Iz laboratorija bududnosti

NANO VOJNA TEHNOLOGIJA I NEVIDLJIVA ORUŽJA Nanotehnologija proširuje vidike do kojih vojni stručnjaci mogu realno predviđati kako de se odvijati razvoj ratne veštine - Kako de bududi razvoj i primena savremene vojne tehnike uticati na izgled i delovanje savremene vojne organizacije - Ostvareni napredak i projekti dali su vojnim stručnjacima osnovu da sačine scenario za nano-ratovanje - Nano-tehnologija novih materijala, obezbeđuje da se boja letelica može menjati tokom leta kako bi se stopila s okolinom - Čime de protivnik odgovoriti? Topom na komarca! - Klejtronika bi omogudila stvaranje bida koja bi istovremeno bila i super-vojnici i super-oružje – Da li smo na pragu ostvarenju čovekovog dugogodišnjeg sna teleportovanja? Piše Nikola Ostojid Vojna nauka, od kada se bavi istraživanjima i razvijanjem vojne opreme i naoružanja, neprekidno teži pronalaženju savremenijih i efikasnijih borbenih sredstava kojima bi se ostvarila nadmodnost i pobeda nad protivnikom. Svaki epohalni pronalazak u toj oblasti izmenio je fizionomiju ratovanja. Barut je, u savremenoj istoriji ratovanja, značajno promenio razvoj i proizvodnju naoružanja, a rat učinio dinamičnijim i ubojitijim. Uvođenje tenkova, brodova i podmornica kao i aviona proširilo je ratovanje u kopnenoj, vodenoj i vazdušnoj dimenziji. Kompjuter je doneo još jednu dimenziju – virtuelnu realnost. Raketa je omogudila da se ratovanje preseli i u kosmos. Laserska, elektromagnetska, kompjuterska i druge vrste tehnologija unapredile su mogudnosti usavršavanja i daljeg razvijanja ratne tehnike i vojne opreme do nesludenih mogudnosti.

Zasnivajudi svoja saznanja na dostignutom stepenu razvoja nauke i tehnologije, vojni stručnjaci su planove proizvodnje savremene ratne tehnike sačinili su sa velikom preciznošdu do 2025. godine. Da bi se videlo dalje od toga pouspešuju se istraživanja u svim naučnim oblastima, kako bi se u razvoj uvele nove tehnologije. Među brojnim istraživačkim, razvojnim i naučnim oblastima je i nanotehnologija. Naučni i tehnološki prodor u oblast nanotehnologije omogudio je istraživanja i razvoj savremene vojne opreme i naoružanja u svim oblastima. Nanotehnologija je svojom pojavom i primenom značajno unapredila fundamentalna istraživanja i doprinela da se razvoj ratne tehnike sagledava i usmerava na nov način. Naime, nanotehnologija je omogudila da se prošire vidici do kojih vojni stručnjaci mogu realno predviđati kako de se odvijati

razvoj ratne veštine, i kako de bududi razvoj i primena savremene vojne tehnike uticati na izgled i delovanje savremene vojne organizacije.

Brojne su oblasti u kojima je nanotehnologija ved danas postala primenjiva. Stručnjaci koji poseduju sposobnost predviđanja događaja i brzo usvajaju nova tehnološka rešenja, danas nanotehnologiju koriste u oblasti bazne nauke i inžinjerstva, fizike i tehnologije sinterovanja materijala, bio-medicini, integraciji tehnologije za industrijsku primenu, avio, raketnoj i kosmičkoj industriji, u oblasti mikroelektronike, robotici, proizvodnji komponenata za savremene računare i mobilnu telefoniju, primeni tečnih kristala i dr. Nesumljivo, moglo bi se redi da, ved sutra nede biti oblasti proizvodnje u kojoj se nede modi primenjivati nanotehnologija. Naravno, pri tome valja imati u vidu da postoje i druge oblasti i tehnologije koje su takođe veoma značajne i jedinstvene u proizvodnji materijala i komponenti koje čine ili omogudavaju fizičku i hemijsku transformaciju savremenih proizvoda.

Na sadašnjem nivou naučnih saznanja i praktične primene

ŠTA JE NANOTEHNOLOGIJA Nanotehnologija je vrsta

savremene tehnologije čije polje delovanja su veličine reda milijarditog dijela metra. To su tehnologije koje manipulišu molekulama i sa pojedinačnim atomima. Reč je o primenjenoj nauci koja se odnosi na proizvodnju uređaja čije su dimenzije 100 nanometara ili manje.

Stručnjaci definišu nanotehnologiju kao vještinu pravljenja ili izrade malih stvari koje je mogude posmatrati samo pomodu najjačih mikroskopa. To je, takođe, i sposobnost pravljenja veoma malih mašina uz pomod kompjuterske tehnologije, atom po atom. Da se naglasi taj smisao, često se nanotehnologija naziva i molekularna nanotehnologija.

Može se redi da je nanotehnologija polje primijenjene nauke zasnovane na sintezi i primeni materijala i uređaja reda nano veličine. Nanotehnologija se može definisati i kao način rešavanja problema u modernoj nauci. Takav pristup je našao primenu u svim oblastima primenjene i fundamentalne nauke.

Najveda istraživanja u oblasti nanotehnologije obavljaju se u SAD, Tajvanu, Južnoj Koreji, Japanu, Nemačkoj, Finskoj, Izraelu, Rusiji i Kini. Na fundamentalnom nivou, materija se sastoji od atoma. To, naravno, nije potpuno tačna definicija, pogotovo ne za fizičare visokih energija (elementarnih čestica) koji bi rekli da se materija na fundamentalnom nivou sastoji od kvarkova i leptona. U stvari, nanotehnologija je pojam koji je iznedren u okvirima naučne fantastike (SF), a koji su naučnici rado prihvatili i dali mu određeni smisao.

nanotehnologije, glavna istraživanja odvijaju se u oblasti materijala i novih proizvodnih tehnologija, sa ciljem unapređenja konkurentnosti nove industrije zasnovane na novom znanju. Tako su i odvojena sredstva za finansiranje nauke koja proučava nanomaterijale i nove nanotehnologije u SAD, Evropi, Rusiji, Japanu, Kini, Indiji i drugim naučno-tehnološki razvijenim državama izuzetno velika, jer se od tih ulaganja očekuju ne samo veliki profiti ved i unapređenje savremene proizvodnje integracijom novih tehnologija u industriji. Zemlje članice EU predvidele su da ulože 3,5 milijardi evra do kraja 2010. godine samo u razvoj novih projekata u oblasti temeljnih istraživanja i primene nanotehnologije u savremenoj proizvodnji. VOJNA PRIMENA

Kad se posmatra primena nanotehnologije u vojne svrhe, praktično ni tu nema oblasti u kojoj nije mogude koristiti najnovija saznanja, kako danas tako i u bliskoj i daljoj bududnosti. Međutim, mnogi projekti zbog svoje složenosti i primene u neatraktivnim oblastima nisu toliko zanimljivi, koliko nanotehnološka oružja ili oruđa. Među takve, veoma skupe i kompleksne projekte spadaju istraživanja u nove materijale za proizvodnju vojne tehnike, opreme i naoružanja. Ti materijali daju nove kvalitete vojnoj tehnici i nesludene mogudnosti primene u vojne svrhe. Na primer, naučnici iz Politehničkog instituta u Renselaru i Rajsovog univerziteta (SAD), istražujudi u oblasti nanotehnoloških materijala, otkrili su crnu materiju koja upija 99,9 odsto svetlosti. Ta materija je 90 puta mrklija od ugljenikovog materijala, koji je važeda jedinica za crnilo materijala. Reč je o svojevrsnom malom premazu sačinjenom od mnoštva gusto isprepletenih „dlačica”, napravljenih od nano-čestica. Taj premaz na nekoj površini istovremeno upija elektromagnetsko zračenja i uopšte ga ne odbija.

O primeni tog otkrida još nema informacija, međutim može se pretpostaviti da de se u bududnosti pokušati kopristiti za izradu „nevidljivih” aviona, brodova ili nekih drugih

vozila, ili za izradu sunčanih ploča za napajanje električnom strujom. Ved sada se na kosmičkim sondama i satelitima koriste sunčevi paneli presvučeni folijom od nanomaterijala.

Što se tiče fundamentalnih istraživanja u oblasti nanotehnologije, najviše se odnosi na eksperimentisanje sa nano-cevčicama (nanocevčice su tanki listidi grafita, smotani u tubu, a u zavisnosti od toga u kom pravcu je tuba smotana mogu da imaju svojstva metala ili poluprovodnika, od kojih mogu da se proizvode tranzistori). Pri proizvodnji takve vrste materijala, sa jednostrukim zidom, dobija se mešavina nanocevčica sa svojstvima metala ili onih sa svojstvima poluprovodnika. Štaviše, poluprovodničke nanocevčice su različitog prečnika, a svaka od tih veličina ima drugačija elektronska ili optička svojstva.

Nije teško zamisliti koliko je komplikovano cevčice milijardu puta manje od metra razdvajati na metaličke i poluprovodničke, a o sortiranju po veličini i da ne govorimo. Upravo taj problem uspeli su da reše naučnici američkog univerziteta Rajs, u Hjustonu. Najpre su konstruisali usku električnu komoru i opremili je nizom mikroelektroda koje stvaraju neravnomerno električno polje. Kada se u komoru ubrizga tečnost u kojoj plivaju izmešane nanocevčice, ustanovljeno je da se one u neravnomernom električnom polju grupišu po svojstvima u različitim delovima komore.

Naučnici se nadaju da de na osnovu ovog otkrida uspeti da konstruišu automatski uredjaj za sortiranje nanocevčica, što obedava napredak u proizvodnji nove generacije veoma malih i veoma brzih kompjuterskih procesora. Ovo je samo jedna od ilustracija koje ukazuju na to kakvi se sve materijali i oblici mogu dobiti manipulacijama atomima i molekulama materije i drugim nanotehnološkim procesima. SCENARIO ZA NANO-RATOVANJE Od kako su naučnici postigli značajne rezultate u istraživanjima na području nanotehnologije vojni stručnjaci, pre svega u SAD, ved su počeli razmišljati o bududnosti oružane borbe i upotrebi savremenih nano-oružja za ratovanje. Ostvareni napredak i projekti u toku realizacije dali su im osnovu da sačine scenario za nano-ratovanje. U razradi scenarija učestvovale su brojne strukture među kojima i Američki savet za OUN (ACUNU), Masačusetski institut za vojne tehnologije (MIT), američka Agencija za usavršena istraživanja i projekte (DARPA), a sve to pod rukovodstvom Ministarstva odbrane (DoD).

Scenario je zasnovan na projekcijama razvoja nano-tehnologije i istraživanjima do 2025. godine. Razrađene su brojne opcije primene nanotehnoloških oružja, oruđa i drugih proizvoda te vrste u svim oblastima ratovanja: na kopnu, u moru, vazduhu,

kosmosu i informacionoj sferi. Čak se predviđa upotreba nanotehnologije za kontrolu stanja atmosfere i menjanje klime. Mnoge od tih informacija skrivene su od očiju javnosti.

Nesumljivo je da nanotehnološka oružja i vojna tehnika spadaju u sferu asmetričnih vojnih tehnologija čime oružanoj borbi u bududnosti daju asimetrični karakter, o čemu su pisali Alvin i Hajdi Tofler u knjizi „Rat i antirat”.

Tvorci scenarija za nano-ratovanje utvrdili su da postoje brojne vojne nano-tehnološke aplikacije koje predviđaju upotrebu različitih nano-sistema za vođenje oružane borbe. Među njima su i odbrambeni nanoroboti, protoničke nanomašine, neubojite nano-tehnologije, vojnička oprema i lično naoružanje od nano-materijala...

U scenariju su razradili logiku nanoratnog scenarija, koju su proveravali i još uvek proveravaju kroz ratne igre i simulaciju nanoborbi u hipotetičkim situacijama. Naravno, scenario predviđa pokretne vojne snage za globalne i lokalne razmere (macro- i local-level). Saznanja do kojih su vojni stručnjaci došli ukazuju da nano-ratovanje prati visok stepen neizvesnosti. Čak je utvrđeno da u velikoj asimetričnosti upotrebe najsavremenije tehnologije leži i kritična neizvesnost . Ta kritična tačka onemogudava da se u razradi scenarija ide predaleko.

Scenario predviđa da de se u bliskoj bududnosti desiti prvi nano-konflikt i nazivaju ga „hladni nanokonflikt”. U drugoj fazi razvide se nano-podzemlje, snage koje de primenjivati nano-oružja i najsavremeniju tehnologiju za terorizam i kriminalne delatnosti, kao i proliferacija (prodaja tredim zemljama) nano-opreme, sistema i

oružja zasnovanog na toj tehnologiji. Zbog toga de u međunarodnim okvirima biti potrebno formirati, u tredoj fazi, miroljubive nano-snage.

U scenariju su razrađeni detalji upotrebe nano-opreme, oruđa i oružja, borbenih sistema i druge vojne opreme, od laboratorije do bojnog polja.Tako su osmišljene situacije korišdenja nano-senzora, uniformi od nano-materijala, nano-

elektronike i nano-računarske tehnike, robota nano-domenzija (uključujudi samoreplicirajude „nanobote”), hibridnih kombinacija mehaničkih, bioloških i mehaničkih sistema, sve do četvrte generacije nuklearnog oružja.

Naravno, detalji tih scenarija nisu poznati javnosti, osim da takvi scenariji postoje na strategijskom nivou, da je razrađen prvi nanotehnološki udar i, te da su vojni stručnjaci pokušali da sagledaju sekundarne posledice korišdenja nano-tehnologije u bududim ratovima.

Nešto od sadržaja scenarija čulo se i na konferencijama o nanotehnologiji, pa se tako, u Londonu 2005. godine, glavna tema sadržaja rasprave odnosila na pitanja globalne sigurnosti i bezbednosti u eri korišdenja nano-tehnologije u vojne svrhe. Bilo je reči i o realizovanim nano-tehnološkim sistemima i oružju, a prikazane su neke aplikacije zasnovane na nanotehnologiji koja se primenjuju u odbrambene svrhe. Najviše se raspravljalo o praktičnoj primeni nanotehnologije za poboljšanje opreme i naoružanja vojnika na bojnom polju, minijaturnim letilicama za odbrambene namene kao i o primeni nanotehnologije u kriptografiji. Stručnjaci za nanotehnologiju izneli su iskustva i poglede o korišdenju novih nano-materijala u mikrosistemima, kao i o primeni nano-alata u nano-biologiji. Sačinjen je i Plan razvoja vojne tehnologije do 2025. godine, koji de se zasnivati na nano-tehnološkom razvoju. Slededa, jubilarna deseta konferencija održana je 2007. godine u Santa Klari (Kalifornia, SAD), a osnovna tema bila je: Nanotehnologija i bududnost ratovanja. TAKTIKA ZA NANO-RATNIKE Scenario oružane borbe u eri nanotehnologije predviđa brojna dejstva na globalnom (makro), lokalnom (operativnom) i taktičkom nivou (mikro). Dok su aktivnosti na globalnom i lokalnom nivou usko povezane sa politikom, taktika upotrebe nano-ratnika, na mikro nivou, najviše zavisi od neposrednih borbenih okolnosti. Za borbena dejstva na najnižem nivou oprema i naoružanje vojnika su prilagođena novoj taktici. Za tu taktiku je značajno da nano-ratnik ne deluje samostalno, ved se posmatra kao sistem za borbu. To je još sredinom zadnje dekade prošlog veka definisao generalmajor Džeri Harison (Jerry Harrison), bivši načelnik laboratorije za istraživanje i razvoj KoV SAD.

Ved je u to vreme, tokom razrade koncepta SIPE (Soldier Integrated Protective Ensemble – Integrisani zaštitni komplet vojnika) predviđeno da se razvije odelo koje štiti od nuklearnog, hemmijskog i biološkog oružja, obezbeđuje dnevno i nodno osmatranje i naglavni displej za prikazivanje podataka. U sistemu su i uređaji za nišanjenje koji prate kretanje oka tako da automatski usmerava oružje u ono što vojnik na bojištu gleda. Odelo je inteligentno sa sopstvenim kosturom koje nauči da izvršava ponavljane radnje. To odelo, pomodu eksoskeleta, višestruko povedava snagu onoga ko ga nosi. Ima sposobnosti prelamanja svetla i može da postigne optičku nevidljivost. Isto tako poseduje i značajan stepen upijanja elektromagnetske energije tako da ima velik stepen nevidljivosti za različite senzore.

Vojnik u ovom pametnom odelu je inteligentan čovek, sposoban da obradi veliku količinu podataka u kratkom vremenu, analizira ih i preduzme smišljenu akciju zasnovanu na njima.

U zavisnosti od zadatka koji izvršava, vojnik je okružen sa nano-letilicama, a prate ga nano-roboti, u njegovoj funkciji su nanosenzori razasuti iz aviona... Da bi imao kompletan pregled terena i taktičke situacije koristi izviđačke nano sonde. Za dejstvo na vedim daljinama koristi nano sonde za navođenje vatre. U bliskoj borbi dejstvuje ubojitim oružjem odgovarajudeg kalibra, sa samonavođenim zrnima. Oprema i oružje zavise od toga da li se sukob odvija sa protivnikom koji ima ili nema odgovarajudi nivo tehnološke opremljenosti svoje vojske, ali i od toga koliki je stepen razlike u kvalitetu ljudstva. Ukoliko protivnik nije dorastao sa svojom tehnologijom i postoji velika asimetrija, onda je taktički sukob drugačiji. Od toga zavisi i, na primer, koliko nano sondi, mehaničkih mirospora ili nano senzora de biti korišteno, odnosno koji stepen tehnologije za ratovanje de biti upotrebljen. Na najvišem nivou ravnopravnih tehnoloških protivnika bide u borbi iskorištene 100 odsto svih

tehnoloških mogudnosti. Prema jednoj studiji iz sredine devedesetih godina prošlog veka ukupno je predviđeno 97 različitih borbenih funkcija koje bi izvršavali minijaturni mehanički uređaji na bojištu (autor Harvi Mejiran iz PHD Tehnolodžies Inc iz Pitsburga). Najnovije studije ne objavljuju takve podatke, no verovatno ih je mnogo više.

A

ko se vratimo na taktiku upotrebe nano-borca za izvođenje taktičkih zadataka, posto

je značajne aktivnosti koje su zastupljene u svim borbenim dejstvima tog nivoa. Od izviđanja, osmatranja, prikupljanja obaveštajnih podataka i navođenja vatre na ciljeve, maskiranja i obmanjivanja protivnika, uništavanje isturenih vatrenih tačaka, pronalaženje minskih polja i neutralisanje mina, prikupljanja podataka o efektima dejstva po protivniku, pa sve do popravke opreme i naoružanja, snabdevanja municijom, energentima i hranom... Spisak bi bio poduži. Tu je ceo niz mogudnosti za upotrebu nano-ratnika. On nede biti samo ubojita ljudska mašina sa nano-pomagačima, kako je to rekao general Džeri Harison, ved de morati posedovati brojne sposobnosti – od predviđanja do borbenog menadžmenta, s obzirom da de upravljati mnoštvom sitnih ili nevidljivih pomagača. Verovatno de u borbu krenuti koristedi sposobnosti nano premaza da ga učini nevidljivim kako bi postigao iznenađenje. Da bi iznenađenje bilo potpuno morade prikupiti i obraditi izuzetno mnogo podataka o protivniku, zemljištu, rasporedu vatrenih i drugih sredstava na protivničkoj strani... Naravno, mora biti sposoban da pronađe protivnikove slabe tačke i da izabere trenutak kada de iznenađenje biti

potpuno. Kombinujudi mogudnosti veštačke inteligencije, virtuelne stvarnosti, sposobnosti računara da u kratkom vremenu obrade veliku količinu podataka, sisteme prikazivanja taktičke situacije - nano-borac udara na mesto gde njegovo dejstvo daje najvedi efekat. Udruženi u borbeni tim, ostali nano-vojnici sadejstvuju, štite bokove, leđa, rekli bi „i dole i gore” ako bi hteli da ukažemo na korišdenje svih dimenzija u kojima se može voditi taktička borba. Najverovatnije to nede biti taktički postupci kakve danas poznajemo. Bide to juriš, oluja u kojoj de se isprepletati ljudske i sposovnosti veštačke inteligencije. DIGITALIZOVANO I ROBOTIZOVANO BOJIŠTE

Ved u Zalivskom ratu 1991. godine su robotizovana oružja i oruđa imala značajnu ulogu. U Avganistanu i drugom Iračkom ratu se taj procenta povedao. Bududi rat, za koji se pretpostavlja da bi mogao da se vodi oko 2025 – 2030. godine, kako bi se upotrebila i proverila borbena sredstva i ratna tehnologija koja se danas razvija, morao bi da obezbedi

njeno sto odstotno učešde, da bi se izvojevala pobeda. A to ne sme biti „Pirova pobeda”. Kada je proveravan projekat Retrack Maple, koji obezbeđuje sinhronizovano dejstvo svih učesnika u neposrednom oružanom sukobu, ometanje neprijatelja u svim dimenzijama i namamljivanje na lažne ciljeve, a sve pomodu daljinske komande iz operativnog centra (u ovom slučaju to su bili brodovi), došlo se do osnove da se može objediniti dejstvo svih sistema za podršku pešadije – aviona, helikoptera, brodova, tenkova, bespilotnih letelica, vođenih borbenih robota za podršku kopnenim snagama kao što su AVAKS i Digitalni sistem za upravljanje bojištem (Digital Battle Management System – DBMS). U toj jedinstvenoj organizaciji , pod komandom teleoperatera, komandanti su iz operativnog centra rukovodili borbenim dejstvima. Komandiri jedinica su imali kompletnu sliku bojnog polja pred sobom. A vojnicima je zadatak bio potpuno jasan. Tada je ved stvorena slika o digitalizovanom i robotizovanom bojištu.

Ved danas se otišlo mnogo dalje pa se uspešno rešio problem robotičkih oružja sa daljinskim upravljanje koje zavisi od ranjivih veza čoveka i inteligentnog oružja. Zato je jedan od osnovnih zadataka tvoraca savremenih nano oružja da obezbede da te veze ne budu ni jednog trenutka pokidane, poremedene, onemogudene, sabotirane ili još gore, manipulisane od strane neprijatelja. Najsavremeniji nano robot postaje beskoristan ili može nastaviti delovanje po programiranom zadatku vođen sopstvenom veštačkom inteligencijom, a može se i sam uništiti. Bududi roboti nano veličine imade sposobnosti i da samostalno prikupljaju podatke, interpretiraju ih i odlučuju. Ali do kog nivoa, teško je reči.

Međutim, neprijatelj može da ima pametne mine, inteligentne tenkove, bespilotne letilice sa veštačkom inteligencijom, brojne automatske autonomne senzore velikih mogudnosti. Može da razvije pametan oklop. A, dakako, i samoreplicirajude borbene nano-mašine? Govori se i o plazma-oružju. Time informatičko, elektronsko i digitalizovano bojište dobija više drugih dimenzija. Kako de nano ratnik delovati u tom slučaju? Od kada je profesor Džouns G. Smits (Johannes G. Smits) rekao da bi nano-robota veličine mrava mogao da ušeta u Pentagon, a da ga niko ne primeti, pojavile su se tehnološke novine koje su mrava smanjile na veličinu molekule. Ali to je sve produžetak danas postojede tehnologije. Nova generacija nano mašina za ratovanje modi de da raspoznaje rasu, pol, što bi bio finale realizacije projekta vezanog za otkrivanje tajni ljudskog genoma i DNA (projekat je imao ime „Ljudska genetska inicijativa”). To je naznaka nove forme ratova Tredeg talasa, o čemu su pisali Alvin i Hajdi Tofler u knjizi „Rat i antirat”.

Međutim vojnim stručnjacima, koji kreiraju tehnologiju za ratove Tredeg talasa, nano-borac još i te kako treba. Protivnikova teritorija se ne osvaja dok vojnička noga ne kroči na nju. A ne sme biti ni opustošena... ODELO ZA BORBENE USLOVE

Do nedavno su mnogi projekti razvoja vojne opreme i naoružanja bili vezani za klasične tehnologije. Međutim kako su istraživanja i rezultati u primeni novih vrsta tehnologija uznapredovali velikim koracima, vedina projekata se modifikuje i sagledava kroz prizmu primene najnovijih saznanja u oblasti nano-tehnologije. Tako i najznačajniji projekat američkog Ministarstva odbrane „Borbene snage bududnosti” (Future force warrior), kao i Borbeni sistem bududnosti (Future Combat Systems) dobijaju sasvim drugačiju fizionomiju kada se posmatra kroz prizmu primene novih tehnologija.

Shvatajudi da de i u ratovima bududnosti čovek (ratnik, borac) biti i dalje osnova oružane borbe, vojni stručnjaci najviše pažnje posveduju njegovoj zaštiti, povedanju borbenih sposobnosti, ubojitijem naoružanju, kao i

mogudnostima za preživljavanje u veoma složenim borbenim uslovima. To treba da omogude odeda od apsorpcionih nano-materijala, mehanički aktivni materijali i uređaji, senzori sa sposobnošdu protivaktivnosti, nano-uređaji od biomaterijala kao i materijali koji de modi sami da se reprodukuju i zamenjuju.

Tako ved danas stručnjaci Masačusetskog instituta za nanotehnologije, formirani u timove, konstruišu nove uniforme, šlemove, rukavice, čizme i druge delove vojničke odede, koji de imati funkciju mehaničke i balističke zaštite od protivničke municije.

Drugi istraživački tim radi na pronalaženju materijala za vojničku odedu koja de, u oružanoj borbi, pružati i visok nivo sigurnosti od bioloških agenasa ili hemijskih supstanci, s obzirom na to da se pretpostavlja da de različiti nanobicidi, nanovirusi i mikrospore biti upotrebljene od strane protivnika u bududem oružanom sukobu.

Istraživanja u oblasti aktivnih nano-detektora su u nadležnosti tredeg tima u MIT. Oni treba da stvore takve

nano-detektore koji de otkriti krvarenje, prelome kostiju i infekcije i odmah preduzeti aktivne mere da se to imobiliše ili neutrališe. Ima indicija da su naučnici na tragu nano-čestica koje mogu da izazovu zaceljivanje povreda ili zarastanje lomova kostiju, kao i da spreče svaku respiratornu infekciju.

Četvrti tim radi na razvoju mikroklimatskog sistema za uniformu koji de rashlađivati vojnika u ekstremnim vrudinama ili ga zagrejavati ako je okolina hladna.

Slededi tim razvija municiju od nanomaterijala, koristedi nanoaluminijum i nanonikl, čime municija dobija i drugačije balističke karakteristike i, naravno, vedu ubojitost.

Jedan od timova razvija nove baterije i izvore energije za vojničko odelo i sisteme koje de vojnici koristiti. Baterije treba da obezbede veliku autonomnost i neprekidnost rada, kao i da budu sposobne da obnavljaju energiju. Ved sada su načinjene baterije koje se mogu puniti 20.000 puta, što de biti novi vojnički standard za punjive izvore električne energije.

Drugi timovi razvijaju veštačke mišide, eksoskelete za pojačavanje ljudske snage...

POKRETNE LABORATORIJE

Radi rešavanja problema na licu mesta formirane su i pokretne laboratorije (portable-lab), od kojih jedna iz njujorškog „Istraživačkog parka” povremeno deluje u Avganistanu i Iraku, na proveravanju efikasnosti nano-materijala i nano-sistema koji se tamo koriste u vojnim jedinicama.To se posebno odnosi na različite elektronske i računarske komponente, čija proizvodnja je zasnovana na nanotehnologiji, a koje koriste američki i drugi vojnici na ratištima gde su angažovani.

Početkom 2009. godine američki vojnici koriste foto-delije od nano-materijala dobijenog na osnovu titanijum dioksida (photovoltaic cells) sa sposobnošdu apsorpcije (upijanja) svetlosne energije. Poznato je da foto-delije transformišu svetlost u elektricitet neophodan za punjenje baterija ili napajanje elektronskih i računarskih uređaja. Ved je za 8 – 10 puta povedana njihova upotrebljivost, a pretpostavlja se da de do kraja 2009. godine sposobnost konvertovanja sunčeve u električnu energiju biti povedana i za 13 puta.Hibridne nanodelije treba da imaju sposobnost vedu od 20 % da bi obezbedile neophodnu dnevnu potrošnju za električnom energijom vojničkih sistema za mikroklimatizaciju, komunikacije, senzore, automatsku detekciju biološke i hemijske opasnosti, računare na oružju i sistemima za osmatranje i nišanjenje...

Do 2025. godine nano-baterije bi trebale da imaju sposobnost punjenja od 100.000 puta za vreme svog veka upotrebe.

U odnosu na zajedničke projekte američkog Ministarstva odbrane, od sistema za globalno osmatranje i obaveštavanje, gde se najbrže i prioritetno upotrebljavaju nanotehnološka dostignuda, pa sve do vojničkog odela za ratne uslove, opreme i ličnog naoružanja, svaki vid i rod vojske ima svoje projekte i planove razvoja.

Nisu sva istraživanja i razvoj vojne nano-opreme i naoružanja vezani samo za SAD, koje najviše ulažu u tu oblast. Interes u razvoju nanotehnološke vojne opreme ima i Japan sa preko 40 milijardi dolara ulaganja, Velika Britanija sa nešto nižim budžetom, a tu su i Rusija, kina, Francuska i mnoge druge zemlje.

NANO RADIO

U Centru za integrisane nanosisteme, američke Nacionalne naučne fondacije, tim naučnika pre dvođen Aleksom Zetijem, sa Kalifornijskog univerziteta, napravio je radio prijemnik od jedne ugljene nanocevčice, odnosno od jednog ugljenog vlakna, širokog svega nekoliko molekula i dugog nekoliko stotina nanometara. Jedan kraj tog vlakna je zalepljen za katodu od tungstena. Oko jednog milionitog dela metra od nje postavljena je anoda od bakra. Kada su elektrode priključene na bateriju, mlaz elektrona počeo je da preskače mali jaz između vrha nanocevčice i anode, ali u ritmu radiosignala iz obližnjeg radiopredajnika. Promenom dužine nanocevčice naučnici su menjali njenu rezonantnu frekvenciju dok nije počela da vibrira u ritmu melodije koja je emitovana. Drugim rečima, cevčica je istovremeno funkcionisala kao antena, antensko kolo, demodulator signala i pojačavač. Njene vibracije menjale su se u istom ritmu struju elektrona koji su stizali na anodu. Taj signal mogao je dodatno da se pojača i da se čuje u zvučniku. Nema sumnje da de ovaj uređaj udi u istoriju elektronike kao prvi radioprijemnik 10 hiljada puta manji od debljine dlake čovekove kose. Najvedu revoluciju u toj oblasti nanotehnologije izazvala su dva dostignuda: razvoj novih tranzistora uz pomod kristalnih materijala lantan aluminata i stroncijum titanijata. To je omogudilo proizvodnju do sada najstabilnijih tranzistora, promera svega nekoliko atoma. Drugo naučno dostignude odnosi se na razvoj tankog poluprovodljivog filma za koji naučnici tvrde da bi mogao značajno promeniti pohranu digitalnih podataka. Načinjena je poluprovodnička mreža oko 15 puta gušda od postignutih mreža za skladištenje digitalnih podataka. Prema tvrdnjama naučnika na površinu novčida presvučenog takvom mrežom moglo bi se uskladištiti podataka za koje bi trebalo 250 DVD-medija. Ved samo ta dva nano-pronalaska daje stručnjacima osnovu da razmišljaju o eliminisanju problema komunikacije u vojsci i stvaranju sistema koji de omogudavati neprekidnu i stabilnu vezu između svih nivoa komandovanja, odnosno od vrha do najnižeg taktičkog nosioca u jedinici. Veličina tih sistema za vezu, u nano-dimenzijama, bide beznačajna u odnosu na nekadašnje radio-uređaje, koji su bili teški i preko desetak kilograma. A mogudnosti održavanja veze preko releja i satelita su dodatak više za one koji de ih koristiti. I svi podaci koji se budu skladištili više nede zauzimati velik prostor.

ZAMENA ZA KLASIČNE MATERIJALE

Tipičan primer promena i unapređenja koja pruža nano-tehnologija vidljiv je u razvoju nekih projekata. Jedan od takvih je projekt „Zajednički bespilotni borbeni vazduhoplovni sistem” (Joint Unmanned Combat Air System J-UCAS). Korišdenjem najnovijih istraživanja u oblasti stelt tehnologije trebao je obezbediti vedu upotrebljivost najnovijeg tipa bespilotnih letelica. Međutim, program je otkazan početkom ove godine

jer nije postignut manji radarski odrazom u odnosu druge letelice. Te letelice namenjene su za precizne udare po ciljevima na zemlji, danju i nodu, bez obzira na snagu protivazdušnene odbrane. Nivo stelta (nevidljivosti) trebao je biti takav da letelica ne bi imala sisteme za elektronsko ometanje ili mamce. To su trebale biti borbene bespilotne letjelice bez vertikalnih i horizontalnih stabilizatora, malih dimenzija i posebnog oblika koje bi imale manji radarski odraz. J-UCAS su trebali imati i nešto potpuno novo - vizualni stelt.

Kad su analizirani napredak u mikroelektronici i nano-tehnologiji novih materijala, stručnjaci su došli do zaključka da se boja letelica može menjati tokom leta kako bi se letjelica stopila s okolinom. To je bilo poznato još 1942. godine i projekat se zasnivao na primeni protiviluminacijskog sistema. Nova tehnologija visokoefikasnih LED dioda, kontrolisanih računarom, učinila je je vizuelni stelt mogudim. Boeing je projektovao „Bird of Prey” eksperimentalni avion sa vizuelnim steltom koristedi maskirne premaze zasnovane na nanotehnologiji, koji su smanjivali senku na trupu. Britanska firma BAE Systems je razvila sistem vizuelne nevidljivosti na avionu „Houk” (Hawk). Istraživačima na Državnom univerzitetu u Novom Meksiku (New Mexico State University) odobrena su novčana sredstva iz fonda američkog ratnog vazduhoplovstva, kako bi mogli nastaviti rad na svojim nano tehnologijama. Njihova bi rešenja omogudila promenu boje ili prividnog oblika letelice. Smanjenjem kontrasta na krajevima letelice smanjuje se i mogudnost da je ljudsko oko primeti. Sličan niski radarski odraz može se očekivati i od stelt bespilotne letjelice koju razvija tvrtka Lokid Martin u okviru tajnog projekta. Posebna se pažnja pridaje projekovanju i razvoju borbenih bespilotnih letelica koje bi djelovale danju, pri čemu je niski radarski odraz, ali i vizualna nevidljivost - od velike važnosti.

PRIMENE

Pentagon izdvaja 300 miliona dolara godišnje za nanotehnološka istraživanja. NASA za te namjene izdvaja 42 miliona godišnje. U Kini se u nanotehnologiju godišnje ulaže preko 3 milijarde dolara, Južna Koreja 2 milijarde, itd. Prva svetska sila bit de ona koja prva ovlada nano-oružjem.

Brojni su primeri razvijenih i opotrebljivih nano-sistema korisnih i za vojnu primenu. Na Univerzitetu u Zapadnom Mičigenu (West Michigan University) razvijen je sistem za rano upozoravanje od radiološko-hemijske opasnosti zasnovan na nano-tehnologiji. Upotrebljiv prvenstveno za civilnu zaštitu i u vojne svrhe. Na Teksaškom univerzitetu (University of Texas) razvijeni su mišidi od nanocjevčica koji su brži i jači od prirodnih te se mogu koristiti za veštačke udove. Namenjene su za projekt super-vojnika u programu „Future warrior 21”. U saradnji s NATO-om, razvijaju se oružja zasnovana na nanotehnologiji i tzv. neubojita oružja. Takođe se razvijaju minijaturni, pokretni, nezavisni senzori koji mogu ulaziti u zaštidene i udaljene objekte protivnika.

Tako je kompanija DynCorp još 2000. godine obavila testiranje senzora utemeljenih na MEMS (micro-elektro-mechanical systems) senzorima ispaljenih iz puške. Američko ministarstvo odbrane (DoD - Department of Defence) razvija pametne oblake, koji su mali roboti veličine insekata. Milioni takvih spravica mogu se ispustiti na neprijateljski teritorij i iskoristiti za izviđanje ili uništavanje ciljeva. Nanočestice u sličinim oblacima mogu omesti elektronske i komunikacijske sisteme, uticati na nevidljivost i dr.

U slučaju te letjelice čini se da je rešenje za smanjenje mogudnosti vizuelnog otkrivanja pronađeno u kombinaciji nano-premaza i letenju na visinama iznad 23.300 metara. Na tim visinama neprekidno je mrak i tu ne leti niti jedan lovački avion.

BAE Systems iskoristila je svoju stelt tehnologiju da bi izradila dve radarski „nevidljive” bespilotne letelice koje je iskoristila za predstavljanje nevidljivih tehnologija. Letelica „Raven” je napravljena u tipičnoj konfiguraciji jurišne bespilotne

letjelice, dok je „Corax” dobio krila vedeg raspona koja su potrebna izvidničkim letjelicama. Na njima su obavljena ispitivanje mogudnosti upotrebe nano-tehnologija za smanjenje vidljivosti. Obe letelice nisu radarski nevidljive, iako oblici njihovih trupova i krila podsedaju na stelt rešenja. Da bi postali radarski nevidljivi morali bi još biti premazane nano-smesom koja smanjuju radarski odraz. Taj se program razvija odvojeno od programa bespilotne letelice.

NEVIDLJIVI OGRTAČ U LABORATORIJI Materijali od kojih de se praviti nevidljivi ogrtač,

napravljeni su ved u laboratorijama. Koristedi nanotehnologiju i osobine svetlosti, naučnici su izumeli materijale koji menjaju sliku stvarnosti. Reč je dva nova tipa materijala koji utiču na to da se svetlost prelama drugačije. Jedno rešenje je vrsta ribarske mreže koja pomodu više metalnih slojeva menja pravac svetlosti, dok se drugi materijal sastoji od srebrnih žica. Oba materijala napravljena su korišdenjem nano tehnologije i veštačkim inženjeringom. To su takozvani metamaterijali sa osobinama kje se ne sredu u prirodi i poseduju negativni refraktivni indeks.

Na tom projektu radila su dva tima nezavisno jedan od drugog, pod rukovodstvomstvom Ksijanga Zanga iz Centra za nauku i inženjering nanotehnologija pri Univerzitetu Kalifornije i svoje rezultate objavili su u časopisima Sajens (Science) i Nejčer (Nature).

Proizvedeni metamaterijali menjaju pravac svetlosti u okviru ograničenih talasnih dužina, odnosno utiču na svetlost oko vidljivog spektra, u oblasti koja se koristi i kod optičkih vlakana. Oni poseduju sposobnost negativne refrakcije. Za to su iskoristili mnoštvo malih komada srebra i metalnih, neprovodnih slojeva poređanih jedan preko drugog, koji su zatim izbušeni, formirajudi materijal nalik na mrežu.

Drugi tim je koristedi kalup oksidnog jedinjenja konstruisao materijal od srebrnih nanožica koje su raspoređene sa veoma malim razmakom-manjim od talasne dužine vidljive svetlosti, po unutrašnjem delu poroznog aluminijumskog oksida.

Materijali bi ved sada mogli da se primene kao nevidljivi plašt. Koristi se tako što se u materijal uvije to što hodemo da učinimo nevidljivim i obasja svetlošdu. Time se postiže da predmet postane nevidljiv, tvrde naučnici koji su učestvovali u izradi preteče nevidljivog plašta. Razne varijante predviđaju korišdenje ovakve tehnologije i u urbanim dejstvima.

IZRADA NANOSTRUKTURA

Mikro i nano elektronika je

područje, koje je najviše zainteresirano za rešenja nanotehnologije, jer se ide dalje u minijaturizaciji. Današnja rešenja mikročipova su ved blizu granica fizičkih mogudnosti, te se izlaz vidi u odlasku u područje molekula i atoma. Ved postoje i praktični rezultati i niz načina za gradnju struktura manjih od 10 nm.

Današnja fotolitografija, kojom se izrađuju čipovi, može se modificirati za proizvodnju nanometarskih struktura korištenjem mlaza elektrona, rendgenskih zraka ili ekstremno ultravioletne svjetlosti. Međutim, korištenje mlaza elektrona za krojenje struktura je skupo i sporo. Rendgenske zrake i ekstremno UV svjetlo mogu oštetiti i uređaje korištene u procesu. Meka litografija dopušta istraživačima jeftinije reprodukovanje uzoraka složenih litografijom i srodnim postupcima. Ne zahteva posebne uređaje i može se koristiti u običnom laboratoriju.

Postupkom bottom-up se hemijskim reakcijama mogu jeftino i lako slagati atomi i molekule u strukture od 2 do 10 nm. Ovim postupkom ne mogu se proizvesti međusobno spojene strukture, pa nije podesna za izgradnju čipova.

PANCIRI NOVE GENERACIJE

Naučnici u Jekaterinburgu, u Sibiru, primenili su nanotehnologiju za pravljenje nove generacije pancira, nazvanih „plazmeni oklop”. Iako je nova tehnologija za sada velika tajna, stručnjaci iz Sibira su saopštili u osnovnim crtama principe na osnovu kojih de se ruski vojnici štititi neprobojnim pancirima.

Mikroskopske čestice metala bide rastvorene u specijalnoj tečnosti koja nede imati kristalnu strukturu. Glavna tajna je u tome što de nano-čestice i tečnost biti u vezi. Kad metak ili geler dodatkne „plazmeni oklop”, nanočestice se skupe u klaster (buket) i žitki rastvor se, momentalno, pretvori u tvrdi kompozitni materijal. Proces pretvaranja iz plazme u tvrdi materijal se dogodi u milisekundi. Što je jači udar, tj. veda energija metka, pancir je automatski tvrđi. U trenutku kad više nema udara pancir se vrati u plazmenu formu.

Na pravljenju „plazmenog oklopa” su radili i Amerikanci. Za tvrde čestice izabrali su kvarc, a za tečni deo glikol-polietilen.

Ruski naučnici su otišli dalje jer ih nije zanimalo samo da naprave pancire za ljude, ved i za vojnu tehniku. Eksperimentiše sa pancirima kojima bi zaštitili helikoptere čuvene „crne ajkule”. Prva ispitivanja su dala odlične rezultate. Ruski materijali, zahvaljujudi specijalnom tajmeru, mogu da se vrate u žitko stanje posle pet minuta, a na helikopteru posle jednog sata.

Oni sa bujnom maštom kažu da de se nova tehnologija jednog dana koristiti i za zaštitu automobila pri sudaru.

U Velikoj Britaniji eksperimentiše se sa primenom nanovlakana od ugljika za proizvodnju balističkih prsluka. I Izraelci rade na pronalaženju najefikasnijeg nano-materijala za zaštitne prsluke ili pancire. NANOKOPTERI Danas se u prodavnicama dečje opreme i vedim marketima mogu kupiti tzv. nano-kopteri, minijaturne letelice male veličine (nešto vede od kutije šibice) sa rotorima promera do tridesetak cm. Njima se upravlja daljinski bežičnim komandama a imaju

autonomnost leta od 20 minuta do pola sata. Pogon im može biti električni ili benzinski motor. To je samo replikacija ved proizvedenih nano-koptera za vojne namene. Tako je, na primer, Izrael, koristedi nanotehnologiju razvio minijaturnu bespilotnu letelicu na daljinsko upravljanje veličine stršljena, čije ime i nosi. Ta letelica je u stanju da detektuje, fotografiše, pa čak i usmrti svoje mete. Sidušna letelica, nazvana „bionički stršljen”, smrtonosna je naprava, sposobna da ispaljuje minijaturne rakete, može da leti kroz uske prolaze u prenaseljenim palestinskim gradovima i da ostane nezapažena. Veštački stršljen je deo projekta izraelskih stručnjaka koji rade na razvoju futurističkih naprava uz pomod nanotehnologije.

Izraelski stručnjaci rade i na drugim idejama, uključujudi minijaturne senzore za otkrivanje bombaša-samoubica na osnovu mirisa, toplote i težine eksplozivnog materijala, kao i „super rukavice” koje korisniku daju snagu robota. Rat u Libanu i neprekidni sukob sa Palestrincima je izraelskoj vojsci nametnuo i potrebu korišdenja minijaturnog naoružanja, jer nije logično slati avion koji vredi 100 miliona dolara na teroristu samoubicu. Smatra se da je Izrael, zajedno sa Velikom Britanijom i SAD, vodeda zemlja na polju nanotehnološkog istraživanja za vojne potrebe. MINIJATURNI ROBOTI ZA VAZDUHOPLOVSTVO 2025 Projekat „Vazduhoplovne snage 2025” (Air Force 2025) je takođe američki vojni odgovor na izazove nano-tehnologije. Studija prikazuje kako bi ratovi mogli izgledati oko 2020 – 2025. godine, odnosno kako da se Amerika pripremi za njih. To je bio opsežan i ozbiljan projekt na oko oko četiri hiljade stranica, koliko je studija velika. Vedi deo studije odnosi se na razvoj i proizvodnju malih robota i oružja, koji izgledom, veličinom i karakteristikama podsjedaju na male životinje veličine kukaca. Takvo oružje bududnosti je idealno, prvenstveno zato što je jeftino u proizvodnji, bez obzira na ogromne troškove istraživanja i razvoja, multifunkcionalno, jer se roboti mogu programirati i opremiti prema potrebi. Mikro ili nano oružje ima brojne prednosti. Pre svega reč je o autonomnim uređajima sa oružjem i vojnom opremom koji imaju sposobnosti kretanja po zemlji, u vazduhu, vodi i, čak, pod zemljom. Tako mogu neopaženo dodi do svakog cilja. Čak i da bude uništen deo tih nano-boraca to ne predstavlja problem koliki izazivaju ljudske žrtve američkih vojnika.

Strategija Air Force 2025 projekta zasniva se na premisi „Misli maleno, ali brojno”. Po američkom scenariju upotrebe nano-oružja to može da izgleda ovako: Roj robota komaraca u Afganistanu. Njima se daljinski upravlja iz Awaks aviona. Svaki robot je

naoružan malom injekcijom s otrovom. Takav roj ulede u, talibanski bazu. Teško da bi se itko od njih izvukao, a još teže da bi netko te robote zaustavio. Ili roj robota skakavaca napada oklopnu diviziju iračke vojske. Svaki od robota imao bi ugrađeno malo eksplozivno punjenje, a bili bi programirani da ulaze u tenkove ili vozila, sledu na opremu i aktiviraju eksploziv.

Nano-robot može da liči na muvu ili škorpiona i da nosi malu špijunsku kameru (kao u filmu Peti element). Operater minijaturnog robota u obliku muve neopaženo uvodi u protivničku komandu gde je spušta na neki ormar. Odatle diskretno snima sadržaj razgovora i snima šta se događa. Dobijene podatke može odmah emitovati ili snimiti u memoriju i onda se vratiti, da bi operativci izvukli i analizirali podatke.

Sasvim je sigurno da se radi o zanimljivom konceptu koji otvara puno mogudnosti. Međutim, još uvijek je reč o projektima koji su, vedinom, u fazi ideje i ne mogu biti realizovani jer postoje brojni problemi koji se moraju rešiti. Osnovni problemi su iz oblasti mikromehanike, koja omoguduje da svi sistemi i podsistemi mikro robota uspešno funkcionišu. Lako je izbaciti roj nano-letelica robota iz stelt aviona. Ali, jednom kada su u vazduhu treba da se sami kredu poput komarca, radom svojih krila ili drugog pogona. Upravo je u tom problem, mikromehanika još nije dovoljno razvijena da bi se takav robot mogao kretati. Za sada se još uvijek radi na manjim i jednostavnijim uređajima, koji se kredu pomodu gusenica, točkova ili mehaničkih nogu, ali rezultati obedavaju.

A čime de protivnik odgovoriti? Topom na komarca! To je najočigledniji primer asimetričnog ratovanja kojeg donosi nano-tehnologija i njena primena u vojsci. A to znači da de svaka zemlja u bududnosti morati da razmišlja i o takvim opcijama.

JAPANSKA NANO-MEHANIKA

Nano-mehanika je posebno razvijena u Japanu. Vozila veličine kutije šibica sa toplinskim senzorima ved se nekoliko godina koriste u prostorijama njihovih korporacija gde se nalaze serveri i kompjuterski centri. Njihov zadatak je jednostavan, kontrolisati da li je temperatura uvek unutar zadanih granica, a ako nije, odvesti se na mesto gde je viša i alarmirati administratore. Procenjuje se da de još desetak do petnaest godina prodi dok takva tehnologija dobije svoju vojnu primenu kakvu priželjkuju vojni stručnjaci.

Kako se radi o još nedovoljno istraženom području, problem je navođenje nano oružja. Lako de biti robote programirati za delovanje na poznatom terenu, ali nije isto poslati ih u nepoznati kompleks. Dva su moguda rešenja, a oba su još poprilično daleko od primene. Prvo je spominjano bežično navođenje s udaljene lokacije, pomodu Awaks aviona. Za to bi roboti trebali biti opremljeni kamerama i drugim senzorima, koji bi prikazivale njihovo kretanje. Na osnovu snimka i podataka sa senzora udaljenosti, operateri bi ih usmeravali na ciljeve. Premda postoje minijaturne kamere potrebne za takvu misiju, još uvek je njihov domet prilično ograničen. Drugi i vedi problem bio bi u različitim signalima potrebnim za navođenje delova roja za posebne zadatke. Signali za pojedine delove roja trebali bi biti slični, ali opet dovoljno različiti da ih delovi detektuju. S druge strane, postoji i opasnost od elektronskog ometanja, koje bi takve robote onesposobilo. S obzirom na to da je nabrojen samo deo problema, jasno je koliko još posla čeka tvorce novih oružja.

Drugi pristup rešavanju tog problema izgleda bolje, ali i dalje je još daleko od primene. Naime, roboti oružja bili bi opremljeni čipovima i nano-računarima sa ograničenom veštačkom

KORISTI

Kao prvo, nanotehnologija ce

poboljšati postojede materijale, odnosno učinide ih čvršdim i otpornijim na deformacije. Nečistode i nepravilnosti u kristalnoj strukturi ce biti smanjene ili eliminisane na atomskom nivou.

Drugi pravac u kome de se razvijati ta vrsta nauke o materiji na nivou pojedinačnih atoma i molekula, bide razvijanje novih materijala koji de zameniti klasične materijale, recimo nano-cevčice od ugljenika (carbon nano tubes). Ove cevčice otvaraju potpuno nove perspektive u mnogim oblastima, od tehnologije materijala, do elektronike. Naučnici su zamislili da bi se od ugljenih nano-cevčica mogao da se napravi lift koj bi povezivao površinu Zemlje sa satelitom u geostacionarnoj orbiti (Space elevator). Ovo je ved predvideo jedan ruski naučnik početkom XX veka, ali niko nije ozbiljno razmišljao o razvitku ovakvog lifta zbog nepostojanje dovoljno otpornih materijala.

Tredi pravac je tehnološki strogo kontrolisana prizvodnja veštačkih biokompatibilnih tkiva, što otvara novu fazu u medicini.

Četvrti pravac je imitiranje prirode, odnosno razvijanje autonomnih sistema nanometarskih dimenzija po ugledu na viruse i bakterije. To de biti visokorganizovani sistemi, koje de biti mogude programirati da obavljaju složene zadatke, kao što je na primer distribucija lekova (citostatici koji ubijaju samo delije karcinoma, bez uticaja na okolna tkiva, popravljaju oštedene nervne delije i dr....).

inteligencijom. Bili bi programirani za određeni tip zadatka, poput napada na tehničku opremu ili vojnike, ali bi se snalazili s obzirom na uslove na terenu. Tehnologija ograničene veštačke inteligencije nije fikcija. Radi se o sposobnosti uređaja do analizira svoju okolinu i prilagođava joj se. Ta primena je najbolje vidljiva na sve popularnijim robotima kudnim ljubimcima. Međutim, da bi dobila svoju vojnu primjenu, treba je miniturizirati, te proširiti. Puno je lakše programirati uređaj prema relativno poznatim obrascima ponašanja kudnih ljubimaca, nego nano oružje za brze taktičke odluke i nagle promene situacije. No, svake godine smo svedoci sve vedih mogudnosti robota kudnih ljubimaca i androida, tako da je pitanja što se sprema i što je spremno u tajnim vojnim laboratorijima. MIKROSKOPSKE SONDE – UBICE

Nano-oružja mogu izgledati i kao

mikroskopske sonde. Njihov jedini vojni cilj je da uđu u ljudski organizam protivnika, i repliciraju se u dovoljnom broju da ga likvidiraju. Nano sonde mogu udi u telo na bezbroj načina. Recimo, avioni koji izbacuju kontejnere nano sondi na polja, spremišta hrane, izvore vode, tržne centre, i tako dalje. Sonde su neaktivne sve dok ne uđu u organizam, kada ih ljudski elektricitet aktivira.

Nakon toga se repliciraju dok ih ne bude dovoljan broj da zaustave rad srca ili nanesu drugu smrtonosnu ozljedu.

Primenjena u medicini i mikrobiologiji, nano tehnologija je jedna od najpropulzivnijih tehnologija na svetu. Svakako de se upotrebljavati u humanoj medicini, čime bi mogla izazvati revolucija lečenju. Međutim, uvek ostaje pitanje „što bi bilo kada bi bilo” da je gospodari rata rezervišu samo za svoju upotrebu. Prečesto se događa da se nova tehnologija proglasi od posebnog značaja za nacionalnu bezbednost i završi u nekom tajnom laboratoriju. TEHNOLOŠKA SINGULARNOST

Kad je u pitanju primena nanotehnologije u vojne svrhe, ali i u privredi i drugim oblastima, pominje se termin „tehnološka singularnost”. To je područje futurista, koji proučavaju bududnost razvoja tehnologije. Tehnološka singularnost mogla bi se predstaviti hipotetičkom kreacijom sa veštačkom inteligencijom. Na određenom stepenu razvoja veštačka inteligencija bi mogla da stvara nove entitete, nezavisno od ljudi, i time ostvari ubrzani tehnološki razvoj, izvan mogudnosti samog ljudskog uma.

Pojam singularnosti inače dolazi iz astrofizike gde označava tačku u prostorvremenu u kojem matematičke jednačine neke teorije ne vrede, jer neka veličina postaje beskonačna. Drugim rečima, u bliskoj bududnosti bi tehnologija mogla napredovati i nadmašiti mogudnosti poimanja ljudskog uma i približti se veličinama bliskim reda beskonačnosti .

Jedna grupa tehnoloških futurista, pod nazivom „Acceleration Watch”, bavi se stimulisanjem tehnologa, akademika, nezavisnih naučnika, i laičkih futurista da se uključe u proces posmatranja, kritike i oblikovanja ubrzanog ritma promene na području kompjuterizacije i informatike. Oni ističu da de naša generacija prva iskusiti „Šok bududnosti”, opisan u istoimenoj knjizi Alvina Tofflera, usled ubrzanog rasta i sve vede kompleksnosti kompjuterizacije i napretka informatičkih nauka i veština. NANO-BOTI Naše predstave o robotima uveliko su podložne menjanju pod utiskom novih tehnologija. Više to nisu glomazne mehaničke mašine koje obavljaju brojne fizičke radnje u industriji na osnovu programa. Nisu to, ved danas, ni humanoidi koji pomažu ljudima u brojnim socijalno-psihološkim situacijama. Iako ved postoje roboti-kudni

ljubimci, to više ne može da se podvede pod simpatiju ili antipatiju.

Nano roboti su sistemi na molekularnom nivou. Kao takvi, oni lako mogu prodreti u ljudski organizam. Zamislite bududnost gde demo se modi lečiti tehnikom intravenskog ubrizgavanja nano-robota. Takvi minijaturni mehanizmi de modi da budu programirani za borbu protiv različitih

štetnih delija (na primer, delija raka) ili parazita. Nano-mašine i nano-roboti bi čistili naše začepljene ili zamašdene krvne sudove, vodili borbu sa bakterijama i virusima, obnavljali oštedene organe, skenirali mozak, nalazili i reparirali oštedena mesta itd. Futuristi govore da bi takvi proizvodi bi doveli do poboljšanja opšteg fizičkog i psihičkog zdravstvenog stanja, što bi značajno produžilo životni vek.

Nanoroboti bi u medicini trebali napraviti revoluciju u lečenju, otklanjajudi i one bolesti koje su danas najopasnije kao što su karcinom, srčana i moždana oboljenja, SIDA i dr. Svi bi željeli znati da li je taj dan blizu ili je to još uvijek samo san i nada. Na putu realizacije nanorobota mnogi problemi su danas rešeni, neki su na putu da se reše, neki su još uvijek u fazi mašte. Više je različitim smerova razvoja, od

kojih jedan ide i prema bio-nanorobotima. Biomedicinska istraživanja i dostignuda daju nadu da je taj pravac veoma realan. Na kraju postavlja se pitanje da li je realno očekivati da de prvi mehanički ili bio-nanoroboti biti uskoro u upotrebi.

Ide se čak i dalje. Radovali bi se i oni koji veruju u hibernaciju, jer bi nanoroboti bili u stanju da, posle odleđivanja, ponovo aktiviraju (ožive) svaku deliju u organizmu ponaosob. Nanotehnologija bi bila u stanju da poboljša i mentalne kapacitete ljudi. Predviđa se i mogudnost prenošenja podataka iz mozga na kompjuter. Specijalne nanomašine bi skenirale mozak atom-po-atom i neuralna mreža mozga bila bi preneta na kompjuter. Na kraju, nanotehnologija bi dovela i do socijalnog blagostanja jer bi se zdravi ljudi osedali zadovoljno i miroljubivo, živeli bi u harmoniji, perfektnog telesnog zdravlja i blistavog uma.

Međutim, timovi vojnih stručnjaka, na primer u odmah takvim pronalascima nalaze i primenu u vojne ili odbrambene svrhe. Primena za lečenje vojnika neposredno u borbi gde bi nano-roboti bili ubrizgani u telo, kao vakcina, pre borbe.

Opasniji je scenario upotrebe nano-robota koji se raspršuju kao spore ili aerosoli. Šta je sve mogude postidi kod protivnika, na njegovoj teritoriji, sa inteligentnim aerosolima (koje poseduju veštačku inteligenciju). To im omoguduje da prepoznaju protivnika, da onesposobe njegovu borbenost i unaprede poslušnost. Ideja je u domenu naučne fantastike, međutim, prema predviđanjima futurologa, ona je izvedljiva u brojnim varijantama. A šta ako se takva tehnologija nađe u rukama terorističkih organizacija? Jasno je da onda kada postane jeftina i dostupna svakome, proizvodnja nano-robota može biti zloupotrebljena u vojne i terorističke svrhe jer de proizvodi nanotehnologija biti jednostavni za distribuciju i raspršivanje.

Najgori scenario koji se pominje je proizvodnja nanomašina koje bi kao gliste imale mogudnost samo-reprodukcije. Bile bi gotovo neuništive jer bi se iz njihovih sastavnih delova razvijale nove nanomašine. Njihov rast bi se odvijao po eksponencijalnom zakonu. Kada bi se ovakva čudesa ubacila u biosferu, ona bi vrlo brzo postala siva lepljiva masa (gray-goo scenario). Vojni stručnjaci misle da je mogude kontrolisati ovakve produkte nanotehnologije i selektivno je koristiti na tlu protivnika, kao što je to ved viđeno u Vijetnamu, Kambodži ili drugde širom sveta.

Dokle ide primena ove vrste tehnologije govori i podatak da je NASA testirala nanosatelite sa minijaturnim kamerama (Miniature Autonomous Extravehicular Robotic Camera - Mini AERCam). Ta vrsta satelita namenjena je za geomagnetna, meteorološka i privredna istraživanja i, naravno, u vojne svrhe.

SINTETIČKA REALNOST

Ono što je najopasnije kod primene nano-oružja je nešto što se počelo od nedavno (2002. godine) definisati kao „sintetička realnost”, po uzoru na termin „virtuelna realnost”. O čemu je reč? Za ilustraciju iskoristimo reči stručnjaka za tu oblast nauke sa Kernedži Melon Univerziteta u SAD.

Pretpostavimo da masa sidušnih robota,

milijarde njih poseduje veštačku inteligenciju i sposobnost da, poput plastelina ili gline, poprime bilo koji oblik, i da se po potrebi pretvore u čekid, mobilni telefon ili kompjuter, ili čak u čoveka. Neverovatno zvuči, zar ne?

Ove robote mogude bi bilo poslati na bilo koju stranu sveta, radi virtuelnog zadatka. Primera radi: lekar bi mogao svom pacijentu da pošalje svog sintetičkog 3D dvojnika, koji bi ga pregledao, izmerio mu puls i pritisak, prepisao lek i po okončanju pregleda on bi se raspao na katome, koji bi se istim putem vratili lekaru, ili pak sklopili po želji u nešto drugo. A šta bi mogli generali koji bi imali u svojim rukama takve mogudnosti?

Iako ovo za sada nije izvodljivo, možda de jednog dana pretvaranje jednih objekata (stvari) u druge biti mogude. Američki naučnici Goldštajn i Mouri smatraju da ova mogudnost može postati realnost. Ta dva naučnika tvorci su klejtronike (clay eng. glina prim. aut.). Ova naučna disciplina, odnosno oblast, poznata je i pod nazivom „programmable mater” tj. materija podložna programiranju i usko je povezana sa nanotehnologijom.

Goldštajn i Mouri počeli su se baviti klejtronikom 2002. godine. Nacionalni fond za razvoj nauke SAD-a, NASA, brojne naučne ustanove i instituti u svetu, kao i Pentagon, podržali su njihov rad. To je omogudilo okupljanje dvadesetak renomiranih stručnjaka iz oblasti nanotehnologije i programiranja, kao i molekularne hemije i fizike.

OPASNOSTI

Opasnosti primene nanotehnologije nisu još istražne. Ako se nekontrolirano oslobodi nano-robotski oblak, mogao bi transformisati organske supstance u neki novi materijal ili prodrjeti u tlo i oštetiti, odnosno uništiti biosferu. Upotreba nanotehnologije mogla bi imati na poljoprivredu posledice kao i genetsko modifikovanje hrane. Nanočestice su ved izazvale zabrinutost eksperata kao i osiguravajudih društava. Isto kao i kod azbesta, očekuju se hronične, a ne akutne, posljedice nanočestica. One ne moraju biti unešene nemerno, nego se mogu udahnuti iz boja, sprejeva ili prašine s kojom se dođe u kontakt.

Najznačajnije opasnosti koje prete ljudima i okolini: - čestice mogu uticati na rad pluda zbog iritacije, - substanca nanočestice može biti poznati toksin koji može prodi kroz konvencionalnu zaštitu zbog svoje veličine, - neke nanočestice imaju katalizatorske sposobnosti koje ubrzavaju stvaranje slobodnih radikala povezanih s razvojem tumora i - substanca može biti bezopasna na makroskopskoj razini, a na nano-nivou biti veoma opasna.

Problem je i nepostojanje regulative za područje nanotehnologije. Mogudnosti nadzora i špijuniranja upotrebom nanotehnologije vede je od Orvelovskog. To dovodi do niza pitanja vezanih uz narušavanje privatnosti i ljudskih prava.

Međutim, uspesi tvoraca sintetičke realnosti su za sada veoma ograničeni i skromni. U ovom trenutku zvanično postoji svega četiri sidušna robota, koji se nazivaju atomika klejtronike, odnosno katomima. Prečnik svakog od njih je 44 milimetara što je još uvek daleko od nano-dimenzija, koje se moraju postidi u cilju ostvarenja ove ideje. Roboti su okruženi sa 24 elektromagneta. Ova činjenica izaziva krajnje pesimistične reakcije izvesnog broja naučnika koji klejtroniku nazivaju SF disciplinom i koja nema nikakvog temelja u realnosti. Ipak, klejtroničari su uspeli da programiraju ove robote da se međusobno povezuju u nekoliko formi.

Naučnici smatraju da de po konstruisanju dovoljne količine 2D katoma uspeti

da ostvare transformaciju materije. Oni nameravaju da za prvi eksperiment konstruišu stotinak robota čiji bi prvi zadatak bilo formiranje teniske loptice i pomeranje iste u trodimenzionom prostoru.

Ljudska klej/katom/3D kopija morala bi da sadrži milijarde katoma, odnosno predstavlja bi sistem sa približno milijardu međusobno povezanih kompjuterskih čipova. Ovaj sistem bi bio potpuno autonoman, mogao bi da se krede i po potrebi menja svoj oblik i funkciju.

Stručnjak za molekularnu elektroniku, Filip Kukes, kaže da je u potpunosti svestan da u ovom trenutku ne postoji tehnologija koja bi omogudila realizaciju ideje

o proizvodnji minijaturnih robota od kojih bi se po želji mogle stvarati proizvoljni oblici. Ali on uprkos tome ved vrši eksperimente sa elektronskim uređajima veličine molekula.

PROJEKTI

Više od 60 zemalja sveta pokrenul o je nacionalne nanotehnološke programe.U te projekte uključena je i Srbija, a jedan od vodedih i svetski poznatih stručnjaka iz te oblasti je profesor dr Milan Damnjanovid sa Fakulteta za fiziku u Beogradu. Srpska Akademija nauka i umetnosti ima Centar za nove materijale i nanotehnologije, i istraživanjima u toj oblasti bavi se od 1974. godine. Danas se više od 200 nanoproizvoda prodaje u svetu, najviše u oblasti elektrotehnike i telekomunikacija, medicine, farmacije, a u vojnoj industriji proizvode se i mogu se kupiti nanokamere, nanoletilice i nano-roboti. Istraživanja u nanotehnologiji spadaju u jedno od pet najskupljih naučnih programa u svetu (Međunarodna svemirska stanica, Istraživanja u Cernu sa velikim hardonskim akceleratorom, Termonuklearni reaktor, konfigurisanje mape ljudskog genoma i nanotehnologija i njena primena). Posebna oblast istraživanja jesu novi nanoalati, među kojima se danas ističe „atomski brzi mikroskop” (AFM – Atomic force microscope) koji se koristi za otkrivanje nečistoda od hroma na površini gvožđa (u industriji metala). Taj alat je konstruisan u IBM.

Klejtronika bi sa nanotehnologijom imala široku primenu u medicini, naročito u hiruškim zahvatima i dijagnostici, bududi da bi klej-model mogao bukvalno da uđe u um pacijentu, njegovo telo i da u najkradem mogudem roku pređe put od uspostavljanja dijagnoze do primene odgovorajudeg lekovitog sredstva ili hiruškog zahvata.

Naročiti značaj, prema tvrdanjama naučnika, klejtronika bi imala u razvoju i ostvarenju čovekovog dugogodišnjeg sna teleportovanje, koja nužno podrazumeva proces dematerijalizacije (raspada materije na atome ili subatomske čestice) i potom njihove materijalizacije. Ovo je kod ljudskih bida praktično neizvodljivo bududi da atomi koji ih čine nemoju memoriju odnosno „sedanje” na svoj prethodni oblik. Kod materije podložne programiranju to ne bi bio slučaj.

Slededa oblast u kojoj bi klejtronika našla praktičnu primenu jesu svemirska putovanja, kao i mogudnost putovanja brzinom vedom od brzine svetlosti.

Naravno, nezaobilazna je i primena u ratnoj industriji bududi da bi klejtronika omogudila stvaranje bida koja bi istovremeno bila i super-vojnici i super-oružje. Među klejtroničarima ova ideja nije baš široko prihvadena, ali oni ne isključuju ni ovu mogudnost.

Bilo kako bilo, klejtronika de verovatno u bududnosti (bližoj ili daljoj) postati naša stvarnost bez obzira na to koliko ona sada delovala nestvarno ili neostvarivo. Prisetimo se činjenice da su pre 100 ili 200 godina mnogi izumi kojima se mi svakodnevno koristimo bili nezamislivi i smatrani potpuno neostvarivim. Da li de klejtronika doneti dobro čovečanstvu ili ne pokazade vreme, kao što de i pokazati da li su klejtroničari samo gomila zaluđenika ili vizionara.

TEHNOLOGIJA KAO ČINILAC POLITIKE

Naoružanje i vojnu opremu vedine savremenih armija čine najsloženija borbena sredstva i sistemi velike vatrene modi i preciznosti, automatizovani po načinu dejstva, pouzdani i kvalitetni po tehnologiji izrade i, nadasve, skupi. Opšti pravac razvoja usmeren je ka povedanju dometa, brzine gađanja, preciznosti, udarne i vatrene modi. Preovlađuje mišljenje da se novi sistemi oružja ne usavršavaju samo zbog povedanja snage i osiguranja bezbednosti, ved zbog činjenice da je tehnološka prednost bitan činilac svetske politike. Ne sme se, stoga, zaboraviti da se međunarodni odnosi

zasnivaju mnogo više na snazi nego na poverenju.

Napredak tehnologije u 20. veku bilo je revolucionaran po uticaju koji je imala na gotovo svaku državu. Istovremeno, taj tehnološki napredak doneo je nuklearne bojeve glave, interkontinentalne balističke rakete, biološko i hemijsko oružje, precizno vođenu municiju, supersonične mlazne avione, nuklearne podmornice i beskrajan izbor sistema kojima se vodi rat. Tempo tehnoloških inovacija

ne pokazuje znake popuštanja, a optimisti se nadaju da de bududa unapređenja oblikovati kapacitete za perspektivu globalne harmonije, bez borbe za resurse, teritoriju ili mod. Suprotno, nesludeni napredak u sferi vojnih naučnih dostignuda nudi efikasnije načine vođenja rata i to tako da uvek bude uključen vedi broj naroda (nacija), etničkih grupa, disidenata ili terorističkih organizacija.

Danas se može konstatovati da je tehnologija još više iskoračila u mnogim oblastima, kao što su fizika velikih energija, računarska tehnika, nuklearna fizika, svemir, hemija, materijali, biotehnologija, nanotehnologija, matematika i elektronika. Ne samo u tim oblastima, iskustva i nova otkrida u relativno kratkom periodu ostvarena su eksponencijalnim rastom, a brzina inovacija u vojnoj sferi je brža od proizvodnog i razvojnog ciklusa. Na toj osnovi, nova oružja baziraju se na „staroj” tehnologiji pre nego se i uvedu u operativnu upotrebu. SADRŽAJ PROJEKTA BORBENE SNAGE BUDUDNOSTI

Osnovna unapređenja 1. Naglavni podsistem (Headgear Subsystem ) 2. Podsistem borbene uniforme (Combat Uniform Subsystem ) 3. Podsistem naoružanja (Weapons Subsystem ) 4. Podsistem za kontrolu i nadzor psihofizičkog stanja vojnika (Warfighter Physiological Status Monitor Subsystem )

5. Podsistem za mikroklimatizaciju (Micro-climate Conditioning Subsystem ) Cilj istraživača u kompaniji DuPont-a je stvoriti borbeno odjelo koje de biti

neprobojno, lagano, udobno, opremljeno s komunikacijskim sistemima, autonomnim kontrolerom zdravstvenog stanja i uređajima koji povedavanju psiho-fizičke sposobnosti vojnika.

Samo-sastavljajude hemikalije (nano-agensi), koje imaju memoriju mogu biti opasne i za okolnu. U razradi scenarija nano-ratovanja koristi se i nano-agens koji razgrađuje protivničko oružje, naftu i vodu čini neupotrebljivom za ljudsko korišdenje. Ako nanotehnologija dođe u krive ruke, mogu se razviti i genocidni-nanoroboti koji bi mogli biti opasni i za svoje stvoritelje. (http://en.wikipedia.org/wiki/Future_Force_Warrior) (http://www.natick.army.mil/soldier/media/fact/individual/FW.htm)

6. Posistem napajanja (Power Subsystem )

RATOVANJE POMODU DŽOJSTIKA Nanotehnologija pruža nesludene mogudnosti za izradu minijaturnih letilica koje mogu nositi nano-kamere, minijaturna oružja i eksplozive, ili neke druge sisteme za vojne ili policijske potrebe. Projekat malih letilica nalik na insekte (vilin konjic), opremljenih minijaturnim kamerama CIA je počela da razvija još sedamdesetih godina 20. veka. Program obustavljen zbog problema sa bočnim vetrovima. Međutim, kad je tehnologija uznapredovala robotizovani vilini konjici, minijaturni helikopteri, leptiri ili mehanički šiš-miševi promenili su oblik tako da je dosta teško prepoznati detalje koji bi mogli odati neke podatke o samom uređaju i njegovim perfomansama. Njima se upravlja iz zaštidenih prostora, bezopasnih za ljude jer su dovoljno udaljenih od fronta, pomodu džojstika. U foteljama, lišeni opasnosti po život i beskrupulozni kao velika vedina igrača kompjuterskih igara, koji teže da postignu što vedi skor (rezultat) u uništavanju protivnika, takvi ratnici bududnosti vodili bi oružana dejstva. I to ne samo na kopnu, ved i u vodi, vazduhu, kosmičkom prostoru kao da se nalaze u virtuelnoj stvarnosti. Postavlja se pitanje – koga regrutovati za takve zadatke. Da li su za to upotrebljivi i pacifisti koji u svojim radnim sobama veoma vešto igraju kompjuterske pucačke igrice a javno su protiv ratovanja i korišdenja oružja! Nije tajna da su veštački vilini konjici nadgledali antiratni protest zbog prisustva SAD u Iraku, u Vašingtonu u septembru 2008. godine.

Ma koliko ved i danas bili usavršeni minijaturni mehanički letedi roboti, predstoji još uvek ogroman posao da se postigne potreban oblik koji omogudava upotrebu u specijalnim i drugim vojnim akcijama. Ograničenja za klasične oblike pruža, na primer, veličina. Iskustva govore da helikopter veličine jednog centimetara ima problema sa viskoznosti i gustinom vazduha. To je proces koji su naučnici tek počeli da shvataju. Vedinu radova u toj oblasti finansira američko ratno vazduhoplovstvo, čiji je zvanični cilj da stvori veoma malu bespilotnu letilicu. Amerikanci su u Iraku ved koristili i još koriste WASP, uređaj koji liči na avion igračku sa rasponom krila od 15 cm. Služi im za izviđanje u dometu od 800 metara ili više, a kako je riječ o bukvalno nečujnoj spravi, može se prišunjati svakom cilju veoma blizu.

Međutim, naučnici žele nešto još manje od toga. Trebalo bi da „nano letilica” ima samo 7,5 cm u obimu, težinu od 10 grama i sposobnost da lebdi mnogo više nego što današnje letelice mogu. Pored toga mora biti sposobna da nosi više grama mase – senzor, kameru ili uređaj za obeležavanje cilja.

Od nedavno nanoletilice proizvodi američka firma Lokid. To je, u stvari, mini helikopter koji se brzo vrti u krug, a pokrede ga minijaturna raketa. Vojna istraživanja u SAD sada se okredu konstrukcijama mikro letilica kod kojih de se kombinovati senzorne i kompjuterske sposobnosti.

Prema predviđanjima naučnika, nakon 2020. godine, područje primene trebalo bi se proširiti na molekularne nanosisteme – u kojima bi molekuli i supramolekularne strukture bile samostalni vojni uređaji ili mašine. Ovakvi bi superminijaturni uređaji funkcionisali na principu proteina u našim delijama, međutim, bili bi navodno čak i uspešniji, bududi se ne bi oslanjali na vodu kao medij, niti bi bili osetljivi na temperaturne promene. Primena nanotehnologije omogudide da se veličina kompjutera i robota svede na nezamislivo sidušne uređaje. Njihova bi primena bila moguda na nizu područja, počev od medicine, telekomunikacije itd.

DARPA

Darpa je skradenica Agencije za napredna odbrambena istraživanja, koja deluje u sklopu Pentagona. Njihov zadatak je naizgled jednostavan - prate napredak civilne tehnologije i procenjuju koliko je moguda njena primena u vojne svrhe. Agencija je prilično tajna, sa velikim budžetom, ali to je nešto sasvim normalno u Americi. Za tu agenciju projekti poput „Air Force 2025” su masan zalogaj. Samo u prve dve godine od objavljivanja studije, Darpa je pokrenula preko 70 različitih istraživanja civilnih tehnologija koje bi mogle nadi svoju primenu kao deo projekta mikro i nano-oružja. Koliko su uspeli i što su napravili, naravno, ostaje tajna.