ALFA UNIVERZITET BEOGRAD

FAKULTET ZA OBRAZOVANJE DIPLOMIRANIH PRAVNIKA I

DIPLOMIRANIH EKONOMISTA ZA RUKOVODEĆE KADROVE U NOVOM SADU

ŠTETA I NJENA NAKNADADIPLOMSKI RAD

Mentor:Prof. dr Siniša Ognjanović

Student:Dževad Hamidović

Novi Sad, novembar, 2012.

Sadržaj

UVOD______________________________________________________________________2

1. UGOVORNA I DELIKTNA ODGOVORNOST ZA ŠTETU_____________________________3

2. POJAM I VRSTE ŠTETE_____________________________________________________7

3. OSNOV ŠTETE____________________________________________________________9

4. ODGOVORNOST ZA ŠTETU________________________________________________11

5. NAKNADA MATERIJALNE (IMOVINSKE) ŠTETE_________________________________13

5.1. Pojam, egzaktna naknada i naknada u naturi___________________________________13

5.2. Načelo potpunosti naknade_________________________________________________14

5.3. Naknada materijalne štete trećem licu________________________________________20

5.4. Načelo pravičnosti_________________________________________________________26

5.5. Naknada materijalne štete zbog povrede časti i iznošenja neistinitih činjenica________27

5.6. Renta___________________________________________________________________28

6. NAKNADA NEIMOVINSKE ŠTETE____________________________________________33

6.1. Satisfakcija_______________________________________________________________33

6.2. Načelo restitucije u domenu neimovinske štete_________________________________35

6.3. Novčana naknada neimovinske štete i kriterijumi njene visine_____________________36

ZAKLJUČAK_________________________________________________________________41

LITRATURA_________________________________________________________________42

2

UVOD

Pravni poslovi, naročito ugovori, tradicionalno su najznačajniji izvori obligacija. Ipak,

prouzrokovanje štete je u savremenim uslovima toliko značajan izvor obligacija da se

postavlja pitanje da li već ozbiljno konkuriše za primat u odnosu na obligacije nastale voljom

pravnih subjekata. U modernim uslovima života znatno su porasli rizici prouzrokovanja štete,

njen obim je u mnogim slučajevima daleko prevazišao mogućnosti naknade ne samo bogatih

pojedinaca već i pojedinih velikih osiguravajućih društava.Otuda je značaj proučavanja ovog

izvora obligacija znatno porastao u odnosu ne samo na tradicionalna već i doskorašnja

shvatanja. Napredak tehničke civilizacije, intenziviranje različitih vrsta saobraćaja, ali i

globalni poremećaji u prirodi (npr. fenomen globalnog zagrevanja) znatno uvećavaju rizike

nastanka ogromnih šteta, i to kako po brojnosti i učestalosti, tako po njihovom obimu, tako da

će u vremenu koje dolazi ovaj izvor obligacija biti još više na značaju.

Prouzrokovanje štete stvara obavezu njene naknade, odnosno rađa obligaiju, a to,

naravno, znači da moraju da postoje dve strane: poverilac i dužnik; poverilac je oštećenik

(oštećeni), a dužnik je štetnik. Iz toga logično proizlazi još jedna posledica: šteta mora da

bude prouzrokovana drugom licu, a ne samom sebi, jer u protivnom nema obligacije, pa time

ni prava, odnosno dužnosti naknade štete. Ono što može biti predmet obligacije, to je

ponašanje pravnog subjekta, dakle činjenje ili nečinjenje, može biti uzrok nanošenja štete,

npr. prouzrokovanje štete razbojničkom krađom, nepružanje nužne pomoći, neispunjenje

ugovorne obaveze, kleveta itd.

Iz navedenog proizlazi da postoje i tri osnovna oblika odgovornosti za naknadu štete:

po osnovu krivice, što se ponekad naziva i odgovornost za svoje radnje; odgovornost za

drugog; objektivna odgovornost, odnosno odgovornost za opasne stvari i opasne delatnosti.

Nominim laedere je opšta norma koja podrazumeva obavezu zabrane prouzrokovanja

štete. U Zakonu o obligacionim odnosima ona je postavljena u osnovnim načelima: „Svako je

dužan da se uzdrži od postupaka kojim se može drugom prouzrokovati šteta". Ta opšta norma

sankcionisana je konkretnom odredbom: „Ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi

je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice". Odgovornost za naknadu štete

može postojati i bez krivice.

3

1. UGOVORNA I DELIKTNA ODGOVORNOST ZA ŠTETU

Značaj problema razlikovanja ugovorne i deliktne odgovornosti za štetu je velik.

Evropska komisija je, čak, naručila posebnu komparativnu studiju u kojoj je ovo pitanje

zauzelo izuzetno mesto. U zaključnim razmatranjima ove studije postavljeno je pitanje da li

mešanje, sistemski problemi, pa čak i terminološke i konceptualne razlike između ugovornog

i deliktnog prava za zemlje članice Unije predstavljaju prepreke pravilnom funkcionisanju

internog tržišta. Iako na prvi pogled postoji velika bliskost između ugovorne i deliktne

odgovornosti za štetu, to su, u stvari, dve raznorodne oblasti s jedinstvenim ciljem, a to je

obeštećenje oštećenog. Uklapanje raznorodnih pravnih ustanova, posebno onih koje imaju isti

ili sličan cilj, u jedinstven pravni sistem bio je veliki problem za sve zakonodavce, kako u

istoriji, tako i danas. Otuda je raspravljanje ovog pitanja od velikog značaja kako za pravnu

nauku, tako i za zakonodavnu praksu i, posebno, praktičnu primenu prava. Raznorodnost ovih

ustanova u mnogim elementima opravdava postojanje dihotomije na ugovornu i vanugovornu,

deliktnu odgovornost za štetu, ali njihov zajednički cilj otvara pitanje: da li je moguće ublažiti

postojeće razlike i, ako je to moguće, u kojoj meri?

Nepoštovanje obaveze može biti relativno (ugovorna odgovornost, ugovorna šteta) i

opšte, odnosno apsolutno (deliktna, odnono vanugovorna odgovornost za štetu). Odgovornost

za deliktnu štetu poznata je od najstarijih pravnih izvora, npr. Zakon Ešnune iz XVIII veka

pre n. e., Hamurabijev zakonik iz XVII veka pre n. e., Zakon XII tablica, Mojsijevi zakoni i

dr. U Zakonu XII tablica lakše povrede prava ličnosti, npr. lake telesne povrede, šamar, kraće

protivpravno lišenje slobode i sl., spadale su u iniuria. U slučaju iniuriae oštećeni je od

štetnika dobijao 25 asa. U pretorskom pravu, u drugoj polovini republike iniuria trpi velike

promene u odnosu na rešenja Zakona XII tablica. Pretor, pored ostalog, posebnim ediktima

određuje za injuriju: javno vređanje učinjeno od više lica; napad na čast poštene žene i

maloletnika pogrdnim dobacivanjima, ponudama, praćenjem, dovođenjem pratilaca (časnih

žena ili maloletnika) i drugi napad na ugled građana s namerom da se omalovaži njihova čast.

Od kraja republike actio iniuriae se koristi u svim slučajevima u kojima se povreda imovine

ili ometanje uživanja stvari može smatrati povredom časti. U klasičnom periodu injurija

pokriva još šire polje deliktne štete, naročito radnje kojima se neko vređa ili omalovažava.

Ideja naknade nematerijalne štete ne samo da je imala čvrsto utemeljenje u rimskom pravu

već je njeno praktično ostvarivanje imalo konstantan razvoj.

Osnovna razlika između ugovorne i deliktne odgovornosti za naknadu pričinjene štete

javlja se u vezi s postojanjem, odnosno nepostojanjem obaveze koja prethodi odgovornosti za

4

štetu. Ugovorna odgovornost podrazumeva postojanje punovažnog ugovora kojim je dužnik

preuzeo klauzalno obećanje koje nije ispunio. U ugovornoj odgovornosti, dakle, postoji

prethodna obligacija, nastala voljom stranaka, koja je potom povređena, npr. prodavac nije

predao kupcu robu u roku i kupac trpi štetu. U ugovornoj odgovornosti, reč je o ograničenom

broju slučajeva, jer oštećeni je izneveren u svom opravdanom očekivanju, koje ima osnov u

pravnom poslu. U ugovornoj odgovornosti reč je, dakle, o neispunjenju kauzalnog obećanja,

odnosno povredi ili ugrožavanju same kauze. Iz ovoga neki autori zaključuju da je u

ugovornoj odgovornosti u pitanju dvojstvo primarne i sekundarne obaveze dužnika: dužnik je

obavezan da ispuni ugovorenu prestaciju a ako to ne učini, stupa u dejstvo sekundarna

obaveza, a to je naknada štete. Sekundarna obaveza može da se duguje i pored primarne

(osnovne) obaveze, a može i da zameni osnovnu obavezu (npr. u slučaju raskida ugovora

zbog neispunjenja). Ipak, u širem smislu, tzv. ugovorna obligacija obuhvata i slučajeve ranijih

obligacija koje nisu nastale na osnovu volje. To su slučajevi ranije (pre štete) postojećih

obligacija na osnovu samog zakona, npr. zakonska obaveza izdržavanja. U stvari, kada već

postoji ranija obligacija, postoji i pretpostavka o krivici one strane koja stoji u toj obligaciji

nasuprot oštećenom. Već postojeća obligacija, drukčije rečeno, stvara pretpostavku štetnika, a

to je zajedničko i za ugovorne (voljne) i za zakonske obligacije. Zbog toga je odgovorno lice

u ugovornim obligacija uvek i samo druga strana - dužnik. U tom smislu, kao i sam ugovor,

ugovorna odgovornost deluje inter partes.

S druge strane, postoji neuporedivo veći broj slučajeva kada oštećeni trpi štetu, a to je

činjenje ili nečinjenje štetnika koje nije vezano za uzajamno obećanje, odnosno iz koga

neposredno proističe nastanak obaveze naknade štete, npr. povreda ili ugrožavanje ličnih ili

imovinskih prava. U tim slučajevima reč je o vanugovornoj, odnosno deliktnoj šteti. U prvom

slučaju građanskopravna odgovornost, odnosno odgovornost za štetu ima osnov u pravnom

poslu, a u drugom slučaju osnov naknade je sam delikt, pa u oba slučaja oštećeni ima pravo da

od štetnika zahteva naknadu pretrpljene štete. U deliktnoj odgovornosti, dakle, nije postojala

prethodna obligacija, već je obligacija nastala samim faktom prouzrokovanja štete. Otuda u

deliktnoj odgovornosti za štetu postoji znatno širi krug odgovornih lica no što je to slučaj u

ugovornoj odgovornosti: odgovara kako izvršilac, tako i podstrekači i pomagači, postoji i

odgovornost za drugog, ali i objektivna odgovornost. U izvesnom smislu, dakle, deliktna

odgovornost deluje erga omnes.

Iz navedenog sledi da se u ugovornoj odgovornosti odgovara po osnovu

pretpostavljene krivice, dok deliktna odgovornost može biti zasnovana ne samo na (dokazanoj

5

ili pretpostavljenoj) krivici već i bez obzira na krivicu (odgovornost za drugog, objektivna

odgovornost).

U ugovornoj odgovornosti generalno je reč o licima koja poseduju poslovnu

sposobnost, jer šteti prethodi ugovorna obligacija. Naravno, mogući su i neki izuzeci, npr.

univerzalni sukcesor štetnika je maloletno lice. Deliktna sposobnost fizičkih lica se stiče

znatno ranije, puna sa četrnaest godina, a mogućna je i odgovornost štetnika uzrasta između

sedam i 14 godina.

Veoma značajna razlika između ugovorne i deliktne odgovornosti za štetu javlja se na

planu karaktera normi koje uređuju jedno, odnosno drugo polje odgovornosti. Ugovorna

odgovornost je, načelno, plod privatne autonomije i zato je volja stranaka dominantna. To

povlači i odgovarajuću posledicu, u smislu da je ugovorna odgovornost uređena dispozitivnim

normama, a to podrazumeva pravilo da ugovarači mogu da urede tu odgovornost po svojoj

volji, povećavajući ili smanjujući njen obim, pa je čak i isključiti u nekim slučajevima. S

druge strane, deliktna odgovornost je regulisana imperativnim, prinudnim propisima, koje

stranke ne mogu svojim ugovorom menjati, a pošto su posredi prinudne norme, to znači da se

odgovara kako za umišljaj i grubu nepažnju, tako i za nehat. Između ugovorne i deliktne

odgovornosti javlja se i razlika u prirodi obligacije, i to prema kriterijumu deljivosti obligacije

a posebno problem deljive obligacije koja treba da se ispuni u celini. U ugovornoj

odgovornosti za štetu pravilo je podeljena odgovornost, odnosno solidarna ugovorna

odgovornost mora biti ugovorena ili, za neke posebne ugovore (npr. trgovinske), zakonom

predviđena. S druge strane, kada više lica prouzrokuje štetu drugom svojim deliktom, njihova

odgovornost je po samom zakonu solidarna, tj. pravo predviđa da iako je obaveza deljiva, ona

se stavlja pod režim nedeljive obaveze.

U ugovornoj odgovornosti po pravilu je reč o odgovornosti za predvidljivu štetu, osim

kada je šteta prouzrokovana prevarom, namernim neispunjenjem ili zbog krajnje nepažnje

kada je dužnik obavezan da naknadi predvidljivu i nepredvidljivu štetu.

Vanugovorna odgovornost je znatno šira: podrazumeva potpunu, integralnu naknadu

(stvarna šteta i izmakla korist), a kada je šteta učinjena krivičnim delom sa umišljajem, onda

je i posebna naknada, prema subjektivnoj vrednosti.

Razlika između ugovorne i deliktne odgovornosti javlja se i na planu zastarelosti. U

ugovornoj odgovornosti rok počinje da teče od dospelosti konkretne obaveze do isteka

zakonom predviđenog roka za konkretnu ugovornu obligaciju. U deliktnoj odgovornosti

dospelost nastupa uvek u istom trenutku, a to je trenutak nastanka štete. Deliktna odgovornost

podrazumeva i subjektivni i objektivni rok: subjektivni, koji teče od saznanja za pričinjenu

6

štetu i štetnika, i iznosi tri godine, i objektivni, koji predstavlja krajnji rok u kome oštećeni

može da zahteva naknadu od štetnika, a to je pet godina od pretrpljene štete.

Iz navedenog je vidljivo da dihotomna podela na ugovornu i vanugovornu, odnosno

deliktu odgovornost za štetu nije veštačka i da predstavlja realnost. U unutrašnjem pravu ta

podela i ne predstavlja neki problem. Ipak, na međunarodnom planu, posebno kada je reč o

međunarodnom trgovinskom pravu, ona izaziva određene probleme, npr. povećanje troškova

za informacije u vezi s inostranim pravom (npr. razlika u režimu deliktne odgovornosti

između zemlje izvoza i zemlje uvoza), različiti sistemi zastarelosti, različiti sistemi prenosa

svojine (npr. translativni sistem koji se primenjuje u francuskom ili italijanskom pravu, za

razliku od sistema u nemačkom, austrijskom i našem pravu), različiti sistemi založnih prava

itd. Sve su to činjenice koje ukazuju na različite posledice koje proizvodi kako dihotomna

podela odgovornosti za štetu, tako i razlike u sistemima deliktne odgovornosti, kao i u

relevantnim pravnim ustanovama koje utiču na pravne režime odgovornosti za štetu.

Šteta, dakle, može da nastane ili usled nepoštovanja ugovornih obaveza (ugovorna

šteta), ili na osnovu delikta (vanugovorna, deliktna šteta). Nastanak štete može biti, pak,

vezan i za jednu grupu slučajeva koja, na neki način, stoji između ove dve osnovne grupe, jer

„ugovor" ili nije ni nastao (apsolutno ništav) ili nije opstao (relativno ništav), i to zbog

ponašanja jedne strane, koje je bilo protivno načelu savesnosti i poštenja, tj. krivicom jedne

strane .

Culpa in contrahendo, odnosno odgovornost koju ona uspostavlja, treba da zaštiti

stranu koja je dala kauzalno obećanje i, dosledno načelu savesnosti i poštenja, računala da je i

druga strana pristupila kako pregovorima, tako i samom dogovoru. Obećanje druge strane,

međutim, nije bilo kauzalno, tj. nije se zasnivalo na onim činjenicama koje bi savestan i

pošten ugovarač imao na umu pri izgrađivanju ugovornog odnosa, zbog koga je u konkretnom

slučaju došlo, umesto do izvršenja kauzalnih obećanja, odnosno ostvarenja kauze ugovora do

njegove ništavosti ili rušljivosti. Savesna strana je, imajući poverenje u obećanje druge strane,

pretrpela štetu upravo zato što se oslonila na ispunjenje utovorne obaveze druge strane i zato

nesavesna strana odgovara za tzv. negativan ugovorni interes. Taj negativan ugovorni interes

je, u stvari, šteta koju savesna strana trpi zbog nesavesnosti druge, odnosno to je „cena"

nekauzalnosti obećanja. Strogo gledano, osnov odgovornosti ovde nije u pravnom poslu, ali

jeste povodom pokušaja zasnivanja pravnog posla; osnov nije u ugovornoj obligaciji, jer ona

ili nije nastala, ili je već prestala pre ispunjavanja međusobnih kauzalnih obećanja, ali nije ni

u sferi koja se može označiti čisto vanugovornom iako nesavesne strane umnogome naginju

7

ka deliktnoj odgovornosti. Otuda se odgovornost za negativan ugovorni interes može

postaviti, kao kakav srednji član, između utovorne i deliktne odgovornosti.

2. POJAM I VRSTE ŠTETE

Code civil određuje da delo ma koje vrste jednog lica, koje prouzrokuje štetu drugome,

obavezuje onog čijom je krivicom pričinjeno, na ispravku ili naknadu štete, pri čemu je

odgovoran svako ne samo za štetu pričinjenu namerno nego i za štetu prouzrokovanu

njegovom nebrižljivošću ili nesmotrenošću. Kada se u našoj literaturi definiše šteta, najčešće

se navodi da je to „uštrb" pričinjen nekom licu u njegovoj imovini, pravima ili njegovoj

ličnosti, kao i izmakla dobit, koju je neko po običnom toku stvari mogao da očekuje. To je, u

stvari, parafraziranje definicije štete iz austrijskog Građanskog zakonika, budući da srpski

Građanski zakonik nije imao posebnu odredbu kojom bi šteta bila definisana. Nemački

Građanski zakonik, a po ugledu na njega i švajcarski Zakonik o obligacijama, sadrži nešto

širu definiciju štete.

Prof. Konstantinović je u Skici za zakonik o obligacijama i ugovorima definisao štetu

ne samo kao svako umanjenje nečije imovine i sprečavanje njenog povećanja „nego i povrede

svakog zakonitog interesa, kao i povrede prava ličnosti: slobode, časti, ugleda, stida, ličnog i

porodičnog mira i drugih ličnih dobara, kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola

(moralna ili neimovinska šteta)".

Zakon o obligacionim odnosima sadrži definiciju štete: a to je umanjenje nečije

imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje

drugome fizičkog ili psihičkog bola, ili straha (nematerijalna šteta)

Materijalna šteta pogađa imovinu oštećenog, i to: neposredno (stvarna šteta), kada se

ogleda u umanjenju njegove imovine, ili pak posredno (izmakla dobit), kada je reč o

sprečavanju njenog uvećanja do koga bi po redovnom toku stvari i došlo da nije bilo štetnog

događaja. Do stvarne štete, odnosno neposrednog umanjenja imovine oštećenog može doći

usled činjenja ili nečinjenja štetnika. Štetnik može činjenjem naneti štetu oštećenom kako

umišljajem, npr. zbog provalne krađe ili objavljivanjem neistinite vesti da je određena banka

pod stečajem, zbog čega dođe do enormnog povlačenja depozita, ali i nehatom, npr.

8

nepažnjom sruši čašu crnog vina koje se prolije na odelo oštećenog. Nečinjenjem, štetnik

može prouzrokovati štetu oštećenom zbog nepoštovanja neke postojeće obaveze, npr. ogluši

se o zakonsku normu o obavezi pružanja nužne pomoći, ne isključi mašinu posle određenog

broja radnih sati radi remonta i sl. Izmakla korist (dobit) postojaće, npr. ako je štetnik razbio

vetrobran na autobusu oštećenog tako da on nije mogao dva dana, koliko je trajala popravka,

da prevozi svoje putnike, ili ako fabrika izradi proizvod koji sadrži zaštićeni patent oštećenog,

a bez njegovog odobrenja, odnosno ako izdavač bez odobrenja autora odštampa i pusti u

prodaju njegovu knjigu. Otuda i njen naziv: imovinska šteta. S druge strane, nanošenje

drugome fizičkog ili psihičkog bola, ili straha nije šteta koja pogađa imovinu oštećenog. Zato

je ZOO naziva nematerijalnom štetom. U nauci se nematerijalna šteta naziva i neimovinskom,

moralnom, neekonomskom i idealnom štetom. Npr. objave se montirane fotografije koje štete

časti i ugledu oštećenog, ili oštećeni bude lišen slobode na osnovu odluke koja se zasniva na

neustavnom ili nezakonitom aktu, ili oštećeni usled ozbiljne pretnje po život trpi strah visokog

intenziteta.

Za razliku od određivanja pojma materijalne, imovinske štete, nauka je imala teškoće

pri određivanju pojma nematerijalne štete.

Teškoća u određivanju pojma moralne štete vidljiva je i iz činjenice da su je i poznati

autori s kraja XIX i početka XX veka određivali na negativan način. Tako Bodri i Lakantineri

navode da je to svaka šteta koja ne pogađa pojedinca u njegovoj imovini ili telu. Drugi autori

prve polovine XX veka navode da „neimovinska šteta postoji uvek onda kad novčana

reparacija nije u stanju da bude adekvatna šteti, da bude objektivno procenjena..."; „novac u

odnosu na pretrpljenu štetu ne može da ispuni svoju funkciju ekvivalenta".

Problem definisanja vidljiv je i iz pokušaja da se do pojma dođe posredno i to preko

pojma umanjenja „moralne imovine". Pod tim pojmom se, pak, podrazumeva skup ličnih

dobara koja pripadaju pravnom subjektu, a to su čast, ugled, telesni integritet, fizičke patnje,

žalost i briga, kao posledice štetne radnje i sl. Jedan broj autora je materijalnu i moralnu štetu

razlikovao prema prirodi objekta na kome je štetna radnja izvršena: materijalna pogađa

oštećenu stranu u njenim imovinskim dobrima ili samoj ličnosti, a moralna u njenoj časti,

uvažavanju, legitimnim afekcijama.

Teškoća u definisanju pojma proizlazi već iz činjenice što se bol i strah podvode pod

pojam štete, a taj pojam, razvijan stolećima, uvek je vezivan za materijalnu štetu. Umanjenje

nečije imovine uvek je bio bitan element definisanja štete, pa se teškoća javila upravo u vezi s

podvođenjem subjektivnih i psiholoških elemenata pod zajednički naziv - šteta. Drugim

rečima, sada je trebalo da se duševni bol, duševna patnja, strah, briga, nespokojstvo, žalost,

9

rečju, duševna neravnoteža, upodobi sa imovinskom neravnotežom koja je nastala usled

štetnikovog ponašanja. Očigledno je, dakle, da se duševna ravnoteža, odnosno neravnoteža ne

može podvesti pod pojam imovine, pa ni moralne imovine, jer je neimovinske, subjektivne

prirode. Otuda je valjalo razdvojiti štetu na imovinsku, kao materijalnu, s jedne, i

neimovinsku, moralnu, s druge strane. Zato je proizašlo da i definicija štete mora imati dva

elementa: materijalni, odnosno imovinski, i nematerijalni, neimovinski. No i pored teorijske

opravdanosti praktične potrebe razdvajanja ovih pojmova, treba imati na umu da je i ova

podela, kao uostalom i svaka druga, u svojoj suštini relativna. Tako, treba imati na umu da i

prouzrokovanje duševne neravnoteže može izazvati znatnu, čak i teško merljivu materijalnu

štetu. Unakaženost lica jedne manekenke, koja je čitav život usmerila upravo u tom pravcu, ili

violiniste kome je odsečena šaka, može dovesti do potpunog kolapsa stvaralačke volje,

psihičke snage, pa i volje za život, te isključivanja iz normalnih životnih funkcija. Takvu

materijalnu štetu nije nemoguće, ali svakako nije lako izračunati, a da ne govorimo o teškoći

određivanja i dosuđivanja nematerijalne štete u takvim i sličnim slučajevima.2034

3. OSNOV ŠTETE

Osnov ili uzrok deliktne štete treba razlikovati od osnova za odgovornost (naknadu)

štete. Osnov, odnosno uzrok štete, u najširem smislu, može biti dvojak: prirodni događaji i

ljudske radnje ili propuštanja. Prirodni događaji mogu biti vrlo različiti, npr. zemljotresi,

erupcije vulkana, udari talasa ili poplave, pad meteorita, suše, udar groma, šumski požari i sl.

Ljudske radnje ili propuštanja, takođe, mogu biti dvojaki. Oni, naime, mogu poticati: od

samog oštećenog ili od drugog lica.

U starim pravima ova osnovna podela na prirodne događaje i ljudske radnje ili

propuštanja imala je veći značaj, jer su prirodni događaji bili razlog za isključivanje

odgovornosti za štetu pošto su se podvodili pod višu silu ili slučaj. Slično tome, podela na

radnje ili propuštanje samog oštećenog ili drugog lica, odnosno štetnika imala je veliki značaj,

jer je u prvom slučaju naknada štete bila isključena, a tek drugi slučaj je, uz druge uslove,

otvarao mogućnost odgovornosti za pričinjenu štetu. U modernim pravima ove podele su

relativizovane.

U savremenim pravima, naime, pošto je uporedo s razvojem tehničkih nauka otvorena

mogućnost preduzimanja zaštitnih mera u određenim slučajevima, npr. obaveza postavljanja

gromobrana na određenim objektima, obavezno ugrađivanje protivpožarnih alarma, pa čak i 2034

10

automatskih uređaja za gašenje požara i sl., i neki prirodni događaji sada su se našli u drugoj

grupi, jer postoji propisana obaveza određenog lica da preduzme određene mere, što ukoliko

ne učini, onda je uzrok štete, u stvari, ljudska radnja (npr. postavljanje neodgovarajućeg

gromobrana ili neispravnog protivpožarnog sistema), odnosno propuštanje (npr.

nepostavljanje gromobrana, odnosno nepostavljanje protivpožarnih uređaja). S druge strane,

postoji mogućnost da i u slučaju kada uzrok štete potiče od samog oštećenog, ipak, dođe do

situacije prava na naknadu štete (npr. staralac duševno bolesnog lica nije vršio odgovarajući

nadzor i dođe do štete na imovini takvog lica koju je ono samo prouzrokovalo).

Prema austrijskom Građanskom zakoniku, šteta potiče ili iz protivpravne radnje, ili što

je protivno zakonu nešto propušteno da se učini, ili pak od slučaja. Takva protivpravna radnja

se može učiniti namerno ili nepažnjom i u oba slučaja reč je o krivici.

Osnov svake štete jeste povreda nekog subjektivnog građanskog prava oštećenog ili

njegovog zakonom zaštićenog interesa. Za materijalnu štetu to je očigledno:

(1) povređeno je neko apsolutno pravo titulara, npr. vlasniku je stvar ili oduzeta, ili

uništena, ili oštećena;

(2) povređeno je neko relativno pravo titulara, npr. dužnik nije vratio dug, prodavac

nije isporučio robu, poverilac je odbio da primi uredno ispunjenje obaveze od strane dužnika,

pa je ovaj morao da stvar smesti u javni magacin i sl.;

(3) umanjena je imovina oštećenog ili sprečeno njeno uvećanje deliktnom radnjom

štetnika kojom je povređen neki pravom zaštićeni interes oštećenog, npr. prevarom,

falsifikatom ili zloupotrebom poverenja oduzeta je državina od oštećenog, te nije mogao da

koristi stvar određeno vreme, ili je usled prevare dao negativnu naslednu izjavu, ili nije

prihvatio dobru ponudu, ili je štetnik prećutao odlučnu činjenicu zbog čega se oštećeni našao

u bitnoj zabludi (kupuje plac za zidanje kuće a tu je zabranjena gradnja) i sl. Oštećeni je,

drukčije rečeno, imao odgovarajuće subjektivno pravo ili pravom zaštićen interes, te je usled

povrede tog prava, odnosno interesa došlo do štete. To kao posledicu ima uspostavljanje

posebnog obligacionog odnosa - prouzrokovanje štete, u kome se štetnik javlja kao dužnik, a

oštećeni kao poverilac.

S teorijskog aspekta postavlja se pitanje: da li neimovinskoj šteti, kao što je to slučaj

pri materijalnoj šteti, prethodi odgovarajuće neimovinsko pravo koje treba da bude

povređeno? U nauci se zato isticalo da subjektivnih prava nema izvan onih koja su predviđena

zakonom ili ugovorom stranaka, ali ljudska ličnost je toliko suptilna i složena, a njeno

ispoljavanje mnogobrojno i raznovrsno da ni najingeniozniji sistem subjektivnih prava ne bi

bio u stanju da pokrije sve slučajeve neimovinskih šteta. Još u prvoj polovini prošlog veka

11

konstatovano je da su principi na kojima se zasniva naknada materijalne štete u osnovi isti kao

i principi naknade moralne štete.

Teorija je u pogledu novčane naknade nematerijalne štete, ipak, dugo bila podeljena.

Sovjetsko pravo je, naime, kao i prava koja su verno sledila taj sistem, čvrsto stajalo

na stanovištu neosnovanosti ovakve naknade. U opravdavanju tog stava isticani su brojni

pravni i etički argumenti. Pre svega, naknada štete ima kao cilj naturalnu restituciju, a ona je u

nematerijalnoj šteti faktički nemoguća. Novčana naknada se daje kada je naturalna restitucija

nemoguća za materijalnu štetu i ona se da egzaktno izračunati, a to je za nematerijalnu štetu

takođe nemoguće. Priznavanje novčane naknade nematerijalne štete nužno bi dovelo do

proizvoljnosti već zato što je ona subjektivne i individualne prirode, tako da dva lica mogu isti

intenzitet bola doživljavati potpuno različito. Dosledno tome, sud bi se morao osloniti na

iskaz oštećenog, a to bi značilo da oštećeni sam sebi daje titulus za naknadu, što je protivno

opštem načelu da nije dopušteno sopstvenom voljom stvarati odgovornost drugom i tako

pribavljati korist. U suprotnom, otvorile bi se neograničene mogućnosti zloupotreba,

špekulacije, simuliranja bola i njegovog intenziteta od strane tužioca, dok bi s druge strane,

tuženik isticao sve moguće okolnosti, čak i one intimnog karaktera, koje bi ukazivale na

odsustvo ili niži stepen intenziteta bola tužioca, što bi sve zajedno nužno vodilo poniženju

ljudske ličnosti. Konačno, treba imati na umu da su lična dobra zaštićena efikasnim sistemom

normi krivičnog prava. Slične argumente isticali su i protivnici novčane naknade

nematerijalne štete i u onim pravnim sistemima u kojima je ovakva naknada bila realnost.

Odmeravajući teorijske razloge, ubedljivo su nadvladali argumenti koji opravdavaju sve

oblike naknade nematerijalne štete, uključujući i novčanu naknadu.

4. ODGOVORNOST ZA ŠTETU

Kao što je rečeno, uzroci štete mogu biti veoma različiti. Tako, npr. pad meteorita

može izazvati umanjenje nečije imovine, može dovesti do sprečavanja njenog uvećanja, a

može prouzrokovati fizičke ili psihičke bolove, ili strah, ili pak, sve to zajedno. Međutim, u

takvom slučaju nema odgovornosti za nastalu štetu i oštećeni neće imati mogućnosti da dobije

naknadu.

Naravno, drugo je pitanje mogućnosti osiguranja čak i od ovakvih vrsta štete, jer bi

tada postojala ugovorna odgovornost osiguravača. Ali, kada je reč o vanugovornoj

dgovornosti za štetu, iz navedenog primera je vidljivo da ne dovodi svaka šteta ujedno i do

12

odgovornosti za njenu naknadu. Da bi postojalo pravo na naknadu, mora postojati i nečija

odgovornost za štetu koju trpi oštećeni, a da bi postojala odgovornost, mora postojati i pravni

osnov takve odgovornosti.

U ugovornoj odgovornosti osnov je jednostavan, to je kauzalna veza koja je ugovorena

voljom stranaka putem odgovarajućeg pravnog posla. Ukoliko jedna grana svojom krivicom

ne izvrši svoje kauzalno obećanje, odgovorna je za neispunjenje, ali i za naknadu štete koju

zbog toga trpi druga strana. U tom smislu, reč je o subjektivnoj odgovornosti štetnika.

Osnov deliktne odgovornosti za štetu vekovima se, takođe, zasnivao na objektivnom

kriterijumu, na krivici štetnika. Otuda i naziv ovog sistema odgovornosti: subjektivna

odgovornost za štetu. Međutim, industrijska evolucija i nagli napredak tehničke strane

civilizacije imao je kao posledicu opšti porast životnog standarda, ali, s druge strane, i znatno

uvećanje rizika, koji su do tada bili nepoznati, jer su se događale štete za koje se nije mogao

naći „krivac", odnosno štetnik. Ta činjenica je dovela i do promene gledanja na tradicionalni,

subjektivni osnov odgovornosti, što je imalo za posledicu uvođenje novog osnova koji se ne

zasniva na krivici, tj. objektivne odgovornosti za štetu, koja se zasniva na ideji da onaj ko ima

korist od neke aktivnosti, treba da snosi i određene rizike vezane za takvu delatnost. Drugim

rečima, objektivna odgovornost za prouzrokovanu štetu zasniva se na povećanom riziku

nastanka štete. I treći mogući osnov štete u našem pravu jeste pravičnost, tj. odgovornost po

osnovu pravičnosti. Pravičnost je konkretna primena najviše, stožerne vrline pravednosti koja,

u krajnjoj liniji, mora da bude nukleus svake pravne norme. U tom smislu, ako je štetu

prouzrokovalo lice koje za nju ne odgovara, a naknada se ne može dobiti ni od odgovornog

lica (npr. zakonskog zastupnika ili staraoca) sud može, kada to zahteva pravičnost, uzimajući

u obzir naročito materijalno stanje oštećenika i štetnika, da osudi štetnika da nadoknadi štetu u

celini ili delimično. Slično tome, ako to pravičnost zahteva, sud može da osudi i roditelje

maloletnika da nadoknade štetu oštećenom bez obzira na njihovu krivicu.

Najveći deo istorije prava protekao je uz „dogmu" krivice štetnika koja se nije

dovodila u pitanje. Deliktna odgovornost za naknadu štete zasnivala se na tri kumulativno

postavljena elementa:

1) postojanje štete;

2) krivica štetnika;

3) uzročna (kauzalna) veza između prva dva elementa.

I u srpskom Građanskom zakoniku to trojstvo elemenata takođe je bilo predviđeno,

tako da je obligacija naknade štete nastajala ako je nastupila štetna posledica usled štetnikove

protivpravne radnje ili propuštanja, koji mu se mogu upisati u krivicu. Odgovornost koja se

13

zasniva na kumulaciji ova tri elementa naziva se subjektivna odgovornost za štetu, ili

odgovornost za štetu po osnovu krivice. Subjektivna odgovornost za pričinjenu štetu

vekovima je bila jedina moguća odgovornost, jer se zasnivala na potpuno pravednom osnovu:

štetu nadoknađuje samo onaj ko je kriv za njeno prouzrokovanje.

5. NAKNADA MATERIJALNE (IMOVINSKE) ŠTETE

5.1. Pojam, egzaktna naknada i naknada u naturi

Pod naknadom materijalne štete podrazumevamo takav način

otklanjanja štete koji omogućava da se putem što racionalnijeg sredstva

uspostavi stanje pre prouzrokovanja štete u pogledu privredne vrednosti

ili funkcije.

Osobenost naknade materijalne štete ispoljava se u egzaktnosti same

materijalne štete, što ujedno omogućava i egzaktnost naknade odnosno

tačno utvrđivanje visine i načina naknade. Naime, mera štete određena

tržišnom vrednošću najčešće je tačno utvrđen iznos. Kao što smo već

istakli, materijalna šteta se ispoljava u umanjenju imovine i najčešće se to

umanjenje odnosno povreda imovine može iskazati putem novčanog

(opšteg) ekvivalenta, dakle, u iznosu koji se može matematički precizirati.

Prema tome, vrednost koju čini umanjenje imovine može se tačno utvrditi

s obzirom na to da svaka imovina odnosno stvar ili prestacija ima tržišnu

vrednost koja se može izraziti u novcu.2035

Istina je da tržišna vrednost kao kriterijum naknade nije toliko precizna

kao što se to na prvi mah čini. Naime, tržišna vrednost nije ni toliko

egzaktna ni toliko objektivno određena činjenica, kao što se to po opštem

mišljenju smatra. Egzaktnost tržišne vrednosti može se dovesti u pitanje

kada se imaju u vidu različite vrste tržišne vrednosti. Tako, možemo

razlikovati merila svetskog i domaćeg tržišta, ali i merila lokalnog tržišta

odnosno tržišta gde je došlo do štete. Naravno, tržišna vrednost nije

promenljiva kategorija samo prema područjima tržišta, već i u vremenu

pokazuje oscilaciju. Tako, možemo govoriti o vrednosti odštetnog

intervala; vrednosti u vreme nastajanja štete, vrednosti u vreme odštete;

20352 Salma, Jožef, Obligaciono pravo, Pravni fakultet u Novom Sadu, Novi Sad, 2004, str.454.

14

odnosno, o tržišnoj vrednosti dužeg perioda (planirana ili spontana

vrednost); o prosečnoj tržišnoj vrednosti datog perioda, pa čak i o

vrednosti prošlosti (npr. vrednost u vreme ili pre prouzrokovanja štete).

S obzirom na to da od vremena nastanka štete do vremena naknade

prirodno prolazi određeno vreme, pošto prouzrokovanje štete može biti na

jednom mestu, a odšteta se može tražiti u drugom mestu, imajući u vidu

mesnu nadležnost suda, tržišna vrednost koja se u prvom mahu činila

egzaktnim kriterijumom naknade, postaje ne toliko precizan osnov

odmeravanja odštete. Prema tome, ukoliko tržišna vrednost kao kriterijum

odmeravanja visine naknade pretenduje na egzaktnost, potrebna je dalja

operacionalizacija njenog pojma.

Može se uzeti kao pravilo da se, u principu, naknada određuje prema

vrednostima unutrašnjeg tržišta, sem ako se radi o prouzrokovanju štete

sa stranim elementom. Takođe, vodi se računa i o mestu prouzrokovanja

štete koje je u principu merodavno za utvrđivanje visine vrednosti

oštećenja odnosno visine naknade. Vreme određivanja vrednosti naknade

je sporno. Mnogi autori su predlagali vreme donošenja presude, što je s

razlogom prihvaćeno i u zakonu.

Afekciona vrednost se samo izuzetno primenjuje kao osnov određivanja

naknade. Ona je vrednost koja se utvrđuje po subjektivnim merilima

oštećenika. Potrebno je da se radi o stvarima koje su od posebnog značaja

za oštećenika. Dok je tržišna vrednost objektivna i približna stvarnoj

vrednosti, afekciona vrednost je subjektivna i najčešće ne odražava

tržišnu odn. pravu vrednost stvari. Mnogi kritikuju sistematizaciju Zakona

koja afekcionoj vrednosti (189/4) daje mesto među odredbama o

materijalnoj šteti. Zapravo, afekciona vrednost je neimovinska šteta jer se

šteta sastoji u psihičkom trpljenju zbog gubitka stvari za koju se vezuju

posebna osećanja. Zato bi komponente utvrđivanja afekcione vrednosti

bile u stavu oštećenika, kao i u gornjim limitima koje zakon predviđa za

neimovinsku štetu.

Naknada se može utvrditi u naturi. Pod naknadom u naturi

podrazumeva se povraćaj u pređašnje stanje, tj. u stanje koje je postojalo

pre prouzrokovanja štete. To međutim, važi samo onda ako je moguće

15

ostvariti naknadu na taj način. Ako je povraćaj u pređašnje stanje moguć,

radi se o zaista najegzaktnijoj i najtačnijoj vrsti naknade. To nije sasvim

slučaj sa novčanom naknadom materijalne štete. Novčana naknada dolazi

u obzir kada zbog bilo kog razloga povraćaj u pređašnje stanje nije moguć.

Neegzaktnost novčane naknade proizlazi iz različitih mogućnosti

modifikacije opšteg ekvivalenta. Te modifikacije se imaju u vidu u dva

pravca: a) novac je drugačija vrsta naknade, medij koji nije identičan sa

štetom, bar po pravilu; b) novčani ekvivalent nije uvek egzaktan, tačan

iznos koji bi odgovarao visini štete. To je tako zbog opet dva razloga: a)

zbog toga što tržišna vrednost umanjenja imovine kao kriterijum za

odmeravanje novčane naknade u iznetom smislu i pravcima po sebi nije

dovoljno egzaktno merilo; b) unutrašnja i nominalna vrednost novca mogu

biti disparatni usled različitih tržišnih ili monetarnih prilika.

5.2. Načelo potpunosti naknade

Najšire gledano, pod naknadom materijalne štete podrazumevamo

povraćaj u pređašnje stanje. Neophodnost potpune naknade zakon

izražava na nivou načela odštetnog prava. Sa ovim načelom zakon

sugeriše povećanu zaštitu oštećenog. U isto vreme se na osnovu ovog

načela u izvesnom smislu ujedno i „kažnjava" štetnik. Osnovna dužnost

štetnika, na osnovu odgovarajućih zahteva odštetnog prava, jeste

povraćaj u pređašnje stanje.

Postoje dva načina uspostave pređašnjeg stanja: naturalna naknada i

novčana naknada. Zakon predviđa obe mogućnosti. Zakon daje naglašenu

prednost povraćaja u pređašnje stanje putem naturalne naknade. Naime,

odgovorno lice je dužno uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je

šteta nastala.

Ukoliko uspostava pređašnjeg stanja nije moguća odnosno ukoliko

uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja štetu u potpunosti, odgovorno lice

je dužno za ostatak štete dati naknadu u novcu.

Prema tome, novčana naknada samo u dva slučaja može da

modifikuje primarnost naturalne naknade: a) ako nije moguće

uspostavljanje pređašnjeg stanja u povređenom ili oštećenom dobru,

16

oštećeni može da zahteva otklanjanje štete putem novčane naknade; b)

ako naturalna naknada sama po sebi ne može da otkloni celinu štete,

ostatak štete može se otkloniti putem novčane naknade.

Mora se naglasiti da primarnost naturalne naknade dejstvom

određenih okolnosti predviđenih odredbama zakona ipak može biti i

faktičko pitanje. Zapravo, obaveza naknade u naturi pravno je uslovljena

samo okolnostima datog slučaja, koje bi opravdali uspostavljanje ranijeg

stanja, a ne novčanu naknadu. Naime, zakon određuje da će sud dosuditi

oštećeniku naknadu u novcu kad on to zahteva. Drugim rečima, u osnovi

jednom činjeničnom okolnošću koja se ne tiče načina nastanka štete,

sadržajem zahteva za njenu naknadu može se otkloniti pravilo o

primarnosti naturalne naknade. Međutim, u pitanju nije sasvim samo

činjenična okolnost, pošto sud ima da ceni da li okolnosti datog slučaja

ipak opravdavaju uspostavu pređašnjeg stanja, uprkos zahtevu uperenog

na novčanu naknadu.

U našoj sudskoj praksi i kraj primarnosti naturalne naknade, novčana

naknada je još uvek češće primenjivani način naknade. Ova pojava se

može verovatno objasniti i time što većina zahteva za naknadom štete je

uperena na novčani vid odštete saglasno zakonskoj mogućnosti.

Naknada štete se ima izvršiti shodno i u visini umanjenja imovine.

Načelo o potpunosti naknade pruža posebnu zaštitu oštećenom.

Pored iznetog, u našem obligacionom pravu pravilo o potpunosti

naknade podrazumeva i to da je štetnik obavezan naknaditi štetu u celini

nezavisno od stepena svoje krivice. Tačnije, štetnik je dužan da u

potpunosti uspostavi pređašnje stanje oštećenoga kako u pogledu

vrednosti tako i u pogledu funkcije. Primarna je naknada u vidu uspostave

u pređašnje stanje, tj. naturalna naknada. Međutim, ako to nije moguće ili

nije moguće u celini odnosno ukoliko stranke ili okolnosti osnovano

zahtevaju, tada treba primenjivati pravila o novčanoj naknadi. Praktično,

od parnične dispozicije stranaka zavisi da li će se primenjivati pravila o

naturalnoj ili novčanoj naknadi.

Između naknade štete i naknade vrednosti može biti razlike ne samo u

sredstvu naknade (naturalna naknada novčana naknada). Ta razlika se

17

ispoljava i u tome što šteta može biti veća ili manja od uništene ili

oštećene stvari, odnosno od vrednosti prestacije. Međutim, najčešće šteta

je veća od vrednosti oštećene stvari ili prestacije.

Obavezu potpune naknade zakon izričito sugeriše. Prema rečima

zakona, naime, sud će, uzimajući u obzir i okolnosti koje su nastupile posle

prouzrokovanja štete, dosuditi naknadu u iznosu štete koji je potreban da

se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se

nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja. Meru naknade

materijalne štete, odnosno zahtev za ostvarivanjem potpune naknade

zakon određuje u potpunoj naknadi proste štete (prema zakonskoj

terminologiji: obične štete) i izgubljene dobiti (prema zakonskoj

terminologiji: izmakle koristi).

Zakon, zatim, precizira šta se podrazumeva pod načelom potpunosti

naknade: oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na

naknadu izmakle koristi.

Zakon izričito rešava i problem prema kom vremenu treba odrediti iznos

(vrednost) naknade. Kao što smo već istakli, to je vreme donošenja

presude. Tačnije, visina naknade štete, određuje se prema cenama u

vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kada zakon naređuje

nešto drugo. Prema tome, zakon ne upućuje na jednu od napred

navedenih vrsta ili modusa cene, ali se može pretpostaviti da se misli na

tržišnu cenu, ukoliko se šteta ispoljava u pogledu neke stvari koja takvu

cenu ima. Takođe, izgleda da se podrazumeva da se uzima u obzir tržišna

cena oštećene stvari na domaćem tržištu. Međutim, problem naravno nije

sasvim jednostavan pošto na ovom tržištu iste stvari mogu imati različite

vrednosti prema uslovima ponude i tražnje. Takođe je problematično kako

bi se rešio problem određivanja visine naknade ako oštećena stvar ima

istovremeno i zakonom maksimiranu i tržišnu cenu (što može biti manja ili

veća cena od maksimirane cene).

Rekli smo da je problematično i to prema kom vremenu se utvrđuje

cena oštećene stvari. Ovo pitanje se naročito postavljalo u predzakonskoj

sudskoj praksi. Ovaj problem nije sasvim jednosmeran i ima izvesnih

specifičnosti. Sigurno je da vreme nastanka štete nije pogodno za

18

utvrđivanje visine naknade pošto u međuvremenu do donošenja sudske

presude može da dođe do modifikacije cena. Zbog toga zakon s razlogom

uzima u obzir, saglasno težnji ka povećanoj zaštiti oštećenog preko načela

o potpunosti naknade, naknadu prema vremenu donošenja sudske

presude. No, pored toga, treba uzeti u obzir i ono vreme u kome je

oštećenik na teret svojih troškova uspostavio pređašnje stanje odnosno otklonio

štetu. Ako je, naime, oštećeni već do donošenja presude na teret

sopstvenih troškova otklonio štetu postavlja se pitanje da li važi pravilo o

naknadi prema vremenu donošenja sudske presude ili prema vremenu

otklanjanja štete. U tom pogledu postoje u literaturi različiti stavovi.

Izgleda treba prihvatiti stav da i u takvom slučaju treba nadoknaditi štetu

u visini cene koja postoji u vremenu donošenja presude iako se mogu

izneti i argumenti za suprotno rešenje, a i sudska praksa je mišljenja da se

tada ne daje mesta valorizaciji. Ovakav način rešenja problema, čini se,

sugeriše eksplicitnost reči zakona. Zatim treba imati u vidu i vreme

podnošenja zahteva za naknadu štete kao i vreme nastupanja

pravosnažnosti presude. Dozakonska teorija ili praksa u tom pogledu nije

bila saglasna. Tako prema (ranijem) stanovištu Vrhovnog suda SR

Hrvatske, visinu naknade treba odrediti prema cenama u vreme

prouzrokovanja štete.

Za razliku od toga, jedan deo (predzakonske, a i poslezakonske) teorije

uvažavajući inflacione tendencije i interes oštećenika za potpunom

naknadom, sugerisao je određivanje naknade prema cenama u vreme

donošenja presude.

Prema našoj oceni treba prihvatiti potonje stanovište jer je u skladu sa

nastojanjem zakona za integralnom i potpunom naknadom. Inače, zakon

kod novčanih obligacija, uopšte gledano, sugeriše prihvatanje načela

nominalizma. Ovde, iako nema izričitih zakonskih odredaba, čini se da je

pretežan naglasak i zahtev za povećanom zaštitom oštećenika. Ovo

stanovište podržavamo, prema tome, i onda kada je oštećenik u

međuvremenu (do donošenja presude) sam nadoknadio štetu. Ovo je

utoliko pre opravdano, što do donošenja sudske presude, imajući u vidu

trajanje parnica radi naknade štete i inflacione tendencije, u znatnoj meri

19

može da se smanji unutrašnja vrednost novca. Na taj način, ako bi smo

prihvatili suprotno stanovište, obaveza odštete bi se sa štetnika delimično

prenela na teret oštećenog, što naravno ne bi bilo u skladu sa duhom

(pravičnosti) zakona.

Naknadu prema afekcionoj vrednosti zakon izričito predviđa za slučaj

ako je šteta prouzrokovana krivičnim delom učinjenim sa umišljajem. U

takvom slučaju sud može odrediti visinu naknade prema vrednosti koju je

stvar imala za oštećenika.

Prilikom utvrđivanja visine izgubljene dobiti treba uzeti u obzir korist

sprečenu radnjom štetnika ili njegovim propuštanjem, koja se mogla

opravdano očekivati prema posebnim okolnostima slučaja. (Npr. u slučaju

taksiste pri izračunavanju izgubljene zarade zbog njenog izostanka za

vreme popravke oštećenog vozila treba uzeti u obzir ne samo opšti

godišnji prosek zarade taksista, već i onu zaradu koju bi taksista u

zavisnosti od sezone ostvario u datom vremenu oštećenja do popravke

bez izuzetka.) Zakon predviđa neke slučajeve kada je naknada veća od

pretrpljene štete, što je ređe, i slučajeve kada je naknada manja od

pretrpljene štete, što je češće.

Mora se još jednom naglasiti da je naknada samo izuzetno veća od

iznosa štete. Do toga dolazi u slučaju kada naknada ima ne samo

restitucionu funkciju već i penalnu, represivnu ili kaznenu ulogu. Naknada

može biti veća od pretrpljene štete ako je uništenje stvari rezultat

umišljajnog krivičnog dela. U takvom slučaju, kao što smo rekli, iznos

naknade sud određuje prema afekcionoj vrednosti stvari određene od

strane oštećenog. Afekciona vrednost je po pravilu veća, štaviše, često

daleko veća od objektivne, tržišne vrednosti. Zbog toga bi se moglo reći

da je ovde zakon u prvi plan, pored pružanja satisfakcije, oštećenom

stavio represivnu funkciju (prema štetniku) naknade. U slučaju naknade u

pitanju mora da postoji kvalifikovana namera učinioca; treba da je reč:

a) o krivičnopravnoj nameri odnosno umišljaju. Drugim rečima, treba

da postoji namerna krivica definisana tačkom gledišta krivičnog prava, tj.

subjektivno shvaćena krivica učionica.

20

b) Treba da je reč o umišljajnoj vrsti krivice, to znači da je krivica

kvalifikovana sa stanovišta vrste krivice u krivičnom pravu.

Krivično-pravni nehat dakle nije dovoljan za ovakvu vrstu naknade.

Ako u takvom slučaju, pre parnice nije pokrenut krivični postupak, a u

parničnom postupku je podnet zahtev za naknadu štete po ovom osnovu,

građanski parnični sud koji vodi parmčni postupak, ovlašćen je da o

krivično-pravnoj krivici kao prethodnom pitanju sam odlučuje ili, pak, može

da zastane sa postupkom i da sačeka odgovarajuću presudu krivičnog

suda u tom pogledu. Ako parnični sud odluči da sam reši prethodno

krivično-pravno pitanje, odluka parničnog suda o tome ne obavezuje

krivični sud. Ovo pitanje međutim, nije bez dileme sa takvom solucijom,

pošto odgovarajući postupak građanskog suda radi utvrđivanja

prethodnog krivično-pravnog pitanja treba, nema sumnje, da se odvija

prema pravilima o oficioznosti postupka odnosno da u tom pogledu

parnični sud odstupa od načela dispozitivnosti karakterističnog za parnični

postupak. Oficioznost se, razumljivo, ovde ne shvata u smislu pokretanja

postupka jer je tu sud na razini dispozicije oštećenog tužioca. Ovde se radi

o oficioznosti u pogledu utvrđivanja činjenica saglasno stepenu istinitosti

koji se zahteva i u krivičnom postupku. Ako bi se to prihvatilo, onda bi se

mogao preispitati zaključak o eventualnoj nevezanosti krivičnog suda za

odluku parničnog suda o kvalitetu i stepenu krivice učinioca. Nesporno je,

međutim, da osuđujuća pravnosnažna presuda krivičnog suda u pogledu

krivičnog dela i odgovornosti učinioca vezuje građanski parnični sud, a on

u tom pogledu ne može doneti suprotan judikat. U predmetnom slučaju, u

građanskom parničnom postupku radi naknade štete, prethodno krivično-

pravno pitanje (krivično-pravna krivica) je sastavni deo građanskog delikta

i na taj način stanovište krivičnog suda o tome merodavno je za parnični

sud. Po našoj oceni, u takvom slučaju, izuzetno, čak i oslobađajuća

presuda krivičnog suda vezuje građanski parnični sud. U slučaju

oslobađajuće presude, inače, građanski parnični sud nije vezan za judikat

krivičnog suda; u principu, parnični sud može da donese suprotnu odluku,

tj. osuđujuću sa stanovišta obaveze naknade štete. Međutim, u takvom

slučaju, čini nam se, penalna naknada (prema afekcionoj ceni) ne dolazi u

21

obzir, pošto je biće građanskog delikta krivično-pravne prirode, tako da se

ono mora shvatiti, kako afirmativno tako i negativno, merodavnim u

postupku radi utvrđivanja odgovornosti za naknadu štete, ali i prema

nepostojanju prethodnog krivičnog pitanja koje je u krivičnom postupku

već raspravljano.

Razume se, sa osnovom se može postaviti pitanje visine afekcione

vrednosti, o čemu je već, u drugom kontekstu, bilo reči. Da li je parnični sud

u potpunosti prepušten afekcijama oštećenog? Zakon na to pitanje ne

daje sasvim jasan odgovor. Izgledalo bi, pošto u pogledu afekcije

oštećenog ne stavlja nikakvu barijeru, da sud u svakom slučaju treba da

uvaži predlog oštećenog u pogledu visine naknade. Međutim, pitanje bi

bilo verovatno drugačije soluirano u hipotezi enormno visoko odmerene

afekcione cene. Nema sumnje da ostala pravila zakona, a naročito načelo

potpunosti naknade, upućuju na zaključak o nemogućnosti sudskog

uplitanja u takvom slučaju. S obzirom na to da izričite odredbe u tom

pravcu nema i da je zakon ovde imao nameru da ostvari penalnu funkciju

odštetnog prava, ako afekciona vrednost nije određena neumereno

visoko, treba uvažiti predlog oštećenog. Ali, ako se ima u vidu da

afekciona naknada, po pravilu, ima i izgled neimovinske štete, ograničenja

u pogledu visine vrede shodno kao i u opštoj materiji neimovinske štete.

Od načela potpunosti naknade ima i drugih izuzetaka. Ima slučajeva

kada je naknada manja od iznosa štete. Naknada može biti manja od štete

u sledećim slučajevima:

1) umanjenje naknade dolazi u obzir kada je u pitanju podeljena

odgovornost između štetnika i oštećenog. Ako je u odštetno-pravnom

odnosu svaka strana i štetnik ili oštećenik doprinela nastanku štete

svojom radnjom odnosno krivicom štetnik je obavezan da naknadi samo

onu štetu koju je prouzrokovao svojom radnjom odnosno doprinosom

svoje radnje i krivice. Štetnik nije obavezan da naknadi štetu odnosno deo

štete čijem nastanku je kriva druga, oštećena strana. Naime, prema

rečima zakona, oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude

veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno umanjenu

naknadu. Kad je nemoguće utvrditi koji deo štete potiče od oštećenikove

22

radnje, sud će dosuditi naknadu vodeći računa o okolnostima slučaja.

Austrijski građanski zakonik za ovaj slučaj predviđa ravnomernu podelu

odštetnog iznosa između štetnika i oštećenog: ako je kod prouzrokovanja

štete kriv i oštećeni, onda on sa štetnikom za štetu odgovara srazmerno,

ali ako se ta srazmera ne može utvrditi, onda za štetu odgovaraju u

jednakim delovima.

2) postoje slučajevi kada sud dosuđuje manji iznos odštete u odnosu

na visinu štete, na osnovu načela pravičnosti

(a) Zakon ističe da sud može vodeći računa o materijalnom stanju

oštećenika, osuditi odgovorno lice da isplati manju naknadu nego što

iznosi šteta, ako ona nije prouzrokovana ni namerno ni krajnjom

nepažnjom, a odgovorno lice je slabog imovnog stanja te bi ga isplata

potpune naknade dovela u oskudicu. Prema tome, uslovi smanjenja

naknade na osnovu pravičnosti jesu sledeći: a) da je materijalno stanje

odgovornog lica nepovoljno, tj. da je štetnik slabog imovnog stanja; b) da

bi isplata potpune naknade dovela odgovorno lice u oskudicu; c) da je

materijalno stanje oštećenika povoljno; d) da štetnik štetu nije

prouzrokovao ni namerno ni krajnjom nepažnjom.

(b) Zakon poznaje i druge slučajeve pravičnosti kada je iz ovog osnova

opravdano smanjenje naknade. Tako, naknada se može smanjiti i onda

ako je štetnik prouzrokovao štetu radeći nešto radi koristi oštećenika. Može, naime,

da se desi da je štetnik prouzrokovao štetu obavljajući neki posao ili

radnju u korist oštećenika. U takvom slučaju postavlja se pitanje da li je

pravično srazmerno smanjenje naknade. Zakon je na ovo pitanje

odgovorio alternativno. Prema rečima zakona, ako je štetnik prouzrokovao

štetu radeći nešto radi koristi oštećenika, sud može odrediti manju

naknadu, vodeći računa o brižljivosti koju štetnik pokazuje u sopstvenim

poslovima.

(c) Uslovi smanjivanja naknade po ovom osnovu, prema tome, čine

sledeći elementi: a) da je štetnik prouzrokovao štetu radeći nešto radi

koristi oštećenika; b) da je štetnik pri prouzrokovanju štete pokazao makar

takvu brižljivost ili pažnju koju inače pokazuje u sopstvenim poslovima.

23

5.3. Naknada materijalne štete trećem licu

A) Uopšte

U zakonom određenom činjeničnom krugu pravo na naknadu ima ne

direktno oštećeni, već treće lice koje je u nekoj pravnoj vezi s njim. U

svakom slučaju treba naglasiti da se naknada samo izuzetno isplaćuje

trećem licu. Takav je slučaj, npr. ugovor o osiguranju života (u korist

trećeg), ali inače od toga nezavisno pravo na naknadu trećeg lica koje je

bilo izdržavano od strane umrlog usled nezgode.

B) Naknada štete trećem u slučaju prouzrokovanja smrti

U slučaju prouzrokovanja smrti naknada obuhvata izgubljenu dobit

odnosno zaradu za vreme lečenia, a nakon smrti izdržavanje lica

izdržavanih od strane umrlog (nastradalog).Ukoliko je nastradali bio na

lečenju pre svoje smrti, naknada obuhvata ujedno i troškove njegovog

lečenja. Takođe, naknada obuhvata i troškove sahrane umrlog. Naknada

materijalne štete može biti kumulativna sa naknadom neimovinske štete

(psihički bol) koju trpe i na koju imaju pravo bliska lica (bračni drug, deca i

roditelji) umrlog.

Stetnik koji je prouzrokovao smrt na ime troškova sahrane je dužan da

naknadi troškove spomenika prema mesmm običajima, crninu i druge

uobičajene troškove sahrane, npr. učešće muzičara i drugih. Prema

sudskoj praksi, prema tome, priznaje se širok krug domena troškova

sahrane. Zakon je prihvatio ovu praksu i ističe da ko j^rouzrokuje nečiju

smrt dužan je naknaditi uobičajene troškove njegove sahrane. U teoriji i u

praksi sudova sporno je da li se naknada troškova, podizanje nadgrobnih

spomenika određuje prema trenutku smrti 1 nezavisno od podizanja

spomenika ili prema konačnim troškovima podnetim po podizanju

spomenika, tj. da li je tu reč o sadašnjoj (dospeloj) ili budućoj šteti. Prema

jednom pravnom stavu (VSS) tek se po podizanju spomenika može

smatrati da je šteta nastala, pošto je tada izdatak učinjen. Po drugom

shvatanju (VSH) šteta dospeva u trenutku smrti, pošto je već tada izvesno

da će se spomenik morati podići. Njena vrednost je poznata: vrednost

spomemka prema uobičajenim mesnim prilikama. Teorija pledira za

prihvatanjem drugog stava, tretirajući ovaj slučaj (shodno čl. 203. ZOO)

24

budućom štetom (R. Marković). Međutim, treba podsetiti da zakon pojam

buduće štete izričito redukuje na nematerijalnu štetu, o čemu ovde nema

reči, budući da je naknada za podizanje nadgrobnog spomenika po svojoj

prirodi matenjalna šteta. U prilog prvog stava govori argumenat da dosuda

troškova nadgrobnog spomenika pre njegovog podizanja može dovesti do

zloupotreba (tj. da se traži više, a da se manje potroši od uobičajenog). U

prilog drugog stanovišta govori argumenat da se mora omogućiti

naslednicima odnosno, oštećenim da dobiju od štetnika pre podizanja

spomenika potrebna sredstva. Takođe se ističe argument da se

eventualna zloupotreba može sprečiti sa actio condictio indebiti. To je

istina, ali ta tužba nije publicijanska ko će je istaći? U svakom slučaju, i

pored (ozbiljnosti) argumentacije uz oba stanovišta, čini se da preteže

interes za zaštitom oštećenika. On ne treba da kreditira svojim sredstvima

nadgrobni spomenik do njegove izgradnje.

Prema rešenju zakona, štetnik je takođe obavezan da naknadi i

troškove lečenja od zadobijenih povreda i druge potrebne troškove u vezi sa

lečenjem, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad. U sudskoj

praksi je bilo sporno da li se troškovi lečenja (npr. nege), nakon smrti

lečenog, lmaju dosuditi prema cenama u vreme kada su troškovi nastali ili

kada je zahtev podnet sudu odnosno u vreme odlučivanja o tužbenom

zahtevu. Prema jednom shvatanju, odlučno je vreme nastanka troškova.

Ovo stanovište se ne može prihvatiti kao princip, posebno imajući u vidu

odredbe Zakona da se naknada određuje prema cenama u vreme

donošenja presude. U posebnim slučajevima (npr. kod troškova nege)

naročito kada postoji ugovor o naknadi za izvršene usluge, nema mesta

promenama cene. Ali, u ostalim slučajevima čini nam se opravdanim

primeniti navedeno generalno pravilo zakona.

Prema zakonskom rešenju i lica koja je poginuli izdržavao imaju pravo

na naknadu štete: lice koje je poginuli izdržavao ili redovno pomagao kao

i ono koje je po zakonu imalo pravo zahtevati izdržavanje od poginulog,

ima pravo na naknadu štete koju trpi gubitkom izdržavanja odnosno

pomaganja. Ova šteta naknađuje se plaćanjem novčane rente, čiji se

25

iznos odmerava s obzirom na sve okolnosti slučaja, a koji ne može biti

veći od onoga što bi oštećenik dobijao od poginulog da je ostao u životu.

Prema tome, možemo rezimirati, da u slučaju smrti postoje određene

specifičnosti u pogledu prava na naknadu materijalne štete koje se najpre

ispoljavaju u subjektu ovlašćenog na naknadu. U takvom slučaju naime,

pravo na naknadu imaju naslednici poginulog. Naknada tada obuhvata

kako izgubljenu zaradu tako i troškove lečenja i sahrane. Posebna prava

imaju lica koje je poginuli izdržavao. Ona imaju pravo od štetnika

zahtevati iznos izdržavanja odnosno pomoći ravnu iznosu koju je poginuli

redovno davao. Oblik ove naknade se određuje u vidu rente. Iznos rente

se utvrđuje na osnovu okolnosti slučaja, pri čemu on ne može biti veći od

onoga što je oštećenik dobijao od poginulog odnosno od onoga što bi

dobijao da je poginuli ostao u životu.

C) Naknada štete za prouzrokovanje teškog invaliditeta, telesne povrede, odnosno

oštećenje zdravlja

U slučaju povrede telesnog integriteta, uključiv i prestanak fizičke

ličnosti, ZOO je predvideo mogućnost naknade kako materijalne tako i

nematerijalne štete. Neophodno je ukazati da u ovakvom slučaju

ovlašćena lica imaju pravo da traže kumulativno kako materijalnu, tako i

nematerijalnu štetu.

Pravila zakona o naknadi predviđaju način određivanja visine naknade

i za slučaj nanošenja telesne povrede i oštećenja zdravlja.

U slučaju prouzrokovanja naročito teškog invaliditeta nekog lica sud

može dosuditi trećem licu naknadu neimovinske štete. Prema rečima

zakona, i u slučaju naročito teškog invaliditeta nekog lica, sud može

dosuditi njegovom bračnom drii|u, deci i roditeljima pravičnu novčanu

naknadu za njihove duševne bolove: Ova naknada se dosuđuje u novčanom

vidu za pretrpljene psihičke bolove zbog invaliditeta bliskog lica. Ovu

naknadu treba razlikovati od naknade neimočajene troškove sahrane, npr.

učešće muzičara i drugih. Prema sudskoj praksi, prema tome, priznaje se

širok krug domena troškova sahrane. Zakon je prihvatio ovu praksu i

ističe da ko prouzrokuje nečiju smrt dužan je naknaditi uobičajene

troškove njegove sahrane. U teoriji i u praksi sudova sporno je da li se

26

naknada troškova, podizanje nadgrobnih spomenika određuje prema

trenutku srnrti i nezavisno od podizanja spomenika ili prema konačnim

troškovima podnetim po podizanju spomenika, tj. da li je tu reč o

sadašnjoj (dospeloj) ili budućoj šteti. Prema jednom pravnom stavu (VSS)

tek se po podizanju spomenika može smatrati da je šteta nastala, pošto je

tada izdatak učinjen. Po drugom shvatanju (VSH) šteta dospeva u

trenutku smrti, pošto je već tada izvesno da će se spomenik morati podići.

Njena vrednost je poznata: vrednost spomenika prema uobičajenim

mesnim prilikama. Teorija pledira za prihvatanjem drugog stava,

tretirajući ovaj slučaj (shodno čl. 203. ZOO) budućom štetom (R.

Marković). Međutim, treba podsetiti da zakon pojam buduće štete izričito

redukuje na nematerijalnu štetu, o čemu ovde nema reči, budući da je

naknada za podizanje nadgrobnog spomenika po svojoj prirodi materijalna

šteta. U prilog prvog stava govori argumenat da dosuda troškova

nadgrobnog spomenika pre njegovog podizanja može dovesti do

zloupotreba (tj. da se traži više, a da se manje potroši od uobičajenog). U

prilog drugog stanovišta govori argumenat da se mora omogućiti

naslednicima odnosno, oštećenim da dobiju od štetnika pre podizanja

spomenika potrebna sredstva. Takođe se ističe argument da se

eventualna zloupotreba može sprečiti sa actio condictio indebiti. To je

istina, ali ta tužba nije publicijanslca - ko će je istaći? U svakom slučaju, i

pored (ozbiljnosti) argumentacije uz oba stanovišta, čini se da preteže

interes za zaštitom oštećenika. On ne treba da kreditira svojim sredstvima

nadgrobni spomenik do njegove izgradnje.

Prema rešenju zakona, štetnik je takođe obavezan da naknadi i

troškove lečenja od zadobijenih povreda i druge potrebne troškove u vezi sa

lečenjem, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad. U sudskoj

praksi je bilo sporno da li se troškovi lečenja (npr. nege), nakon smrti

lečenog, imaju dosuditi prema cenama u vreme kada su troškovi nastali ili

kada je zahtev podnet sudu odnosno u vreme odlučivanja o tužbenom

zahtevu. Prema jednom shvatanju, odlučno je vreme nastanka troškova.

Ovo stanovište se ne može prihvatiti kao princip, posebno imajući u vidu

odredbe Zakona da se naknada određuje prema cenama u vreme

27

donošenja presude. U posebnim slučajevima (npr. kod troškova nege)

naročito kada postoji ugovor o naknadi za izvršene usluge, nema mesta

promenama cene. Ali, u ostalim slučajevima čini nam se opravdanim

primeniti navedeno generalno pravilo zakona.

Prema zakonskom rešenju i lica koja je poginuli izdržavao imaju pravo

na naknadu štete: lice koje je poginuli izdržavao ili redovno pomagao kao i

ono koje je po zakonu imalo pravo zahtevati izdržavanje od poginulog, ima

pravo na naknadu štete koju trpi gubitkom izdržavanja odnosno

pomaganja. Ova šteta naknađuje se plaćanjem novčane rente, čiji se iznos

odmerava s obzirom na sve okolnosti slučaja, a koji ne može biti veći od

onoga što bi oštećenik dobijao od poginulog da je ostao u životu.

Prema tome, možemo rezimirati, da u slučaju smrti postoje određene

specifičnosti u pogledu prava na naknadu materijalne štete koje se najpre

ispoljavaju u subjektu ovlašćenog na naknadu. U talcvom slučaju naime,

pravo na naknadu lmaju naslednici poginulog. Naknada tada obuhvata

kako izgubljenu zaradu tako i troškove lečenja i sahrane. Posebna prava

imaju lica koje je pogmuli izdržavao. Ona imaju pravo od štetmka

zahtevati iznos izdržavanja odnosno pomoći ravnu iznosu koju je poginuli

redovno davao. Oblik ove naknade se određuje u vidu rente. Iznos rente

se utvrđuje na osnovu okolnosti slučaja, pri čemu on ne može biti veći od

onoga što je oštećenik dobijao od poginulog odnosno od onoga što bi

dobijao da je poginuli ostao u životu.

C) Naknada štete za prouzrokovanje teškog invaliditeta, telesne povrede, odnosno

oštećenje zdravlja

U slučaju povrede telesnog integriteta, uključiv i prestanak fizičke

ličnosti, ZOO je predvideo mogućnost naknade kako materijalne tako i

nematerijalne štete. Neophodno je ukazati da u ovakvom slučaju

ovlašćena lica imaju pravo da traže kumulativno kako materijalnu, tako i

nematerijalnu štetu.

Pravila zakona o naknadi predviđaju način određivanja visine naknade

i za slučaj nanošenja telesne povrede i oštećenja zdravlja.

U slučaju prouzrokovanja naročito teškog invaliditeta nekog lica sud

može dosuditi trećem licu naknadu neimovinske štete. Prema rečima

28

zakona, i u slučaju naročito teškog invaliditeta nekog lica, sud može

dosuditi njegovom bračnom drugu, deci i roditeljima pravičnu novčanu

naknadu za njihove duševne bolove: Ova naknada se dosuđuje u novčanom

vidu za pretrpljene psihičke bolove zbog invaliditeta bliskog lica. Ovu

naknadu treba razlikovati od naknade neimovinske štete koja se dosuđuje

samom invalidu. Ovde se radi o satisfakciji koja se pruža bliskim licima

invalida zbog invaliditeta oštećenog. Steta se ispoljava, dakle, u psihičkim

bolovima bliskih lica. Uslov je naknade da se radi o naročito teškom vidu

invaliditeta. Subjekti naknade su bračni drug, deca i roditelji. Kod običnog

invaliditeta ova lica nemaju pravo na naknadu psihičkih bolova, već samo

invalid.

Ko je drugome prouzrokovao telesnu povredu ili oštećenje zdravlja

dužan je da naknadi troškove lečenja i ostale troškove kao i zaradu koja je

izostala za vreme lečenja. Ovde se, dakle, radi o vidovima materijalne štete

zbog povrede telesnog integriteta. Oni se mogu kumulirati uz neimovinsku

štetu. U troškove lečenja spadaju i troškovi nege. Prema sudskoj praksi, iznos

troškova nege može se utvrditi i na osnovu visine iznosa izgubljene zarade

člana porodice koji je obavljao negu. Na ovaj način se indirektno ostvaruje

pravo trećeg lica na naknadu materijalne štete. Oštećeni inače nije

ovlašćen na troškove nege pružene od strane trećeg lica ako je nega

obavljena tokom bolničkog lečenja i to od strane bolničkog personala.

Troškovi nege se priznaju samo trećim licima koji tu dužnost nisu obavili u

radnopravnoj funkciji, pa i članovima porodice. Ako stanje zdravlja

povređenog zahteva trajnu negu ili pomoć i to se može obezbediti samo

angažovanjem stručno osposobljenog trećeg lica na naknadu troškova

njegovog angažovanja ima pravo povređeni invalid. U takvom slučaju

naknadu sud određuje u mesečnoj renti.

U pogledu prava na naknadu štete za tuđu negu i pomoć nastradalom

mlađem maloletniku, postoji stanovište prakse prema kome ova naknada

je prejudicirana zahtevom prema SIZ-u (sada fondu) penzijskog i

imovinskog osiguranja. Tek ako prema ovom (socijalnom) osnovu naknada

nije „adekvatna", može se tražiti naknada od štetnika. Ovom stanovištu se

može prigovoriti da oštećenom ne pruža blagovremenu i adekvatnu

29

sudsku zaštitu, više štiti tuženog štetnika, no oštećenog. Trebalo bi

distancirati i pitanje: ako je tuđa nega izazvana samo radnjom štetnika, a

ne i oboljenjem nezavisno od ove radnje, to se onda tužba radi naknade

štete ne može odbiti konstatacijom da se tužilac nije obratio zajednici

penzijskog i imovinskog osiguranja. Druga je situacija ako je tuđa nega

bila potrebna i zbog oboljenja nastalog pre udesa, kada se naknada za ovu

negu, u delu u kome je ta nega opravdana ovakvom bolešću, mora tražiti

od SlZ-a (fonda) po osnovu zdravstvenog osiguranja. Pogrešno se shvata i

sam pojam prejudicijelnog pitanja pamičnog postupka. Postojanje

prejudicijelnog pitanja od interesa za utvrđivanje visine naknade za tuđu

negu po sebi ne dovodi do odbijanja tužbenog zahteva. Osim toga, u

datom slučaju, radi se o činjeničnom pitanju, a ne o pravnom, pa i nije

posredi prejudicijelno pitanje. Naime, činjenično je pitanje da li je tuđa

nega izazvana isključivo radnjom štetnika. Ako je to utvrđeno,

odgovornost štetnika, ako je samo on tužen, uopšte ne zavisi od toga šta

predviđaju propisi o socijalnom osiguranju. Druga je stvar ako je oštećenik

već pre tužbe ostvarivao naknadu po tuđoj nezi, po propisima o socijalnom

osiguranju, tada može tražiti razliku za naknadu troškova tuđe nege koja

proizlazi iz povećanja izdataka za tuđu negu usled nezgode.

Ako oštećeni nije isplatio troškove bolničkog lečenja, ali stanje

njegovog zdravlja očigledno zahteva bolničko lečenje, okolnost da do

bolničkog lečenja još nije došlo, ne sprečava ostvarivanje odgovarajuće

naknade.

Prema tome, u slučaju telesne povrede i narušavanja zdravlja prvi

mogući oblici naknade su troškovi lečenja i nege kao vidovi materijalne

štete.

Drugi vid materijalne štete jeste naknada koja obuhvata izgubljenu

zaradu zbog telesne povrede. Prema rečima zakona, ako povređeni zbog

potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu, ili su mu potrebe

trajno povećane, ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i

napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice je dužno plaćati

povređenom određenu novčanu rentu kao naknadu za tu štetu. U takvom

slučaju naknada se može dosuditi i jednokratno, ukoliko na tu soluciju

30

upućuju okolnosti. Dosuđena naknada u vidu rente se može docnije

izmeniti ukoliko su promenjeni uslovi sticanja dohotka kao posledica

oštećenja. Naime, sud može na zahtev oštećenika za ubuduće povećati

rentu, a može je na zahtev štetnika smanjiti ili ukinuti, ako se znatni^je

promene okolnosti koje je sud imao u vidu prilikom donošenja ranije

odluke.2176 Pravo na naknadu štete u vidu novčane rente usled smrti

bliskog lica ili usled povrede tela ili oštećenja zdravlja ne može se preneti

drugom licu. Dospeli iznosi naknade, međutim, mogu se preneti drugome

ako je iznos naknade određen pismenim sporazumom strana ili

pravnosnažnom sudskom odlukom.

Primanja po osnovu zdravstvenog, penzionog i invalidskog osiguranja

uračunavaju se u odgovarajuće vidove naknade štete tako da se šteta koju

trpi osigurano lice sastoji u razlici između ukupne štete i onoga što

oštećenik prima po jednom ili više navedenih osnova.

5.4. Načelo pravičnosti

Zakon je doslednim sprovođenjem načela pravičnosti u materiji

odštetnog prava uključio ujedno načelo pravičnosti naknade.

Pravičnost naknade se može shvatiti na dva načina. Najpre, u

moralnom smislu te reči. U odredbe ZOO uneta su shvatanja morala o

načinu i visini odštete. Ova shvatanja su zasnovana i na stanovištu

dosadašnje sudske prakse. Zakon je nastojao da obezbedi posebnu zaštitu

oštećenoga. Oštećeni je u nizu slučajeva u povlašćenom položaju jer je

evidentno da i kraj potpune odštete pređašnje stanje je vrlo teško

uspostaviti.

Drugi je domen načela pravičnosti u odštetnom pravu ispoljen u onim

pravilima kojima se odšteta na osnovu posebnih zakonskih propisa

odmerava po kriterijumu pravičnosti. Drugim rečima, u domenu gde je

osnov odgovornosti opravdan razlozima pravičnosti. Videli smo da se

pravičnost pojavljuje kao osnov odgovornosti naročito u materiji

odgovornosti za radnje drugoga. Tako, npr., roditelj u principu odgovara za

radnje deliktno nesposobne dece, ali se naknada dosuđuje delimično ili

potpuno iz imovine maloletnika, ako roditelj nema potrebnu lmovinu za

31

naknadu, a dete ima. Roditelj odgovara za radnje deliktno nesposobne

dece, ako to razlozi pravičnosti i imovno stanje roditelja i oštećenika

opravdava, čak i onda ako roditelji za štetu nisu nimalo krivi. Dalji je

primer odgovornosti po osnovu pravičnosti ako je neko drugome

prouzrokovao štetu ne namerno, već usled nehata. Pod uslovom da

isplatom potpune štete oštećenik pada u oskudicu može se smanjiti

naknada. Pri tome, razume se, sud uzima u obzir pravičnost kao osnov

takvog smanjenja. U prethodnom poglavlju uputili smo i na druge

slučajeve kada sud na osnovu pravičnosti u skladu sa pravilima o

slobodnoj sudijskoj proceni sam određuje, nezavisno od egzaktnog iznosa

štete, iznos naknade.2036

5.5. Naknada materijalne štete zbog povrede časti i iznošenja neistinitih činjenica

Ko je drugome povredio čast ili je iznosio ili prenosio o drugome

neistinite tvrdnje, dužan je da naknadi ne samo moralnu, već i materijalnu

štetu koja je nastala iz takve radnje.

Tako, npr., ako je neko povodom nečije poslovne delatnosti izneo

neistinitu tvrdnju da su njegove prestacije ili proizvodi nekvalitetni, to

dovodi do povrede poslovnog ugleda, tako da na osnovu toga može

nastati i materijalna šteta. Ova materijalna šteta se iskazuje na osnovu

razlike u dobiti ili prihodima ostvarenog pre ove povrede i nakon povrede i

iskazuje se u iznosu umanjene zarade, odnosno dohotka oštećenog.

Naravno, potrebno je dokazati uzročnu vezu između gubitka zarade i

iznošenja neistinite tvrdnje.

Zakon izričito priznaje naknadu materijalne štete u slučaju povrede

časti i činjenja neistinitih navoda. Prema rečima zakona, ko drugome

povredi čast kao i ko iznosi ili prenosi neistinite navode o prošlosti, o

znanju, o sposobnosti drugog lica ili o čemu drugome, a zna ili bi morao

znati da su neistiniti, i time mu prouzrokuje materijalnu štetu, dužan je

naknaditi je. Ali, ne odgovara za prouzrokovanu štetu onaj ko učini

neistinito saopštenje o drugome ne znajući da je ono neistinito, ako je on

ili onaj kome je saopštenje učinio imao u tome ozbiljnog interesa.

2036 Salma, Jožef, Obligaciono pravo, Pravni fakultet u Novom Sadu, Novi Sad, 2004, str.470.

32

Uslovi dosuđivanja materijalne štete u ovom slučaju su, prema tome,

sledeći:

(a) Ako je oštećeni zaista imao materijalnu štetu koja proizlazi iz

povrede časti ili širenja neistinitih navoda, tj. ako je smanjenje imovine

nastalo usled tih iskaza.

(b) Potrebno je da su ovi iskazi neistiniti.

(c) Takođe je neophodno da je štetnik svesno iznosio ili prenosio

neistinite činjenice o drugome. Prema tome, nije prenosio neistinite

navode sa uverenjem da je tvrdio nešto neistinito. Potrebno je, dakle, da

je štetnik znao da o oštećenom iznosi neistinite navode.

(d) Potrebno je takođe da izjavilac nije imao ozbiljnog interesa, tj. da

štetnik nije imao posebne materijalne ili druge razloge zbog kojih je

iznosio neistinite navode.

(e) Izjava neistinitog navoda treba da se odnosi na prošlost drugog lica

u njegovom znanju ili sposobnosti, ili o čemu drugome.2037

Ovaj vid naknade treba razlikovati od neimovinske štete zbog povrede

časti. Kod neistinitih navoda, naime, u suštini se u predmetnom slučaju ne

vređa čast već imovina, usled povrede časti. U slučaju povrede ugleda i

časti naime, uz materijalnu štetu nastalu na ovaj način, može se tražiti

poseban vid naknade, dosuđene po osnovu neimovinske štete, gde je

predmet povrede čast i ugled. U tom slučaju se naknada dosuđuje prema

pravilima o naknadi neimovinske štete. Prema tome, iz istog činjeničnog

osnova, iz povrede časti i ugleda putem prenošenja ili iznošenja neistinitih

navoda, može nastati kako materijalna tako i nematerijalna šteta koja se

može ostvariti kumulativno.

5.6. Renta

Naknada u vidu rente u našem pravu (prema stanovištu pretežnog

dela teorije i prakse), dosuđuje se samo u slučaju materijalne štete. Istina je

da se u pojedinim pravnim sistemima renta izuzetno dosuđuje i kao

naknada za neimovinsku štetu odnosno, drugim rečima, kod kojih se

satisfakcija može isplaćivati i u vidu sukcesivnih davanja (rente). Međutim,

2037 Radišić, Jakov, Obligaciono pravo- Opšti deo, Nomos, Beograd, 2004, str. 359.

33

ovakvo rešenje se prihvata samo kod povreda ispoljenih u trajnim telesnim

bolovima. Treba napomenuti da i u našoj teoriji i praksi ima različitih

gledišta. Prema prvom shvatanju, renta nije prihvatljiv oblik naknade za

neimovinsku štetu jer se ona (neimovinska šteta) odmerava prema

slobodnoj proceni. Prema drugom shvatanju, i neimovinska šteta može biti

nadoknađivana u vidu rente jer ZOO u odredbama o renti ne sprečava

takvu naknadu kod tog vida štete, i zatim, promene okolnosti oko

neimovinske štete zahtevaju i mogućnost adaptacije naknade što

jednokratna naknada isključuje. Prema trećem shvatanju, izraženom u

novijoj sudskoj praksi, osnovni je princip da se naknada neimovinske štete

određuje jednokratno, a ne u sukcesivnim davanjima, ali izuzetno, kada je

neimovinska šteta ispoljena u raznim vidovima i u naročitom intenzitetu, u

trajnom vidu i ako je podnet rentni zahtev, te se samo putem rente može

postići satisfakcija, naknada se može dosuditi i u sukcesivnim davanjima.

Čini nam se ispravnijim zastupati stanovište da se rentom nadoknađuje

materijalna šteta, a neimovinska šteta samo izuzetno. To najpre proizlazi

iz pozitivnopravnih razloga i iz smisla zakonskog teksta o renti. Te

odredbe (čl. 188/1) evociraju naknadu u vidu rente samo u slučajevima

kada je šteta prouzrokovana usled smrti, telesne povrede ili oštećenja

zdravlja, a za ove vidove štete zakon (čl. 193-197) predviđa posebna

pravila o naknadi samo materijalne štete. Važniji i više su egzaktni

teorijski razlozi. Prvo, neimovinskoj šteti odgovara satisfakcija kao vid

procenjene naknade, a manje renta kao oblik egzaktnog izražavanja

naknade. Drugo, neimovinska šteta je nedeljiva, integralna (npr. fizički i

psihički bol, strah), pa se ni naknada za nju ne može deliti, poput

mogućnosti razdeobe vrednosti imovinske štete. Neimovinska šteta bi se

mogla nadoknađivati u vidu rente samo izuzetno, ako to posebne

okolnosti slučaja, kao što je trajnost i intenzitet i kumulacija više vrsta

psihičkih bolova opravdavaju, a isto tako jednokratna naknada ne može da

postigne svrhu odnosno ako su povređena najznačajnija dobra psihičkog ili

fizičkog integriteta ličnosti (npr. jaki doživotni fizički bolovi ili veliki stepen

umanjenja životne aktivnosti). Svakako, u tom slučaju bi i naknada

premašala dosad uobičajene iznose za pojedine vidove neimovinske štete.

34

Pod rentom podrazumevamo vid naknade koja se isplaćuje u obliku

istovrsnih, pravilnih periodičnih davanja za određeni ili neodređeni duži

vremenski period. Renta spada u novčani vid naknade štete. Izuzetno,

renta se može dosuditi i u vidu kapitaliziranog iznosa, tj. kumulirati.

Osnovni cilj rente je socijalni, tj. materijalno obezbeđenje oštećenog koji

po nanošenju štete nije u mogućnosti da se izdržava prema ranijim

materijalnim uslovima.

Naknada štete u vidu rente je samo jedan od brojnih oblika rente (npr.

obaveza izdržavanja). Nju, razume se, treba razlikovati od rente kao

prihoda od kapitala. Potonji je pravni plod svojine, a naknada u vidu rente

je posledica protivpravnog ponašanja, ponašanja koje je sprečilo

ostvarivanje dohotka oštećenog. Pravo na tužbu radi naknade u vidu rente

može imati i treće lice, ako je bilo izdržavano od strane oštećenog, pa je

usled oštećenja to izdržavanje delom ili u celini izostalo. Pravo na rentu od

vlasništva ima samo titular svojine.

Iako je renta periodično davanje, ona se bitno razlikuje kao vid

naknade od drugih periodičnih davanja (npr. od otplate cene na rate kod

kupoprodaje). U poslednjem slučaju apsolutan iznos obaveze je poznat

dužniku, ali se on ne isplaćuje odjednom, već u ratama. Naime, na osnovu

pravno relevantnog razloga (npr. sporazuma stranaka po osnovu

pravičnosti ili zbog ozbiljnih promena u stanju imovine štetnika) naknada

se može dosuditi u delovima. Za razliku od toga, renta je takvo periodično

davanje kod kojeg nije unapred poznat broj periodičnih davanja niti ukupan iznos

naknade. Istina je da je kako kod kapitalizirane, tako i kod periodične rente,

poznat iznos naknade (određen od strane suda), ali samo relativno, tj.

iznos periodičnog davanja. Međutim, apsolutan iznos, odnosno vrednost

ukupnog davanja se ne može utvrditi. Pravnosnažnost sudske odluke

obuhvata samo virtuelno iznose povremenog davanja, jer se renta

promenom okolnosti (presudom neobuhvaćenih činjenica) može smanjiti

ili povećati ili, pak, ukinuti na osnovu zahteva zainteresovane strane.

Iako potpuni iznos rente i njegovi delovi u krajnjoj liniji najčešće

vremenom odgovaraju stvarno pretrpljenom iznosu štete, u pravnoj

književnosti se s pravom konstatuje da osnovna karakteristika rente nije u

35

potpunosti naknade odnosno u načinu isplate, tj. u osobenosti isplate u

pravilno određenim vremenskim razmacima. Periodičnost davanja može

biti karakteristična i kod naknade koja se ne može smatrati rentom, te

može biti svojstvo drugih izvora obligacija (npr. pomenuta isplata cene

kod kupoprodaje sa otplatom cene na rate). Za rentu je

najkarakterističnija činjenica da u trenutku donošenja sudske presude

kojom se dosuđuje još nije poznat potpun iznos naknade.

Tipični činjenični izvori rente su sledeći: a) prilikom prouzrokovanja smrti

štetnik je obavezan da plati rentu licima izdržavanim od strane

nastradalog; b) štetnik koji je prouzrokovao teški invaliditet obavezan je

da invalidu isplaćuje rentu zbog toga što ovaj ne može da obavi poslove

na ranijem radnom mestu, pa na novom radnom mestu ostvaruje manju

zaradu (odnosno, šire, u svim slučajevima izgubljene dobiti zbog

nemogućnosti obavljanja dozvoljene delatnosti). Kod ovog slučaja iznos

rente se određuje na osnovu razlike između ranije ostvarenog ličnog

dohotka i dohotka ostvarenog na novom radnom mestu, tj. u visini razlike

između primanja koja bi oštećeni ostvarivao da nije došlo do oštećenja

zdravlja i primanja posle toga, iz socijalnog osiguranja, radnog odnosa,

zanatske ili druge delatnosti. Ovu rentu sud može na zahtev

zainteresovane strane povećati, smanjiti ili ukinuti ako su uzroci ili

okolnosti koji opravdavaju rentu znatnije promenjeni ili prestali. Prema

stanovištu sudske prakse, izmena iznosa rente po pravnosnažnosti

presude o njenom dosuđivanju vredi samo od dana podnošenja tužbe za

izmenu jer je ranija visina rente obuhvaćena pravnosnažnošću presude

kojom je dosuđena. Ona se, naime, dosuđuje i po osnovu i po visini ne

samo za vreme donošenja (prve) presude već i ubuduće, do bitnijih

promena okolnosti, inicijalno označenih tužbom za izmenu iznosa. Moglo

bi se, doduše, postaviti pitanje da li se činjenično dejstvo materijalne

pravnosnažnosti prostire do vremena tužbe za izmenu ili do vremena

bitne promene okolnosti. Nama se potonje čini logičnijim jer upravo

znatne promene okolnosti su te koje nisu mogle biti obuhvaćene (kao

činjenice) u ranijoj presudi.2038

2038 Radišić, Jakov, Obligaciono pravo- Opšti deo, Nomos, Beograd, 2004, str. 356.

36

O naknadi štete u vidu rente zakon određuje sledeća pravila: U slučaju

smrti, telesne povrede ili oštećenja zdravlja, naknada se određuje, po

pravilu, u obliku novčane rente, doživotno ili na određeno vreme. Prema

tome, renta je periodično davanje koje se sukcesivno ponavlja u pravilnim

vremenskim razmacima i poveriocu se dosuđuje doživotno, sem ako se

okolnosti promene, naročito u pogledu prestanka osnova odštete. Ako je

poverilac lice koje je bilo izdržavano od strane umrlog, renta se ima

isplaćivati do vremena trajanja prava na izdržavanje ili pomoć poverioca.

Tu se, po pravilu, radi o izdržavanju dece. Renta se u takvom slučaju

isplaćuje do vremena dokle je dete, prema posebnim propisima, ovlašćeno

na izdržavanje. Ako se radi o pomoći koju je umrli davao nekome, trajanje

rente je određeno osnovima i razlozima (potrebama) te pomoći.

Ako sud nije drugačije odredio, renta se isplaćuje (uvek u novcu)

mesečno.

Prema tome, posmatrano sa pozitivno-pravnog stanovišta, razlikujemo

dve vrste rente: prva je tzv. sukcesivna ili periodična renta, a druga tzv.

kapitalizirana ili ukupna renta.

Prema dosadašnjoj vrhovnoj sudskoj praksi, ovlašćeni može izuzetno

da traži potpuni iznos rente u vidu jednokratne (kapitalizirane) isplate, ukoliko u

tom pogledu on ima poseban interes (npr. razlozi školovanja ili

prekvalifikovanja ili drugi opravdani razlozi). Prema odredbama Zakona,

poverilac može da traži i platu u ukupnoj svoti: a) ako dužnik ne pruži

obezbebeđenje (za isplatu naknade) koje sud odredi. Dužnik je, naime,

dužan da na zahtev poverioca odnosno odluke suda pruži obezbeđenje

(garanciju) za isplatu rente, osim ako to prema okolnostima slučaja ne bi

bilo opravdano. U nedostatku ovog obezbeđenja može se tražiti ukupna

svota, čija se visina određuje prema visini rente i verovatnom trajanju

poveriočevog života, uz odbitak odgovarajućih kamata; b) iz ozbiljnih uzroka

poverilac može i u drugim slučajevima zahtevati, odmah ili docnije, da mu

se umesto rente isplati jedna ukupna svota. Zakon ne operacionalizuje

pojam ozbiljnih uzroka. Prema tome, Zakon nije uključio u svoje odredbe

na izričit način razloge zbog kojih je dosadašnja sudska praksa dosuđivala

37

kapitaliziranu rentu. Sa opštom klauzulom ozbiljnih uzroka, Zakon je

pružio osnova za sudsku procenu razloga dosuđivanja kapitalizirane rente.

Zakon upućuje samo na ozbiljne razloge. To znači da sud ne može uzeti u

obzir beznačajne razloge kojima bi se opravdavali interesi poverioca za

kapitaliziranu rentu. Sudska praksa je izrazila stanovište da pojedine

slučajeve kapitalizirane rente može regulisati i republički zakon.2039

Kapitaliziranje rente treba razlikovati od zbirne naknade (izgubljene

dobiti u prošlosti, tj. od oštećenja do perioda donošenja presude). Ovo

razlikovanje se ispoljava i u pravu na kamatu: na zbirni iznos izgubljene

dobiti u prošlosti oštećeni ima pravo da traži zateznu kamatu, a za

kapitaliziranje naknade, za period koji još nije nastupio, ne može se tražiti

i kamata.

Iznos rente utvrđuje se tzv. aktuarskim računom. Prema ovom računu,

doživotna renta se izračunava na sledeći način. Najpre se utvrđuje

pretpostavljeno trajanje života oštećenog odnosno povređenog ili invalida.

Zatim se utvrđuje pretpostavljena zarada u celom iznosu za ovaj period,

uključiv i pretpostavljeno povećanje zarade koje bi proizlazilo iz

napredovanja na poslu. Iz tako dobijenog ukupnog iznosa odbija se realan

odnosno pretpostavljena ukupna zarada koju oštećeni može ostvariti do

kraja svog radnog veka odnosno doživotno sa umanjenom radnom

sposobnošću na novom ili starom radnom mestu. Na ovaj način dobijena

razlika se deli na mesečne rate. Ova mesečna rata se određuje presudom

suda. Prema tome, mesečna rata rente ne odgovara u potpunosti

aktuelnoj razlici između ranije i nove zarade. Na poseban zahtev (dužnika)

renta se može smanjiti ili povećati (na predlog poverioca), ali tek na

znatnije promene okolnosti, okolnosti koje se nisu mogle uzeti u obzir

prilikom donošenja presude kojom je renta dosuđena. Na osnovu predloga

dužnika (štetnika) renta se može i ukinuti ukoliko je zarada ostvarena na

novom radnom mestu postala očigledno veća od dohotka ostvarenog na

radnom mestu pre oštećenja.

2039 Antić, Oliver, Obligaciono pravo-knjiga 6, Službeni glasnik, Beogtad, 2010, str.252.

38

Izneti način izračunavanja visine periodične rente je zasnovan na

(prihvatljivoj) starijoj sudskoj praksi. U novijoj praksi postoji i drugačiji

način obračuna rente (naročito za slučaj gubitka dohotka ili zarade), tako

da se polazi od proseka primanja grupe radnika iste kvalifikacije i radnog

iskustva u vreme donošenja presude. Kod utvrđivanja visine rente zbog

gubitka izdržavanja moraju se uzeti u obzir kako okolnosti vezane za

poginulog davaoca (njegove ranije mogućnosti, davanja i namere) tako i

one za primaoca (njegove potrebe, životae prilike, tj. imovinske okolnosti,

školovanje i dr).

Vreme isplate rente, tačnije trajanje obaveze plaćanja rente, zavisi od

rate rente. Ako renta ima karakter izdržavanja (npr. ako je štetnik dužan

da izdržava dete umrlog u nezgodi), prestaje (ex lege) prestankom

obaveze izdržavanja ili zasnivanjem radnog odnosa od strane do tada

izdržavanog. Ako je renta dosuđena kao dopuna izgubljenog dela zarade,

ona može prestati ako je zarada oštećenog na novom ili starom radnom

mestu identična ili veća od zarade ostvarene pre oštećenja. Razume se, tu

se mora imati u vidu činjenica da pojedine rate rente nisu u potpunosti

identične sa aktuelnom razlikom između ranije i nove zarade. U svakom

slučaju, dužnik ili poverilac rente, s obzirom na promenu okolnosti u

pogledu zarade, može zahtevati modifikaciju rente (smanjenje i povećanje)

šta više, kako smo rekli, i ukidanje, (Ako je npr. veća razlika između ranije i

nove zarade u smislu smanjenja novog dohotka, poverilac ima pravo da

traži povećanje periodičnog iznosa rente ako je to povećanje razlike

nastupilo od vremena donošenja presude. Obrnuto, ako je u

međuvremenu došlo do smanjenja ove razlike ili pak ona više ne postoji,

dužnik ima pravo da zahteva smanjenje ili ukidanje rente). Prema rečima

Zakona, sud može na zahtev oštećenika za ubuduće povećati rentu, a

može je na zahtev štetnika smanjiti ili ukinuti, ako se znatnije promene

okolnosti koje je sud imao u vidu prilikom donošenja ranije odluke. Prema

tome, zakonski je uslov modifikacije iznosa rente određen u znatnijim

promenama okolnosti u odnosu na one koje je sud imao u vidu prilikom

donošenja ranije odluke. U praksi je sporno od kog trenutka nastaje pravo

na izmenu rente - od trenutka izmenjenih materijalnih okolnosti

39

oštećenika ili od momenta podnošenja zahteva. Čini se da je više u duhu

zakona i prirode ove vrste štete, prvo stanovište.

Renta koja se dosuđuje zbog umanjenja radne sposobnosti ili zbog

izgubljenog dohotka (izdržavanje) usled smrti davaoca izdržavanja može

se opravdano smanjiti sa dosuđenim iznosom invaliditeta koju isplaćuje zajednica za

socijalno osiguranje. Ne može se prihvatiti stanovište prema kome i iz iznosa

neimovinske štete dosuđene po osnovu smanjene opšte životne

sposobnosti treba odbiti iznose invalidnine. (Prema tome, ne može se

smanjiti iznos neimovinske štete iznosom prava iz penzijskog i invalidskog

osiguranja.)

6. NAKNADA NEIMOVINSKE ŠTETE

6.1. Satisfakcija

Cilj naknade neimovinske štete je pružanje satisfakcije oštećenom.

Kod neimovinske štete posledice radnje štetnika nije moguće otkloniti

naknadom, psihičke konsekvence ostaju. U materiji imovinske štete,

naknada u principu otklanja sve posledice radnje štetnika. Iako davanje

satisfakcije, zbog činjenične prirode neimovinske štete, ne može da ostvari

ovakav rezultat u pogledu načina (oblika) treba da doprinese ublaženju

poremećaja psihičkog integriteta oštećenog. Pružanje satisfakcije nije više

integralno, kako je bilo u predzakonskoj praksi. Ta praksa je, naime, u

početku za sve vrste psihičkih bolova predvidela (po osnovu) opštu

naknadu, tzv. bolninu. Bolnina je bila novčana naknada za sve vrste

neimovinske štete i njena je visina zavisila od vrste štete i okolnosti

slučaja. Satisfakcija kao vid naknade je teorijski (opšti) pojam za

obeležavanje različitih mogućih vrsta odštete u oblasti neimovinske štete

(npr. novčana naknada, objavljivanje presude, povlačenje izjave i dr.). No,

satisfakcija nije samo opšti izraz za razne vrste naknade neimovinske

štete. Satisfakcija je termin kojim se ujedno označava i cilj naknade

neimovinske štete, tj. pružanje zadovoljenja oštećenom licu. Dok je

povraćaj u pređašnje stanje osnovni efekat odštete u materiji imovinske

40

štete, dotle u oblasti neimovinske štete osnovni odštetni rezultat je u

pružanju satisfakcije.

Kod neimovinske štete odštetno pravo odstupa od načela egzaktnosti

naknade. U nedostatku matematičkih, egzaktnih kriterija daje mesta

zahtevima satisfakcije koji se na prvi mah čine prilično nesigurnim.

Nesigurnost kriterijuma naknade na polju naknade nematerijalne štete

proizlazi prividno iz pravnog značenja satisfakcije, zasnovane naizgled na

(arbitre noj) sudskoj proceni iznosa naknade. Stvara se na taj način privid

da se naknada iz kruga egzaktnih činioca prenosi u subjektivni domen,

slobodne procene suda zasnovan na očekivanjima oštećenika. Sud

kriterijume satisfakcije, naime, mora naći u afekcijama oštećenog. Ovaj privid

postaje realnost ako se uzme u obzir da pružanje satisfakcije nije

oslonjeno na očekivanja oštećenog, već na pravne standarde predviđene

zakonom. Između tih zakonskih standarda, pored drugih kriterijuma,

pojavljuje se i subjektivno očekivanje oštećenika. Nema sumnje da

novčana naknada neimovinske štete pri određivanju njene visine mora biti

odmerena i prema značaju povređenog dobra štetnika i kroz to se ima u

vidu i njegov subjektivan stav prema toj vrsti oštećenja. Međutim, ovaj

kriterijum očekivanja oštećenika korigovan je zakonskom odredbom

prema kojoj prilikom određivanja iznosa satisfakcije sud mora da vodi

računa o nameni naknade, tj. o svrsi koja se postiže naknadom (kod

pojedinih slučajeva o intenzitetu i trajanju povrede psihičkog integriteta),

o značaju povređenog dobra, ali i o tome da se naknadom ne pogoduje

težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom ili društvenom svrhom odnosno da

naknada ne služi osnovom sticanja dobiti. Drugim rečima, naknada ne

sme da posluži cilju bogaćenja oštećenika bez pravnog razloga.

Način pružanja satisfakcije je određen u zavisnosti od vrste

neimovinske štete. U principu, satisfakcija se može odrediti u naturi i u

novcu.

Satisfakcija ,,u naturalnom vidu" je najčešće simbolična i služi uspostavi

ranijeg psihičkog stanja oštećenika pa je u svojim vidovima umerena ovoj

svrsi. Tako, oštećenik može predložiti sudu, a sud može narediti, da se na

trošak štetnika objavi presuda odnosno, ispravka odnosno, da štetnik

41

povuče izjavu kojom je povreda učinjena. Zakon dozvoljava i druge vidove

pružanja satisfakcije kojima se može ostvariti svrha satisfakcije.

Novčana satisfakcija se često naziva i novčanom naknadom neimovinske

štete. U našoj ranijoj sudskoj praksi pod uticajem predratnih zakona ova

naknada se često nazivala bolninom. Prema zakonu, za pretrpljene fizičke

bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti,

naruženosti, povrede ugleda, časti slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog

lica kao i za strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina

bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu

naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom

odsustvu. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete,

kao i o visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog

dobra, o cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje

težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.2040

U uporednoj literaturi bolnina predstavlja pitanje od posebnog interesa

u domenu osiguranja od odgovornosti za štete nanete drugom. U prvom su

planu problemi proširenja osiguranja na rizik fizičkih i psihičkih bolova,

zatim kakav je odnos između težih i blažih povreda, da li bolnina odnosno,

osigurana suma isplaćena na ime bolova, ima karakter naknade ili

satisfakcije, itd. U našem pravu obavezno osiguranje od odgovornosti za

štete nanete trećim licima obuhvata ne samo materijalnu, već i

nematerijalnu štetu.

Naknada neimovmske štete (pružanje satisfakcije) je u principu strogo

lične prirode i tako pripada samo oštećenom, ne i njegovim univerzalnim

sukcesorima. Izuzetak čine prenosiva lična prava sa materijalnom i

duhovnom komponentom (npr. pravo autorstva) te kod njih se naknada

(naročito nenovčana) može dosuditi u vremenu trajanja imovinskih

ovlašćenja, za povredu integriteta autorskog dela (npr. u slučaju plagijata)

naslednicima. Zahtev za sudsku konstataciju plagijata i objavljivanje

presude sa imenom plagijatora pripada i naslednicima.2041

2040 Radišić, Jakov, Obligaciono pravo- Opšti deo, Nomos, Beograd, 2004, str. 253.2041 Stanković, Obren: Naknada štete, Nomos, Beograd, 1998, str. 85.

42

6.2. Načelo restitucije u domenu neimovinske štete

U krugu atrakcije naknade neimovinske štete, podjednako kao i kod

materijalne štete, nalazi se načelo restitucije, tj. zahtev za uspostavom

pređašnjeg stanja.

Cinjenica je da u slučaju neimovinske štete potpuna i stvarna

uspostava pređašnjeg stanja najčešće nije moguća. Novčana naknada

nematerijalne štete služi samo kao satisfakcija i nije neka egzaktna

uspostava prethodnog stanja odnosno sredstvo otklanjanja pretrpljene

štete. Prema načelu uspostave pređašnjeg stanja, u materiji naknade

neimovinske štete treba staviti u prvi plan takve načine naknade odnosno

davanja satisfakcije koji odgovaraju prirodi moralne štete. To nije moguće

u svim vidovima neimovinske štete, ali se u nekima od njih može ostvariti.

Tako kod nekih povreda ličnih prava (npr. povreda ličnih autorskih prava)

restitucija se može postići objavljivanjem presude ili ispravkom (ako se

šteta sastoji u netačnoj informaciji).

U slučaju povrede ličnih prava odnosno prava ličnosti sud može

narediti, na trošak štetnika, objavljivanje presude. Do toga najčešće dolazi

ako je reč o neimovinskoj šteti u vidu povrede časti i širenja neistinitih

navoda ako je došlo do neosnovanog lišenja slobode ili drugo. Takođe, sud

može o trošku štetnika narediti objavljivanje ispravke ako je šteta naneta

putem javnih sredstava komunikacije ili na drugi sličan način. Sud će tada

narediti da se ispravka objavi u istom glasilu ili sredstvu komunikacije u

kome je šteta naneta. Ako je nekome povređena čast iznošenjem ili

pronošenjem neistinitih navoda o prošlosti, o znanju, o sposobnosti drugog

lica ili na drugi način sud može narediti da štetnik povuče izjavu kojom je

povreda učinjena ili što drugo čime se može ostvariti svrha koja se postiže

naknadom.

Pružanje satisfakcije shvaćene u užem smislu i ostvarivanja načela

restitucije u materiji neimovinske štete, prema tome, po pravilima

pozitivnog prava može imati i sledeće oblike: a) objavljivanje (oslobađajuće

krivične) presude; b) ispravka netačne informacije o trošku štetnika putem

objavljivanja tačnih podataka (najčešće na način i u sredstvima

komunikacije kako i gde je povreda učinjena npr. putem novina); c)

43

obavezivanje štetnika na opoziv izjave kojom je naneta moralna šteta ili na

drugu radnju koja je podobna za otklanjanje posledica povrede.

Ove odredbe valja tumačiti u skladu sa propisima o javnim sredstvima

komunikacija. One su istovremeno odštetno-pravna operacionalizacija

prava ličnosti uspostavljena ustavom. Zbog toga, pravna književnost s

pravom insistira na aktuelnom (što hitnijem) objavljivanju odgovora

odnosno ispravke. Ispravka mora biti objavljena (po mogućstvu) odmah

po donošenju sudske presude.

6.3. Novčana naknada neimovinske štete i kriterijumi njene visine

Ako je pružanje satisfakcije putem „restitucije" primarno, prvenstveni

cilj odštete u materiji neimovinske štete, ono, sekundarno je otklanjanje

neimovinske štete putem novčane naknade. Zakon predviđa samo za

određene vidove moralne štete naknadu u vidu novca odnosno novčane

satisfakcije. To su sledeći slučajevi: a) novčana naknada za pretrpljene

fizičke bolove, b) za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne

aktivnosti, c) zbog naruženosti, d) zbog povrede ugleda, e) zbog povrede

časti, f) slobode ili prava ličnosti, g) zbog pretrpljenih psihičkih bolova

usled smrti bliskog lica, h) pretrpljenog straha zatim, zbog pretrpljenih

psihičkih bolova od strane članova uže porodice nastalih zbog smrti

bliskog lica, j) zbog pretrpljemh duševnih bolova lica koje je prevarom,

prinudom ili zloupotrebom nekog odnosa podređenosti ili zavisnosti

navedeno na kažnjivu obljubu ili kažnjivu bludnu radnju, k) kao i zbog

psihičkih bolova lica prema kome je izvršeno neko drugo krivično delo

protiv dostojanstva ličnosti i morala.

Utvrđivanje iznosa novčane naknade zakon prepušta slobodnoj

sudijskoj oceni (uverenje) ali ne bez kriterijuma. Treba, međutim,

napomenuti da je zakon uglavnom odredio samo negativne kriterijume za

granicu visine naknade: zakon, naime, naglašava koji iznos se ne može dosuditi

po osnovu novčane satisfakcije za pretrpljenu nematerijalnu štetu. Prema

već navedenim zakonskim odredbama, treba voditi računa o cilju kome

služi naknada (odšteta), ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje

nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom

44

Međutim, bliže posmatrano, pored ovog opšteg kriterijuma negativnog

karaktera, implicitno, zakon sadrži i dva pozitivna merila. Istina je da su i ovi

prilično opšti i ne samo na osnovu toga već i praktično gledano u izvesnom

smislu i pretežno imaju „negativan" predznak. Sudovi, naime, moraju imati

u vidu cilj naknade. Cilj naknade ovde nije ništa drugo do pružanje

satisfakcije. Drugim rečima, naknada ne može služiti drugome do interesu i

uslovu pružanja satisfakcije. Na ovaj način formulisan kriterijum

odmeravanja novčane satisfakcije može se oceniti kao pozitivan tj.

afirmativan. Negativno određivanje kriterijuma znači za šta naknada ne

može služiti i u ovoj afirmativnoj hipotezi. Drugim kriterijumom može se

označiti zakonsko očekivanje da sud ima u vidu pri odmeravanju visine

naknade značaj povređenih dobara, prema tome, činjenicu kakav je moralni

interes povređen radnjom štetnika (npr. opšta životna sposobnost je,

nema sumnje, značajnije dobro no što je povreda psihičkog integriteta

nanošenjem straha).

Oba pozitivna kriterijuma organski se nadovezuju na negativno merilo,

prema kome naknada mora biti takve visine da ne doprinosi ciljevima

suprotnim interesu pružanja satisfakcije. Drugim rečima, zakonski zahtev

je ovde formulisan u interesu društva da naknada ne služi „kapitaliziranju"

tj. donošenju koristi oštećeniku, već da zaista pruži njegovo zadovoljenje.

Satisfakcija u izvesnoj meri sadrži i penalne elemente jer pravično

odmeravanje iznosa novčane satisfakcije često je pogođeno tek onda kada

je, s obzirom na značaj povređenog dobra, iznos naknade zaista zadirao u

materijalne interese štetnika. Novčana naknada neimovinske štete ne bi

trebalo da bude simbolična samo zato što nema nikakvog imovinskog gubitka. Ona

mora da pogodi štetnika, pogotovo ako bi se povreda ticala značajnog ličnog dobra

oštećenog. To ujedno znači da treba imati u vidu i materijalne prilike i druge

okolnosti vezane za štetnika.

Na naknadu moralne štete ovlašćeno je ne samo direktno oštećeno lice,

već izuzetno i treće lice; svako od njih sa sopstvenih razloga i osnova. U

slučaju teške telesne povrede odnosno prouzrokovanja invaliditeta, lica

bliska direktno oštećenom subjektu (roditelji, deca, bračni drug), mogu

zahtevati novčanu satisfakciju zbog pretrpljenih psihičkih bolova usled

45

invaliditeta bliskog lica. Istakli smo već da ovaj vid naknade treba

razlikovati od naknade materijalne štete nastale usled telesne povrede i

oštećenja zdravlja. Izuzetno, treće lice može tražiti osnovano naknadu

neimovinske štete po osnovu nasleđa. Međutim, to pravo naslednika nije

originerno. Naslednik naknadu može da traži samo po osnovu prava

oštećenog. Prema tome, pretpostavka je u naslednikovom pravu da je

oštećeni još za života, na osnovu pravnosnažne sudske presude, ostvario

svoje pravo na naknadu ili ako je za života, na osnovu pismenog

sporazuma sa štetnikom, oštećenik učinio nespomim pravo na naknadu

neimovinske štete. Prema zakonu, potraživanje naknade neimovinske

štete prelazi na naslednika samo ako je priznato pravnosnažnom odlukom

ili pismenim sporazumom. Pod tim uslovima, to potraživanje može biti

predmet ustupanja, prebijanja i prinudnog izvršenja.

Pored pomenutih kriterijuma visine novčane naknade neimovinske

štete, postoje još dva kriterijuma koja uopšte uslovljavaju novčanu

naknadu. Ukoliko je, naime, reč o fizičkom bolu i o strahu, naknada se

može ostvariti samo onda ako okolnosti slučaja u vezi sa stepenom i trajanjem

ovih oštećenja opravdavaju naknadu.

Za razliku od toga, u slučaju psihičkih bolova (npr. kod umanjenja

životne aktivnosti, narušenja, povrede ugleda i časti i sl.), naknada se

može dosuditi nezavisno od intenziteta i trajanja psihičkih bolova. Kod

ovih, kao što smo već istakli, intenzitet i trajanje nisu uslovi naknade, ali

mogu uticati na iznos naknade.2042

Prema tome, kod novčane naknade neimovinske štete, sud mora da

kvalifikuje i da valorizuje povređeni interes ili dobro. Sud će pri tome pogrešno

pristupiti ako radi novčane satisfakcije zbog pretrpljenih psihičkih bolova

usled smrti bliskog lica, dosudi naknadu u visini sume osiguranja određene

uslovima osiguranja po osnovu osiguranja života uprkos tome što se pravo

na naknadu ne izvodi iz osiguranja života. U našoj sudskoj praksi,

međutim, ta visina se često određuje shodno uslovima ove vrste

osiguranja. Ova praksa je protivna zakonskim odredbama jer ne uzima

odnosno ne može uzeti u obzir osobenosti datog slučaja. Ima naime

2042 Antić, Oliver, Obligaciono pravo-knjiga 6, Službeni glasnik, Beogtad, 2010, str.279.

46

slučajeva kada bliska lica poginulog ne osećaju nikakve psihičke bolove

tako da ne dolazi u obzir bilo kakva naknada, pošto nema osnovnog

uslova naknade, a to je i u ovoj prilici postojanje štete. Za razliku od toga,

ako postoji osiguranje života, beneficija osiguranja može tražiti osiguranu

sumu ugovornika, iako ne trpi nikakve psihičke bolove zbog smrti bliskog

lica. Treba istaći da sudska praksa prilikom određivanja novčane naknade

za pretrpljene fizičke i psihičke bolove pri odmeravanju visine naknade,

postupa prilično restriktivno što uopšte gledano predstavlja pravilnu

praksu, ali je ona u tome često i preterana, pošto se dešava da se

naknada određuje u enormno niskom iznosu u poređenju sa značajem

povređenih dobara. (Tako npr., novčana naknada za prouzrokovane

doživotne intenzivne fizičke bolove u ranijoj poslezakonskoj sudskoj praksi

odmeravana je u preterano malom iznosu, iako s obzirom na meru

trpljenja kod ove vrste neimovinske štete bi bilo opravdano da u odnosu

na prihvaćen iznos naknada bude daleko veća. Za ovakvo lice, naime,

materijalna dobra-obezbeđena putem naknade, omogućavala bi odmor,

oporavak ili zabavu, čime se makar delimično može ublažiti patnja zbog

intenzivnog telesnog bola).2043

Ako data vrsta neimovinske štete obuhvata po svom načinu ispoljavanja i

neku drugu vrstu psihičkog bola (npr. umanjenje opšte životne sposobnosti često

je praćeno fizičkim bolovima i sl.), imenovan zakonom ili pak bolove koje

zakon ne imenuje, po shvatanju prakse nema mesta kumulaciji po

posebnom (npr. fizički bol) i opštem osnovu (umanjenje opšte životne

sposobnosti). Nama se čini da ovo shvatanje treba obazrivo prihvatiti tj.

restriktivno tumačiti. Ovo je više relikt predzakonske sudske prakse. Zakon

ne upućuje na inkorporaciju pojedinih oblika neimovinske štete, tako da bi

jedan od njih („opšti oblik") obuhvatajući druge vidove isključio naknadu za

druge. No, u posebnim slučajevima, kada se psihičke patnje integrišu i

zbog fizičkih i zbog psihičkih bolova, te se pojavljuju u vidu umanjenja

životnih aktivnosti i životnih šansi, možda je izuzetno opravdano kumulirati

naknadu po jednom osnovu, po osnovu umanjenja opšte životne

sposobnosti.

2043 Stanković, Obren: Naknada štete, Nomos, Beograd, 1998, str. 98.

47

U teoriji i praksi je postavljeno pitanje oko obrnutog slučaja, tj. da li je

dozvoljeno dosuđivanje više vrsta naknada povodom iste neimovinske

štete, odnosno neimovinske štete nastale iz istog činjeničnog stanja. Radi

se o mogućnosti kumulacije sankcija za istu neimovinsku štetu.

Prema prvom gledištu, jedna vrsta sankcija, tačnije mere tzv. naturalne

restitucije neimovinske štete (npr. objavljivanje presude) isključuju drugu

(npr. uz objavljivanje presude isplatu novčane naknade).

Po drugom mišljenju, u prvoj varijanti, mere „naturalne restitucije"

neimovinske štete imaju prednost nad novčanom naknadom, jer se radi o

merama sličnim uspostavljanju ranijeg stanja u materiji imovinske štete.

Druga varijanta drugog stanovišta takođe ne isključuje više sankcija,

ističući da se više sankcija u principu međusobno ne isključuju, ali se oni

obzirom na konkretne okolnosti slučaja mogu isključiti u zavisnosti od toga

da li je jedna vrsta dosuđene naknade dovoljna za pružanje satisfakcije.

Nama se, pak, čini da sva ova gledišta, a naročito druga grupa,

međusobno se sasvim ne isključuju. Treba, dakle, zauzeti stav da se u

principu može dosuditi za istu neimovinsku štetu kumulativno i naknada u

vidu novčane i u vidu nenovčane satisfakcije ako to nalažu okolnosti

slučaja, a naročito značaj povređenog dobra i zahtev za pružanjem

potpunog zadovoljenja oštećenog. U slučaju izricanja više sankcija, treba

voditi računa da one čine celinu, što bi trebalo imati u vidu i prilikom

kumulacije novčane uz nenovčanu satisfakciju. To, međutim, ne znači da u

takvom slučaju iznos novčane satisfakcije treba da bude automatski niži.

Smatramo da nije ispravno gledište sudske prakse koje umanjuje

naknadu za umanjenje opšte životne sposobnosti iznosom naknade koju je

radnik ostvario po osnovu telesnog oštećenja po propisima o invalidskom i

penzijskom osiguranju.

Penzijsko i invalidsko obezbeđenje je socijalnog karaktera, a naknada

ove vrste neimovinske štete je reparacione prirode. Radi se o različitim

osnovima naknade po istom činjeničnom osnovu. Ovde se ne radi o

kumulaciji naknade već o reparaciji različitih osnova i uslova: o socijalnoj

brizi i naknadi štete.

48

U pogledu kamata na iznos neimovinske štete, praksa je stala na

stanovište da zatezna kamata dospeva danom podnošenja zahteva. Treba

napomenuti da to vredi samo za zateznu kamatu, ali ne i za opštu kamatu

koja se isplaćuje od dana dospelosti obligacije, a u ovom slučaju, od dana

prouzrokovanja štete. Potonje valja obrazložiti načelom o potpunosti

naknade.

ZAKLJUČAK

49

U našem pravu pojam štete određen je na sledeći način: „Šteta je umanjenje nečije

imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje

drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta).

Još od prvih moralnih i pravnih  normi,  odgovornost za prouzrokovanu u štetu svodi

se na obavezu naknade. Svi pravni teoretičari, posebno upozoravaju da je naknada  ustvari

smisao sankcije za prouzrokovanu štetu (šteta je zlo koje treba popraviti naknadom). Naknada

štete nije kazna što se vidi i u određivanju njene visine koja je proporcionalna šteti ( ni manje

ni više) pravilo o potpunoj ili integralnoj naknadi štete. Razlikujemo naknadu imovinske i

naknadu nematerijalne tzv. moralne štete.

Materijalna šteta pogađa imovinu oštećenog, i to: neposredno (stvarna šteta), kada se

ogleda u umanjenju njegove imovine, ili pak posredno (izmakla dobit), kada je reč o

sprečavanju njenog uvećanja do koga bi po redovnom toku stvari i došlo da nije bilo štetnog

događaja. Do stvarne štete, odnosno neposrednog umanjenja imovine oštećenog može doći

usled činjenja ili nečinjenja štetnika

Za razliku od određivanja pojma materijalne, imovinske štete, nauka je imala teškoće

pri određivanju pojma nematerijalne štete

Jedan broj autora je materijalnu i moralnu štetu razlikovao prema prirodi objekta na

kome je štetna radnja izvršena: materijalna pogađa oštećenu stranu u njenim imovinskim

dobrima ili samoj ličnosti, a moralna u njenoj časti, uvažavanju, legitimnim afekcijama.

50

LITRATURA

1. Antić, Oliver, Obligaciono pravo, Službeni glasnik, Beograd, 2008.;

2. Antić, Oliver, Obligaciono pravo-knjiga 6, Službeni glasnik, Beogtad, 2010.;

3. Babić, Ilija, Leksikon Obligacionog prava, Pravni fakultet,Beograd, 2003.;

4. Blagojević, Borislav, Građansko-pravni obligacioni ugovori,Beograd, 1947.;

5. Draškić, Mladen, Zaključivanje ugovora o kupoprodaji, Beograd, 1986.;

6. Konstantinović, Mihailo, Skica za zakonik o obligacijama i ugovorima, Beograd, 1969.;

7. Loza, Bogdan, Obligaciono pravo,Pravni fakultet, Beograd, 2004.;

8. Mijačić, Mirsa, Obligacioni ugovori, Savremena administracija, Beograd, 1988;

9. Miladinović, Snežana, Poslovno pravo, Pravni fakultet, Podgorica, 2006.;

10. Milošević, Ljubiša, Obligaciono pravo, Pravni fakultet, Beograd, 1982.;

11. Morait, Branko, Obligaciono pravo, Pravni fakultet, Banja Luka, 1997.;

12. Ognjanović, Siniša, Obligacino pravo-poseban deo, Privredna akademija, Novi Sad, 2010.

13. Perović, Slobodan, Formalni ugovori u građanskom pravu, Beograd, 1964.;

14. Perović, Slobodan, Nevažeći ugovori po Zakonu o obligacionim odnosima,Privreda i

pravo, Beograd, 1978.;

15. Perović, Slobodan, Obligaciono pravo, Beograd, 1980.;

16. Perović, Slobodan, Obligaciono pravo, Pravni fakultet, Beograd, 1990;

17. Radišić, Jakov, Obligaciono pravo- Opšti deo, Nomos, Beograd, 2004.;

18. Radovanov, Aleksandar, Obligaciono pravo- opšti deo, Privredna akademija, Novi Sad,

2009.;

19. Salma, Jožef, Obligaciono pravo, Pravni fakultet u Novom Sadu, Novi Sad, 2004.;

20. Stanković, Obren: Naknada štete, Nomos, Beograd, 1998.;

21. Živković, Miloš, Obim saglasnosti neophodan za zaključenje ugovora,Beograd, 2006.;

51