Nathaniel Hawthorne - Skerletno Slovo

8/19/2019 Nathaniel Hawthorne - Skerletno Slovo

1/177


2/177


3/177

Skerletno Slovo

NATANIJEL HOTORN


4/177

CARINARNICA

Uvod u skerletno slovo

Iako ne volim da govorim mnogo o sebi i svojoj privatnosti pored kamina i s bliskim prijateljima, ipak, dva puta u životu ovladao je mnome neki autobiografski nagon dase obratim javnosti. Prvi put je to bilo pre tri-četiri godine. Tada sam podario čitaocu- bez ikakvog razumnog povoda koji bi mogao zamisliti dobrodušni čitalac ilinametljivi pisac - opis svoga života provedenog u dubokoj tišini stare svešteničkekuće. A sada - pošto sam, bez svoje zasluge, imao dovoljno sreće da nađem jednog ilidva slušaoca - opet primoravam javnost da me sluša, i govorim o svom trogodišnjemiskustvu u jednoj carinarnici. Nikada niko nije vernije sledio primer čuvenoga ,,P. P.,

parohijskog zapisničara“. Međutim, istina se sastoji u tome što se i pisac, kad bacasvoje listove u vetar, ne obraća množini, koja će odbaciti njegovu knjigu, ili je nećenikad ni uzeti u ruke, već malom broju onih koji će ga razumeti bolje nego većinanjegovih školskih drugova ili životnih saputnika.

Neki pisci, zaista, čine mnogo više od ovoga, upuštajući se u veoma poverljivedubine razotkrivanja, koje se mogu umesno kazati samo i jedino srcu i duši potpuno

prijateljskim. Pisci veruju da će štampana knjiga bačena u veliki svet pouzdano pronaći odvojeni deo njihove sopstvene prirode i upotpuniti celost njihovog bića timešto će ga spojiti s onim odvojenim delom. Jedva da je pristojno kazati sve, čak i ondakad govorimo bezlično. Ali kako su misli hladne a reč nema, osim ako govornik neostvari neki istinski odnos sa svojim slušaocima, tako nam se može oprostiti što ćemozamisliti nekog prijatelja, ljubaznog i osetljivog, iako ne baš najprisnijeg, kako slušanašu priču. I tada, pošto je naše urođeno snebivanje uklonjeno prijateljstvom, možemose podičiti okolnostima koje su oko nas, pa i u nama samima, i ponovo zadržati naše

najintimnije ja pod koprenom.Do ove mere i u ovim granicama, čini mi se, pisac može biti autobiografičan a da

ne povredi prava čitaoca, kao ni svoja sopstvena.

Dalje, videće se da ovaj opis Carinarnice ima izvesnu osobinu koja se uvek dopušta u književnosti, koja će objasniti na koji je način veliki deo narednih stranicadospeo u moje ruke, i pružiti dokaze za to da je priča koju sadrže istinita. Eto to -želja da zauzmem svoj pravi položaj kao urednik, ili nešto malo više nego to, za ovu


5/177

najdužu pripovetku u mojoj zbirci - jeste jedini stvarni razlog što tražim lični kontakt s publikom. Pri izvršenju glavnog zadatka bilo je potrebno, s nekoliko spoljašnjih crta,dati bledu sliku načina života koji niko ranije nije opisao, kao i opis nekoliko licakoja se u njoj kreću, a među kojima je slučajno i sam pisac.

U mom rodnom gradu Sejlemu stoji jedna zgrada na ulazu u ono što je, pola veka

ranije, u doba starog Kralja Derbija, bilo prometno pristanište, a koje je sadazakrčeno trošnim drvenim kućama, i pokazuje malo ili nimalo znakova trgovačkeživosti; sem kada kakva barka ili brig nasred usnulog keja iskrcava kože; ili kakavškuner iz Nove Škotske izbacuje tovar drva za ogrev. Uvrh pomenutog već oronulogkeja, koji plima često plavi, i gde se podno niza zgrada i iza njih vidi trag mnogih

prospavanih godina u vidu nabujalog korova - ovde, odakle se sa glavnih prozoraotvara ovaj nimalo veseli pogled, i dalje duž zaliva, diže se jedna prostrana građevinaod opeke. Sa najviše tačke krova, svakog popodneva tačno u pola četiri, na vetru ili

tihom vremenu, leprša se ili visi nepokretna zastava republike, ali s njenih trinaest pruga okrenutih vertikalno, umesto horizontalno, što pokazuje da je ovde građansko ane vojno nadleštvo vlade Ujka Sema.

Prednja strana zgrade ukrašena je portalom od šest drvenih stubova, koji nose balkon, ispod koga široke granitne stepenice silaze prema ulici. Iznad ulaza lebdiogroman primerak američkog orla s raširenim krilima, sa štitom na prsima, i ako sedobro sećam, sa svežnjem međusobno izmešanih munja i oštrih strela u svakoj kandži.S poznatim srditim temperamentom, kojim se odlikuje ova nesrećna ptica, ona izgledakao da, oštrinom svoga kljuna i oka i opštim prkosnim stavom, preti nevinoj zajednici;i kao da naročito opominje građane koji paze na svoju bezbednost đa se ne usude dauđu u zgradu koju ona osenčava krilima. Ali ipak, ma koliko da je nalik na vešticu,mnoga lica u ovom istom času traže zaštitu pod krilima ovog državnog orla, jer uobražavaju, valjda, da su njegove grudi meke i tople kao perjani jastuk. No, on nijeosobito nežan, čak ni kad je najbolje volje, i pre ili posle - češće pre nego posle -spreman je da istera svoje štićenike iz gnezda oštrim kandžama, kljucanjem ili zlomranom od oštrih strela.

Kaldrma oko gore opisane zgrade - koju možemo i odmah da nazovemo pristanišnom carinarnicom - veoma je obrasla travom, što pokazuje da je u poslednjevreme nisu mnogo uznemiravale noge zaposlenih ljudi. Ipak, ponekad u godini, desi sekakvo prepodne kada poslovi poteku življim tokom. Takvi slučajevi mogu podsetitigrađane na onaj period uoči rata s Engleskom, kad je Sejlem bio samostalno

pristanište, a ne mesto, kao sada, prezreno od vlastitih trgovaca i brodovlasnika, koji puštaju kejeve da se ruše dok njihova preduzimljivost diže, sasvim bez potrebe izahvalnosti, snažnu trgovačku maticu Njujorka i Bostona.


6/177

U takvim jutrima, kad se desi da tri-četiri broda dođu u isti mah - obično izAfrike ili Južne Amerike, ili se spremaju da otplove tamo - čuje se bat čestih koraka,koji živo silaze niz granitne stepenike ili se penju uz njih. Ovde možete pozdraviti

preplanulog brodovlasnika i pre njegove rođene žene, u času kad dolazi u luku, sčađavom kutijom pod miškom, u kojoj su dokumenti lađe. Ovamo u Carinarnicu

svraća i lično brodovlasnik, veseo ili zabrinut, ljubazan ili natmuren, u zavisnosti odtoga kako je ostvaren njegov plan putovanja, da li u robi koja će se brzo pretvoriti uzlato, ili je zatrpan nepotrebnim tovarom od koga ga niko neće brzo osloboditi. Ovde,takođe, vidimo i budućeg trgovca izborana čela, prosede brade, iznurenog brigama -ali sada je početnik lepog izgleda i kuša sreću u trgovini. Tako mladi vuk oblizuje krv,i već daje smele poruke lađi svoga kapetana, a bolje bi bilo da se igra brodićima

pored neke vodenice. Druga figura ove slike je mornar, koji se obavezao da plovi, asad moli za zaštitu; ili koji je skoro prispeo pa bled i iznemogao traži uput za bolnicu.

Ne smemo zaboraviti ni kapetane zarđalih malih škunera što donose drva za ogrev iz

britanskih provincija; ti ljudi grubog izgleda odeveni su u voštano platno i nisu takoživahni kao Amerikanci. Ali oni predstavljaju prilično važan elemenat u slici našetrgovine, koja stalno opada.

Skupite sva ova lica zajedno, kao što se to i dešavalo ponekad, i dodajte raznadruga, koliko da bi skupina bila raznolika, i Carinarnica će oživeti kao pozornica. No,

penjući se uz stepenice, češće ćete ipak videti - leti u predsoblju, a u određenimsobama po ružnom ili zimskom vremenu - red poštovanja dostojnih lica, kako sede nastaromodnim stolicama, koje su vrhovima zadnjih nogu oslonjene na zid. Ova lica

često spavaju, a s vremena na vreme može se čuti kako razgovaraju, glasovima kojinisu ni govor ni hrkanje, s onim odsustvom snage kojim se odlikuju žitelji usirotinjskim domovima, kao i sva ostala ljudska bića koja žive od milostinje, nekogmonopola, ili od čega god, samo ne od svog sopstvenog rada. Ova stara gospoda -koja su sedela kao Mateja kad je primao carinske dažbine, samo što nisu bila zgodnada kao Mateja budu pozvana u apostolsku misiju - bili su carinski činovnici.

Sem toga, s leve strane kapije nalazi se jedna soba, ili kancelarija, oko četiri i pometra kvadratnih, prilično visoka; dva njena prozora na luk gledaju nagore spomenuti

oronuli kej, a treći na jednu uzanu ulicu, i jedan deo Derbi strita. Sa sva tri prozoramogu se videti bakalnice, radionice tesača kamena, prodavnice jeftinog lađarskogodela i radnje koje snabdevaju brodove sitnicama, oko čijih su se vrata obično videlegrupe starih besposličara i drugih lučkih pacova što se skupljaju na ulicama svihmorskih pristaništa. Samo je ova soba puna paučine i prljave stare boje; njen je pod

posut sivim peskom, što je na drugim mestima davno napušteno, i lako se da zaključiti, po opštoj zapuštenosti, da je ovo neko svetilište u koje vrlo retko zalaze žene sa


7/177

svojim magijskim oruđima - metlom i krpom. to se tiče nameštaja, tu su peć sogromnim sulundarom, stari hrastov pisaći sto s tronošcem, dve-tri stolice s drvenimsedalima, veoma rasklimane i slabe; a ne treba zaboraviti ni biblioteku - nekoliko

polica, više desetina svezaka kongresnih odluka i jedan debeli zbornikom carinskihzakonskih propisa. Jedna limena cev probija se kroz tavanicu i služi za razgovore s

drugim delovima zgrade. I ovde biste, poštovani čitaoče, pre nekih šest meseci, moglizateći - gde korača od ugla do ugla, ili sedi na visećoj stolici, nalakćeno na sto, s pogledom koji luta po stupcima jutarnjih novina - ono isto lice koje vas je srdačno pozvalo u svoju vedru malu radnu sobu, gde sunčev zrak tako prijatno igra krozvrbove grane sa zapadne strane stare svešteničke kuće. No ako biste sada pošli tamoda ga potražite, uzalud biste pitali za carinskog kontrolora. Reorganizaciona metla

počistila ga je iz ureda i sad dostojniji poslenik ima njegov čin i prima njegovu platu.

Ovaj stari Sejlem - moj rodni grad, iako sam živeo dugo van njega, kao dečko i

posle u zrelim godinama - ima, ili je imao, svu moju ljubav, čiju silu nisam nikadosećao dok sam stvarno živeo u njemu. I doista, ako se imaju u vidu njegove glavnecrte: fizički izgled, s ravnom i jednolikom površinom, pokrivenom uglavnom drvenimkućama, bez pretenzija ka arhitektonskoj lepoti; neuređenost, koja nije bila ni slikovitani neobična, već samo dosadna; ulice koje se zamorno pružaju ćelom dužinom

poluostrva, s bregom gde su vešala i tamnica na jednom kraju, a sirotinjski dom nadrugom - bilo bi sasvim opravdano zavoleti ga koliko i kakvu razbijenu šahovskutablu. Ipak, iako sam uvek bio srećniji u drugim mestima, postoji u meni izvesnoosećanje za stari Sejlem, koje u nedostatku boljeg imena moram nazvati ljubavlju.

Osećanje se verovatno može objasniti dubokim i starim korenima koje je moja porodica pustila u to zemljište. Ima skoro dva stoleća i četvrt otkako se rođeniBritanac, najraniji useljenik moga imena, nastanio u divljoj, šumom obraslojnaseobini, koja je kasnije postala grad. I ovde su se njegovi potomci rađali i umirali imešali svoje zemne ostatke s ovim tlom, dok naposletku njegov znatan deo nije postaosrodan ovom smrtnom okviru u kojem i ja za nešto malo svoga vremena hodamulicama. Zato, delimično, osećanje koje me vezuje jeste simpatija praha prema prahu.Malo mojih zemljaka zna šta je to; niti smatraju da je potrebno poznavati ga, jer je

često seljenje možda bolje za rasu.Ali osećanje ima i svoju moralnu vrednost. Lik onoga prvog pretka, zaogrnut

porodičnim predanjem maglovitom i tamnom veličinom, stajao je pred mojomdečačkom maštom od mog najranijeg sećanja. On mi se još javlja i uliva mi neku vrstu

porodične simpatije za prošlost, koju ne osećam prema sadašnjici svoga grada.

Čini mi se da imam još veće pravo da živim u njemu zbog tog pretka, bradatog,ozbiljnog, u crno odevenog, sa šiljatim šeširom - pretka koji je među prvima došao s


8/177

Biblijom i mačem i pošao novim putem s tako gospodskim držanjem i ostavljaosnažan utisak čoveka rata i mira - jače pravo nego moje lično, jer se moje ime retkočuje, a moje lice malo ko poznaje. On je bio vojnik, zakonodavac, sudija, crkveni

poglavar; imao je sve puritanske osobine, i dobre i rđave. Strogo je progonio druge,čemu su svedoci kvekeri, koji su ga spo-menuli u svojoj istoriji - govore o jednom

slučaju njegove nečovečne strogosti prema nekoj ženi iz njihove sekte, čija će priča, bojim se, živeti duže nego ikakvi primeri njegovih boljih postupaka, mada je i njih bilo nekoliko. Njegov sin je, takođe, nasledio duh svireposti i veoma se istakao umučenju veštica, tako da je njihova krv, može se reći, ostavila mrlju na njemu. Takoduboku mrlju, doista, da se njen trag morao zadržati i na njegovim starim suvimkostima, na groblju u Čarter stritu, sem ako se nisu sasvim raspale u prah! Ne znam dali je ikome od ovih mojih predaka palo na pamet da se pokaje i traži oproštaj od nebaza svirepa nedela, ili i sad stenju pod njihovim mučnim posledicama u nekom drugomstanju života. U svakom slučaju, ja, današnji pisac, kao njihov predstavnik, primam na

sebe njihov greh radi njih, i molim se da ma kakvo prokletstvo koje ih je stiglo - kaošto sam čuo, a što dokazuje i žalosna i nezavidna sudba njihovih potomaka mnogogodina unazad - bude s njih skinuto.

Ipak, nema sumnje da bi svaki od ovih strogih crnih vođa puritanaca smatrao dae sasvim dovoljno ispaštanje za njihove grehe to što je, posle tako dugog niza godina,

staro stablo porodičnog drveta, obraslo jakom mahovinom, ponelo kao svoju najvišugranu jednog besposličara kakav sam ja. Nema cilja koji sam ja cenio a koji bi onismatrali pohvalnim; nema moga uspeha - ako bi uopšte moj život van domaćeg kruga

bio ozaren kakvim uspehom - koji oni ne bi smatrali ništavnim, ako ne baš isramotnim. Šta je on, mrmlja jedna siva sen mojih predaka drugoj. Pisac pripovedaka!Kakvog se posla latio - zar se tako slavi Bog - zar se time služi ljudskom rodu unjegovo vreme? Zar se danas tako što radi? Onda bi taj izrod mogao biti i muzičar!Takvi su se pozdravi izmenjivali između mojih predaka i mene preko provalijevremena! Pa ipak, neka me preziru koliko hoće, jake nasleđene crte njihove prirodevezuju me s njima.

Ukorenjena duboko s ovom dvojicom ozbiljnih i energičnih ljudi, u prvu mladost

i detinjstvo ovog grada, naša loza otaduvek živi ovde; i uvek je bilo uvažavana;nikada je, koliko mi je poznato, nije osramotio nijedan njen član. Ali je i retko, to jestnikada posle prva dva pokolenja, učinila ikakvo značajno delo, ili stekla prava da jeavnost prepozna. Postepeno, ona se gotovo izgubila iz vida, kao što stare kuće u ulici

dopola utonu u naslage novoga zemljišta. S oca na sina, više od sto godina, oni su plovili morem; i kad se takav osedeo brodovlasnik u svakom pokolenju povlačio s broda u svoj dom, jedan dečak od četrnaest godina zauzimao bi nasleđeno mesto na


9/177

pramcu ispred katarke, izlagao se slanoj peni i vetru, koji su gonili njegovoga oca idedu. Dečko bi takođe prešao sa pramca u kabinu, proveo burno zrelo doba i vraćaose sa svojih lutanja po svetu da ostari, umre i pomeša svoj prah s rodnom zemljom.Ovo dugo porodično poznanstvo s jednim mestom kao svojom kolevkom i otpočinkomstvara srodnost između ljudskog bića i mesta, sasvim nezavisno od ma kakve draži

prizora ili moralnih prilika koje ga okružuju. Ovo nije ljubav, već instinkt. Novistanovnik, koji je sam došao iz tuđe zemlje, ili su tu došli njegov otac ili deda, nemamnogo prava da se naziva Sejlemcem; on i nema pojma o privrženosti kao u školjke,kojom se kakav stari doseljenik, preko koga klizi treći vek, hvata za mesto gde su se injegovi preci bili uvrežili. Ništa ne znači što je to mesto za njega bez radosti; što jeumoran od starih drvenih kuća, od blata i prašine, ubistveno dosadnog izgleda;hladnog istočnog vetra i najhladnije društvene atmosfere - sve ovo, i ma kakve drugenedostatke da vidi ili da uobrazi, ne menja ništa. Čar se produžava i toliko je snažnakao da je rodno mesto raj na zemlji. To je bio i moj slučaj, osećao sam skoro kao

sudbu da je Sejlem moj zavičaj; tako da iste crte lica i karaktera, koje su ovde odavno poznate, mogu biti i za moga kratkoga života viđene i upoznate u starom gradu; jer uvek kad bi jedan predstavnik loze legao u grob, drugi bi, takoreći, preuzeo njegovomesto stražara u glavnoj ulici. Najzad, ovo isto osećanje dokazuje da ta veza, koja je

postala nezdrava, treba da bude raskinuta. Ljudska priroda neće napredovati, kao nikrompir ako se sadi i presađuje dugi niz pokolenja na istom iznurenom zemljištu.Moja su se deca rodila u drugim mestima, i ako ja mogu uticati na njihovo daljeusavršavanje, trebalo bi da puste korenje u novo tle.

Kad sam napustio staru sveštenićku kuću, ova čudna neobjašnjiva, nevesela ineradosna privezanost za moj rodni grad bila je glavni povod koji me je doveo da

popunim jedno mesto u Ujka Semovoj zgradi od opeke, iako sam mogao otići, i bilo bi bolje da sam otišao, nekuda na drugu stranu. Ali takva mi beše sudba. Ovo nije bio ni prvi ni drugi put da ja odem daleko - kako se činilo, zauvek - ali sam se ipak vraćao,kao izlizani marjaš. Kao daje Sejlem za mene bio neizbežno središte vasione. Takosam se, jednog lepog jutra, popeo uz granitne stepenice, s predsednikovom odlukom udžepu, i predstavio se zboru gospode koja je trebalo da mi pomažu u mojoj teškoj

dužnosti kontrolora u Carinarnici.Veoma sumnjam - ili možda ne sumnjam nimalo - da je ijedan činovnik u

Sjedinjenim Državama, bilo u građanskoj ili vojnoj službi, imao takvu zbirku staraca pod svojom komandom kao ja. Šta se dešava s najstarijim stanovnicima, bilo mi jeodmah jasno čim sam ih pogledao. Jer za više od dvadeset godina pre ovog doba,nezavisan u svom položaju, upravnik je zaštitio sejlemsku Carinarnicu od

promenljivog političkog vrtloga koji čini činovnički položaj tako labavim. Vojnik -


10/177

najuvaženiji vojnik Nove Engleske - stajao je čvrsto na svom položaju, i pošto je sam bio obezbeđen mudrom liberalnošću narodnih vlada pod kojima je služio, bio jezaštita svojim potčinjenim u mnogim časovima opasnosti i strahovanja. General Miler

bio je odsečno konzervativan čovek, na čiju je dobrodušnu prirodu navika imala priličan uticaj; ona gaje privezivala jako za poznata lica pa ih je s mukom menjao čak

i kad je promena donosila očigledno poboljšanje. Stoga, kad sam stupio na svojudužnost, našao sam skoro sve same starce. Oni su bili, većinom, pomorski kapetani uostavci, koji su, pošto su se naljuljali na svakom moru i hrabro se odupirali buramaživota, najzad uplovili u mirnu luku, gde ih je malo šta uznemirivalo, osim

periodičnog straha od predsedničkih izbora, i svi su do jednoga produžili ovde svojživotni rok. Mada su kao i ostali ljudi bili podložni starosti i bolesti, imali su nekuamajliju, ili nešto tako, što nije davalo smrti da im se približi. Dvojica ili trojica,kako su me uveravali, patila su od kostobolje i reumatizma, često su ležali i nisu nikadni pomišljali da dođu u Carinarnicu dobar deo godine. Ali po-sle kakve mlitave zime

izmileli bi na toplo sunce, u maju ili junu, išli bi lenjo na svoju dužnost, i kad im je bilo udobno i prijatno, vraćali bi se ponovo u krevet. Moram priznati da sam kriv što

e bila skraćena činovnička služba nekolicini ovih uvaženih republikanskih službenika. Njima je bilo dopušteno, po mojoj predstavci, da se odmore od svog napornog rada,no oni su se odmah zatim - možda što im je jedini princip života bila revnost u službiotadžbine, u šta i ja verujem - povukli na bolji svet. Za mene je pobožna uteha što ime, mojim uplitanjem, dato dovoljno vremena da se pokaju zbog grešnih i

korumpiranih postupaka za koje se misli da ih svaki carinik mora počiniti. U raj ne

vode ni prednja ni zadnja vrata Carinarnice.Većina mojih činovnika bili su vigovci. Bila je sreća za njihovo bratstvo što novi

kontrolor nije bio političar - jer, iako je bio veran demokratskim načelima, niti je bio postavljen niti je ostao u službi iz političkih obzira. Da je bilo drugačije - da jeaktivan političar bio postavljen na ovaj uticajni položaj, i da je preuzeo laki zadatak starešine umesto upravnika vigovca kome bolest nije dopuštala da lično upravlja -edva da bi ijedan od staraca disao još mesec dana zvanični vazduh, pošto bi se anđeo

smrti uspeo uz stepenice Carinarnice. Prema utvrđenom pravilu koje je važilo u tim

poslovima, prva bi dužnost političara bila da stavi pod sekiru giljotine sve ove sedeglave. Jasno se moglo zapaziti da su ovi starci strahovali od neprijatnosti s mojestrane. Bilo mi je bolno, a u isti mah zabavno, da posmatram strah koji je pratio mojdolazak; da vidim poneko čelo izborano poluvekovnim burama kako postaje smrtno

bledo od pogleda tako bezopasnog čoveka kao što sam ja; da otkrivam, kad mi seobraća jedan ili drugi, podrhtavanje glasa, koji je u prošlosti bio naviknut da huči krozgovornu trubu, dovoljno promuklo da od straha nagna i samog Boreja na ćutanje.


11/177

Oni su znali, ti izvanredni starci - odnosno neki od njih, opterećeninesposobnošću za obavljanje posla - da je prema svim utvrđenim pravilima trebalo daustupe mesto mlađima, politički ispravnijima i uopšte spremnijima da bolje od njihsluže našeg Ujka Sema. I ja sam to znao, ali mi srce nikad nije dopuštalo da postupim

prema svom uverenju. Stoga, jako i opravdano, na pokudu samoga sebe i prilično

nauštrb svoje činovničke savesti, oni su za vreme moga starešinstva produžili da puze po kejevima, i da u besposlici gmižu gore-dole po stepenicama Carinarnice. Takođesu mnogo vremena provodili spavajući po uglovima u kojima su se ustalili, nastolicama naslonjenim na zid; svakako, budili bi se dva-tri puta u toku jutra, dadosađuju jedan drugome nekoliko hiljada puta ponovljenim starim anegdotama s morai plesnivim šalama, koje su postale njihove lozinke i odzivi.

Čini mi se da se ubrzo otkrilo da novi kontrolor nije mnogo opasan. Stoga, veselasrca i sa srećnim ubeđenjem da služe korisno - bar samima sebi ako ne i našoj

ljubljenoj otadžbini - ovi dobri starci vršili su razne službene formalnosti. Srazumevanjem su ispod svojih naočara zavirivali u magacine brodova! Veoma su seuzrujavali zbog sitnica, ali su najčešće bili neosetljivi za veće nepravilnosti, na kojesu gledali kroz prste. Kad god bi se desila takva prestupna pogreška - kad bi kakavtovar skupocene robe bio prokrijumčaren na obalu oko podneva, na primer, upravo

pod njihovim neopreznim nosom, ništa nije moglo prevazići njihovu budnost i revnosts kojom su pristupali da stave pod katanac, i pod dvostruki katanac, i pečatomobezbede sve pristupe okrivljenoj lađi. Umesto ukora za raniju nebrigu, pošto se

prestup već dogodio, slučaj bi zahtevao pohvalu njihovoj obazrivosti; zahvalno

priznanje njihovoj revnosti, posle, kad se više ništa nije moglo popraviti.Imao sam luckastu naviku da se prema ljudima ophodim vrlo ljubazno kad ne bi

bili više nego obično neprijatni. Bolja strana karaktera moga drugara, ako on ima neku bolju stranu, odmah mi izlazi pred oči i stvara sliku po kojoj ga prepoznajem. Pošto jevećina ovih starih carinskih službenika imala dobrodušne crte i kako je moj stav

prema njima bio rođački i zaštitnički, što je pomoglo razvoju prijateljskih osećaja, jasam ih uskoro sve zavoleo. Bilo je pravo zadovoljstvo u letnjim jutrima - kada je jakažega, koja je skoro rastapala ostale pripadnike ljudskog roda, davala tako prijatnu

toplotu njihovim poluukočenim telima - bilo je, dakle, prijatno čuti kako ćeretaju uzadnjem predsoblju, poredani pored zida, kao i obično, dok se zaleđena duhovitost

prošlih pokolenja kravila i dolazila žuboreći smehom s njihovih usana. Spoljaveselost starih ljudi veoma liči na dečju radost; razum, kao i dublji smisao humora,igraju u njoj neznatnu ulogu. Kod njih, kao i kod dece, plam je na površini i dajeobasjan i veseo izgled i grani i sivom trulom stablu. U jednom slučaju, ipak, to jestvarni sunčev sjaj; u drugom, više je nalik na fosforescentno svetlucanje trulog


12/177

drveta.

Bilo bi žalosno nepravedno, reći će čitalac, predstaviti sve moje divne stare prijatelje kao izlapele starce. Prvo, nisu svi moji pomoćnici bili starci, bilo je međunjima i ljudi u punoj snazi i zdravlju, ljudi vidne sposobnosti i energije, i uopšte višihdarova nego što se to videlo po lenjivom i zavisnom načinu života, na šta ih je bila

osudila kobna zvezda pod kojom su se rodili.Osim toga, beli pramenovi kose često su bili slamni krov nekog intelektualnog

stana u dobrom stanju. Ali što se tiče većine moga zbora veterana, neće biti nikakvozlo ako ih ja predstavim kao skup dosadnih starih duša, koje nisu sabrale ništa što bi

bilo vredno sačuvati od raznolikog životnog iskustva. Izgleda da su oni odbacili zlatnoezgro praktične mudrosti, koje su često imali prilike da uberu, pa su vrlo brižljivo

sačuvali samo prazne ljuske. Govorili su sa mnogo više zanimanja i zanosa o svomedoručku i jučerašnjem, današnjem ili sutrašnjem ručku nego o brodolomu pre

četrdeset-pedeset godina, ili o svim svetskim čudima koja su videli svojim mladićkimočima.

Otac Carinarnice - patrijarh ne samo ovog malog odreda činovnika već,usuđujem se da kažem, uvaženog zbora dugogodišnjaka i širom Sjedinjenih Država -

bio je stalni inspektor. On bi se s pravom mogao nazvati zakonitim sinom carinskogsistema, obojen vunom, ili možda pre rođen u purpuru; jer je njegov otac, neki

pukovnik iz vremena Revolucije i negdašnji blagajnik pristaništa, stvorio taj položajza njega i naznačio svoga sina da ga preuzme u onim davnim godinama kojih se seća

oš vrlo malo živih ljudi. Ovaj inspektor, kad sam ga prvi put upoznao, imao je okoosamdeset godina, ili blizu, ali začelo je bio jedan od najdivnijih primeraka zimzelenakoji biste bili radi da pronađete, makar ga tražili čitavog života. Sa svojim rumenimobrazima, čvrstim telom elegantno odevenim u plavi kaput sa svetlim dugmetima, sasvojim živim i krepkim hodom, sa zdravim i srdačnim izgledom, po svemu je izgledao- ne zaista mlado - već kao neka vrsta novog proizvoda majke prirode u čovečjemobliku, kome se starost i slabost ne smeju približiti. Njegov glas i smeh, koji su stalnoodjekivali Carinarnicom, nisu imali ništa od onog podrhtavanja i gušenja u glasustarih ljudi. Glas i smeh dolazili su iz njegovih grudi kao kukurikanje petla ili zvuk trube. Gledajući ga prosto kao životinju - a malo se što drugo moglo videti na njemu -on je bio najuspeliji predmet, po savršenoj celosti i zdravlju njegovog organizma, injegovoj sposobnosti da u to pozno doba starosti uživa u svim ili skoro svimradostima za kojima je ikad žudeo ili ih zamišljao. Bezbrižna sigurnost njegovogživota u Carinarnici, s redovnom platom i malim i retkim strahom od premeštaja, nemasumnje, doprinosila je da vreme neopaženo klizi pored njega. Izvorni i jači uzroci,međutim, ležali su u retkoj savršenosti njegove animalne prirode, skromnim umnim


13/177

darovima i vrlo neznatnoj primesi moralnih i duhovnih sastojaka. Ove posleđnjeosobine, doista, jedva da su bile dovoljne da starog gospodina spreče da ne idećetvoronoške. Nije imao nikakve misaone moći, nikakve dubine osećanja, nikakve

bolne osetljivosti; ukratko, ničega drugog izvan običnih nagona, koji su, potpomognutiveselom naravi koja je neizbežno izrasla iz tog fizičkog blagostanja, radili vrlo dobro,

na opšte odobravanje i u skladu sa srcem. Bio je muž trima ženama, sve davno pomrle; otac dvadesetoro dece, od kojih je većina, u raznim dobima detinjstva ilizrelosti, takođe pomrla. Ovo bi, čovek bi rekao, mogao biti izvor žalosti, dovoljan dazamrači i najvedriju narav i da je potpuno uvije u crnu tugu. Ali to nije bio slučaj snašim starim inspektorom. Jedan kratak uzdah bio je dovoljan da odnese ceo teret ovihtužnih uspomena. Odmah za ovim bio je gotov za zabavu, kao kakvo dete u pelenama;daleko spremniji nego upravnikov najmlađi pisar, koji je sa svojih devetnaest godina

bio mnogo stariji i ozbiljniji čovek nego on.

Imao sam običaj da izučavam ovu starinu sa, čini mi se, življom radoznalošćunego ikoje ljudsko biće stavljeno pred moju pažnju. On je, začelo, bio retka pojava;tako savršena s izvesne tačke gledišta, a tako plitka, tako varljiva, tako neopipljiva, itako potpuno ništavna u svakom drugom pogledu. Došao sam do zaključka da nijeimao ni dušu, ni srce, ni razum, ništa, kao što sam već rekao, sem nagona. Pa ipak,tako su vešto bili sastavljeni beznačajni sastojci njegovog karaktera da se nije videonikakav žalostan nedostatak, već, rekao bih, potpuno zadovoljstvo onim što sam našaou njemu.

Moglo bi biti teško - i bilo je tako - zamisliti kako bi on mogao postojati poslesmrti, jer je izgledao tako zemno i čulno; ali začelo, njegovo postojanje ovde, uzevši uobzir da će se završiti s njegovim poslednjim dahom na zemlji, nije mu bilo magičnodato. Bio je bez ikakvih viših moralnih odgovornosti od životinja u šumi, samo svećom skalom zadovoljstva nego što ga one imaju, ali sa svom njihovom

blagoslovenom nepodložnošću sumornosti i žalosti zbog starosti.

Ono u čemu je on imao preimućstvo nad svojom četvoronožnom braćom bila jenjegova sposobnost da se seća dobrih ručkova, koji su činili nemali deo njegove srećeu životu. Njegova oblapornost bila je vrlo prijatna crta; i slušati ga kako priča o

pečenju, golicalo je apetit kao kakav usoljeni krastavac ili kamenica. Kako nije imaonikakvih viših svojstava, niti je žrtvovao ili kvario svoj duhovni dar time što bi svojuenergiju i dosetljivost posvećivao službi, umesto zadovoljstvu svojih vilica, uvek mie bilo prijatno da ga slušam kako razlaže o ribi, piletini i govedini i o najboljim

načinima kako da se pripreme za jelo. Njegove uspomene na dobre obede, ma kako dasu bili davnašnji datumi tih gozbi, otelotvoravale su miris prasetine ili ćurećeg

pečenja u nosu slušaoca. Njegova usta zadržavala su ukus izvrsnih zalogaja, i za


14/177

čitavih šezdeset-sedamdeset godina, taj ukus ostajao je svež koliko i jagnjeći kotletkoji je smazao tog jutra za doručak. Čuo sam ga kako cokće jezikom povodom ručkovana kojima su svi gosti izuzev njega već davno postali hrana crvima. Prosto je bilodivno posmatrati kako se utvare prošlih obeda stalno dižu pred njegovim očima; ne dase srde ili da kazne, već da zahvale za pređašnje ugodnosti, i kao da traže da ponove

beskrajni niz uživanja, u isti mah i čulnih i avetinjskih. Goveđi file, teleći but, tanko praseće rebro, naročito pile, ili divna, svake hvale dostojna ćurka, koji su možda

krasili njegov sto u danima starijih Adamsa1 - sad su opet bili spominjani; dok su svanaredna dostignuća naše rase, i svi događaji koji su obasjavali i mračili njegovu ličnukarijeru, prešli preko njega s toliko trajnog utiska koliko i povetarac. Glavni tragičnidogađaj u životu ovog starca, koliko je meni poznato, bio je neuspeh sa izvesnomguskom, koja je živela i bila zaklana nekih dvadeset ili četrdeset godina ranije, sguskom koja je mnogo obećavala, ali koja se na stolu pokazala tako žilavom dakuhinjski nož nije mogao ostaviti traga na njenom trupu, koji se mogao raščerečitisamo sekirom ili ručnom testerom.

Ali vreme je da ostavimo ovu skicu, mada bih se ja rado zadržao i mnogo dužena njoj, jer od svih ljudi koje sam ikada poznavao, ovaj je čovek bio najpogodniji da

bude carinski činovnik. Većina ljudi, iz razloga za koje nemam prostora da ih ovdenavodim, pate moralno od ovog izuzetnog načina života. Stari je inspektor bio za tonesposoban, i ako bi on produžio svoju službu do kraja vremena, bio bi upravo tolikodobar kao što je bio i onda, i sedao bi za sto sa isto tako dobrim apetitom.

Tu je i jedan lik bez kog bi moja galerija portreta iz Carinarnice bila čudnonepotpuna; no, moje retke prilike da ga posmatram daju mi mogućnost da ga samoskiciram. To je lik upravnika, našeg starog hrabrog generala, koji je, posle sjajnevojne službe, u kojoj je vladao divljom zapadnom teritorijom, došao ovamo predvadeset godina da završi svoj časni život. Hrabri vojnik je već navršio ili bio blizuda na-vrši sedamdeset godina i produžio je ostatak svog zemaljskog puta opterećenslabostima koje je čak i ratna muzika njegovih vlastitih uzbudljivih uspomena slabomogla da olakša. Korak mu je bio paralizovan, mada je nekad bio prvi u marširanju.Jedino pomoću posluge i oslanjajući se jako rukom na gvozdenu ogradu, mogao se peti

lagano i s mukom uz stepenike Carinarnice, i s velikim trudom prelazeći pod, stići dosvoje stolice pored kamina. Tu bi on sedeo, gledajući s pomalo zamagljenim i

blaženim izgledom ljude koji su dolazili i odlazili; usred šuštanja hartije, polaganjazakletvi, rasprava o poslu i slučajnog razgovora činovnika. Svi ovi zvuci i okolnostiizgleda da su činili slab utisak na njegova čula i mučno dopirali do unutrašnje sferenjegovih razmišljanja. Njegovo lice, u ovom odmoru, bilo je pitomo i ljubazno. Ako

bi nešto tražilo njegovu pažnju, izraz ljubaznosti i interesovanja zasijao bi na


15/177

njegovom licu; a to je dokazivalo da ima svetlosti u njegovoj duši i daje samospoljašnji omot intelektualne svetiljke sprečavao zrake da prolaze kroz njega. Što stedublje prodirali u suštinu njegova duha, izgledao bi sve zdravije. Kad nije više ništazahtevalo da govori, ili sluša, a oboje gaje stajalo vidnoga napora, njegove bi se crteopet povratile u svoj raniji veseliji mir. Nije bilo žalosno posmatrati ovaj lik, jer iako

e bio mutan, na njemu nije bilo pečata oronule starosti. Struktura njegove prirode,izvorno jaka i čvrsta, nije još prešla u ruševinu.

Posmatrati i crtati njegov karakter pod tako nepovoljnim okolnostima bio jezadatak jednako težak kao da se pronađe i iznova sagradi u mašti kakva stara tvrđava,nalik na Tajkonderogu, na osnovu njenih sivih i izlomljenih ruševina. Tu i tamo zidovisu možda mogli ostati potpuni, a na drugom mestu samo bezoblična gomila, nezgrapnau svojoj jačini i zarasla, usled dugih godina mira i zaborava, u korov i šiprag. Ipak,gledajući ovoga ratnika sa simpatijom - jer ma kako da smo se retko viđali, moje

osećanje prema njemu, kao i svih dvonožaca ili četvoronožaca koji su ga poznavali,može se s razlogom nazvati simpatijom - mogao sam uhvatiti glavne crte njegovoglika. Odlikovale su se plemenitim i hrabrim osobinama, što je pokazivalo da nije

prostim slučajem, već sa zasluženim pravom, zadobio uvaženo ime. Njegov duh, činimi se, ne bi se nikako mogao zamisliti zauzet kakvom praznom delatnošću; morao je usvakom periodu svog života imati neki podstrek da ga stavi u pokret; ali jednom

pokrenut, s preprekama koje treba savladati, i s određenim ciljem, on nije bio čovek koji ne bi uspeo u takvom poduhvatu, ili od njega odustao. Žar koji je ranije zagrevaonjegovu prirodu, i koji još nije bio ugašen, nije bio od one vrste koja plane i plamsa

na vatri; već pre dubok i crven sjaj, kao od gvožđa u peći. Ozbiljnost, jačina i postojanost bili su njegovi izrazi dok se odmarao, iako je bio iznenada oronuo uvremenu o kojem govorim. Ali čini mi se da je i onda - u uzbuđenju koje bi dubokozahvatilo njegovu svest, podignut trubom dovoljno gromkom da probudi svu energijukoja još nije umrla u njemu, već je samo dremala - bio kadar da ostavi svu svojunemoć kao bolesnički ogrtač, da odbaci starački štap, da stegne bojni mač i da se jošednom pojavi kao borac. I u tako izvanrednom trenutku njegovo bi držanje uvek bilo

mirno. Međutim, o takvom prizoru može se samo maštati; ne treba ga ni očekivati ni

želeti. Ono što sam ja video u njemu - tako vidno kao nesalomivi bedemi stareTajkonderoge, već navedeni kao najzgodnije upoređenje - bile su crte upornosti inepokolebljive izdržljivosti, koje su u njegovoj mladosti mogle biti ravnetvrdoglavosti; i crta čestitosti, koja je, kao i većina njegovih odlika, ležala u nekojteškoj masi i bila isto tako nesavitljiva i nesavladiva kao tona gvozdene rude; i crta

blagonaklonosti, uprkos vatrenosti s kojom je na bajonet vodio ljude na Čipavu ilitvrđavu Iri, koja je, po mome mišljenju, bila sasvim od onog pravog kova što pokreće

ponekog, a možda i sve polemične filantrope našeg vremena. On je svojeručno ubijao


16/177

ljude nizašta. Koliko je meni poznato, oni su padali kao vlati trave od zamaha srpa pred jurišem kojem je njegova hrabrost davala pobedničku snagu; ali pri svemu tome,u njegovom srcu nije nikad bilo ni toliko svireposti koliko bi bilo dovoljno da zbriše

prah s leptirovih krila. Nisam poznavao drugog čoveka na čiju bih pitomost mogao sviše poverenja računati.

Mnoge karakteristične crte - i one, takođe, koje najviše doprinose da skica budeverna - bile su već iščezle ili zamračene pre nego što sam upoznao Generala. Svadražesna svojstva obično se prva izgube, a priroda ne ukrašava ljudsku ruševinucvećem nove lepote, koja ima svoje korene i hrani se samo u pukotinama i šupljinamarazvalina, kao što seje cvetne puzavice preko porušene tvrđave Tajkonderoge. Ipak, u

pogledu dražesnosti i lepote bilo je tačaka koje su zasluživale pažnju. Kakav tračak humora, tu i tamo, probijao bi se kroz koprenu stalnih prepreka, i igrao bi prijatno nanašim licima. Neka crta urođene elegancije, retko viđena kod muškaraca posle

detinjskog ili ranog mladićkog doba, bila je vidna u generalovoj ljubavi za lepotu imiris cveća. Moglo bi se očekivati da kakav stari ratnik ceni samo krvavi lovor nasvojoj glavi, ali on je bio jedan od onih, izgleda, koji imaju devojačko osećanje zasvu cvetnu porodicu.

Stari general obično bi sedeo tamo pored kamina, dok bi kontrolor - osim kadnije mogao izbeći, a to je bilo retko, da se upusti s njim u razgovor - radije stajao

podalje i posmatrao njegovo mirno i dremljivo lice. General je, izgleda, bio dalekood nas, iako je sedeo na svega metar-dva rastojanja; udaljen, mada smo mi prolaziliodmah tu pored njegove stolice; nepristupačan, iako smo mu uvek mogli dotaći ruke.Možda je on u svojim mislima živeo stvarnijim životom nego u nepodobnoj srediniupravnikove kancelarije. Razvijanje parade, komešanje u bitkama, zvuci stare junačkemuzike, slušane pre trideset godina - možda su takvi prizori i zvuci bili potpuno živi unjegovim umnim očima. Međutim, trgovci i brodski gospodari, živahni pisari ineočešljani mornari, ulazili su i izlazili; huk ovog trgovačkog i carinarničkog životaodržavao je svoj šum oko njega, ali izgledalo je da ni s ljudima ni s njihovim

poslovima general nema nikakvog odnosa. Nije tu uopšte pripadao, kao stari mač, sadzarđao, ali koji je nekad blistao u prvom borbenom lancu, i još sačuvao slabi sjaj duž

svoje oštrice. Da, kao takav mač izgledao je on među mastio-nicama, savijačamahartija, lenjirima od mahagonija na stolu upravnikovog pomoćnika.

Bilo je nečega što mi je mnogo pomoglo da obnovim i ponovo stvorim snažnogvojnika s granice na Nijagari - čoveka prave i proste energije. To je bilo sećanje naone značajne reči njegove - „Staraću se, gospodine!“ - izgovorene na samom početkuednog očajnog junačkog pothvata, reči koje su disale duhom i hrabrošću Nove

Engleske, njenom čvrstinom, shvatanjem i gledanjem opasnosti u oči. Ako bi u našoj


17/177

zemlji vrednost bila nagrađena viteškom počašću, ova fraza - koja se naizgled moželako izgovoriti, ali koju je samo on, s tako opasnim zadatkom i slavom pred sobom,izgovorio - bila bi najpodesnija deviza na generalovom viteškom grobu.

Čovekovom moralnom i intelektualnom zdravlju veoma doprinosi navika da sedruži malo s ljudima od njega drugačijim, koji ne mare mnogo za njegove ciljeve, i

čiju sferu i sposobnosti on može ceniti samo kad izađe iz sebe sama.Okolnosti moga života često su mi pružile takvu priliku, ali nikada potpuniju i

raznovrsniju nego dok sam bio u službi. Bio je tamo jedan naročit čovek i posmatranjenjegovog karaktera dalo mije novu ideju o darovitosti. Njegovi su darovi očevidno

bili darovi poslovnog čoveka; brz, oštrouman, bistar; s okom koje je videlo kroz svezamršenosti, i sa sposobnošću za rasplet, koja ih je sve uklanjala kao pokretomčarobnjakovog štapića. Od dečačkog uzrasta bio je odgajan u Carinarnici. Ona je bilanjegovo pravo polje rada. I mnogi poslovni zapleti, tako mučni za neveštoga, njemu su

izgledali kao sistem savr-šeno pravilan i razumljiv. Za mene, on je predstavljao idealsvoje vrste. On je doista bio sama Carinarnica, u krajnjem slučaju, njena glavnaopruga, koja je držala u hodu razne obrtne točkove. Jer činovnici u ustanovi ove vrste- gde su ljudi bili imenovani da služe svome vlastitom dobitku i ugodnosti, a retko uskladu sa sposobnošću za posao koji treba da obavljaju - moraju tražiti kod drugogaspremu koju sami nemaju. Stoga, po neizbežnoj dužnosti, kao što magnet privlači igle,tako je ovaj naš čovek privlačio sebi teškoće na koje su svi ostali nailazili. Sneusiljenom snishodljivošću i ljubaznim strpljenjem prema našoj gluposti - koja jenjegovoj vrsti uma morala izgledati skoro kao prestup - odmah bi, prostim dodirom

prstiju, načinio sve jasno kao dan. Trgovci su ga cenili ništa manje od nas, njegovihneupućenih kolega. Njegovo poštenje bilo je savršeno; za njega je to više bio zakon

prirode nego odgoj, ili princip. Za jedan um, tako bistar i tačan kao njegov, glavni jeuslov morao biti da bude pošten i iskren u vršenju dužnosti. Kakva mrlja na njegovojsavesti, odnosno na bilo čemu što je bilo u njegovoj nadležnosti, mučila bi takvogčoveka na isti način, samo u mnogo većoj meri, nego pogreške u bilansnom računu ilimrlja mastila na čistom listu brodskog dnevnika. Ovde, jednom rečju - a to je bio vrloredak slučaj u mome životu - naišao sam na ličnost savršeno prilagođenu položaju koji

e zauzimala.Takvi su bili neki od ljudi s kojima sam bio u vezi. Primio sam dobre volje iz

ruku proviđenja udes koji me je stavio u položaj tako malo sličan mojim starimnavikama, i ozbiljno sebi postavio zadatak da iz njega izvučem svaku moguću korist.Posle mog drugovanja, punog truda i nepraktičnih planova, sa sanjalačkom braćom nafarmi Bruk; pošto sam tri godine proživeo pod uticajem jednog duha kakav je bioEmersonov; posle onih divnih slobodnih dana na obalama reke Asabet, upuštajući se u


18/177

fantastična razmišljanja pored naše vatre od suvih grana s Elerijem Čeningom2 ; posle

razgovora sa Toroom3 o borovima i indijanskim relikvijama, u njegovom ermitažu uVoldenu; pošto sam postao razmažen simpatijom za klasičnu prefinjenost Hilardovekulture; nakon što sam se napojio poetskim raspoloženjem na Longfelouovom ognjištu- bilo je najzad vreme da i ja oprobam druge sposobnosti svoje prirode, i da se

hranim jelom za koje sam dotle imao malo prohteva. Čak je i stari inspektor biodobrodošao, kao promena u j elovniku, čoveku koji je poznavao Alkota.4 Na sve ovogledao sam kao na dokaz, u nekoj meri, jednog prirodno dobro uravnoteženog sistema,koji ima sve vidne delove savršene organizacije, i sa sećanjem na takve drugove,mogao sam se odmah pomešati s ljudima potpuno drugih osobina a da nikad negunđam zbog te promene.

Književnost, njeni zadaci i ciljevi, malo su mi tada značili. U tom periodu nisammario za knjige, one su bile daleko. Priroda - izuzev ljudske prirode - priroda koja se

otkriva na zemlji i nebu, bila je u nekom smislu skrivena od mene; i sve čari maštekoja ih duhovno preobražava behu iščezle iz mog duha. Dar, iako me sposobnost nijenapustila, beše zanemaren i mrtav u meni. Bilo bi u svemu ovome nečega tužnog,neiskazano žalosnog, da nisam bio svestan daje zavisilo samo od moje vlastite voljehoću li potražiti sve ono što je imalo vrednosti u prošlosti. Začelo, moglo bi biti istinada se bez gubitka ne može živeti suviše dugo ovakvim životom, jer bi me on mogaonačiniti sasvim drugačijim nego što sam bio, i preobraziti me u bilo kakav oblik koji

bi za trenutak izgledao koristan. Ali ja sam na njega uvek gledao kao na prelazni način

života. U meni je uvek postojao proročanski instinkt, tih šapat na mom uvu, da će ukratkom roku, i kad god to bude potrebno mojoj sreći, promena doći.

Međutim, postojao je i jedan kontrolor u Carinarnici, koliko sam mogaorazumeti, dobar koliko je to bilo potrebno. Čovek od misli, mašte i osećanja, usvakom času, činilo mi se, mogao bi postati poslovni čovek, samo ako se potrudi.Moji saradnici, kao i trgovci i pomorski kapetani s kojima me je dovodila u vezu mojazvanična dužnost, gledali su me u takvoj svetlosti i verovatno nisu poznavali drugestrane moga karaktera.

Nijedan od njih, verujem, nije nikada pročitao nijednu stranicu mojih spisa, niti bi za dram mario više za mene da ih je sve pročitao; niti bi se i najmanje pojedinosti promenile da je te iste beskorisne stranice napisao Berns ili Čoser, koji su u svojevreme takođe bili carinski činovnici, baš kao i ja. Dobra je pouka - mada i vrlo bolnalekcija za čoveka koji je sanjario oknjiževnoj slavi, koji je sanjario da će se probitimeđu svetske dostojanstvenike u književnosti - kad izađe izvan uskog kruga gde se

priznaju njegova prava kao pisca, da vidi kako su izvan toga kruga sasvim beznačajna


19/177

sva njegova postignuća i svi njegovi ciljevi. Ne znam da li mi je lekcija bila potrebnau vidu opomene ili prekora, no, za svaki slučaj, ja sam je dobro naučio. Ali ne

pričinjava mi nikakvo zadovoljstvo kad razmišljam da li je tu mučnu istinu, kako same ja razumeo, trebalo prigrliti, ili je pak bilo dovoljno odbaciti je sleganjem ramena.

Radi književnog razgovora, doista, pomorski oficir - jedan izvanredan čovek,

koji je stupio u službu kad i ja i napustio je malo kasnije - često bi me naveo narazgovor o jednoj ili drugoj njemu omiljenoj temi: o Napoleonu ili Šekspiru.Upravnikov mlađi pisar - takođe jedan mladi gospodin koji je, kako se šaputalo,

ponekad prekrivao kakav list Ujka Semove hartije za pisma nečim što je (na rastojanjuod nekoliko metara) veoma ličilo na poeziju - imao je običaj da mi tu i tamo govori oknjigama kao o nečemu što ja moram poznavati. To je bilo sve što me je povezivalo sknjiževnošću; i to je bilo upravo dovoljno da zadovolji moje potrebe.

Ne žudeći niti starajući se više da moje ime zablista na koricama knjiga,

osmehivao sam se pri pomisli da sada ima drugu vrstu važnosti. Marker u Carinarniciiscrtao ga je olovkom i crnom bojom na papirnim džakovima i korpama od anatodrveta, na kutijama za cigare i na sve vrste bala sa sumnjivom robom, kao dokaz da suza robu plaćene takse i daje ispravno prošla kroz ured. Nošen na tako čudnim kolimaslave, glas da ja postojim, ukoliko neko ime to dokazuje, proširio se i tamo gde prenikad nije dospevao i kuda, nadam se, nikad više neće stići.

Ali prošlost nije umrla. Pokoji put, misli koje su izgledale tako žive i aktivne, aliipak ostavljene da se mirno odmaraju, ponovo bi oživele. U jedna od najznačajnijih

takvih prilika, navika iz davnih dana probudila se u meni i podstakla me da iznesem pred čitaoce skicu koju upravo sad pišem.

Na drugom spratu Carinarnice bila je jedna velika soba, gde opeke, gole grede irogovi nikad nisu bili pokriveni daskama i malterom. Zgrada - planirana da služistarom trgovačkom poslovanju u pristaništu, čak i s očekivanjem kasnijeg napretka,koji se nikad nije ostvario - ima mnogo više prostora nego što činovnici znaju kako daiskoriste. Zato je ova dvorana pod krovom iznad upravnikovog odeljenja ostala dodanas nedovršena, i uprkos staroj paučini koja visi s tamnih greda, čini mi se da još

uvek čeka drvodelju i zidara. Na jednom kraju ove sobe, u uglu, bilo je nekoliko buradi naslaganih jedno na drugo, punih zvaničnih dokumenata. Velike gomile sličnihotpadaka ležale su na podu. Bilo je tužno misliti koliko je dana, nedelja, meseci igodina vrednog rada bilo utrošeno na ove plesnive hartije, koje su sada bile samo nasmetnji i sakrivene u ovom zaboravljenom kutu, da na njih više ne padne čovečji

pogled. A s njima, koliko je još bogatstvo drugih rukopisa - koji nisu ispunjenidosadnim zvaničnim formalnostima, već mišlju stvaralačkih umova i obilnim izlivima


20/177

duboko osećajnih srca - otišlo u zaborav. U svoje vreme, te nagomilane hartije nisuničemu poslužile - a što je najžalosnije od svega - nisu pribavile svojim piscima niugodne dohotke koje su dobili činovnici Carinarnice za svoja beskorisna škrabanja

perom! Ali izgleda da nisu sasvim beskorisne, možda će poslužiti kao materijal zaistoriju mesta.

Ovde bi se, začelo, mogle naći statistike ranijeg prometa u Sejlemu i sećanja natrgovce kneževe - na starog Kralja Derbija, starog Bilija Greja, starog SajmonaForestera i mnoge druge magnate iz tih dana, čija napuderisana glava tek što je sišla ugrob, a njihovo bogatstvo, nagomilano kao planina, počelo da se gubi. Ovde se možeući u trag osnivačima većine porodica koje sad čine sejlemsku aristokratiju, prateći ihod malih i skromnih početaka u trgovanju, u periodima obično mnogo kasnijim odRevolucije, pa sve do onoga na šta njihova deca gledaju kao na davno utvrđeni visoki

položaj.

Do Revolucije, materijali su vrlo oskudni; raniji dokumenti i arhiva Carinarnice bili su, verovatno, preneti u Halifaks, kad su svi kraljevski činovnici pratili britanskuvojsku u bekstvu iz Bostona. Često sam zbog ovog žalio, jer idući unazad do dana

protektorata, ove su hartije morale sadržati mnoge podatke o ljudima zaboravljenim,ili još spominjanim, kao i o starim običajima, koji bi mi dali isto zadovoljstvo kaokad sam skupljao vrhove indijanskih strela u poljima blizu stare svešteničke kuće.

Ali jednog besposlenog i kišovitog dana bio sam srećan da otkrijem nešto veomazanimljivo. Prevrćući i gnjurajući po gomili otpadaka u uglu, razvijajući čas jedan čas

drugi dokument, i čitajući imena brodova koji su davno potonuli ili istruleli nakejevima, i trgovaca, čija se imena sad nikad ne čuju na Berzi, niti se mogu lako

pročitati na njihovim, mahovinom obraslim, grobnim pločama; gledajući to s oža-lošćenim, umornim, polunevoljnim interesovanjem s kojim posmatramo leš nekogživog bića, i puštajući na volju svojoj mašti, koja se ulenjila od neupotrebe, da izsuvih kostiju vaskrsne sliku vedrijeg izgleda staroga grada, kad je Indija bila novazemlja, a samo Sejlem poznavao put do nje - dobra me je sreća poslala da stavim rukuna jedan mali paket brižljivo uvijen u komad starog požutelog pergamenta. Ovaj jezavoj izgledao kao neki zvanični zapisnik iz davno prošlog vremena, kad su pisarivežbali svoju ukočenu i propisnu kaligrafiju na mnogo važnijim predmetima negodanas. Bilo je nečega na njemu što je budilo nagonsku radoznalost i nagnalo me dauklonim izbledeli crveni kanap koji je vezivao ovaj paket sa osećanjem da će neko

blago biti otkriveno u njemu. Odvivši krute zavoje pergamentskog omota, otkrio samdaje to jedno naimenovanje, pisano rukom i potvrđeno pečatom guvernera Širlija, ukorist nekog Džonatana Pjua, kao kontrolora carinskih prihoda Njegovog veličanstva

kralja u Sejlemskom pristaništu, u Provinciji Masačusets.5 Setio sam se da sam


21/177

pročitao (verovatno u Feltovim godišnjacima) jednu belešku o smrti kontrolora Pjua, pre otprilike osamdeset godina; a tako isto, u nekim sadašnjim novinama, oiskopavanju njegovih kostiju na malom groblju Crkve Svetog Petra, za vreme opravkeove građevine. Koliko se sećam, ništa nije ostalo od mog uvaženog prethodnika,izuzev trulog kostura, nekoliko delova odela i jedne perike s veličanstvenim

kovrdžama. Ona je bila daleko bolje očuvana nego glava koju je nekada ukrašavala,er je bila u vrlo zadovoljavajućem stanju. Ali ispitujući hartije koje su bile uvijene uzvanični dokument naimenovanja, našao sam više tragova intelektualnog đelagospodina Pjua i unutrašnjih radnji njegove glave nego što je od same poštovanelobanje sačuvala kovrdžava perika.

To nisu bila zvanična dokumenta, već privatna, u najmanju ruku, pisana za privatnu upotrebu, i verovatno napisana njegovom sopstvenom rukom. Mogao samsebi objasniti to što su ležala u gomili otpadaka u Carinarnici samo tako što se smrt

gospodina Pjua dogodila iznenadno, pa ove hartije, koje je on verovatno držao u svomstolu, nikad nisu došle do njegovih naslednika, ili se verovalo da se one odnose na poslove. Pri prenosu arhiva u Halifaks, ovaj je paket, pošto se videlo da nijezvaničan, ostavljen tu, gde je otad ležao neotvoren.

Stari kontrolor, pošto u onim ranim godinama nije bio mnogo uznemiravan - tako bar ja mislim - zvaničnim poslovima, izgleda da je posvetio jedan broj svojihslobodnih časova istraživanju u svojstvu mesnog antikvara, ili drugim ispitivanjimaslične prirode. Ovo je zaposlilo sitnom aktivnošću jedan um koji bi inače pojela rđa.Jedan deo njegovih činjenica, uzgred rečeno, dobro mije poslužio pri pisanju sastava

pod naslovom Glavna ulica, uključenog u treću svesku ovog izdanja. Ostatak činjenica bi se možda mogao iskoristiti kasnije, u isto tako dostojne svrhe, ili bi semogao uneti i razraditi, ukoliko odgovaraju, u pravu istoriju Sejlema, ako me moje

poštovanje za rodni kraj ikada podstakne na tako pobožan zadatak. Međutim, oni ćestajati na raspolaganju svakom licu, sklonom i spremnom da uzme iz moje ruke ovajneunosni posao. Kao konačnu odluku, narneravam da ih predam na čuvanje Esekskomistorijskom društvu.

Ali predmet koji je najjače privukao moju pažnju u tajanstvenom paketu bila jeneka stvar od fine crvene čohe, veoma pohabane i izbledele. Na njoj su se videlitragovi zlatnoga veza, koji je, razume se, bio uveliko iscepan i pokvaren, tako da nijeostalo nimalo, ili je ostalo vrlo malo, od sjaja. On je rađen, lako se moglo videti, sdivnom veštinom vezilje i iglom; i bod je veza (kako su me uveravale gospođe koje

poznaju te tajne) svedočio o jednoj sada zaboravljenoj umetnosti, koja se ne bi moglaobnoviti čak i kad bi se izvukli svi konci. Ova krpa skerletne čohe - jer su je vreme,habanje i jedan bezbožni moljac sveli na nešto malo bolje od kakve krpe - posle


22/177

pažljivog ispitivanja, uzela je oblik jednog slova. To je bilo slovo, veliko A. Potačnoj meri, svaki je krak bio dug ravno tri palca i četvrtinu. Njegova je namena bila,o tome nema sumnje, da služi kao ukras na haljini; ali kako se nosio, ili kakav je

položaj, čast i dostojanstvo u prošlosti označavao, bila je velika zagonetka (tako su prolazne bile svetske mode) te sam imao malo nade daje rešim. A ipak, ono me čudno

zainteresovalo. Moje su oči bile prikovane za staro skerletno slovo i nisam ih mogaood njega odvojiti. Začelo, ono je imalo neko duboko značenje, vrlo vredno da se protumači, i koje je, izgledalo je, zračilo unaokolo s tajanstvenoga simbola, finoopšteći s mojom osetljivošću, ali nedostupno analizi moga duha.

Dok sam tako bio u zabuni i razmišljanju, između ostalih hipoteza, da ovo slovonije jedan od onih ukrasa koji su beli ljudi izmislili da zasene oči Indijancima, desilomi se da ga slučajno stavim na prsa. Učinilo mi se - čitalac se može smejati, ali nesme sumnjati u moje reči - učinilo mi se, onda, da sam osetio nešto ne sasvim fizičko,

ali skoro tako, kao od živog ognja, i kao da slovo nije bilo od crvene čohe već odcrveno usijanog gvožđa. Zadrhtao sam i nevoljno ga pustio da padne na pod.

Potpuno zanet posmatranjem skerletnog slova, zanemario sam ispitivanje malogomota prljave hartije u koju je ono bilo uvijeno. Sada sam ga otvorio, imao samzadovoljstvo da nađem, pisano rukom starog kontrolora, potpuno razumno objašnjenje.Bilo je tu nekoliko punih tabaka koji su sadržavali mnoge podrobnosti o životu ikazivanjima neke Jestire Prin, koja je, izgleda, uživala prilično velik ugled u očimanaših predaka. Ona je živela u doba između prvih dana Masačusetsa i krajasedamnaestog stoleća. Stariji ljudi, za života kontrolora Pjua, i po čijem je usmenom

predanju on sastavio svoju priču, sećali su se nje u svojoj mladosti, kao vrlo stare, aline propale žene, gospodskog i dostojanstvenog držanja. Ona je imala naviku, odgotovo zaboravljenog vremena, da ide po susedstvu kao neka vrsta dobrovoljne

bolničarke i činila je razna dobra dela koja su bila u njenoj moći; takođe,

uzimala je na sebe zadatak da pomogne savetom u svemu, osobito u pitanjimasrca. Na taj način, kao što se mora desiti licima njenih sklonosti, ona je od mnogihdobila poštovanje koje se daje anđelu. Ali čini mi se, drugi su je gledali kao da semeša u tuđe stvari i da je dosadna. Zadubivši se dalje u rukopis, našao sam zapise odrugim događajima i patnjama ove neobične žene, o kojima će čitalac naći dosta u

pripoveci pod naslovom Skerletno slovo. A treba imati na umu da su glavne činjeniceu njoj overene i posvedočene dokumentima kontrolora Pjua. Originalne hartije,zajedno sa samim skerletnim slovom - vrlo čudnom relikvijom - još su u mojojsvojini, i ja ću ih slobodno pokazati svakome ko bi, podstaknut velikiminteresovanjem za pripovetku, poželeo da ih vidi. Čitalac ne sme pomisliti da jatvrdim da sam se u sastavljanju ove pripovetke i pri zamišljanju pobuda i strasti koje


23/177

su vladale licima u njoj sasvim ograničio na beleške sadržane u pola tuceta punihtabaka staroga kontrolora.

Naprotiv, što se toga tiče, dopustio sam sebi skoro sasvim punu slobodu, kao dasam sve činjenice sam izmaštao i zadovoljio se vernošću samo spoljnih crta.

Ovaj slučaj je u izvesnom stepenu bacio moj duh na njegovu staru stazu. Činilomi se da sam ovde našao osnovu za pripovetku. Dobio sam utisak kao da me je starikontrolor, u svome odelu od pre sto godina i s perikom koja je bila s njim sahranjena,

posetio u napuštenoj sobi Carinarnice. U njegovom držanju bilo je dostojanstvenostinekoga ko je bio u službi Njegovog veličanstva kralja i zato ozaren zrakom sjaja kojise tako blistavo prostirao s prestola. Kako je bedan i žalostan izgled tučenog kučeta,republičkog činovnika, koji se u svojstvu sluge naroda oseća manjim i od najmanjega inajnižega od svojih gospodara. Svojom avetinjskom rukom, maglovito viđena aliveličanstvena pojava predala mi je skerletni simbol i mali svitak pisanih objašnjenja.

Svojim vlastitim avetinjskim glasom, on mije naredio, na osnovu svetih obzira koje minalažu moje sinovlje dužnosti i poštovanje prema njemu - jer bi on sebe mogaosmatrati za moga službenog pretka - da iznesem na svetlost dana i predam javnostinjegova ubuđala i moljcem izgrizena opažanja. „Učini to“, rekla je utvara kontroloraPjua, odlučno klimajući glavom, koja je delovala tako zapovednički u svojoj slavnoj

perici, „učini to i sva će zasluga biti tvoja! Brzo će vam ona trebati; jer u vašemvremenu činovnička služba nije, kao što je bilo u mojem, doživotna, a često inasledna. Alija ti nalažem da u priči o staroj gospođi Prin daš uspomeni svoga

prethodnika priznanje koje s pravom zaslužuje!“ „Učiniću!“, rekao sam ja utvarikontrolora Pjua.

Stoga sam mnogo razmišljao o istoriji Jestire Prin. Ona je bila predmet mojihmisli u mnogim časovima, dok sam koračao tamo-amo po svojoj sobi, ili prelazio postoti put dugi hodnik od ulaznih vrata na Carinarnici do sporednog ulaza, i opet natrag.Veliki moj trud bio je dosadan starom inspektoru, i meračima, i ocenjivačima, čija sudremanja bila uznemirena nemilosrdnim i neprekidnim udarima mojih koraka dok sam

prolazio. Sećajući se svojih pređašnjih navika, imali su običaj reći da se kontrolor šeta po krovu. Oni su verovatno zamišljali da je jedina svrha - i doista jedina svrhazbog koje se zdrav čovek može dobrovoljno šetati - da dobijem bolji apetit za ručak.Iskreno, apetit, pojačan istočnim vetrom koji je obično duvao kroz hodnik, bio jeedini koristan plod tako neumornog vežbanja. Atmosfera Carinarnice tako je malo

pogodna za nežnu vežbu mašte i osetljivosti, i da sam ostao u njoj još deset narednih predsedničkih izbora, sumnjam da bi se pripovetka Skerletno slovo ikada pojavila pred očima čitalačke publike. Moja je uobrazilja bila mutno ogledalo. Ono nijeodražavalo, ili je to činilo samo veoma nejasno, likove kojima sam se trudio da ga


24/177

naselim. Lica u pripoveci nisu se mogla zagrejati i iskovati nikakvom toplotom kojusam mogao proizvesti u svojoj intelektualnoj kovačnici. Ona nisu imala ni čar strastini nežnost osećanja, već su zadržavala svu ukočenost leđa, i gledala su me zablenuto ulice nepokretnom avetinjskom grimasom prezrivog prkosa. „Šta imaš ti zajedničkog snama?“, činilo mi se da govori onaj izraz. „Ono malo moći koju si imao nad rojem

tvorevinama mašte - izgubio si! Ti si je trampio za nekoliko zlatnih mrvica svoječinovničke plate. Odlazi, dakle, i primaj svoju platu!“ Ukratko, prilično otupelastvorenja moje sopstvene uobrazilje prekoravaše me za blesavost, i to ne bezopravdanih razloga.

Nije da sam bio samo za vreme od tri i po časa, koje je Ujka Sem zahtevao kaosvoj deo moga dnevnog života, u vlasti ove žalosne tuposti. Ne, ona me je pratila i ušetnjama po morskoj obali i lutanjima po poljima. Ponekad sam se - a to je bilo retko,s opiranjem nakanjivao da tražim okrepljujući napitak od prirode, koja je imala običaj

da da takvu svežinu i radnu sposobnost mojim mislima čim bih stupio preko pragastare svešteničke kuće. Ista mlitavost, u pogledu moći intelektualnog napora, pratilame je kući i pritiskala me u sobi koju sam savršeno besmisleno nazivao svojom sobomza umni rad. Ona me nije ostavljala ni kad sam kasno u noć sedeo u pustoj prijemnojsobi, osvetljenoj jedino svetlucanjem vatre u kaminu ili mesečinom, naprežući se daizazovem prizore u mašti, koje bih sutradan mogao tačno proizvesti na svetloj straniciu šarolikom opisu.

Ako bi moć uobrazilje otkazala svoju radinost, to bi moglo izgledati kaoneizlečiv slučaj. Mesečeva svetlost u porodičnoj sobi, koja pada tako bela na ćilim i

pokazuje sve predmete u njoj tako jasno - praveći svaki predmet tako podrobnovidljivim, pa ipak, ni nalik na vidljivost jutra ili podneva - jeste najpodesnija sredinaza pisca romana da se upozna sa svojim varljivim gostima. Na maloj domaćoj

pozornici dobro poznatog stana: stolice sa svojom odvojenom individualnošću; sto usredini, na kome su korpa za ručni rad, jedna-dve knjige i ugašena lampa; sofa, ormans knjigama; slike na zidu - sve ove podrobnosti, toliko jasno viđene, tako suoduhovljene neobičnom svetlošću da izgledaju kao da su izgubile svoje stvarno biće i

postale stvari uma. Ništa nije suviše malo i suviše beznačajno da ne bi podleglo ovoj

promeni i time steklo veću vrednost. Dečja cipela; lutka koja sedi u svojim malimkolima od pruća; drveni konj - jednom rečju - sve što je danju služilo za igru ili

potrebu, sada je ogrnuto plaštom čudnovatosti i udaljenosti, mada je ostajalo isto takoživo prisutno kao na dnevnoj svetlosti. Stoga je pod naše porodične sobe postaoneutralna teritorija, nešto između stvarnog i vilinskog sveta, gde se stvarnost i maštamogu susresti i svaka od njih pozajmiti prirodu ove druge.

Utvare mogu ovde ući a da nas ne uplaše. Bilo bi potpuno u skladu s prizorom i


25/177

ne bi izazvalo iznenađenje kad bismo se osvrnuli oko sebe i ugledali voljeni oblik,davno preminuli, kako sad sedi mirno u snopu magične mesečine, s izgledom koji binas doveo u sumnju da li se on vratio izdaleka, ili nije nikad ni ostavljao našeognjište.

Prilično potmula vatra ima bitan upliv u stvaranje utisaka koje bih hteo da

opišem. Ona širi svoju nenametljivu boju kroz celu sobu, sa slabim rumenilom pozidovima i tavanici i odsjajem s poliranog nameštaja. Ova toplija svetlost meša se shladnom duhovnošću mesečevih zraka i kao da daje srce i ljudsku nežnost oblicimakoje je mašta ovamo prizvala. Iz kipova od snega preobražava ih u ljude. Kad

pogledamo u ogledalo, vidimo - duboko u njegovom avetinjama ispunjenom okviru -umirući sjaj poluugašenog antracita, mesečeve zrake na podu i ponovo ceo sjaj i senkuslike, više udaljenu od stvarnosti i bližu svetu uobrazilje. Tada, u takvom času i stakvim prizorom pred sobom, ako kakav čovek, sedeći sam samcat, ne bi mogao

sanjati čudne stvari i načiniti da one liče na istinu, on nikada ne bi smeo ni pokušati da piše romane.

Ali što se mene tiče, za sve vreme službe u Carinarnici, bio sam ravnodušan namesečinu, sunčevu svetlost i sjaj sa ognjišta, i nijedno od njih nije mi bilo ni trunkukorisnije od žmirkanja lojane sveće. Čitav niz osećajnosti, i dar u vezi s njima - ne odvelike vrednosti, ali najbolji što sam imao - bili su za mene izgubljeni.

Međutim, ja verujem da moje moći, ako bih pokušao neku drugu vrstu književnogsastava, ne bi bile tako slabe i neuspešne. Ja bih se mogao, na primer, zadovoljiti

pisanjem priča o nekom veteranu, brodovlasniku ili inspektoru, naspram koga bih biovrlo nezahvalan ako ga ne bih spomenuo, jer nije prošao skoro nijedan dan a da me onne nasmeje i zadivi svojim čudnim darovima pripovedača. Da sam mogao sačuvatislikovitu snagu njegovog stila i šaljivi kolorit, koji je od prirode naučio kako da garasprostire preko svojih opisa, iskreno verujem da bih postigao nešto novo uknjiževnosti. Ili bih lako našao kakav ozbiljniji zadatak. Bilo je ludo, uz materijalnosttog svakodnevnog života, koja me je tako neodoljivo pritiskala, pokušavati daodbegnem natrag u drugo doba, ili da uporno produžim stvarati sliku sveta izvazdušastog materijala, kada je u svakom času bestelesna lepota moga sapunjavogmehurića bila razbijena grubim dodirom neke stvarne činjenice. Mudriji bi posao biorasprostrti misao i uobrazilju preko mutne današnjice i tako je načiniti svetlom i

providnom; oduhoviti teret koji je počeo da me pritiska tako silno; odlučno potražiti pravu i nerazrušivu vrednost koja leži sakrivena u sićušnim i dosadnim događajima iobičnim karakterima kojima sam sada bio okružen. Ja sam bio kriv. Stranica životaotvorena preda mnom izgledala je dosadna i nezanimljiva, jer se nisam spustio donjenog dubljeg značenja. Bolja knjiga nego što ću je ikad ja napisati ležala je tu; list


26/177

po list otvarao se preda mnom, baš onakav kako ga je napisala stvarnost trenutka, kojaiščezava ubrzo pošto je zabeležena, samo zato što je mome umu nedostajalorazumevanje i mojoj ruci veština da ga prepiše. Može biti, jednog budućeg dana,setiću se nekoliko rasturenih odlomaka i izlomljenih paragrafa, napisati ih i videtikako se slova na stranicama pretvaraju u zlato.

Ove su misli došle prekasno. Odmah sam bio svestan samo toga da je ono što binekad bilo zadovoljstvo sad postalo uzaludan posao. Nisam imao prilike da se mnogoadam zbog ovakvog stanja stvari. Prestao sam biti pisac prilično loših pripovedaka i

ogleda, a postao dosta dobar carinski kontrolor. To je bilo sve. Ali ipak, nije nimalo prijatno mučiti se podozrenjem da čovekov mozak slabi, ili da isparava, a da toganiste svesni, kao etar iz kakvog staklenca; tako da, kad ga pogledate, uvek nađete da gae sve manje i da slabije miriše. O tome nije moglo biti sumnje, i ispitujući sebe sama

ili druge, došao sam do zaključka o tome kakav uticaj činovnička služba ima na

karakter koji nije bio povoljan za takav način života. Nekom drugom prilikom mogao bih jasnije pokazati ovaj uticaj. Zasad neka bude dovoljno reći da je carinskičinovnik, posle mnogo godina službe, hvale dostojna i poštovana ličnost - iz mnogorazloga. Jedan od njih je i način kojim se održava na svom položaju, a drugi sama

priroda njegovog posla, koja je - mada verujem da je časna - ipak takva da on neučestvuje u zajedničkom trudu čovečanstva.

Uticaj - za koji verujem da se može opaziti, manje-više, na svakom ljudskom biću koje je zauzimalo taj položaj - jeste taj da ga napušta njegova vlastita snaga dok se ono oslanja na snažnu ruku države. Gubi, srazmerno slabosti ili jačini njegoveurođene prirode, sposobnosti da se oslanja na sebe. Ako bi ono imalo neobičan udeourođene energije, ili ako magija mesta ne dejstvuje suviše dugo na njega da muupropasti nerve, njegove zapuštene sile mogle bi se obnoviti. Otpušteni činovnik -srećan zbog nemilosrdnog čišćenja koje ga je izbacilo na ulicu, prihvata se da se boriu svetu borbe - može opet naći samog sebe i postati sve ono što je nekad bio. Ali ovose retko dešava. On obično ostaje na svom mestu dovoljno dugo za svoju propast, itada ga izbace napolje, sa iskidanim živcima, da posrče duž mučne životne staze kakonajbolje zna i može. Svestan svoje nemoći - jer je izgubio prekaljenost i elastičnost -

on se neprestano osvrće sa žudnjom da nađe kakav oslonac izvan sebe. Njegova jeosnovna i neprestana nada da će najzad, i to uskoro, nekim srećnim sticajem okolnosti

biti vraćen u službu. Ova halucinacija, uprkos svim razočaranjima, prelazeći lako preko nemogućnosti, goni ga kroz ceo život, i čini mi se, nalik na grčevite trzajekolere, muči ga za još neko kratko vreme i posle smrti. Zašto da se napreže i trudi, imuči da se izvuče iz blata, kada će ga veoma brzo jaka Ujka Semova ruka podići i datimu oslonac? Zašto da radi za svoj hleb ili da ide u Kaliforniju da kopa zlato, kada će


27/177

uskoro biti usrećen, krajem svakog meseca, gomilicom sjajnih moneta iz Ujakovogdžepa? Žalosno je gledati kako je mali zalogaj činovničke službe dovoljan da zarazi

bednog čoveka ovom naročitom bolešću. Ujka Semovo zlato - koje ne izgleda ništanečasno dostojanstvenom starom gospodinu - ima u ovom slučaju čaroliju nalik nađavolju nagradu. Ko god se njega dotakne, trebalo bi dobro da promisli, ili prekasno

može otkriti da je pogodba veoma na njegovu štetu, i da vodi u opasnost, ako ne ponjegovu dušu, a ono po mnoge od njegovih najboljih osobina: njegovu izdržljivost,hrabrost i postojanost, njegovu istinoljubivost, samouverenost i sve ono što dajevrednost muškom karakteru.

S ove tačke gledišta otvarao se divan pogled u daljinu! Zato što je kontrolor samnaučio lekciju, ili što je uviđao da je mogao potpuno propasti, pa bilo da ostane idalje u službi, bilo da bude izbačen. Svakako, moje misli nisu bile baš najprijatnije.Postajao sam melanholičan i nespokojan, stalno ispitujući svoj duh da bih. otkrio koja

e od njegovih bednih osobina izgubljena, i u kojem su stepenu ostale povređene.Pokušao sam da izračunam koliko bih još vremena mogao ostati u Carinarnici a daostanem čovek. Moram da priznam istinu da mi to nije bila najveća briga, pošto senikad nije dešavalo da se kakav činovnik sam reši na ostavku, ili da otpuste činovnikatako mirnog kao ja; zato je moje glavno strahovanje bilo da ne ostarim i ne oronemkao kontrolor i ne postanem isto onakva životinja kao stari inspektor. Zar se ne bimoglo slučiti meni, u toku dosadnih godina zvaničnog života koje su ležale predamnom, ono što se najzad dogodilo tom poštovanom poznaniku - da od časa za obednačinim jezgro dana, a da ostatak provedem, kao što to čini stari pas, u spavanju na

suncu ili u hladu? Doista žalosno stanje za čoveka koji je osećao da je najboljadefinicija sreće provesti ceo svoj vek u iskorišćavanju svih svojih sposobnosti i silaosećajnosti. Ali sve je ovo bila nepotrebna uzbuna. Proviđenje je za mene zamislilonešto bolje nego što bih sam mogao smisliti.

Značajan događaj u trećoj godini moje službe kontrolora bio je izbor generalaTejlora za predsednika Sjedinjenih Država. Da bi se potpuno pravilno ocenila

preimućstva činovničkog života, neophodno je videti činovnika kad na upravu dolazidruga neprijateljska vlada. Njegov je položaj tada čudnovato očajan, i u svakom

slučaju neprijatniji od svih mogućih koje bedni smrtni čovek može zauzimati. Retko seukazuje kakva alternativa nabolje, mada bi ono što njemu izgleda nagore moglo,verovatno, biti to najbolje. Ali čovek s ponosom i osetljivošću izvlači čudno iskustvouviđanjem da se njegova sudba nalazi u rukama lica koja ga ne vole i ne razumeju, ikoja će ga pre oštetiti nego unaprediti, pošto se ili jedno ili drugo mora dogoditi.Čudnovato je takođe nekome ko je sačuvao svoje spokojstvo za vreme borbe da vidikako se razvija krvožednost u času pobede, i biti svestan da je on jedan od njenih


28/177

predmeta! Malo je ružnijih crta u čovečjoj prirodi nego što je ova sklonost - koju samsad posmatrao kod ljudi ništa gorih od njihovih suseda - da postanu svirepi samo zatošto su imali moć da drugoga vređaju. Ako bi giljotina, kako se primenjivala načinovnike, bila stvarna činjenica, a ne samo zgodna metafora, moje je iskrenoubeđenje da bi aktivni članovi pobedničke partije bili dovoljno razdraženi da bi

odrubili sve naše glave i bili zahvalni nebu što im je pružilo tu priliku! Čini mi se - jer sam bio miran i radoznao posmatrač, kako u pobedi, tako i u porazu - da ovaj jarosni iogorčeni duh zlobe i osvete nikada nije zamračio mnoge pobede moje partije, kao štoe sada okarakterisao pobedu vigovaca. Demokrate, po opštem pravilu, uzimaju

činovničke položaje, jer su im potrebni, i zbog toga što je dugogodišnja praksa to priznala za zakon političke borbe, protivu koga bi, ako se ne bi usvojio drugačijisistem, bilo slabost i kukavičluk gunđati.

Ali duga navika na pobedu načinila ih je velikodušnim. Oni znaju kako da

poštede kad im se pruži prilika; a kad udaraju, sekira može biti oštra, svakako, ali jenjeno sečivo retko otrovano zlobom i nije njihov običaj da se šoraju glavom koju sutek odsekli.

Ukratko, ma kako da je bio neprijatan moj položaj, imao sam mnogo razloga dasebi čestitam što sam bio na strani pobeđenih,.a ne na pobedničkoj. Ako do sadanisam bio najzagrejaniji pristalica, sad sam počeo, u ovom času opasnosti i nevolje,da budem prilično svestan kojoj partiji pripadaju moje simpatije. Bilo je nešto nalik na žaljenje i stid što su moji izgledi, prema razumnom računanju, da ostanem u službi

bili bolji nego izgledi moje demokratske sabraće. Ali ko može prodreti pogledom u budućnost za palac dalje od svog nosa? Moja je glava prva pala!

Sklon sam da verujem da je čas u kome se čoveku skine glava s ramena retko kad baš najprijatniji čas njegova života. Ipak, kao i veći deo naših nesreća, čak i takoozbiljan slučaj donosi lek i utehu ako je paćenik voljan da ono što mu se desilo

posmatra s najbolje, a ne s najgore strane. U mom ličnom slučaju uteha je bila pri ruci,i čak se otkrivala mome duhu veoma dugo pre nego što je trebalo da se upotrebi.

S pogledom na moju raniju zamorenost u službi i kolebljive misli o ostavci, moj

e slučaj donekle ličio na čoveka koji bi se nosio mislima o samoubistvu, pa kad višenije bilo nikakve nade, desilo mu se da bude ubijen. U Carinarnici, kao ranije u starojsvešteničkoj kući, proveo sam tri godine, rok dovoljno dug za odmor umornog mozga,dovoljno dug da se izgube stare intelektualne navike i napravi mesta za nove; dovoljnodug i suviše dug da se živi u jednom neprirodnom stanju, čineći ono što nije odstvarne koristi niti na zadovoljstvo ikakvom ljudskom biću, i sklanjajući se od trudakoji bi bar umirio neki nespokojni nagon u meni. Tada, štaviše, što se tiče njegovog


29/177

neceremonijalnog izbacivanja, bivšem kontroloru nije bilo posve neprijatno davigovci vide u njemu svog neprijatelja; jer njegova neaktivnost u politici - njegovasklonost ka slobodnom lutanju po širokom mirnom polju, gde se može naći ceo ljudskirod, radije nego da se ograniči na one uzane staze gde se članovi iste porodice morajurastaviti jedni od drugih - ponekad je dovodila u sumnju njegovu demokratsku sabraću

da li im je on prijatelj. Ali pošto je bio ovenčan krunom mučeništva (mada mu glavanije više spremna daje nosi), to se moglo smatrati okončanim. Najzad, ma kako da je bio malo junačan, izgledalo je lepše pasti zajedno s porazom svoje partije. Jer ako bi preživeo poraz posle pada mnogih istaknutijih članova partije, i najzad, pošto bi preživeo četiri godine od milosti jedne neprijateljske vlade vigovaca, bio bi nagnan, uslučaju nove pobede svoje partije na predsedničkim izborima, da ponovo opredelisvoje držanje i da traži mnogo više ponižavajuće pomilovanje od vlade svoje partije.

Međutim, štampa je pretresala moj slučaj i kroz novinske stupce održavala me

nedelju-dve u trci u tom bezglavom stanju nalik na Irvingovog bezglavog konjanika,avetinjskog i strašnog, žureći da me sahrane, kao što i pristoji jednom političkommrtvacu. Toliko o mome ja u figurativnom značenju reči. Stvarni čovek je, međutim,za sve ovo vreme nosio svoju zdravu glavu na ramenima bez opasnosti i došao do

prijatnog zaključka da se sve zbilo najbolje, pa uloživši svoj kapital u mastilo, hartijui čelična pera, otvorio je svoj davno zanemareni pisaći sto - i opet postao pisac.

Sad su razlaganja moga starog prethodnika kontrolora Pjua došla na dnevni red.Zarđalom od dugog lenstvovanja, mom moždanom aparatu trebalo je nešto malovremena da bi se osposobio za rad na pripoveci, tek toliko da bude plodan i dakoliko-toliko zadovoljava.

Čak i sada, mada sam se dugo u mislima bavio svojim zadatkom, on mi predočima stoji kao ozbiljan i taman poduhvat, veoma lišen veselog sunčevog sjaja, vrlomalo oživljen nežnim i uobičajenim uticajima, koji gotovo uvek ublažavaju i pravemekim svaki prizor u prirodi ili stvarnom životu, i sumnje nema da bi trebalo daublaže svaku predstavu u njima. Ovaj neprijatni utisak može se, možda, pripisati

periodu kad je revolucija tek završena i svuda vlada poremećaj, a u kome je pričadobila svoj oblik. Ovo ne znači da je piščev duh bio lišen vedrog raspoloženja, jer je

bio srećniji dok je u mašti lutao kroz tminu tih sumornih likova uobrazilje nego posle,kad je ostavio staru svešteničku kuću.

Nekoliko kraćih sastava, koji su takođe ušli u ovu zbirku, napisani su posle moganevoljnoga povlačenja iz poslova i časti javnoga života, a ostatak je sabran izgodišnjaka i časopisa, tako starog datuma da su završili ceo krug svog putovanja iopet se pojavili kao novina. Držeći se metafore političke giljotine, sve bi se moglo


30/177

smatrati kao Posmrtne zabeleške jednog pogubljenog kontrolora 6 , a skica koju, evo,završavam, ako je isuviše autobiografska za jednog skromnog čoveka da budeobjavljena za vreme njegovog života, rado će se oprostiti jednom gospodinu koji pišes one strane groba. Mir celome svetu! Neka su blagosloveni svi moji prijatelji! Nekae oprošteno svim mojim neprijateljima jer sam sam ušao u carstvo pokoja!

Život u Carinarnici kao kakav san leži iza mene. Stari inspektor - koga je, uzgredrečeno, žao mi je što to moram reći, oborio i ubio konj pre izvesnog vremena, inače biživeo zauvek - on i sva ona poštovana gospoda koja su sedela s njim pri ubiranjucarinskih dažbina, sada su samo senke u mojim očima; skup sedih glava i naboranihlica, s kojima se često zabavljala moja mašta, i kojih se zauvek oslobodila. Trgovci:Pingri, Filips, Šepard, Apton, Kimbal, Bertram, Hant i mnoga druga imena koja su prešest meseci tako klasično bila poznata mome uvu - ti ljudi prometa, koji su, izgleda,zauzimali tako važan položaj u svetu - trebalo je malo vremena da se s njima svima

rastanem, ne samo u poslovima već i u mislima! S naporom se sad sećam likova iimena ponekih od njih. A uskoro ću ina moj rodni grad gledati kroz maglu uspomena,kroz oblak koji visi nad njim i širi se oko njega, kao da nije deo stvarne zemlje, već ušiprag zaraslo selo u zemlji snova, naseljeno jedino stanovnicima uobrazilje koji živeu njegovim drvenim kućama, šetaju po skromnim uličicama i njegovoj neslikovitoj,ljudima zagušenoj glavnoj ulici. Od danas sve ovo prestaje biti stvarnost moga života.Ja sam građanin nekog drugog sveta.

Dobri moji sugrađani neće mnogo žaliti za mnom, jer, iako je meni bio vrlo

dragocen cilj da se u književnim radovima jače istaknem u njihovim očima, i dazaslužim da me se po dobru sećaju i u gradu i na groblju gde je sahranjeno tolikomojih predaka - moj grad nikada nije bio pogodna atmosfera koja je književniku

potrebna da bi sazreli najbolji plodovi njegovog duha. Ja ću se bolje osećati međunovim licima; a stara, sva meni dobro poznata, nije potrebno ni reći, odlično će sesnalaziti bez mene.

Ipak, možda će se - oh, kako je zanosna i kako slavna ova misao! - praunucisadašnjeg pokolenja pokoji put s ljubavlju setiti škrabala iz prošlih dana, kada će

budući istraživači starina, između mesta značajnih za istoriju grada, pokazivati prstomi na ulicu gde je gradska pumpa!7


31/177

I

Pred tamnicom

Gomila bradatih ljudi u mrkoj odeći i sa sivim visokim šeširima, pomešana saženama, od kojih su neke nosile kapice, a druge išle gologlave, stajala je preddrvenom građevinom s vratima od masivne hrastovine okovane gvozdenim klincima.

Osnivači nove kolonije, ma kakvim da su se utopijama o ljudskoj sreći i vrlini u početku zanosili, odmah su prepoznali kao prvu praktičnu potrebu da jedan đeo novog,

oš netaknutog zemljišta namene za groblje, a drugi za tamnicu. Po tom pravilu može

se zaključiti da su praoci Bostona sagradili prvu tamnicu negde u blizini Kornhila,otprilike u isto doba kad su označili prvo groblje na imanju Isaka Džonstona i okonjegovog groba, koji je postao središnja tačka svih grobova u staroj porti Kraljevekapele. Nesumnjivo je drvena tamnica, petnaest ili dvadeset godina posle osnivanjagrada, bila već nagrizena zubom vremena, što je davalo još tužniji izgled njenomnamrštenom i mračnom licu. A rđa na glomaznoj gvožđuriji hrastovih vrata izgledalae starije od svega u Novome svetu. Kao sve ono što pripada zločinu, izgledaće da

nikad nije ni bila mlada.

Pred ovom ružnom građevinom, a između nje i kolskoga puta, pružala se ledinasasvim obrasla korovom i travuljinom, koja je očevidno najbolje odgovarala zemljištušto tako rano zanese crni cvet ljudske civilizacije - tamnicu. Samo se pored vrata, skorenom gotovo pod samim pragom, dizao žbun divlje ruže, pokriven u ovo junskodoba nežnim cvetovima, koji kao da su nudili svoj miris i brzoprolaznu lepotu: sužnju

pri ulazu u tamnicu, a osuđenome zločincu kad bi izlazio iz nje da bude predat sudbini,kao da je time hteo reći da veliko srce prirode ima i ljubavi i sažaljenja i za njih.

Čudnim sticajem okolnosti, ovaj ružin žbun održao se kroz celu istoriju; ali da li

e on bio samo poslednji izdanak stare ponosne divljine, koji je nadživeo gigantske borove i hrastove što ga negda svojom senkom pokrivahu, ili je, kao što ima mnogorazloga za verovanje, izbio za stopama svete Ane Hačinson kad je ona ušla u tamnicu,mi nećemo uzeti na sebe da to određujemo. Našavši ga na samome pragu naše priče,koja misli da sad ostavi ova kobna vrata, šta možemo drugo učiniti do uzbrati jedannjegov cvetak i ponuditi ga čitaocu. On će, možebiti, poslužiti kao simbol nekog

blagog moralnog cveta što će se naći u razvoju pripovetke ili će ublažiti tužnizavršetak ove priče o ljudskoj bedi i slabosti.


32/177


33/177

II

Na trgu

Jednog letnjeg jutra, pre dvesta i više godina, veliki broj bostonskih stanovnikaokupio se na ledini ispred tamnice, očiju uprtih u gvožđem okovana hrastova vrata.Kod svakog drugog naroda, kao i u kasnijoj istoriji Nove Engleske, jeziva strogost,koja je skamenila bradata lica ovog dobroćudnog sveta, mogla je jedino predskazivatikakav težak i strašan zadatak. Ona je mogla, u najmanju ruku, značiti da se očekujesmrtna kazna strašnom zlikovcu, kome je zakonska osuda samo potvrdila osuduavnoga osećanja. Ali po ovoj prvobitnoj oštrini puri-tanskoga karaktera, sličan

zaključak nije se morao izvoditi. Moglo se desiti da je i neki lenji rob, sluga ilineposlušno dete koje su roditelji predali građanskoj vlasti treba da budu kažnjeni našibalištu. Moglo bi biti da neki kveker, ili drugi koji inoverac, bičem treba da budeizgnan iz grada, ili neki besposleni i zalutali Indijanac, koga je vatreno piće belogačoveka navelo da postane buntovan na ulici, kamdžijom bude oteran u senku šuma.Moglo je biti i to da kakva veštica kao gospođa Hibins, sudijina džandrljiva udovica,treba da umre na vešalima. U svakom ovakvom slučaju ispoljavala se ista svečanost uvladanju gledalaca, kao što je i priličilo narodu kod koga su se vera i zakon behu slili

u jedno, i u čijem su karakteru oboje bili duboko utisnuti, tako da je i najblaži inajstroži čin javne discipline bio podjednako dostojanstven i strašan. I odista, jadna ihladna bila je simpatija koju je od takvih gledalaca mogao očekivati krivac nagubilištu. A takođe, kazna koja bi u našim danima bila glupa i smešna mogla jeonomad biti dosuđena s gotovo istom dostojanstvenošću kao i smrtna.

Tog letnjeg jutra, kada počinje naša istorija, vredno je pomenuti okolnost da sečinilo da žene, kojih je bilo nekoliko u gomili, s naročitom pažnjom očekuju izvršenjekazne. Doba nije bilo toliko uglađeno da bi osećaj nepristojnosti uzdržao ženski pol

da ne izađe na ulicu i da se u datoj prilici ne tiska kroz gomilu do najbližeg mesta okogubilišta. Moralno i materijalno grublji bili su živci u tih žena i devojaka starogaengleskoga kova nego u njihovom lepom potomstvu, udaljenom od njih za šest-sedamnaraštaja; jer, kroz taj red nasleđa, svaka je majka predavala svome detetu blažu krv,nežniju i prolazniju lepotu i slabiju fizičku građu, ako ne i karakter sl

Documents

Nathaniel Hawthorne - Skerletno Slovo