NASTANAK ARHIVA

Arhiv je od primarnog značaja za očuvanje kulture. Predstavlja informaciono-dokumentacione službe. Nema nauke bez primarnih dokumenata. Dokumenti se smatraju za pravo svedočanstvo. Termin je jednostavno utvrditi. Nastao je od grčke reči ARKEON- sudska palata. Magistrat u palati. Tu se nalazilo: tužbe, testamenti, nasledstvo... Latinska tj.rimska reč je ARCHEVUM. Arhiv je vremenom dobio dvostruko značenje. Počelo je da isti naziv označava i samu arhivsku građu. U XVIII i XIX veku je to stvaralo veliku zbrku jer kod nas je arhiv bio institucija, a arhiv arhivska građa. Sinonim za registraturu je arhiv. Vatroslav Jagić-Arhiv za slovensku filologiju.U modernom smislu reči arhivi su ustanove koje sakupljaju, sređuju i čuvaju sve dokumente i spise koje su proistekle iz javne ustanove, društvenih organa, državnih organa i pojedinaca i daju se na korišćenje državi, javnosti i nauci. U državne organe spadaju npr.fakulteti, svi organi vlasti a u društvene su npr.partije, nevladine organizacije. Od mesta gde nastaje, pa 30 godina- dolaskom u arhiv i njihovim sređivanjem postaju javni. Mogu se ograničiti samo zakonom. Kada dokument stigne u arhiv on postaje javan; nema načela privatnosti. Arhiv je i državna institucija. Dokumenti imaju pravnu validnost. Arhivi uopšte mogu biti opšti i specijalizovani. Opšti je nacionalni arhiv i zove se još i istorijski. Arhiv Srbije ima dva pokrajinska arhiva: u Prištini i Vojvodini i 26 drugih. Oni čuvaju 90% svih dokumenata država. Specijalizovani arhivi čuvaju posebnu građu (SANU). Specijalizovani arhiv je i arhiv radio Beograda. Poistovećivali su se smeštaj i fizičko čuvanje dokumenata u arhiv. Čuvala su se dokumenta pri dvorovima (npr.Sultanov dvor); najčešće su čuvali srednjovekovni i antički vladari. Središne institucije arhiva nije bilo na istoj lokaciji. Čuvanje dokumenata je još od antičkog doba. Arhiv je bio administrativna potreba. Već od Hamurabija se priznavao dokument. Krađa dokumenta se smatralo teškim deliktom. Najviše su se krale knjige dugova. Da nije bilo skladištenja, ne bi bilo dokaza. Egipatski faraon Zaosamotepah nabraja šta sve on poseduje. Prvo svedočanstvo je iz VI veka p.n.e. Atina, tada moćna država imala je razrađen zakonodavni sistem i glavni organ je bio Areopag-veće staraca. Oni su odlučivali tj. potvrđivali sve odluke. Sudske odluke su posebno čuvane i naredbom su se čuvale u hramu Metreon (vlasništvo nad robovima). Postojali su službenici nomofilaci-čuvari zakona. U V veku p.n.e., po ugledu na Grke, Rimljani su odlučili da dokumente čuvaju u hramu boga Saturna. Najčešće su čuvana dokumenta rimskog Senata i državne blagajne.To nisu bili arhivi u pravom smislu reči jer su to bile knjige dugova i nisu bili javni. Papski dvor (IV vek n.e.) je imao arhiv. U Vizantiji se prvi put pominje arhiv u VI veku kada car Justinijan u svom kodeksu određuje da u svakoj provinciji u samom Konstantinopolju osnuje jedna centralna institucija koja će čuvati sva dokumenta koja je proizvela država. Ovo je bila prva zamisao o stvarnom arhivu. U roku od 5 godina sva dokumenta su trebala biti data u tu instituciju (da se ne bi oštetili i oni koji traže neki dokument da ga brže nađu i takođe mogla su se dati bilo kome). Vizantija je kolevka istorijske nauke. U srednjem veku su se dokumenta najčešće čuvala u manastirskim bibliotekama. Kasnije su se dokumenta umnožavala. Nisu se samo čuvali državni

1

zakoni već i ostalo. Svaki esnaf-gilde imali su neke svoje arhive. Arhiv u Vatikanu je nastariji i razvija se. U IV veku n.e.dokumenta se najbrže množe. Tada postoji Sveto rimsko carstvo kao država. Čuvala su se dokumenta papske kancelarije. Danas je to najveći arhiv na svetu i to zvanično od VI veka, a dotle samo dokumenta koja su se ticala pape.Ima više od dve milijarde dokumenata. Tu su državne odluke, sudski spisi i ostalo, rukopisne knjige. Ne podleže Međunarodnom arhivističkom kodeksu i delimično je otvoren za javnost. To je najstariji živi arhiv. Drugi je Dugrovački od XI veka (čuvana pisma, trgovačke ugovore) i od XIII veka (kada je doneta odluka da prvi službeni dokumenti i naredbe kneza republike da se čuva). Arhiv je čuvan pri kneževom dvoru. Dubrovački arhiv je mrtav najstariji arhiv. Državni arhiv Dubrovnika i Historijski do 1808 god. Nacionalni arhivi se ne nazivaju tako do kraja XIX veka. Početak XVIII veka je bio pokušaj u Rusiji. Tačnije Petar Veliki je 1720.godine izdao naredbu da se građa svih ministarstava smešta u dve institucije. Tada se pojavljuje prva zamisao nacionalnog arhiva. Moderni arhivi su od Francuske buržoaske revolucije. Kada je 1789.izbila revolucija, formira se Jakubinska skupština. A već 1790.godine donet zakon po kome se arhiv narodne Skupštine naziva nacionalni arhiv. Godine 1794.tada novim zakonom postaje arhiv nadležan za svu administrativnu građu cele države. Zakon je donet da bi crkva dala svoje dokumente, odnosno da bi im oduzeli imovinu i stavili pod ingerenciju države. Tada je formirana mreža od 3 arhiva:

- Provincijski- Crkveni- Komunalni (izgubili značaj jer su tu bili slobodni kraljevski gradovi).

Poslednja decenija XVIII veka smatra se početkom razvoja arhiva kao moderne institucije. Godine 1842.završeno stvaranje arhivske mreže Francuske. Po veličini prostora arhivska mreža Francuske je najveća. Arhivi su pratili buđenje nacionalne svesti. Evropa je kasnila u odnosu na Latinsku Ameriku. 1814.u Holandiji, 1852.u Engleskoj. U drugoj polovini XIX veka veće zemlje imaju arhive. U Engleskoj Parlament ima sopstveni arhiv. 1884. Španija, 1874. Ugarska u Pešti a biblioteka 1868; 1919. Nemačka, Amerika od 1934. Amerika nema državni arhiv-odsek arhiva nalazi se pri Kongresnoj biblioteci i tu su samo dokumenta: Senata, Kongresa i predsednika. Sve države imaju svoje arhive.

ARHIV SRBIJE

Dosta građe iz srednjeg veka je izgubljeno. Kod nas je bio najvažniji Dubrovački arhiv. Dubrovčani su održavali živu vezu sa Srbijom. Najstariji arhiv je Dubrovački iz 1288.kao i Kotorski iz 1849. Kotorski arhiv je formiran 43 godina pre Bečkog arhiva. U samoj Srbiji ideja o arhivu javlja se sredinom XIX veka. Potiče od Društva srpske slovesnosti koji je preteča SANU. Ono je 1846.godine predložilo da jedna od delatnosti bude prikupljanje izvora i građe novije srpske istorije (misli se na Prvi srpski ustanak). U to vreme je na presto bio Aleksandar Karađorđević. Država je stala na stanovište i tu se javlja ideja o arhivu. To je bio suviše opsežan posao. To je bilo društvo koje se samo finansiralo. Od te ideje je ostao depo u SANU gde oko 900 dokumenata predstavlja njihovo jezgro. Vremenom najviše novca odlazi Narodnoj

2

biblioteci. Samo ime arhive pokrenuo je Stojan Novaković. Donet je Zakon o državnoj arhivi 1898, kada je omogućeno da se stvore nacionalni arhivi. U Zagrebu donet je istovremeno Zakon o zemanskoj arhivi. Na osnovu Zakona iz 1898.godine osnovao se srpski arhiv kao državna i nacionalna institucija. Ministarstvo prosvete i Skupština zajedno su imali integraciju na arhiv. Trebalo je da se zove Slovenski arhiv jer je prikupljao slovenske dokumente. 1.maja 1900.godine počinje da radi arhiv u privatnoj kući blizu Vaznesenjske crkve. Nastao je tako što je preuzeo građu knjažeske kancelarije do postojanja kneževine Srbije (misli se od vremena kneza Miloša). Preuzimajući tu građu već se zna da će biti građa države. Od 1815.do 1839.godine postojao je samo knez. Kasnije se sakuplja i građa Popečiteljstva. Do 1870.sva građa državnih organa, jer se uzima princip provenijencije. Arhiv Srbije je u to vreme imao 4 odseka:

- Politički (odnosio se na državu i srpsku vladu, ministarstvo inostranih poslova i građa iz knjažeske kancelarije koja se ticala prepiska sa ostalim kneževima i dr)

- Administrativni (državna uprava, ministarstvo policije, fond kneževe vlade, unutrašnji problemi)

- Zakonodavni (sudska građa Velikog narodnog suda)- Istorijski (politička, verska i vojna građa).

Srbija ima najbolju zbirku pečata i osnovano je odeljenje za prikupljanje pečata (tu se računaju i diplome i povelje sa kojih vise pečati). Državnim arhivom upravljala je država i imala je upravni odbor koji je kralju predlagao upravnika arhiva. Od 1900.do 1918.zvao se Državna arhiva kraljevine Srbije, od 1918.do 1945.samo Državna arhiva, od 1945-1948. Državna arhiva Jugoslavije, od 1948-1958. Državna arhiva Srbije, od 1958-1969. Državni arhiv (konačno razgraničeni pojmovi arhiva i arhiv), a od 1969.do danas Arhiv Srbije. Prva klasifikacija građe po fondovima bila je 1907.godine (npr.fond Skupštine, fond Inostranih dela i dr.). Od početka je Arhiv Srbije principiran kao nacionalni. Jedini službenik koji je bio plaćen zvao se ARHIVAR i bio je upravnik arhiva. Tu je bio posle i zamenik, notari i dr. Potpuno neuslovna zgrada i arhiv nije otvoren za javnost (pre I svetskog rata je to bilo). Onda dolazi Prvi svetski rat kojeg delimo na dva dela: od jula 1914 do septembra 1915.nije se dirao arhiv. Posle, zajedno sa srpskom vojskom 50% građe je poslato i u Kruševcu ostaje jedan vagon. 42 dokumenta nađeno u Kruševcu. Drugi deo su odneli Austrijanci najviše građe od Pašića. Najgore smo prošli od Bugara koji su vratili samo jednu petinu.Period posle Drugog svetskog rata je bio haotičan. Stojan Protić je vodio konferenciju u Parizu, i zalagao se da se deo ratne odštete umesto u parama da u građu. Posle rata popravlja se život u Srbiji. Arhiv Srbije je u istoj zgradi od 1928.godine. U isto vreme je iz Karnegijevog fonda sagrađena i Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“. Arhiv je sarađivao sa Zagrebom kao i sa Ljubljanom (gde se arhiv zvao Arhiv Srbije-Ljubljana; naši obrazovani ljudi su odlazili tamo). Potom je osnovan arhiv u Novom Sadu. Došao je II svetski rat i arhiv Srbije nije stradao. U njoj se nalazio glavni štab Gestapoa i zato nije gađan. Zatim je arhiv zbog bezbednosti prenesen u zgradu Tehnološkog fakulteta. Ta građa je sređena i popisana. Nešto građe odneto je u Nemačku ali je i vraćeno. Arhiv je dobio zgradu u Železniku gde se nalaze depoi. Kada je podignuta podeljena je na stari i novi. U Arhivu Srbije je stari fond do 1941. Od 1945.godine do

3

danas se sva građa nalazi u Železniku. Prvi upravnik bio je dr Mihailo Gavrilović (bio je bibliotekar ali i istoričar) od 1900-1911. Doktorirao je na Sorboni, u to vreme je prikupljena sva građa za istoriju Srbije. Prikupio je mnogo privatnih zbirki. Uspevao je da uzme pare za snimanje u stranim arhivima (mikrofilmovanje) u Dubrovniku i Carigradu (Istanbulu). Za njegovo vreme građa se deli po fondovima. Zamenio ga je dr.Božidar Prokić od 1911-1922. Prikupio je građu s juga, s Makedonije, Južne Srbije. Dobio zadatak da sređuje građu sa Austrijancima. Hteo je da prođe Albaniju ali je ostao. Kratko vreme bio je upravnik Milenko Rančić od 1923-1924. Posle dolazi Rista Odavić od 1924-1929. i sva negova lična građa drži se u arhivu. On je najzaslužniji za podizanje zgrade. Unapredio je arhivistiku i svetski je poznat. Tačnije prvi je shvatio arhivistiku kao nauku. Uspeo je da zaposli 7-8 arhivista koji su bili na kursevima u Francuskoj. Ponovo je obradio građu po fondovima. Zaslužan je za otvaranje arhiva u Novom Sadu. Bio je zadužen i za Baranju (taj arhiv). Dolazi Đurđe Jelenić 1929-1938 i izgradio je projekat nacrt Zakona o državnim arhivima koji je ocenjen u Nemačkoj i Francuskoj. A pošto nije donet Francuzi su 1939.preuzeli pola tog zakona. Sledeći upravnik bio je dr Aleksandar Arnautović od 1938-1941. Uveo prvi stručni kurs i polaganje državnih ispita u arhivu. Učinio zaštitu građe. Zatim Milan Jovanović-Stoimirović od 1941-1944 mnogo je uradio za zaštitu građe od pljačke. Školovao se u Nemačkoj, imao je uticaj Nedićevih službenika. On je građu preneo na Tehnički fakultet. Izvukao je otkup privatnih zbirki (Miše Anastasijevića i dr.). On je bio školovani arhivista koji je napravio nacrt za novu zgradu. To je bio Istorijski arhiv Beograda. Dobio je ideju da se pokrene časopis. Zaposlio je tri čoveka na restauraciji i konzervaciji. Više od 4.500.000 dokumenata je tada restaurirano. Ali kažnjen je sa 11 godina zatvora. Dr Petar Kolendić je bio zadužen da pomogne arhivu. Za godinu dana je opet obnovio fondove od novembra 1944.do decembra. Tražio je da iz cele Jugoslavije daju Nemački zatvorenici koje je zajedno sa njima sredio. Jelena Popović (1963-1967) nije bila član partije, doktorirala istoriju na Sorboni, ceo život se bavila arhivistikom, bila je logoraš u Aušvicu i uspela da se 1967.donese prvi Zakon o arhivskoj građi i arhivskoj službi. Stvara se mreža arhiva na čelu sa arhivom Srbije. Arhiv Srbije je nacionalna institucija. Ima zadatak da vrši zaštitu, sređivanje i obradu arhivske građe, da je daje na korišćenje i da je publikuje. Arhiv Srbije ima dve zgrade: jednu u Karnegijevoj ulici i u Železniku. U prvoj zgradi nalaze se stari fondovi do 1941.godine a ostalo je sve u Železniku. Zgrada arhiva ima preko 1000 fondova i preko 50 zbirki. Građa iznosi oko 13 km (13000m). Arhiv ima modernu i savremenu građu. Samo je jedan dokument iz XIX veka. Fond Baranjske županije iz XVIII veka (to je celovit fond). Arhiv je nastao sa idejom Društva srpske slovesnosti. Od starih fondova osnova je fond Knjažeske kancelarije. To je bila lična kancelarija kneza Miloša. Nalazile su se razne uredbe, postavljanje samog kneza, naredbe i dr. Granične godine ovog fonda su 1815-1839; ima 24 knjige, 133 kutije. Iz ovog perioda postoji Narodna kancelarija (1815-1826); nju su činili ober-knezovi, kmetovi po selima. Knjaz je ukinuo ovu kancelariju. Značajno je da je ona bila začetak suda Beograda. Ova kancelarija je spajala kneza i vezira. Prvi organ vlasti i najviši pored kneza bio je Državni savet (1855-1915); hteo je da knezu ograniči vlast. To je posle preraslo u vladu. To je bilo zakonodavno telo i te zakone je predavalo knezu. Dva dela u vladi su bili:

4

-zakonodavni (uredbeni deo) i-zakonoizvršitelni (sudbeni deo).Dok nije bilo prave vlade tu se sve nalazilo. Narodna skupština je nastala u Srbiji kasno, nije bilo partija, ljudi birani po selima (knezovi, kmetovi)… Ovaj fond obuhvata građu od 1858 do danas. Imalo je pauzu u radu od 1918-1941. To je živi fodn i tu je prvo obuhvaćena Svetoandrejska skupština. Čuva prve dve strane iz 1881.godine. Među najvažnija ministarstva su Popečiteljstvo-ministarstvo inostranih poslova. Kada institucija promeni ime i fond ga menja. Sve do 1860. Srbija nije imala pravo na vojsku. Ministarstvo unutrašnjih dela (1838-1918). Nema ga od 1918.godine do 2004 (jer nije bilo Srbije). Ovo ministarstvo je objedinjavalo 5 odeljenja:

- policijsko-ekonomično odeljenje- vojno odeljenje- karantinsko-sanitetsko odeljnje (današnje Ministarstvo zdravlja)- poštansko odeljenje- sve do 1908.je bilo- građevinsko odeljenje (nema ga posebno sve do Kraljevine SHS).

Od 1867.formirano Ministarstvo rada (vojske). Godine 1899. Srbija dobija odeljenje za poverljive poslove (tajna policija), mi smo te iste godine kao druga zemlja (posle Francuske) imalo odeljnje za nadzor za policiju (izgubljeno, pa tek dovedeno opet 2001); a kao treća zemlja 1904.dobili smo antropometrijsko (forenzičarsko) odeljenje (posle Francuske i Nemačke). Ministarstvo inostaranih dela (1862-1918). Podeljeno je u dva odeljenja 1886:

- političko i - administrativno.

Političko je uvek imalo dva posla: prvo da sarađuje sa ambasadama a drugo za štamparske poslove. Administrativno ima prevodioca, blagajne… Ministarstvo pravde od 1838.do danas; imalo je administrativno i sudbeno odeljenje. Do 1859.imalo je prosvetno odeljenje. Godine 1862.knez formira Ministarstvo prosvete od 1862.do danas. Postojalo je dva odeljenja: prosvetno i crkveno. Dugo vremena (sve do 1907) se zvalo ministarstvo prosvete i crkveno. Sada se crkveno odvojilo u Ministarstvo vera. U prosvetnom odeljenju imamo tri odseka:

- nastavnički (predavači)- školski (učenici i same škole)- književnički (sve do 1945; književnici, umetnici i muzičari i dr.

Fond Liceja (1838-1862) prva visokoškolska ustanova. Imao je filozofski odsek koji se delio na tri odseka: opšti (istorija, filozofija, srpski jezik), pravni i jesastveno-tehnički (biologija, hemija, matematika). Iz ovih odseka je 1862.godine nastala Velika škola (1862-1905). Imala je filozofski fakultet, pravni i tehnički. Biologija je ostala u okviru filozofije. Svi fakulteti su do 1914.godine imali srpski jezik. Ostali kulturni fondovi: fond Narodnog pozorišta (1868-do danas), Arhiv Srbije, Narodne biblioteke i Društva Svetog Save. U novijem periodu fondovi su uglavnom živi. Fond Nacionalnog spasa (1914-1945) imala predsedništvo, ministarstvo prosvete, prava, policije. Godine 1963.republike dobile Ministarstvo unutrašnjih poslova. Sve se to nalazilo u Železniku. Fond Univerziteta u Beogradu (od 1905 do danas) prestajao je samo 1915-1918 (ali i tada su bili ispiti-sem predavanja). Samo je muzička akademija radila. Fondovi se dele na podfondove univerziteta tj.to su svi fakulteti. Četvrti po redu je bio mediciniski, bogoslovski, poljoprivredno-

5

šumarski, a od 1913.veterinarski. U poslednjem je bio PMF. U novom periodu imaju fondovi organizacija i partija. U arhivu se nalaze i lični fondovi (oko 50-ak). Fond Ilije Garašanina, Stojana Novakovića, Ljubomira Kovačevića, Riste Odavića, Nikole Pašića (neki deo i u SANU), Nikolaja Velimirovića. Nalaze se mnoge zbirke – najvažnije Dimitrija Tucovića, preko 6000 knjiga i brošura, zbirke geografskih karti (XVI – XX veka) i zbirka pečata. Ima posebna dokumenta- najstariji Dečanska hrisovulja (povelja) o osnivanju manastira Dečani koju je izdao Stefan Dečanski 1330.godine. On je na pergamentu i najduži je: ima 5m 20 cm i 30cm širok. Ima 9 delova, jedva se vidi gde je ušiveno. Koža od mladog teleta. Došla je 1927.u arhivu. Drugi je Bakropis iz 1797.iz Hilandara. Takođe tu je i Sretenjski ustav iz 1835.kojeg je Miloš Obrenović ukinuo. Stigao 1901.u arhiv a dotle se čuvalo u Takovu. Pa je 1946.opet vraćen. Povelja Leopolda II (1695). Tada je Budim imao dosta Srba (oko 6000) i dobili su svoju opštinu. Tu su dva pasoša Vuka Karadžića iz XIX veka. Rukopisi memoari Prote Mateje Nenadovića i kraljice Marije (1922). U Srbiji i Jugoslaviji postojala su 3 arhiva: Državni arhiv, Zemanski arhiv u Zagrebu kao i Dubrovački. Kasnije su forimarni pokrajinski arhivi u Ljubljani i Novom Sadu, a bila je ideja da se donese Zakon o arhivima i jedan centralni arhiv. Prvo se formiralo područno 1848 – Istorijski arhiv Beograda. Seljen je, nije imao zgradu do 1970. Trebalo je da se tu prenese građa Zemunskog-------- još od XVIII veka.Danas u Srbiji je glavni u mreži arhiva zvanično ima 36. Mrežu čine Arhiv Srbije, 2 pokrajinska arhiva i još 34. Svi se zovu Istorijski arhivi. 50-ih godina donet je prvi Zakon i formiran je Arhiv Jugoslavije i podeljen na 2 percepcije. Arhiv SHS i SFRJ mrtav je i ostao kao samostalan.

POMOĆNE ISTORIJSKE NAUKE

Među pomoćnim istorijskim naukama su bile i bibliotekarstvo I istorija. Paleografija- najvažnija nauka uz diplomatiku. Najveću vrednost imaju pisani spomenici-primarni izvori. Neki tekst iz prošlosti ima važnost i vrednost ako može da se čita. Paleografija služi za proučavanje pisma, razvoj pisma kroz istoriju kao i materijal i sredstva za pisanje. Nastalo od grčke reči palaos- star i grafo- pismo. Ne bavi se savremenim pismima, ni razvojem jezika. Postoje koliko i pisma. Za nas su najvažnija latinska, ćirilska i glagoljska pisma. Predmet paleografije je samo ono što je zapisano na mekim materijalima. Sve što je zapisano na kamenu, cigli-naziva se naukom epigrafijom. Ova nauka ne proučava samo dokumeta već i rukopise (književna dela). Ima 5 osnovnih zadataka:

1) da ispravno pročita i protumači stare tekstove2) da odredi vreme i mesto nastanka dokumenta3) da utvrdi originalnost dokumenata ili eventualnih falsifikata 4) da utvrdi koliko je ruku pisalo dokument 5) da prouči ilustraciju i ornamentaciju dokumenta.

Materijali rukopisaKroz istoriju materijal je bio razuzdan. Najstariji materijal za pisanje je kamen. Zatim su tu glinene pločice (Vavilonci i Asirci); kod nas je bilo puno povelja na kamenu- najstarija Baščanska ploča iz XV veka-objašnjava kako lokalni vladar daje vezirima zemlju; zatim metal,

6

novac (posebna nauka numizmatika), drvo- najviše se koristilo za školu i bilo je zgodno za “bibliju za siromašne”. Stari Rimljani su pisali na palminom lišću. Drvo je dalo ime za knjigu, Jevreji su pisali na lika od drveta (hrast i bukva), a na grčkom se to zvalo BIBLOS. Prvi meki materijal su voštane tablice. Nije zahtevalo mnogo vremena za pisanje i bio je jeftiniji i trajniji. To su bile vrlo jednostavne, kvadratne ploče sa uzdignutim ivicama i gde je unutrašnji prostor ispunjen sa voskom. Kad se vosak zagreje, mora postepeno da se hladi da bi se stvrdnulo. Dobijaju se knjige i rukopisi-u više stranica. Ovde se urezivalo stilusom (grafijum). Ličilo je na pero, bilo je od olova, s jedne strane je bilo oštra, a sa druge pljosnast. Mnogi kažu da je prava škola počela sa izrađivanjem voštanih tablica. Čak su mogli da brišu i kad zagreju vosak. Svaka se zvala TABULA, a ispisana TABULA CERATA, dok su prazne bile TABULA RASA. Spajale su se sa druge strane, gde se nije pisalo, a spojene stranice su se zvale duplices-diptih, tri spojene triplices-triptih, više spojenih poliptih. Mitove takve spojene tablice zvale su se kodeks-čim su dva diptiha spojena to je već kodeks. Voštane tablice su se, da bi bile trajnije, premazivale balzamovim uljem zbog svetlosti koja bi ih oštetila. Od pisati tj.prepisati daje reč SCRIBERE, a premazivanje LITINERERE- što daje LITTERA-slovo. Najstarije su iz I veka p.n.e.u Pompeji. To su sve bili trgovački računi i ugovori. U Rumuniji pre 5-6 godina nađen ogroman broj tablica iz II veka n.e.za vreme cara Trojana. Postoje sačuvane samo iz vremena Rimljana, a smatra se da su ih prenosili Grci u V veku p.n.e. Za beleške koje su se češće brisale Rimljani su koristili gips. Ove su se zvale ALBUM – albos (belo). Na gipsu se pisalo grafitom. Voštane tablice najstarije sačuvane su i održale se u Severnoj Italiji i Francuskoj do XIV veka. Zauzimale su previše prostora. Drugi materijal za pisanje je papirus. Vremenom su voštane tablice postale nečitljive. Papirus se lakše čuvao i bio je čitljiviji je r se na njemu pisalo. Pisalo se perom i mastilom. Papirus nije bio baš potrošna roba. Nastao je u Egiptu između 3000-2500 god.p.n.e. U Egiptu je ostao do kraja; biljka je rasla u Gornjem Nilu i močvarama, to je bila vrsta trske-papirus. Jedini problem je bio jer je bila jako skupa. Od nje se koristila srčika-pola metara ispod vode. Mogao je biti različite debljine. Slagao se kao mreža. Najfiniji je bio najtanji. Deblji papirus se bolje očuva. Prvi sloj se mazao lepljivim brašnom, onda se osuši, uglača slonovom kosti i obrežu se. Kompaktan list (uzduž i popreko) je složen od dva reda: uspravno i popreko. Jedan se zvao sheda, više njih plagula, a 20 plagula u jedan svitak se zvao skapus. Skapus koji je bio spreman za pisanje zvao se CHARTA. Pisalo se mastilom i perom (calamus). Ispisani skapusi su se svijali u rotulus (svitak). Tako je bio i pergament (u svitku). Rotulus se zvao i biblium, liber, volumen. Prve knjige koje znamo su na papirusu. Na papirusu se pisalo sve do XI veka i to u Papskoj kancelariji. Pergament je bio sve savršeniji. U Egiptu je bila velika suša i od XI veka ga nema. Danas razlikujemo 3 kategorije papirusa:

1) egipatski (najstariji nađeni, pisani orjentalnim jezicima-starohebrejskim,asirskim; čuvaju se u Zemanskom muzeju u Zagrebu, Beču i Londonu)

2) herkulanumski/herkulanski (to su bile poezije, pesnikinja Sapfo iz III veka p.n.e.preko 1000 ih ima, širom Evrope)

3) srednjovekovni papirusi (od VIII do XI veka; na dvorovima, papska kancelarija, Karl Veliki je koristio papirus za orginiale a za kopije pergament).

7

Pergament- po legendi Ptolomej II je zabranio izvoz papirusa u Pergamu zbog rivalstva. Pergam je bio središte proizvodnje pergamenta. Pergam je bio stočarski kraj i jeftinije je bilo koristiti kožu. Središte proizvodnje je bilo u II veku p.n.e. Još je poznato da su Jonjani u V veku p.n.e. pisali na membrani (koža). Lakše se rezao i obrađivao, čvršći je, kompaktniji (upija brže mastilo), mogao je biti i u formi svikta i kodeksa. Bio je skuplji od papirusa. Dosta jednostavno se pravio. Koža se pomeša u kiselini sa živim krečom. Mora da odstoji nekoliko dana, da omekša. I onda se ređalo da se suši na Suncu ili dimu, i potom se mazala uljem da bi dobila na elastičnosti. Onda se malo ulača i reže se. Ona je tako spremna da se po njoj piše i formira se u kodeks. Kože koje su se koristile:

- od teleta (charta vitulina)- od ovce (charta ovina)- od jarca-koze (charta caprina).

Najmekša koža je od jareta. Iz XIV veka Biblija od fetusa. Najstariji pergament je iz II veka p.n.e. Slabo se koristio za pisanje velikih knjiga. Najstariji sačuvani kodeks je iz VIII veka. To je Splitsko jevanđelje-četvorojevanđelje. Moglo je da se briše. Palimpsest je tekst koji je bio ispod drugog teksta. Mnogi antički tekstovi su bili otkriveni na ovaj način. Tekst se uništavao tako što se potapao u mleko-malo odstoji i briše se sunđerom. Mogo se čitati uz pomoć hemikalija. Kao palimpsesti su se sačuvala sva Ciceronova dela, Plautove drame. U VII veku preko Cicerona ispisana druga dela.Papir je nastao u Kini. Kažu da je papir simbol modernog doba. Da nema papira ne bi bilo ni štampe. Doprineo je u razvoju knjige. Ima tri faze:

1) Kineska faza- Kinezi su ranije pisali na svili. Vrlo malo dokumenata je sačuvano iz tog perioda. Za ugovore su koristili bambusove pločice. Prvi papir je proizveo Caj Lun 105 god.p.n.e. Samleo je čaure od svilene bube (bio je najveći uzgajivač svile), zatim bambus, kao i lanene krpe i ribarske mreže. To je zamočio u gašeni kreč i sušio je. Tako su se uz sito ocedile i tako ostaje list papira. Tu se pokazao veliki uticaj. Na tom jednom listu se nije moglo pisati je r je to bilo tanko, mora se povezivati sa drugim, presom i peglom. Kinezi su dugo čuvali tajnu papira i bio je jako skup. Ali su to otkrili Korejci i Japanci (jer su ratovali).

2) Arapska faza- (Samarkand-Uzbekistan) Arapi napadaju taj grad zbog svile. Godine 751.su osvojili grad i saznali su tad za papir jer je tu bio i pogon za proizvodnju papira. Tako papir dolazi u Bankok, Kairo, Rabat i tako je preneto do Španije. Oni su koristili samo lanene krpe i sita su bila ne od drveta već od melata sa tankim žicama. I tako su pojeftinili proizvodnju. Pre Španije, živi kontakt između Arapa i Vizantije. Prvi put papir je stigao u Carigrad. Prvi dokument na papiru je iz 1052.godine povelja (hrisovulja) cara Konstantina Monomaha. Sve do propasti Vizantije nije bilo proizvodnje papira već su ih kupovali po potrebi. Prve radionice u Španiji između XI i XII veka u Valensiji. XII vek u Francuskoj, XIII vek Italija, XIV vek Nemačka. Mislili su da će nestati antička književnost. Dubrovačka republika do 1808.nije dozvolila da se otvori štamparija ili radionica papira. Sva Dubrovačka dela se štampala u Italiji. U Dalmaciji-Kotor, Zadar, Split-Venecija nije dala da se papir proizvodi.

8

3) Moderna faza- 1719.godine Antoan de Frošo Reomir vršeći eksperimente i dobija gomilu trulog drveća i shvatio je da kad samelje to i da je to još bolji materijal pisanja. Ostavio je svoje beleške i prvi koji je primenio ovo Jakob Kristijan Šefer 1750.godine. I od tada se nije koristio lan. Drvo postaje jedina sirovina za proizvodnju papira. Do tada 70% Evrope bilo pod šumama. Tehnologija papira napreduje i to je šesta velika industrija.

Iz ovoga se razvija pomoćna istorijska nauka filigranologija. Vodeni znaci su filigrani. Oni su zaštitni znak fabrika. Stavljeni su do strane same fabrike. Paleografi koriste filigrane, prvo da bi utvrdili starost dokumenta a drugoa da se može utvrditi autentičnost ili falsifikat. Prvi vodeni znaci su proizvedeni u Italiji 1271.godine u gradiću Fabrijano. Imala je stilizovani vodeni znak. To je bila gradska fabrika. Najstariji dokument je iz same fabrike (iz 1284.). Vodeni znak se pravi od žica i to se stavi na sito. Najčešći u srednjem veku bili su: krst, trougao, iniciali, dok u Italiji u XIV veku one su bile vladarne fabrike gde je utaknut porodični grb kao žig. Postoji puno albuma ovih filigrana. Vladimir Mošin 1952.godine izdaje album. Tokom XIV veka 43 fabrike, 9 imale stalne vodene znakove. Kada se otvara fabrika, vodeni žig ostaje bez obzira na to ako menja naziv. Oblici rukopisaSvi rukopisi postoje u dva oblika: svitak i kodeks. Svitak je najrašireniji oblik u starom veku. 3000 godine p.n.e. u Egiptu. Grci su dugo odbijali papirus a tek u VII veku p.n.e. su preuzeli svitak. Rimljani su ga zvali volumen, a tek u srednjem veku se javlja naziv rotulus. Svitak je bio najekonomičnije čuvanje načina papirusa. Jedno vreme se upotrebljavalo i nalažen je u ćupovima. Najčešće se na početku svitka pisalo incipt za početak, a završetak explicit (odmotavanja). Svitak se nije odmotavao rukom već su bili uvejeni oko štapića. On je bio najčešće od drveta. Kralj Milutin je imao od slonovače (ubilikus). Sa strane svitka, sa štapića, ako je knjiga, visila je traka na kojoj je pisalo naslov (titlus)- odatle naslov (title). Svici su mogli biti ispisani sa jedne strane (anopistografski) a kad bi bio sa obe zvao se opitograf. Posle se pisalo u stupcima u Antici. Ali se pokazalo da je teško da se tako piše. Ti stupci su se nazivali kolumne. Još u ranom srednjem veku se prešlo na širini svitka. Imao je manu da je bio izrezan kao papirus i morao je biti takav. A svitak od pergamenta se mogao prišivati. Antički svitci su se čuvali u ćupovima, a srednjovekovni u kapsulama.Kodeks- nastao je sa voštanim tablicama i najstariji je oblik rukopisa. U srednjem veku kodeks dobija novo značenje- rukom pisana knjiga na pergamentu ili papirusu. Danas kodeks znači zbirka pravnih propisa. Štampanoj knjizi je preteča kodeks. Uglavnom su pergamenti bili za školu – kada su pergament vezivali u kodeks. Svitci su se lakše čuvali, sve dok hrišćanska crkva u V ili VI veku nije videla da je kodeks ekonomičniji. Uticala je na propise. Biblioje su najdragoceniji iluminirani rukopisi kodeksi. Masovno se rukom prepisivalo sve do XVIII veka. Kodeks se sastoji od listova. Svaki list se naziva folio. Običan kodeks se sastojao od 4 dvostruka lista što je činilo 16 strana. Takav kodeks se nazivao KVATERNIO. Bilo je i sa 6 dvostranih listova. Folijacija- numeracija listova. Prednja strana lista se nazivala recto, a druga strana lista verso. Sve do XIX veka nije se koristila paginacija. Gutenbergova štamparija je imitirala rukopis i to je bilo dugo vreme ideal. Paginacija je dobila ime pagino-jedna strana, a pagina-označavala bukovu tablicu. Pisari koji su pisali na kodeksu crtama su

9

označavali male i velike (kako bi ispisivali slova). Pravili su ih koliko su veličina slova; pa čak i kad su se slova smanjivala. Pored listova označavali su se kvaterni – posle osam listova, najčešće 16 strana. Na svakoj strani u starim knjigama u donjem delu pisala je jedna reč koja bi označavala da nastavak sledećeg lista počinje s tom rečju da se ne bi pogrešno vezivalo. Najčešće su se prvo ispisivali listovi pa su se spajali do 16. Korice su bile uglavnom od drveta i optočene kožom i ponekim ukrasom. Nisu bile korice od same kože. Najčešći renesansni kodeksi bili su crkveni. Međutim, svako ukrašavanje knjiga (bilo zlatom, draguljima i dr.) bilo je osuđivano posebno od strane svetog Jeronija koji je zbog toga osuđivao papu.Iluminacija je neizostavni deo paleografskih istraživanja. Potrebno nam je da znaju iluminacije i da time odluče iz kog su perioda. Ilumnati- najčešće označavaju slike i početna inicijalna slova. Prve iluminacije su bile obične ilustracije. To je bilo naročito u IV i V veku kada su bili prepisivači antičkih dela. Najlepše iluminacije su u Sirijskom jevanđelju iz VI veka. Monah Rabula je iscrtao 870 ilustracija. Prava umetnost ilustarcija se pojavila u Vizantiji. U VII veku prve prepisivačke škole su imale svoje ilumatore. Ilustracije su postepeno umirale i razvijale su se inicijali-početna slova. Oni su se širili iz Vizantije; čak su došli i kod nas. Svaka naša prepisivačka škola imala je iluminatore. Prve iluminacije su najčešće bile geometrijske i slova dobijaju neobične oblike. Kasnije se javljaju zoomorfne – predstavljanje životinja,čudovišta;zatimfloromorfne-biljke;ihtiomorfne- ribe; antropomorfne-likovi svetaca. Inače se ovi inicijali nazivaju i minijaturama. Dolaze od reči minimum-zelena boja. Uzimalo se rastopljeno zlato i srebro-kao pisanje inicijala. Najčuveniji minijaturist Julije Klović iz XVI veka je iz Dalmacije. Na tržištu rukopisi se gledaju kao umetnost. Julije je u svim udžbenicima umetnosti stavljen kao slikar. Njegove minijature se nalaze u Splitu i u Dubrovniku.Sredstva za pisanjePrvo sredstvo za pisanje bilo je šiljak, kojim se pisalo na voštanim tablicama. Sredstvo za pisanje zavisi od materijala za pisanje. Tek od papirusa se može reći da imamo pravo sredstvo za pisanje, koje ostavlja obojeni trag. Prva sredstva za pisanje su bili od trske. To se zvalo KALAMUS. Vremenom se pokazalo da je pero (ptičje ili guščje) najbolje sredstvo za pisanje. Ptičje pero je moglo da menja debljinu slova. Naziv za ptičje pero je PENNA, i otuda naziv penkalo i pencile (za olovku). U srednjem veku se pisalo na stolu koje se zvalo skrpitorijum. Najčešće su te „table“ bile kao štafelaji – ja jednom nogarom. Pera su se čuvala u pernici KALAMARIJUM (po peru od strane), a oštrile su se nožićem. Pera nisu bila dugotrajana. Na svakom skriptorijumu je bilo lenjir. A iluminatori su pored svega imali su i kičice-četkice i mastilo.

POJAVA I RAZVOJ PISMA

U Evropi se isticalo evropsko pismo, koristilo se i arapsko i tursko pismo. Arapske civilizacije su bile i u Španiji, Maroku. Od alfabeta imamo tri pisma: glagoljicu, latinicu i ćirilicu. Pismo se može definisati u užem i u širem smislu. U širem smislu pismo je svaki

10

sistem vidljivih znakova koji pruža neku informaciju. U užem smislu pismo je vizuelni sistem koji odgovara i reprodukuje glasovni sistem jednog jezika. Takođe su i slike bile neko pismo. Najstarije pismo je pitkografsko (slikovno) – crtež događaja ili predmeta. Piktogram- cela piktografska priča. Ne može se konstruisati jezik. Drugo pismo je bilo ideografsko. Ideograf-predstavlja pojmovno pismo gde ideogram više nije slika već je simbol tog predmeta. Jedna slika može nešto doslovno da označi. Uticalo je na razvoj apstraktnog razmišljanja. Ideografsko pismo je pismo u kome znak postaje grafički znak za reč. Stvorilo je osnovu za prvo pismo koje je glasovno.Stvara se prvo silabičko (slogovno) pismo. To je prvo pismo iz kog naučnici rekonstruišu govor. Istu glasovnu skupinu označava se istim glasovnim znakom. Sistem se pojednostavljivao. Ni jedno pismo se nije razvijalo brže, broj znakova za slogove se smanjivalo.Alfabetsko pismo- svaki glas ima svoj znak (ne i doslovno). Najstarije pitkografsko pismo je sumersko pismo. Nastalo je u Mesopotamiji oko 3900 god.p.n.e. Pisano je na kamenu i glinenim tablicama (gde je napisan „Ep o Gilgamešu“). To je i klinasto pismo. Trajalo je 2000 god.p.n.e. To je bilo pisanje sleva na desno. Prvo su pisali odozgo na dole. Najstarije ideografsko pismo je hijeroglifsko (egipatsko). Nastalo je oko 3500.god.p.n.e. To pismo se moglo pročitati i u svojoj kasnoj fazi postaje silabično. Na osnovu njih možemo znati kako se govorilo u vreme npr. Kleopatre. Kritska civilizacija je dala silabičko pismo (to je bilo kritsko pismo). Oko 2000 god.p.n.e. Krićani su bili trgovci. Etrursko pismo nije dešifrovano do kraja (1200 god.p.n.e.). Alfabetsko pismo- u Siriji i Libanu živeli su Kanaanci, a Grci su ih zvali Feničani. Imali su tri najpoznatija grada: Biblos, Pir i Isidon. Stvaraju svoje novo pismo. Oni su usavršili kritsko pismo i stvorili svoje feničansko (alfabet). Karakteristike: pismo se pisalo s desna na levo, bilo je stabilno i imalo je 22 znaka. Nisu imali oznake za vokale. To feničansko pismo radilo je tri grupe pisma:1) Aramejsko – od koga je nastalo hebrejsko2) Arapsko3) Grčko – oni su dodali znakove za vokale, imali su od 22-27 znakova. U VII veku p.n.e.

imalo je 24 znaka. Kombinovali su sumersko i feničansko (bustrafedon). Pisalo se s leva na desno, s desna na levo. Ono je izvor za latinska pisma i slovenska pisma. Latinica je poslednje moderno pismo od latinskih pisama.

LATINSKA PALEOGRAFIJA

Od grčkog pisam su se razvila sva latinska i slovenska. Latinska paleografija se odvija u 3 razdoblja:1) Latinska pisma- koja su nastala u doba Rimskog carstva od VI veka p.n.e.do V veka n.e.

Za više od 1000 god.bilo je 6 latinskih pisama:a) Arhajska kapitala-najsličnija grčkom pismu; dugo bila nepoznata. 1899.nađen

spomenik po ovom pismu. Sačuvana samo na tvrdoj podlozi (kamen-crni i metal). Ima 22 slova bez samoglasnika. Blisko je feničanskom pisku.

11

b) Kvadratana kapitala-usavršena arhajska kapitala. Pisalo se po voštanim tablicama. Ona je imala tako nečitke rukopise, puno ligatura (spojena dva slova). Nije mogla biti dugovečna. Od njih se razvija prvo pravo pismo.

c) Kurzivna kapitala- njom se pisalo uglavnom na tvrdom materijalu. Pri samom kraju se pisalo na voštanim tablicama i papirusu. Na početku n.e., u vreme cara Oktavijana ovo prerasta u

d) Kurzivna majuskula- slov asu bila velika. Nastala na prelazu iz stare u n.e.: neujednačena slova i služila je za brzo pisanje (sastavljanje dokumenata, ugovora). Vremenom su se slova dekomponovala.

e) Kurzivna minuskula-slova su bila mala. Jedva se čitalo. Živela je dva puna peva- do kraja IV veka; nije bilo drugog pisma; latinska književnost je napisana do tada (sa tim pismom se pisala književnost).

f) Uncijala- knjižno pismo. Rimski vladari su naređivali da se sva dela prepišu uncijalom. Naziva se još i svečano pismo jer je čitko, slova su odvojena, imala skraćenice (uglavnom crkvene) ds-deus, ihs-isushrist, sps-spiritus, sct-sanctus, cpls-constantinopolis. To su sveta imena-nomina sakra. Trajalo je od III do IX veka, čak se zadržalo i do Vizantije. Bila su previše lepa kaligrafska slova. Ovim pismom pisane su povelje, diplome. Od kurzivne majuskule su nastala druga pisma.

2) Druga faza- latinska pisma u celoj Evropi, sem kod Vizantije (Srbija,Bugarska,Hrvatska i deo Bosne)a) Kurija- pre IX veka u papskoj kancelariji. Mnogo lliči na uncijalu nego na kurziv.

Ako papa izdaje neke pvoelje pisalo se uncijalom. I danas se piše u posebnim slučajevima, kada papa daje neku posebnu knjigu gradu ili bilo kome.

b) Nacionalna pisma- na tvorevini starog Rima stvara se Sveto rimsko-germansko-franačko carstvo. U 3 dela tog carstva postojala 3 pisma ali različita. U Germaniji-vizigotika, u Franačkoj- merovingika, u Rimu-beneventana. Beneventana je trajala od VIII do XII veka.

c) Karolina- prvo univerzalno latinstko pismo. Koristilo se u pola Evrope. Nastalo u VIII veku u Južnoj Italiji i Dalmaicji. To je dominantno pismo u Evropi, upotrebljavalo se do kraja XII veka. Cela Zapadna Evropa (sem Severne Italije) pisala je ovim pismom. Stvarana su mnoga književna dela. Francuzi su sve to nazivali karolinška renesansa. Za razvoj karoline je važno da ima intenzivan rad na književnosti. Veoma je pravilana i čitljiva, nema ligatura sem u slovima t i s. Nije svečano pismo. Nema ukrasnih crtica. Karlo Veliki je bio oštar i nije dozvoljavao greške. Pismo nema skraćenica. To je prvo pismo kod koga su se reči odvajale, i izbegavaju se diftonzi; išlo se skroz ka fonetici. Humanisti su bili ubeđeni da se karolinom pisalo sva antička dela i da je to prvo latinsko pismo. Gutenbergova štamparija štampa karolinom- krajem XV veka. Ostaje univerzalno pismo i to je direktna pretača latinice. Pisalo se i štampalo svuda. Postojalo do XIII veka.

d) Gotica-javlja se u XII veku, u Germanskim državama. Na nju uticala karolina. Intenzivno se koristilo od XII do XV veka. Propala sa humanistima. Od XV veka

12

ostaje samo karolina. Gotica se i danas koristi, kao štampane knjige (u posebnim izdanjima). Poslednja štampana knjiga goticom od Hitlera. Nastala je u manastirima i univerzitetima. Slova su bila visoka (izdužena); šiljasta su. Da nije bilo štampanih knjiga ne bi se znalo za goticu.

3) Moderna latinica. Nastala u XIV veku. Koristi se svuda u Evropi; sem kod Rusa, Bugara i Grka. Doživela je ekspanziju u srednjem veku. Kod Srba se raširilo najviše u Austrougarskoj, Dalmaciji. Prvi stihovi i Dubrovnika u XV veku (latinicom). Od 1958.uvedeno slovo Đ. Latinica slovenskih naroda i turskog su drugačija. Poljaci i Česi imaju svoje dijakritičke znake. Sva latinska pisma- dosledna su, kurzivnom majuskulom su označavani brojevi (rimski). Do XII veka nisu imali rimski brojevi. Samo 7 znakova se korsti za brojeve: I-1, V-5, X-10, M-1000, C-100, D-500,L-50. Oznaka za 500 uvedena tek u VII veku. U Dubrovniku tek od XIV veka.

SLOVENSKA PISMA

To su glagoljica i ćirilica. Glagolj-znak,slovo. Nastala u IX veku. Stvorili su ga Grci (Konstantin-Ćirilo i Metodije). Oni dobijaju poziv od moravskog kneza Rastislava. Bili su iz Soluna, otac im je bio gradonačelnik. Hazari su hteli da se pokrete i prešli su u hrišćanstvo. Uzeli su grčki alfabet. Otišli u Moravsku i tamo preveli ceo Novi zavet. Stvorili su jezičko-prepisivačku školu. Glagoljica i ćirilica su nastale najviše zbog toga jer su Čirilo i Metodije otišli kod pape. 869god. Rimski papa potvrđuje slovensko pismo (4 sveta pismo; hebrejski, latinski, grčki i slovenski). Prvo pismo je glagoljica. Pisalo se sve do XIV do XV veka. Najduže sačuvano na Hrvatskim ostrvima. Jedan od njih, sveti Grgur bio je protiv latinice. Negde se prestalo pisati čak i u XII veku. Teško je reći kakva je bila prva glagoljica. Nije sačuvana mnogo spomenika. Najčešće su bila na kamenu. Pretpostavlja se da su imali 36 slova. To je stilizovano i oblo pismo. Već u glagoljici, azbučni red slova, slova su dobila nazive. Današnja ćirilica nema ništa na staroslovenskim jezicima.Na zna se ko je stvorio tačno ćirilicu. Jedan deo učenika ide u Preslav a drugi u Ohridu. Pretpostavlja se da su je stvorili Kliment i Naum. Dobila je ime po Ćirilu. To je reformisana glagoljica, geometrijaska je i nema toliko oblina. Nastala u XI veku. Postoji puno ligatura. Zgodna je za spajanje slova i to se održava do XVII veka. Sve do XIV veka u srpskoj ćirilici postoji problem jer skraćenice nisu ujednačene. Imamo prejotovana slova. Za njih ne postoji nikakav glas. Ovaj pravopis nije bio fonetski; imao znake koji nisu glasovi, za jedan isti glas imamo dva različita znaka. Za razliku od glagoljice, ćirilica je imala 36 slova. Ćirilica nastala 40 godina posle glagoljice. Razvijena ćirilica dolazi do redakcije i recenzije. Svaki slovenski narod ima svoje redakcije a od XIII veka i srpska. Tada je srpska ćirilica imala 33 znaka. I u ćirilici su postojala slova za brojeve: 1-a, 2- b, 3- g, 4- d, 5-e, 6-s, 7-z, 8-i, 9-glagoljsko d, 10-I, 20-k, 30-l, 40-m, 50-n, 60-sj, 70-o kao romb, 80-p, 90-č,100-r kao ro. Npr 35 le ali sa tačkama iznad jer su one služile da se to čita kao broj).

DIPLOMATIKA

13

Najstarija pomoćna istorijska nauka. Bavi se proučavanjem diploma, izvora-to su pisani izvori koji svedoče o nekom pravnom činu. Diploma je značila svaku ispravu ili povelju (imali je pravni karakter). Utvrđuje okolnosti nastanka (ko je izdao, gde, kada) i utvrđuje originalnost diplome. Isprava i povelja nije svaki čin prava. Diploma ili povelja je sastavljena u tačno određenom obliku i iz određenih delova. Sama nauka postoji iz XVII veka. Žan Mabijon je bio paleograf ali je shvatio da paleografija ima samo osnovno o rukopisu i suviše je klasičan oblik. 1681.napisao je delo o diplomatici. Diplomatika postaje još iz antičkog doba. Prvi naziv- dopuštenje nekom iz vlasti da se vozi državnim kočijama. Glavni vojskovođa u Atini je morao da traži dopuštanje da bi se vozio. U Rimsko doba-označvavao dekret koji se daje veteranima (ako 20 godina služi vojsku dobija imanje), kao potvrda koje je dodeljivao car. Ona je imala određene delove. U srednjem veku označavala vladarske i feudalne posede (pravno važenje). Do danas zadržao naziv kao isprava. Pored diplome postoje i sledeće isprave:

Mandata – to je naredba (zahtev ili uputstvo) izdaje ih viši organ nižem (da bi se izbegla zloupotreba, falsifikat)

Epistula – pismo službenog karaktera – imala je svoju formu Akta – to su molbe.

Onaj deo diplomatike koji se bavi protiv falsifikata datira sa kraja XII i početkom XIII veka. 1200.godine papa Inoćentije II razvlastio je biskupa Dominika (istočna Bosna); u to vreme vladao Stefan Prvovenčani. Vukan je imao deo blizu Zete i Dominik je dao pismo od pape. Sačuvano je kopija papinog drugog pisma. Papa 1200.godine izdaje dekret o falsifikovanju. Papska bula je iskazala- propisala kako da se prepozna falsifikat. Od tada je diplomatika samostalna naučna disciplina. Po vrstama diploma one se razvrstavaju u arhiv. Vrste jedne iste diplome su:

Original (izvornik)- odlazi Kopija (obična i overena)- overena se smatra istovetno originalu. Obična kopija je

kod pirmaoca, a ovrena ostaje kod pošiljaoca tj.ona se zadržava Insert (trajnost)-izvod iz povelje- čini najčešće primalac, i to je najčešće deo kopije Koncept- pravi pošiljalac. Zove se i minuta. Nastaje pre originala. Koncepti su bili

značajniji. To su važni istorijski izvori. Registar- pravi autor-pošiljalac. To je kratak sadržaj isprave.

Imamo 3 činioca:1) Autor-vladar (najčešće)2) Skriptor-pisar3) Destinator-primalac.

Isprave možemo podeliti na javne i privatne. Javne isprave-svaka diploma koju izdaje nezavisna vlast i objavljuje je svima. Nju obavezno izdaje vlast, i treba da bude upućene većem broju. Privatne isprave- destinator je poznanik-najčešće je to jedna osoba. Može je izdati car, kralj, feudalac. To je i pravna isprava. Isprava se u principu deli na:

- Deo pravnog čina- carta- Isprave koje potvrđuju pravni čin (notitia)-noticija (najčešće je).

14

Isprava nastaje u 9 faza:☆ Prethode najčešći prethodni poslovi (privatni). Kada destinatar inicira ispravu-peticija-

obično prethodi☆ Druga faza pravni čin-kako nešto da se potvrdi☆ Autorova naredba- autor naređuje da se sastavi diploma☆ Sastavljanje koncepta☆ Izrada originala ☆ Rekognicija-prepoznavanje☆ Konvalijacija- stavlja pečat i potpis; potvrđuje original☆ Registrovanje- izrada registra; obavezno su ga pravili autori. Pisali su u posebnu knjigu i

potpisano je oko 2 miliona.☆ Tradicija- prevod, prenošenje- predavanje isprave destinatara. Čin predavanja se

obavezno radi pred svedocima.Ono što odlikuje diplomatiku je formulativnost. To je ostalo kao odlika svake isprave, još od srednjeg veka. Svaka isprava se sastoji iz 3 dela:

1) Protokol- uvodni deo diplome, sastoji se od 4 dela. To je krajnje sistematizovani deo: Invokacija- zazivanje božjeg imena i može biti verbalna, kasnije su bile i

simboličke invokacije (npr.znak krsta), čak se stavlja i kao zakletva- da je isprava istinita.

Intitulacija – stoji ko daje diplomu; ime i titulu onog ko izdaje ispravu npr.(car Stefan)

Inskripcija – ime i titula destinatora. Npr.ako papa upućuje svim sveštenicima biće; braći po Hristu

Salutacija – najčešće kada autor daje povelju nekom prisnom. To je pozdrav.2) Tekst – tu je sadržaj diplome. Prvi deo je

Arenga- to je moralistička fraza kojom se obrazlaže zašto se nešto čini Promulgacija- ako je npr.u pitanju spor (tj.proizvod spora) i tu se objavljuje

odluka svima kojima se to tiče. Tad se diploma pravi u više kopija. Naracija – važna je sa tačke istorije. Ona objašnjava okolnosti koje su dovele do

izdavanje diplome. Naracija može biti i jednostavna tj.kratka. Dispozicija- je glavni deo isprave. To je sama volja autora, predmet isprave. Cela

diploma se piše zbog dispozicije. Stoje uslovi koji moraju da se poštuju, kao i rok trajanja privilegije.

Sankcija- pretnja kaznom onima koji se ne pridržavaju uslova. Koroboracija-to je gde tekstom piše tj.objašnjenje čime je diploma overena,

učinjena punovažnom3) Eshatokol- završni deo diplome. Ima 3 dela:

Subskripcija-potpis autora (obično nije obavezno) i potpisi svedoka isprave Datacija-mesto i datum izdavanja diplome

15

Aprekacija-označava da je diploma završena. Vrlo često stoji krst kao i na invokaciji da bi označilo kraj.

Diploma je ostala ista kao i svaka javan isprava danas. Osnovni zadatak diplome je da utvrdi autentičnost dokumenata. Falsifikati su najviše nastajali u crkvi. Falsifikate vremenski gledano delimo na: u isto vreme kada je autor živ i posle njegove smrti. Karlo Veliki je potpisao 262 povelja (koje su nađene), a od toga su falsifikati oko 100. Falsifikat je sve ono što treba da bude a nije. Vrste falsifikata:

Izmenjeni original- najčešće nastaje na osnovu originala. To je falsifikovanje pomoću brisanja i dodataka u diplomi. Nastalo kad je otvorena diploma. Pravila se abolicija (brisanje) i interpolacija (dodavanje). To je izmenjeni original i sastavlja ga najčešće od destinatara i to nije apsolutni falsifikat. Falsifikat se vrši u dispoziciji. Fiktivni original- tu ne postoji original, već je destinator sam sastavio. Diploma ne

postoji i to je potpuni falsifikat; gde je tekst original. (ako je sastavljač destinator). U Srbiji ih ima iz vremena cara Uroša. U srednjem veku i renesansi javljaju se najčešće pri smeni vladara. Oni postoje i danas.

Istorijski falsifikat-to pravi autor. Nikad nije predat destinatoru. Čin se nikad nije desio.

Imitativni falsifikat – destinator izgubi original i kad nema kopije ni autor on sastavlja „tobožnu“ kopiju originala. On je najmanje zlonameran, a može biti istorijski nepoznat. Najređi je falsifikat. Autentičnost se utvrđuje materijalima za pisanje (podloge i sredstva za pisanj), istoričari pomažu pri tom. Autentičnost se vrlo često utvrđuje na osnovu pečata.

SFRAGISTIKA

To je pomoćna istorijska nauka koja izučava pečate. Pečati su sredstva za oberavanje javnih isprava. U Antici pečata je bilo ali nisu bili od značaja. Već od VI i VII veka nema javne isprave bez pečata. Pečat je bio otisak žiga u nekoj materiji. Pečat se pravi najčešće od voska; neki vladari imali i od srebra i zlata. Pečat je bio otisak žiga u nekoj materiji. Pečat se pravi najčešće od voska; neki vladari imali i od srebra i zlata. Pečat je u srednjem veku bio simbol osobe koja izdaje diplomu (sličan grbu) i nikad se nije menjalo. Često je pečat bio deo prstena (danas je takav papin pečat). Služio je i za zatvaranje pisama, tj.dokumenata (u vidu pisma, kodeksa). Sfragistika proučava 5 stvari:

Način pričvršćivanja pečata na ispravu- dvostruki ili utisnuti i viseći (koristio se s papirusom i pergamentom).

16

Materijal pečata- najčešće je to vosak, a može biti i zlato, srebro i olovo. Neke važne papske bule su overavane srebrom, a obični od voska. Vosak može biti prirodni i obojeni. Do 1577.godine u Dubrovniku je bio zabranjen obojen vosak.

Oblik pečata-uglavnom okrugli i ovalni Žig pečata- može biti jednostrani i dvostrani. Najčešći dvostrani je kod visećih pečata. Lik pečata-uglavnom simbol. Sastoji se od slike i natpisa. Nisu svi pečati imali natpis.

Slike su uglavnom bile lik vladara. Često su motivi iz crkve (svetaca); a natpis zovemo legenda (on je bliži liku, a opis je na ivici pečata).

GENEALOGIJA

Ime dolazi od grčke reči genos-rod. Srbi dali veliki doprinos genealogiji. Aleksa Ilić-sastavio knjigu o genealogiji - prvi rodoslov srpskih vladara u X veku. Konstantin Porfirogenit,Grk- Vizantinac. Rodoslovi postoje još iz antike, a kao nauka genealogija se razvija u XVIII veku. Proučava poreklo, razvoj i granjanje porodica. Rodoslovi potiču iz antičkih vremena i bili su težnja plemićkih porodica da dokažu da su od određenog Boga. Rodoslovi su cvetali u srednjem veku. Pravljeni su i kasnije (u renesansi). Bili su važni u Dubrovačkoj republici. Već u XIII i XIV veku vođene su genealogije u Dubrovniku. Daje se poreklo do najsitnijih detalja. Dubrovačka republika ima najstarije sistematske rodoslove od XIII veka, i to u svetu. Tek krajem XIV veka u Engleskoj postoje dvorski rodoslovi. Oni su neprocenjiva građa za političku i kulturnu istoriju. Nekad su rodoslovi ovlaš pisani. To se dešava sa onim iz X veka. Od XVI veka cvetaju tzv.lažni rodoslovi. To su radili najčešće pisci. Najčuveniji svetski lažni rodoslov od grofa Đorđa Brankovića, koji je napisao „Slavenoserbska hronika“ u 5 tomova. Ovo je bilo krajem XVIII veka. Đorđe je živeo od 1645-1711. Bio je uhapšen i umro je u tamnici gde je proveo poslednjih 18 godina. Valdemar fon Šmetau-Nemac iz Beča 1774.poslao predlog Francuskoj da Srbija bude kneževina jer je on kao potomak od kneza Lazara. Stjepan Zanović – pravio takođe lažne rodoslove da je potomak cara Dušana. Jedan od poznatih je „Letopis popa Dukljanina“ – popa iz Bara iz XII veka oko 1150.godine i to je razgranati rodoslov Dukljanina i Srpske kneževine i međusobnih odnosa. U doba Nemanjića nije bilo rodoslova. Pisanje rodoslova u Srbiji započeto u XIV veku. A od XIV-XVI veka bilo je 10 rodoslova srpskih vlastela: Nemanjići, Lazarevići/Hrebeljanovići, Brankovići, Kotromanići, Otomanići. 1601.godine Mavra Orbin napisao delo Kraljevstvo Slovena. To je panslavističko delo. On daje rodoslovne tablice srpskih, čeških, poljskih careva i kraljeva. Ima netačnosti koje su istorijski značajne. Njom se služi Jovan Rajić „Istorija Bugara, Hrvata i Srba“ u 3 toma, završena 1748/49. Tu su bili vlastelinski rodoslovi. Larion Ruvarac takođe je dao rodoslove. Svetsku slavu o genealogiji doneo je Aleksa Ivić 1919 godine u delu „Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastela“. Do tada je to najtačniji rodoslov. On je prvi put uveo i rodoslov za žene. Kroz istoriju imamo 3 vida rodoslova:

17

1) Verbalni – tekst, najbolji primer Dubrovačke republike, istorijski su značajni. To su bile žitije (uvodni deo).

2) Slikovni – tekstovi sa slikama članova prodice. Za vreme Nemanjića bile freske-ktitora.3) Genealoška stabla (tablice). Stablo ide odozdo na gore a tablice moraju da idu od gore na

dole. One vode od najstarijeg člana prodice. Simboli: * rađanje, ∆ brak, † smrt.

HERALDIKA

Nauka koja proučava grbove. Nisu se pojavili pre XII veka. Nastali su u Zapadnoj Evropi. Nosili su se na štitovima pri viteškim turnirima. Kasinje grbovi postaju simbolička identifikacija rodoslova feudalnih porodica. Dokaz je da su grbovi od XIV veka imali pravni značaj. Grb se sastoji obavezno od štita, od šlema i plašta. Prvi grb je od kralja Milutina-imao vepra. Na štitu se nalazi grbovna slika i to je osnova; oni ukazuju na porodicu. Lazarevići- dvoglavi orao, Brankovići-lav. Najčešće je to bila životinja, krst. Grbovna slika je imala belu podlogu ili u boji. Boja ne sme da dođe do druge boje. Dominiraju uvek po dve boje. I nikad ne ide vizuelno metal na metal. Imamo 4 najpoznatija grba: Lazarevići, Brankovići, Balšići i Kotromanići i to sve iz XIX veka. To su prvi srpski grbovi. Tek sa despotom Lazarevići imaju od XIV veka grb. Imamo i ovde izmišljenu heraldiku i to je više stvar nacionalnog prestiža. Kod nas je Krađorđević želeo da ima grb. Petar Ohmućević istakao se u bitci 1571. O njemu piše i Servantes. Hteo da bude plemić Španije a u stvari on je Petar Grgurić i uzeo prezime Ohmućevih iz Gacog koji su bili vlastele. Napravio je „Grbovnik“ sa 150 grbova. Među njima i grb Nemanjića. Tek u XIX veku postaje praksa da grb porodice postaje grb cele države. 1802.grb sa lavom za Britaniju. Grb današnje Crne Gore je grb porodice Petrović-Njegoš.

HRONOLOGIJA

Postoji još mnogo istorijskih nauka kao što je metrologija –nauka o merama kroz istoriju. Hronologija je u širem značenju nauka o podeli vremena. Hronologija je u širem značenju nauka o podeli vremena. To je s jedne strane pomoćna matematička nauka. A kao pomoćna istorijska nauka utvrđuje način izračunavanja datuma. Ona „prevodi“ datume pisane sa starog načina na savremeno računanje. Osnovni cilj je da se utvrdi vreme nastanka dokumetna. Ocem hronologije se smatra Žozef Žispis koji je 1583.izdao delo „O određivanju vremena“. Imao je želju da razradi postupke prevođenja vremena. Nastalo je kao podrška reforme kalendara (koju je uradio papa Grgur V od 1579). Hronologija barata sa vremenskim odrednicama: dan, sedmica, mesec i godina. Kod godine razlikujemo stilove i ere.

18

DANOdređivanje dana je tek od XII veka. Rimljane dan nije interesovao, ali su zato noć delili na 4 dela-vigilije (noćne straže). U srednjem veku najčešće se delilo na: rano jutro, praskozorje, dan, predvečerje i vreme spavanja. Katolička crkva dan deli prema molitvama. Od srednjeg veka (negde do XVIII veka) postojale su 3 vrste dana kroz istoriju:1) Prirodni dan2) Veštački dan3) Građanski danOvo izračunavanje je naročito omogućeno izmom časovnika u XIV veku.1) Prirodni dan- od izlaska do zalaska Sunca – kod nas u Dubrovniku se koristilo do

XIX veka. Deli se na 12 sati. Nije se menjala dužina sata- sat je imao 60 minuta. 2) Veštački dan- u Severnoj Italiji i Francuskoj dan po 24 sata i išao je od izlaska od

izlaska Sunca.3) Građanski dan-od ponoći do ponoći- koji se koristi i danas. U našim ćiriličnim

rukopisima stoji da se sati beleže kao godine. Npr.u „Tipiku Sv.Save“-8 goidna od jutrenja (8 sati od...).

SEDMICAStarija podela forimranja dana. To je bila ritualna potreba određivanja; kasnije i zbog praznika. Rimljanima je sedmica bila od 9 dana. Dane su obeležavali sa A B C D E F G H I. Ključni dan u sedmici je bio dan D. Egipćani su imali 10 dana. Sedmica potiče od mita o Božjem stvaranju sveta. Sedmica kod hrišćana počinje uvek praznikom, a kod Jevreja je to subota. I Rimljani su u IV veku uzeli sedmicu. Rimljani su dane nazivali po paganskim bogovima:Dies dominica (znači odmor)-nedelja, dies lunae (mesec)-ponedeljak, dies martis (mars)-utorak, dies mercurii (merkur)-sreda, dies jovis (jupiter)-četvrtak, dies veneris (venera)-petak, dies saturni (saturn)-subota.Slovenima je prvi dan sedmice nedelja.

MESECPrva prirodna vremenska jedinica. Prati prirodni tok mesečevih mena od mladog do punog i povlačenje. Mesec se tokom vremena najmanje menjao. Jedan mesec je 29dana 12sati 44min. 3 sec. Broj meseca se dobijalo dodavanjem dana. Od Vavilonaca je prva podela na mesece. Uglavnom se održalo kroz Antiku, Rim i Egipat. Sistematsko određivanje dana u mesecu su označavali prvi Rimljani od III veka p.n.e. To je prvi od tri načina podela meseca na dane.

1) Rimski način (mos Romanus)-delili su godinu na mesece. Morali su da odrede granične dane. Rimljani su imali 10 meseca koji su bili slični kao i dan. Prvi mesec je bio: mart, aprilius (april-trava), maya (maj-boginja plodnosti), junius (jun-junona boginja mladosti), kvinta, seksta, septembar, oktobar (okta), decembar (deka). Svaki od meseca ima tri orjentaciona dana: - kalende (orjentacioni prvi dan u mesecu )1.dan -none (ne moraju da podaju svaki mesec u isti dan) 5.dan u mesecu, a 7.dan u martu, maju, junu i oktobru (4 meseca)

19

-ide (13.dan u mesecu, a 15.dan u 4 meseca)Npr. ante Diem III Nonas OctobrisTrećeg dana pre oktobarskih nona = 5.oktobar6.dan aprilskih ida = 18.april

2) bolonjski načni (Mos Bononiensis)-on je za nas značajan jer se upotrebljavao u Dubrovačkoj republici. Mesec se delio na dva dela:a) ako je mesec imao 31.dan podela je 16 + 15npr.4 genarioˇ to je 20.januarb) ako mesec ima 30 dana to je 15 + 15npr.4 aprilˇ je 19 aprilc) ako mesec ima 28 dana 14 + 14 4.februarˇ je 18.februard) ako je mesec od 29 dana 15 + 14

3) moderan način- mi dugujemo nazive starog Rima. U starom Rimu se desilo dva vremenske promene. Julije Cezar je dao ime juli (po sebi) a Oktavijan Avgust (po sebu). Julije je dodao i februar. Januar je po sebi-tj.svom imenu u starom Rimu ooznačavao boga 2 lica. Julije je pomerio početak godine na 1.januar. najveći broj naših dokumenata ima ovakav naziv meseca. Srbi su ranije koristili i sledeća imena u mesecu: sječanj (januar), veljača (februar), ožujak (mart), travanj (april), svibanj (maj), lipanj (jun), srpanj (jul), kolovoz (avgust), rujan (septembar), listopad (oktobar), studeni (novembar), prosinac (decembar).

GODINAKroz istoriju doživela je najveće promene od datuma. U početku se određivala (kod Vavilonaca i Asiraca) prema mesecu-lunarni kalendar gde je mesec imao 30 dana, a svakih 8-11 godina dodavao se po jedan dan. Arapi su bili bliže i doslovno su računali i mesec je imao 29,5 dana. Prvi koji su imali solarni kalendar bili su Egipćani. Bio je tačan i godina je trajala 365 dana i 6 sati (tj.1/4 dana). Imala je 12 meseci po 30 dana i na kraju svake godine se dodavalo po 5 dana. Egipćani su dali 3 osnvona godišnja doba: poplave, doba setve i doba žetve (što je zavisilo od Nila). Grci nisu mnogo polagali na kalendar, a začetci se javljaju kod Rimljana. Imaju 3 izračunavanja:

1) civilna (Romulova) godina-imala je 304 dana, podeljena u 10 meseci od marta do decembra. 6 meseci od 30 dana, a 4 od 31 dan (mart, maj, jul i oktobar). Ona se poklapala sa sunčevom godinom. Onda su svake godine pred 1.mart ubacili 23/24 dana u zavisnosti od prestupnosti.

2) Numina godina-dodata 2 meseca (11 i 12 mesec). Imala je 365 dana. Bilo je nepreciznije od Egipćana. Prirodna godina je odmicala.

3) Za vreme Cezara 46 god.p.n.e. Sosigena je napravio reformu kalendara i bio je u Egiptu gde je shvatio računanje kalndara. Po toj reformi 365 dana ima godina i tada je prvi put uneta prestupna godina (na svake 4 godine). Tada je 29 februar bio dan mrtvih i nije se tada radilo. Od tada se postavio problem šta sa 67 dana od Numinog kalendara i Cezar je ubacio to. Pred 1.mart je dodao još 67 dana. Tada je godina trajala 436 dana, i ovaj kalendar je trajao sve do 1600.godine.

20

Godine 1582.je došlo do reforme. Godina od tada traje 365 dana 5 sati 48 min. 46 sec. Ni ovo nije sasvim tačno, ali kada je pronađen mehanizam za izračunavanje vremena (sat) bilo je lakše. Ovde se javlja manjak prirodnih dana, a više od kalendara. Papa Grgur XIII organizovao savetovno veće 1576-1582,a dvojica koji su izneli rešenje su Luiđi Lili i Nikola Nalješković. Oni su tvorci gregorijanskog kalendara. kod nas 1919.je usvojen ovaj kalendar. Glavno je bilo da se kalendar prilagodi sunčevoj goidni. Prolećna ravnodnevnica se pomerila za 10 dana (do tada je padala na 11.mart) i bila je 21.marta. zadržano je da godina traje 365 dana, a da je svake četvrte 366 dana. Milenijumske godine (one koje razdvajaju vekove) su prestupne samo ako su deljive sa 4, a da je ostatak 0. Ovaj kalendar je veoma dobar, a višak od jednog dana se kasnije tek pojavljuje. Postoji druga reforma Milutina Milankovića koji je 1923.godine došao do tog rešenja. On je izračunao po toj njegovoj formuli da godina traje 365,2419 dana. Kada bi se ovako računalo višak 1 dan bi se pojavio tek 43.300 godine. Srbi koriste 2 kalendara-julijanski i gregorijanski. U Ugarskoj se gregorijanski koristi od 1587.godine, u Boki Kotorskoj od XVI veka. Prvo je prihvaćen u Španiji, Portugalu, Dalmaciji. Tada je sa 13 januara skočeno na 1.febrar. na prelazu iz veka u vek kad je prstupna ne pomera se na 1 dan. U XVI-XVII veku 10 dana, XVIII veku 11 dana, XIX 12, XX 13. A 2100 biće 14 dana. I onda će srpska Nova godina padati na 14.

POČECI BROJANJA GODINENjih zovemo ere. Imamo 6 era. Pre svih njih su postojale: u Rimu je postojala – konzulska era (kada je 7.kralj ubijen, Rimom su vladali konzuli). Tad se vreme merilo po konzulima-do kad je koji vladao. Bila je i Carigradska (vizantijska) era-koristi se carska era od Justinijana-da se datiraju od dana krunisanja kraljeva i careva. Po ugledu na to papa je uveo papsku eru (pontifikata- vladavina pape).

1) Olimpijska era- grčko računanje godina prema Olimpijadi koje su se održavale svake 4 godine, a trajalo je čak i do srednjeg veka (kod nas XIII-XIV vek). Olimpijska godina počela je 1.jula 776.god.p.n.e. Sve do 3093.god.p.n.e. su se dešavale olimpijske igre. Car Teodosije je tada ukinuo olimpijske igre. A ovo izračunavanje je uvedeno 262 god.p.n.e. Tinej (Sicilijanac). Broj olimpijade se množi sa 4 i dodaju se godina još nedovršene olimpijade. Ako je dan od 1.januara do 30.juna onda se oduzima 775, a posle 1.jula 776.Npr. 4.9.558 (558*4)-776= 1456 tako da je to 4.9.1456.godine-775←1.jul → -776IIa CCCXLV o, 4 martius je 4.3.345 ((344*4)+2) – 775 = 603. Tako da je to 4.3.603.

2) Rimska era- razlikuje se veoma malo. Po legendi Rim je osnovan 21.aprila 753.godine p.n.e. ako se nešto desilo od 1.januara do 20.aprila oduzima se 752,posle 21.aprila 753.-752←21.april → -7536.avgust 1805. Je 6.8.1052.

3) hebrejska (jevrejska) era. Tu godina počinje od 1.januara 3760.godine.1.januar → -37604.jul 5770. Je 4.7.2010.

21

4) muhamedinska era- početak računanja vremena uzima Hidžru. 16.jul 622.n.e. (to je bio petak). Ovde se dodaju godine. Ako je dan od 1.januara do 15.jula dodaje se 621.+621←16.jul → +62222.decembar 857.god. = 22.12.1478.Ilija Milošević dao formulu o ovom izračunavanju. Npr. 857- ((857/33)+622)= 1478.

5) Carigradska (vizantijska) era-od 1.septembra 5508.godine.p.n.e. Počela je da se primenjuje u VII veku. Vrlo brzo je prihvaćena.-5508←1.septembar → +550915.jun 6897. Je 15.6. 1389.12.maj 7022. Je 12.5.1514.

6) Hrišćanska era- početak sveta prema Bibliji. Od rođenja Isusa Hrista. Ovo računanje je istovetno sa vizantijskom erom. 525.godine je Dionisije Mali izračunao da se Hrist rodio na prelazu 753/754 god.po rimskoj eri. (što je nulta godina). U Rimu je već hrišćanstvo bilo jedina dozvoljena religija. Ovo su u VIII veku prihvatili prvi Englezi. Kad je Karlo Veliki primio, onda su masovno svi uzeli ovu eru.

STILOVI RAČUNANJA GODINA1) Vizantijski stil-od 1.septembra. npr.sada bi bilo 19.11.2011. jer su oni početak računali

od septembra. Vizantinci preuzimaju hrišćansko računanje vremena (posle). Od XIV veka su obeležavanja zadržana do 1.septembra.

2) Stilus nativitatis – od Božića, 25.decembra. ako je 28.11.2011. (sada 28.11.2010)3) Stilus incarnationis – inkarnacija (Blagovesti) 25.mart. godina je gotova 24.marta. Npr.

3.2.2010 je 3.2.2011.4) Mos venetus- Mletački stil od 1.marta npr. 7.2.2010 = 7.2.2011.5) Glaski stil-početak godine od Uskrsa. Može biti od 22.marta do 25.aprila (a po našem od

4.aprila do 8.maja)6) Stilus circumcisionis-veštački stil. Vezano za paganske običaje. Ustalio se od XII-XIII

veka. 1.1.pada posle Božića. Bio je paganski praznik. A kod hrišćana je to praznik obrezivanja Isusa. Tek u XVI veku je postalo potpuno. Ranije (od XIV veka) u Dubrovniku se koristio. Službeno od 1651.papa Inoćentije XII.

SPECIJALIZOVANI ARHIVI

To su arhivi posebnog tipa u kojima se čuva specifična građa, po raznim osnovama. Npr.arhiv radio Beograda-tu ostaje sav audio materijal. Sve što je snimljeno kao proizvod rada sa propratnim dokumentima. Sličan je i Arhiv jugoslovenske kinoteke-filmovi ostaju tu, a poslovni dokumenti su u glavnom arhivu. Oni se čuvaju bunkerima u Košutnjaku. A arhiv RTS-A je takođe specijalizovan. Sve što je snimljeno, audiovizuelno, vizuelni se čuvaju tu. Specijalni

22

vojni arhiv i BIA-dužni su da kada im istekne rok tajnosti sve predaju glavnom Istorijskom arhivu Beograda ili Arhivu Srbije.Naučni arhivi-arhivi SANU i ROMS (rukopisno odeljenje Matice Srpske). Arhiv SANU – ideja Društva srpske slovesnosti je da se čuva građa iz Prvog ustanka. Godine 1870.Srpsko učeno društvo izrađuje plan i izvršeno je invetnarisanje građe. Kada je osnovana Srpska kraljevska akademija (SKA) građa je ostala u njoj. Podeljena je na staru i istorijsku zbirku. Stara zbirka je bila temelj za današnju biblioteku. U drugu ima oko 1400 inventarisana dokumenta što čini arhiv. Tu su dokumenta iz I srpskog ustanka do Miloševe vladavine. Arhiv SKA zvanično nastaje 4.oktobra 1899.godine. Arhiv dugo godina nije bio otvoren za javnost. Goidne 1952.Akademija prelazi u novu, sadašnju zgradu. Depoi su pre svega bili jako dobri. Od 1956.postoji upravnik. Arhiv poseduje 5 zbirki:

1) Stara zbirka rukopisa i štamapnih knjiga od XVIII veka 2) Istorijska zbirka-ima preko 15.000 signatura (tu su srednjovekovne povelje, isprave,

rukopisni memoari, rukopisna knjižna dela). Lični fondovi Vuka Karadžića, Nikole Pašića, Jovana Cvijića, Milutina Milankovića, Ćopića...

3) Etnografsko-rukopisna zbirka (narodne umotvorine, pesme, ima oko 500 zbirki; lični fond Veselina Čekanovića).

4) Orjentalna zbirka- sadrži i knjige, 262 rukopisne; od toga 78 unikatnih. Tu su turska i arapska dokumenta.

5) Zbirka medalja i ordena – preko 600. To su one kojie su dodeljene nekome uz diplome (kome se daju, zbog čega-zasluga). Odeljenje u Sremskim Karlovcima ima i svoju zbirku. Arhiv SANU ima i konzervatorsku službu.

Rukopisno odeljenje Matice Srpske je najstarija institucija od 1826.godine. Od svog nastanka je imala rukopise. Matica nema službu konzervacije i restauracije već sve šalje u Arhiv Vojvodine na obradu. Do 1847.nije se arhiv odvojio od biblioteke. A 1847.svi stari dokumetni od pre 1826.formirani kao Srbsko narodna zbirka (zbirka dokumenata iz istorijskog značaja Srba) i odvojeno je od knjiga. Ona je ostala skoro 100 goidna. Od 1945. pripala je biblioteci ali je 16 godina bila potpuno integrisani deo biblioteke. 1961.dobija posebnog upravnika. On zatim prelazi pod nadležnošću (nad kontrolom) Arhiva Vojvodine. Sve do 1961.građa se obrađivala po bibliotečkim principima. Prvi deo arhiva je građa samog arhiva. Ima preko 160.000 dokumenata i 158 knjiga zapisnika. Drugi deo zbirka pisama koja za sada ima oko 60.000 obrađenih pisama i pretpostavlja se još oko 150-180.000 neobrađenih. Najstarije je iz 1669. (a to je ujedno i nastariji dokument ROMS). Treći deo je zbirka rukopisa tu ima i dnevnika, oko 20.000 originalih rukopisa i oko 2.000 kopija iz drugih arhiva van Srbije (testamenti, rukopisi Dučića). Četvrti deo je zbirka fotografija-okoa 18.000. Tu su posebne zbirke srpskih pisaca XIX i XX veka. Po broju je to najbogatija građa.

ARHIVISTIKA KAO NAUKA

Arhivistika je dugo smatrana pomoćnom naukom, jer su zanemarivani drugi aspekti ove nauke. Najpre su bibliotekarstvo i arhivistika bile informacione nauke, a sada su to društvene nauke.

23

Arhivistika se pripaja kao informativno-dokumetnacione službe. Zadatak bibliotekarstva i arhivistike nije samo čuvanje i zaštita građe već ima i drugo. Delatnost arhivistike se temelji na stručnom i naučnim osnovama. Arhivistika kombinuje metode raznih društvenih nauka a arhivska građa podleže multidisciplinarnim naukama. Predmet rada je arhivska građa, čak i registraturski materijal. Naučni aspekt arhivistike se vidi i u teorijskom, naučnom delu arhiva. Arhivistika ima više zadataka:

1) Teorijske nauke (sama nauka)2) Uspostavljanje naučnih standarda za rad u arhivima3) Sistem zaštite arhivske građe4) Da utvrdi sistem vrednovanja (valorizacija) arhivske građe 5) Obrada arhivske građe6) Izgradnja modernog informacinog sistema.

Samo arhivističko obrazovanje je staro, i prva Viša arhivistička škola je u Sorboni osnovana 1821. ali se još uvek nije razvijalo. U Francuskoj i Italiji su se širile ove škole. Finska i Slovenija imaju katedre za arhivistiku, ali se često nalazi na katedrama za infromacione nauke. Arhivistiak se po širini znanja nije širila. Euđenijo Kazanova je prvi postavio teorijsku arhivistiku. On arhivistiku deli na:

- Arhivska tehnika- Čista arhivistika- Istorija arhiva- Arhivsko pravo.

Nemac Majner arhivistiku deli: kao praksu i kao teoriju. Krešimir Nemet deli arhivistiku na 5 delova:

- Arhivska teorija- Arhivska tehnika- Istorija arhiva- Arhivska praksa - Arhivsko zakonodavstvo.

U arhivsku praksu spada arhivsko pomaganje čitaocima. Briga o zaštiti registraturskog poslvoanja je obaveza arhiva i to spada u arhivsku praksu. U arhivsku tehniku spada arhitektura tj.arhivska zgrada. Arhivistika se deli na najopštije: u užem i u širem smislu. Arhivistika u užem smislu obuhvata sva pitanja koja su vezana za funckije arhiva, nadležnost arhiva i za osnovne delatnosti arhiva. Ima 5 problema koji tretira arhivistiku u užem smislu:

1) Valorizaicja i odabir arhivske građe (podrazumeva 5 faza):a) Istraživanje tvorca građeb) Istraživanje sistema registraturec) Istraživanje kancelarijskog poslovanja (ono proizvodi registraturu)d) Istraživanje očuvanosti građe (arhivi su dužni da imaju stalan uvid u stepen očuvanosti

građe)e) Utvrđivanje kriterijuma za valorizaciju arhivske građe

2) Sređivanje arhivske građe

24

☆ Izrada preliminarne istorijske beleške koja se radi izvan arhiva☆ Izrada klasifikacionog plana☆ Izrada lista kategorija☆ Izlučivanje građe

3) Kompletiranje arhivske građe: istraživanja fondova u matičnom arhivu utvrđivnaje nedostajuće građe istraživanje građe u drugim arhivima snimanje građe

4) korišćenje i publikovanje arhivske građe: dostupno se čini da sam dođe korisnik ili da se štampa određeni fond.

Izrada opštih informativnih sredstava Izrada nacionalnih informativnih sredstava Procena vrednosti građe Publikovanje arhivske građe

5) Zaštita arhivske građeArhivistika u užem smislu se koristi nizom pomoćnih nauka kao i osnovnim naukama ne samo istorijskim pomoćnim naukama već i dokumentalistkom, arheografijom, informatkom, hemijom, biologijom. Arhivistika u širem smislu se bavi svim pitanjima vezana za prateće delatnosti jednog arhiva. Tu su:

Istorija arhiva Istorija državnih institucija Arhivsko zakonodavstvo (pravne regulative o zaštiti registraturskog mateijrala i

korišćenje arhivske građe) Istorije arhivske službe Arhivska tehnika Arhitektura arhiva

ARHIVSKA GRAĐA

Izvor za arhivsku građu je registraturski materijal. Registraturski materijali su svi oni dokumetni nastali radom određene institucije (pravnog subjekta). Sva dokumenta se čuvaju iz dva razloga: kao pravno-dokazni materijal i kao kulturno dobro (baština). Po novom zakonu se čuva i kao potencijalna kulturna baština. Mi imamo našu reč za registraturski materijal a to je arhiva. 1952.Zakonom o zaštiti materijala i kancelarijskog poslovanja je da u registraturi postoje 2 vrste materijala: arhivski i nepotrebni materijal. U nepotreban spada sve ono što nema operativnu vrednost i nema istorijsku i kulturnu vrednost. Kod nas je 1967.prvi put definisano šta je arhivska građa. Tada je rečeno da arhivsku građu čini izvorni, reprodukovani i kompjuterizovani (po zakonu iz 1994), dokumentarni materijal značajan za istoriju, nauku i kulturu stvoren radom

25

pravnih i fizičkih lica bez obzira kada i gde je nastao. Dodatkom zakona je pridodata i memoarska građa, kao i filmski materijal.

PODELA ARHIVSKE GRAĐE

Arhivska građa se izdvaja kod samog tvorca građe. Deli se na 4 osnove:1) Po osnovu kancelarijskog poslovanja-arhivista koji brine o registraturskom materijalu

dobro zna šta normalnim kancelarijskim poslovanjem može očekivati. Kao osnovni operativni materijal je dokument. To je informaciono sredstvo koje svedoči o nekoj činjenici, (da se nešto dogodilo, zapisano ili učinjeno). Dokument je svaki kancelarijski spis. Dokumentom se smatra sve što je zapisano na bilo kom materijalu. Dokument se deli na više vrsta:a) Akt- osnovni arhivski spis ili celina koji je proizvod iz dela neke institucije ili

pojedinca (kao pravnog lica). To je svaki pisani dokument na bilo kom katerijalu kojim se pokreće, menja, dopunjuje, prekida ili okončava službenu delatnost neke ustanove, pojedinca. Proizašlo je radom pravnog lica. Akt uvek predstavlja pravnu volju. Ona se sastavlja-postavlja u više verzija. Prva verzija je original. Da bi nešto bilo original mora imati jasno propisana spoljna i unutrašnja obeležja. Spoljna obeležja su: -zaglavlje (tu su podaci o tvorcu akta-adresant). Piše se sa leve strane naziv i adresa.-u gornjem desnom uglu su podaci o adresatu-sadržaj samog akta (na sredini; sadrži određenje šta je taj akt)-u desnom uglu ime, prezime i funkcija ovlašćenog lica-potpis i pečat institucije (ovlašćenog lica)-datum i mesto izdavanja akta.Kod sudskih presuda (kao dodatak) sa daje obrazloženje (najčešće ide kao prilog aktu). Unutrašnje obeležje se odnosi na sam sadržaj. Ima 4 osnovna obeležja: -jezik i pismo-vrsta sadržaja (tekstualni,statistički, grafički)-vrsta dokumenta (da li je to zbirni dokument, parcijalni, pomoćni)-paleografske osobineDruga verzija je kopija. Može biti overana ili neoverena. Nalazi se najčešće kod adresata. Kao overena kopija ona je pravno valjana, može imati i unutrašnje obeležje originala. Overena kopija se može praviti naknadno. Može se menjati ime i prezime a pečat ne.Treća verzija je koncept (nema obležja). Čuvaju se samo ako su različiti od originala.Četvrta verzija je minuta (ista je kao koncept, takođe nema obeležja). Odobreni koncept je minuta jer ima potpis.

b) Predmet- dva ili više akta zajedno koji su o jednoj temi. To je skup akata o istoj pravnoj materiji o istom događaju. Ti akti mogu biti vremenski veoma udaljeni.

26

c) Dosije- sličan je predmetu. Tiče se fizičkog lica. Često je skup predmeta koji se odnose na fizičko lice.

d) Prilog- je pisani sastav, tabela, grafikon, predmet; koji se prilažu uz neki akt radi objašnjenja i dokazivanja sadržaja. Prilozi ne podležu samostalno valorizaciji već idu uz sam akt.

2) Po osnovu podloge (materijala)3) Po funkcionalnom osnovu-treba da se izrazi vrsta i karakter dokumenta po hijerarhijskom

značenju (u zavisnosti od visine institucije). Deli se po međusobnoj povezanosti (npr.koja su dokumenta međusobno iz različitih predmeta povezani). Značaj dokumenta (podela) za naučne potrebe. Dokumenti se dele na akte normativnog i institucionalnog značaja. Normativni (pravni) značaj se deli na opšti i posebni. Opšti je zakon i npr.statut fakulteta. A recimo pravni akt je potvrda o ispitima koji su od posebnog značaja (nastali na osnovu Zakona). Akta institucionalnog karaktera dokumetna o radu same institucije.

4) Po arhivističkom osnovu- osnovna jedinica arhivske građe je fond. Fond je organska tvorevina i to je skup povezanih akata ili predmeta sastavljenog jednog pojedinca, institucionalne ili porodične. Čine ga originalni dokumenti (one kojie je tvorac primio), kopije (koje je proizveo), kao i dokumetna celovitosti i provenijencije (po poreklu). I jedno i drugo ima osnovno načelo da ono što je sačinjavalo organsku celinu u instituciji mora činiti i u fondu. Imamo 3 vrste:-opšti fond (kada je to pravno lice)-lični fond: fond pojedinca (gde ima dokument pravni i privatni) i porodični fond. Nazivi fondova za lični fond-ime i prezime; a za porodični-prezime. Naziv opšteg fonda, a može da se menja, ako se promeni ime institucije. Opšti fondovi, ako su veće institucije ima podfondove. To su skupovi akta i predmeta nastali od fondova deljeni na manje delove. Ima i podpodfondove.-kompleks fondova su akta i predmeta kod sličnih istorodnih institucija. Osnova, da se sve stvari jeste da se nalaze u istom arhivu. Pored fonda tu su i zbirke. Prema podlozi ili materijalu.... Zbirku čine mešoviti dokumetni kojima se ne može utvrditi poreklo. Jedna zbirka može biti podljena.

ZAŠTITA REGISTRATURSKOG MATERIJALA

Registraturski materijal je značajan iz dva osnova: ima operativnu vrednost (svedoči o poslovima koji su u toku), i on je izvor za arhivsku građu. Po tom osnovu daje osnov nadležnosti arhivu da ima puno pravo i punu nadležnost arhiva. Tvorac građe ima zakonsku obavezu da uz pomoć arhiva čuva i štiti registraturski materijal sve dok iz njega ne bude izlučena arhivska građa. Nadležnost arhiva proističu iz sistema kancelarijskog poslovanja. Tvorac arhivske građe ima 5 obaveza:-datiranje registraturskog materijala (ko je izdao dokument, ko ga je primio, vreme i mesto nastanka)-vođenje evidencije o registraturskom materijalu

27

-sređivanje predmeta -vođenje delovodnog protokola-vođenje arhivske knjige (zakonom obavezna). Ona je prvo svedočanstvo o regstraturskom materijalu. Izrađuje je tvorac građe. To je evidencija celokupnog registraturskog materijala. U njoj se beleži:

Količina registraturskog materijala (broj predmeta i koliko ima dokumenata) Vreme nastanka (arhivska knjiga se vodi godinu za godinom) Očuvanosti (ukazuje se i najmanje oštećenje) Uslovi smeštaja.

Arhiv od početka gleda očuvanost i uslove smeštaja. Ona se vodi za godinu u dva primerka (jedan u arhiv, a drugi u instituciji-tvorca građe). Tvorci građe su obavezni da daju nadležnost arhivima sve informacije o građi. Arhiv ne može uvek da preuzme baš tačno za godinu na vreme. Dok istraživači iamju pravo da traže nešto što je izlučeno do 30 godina od godina nastanka. Tvorac bez obzira arhivske knjige omogućuje arhivu da ima uvid u građu. Tvorac građe je dužan da uradi sve što nadležni arhiv zahteva (npr.da premesti negde građu), a tu se misli i na čuvanje i izlučivanje. Osnovni zadatak arhiva je da na pravi način evidentira i zaštiti registraturski materijal. Kontrola arhiva zavisi od institucije. Arhiv je jednim delom i upravna institucija (pored kulturne i informaciono-dokumentarne). Obavlja stručni nadzor i pruža pomoć tvorcima registraturskog materijala. Arhivi najviše posma imaju sa evidentiranjem registraturskog materijala van arhiva. Važna funkcija arhiva je nadležnost građe fizičkih lica. Ako je arhiv evidentirao građu ne može se ništa uništiti. Bez arhiva se ne sme odabirati ni vrednovati arhivska građa. Najvažniji zadatak arhiva je odabiranje arhivske građe iz registraturskog materijala. Nadležnost arhiva je i da izvrši popis i sređivanje arhivske građe. Arhivista treba da uđe u strukturu tog registraturskog materijala. Nadležnost arhiva je da preuzme celokupan registraturski materijal kada institucija npr.ode u stečaj (kad nestane). Posle izlučivanja građa se preuzima 30 godina od njenog nastanka. Ukoliko arhiv utvrdi da se građa nalazi u opasnosti, a pre isteka 30 godina, on uzima tu građu. Arhivsku knjigu vodi tvorac građe. Moraju da imaju još 3 pravna akta koji se odnosi na zaštitu arhivske građe:

1) Propisi o evidentiranju i čuvanju građe (ko može da vidi tu građu)2) Propisi o načinu zaštite građe3) Moraju da izrade listu kategorija registraturskog materijala sa rokovima čuvanja. Ona je

prvi stepen za vrednovanje arhivske građe.

LISTA KATEGORIJA REGISTRATURSKOG MATERIJALASA ROKOVIMA ČUVANJA

Tvorac građe mora da pomogne nadležnom arhivu I da izradi listu kategorija. To je prvi korak ka utvrđivanju šta je arhivska građa. Lista je popis registraturskog materijala po aktima I predmetima. Tačno se zna koji su delovi liste, koju vodi tvorac. Ima 3 dela:

28

1) Istorijat tvorca registraturskog materijala (građe)-važno zbog pravnih stvari. Svaka promena se mora registrovati (npr.naziv). nadležni arhiv mora da zna kakvu građu da očekuje. Istorijat zahteva najveći deo liste kategorija (koja obuhvata 7 delova):

☆ Naziv tvorca građe (uvek se beleži poslednji naziv kao osnova). Lista kategorija se izrađuje najčešće po pet godina, dok se u zagradi nabraja koji su mu bili prethodni nazivi. Tu idu I godine kada je menjan naziv, a najčešće se spoji i dokument o promeni naziva.

☆ Status tvorca građe (da li je to državna ustanova, kombinovano vlasništvo, privatno)

☆ Osnovna delatnost tvrca građe (može da se menja, to je ona koja je u trenutku samog liste kategorije, navode se i ostale koje su starije)

☆ Praćenje delatnosti tvorca građe (češće su promene). Lista kategorija se odlikuje u unutrašnjoj strukturi tvorca građe. Tu se pravi podela po organizacionim jedinicama. Stajaće čija je i koja je nadležnost.

☆ Položaj tvorca građe u hijerarhijskom sistemu (ovde će biti promena o tome ko je nadležan)

☆ Sistem kancelarijskog poslovanja (da bi arhivista lakše pregledao datum). Da se utvrdi postojanje koncepta, kopije, duplikata.

☆ Stanje registraturskog materijala2) Struktura popisa liste – to je podela registraturskog materijala po kategorijama.

☆ Preambula (uvod)-što na latinskom znači fomralni uvod. Ovde znači zakonski oblik liste.

☆ Naziv donosioca liste – donosilac je u 90% slučajeva tvorac; a to može biti i neka nova institucija

☆ Struktura organizacione šeme (tu spadaju popis organizacione jedinice u trenutku-radi se na osnovu istorijata tvorca građe; delatnosti-evidentira se svaka promena delatnosti)

☆ Naziv tvorca građe☆ Redni broj kategorije (najčešće hijerarhijski)☆ Sadržaj kategorije- u okviru njega ide naziv kategorije prema vrsti

dokumenata (prvo koje je vrste dokument: npr.akt, predmet, prateći dokuemnt-izveštaj); kategorije prema tipu dokuemnta (original, kopija), naziv po kancelarijskom poslovanju (molba, rešenje, presude, odluke)

☆ Rokovi čuvanja (određuju prema operativnosti)☆ Napomena (najčešće piše: arhiv dao saglasnost)

3) Obrazloženje liste-kojim se kriterijumom rukovodi tvorac građe.Lista kategorija je najvažnija jer već nudi smernicu šta treba uraditi i olakšava posao u valorizaciji. Izrada lista kategorija podrazumeva ekseprtizu u naučne i operativne vrednosti jer arhivska građa koja se izvlači iz registraturskog materijala upravo to radi zbog operativne vrednosti. Najbolje liste kategorije treba raditi za grupe srodnih – objedinjenih lista kategorija.

29

Prvo se utvrđuju registratura koja neće ući u arhivsku građu i ona se odmah odbacuje. A ostalo se hijerarhijski prema organizacionim jedinicama. Najbolja ekspertiza obuhvata da se čita svaki dokument. Lista kategorija se izrađuje po delovima za cele registrature, ali mnoge registrature rade arhivisti za pojedine organizacoine jedinice. Kod posebne važne građe radi se lista kategorija za samo tu građu. Liste kategorija mogu biti pojedinačne i vode se za pojedine fondove (ima kompleks fondova), vodi tvorac građe i obavezne su. Resorne liste-objedinjene liste- objedinjene liste kategorija iz različitih institucija iz iste obalsti (to se radi najčešće za saobraćaj, tužilaštvo). Tu su i specijalne liste koje vodi nacionalni arhiv. Npr.Arhiv Srbije vodi za sve budžete u Srbiji, kao i za naredbe. Na kraju su liste sa rokovima čuvanja. Oni se odnose na registraturski materijal. Mogu biti:

Kratkotrajni (registratura bez vrednosti)-čuva se od 6 meseci do 5 godina. Oni ne idu u arhiv jer nemaju vrednost.

Privremeni rokovi čuvanja od 5 do 15 godina. Ne ulaze u arhivsku građu i oni dobijaju standardnu vrednost ako nešto nema primarnu vrednost (npr.polugodišnji izveštaj, kopija, koncept, u školama dnevnici koji se čuvaju do 10 godina).

Trajno operativna graža iznad 15 godina, a najčešće večno. To je onaj registraturski materijal koji postaje arhivska građa.

Tvorac građe vodi arhivsku knjigu i listu kategorije. Za sve to vreme arhiv je uključen u kontrolu i nadzor. Svaki arhiv ima 4 evidencije (dok registraturski materijal nije arhivska građa-pre valorizacije).

1) Registar aktivnih registratura (firme, preduzeća, javne institucije-one koje rade). Tu se prepisuju pravne osnove na koje registratura radi:

Redni broj upisa (pod kojim je firma upisana u sudski registar) Datum upisa (kada je firma počela da radi) Naziv registrature (jednog dana postaje naziv fonda) Adresa registrature Oznaka registrature (vezana za arhiv jer on daje ovde oznaku)

2) Registar registratura čiji je rad prestao (mrtvi)-ide sve od prve evidencije i dodaje se:- Datum prestanka rada- Pravna osnova za prestanak rada3) Kartoteka registratura-ide niz elemenata koji će biti neophodni za formiranje fonda

I strana: ☆ Naziv registrature☆ Osnovna delatnost registrature (npr.univerzitet-obrazovno-naučna) i uzima se

iz liste kategorija☆ Adresa registrature☆ Redni broj upisa ☆ Šifra delatnosti (određena na nivou države)☆ Napomene (npr.da li je registar ugašen)

II strana:

30

☆ Arhiv ili delatnost nad kontrolom☆ Datumi izvršenih stručnih nadzora☆ Datumi preuzimanja arhivske knjige☆ Datumi izlučivanja bezvrednog materijala u registraturi☆ Datum i broj zapisnika kada je preuzeta arhivska građa od strane arhiva☆ Period iz koga je registraturski materijal (od kad do kad)☆ Količina registraturskog materijala u metrima☆ Količina izlučene građe u metrima☆ Količina arhivske građe u metrima

4) Dosije registratura-posebno za svaku registraturu dok kartoteka samo na nekom nivou. On predstavlja najvažniju stvar za klasifikovanje u fondovima.

Istorijat tvorca građe (nosi posle tvorca fonda-vodi se na osnovu liste kategorija Organizaciona struktura tvorca građe (svaka promena se beleži) i prilažu se i: Kopija arhivske knjige (prilažu se ali čine sastavni deo) Zapisnici o pregledu i reviziji materijala (o izvršenom stručnom nadzoru) Zapisnici o izlučivanju bezvrednog materijala Zapisnici o preuzimanju arhivske građe Prepiska među arhiva i registrature Datum upisa registrature Šifra delatnosti

Sve ove evidencije su dinamične kada je živa registratura. Tek kad se urade ovi poslovi vrši se popis registraturskog materijala za izlučivanje. U tom popisu treba da stoiji naziv kateogorije, redni broj kategorije, godina nastanka svakog dokumenta koji se izlučuje, rok čuvanja, količina izlučenog materijala u metrima. Da bi se ----------- sve to proverava komisija nadležnog arhiva. Kad oni napišu da je za izlučivanje, onda se slobodno uništava. Dokumentacija o izlučivanju se čuva trajno u 2 primerka (arhiv i registratura) u registraturi u delovodni protokol.

31