Porodično nasilje  se obično posmatra u kontekstu odnosa između muškarca i žene, ali  u najvećem broju slučajeva nasilnim scenama prisustvuju i deca . Deca obično posmatraju nasilje ili ga čuju iz susedne prostorije. U pojedinim slučajevima pokušavaju da intervenišu, prekinu sukob, zaštite slabijeg roditelja illi traže pomoć sa strane. U oko 20% slučajeva porodičnog nasilja deca su i sama žrtve, bez obzira na njihov uzrast, a zabeleženi su i slučajevi nasilja nad nerođenom decom.Ono što deca vide i čuju za vreme epizoda nasilja ima direktan uticaj na njihov psihofizički  razvoj i može generisati intenzivne emocionalne reakcije i unutrašnje konflikte. Kada su oba roditelja uključena u nasilje može postojati konflikt između lojalnosti deteta prema napadaču i žrtvi. Bez obzira na lojalnost, deca su suočena sa praktičnim pitanjima šta bi trebali da urade u vezi nasilja. Takođe, dete koje posmatra  nasilje može da ga prihvati kao deo bliske seksualne veze između odraslih. Ta iskustva oblikuju dečije razumevanje intimnog života odraslih i daju prikaz uloge nasilja u vezama odraslih. Brojna istraživanja sugerišu  da deca koja su bili svedoci porodičnog nasilja pokazuju teškoće prilagođavanja koje uključuju zdravstvene probleme, kognitivni deficit, adolescentno neprijateljstvo i agresivnost, kao i teškoće u intimnim vezama sa suprotnim polom. Zlostavljani dečaci su skloniji  da maltretiraju svoj vršnjake i emocionalne partnere i da čine različita kriminalna dela, dok se zlostavljane devojke često pokoravaju viktimizaciji i prihvataju nasilje od strane prijatelja i partnera.

Centar za socijalni rad Apatin je 2004. godine oformio mobilni tim koji je dežuran  24 sata 7 dana u nedelji  i koji po prijavi nasilja od strane građana, policije i drugih službi dolazi odmah u porodicu i radi na sprečavanju nasilja. Članovi porodice se zatim upućuju na savetodavni rad koji se odvija u savetovalištu u Centru za socijalni rad. Tokom 2008. godine registrovana su 73 slučaja porodičnog nasilja i žrtvama (64 žene, 9 muškaraca)  je pružana psiho-socijalna i pravna pomoć, te pomoć u vidu smeštaja.Kao što porodično nasilje ima intenzivan uticaj na emocionalni razvoj dece, tako i sam rad profesionalaca u socijalnoj zaštiti na poslovima prevencije nasilja stvara  emocionalne reakcije  koje se kreću od simpatija do neprijateljstva. Ponekad imamo konfliktne emocije prema nasilnicima koje u sebi uključuju kako bes tako i tugu. Intenzivna osećanja prema nasilnicima koji zlostavljaju decu su sasvim normalna. Ukoliko takva osećanja ne postoje naš kapacitet za identifikaciju i pomoć deci bi sigurno bio limitiran.  Međutim, za profesionalce je važno da identifikuju i prihvate ta osećanja, jer ona mogu da utiču na našu procenu i razumevanje problema. Ukoliko neprijatne emocije ne možemo konstruktivno da kanališemo i kontrolišemo velika je verovatnoća da će one da utiču na našu :

objektivnost senzitivnost prema zlostavljanoj deci percepciju porodice deteta reakcije prema porodici deteta

Sa ciljem poboljšanja kontrole naših emocionalnih reakcija neophodno je da kao profesionalci znamo njihove moguće efekte na zlostavljanu decu.

Nasilje u porodici je ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice.[1] Nasilje u porodici je pojam koji se obično odnosi na nasilje između supružnika ili supružničko zlostavljanje, ali takođe može da se odnosi i na nevenčane intimne partnere ili jednostavno ljude koji žive zajedno. Nasilje u porodici je fenomen koji je prisutan u svim zemljama sveta i u svim kulturama; ljudi svih

rasa, etnija, verskih i političkih i seksualnih opredeljenja, društvenih i kulturnih nivoa i polova mogu biti počinitelji nasilja u porodici.

Skretanje pažnje javnosti na nasilje u porodici otpočelo je sa pojavom ženskog pokreta, naročito feminizma i pokreta za ženska prava nastalih sedamdesetih godina 20. veka, čija je glavna preokupacija bila rešavanje problema pretučenih žena čiji su agresori bili njihovi muževi.

Svest o nasilju u porodici kao i shvatanje i dokumentovanost ovog prestupa razlikuju se od zemlje do zemlje. Procenjuje se da je u SAD i Velikoj Britaniji samo trećina slučaja nasilja u porodici prijavljena policiji[2]. Prema podacima Viktimološkog društva Srbije, svaka četvrta žena na Balkanu trpi nasilje u porodici[3].

Oblici nasilja u porodici

Nasilje u porodici pojavljuje se u različitim oblicima i uključuje fizičko nasilje, seksualno nasilje, psihičko nasilje i ekonomsko nasilje[1].

Fizičko nasilje uključuje batinjanje, udaranje po glavi i telu, čupanje kose, povrede oštrim i tupim predmetima, šutiranje, davljenje, bacanje na zid ili pod, nanošenje opekotina, itd.

Seksualno nasilje podrazumeva svaku povredu polne slobode i polnog morala, svaki vid degradiranja i ponižavanja na seksualnoj osnovi, »klasično« silovanje, svaki vid prisiljavanja na seksualni odnos [1] .

Psihičko nasilje se odnosi na zastrašivanje, konstantno kritikovanje, potcenjivanje, emocionalne pretnje i optužbe, emocionalno ucenjivanje, stvaranje konfuzije i nesigurnosti kod žrtve, posesivno ponašanje, postavljanje nerealnih i neostvarivih očekivanja u odnosu na žrtvu, verbalno zlostavljanje, izlaganje žrtve pritisku, ispoljavanje zlostavljačkog autoriteta, nepoštovanje žrtve, zloupotreba poverenja, neispunjavanje obećanja, emotivna rezervisanost, minimiziranje, poricanje i prebacivanje krivice za nasilje, izolacija, uznemiravanje i maltretiranje[1].

Ekonomsko nasilje podrazumeva nasilno oduzimanje novca i vrednih stvari, kontrolisanje zarade i primanja, trošenje novca isključivo za zadovoljenje sopstvenih potreba, neispunjavanje obaveze izdržavanja neobezbeđenih članova porodice, zabrana članu porodice da raspolaže sopstvenim, odnosno zajedničkim prihodima, zabrana članu porodice da se zaposli i ostvari sopstvene prihode, oduzimanje sredstava rada, nametanje obaveze stalnog podnošenja detaljnih izveštaja o trošenju novca i dr[1].

Takođe je važno pomenuti pasivno zlostavljanje[4], jedan poseban vid nasilja u porodici koji nije lako uočiti, a koji obično vodi u fizičko nasilje. Ovaj vid nasilja vrlo je suptilan i uključuje viktimizaciju, dvosmislenosti, zapostavljanje, duhovno i intelektualno zlostavljanje[5].

Nasilje u porodici ima nekoliko dimenzija:

1. Modalitet: fizičko, psihičko, seksualno ili/i ekonomsko.2. Učestalost: povremeno, hronično3. Ozbiljnost: kako kod psihičkog tako i kod fizičkog zlostavljanja zavisi on stepena

povrede i potrebe za lečenjem.4. Prolazna ili trajna povreda: blaga, umerena, teška, itd. Najviši stepen je ubistvo.

Žrtve nasilja u porodici

Nasilje nad ženama

Žene su veoma često žrtve nasilja svojih najbližih. Nasilje u porodici je najčešći oblik opštijeg problema nasilja nad ženama, čemu govore u prilog statistike: između 40% i 70% ubistava gde su žrtve bile žene, počinioci su bili njihovi muževi ili verenici[6]. Takođe je utvrđeno da se ne radi uvek o fizičkom nasilju, već i o duševnom ili verbalnom[7][8]. Nasilje nad ženama koje vrše njihovi sentimentalni partneri najčešće ostaje neprijavljeno policiji, tako da eksperti smatraju da je broj žena žrtava nasilja u porodici mnogo veći od onog koga pokazuju statistike i da ga je teško proceniti[9].

Iako je ovaj problem predstavljen kao problem u okviru heteroseksualnih odnosa, on ipak postoji i među lezbijkama [10] , između majke i kćerke, između dve ženske osobe koje dele stan ili u bilo kakvom drugom odnosu dveju žena koje žive pod istim krovom. Nasilje nad ženama u lezbijskim vezama gotovo da je jednako zastupljeno kao i u heteroseksualnim vezama[11]

Nasilje nad decom

Istraživanja su pokazala da između 40% i 60% muškaraca i žena koji zlostavljaju odrasle takođe zlostavljaju i svoju decu[12]. Devojčice čiji očevi zlostavljaju njihove majke su 6,5 puta verovatnije žrtve svojih očeva nego one koje imaju nenasilne očeve[13].

Nasilje nad decom se može podeliti na više vidova[14]:

Zapostavljanje, pri čemu odgovorna odrasla osoba ne vodi odgovarajuću brigu o detetu i o njegovim potrebama kako na fizičkom planu (obezbeđenje hrane, odeće i higijene), tako i na emotivnom (odsustvo ljubavi) i edukacionom planu (sprečavanje deteta da ide u školu).

Fizičko zlostavljanje je fizička agresija odrasle osobe nad detetom. Uključujue udaranje, paljenje, davljenje ili drmusanje deteta, pri čemu se često zlostavljanje opravdava kao vaspitno-disciplinska mera. Prenošenje toksičnih materija detetu preko majke (kao fetalni alkoholizam) u nekim zemljama takođe se može smatrati fizičkim nasiljem nad detetom.

Seksualno zlostavljanje deteta jeste bilo koji seksualni čin između odrasle osobe i deteta, uključujući penetraciju, oralni seks ili izlaganje detinjeg nagog tela pod prisilom u prisustvu odrasle osobe.

Prema statističkim podacima dobijenim u periodu između 1994. i 2004, u Srbiji je od svako četvoro seksualno zlostavljane dece, troje su devojčice i jedno je dečak. Na svakih pet počinilaca seksualnog zlostvljanja dece, 4 su muškarci, a 1 je žena[15]. U 39,12% slučaja dete je zlostavljao otac (najčešći odnos nasilnik-zlostavljani jeste otac-kćerka)[15]. U 53,32% slučajeva, nasilnik je osoba koja predstavlja figuru oca u porodici (otac, očuh, hranitelj, usvojitelj)[15]. Od ukupnog broja slučaja seksualnog zlostavljanja dece, čak u 98,26% počinitelj je bio osoba poznata detetu, najčešće iz kruga najuže porodice[15].

Nasilje nad muškarcima

Iako je se akcenat stavlja na žene kao glavne žrtve, takođe i muškarci mogu biti žrtve nasilja u porodici. Pažnja svetske javnosti na muškarce koje maltretiraju žene skrenuta je pojavom pokreta za muška prava. U izveštaju o povredama prouzrokovanim nasiljem koje su lečene na bolničkim odeljenjima za hitnu pomoć (Violence-Related Injuries Treated in Hospital Emergency Departments) ) koju je izdalo Ministarstvo pravde SAD u avgustu 1997, navodi se da su muškarci jedna šestina od ukupnog broja pacijenata koji su primljeni kao žrtve nasilja u porodici. Ovaj izveštaj takođe navodi da znatno više muškaraca nego žena odbija da otkrije identitet svog napadača[16]. Žrtve takođe mogu biti i deca ili stara lica.

Duševno zlostavljanje, takođe poznato i kao emotivno zlostavljanje deteta, uključuje izvrgivanje ruglu deteta, neprikladne i preterane kazne ili nepokazivanje ljubavi prema detetu.

Nasilje nad starim i nejakim licima

Stare i nejake osobe su takođe često žrtve nasilje u porodici. Fenomen nasilja nad starim licima primećen je sedamdesetih godina 20. veka, ali tek deceniju kasnije i samo u SAD, institucionalizuje se termin elder abuse, to jest, nasilje nad starim licima[17]. Nasilje nad starijim osobama može biti fizičko nasilje, duševno nasilje, seksualno nasilje, ekonomsko nasilje, samozapostavljanje i napuštanje[17].

Sindrom babe robinje

Početak 21. veka doneo je jedan novi vid nasilja u porodici nad starijim osobama koji se u psihologiji naziva „sindromom babe-robinje“[18]. Radi se, naime, o starijim ženama koje dobrovoljno podnose veliki teret u okviru svoje porodice koji sa godinama postaje pretežak za njih. Ako žena sama ne iskaže da je krajnje iscrpljena, a njena deca to ne primećuju, preopterećenost ovih osoba dovodi do pojave oboljenja na psihosomatičnom i fizičkom nivou. Fizičke manifestacije ove bolesti su visok krvni pritisak, metabolički poremećaji i dijabetes, srčane i respiratorne smetnje, utrnuće, nesvestice i druge parokistične smetnje, hroničan umor, slabost i padovi[18]. Na emotivnom planu, pojavljuje se opšta neraspoloženost, nelagodnost, anksioznost, nevoljnost, nedostatak motivacije, osećaj krivice zbog svog lošeg stanja, i u izuzetno teškim slučajima pomisao o samoubistvu kao jedinom izlazu[18].

Ovaj fenomen je novijeg datuma i Međunarodna zdravstvena organizacija ga karakteriše kao nasilje nad ženama [18] . Faktori koji utiču na pojavu ovog sindroma su obaveze koje nemaju veze s poslom domaćice (čuvanje uničića), brojna porodica, članovi porodice koji su invalidi ili bolesni i čiju brigu preuzimaju te žene, gomilanje obaveza i sl[18]. Psihološki i društveni profil žena podložnih ovom sindromu su sredovečne žene bilo koje društvene klase sa preteranim osećajem odgovornosti koje nemaju običaj da se žale na adekvatan način[18].

Nasilje u porodici do skoro je bila jedna od gotovo tabuiziranih društvenih tema, u Srbiji posebno. Bez obzira na rasprostranjenost ovog problema na međunarodnom nivou, u našoj sredini se jos uvek se malo zna, šta i kada možemo nazvati nasiljem u porodici. Jedna od najčešćih moralnih dilema jeste, da li slučaj nasilja u porodici prijaviti ili ne, i kome u krajnjem slučaju. Da ovaj problem ne jenjava govori i sledeće.

U prošli četvrtak je učenik četvrtog razreda Osnovne škole u Čačku, star deset godina, primljen u čačansku bolnicu sa teškim povredama. Njega je pretukla majka S.P. Dečaka je u bolnicu dovela učiteljica koja je na času fizičkog vaspitanja primetila da dečak ima brojne modrice, podlive i ogrebotine po telu.

A, samo dan pre toga, na odeljenje dečje hirurgije je primljen šestogodišnji dečak B.P. iz Čačka koga je pretukao očuh V.M.U lekarskom izveštaju je navedeno da je dečak imao brojne povrede po varatu, grudnom košu, trbuhu, stare i nekoliko nedelja i prelom sedmog rebra na levoj strani. Pretpostavlja se da je dečak vezivan za ruke i oko vrata i da je udaran gumenim kablom po svim delovima tela. Loša krvna slika ukazuje i da je maloletnom B. P. uskraćivana

i hrana. Oguljena koža na sedalnom delu dečaka podseća na opekotine od zagrejane ringle.

Ali ovo nisu jedini primeri porodičnog nasilja. Međutim, ovi događaji intenzivnog porodičnog nasilja, pokrenuli su jedno važno pitanje, da li je nasilje problem pojedinca ili čitave društvene zajednice i koliko je pojedinac uopšte bezbedan u sopstvenom okruženju.

Ekipa “Periskopa” pokrenula je istraživanje pitanja nasilja u porodici, ali ne samo u njoj već u međuljudskim odnosima u celini.

Odgovore na pitanje koliko je zapravo ovakvih slučajeva u prestonici Srbije, dala je i psiholog Gradskog centra za socijalni rad u odeljenju Novi beograd Jeca Nedeljkov

Kakvim podacima raspolaže Centar za socijalni rad kada je u pitanju nasilje u porodici?

-Ja posedujem podatke koji su još sirovi, odnosno nisu još registrovani. Prema ovim podacima najčešće žrtve nasilja u 2008. godini su žene i deca, dok je najčešći nasilnik u porodici bračni ili vanbračni partner. Kada je reč o deci, veći je procenat dečaka žrtava nasilja.

Šta se može smatrati nasiljem u porodici?

-Po definiciji porodičnog zakona Republike Srbije, nasilje u porodici je nanošenje ili pokušaj nanošenja telesnih povreda jednog člana porodice prema drugom članu porodice; izazivanje straha pretnjom ubistva ili nanošenjem telesnih povreda članu porodice ili njemu bliskom licu; prisiljavanje na seksualni odnos, ograničavanje slobode kretanja ili komuniciranja sa trećim licima i vređanje, drsko I zlonamerno ponašanje. Protiv ovih lica mogu se izreći mere zaštite od nasilja, kako bi se zaštitilo lice koje u porodici trpi nasilje. Radi se o sledećim merama: iseljenje nasilnika bez obzira na pravo vlasništva na stanu, zabrana pirstupa u mesto stanovanja i mesto rada, zabrana približavanja na određenoj udaljenosti članu porodice i zabrana svakog daljeg uznemiravanja onoga ko trpi nasilje.

Kada je reč o težim sankcijama protiv lica koja vrše nasilje u porodici, šta se dešava sa nasilnikom ako se ustanovi krivica?

-Krivični zakon ima krivično delo nasilja u porodici, koji se primenjuje u zavsinosti od posledica nasilja. Naravno, ako su povrede fizičke prirode, nasilnik može dobiti zatvorsku kaznu, uslovnu ili novčanu kaznu, to je sankcionisano kao krivično delo nasilje u porodici. Kazne zatvora su od 1 do 8 godina za ovo krivično delo.

Veliku ulogu u procesu nasilja u porodici igra i okruženje. Svedoci smo da će veći broj ljudi zanemariti problem nasilja u svojoj okolini I temu zatvoriti ćutanjem. Ipak, ima onih koji bi preduzeli nešto,ali nisu upućeni. Kako ide procedura prijavljivanja nasilja?

-Naša je odgovornost da prijavimo ovakve slučajeve. Kada se aktuelno dešava nasilni incident, treba pozvati policiju koja ima pravo da interveniše tu , na licu mesta. Sa druge strane, ako neko ima podatke ili pak samo sumnju da se u njegovoj blizini događa nasilje, može to prijaviti nadležnom Centru za socijalni rad, koji ima svaka opština u Srbiji. Tako će se uz pomoć stručnjaka, preduzeti odrešene mere u odnosu na tip i vrstu nasilja. Centar za socijalni rad je jedina ustanova koja ima pravo da trenutno oduzme dete od roditelja, ako mu je život ugrožen i smesti ga u ustanovu socijalne zaštite ili u hraniteljsku porodicu. Centar za

socijalni rad, takođe, ima ovlašćenje da protiv onoga ko vrši nasilje pokrene bilo krivični postupak ili postupak za određivanje mera zaštite od nasilja u porodici.

Na ovu temu smo razgovarali i sa programskim koordinatorom ”Asocijacije za alternativno porodično staranje- Familia ” Brankom Radojević.

Šta se dešava sa zlostavljanom decom, koliko oni nasilje nad sobom, kasnije tokom života reflektuju na svoje okruženje?

-Deca koja su jednom bila zlostavljana, nakon ulaska u zdravu sredinu, ali kao žrtva on je u velikoj opsanosti da opte postane žrtva, Ta deca imaju veoma nisko samopoštovanje. Nasilnici ne biraju svoju žrtvu nasumično, on nikada ne bira jačeg, već slabijeg od sebe. Zato dete kada pristupi široj društvenoj zajednici, primenjuje takav model ponašanja, ali obično to bude nasilje nad decom koja su slabija u društvu. Naravno, nasilnik će uvek lakše napsti dete koje ne pruža otpor, od nog koje pruža otpor. Mi im pomažemo I deci I hraniteljskim porodicama da preoblikuju svoje ponašanje, kako ne bi ostali žrtve tokom života.

Vaša poruka roditeljima, deci i društvu?

-Ljudi koji su zlostavljači su uglavnom i sami zlostavljani. Mi kao društvo moramo povesti računa o tome, bitno je prenositi ljubav kroz generacije koji će davati prave obrasce ponašanja. Toliko ima besmislenih sadržaja na televiziji, ali ustvari treba odvojiti vreme za edukaciju dece i stvaranje pravih modela ponašanja deci. Dete koje je nevoljeno, kad uđe u vršnjačku grupu, emituje iste takve obrasce ponašanja, sve dok ne postane delikvent, u nemogućnosti da se prilagodi normalnom funkcionisanju društva.

Poruka je jasna, niko nije zaslužio da bude žrtva nasilja, a oni koji pokušaju da izvrše nasilje nad svojim članovima porodice trebalo bi znaju da je za krivično delo nasilja u porodici predviđena zatvorska kazna od jedne do osam godina.

Danima brutalno tukao ćerku od pet godina

Niš - Bata G. (38) iz Niša uhapšen je zbog sumnje da je svojoj petogodišnjoj ćerki polomio rebra i naneo povrede unutrašnjih organa. Devojčica je 24. avgusta primljena na odeljenje Hitne hirurške klinike u Nišu. Na njenom telu bile su vidljive brojne modrice, ali je tek posle detaljnog pregleda utvrđeno da je dete u izuzetno teškom stanju.

- Devojčica je primljena sa znacima povrede grudnog koša i gušenjem. Pregledom je utvrđen serijski prelom rebara na obe strane grudnog koša, naprsnuće slezine i hematom na jetri. Kada sam je pitao odakle joj povrede, rekla mi je da ju je otac tukao pesnicama i čekićem. Njeno stanje je sada stabilno i više nije na odeljenju intenzivne nege - kaže za “Blic” dr Miroslav Stojanović, dečji hirurg u Dečjoj hirurškoj i ortopedskoj klinici. Kako “Blic” nezvanično saznaje, posle hapšenja osumnjičeni je u policiji rekao da je tukao dete jer je “plakalo i pretilo da će da se ubije”. Šef odseka za suzbijanje opšteg kriminaliteta Nebojša Petković ocenio je da je ovaj slučaj jedan od težih slučajeva nasilja u porodici koji je do sada zabeležen u Nišu. - Dete se nalazilo kod rođaka u selu Knežica nadomak Niša. Osumnjičeni je početkom avgusta doveo ćerku u iznajmljeni stan u Nišu gde ju je tukao danima. Našli smo svedoke koji su to potvrdili. On se branio da je dete htelo da se ubije - naveo je Petković.

Milivoje Janković, kod koga je u Boljevačkoj ulici u naselju Beogradmala osumnjičeni živeo u iznajmljenoj sobi kao podstanar, prvi je nasilje prijavio policiji.- Kada je doveo dete početkom avgusta, bilo je zdravo, pravo i normalno. Nekoliko dana sve je bilo u redu. Onda mi je komšija Slavoljub skrenuo pažnju na to da dete ima modrice ispod očiju. Otišao sam kod Bate i video i sam da dete ima modrice. Pitao sam zašto bije dete, a on mi je rekao da je htelo da se obesi. Kud dete od četiri, pet godina zna da se besi? Verovatno je plakalo jer ga je on tukao. Rekao sam mu da više ne bije dete i da mu se tako nešto slučajno opet ne desi. Ali opet se ponovilo kroz nekoliko dana. Prijavio sam ga policiji, a on je pobegao iz moje kuće pola sata posle toga - priča Janković.On kaže da je devojčica mogla da hoda kada su odlazili iz kuće i da joj je verovatno naneo teške povrede posle toga, jer je od momenta odlaska iz njegove kuće do prijema deteta u bolnicu prošlo nekoliko dana. Janković dodaje da je čuo da ju je posle toga odveo ponovo kod njene tetke u selo Knežica i da je ona odvela dete u bolnicu kada je na njenom telu uočila brojne modrice… Pošto je utvrđeno da su povrede opasne po život, raspisana je potraga za Batom G.- Nedavno je izašao iz zatvora u Prokuplju gde je izdržao petomesečnu kaznu. Znao sam ga i pre odlaska u zatvor. Kada je došao sa detetom, potpuno se promenio. Ne znam šta mu se desilo - kaže Janković.

U porastu nasilje nad decom

Čak 72 odsto roditelja u Srbiji veruje da je „batina iz raja izašla” i fizički kažnjava svoju decu, rečeno je prilikom predstavljanja nacrta Nacionalne strategije za prevenciju i zaštitu dece od nasilja

U Srbiji su u porastu sve vrste nasilja nad decom, a posebno vršnjačko nasilje. Deca su izložena nasilju u svakoj sredini – u kući, školi, vrtiću, vaspitno-obrazovnim, ali u ustanovama socijalne zaštite. Jedno od najobimnijih istraživanja o nasilju nad mališanima, koje je uradio Unicef sa svojim partnerima, pokazalo je da čak 72 odsto roditelja u Srbiji veruje da je „batina iz raja izašla” i fizički kažnjava svoju decu. Rezultati istraživanja, koje je bilo sprovedeno u okviru projekta „Škola bez nasilja”, pokazali da su da je oko 44 odsto đaka u Srbiji tokom školovanja bilo žrtva vršnjačkog nasilja, a u 2006. godini četvoro mališana je umrlo od posledica nasilja. 

Ovo su samo neki od najalarmantnijih podataka koji su se čuli na jučerašnjem predstavljanju nacrta Nacionalne strategije za prevenciju i zaštitu dece od nasilja koja ima za cilj stvaranje bezbednog okruženja za razvoj najmlađih.

„Podaci govore da su nasilju najizloženija deca iz siromašnih sredina, romski mališani, deca s posebnim potrebama i deca bez roditeljskog staranja. Prema podacima centara za socijalni rad, tokom 2005. godine evidentirano je 2.275 dece žrtava zlostavljanja, a u 2006. godini čak 2.771 dete bilo je žrtva nasilja, što predstavlja povećanje od 22 odsto. U 2006. godini četvoro dece je umrlo od posledica nasilja, a 2000. godine zabeleženo je dvanaest smrtnih slučajeva mališana”, istakao je ministar za rad i socijalnu politiku Rasim Ljajić.

Predstavnica Saveta za prava deteta dr Veronika Išpanović-Radojković je istakla da je usvajanje strategije za prevenciju i zaštitu dece od nasilja neophodno, jer svi oblici zlostavljanja deteta predstavljaju grubo kršenje Konvencije o pravima deteta na koju je naša zemlja stavila zakonski potpis. Ona je podsetila da ne postoji sistematizovana evidencija o nasilju, jer se podaci ne prikupljaju na jedinstven način, zbog čega su teško uporedivi…

„Dva opšta strateška cilja strategije jesu razvoj bezbednog okruženja u kome će biti ostvareno pravo svakog deteta da bude zaštićeno od svakog oblika nasilja i uspostavljanje nacionalnog sistema prevencije i zaštite dece od svih oblika zlostavljanja, zanemarivanja i iskorišćavanja, a to podrazumeva i usklađivanje postojećih zakonskih rešenja sa međunarodnim i – donošenje novih zakona”, istakla je dr Išpanović-Radojković.

Ona je podsetila da je istraživanje Unicefa iz 2005. godine, koje je bilo sprovedeno u sedam opština u Srbiji, pokazalo da je polovina dece doživela neki oblik zlostavljanja i zanemarivanja, a u Prihvatilištu za urgentnu zaštitu zlostavljene dece u Beogradu od 2003. do kraja februara ove godine zbrinuto je 177 dece i adolescenata oba pola.

Od svog osnivanja, 2005. godine do danas SOS Dečja linija imala je više od 24.000 poziva, a podaci Republičkog zavoda za statistiku Srbije pokazuju da je od posledica nasilja 2000. godine umrlo dvanaestoro, a 2006. godine – četvoro dece.

U Institutu za mentalno zdravlje u martu 2000. godine formiran je Odsek za psihijatrijsku procenu i tretman zlostavljene i zanemarene dece, u kome se svake godine u proseku registruje 110 novih slučajeva. Njihovi podaci govore da je najzastupljenije emocionalno nasilje, sledi fizičko i seksualno zlostavljanje, a neretko se kod jednog deteta registruje više vrsta zlostavljanja.

U obrazovnim i vaspitnim ustanovama deca su pre svega izložena vršnjačkom nasilju – rezultati istraživanja koje je sprovedeno 2006. godine u pedeset osnovnih škola Srbije u okviru programa „Škola bez nasilja” i u kome je učestvovalo 26.947 učenika od trećeg do osmog razreda i kompletno školsko osoblje govore da je skoro polovina đaka tokom školovanja doživelo neki oblik vršnjačkog nasilja i da je četvrtina njih doživela da ih neko od nastavnika uvredi ili udari.

Rezultati istraživanja Instituta za psihologiju i organizacije „Save the children”koje je sprovedeno u maju prošle godine u šest ustanova za decu bez roditeljskog staranja pokazuju da praktično nema deteta koje je tokom boravka u ustanovi bilo pošteđeno nasilja, a glavni akteri svih oblika nasilja su druga deca u domu.

Batina nije iz raja

Na decu najređe seksualno nasrću biološki očevi. Najčešće očusi, majčini prijatelji, ujaci, stričevi, treneri, sveštenici, učitelji. Težak oblik agresije nad decom je i emocionalno zlostavljanje: zastrašivanje, pretnja, ignorisanje, odbacivanje, podmićivanje, izolacija

Amerikanke Keti Tajmens i Pat Stanislaski obrele su se u Beogradu prošlog meseca da svojim programom prevencije zlostavljanja dece CAP (Child, Assault, Prevention) dokažu i pokažu da batina nije iz raja izašla i da i te kako ima zamenu: uljudniju, bezbolniju i delotvorniju. Program edukacije ponuđen ovdašnjim psiholozima i pedagozima temelji se na gotovo dvadesetogodišnjem iskustvu gospođe Pat Stanislaski, izvršnog direktora Nacionalnog centra za prevenciju zlostavljanja iz Nju Džersija, koja ga sa svojom ekipom primenjuje u 25 američkih država i 11 zemalja širom sveta. Jugoslavija je 12. zemlja koja se uključuje u ovaj program, kojim se pre svega deci pomaže da shvate da imaju mogućnost izbora, da nauče da se odbrane od nasilja i da zatraže pomoć.

Svetske statistike upozoravaju da su deca nasiljem ugrožena od samog dolaska na svet. Izveštaji Međunarodnog društva za praćenje zanemarivanja i zlostavljanja dece od pre pola godine ukazuju da maltretiranje dece ima uzlaznu putanju: jedna od četiri devojčice u svetu i jedan od pet do sedam dečaka seksualno su zlostavljani pre nego što napune 18 godina. Po učestalosti torture nad decom, stručnjaci ovu vrstu zlostavljanja stavljaju tek na treće mesto. Najčešći oblik iskaljivanja besa nad

decom je fizičko zlostavljanje, a zatim sledi zanemarivanje. Broj maltretirane dece meri se milionima, i to na osnovu samo prijavljenih slučajeva nasilja nad maloletnicima. Bez obzira na stepen razvijenosti, porodično nasilje je u većini zemalja dobro čuvana tajna. Tako se procenjuje da na tri miliona prijavljenih zlostavljanja najmlađih bar još 50 odsto slučajeva nikada ne stigne do javnosti ili institucija.

ZLOSTAVLJANJE: Sagovornice "Vremena", gđa Tajmens, koja ovaj program vodi u državi Ohajo, i gđa Stanislaski, upozoravaju da maltretiranje dece počinje rođenjem i da prvi stres dete doživljava drmusanjem od strane roditelja, bilo što je plačljivo bilo što je roditelj nervozan. Seksualno nasilje pak proteže se od rođenja do smrti a, prema istraživanjima, u Ohaju su ovoj vrsti nasilja najčešće izložene devojčice od četiri ili četrnaest godina. Na decu najređe seksualno nasrću biološki očevi. Najčešće očusi, majčini prijatelji, ujaci, stričevi, treneri, sveštenici, učitelji... Ova vrsta nasilja je teško dokaziva, osim ako postoje izraženi fizički znaci povreda.

Pat Stanislaski upozorava da seksulano zlostavljanje ne podrazumeva samo direktan kontakt. To su i egzibicionizam i voajerizam, i to vrsta nasilja ima svoju uzlaznu liniju. Počinje voajerizmom, a završava se silovanjem. Zablude isto tako postoje i kod fizičkog zlostavljanja. Zaboravlja se da je to i šamaranje i drmusanje deteta, dakle sve što se radi s namerom da se nanese fizička povreda. U mnogim zemljama je ta granica pomerena, pa se pod fizičkim nasiljem u "obračunu" sa detetom korišćenje šake gotovo zanemaruje. Nasilje se priznaje samo ako su fizičke povrede nanete kaišem, palicom, varjačom i slično.

MOĆ ODRASLIH: Težak oblik agresije nad decom je i emocionalno zlostavljanje: zastrašivanje, pretnja, ignorisanje, odbacivanje, podmićivanje, izolacija... Ne treba potcenjivati ni namerno uskraćivanje detetu bilo čega. Mnogi ljudi brkaju siromaštvo sa zanemarivanjem ili zapostavljanjem dece. To je greška, često i namerna, da bi se siromašni ljudi optužili kako su skloni da zlostavljaju decu.

Iza zlostavljanja dece najčešće stoje moć i kontrola odraslih. Ljudi koji nemaju kontrolu nad svojim životima to onda vežbaju na deci. Ako nemaju posao ili se šef iz bilo kog razloga okomio na njih, dođu kući i maltretiraju slabije od sebe. Naravno to ne znači da svi koji nemaju posao ili na koje šefovi viču zlostavljaju svoju decu, ali su te stvari i te kako faktori koji doprinose stresu. U kategoriju rizičnih roditelja koji češće od ostalih nasrću na sopstvenu decu ubrajaju se i majke tinejdžerke, alkoholičari, narkomani i oni koji su takođe bili maltretirani u detinjstvu.

Program primarne prevencije zlostavljanja namenjen je svoj deci do 11 godina starosti, njihovim roditeljima i učiteljima. Tokom jednosatnih radionica po školama, deci i odraslima se literaturom i do detalja razrađenim praktičnim savetima otkriva da vaspitavanje može proći i bez nasilja. Učiteljima se skreće pažnja kako da prepoznaju dete izloženo maltretiranju, roditeljima kako da obuzdaju svoju agresivnu negativnu energiju, a deci kako da se odbrane, kako da kažu ne, kako i od koga da zatraže pomoć, da budu bezbedna, slobodna i snažna. Deca su svuda u svetu ranjiva zato što su izolovana i nemaju dovoljno informacija ni moći. To su tri stvari koje poseduju odrasli.

ALTERNATIVA: Naše sagovornice veruju da alternativa nasilju uvek postoji. U njihovom programu strategije disciplinovanja dece samo za šamaranje postoji deset alternativa, od ignorisanja do tajm-auta: "Ako je jedna vrsta ponašanja problem, usmerite tu energiju na drugo pozitivno delovanje. Boji po zidu? Obezbedite papir. Baca pesak? Dajte mu loptu. Ne može da sačeka svoj red? Dajte mu drugu igračku ili odredite da bude pomagač odrasloj osobi da bi iskoristio potrebu da ima moć... Ignorišite ponašanje koje mu neće nauditi (urlanje, psovanje, napadi besa). Teško je ne učiniti ništa: međutim, ovaj gubitak pažnje odvlači publiku koju oni traže..."

"Mnogi roditelji i ne znaju za ništa drugo osim da zlostavljaju decu", kaže Keti Tajmens. "Za vreme naše obuke u Moldaviji jedan otac je ustao i rekao: 'kako ja da ne tučem svoju decu, pa mene su celog života tukli. Ne znam šta drugo mogu da uradim.' Deca na naše programe reaguju nepogrešivo, a roditelji zbunjeno. Pokušavamo da im pomognemo da naprave razliku između disciplinovanja i zlostavljanja. Na primer, kad deci kažemo da imaju pravo da budu bezbedni i snažni, ona nikad ne misle da to znači da mogu duže da ostanu budna i da mogu kasnije da idu u krevet. Odrasli brkaju prava i zloupotrebu dece. Uvek se prvo uplaše kad im saopštimo da ćemo doći i podučiti njihovu decu pravima. Stereotipan odgovor je da ćemo dečicu naučiti da rade ovo ili ono."

U svim zemljama u kojima se primenjuje program je isti. Iste su i radionice. Samo se prilagođava uzrastu kako bi deca lakše shvatila šta sve sama mogu da učine za svoje emocionalno i fizičko zdravlje, kako da se zaštite od nasilja odraslih i prevaziđu stvari koje ih čine ranjivim. Kroz programe ove vrste prevencije samo u Nju Džersiju je prošlo više od milion dece i 250.000 roditelja. Širom sveta ekipe gospođe Stanislaski edukovale su više od pet miliona dece i 700.000 roditelja i učitelja.

Trenutno u Japanu postoji četrdesetak projekata ove vrste i veoma su popularni. Pat Stanislaski kaže da je to za nju neka vrsta zagonetke, s obzirom na to da su u ovoj zemlji porodice jako zatvorene i da, po važećim merilima ponašanja, ono što se dešava u njima tu treba i da ostane.

Ekstremno i dugotrajno nasilje nad decom može značiti ožiljke za ceo život. Stručnjaci tvrde da se maltretirani prepoznaju po povučenosti ili pak hiperaktivnosti, razdražljivosti, po hroničnim bolovima u stomaku, povraćanju, poremećajima u ishrani. To su mlade osobe sklone bežanju od kuće, delinkvenciji, prostituciji, suicidu, laganju, neodgovarajućem seksualnom ponašanju...

RAZBIJANJE MITOVA: Teorija o zlostavljanima koji kad porastu postaju zlostavljači i dalje je dominantna u celom svetu, pa i u Americi: "To je prosto postalo mit, i puno ljudi čak ni ne želi da ima decu da ih ne bi zlostavljali. Taj mit se razvio na istraživačkim podacima dobijenim od ljudi u zatvorima koji su tu dospeli zato što su maltretirali decu. Svi su rekli da su bili izloženi represiji kao mali, ali verujem da bi potvrdno odgovorili i na pitanja da li je u njihovoj porodici bilo narkomanije ili alkoholizma.

Na sreću, danas postoji i nekoliko studija sa univerziteta Berkli u kojima je ovaj problem istraživan na normalnijoj populaciji, van zatvora. I šta se dogodilo? Istraživanje je pokazalo da dve trećine ljudi koji su zlostavljani u detinjstvu, danas kao roditelji to ne čine svojoj deci. Mislim da se ovo mora saopštiti ljudima, jer će se bolje osećati", kaže Pat Stanislaski. Ne negira činjenicu da su deca u porodicama slabijeg socijalnog stanja, narkomana i alkoholičara pod većim rizikom da budu maltretirana ili zlostavljana. "O ovoj podeli nerado govorim javno, zato što je to onda uvek prilika bogatima da kažu da se ovakve stvari dešavaju samo siromašnima, što naravno uopšte nije tačno. Činjenica je da mi je, na primer, kad sam ja zasnivala porodicu, dobila prvo dete i nisam bila bogata bilo lakše da planem i da viknem, i normalno je da sam, kad sam bogata, sada strpljivija. Ali to ne znači da nasilja nema i među bogatima. Milioni dece danas pate i ne može se reći da to doživljavaju samo zato što su siromašni. Nasilje nad decom je danas svetski problem, a posledice po mentalno i fizičko zdravlje su sve vidljivije."

NAŠ START: Dobro uigran, istražen program prilagođen našim uslovima trebalo bi od ove jeseni da krene i u 29 škola u šest gradova u Jugoslaviji. Nosilac projekta za zlostavljenu i zanemarenu decu je beogradska nevladina organizacija Društvo za zaštitu mentalnog zdravlja porodica i njen deo u Novom Sadu. Iboja Gera, razvojni psiholog i asistent na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, kaže za "Vreme" da će u program biti uključeni školski psiholozi, pedagozi, pedijatri, socijalni radnici i pravnici i da veruje da će ovdašnje škole dobro prihvatiti program: "U pitanju je preventivni program koji se prvi put primenjuje u našoj sredini, i nadam se da neće biti većih poteškoća. Uostalom, programe će u škole uvoditi psiholozi koji su u njima i inače zaposleni."

Gošće iz Amerike, predstavnice internacionalnog CAP programa, stigle su u našu zemlju na poziv ove nevladine organizacije. Kako same kažu, prijatno su iznenađene da neko ko je i sam u problemima do guše želi da ide dalje.

Priča o ubeđivanju ovdašnjih roditelja (koji su inače već dugo bez para i živaca) da razvaljivanje šamarčine sopstvenom detetu, onako već s praga i za svaki slučaj, nije nešto čime se treba dičiti tek sledi. Napuštanje mišica zarad uključivanja glave i strpljenja u odgajanju dece ovde je uvek izazivalo sumnju, uz obavezno podsećanje na onu narodnu "batina je iz raja izašla".

Šta kada se desi nasilje nad decom

Čl. 46. stav 3. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (u daljem tekstu ZOSOV) ("Sl.glasnik RS", br. 62/03 .... 62/04): U ustanovi je zabranjeno fizičko nasilje i vređanje ličnosti dece, učenika i zaposlenih.

I pored navedene zabrane, koja se odnosi kako na zaposlene tako i na učenike, kao i obaveze učenika sadržane u odredbama čl. 96. ZOSOV-a da ... poštuje ličnost drugih učenika, nastavnika i ostalih zaposlenih u školi, povrede tih obaveza, tj. ponašanje učenika koje bi se moglo okarakteristati kao fizičko ili bilo koje drugo nasilje, ako se ne radi o izazivanju ili učestvovanju u tuči, ne može se tretirati kao teža povreda obaveze učenika, te ni sankcionisati kao takvo. To iz razloga što je odredbama čl. 96. ZOSOV-a propisano da učenik može da odgovara samo za povredu obaveze koja je u vreme izvršenja bila propisana posebnim zakonom ili opštim aktom, odnosno činjenice da su teže povrede obaveze učenika propisane posebnim zakonima i da među njima nema takvih povreda. Stoga ustanovi ostaje samo mogućnost da povrede obaveze učenika u smislu nepoštovanja ličnosti učenika, nastavnika i ostalih zaposlenih mogu da propišu opštim aktom škole, ali samo kao lakše povrede.

Navedeno je osnovni razlog što će se više vremena posvetiti pitanju odgovornosti zaposlenih, kao i pitanju obaveze ustanove odnosno direktora kao odgovornog za zakonitost rada ustanove i nadležnog za preduzimanje mera u slučaju nedoličnog ponašnja zaposlenih (čl. 61. ZOSOV-a)

Kao prvo, ustanova je dužna da obezbedi ostav a r i vanje prava deteta i učenika, naročito na... uvažavanje ličnosti... zaštitu od diskriminacije i nasilja (čl.95 ZOSOV). Istim članom je propisano da, učenik, njegov roditelj ili staratelj može da podnese prijavu direktoru škole u slučaju neprimerenog ponašanja zaposlenih prema učeniku, u roku od 15 dana od dana nastupanja slučaja (bilo bitno zbog zastarelosti). Direktor je dužan da prijavu razmotri i uz konsultaciju sa učenikom, njegovim roditeljem odnosno starateljem odluči o njoj, u roku od 15 dana od dana prijema prijave. U stavu 4. navedenog člana sadržana je obaveza zaposlenog u ustanovi da prijavi direktoru, odnosno organu upravljanja kršenje prava deteta /učenika.

Dakle, podnošenje prijave je pravo učenika, roditelja odnosno staratelja, a kada je reč o zaposlenima onda je u pitanju obaveza, u vezi sa čim valja naglasiti da povreda radne obaveze može biti izvršena i nečinjenjem - neizvršavanjem dužne radnje.

Odredbama čl. 131. ZOSOV-a propisane su teže povrede radnih obaveza zaposlenih... ugrožavanje ili povređivanja fizičkog ili psihičkog integriteta deteta/učenika (fizičko kažnjavanje, moralno, seksualno ili na drugi način učinjeno zlostavljanje... vređanje dece, učenika i zaposlenih koje se ponavlja ili utiče na proces obrazovanja) dok je odredbama čl. 129. ZOSOV-a propisano da direktor pokreće, vodi, donosi odluku i izriče meru u disciplinskom postupku protiv zaposlenog, a čl. 128. da se nastavnik, stručni saradnik, vaspitač udaljava sa rada zbog učinjene teže povrede radne obaveze - do okončanja disciplinskog postupka kao i da, ako direktor ne udalji nastavnika, vaspitača i stručnog saradnika, odluku o udaljenju donosi školski odbor u vezi sa čim valja istaći pravo organa upravljanja da razreši direktora dužnosti pre isteka mandata (čl.62)... ako direktor ne preduzima odgovarajuće mere prema nastavniku, vaspitaču ili stručnom saradniku koji.... fizički kažnjava ili vređa ličnost deteta, odnosno učenika, kao i to da je odredbom čl. 145. kaznenih odredbi propisana novčana kazna za ustanovu a i direktora ako ne udalji sa rada nastavnika, vaspitača i stručnog saradnika zbog učinjene teže povrede radne obaveze.

Disciplinska odgovornost je autonomna odgovornost. Nju ne isključuju druge vrste odgovornosti (krivična, prekršajna...) ako je učinilac povrede radne obaveze istovremeno podložan i toj drugoj vrsti odgovornosti.

Kako je odredbama čl. 131. ZOSOV-a propisano da se za teže povrede radne obaveze izriče mera prestanka radnog odnosa ako je povreda učinjena umišljajem ili iz svesnog nehata i ako nisu utvrđene olakšavajuće okolnosti za zaposlenog, dok se u ostalim slučajevima može izreći novčana kazna u visini od 20-35% od plate isplaćene za mesec u kome je odluka doneta, u trajanju od 3-6 meseci - bitno je u disciplinskom postupku utvrditi stepen umišljaja i svesnog nehata kao i postajanje /nepostojanje olakšavajućih okolnosti.

Nakon stupanja na snagu Zakona o državnim službenicima, disciplinski postupak je moguće voditi u skladu sa Zakonom o opštem upravnom postupku.

Osnov navedenog sadržan je u sledećem: - Po odredbama ZUP-a (čl.1.) dužni su da postupaju, pored državnih organa i preduzeća i dr. organizacije kad u vršenju javnih ovlašćenja koja su im poverena zakonom rešavaju o pravima, obavezama ili pravnim interesima fizičkog ili pravnog lica ili druge stranke.

Istim Zakonom regulisano je da postupak pokreće nadležni organ povodom zahteva stranke ili po službnoj dužnosti (čl.113.), kada to određuje zakon ili dr. propis i kad utvrdi ili sazna da, s obzirom na postojeće činjenično stanje, treba pokrenuti postupak radi zaštite javnog interesa. (čl.114.stav 1.).

Kada je reč o disciplinskom postupku, treba napomenuti da, ukoliko se utvrdi da nije izvršena povreda radne obaveze, odnosno da nema osnova za vođenje disciplinskog postupka, isti se može obustaviti.

Dalje, na rešenje o ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti (pa i rešenje o izrečenoj disciplinskoj meri), zaposleni ima pravo na prigovor organu upravljanja, u roku od osam dana od dana dostavljanja odluke, odnosno rešenja; Organ upravljanja dužan je da odluči po prigovoru u roku od 15 dana; Ako nadležni organ ne odluči po prigovoru u utvrđenom roku ili ako zaposleni nije zadovoljan drugostepenom odlukom, može se obratiti nadležnom sudu u roku od 15 dana.(čl.133. ZOSOV-a).

Šta je nasilje nad decom

Istraživači su razgovarali s decom i mladima starosti od 10 do 19 godina koji nisu bili žrtve nasilja ali su dovoljno odrasla da mogu da ga razumeju.

Neka od dece navodila su da je za njih zlostavljanje kada dete gleda kako otac tuče majku, a neka da više ima onih koji zlostavljaju, nego onih koji pomažu. Većina dece prepoznaje tri oblika zlostavljanja, to jest fizičko zlostavljanje, kada se batina koristi kao disciplinska mera, psihičko, u obliku uvreda i poniženja, i seksualno. Neka deca kao zlostavljanje doživljavaju i zanemarivanje, ratno nasilje i maltretiranje koje sprovode vršnjaci.

Istraživači su zaključili da je kod svih grupa ispitanih fizičko i psihičko zlostavljanje bilo nerazdvojno, odnosno da je psihičko uvod u fizičko, a da tamo gde ima fizičkog ima i psihičkog.

Ministar za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku Slobodan Lalović kaže da nasilja u porodici ima onoliko koliko ga i u društvu i navodi da je važno prekinuti zlostavljanje dece kako bi nasilje bilo sprečeno u korenu. "Jedna od prvih stvari koje smo morali da prelomimo u Srbiji je da nasilje u Srbiji nije privatna, porodična stvar. To je najteža prepreka, mislim da je uspešno prelazimo, ali ne mogu da kažem da je to prošlo vreme, da smo prešli tu prepreku", kaže on.

Nasilje u porodici kao krivično delo prvi put se pojavljuje u zakonodavstvu 2002, a Lalović kao nastavak borbe protiv nasilja najavljuje izradu posebnog zakona o dečjem ombudsmanu i očekuje da će se on uskoro ući u skupštinsku proceduru.

Nasilje nad ženama događa se u celom svetu, međutim pouzdani podaci o nasilju nad ženama i decom ne postoje. Bez toga nasilje ostaje i dalje potcenjen i nevidljiv problem.

Utvrđivanje rasprostranjenosti nasilja nad ženama i decom neophodno je radi donošenja programa intervencija za zaštitu.

Od početka rada Savetovališta javlja se veliki broj žena i dece, godišnje oko 3000, koje imaju problem sa nasiljem. Na osnovu navedenog broja poziva, koji čini jedan reprezantativni uzorak i obrađenih podataka utvrdjeno je:

FIZIČKO NASILJE čini 70% i to su po pravilu najekstremniji oblici nasilja (prelomi ruku, prelomi nosa, povrede glave, izbijanje zuba).U ovoj kategoriji su i slučajevi fizičkog zlostavljanja žena u toku trudnoće i periodu dojenja. Žene se ponekad jave i da bi ostavile dokaze da su zlostavljane u slučaju da im se nesto desi.

PSIHIČKO NASILJE je drugo po učestalosti nasilja koje se prijavi. Treba dodati da se žene koje trpe fizičko nasilje trpe istovremeno i psihičko nasilje, dok u obrnutom slučaju to ne mora da bude slučaj.

SEKSUALNO NASILJE često prati i fizičko i psihičko nasilje, a u većini slučajeva ti oblici nasilja se čine zajedno.

Nasilje najčešće čine supruzi, bivči supruzi i vanbračni partneri i to u 78% slučajeva. Na drugom mestu su sinovi 9%, a na trećem očevi 4,2%.Ćerka se u ulozi nasilnice javlja u 2% slučajeva, dečko u 1,8%, a majka i svekrva u 1,6%.

Odnos nasilnik-žrtva ima veze i sa godinama žene. Nasilje od strane partnera najčešće trpe mlade i žene srednjih godina, dok nasilje od strane sinova je karakteristično za starije žene (preko 60 godina), a nasilje koje čine očevi odnosi se na vrlo mlade žene, devojke.

NASILJE NAD DECOM čine i očevi i majke, međutim sama deca nasilje vrlo retko prijavljuju jer ga ne prepoznaju. Nasilja nad decom ima mnogo više nego što se pretpostavlja i najčešće ga prijavljuje komšiluk i rodbina. Svako nasilje u porodici u kojoj ima dece je i nasilje nad decom bez obzira da li su mu deca neposredno izložena.

Izloženost žena nasilju ima duboke korene u patrijahalnoj strukturi društva i tradicionalnoj podeli polova. Promene u javnom životu, poput rata, nemaštine, gubljenja zaposlenja, u značajnoj meri uticu na odnose među ljudima i pogoduju nasilju i u porodici i van nje.POSTOJE TRI VIDA ZLOSTAVLJANJAFIZIČKO

- udaranje, šamaranje, guranje, davljenje, bodenje, šutiranje…

- gađanje raznim predmetima

- zaključavanje, ugrožavanje slobode kretanja

- izlaganje opasnostima

SEKSUALNO

- prisiljavanje na seks kada vi to ne želite

- prisiljavanje na seksualne radnje koje ne volite

- kritikuje vaše seksualne radnje

EMOCIONALNO

- govori vam da ste debeli, ružni, da vas niko neće…

- govori vam da ste glupi, loša majka

- optužuje vas da imate aferu ili da pokušavate da zavedete drugog

- uskraćuje vam ljubav, govori o svojim ljubavnim aferamaPredrasudeU svom radu uočile smo brojne predrasude sa kojima se sreću žene izložene nasilju.

Potrebno smanjiti nasilje nad decomDirektorka Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja Leposava Kron izjavila je da država može da smanji nasilje, posebno nad decom, samo ako deluje preventivno i uz aktivnu pomoć gradjana u otkrivanju i prijavljivanju potencijalnih nasilnika. "Državna reakcija na strašne zločine ne sme da se svede na zgražavanje, osudu i sankcije, nešto se mora uraditi i na sprečavanju. Potrebno je što više savetovališta i ne okretati glavu, primećivati, prijavljivati i biti od pomoći državi da se problem nasilja redukuje i minimizuje", ocenila je Kron za agenciju Beta povodom silovanja i ubistva osmogodišnje devojčice u Starim Ledincima kod Novog Sada.

Medjutim, naglasila je ona, država ne može da učini ni dovoljno ni mnogo bez pomoći gradjana i zato je suštinska poruka "onima koji su u poziciji moći da donose odluke u ime države - obrazujte gradjane i izdvojite novac za to".

"Silovanje i ubistvo devojčice je ekstremno monstruozan zločin, ali problem je što se takvi

zločini teško mogu predvideti. Kada se takve strašne stvari dese, svi osudjuju zločin, a tada je prekasno. Država mora da deluje pre zločina, da se organizuje, izradi efikasne preventivne programe na duži rok i akcione planove da se broj takvih tragičnih incidenata smanji", kazala je Kron.

Prema njenim rečima, ne postoji država u kojoj je rešen problem ekstremnog i bizarnog nasilja sa izrazitom psihopatološkom konotacijom i Srbija tu nije izuzetak.

"U Srbiji postoji tradicija jataka i hajduka i intenzivna svest o tome da je prijavljivanje sumnjivog ili opasnog ponašanja neprilično, da svako treba da gleda svoja posla, a država se doživljava isključivo kao represivni aparat.

Sve što ima seksualnu konotaciju, čak i povezanu sa zločinom, u patrijarhalnom društvu smatra se privatnom stvari u koju ne treba da se mešaju komšiluk, bliski srodnici i institucije sistema. To mora da se promeni", navela je Kron.

Ona je podsetila na slučaj čedomorke koja je godinama radjala, ubijala i zakopavala decu u svom dvorištu, a celo selo je to tretiralo kao njen privatan problem, problem njene kuće i njenog privatnog dečijeg groblja u bašti.

"Ona je bila mentalno zaostala i psihijatrijski poremećena i u tom smislu eventualno nije odgovorna. Problem je što je celo selo to znalo, a celo selo nije mentalno poremećeno, ali niko nije prijavio jer su smatrali da se to njih ne tiče", navela je Kron.

Taj stepen neosetljivosti, društvene neodgovornosti, odsustva psihološke senzibilnosti i empatije za stradanja drugih "zaprepašćujući je i užasavajući", ocenila je sagovornica agencije Beta.

"Ignorisanje nasilja vodi u začarani krug iz kojeg se teško izlazi, siguran je put u to da nasilje, kad jednom podigne svoju ružnu glavu, zakuca na svačija vrata", upozorila je Kron.

Zato je prvi posao države podizanje gradjanske svesti ljudi da nadležnim službama prijave sumnjive i opominjuće znake, pretnje i nasilje nad drugima, posebno nad decom kao najranjivijim segmentom populacije.

"Akcije tih službi treba adekvatno usaglasiti i umrežiti. Postoje dobra iskustva u razvijenijim gradjanskim društvima i te tradicije i modele treba slediti", poručila je Kron.

Ona je ukazala i da problem silovatelja recidivista nije lokalni i da nema zemlje koja je to adekvatno rešila.

"Svetske statistike se slažu u proceni da su u oko 90 odsto seksualni prestupnici recidivisti i da u dve trećine slučajeva siluju poznate žrtve. Kad su u pitanju seksualni delinkventi čije su žrtve deca tamna brojka je veća budući da se ti prestupi brižljivije skrivaju i teže otkrivaju, osim kad se ne desi ekstreman slučaj kao što je silovanje i ubistvo devojčice kod Novog Sada", navela je Kron.

"Istraživanja su pokazala da seksualni zločini nisu stvar seksualnog zadovoljstva i gratifikacije, nego čin dominacije, agresije, sadizma - to je naučno dokazana činjenica. Seksualni prestupnici čije su žrtve deca najčešće su i sami bili žrtve seksualnog

uznemiravanja ili zlostavljanja najbližih srodnika", dodala je ona.

Kako je navela, poznato je i da majke u strahu "da ne pukne bruka" često tolerišu ili "ne primećuju" incest koji godinama sprovode očevi, očusi, dede, ujaci, teče nad njihovom decom.

"Posledice koje trpe deca koju često godinama seksualno zlostavljaju osobe u koje imaju najviše poverenja ireverzibilne su i nepopravljive", upozorila je ona.

Odgovarajući na pitanje da li bi hemijska kastracija povratnika u prestupu koju predlaže narodni poslanik Vladan Batić bila odgovarajuće rešenje, Kron je kazala da to može biti privremno mera koja ne rešava problem recidivizma.

"Primenom medikamenata koji smanjuju nivo testosterona smanjuju se libido i seksualna aktivnost. U pitanju su injekcije čiji efekat traje do tri meseca, a primenjuju se sa idejom da će to sprečiti silovatelje, one koji seksualno uznemiravaju decu i ostale seksualne delinkvente, da ponove svoje zločine. To nije trajno rešenje - dok se lek primenjuje dotle i deluje", kazala je ona.

Kron je podsetila da silovatelji ne siluju i ne uznemiravaju zbog viška potencije, već zbog viška besa i agresije i dodala da su studije praćenja primene hemijske kastracije u svetu dale protivrečne rezultate.

"Istraživanja su pokazala da kod nekih osoba, baš zbog toga što su hemijski kastrirani, dolazi do povećanja nivoa agresije i onda još više uznemiravaju ili maltretiraju svoje stare žtrve ili pronalaze nove. Notorna je predrasuda da je svaka agresija testosteronskog porekla", kazala je ona.

Prema njenim rečima, eventualni elektronski nadzor ugradnjom čipa izvršiocima krivičnih dela seksualnog nasilja, takodje je post delictum mera,a potencijalno može biti efikasna u sprečavanju ili redukovanju recidivizma.

"Nisam sigurna, medjutim, da može da deluje na izvršioce čiji delikti ponekad ostanu zauvek dobro čuvana tajna'", kazala je Leposava Kron i naglasila da su primarna prevencija, obrazovanje naroda, seminari, tribine, savetovališta za roditelje i sve osobe koje dolaze u profesionalni kontakt sa decom neophodan uslov za efikasnu borbu protiv nasilja.

Koreni nasilja nad decom

Sećate li se i da li vas se još tiče slučaj najsvirepijeg zločina nad trogodišnjom devojčicom, Katarinom Kajom Janković? Obrazlažući presudu, prema kojoj je zlostavljač devojčice dobio 40 godina zatvorske kazne, a majka devojčice, okrivljenja za saučešništvo, 37 godina zatvorske kazne, sudija, Siniša Sofrenović, predsedavajući sudskog veća, napomenuo je da će obrazloženje presude pročitati i da to čini izuzetno u ovom slučaju. Prisutni na suđenju prenose da je opis ovog zločina, dok je optužnica čitana, stvarala vrtoglavicu i mučninu, da su ljudi u sali ostajali bez daha i da su plakali.

Danas bi mala Kaja imala skoro pet godina, tačnije 59 meseci i još tačnije 1783 dana.

Priznajem da nemam snage da čitam detalje, pa potsećam da je samo na telu devojčice, koje je po rečima sudije bilo veliko svega 98 centimetara, konstatovano više od 50 povreda, od kojih je povreda unutrašnjih trbušnih organa izazvala smrtni ishod. Prelepo lice ovog deteta teško da iko može da gleda duže od sekunde ispod naslova koji glasi: „Četiri decenije zatvora za svirepo ubistvo devojčice“. Tokom pretresa optuženi su negirali dela koja im se stavljaju na teret i optuživali se međusobno.

Treba li reći da živimo u strašnim vremenima, kada svakodnevna zlostavljanja dece, često od strane najbližih srodnika, postaju samo tabloidna vest za jedan dan, a kazne, do sada izricane, bile su obično neadekvatne. Zato je završnica i ishod ovog suđenja presedan. Ali ni to ne može da ublaži užas koji moramo osetiti svaki put kada vidimo lice devojčice koja nečijom monstruoznom krivicom više ne postoji. Zato je ovo što sledi još jedno podsećanje na devojčicu Kaju Janković, koja je sa tri godine upoznala pakao i nadam se otišla na neko bolje mesto.

Zbog Kaje i zbog sve dece govorimo o temi važnijoj od svih dnevnopolitičkih kupoprodaja magle. Ta tema glasi - Da li smo nakon slučaja male Kaje sasvim svesni da se deca sa monstrumima ne sreću u bajkama, da monstrumi žive pored nas, oko nas, sa nama, možda u nama.

O tome govore:

* Doktor Tamara Popović Štajner, psihoanalitičar.* Sanja Domazet, književnica.* Magistar Aleksandra Joksimović, politikolog i aktivistkinja Ženske mreže za rodnu ravnopravnost.

POPOVIĆ: Sudbina Katarine Janković, medijski poznate kao mala Kaja, ubijenog deteta od tri godine, koje bi danas imalo čitavih pet, je očigledno priča o ljudskom zlu. Mnoge psihološke teorije pokušavaju da objasne ljudsku prirodu i poreklo ljudskog zla. Poslužiću se ukratko psihoanalitičkom teorijom koja daje nekada sveobuhvatna tumačenja, koja nisu usaglašana, ali najkraće rečeno jedna varijanta je da se mi sa agresijom, koja može biti iskorišćena u dobre svrhe, ali i u ubistvene svrhe, rađamo i da kod nas od počeka postoji sukob mržnje i ljubavi. Druga varijanta je da je agresija, mržnja, bes, osvetoljubivost posledica neke frustirane ljubavi, nekih neispunjenih očekivanja, koja se tokom života okreću u svoju suprotnost.

Sudbina Kaje pokreće pitanje mnogo dublje ljudske patologije, nego da li je ljudsko zlo urođeno ili ne i pokreće pitanje perverznog ispoljavanja ljudske agresivnosti. Reč je o sadizmu, o zadovoljstvu, u uživanju u nanošenju bola drugome. Danas se više ne koristi izraz perverzija, već neoseksualnost i kaže se - da li je odnos perverzan ili ne, zavisiće, ne od toga šta je učinjeno, nego od toga koji je kvalitet odnosa prema čoveku nad kojim je to učinjeno. Tipično za perverziju je takozvana tehnika intimnosti. Tehnika intimnosti znači kako da čovek iskoristi drugog da zadovolji neke svoje perverzne potrebe. Tu je priča i male Kaje.

Kada god je reč o detetu i o detetu kao žrtvi, osnovno je pitanje - koje je to dete u glavi roditelja, odnosno odraslog čoveka. Priča žrtve je stara kao i ljudska istorija, a deca su prinošena kao žrtve da donesu božju milost. Danas prepoznajemo dete kao žrtvu kada,

recimo, dete prilazi mostu koji treba da se otvori sa velikim makazama a nasuprot njega je veliki odrastao čovek u crnom odelu. Dete simbolično seče tu vrpcu, umesto da bude ugrađeno u stub mosta, kao u davna vremena, da bi taj most bio berićetan. Dete kao žrtva i dete u glavi roditelja, dete kao izvor zadovoljstva je jedan vrlo specifičan izraz patologije sadističke perverzije. Prvo što karakteriše zlostavljano dete u pravilu, kao i malu Kaju, je to da je reč o maloj deci. Najveća smrtnost je na uzrastu do druge godine, iz prostog razloga što ta deca nemaju razvijenu moć govora. Jedna od psiholoških karakteristika ubistva deteta je detetova nemoć, koja s druge strane omogućava ubici da bude svemoćan. Ubijeno dete vrlo često predstavlja i neki deo ličnosti i iščašenih potreba ubice, njegovih vlastitih osobina kojih želi da se reši. Jedan od dodatnih elemenata ubistva malog deteta je svemoć i kontrola nad zlostavljenom žrtvom. Što je dete nemoćnije, to je ta kontrola i zadovoljenje svemoćnih potreba veće, te u suštini ono predstavlja odu hrane nad ciljem ubice, koji u ovom slučaju predstavlja kategoriju malignog narcisa – narcisa koji koristi drugog da zadovolji sebe.

Koje je to dete i šta je to dete predstavljalo u ovom patološkom spregu, predstavlja i jednu širu kulturološku priču vremena u kome živimo, u kome je ljudski život, i odraslog čoveka, a pogotovo dece, na granici bezvrednoga.

Dečje bajke pune su raznih monstruoznih stvorenja, čudovišta, zmajeva, zlih vilenjaka i zlih veštica da bi deca prevazišla strah od odraslih, u čiji svet treba da uđu. I vilenjaci i veštice i zmajevi predstavljaju najčešće za dete zle karakteristike njihovih roditelja, na koje oni pokušavaju da se naviknu. Na žalost, u savremenom društvu koje gaji nasilje, monstrumi postaju, ne likovi iz bajke, nego su tu oko nas i njihov prelazak na akt, u situaciji kada društvo to ne sankcioniše, je pitanje trenutka i sticaja okolnosti.

DOMAZET: Ženstvenost je po prirodi stvari greška. Iako se nalazimo u novom milenijumu, iako se čini da su takve priče daleko iza nas, one su vrlo blizu, one su tu i one su nam veoma bliske. Većina žena je trebala da se rodi kao muškarac ili kao sin. I dan danas u porodilištu, ako nosite drugu kćerku, ginekolog će, i u Beogradu i svuda u svetu, odbiti da vam kaže kog je pola dete koje nosite, u strahu da ne odete na abortus. Kakve sve ovo ima veze sa najverovatnije najmonstruoznjim zločinom u nizu zločina koji se događaju tu oko nas, kojima prisustvujemo i kojima smo bombardovani.

Ovde je u pitanju dvostruko povređivanje, dvostruka greška, dvostruki užas. S jedne strane je žrtvovana devojčica i nestao je ljudski život koji još uvek nije stigao ni da postane pravi čovek. Jedan pupoljak je zgažen. To je najstrašnije od svega. Postoji nešto što je takođe strašno i što je takođe monstruozno u ovoj priči, a to je što je majka učestvovala u tome. To je dvostruko povređivanje ženstvenosti, dvostruki pad ženskog principa i pre svega silovanje deteta. Ništa od toga strašnije ni teže na planeti ne postoji. Postoji samo nešto teže od toga, a što se upravo dogodilo – pristanak detinje majke na sve to. Svake minute, svaka treća žena u Srbiji dobija batine, a svaka druga je psihički maltretirana. O ovoj prvoj bi se moglo diskutovati, da li je ona u vezi sa nekim partnerom, da li je u vezi sa ženom, da li je sama, da li je umela da se izbori za svoj položaj u društvu i u svetu, što je nekako teže kako se krećemo dalje od grada Beograda. Čini mi se da što južnije, to tužnije, ali i što severnije, to takođe tužno.

Mislim da je priča o stradanju i pogibiji Katarine i saučešće njene majke u čitavoj priči, dokaz da živimo u kulturi koja je pre svega agresivna. Agresivnost je negovana, agresivnost je

podgrevana na ovim našim prostorima poslednjih decenija. Svi ovi ratovi koji su se kod nas vodili doprineli su da se agresivnost podgreje u ljudima i da jedni drugima ostanemo, ne bližnji, nego da jedni drugima postanemo potencijalni neprijatelji. Čini mi se da je svakome od nas poznata karakteristika tipičnog zločinca koji napada dete ili ženu. To je vrlo retko nepoznati muškarac koji vas prati u ponoć kada se vraćate nepoznatim ulicama. To je najčešće vaš bračni partner, prijatelj ili neko iz porodice. Dete vrlo retko napadnu nepoznati ljudi. Dete najčešće napadaju upravo ljudi iz porodičnog okruženja, a čini mi se da su seksualni zločini nad decom, nad devojčicama i nad malim dečacima, daleko češći nego što se to zna, nego što to medicina i psihijatrija znaju jer se o tome ne govori. Srpska poslovica najbolje govori o tome - Koga šteta, toga i sramota.

Zbog čitave ove priče o kojoj sada govorimo sam se bukvalno fizički razbolila iz prostog razloga što mi se čini da monstrumi žive oko nas. Jako se bojim, pošto je majka devojčice učestvovala u svemu tome, da monstrumi žive i u svakome od nas. Jako se bojim za decu koja rastu u Srbiji iz više razloga. Ona su nezaštićena od strane društva, ali su ona nezaštićena i od strane porodice. Jako se bojim monstruma koji našu decu vrebaju svuda oko nas, ali se veoma bojim monstruma koji na našu decu vrebaju i iz nas samih. Čini mi se da ne postoji teži položaj nego biti dete u Srbiji. Posle toga je po težini jedino biti žena u Srbiji. I jedna i druga kategorija su ugrožene, i jednom i drugom kategorijom se manipuliše, i jedna i druga kategorija nisu zaštićene zakonom, i jedna i druga kategorija trpe sve vrste uznemiravanja, od psihološkog, preko fizičkog, pa do seksualnog. Čini mi se da je pred nama verovatno zločin koji je otkrio najdublju prirodu patologije naše svakidašnjice koja trenutno postoji svuda oko nas. To je zločin koji je toliko strašan, da i kada počinioci budu kažnjeni, ostaje jedna užasna gorčina i traje kao da je radioaktivna.

Iako nas u detinjstvu uspavljuju bajkama u kojima se zločinci na kraju pretvaraju u dobre ljude i u kojima se na kraju, uz lepoticu zver premetne u princa, život nas uči jednu potpuno drugu stvar. Život nas uči onome čemu nas je učila Hana Arent – da je zlo sveprisutno, da je zlo banalno i da je zlo veoma teško prepoznati baš zbog toga što se maskira običnim licem i što niko od zločinaca ne pokazuje da je on upravo to. Moramo ga sami prepoznati. A da bi smo se osećali sigurnim u sopstvenom životu, svako od nas podsvesno želi tu istinu od samog sebe da sakrije. O tome imamo i brojne primere u poeziji i u prozi. Sećam se jedne pesme američkog pesnika koji za zločinca kaže - obično lice, običan nos, obične oči, obične ruke, obične noge, običan osmeh, a šta ste očekivali. Zlo se nalazi oko nas u svim mogućim oblicima, a Džek Trbosek nikada nije uhvaćen baš zbog toga što su ga tražili na pogrešnim mestima, na uličnim dokovima i među sumnjivim kriminalcima, među bivšim zatvorenicima. Trebalo ga je, kažu sadašnji kriminolozi, tražiti među onima koji su nosili tašnu i mašnu i bili porodični ljudi. Monstrumi iz bajki koji se pretvaraju u bolje, ne postoje u realnosti. Zlo koje se ne leči, mentalna duševna bolest, politička klima u društvu koja se ne tretira pravim potezima, bivaju godinama sve gore i čine sve više i više grešaka i štete od koje su mnoge nepopravljive, upravo kao ovaj slučaj o kome, na žalost, govorimo.

****

JOKSIMOVIĆ: Nesumnjivo da se radi o jednom od najmonstruoznijih zločina o kojima smo svedočili u poslednje vreme na našim prostorima. Naime, tako svirepo ubistvo jedne nevine male devojčice ne može govoriti ništa drugo nego o jednoj apsolutnoj patologiji društva i duše tih ljudi koji su, za moju svest, potpuno nepojmljivi. Ne mogu da verujem da je jedan čovek mogao da počini tako svirepi zločin. Ono što meni stvara najveću dilemu je činjenica da je takvu patologiju bilo nemoguće sakriti, niti je bilo nemoguće da se ona iskaže u svom

najgorem obliku u jednom datom trenutku. Ona je morala biti očigledna, i pre samog zločina, okolini koja je očigledno na ovaj ili onaj način u tom zločinu takođe učestvovala. Nesumnjivo je da su osuđeni majka i očuh najkrivlji za takav svirepi čin. Kazna koja je izrečena je adekvatna, iako je za takav zločin nemoguće izreći adekvatnu kaznu. Sa druge strane, ono što me plaši je činjenica da u našem društvu postoji jedan strah od upiranja prstom na takvu vrstu patologije, na takvu vrstu zločinaca koji se očigledno kreću svuda među nama.

Ovih dana mi se čini da su novine sve punije različitih zločina koji imaju jednu potpuno patološku pozadinu, koja možda ima i povezanost sa nekim događajima iz bliske prošlosti kojima smo kao čitavo društvo prošli, ali mislim da se određenom prevencijom moramo boriti protiv toga jer u onom trenutku kada se takav zločin desi za sve je već kasno. Ne smemo dozvoliti da kao komšije, prijatelji, rođaci ili očevidci bilo kakve vrste zlostavljanja zatvaramo oči nad onim što se dešava pred nama. Moramo reagovati na vreme i moramo reagovati pre nego što nedužne žrtve stradaju.

Kazna govori o tome da su u pitanju ljudi koji su to radili sa punom svešću. Još jednom moram da ponovim da ne mogu da sagledam kakva je to patologija uma koja je mogla da povede ljude u takav zločin. Ovo je jedno pitanje za sve nas - da li smo dovoljno odgovorni kao ljudi, da li smo svesni određenih posledica i da li posedujemo tu vrstu odgovornosti da u pravi čas, na adekvatan način, reagujemo na neke potencijalne zločince koji su očigledno svuda među nama.

Decu uglavnom učimo bajkama i tome da je dobro to koje uvek pobeđuje. Na žalost, zlo je svuda među nama pa prema tome ono za šta je društvo odgovorno je činjenica da se takve vrste zločina moraju na adekvatan način rešavati. To mora biti jedna sistemska poruka svima onima koji posežu za takvim strašnim zločinima, da za to postoje i adekvatne preventive i adekvatne kazne. I na ulicama i u novinskim stupcima vidimo sve veći broj ljudi koji ne poseduju adekvatnu psihičku svest o potencijalnim zločinima koje mogu činiti, o ljudima koji su na određeni način izgubili zdrav razum. Društvo bi trebalo da ih tretira na adekvatan način, da ih hospitalizuje i tretira adekvatnim medikamentima, da preventivno vodi računa na način da zaštiti ostale građane od potencijalnih zločina koje su takvi ljudi u stanju da učine. Čini mi se da je u tom smislu neophodna određena zakonodavna aktivnost kako bi se preventivno sprečile mogućnosti da ljudi, razumni ili ne, počine određene vrste zločina koje apsolutno zvuče monstruozno.

Bojim se da jedan dugi period, koji na žalost ima svoje ozbiljne posledice i danas, u kojem su se neke osnovne društvene vrednosti u nama izgubile, otvara prostor i mogućnost da se takvi zločini dešavaju i da je pitanje tretiranja takvih zločina, a pre svega pitanje preventive, nešto sa čime se ovo društvo još uvek nije na adekvatan način suočilo. Od izuzetne važnosti je, da kao društvo, shvatimo koje su naše prave vrednosti, da generacije koje su u proteklom periodu prošle kroz teške krize i društvene konflikte negde spoznaju koji je njihov pravi put i koje su prave vrednosti kojima treba težiti.

Nasilje u porodiciPod uticajem ratnih godina, teške ekonomske situacije i socijalne krize, društvo u kome živimo veoma je nasilno.Celokupni socijalni odnosi u savremenom životu protkani su kažnjavanjem-zakonski, policijski, religijski sistemi, pa i vaspitni.Ovome u prilog ide i to što smo zemlja u tranziciji i društvo u kome jos uvek dominira tradicionalni sistem vrednosti.Premošćujemo dva vremena, razaraju se stare kulture, vrednosti i odnosi u sukobu starog i novog, teško se snalaze i porodica i pojedinac.Kriza indukuje porodičnu patologiju,

uvećava se broj porodica sa poremećenim odnosima, funkcijama, strukturom.Jedan od problema, svakim danom sve prisutniji, sa kojim se susreće savremena porodica, jeste problem nasilja nad decom.Nasilje nad decom u porodici nije novi problem, jer postoji „otkada je sveta i veka“, kroz čitavu ljudsku istoriju.Ovaj problem je bio dugo nevidljiv jer je porodica bila zaštićena velom privatnosti.Skidanje vela tajne sa različitih oblika nasilja nad decom, automatski je otvorilo novo „žarište“ i postavilo nova pitanja, zahteve i zadatke. Većina ljudi misli da se nasilje nad ženama i decom u porodici vrši negde daleko od naših kuca, u zabačenim i mračnim krajevima grada, tamo nekim nepoznatim licima, pripadnicima marginalnih društvenih grupa i nižeg socijalnog statusa.Ali to nije tako, i to nije tačno.Nasilje u porodici je raširena pojava i ne priznaje imovinske, klasne ili kulturne razlike.Iako ne postoje pouzdani podaci o učestalosti nasilja nad decom u našoj sredini, ipak možemo pretpostaviti, imajući u vidu nagli porast svih vidova nasilja u našem društvu tokom proteklih deset godina, da je došlo i do veće učestalosti i težine nasilja nad decom...

U porastu vršnjačko i porodično nasilje nad decom

Gradska sekretarka za socijalnu i dečiju zaštitu Ljiljana Jovčić izjavila je da je u porastu nasilje nad decom, posebno vršnjačko i porodično, kao i da je više od dve trećine dece doživelo neki oblik nasilja u školama, najčešće verbalno.

Povodom Međunarodnog dana deteta Ljiljana Jovičić je televiziji B92 rekla da se najviše ćuti o zlostavljanju dece u porodici. Ocenjujući da su podaci o broju zlostavljane dece i mladih žena "varijabilni", ona je kazala da je najvažnije podizanje svesti stanovništva da prijave nadležnima ukoliko čuju za slučaj nasilja. "Nepovoljne socijalne i društvene okolnosti krajem prošlog i početkom ovog veka doprinele su ukupnom povećanju nasilja nad decom, a posebno je u porastu porodično nasilje kao i vršnjačko", navela je Jovčićeva. Takođe, prema njenim rečima, 44 odsto dece izložene nekom obliku nasilju u školi ćuti o tome, kao i da je "dosta njih nasilje doživelo od nastavnika i profesora". Verbalno nasilje, kako je objasnila, podrazumeva davanje pogrdnih imena i ogovaranje i dodala je da se dešava čak i u vrtićima. Ljiljana Jovčić je istakla da je zadovoljna "postignutom zakonskom regulativom" i da Sekretarijat sarađuje sa nevladinim organizacijama najrazvijenijih zemalja, UNICEF-om, kao i s ministarstvom za rad i socijalnu politiku Srbije. U svetu se danas obeležava Međunarodni dan deteta posvećen zaštiti njihovih prava.

Intrevju za sajt Religija BG, episkop Znepoljski Nikolaj

BOG PROMIŠLJA O NAŠEM SPASENJU

Svet ponovo raspinje Gospda svojim gresima. Mi se udaljavamo od Boga ne uskladjujuci svoje korake sa Bozijim zapovestima. Nije Bog nas ostavio, vec mi Njega.

Ali, uzdacemo se u Gospoda, trazicemo Njegovu svetu Volju i nadati se da ce nas Bog ukoliko se potrudimo izvesti na najbolje puteve u nastupajucoj 2005 godini, - izjavio je u intrevjuu sajtu Religija BG episkop Znepoljski Nikolaj, vikar Njegove Svetosti Patrijarha Bugarskog i mitropolita Sofijskog Maksima.

- Vase preosvestenstvo, kako vi na duhovnom planu ocenjujete prethodnu 2004 godinu za Bugarsku i ceo svet?

- Krajem godine se obicno trazi nesto pozitivno i pridaje se poseban znacaj svojim uspesima. Ali nas na duhovnom planu ne napusta apokalipticni osecaj, uglavnom zbog desavanja u svetu, koji u manjem ili vecem stepenu uticu na ono sto se desava u nasoj zemlji. Omiljena rec politicara - “globalizacija” u prevodu na duhovni jezik oznacava “ubrzavanje sveta ka svome kraju”. Razmotrena u kontekstu Svetog Pisma, globalizacija dobija smisao priznaka kraja sveta, i opominje nas da je neophodno biti pazljiv u duhovnoj oceni dogadjaja. Cak i letimican pregled novosti svedoci da se u svetu nastavljaju ratovi, povecava se broj prestupa, a deca kao i ranije umiru od gladi. Zar neko od nas moze da zaboravi scene skole u Beslanu opkoljene teroristima, zeleznicke stanice u Madridu, tenkova na ulicama Jerusalima. A ratom zahvacen Irak? A grobovi tamo poginulih Amerikanaca i Evropejaca? A iracke majke koje grle svoju ubijenu decu? Verujuceg coveka ove slike podsecaju na bol, slican onome kada su bicevali Isusa Hrista na Pilatovom dvoru. Svet ponovo raspinje Gospoda svojim gresima. To je aktuelno i za Bugarsku - dovoljno je pogledati svetlece reklame po ulicama bilo kog veceg grada, ukljuciti televizor, ili prelistati bilo koje novine. SMI otvoreno propagiraju cinizam kao odnos prema zivotu, kao i vulgarnost od spoljasnjeg vida do manira. Verujuci covek moze pravilno da ocenjuje stvari, ali deca i omladina su skoro bespomocni pred tom rekom zla. Iako na kraju i oni procenjuju sve to, njihova dusa je vec zatrovana i slaba, i svaki njen pokret iziskuje mnogo napora.

Jedna od najvecih tragedija u Bugarskoj je bila nesreca sa autobusom, pri kojoj je poginulo mnogo dece. ( Pocetkom aprila 2004 godine autobus sa decom na povratku u Bugarsku iz Srbije se survao sa litice. Poginulo je cetrnaestoro dece - prim.prev .). Zar su te ciste decje duse bile krive? Ne, vec svi mi - roditelji, ucitelji, vaspitaci, svi mi koji nismo decu naucili da odlaze u Boziji hram i da se mole Bogu. Na Cveti, kada se nasa Crkva moli i seca kako su deca u Jerusalimu docekivali Gospoda Isusa Hrista s palminim grancicama i radosnim pesmama, nasa deca su bila daleko od Hrista, na ekskurziji koja ih je kostala zivota. Druga deca u Bugarskoj su ubijena. Bugari su ginuli u Iraku. Svima nam se jos uvek stezu srca kada pomislimo na nase lekare i medicinske sestre u Libiji [1] - sta ce s njima biti? Sve to pokazuje da smo se udaljili od Boga, i da ne uskladjujemo svoje korake sa Bozijim zapovestima. Nije nas Bog odbacio, vec mi Njega.

U Bugarskoj, slava Bogu, postoje verujuci ljudi, postoji Bugarska Pravoslavna Crkva. Covek ima gde da odahne od briga i tastine, da se pomoli i zatrazi spasenje od greha. Bog nas nije ostavio. Kraj raskola u Bugarskoj Crkvi je dogadjaj od posebne vaznosti za crkveni zivot i uopste za sve Bugare. Neprirodno podrzavan od strane politicara, raskol je naneo ogromnu stetu Crkvi, a pre svega dusama verujucih i neverujucih ljudi. Crkva je najveca sila koja ujedinjuje nasu naciju, koja je danas vise nego ikad razdeljena na bogate i siromasne, na veliki broj partija, na zaposlene i nezaposlene. Raskol je imao za cilj da unisti ili u krajnoj meri da umanji uticaj te ujedinjujuce sile. Slava Bogu, raskola vise nema, ali nam je tesko da se radujemo sagledavajuci sve duhovne stete koje je on izazvao. I sami shvatate, ti dogadjaji uopste nisu radosni s duhovne tacke gledista. Ali uzdacemo se u Gospoda, trazicemo Njegovu Svetu Volju i nadati se da ce nas Bog ukoliko se potrudimo u nastupajucoj 2005 godini izvesti na bolje puteve.

- Mi smo svedoci uzasnih prirodnih kataklizmi, kao i nesreca u nasoj zemlji. Stice se utisak i da se skoro svake godine uoci praznika Hristovog Rodjenja desi neka tragedija. Koje je duhovno objasnjenje za sve to?

- U crkvenom Bogosluzenju postoji mnogo lepih pesama o Hristovom Rodjenju. Kao da se i priroda personifikuje i ozivljava rodjenjem ovaplocenog Boga. Nebo Mu salje zvezdu, zemlja Mu daruje pecinu u kojoj ce On naci utociste. Ljudi Mu prinose svoje poklonjenje i slavoslovlje. To je poeticno. Ali to nije samo poezija. Zemlja, sama po sebi nije ziva, ali ona reaguje na nasa dela po Bozijem dopustenju.

Priroda je pre 2004 godine Precistoj Djevi i Bogomladencu podarila mir, spokojstvo i tisinu u Bozicnoj noci. A sta Mu darujemo mi 2004. godine? Tezimo li svetosti i cistoti? Ispunjavamo li Bozije zapovesti? Trazimo li Boziju Volju? I ako sve to ne radimo zasto se onda cudimo ako nam Bog salje poplave, zemljotrese, pozare?

U svetom Jevandjelju Gospod Isus Hristos govori Svojim ucenicima: “Ili oni osamnaest sto na njih pade kula Siloamska i pobi ih, mislite li da su oni najkrivlji bili od sviju Jerusalimljana? Ne, kazem vam, nego ako se ne pokajete, svi cete tako izginuti ? (Lk.13, 4-�5). Ljudi su oduvek znali da su prirodne kataklizme projava Bozijeg gneva. To nije mitologija, vec realnost, koju cak ne porice ni savremena nauka. Naucni zakoni su Bozije zapovesti o prirodi, ali tamo gde postoji vera desavaju se cuda, jer Bog menja prirodne zakone, a nauka cuti. Kataklizme su prirodne posledice ljudskih grehova. Covek se u toku prirodnih nevolja oseca malim i slabim, kakav zapravo i jeste, i smiruje se pred Bozijom Voljom. Zato nam je neophodno da spoznajemo svoju ljudsku nemoc, da se kajemo za svoje grehe i da molimo Boga za bolje dane.

- Koliko je po vasem misljenju ojacala ili oslabila vera Bugara u toku nekoliko poslednjih godina?

- Ako se uporedi sa nedavnom prosloscu, recimo pre 20-30 godina, moze se reci da su Bugari ojacali u veri, ali uopsteno govoreci - nisu. Bugarska danas ima manje verujucih u poredjenju sa proteklim godinama. Otvorite knjigu cuda Svetog Jovana Rilskog i pogledajte koliko isceljenja, koja svedoce o veri tih ljudi, se desilo 20-ih, 30-ih, 40-ih godina XX veka. A danas? Pogledajte kako je veliki Rilski manastir - toliko je bilo mnogo monaha u njemu. A danas? Pogledajte velicanstveni manastirski hram - nas narod je u najtezim i najsiromasnijim godinama otkidao od sebe poslednje i izgradio taj hram. A danas? I pored svih nasih tehnologija i novca, mi gradimo zgrade, hotele, zamkove .. Koliko imamo Crkava? Ne mozemo cak da odrzavamo ni ono sto smo nasledili. Pogledajte mosti sv.Jovana Rilskog koje svedoce o velicini njegovog duha. A danas? Mozda je to samo spoljna strana stvari, ali zar su se ljudske duse promenile? Blagocestivosti se podsmevaju, ne razumeju je i odbacuju. Bugari idu u Crkvu samo za Krstenje, vencanje i za Vaskrs i Bozic. Nasa deca odlaze u protestantske sekte. U proslosti je drustveni i porodicni zivot pratio crkveni. A danas ih nekako mesamo, ali na ustrb crkvenog zivota. Ljudi veoma cesto govore da zele da veruju ali ne znaju kako. Bugarska Crkva je dozivela preporod posle smene politickog rezima u novembru 1989 godine, ali je uskoro raskol osurio cvetove tog preporoda, i plodova nije bilo, - naravno, govorimo o naciji u celini, o duhovnim plodovima nacije: veri, blagocestivosti i cistoti. Tih plodova danas nema. I pored svega Bog promislja o nasem spasenju, i svaka dusa koja cezne za Bogom, ne ostaje odbacena, vec je Bog usmerava, zagreva i ispunjava duhovnim dobrima. Nadacemo se Bozijoj milosti. Evo, Bugarska Crkva zivi i glasom Sina Bozijeg zove sve: “Hodite k Meni svi koji ste umorni i natovareni, i Ja cu vas odmoriti. Uzmite jaram Moj na sebe, i naucite se od Mene; jer sam Ja krotak i smjeran u srcu, i nacicete pokoj dusama svojim ? (Mt.11:28-29). �

- Koji su danas osnovni problemi u Pravoslavlju?

- U Pravoslavlju nema problema, jer je ono istinska vera u Boga, koja je sacuvala apostolsku blagodat u izvoru vere - Gospoda Isusa Hrista. Ali pravoslavni Hriscani imaju problema. Biti pravoslavan je oduvek bilo tesko, jer je nas ideal Sam Gospod Isus Hristos, Koji nas Svojim primerom i Svojim ucenjem zove ka savrsenstvu. Svaki covek koji veruje u Boga zna iz sopstvenog iskustva koliko je tesko odrzavati veru u savremenom drustvu. Naravno problemi svakog verujuceg coveka su u prvom redu njegove licne ljudske nemoci i gresi. Ali u toj unutrasnjoj drami, koja je neizbezna na putu ka duhovnom savrsenstvu, danas se dodaju i spoljasnje prepreke i teskoce. Ako je u nedavnoj proslosti vecina problema imala svoje korene i neprijatelje van Crkve, onda su danas oni prekoracili granicu i presli u crkveni zivot. Lukavstvo je u nase dane posebno prefinjeno, jer neprijatelji vere odeveni u ovciju kozu sablaznjavaju i odvlace veliki broj verujucih, i danas je tesko razlikovati te pastire koji sluze Bogu i druge koji sluze nekome drugome. Setite se samo koliko je ljudi poslo za Hristoforom Sibevim [2], koliko ljudi je podrzavalo raskolnike, koliko osuda je podnela kanonska Crkva. Crkveni pastiri umesto da se trude o spasenju dusa, o obrazovanju dece i mladih ljudi, o sveopstem poucavanju u veri, su uvuceni u sporove i debate, i razjasnjavanja ko je ko. Ali Bog ne biva osramocen. Danas, posle zavrsetka raskola pred nama opet stoje jedna te ista pitanja: crkveno obrazovanje omladine, propovedanje u drustvu, manastiri koje traze molitveno nastrojene duse, a koje treba obnavljati i opravljati.

S druge strane veliki problem predstavlja i sam svetski duh naseg vremena, koji prozima sve i svuda i koji se protivi Hristu. Crkva propoveda milost, pozrtvovanje, dobrotu, predusretljivost - sve suprotno onome sto sugerisu SMI. Ali Crkva propoveda, i svaka verujuca dusa slusa glas Dobrog Pastira, Gospoda Isusa Hrista: “Ja sam pastir dobri: pastir dobri polaze zivot svoj za ovce ... Ja sam pastir dobri i znam Svoje i Moje Mene znaju ? (Jn.10, 11-14). I zato bez �obzira kakve probleme imali pravoslavni Hriscani oni treba da se uzdaju u Reci Gospodnje da Crkvi ni vrata adova nece odoleti.

- Na koji praznik je neophodno staviti akcenat - Koleda, Bozic, Nova godina?

- Za verujuceg coveka rec “praznik ? oznacava dogadjaj od velikog duhovnog znacaja za �nase spasenje. Sami shvatate da smena jedne kalendarske godine drugom nije dogadjaj na duhovnom planu. U svom kalendaru Crkva je oznacila kao “praznike ? duhovno vazne �dogadjaje i ona nas svojim Bogosluzenjem podseca na istorijske okolnosti i njihovo duhovno znacenje. Rodjenje Gospoda nasega Isusa Hrista je dogadjaj od vaseljenskog znacaja. Dolazak Boga medju ljude menja svetsku duhovnu istoriju, postaje pocetak naseg spasenja, donoseci svetlost covecanstvu pogruzenom u duhovnu tamu.

Rec “Kolada ? se najvise asocira sa folklornom stranom praznovanja. Stavljati akcenat na �toj reci znaci odvlaciti paznju od vaznog i sustinskog, zamenjujuci duhovno spoljnim delima, koja sama po sebi nisu spasonosna. Svaki praznik ima svoje pratece nacionalne tradicije, koje medjutim treba potcinjavati crkvenim tradicijama. U Crkvi je duhovno najvaznije, dok su spoljasnja dela samo njihova vestastvena projava. Crkva nas uvek poziva na molitvu i duhovno opstenje sa Bogom u Svetim Tajnama.

- Kakva je za Crkvu razlika izmedju crkvene i kalendarske Nove godine?

- Mi docekujemo Novu kalendarsku godinu s molitvom i nadom, da ce nam ona doneti povoljnije dane za nase spasenje. Mi obelezavamo crkvenu Novu godinu 1 septembra. Iz istorijskih razloga pocetkom Nove Ere su bila prihvacena tri datuma za obelezavanje nastupajuce Nove kalendarske godine: 1. septembar, 24. septembar i 1. januar. U vreme

svetog Konstantina Velikog na Prvom Vaseljenskom Saboru Sveti Oci su utvrdili 1. septembar kao pocetak crkvene nove godine, jer je taj dan obelezen Jevandjeljskim dogadjajem. Tog dana (1. septembra) Gospod nas Isus Hristos je dosao u Nazaret i usao po Svom obicaju u sinagogu. Dali su Mu Knjigu proroka Isaije i On je otvorio knjigu i nasao mesto gde je bilo napisano: “Duh je Gospoda Boga na Meni, jer me Gospod pomaza da javljam dobre glase krotkima, posla me da zavijem ranjene u srcu, da oglasim zarobljenima slobodu i suznjima da ce im se otvoriti tamnica, da oglasim godinu milosti Gospodnje ? (Is. �61, 1-2). I zatvorivsi knjigu i predavsi je sluzitelju, seo je i poceo da im prica da se to prorocanstvo ispunilo na Njemu, da je On pravi Mesija, poslan od Boga Oca radi spasenja ljudi ? (Lk.4, 16:22). Tako je Gospod nas Isus Hristos oznacio 1 septembar kao dan “godine� milosti Gospodnje ? te se zbog toga tada praznuje Crkvena Nova godina. �

[1] Nekoliko medicinskih radnika su bili osudjeni na zatvor u Libiji pod optuzbom da su zarazili libijsku decu virusom SPID-a.

[2] Hristofer Sibev (poznatiji pod nadimkom Fori Svetljacok) - jeromonah, koji je razvio aktivnu raskolnicku delatnost pocetkom 90-ih godina.

Bilans ludila: Broj poginulih u SFRJ ratovima

Bilans ludila: Broj poginulih u SFRJ ratovima

Izmestrok u tragedije i statistike ("Smrt jednog čoveka je tragedija, smrt milion ljudi je statistika" - J.V. Staljin) Procena gornje granice broja mrtvih, počev od rata u Sloveniji,zaključno s NATO bombardovanjem Srbije i Crne Gore, dostiže cifru od320.000 Vesna Tašić Na teritoriji SFRJ gde je 1991. godine, na samom početku ratovanja,živelo 23,5 miliona ljudi, deset godina kasnije ne postoji nijedanrelevantni izvor ukupnog broja poginulih nekadašnjih Jugoslovena ilirealne procene političkih i vojnih elita nedostajuće "ljudskesupstance". Procena gornje granice broja mrtvih, počev od rata u Sloveniji izaključno s NATO bombardovanjem Srbije i Crne Gore, dostiže cifru od320.000, što je u ravni nestanka ljudstva jednog Titovog Užica i njegoveokoline po popisu iz 1991. godine. Takvu procenu iznose domaće nevladineorganizacije u Srbiji, pozivajući se na istorodne strane organizacije.Vojno-politički analitičari, međutim, na istom tom Zapadu, rado koristebroj od 250.000 ukupno poginulih u ratovima do 1999. godine. Kalkulisanje brojevima, počev od prve postdejtonske godine, a u ciljupolitičkog marketinga, u svim nacionalnim korpusima nastavlja se idanas. Precizne podatke o sopstvenoj izginuloj populaciji podjednakodobro čuvaju sve države. Prema dosad iznošenim podacima od Triglava do Đevđelije, po nacionalnom

ključu, najmanje je poginulo Slovenaca (13). Procene o poginulimHrvatima kreću se od 23.500 (kako je tvrdio F. Tuđman) do 28.400, i tosamo u Bosni, kako tvrde bošnjački izvori. Prema istim izvorima, više jepoginulih Srba (97.300), a najviše Muslimana - 140.800. Računicamarketinških preterivanja govori da je tokom četiri godine rata dnevnoginulo čak 19 Hrvata, 67 Srba i 97 Muslimana (?!) Zvanični broj poginulih pripadnika Vojske Republike Srpske, premaproceni tamošnjeg Ministarstva odbrane jeste 18.392 vojnika. MUP RSprocenjuje da je ukupan broj srpskih civilnih žrtava za četiri godinerata 6.500. SR Jugoslvija nikada nije objavila broj poginulih vojnihobveznika u Bosni i Hrvatskoj, a nezvanično se kalkuliše cifrom od2.300, računajući i paravojne formacije. Prema informacijama izorganizacije izbeglih iz Hrvatske "Veritas", ukupan broj poginulih inestalih Srba u Hrvatskoj je 5.717. Karakteristično za sve države jeste da nemaju jedini pouzdani izvor -spiskove s imenima i prezimenima poginulih. Vlada BiH Federacije, ako nelažu njeni službenici, bila je vrednija. Do sredine maja ove godine,naime, ustanovljena su imena oko 70.000 mrtvih Bosanaca i Hercegovaca. Slovenija - Rat je praktično počeo jedne srede rano izjutra, dan poštoje slovenačka skupština na osnovu plebiscita usvojila akt oosamostaljenju. "Danas su dozvoljeni snovi, sutra je novi dan", izrekaoje tom prilikom, 25. juna 1991, slovenački predsednik. "Novi dan", kojije u Sloveniji trajao deset dana, u Hrvatskoj i BiH četiri godine, uSrbiji i Crnoj Gori zvanično 72 dana, nastavlja se ovih dana uMakedoniji. U ratu u Sloveniji, koja je u tom momentu imala blizu dva milionastanovnika, od kojih 20.000 naoružanih vojnika, prema podacimaslovenačkog Crvenog krsta poginule su 62 osobe, među kojima je bilo 39vojnika ondašnje JNA, po četiri pripadnika TO i policije, pet civila ideset stranih državljana. SRJ, međutim, tereti Sloveniju za ubistvo 54vojnika JNA, čime se bilans rata u Sloveniji penje na 77 poginulih. Hrvatska - Ako je za verovati prvom predsedniku samostalne RepublikeHrvatske Franji Tuđmanu, u Domovinskom ratu u Hrvatskoj, u kom jeučestvovalo 350.000 hrvatskih građana, poginulo je i nestalo 13.500, aranjeno oko 37.000 Hrvata. Tuđman tvrdi da je u ratu u BiH poginulo inestalo 10.000, a ranjeno 20.500 Hrvata. Dakle, Hrvati ukupno imaju23.500 mrtvih i nestalih, i 57.500 ranjenih vojnika i civila. Premahrvatskim izvorima, u Domovinskom ratu je ranjeno oko 40.000 ljudi.Priču o "neviđenoj humanosti Domovinskog rata", objavljivanjem podatakao poginulim Srbima u dvodnevnom "Bljesku" (zapadna Slavonija) ičetvorodnevnoj "Oluji" (Kordun i Banija), za sada je doveo u pitanjejedino Hrvatski helsinški odbor '99, odnosno 2000. godine. Pošto jedokazan identitet 410 civilnih žrtava u prvoj akciji Hrvatske vojske, ujulu prošle godine HHO je progovorio i o žrtvama "Oluje". Izveštajsadrži precizne podatke s imenom i prezimenom svake od 267 žrtvi srpskenacionalnosti. Ukupan broj poginulih u obe akcije približio se brojci od800 ubijenih. Organizacija izbeglih iz Hrvatske "Veritas", sa sedištem u

Beogradu, do sada je došla do imena daleko manjeg broja poginulih (280),a njen prvi čovek Savo Štrbac je ne mali broj puta optuživan da"umanjuje" srpske žrtve. "Veritas" govori o ukupno 5.717 poginulih inestalih Srba u Hrvatskoj, ali nema evidenciju o tome koliki je procenatnastradalih pripadao oružanim formacijama RSK. Hrvatska i jugoslovenskakomisija za zarobljena i nestala lica prvi put su se novembra 2000.složile da je nerasvetljena sudbina više od 1.000 Srba iz Hrvatske. U nekoliko zagrebačkih ministarstava zaduženih za ratne žrtve ne postojepotpuni podaci koji bi se, eventualno, mogli uporediti s Tuđmanovomprigodnom računicom. Čak i da postoje, prema informativnom upozorenjuglasnogovornika jednog od njih, službenici su veoma sumnjičavi premapobudama beogradskog nedeljnika, posebno dok je na delu hajka na haškeoptuženike. BiH - U Bosni, gde su ratna razaranja bila najveća, procene brojamrtvih, izrečene tokom rata, kretale su se od 120.000 (Biljana Plavšić),čak do 200.000 (Haris Silajdžić). Godinu dana posle Dejtonskog sporazumaDržavna komisija za zdravstvo objavila je podatke o "žrtvama agresije naBiH od 1992. do 1995. godine". Broj ubijenih i nestalih dostigao je278.000 (6,37 odsto predratne populacije Republike). Većina žrtava,prema tom izvoru, bili su Bošnjaci - 140.800, slede Srbi - 97.000, paHrvati - 28.400. "Ostalih" je 12.300. U tom izveštaju ističe se da su odukupnog broja ubijenih civila barem 20 odsto bili maloletnici. Podatakje potkrepljen i primerom Sarajeva, gde je među 13.000 poginulih bilooko 2.000 dece. Podaci Amora Mašovića, člana nekoliko komisija zanestale u BiH, govore da je u Sarajevu poginulo 10.200 ljudi, od toga1.600 maloletnika. Prema njegovoj proceni realan broj poginulih inestalih u BiH je 150.000. Federacija BiH - Federacija BiH, bošnjački i hrvatski deo Bosne, danasbroji 48.000 šehidskih boraca, 35.000 ratnih vojnih invalida i 80.000boraca. Dakle, 163.000 ljudi, "zelenih beretki", "nosilaca zlatnogljiljana" (...), koji su učestvovali u ratu. I preživeli ga. Civilnih žrtava rata u Federaciji BiH ima 13.918, od čega ih je samo5.763 ostvarilo pravo na zaštitu. I to 5.763 kao invalidi s oštećenjimado sto odsto i 1.972 onih koji svoja prava ostvaruju kao članoviporodica civila koji su tokom rata poginuli, nestali ili umrli. Republika Srpska - Pola godine nakon Dejtona, Ministarstvo odbrane RSnapravilo je izveštaj o vojnim i civilnim žrtvama RS u proteklom ratukoji, iako namenjen internoj upotrebi, ipak stiže do javnosti. Prema tomizveštaju Srbi iz Bosne (do 15. maja 1992. godine u sastavu JNA, a zatimu Vojsci RS) u oružanim sukobima na teritoriji BiH i Hrvatske imali su18.392 poginula i 36.543 ranjena vojnika. U ovu cifru nisu uračunatipoginuli dobrovoljci iz SRJ. Ostalo je nejasno da li su i uračunatinestali pripadnici VRS kojih, prema podacima Udruženja porodica nestalihsrpskih vojnika, ima oko 1.400. Jedan od podataka u izveštaju je da jenajviše poginulih iz Banjaluke (900). U dokumentu nema podataka oukupnom broju stanovnika RS mobilisanih u VRS, međutim, poređenjempodataka o ukupnom broju stanovnika RS (1.423.000) i podatka da je bilomobilisano 22 odsto stanovništva, došlo se do cifre od 308.000mobilisanih pripadnika VRS. Podatak je nepouzdan jer je određeni brojmuškaraca mobilisan samo formalno.

Mnogo teže je utvrditi civilne žrtve Srba u BiH. Ipak, prema neslužbenimpodacima MUP-a RS, pretpostavlja se da je za četiri ratne godinepoginulo 6.500 civila srpske nacionalnosti. Prema podacima Ministarstva za pitanja boraca, žrtava rata i rada, u RSima 1.607 korisnika civilne invalidnine, kao i 1.388 korisnika porodičnecivilne invalidnine. U RS je registrovano 2.995 civilnih žrtava rata sdokazima, s tim što status civilne žrtve rata nisu mogli ostvariticivili koji su stradali izvan zone ratnih dejstava. SR Jugoslavija - U Jugoslaviji ne postoji nijedna državna institucijakoja se bavi utvrđivanjem broja žrtava imenom i prezimenom, a brojukupnih srpskih žrtava nije poznat ni približno. Dokumentacija nijeprikupjena, kao što nije bila ni nakon II svetskog rata, kada SFRJ nijemogla da naplatiti ratnu štetu zbog nepotpune dokumentacije o žrtvama. U vojnim krugovima SRJ neformalno se može saznati da je u ratnimsukobima na teritoriji Slovenije, Hrvatske i BiH poginulo i nestalo oko2.300 vojnika sa ovih prostora. Pomenuti broj obuhvata lica koja suratovala u sastavu regularnih jedinica JNA, dobrovoljačkih jedinicaSrpske radikalne stranke, Srpske garde, Belih orlova Dragoslava Bokana iArkanove Srpske dobrovoljačke garde. Najviše njih, polovina od ukupnogbroja, život su izgubili na vukovarskom ratištu, što se poklapa s brojemkoji o stradanju tom prilikom iznose ozbiljniji statističari. Vredno je pomena i to da se u SR Jugoslaviji, koja zvanično nijeučestvovala u ratu u BiH i Hrvatskoj, od '96. vode sudski postupciprotiv države, a zbog nasilnog mobilisanja izbeglica iz Hrvatske i Bosneu proleće '95. Prema podacima Fonda za humanitarno pravo u Srbiji setrenutno vodi 643 takvih postupka. Po završetku jedinog rata u kom je SRJ zvanično učestvovala, tadašnjipredsednik Slobodan Milošević je rekao da je u NATO bombardovanjupoginulo 462 pripadnika VJ i 114 pripadnika policije. Samo Treća armija,prema rečima njenog komandanta Nebojše Pavkovića, imala je 161 poginulogi 299 ranjenih vojnika. Kada su u pitanju civili, prema tvrdnjamajugoslovenskih zvaničnika, bilo je 1.500 poginulih i 5.000 ranjenih.(Gubici druge strane svode se na dva pilota poginula na vežbi uAlbaniji). Organizacija Human Rights Njatch, sedam meseci po završetkubombardovanja, izlazi s podacima o 500 poginulih civila. Broj je viši odpriznanja američkog ministarstva odbrane ili bilo koje druge članiceNATO-a, a znatno niži od cifara jugoslovenskih vlasti. Kosovo - Jugoslovenska vlada je 1997. procenila da je ukupan brojAlbanaca u Jugoslaviji 1.714.768. Stradanja Albanaca na Kosovu odpočetka sukoba '98. do kraja bombardovanja u nevladinim organizacijamase procenjuju na 10.000-13.000. Kalkulacije brojem stradalih Albanacakulminirale su uoči bombardovanja, kada dostižu cifru od 100.000 vojnosposobnih muškaraca koji su nestali i "moguće da su ubijeni" (VilijemKoen, američki ministar odbrane), a Stejt dipartment u jednom momentulansira cifru od 500.000 nestalih Albanaca "za koje se strahuje da sumrtvi". Pošto su haški istražitelji neposredno posle bombardovanjasproveli istragu i identifikovai 2.108 tela kosovskih Albanaca, već tadase i u zapadnim medijima postavilo pitanje gde su preostale žrtve kojima

su zapadni zvaničnici pravdali bombardovanje. Ispostaviće se da je,umesto na desetina tela, u grobnicama pronalaženo u proseku po 17 tela.Zapadna štampa izrekla je procenu da će ukupan broj ubijenih Albanacapreći 8.000 (529 grobnica puta 17) kad se svi grobovi ispitaju, ali uisto vreme ističe da je brojka od 5.000 verovatnija. Sada već i naZapadu malo ko veruje da će se ukupan broj žrtava približiti ratnimprocenama. Broj do sada pronađenih tela kosovskih Albanaca tek je neštoveći od broja ubijenih civila u NATO bombardovanju. Cifra će se, izvesno je, znatno uvećati po identifikaciji telapronađenih u masovnim grobnicama u okolini Beograda. Republički ministarpolicije zasad govori o 800 ubijenih. Spisak ubijenih produžava se imenima ubijenih Srba po dolasku Kfora naKosovo. Prema međunarodnim izvorima radi se o broju od 135 ubijenihSrba, dok je Raško-prizrenska eparhija objavila spisak od 357 ubijenihsamo do 1. septembra u godini bombardovanja. U Memorandumu bivšejugoslovenske vlade o sprovođenju Rezolucije 1244, godinu dana podolasku Kfora na Kosovo, kaže se da je od dolaska Kfora i Unmika ubijeno447 Srba i drugih nealbanaca. Udruženje ratnika i invalida OVK-a, sa sedištem u Prištini, nikada nijeobjavilo ukupan broj Albanaca poginulih pod oružjem, a njegov anonimnipredsednik posebno nije imao nameru da ga predoči beogradskim novinama.Da se zaključiti da bi, eventualno, manji broj od trenutno korisnog,mogao naškoditi stečenom "ugledu". Što se tiče Srba, Hrvata i Bošnjaka, lansirane laži političkih elitasvih ranije pomenutih država, u ciju prikrivanja verodostojnih podataka,nesumnjivo je, demantovaće rezultati demografskih istraživanja. Svatakva istraživanja sprovedena u međuvremenu upućuju na zaključak da ćesvaki eventualni budući rat biti i poslednji koji će bilo koji od trisukobljena naroda voditi pod sopstvenim imenom.

Demografska kretanja Negativni demografski trendovi zabeleženi su u obe države koje sunajviše bile zahvaćene ratom. Prema prvim rezultatima martovskog popisastanovništva u Hrvatskoj, kada je rat počeo Hrvatska je imala blizu petmiliona stanovnika, kada se završio 2,9 odsto manje. Najveći udeo usmanjenju tiče se Srba, kojih je na popisu 1991. u Hrvatskoj bilo blizu600.000, a realno je očekivati da ih, kada se konačno obrade podacimartovskog popisa, neće biti više od pet odsto. Procena hrvatskihdemografa je da je broj stanovnika smanjen za 200.000. Negativandemografski trend ogleda se i u podacima da se od početka rata do 1998.iz Hrvatske iselilo 130.000 ljudi, te da je u istom periodu bilo 45.000više umrlih nego rođenih. Prema rezultatima popisa iz 1991, Bosnu i Hercegovinu je naseljavaloviše od četiri miliona stanovnika dok danas, prema podacima UNHCR-a iz

1997, na tom prostoru ima 3,5 miliona ljudi. Većina demografskihistraživanja govori da bi danas u BiH, da nije bilo rata, živelo 4,5miliona ljudi. Prema procenama demografa Ilijasa Bošnjovića (u knjiziDemografska crna jama), u BiH živi 1,4 milion Bošnjaka, 980.000 Srba,440.000 Hrvata... Stepen starosti stanovništva povećan je na području sbošnjačkom većinom za 83,5 odsto, s hrvatskom većinom za 104,7 odsto isa srpskom većinom za čak 124,8 odsto. Stopa nataliteta u tri nacionalnakorpusa smanjuje se istim redom. Stope smrtnosti povećane su na sva tripodručja, a najviše na području sa srpskom većinom, najverovatnije zatošto su Srbi ujedno i najstarija populacija. Tokom četiri ratne godine uinostranstvo se iselilo 218.000 Srba, 108.000 Bošnjaka, 67.000 Hrvata,te 56.000 ostalih. Rezultati neformalnog popisa, rađenog u RS 1994.godine, proglašeni su za državnu tajnu. Iz očiglednih razloga.Demografska istraživanja govore da je na prostoru RS poginulo, nestaloili prirodnom smrću umrlo 119.950 stanovnika. Zanimjiv je podatak da u celoj Bosni od 15 odsto vernika pre rata danasživi samo 15 odsto onih koji to nisu.

NSP Lista isprobava demokratiju u praksi