DOBRA EVA

Bugarska knjievnost

ivio jedno neki siromah. Imao samo jednu njivicu koju je zasijao prosom. Raslo proso,

ponaraslo, bubrilo, nabubrilo i napunilo se zrnjem. A kad je dozrelo, naviknue se vrapci i eve da

dolijeu na tu njivu, jer nigdje naokolo nije bilo druge njive s prosom. Kad je siromah razabrao da

mu nee ostati prosa, pone paziti na njivu i tjerati ptiice. A one bi odletjele s jednog kraja na

drugi i opet se spustile. Siromah se nae u udu i izjada se svojoj eni.

- U svakom zlu ima i dobro - odvrati mirno ena. Ali siromah nije mogao spavati od brige.

Sutradan ode rano na njivu i pone vikati i lupati o neki lim plaei ptiice. Tako danas, sutra tako.

Napokon odlui uhvatiti ptiicu i svezati je na kolac usred njive kao plailo ostalima. Uvreba jednu

evu i poklopi je kapom.

- Ej, jesi li mi napokon pala u ruke, prokleta ptico! Sto da sad uinim? Da te zakoljem ili da ti

otkinem glavu?

- Ne ubij me, dobri ovjee - progovori eva Ijudskim glasom. - Ako me pusti ivu i zdravu, dat

u ti to god zaeli.

- to mi ti moe dati? - zapita zaueni seljak. - Ni sama nema drugo do malo perja na

pleima.

- Odnesi me k onoj kruci na breuljku, pa e vidjeti to ti mogu dati - odvrati eva.

Seljak joj ne povjeruje, ali ipak poe do kruke ne isputajui evu iz ruke.

- Sad reci to e mi dati, ako te pustim? - zapita.

- Vidi li onaj pruti pod krukom? - ree eva. - Njim udari o tlo, i on e ti dati sve to zaeli.

Siromah uzme pruti i zamisli se: to da zaeli?

"Zaelit u kruha i sira, samo da vidim to e biti" - pomisli, i udarivi prutiem o zemlju, ree:

- Prutiu, daj mi kruha i sira!

U isti se tren pred njim pojavi topla pita i svje sir umotan u bijeli rubac. Seljak se zbuni, ne vjerujui

oima. Pusti evu, najede se do sita, i ponese kui udnovati pruti. Ispripovjedi eni sve od

poetka do kraja, ali ona mu ne htjede vjerovati. Tad on udari prutiem o tlo i ree:

- Prutiu, elim peenu koko i crveno vince!

im je izustio ove rijei, na stolu se pojavi peena koko i boca crvena rujnog vina. ena se

obraduje i ree muu:

- Muu, omrzlo mi je ivjeti u bijedi, elim lijepu kuu.

Seljak udari prutiem o tlo i ree:

- Prutiu, elim lijepu kuu.

U isti tren nestade kolibice i na njenu se mjestu stvori golema kua s velikim prozorima.

- Sad nam je dobro s tim prutiem, muu - obraduje se ena.

- ivjet emo carski, imat emo to god zaelimo.

- Hajde da pozovemo cara u goste, neka ljudi prsnu od zavisti - ree seljak.

- Ne uznosi se, muu, to ne valja - pokua ga umiriti ena.

Ali on je ne htjede posluati.

- uti i sluaj to kaem! - vikne seljak. - Sad u udaritt prutiem i kazati mu neka nam u dom

dovede cara.

Udari prutiem o tlo i ree:

- Prutiu, dovedi mi cara u goste!

U isti as netko pokuca na vrata i car ue u sobu.

- Zato me zovete? - zapita ljutito pogledavi seljaka i njegovu enu.

- Pozvali smo te u goste, estiti care - nasmijei se ena. -

Sjedni da te pogostimo to nam je dao Gospodin. Uzmi, muu, pruti i zatrai najbogatija jela,

jela to ih jede samo car. Seljak udari prutiem o tlo i na stolu se pojave razliita jela:

peene guske i pilii, razliiti kolai, vino, i to li sve ne. Ugledavi car sve to zbuni se.

"Eh, kad bih mogao ukrasti taj pruti, na zemlji ne bi bilo

sretnijeg ovjeka od mene" - pomisli. I jedui i pijui mislio je samo o tom - kako da seljaku

ukrade

pruti. Poto se bogato nahranie i porazgovarae, car ode u svoju palau. Zapovjedi slugama

neka mu naine ba onakav pruti kakav je seljakov. Car udari njime o tlo, zaelivi mramorni

bunar

u svom dvoru, ali uzalud - nita se ne dogodi. Sutradan sakrije ispod odjee svoj pruti i ode

seljaku u goste. Seljak doeka cara, bogato ga pogosti i popije vie nego to mu je glava mogla

podnijeti. Car je to i ekao. Izvue ispod odjee lani pruti, stavi ga kraj seljaka, a seljakov pruti

sakrije u odjei

Onda radosno ode i odmah se pohvali pred caricom kako je nad mudrio seljaka ukravi mu

udotvorni pruti. Sutradan ujutro seljak udari prutiem o tlo, ali uzalud. Udari po drugi put, pa po

trei put - opet nita. Tad se dosjeti to se zbilo, pa zajaue:

- Oh, eno, car mi je ukrao pruti. Sto emo sad bez njega

- Nisam li ti kazala neka se ne plete s carem, muu, zato me nisi posluao? Vidi li to se zbilo?

Nije mu bilo dosta to smo ga doekali i bogato pogostili, ve nam je jo ukrao i pruti. Biu

sretna, ako ti ne uini jo kakvu veu pakost. Seljak ode k caru po svoj pruti. Car ga srdito

doeka, ak ga ne pusti ni preko praga. Doznavi to seljak hoe, vikne od sve glasa:

- Poastio sam te i doao ti u goste, a ti me naziva kradljivcem! Hej, momci! Uhvatite ovog prostaka i

udarite mu stotinu udaraca po golom, pa neka se samo usudi da me ponovo nazove kradljivcem!

Careve sluge uhvate seljaka, udare mu stotinu udaraca i izbace ga na cestu. Leao seljak i jaukao, ali nitko

mu se ne usudi pomo: jer su se svi bojali cara.

Napokon seljak ustane i polagano se, polagano odvue prema svome domu. Putem mu padne

na um da se izjada evi. Ode pod kruku. eva mu se spusti na rame.

- to je, dobri ovjee? - zapita.

- Zbila se velika nesrea - izjada se seljak. - Juer mi je car bio u gostima i ukrao mi pruti to si mi

ga dala. Danas je kad sam doao k njemu po pruti, zapovjedio slugama neka me udare stotinu

batina po golom... jedva se dovukoh dovle. Molim te, milopojna evo, daj mi drugi onakav pruti

da se ne moram ponovo boriti s bijedom.

- Imala sam samo jedan pruti, i zato ti ne mogu dati drugi

- odgovori eva. - Ali ne brini se, dobri ovjee, pomoi u ti

Vidi li na kruci onaj eljezni topuz? im njime udari o tlo pojavit e se tri Arapina-junaka. to im

god zapovjedi, odmah e izvriti. Poto zavre posao, ponovo udari topuzom o tlo i on

e nestati.

Seljak se obraduje, uzme topuz i ravno k caru. im ga car ugleda, strano se razljuti i zapovjedi

slugama neka ga uhvate ponovo rnu odmjere stotinu udaraca po golom. Ali seljak udari

topuzom o tlo i odmah iskoe iz nevidjelice tri Arapina-junaka te raspre sluge. Car, ugledavi

Arape, uplai se i nagne u bijeg, ali ga oni u dva skoka stignu ponu mlatiti po pleima. Car se

jo

jae prestai i stane moliti seljaka:

- Jao, brate, kai ovim Arapima neka me ostave na ivotu,

vratit u ti pruti.

- Aha - nasmije se seljak. - Malo prije si zapovjedio neka mi sluge udare stotinu batina, a sad me naziva

bratom. Daj brzo pruti i ne usudi se vie krasti, jer e biti zlo po tebe.

Seljak uzme pruti, udari topuzom o tlo i Arapi se sakriju.

Onda ode veseo i zadovoljan kui.

Preveo Leo Dri

EERKO

Jednom pre mnogo vremena iveo jedan kralj i imao cerku. Mnogi su je iskali za enu, ali

ona nije htela nijednog, jer joj se niko nije svideo. Najzad se doseti da sama sebi nacini

coveka.

Uze tri kile badema, tri kile ecera i tri kile mrvica, razbi bademe i sve to smea ujedno,

ecer, bademe i mrvice, lati se posla i nacini od toga coveka. Postavi ga pred kucnu ikonu i

poce da se moli i klanja. Cetrdeset je dana i cetrdeset noci zazivala gospoda i on ga posle

cetrdeset dana oivi i nazvae ga ecerko ecerkovic.

Bio je jako lep i ime mu se proculo po celom svetu.

Za njega je i cula kraljica iz jednog jako udaljenog kraljevstva i zaelela da pode da ga

uzme. Nacini tako zlatnu galiju sa zlatnim veslima i uputi se onamo gde je bio ecerko.

Cim je stigla, rece mornarima:

- Onoga, to se od cela sveta izdvaja lepotom i gledom, ugrabite i dovedite ovamo na galiju.

Kad je svet saznao da je prispela zlatna galija, svi podoe da je vide, pode i ecerko.

Kad ga mornari opazie, namah ga poznadoe i smesta ga zgrabie - pa pravo sa njim na galiju.

Ceka uvece princeza da dode ecerko, ceka, ali - uzalud. Pita ovde, pita onde, i sazna kako

ga je jedna kraljica ugrabila i pobegla.

ta ce sad, ta sad da radi?

Ode i nacini tri para gvozdenih cipela i dade se na put ne bi li ga nala.

Od jednog mesta do drugog, i udalji se veoma od ovog sveta, pa se nade kod meseceve majke.

- Dobar dan, -majcice.

- U dobar cas, devojcice. Kako si mi ti, devojcice, stigla ovamo?

- E, udes me doneo. Da nisi gdegod videla mog ecerka, mog ecerkovica?

- Kako, kceri? To ime prvi put cujem. Nego sedi dok se uvece ne vrati moj sin, on se krece po

celom svetu, moda ga je negde video.

Kad uvece stie mesec, ona mu rece:

- Dete moje, ova te devojka moli da joj kae da nisi gdegod video njenog ecerka, njenog

ecerkovica.

- Kako? Ne, nisam ga video, kceri moja. Prvi put cujem to ime. Nego podi do sunca. Moda ga je

ono negde videlo, zato to se jo vie krece po svetu.

Prespava ona to vece kod njih, a ujutru joj dadoe jedan badem s recima:

- Razbij ga ako dospe u nevolju. Uze princeza badem i ode.

Od jednog mesta do drugog, istroila je jedan par cipela dok nije stigla do sunceve majke.

- Dobar dan, majcice.

- U dobar cas, devojcice. Otkuda ti ovde?

- E, udes me doneo. Da nisi videla mog ecerka, mog ecerkovica?

- Kako, kceri moja? Nisam ga videla. Nego sedi samo dok se uvece ne vrati moj sin, moda ga

je on video, jer on ide po velikom svetu.

Dode sunce uvece, klekne pred njega princeza i rece:

- O, sunce, gospodaru moj i svetski putnice, da nisi video mog ecerka, mog ecerkovica?

- Kako? Ne, nisam ga video. Jedino da ode do zvezda, njih ima mnogo. Moda su ga one

videle.

Prespava ona to vece, kod njih, a ujutro joj dadoe jedan orahs recima:

- Razbij ga ako dospe u nevolju.

Zatim joj pokazae put, a ona se pozdravi s njima i ode. Od jednog mesta do drugog, istroila

je i drugi par cipela dok nije stigla kod majke sviju zvezda.

- Dobar dan, majcice.

- U dobar cas, devojcice. Otkuda ti ovde?

- E, udes me doneo. Da nisi videla mog ecerka, mog ecerkovica?

- Koga, kceri? Ne, nisam ga videla. Ali sedi dok se uvece ne vrate moja deca, moda ga je

neko od njih videlo.

Dodu uvece njena deca i ona ih upita:

- Da niste videle ecerka ecerkovica?

- Ne, nismo ga videle - odgovorie zvezde. Tada su umea jedna majuna zvezda i rece:

- Ja sam ga videla.

- Gde si ga videla?

- U onim tamo belim dvorima. Tamo ga, dralovica, dri kraljica i pazi da kogod ne dode da

joj ga uzme.

Prespava ona to vece kod njih. Ujutru joj pokau put, dadoe joj jedan lenik s recima:

- Razbij ga ako dospe u nevolju. Od jednog mesta do drugog, i stie tamo gde je bio ecerko.

Ude u dvorac kao prosjakinja, vide ecerka, ali ne rece ni reci.

U dvorcu je bilo mnogo gusaka. Ode ona do slukinja i rece im:

- Mogu li da se smestim tamo kod gusaka? Slukinje odu do kraljice i kau joj:

- Gospodo kraljice, eno napolju neke prosjakinje koja pita moe li da se smesti tamo kod

gusaka. ta da cinimo?

- Pustite je - rece kraljica.

I pustie je. Prespava ona tamo to vece.

Ujutru, cim se probudila, razbije badem i pojavi se zlatno motovilo sa zlatnim stalkom,a

mota zlatne kaleme.

Ugledae ovo slukinje i potrce kraljici da joj to kau. Kad je kraljica to cula, reci ce:

- to ne podete da joj kaete da to dade nama? ta bi ona s tim?

Odu slukinje i kau joj:

- Veli gospoda kraljica, to ti ne bi nama dala zlatno motovilo sa postoljem? ta bi ti s

njim?

- Dacu vam, ali da mi date ecerka jednu noc. Odu slukinje i reknu to kraljici.

- A to da joj ga ne damo - rece kraljica. - ta ce mu pa biti!

Uvece, dakle, odmah posle vecere, dade kraljica ecerku nekakvo pice, a u tom je picu bilo

neto da ga uspava. Tek to ga je ispio, on zaspi, a slukinje ga ponesu na rukama i odnesu kod

prosjakinje i uzmu zlatno motovilo i stalak.

Kad slukinje odoe, poce princeza da besedi ecerku:

- Zato se ne probudi? Pa zar te nisam ja nacinila? Ja to sam istucala badem, pomeala ga

sa ecerom i mrvicama? Ja to sam istroila tri para gvozdenih cipela da dodem da te

nadem, a ti mi sada ne kae ni reci? Svetlosti moja i oci moje. Zar ti nije mene ao?

Celu je noc tako princeza besedila, ali kako da se ecerko probudi!

Ujutro dodoe slukinje, uzee ecerka, kraljica mu dade neko drugo pice i on se probudi.

Kad su slukinje otile, razbije princeza orah i odmah se pojavi zlatna koka sa zlatnim

pilicima.

Videe slukinje zlatnu koku sa zlatnim pilicima i otrcae kraljici da joj to kau:

- Trcite odmah - rece kraljica - i kaite joj da to dade nama. ta bi ona s tim! A ako zatrai

da joj damo ecerka, dobice ga. ta ce mu biti? ta mu je bilo sinoc kad smo joj ga dale?

Dodu slukinje i kau joj:

- Da nam da zlatnu koku sa zlatnim pilicima? ta bitistim?

- Da mi date ecerka jo jednu noc.

- Dacemo ti ga - rekoe slukinje. Kraljica ponovo dade neto ecerku te ga uspava, a cim je

zaspao, uzmu ga slukinje na ruke i ponesu do prosjakinje, uzee zlatnu koku sa zlatnim

pilicima i odoe.

Cim one odu, poce princeza ponovo besediti sve kao i prole noci, ali kako da se ecerko

probudi! A ujutru ponovo dodu slukinje, uzmu ecerka i odu.

Prosjakinja taDa razbije lenik, i otud se pojave strukovi karanfila sa zlatnim cvetovima.

Cim slukinje spazie zlatne strukove sa zlatnim cvetovima, otrce kraljici da joj to kau:

- Idite, recite joj da to da nama, ta bi ona s tim? A ako ponovo ushtedne ecerka, dobice ga

- rece kraljica.

Odu slukinje i kau joj tako.

Ali nedaleko od mesta gde je boravila prosjakinja iveo je jedan krojac koji je io nocu i

cuo sve reci koje je besedila prosjakinja. Sretne on tako ecerka i kae mu:

- Dozvoli, kralju moj, da te neto upitam.

- Samo izvoli - rece ecerko.

- Gde ti s veceri spava?

- A to me to pita? Kod kuce. Gde bih spavao?

- Gospodaru ecerko, vec dve noci ne mogu oka da sklopim od one prosjakinje to ivi tamo

kod gusaka. Po celu noc presedi govoreci: "ecerko, to se ne budi? Tri sam para gvozdenih

cipela istroila da dodem i da te nadem, a ti mi sada ne kae ni reci?"

ecerko je ovo shvatio, ali ne rece nita.

Ode i osedla svog konja i preko njega prebaci s obe strane vrece sa zlatnim florinima.

Uvece mu kraljica ponovo da pice, ali ga on ne ispi, vec se ucini kao da je zaspao.

Smesta ga slukinje uzmu i odnesu prosjakinji, a uzmu zlatne strukove karanfila sa zlatnim

cvetovima.

Cim slukinje odu, a princeza ponovo poce da besedi svoje jade, die se ecerko, zagrli je i

u casu uzjahae na konja i krenue na put.

Dodu ujutru slukinje da uzmu ecerka ali gde da ga nadu! Otrce placuci kraljici da joj to

kau. Poce tada i ona da kuka, ali ta da radi? Onda ona rece:

- Nacinicu i ja jednog coveka, i istog trenutka dade slukinjama da razbijaju bademe, pomea

ih sa ecerom i mrvicama, nacini od toga coveka i pocne da se klanja. Ali je umesto molitvi

kazivala kletve, pa se posle cetrdeset dana taj covek ubudavio i bacie ga.

Princeza i ecerko dodoe u svoje kraljevstvo i poivee dobro da ne moe biti bolje. Bio

sam i ja tamo i sve video.

(Grka)

BAJKA O IVANU-CAREVIU, AR-PTICI I SIVOME VUKU

iveo u jednom carstvu neki car po imenu Vislav Andronovic. Imao taj car sina carevica:

najstarijeg - Dimitrija-carevica, srednjeg - Vasilija-carevica i najmladeg - Ivana-carevica.

Car Vislav Andronovic imao je tako bogat vrt kakvog ni u jednom carstvu ne bee. U tom vrtu

su rasla razna retka drveta sa plodovima i bez njih. Imadae car jednu omiljenu jabuku. Na

toj jabuci rasle su jabuke od suvoga zlata.

Navadi se ar-ptica da dolece u carev vrt. Perje joj bee od zlata, a oci nalik na

istocnjacki kristal. Svake noci bi ona doletela u vrt, sela na omiljenu carevu jabuku,

stresla sa nje zlatne jabuke i opet odletela.

Caru Vislavu Andronovicu bee veoma ao jabuke i zato pozva k sebi svoja tri sina te im

rece:

- Deco moja draga, ko od vas moe da uhvati u mom vrtu ar-pticu? Onome ko je bude ivu

uhvatio dacu jo za ivota polovinu svoga carstva, a posle moje smrti i drugu polovinu.

Tada carevici rekoe uglas:

- Milostivi gospodaru, oce na, vae carsko velicanstvo! Sa velikom radocu cemo se

truditi da uhvatimo ar-pticu ivu.

Prve noci pode u vrt Dimitrije-carevic da cuva strau. Kad sede pod jabuku sa koje je ar-

ptica jabuke otresala, zaspa i ne cu kada je ar-ptica doletela i jabuke otresla. Car

Vislav Andronovic pozva ujutru svoga sina Dimitrija--carevica i pita ga:

- ta je, sine moj dragi, jesi li video ar-pticu?

Carevic odgovori ocu:

- Ne, milostivi oce-gospodaru! Nocas nije doletela.

Druge noci pode u vrt Vasilije-carevic da cuva strau. Sede pod onu istu jabuku i kako je

sedeo tako je i zaspao, te ne cu kada ar-ptica dolete i jabuke otrese. Ujutru ga car Vislav

pozva k sebi i upita:

- ta je, sine moj dragi, jesi li video ar-pticu?

- Ne, milostivi oce-gospodaru! Nocas nije doletela.

Trece noci pode u vrt Ivan-carevic da cuva strau i sede pod onu istu jabuku.

Sedi on tako, sedi, kad odjednom neka svetlost obasja ceo vrt kao da je u njemu hiljadu

sveca. Dolete ar-ptica, sede na jabuku i poce tresti jabuke. Prikrade se Ivan-carevic

veto ptici i uhvati je za rep. Ali je ne mogade zadrati. Ote se ar-ptica i odlete, a

Ivanu-carevicu ostade u ruci samo jedno pero iz njenog repa. Ujutru, cim se car Vislav

probudi, ode Ivan-carevic k njemu i dade mu pero ar-ptice. Obradova se car to je

najmladi sin uspeo makar jedno pero ar-ptice da dobavi. A to pero bilo je tako prekrasno i

sjajno, da bi u mracnoj sobi namah tako zablistalo kao da si u nju uneo mnotvo sveca. Car

Vislav stavi to pero u svoje odaje i naredi da se ono cuva.

Otada ar-ptica nije vie doletala u vrt.

Car Vislav opet dozva k sebi svoje sinove i rece im:

- Deco moja draga! Dajem vam svoj blagoslov, podite i nadite mi ar-pticu te je ivu

donesite. A ono to sam ranije obecao dobice onaj koji mi ar-pticu donese.

Carevici Dimitrije i Vasilije uzee od oca blagoslov i krenue da trae ar-pticu sami,

jer im je bilo krivo to je Ivan-carevic uspeo da icupa ar-ptici pero iz repa. A Ivan-

carevic stade oca moliti da i njemu da blagoslov. Car Vislav mu rece:

- Sine moj mili! Cedo moje drago! Ti si jo mlad i neuk za tako dalek i teak put. Nemoj se od

mene odvajati! I tako su braca tvoja pola. A ako i ti ode, sva trojica se necete skoro

vratiti. Ja sam vec star i smrt mi se pribliava. Ako mi gospod bog uzme ivot za vreme

vaeg odsustva, ko ce umesto mene carstvom upravljati? Moe doci do bune i nesloge medu

narodom, a ko ce to smirivati? Ili se naoj zemlji moe pribliiti neprijatelj, a vojsku

nece imati ko da predvodi.

Ali ma kako da se car Vislav trudio da zadri Ivana-carevica, ne pode mu to za rukom, te

Ivan-carevic uze blagoslov od roditelja svoga, odabra sebi konja i pode na put, ni sam ne

znajuci kud.

Iao on tako putem, iao, te stie, najzad, na jedno iroko polje. A u polju stoji stub, i na

stubu zapisane reci: "Onaj ko pode od ovoga stuba pravo, taj ce biti gladan i jadan; ko pode

na desnu stranu, taj ce biti iv i zdrav, a konj ce mu biti mrtav; a ko pode na levu stranu,

sam ce biti ubijen, a konj ce mu iv i zdrav ostati."

Procita Ivan-carevic ovaj natpis i krene na desnu stranu. Miljae: konj ce mi biti ubijen,

ali ja cu ostati iv pa cu sebi kasnije naci drugog konja.

Iao on tako jedan dan, dva dana, tri, kad odjednom u susret mu ide velik i prevelik sivi

vuk te mu rece:

- Zdravo da si, junace mladi, Ivane-carevicu! Na stubu si procitao ta je napisano: da ce

konj tvoj mrtav biti. Zato onda ovuda ide?

Izgovori vuk te reci, rastre konja na dve polovine i ode.

Ivanu-carevicu bi ao konja, zaplaka gorko i pode peice. Iao tako citav dan, umori se i

htede malo da odahne, kada ga dostie sivi vuk i rece mu:

- ao mi je, Ivane-carevicu, to si se tako hodajuci izmucio. ao mi je i to sam tvoga dobrog

konja rastrgao. Uzjai mene, sivoga vuka, i reci kuda da te nosim i zato?

Ivan-carevic rece sivome vuku kuda treba da ide. Pojuri sivi vuk bre od konja i ne prode

dugo a vuk ga donese usred noci do jednog kamenog zida, ne mnogo visokog. Zaustavi se vuk i

rece:

- E, Ivane-carevicu, sidi sa mene, sivoga vuka, i predi preko ovog kamenog zida. Tu, iza zida,

nalazi se vrt, a u vrtu ar-ptica sedi u kavezu zlatnom. Uzmi ar-pticu, ali kavez ne diraj.

Ako kavez uzme, nece moci iz vrta izici: odmah ce te uhvatiti.

Preskoci Ivan-carevic preko zida i nade se u vrtu.

Spazi ar-pticu u zlatnom kavezu i polakomi se. Izvadi

pticu iz kaveza i pode natrag, pa promisli i rece u sebi:

"ta ce mi ptica bez kaveza? Kud cu sa njom?" Vrati se i tek

to skide zlatni kavez, odjednom neto zagrme i zatutnji po

celom vrtu, kao da su kroz zlatni kavez bile ice sprovedene.

Straari se odmah probudie, dotrcae u vrt, uhvatie

Ivana-carevica sa ar-pticom i dovedoe ga svome caru

Dolmatu.

Car Dolmat se razgnevi na Ivana-carevica i povika:

- Kako te nije stid, mladi covece, da krade! Ko si i odakle si, ciji si sin i kako te zovu?

Ivan-carevic mu odgovori:

- Ja sam iz Vislavovog carstva, sin cara Vislava Andronovica, a zovu me Ivan-carevic. Tvoja

ar-ptica se navadila da nam svake noci dolece u vrt i otkida zlatne plodove sa omiljene

jabuke mog oca. Sve je drvo vec obrala. I otac me je poslao da pronadem ar-pticu i da mu je

donesem.

- Eh, ti, mladicu, Ivane-carevicu - rece car Dolmat - zar se tako radi? Da si doao meni, ja

bih ti casno i poteno ar-pticu dao. A ta ce biti sada ako ja po celome carstvu razglasim

kako si ti necasno postupio. Ali sluaj, Ivane-carevicu! Ako ispuni ovo to ti traim i

ode preko devet brda i devet voda u deseto carstvo, i donese mi od cara Afrona konja

zlatogrivog, oprosticu ti greku i uz velike pocasti cu ti ar-pticu dati. A ako to ne

izvri, razglasicu po citavom carstvu da si lopov necastan.

Ivan-carevic napusti cara Dolmata tuan i alostan obecavi da ce mu dovesti konja

zlatogrivog.

Dode on sivome vuku te mu isprica sve to mu je zadao car Dolmat.

- Zdravo da si, junace mladi, Ivane-carevicu! - rece mu sivi vuk. - Zato me ne poslua, zato

uze zlatni kavez?

- Kriv sam pred tobom - odvrati mu Ivan-carevic.

- Dobro, hajde! - na to ce vuk. - Uzjai mene, sivoga vuka, odnecu te kuda treba.

Uzajaha Ivan-carevic vuku na leda, a vuk pojuri brzo kao strela.

Jurio on tako, jurio, najzad stie, usred noci u carstvo cara Afrona.

Kada stigoe do carskih konjunica od beloga kamena, sivi vuk rece Ivanu-carevicu:

- Udi, Ivane-carevicu, u konjunicu. Svi straari cvrsto spavaju. Uzmi konja zlatogrivog. Na

zidu visi zlatna uzda, ali je ti nemoj uzeti, inace ce zlo biti.

Ivan-carevic ude u konjunicu, uze konja i htede da se vrati. Kad na zidu ugleda zlatnu

uzdu, polakomi se. Tek to je skide, nastade tresak i tutnjava po svim konjunicama, kao da

su u tu uzdu bile ice sprovedene. Straari se odmah probudie, dotrcae, Ivana-

carevica uhvatie i odvedoe caru Afronu. Car Afron ga stade ispitivati:

- Zdravo da si, mladicu! Reci mi iz koje si zemlje, ko ti je otac i kako ti je ime?

Ivan-carevic mu odgovori:

- Iz Vislavovog sam carstva, sin cara Vislava Andronovica, a ime mi je Ivan-carevic.

- Eh, ti, mladi junace, Ivane-carevicu! - rece mu car Afron. - Zar to casni junak moe da

radi? Da si doao k meni, ja bih ti casno i poteno zlatogrivog konja dao. A ta ce biti sada

ako ja po celom carstvu razglasim da si ti u mome carstvu necasno postupio? Ali posluaj,

Ivane-carevicu! Ako ispuni ovo to ti traim i ode preko devet brda, devet voda u

deseto carstvo i dovede mi princezu Jelenu Prekrasnu, za kojom odavno moje srce i dua

tuguju, ja cu ti pogreku oprostiti i konja zlatogrivog sa zlatnom uzdom darivata. A ako to ne

izvri, po citavom carstvu cu razglasiti da si ti necastan lopov i da si necasno delo u

mome carstvu pocinio.

Tada Ivan-carevic obeca caru Afronu da ce mu dovesti princezu Jelenu Prekrasnu, a kad

izide iz odaja, gorko zaplaka.

Dode sivome vuku i isprica sve ta mu se desilo.

- Zdravo da si, junace mladi, Ivane-carevicu! - rece mu sivi vuk. - Zato me ne poslua, zato

uze zlatnu uzdu?

- Kriv sam pred tobom! - odvrati mu Ivan-carevic.

- Dobro, hajde! - nastavi sivi vuk. - Uzjai mene, sivoga vuka, ja cu te odneti kud treba.

Uzjaha Ivan-carevic vuku na leda, a vuk pojuri brzo kao strela.

Jurio je on tako brzo kao to se u prici prica, i dojuri do carstva u kome je ivela princeza

Jelena Prekrasna. Kada stie do zlatne ograde koja je okruavala prekrasan vrt, vuk ce

carevicu:

- Sidi, Ivane-carevicu, sa mene, sivoga vuka, i vrati se onim putem kojim smo doli, te me

cekaj na irokom polju ispod hrasta zelenog.

Pode Ivan-carevic kud mu je zapovedeno. A sivi vuk sede pokraj zlatne ograde i cekae da

izide u vrt princeza Jelena Prekrasna. Pred vece, kada se sunce klonilo zapadu i vazduh

postao prijatniji i prohladan, izide princeza Jelena Prekrasna u vrt da se eta sa svojim

dvorkinjama i pratiljama. Kada dode do onoga mesta gde je sivi vuk sedeo iza ograde, on

odjednom preskoci ogradu, zgrabi Jelenu Prekrasnu, ponovo skoci natrag i dade se u trk.

Dojuri on tako do zelenog hrasta, gde ga je Ivan-carevic ocekivao i rece mu:

- Ivane-carevicu, sedni mi brzo na leda!

Ivan-carevic sede na njega, a sivi vuk pojuri ka carstvu cara Afrona. Princezine pratilje i

dvorkinje koje su etale po vrtu zajedno sa princezom, otrcae u dvorac i poslae poteru ne

bi li stigla sivoga vuka. Ali ma kako gonici bili hitri, ne uspee da stignu sivoga vuka pa se

vratie.

Dok je Ivan-carevic sedeo na sivome vuku zajedno sa prekrasnom princezom Jelenom, zaljubi

se on u nju, a i ona u Ivana-carevica. Kada sivi vuk dode do carstva cara Afrona, Ivan-

carevic morade da odvede princezu Jelenu u dvorac i da je preda caru. Carevic se tada

raalosti i poce suze prolivati. Sivi vuk ga upita:

- Zato place, Ivane-carevicu? Ivan-carevic mu na to odgovori:

- Sivi vuce, prijatelju moj! Kako da ne placem i ne tugujem? Zavoleo sam iz dna due

prekrasnu princezu Jelenu, a sada treba da je predam caru Afronu za konja zlatogrivog, a

ako je ne predam, car Afron ce mi cast ukaljati u svim zemljama.

- Sluio sam te mnogo, Ivane-carevicu - rece sivi vuk - ucinicu ti jo i ovo. Posluaj me,

Ivane-carevicu: ja cu se naciniti prekrasna princeza Jelena. Ti me odvedi caru Afronu i

uzmi konja zlatogrivog. Car ce misliti da sam ja prava princeza. Kada uzjae konja

zlatogrivog i ode daleko, tada cu ja izmoliti cara Afrona da izidem na iroko polje u

etnju. I kada me on pusti sa pratiljama i dvorkinjama, ti me se seti - i ja cu se opet stvoriti

kraj tebe.

Tek to sivi vuk izgovori te reci, udari o zemlju i pretvori se u krasnu princezu Jelenu,

tako da niko ni poznati ne bi mogao da to nije ona. Ivan-carevic uze sivoga vuka i pode u

dvorac caru Afronu, a prekrasnoj princezi Jeleni rece da ga ceka izvan grada. Kada Ivan-

carevic dode caru Afronu sa tobonjom princezom Jelenom Prekrasnom, car se veoma

obradova to je dobio blago koje je odavno eleo. Povede lanu princezu, a konja

zlatogrivog predade Ivanu--carevicu. Ivan-carevic uzjaha konja i izide izvan grada. Smesti

na konja Jelenu Prekrasnu i krenu prema carstvu cara Dolmata.

Sivi vuk je iveo kod cara Afrona tri dana kao prekrasna princeza Jelena, a cetvrtog dana

dode caru moleci ga da se proeta po ravnom polju kako bi golemu svoju tugu ublaila. A car

Afron odgovori:

- Ah, prekrasna moja princezo Jelena! Ja cu za tebe sve uciniti, pusticu te u polje ravno da se

proeta.

I odmah naredi pratiljama i dvorkinjama da podu sa prekrasnom princezom u etnju u polje

iroko.

A Ivan-carevic iao putem sa Jelenom Prekrasnom, razgovarao sa njom i umalo da ne

zaboravi na sivoga vuka. Seti se i rece:

- Ah, gde li je moj sivi vuk?

Tek to je to rekao, stade sivi vuk pred carevica i rece mu:

- Uzjai, carevicu, mene, sivoga vuka, a prekrasna princeza Jelena neka jae na konju

zlatogrivom.

Ivan-carevic uzjaha sivoga vuka te tako podoe u carstvo cara Dolmata. Ili oni, ili i

kada stigoe na tri vrste od tog carstva, Ivan-carevic stade moliti sivoga vuka:

- Sasluaj me, prijatelju dragi, vuce sivi! Mnogo si mi dobra ucinio, ucini mi jo i ovo

poslednje. Evo ta ce uciniti: pretvori se u zlatogrivog konja, jer ja se ne mogu rastati od

ovoga konja.

Najednom udari sivi vuk o zemlju i pretvori se u konja zlatogrivog. Ivan-carevic ostavi

prekrasnu princezu Jelenu na zelenoj livadi, uzjaha sivoga vuka i pode u dvorac caru

Dolmatu.

Cim stie, spazi ga car Dolmat gde jae na zlatogrivom konju, mnogo se obradova, i izide iz

svojih odaja. Doceka carevica na dvoritu, poljubi ga u usta medna, uze ga za desnu ruku i

povede u dvorac. Od silne radosti, car Dolmat naredi da se priredi gozba. Sedoe oni za

trpezu. Pili su, jeli, veselili se ravno dva dana, a trecega dana predade car Dolmat Ivanu-

carevicu ar-pticu sa zlatnim kavezom.

Uze carevic ar-pticu, izide iz grada, sede na konja zlatogrivog sa prekrasnom princezom

Jelenom i pode u svoju zemlju, carstvo cara Vislava Andronovica.

Car Dolmat htede sutradan da projae na svome zlatogrivom konju. Naredi da se osedla,

uzjaha i krenu u iroko polje. Tek to je razigrao konja, konj zbaci sa sebe cara Dolmata,

pretvori se u sivoga vuka, odjuri i stie Ivana-carevica.

- Carevicu-Ivane! - rece on. - Uzjai mene, sivoga vuka, a princeza Jelena Prekrasna neka

jae na konju zlatogrivom.

Carevic-Ivan uzjaha sivoga vuka i podoe na put. Kada stigoe do onoga mesta gde je sivi vuk

rastrgao konja Ivanu-carevicu, vuk se zaustavi i rece:

- E, pa, Ivane-carevicu, dosta sam te verno i poteno sluio. Na ovome mestu sam tvoga konja

rastrgao, dovde sam te i doneo. Sidi s mene, sivoga vuka, sada ima konja zlatogrivog, uzjai

njega i putuj kud ti je drago. A ja ti vie nisam sluga.

Tek to to izgovori, sivi vuk iceze. Ivan-carevic zaplaka gorko za sivim vukom i pode

dalje sa svojom prekrasnom princezom.

Jahao on tako, jahao sa svojom princezom Jelenom na konju zlatogrivom i zaustavi se na

dvanaest vrsta od svoje zemlje. Sjaha sa konja i zajedno sa prekrasnom princezom lee pod

jedno drvo da se malo odmori od vrucine koja bee pripekla. Zlatogrivog konja priveza za

drvo, a kavez sa ar-pticom postavi kraj sebe. Dok su tako leali na travi, uhvati ih san.

Za to vreme braca Ivana-carevica - Dimitrije i Vasilije - lutajuci po raznim carstvima i ne

naavi ar-pticu, vracahu se u svoju zemlju praznih ruku. Naidoe oni na svoga usnulog

brata Ivana-carevica i prekrasnu princezu Jelenu. Kada ugledae na travi ar-pticu u

zlatnom kavezu i konja zlatogrivog, polakomie se i smislie kako da ubiju svoga brata

Ivana-carevica.

Carevic Dimitrije isuka mac iz korica, probode Ivana-carevica i sasece ga. Zatim razbudi

prekrasnu princezu Jelenu i stade je ispitivati:

- Prekrasna devojko! Iz koga si ti carstva, cija si kci i kako ti je ime?

Prekrasna princeza Jelena, kada spazi Ivana-carevica mrtvog, prepade se i stade gorke

suze prolivati. Kroz plac ona govorae:

- Ja sam princeza Jelena Prekrasna, a doveo me je Ivan-carevic koga ste vi stranoj smrti

predali. Da ste vi bili pravi junaci, izili biste s njim na ravno polje i ivoga ga pobedili.

A vi ubiste coveka u snu, i kakvu ste pohvalu zasluili? Covek u snu je isto to i mrtav

covek.

Tada carevic Dimitrije prisloni svoj mac na grudi prekrasne princeze Jelene i rece joj:

- Sluaj, Jeleno Prekrasna! Ti si sada u naim rukama. Mi cemo te povesti ocu naem, caru

Vislavu Andronovicu, a ti mu reci da smo mi doveli i tebe, i ar-pticu i konja zlatogrivog.

Ako to ne rece, odmah cu te ubiti!

Prekrasna princeza Jelena uplai se smrti i obeca da ce govoriti onako kako su joj

zapovedili.

Tada carevic Dimitrije i carevic Vasilije bacie kocku kome ce pripasti prekrasna

princeza Jelena, a kome zlatogrivi konj. I prekrasna princeza pripade carevicu Vasiliju, a

zlatogrivi konj - carevicu Dimitriju. Tada carevic Vasilije povede prekrasnu princezu

Jelenu, posadi je na svog dobrog konja, a carevic Dimitrije uzjaha konja zlatogrivog i uze

ar-pticu da je preda svome ocu, caru Vislavu Andronovicu. Tako oni krenue dalje.

Ivan-carevic leae mrtav na onom mestu ravno trideset dana. Naide tuda sivi vuk te

pozna po mirisu Ivana-carevica. Htede da mu pomogne, da ga oivi, ali nije znao kako to da

ucini. Opazi vuk jednoga gavrana i dva gavrancica koji su tuda leteli i hteli da se na zemlju

spuste. Sakri se vuk iza buna i tek to se gavrani spustie na zemlju, vuk iskoci iza

buna, zgrabi jednoga gavrancica i htede da ga rastrgne. Tada mu gavran rece:

- Zdravo da si, sivi vuce! Ne diraj mi moje mlade ptice, ono ti nita nije skrivilo.

- Sluaj, Gavrane Gavranovicu! - rece sivi vuk. - Tvoje ptice necu dirnuti i pusticu ga iva i

zdrava, ako mi neto ucini. Odleti preko devet brda, preko devet voda, i iz desete zemlje

mi donesi mrtvu i ivu vodu.

Tada Gavran Gavranovic odgovori vuku:

- Ovo cu ti uciniti, ali mi sina ne diraj.

Tek to to izgovori, gavran odlete.

Posle tri dana gavran dolete i donese sa sobom dva meha: u jednom iva voda, a u drugom -

mrtva. Dade ih sivom vuku. Sivi vuk uze vodu, rastrgnu gavrancica na dva dela, poprska ga

mrtvom vodom - i gavrancic sraste ponovo, poprska ga ivom vodom - gavrancic se prenu i

polete. Zatim sivi vuk poprska Ivana-carevica mrtvom vodom i telo njegovo sraste, poprska

ga ivom vodom, a Ivan-carevic ustade i progovori:

- Ah, kako sam dugo spavao!

Sivi vuk mu na to odgovori:

- Da, Ivane-carevicu, spavao bi ti vecno da mene ne bee. Tvoja braca te ubie i sa sobom

odvedoe prekrasnu princezu Jelenu, i konja zlatogrivog, i ar-pticu. Sada bez odlaganja

pohitaj da to pre stigne u svoju zemlju. Tvoj brat carevic Vasilije eni se danas tvojom

nevestom, prekrasnom princezom Jelenom. Da bi to pre stigao tamo, uzjai mene, sivoga

vuka, i ja cu te odneti.

Ivan-carevic uzjaha sivoga vuka i on odjuri s njime u carstvo cara Vislava Andronovica.

Ne prode dugo, a oni stigoe u grad. Ivan-carevic sjaha sa sivoga vuka, pode u grad i kada

stie u dvorac, zatece carevica Vasilija gde se eni prekrasnom princezom Jelenom.

Ivan-carevic ude u palatu, a cim ga Jelena Prekrasna spazi, skoci odmah iza stola, stade ga

grliti i ljubiti te povika:

- Ovo je moj dragi sudenik, Ivan-carevic, a ne onaj zlotvor koji za stolom sedi!

Tada se car Vislav Andronovic die sa stola i zapita prekrasnu princezu Jelenu o cemu

ona to govori. Jelena Prekrasna mu isprica celu istinu, ta je i kako je bilo: kako je Ivan-

carevic doao do nje, do konja zlatogrivog i ar--ptice, kako su ga starija braca ubila dok

je on spavao i kako su joj pretili i naterali je da kae kako su oni sve to nali.

Car Vislav se razgnevi i naredi da carevice Dimitrija i Vasilija odvedu u tamnicu.

Ivan-carevic se oeni prekrasnom princezom Jelenom i iveo je s njom u slozi i ljubavi,

tako da jedno bez drugoga nisu nikako mogli.

(Ukrajinska)

GVOZDENI HANS

Bio negde jedan kralj i imao kraj dvora veliku umu sa svakojakom divljaci u njoj. Jednom

posla lovca da mu ulovi i donese srnu. Lovac ode, ali se ne vrati.

- Moda su ga zadesili kakvi jadi - rece kralj i iduceg dana poalje dvojicu lovaca da ga

trae. Ali se ni oni ne vratie. Tada, treceg dana, pozva kralj sve svoje lovce i rece im:

- Prokrstarite po svoj umi i tragajte dok ne budete nali svu trojicu. - Medutim, ni od ovih

se nijedan ne vrati kuci, a ne pojavi se nijedan od hajkakih pasa to ih behu poveli sa

sobom.

Od to doba niko se vie ne osmeli zaci u umu i ona pocivae u dubokoj tiini kao pusta; tek

pokatkad mogao se videti koji orao ili jastreb u letu nad njom.

To je trajalo mnogo godina, kad se javi neki stran lovac, traeci u kralja uhleblje i nudeci

se da lovi u opasnoj umi. Kralj mu sprva ne htede dati svoj pristanak i rece:

- S tom umom nisu cista posla; bojim se da u njoj nece proci bolje no to su drugi proli i

da se iz nje nece vratiti.

Ali mu strani lovac odgovori:

- Poci cu u umu na sopstvenu odgovornost; ne znam ta je to strah, i nicega se ne bojim.

Tako strani lovac ode sa psom u umu. Nije bilo zadugo, kad pas onjui trag divljaci i potrca

za tragom. Ali samo za casak: dotrcavi do nekakve duboke lokve, zastade kraj nje ne

mogavi dalje, a jedna gola ruka izdie se iz vode, docepa psa i odvuce u lokvu.

Videvi to, vrati se lovac u dvor i uzme tri coveka da s cabricama iscrpu vodu iz one

lokve. Kad sagledae dno lokve, vide da na njemu lei jedan divlji covek, koe smede kao

zardalo gvode i dugackih vlasi, koje su mu preko lica padale do kolena. Veu ga

konopcima i odvedu u dvor. Tamo se svi cudom cudili gledajuci divljeg coveka. Kralj naredi

da ga zatvore u gvozden kavez i postave u dvoritu, zapreti smrtnom kaznom onom ko bude

kavez otvorio, a cuvanje kljuca od kaveza poveri kraljici.

Od to doba svako je bezbedno mogao opet odlaziti u umu.

Kralj je imao sina kome je bilo osam godina. Decak se jednom zabavljao igrom u dvoritu;

igrajuci se zlatnom loptom, upadne mu ona u kavez. Decak pritrca kavezu i rece:

- Izbaci mi moju loptu!

- Dacu ti je - odgovori divlji covek - tek kad mi bude otvorio vrata.

- Ne - rece decak - necu ti ih otvoriti, kralj je to zabranio. - A onda otrca.

Sutradan dode decak i opet zatrai loptu. Divlji covek rece:

- Otvori mi vrata! - Ali decak to ne htede.

Treceg dana kralj je bio otiao u lov, kad decak jo jednom dode i rece:

- I kad bih hteo, ne bih ti mogao otvoriti vrata, jer nemam kljuca.

Na to divlji covek rece:

- Kljuc je pod uzglavljem na postelji tvoje majke; tamo ce ga naci.

U elji da opet dobije u ruke svoju loptu, decak ne hajae vie za ocevu zabranu, ode i

donese kljuc. Vrata se teko otvarahu i decak nagnjeci prst otvarajuci ih. Kad ih otvori,

izide divlji covek iz kaveza, prui decaku zlatnu loptu i pohita iz dvorita. Decaka

spopade strah, stade da vriska i viknu mu:

- Ah, divlji covece, nemoj da ide, inace cu dobiti batina.

Divlji covek se vrati, podigne ga i uzme na rame, pa, otro koracajuci, ode s njim u umu.

Kad se kralj vratio iz lova, vide prazan kavez i zapita kraljicu kako se to moglo zbiti. Ne

znajuci nita o dogadaju, potrai kraljica kljuc, ali ga ne nade pod uzglavljem. Uze zvati

decaka, ali ne dobi odgovora. Kralj poalje ljude da trae decaka u polju, ali ga oni ne

nadoe. Tada bi kralju sasvim jasno ta se dogodilo i u kraljevskom dvoru zavlada velika

alost.

Kad se divlji covek opet nade u mracnoj umi, spusti decaka s ramena i rece mu:

- Oca i majku nece vie videti, ali ja cu te zadrati kod sebe, jer si me ti oslobodio te

imam saaljenja prema tebi. Ako bude sve cinio to ti kaem - dobro ce ti biti. Blaga i

zlata ima u mene vie negoli u ikog na svetu.

Onda mu od mahovine spremi leite, na kojem decak zaspa, a ujutro, iduceg dana, odvede ga

divlji covek do jednog zdenca i rece mu:

- Ovaj zlatni zdenac je, vidi, bistar i cist kao kristal. Tvoja ce dunost biti da sedi

kraj njega i pazi na to da nita u nj ne upadne, inace ce biti oskvrnut. Ja cu svako vece doci

da vidim jesi li izvrio moju zapovest.

Decak sede na ivicu zdenca, posmatrajuci cas zlatnu ribu, cas zlatnu zmiju, koje se, s

vremena na vreme, pojavljivahu u njemu, i pazeci da nita u nj ne upadne.

U jednom trenutku, dok je tako sedeo, zaboli ga prst, toliko ga zaboli da ga i nehotice

zamoci u vodu. ustro ga iz vode istre, ali kad ga pogleda, vide da mu je prst pozlacen, i

sav njegov trud da otare s prsta pozlatu bee uzaludan. Uvece se divlji covek vrati,

pogleda decaka i rece:

- ta se dogodilo sa zdencem?

- Nita, nita - odgovori decak dreci prst na ledima, da ga divlji covek ne bi video. Ali

divlji covek rece:

- Ti si zamocio prst u vodu! Nego predimo sad preko toga, samo se cuvaj da ti opet ne upadne

togod u zdenac.

Iduceg dana decak je od rana jutra sedeo kraj zdenca i cuvao ga. Prst ga opet zabole te ga

uzme trljati po glavi, kad mu, na nesrecu, pade u bunar jedna vlas kose. On je brzo izvadi,

ali je vlas vec sva bila pozlacena. Dode divlji covek i vec je znao ta se dogodilo.

- Pustio si da ti u zdenac padne jedna vlas s glave - rece mu - ali ja cu jo jednom preci preko

toga. Medutim, ako se tako ta i treci put bude dogodilo, zdenac ce biti oskvrnut i ti nece

vie moci ostati kod mene.

Treceg dana sedeo je decak kraj zdenca ne micuci prstom ma koliko da ga je boleo. Bilo mu je

dugo vreme te uzme posmatrati svoj lik u vodenu ogledalu, i hoteci zagledati liku u same

oci, toliko se sagne da mu njegove dugacke vlasi spadnu s ramena u vodu. Trgne se i brzo

uspravi, ali njegova kosa vec bee sva pozlacena i sijae se kao sunce.

Moete misliti koliko se siroti decak uplaio. Uze maramu i sveza je oko glave da mu

divlji covek ne vidi kosu.

Kad divlji covek dode, vec je sve znao i rece:

- Odvei maramu!

Tako sinue njegove zlatne vlasi i sva decakova pravdanja nita ne pomogoe. Divlji covek

rece:

- Nisi izdrao probu i ne moe vie ovde ostati. Idi u iroki svet pa ce steci iskustvo o

tome ta znaci siromatvo. Poto ti srce nije zlo i poto ti ja dobro elim, to cu ti jedno

dopustiti: bude li dospeo u nevolju, dodi ovamo, vikni: "Gvozdeni Hanse!" - i ja cu se

pojaviti i pomoci ti. Moja moc je velika, veca no to misli da je, a zlata i srebra ima u mene

u izobilju.

Tako kraljevic ostavi umu za sobom i iduci po utrvenim i neutrvenim putevima sve dalje,

dospe naposletku do jednog velikog grada. Tamo potrai rada, ali ga niko ne uposli jer nije

nita izucio cime bi se za posao mogao preporuciti. Ode najzad u dvor i zapita da li bi ga

tamo hteli primiti. Ljudi u dvoru ne mogoe odmah smisliti kud bi i ta bi s njim, ali kako

im se svideo, rekoe mu da ostane. Naposletku uzme ga u slubu kuvar, s tim da mu donosi

drva i vode i cisti ognjite od pepela.

Jednom, upravo u casu kad nije imao kraj sebe nikoga drugog doli njega, naredi mu kuvar da

odnese jelo na kraljevsku trpezu. On poslua i kako nije hteo da mu ko vidi zlatnu kosu, ne

skide eir, koji je i inace uvek imao na glavi. Pred kraljem se tako ta jo nikad ne bee

dogodilo i kralj mu rece:

- Kad prilazi kraljevskoj trpezi, mora skinuti eir.

- Ah, gospodaru - odgovori on - ne mogu ga skinuti, jer imam po glavi gadne kraste.

Na to kralj pozove kuvara, izgrdi ga, zapita kako je mogao uzeti u slubu takva mladica i

rece mu da ga odmah otera. Kuvar je, medutim, osecao saaljenje prema njemu i razmeni ga sa

batovanovim momkom.

Sad je mladic morao u dvorskoj bati saditi i zalivati, rezati i kopati, raditi i po vetru i

po nevremenu.

Jednom u leto, kad je bio sam u bati i radio, a dan bio veoma topao, skide eir da na

vazduhu rashladi glavu. Kako mu je sunce obasjalo kosu, ona zasvetli i zablista i preko nje

padoe zraci u lonicu kraljeve kceri, koja skoci da vidi ta je to. Ugledavi mladica,

dovikne mu:

- Mladicu, donesi mi kitu cveca.

On u najvecoj urbi metne eir na glavu, nabra divljeg poljskog cveca i vee u kiticu. Kad

s tim pode uz stepenice, susretne se s batovanom, koji mu rece:

- Kako pred kraljevu kcer moe izici s kitom tako prostog cveca? Brzo natrag, pa uzaberi

drugo; izaberi drugo; izaberi najlepe i najrede.

- O, ne - odgovori mladic - ovo divlje ima jaci miris i bice joj ugodnije.

Kad ude u njezinu sobu, kraljeva kci mu rece:

- Skini eir; ne prilici da ga dri na glavi kad si preda mnom.

On opet odgovori:

- Ne smem ga skinuti, jer mi je glava krastava.

Ona mu, medutim, zgrabi eir, skide mu ga sa glave i njegove zlatne vlasi zakovrdae mu

se niz rame da je bila divota gledati ih. On htede pobeci, ali ga ona uhvati za ruku, zadra

ga i da mu punu aku dukata. Ne obziruci se na novac, on ode, da dukate batovanu i rece:

- Poklanjam ih tvojoj deci; mogu se s njima igrati.

Drugog dana kraljeva kci ga opet pozva da joj donese kitu poljskog cveca. Kad s cvecem ude u

njezinu sobu, ona mu odmah zgrabi eir da ga skine, ali ga on cvrsto drae obadvema

rukama. Ona mu opet da punu aku dukata, ali on ih ne htede zadrati nego ih pokloni

batovanu za njegovu decu. Ni treceg dana nije bilo drukcije: ona mu nije mogla uzeti eir, a

on ne htede njezin novac.

Nije posle toga prolo mnogo vremena, kad se zemlja nade u ratu. Kralj okupi narod i ne

znadae da li ce se moci odupreti neprijatelju, koji je bio nadmocan i imao veliku vojsku.

Tada batovanov momak rece:

- Odrastao sam i hocu i ja s drugima u rat; dajte mi samo konja.

Drugi se smejahu i rekoe:

- Kad budemo otili, ti potrai sebi konja; jednog cemo ti ostaviti u staji.

Posle njihova odlaska ode mladic u staju i izvede konja kojeg su mu ostavili i koji bee

bangav u jednu nogu. Mladic ipak usedne na nj i sa de-de, di-di, i, mic po mic, krenu ka mracnoj

umi. Stigavi do nje, viknu triput: "Gvozdeni Hanse!" - i to tako jakim glasom da se uma sva

orila. Divlji covek se odmah pojavi pred njim i rece:

- taeli? Mladic odgovori:

- elim jaka konja, jer idem u rat.

- Dobice ga - rece divlji covek - i dobice vie no to trai.

Onda se divlji covek vrati u umu. Nije dugo potrajalo, kad dode odande jedan ardija

vodeci vilena konja koji je silovito frktao, a ardija jedva bio u stanju da ga dri. Za njim

je ila velika ceta ratnika, svi u gvodu; njihovi macevi blistali su na suncu. Mladic

preda ardiji bangava konja, usedne na onog drugog i na celu cete pojezdi ka bojnom polju.

Kad se pribliio bojitu, velik deo kraljevih ljudi vec je bio pao u borbi i nije mnogo

trebalo pa da i oni koji su se jo borili budu primorani na uzmak. Tada mladic sa gvozdenom

cetom navali kao oluj na neprijatelje, satiruci sve koji davahu otpor. Preostali

neprijateljski ratnici htedoe se povuci, ali ih mladic progonjae ustopce bijuci ih i ne

prestajuci ih biti sve do njihova poslednjeg coveka.

Potom, umesto da se vrati kralju, odvede svoju cetu zaobilaznim putem opet do ume i

pozove Gvozdenog Hansa.

- ta eli? - upita divlji covek.

- Uzmi natrag svojeg konja i svoju cetu, a meni daj onog mojeg.

Sve se zbude tako kako je traio i on se vrati kuci na bangavu konju.

Kad kralj opet dode u dvor, izide mu u susret kci cestitajuci na pobedi i poelevi mu

srecu.

- Nisam ja pobedilac - rece kralj - nego jedan strani vitez, koji mi je sa svojom cetom pritekao

u pomoc.- Kci mu je elela cuti ko je bio taj strani vitez, ali joj kralj ne umede to kazati.

- On je - rece - progonio neprijatelja i ja ga vie nisam video.

Kraljeva kci uzme se raspitivati kod batovana o mladicu, njegovu momku. Batovan se

nasmeja i rece:

- Upravo sad se vratio kuci na bangavu konju. Drugi su mu se rugali uzvikujuci: "Evo naeg

bangavca natrag!" Pitali su ga takode: "Iza koje li si ti to ivice leao i spavao za vreme

borbe?" On je, pak, odgovorio: "Ucinio sam to sam najbolje mogao i zlo bi bilo da mene nije

bilo!" Na to su ga jo vie ismejavali.

Kralj rece kceri:

- Objavicu da priredujem trodnevnu svetkovinu i da ce ti tada baciti zlatnu jabuku; moda

ce nepoznati vitez doci.

Kad je svetkovina objavljena, ode mladic do ume i pozove Gvozdenog Hansa.

- ta eli? - zapita ga divlji covek.

- elim da uhvatim zlatnu jabuku kraljeve kceri.

- Moe smatrati da je vec ima - rece Gvozdeni Hans. - Dobice za tu priliku i crvenu

opremu i da jae ponosita ridana.

Kada dode dan svetkovine, dojezdi mladic, postavi se medu viteze a da ga niko ne poznade.

Izide kraljeva kci i hitnu vitezima zlatnu jabuku. Niko je drugi ne uhvati nego upravo on, a

cim ju je uhvatio - odjezdi.

Drugog dana opremi ga Gvozdeni Hans kao viteza u belom i da mu konja belca. I sad on uhvati

jabuku, a posle toga ne zadra se tamo ni casak nego odmah odjezdi. Kralj se naljutiirece:

- To nije doputeno; on mora izici preda me i kazati svoje ime. - I onda izda zapovest: bude

li neznani vitez uhvatio jabuku i opet hteo pobeci - nadati se za njim, a ne bude li se

dobrovoljno vratio, navaliti na njega, pa udarati i bosti.

Treceg dana dobije mladic od Gvozdenog Hansa crnu opremu i konja, vranca, i opet uhvati

jabuku. Ali kad s njom odmah pojuri, kraljevi ljudi potekoe za njim i jedan od njih toliko mu

se priblii da ga vrhom maca rani u nogu. On ipak pobee, ali mu konj skoci tako silno da

mladicu spade lem s glave i kraljevi ljudi videe da ima zlatnu kosu. Oni se vratie i

izvestie kralja o svemu.

Iduceg dana zapita kraljeva kci batovana ta je s mladicem, njegovim momkom.

- Radi u bati - rece joj batovan. - Taj cudakovic bio je i na svetkovini i tek sinoc se vratio.

Mojoj deci pokazao je tri zlatne jabuke to ih je dobio.

Kralj naredi da mladic dode preda nj i on se pojavi, i opet sa eirom na glavi. Ali mu

kraljeva kci pride i skide eir. Njegove zlatne vlasi padoe mu tada po ramenu, i to je

bilo tako lepo da se svi divljahu.

- Jesi li ti bio onaj vitez koji je svaki dan dolazio na svetkovinu, uvek u drugoj boji, i koji je

uhvatio tri zlatne jabuke? - upita kralj.

- Jesam - odgovori on - i, evo, tu su jabuke - te ih izvadi iz depa i prui kralju. - A ako

trai jo vie dokaza, moe videti ranu to su mi je zadali ljudi tvojeg velicanstva kad

su me progonili. Ja sam i onaj vitez koji ti je pomogao da pobedi neprijatelja.

- Kad si u stanju izvriti takva dela, onda ti nisi batovanski momak; reci-de ko ti je otac?

- Otac mi je jedan mocan kralj, a zlata imam u izobilju, koliko god poelim.

- Uvidam - rece kralj - da ti dugujem zahvalnost. Mogu li ti uciniti kakvu prijatnost?

- Moe - odgovori mladic - i te kakvu, ako mi bude dao svoju kcer za enu.

Na to se kraljeva kci nasmeja i rece:

- U ovog nema okolienja! Ali ja sam vec po njegovoj zlatnoj kosi videla da nije batovanski

momak. - I onda mu pride i poljubi ga.

Na svadbu dodoe njegovi roditelji, otac i majka, i behu srecni i presrecni, jer su vec bili

izgubili svaku nadu da ce opet jednom videti svoga dragog sina. A kad su o svatovskoj gozbi

sedeli za trpezom, prestade odjednom svirka, otvorie se vrata i ude s velikom pratnjom

jedan ponositi kralj. Pride mladicu, zagrli ga i rece:

- Ja sam Gvozdeni Hans. Bio sam zacaran u divljeg coveka, ali si me ti oslobodio

zacaranosti. Sve blago to ga imam neka je tvoje.

(Nemaka - istoni deo)

CRVENI VILENJAK

Bio negda jedan plemic pa imao jedinca sina, koji je vanredno lepo svirao u flautu i na

citri.

Jednoga dana, kad je junkeru, mladom plemicu, bilo oko dvadeset godina, pricao mu neki

prosjak o vojvodinoj kceri, neobicno lepoj devojci, koja se jo nije udala, jer joj jo nije doao

pravi mladoenja.

Mladi junker se ponada da je moda on taj pravi, a, bogme, ni vojvodska stolica ne bi mu ba

bila naodmet.

I tako junoa napisa princezi pismo. Velikom vetinom pisanja nije se ba odlikovao, no

tako je nekad bilo i sa drugima: zar sinovi plemica da idu u kolu?

"Draga gospodice princezo", glasilo je njegovo pismo, "poto sam doznao da se jo niste

udali, jer vam jo nije doao va pravi mladoenja, i poto sam jo mlad, pitam vas, eto, da

nisam moda ja taj pravi. Va junker Hans".

Pismo poalje vojvodinoj kceri po jednom sluzi, te prode neko vreme dok se sluga nije vratio.

Doneo mu je takav odgovor da mladi junker zadugo izgubi volju da misli na enidbu. Ona mu

je pisala da je iz njegovog pisma videla kako je on isuvie glup da bi mogao postati i

vojvodski cobanin, a nekmoli vitez ili cak princ-suprug.

Ali mu devojcin odgovor ipak nije izlazio iz glave i tako odluci da se za doivljeno

ponienje osveti gordoj princezi. Ocu rece kako pre nego to bude postao vitez hoce da

krene u pustolovine i prode kroz svakojaka iskuenja i nezgode, a potom ce se vratiti kuci i

mislice na enidbu. Spremi i ponese svoje bolje odelo, zajedno s flautom i citrom, uze

novac kojim ga je kum na krtenju darivao, a onda se oprosti s roditeljima i ode.

Na putu se sretne s jednim prosjakom, koji je svoje odelo smotao u zaveljaj i nosio ga na

ledima, otkupi mu ga, navuce dronjavo prosjakovo odelo preko svojeg i tako nastavi put do

vojvodinog dvora. Prijavi se u dvorskoj kancelariji, u jednoj pobocnoj zgradi, i upita da li je

dvoru potreban cobanin; voljan je da stupi u slubu gospodara i cuva mu ovce.

- U dobri cas, dragi prijatelju! - rece mu cinovnik. - Dolazi nam kao porucen. Upravo juce

oterali smo naeg biveg cobanina; ni taj, kao ni svi drugi pre njega, nije bio ni za to. Svima

redom, vazda su nestajale ovce. A u nocima posle takvih gubitaka svagda bi gospodar patio

od tekih bolova. Pazi, dakle, dobro! Nije u nas nimalo lako biti cobanin.

Tako se neznani junker Hans primi slube cuvara ovaca i odmah na pocetku uvide da nije

nimalo lak posao biti vojvodski cobanin: tri stotine ovaca morao je preko jedne strane

kotline oterati u gustu umu, gde se na jednom breuljku nalazio u razvalinama dvor od

kojeg nije vie ostao nijedan citav zid.

Ali on se, ipak, nije bojao da tamo otera ovce na pau, i prvog dana izvrio je zadatak sasvim

dobro. Kad uvece prebroja ovce, nijedna od tri stotine nije mu nestala. Isto je bilo i tokom

cele prve nedelje: sve su mu ovce ostale na broju.

Cuvanje ovaca je, medutim, vrlo dosadan posao kad se pored toga ne radi i ta drugo - mnogo

dosadnije od cuvanja koza. On je vec bio pretraio sve kutke i budake starog dvora i

pokraj sruena luka jedne od negdanjih kapija naao povelik kamen. S tog mesta mogao je da

motri na kretanje stada, a na kamenu, kao na kakvoj klupi, moglo se udobno sedeti. I tako bi

on tamo seo, uzeo u ruke flautu i zabavljao svirkom sebe i svoje ovce i jaganjce.

Nije dugo svirao kad iz kapije u podnoju dvora izide jedan u crveno obucen coveculjak duge

sede brade, i cuteci sluae svirku.

Cobanin je i dalje veselo svirao i nije video coveculjka. A kad se uvece vratio u dvor i

prebrojao ovce, sve su opet bile na broju.

Prola je jedna sedmica otkako je Hans pasao ovce uz svirku - i jednom se okrete te spazi

crvenog coveculjka--vilenjaka. Ali se ne prepade, nego svirae u flautu i dalje, a vilenjak

sluae.

Tako je proticala sedmica za sedmicom, vilenjak je dolazio sviracu i sluao njegovu svirku,

pa su i razgovarali o sviranju i o ovcama, a svi se u dvoru cudili to vojvoda vec poodavno

nijedne noci nije osetio nikakve bolove i to cobaninu nikad nije nestalo nijedne ovce. O

tome su svi u dvoru govorili - a i princeza je cula kako se svi tome cude.

I radoznala, kakve su vec ene, sila je u dvorite i dola do tora za ovce da vidi novog

cobanina. On je kraj tora imao lepo uredenu sobicu, irok krevet sa slamnjacom, pokrivacem

i jastukom, malu pec, koju bi naloio kad se pokatkad sav prokisao vracao kuci sa ovcama

te suio odelo, i jedan kovceg u kojem je pod kljucem drao ono malo stvari to ih je imao.

I kad je princeza dola, on je ba sedeo za stolom i svirao na citri, tako lepo da je napolju

slavuj prestao da peva i samo sluao. Ona je stojala pod prozorom njegove sobice, sluala

ga, bistre joj suze navirahu na oci, divila se i cudila kako jedan tako lep i neobican svirac

moe da bude samo obican cobanin.

I svaki dan dolaae mu pod prozor i svake se veceri htela da mai kvake na vratima, da

ih otvori i ude, a ipak se nije usudila, dok se jednom vrata ne otvorie i ona se nade u

sobici.

I opet je svake veceri dolazila lepom sviracu i sluala i veselila srce divnom svirkom i -

onda se jedne noci, eto, dogodilo, i ona nije znala kako se to dogodilo. I otila je alosna

to on nije vitez nego samo siromaan cobanin.

I dalje mu je svake veceri dolazila i, sluajuci njegovu svirku na citri, smejala se i

plakala, i svakog jutra isterivao je Hans ovce na pau, razgovarao s vilenjakom i pricao mu

kako je postao cobanin i kako se hteo osvetiti, jer je bio . uvreden, no kako sada mnogo voli

princezu i kako bi hteo da se njome oeni, a kazao mu je i kako se, eto, dogodilo. Vilenjak je,

pak, njemu pricao kako su se drugi cobani bacali na nj kamenicama i kako zbog toga nisu

imali srecu s ovcama.

Bio je kraj godine, i nastala je nova godina, a Hans je i preko zime isterivao ovce na pau, jer

se sneg u dubokoj kotlininikad nije odrao. I tako dode vreme kad se medu slubenicima u

dvoru pocelo neto zuckati, pa je, naposletku, doznao za to i sam vojvoda. Strogo uze kcer na

ispit, no ona nikako nije htela reci ko je to bio, jer je isuvie dobro znala kako joj je otac

ponosit velika.

Tada stari dvorski svetenik posavetova ocajnog vojvodu ta da radi.

- Zapitaj boga, gospodaru vojvodo! - rece mu stari svetenik.

I tako vojvoda sazva sve viteze svoje drave i rece im da medu sobom dele megdan, pa ce

onaj ko na kraju bude pobednik dobiti princezu, njegovu kcer, za enu. Jer po recima starog

svetenika, takmicenje boraca ce se tako odvijati da ce otac deteta biti pobedilac.

Uvece je princeza opet dola cobaninu i ispricala mu ta je odredio vojvoda, njen otac, i

kako joj je teko i bolno to je on samo obican cobanin. I za uspomenu dade mu jednu maramicu

na kojoj su bili izvezeni kruna i njezino ime, i onda se oprosti s njime.

Ujutro je Hans opet poterao ovce ka starom dvoru, zamiljen i neveseo. No kako se cudom

zacudio kad se nade ne pred ruevinama nego pred jednim potpuno ocuvanim dvorom i

tvrdavom. Tamo gde je pre leao njegov kamen, stajala je sada kamena klupa, a na klupi sedeo

je stari vilenjak.

- Hi-hi! - smejao se vilenjak mauci glavom i dajuci mu time znak da

pohita k njemu. A kad mu Hans pride, povede ga vilenjak kroz kapiju i odvede u jednu veliku

dvoranu u pozadini dvora, u kojoj se nalazilo mnotvo raznovrsna oruja.

- Evo, uzmi odavde oruje koje ti je najpogodnije - rece mu vilenjak - usedni na konja pa idi da

deli megdan i osvoji svoju draganu. Ti si se prema meni uvek lepo drao i valjano se za

mene starao, pa ce ti i dalje dobro biti.

Zatim ga vilenjak odvede i do staja, u kojima je bilo mnogo konja, a medu njima i tri osedlana:

mrkov, vranac i belac.

- Tri dana valja ti se boriti; uzmi svakog dana odmorna konja. - Tako ga vilenjak posavetova,

a onda nestade.

A ta je bilo s ovcama?

Kad se opremio i izjahao, ugleda Hans vilenjaka dole kod ovaca i vide kako se sve stado

krece s njim i oko njega. I tako, spokojan, pouri ka mestu svecanosti, gde vec behu otpoceli

viteki dvoboji. Hrabro su se takmicari medu sobom borili, jer svaki bi se od njih radovao

da postane vojvoda.

No najsrcanijim i najboljim borcem medu svima takmicarima pokaza se junker Hans, koji je, ne

otkrivajuci vizir, iziao na megdan i, nepoznat, postao pobedilac. A kad posle borbe htede

da skine lem, konj mu se odjednom prope, a zatim u velIkom skoku preskoci ogradu poprita

borbe i odjuri natrag ka starom dvoru, te tako Hans ostade do kraja nepoznat. Uvece se kao

cobanin vrati kuci, kao i uvek dotada: sa svima ovcama.

Iduceg dana dojaha Hans na konju vrancu, koji je na kraju, isto kao prethodnog dana mrkov,

preskocio ogradu, te Hans opet nije kao pobedilac skinuo lem, i tako niko nije znao ko je on.

....

Onda je osvanuo treci dan takmicenja. Toga, treceg dana dojaha Hans na kao sneg belom konju,

u zlatnoj opremi i s malom krunom na lemu, i pogledi svih prisutnih behu uprti u njega. Toga

dana on se borio jo mnogo srcanije i vetije. Samo se u poslednjem sudaru dogodilo da ga

zalutala sulica jednog takmaca pogodi po listu na nozi i obrani.

Ali kad opet dode vreme da skine lem i kae se, i kad svi ljudi radoznalo cekahu da vide

i cuju ko je taj kraljevski pobedilac, njegov belac se odjednom prope, a zatim u silnom skoku

preskoci ogradu borilita i pojuri natrag ka starom dvoru. Tako pobedilac takmicenja

ostade do kraja nepoznat, a kad je bilo uvece, opet su sve vojvodske ovce na povratku u tor

prelazile duboku kotlinu i za stadom je iao, okrvavljene noge i hramljuci, cobanin Hans.

Kod kuce legne Hans u krevet i lepom maramicom to ju je dobio od princeze zavije ranu na

listu. Iduceg dana tresla ga je groznica i nije mogao isterati ovce na pau.

U brizi za valjanim cobaninom, upravnik dvorskih dobara poalje odmah po kraljevskog

lekara, koji se nalazio u dvoru. Lekar dode, vide kao zavoj maramicu s krunom i imenom

vojvodine kceri, pregleda ranu, ispere je, briljivo previje melem na ranu i dobro zavojem

svee, a onda s maramicom ode pravo vojvodi i o svemu ga izvesti. Vojvoda naredi da se

cobanin pozove k njemu.

I onda gore, u dvoru, isprica Hans vojvodi svoju povest. Kae mu da je on junker i da se hteo

osvetiti princezi za uvredu koju mu je nanela u pismu; isprica mu kako je postao cobanin,

lepo svirao u flautu i na citri, i kako mu je kod ovaca priao crveni vilenjak i dola

princeza, i kako se onda, sve, dogodilo. Isprica mu i povest o dvorani oruja za viteke

borbe i stajama za konje u zacaranom dvoru, i kako mu je konj, prvog dana mrkov, drugog dana

vranac, a treceg dana belac, svagda preskocio ogradu borilita pre nego to je stigao da

skine lem i kae svoje ime, i kako je naposletku ranjen u list na nozi zalutalom otricom

koplja jednog takmicara.

Paljivo ga je vojvoda sluao, a onda rekao:

- Vidim da si ti istinski mladoenja moje kceri i ja vam dajem blagoslov da se vencate.

Tada nastade takav potres i lom, kao da sav svet propada: to je bio znak da je doao kraj

zacaranosti celog kraljevskog dvora na breuljku s one strane duboke kotline i da je

zacaranost priveo kraju junker Hans. Stari majuni vilenjak bio je pre mnogo godina veliki

kralj i kao takav vrlo gord. I kad je jedan susedni knez, predak sadanjeg vojvode, zaprosio

ruku njegove kceri, on ga je odbio s porugom i podsmehom.I onda je mladi prosilac zacarao

dvor i kralja da ivi kao vilenjak i da ne bude osloboden zacaranosti dok god se jedan

cobanin ne oeni kneevskom kceri.

I tako se to obistinilo i cobanin-svirac je postao veliki kralj. No preko praga starog dvora

on je prelazio uvek s ljubavlju i strahopotovanjem.

(Austrija)

SVIRAC UDOTVORAC

iveo nekad svirac. Svirao je jo od malih nogu. Cuva on tako volove, odree vrbovu granu,

napravi sviralu i, kad zasvira, volovi prestanu pasti, nacule ui i sluaju. Ptice se

stiaju u umi, cak ni abe po barama ne krekecu.

Istera on stado na nocnu pau, a tamo veselje: momci i devojke pevaju, zbijaju ale, ko

mladost, zna se. Noc blaga, topla. Krasota!

Onda svirac zasvira u svoju sviralu. Svi momci i devojke za tren oka se smire. I svakom se

cini kao da mu se neki slatki osecaj razliva po srcu, kao da ga neznana neka sila ponela i

nosi ga sve vie i vie u plavo vedro nebo, jasnim zvezdama.

Sede u noci pastiri kod stada, i ni da se maknu. Ne osecaju da ih bole ruke, noge, preko dana

izmorene, da glad podseca na se.

Sede i sluaju.

I sve bi da sede tako celog svog ivota i da sluaju sviracevu svirku.

Svirala umukne. I niko ne sme ni s mesta da se makne, da ne poplai taj cudesni zvuk, to se

poput cvrkuta rasuo po umi i dubravi, i die se pod samo nebo.

Opet svirala zasvira, ali sad neto tuno. I golema tuga sve osvoji. U pozne sati vracaju se

s kuluka seljaci i snae, zacuju svirku, zastanu, sluaju. I pred ocima im iskrsne sav njihov

ivot - cemer i beda, zli spahija i njegovi slubenici. I takva ih obuzme tuga da im dode da

zakukaju, kao nad pokojnikom, kao da im sinove vode u vojsku.

Ali, evo, svirac zasvira neto veselo. Seljaci i snae pobacaju kose, grabulje, vile,

podboce se i igraju.

Igraju ljudi, igraju konji, igra drvece u dubravi, igraju zvezde, igraju oblaci - sve igra,

veseli se.

Takav je, eto, bio cudotvorni svirac, to god je hteo mogao je od ljudskog srca da uradi.

Kad je odrastao, napravio je sebi violinu i krenuo u svet. Kud dode, zasvira, ljudi ga

nahrane, napoje, kao najmilijeg gosta, i jo mu i - poneto dadu za put.

Dugo je svirac tako iao po svetu, veselio dobre ljude, bez noa srce rezao zlim spahijama:

gde on dode, ljudi ih vie ne sluaju. Spahijama je stojao kao kost u grlu.

I spahije namislie da ga oteraju u smrt. Sad ovog, sad onog stadoe nagovarati da ubije ili

utopi sviraca. Ali ne nadoe nikog voljnog za to: prosti su ljudi voleli sviraca, a spahijski

slubenici su ga smatrali carobnjakom, pa ga se bojali.

Onda se spahije dogovorie s davolima. A zna se: spahije i davoli od iste su sorte.

Iao jednom svirac umom, a davoli poslali na njega dvanaest gladnih vukova. Preprecili

vukovi put sviracu, zubima kljocaju, stoje, a oci im gore poput eravice. A u sviraca nita

osim violine u torbi nema. "E" - misli on - "doao mi je kraj".

Uze violinu da pred smrt jo jednom zasvira. Naslonio se na drvo i prevukao gudalom preko

struna.

Kao iva progovori violina, zatitrae umom zvuci. Zamre grmlje i drvece, ni listak da

trepne. A vukovi, kako su razjapljenih celjusti stali - tako i ostali.

Pretvorili se u uvo, zaboravili glad.

Prestao svirac da svira, a oni nestali u umi kao kroz san.

Krenuo on dalje. Sunce vec zalo za umu, samo na kronjama jo blista, kao da ih obliva

zlatnom bujicom. Tiho, ni iva dua se ne cuje.

Seo svirac na obalu reke, izvadio iz torbe violinu, zasvirao. Tako divno zasvirao da su se

i zemlja i nebo udubili u svirku. A kad zapoce polku, sve ivo zaigra. Zvezde u igri lete

kao zimska mecava. Oblaci plove nebom, a ribe se tako razigrale da je reka uzavrela kao

voda u loncu.

Ni vodeni car ne izdra - i on poce da igra. I tako se razmahao da je voda preplavila obale.

Uplaili se davoli, poiskakali iz recnih zaliva. Pucaju od besa, krgucu zubima, a nita ne

mogu sviracu.

Kad svirac vide da je vodeni car ljudima naneo nevolju, poplavio im polja i vrtove,

prestade svirati, stavi violinu u torbu, i pode dalje svojim putem.

Ide on, tako, ide, i odjednom vidi - trce k njemu dva gospodicica.

- U nas je danas zabava - kau. - Dodi da nam svira, pane sviracu. Bogato cemo te nagraditi.

Pomisli svirac: noc pala, nema prenocita, a i novaca nema.

- Dobro - rekao im - sviracu vam.

Dovedoe oni sviraca u dvorac. A tamo, tuta i tma mlade gospode i gospodica. Na stolu

stoji nekakva velika, duboka zdela. Gospoda i gospodice joj pritrcavaju redom, zamacu u nju

prste, pa necim mau oci.

Priao i svirac zdeli. Zamocio prst i namazao oci. I kako to ucini, vide da to nisu gospoda

i gospodice, vec davoli i vetice i da se obreo u paklu, a ne u dvorcu.

"Aha" - pomisli on - "evo na kakvu me zabavu gospodicici dovukoe! Pa, dobro. Sada cu ja

vama zasvirati!"

Podesi on violinu, pa prevuce gudalom po ivim strunama - i sve se u paklu razlete u prah, a

davoli i vetice se razbeae glavom bez obzira.

(Beloruska)

DVA BRATA BLIZANCA

Na malom imanju na obali otvorena mora prebivali sami mu i ena. Vec su bili zali u

godine, a nisu imali dece. Nije im bilo bog zna kako dobro; zemlja im je bila posna i prinos s

nje slab, tako da su uglavnom iveli od mora: sve vreme pogodno za ribolov mu je provodio

u pecanju.

Ali se jednom dogodi da cele godine ne bude ni jedan jedini dan pogodan za to. Stalno su

duvali bura i vetrovi s kopna, i niko nije mogao izici na more, na pecanje, sve do Duhova, kad

se, naposletku, sve promenilo: i vetar i nebo i more, i vec tog jutra nastade pravo vreme za

ribolov.

Covek htede odmah poci na more, dok ena nije bila za to. Rece da na tako velik praznik ne

valja ici u ribolov, niti raditi ma kakav drugi posao, jer to ne donosi srecu. Ali joj mu

odgovori da vec jedva sastavljaju kraj s krajem, te se povoljna prilika da poprave svoje

stanje ne sme olako propustiti. A cele godine nije bilo ovako pogodna vremena za ribolov

kakvo je danas.

I tako sedne u camac i zavesla, ponevi sa sobom mre. prutilo i udice.

Ali ma koliko da je bacao prutilo s udicama cas na jednu, cas na drugu stranu, ne uhvati ba

nita. Tek kad je sunce bilo vec dobro odskocilo, izvuce naposletku na jednoj udici tako

neobicnu, veliku i runu ribu kakvu jo nikad dotad nije video. Ne znajuci ta ce s njom,

baci je u more.

Nastavi da peca, ali ni posle jednog casa ne uhvati nita drugo doli Opet tu istu ribu, koju

odmah baci u more.

Pecao je i dalje i nita nije ulovio, dok naposletku ne izvuce i treci put tu neobicnu,

veliku i gadnu ribu. U camcu je skine s udice i htede je opet baciti u more, i zatim dici tog

dana ruke od pecanja. Seti se kako mu je ena rekla da rad na tako velik praznik ne donosi

srecu i pomisli da je moda pravo kazala. Ali u istom trenutku pocne riba govoriti:

- Ne bi me smeo tako prezreti, jer ja sam bolja no to misli. Uzmi me i odnesi kuci, iz mene

ce moci izvuci mnogo ta.

- Kako? Na koji nacin? - zapita je.

- Cuce. Pazi samo dobro ta cu ti reci - rece riba. - Kad bude bio kod kuce, raspori me.

Izvadi mi drob i baci ga na dubre. Zatim mi ostrui krljut, ali se dobro postaraj da ti se

ni jedna ljucica ne izgubi. Onda mi odseci glavu i pokopaj je pod kamen ispod oluka svoje

kuce. Moj gornji deo leda skuvace i dace eni da ga pojede, ali ti od toga ne sme darnuti

ni najmanji komadic. Devet meseci posle toga ena ce ti roditi dva sina.

Ono to od mog tela jo preostane, sklonice dobro i sacuvati dok ti sinovi ne budu

navrili sedam godina, a onda ce ga iseci na tri dela: prednji trbuni deo dace svojoj

mladoj kobili, koja se jo nije drebila, srednji deo svojoj kujici, a zadnji, repni, obesice

na visoko drvo kraj svoje kuce, na kojem ce biti gnezdo kobaca. Kobila ce ti odrebiti dva

drebeta, kujica ce ti oteniti dva teneta, a kopceva enka izleci ce dva kopca. Ti ce

ih sve uzeti, drati i odnegovati.

Kad ti sinovi budu navrili petnaest godina, kopaj ispod kamena pod strehom gde bude

leala moja glava i naci ce dva maca i dva noa, koji ce postati od mojih vilicnih i unih

kostiju. I jednom i drugom sinu dace po mac i no, a isto tako obojici po konja, psa i sokola

koje bude odnegovao. Od mojih krljuti, to ce ih dobro skloniti i sacuvati, postace

zlatan novac, koji ce na jednake delove podeliti sinovima.

Tako ce ti sinovi biti dobro snabdeveni svim to im bude bilo potrebno: ivotinje ce im

biti od velike koristi, macevi ce imati svojstvo da poseku svakog ko njima bude udaren, a

no u rukama jednog od njih dvojice zardace kad onog drugog zadesi kakva nesreca ili kad se

nade u ivotnoj opasnosti, tako da ce mu drugi na vreme moci priteci u pomoc; noevi ce

inace uvek biti sjajni.

Ti pak od dananjeg dana nece vie morati iveti u bedi i oskudici i nece morati

odlaziti na pecanje ribe, jer ce ti zemlja odsad biti tako rodna da ce od njezina prinosa

postati imucan covek, te ce lako, na najbriljiviji nacin, moci othraniti i odnegovati

najpre svoje sinove a potom i ivotinje. Samo utuvi dobro sve to sam ti rekla i postupi

najtacnije po mojim recima i preporukama. Ne bude li tako uradio, proci ce veoma rdavo.

Vie riba nije nita rekla i odmah je uginula.

Covek se tada lati vesala i snano zavesla da se to pre dokopa obale; kad je dospeo na

zemlju, pohita pravo kuci, i ucini sve do sitnica tacno onako kako mu je riba rekla. Raspori

je i drob baci na dubre, ostrue joj svu krljut i skloni je na skrovito mesto, odsece joj

glavu i zakopa je pod kamen na koji se iz oluka slivala voda, skuva gornji deo i da eni da

ga pojede, a ono to je jo od ribe bilo ostalo, nasoli pa i to skloni na skrovito mesto.

Devet meseci posle toga rodi mu ena dva sina. Blizanci su se brzo razvijali i tako

odlicno napredovali da su bili najbri i najjaci, najokretniji i najlepi medu svom decom

svoje dobi; vlasi su im se sijale kao suvo zlato, a licili su jedan na drugog kao to su slicne

izmedu sebe dve kapi vode. Svagda su bili zajedno, i kad su ucili i kad su se igrali, a

voleli su se uzajamno tako silno da nikad izmedu njih nije dolazilo ni do najbezazlenije

svade. Bili su samo na radost svojim roditeljima, koji doista ubrzo postadoe imucni.

Kad je decacima bilo sedam godina, seti se covek ta mu je riba bila naredila: uzme ono to

je od nje ostalo, a to je dobro sacuvao, i isece na tri dela. Prednji deo trbune strane dade

svojoj vranoj kobili, srednji deo mladoj utoj kuji, a repni deo obesi na veliko drvo pred

kucom, na kojem je bilo kopcevo gnezdo. Cim ga je obesio, slete kopceva enka i odnese ga u

gnezdo.

Posle odredenog vremena mlada vrana kobila odrebi dva drebeta, mujaka, a velika

uta kuja oteni dva teneta-kucova; ubrzo se i u gnezdu na visoku drvetu pred njegovom

kucom izlegu dva mala ptica kopca, koje covek uhvati, pripitomi i obuci, jer su u staro

vreme obuceni kopci sluili lovcima u lovu na ptice. Oba drebeta bila su izmedu sebe

tako slicna da ih nije bilo mogucno razlikovati, a isto tako bila su slicna dva teneta,

kao i dva mala ptica-kopca.

Kad je braci-blizancima bilo petnaest godina, uzme covek kopati ispod kamena pod strehom

i zaista nade tamo dva sjajna maca i dva otra noa. A kad otkri mesto gde je bio sklonio

ljuske ostrugane s ribe, vide da su od njih postali sve sami zlatnici. Sav taj novac podeli

covek na dva ravna dela i da blizancima po deo, a isto tako da, i jednom i drugom, po mac i

no i objasni im svojstva ovog oruja.

Da im zatim po konja, psa i kopca; te ivotinje, svaka sa svojim parnjakom, behu isto tako

slicne kao to su mladici licili jedan na drugog. Uzde i sedla za vrance behu sasvim

jednaki, a isto tako jednaka su bila i odela i sva oprema za sinove blizance. A onda im rece

da su sad punoletni i sami svoji gospodari i da mogu ciniti ta hoce: ili da srecu.

Obojica behu voljna da podu u svet, i to odmah. Obojica su gorela od elje da odu, vide svet

i ogledaju svoju snagu i mladicko cojstvo i junatvo. Pozdrave se s ocem i majkom, pripau

maceve, zadenu noeve za pojaseve i usednu na konje. Duga im je kosa padala na ramena i

sijala se kao suvo zlato. I jedan i drugi drali su svoje kopce na ruci, a pred konjima i oko

njih trcala su njihova dva velika uta psa. Tako dva brata blizanca odoe zajedno u svet.

Nekoliko dana ili su zajedno i svugde gde god su prolazili, zastajali su ljudi i

posmatrali dva mlada viteza s njihovim ivotinjama, jer su bili tako lepi i tako licili

jedan na drugog. Ovo potonje, slicnost izmedu njih dvojice i slicnost izmedu njihova svakog

para ivotinja, narocito je privlacilo panju ljudi i pobudivalo najvecu radoznalost.

Ali ta radoznalost ljudi postade braci blizancima s vremenom dosadna. A najdosadnije i

najneprijatnije bilo im je to to im se na putu nigde dosad nije ukazala prilika da pokau

hrabrost i snagu. I stoga, kad u umi dodoe do mesta od kojeg su dalje vodila dva puta,

sporazumeju se da ne idu stalno zajedno, nego da se rastanu, te jedan pode jednim, a drugi

drugim putem.

Pre nego to su se rastali, povadie noeve, zabodoe ih u jednu oblinju lipu i

dogovorie se da svake godine u koje bilo vreme dodu ovamo, i pogledaju nije li jedan od

noeva zardao. Ko nade zardali no, znace da mu je brat u opasnosti. Onda se oprostie na

najneniji nacin. Stariji, onaj izmedu dvojice blizanaca koji je prvi doao na svet, rece:

- Ja cu desnim, a ti udari levim putem.

Tako pojahae konje i podoe; ivotinje su poznavale svoje gospodare i pridruie se svaka

svome.

Podimo za starijim bratom.

Putovao je od grada do grada, iz jedne zemlje u drugu, dok jedne pozne veceri nije doao u

jedan prestolni grad i tamo zanocio. Gostionica u kojoj je odseo nalazila se preko puta

kraljevskog dvora, i kad je mladi vitez izjutra ustao i pogledao kroz prozor, vide dvor, ali

vide i to da je sav, odozgo do dole, zastrt crninom. Pozva gostionicara i zapita ga ta to

treba da znaci.

Gostionicar mu odgovori:

- Ti, gospodaru, mora da dolazi iz daleke tudine, kad nita ne zna o velikoj alosti koja

vlada ovde zbog jedine kraljeve kceri. Kralj je svoju ljupku kcer, esnaestogodinju

princezu, morao obecati jednom gnusnom morskom cudovitu, koje bi, inace, opustoilo celu

zemlju. Ba danas je dan kad treba da je dobije. Za jedan cas izvece je na morsku obalu i

zbog toga je ne samo dvor nego i sav grad zavijen u crno, i svi ljudi ale i oplakuju nenu,

mladu princezu.

Kralj je obecao da ce kcer dati za enu onom ko je bude mogao spasti od cudovita, a

ostavice mu posle smrti i i dravu i nasledstvo, jer osim te jedinice nema druge dece. U

dvoru se nalazi jedan dvorjanin, koji se zove vitez Red, i koji je, istina, rekao da ce ili

spasti princezu ili ce rtvovati ivot za nju; ali u gradu nema coveka koji se pouzdava u

ovog viteza. I tako ce morsko cudovite ipak dobiti i odneti princezu.

Zaista nije potrajalo due od jednog casa kad kroz dvorsku kapiju prodoe zatvorena,

crninom zastrta kola, u koja je bilo upregnuto est vranaca; vozar i sve sluge bili su u

crnim odelima. U kolima je sedela princeza u beloj kao sneg haljini, a s desne strane kola

pratio ju je na konju vitez Red u oklopu i sa lemom, sa titom, macem i kopljem. Ljudi i ene

stajali su u ulicama gde su kola s princezom prolazila, plakali su i lelekali, jer niko nije

verovao da ce vitez Red biti kadar da pomogne princezi.

Put do morske obale vodio je kroz veliku umu, a na obronku se nalazilo mesto gde je, po

odredbi cudovita, trebalo da ga ceka princeza. Kad tamo stigoe i kad je kraljevska kci

izvedena iz kola, oine vozar konja i sa svim

slugama pohita da se to pre udalji od tog mesta: svi su se strano bojali da, pored

princeze, ne postanu i sami rtve cudovita.

Cim oni odoe, postara se i vitez Red, koji je bio straljiv kao zec, da ne bude blizu

princeze i odjae u umu. Tamo priveza konja za jedno drvo, a sam se pope na njega da, tako

zaklonjen, posmatra ta se bude dogadalo.

U sebi je mislio: kad cudovite odnese princezu, vratice se u grad i pricace kako se junacki

borio za nju, ali da je nije mogao spasti. Nikoga u blizini nema ko bi kao svedok-ocevidac

mogao osporiti ono to on bude ispricao; za pokazanu dobru volju i hrabro zalaganje da

spase princezu, steci ce, dabogme, naklonost naroda i kralja, a s tim i bolje izglede da sam,

posle kraljeve smrti, primi dravu u nasledstvo.

Mladi vitez gledao je s prozora kako odvoze princezu, a kad je mislio da je vec van grada,

pojae svoga vranca i pode s kopcem na ramenu, psom ispred konja a macem o pojasu. Iziavi

iz grada, udari prvo zaobilaznim putem, ali ubrzo izbije na pravi, a onda pojezdi trkom i

ocas se nade pred princezom, koja je sedela sama na zelenu obronku i cekala morsko

cudovite. Skoci s konja, pride joj i pozdravi je; pa praveci se kao da nita ne zna, zapita je

zato sedi ovde tako sama, zato se tako rastuila i place?

Ona mu na to isprica sve to je u vezi s njom i njezinim udesom i jo na kraju doda:

- A vitez Red, koji je obecao da ce me, ako bude mogao, spasti, kidnuo je kao i svi drugi, i, i...

evo dolazi cudovite! - krikne odjednom, i to rekavi, padne u nesvest.

U istom trenutku zacuje mladi vitez hucanje mora: ogroman taman talas valjao se, penuajuci

se, k obali i u njemu se nalazilo morsko cudovite s devet glava, koje sve u isti mah stae

rukati:

- Gdeje moja najmgaja princeza?

- Ona je moja, a ne tvoja! - odgovori mu mladi vitez i vec se stvori na konju u sedlu.

- Onda cemo se biti za nju - ruknu cudovite.

- Onda cemo se boriti za nju - odgovori mu vitez. Potegne mac iz korica, i uzviknuvi: "Juri

na njega, konju, kopce i psu!" - navali sa svojim ivotinjama na morsks cudovite. Kobac ga je

udarao kljunom u oci, pas ga ujedao, a konj grizao zubima i udarao kopitima koliko god je

mogao, dok mu vitez s tri udarca odsece tri glave, koje pas odnese dalje od obale.

- Cekaj do sutra! Moram malo kuci da sakupim novu snagu! - urlalo je cudovite i sa svojih

est glava ponovo zaronilo u morske dubine; toliko je krvi isteklo iz cudovita da je sva

pena talasa bila crvena.

Mladic pride glavama cudovita, odsece sva tri jezika, zamota ih u princezin rubac i metne

u bisage. Zatim otare o travu krvav mac, usedne na svoga dobrog vranca i s kopcem i psom

vrati se putem kojim je doao i ude u grad kroz drugu kapiju, a ne onu odakle je vodio glavni

put k moru i pred kojom je bio okupljen silan svet. Tako neprimecen stigne u gostionicu.

Dok se on borio s cudovitem, princeza je leala u nesvesti, a vitez Red sedeo na drvetu i

drhtao. Dobro je video cudovite kad je izronilo iz mora, ali mesto gde se borba vodila

nije mogao videti. Cuo je samo huku i buku, rzanje i rukanje, urlanje i vikanje, cuo je i reci

cudovita kad je reklo da ce sutra u isto vreme i na istu mestu biti nastavak borbe. Video

je, zatim, kako se cudovite srucilo u more i raskrvavljeno zaronilo ponovo u dubine, tako

da je pena od talasa iza njega bila crvena.

Tada vitez Red side brzo s drveta, pride princezi i uzme je prskati vodom dok nije dola

svesti. Onda joj rece kako se borio s cudovitem i odsekao mu tri glave. Princeza mu

odgovori da to nije bilo tako. Pre nego to se pojavilo cudovite, priao joj je jedan drugi

vitez, i po njezinu dubokom uverenju, on je bio taj koji se borio s cudovitem. Ali joj vitez

Red na to rece da ce je smesta ubiti ako mu ne bude obecala i zaklela se da ce potvrditi sve

to on kae. Tako joj ne ostade drugo nego da mu obeca ono to je od nje traio.

Onda je popne na konja, privee jednu glavu cudovita konju za rep, a dve za grive, i s

princezom ispred sebe odjae u grad i projae ulicama koje su vodile k dvoru. Sav svet je

bio na ulici i, kao pomahnitao od radosti, klicao oduevljeno njemu i princezi i pratio ih.

Kralj je iziao iz dvora i peke im poao u susret.

Vitez Red rasprica se tada nadugacko i nairoko kako se borio s cudovitem i odsekao mu

tri glave. Cudovite ce doci i sutra, i zbog toga princeza mora jo jedanput otici na obalu i

tamo ga docekati, ali ce joj on, vitez Red, vec spasti ivot. Princeza ne rece nita to bi

bilo osporavanje. Rekla je samo istinu, a to je: da je leala u nesvesti dok je vodena borba

sa cudovitem. O jednom drugom vitezu ne rece nita, jer to nije smela zbog zakletve to ju je

morala poloiti.

U sebi je vitez Red mislio ovako:

Smeli borac, ma ko on bio, doci ce, verovatno, i sutra da stavi svoj ivot na kocku boreci

se sa cudovitem. Pode li mu sutra za rukom da dotuce cudovite, utoliko bolje, jer onda ce

on, vitez Red, pouzdano dobiti princezu za enu a kraljevstvo kao nasledstvo. A ako pobedi

morsko cudovite i odvuce sa sobom princezu, on ce zbog dokazane licne hrabrosti imati jo

uvek najbolje izglede na presto. Medutim, mislio je, mora se pre svega postarati za to da

dobro cuva svoju kou i nipoto ne izlae ivot ma kakvoj opasnosti.

Sutradan izjutra morala se princeza opet izvesti na obalu, ali su se sad svi nadali

najboljem i pouzdavali se u viteza Reda, koji se juce drao onako junacki. Tog dana izvezu

princezu u srebrnim kolima, u koja je bilo upregnuto est cilaa. Vozar i sve sluge bili su

obuceni u odela svetle boje, a ona, princeza, kao i juce, u kao sneg belu haljinu.

Pored kola jahao je, kao i juceranjeg dana, vitez Red u oklopu, pod lemom i sa titom,

macem i kopljem. I svi stanovnici grada bili su na ulicama, ali sad nisu vie plakali ni

lelekali, nego klicali princezi "ivela!", a vitezu Redu "iveo!", i poeleli im mnogo

srece na putu.

Kad povorka stie do juceranjeg mesta, okrene vozar kola i odveze se sa slugama. Bilo mu

je naredeno da se ne vraca odmah u grad, kao juce, nego da samo skloni kola u umu nedaleko

od obale. Ali su se vozar i sluge jo uvek strano bojali morskog cudovita i odvezoe kola

na drugi kraj ume.

Cim oni nestadoe s vidika, postara se i vitez Red da se izgubi s ovog opasnog mesta, "da se

skloni u zasedu", kako rece princezi, a, u stvari, da privee konja za isto ono drvo i, kao

juce, to je bre mogao na njega se uspuza.

Videvi da su princezu odvezli, usedne mladi vitez na konja i, istim putem kao i juce,

odjae do mesta na umskom obronku, gde nade princezu kako i sad, kao juce, sedi sama.

Skoci s konja, pride joj i porazgovara s njom.

Kada ga je ugledala, princeza se neobicno obradova. Sad je bila potpuno uverena da je

jedino on, a ne vitez Red, mogao biti onaj koji se juce borio s morskim cudovitem. Stidela

se do dna srca to se od viteza Reda dala primorati da precuti i zataji junacko delo ovog

mladica i to ga se na taj nacin odrekla. Samo nikako nije mogla shvatiti zato ju je posle

ostavio na cedilu i u vlasti viteza Reda.

Nisu mogli mnogo razgovarati, kad se opet, kao i juceranjeg dana, zacu od mora huka, dok se

jedan velik, taman talas, penueci se belom penom, valjao k obali, a iz mnogih grla zacu se

besno rukanje:

- Ko je to kod moje najmilije princeze?

To je bilo morsko cudovite, koje je od juce dolo ponovo do snage, jer su mu umesto tri

prethodnog dana odsecene glave - izrasle tri nove. Ali mu mladic neustraivo odgovori:

- Ona je moja, a ne tvoja! - i u istom trenutku vec je bio u sedlu.

- Onda cemo se biti za nju - rukalo je cudovite.

- Jest, bicemo se za nju - odgovori vitez isukavi mac iz korica. Kliknuvi: "Kopce, konju i

psu, juri na njega!" - nasrne na cudovite i sukobi se s njim na granici mora