Nedostaci i ograničenja teorije asertivnosti

95CM : Communication Management Quarterly : Časopis za upravljanje komuniciranjem 23 (2012) 95–116 © 2012 CDC

Agresivnost i asertivnost u komunikaciji – nedostaci i ograničenja teorije asertivnosti

Tаtjаnа Milivojević1

Fаkultet zа kulturu i medije, Megаtrend univerzitet, Beograd

Kаtаrinа DrаgovićFаkultet zа kulturu i medije, Megаtrend univerzitet, Beograd

UDC 316.77 : 316.472.4 : 316.622

Rezime: Analizom agresivnosti naspram asertivnosti u komunikaciji uočavaju se neki temeljni nedostaci popularne teorije asertivnosti. To su, pre svega: nedovoljno tematizovano i artikulisano pozivanje na etičke i društvene vrednosti; preterano naglašavanje bihejvi-oralnih komponenti komunikacije na račun motivacionih i intencionalnih i idealizacija dometa asertivne filozofije i tehnika usled zanemarivanja realnih društvenih odnosa, obeleženih asimetrijom moći. U cilju razgraničenja pojmova agresivnost i asertivnost, ali i osvetljavanja područja njihovog preklapanja, u tekstu definišemo i opisujemo te pojmove.

Verbalnu agresiju definišemo kao komunikacioni čin kojim se namerno ili nenamerno, svesno ili nesvesno, povređuje druga osoba posredstvom jezika. Asertivnost označava spre-mnost osobe da potvrdi ili zaštiti svoja prava i da izrazi svoja osećanja na socijalno ade-kvatan način. „Socijalno adekvatan način” takve komunikacije, međutim, ne obezbeđuje joj etičnost i istinitost, niti je štiti od agresivnosti. Naime, druga osoba se može povrediti „namerno ili nenamerno, svesno ili nesvesno“ i ako se poštuje socijalno adekvatna, odnosno asertivna forma. Asertivna načela omogućavaju skliznuće u agresiju, jer je zasnivanje aser-tivnosti na subjektivnim osećanjima i percepcijama sopstvenih i tuđih prava, lišeno objek-tivnijeg osnova i racionalnije analize njihove legitimnosti. Na način na koji se predstavlja i promoviše, teorija asertivnosti ukida neophodnu razliku i napetost između deskriptivnog (jeste) i normativnog (treba). Time se njeni zastupnici svrstavaju na stranu moralnog re-lativizma i širom otvaraju vrata mogućnostima zloupotrebe asertivnosti u vidu implicitne agresije, manipulacije, pritiska, nerazumevanja, blokade i prekida komunikacije. Poštova-nje puke forme asertivnog obraćanja postaje, tada, veština samopredstavljanja, kojoj upo-zorenje da treba da se rukovodi odgovornim i humanističkim motivima samo nanosi jedan kozmetički sloj.

Zaključujemo da je potrebno ispuniti mnogo drugih uslova koji prevazilaze sferu bihej-vioralnih, komunikacionih veština, da bi asertivnost ispunila humanističku svrhu i da bi bila odgovorna metoda komunikacije, odnosno, da bi se izbegao rizik da se ona pretvori u socijalno prihvaćen paravan za agresivnost.

Ključne reči: komunikacija, agresivnost, asertivnost, etika, legitimitet

1 Kontakt sa autorkama: [email protected].

PREGLEDNI RAD

95

96


Tаtjаnа Milivojević Kаtаrinа Drаgović

CM : Communication Management Quarterly : Časopis za upravljanje komuniciranjem 23 (2012) 95–116 © 2012 CDC

Uvod

Komuniciranje je sudbina čoveka kao društvenog i jezičkog bića. Neurona-uka je otkrila da naš mozak druželjubivim čini već sama njegova oblikovanost, da je on kad god se upustimo u interakciju s drugom osobom, neumitno uvu-čen u blisko povezivanje „mozak na mozak“. Taj neuronski most omogućuje nam da utičemo na mozak – a time i na organizam – svakoga s kim smo u interakciji, kao što i ta osoba može da utiče na naš mozak i telo. (Goleman, 2008 : 12). Drugim rečima, ne samo uspeh, nego i kvalitet našeg života, naše psihofizičko zdravlje i zdravlje onih koji nas okružuju, a što ne bismo upotrebili i reč – sreća – zavise uveliko od kvaliteta komunikacije. Mozak je društven, komunikativan, umrežen sa drugim mozgovima. Ali i interna, imaginarna komunikacija, neprekidni unutrašnji razgovori sa samim sobom utiču na naš organizam, raspoloženje, osećanja i ponašanja.

Zato možemo da parafraziramo, odnosno osavremenimo Heraklitovu mu-dru izreku „karakter je čovekova sudbina” tvrdnjom da je način na koji komuni-ciramo naša sudbina. Dublje od psihosocijalnog nivoa, komuniciranje direktno utiče na biološke procese. U tom svetlu, kvalitet, uspeh, sloboda komunikacije, odnosno blokada, neuspeh, prinuda, ograničenje iste, dobijaju još veću težinu i značaj.

Pošto ne možemo da ne komuniciramo (jer i pustinjak vodi imaginarnu komunikaciju, ili je, i mimo svoje volje i svesti, upleten u mrežu unutrašnje ko-munikacije), pošto komunikacija izvire iz samog neuroanatomskog, biološkog ustrojstva našeg organizma, iz konstitutivnih psiholoških i društvenih potreba ljudskog roda, kao i iz samog individualiteta, ona nadilazi sferu veština. Pro-blem nastaje kad se jedan deo istine – da je komunikacija veština koja se uči, da zato postoje tehnike uspešne komunikacije – uzme za celinu. Interpersonalni stil, kao način komuniciranja sa okruženjem, nije nužno determinisan ličnošću, ali svakako izvire iz nje, njenog temperamenta, karaktera, nesvesnih slojeva, ne samo u psihoanalitičkom smislu potisnutih sadržaja i poriva, već i u smislu im-plicitnih, nesvesnih kognitivnih dinamičkih obrazaca2. Zato je preterana tvrd-nja da se interpersonalni stil može promeniti ovladavanjem komunikacionih veština i tehnika. To bi bilo isto kao kad bismo tvrdili da efikasnim i moćnim

2 U transakcionoj analizi naziv za te obrasce je – skripta.

97




tehnikama možemo da ovladamo svojom i tuđom ličnošću, što pretpostavlja ekstremno i naivno racionalističko i tehnologizovano viđenje ljudske prirode.3

Prethodna razmatranja treba da postave širu scenu za predmet i cilj ovog teksta. Predmet je poređenje agresivnosti i asertivnosti u komunikaciji, a cilj je da ukažemo na ono što smatramo krupnim nedostacima teorije asertivnosti, kao što su:

– ovlašno, deklarativno, nedovoljno tematizovano i artikulisano pozivanje na etičke vrednosti;

– preterano naglašavanje bihejvioralnih (manifestnih) komponenti asertiv-nosti i komunikacije uopšte, na račun motivacionih i intencionalnih dimenzija;

– idealizacija asertivne filozofije i tehnika i njihovo apstrahovanje iz realne mreže društvenih odnosa, obeleženih asimetrijom moći.

Literatura o asertivnosti ostavlja utisak da su njeni principi i smernice delo-tvorni i korisni tzv. „neasertivnim“ pojedincima, onima koji pate od prevelike nesigurnosti u odnosima sa drugima, ali da ne rešava problem agresivnosti. Koreni, motivi i ciljevi agresivnosti su previše duboki (delom su i nesvesni) i kompleksni da bi mogli da budu prevaziđeni bihejvioralnim „paketom tera-pijskih intervencija“ (Tovilović, 2005: 37). „Zauzimanje za sebe“ kao pozitivan terapijski cilj asertivnog treninga je preširoko određen, prepušten individualnoj samopercepciji i subjektivnoj proceni legitimnosti sopstvenih i tuđih potreba, zahteva, prava i interesa da bi pretendovao na status etičke komunikacije.

Etika i komunikacija

S obzirom na to da je čovek društveno biće, i to već na neurobiološkom nivou („druželjubivi mozak”, Goleman, 2007: 12), komunikacija, kao ispolja-vanje te društvene suštine, predstavlja jednu od glavnih determinanti dobrobiti pojedinaca i društva, u svim životnim sferama, i na svim nivoima. Komunika-cija je, kao i svako drugo ponašanje ili radnja, podložna vrednosnom, posebno etičkom procenjivanju. U savremenom tehnokratsko-racionalističkom društvu, međutim, potisnut je govor, a posledično i svest o krajnjim vrednostima i svrha-ma (Dramond & Bein, 2001)4. Koriste se drugačiji argumenti, za koje se veruje da su bliži savremenom mentalitetu, u prilog potrebi unapređenja komunikaci-je, kao što su efikasnost, uspešnost, produktivnost, predupređivanje konflikata

3 Tzv. „inženjering duša”.4 Izbegavanje govora o moralnim aspektima ljudskog iskustva dovodi do „moralne amnezije“.

98




i sl. To jesu važne vrednosti, ali one ostaju u domenu instrumentalnog, to jest u službi najviših, samobitnih vrednosti kojima, svesno ili nesvesno, stremimo kao ljudska bića.5

Moral je podložan dvostrukoj obaveznosti: unutrašnjoj i spoljašnjoj. Unu-trašnja proističe iz savesti, a spoljašnja iz društvene uslovljenosti i verifikacije moralnih normi. Drugim rečima, postoji moralna osećajnost (saosećanje, emo-cionalno prepoznavanje tuđih stanja i potreba i sl.), ali ona nije ni dovoljan ni pouzdan arbitar etičnosti naših postupaka, odnosno komunikacije. Uz „logiku srca“ neophodno je i racionalno utemeljenje, obrazloženje i kritičko preispiti-vanje moralnih normi, standarda i radnji. O kakvoj vrsti racionalnosti se ovde radi? O racionalnosti koja se ne zasniva na nekakvim apstraktnim principima uma, uprkos Kantovoj briljantnoj etičkoj dedukciji, već o onoj koja izvire iz intersubjektivne prirode ljudske egzistencije. Stoga, iako moralne norme ne postoje kao činjenice, one nisu ni samo subjektivna stanja, već imaju objektivno značenje koje se stalno iskušava, brusi i proverava u intersubjektivnom prostoru.

Važno je da postavimo naša dalja razmatranja na temu agresivne i asertivne komunikacije u širi etički okvir i perspektivu koji im daju značenje i smisao. Za temeljno etičko načelo koje treba da rukovodi svim postupcima prema lju-dima, dakle i komunikacijom, uzimamo drugi Kantov kategorički imperativ: „Postupaj samo tako, da čovečnost, kako u tvojoj osobi tako i u osobi svakog drugog, uvek vidiš kao svrhu, a nikada samo kao sredstvo.“ Reč „samo“ odra-žava realističko i zdravorazumsko načelo po kojem su mnoge društvene inte-rakcije bezlične i čisto funkcionalne, ali moralni imperativ zahteva da se nikada ne smetne s uma da se nijedno ljudsko biće ne može i ne sme redukovati ni na jednu ulogu i funkciju ili splet uloga i funkcija. Ova formula jasno odbacuje instrumentalizovanje čoveka u bilo koje svrhe, i naglašava ljudskost kao glavnu dimenziju međuljudskog odnosa. Drugi ne sme biti opredmećen, jer čovek ontološki nije i ne može biti predmet. Predmet, na latinskom, ob-jectum znači „ono što je bačeno pred mene“, ono što mogu da obuhvatim pogledom sa svih strana, da definišem i klasifikujem i čime mogu da rukujem (što je izvorno značenje termina „manipulacija“: lat. manipulare, rukovanje nečim) Objekat je odvojen od mene, kao subjekta, ne učestvuje u interakciji, ravnodušan je prema meni. Predmet mi se ne obraća niti ja postojim za njega. Ostaje ono što jeste,

5 U Nikomahovoj etici, Aristotel postavlja pitanje najvišeg dobra, kome teži svako znanje i opredeljenje, i daje odgo-vor: „... u pogledu naziva postoji, uglavnom, kod većine saglasnost, jer i obrazovani i neprosvećena većina kažu da je to sreća“. (IV- 2) i dodaje kasnije: „... čini se da je takav cilj sreća, jer nju biramo uvek zbog nje same, a nikada zbog nečeg drugog, dok društveno priznanje, uživanje, jak um i sva [druga dobra] biramo za cilj, doduše i zbog njih samih (jer mi bismo se opredelili za svako od tih dobara čak i kad ništa drugo ne bismo time dobili), ali se za njih odlučujemo i zbog sreće, jer u njima vidimo sredstvo za sreću“ (VII – 5).

99




indiferentan prema predstavi koju imam o njemu, ne menjajući svoju prirodu kada se udaljim od njega, kada prestanem da ga posmatram, kada ga zaboravim ili ga izgubim. Nije slučajno što u većini jezika postoji poseban gramatički rod za predmet: to je „ono“. Predmet mogu da koristim, trošim, posedujem, razme-nim, prodam, uništim. Shvatanje drugog kao „onog“, postavlja me, smesta, u dispoziciju da ga koristim. U komunikaciji bilo koje vrste obraćamo se jednom „ti“, koje svako opredmećenje u „ono“ degradira na nivo sredstva za neki naš cilj, a sasvim je svejedno da li je taj cilj samointeresan ili uzvišen. Kantova mak-sima utemeljuje i asertivnost, jer nalaže da se ni čovečnost u sopstvenoj ličnosti ne tretira kao sredstvo: kao što „ti“ ne sme da se tretira kao „ono“, tako etika zabranjuje da se sopstveno „ja“ instrumentalizuje i opredmećuje.

Drugi Kantov kategorički imperativ poziva na opšti duhovno-moralni stav i stanje svesti kao uslov koji usmerava i oblikuje komunikaciju kao eminentno intersubjektivnu radnju, u kojoj se sagovornik tretira kao drugo ja. U slučaju interpersonalne komunikacije, koja nas ovde interesuje, deontološka etika pred-stavlja neprelazni okvir unutar kojeg mogu postojati utilitaristički aspekti i ele-menti, ali oni ne pretežu, odnosno potčinjavaju se kategoričkim imperativima.

U toj perspektivi ćemo razmatrati i pojam asertivnosti, koji se često, u per-cepciji prisutnoj u mnogim edukativnim psihološkim priručnicima i asertivnim treninzima, vezuje za instrumentalne pojmove efikasnosti, uspešnosti komu-nikacije i zadovoljstva njenih aktera. Pominjanje poštovanje prava, integriteta i ličnosti drugih, ostaje nedorečeno, u senci kognitivno-bihejvioralnih merlji-vosti, skala i komparacija6 i izbegavanja filozofsko-aksioloških utemeljenja i određenja.

Definicija agresije i agresivnosti

Etimološki, reč „agresivan“ dolazi od latinskog glagola adgredi, „koračati napred, ići ka, napasti“ (gradus znači „korak“, ad „ka, prema“); odakle se izvodi i značenje „sklon napadanju“. Pojam agresija ili agresivnost, sam po sebi, nema negativnu konotaciju. Kao, na primer, stres ili strah, agresija ima neutralno značenje biološki funkcionalnog poriva i ponašanja.

Agresija je društvena interakcija, jer pretpostavlja dijadni odnos, tj. onog za koga se pretpostavlja da je odgovoran za agresivni čin i žrtvu. Agresija se objaš-njava i nalazi svoje neposredno poreklo u odnosu na ono što drugi govori ili čini. Ali ne postoji agresija bez konteksta u kojem se manifestuje. Ponašanje nije

6 Videti Ames (2008a) i Ames (2008b).

100




stvar izolovanih pojedinaca, već pojedinaca koji se nalaze unutar socijalne struk-ture koju oblikuju vrednosti, očekivanja, uloge i položaji (statusi) koji definišu odnose između individua. Kontekst obezbeđuje okvir za analizu ponašanja. Imamo, dakle, tri činioca: aktera, žrtvu i situaciju (Antier, 2002).

Poteškoće u definisanju agresije potiču iz činjenice da procena ponašanja zavisi od usvojene perspektive – perspektive aktera, žrtve ili one koja se odnosi na kontekst: na primer, ponašanje koje bi se smatralo agresivnim na ulici, neće biti agresivno na ragbi terenu; zatim od normi i pravila koji određuju stepen škodljivosti koji jeste ili nije dozvoljen u određenom društvu. Stepen tolerancije na agresiju se razlikuje u zavisnosti od kulture i od individualnog senzibiliteta.

Vrste agresije

Prednost naredne klasifikacije vrsta agresije u tome je što uvodi motivacio-nu, intencionalnu dimenziju. To je relevantno za naše nastojanje da pokažemo ograničenje shvatanja dobre komunikacije kao skupa veština.

1. Neprijateljska agresija: ponašanje čiji je cilj da nanese patnju ili ošteti drugoga.

2. Instrumentalna agresija: ponašanje gde se napad ili agresija na drugog vrše radi cilja koji nije agresivan (agresija je „samo“ sredstvo da se po-stigne neki drugi cilj, kao što je samoodbrana, korist, prisvajanje tuđih dobara, prinuda).

3. Ekspresivna agresija: motivisana je željom da se pojedinac izrazi putem nasilja. Radilo bi se o ponašanju koje nije reaktivno i čiji je cilj agresija sama po sebi za razliku od druge dve vrste (Moser, 1987).

Kod životinja je agresija biološki adaptivna i instrumentalna, u oba sledeća slučaja:

1. defanzivna (samoodržanje, očuvanje vrste, teritorijalnost);2. predatorska (genetski određena). Predatori drugom biću oduzimaju život da bi sebi obezbedili hranu. Nisu

svesni patnje žrtve niti imaju želju da je muče. Mačka nema želju da muči miša, ona se sa njim jednostavno igra, kao što bi se igrala sa bilo čim što se brzo kreće, pre nego što ga pojede (Antier, 2002; From, 1984; Stor, 1989).

U tome je sva razlika između životinja i ljudi. Čak i ako prihvatimo instin-ktivističku univerzalističku koncepciju agresije, u čovekovom svetu instrumen-talna agresija nikada ne može biti samo instrumentalna. Sa etičkog stanovišta, to znači da odsustvo svesti o nanošenju štete ili patnje drugom ne oslobađa počinitelja odgovornosti. Bitnu razliku čini ne samo priroda ciljeva, već je sa

101




etičkog aspekta neodrživ i princip da valjani ciljevi opravdavaju nemoralna sredstva. Kada je reč o instrumentalnoj agresiji, krši se drugi Kantov kategorički imperativ koji glasi: „Postupaj tako da ljudskost u sopstvenoj ličnosti kao i u ličnosti svakog drugog čoveka nikad ne upotrebljavaš samo kao sredstvo, već uvek i kao svrhu”. 7

U pokušaju da shvatimo kako jedan čovek može poslužiti drugome kao sredstvo, pretpostavljamo da agresor drugog čoveka ne vidi kao jedno ti (što znači drugo ja, sa samosvešću, dostojanstvom i neotuđivim pravima istovetnim mojim) već kao ono. Ako dosledno izvodimo konsekvence iz Kantove kon-cepcije morala, uviđamo da samo instrumentalizovanje čoveka, čak i ako nije praćeno agresijom, predstavlja agresiju ili bar, postvarenjem čoveka, postavlja uslove i priprema tle za nju. U interakciji ja–ono, pisao je Buber, jedna osoba nije podešena na subjektivnu stvarnost druge i ne oseća za nju istinsku empa-tiju. Izostanak povezanosti sasvim je očigledan iz perspektive primaoca.8 Buber je skovao izraz ja–ono za opseg odnosa koji se kreće od proste ravnodušnosti do krajnjeg eksploatatorstva. U tom sprektru drugi postaju objekti: mi tad s drugi-ma postupamo više kao s predmetom neko kao s osobom. (Buber, 2000). To je suština manipulacije, kao perfidnog oblika agresije, za koju Goleman kaže: „... u trenucima manipulatorstva, veze između nas nema“ (Goleman, 2008: 107). Vidimo da se ovde ne radi o veštinama, tehnikama, umeću, već o određenoj intencionalnosti svesti i stavu. Može se biti agresivan u ja-ti odnosu (na primer, u ljutnji, besu), a može se biti asertivan u okviru ja–ono odnosa (kada asertiv-nošću izražavamo svoje potrebe na formalan, društveno primeren način, ali bez pravog osećaja za onog drugog kao subjekt – cilj po sebi).

Razlikovanje agresije i nasilja

Prethodno smo uopšteno definisali agresiju kao postupanje s namerom da se povredi druga osoba, bilo da je to primarni cilj, ili instrumentalan, u službi drugog cilja. Za potrebe analize agresije u komunikaciji, potrebno je, međutim, da razlikujemo dva pojma koja se prečesto mešaju: agresivnost i nasilje. Rečnik sinonima9 navodi pozitivne i negativne sinonime za agresiju i agresivnost. Među pozitivnim su: borbenost, žar, prodornost, žestina, revnost, vitalnost, hrabrost, silovitost, osvajanje, robustnost, radikalizam, subverzivnost, odlučnost, jasnoća,

7 Naš kurziv.8 Osim ako i on ne tretira sagovornika kao ono, onda je to razmena tipa „održavanje kontakta za svaki slučaj“ – ili

„kontakt iz interesa“.9 Preuzeto sa internet stranice francuskog rečnika: lerobert.com

102




oštrina, upornost, istrajnost, samouverenost, smelost. Negativni sinonimi su: zlonamernost, zloba, pakost, neprijateljstvo, animozitet, provokacija, omraza, srdžba, ogorčenost, razdraženost, napad, pretnja, brutalnost, varvarstvo, besti-jalnost, osornost, surovost, nabusitost, nečovečnost, krvoločnost, grabežljivost, nemilosrdnost, divljaštvo, drskost10, arogantnost, neotesanost, nasilje.

Antonimi za agresiju takođe mogu biti pozitivni i negativni. Pozitivni bi bili: blagost, ljubaznost, čovekoljubivost, trpeljivost, strpljivost, a negativni: neodlučnost, kolebljivost, plašljivost, kukavičluk, povlačenje, slabost, maloduš-nost, mlitavost, mekuštvo, nesigurnost, konformizam.

„Agresivna strana ljudske prirode(...) je i osnova na kojoj počiva intelek-tualno dostignuće, ostvarivanje samostalnosti, pa čak i ponos koji čoveku omogućuje da gordo uzdigne glavu među svojom sabraćom.“ (Stor, 1989: 9). Dalje u knjizi, Stor citira Klaru Tompson: „Agresija uopšte ne mora da bude destruktivna. Ona potiče od urođene težnje za tim da se raste i ovlada životom, što izgleda da je odlika sve žive materije. Samo onda kad se razvoj ove životne sile sprečava, njoj se pridružuju takve osobine kao što su ljutnja, gnev i mržnja“ (Thompson prema Stor, 1989: 64). From, takođe, razlikuje odbrambenu (be-nignu) od stečene destruktivne (maligne) agresivnosti koju, da bi je razlikovao, naziva destruktivnošću (From, 1984:21).

Termin agresija ćemo iz praktičnih razloga nadalje koristiti u negativnom značenju naspram termina asertivnosti koja sadrži pozitivnu (funkcionalnu, adaptivnu) agresiju, na primer, borbenost, oštrinu, jasnoću, odlučnost, istraj-nost, direktnost, čvrstinu i sl.

Verbalna agresija

Agresija može biti fizička i verbalna,11 ali u oba slučaja ima realne, fizičke posledice. Pritom jezik često predstavlja uvod u fizičko nasilje. Jezikom ne opi-sujemo samo nasilje, već ga direktno činimo. Džon L. Ostin izjavio je da govor i čin nisu dve različite stvari – govor je sam po sebi čin (Austin, 1975). Govo-rom se osuđeni proglašava krivim, govorom se mladi par proglašava bračnim parom. Time se menja društveni položaj, pa i život ovih ljudi: osuđeni koji se

10 Primećujemo sličnost između nekih termina koji su se našli među pozitivnim i negativnim sinonimima. Činjenica je da, zavisno od konteksta situacije i učesnika u interakciji, drskost, na primer, može da ima i pozitivnu konotaciju hrabrosti, odvažnosti. Provokacija, koja je navedena u negativnom značenju, mogla bi se naći i među pozitivnim sinonimima: na primer, provokativna terapija, u kojoj se koristi iznenađenje, šokiranje da bi se pacijent otrgao od nekog disfunkcionalnog obrasca, da bi stekao svest o nečemu što je bilo njegova „slepa mrlja“, da bi se izazvala želje-na promena i sl.

11 Postoji naravno i neverbalna agresija, koja, iako se ispoljava telesnim izrazima i znacima, ne spada u fizičku agresiju.

103




proglasi krivim ide u zatvor, mladi bračni par dobija nova prava i nove obaveze. Izgovoriti neku od tih rečenica u neodgovarajućim okolnostima, ne znači samo „reći“ nešto, već postupiti na određeni način, ostvariti neku vrstu akcije (Austin, 1975).

Verbalna agresija je nasilje onda kada se namerno povređuje druga osoba posredstvom jezika12. Zadržaćemo deo definicije koji ukazuje na povređivanje, ali nećemo da ograničimo opis verbalne agresije uvođenjem namere (da se uvredi, povredi, ugrozi ličnost drugoga), jer postoje nesvesni kao i nenamerni agresivni komunikacioni činovi. Počinilac nema nameru, ili nije svestan da ima nameru da povredi drugoga, ali taj drugi se oseća povređenim i/ili posmatrač percipira komunikacioni čin kao agresivan.

Namere i motivi su u mnogim situacijama teško uočljivi ili dokazivi, ali nikako nisu irelevantni. Nemoguće je lišiti se unutarsubjektivne dimenzije u vrednovanju konkretnog komunikacionog čina. Bez uvida u nameru ili motiv, ne možemo pravilno da protumačimo nijedan postupak. U analizi asertivnosti, primetićemo da upravo namere i ciljevi komunikacionog čina mogu da pomere granicu asertivnosti prema agresivnosti. S druge strane, postoje agresivni ko-munikacioni činovi, motivisani dobrim namerama i vrednim ciljevima. Mnogi roditelji, na primer, pribegavaju agresivnoj komunikaciji uvereni da to čine iz najboljih namera, za detetovo dobro. Nezavisno od nesvesno agresivnih motiva i poriva, koji, kao što nam je ubedljivo pokazala psihoanaliza, postoje i u naj-boljim i najbliskijim odnosima ljubavi (poznata ambivalencija svih emocija13), postoji i društveno oblikovano verovanje da će se agresivnim nastupom postići dobar cilj. Tako se u patrijarhalnim, konzervativnim društvima verovalo u auto-ritarnost („Batina je iz raja izašla“) kao najbolji vaspitački model. Uz takva vero-vanja, jedan od faktora agresivne komunikacije su i neznanje, tzv. emocionalna nepismenost i socijalna nekompetentnost (Milivojević, 2011). Ali ponekad je agresivan nastup dobro promišljen, opravdan i svrsishodan, kao na primer, u provokativnoj psihoterapiji, u samoodbrani, u hapšenju kriminalca koji se opire, u odvraćanju deteta u radnji koja mu ugrožava bezbednost ili život i sl.

U ovom radu se nećemo baviti ovim poslednjim, kontekstom nametnutim i opravdanim tipom agresije, već etički nepoželjnom agresijom, bilo da je na-merna ili ne.

12 Pošto je podnaslov „Verbalna agresija“, nismo ovde obradile neverbalnu komunikaciju13 Zbog toga što nas hrišćanska tradicija uči da verujemo u to da treba da osećamo jedino ljubav, skloni smo da poti-

skujemo činjenicu da smo čak i prema osobi koju najviše volimo ambivalentni, pa agresivnosti zato nismo ni svesni. Ovo nastaje najviše zbog toga što smo naviknuti da o agresivnosti mislimo pre kao o nečem „lošem“ nego da je smatramo nagonom koji nam je neophodan i da bismo ovladali sredinom, kao i da nas međusobno odvoji tako da ne ostanemo preivše zavisni jedni od drugih, već da smo posebne ličnosti (Stor, 1989 : 111).

104




Eksplicitna i implicitna verbalna agresija

Verbalna agresija može biti eksplicitna ili implicitna i direktna ili indirektna. I dok nije teško prepoznati eksplicitnu verbalnu agresiju, bilo da je direktna (obraćamo se jednom ti), ili indirektna (govorimo o nekome ko je prisutan, na primer: „Samo lenji ljudi nisu zaposleni! Ko god hoće da radi, naći će neki posao“ upućen jednoj osobi, a namenjen trećoj prisutnoj, a nezaposlenoj), teže je identifikovati implicitnu verbalnu agresiju, koja često počiva na samo jed-noj rečci – vezniku („Družim se svima, pa i sa Romima“), prikrivenoj ironiji, metafori, humoru ili suptilnom neverbalnom signalu. S druge strane, neke grublje šale i psovke između prijatelja ili pojedinaca koji dele isti kulturni kod, a koje izražavaju njihovu bliskost i srdačne odnose, posmatraču mogu delovati agresivno: kontekst, vrsta i istorijat odnosa daju drugačije značenje naizgled agresivnom ponašanju. Obrnuto, veoma učtiva formulacija, bez ijedne grube reči, izrečena mirnim tonom, može da izražava agresivnost.

Dobra komunikacija podrazumeva istančanu percepciju sopstvenih komu-nikacionih radnji, dejstva koje imaju ili mogu imati na sagovornika, vrste od-nosa koji nas vezuje, sagovornikove ličnosti, njegovih potreba, senzibiliteta, in-teresa i to trojako: kao pojedinca, jedinstvenu ličnost, kao pripadnika određene kulture i kao učesnika u određenoj trenutnoj interakciji, situaciji i kontekstu.

Postoje, dakle, očiti oblici verbalne agresije i nasilja, a postoje i prikriveniji, prefinjeniji oblici, koji se teže prepoznaju i koji se, stoga, mogu staviti na račun preosetljivosti primaoca poruke – što predstavlja dodatnu agresiju. Među pri-krivene oblike agresije, može da se provuče i asertivnost.

Asertivna komunikacija

„Asertivnost (eng. assertiveness) spada među ’uvezene’ psihološke pojmove, neprevodive jednom rečju na srpski jezik. Ukratko, ovim izrazom se označava spremnost osobe da potvrdi ili zaštiti svoja prava i da izrazi svoja osećanja na socijalno adekvatan način. Ovaj termin je kod nas u opštoj upotrebi u izvornom obliku, a paralelno se koriste izrazi samopotvrđujuće ponašanje, zauzimanje za sebe, samopouzdano izražavanje” (Tovilović, 2005: 37). Asertivnost predstavlja sredinu14 između dve krajnosti – neasertivnosti i agresivnosti. Neasertivnost je komunikacijski stil osobe koja ima teškoća u izražavanju svojih emocija, potreba, stavova, a naročito joj je teško da odbije tuđe zahteve, pa i onda kada

14 Ova praktična prostorna metafora ima, kao i sve metafore, svoja ograničenja, jer se ne radi o nekakvoj fiksiranoj, nepokretnoj sredini, a postoje i stepeni i nijanse asertivnosti.

105




ih smatra neprimerenim ili nerazumnim. Na suprotnom kraju je agresivnost, koja predstavlja komunikacijski stil osobe koncentrisane na sebe, svoje potrebe i interese, bez sluha za senzibilitet, potrebe i prava drugih. Iako se asertivnost de-finiše u odnosu na neasertivnost (nesigurnost, inhibiranost, pasivnost, izbegava-nje) i na agresivnost, čini se da je mnogo više usmerena na prevazilaženje prve, nego na prevenciju druge. Dajemo primer iz popularne literature o asertivnosti, zato što je sam pojam asertivnosti postao popularan, a time su uočljiviji i ne-dostaci, rizici i moguće zloupotrebe koje su predmet naše analize. Kad jedna teorija lako postaje plen popularizacije i neminovne vulgarizacije, potrebno je identifikovati one njene slabosti i nedorečenosti koje to omogućavaju. U knjizi koja je postala bestseler „Kada kažem NE, osećam se krivim“ autor predlaže. „Povelju asertivnih prava“ (Bill of Assertive Rights) kao osnovu za „zdrave nema-nipulativne odnose na poslu i kod kuće“ (Smith, 1985: 13–14):

1. imate pravo da donosite sud o sopstvenom ponašanju, mislima i oseća-njima i da preuzmete odgovornost za njihovo pokretanje i posledice po sebe;

2. imate pravo da ne dajete razloge ili izgovore da biste opravdali svoje ponašanje;

3. imate pravo da procenite da li ste odgovorni za nalaženje rešenja tuđih problema;

4. imate pravo da promenite mišljenje; 5. imate pravo da pravite greške – i da budete odgovorni za njih; 6. imate pravo da kažete: „Ne znam”; 7. imate pravo da ne zavisite od naklonosti drugih ljudi15; 8. imate pravo da budete nelogični u donošenju odluka.; 9. imate pravo da kažete: „Ne razumem”;10. imate pravo da kažete: „Ne tiče me se”.

Kritika asertivnih prava

Nije sporno da su ova „prava” oslobađajuća, naročito za inhibirane osobe ili one sa neurotičnim osećanjem krivice, koje su sklone da se povlače, potčinja-

15 U načelu, to jeste zdrav stav: ne moraju svi da nas vole, vredni smo kao osoba i kad to svi ne pokazuju, preuzimamo odgovornost za ono što želimo, ne čekamo da se drugi smiluje i otvori prostor za nas i td. Ali se, takođe, logički mogu izvesti i samoslužeće (self-helping) implikacije da imamo pravo da komuniciramo sa ljudima ne rukovodeći se time kako se oni osećaju ili će se osećati.

106




vaju da bi izbegle konflikte i izvinjavaju za sve, ali nam se čini da se s vodom iz korita izbacuje i dete. Problem je i što su asertivna prava formulisana kao gene-ralne smernice za komunikaciju i odnose s drugima.16 Šta znači „imati pravo da se ne daju razlozi za svoje ponašanje”? Zar ne dugujemo (ponekad i ponekome) obrazloženja, opravdanja i izvinjenja za svoje postupke?17 Da li se činjenica što smo često “nelogični u donošenju odluka” može podići na nivo prava? Isto važi i za pravljenje grešaka (bez obzira što sledi poziv na „preuzimanje odgovornosti“ za njih). Treće, pravo na sopstvenu, subjektivnu „procenu da li smo odgovorni za pronalaženje rešenja tuđih problema“, odnosno za pružanje pomoći drugima takođe je sporno: šta ako nam odgovara da ne budemo odgovorni? Odgovor-nost nije samo stvar naše subjektivne procene. Sedmo, pravo da se ne zavisi od naklonosti drugih ljudi može da pomogne pojedincima koji imaju preterano izražen spoljni lokus kontrole18, ali se tu gube iz vida realni društveni odnosi moći, to jest asimetrija moći (poslodavac–zaposleni, na primer), koja često uki-da mogućnost (slobodu) asertivnog afirmisanja ili odbrane svojih prava, potre-ba, interesa, stavova i sl. Konačno, kakvo je to pravo da kažemo da nas se „nešto ne tiče“? Na osnovu kojih kriterijuma procenjujemo da nas se nešto tiče ili ne? Najmanje sporno izgledaju pravo da se kaže da se nešto ne zna i da se nešto ne razume. Ali, opet, kao i u prethodnim slučajevima, bez preciziranja konteksta, otvara se prolaz za neetičke postupke: naime, postoji etička dužnost da se čovek upozna sa informacijama relevantnim za dati slučaj19, dok iskaz „ne razumem“ može da bude i izraz odbijanja da se razume. Ukratko, bez brižljivog promišlja-nja etičkih normi i konkretnih uslova pod kojima se realizuju navedena prava, ono što je Smit nazvao osnovom za zdrave odnose, može da se preokrene u osnovu za ugrožavanje ili prekidanje odnosa.

Uzmimo tipski primer koji se pominje u literaturi o asertivnosti: ako vam se ne ide da se vidite sa prijateljem, umesto da se izgovorite glavoboljom, treba reći istinu. Ovo se čini self-serving principom (samoslužećim principom) – asertivna osoba je kongruentna, to jest njene reči i postupci su usklađeni sa njenim oseća-njima i mislima, pa je ona zadovoljna. Ali šta je sa drugom stranom? Vekovima

16 I ne slučajno, po obliku i broju, slična deset Božijim zapovestima.17 Naravno, ne smemo ni sami da simplifikujemo i vulgarizujemo teoriju asertivnosti ekstremnim i jednostranim

tumačenjem. Međutim, želimo da pokažemo koje konsekvence su moguće ukoliko se asertivnost tretira samo unutar kognitivno-bihejvioralnog i socio-kognitivnog okvira u kojima je i nastala i razvila se teorija asertivnosti, a bez dovoljne artikulacije i eksplikacije etičke dimenzije, koja ne istupa u prvi plan, već figurira kao slabo vidljiva, podrazumevajuća pozadina ili kao pridodata preporuka.

18 O lokusima kontrole, videti Milivojević, 2011: 199–201.19 Kao što i u pravu nepoznavanje zakona nije opravdanje i ne oslobađa zakonske odgovornosti: Ignorantia juris non

excusat.

107




brušena učtivost, bez koje ne bi bilo civilizovanog opštenja, uči nas da se može-mo služiti malim „belim“ lažima, kao svojevrsnim kulturnim kodovima, koji su ustanovljeni upravo da ne bismo povredili druge, da bismo održali društvenu harmoniju (Brown & Levinson, 1987). Naglašavanjem subjektivnih prava, kao da se gubi iz vida intersubjektivni prostor, ono „između tebe i mene“ u kojem nastaju uzajamne obaveze, dužnosti, a ne samo lična prava. Toga su svesni i zastupnici asertivnosti. Ali njihove premise im ne dozvoljavaju da suštinski reše napetost između načela „zauzimanja za svoja prava“, koja su, veoma subjektivi-stički široko i labavo određena, i prava drugih koja nas objektivno20 obavezuju.

Nedostatak etičkog utemeljenja koncepta asertivnosti

Verujemo da su tehnike koje se primenjuju u asertivnom treningu korisne, kao što potvrđuju istraživanja (Tovilović, 2005: 41). Problem nastaje kada se merenja fokusiraju upravo samo na tehnike, i to najčešće u laboratorijskim uslovima, dok se zanemaruju drugi parametri kojima se vrednuje komunikacija i varijable koje učestvuju u njoj. Dajemo poduži navod da objasnimo o čemu je reč:

„Asertivno ponašanje počiva na poštovanju bazičnog prava osobe da se izrazi i zauzme za sebe21 i iz njega izvedenih prava. Suštinske razlike između različitih socijalnih ponašanja ovi autori određuju prema načinu na koji se osoba ophodi prema svojim pravima, pravima druge osobe i kakav komuni-kacijski cilj ima22. Po mišljenju Langa i Jakubovske, koje dele mnogi zago-vornici asertivnosti kao ‘sredstva’ za uspostavljanje zdravih interpersonalnih odnosa, cilj asertivnosti je humanistički, a ne utilitaristički23. Cilj asertacije je komunikacija i ostvarivanje kvalitetnih interpersonalnih odnosa, a ne manipulacija ili „ponašajna receptura” za ostvarivanje ličnih potreba. Na-glašavajući da cilj asertacije nije „garantovani” uspeh u dostizanju ciljeva, ekskluzivna borba samo za lična prava, niti postizanje prednosti u odnosu na druge ljude, Jakubovska predlaže upotrebu termina odgovorna asertiv-nost. Time se naglašava vrednosna orijentacija ovih autora – naglasak na kooperativnosti, međusobnom podsticanju, otvorenoj komunikaciji, uva-žavanju sebe i drugih ljudi” (Tovilović, 2005: 38).

20 Objektivno u ovom slučaju jeste intersubjektivno polje, koje čine učesnici interakcije, ali koje ih nadilazi.21 Kurziv u originalu.22 Kurziv naš.23 Kurziv u originalu.

108




Navedeni pasus pokazuje da asertivnost per se ne rešava vrednosna komu-nikacijska pitanja niti omogućuje razlikovanje agresivnosti od asertivnosti. Ako je potrebno pojmu asertivnosti pridodati pridev „odgovorna”, znači li to da asertivnost može biti i neodgovorna? Drugim rečima, moguća je agresivna (ili manipulativna) asertivnost. Asertivnost ne obezbeđuje od rizika instrumentali-zovanja druge osobe, jer se preporučuje kao efikasna metoda samoizražavanja, jačanja samopouzdanja i postizanja sopstvenih ciljeva. Uočljivo je da je kon-struktu asertivnosti neophodno jače i eksplicitnije utemeljenje. Ako ništa dru-go, moramo da obrazložimo etički pojam odgovornosti, a to znači da moramo istupiti iz čisto psiholoških okvira u filozofsko, odnosno etičko polje. Isto važi i za tumačenje pojma „agresija“: Da bismo odredili da li se radi o poželjnoj, dopustivoj ili neprihvatljivoj agresiji, koristimo kriterijume i argumente višeg reda. Zato tumačenje i jasno ili nijansirano definisanje razlika između agresiv-nosti i asertivnosti treba da se zasniva na etičkim principima koji su obuhvatniji od same komunikacione sfere i njenih veština i tehnika.

„Provokativno, agresivno, nasilno ponašanje, zastrašivanje, kao i sarkazam su van prihvaćenog određenja asertivnosti (Tovilović, 2005: 38)“. Reći da su ti čisti, vidljivi oblici agresije prohibirani, predstavlja truizam: to je, ako ne izraz ličnog uverenja svih pojedinaca koji čine društvo, onda sigurno opšte prihva-ćena vrednost savremenih, demokratskih društava. Međutim, postoje, kao što smo malo ranije rekli, i drugi oblici agresije. Da nije tako, ne bi bilo potrebno, kao što smo već napomenuli, dodavati asertivnosti, kao kakav decorum, etičke pojmove „odgovornost“i „humanistički“ili „neutilitaristički“ cilj. Možda je to jedan od razloga zašto se mnogo više pod neasertivnim podrazumeva pasivno24, a ne i agresivno ponašanje. Naime, dok su asertivnost i neasertivnost suprotno-sti koje se međusobno isključuju, jer se ne može biti istovremeno jedno i drugo, to jest „neasertivno asertivan“, asertivnost i agresija se ne isključuju. Zato je Jakubovska i morala da se ogradi pridodajući etički okvir. Uvođenje tog okvira, pokazuje da asertivnosti, ni kao komunikacionoj filozofiji ni kao tehnici, nisu imanentne etičke vrednosti. Naime, neasertivnost može biti neefikasna, može da tišti i ograničava pojedinca, ali ne mora biti neetička. Naprotiv, može da izražava izuzetan moralni senzibilitet, višak skrupula, takta, skromnost, ne-pretencioznost, nenametljivost ili pak kulturom određen način međuljudskog opštenja25. Asertivnost, s druge strane, može da bude izraz sasvim neetičkih

24 Pod pasivnim, ovde ne mislimo na razne oblike pasivne agresije, već na nesigurno, anksiozno, samopotcenjivačko ponašanje.

25 Kao na primer u Japanu, gde se nepristojnim smatra otvoreno, direktno, neuvijeno izražavanje. Japance bi zapadna kultura procenila kao veoma nisko asertivne, jer oni nikada ne kažu direktno „ne“. Ta kulturološka razlika se vero-

109




motiva: na primer, zauzimanje ne za svoja legitimna prava, već za sve što trenut-no osećamo i mislimo da nam pripada. Njome se mogu braniti lične privilegije i nametati lični interesi. Drugim rečima, asertivnost, sama po sebi, ne sadrži pozitivnu etičku konotaciju. Ona joj se mora spolja pridodati. Pokušaćemo to sad da objasnimo.

Agresivna asertivnost

Volp i Lazarus su operacionalizovali deset varijabli za “praćenje promena na simptomatskom nivou, definisanih kao stepen teškoće subjekta da (1) traži uslugu od druge osobe, (2) odbije zahtev druge osobe, (3) izrazi nesaglasnost sa mišljenjem druge osobe, (4) vodi konverzaciju sa drugim, (5) izrazi lično mišljenje u socijalnoj situaciji, (6) uputi pohvalu drugome, (7) prihvati pohvalu druge osobe, (8) uputi kritiku, (9), prihvati kritiku i (10) održava kontakt po-gledom u socijalnoj situaciji” (Wolpe & Lazarus, 1966 prema Tovilović, 2005: 45). Svaka od tih varijabli, međutim, može da predstavlja legitimno, poželjno ponašanje ili zloupotrebu (manipulaciju, na primer) i nije dovoljno izdati de-klarativno upozorenje da treba biti „odgovorno“ i „humanistički asertivan“ da bi se to izbeglo. Važno je pitanje ko (ličnost) i zašto (svesni i nesvesni motivi), a ne samo kako traži uslugu odbija zahtev, izražava nesaglasnost i td.

Uzmimo primer odbijanja zahteva druge osobe. Procenjivanje (ne)razu-mnosti jednog zahteva u velikoj meri zavisi od karaktera ličnosti. Samoživa osoba može svaki zahtev koji plemenita osoba smatra „razumnim“ i prikladnim da vidi kao „nerazuman“, jer ugrožava njen komfor (treba da uloži vreme i trud da ga zadovolji). Za jednu osobu izaći u susret nekom zahtevu predstavlja sitni-cu ili normalnu stvar, za drugu nepotrebno maltretiranje ili neprimerenu žrtvu. Ona može veoma lako da se pozove na filozofiju asertivnosti kao pokriće za svo-ju nevoljnost da pomogne: vrhovni argument je njeno (trenutno) osećanje po-vodom upućenog joj zahteva ili molbe. Pritom, mnogi zahtevi nisu stricto sensu povezani sa pravima koja treba uvažavati, tako da njihovo odbijanje ostaje na liniji proklamovanog načela asertivnosti da treba uvažavati prava drugih. Osim toga, tako se u interpersonalne odnose unosi legalističko i depersonalizovano shvatanje tuđeg senzibiliteta kao domena regulisanog pravima.

Asertivno obraćanje druga strana može da doživi kao uzročnik nelagode, pritisak, prinudu, pokroviteljski stav, u nekim slučajevima i kao agresiju. Aser-tivnost može da posluži kao paravan, koji uverava u dobre namere dok iza njega

vatno može podvesti pod razliku između kolektivističkih kultura u kojima je primarna vrednost duštvena harmonija, naspram individualističkih kultura koje favorizuju samoizražavanje i samorealizaciju.

110




kulja želja za nadmoćnošću, manipulacijom, ili ponekad prikriva različito do-življenu ili podsvesnu nesigurnost i pokušaj korišćenja tehnika da bi se prikrilo sve ono što ne želimo da suprotna strana sazna. Često su ovako primenjene „asertivne tehnike“ propraćene zaglušujućim šumovima, zvuče izuzetno lažno, ali suprotnu stranu stavljaju u mat poziciju, jer se „socijalno adekvatno“ sroče-nom verbalnom iskazu nema nšta prigovoriti. Sagovornik se oseća napadnutim, ali ne može jasno da vidi otkuda napad potiče. Posebno je nezgodna situacija kada postoje svedoci, koji ne čuju i ne vide šum, već samo „asertivno izražene“ molbe, žalbe, pa i optužbe, vešto sakrivene iza ja–formulacije. Često svedoci čuju „asertivnog“ smirenog pojedinca i, s druge strane, frustriranog sagovornika koji podleže emocijama, ili pak intelektualno pokušava da raskrinka manipula-ciju, a pri tom izgleda kao da besni bez razloga. Prvi je u psihološki nadmoćnom položaju, drugi je diskvalifikovan, koliko god bio u pravu, usled svoje „socijalno neadekvatne“ reakcije.

Odličan primer načina na koji asertivnost može da bude percipirana kao agresivnost nudi nam jedna od najpoznatijih preporučenih asertivnih tehnika – tehnika „pokvarene ploče“ sa ili bez “tehnike zamagljivanja”. Na primer, neko daje razne argumente, dobija odgovor „u načelu se slažem ALI, u ovom slučaju JA želim“. Opet argumenti, opet, „Ali ja želim“. I tako se ispad besa dvogodiš-njeg deteta, vriska i dranje „hoću igračku“ koje ne prestaje dok dete ne dobije igračku (ili batine), pretvara u učtivo, ali veoma uporno, kruto ponavljanje koje za ishod može imati pobedu „asertivnog“ ili prekid komunikacije, gde će za taj prekid biti okrivljen onaj koji nije želeo ili mogao da usliši želje „asertivnog“ sagovornika, ili se pak razbesneo. Ako neko reši da primeni tehniku pokvarene ploče jer mu je namera da postigne unapred utvrđeni cilj, zato unapred smisli šta će reći, i to ponavlja nezavisno od onoga što druga osoba kaže ili uradi, ne postoji komunikacija već nametanje svoje volje prigodnom tehnikom.

Takođe poznati preporučeni asertivni obrazac iskaza, koji počinje izražava-njem svojih percepcija i osećanja, kao na primer: „Osećam se zapostavljenom kad mi se ne javiš da kažeš da ćeš zakasniti na večeru“, a koji bi trebalo da zame-ni neasertivno povlačenje u sebe, durenje, žaljenje („Ne voliš me“) ili agresivni napad („Neodgovoran si, bezobziran i sebičan“) nije uvek bezazlen i naivan kao što, izvučen iz konteksta, zvuči. Istina je da pošiljalac poruke govori o sebi, svojim osećanjima, umesto da kvalifikuje primaoca. Ali baš ono što se smatra vrlinom takve forme iskaza – da je time izrečena istina o doživljaju, koju sago-vornik ne može da demantuje, jer ne može da dokaže da se pošiljalac ne oseća

111




onako kako se oseća – može da postane sredstvo pritiska i emocionalne ucene i da izazove snažnu frustraciju.

Ako i drugi sagovornik odluči da odgovori prvom istom tehnikom pokva-rene ploče ili nekom drugom od asertivnih tehnika, osim gubitka svake spon-tanosti, izveštačenosti takve komunikacije, postoji drugi, ozbiljniji, empirijski i teorijski problem. Empirijski, komunikacija može da se produži unedogled, dok ne popusti jedan od dva asertivna sagovornika. Teorijski, ne postoji izlaz iz konfrontacije dva senzibiliteta, dve volje ako se ostane na nivou subjektiviteta. Kako je rekao Ajnštajn, jedan problem se ne može rešiti na nivou na kojem se i pojavio. Asertivnost, dakle, treba da se temelji na čvršćoj osnovi od puke „spre-mnosti osobe da potvrdi, odbrani ili zaštiti svoje pravo; insistira na sopstvenim pravima; izrazi nešto samopouzdano, samouvereno i sigurno, bez obzira što to ne sledi iz nekog objektivnog dokaza26; zauzme stav i odlučno se izrazi, energič-no, čak i agresivno“ (Tovilović, 2005: 37). S poslednjom reči, duh agresije je pušten iz boce asertivnosti.

Zaključak

Ako asertivnost zasnujemo samo na subjektivnim osećanjima i percepcijama sopstvenih prava, na samopouzdanju, samouverenosti i sigurnosti, izolovanima od promišljanja, analize situacije, legitimnosti prohteva, svakog „objektivnog dokaza“ i racionalnog osnova, onda direktno stupamo na drugi kraj kontinu-uma rezervisanog za agresivnu osobu koja je „koncentrisana na sebe i svoje po-trebe, samodovoljna u komunikaciji s drugima, koja ne vodi računa o pravima i privilegijama drugih ljudi“ (Tovilović, 2005: 38). Puko pominjanje uvažavanja prava drugih deluje kao prazna ljuštura. Naime, na osnovu čega i kako asertivna osoba, uronjena u svoja subjektivna “prava” procenjuje granice istih i na osnovu kojih kriterijuma?

Eksplicitno ili implicitno povezivanje etičke valjanosti komunikacije sa stepenom samopouzdanja, samoefikasnosti, osećanja sklada sa samim sobom, i ostalih dimenzija takozvanog self-konstrukta, odnosno brkanje etike sa redu-kovanjem anksioznosti, teškoća u komunikaciji i loše samopercepcije, možda stvarno povećava stepen opšteg ličnog (samo)zadovoljstva, ali, nažalost, obe-smišljava samu etiku. Tako, na primer, odsustvo osećanja moralne odgovornosti ne ukazuje na samo odsustvo te odgovornosti. Umanjen osećaj odgovornosti je psihološki razumljiv, ali nije zato i opravdavajući.

26 Naše podvlačenje.

112




Da bi asertivnost ispunila „humanističku“svrhu, da bi bila „odgovorna“ metoda komunikacije, odnosno, da se ne bi izmetnula u agresivnost, potrebno je dosta drugih uslova koji prevazilaze sferu komunikacionih veština.

Potreban je pre svega humaniji društveni kontekst, u kojem odnosi nisu obeleženi asimetrijom moći koja jednoj strani redukuje ili čak ukida pravo na slobodu samoizražavanja, dok drugoj dopušta agresivnost, ređe u čistoj27, češće u „socijalno adekvatnoj“ asertivnoj formi. Nadmoć može sebi da dozvoli luksuz učtivog formulisanja bespogovornih zahteva i naredbi, dok je agresivnost često oružje nemoćnih.

Na individualnom planu, potrebne su emocionalna i socijalna inteligencija, koje se mogu učiti i usavršavati, ali koje se stiču i sazrevanjem i životnim isku-stvom, a ne samo uvežbavanjem veština pravilne komunikacije. Međutim, ni to nije dovoljno. Emocije nam govore šta vrednujemo, ali nisu konačni arbitar onoga što je zaista vredno (Milivojević, 2011: 174). Neophodan je i moralni kompas zasnovan na razumu. I osećanja i razum nam govore da je ponekad pravo drugih iznad našeg, da postoje konflikti prava, etičke dileme u kojima treba odrediti koje pravo u datoj situaciji nadjačava druga, ili čije su potrebe prioritetne. Time se bavi i tome nas uči etika.

Asertivnost, na način na koji se predstavlja i promoviše, ukida za etičku analizu i postupanje neophodnu razliku i napetost između dva poretka koja nisu međusobno nezavisni jedan od drugog, ali nisu ni istovetni: „jeste” i „treba”. U želji da pomognu pojedincima pritisnutim previše zahtevnim supe-regom, pobornici asertivne filozofije ukidaju normativne sudove u prilog čisto deskriptivnih iskaza o subjektivno i individualno percipiranim pravima. Time se svrstavaju na stranu moralnog relativizma i otvaraju širom vrata mogućnosti-ma zloupotrebe asertivnosti u vidu implicitne agresije, manipulacije, pritiska, nerazumevanja, blokade i prekida komunikacije. Poštovanje forme asertivnog obraćanja postaje, tada, veština lažnog predstavljanja, koju ne inspiriše i ne određuje, iznutra, načelo rukovođenja odgovornim i humanističkim motivima

Asertivnost podrazumeva uzajamnost, što, za razliku od agresivnog nastupa, znači davanje istog prava na izražavanje sebe drugome. Međutim, samoizraža-vanje dva ili više sagovornika može da se pretvori u beskonačno sučeljavanje individualiteta u potrazi za realizovanjem svojih pravih ili umišljenih prava i potreba. “Socijalno adekvatan način” takve komunikacije ne obezbeđuje joj etičnost i istinitost, niti je štiti od agresivnosti. Uporedimo sa filozofijom aser-tivnosti, filozofiju dijaloške forme koja je bila negovana u staroj Grčkoj. Slično

27 Zakon o mobingu, na primer, sankcioniše agresiju i zlostavljanje zaposlenih.

113




asertivnosti, u dijalogu se drugome priznaje potpuna lična sloboda njegove savesti, njegovih uverenja, i svakome se u razgovoru priznaje pravo da se izrazi. „Svaki učesnik u razgovoru svoj govor smatra samo jednim svojim subjektivnim pristupom nasuprot drugom subjektivnom mišljenju, bez arogancije da preten-duje na celu i objektivnu istinu“ (Mićunović, 2011: 292).

Ali dodaje se da se drugom „priznaje da je razumna i misaona osoba“, što se razlikuje od asertivnog „prava da se bude nelogičan“ ili da se „ne daju razlozi“ za svoje ponašanje ili mišljenje. Uprkos slobodi izražavanja, „u dijalozima nije dopušteno olako, ekscentrično tvrđenje... dijalog nije konverzacija u kojoj se može nepovezano govoriti i ono što slučajno padne na pamet. Ovde se zapaža negovanje teme, napredak rasprave gde se uvek zna o čemu je reč i otvoreno traga za argumentom“ (Mićunović, 2011: 292–293). Drugim rečima, napredo-vanje ka istini (ili pravdi, dobru i drugim samobitnim vrednostima), ima primat nad asertivnim pravima i postizanju individualne samoefikasnosti28 ustoličenim kao vrhovnom vrednošću međuljudskog opštenja i odnosa.

Ne želimo da sporimo značaj, domet i potencijal teorije socio-kognitivnog učenja iz koje izvire i koncept samoefikasnosti. Socio-kognitivno učenje je aktivan proces koji se sastoji od sukcesivnih etapa i samoregulacija koje omogu-ćuju pojedincu da prilagođava svoje postupke i ponašanja i da bira one koja su najadekvatniji cilju kojem teži i načinu na koji opaža i tumači situaciju u kojoj se nalazi. Regulisanje sopstvenog ponašanja vrši se na tri načina: samoposma-tranjem, samoevaluacijom i samoanalizom. (Bandura, 1986). Prema toj teoriji, fidbek iz okruženja igra ulogu, ali ne i najvažniju, jer se spoljne informacije pre-lamaju kroz prizmu individualnih percepcija, obrada i tumačenja. Samoefika-snost, kao verovanje jedne osobe u sopstvenu sposobnost da dođe do uspešnog ishoda u određenoj situaciji (Bandura, 1977), tesno je povezana sa asertivnošću, kao komunikacionom samoefikasnošću. Međutim, po našem mišljenju, kon-cept samoefikasnosti, uz sve svoje vrline, pati od istog nedostatka kao i koncept asertivnosti. Naime, veoma složeni, kibernetički procesni modeli, a naročito model samoregulacije koji ima zaslugu što obuhvata i kognitivne i afektivne i situacione faktore, odgovaraju na pitanje „kako“ nastaje, održava se i razvija samoefikasnost, ali nam ne govore dovoljno o njenom vrednosnom ishodištu i usmerenju. U interpersonalnoj komunikaciji ne može biti nebitno i irelevantno imati na umu „šta“ leži u temeljima onog „kako“. Pitanje kako čovek postiže samoefikasnost ne može se izolovati od intencionalnosti, finaliteta, zatim efe-kata i posledica nečije (percepcije) samoefikasnosti na ostale učesnike situacije.

28 Izraz koji se koristi u asertivnom treningu.

114




Bez etičkih načela, samoefikasnost, odnosno asertivnost ostaju na ravni in-strumentalnih vrednosti. Tek eksplicitnim uvođenjem intersubjektivne etičke dimenzije, ovi pojmovi dobijaju svoje vrednosno utemeljenje. Drugi nije samo ono što nam naša percepcija, mentalna predstava ili misao o njemu pokazuju, a ni mi sami nismo samo ono što nam naša samopercepcija ili self-concept kazuju. Konstrukti selfa mogu biti varljivi i samoslužeći. U prethodnim razmatranjima smo se založili, ne za nemoguće i nepoželjno ukidanje subjektivnih percepcija, već za njihovu validaciju ili korekciju intersubjektivnim, racionalnim i objektiv-nijim faktorima. Nasuprot pojmovima koji sadrže u sebi „self“, a koji rastvaraju susret sa drugim i sa svetom u perceptualne i mentalne sheme, zalažemo se za Levinasovu etiku i metafiziku drugog, kao beskonačnog subjekta koji ne može-mo da obuhvatimo mišlju. Lice drugog, u svojoj nesvodivoj drugosti, prisutnosti i ranjivosti, jeste direktan poziv na odgovornost, fundamentalna obaveza koja prethodi svakoj refleksiji. Za Levinasa, drugi se ne razlikuje od temeljnog isku-stva moje odgovornosti prema njemu. Apsolut i samosvrhovitost subjekta je i u temelju Kantovog kategoričkog imperativa koji smo naveli na početku teksta. Takođe smo se, na istom mestu, u prilog teoriji asertivnosti, pozvali na Kantov imperativ etičkog ponašanja prema samom sebi.

Naš zaključak je da teorija asertivnosti, koja afirmiše koncept odgovorne i humanizmom prožete komunikacije, pozivanjem na pojmove „odgovornost“ i „humanizam“ poseže za etičkim utemeljenjem koji se nalazi izvan psihološke, konkretno socio-kognitivno-bihejvioralne ravni na kojoj je ponikla, ali to ne čini dovoljno eksplicitno i artikulisano. Teorija asertivnosti se lišava čvršćeg os-nova i sigurnijih smernica kada ne problematizuje i ne razmatra etičke pojmove koje tek mestimično pominje kao samorazumljive i podrazumevajuće. Zato dolazi do utiska da je asertivnost samodovoljan pojam, dok je, u stvari, reč o složenoj pojavi koja zahteva specifikaciju niza drugih faktora i uslova da bi se moglo govoriti o primerenoj (Ames, 2008a) ili odgovornoj asertivnosti.

115




Literatura

Ames, D. R. (2008a). Assertiveness expectancies: How hard people push depends on the consequences they predict. Journal of Personality and Social Psychology, 95(6), 1541–1557.

Ames, D. R. (2008b). In search of the right touch: Interpersonal assertiveness in organizational life. Current Directions in Psychological Science, 17(6), 381–385.

Antier, E. (2002). Agressivité. Paris: Bayard. Aristotel, (2003). Nikomahova etika. Sremski Karlovci–Novi Sad: Izdavačka

knjižarnica Zorana StojanovićaAustin, L. J. (1975). How to do things with words. Second edition. New York:

Oxford University Press.Bandura, A. (1977). Social learning theory. Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall.Bandura, A. (1986). Social foundations of thought and action: A social cognitive

theory. Englewood Cliffs, NJ: Prentice-Hall.Bein, B., & Dramond, Dž. (2001). Poslovna etika. Beograd: Clio.Brown, P., & Levinson, S. (1987). Politeness : Some Universals in Language Usage.

Cambridge: Cambridge University Press.Buber, M. (2000). Ja i ti. Beograd: Rad.From, E. (1984). Anatomija ljudske destruktivnosti. Knjiga 1. Zagreb: Naprijed.Goleman, D. (2008). Socijalna inteligencija: nova nauka o ljudskim odnosima.

Beograd: Geopoetika.Hersen, M., & Bellack, A.S. (1985). Handbook of clinical behavior therapy with

adults. New York: Plenum. Kazdin, A. E. (1984.). Behavior modification in applied settings. Homewood, IL:

Dorsey Press.Lévinas, E. (1982). Ethique et infini: dialogues avec Philippe Némo. Paris: Fayard.Mićunović, D.( 2002). Filozofija minima. Beograd: Filip Višnjić.Milivojević, T. (2011). Psihologija stvaralaštva. Beograd: Megatrend univerzitet.Moser, G. (1987). L’agression. Paris: P.U.F (Que sais-je).Smith, M. J.(1985). When I say no, I feel guilty: How to cope – Using the skills of

systematic assertive therapy. New York: Bantam Books.Stor, E. (1989). Ljudska agresivnost. Beograd: Nolit.Tovilović, S. (2005). Asertivni trening: Efekti tretmana, održivost promena i udeo

terapeuta u terapijskom ishodu. Psihologija, 38(1): 35–54.Wolpe, J., & Lazarus, A. A. (1966). Behavior therapy techniques : A guide to the

treatment of neuroses. New York: Pergamon Press.Dictionnaire Le Petit Robert. Posećeno 20. 8. 2011. URL: http://www.lerobert.

com/

116




AGGRESSIVENESS AND ASSERTIVENESS IN COMMUNICATION – SHORTCOMINGS AND LIMITATIONS

Summary: The subject of this paper is a comparative analysis of aggressiveness and assertiveness in communication with the objective to reveal some fundamental shortco-mings of the popular theory of assertivity, i.e: insufficient thematization and articulation of ethical and social issues; excessive emphasis on behavioral (manifest) components of communication, at the expense of its motivational and intentional aspects; overestimati-on and idealization of the effects of assertive techniques and philosophy due to the neglect of real social relations marked by asymmetry of power.

Verbal aggression is defined as a communication act by which one, intentionally or unintentionally, consciously or unconsciously, hurts the other person via language. As-sertiveness means the willingness of people to confirm or protect their rights and express their feelings in a socially appropriate way. The criteria of „social appropriateness“, however, do not garantee ethics and truthfulness of communication, or their protection from aggression. The establishment of assertiveness on subjective feelings and perceptions of one’s own and others’ rights deprives them of a more objective and rational ground of legitimacy. The way in which the assertiveness theory is presentend and promoted eliminates the necessary contrasts and tensions between descriptive („is“) and normative („should be“) levels. In order to fulfill its humanistic purpose and to be a responsible method of communication, in other words, to avoid serving as a socially accepted cover for aggresiveness, it has to meet a lot of other requirements that go beyond the sphere of behavioral and communication skills.

Keywords: communication, aggressiveness, assertiveness, ethics, legitimacy

Documents

Nedostaci i ograničenja teorije asertivnosti