo da znaš koji je osnovni ton molske lestvice, i da ga uzmeš kao osnovni ton na šestoj žici gitare, i da od njega nadalje gradiš poziciju. Ako tražiš dursku lestvicu, onda osnovni ton lestvice treba da ti bude treći ton (na trećem pragu od osnovnog u poziciji) ove pozicije. Na slici 7 to je ton A2 i shodno tome: A-dur lestvica. U nekim slučajevima osnovni ton lestvice pomeriće ti ovu poziciju suviše visoko ili suviše nisko na vratu, u odnosu na tonalitet koji ti odgovara za sviranje; u tom slučaju dobro bi bilo da preñeš na neku drugu poziciju, takvu koja ima osnovni ton potrebne lestvice na petoj, umesto na šestoj žici. Na primer, treba ti pozicija za sviranje D-molla, ali ti tonovi pozicije sa slike 8 zvuče suviše visoko (pošto bi pozicija morala da počne od X praga, jer je tada prvo 'D' na šestoj žici!). Meñutim, pozicija sa slike 5 osnovni ton (durske) lestvice ima na petoj žici, na drugom pragu od najdubljeg, osnovnog tona pozicje (na slici je to 'F2'). Očigledno, tonovi C-dur (ili A-moll) lestvice u toj poziciji dublji su od tonova iz pozicije sa slike 4. Sa druge strane, pozicija sa slike 6 daje više tonove od pozicije sa slike 4. Tada je osnovni ton prvi, najdublji ton na šestoj žici. Ukratko, za sviranje lestvica (i odatle improvizacija) nije toliko važno koji se tonovi u njoj nalaze – već koji ćeš hvat izabrati, odnosno da li ćeš naći pravu poziciju za prste koji se šetaju po pragovima. Još jednom da ponovim zlatno pravilo za durske i molske lestvice: pozicija za sviranje neke durske lestvice u potpunosti odgovara tonovima molske lestvice koja ima tri praga niže svoj osnovni ton (C-dur ima A-moll kao istotonsku lestvicu, jer je 'A' tri praga niže od 'C'; isti je odnos D-dura i H-molla, F-dura i D-molla, itd.). Ne-durske i ne-molske lestvice. Postoje i one druge lestvice, koje nisu ni durske ni molske, i njih ne moraš uopšte

da znaš kao lestvice. Radi se ili o manjem broju tonova, ili o većem, gde se – generalno – tonovi lestvice koja ima manje tonova uklapa u više harmonskih (akordskih) podloga od durske ili molske lestvice, dok se lestvica koja ima značajno više tonova od ove dve osnovne vrste uklapa u mnogo manje harmonskih (akordskih) podloga. Drugim rečima, daleko ćeš se brže i lakše u akordsku podlogu neke pesme uklopiti svirajući improvizaciju iz lestvice koja ima manje tonova, nego iz one koja ima više. Takoñe, to može da se gleda i iz drugog ugla: što bolje znaš akordsku podlogu pesme, to ćeš lakše širiti opseg tonova koji dobro zvuče u improvizaciji; nasuprot tome, ako ne znaš o kojim se akordima radi (npr. tek si upao ili upala na neko rasviravanje), najbolje bi bilo da lagano kreneš improvizaciju od nekih osnovnih tonova, pa da vremenom unosiš druge, ako je moguće. Kako ova najmanja škola gitare bude odmicala, primetićeš da je često potrebno razbiti koncept lestvice. Pa ipak, efektivno ćemo razbiti samo ono što prethodno dobro poznajemo. No, o tom – potom; najvažnije o lestvicama zapravo sledi u skoroj priči o – akordima.

Intervali. Pomenuo sam intervale – to je sazvučje dva tona različite visine (čak i ako se radi o istom tonu u dve različite oktave). Mnogi delovi solaža ili rifova bazirani su na intervalima. Koja su pravila grañenja intervala i kako se zovu – krajnje je nevažno. Preporučujem ti da interval (čije neke varijante mogu da se zovu i rifom) shvatiš kao krnji akord, odnosno akord kojem nešto nedostaje. Teorijski gledano, intervalu ama baš ništa ne nedostaje – kao ni jednom jedinom tonu – on je posebna i zaokružena forma. Pa ipak, ako se shvati kao krnji akord, stvar postaje sugestivna: možeš iz intervala ili rifa da preñeš na ceo akord, što ti naročito pomaže u 'skidanju' pesama (kasnije o tome). O intervalima će biti još reči u sledećem odeljku o akrodima.

Meñusobni odnos pragova isti je kao na slici 4, s tim što se na ovim pragovima nalaze drugi tonovi. Berkman bi sigurno tražio da mu to nacrtamo, jer je bio umetnička duša. U redu, njemu za ljubav, ali i za ljubav Stepnjaku-Kravčinskom, evo šablona za ovu poziciju, lakšeg za pamćenje (slika 8).

Ukratko, šetanjem ove pozicije gore-dole po vratu gitare, moguće je svirati skoro sve lestvice. Lestvice koje nije moguće svirati na ovaj način, nisu ni vredne sviranja.

Ako 'E' => rdi 'moll'

Akordi. E... akordi! To je već jedna od važnijih stvari vezanih za lestvice. Najveći broj pesama je moguće redukovati na neke osnovne akorde, te je i prvi korak kod mnogih koji uče da sviraju gitaru upravo vežbanje akorda, kako bi se što pre svirale... poznate pesme... kao što je pomenuta Stairways to Heaven, ili retko pominjana Do Me Like You Do, u izvoñenju Killerbrew benda, a koja je daleko zanimljivija od stepenica ka dosadnom sviranju. Akord je neka vrsta proširenog intervala: interval + bar još jedan ton. Dakle, akord je sazvučje bar tri tona različite visine. Istovremeno sviranje VII praga na prvoj žici, II praga na četvrtoj žici, III praga na petoj i X praga na šestoj žici predstavlja akord... koji nije moguće svirati jednom rukom, ali koji i ne zvuči baš najfinije za uši navikle na milozvuke.

Kao i uvek, i ovde postoje pravila - pravila grañenja akorda. I, kao što pretpostavljaš, to je sasvim nevažno! Ni

Štirneru nisu trebala ta pravila, a eto kako bi dobar gitarista bio da je to ikada hteo da postane. Uh, zamalo da zaboravim! Nikako, nikako, ali nikako ne kupuj (i ne kopiraj) razne 'korisne' knjižice koje na 50 strana daju slike svih osnovnih akorda... jer njih uopšte nema potrebe da znaš! Nema ama baš nikakve potrebe da učiš kako se postavljaju prsti za C-dur, a da potom tražiš kako se svira F-dur ili bilo koji drugi dur. Tačnije, svi akordi istog tipa (odnosno svi durovi, svi molovi itd.) sviraju se po istom šablonu – samo se hvat (pozicija prstiju) šeta gore-dole po vratu gitare. I to je cela priča o 'mnoštvu' akorda. Osnovni akordi: durski. Što se strukture akorda tiče, durski akord sadrži tri tona: I ton lestvice, III ton, i V ton. Za C-dur akord to su tonovi 'C', 'E' i 'G'. Ali, kao što rekoh, struktura akorda i njegovo grañenje uopšte nije bitno... to se samo ja pravim pametan. Bitan je hvat, odnosno pozicija prstiju. Za durski akord postoje sledeći najčešće korišćeni hvatovi:

slika 9

Na ovoj slici durski akord nosi ime tona koji se nalazi

na petoj žici. Sva tri hvata su varijante istog hvata – u prvom slučaju, označenom sa (a), može da se pretpostavi da neki prst pritiska sve žice na nultom pragu, odnosno da je sâmo sedlo prst. U tom slučaju bi prikazane tri crne tačke predstavljale upravo dugu crnu liniju, kao na podvarijanti (b) ili (z). Razlika izmeñu (b) i (z) varijante hvata je jedino u jednostavnosti: svuda ćeš naći da je (b) varijanta pravilna, ali meni je mnogo lakša (z) pozicija. Pretpostavljam da će i tebi biti, kada dovoljno razmrdaš (iskriviš...) mali prst. Da se vratimo na osnovni ton; u ovim varijantama osnovni tonovi su: za varijantu (a) – 'A' (prazna peta žica intonira 'A'), za

varijantu (b) – 'D' (peta žica na petom pragu), i za (z) varijantu – 'G' (deseti prag na V žici). Dakle, radi se o A-duru, D-duru i G-duru, redom. Važno je, meñutim, zapamtiti jedino hvatove, tj. raspored prstiju. Kada ovladaš bilo kojim hvatom, vežbajući ga na bilo kojim pragovima, pomeraj ga gore-dole po vratu gitare i obrati pažnju na to koji durski akord u svakom posebnom slučaju taj hvat označava. Probaj isto sa svim narednim hvatovima prikazanim na slikama... i ne brini što je neke praktično nemoguće uhvatiti – niko nije lud da se muči kad ne mora.

slika 10

I u slučaju slike 10 osnovni se ton durskog akorda – odnosno ton koji odreñuje ime akorda – nalazi na petoj žici. Na slici

11, meñutim, osnovni ton akorda je na šestoj žici. To mi je posebno naglasila i Dora Marsden!

(Na svim slikama koje predstavljaju hvatove, prsti su obeleženi na sledeći način: M je mali prst, D je domali, S je srednji i K je kažiprst. Crna tačka predstavlja praznu žicu, odsviranu, dok crna uzdužna linija predstavlja poziciju jednog prsta koji pritiska više žica – prst je označen na liniji.)

slika 11

slika 12

slika 13

Što se samog zvuka tiče, durski akordi – u nizu – najčešće zvuče svečano ili veselo. Pesme koje mogu da se sviraju durskim akordima su, na primer, skoro sve pesme Ramones-a ili starog rock'n'roll-a iz 60-ih. Osnovni akordi: molski. Za divno čudo, i na sreću svih koje bi možda smaralo što opet pričam o strukturi akorda

– molski akord ima istu strukturu kao i durski! Hej! Meñutim, radi se o I, III i V tonu molske lestvice. Naš stari molski prijatelj, A-moll, ima sledeće tonove: 'A', 'C' i 'E'. Evo, konačno, i prikaza hvatova:

slika 14

Osnovni ton je ovde na šestoj žici. Na sledećoj slici, osnovni ton je na petoj žici:

Na ovoj slici (slika 12) osnovni ton se nalazi na četvrtoj žici.

Slika 13 opet prikazuje hvatove čiji ton na šestoj žici odreñuje o kojem se duru radi.

Najčešće će ti biti najlakše da sviraš durove sledećih hvatova: slika 9, varijanta (z), zatim slika 13, varijanta (a). Najlakši su zato što zahtevaju najmanje širenja prstiju po vratu gitare, i zato što imaju najjednostavniji raspored prstiju – a to je prilično važno u početku sviranja, kada ni prsti nisu zagrejani koliko glava virtuoznih muzičara. Takoñe, ova dva hvata je lako menjati – kažiprst se šeta po pragu, a povremeno se naporima malog prsta dodaju i srednji i domali.

slika 15

slika 16

Neki reñe korišćeni hvatovi, ali ništa manje jednostavni. Ovde ću ti predstaviti još samo neke vrste hvatova. Inače, imaju oni i svoje strukturno ime, ali pošto sam svakako dosadan s tim strukturama i pošto ni sâm nisam siguran u svakom od ovih slučajeva o čemu se tačno radi, preskočiću strukturu i odmah dati hvatove, baš kao što je Prudon dao nogu kapitalizmu:

slika 17

slika 18

Na slici 15, kao i na prethodnoj slici, obrati pažnju na to da su hvatovi veoma slični durskim hvatovima koji imaju isti osnovni ton na šestoj žici (slika 13 i slika 9) – razlika je samo u dodavanju ili oduzimanju jednog prsta (sa gitare, naravno). To je još jedan od razloga što preporučujem ona dva durska hvata kao najlakša – ne samo da ćeš brzo zapamtiti raspored prstiju za njih, već ćeš time praktično odmah znati i dva molska hvata.

Eto i poslednje varijante hvatova za molske akorde, i ujedno poslednjeg primera hvatova za osnovne akorde.

Molski akordi, za razliku od durskih, u nizu zvuče ozbiljno ili setno, nekada tužno. Dobar deo balada uglavnom sadrži molove, a durova onoliko koliko je potrebno da se ne upadne u najgoru patetiku. Kombinacija durova i molova, meñutim, najčešća je varijanta u sviranju.

Ma, prava je divota pronalaziti akorde koji deluju tako novo i sveže, a zapravo su definisani pre ko zna koliko vekova. U svakom slučaju, meni se čini da je najzanimljivije proširivati svoj, da tako kažem, akordular (ehem... zbornik akorda...) igrom sa par osnovnih hvatova; u nekom trenutku, dok smišljaš muziku, poželiš da razbiješ očekivani sled hvatova nekim naizgled raspadnutim ili 'disharmoničnim', ali koji zapravo daje posebnu crtu harmoniji – i jednostavno podigneš neki prst ili pritisneš njime prag niže ili više. U tim igrama najviše će ti koristiti upravo mali prst – prilično zapostavljeni prst meñu gitaristima i gitaristkinjama, čini mi se. Dodavanjem i oduzimanjem tona koji drži mali prst, zatim pomeranjem prsta gore-dole po pragovima i po žicama, niz od nekoliko u početku osnovnih hvatova počinje da daje ne samo zanimljivu harmonsku podlogu, već i da liči na spoj harminije i melodije.

slika 19

Još o intervalima i rifovima. Pored onog što je

rečeno na kraju prethodnog odeljka, dodao bih još jedan razlog zašto predlažem da se shvate kao krnji akordi. Naime, najčešće korišćeni intervali i rifovi predstavljaju upravo isečak iz hvata nekog akorda. Uzmi, kao što najčešće predlaže Lujza Mišel, primer sa slike 15(e): interval bi tu bili npr. sviranje samo (a) VII praga na 5. žici sa IX pragom na 4. žici, ili (b) VIII praga na 3. žici sa IX pragom na 4. žici.

Rif tipa (a) toliko je čest, da se npr. u panku ili metalu retko i pojavljuje ceo akord. Struktura takvog rifa može da se predstavi i bez pozivanja na akorde: uzmeš bilo koji ton na šestoj ili petoj žici, i dodaš mu dva praga viši ton na sledećoj nižoj žici. Dakle, ako sviraš V prag na 6. žici taj najčešće korišćeni rif dobijaš dodavanjem VII praga na 5. žici. Ipak, predlažem ti da imaš u vidu vezu rifa sa akordom: ako se vratiš na hvatove koje predlažem - slika 9, varijanta (z), i slika 13, varijanta (a), videćeš da su ovi najčešći rifovi zapravo skraćeni akordi. Na slici 9(z), ton na 5. žici i ton na 4. žici čine rif, a na slici 12(a) rif čine tonovi na 6. i 5. žici. Princip je očigledan: ako ti je niži ton rifa na 6. žici, onda je taj rif krnja varijanta akorda koji ima taj ton na 6. žici za

osnovni; odnosno, ako je niži ton rifa na 5. žici, onda je taj rif krnja varijanta akorda sa osnovnim tonom na toj žici.

Sa druge strane, kod takvog rifa je zanimljivo da on sâm – izdvojen iz konteksta drugih rifova sa kojima možda pravi niz u nekoj pesmi – ne govori da li je deo durskog ili molskog akorda (seti se razlike koja se nekad nalazi samo u dodavanju ili oduzimanju malog prsta). Štaviše, mnoge pesme se i sviraju samo u rifovima (intervalima), ali kada se shvate kao krnji akordi imaš mogućnost da brzo sagledaš kakva bi lestvica odgovarala u improvizaciji. Durska ili molska neodreñenost ovog rifa dopušta ti da se u trenucima prebacuješ sa druske na molsku lestvicu, a da improvizacija i dalje zvuči uklopljeno.

I još jedna stvar: budući da se rif mnogo lakše svira od punog akorda, i da zvuk distorzije može lako da 'pojede' nijanse u nekom punom akordu, nije ni čudo što pank i metal obiluju rifovima, a ne akordima. Kombinacija punih akorda, rifova i 'solaža' najbolje je rešenje, po mom mišljenju. Takvo sviranje ne zahteva dodatnu gitarsku pratnju (nekad čak ni pratnju basa), i navikava te da zaboraviš na podelu gitara na 'solo' i 'ritam'.

Han Solo i improvizovanje

Ništa bez improvizovanja, ma koliko izgledalo da je potrebno biti odličan tehničar na gitari da bi se to izvelo. Što se mog sviranja tiče, improvizovanje mi nije pomoglo toliko da 'soliram' (čemu to ako imaš zanimljiv niz hvatova?), već pre svega da se izvučem ako nešto zaboravim, ili ako želim da se glupiram na već dobro poznatu bas-deonicu u pozadini. Pored toga, zanimljivije sviranje basa poprilično liči na solo-improvizaciju. Konačno, poznavanje osnova za improvizovanje pomaže u 'skidanju' pesama (o čemu će biti uskoro reči), a time i u komponovanju.

Akordi i lestvice: zašto je solo šablon, a ne umeće. U principu, iz svake lestvice može se napraviti velik broj akorda, dakle harmonija koje sadrže isključivo tonove te lestvice. Gledajući kao stvar puke kombinatorike, i imajući u vidu da je akord sazvučje bar tri tona različite visine, za lestvicu od sedam tonova (ne računajući osmi, ponovljeni) moguće je izgraditi više od sto akorda! Meñutim, ne zvuče sve te kombinacije 'harmonično' – mada je i pitanje harmoničnosti više nego diskutabilno, kao i svako pitanje estetike. U svakom slučaju, za svaki 'harmonični' akord neke lestvice (recimo, za durski ili molski) važi pravilo da predstavlja takoñe i harmoničnu podlogu za melodiju koja

sadrži tonove te lestvice. Naravno, jedan je akord više neko dosadan ako treba da bude podloga za razvijanje melodije. 'Soliranje' i improvizacija tiču se, stoga, harmonske podloge koja nastaje promenama, odnosno nizanjem nekoliko akorda. Uzmimo, na primer, C-dur lestvicu: 'C', 'D', 'E', 'F', 'G', 'A', 'H' i ponovljeno 'C', za oktavu više. Četiri harmonične kombinacije tonova u okviru ove lestvice su, na primer, C-dur akord: 'C'+'E'+'G', A-moll akord: 'A'+'C'+'E', F-dur akord: 'F'+'A'+'C' i G-dur akord: 'G'+'H'+'D'. Sva četiri akorda sadrže isključivo tonove koji se uklapaju u C-dur lestvicu. Ipak, značajno je naglasiti – naročito za potrebe improvizacije – da svaki od harmoničnih akorda (najčešće upravo akordi sa tri tona) mogu da budu delovi tonaliteta nekoliko lestvica, ne samo jedne. Meñutim, o tome više reči kasnije. Ova kombinacija četiri akorda predstavlja, u bilo kojem redosledu nizanja, dobru harmonsku podlogu za svaki solo iz C-dur lestvice. 'Iz lestvice' znači sviranje tonova koji pripadaju lestvici: sva četiri akorda, zajedno, sadrže celu lestvicu C-dur, i sviranje bilo kog tona iz te lestvice zvučaće 'uklopljeno' u tu akordsku podlogu. To je osnovno i najvažnije pravilo za improvizovanje: poznajući akordski niz u pesmi, improvizovanje se, u suštini, svodi na kombinovanje tonova iz odgovarajuće lestvice.

Posle nekog vremena, izgledaće ti čudno što bendovi žele da dele gitare na 'ritam' i 'solo' – kao da nije moguće sasvim jednostavnim sviranjem postići i jedno i drugo na jednoj gitari.

Ako imaš priliku da sviraš sa još nekim/om, zamoli ga/je da ti svira ova četiri akorda, a ti sviraj bilo kojim redosledom tonove iz C-dur lestvice – neće biti 'lošeg' tona. I to je ono najvažnije u improvizovanju – šablon! Akordi i lestvice: šta ide s čim? Kako znati, na osnovu poznavanja korišćenih akorda, koja će lestvica odgovarati za improvizaciju? Objasniću dva načina za izbor, odnosno detektovanje pogodne lestvice. U oba načina nije potrebno da znaš koji tonovi odgovaraju kojoj lestvici, već samo da uvidiš momenat šablona. Prvi način. Spisak imena akorda odmah daje neku predstavu o tome koji opseg tonova vredi koristiti. U pominjanom primeru sa četiri harmonična akorda iz C-dur

lestvice – C-dur, A-moll, F-dur i G-dur akorda – sami tonovi 'C', 'A', 'F' i 'G' sugerišu opseg tonova za one koji poznaju lestvice. Meñutim, pošto ti i ja ne poznajemo ništa osim C-dur ili A-moll lestvice, za nas je bitno samo kako su ti tonovi rasporeñeni po vratu gitare. Ja obično pokušavam da postavim što više tih poznatih tonova na šestu ili petu žicu – tu sam najsigurniji sa tonovima koje dobijam na pragovima, a ujedno znam raspored tonova/pragova makar na tim žicama u one tri pozicije za sviranje lestvice. Konkretno, u datom primeru četiri akordske podloge iz C-dura, četiri osnovna tona reñaju se po petoj i šestoj žici ovako:

slika 20

Jedna napomena je neophodna: pošto smo ranije

zaključili da je nevažno koji su tonovi u poziciji, već samo koji je njihov meñusobni razmak (odnosno, pošto nas zanima samo raspored pragova koje ćemo svirati), tri tona na šestoj žici zapravo još uvek ne ukazuju na konkretnu lestvicu, već je potrebno proverom tonova sa pete žice utvrditi lestvicu za solo.Dve pozicije koje u ovom slučaju odgovaraju rasporedu na šestoj žici, razlikuju se u jednom jedinom tonu na petoj žici: ili će prvi ton pozicije na petoj žici biti 'ispod' prvog tona na šestoj žici, ili jedan prag napred (izmeñu prvog i drugog tona na šestoj žici). Pošto mi ne znamo više od jedne lestvice, moraćemo da zasviramo jednu od te dve varijante i procenimo da li nam zvuči kao da se uklapa. Ukratko, kada smo postavili tonove na šestu žicu, važno je naći neku od kombinacija tri uzastopna tona na toj žici koji u potpunosti odgovaraju nekoj od tri pozicije za sviranje lestvice. Ako ima takvih tonova (u ovom primeru ima), onda odmah krećemo sa sviranjem na petoj žici gde se nalazi još jedan ton koji nam je poznat, ali nedovoljan da bismo bili sigurni koja pozicija odgovara. Samo će nam pokušaj pomoći da se odlučimo izmeñu dva hvata, a za rešenje je dovoljan jedan jedini pokušaj – ton će se najčešće ili sasvim uklapati, ili potpuno štrčati. Ono 'najčešće' znači da je moguće da su akordi takvi da odgovaraju dvema lestvicama, odnosno da postoji par tonova čije mesto nije definisano striktno: niti potpuno odgovaraju, niti se potpuno slažu. O tome više kasnije.

Kada smo ustanovili poziciju za sviranje možemo da napravimo još jedan korak: da preñemo na istu lestvicu u drugoj poziciji. Postavljanje pozicije će nam reći o kojoj se lestvici radi (vidi opet pravila za pozicije sa slike 4, 5 i 6), a poznavanje uzajamnog odnosa, odnosno nizanja jedne pozicije na drugu, znaćemo kako da se prebacimo na nama lakšu poziciju za sviranje.

U ovom primeru, nevažno što znamo da se radi o C-dur lestvici, kada smo u sviranju otkrili da nam se u akordsku podlogu uklapa ton 'H2', tj. prvi prag na petoj žici - a ne ton 'ispod' prvog praga šeste žice - možemo da se prebacimo na poziciju sa slike 4. Ta pozicija počinje trećim tonom na šestoj žici, koji odgovara poziciji koju smo prvobitno otkrili sviranjem. Takoñe, možemo da odemo na poziciju sa slike 6, koja za početni ton ima treći ton ove druge pozicije, pozicije sa slike 4. Isto važi i u bilo kom smeru: da se ispostavilo da se u sviranju uklapa na petoj žici ton ispod prvog tona šeste žice, znači da se radi o poziciji sa slike 6; tada je njen prvi ton ujedno i poslednji, treći, ton pozicije sa slike 4, čiji je, opet, prvi ton zapravo poslednji (treći) ton pozicije sa slike5. Jeste, možda zvuči konfuzno, ali nije! Poenta je jednostavna: naći što više tonova na šestoj i petoj žici koji se u sviranju uklapaju u akordsku podlogu, i na osnovu njih prepoznati poziciju iz koje možemo da sviramo. Problem je teži ako imamo manje akorda, ili ako imamo akorde sa osnovnim tonovima koje ne možemo 'gusto' da rasporedimo po šestoj žici. Za te slučajeve predlažem sledeći način detektovanja lestvice, odnosno pozicije. Drugi način. Imamo, dakle, zeznutu situaciju, iz koje bi se i sama Olga Ljubatovič teško izvukla – akorda je malo, ili su čudno rasporeñeni po šestoj ili petoj žici; teško je odjednom dobiti sliku rasporeda tih tonova po vratu gitare, i prvi način nam ne izgleda dovoljno upotrebljiv. Šta da se radi? Ovde ćemo morati da pribegnemo brzoj analizi još jednog šablona. Ovaj sistem, jednom kada se zapamti, jednostavniji je od prvog načina, jer ne zahteva eksperimentisanje i detektovanje putem pokušaja i greške.

Sistem je jednostavan: odreñene kombinacije akorda prizivaju odreñene pozicije za sviranje, te je dovoljno znati kako se ti akordi sviraju po vratu gitare, i odatle odmah preći na odgovarajući lestvicu.

Nije toliko važno imati na umu raspored tonova po celom vratu gitare, već samo naći neki niz koji odgovara onim datim pozicijama na slici 4, 5 i 6. U ovom slučaju, to su 'F2', 'G2' i 'A2' na šestoj žici, koji odgovaraju poziciji sa slike 5, ali isto tako i poziciji sa slike 6.

12

Ovde neću slikovno predstavljati sve te kombinacije, jer bi to mnogo prostora oduzelo, pa ću ti samo predložiti da ovaj deo čitaš sa gitarom u ruci, probajući sa hvatanjem

svakog akorda iz kombinacije, i tako stekneš sliku o prostornom odnosu tih akorda u kombinaciji.

Opet, dovoljna nam je C-dur lestvica. Njoj odgovaraju sledeći osnovni akordi:

(1) C-dur (2) D-moll (3) E-moll (4) F-dur (5) G-dur (6) A-moll (7) H-moll

Pored ovih durova i molova, u sviranje iz lestvice mogu da se uklope i neki drugi durski i molski akordi koji sadrže i tonove koji se ne nalaze u lestvici, ali samo ako sviranje na njima traje kratko, odnosno ako predstavljaju most ka daljem nizanju akorda koji u potpunosti odgovaraju lestvici. Najkarakterističniji primer takvog 'neodgovarajućeg' akorda za C-dur lestvicu je E-dur: poseduje ton Gis kojeg nema u C-duru.

Bilo koja kombinacija ovih osnovnih akorda u potpunosti odgovara sviranju improvizacije iz C-dur lestvice. Meñutim, retko će se desiti da jedna pesma sadrži sve te akorde, pa da odmah znamo da je C-dur u pitanju. Ipak, što više akorda iz ovog šablona da otkrijemo u pesmi, to je izvesnije da će solo iz C-dur lestvice sasvim odgovarati. Neke od najčešće korišćenih smena akorda iz ovog šablona su:

(Jedna napomena: odavde ćemo durske akorde obeležavati samo sa tonom, a molske sa dodatim 'm'; dakle: C je C-dur, a Am je A-moll.) (1) C, Am, F, G (2) C, Am, Dm, G (3) C, Dm, F, G (4) Am, Dm, G, C (5) C, F, G (6) Am, F, G Dakle, kad god otkriješ da se te kombinacije smenjuju, sviraj bez dvoumljenja C-dur. Šta, sad, ako se smenjuju Hm, G i A? Opet je bitno stvari posmatrati samo kao šablon: kada zapamtiš one hvatove za sviranje durskih i molskih akorda koje sam preporučio, videćeš da je niz Hm-G-A samo za dva praga povišeni niz Am-F-G (iz naše liste). Znači, ono što bi se uklapalo u niz Am-F-G, uklapaće se i u niz Hm-G-A ako se solo svira iz iste pozicije pomerene dva praga više na vratu.

Na primer, značajan broj pesama Ramones-a imaju promene akorda tipa: C-F-G; i stoga je, za soliranje, sasvim nebitno da li će pesma biti takva, ili imati D-G-A ili F#-H-C# - u svim tim slučajevima uklapaće se isti šablon (pozicija prstiju) za sviranje, samo pomerena naviše ili naniže po vratu gitare. D-G-A niz je pomeren dva praga više, a F#-H-C# niz šest pragova više. Uporeñuj, uporeñuj, uporeñuj – da ne bi morao ili morala da pamtiš.

'Skidanje' pesama

Zašto skidamo pesme, a hoćemo da budemo kreativni? Zato što je kreativnost samo drugi naziv za zanimljivu kombinaciju postojećeg. Mani priče o 'talentima' i 'muzikalnosti' – i jedno i drugo je samo zamagljivanje i prikrivanje vremena provedenog u učenju i uobličavanju iskustva. Svesno ili ne, 'muzikalnost' stičemo – godinama intenzivnog i koncentrisanog slušanja muzike, povremenog ili maničnog lupkanja ritma uz stvar sa radija, pevušenja pod tušem, itd. U hijerarhijskim društvima rañamo se namučeni, ali ne i naučeni – to nam tek sledi. A tako misli i Lusi Parsons. Skidanje pesama ima smisla samo ako nas ispunjava zadovoljstvom, ili ako nam pomaže u našem sopstvenom sviranju. Skidanje radi zabave društva je – u manjoj ili većoj meri – šou biznis. Da li ću se sviranjem pesama bendova Angelic Upstarts ili Stiff Little Fingers ponuditi kao prijatelj/ljubavnik nekome ili pogurati 'svoj' bend iz navodne 'anonimnosti' i slično – doñe mi na isto: biranje lakšeg, izlizanog i neiskrenog. Što ne znači da sam ja uvek bio osloboñen toga...

No, da ne dužim, za mene postoji jedno pravilo koje mi olakšava skidanje pesama: pronaći lestvicu za solo, i ostalo će doći sâmo.

Taj pristup, naravno, podrazumeva da sam već u dovoljnoj meri ovladao opisanim načinima improvizovanja, i to ti svakako preporučujem kao redosled. Imaj u vidu, bar kako mi se čini iz ličnog isukstva, da će te takav redosled učenja dovesti do toga da ti će nekada 'savršene' pesme

zvučati jednostavno i – oh, žalosti! – banalno. A već je rečeno da je to jedan od ciljeva ovog teksta.

Za veliki broj hitičnih pesama stvar je sasvim jednostavna: kada krene pesma, počni da sviraš bilo šta, tragajući za parom tonova koji će se najčešće i najduže uklapati u ono što čuješ. Neka te ne brine ako se u strofu uklapaju, a u refren ne. Kada nañeš dva tona, pokušaj da ih proširuješ dodavanjem tonova koji – po svemu što si dovde pročitao – pripadaju nekoj od pozicija za sviranje lestvice. Greši, greši i greši. Kada nañeš treći ton – koji nije samo oktava više ili niže od prva dva pronañena – već si na korak od uspeha. Sa tri tona različite visine trebalo bi bez muke da odrediš poziciju iz koje će se, u najvećem broju slučajeva, svaki ton lestvice uklapati.

Ostalo je još veći šablon: iz pozicije vidiš koja je lestvica u pitanju, uporediš je sa istom pozicijom za C-dur, i zaključiš koliko je pragova više ili niže na vratu gitare. Potom, poznajući onih sedam osnovnih akorda koje sam pomenuo da se uvek uklapaju u C-dur, sviraš neke od njih za otkriveni broj pragova više ili niže – i to je to!

Što se više ta pozicija iz koje sviraš solo uklapa u pesmu, to je sigurnije da se pesma svodi upravo na neke od tih sedam osnovnih akorda u dotičnoj lestvici. Ostaje samo da isprobavaš, bilo nasumice, bilo već podučen i podučena iskustvom iz skidanja prethodnih pesama. I, naravno, nije na odmet ni Babefov savet: malo grickalica olakšaće skidanje pesama.

13

Za nešto komplikovanije pesme procedura nije mnogo drugačija: takoñe tražiš bar tri tona koji se uklapaju, a tamo gde ne odgovaraju - gde se koncepcija pesme menja ili ima kratku prolaznicu koju ne možeš da 'pokriješ' tim tonovima – probaj da ih sviraš u istom rasporedu par pragova više ili niže. Na taj način će se ispostaviti ili da je pesma strukturirana tako da preñe na sasvim isti raspored akorda - ali sada više ili niže, ili si, pak, uspeo/uspela da otkriješ i posebnu lestvicu za taj deo pesme (ako je u pitanju prelaz na različit raspored akorda unutar neke druge lestvice). Sve u svemu, princip soliranja naročito pomaže ako nemaš mnogo iskustva u skidanju pesama, ili ako su pesme jednostavne, a ti ne želiš da čuješ kako akord koji si prvobitno odsvirao totalno kvari ono što čuješ...

Sa druge strane, većina ljudi koji već dugo sviraju gitaru skida pesme tražeći osnovne tonove za akorde koje

čuje, i kada je dovoljno sigurna - preñe na sviranje rifova ili celih akorda. Time se ne gubi vreme u sviranju improvizacije i traženju lestvice, ali se – šta dobiješ na mostu, izgubiš na ćupriji – gubi vreme u čekanju da ponovo doñe deo pesme u kojem se ponavlja akord koji nisi našao/našla iz prve.

Na kraju krajeva, verovatno ćeš i tokom traženja lestvice ubosti nekoliko osnovnih tonova za akorde iz pesme, pa se skidanje zapravo svodi na kombinaciju pomenuta dva načina. Pored toga, dešavaće ti se da smišljaš neku melodiju ili niz rifova i akorda, i da te to podseti na neku pesmu koju znaš – tada je stvar još lakša, jer skidanje pesme počinješ već naoružan i naoružana osnovom koju ćeš razrañivati. Ja ipak preferiram 'soliranje' kroz traženje lestvice, jer makar imam utisak da nešto 'dodajem' onom što čujem, a ne samo da reprodukujem.

Otpozdrav

Ako je do sada napisano povremeno delovalo zbunjujuće i zgusnuto, ne očajavaj u čaju! Ako nisi potpuni početnik ili potpuna početnica u sviranju gitare, verovatno ćeš se vratiti samo na delove koji su ti novi (ako ih ima...), a ako prvi put uzimaš instrument da bi svirao/la, možda je bilo bolje da nisi čitao/la sve odjednom... No, kad si već ovde, čestitam! Što se mene tiče, dobrodošli su svi komentari, kritike, hatemail, sugestije ili pitanja: sve to na akumulacija@yahoo.com. Srećno sa sviranjem, pa da im zasviramo preko barikada!