NAJLEPŠAPOEZIJA

SVETA

Oktavio Paz

JESEN

U plamenu, zapaljena jesen,gori katkada moje srce,čisto i samo. Vjetar ga budi,dodirne mu središte i onda ga objesiza svjetlost koja se smije ni za koga:kakva rasuta ljepota!

Tražim neke ruke,neku prisutnost, neko tijelo,ono što zidove razbijai rađa opijene oblike,dodir, glas, okretaj, neko krilo samo,nebeske plodove gole svjetlosti.

Tražim po sebi, unutra,kosti, netaknute violine,usne koje sanjaju usne,ruke koje sanjaju ptice…I nešto neznano što kaže »nikada«,a pada s neba,od tebe, moj Bože i moj protivniče.

Desanka Maksimović

SELICE

Kroz noć i vlagudivlje se guske sele jugui bolno kriču.

Osečam želju da mutnu nekunapišem priču:kako odnose one sobomna krila svoja bela dvaiz duše moje drago nešto,a ne znam kuda,i ne znam šta.

Miloš Crnjanski

SUMATRA

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.Pomislimo: kako su tihi snežnivrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bledi lik što ga izgubismo jedno veče,znamo da, negde, neki potok,mesto njega teče!

Po jedna ljubav, jutro u tuđini,dušu nam uvija, sve tešnje,beskrajnim mirom plavih mora,iz kojih crvene zrna korala, kao,iz zavičaja trešnje.

Probudimo se noću i smešimo, drago,na Mesec sa zapetim lukom.I milujemo daleka brdai ledene gore, blago, rukom.

SAMOĆA

Sve dok si strasna i bludna,ma luda i gadna i čudna,sa telom starim i sedim,il pupovima zavejanimi belim:ja te grlim osmehom bledimi branim.

Ja te želim.Ruke mi drhte, ko suve grane,sa kojih nebo jabuke pobra.Ja ih pružamklecajući ulicama malim,tebi, prošla u svili ili krpi,za san si dobra.

Samo kad me prošlosti sećaš,i nešto novo i bolje obećaš,rajske mi tajne nepoznate kažeš:da hoćeš ko sestra bratuda mi pomogneš...Na mom se licu sve ugasi,i đavo se javi u jednoj grimasi,što se smeje i gadi.

BESPUĆA

Vas zovem samo, sa užasom u pogledu razvratnom, neveselom. Vas zovem samo, što drhtite sa vitkim, osetljivim telom.

Vas na čijim je kolenima život izdahno zbunjen, umoran; za vas ja imam rumeno more i jedan osmeh sumoran.

Ne, neće ljubav, ni mladost, više pomilovati nam grudi; Ime će, dah će, suza će naša drugom da zamiriše.

Daleko, negde, oko sveta, gde sneg i led i nebo cveta sve će se sliti, i od svega biti: Mir, mir, mir...

Milutin Bojić HIMNA

Žedan sam te, Slasti, jer u duši čujemKrik večite žudnje, i, ko idol sveti,Postala si simbol u bolu, u seti.Hoću te, Živote, i strasno te štujem.

U vrtlogu straha ja o tebi snujem.Rođen sam da budem prorok onoj četi,Što će vedra čela silno tebe hteti.Ljubavi i Srećo, ko kobac vas kljujem!

Dok damari pršte i igraju žile,Tonem u dubine, gde se svesno skrileU dremežu tihom snene kćeri Tajne.

Tad vrline pevam dubokim opelom,Isturenih usta pijem snagom celomSlasti, slasti duboke, beskrajne.

Jovan Dučić

NAJTUŽNIJA PESMA

Znam za neizmerne i bolne samoće,Kad sat mre nečujno, kao cvet što vene,I kad srce prazno prestaje da hoćeNi vence pobede ni ljubavi žene.

Znam za neprohodne samoće bez daha,Kad konci sa svačim padnu pokidani,I u kojim srce zastane od straha;Oko nas kad svemu izgledamo strani.

Kad nas oči stvari ravnodušno motre,I duša pred sobom prestravljena stane;I sopstvena povest kad se cela potre;I kad je od leda suza koja kane.

Ni seme u brazdi, ni stopa na putu,I kako je teška sena koju vučem!Kanda tuđe srce bije u mom kutu?Sve svetle palate života pod ključem!...

Vaj, koliko puta umiremo? Ko biZnao za sve tmine pod suncem! I zna liIko sva bespuća u sutonu dobi?...I kako smo često oči zatvarali...

POVRATAK

Kad moj prah, Tvorče, mirno pređe

U grumen gline užežene,Tad neće više biti međeIzmeđu tebe i izmeđ mene.

Kad svrši ropstvo dva načelaDuha i tela, zla i dobra,Pašće tad uza svih počelaU zadnjoj berbi koju obrah.

I postajući bezobličan,Na povratku svom starom putu-Tebi ću biti opet sličan,I prvom danu i minutu.

Noseć u šaci pregršt sunca,U zenicama neba komad,Sići će najzad sa vrhuncaTaj astralni i večni nomad!

Kao u sjaju novog dana,Dirnuta krilom vetra blaga,Grančica mirte zanjihanaNe ostavivši nigde traga.

Milan Rakić

VEČITI PUTNIK

Ja sam bio stvoren, Gospo, da se rodim,

Da živim, i umrem, sve u istoj kući,Da celog života, nikud nemičući,U istome kutu razgovore vodim.

A ja belim svetom rasuh život ceo;I na obalama gde je večna plima,I u svakom gradu, svakom mestu, imaPo kap moje krvi i mog srca deo.

Ko raskinut đerdan,snizali se mojiDani, razbacani, tuđi jedan drugom,I u lutalačkom mom životu dugomNigde jedan spomen uz drugi ne stoji.

Sad sam silom ćudi, Gospo, ne znam čije,Na severu mrtvom, gde se mrzne more,Gde ni jedna tica propevala nije,Gde prastare šume nikad ne šumore,I gde snežne jele sto proleća brojeKao bele duvne nepomično stoje...

Sve su jutros jele obvijene snegom,I drvene kuće, ko od snega cele,Pod crkvenim tornjem spokojno se bele,Ko šatori beli pod pobednim stegom.

No misao moja nije tako bela,U meni se budi opet čežnja stara,I šapćući tajno, ko večernja vrela,Pred očima mojim stare slike stvara.

I ja vidim druge predele, i bojeDruge, s puno sunca, s dve goleme vode,Gde slepovi niski ukotvljeni stojeI brodovi puni u daljinu brode.Gde nad mirnom vodom, u večernje vrele,Bde starinske kule s mrke citadele.

Ivan V.Lalić

ARGONAUTI

More nas je trpelo, zabavljeno večnošćuU sebi; i tako smo plovili, od obaleDo obale, danima, noćima, godinama.

Najlepše obale, naravno, nismo dodirnuli.Samo je vetar nosio iskidana vlaknaMirisa ogromnih voćnjaka na kraju sveta,

Izvan pravca plovidbe; ali smo upoznaliLjubav i smrt, i nešto malo smisla,Tvrda zrnca zlata u pesku sećanja;

Da, i ponos pustolovine, uprljan krvljuI opran čistim vetrovima, ispod zvezdaU koje smo nevešto ispisali naša imena.

Na kraju smo se vratili odakle smo i pošli;Posada se rasula kao ogrlica; pukla jeNit naše sudbine. Kapetan smrskan pramcem broda.

More je ostalo isto. Sve je ostalo isto.Brod rascvetanih rebara trune na polaznoj obali.Ali malo ko zna tajnu: nije važan svršetak,

Važna je samo plovidba.

LAMPA

A ti si opšiv mojih nesanica,Pena što rubi vrtlog od praznine;Bezlična, znam ti svaku crtu licaU mreži ostakljene paučine

U naprslom ogledalu; tišinaMreška se kao skorup od tvog glasaIz druge sobe, gde je pomrčinaU kojoj treptiš ko praslika spasa -

Leptire sive šalješ, da mi kružeOkolo lampe u krhkoj orbiti,Po slojevima nevidljive ruže,

A kad pred zoru usnem, tada i tiUtrneš, ko na okret prekidačaU ruci što je odsutna, al jača.

NOSTALGIJA

Možda je bio vetar, koji sklizneČujno, ko napadali sneg, sa grana,

A možda pomak plamena što lizneIvicu lista jesenjeg platana,Il možda duh zalutao u sobuKroz zaključana vrata praznog stana,Il davno leto maknu se u grobu -A možda je to bila ona Ana;

I zvuk i slika, malo asinhronoNa pozadini avgustovskog zlata;Glas iz daljine, kao sitno zvono,Zuj bumbara u čaški sunovrata;Pokret tek uobličen, a već plineKo kvarna svetlost, ko fatamorgana,Vidljiva pena na rubu praznine -Da, možda je to bila ona Ana;

Ana iz knjige koju vetar listaU travi pored zaspalog čitača;Ana iz raja što naknadno blistaUdaljen iza plamenoga mača;Ana, kneginja ograde balkonaNad jezerom u čipki puzavice,Ana u peni čipke svog žipona,Brbljavoj prozi svoje rečenice -

Slučajnosti se u sećanje sležuKo šećer na dno neoprane čaše;Sitnice samo čine ravnotežuTom ubrzanju prolaznosti naše.Možda je bio vetar, možda kišaZaostala u sećanju platana;Možda je htela smrt da me presliša,A možda je to samo bila Ana.

Pol Verlen

MESEČINA

Pejzaž bez premca, to je vaša dušaGde idu ljupke maske, plešu krinke,

A svi ,dok zvonka lauta se sluša,Ko da su tužni ispod čudne šminke.

Premda u pesmi setno im trepere,Pobedna ljubav, život dnevnog sjajaU sreću kao da nemaju vere,A pesma im se s mesečinom spaja.

Sa mesečinom i tužnom i lepomOd koje ptice sanjaju u borjuI vodoskoci u zanosu slepomJecaju, vitki, u svome mramorju.

Duško Trifunović

GREŠIO SAM MNOGO

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao i što nisam više, i što nisam luđejer, samo će gresi, kada budem pao biti samo moji – sve je drugo tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradamleteo sam iznad vaše mere strogegrešio sam, jesam, i još ću, bar se nadamsvojim divnim greshom da usrećim mnoge.

Grešio sam, priznajem, nisam bio cvećegrešio i za vas, koji niste smeli,pa sad deo moga greha niko nećea ne bih ga dao – ni kad biste hteli.

Augustin Tin Ujević

IGRAČKA VETROVA

Pati bez suze, živi bez psovke, i budi mirno nesretan.Tašte su suze, a jadikovkeublažit neće gorki san.

Podaj se pjanom vjetru života,pa nek te vije bilo kud;pusti ko listak nek te motau ludi polet vihor lud.

Leti ko lišće što vir ga vije,za let si, dušo stvorena.Za zemlju nije, za pokoj nijecvijet što nema korijena.

Čarls Simić

CRVENA POMORANDZA

Tako je mračno da je mogućeda je kraj sveta na pomolu.Čini mi se da će padati kiša.Ptice u parku ćute.Ništa nije onako kako izgleda.Ni mi.

U našoj ulici raste ogromno drvo,Svi bismo mogli da se skrijemo u njegovom lišću. Odeća nam ne bi bila potrebna.Osećam se matorom kao bubašvaba, rekla si.U mislima, putnik sam na brodu punom duhova.

Sada više ni uzdah ne dolazi spolja.Ako nam je neko ostavio na pragu dete,Zaspalo je.Sve se klati na ivici svegaSa ljubaznim smeškom.

To je zato što na ovom svetu postoje stvariNa koje prosto ne možemo da utičemo, rekla si.I tada sam čuo kako se pomorandža boje krviKotrlja sa stola i uz tup udarac padaNa pod raspuknuta.

Laza Kostić

SANTA MARIA DELLA SALUTE

Oprosti, majko sveta, oprosti,što naših gora požalih bor,na kom se, ustuk svakoj zlosti, blaženoj tebi podiže dvor;prezri, nebesnice, vrelo milosti,što ti zemaljski sagreši stvor:Kajan ti ljubim prečiste skute,Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit’ lepotu,svodova tvojih postati stub,nego grejući svetsku lepotuu pep’o spalit’ srce i lub;tonut’ o brodu, trunut’ u plotu,đavolu jelu a vragu dub?Zar nije lepše vekovat’ u te,Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad’o,mnoge sam grehe pokaj’o ja;sve što je srce snivalo mlado,sve je to jave slomio ma’,za čim sam čezn’o, čemu se nad’o,sve je to davno pep’o i pra’,na ugod živu pakosti žute,Santa Maria della Salute.

Trovala me je podmuklo, gnjilo,al’ ipak neću nikoga klet’;štagod je muke na meni bilo,da nikog za to ne krivi svet:Jer, što je duši lomilo krilo,te joj u jeku dušilo let,sve je to s ove glave sa lude,Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,lepše je ovaj ne vide vid;

iz crnog mraka divna mi svanu,k’o pesma slavlja u zorin svit,svaku mi mahom zaleči ranu,al’ težoj rani nastade brid:Šta ću od milja, od muke ljute,Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnunikad još takav ne sinu gled;tim bi, što iz tog pogleda kresnu,svih vasiona stopila led,sve mi to nudi za čim god čeznu’,jade pa slade, čemer pa med,svu svoju dušu, sve svoje žude,— svu večnost za te, divni trenute!— Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?Zar meni blago toliko sve?Zar meni starom, na dnu života,ta zlatna voćka što sad tek zre?Oh, slatka voćko, tantalskog roda,što nisi meni sazrela pre?Oprosti meni grešne zalute,Santa Maria della Salute.

Dve u meni pobiše sile,mozak i srce, pamet i slast.Dugo su bojak strahovit bile,k’o besni oluj i stari hrast:Napokon sile sustaše mile,vijugav mozak održa vlast,razlog i zapon pameti hude,Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu’,utekoh mudro od sreće, lud,utekoh od nje — a ona svisnu.Pomrča sunce, večita stud,gasnuše zvevde, raj u plač briznu,

smak sveta nasta i strašni sud. —O, svetski slome, o strašni sude,Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,spomen je njezin sveti mi hram.Tad mi se ona od onud javi,k’o da se Bog mi pojavi sam:U duši bola led mi se kravi,kroz nju sad vidim, od nje sve znam,za što se mudrački mozgovi mute,Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zovesilnih mi želja navreli roj,ona mi dođe kad njojzi gove,tajne su sile sluškinje njoj.Navek su sa njom pojave nove,zemnih milina nebeski kroj.Tako mi do nje prostire pute,Santa Maria della Salute.

U nas je sve k’o u muza i žene,samo što nije briga i rad,sve su miline, al’ nežežene,strast nam se blaži u rajski hlad;starija ona sad je od mene,tamo ću biti dosta joj mlad,gde svih vremena razlike ćute,Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,tih sastanaka večiti trag;to se ne piše, to se ne poje,samo što dušom probije zrak.To razumemo samo nas dvoje,to je i raju prinovak drag,to tek u zanosu proroci slute,Santa Maria della Salute.

A kad mi dođe da prsne glavao mog života hridovit kraj,najlepši san mi postaće java,moj ropac njeno: “Evo me, naj!”Iz ništavila u slavu slava,iz beznjenice u raj, u raj!U raj, u raj, u njezin zagrljaj!Sve će se želje tu da probude,dušine žice sve da progude,zadivićemo svetske kolute,zvezdama ćemo pomerit’ pute,suncima zasut’ seljanske stude,da u sve kute zore zarude,da od miline dusi polude,Santa Maria della Salute.

MEĐU JAVOM I MED SNOM

Srce moje samohrano,ko te dozva u moj dom?neumorna pletisanko,što pletivo pleteš tankomeđu javom i med snom.

Srce moje, srce ludo,sta ti misliš s pletivom?k’o pletilja ona stara,dan što plete, noć opara,među javom i med snom.

Srce moje, srce kivno,ubio te živi grom!što se ne daš meni živurazabrati u pletivumeđu javom i med snom!