Gabrijel Garsija Markes

Neverovatna i tuna istorija nevine Erendire

i njene bezdune babe

bojana888

Gabrijel Garsija Markes

Fotografija: Rodrigo Garcia Barcha

bojana888

MARKESOVA MAGIJA

Po onome to su mi rekli, moja knjiga ima udnu mo: kad je itate, poelite da o

njoj govorite. Poklanja se prijateljima da bi se o njoj raspravljalo. I tako smo je poklanjali i

o njoj razgovarali. Pomalo se stvorio lanac kupaca. Jedna moja prijateljica kupila je 250

primeraka knjige i poklonila ih za Boi prijateljima s posvetom Ovo je najlepa godina

moga ivota: provela sam je razgovarajui o Sto godina samoe.

Pisci se obino ustruavaju da govore o znaenju, strukturi, slojevitosti i anrovskim

odreenjima sopstvenog dela. Oni rei u ijim delima savremenici hrpimice poinju da

prepoznaju odblesak, jedinstveno vienje i tumaenje epohe, tek oni po pravilu nemaju

potrebe da objanjavaju naine prihvatanja i tajnu uspeha sopstvenog doprinosa svetu

knjievnosti. Kao ni mnoga druga, ni ovo pravilo ne vai za Gabrijela Garsiju Markesa, koji

je navedenim reima, lako, duhovito i nepogreivo odgonetnuo mo svog romana.

Tanost Marksovog iskaza osetili smo neposredno kad je u nas objavljen roman Sto

godina samoe, do tada savreno nepoznatog (za naeg itaoca, pa i za mnoge knjievne

znalce i profesionalce) kolumbijskog pisca. injenice nepobitno kau da je nakon

objavljivanja ovog romana u naem izdanju (izdanje BIGZ-a, 1973, prevod Jasne Mimice

Popovi), dugo na pisanom podruju vladao muk, sve dok knjiga nije sa dotad nepoznatom

snagom dalekosene usmene preporuke postala jedinstven bestseler. Kao da je u svemu tome

bilo neke udne promisli i pravde: delo Sto godina samoe, koje na fascinantan nain

otelovljuje romanesknu sintezu iskonskih mitskih slika, legendi, narodnih kazivanja, usmene

tradicije latinoamerikog kontinenta, dobilo je odlunu, podrku (iz Markesovih rei se vidi,

ne samo kod nas) usmene kulture, za koju mnogi misle da je smrtno ugroena kulturom slike i

vizuelnih medija.

Od maja 1967. godine, kad je ovaj roman prvi put objavljen u Buenos Airesu u

skromnom tirau od osam hiljada primeraka, delo je prevedeno na dvadesetak jezika, donevi

bojana888

Markesu jednoduan glas najveeg romanopisca Latinske Amerike, dok je veliki i tragaki

ileanski pesnik Pablo Neruda rekao da je Sto godina samoe neuporedivo remek-delo,

moda najvee otkrie napisano na panskom jeziku od Servantesovog Don Kihota

naovamo. Za ovih desetak godina od prvog objavljivanja, samo na panskom je prodato vie

od devet miliona primeraka, a najvee izdavake kue na takozvanim velikim jezicima

utrkuju se da to bre predstave obiman opus ovog pisca, sa ijim munjevitim prodorom na

gotovo sve bestseler-liste sveta, i istovremeno u sredite panje najuglednijih knjievnih

kritiara i znalaca, jednostavno ne moe nita da se uporedi. Valjda se samo tako moe

objasniti da je najnoviji Markesov roman Patrijarhova jesen, objavljen poetkom 1977.

godine, za nepunih est meseci, preveden na vie od trideset jezika!

Veliki francuski kritiar Alber Tibode kae da u delu svakog velikog pisca postoji

knjiga koja ima ulogu matice, osnovnog jezgra, bez obzira da li je ta knjiga nastala

vremenski na poetku ili na kraju stvaraoeve duhovne pustolovine. U plodnoj spisateljskoj

delatnosti Gabrijela Garsije Markesa ovu ulogu nesumljivo vri roman Sto godine

samoe, to i sam pisac priznaje navodei da su sve njegove prethodne knjige samo jedna

velika knjiga ljudske samoe i da je on sam pisac jedne knjige, koja se protee od Opalog

lia (1955) do Patrijarhove jeseni.

U romanu Sto godina samoe, u kome je ispriana burna i tragikomina istorija

stogodinje samoe porodice Buendija, Markes prividno preuzima postupak narodnog

usmenog pripovedaa, da bi ga iznutra razorio udahnuvi mu mnogostruke funkcije

modernih romanesknih naina izraavanja, sreno izbegavi radikalnu konceptualizaciju

jezika i njegovo odvajanje od narodne govorne tradicije. Markesov jezik tedro koristi sve

ono to neposredno postoji u sloenoj, protivurenoj i neprevidljivoj stvarnosti

latinoamerikog podneblja: kao duhovna tradicija kolektivnih mitova, legendi, vradbina i

kazivanja, ali i kao neposredna pojavnost u kojoj kao da se privid takmii sa opipljivim, a

fantastino i izmatano sa trivijalnim. Markesova proza, sva u opojnim ulnim slikama, spaja

poeziju, humor i parodiju, pratei dugu i ekscentrinu istoriju porodice Buendija, za koju se

po analogiji ispostavlja da je istorija Latinske Amerike, premda je blie pievom oseanju

pesnikog relativizma da je knjiga njen najprirodniji univerzum. Ali razvijajui sudbinu jedne

porodice, pisac se bavi priom koja ne poseduje kronoloku razvijenost u vremenu. Kao to u

istorijskoj stvarnosti nema eshatolokog cilja, tako u svetu Makonda, pieve metafizike

prestonice sveta, istorija prodire u sadanjost, pria neosetno upija vremenske skokove

bojana888

unapred i unazad, koristei logiku sna i fantastinog tamo gde valja razobliiti traginu

stvarnost. Koristei onu duhovnu dimenziju, koju je jednom Aleho Karpentjer nazvao lo real

maravilloso, udesno u stvarnom, Markes dolazi do tvorake take u kojoj se spajaju

stogodinji mitovi narodne svesti s krvavim okrutnostima drutvenog nasilja, a jezik postaje

sredstvo prodornog kritikog uvida i, silom paradoksa istovremeno, poetske mistifikacije

stvarnosti. Ima zrno istine u svesno zaotrenoj tvrdnji jednog engleskog kritiara (Alaster

Rid) kad kae da samo jedna Markesova reenica ima vie mesa nego mnogi romani!

Prema sopstvenom priznanju, Markes je nakon romana Sto godina samoe oseao

tekou u zapoinjanju novog romana (budue Partijarhove jeseni), jer je bio svestan da

obnavlja ve napisano delo. Da bi mogao da pone od nule, krenuo je da pie prie za

decu. Ispostavilo se da pisac jedno eli a drugo ini. Tako je nastala knjiga pria

Neverovatna i tuna istorija nevine Erendire i njene bezdune babe (1973), negde na

sredokrai do najnovijeg romana koji je trebalo da bude poema o usamljenosti vlasti. I kao

to u Patrijarhovoj jeseni nije uspeo da pobegne od samoe koja je suprotna solidarnosti i

ima znaenje politike implikacije, tako ni knjiga pria Neverovatna i tuna istorija...

nema nikakve neposrednije veze s priama za decu, nego to bi se to moglo rei, na primer,

za Sto godina samoe.

Ova knjiga donosi pripovedaki venac od sedam pria, od kojih je zavrna, naslovna,

gotovo mali pikarski roman u markesovskom stilu, dok est pria uslovno pripadaju anru

kratke prie, pokazujui, uz sva prepoznatljiva svojstva markesovske pripovedake umetnosti,

novo lice ovog udesnog stvaraoca. Posle tako celovite, slojevite i mnogoznane knjige kao

to je Sto godina samoe, bilo je razloga za bojazan da e se Markes u sledeoj knjizi

ponavljati, a ne obnavljati. Na svu sreu, dogodilo se ovo drugo. Rukopis je istovetan:

bogata, virtuozna, upeatljivim i zamamnim ulnim slikama nabijena reenica, koja s

neverovatnom gipkou prati izotrenu i pesniki iskoenu Markesovu percepciju stvari i

pojava. Svet iz kojeg Markes crpi ove prie, uslovno govorei, pripada civilizaciji mitskog

Makonda (premda su mesta zbivanja radnje razliita i pomaknuta severnije, ka Karibima), s

onom istom uslovnou s kojom se kae da je Fokner stalno stremio Jonapatofi, a Dojs

rodnom a ipak skroz na skroz izmatanom Dablinu. Iznenaenja su u neem drugom: svaka

pria ima svoju osobenu boju i temperaturu, svoju dramaturgiju zbivanja. Uvodna pria

Blakaman dobri prodavac uda ispripovedana je u prvom licu, kao tragikomina ispovest

o sudbini vaarskih prevaranata. Markes sjajno koristi preterivanja narodnih kazivaa,

bojana888

kreui se u rasponu od sverazumevajue ironije do parodije i farse. Kroz emernu

Blakamanovu sudbinu pisac kao da rasvetljava neto od spisateljske poetike, stalnog rizika

gutaa vatre i pesnika. More izgubljenog vremena prati sudbine jednog primorskog

seoceta u kome se dogaaju stvari koje u prii neosetno preuzimaju logiku nestvarnih

snovienja i sanjarija. Ono to je u ovoj prii neverovatno poseduje neporecivu lepotu i kao

da pripada arhetipu kolektivnog detinjstva koje prebiva u svakom oveku.

Pria Poslednje putovanje avetinjskog broda pravo je remek-delo Markesove

tvorake mate, jezike istananosti i doteranosti pripovedake tehnike. est stranica ovog

proznog bisera iskazano je u samo jednoj reenici (u treem licu jednine), predstavljajui

jedan dogaaj u dvostrukom ogledalu halucinatornog snovienja i varljivo opipljive

stvarnosti. Na primeru ove proze moglo bi se govoriti o iskonskom nadrealizmu Markesove

poetike, kao i o pievom majstorstvu ispoljenom u postupnoj gradaciji slika koje ne

pripadaju istom modelu stvarnosti.

Sledee dve prie, Najlepi utopljenik na svetu i Vrlo stari gospodin sa ogromnim

krilima imaju srodnu dramaturku ideju: dolazak neeg nestvarnog i natprirodnog u

sredinu prizemnog seoskog tavorenja. Ostvarene mirnijim pripovedakim postupkom, ove

prie imaju neto klasino u razvijanju postavljenog kontrasta, na nain najbolje proze

fantastinog anra. Tu je, naravno, i humor kao nezaobilazna poetska i ivotna kategorija,

pomou koje Markes neprekidno zadrava mogunost ironijskog i parodijskog tumaenja, ne

ukidajui tumaenje nestvarnog kao sastavnog dela ivota. U prii Veita smrt od ljubavi

dalja Markes se najvie udaljio od svoje neobuzdane mate i povremeno gustog baroknog

jezika: pria je neumitno logino strukturisana, s nagovetajem smrti u prvoj reenici, to e

se i ostvariti u zavrnoj.

Naslovna pria nizom iznenadnih i estokih epizoda prati potucanja edne Erendire i

njene babe, prikazujui mnogostruka lica drutvenog ivota Latinske Amerike, ali ne u

traenju reportersko-naturalistikog otiska munih prizora, nasilja, ponienja, bede i

nematine, ve prelamanjem stvarnosne slike kroz poetinu i ironinu prizmu izraajnih

modela pozajmljenih iz sveta linih uspomena i priseanja, legendi i narodnih umotvorina.

Prozna knjiga Neverovatna i tuna istorija nevine Erendire i njene bezdune babe

moda nema sve one politike konotacije koje nosi roman Sto godina samoe, ali,

pripadajui istom matinom sazveu sa ovom knjigom, u Tibodeovom znaenju pojma, nudi

plodnu mogunost za novo upoznavanje Markesove pripovedake umetnosti. I ovoga puta

bojana888

poziv na igru i matanje podrazumeva poziv u zemlju pripovedakih uda, negde izmeu

mitskog Makonda, vetrom ibanih pustinja Kariba, i veite ljudske enje za lepim i

neostvarivim.

Milan VLAJI

bojana888

BLAKAMAN DOBRI PRODAVAC UDA

bojana888

Od prve nedelje kad sam ga video liio mi je na torbarevu mazgu, sa njegovim

somotskim tregerima proivenim zlatnim koncima, njegovim prstenjem sa arenim

kameniima na svim prstima i njegovom pletenicom od zveki, ispentran na stolu u luci

Santa Marija del Darijen, izmeu teglica lekova i trava za utehu koje je sam spravljao i

prodavao sa ranjenim krikom po selima Kariba, samo to tada nije pokuavao nita da proda

tom smrdljaku od Indijanaca, nego je traio da mu donesu pravu zmiju da bi na sopstvenoj

koi prikazao protivotrov koji je sam izumeo, jedini nerazoriv, gospoe i gospodo, protiv

ujeda zmija, pauka i stonoga, i svih vrsta otrovnih sisara. Neko ko je izgledao vrlo uzbuen

njegovom odlukom nabavio je, a da niko nije znao gde, i predao mu teglu sa jednom od

najgorih zmija, od onih iji se otrov najpre ustremi na disanje, i on je otvorio tako eljno da

smo svi mislili da e je pojesti, ali im se ivotinja osetila slobodnom iskoila je iz tegle i

zaparala mu vrat i na licu mesta ga ostavila bez vazduha za govor, i jedva je imao vremena da

uzme protivotrov kad se ambulanta od dva groa sruila na rulju i on je ostao valjajui se po

tlu sa ogromnim rastoenim telom kao da nema nieg u sebi, ali ne prestajui da se smeje

svim svojim zubima od zlata. Kakav je to tresak morao biti, kad je jedna krstarica sa severa

koja je provela u pristanitu blizu dvadeset godina u poseti dobre volje, objavila karantin da

se na brod ne bi popeo otrov zmije, i svet koji je slavio Cveti napustio je misu sa svojim

blagoslovenim granicama, jer niko nije hteo da propusti predstavu otrovanog koji je ve

poeo da se nadima vazduhom smrti, i postao dva puta deblji nego to je bio, izbacujui penu

ui na usta, itei kroz pore, ali jo uvek smejui se iz sve snage da su mu zveke zveale

po itavom telu. Otok mu je pokidao priveske sa izama i avove na odei, prsti su mu otekli

i pomodreli od pritiska prstenja, dobio je boju usoljenog jelena i izala su mu kroz kundak

poslednja laskanja, tako da je svako ko je video ubod zmije znao da e se raspasti pre nego

to umre i da e biti toliko izmrvljen da e morati da ga skupe lopatom da bi ga ubacili u

dak, ali su isto tako mislili da e ak i u svom stanju piljevine nastaviti da se smeje. To je

bilo tako neverovatno da su se marinci popeli na brodske mostove da ga slikaju u boji sa

napravama za daljinsko snimanje, ali ene koje su izale sa mise pokvarile su im namere, jer

su pokrile samrtnika ogrtaem i odozgo stavile blagoslovene granice, jedne zato to nisu

bojana888

volele da mornarika peadija skrnavi telo napravama adventista, druge bojei se da gledaju

dalje tog bezbonika koji je bio sposoban da padne mrtav od smeha, a neke da bi moda time

postigle da mu bar duu oslobode otrova. Ceo svet ga je proglasio mrtvim, kad je sklonio

grane jednim zamahom, jo napola oamuen i sav malaksao od te neprilike, ali ispravio je

sto bez iije pomoi, ponovo se popeo kao rak, i ve je bio tu viui da je taj protivotrov

samo boja ruka u teglici, kao to smo svi videli svojim sopstvenim oima iako je vredeo

samo dva kvartilja, jer ga on nije izmislio da bi trgovao nego za dobro oveanstva, i da

vidimo ko je rekao jedan, gospoe i gospodo, samo, molim vas, nemojte praviti guvu, ima

za svakoga.

Naravno, napravili su guvu, i to su je dobro napravili, jer na kraju nije bilo za

svakoga. ak je i admiral sa krstarice odneo jednu teglicu, jer ga je on ubedio da je isto tako

dobar protiv otrovnog olova anarhista, i posada se nije zadovoljila da ga snimi u boji

ispentranog na stolu, to nisu mogli da uine dok je bio mrtav, nego su ga naterali da daje

autograme sve dok mu grevi nisu iskrivili ruku. Bila je skoro no i u luci su ostali samo oni

najuzbueniji, kad je on potraio pogledom nekoga ko bi imao blesavo lice da bi mu

pomogao da spremi tegle i, naravno, zaustavio se na meni. Bio je to pogled sudbine, ne samo

za mene nego isto tako i za njega, jer od tada ima vie od jednog stolea a obojica se jo

seamo kao da je to bilo u prolu nedelju. Stvar je u tome to smo stavljali njegovu cirkusku

apoteku u onaj koveg sa crvenim volanima koji je pre liio na grobnicu nekog uenjaka, kad

je on morao da vidi u meni neku svetlost koju ranije nije primeivao jer me je sa zadnjom

namerom pitao ko si ti, i ja sam mu odgovorio da sam jedino siroe od oca i majke kome jo

nije umro otac, i on je grunuo u smeh buniji od otrova i zatim me pitao ta radi u ivotu, i ja

sam mu odgovorio da ne radim nita osim to sam iv jer je sve ostalo kojetarija, i on me je,

jo plaui od smeha, upitao koju bih nauku najvie eleo da upoznam na svetu, i to je bio

jedini put da sam mu odgovorio bez izmotavanja da elim da postanem vra, i tada se vie

nije smejao, nego je rekao kao da glasno razmilja da mi za to malo nedostaje, jer sam ve

imao ono to se najlake ui, a to je bilo moje blesavo lice. Te iste noi razgovarao je sa

mojim ocem, i za jedan real i dva kvartilja i pil karata za proricanje preljube, kupio me

zauvek.

Takav je bio Blakaman, zlobni, jer dobri sam ja. Imao je mo da ubedi astronome da

mesec februar nije nita drugo nego stado nevidljivih slonova, ali kad bi mu srea okrenula

lea postajao bi zloban u srcu. U svojim slavnim vremenima bio je balsamator potkraljeva, i

bojana888

pria se da im je pravio tako autoritativna lica da bi tokom mnogo godina nastavljali da

vladaju bolje nego dok su bili ivi, i da se niko nije usuivao da ih ukopa dok im ne bi vratio

njihov mrtvaki izgled, ali presti mu je opao kad je izmislio ah koji se nikada ne zavrava,

koji je izludeo jednog kapelana i izazvao dva slavna samoubistva, i tako je poeo da se

srozava od tumaa snova do hipnotizera na roendane, od onog koji vadi kutnjake pod

sugestijom do vaarskog vidara, tako da u vreme kad smo se upoznali ve su ga gledali

popreko ak i gusari. Ili smo besciljno sa naom prevarantskom tezgom, ivot je bio veita

strepnja, pokuavali smo da prodamo epie za bekstvo pomou kojih su verceri postajali

nevidljivi, tajne kapi koje su krtene ene bacale u supu da izazovu strah boji kod

holandskih mueva, i sve to jo elite da kupite dobrovoljno, gospoe i gospodo, jer ovo nije

zapovest nego savet, i na kraju krajeva, ni srea nije neka obaveza. Ali, iako smo umirali od

smeha zbog njegovih izmiljotina, istina je da nam je na jedvite jade stizalo za jelo, i njegova

poslednja nada zasnivala se na mojoj sklonosti da budem vra. Zatvarao me je u mrtvaki

koveg maskiranog u Japanca, i vezanog brodskim lancima da bih pokuao da pogodim ono

to mogu, dok bi on raskupusavao gramatiku traei najbolji nain da ubedi svet u svoju novu

nauku, i ovde imate, gospoe i gospodo, ovo bie izmueno od svitaca Jezekilja, i vi koji ste

ostali tu sa tim nepoverljivim licem da vidimo da li ete se usuditi da ga pitate kad ete

umreti, ali nikada nisam uspeo da pogodim ni datum od toga dana, tako da mi je on otkazao

kao vrau jer ti tromost probave remeti lezdu za proricanje, i poto me je jednom odalamio

da bi mi doneo sreu, odluio je da me odvede ocu i da mu vrati novac. Ali, u to doba

zaokupilo ga je da iznae nain za praktinu upotrebu struje koju izaziva patnja, i poeo je da

pravi ivau mainu koja bi radila spojena vantuzama sa delom tela na kome se oseao bol.

Kako sam ja provodio noi kukajui od batina koje mi je delio da bi isterao nesreu, morao je

da ostane sa mnom da bi isprobao svoj pronalazak, i tako je povratak poeo da se odlae i

narav je poela da mu se popravlja, sve dok maina nije radila tako dobro da ne samo to je

ila bolje od iskuenice nego je i vezla ptice i cvee prema mestu i jaini bola. Bili smo u

tome, ubeeni u pobedu nad loom sreom, kad nam je stigao glas da je komandant krstarice

hteo da ponovi u Filadelfiji pokuaj sa protivotrovom, i pretvorio se u marmeladu od

admirala u prisustvu svog glavnog taba.

Dugo se vie nije smejao. Pobegli smo kroz kanjone Indijanaca, i dok smo bivali sve

izgubljeniji, jasnije su nam stizali glasovi da su marinci okupirali dravu pod izgovorom da

iskorenjuju utu groznicu, i hodali su skidajui glave svakom, i stalnom i sluajnom grnaru

bojana888

koje su sretali u prolazu, i ne samo domorocima iz opreznosti nego i Kinezima zbog

rasejanosti, i crncima iz navike i Indusima zbog opinjavanja zmija, i potom su unitili faunu

i floru i ono to su mogli od mineralnog blaga, poto su njihovi strunjaci za naa pitanja

nauili da svet u Karibima ima vrlinu da menja svoju prirodu da bi prevario strance. Ja nisam

shvatao odakle im izvire toliki bes niti zbog ega smo mi oseali toliki strah, sve dok se

nismo nali sigurni na veitim vetrovima Gvahire, i samo tu je bio raspoloen da mi se

ispovedi da njegov protivotrov nije bio nita drugo nego ruibardo1 sa trementinom,2 ali da je

sa dva kvartilja podmitio jednog plaenika da mu donese onu zmiju bez otrova. Ostali smo u

ruevinama jednog kolonijalnog misionarskog zdanja, prevareni nadom da e proi

krijumari koji su bili poverljivi ljudi i jedini kadri da se bace u pustolovine pod ivinim

suncem alitrernih pustinja. U poetku smo jeli dimljene salamandere sa cveem iz ruevina,

i jo nam je ostajalo duha da se smejemo kad smo pokuavali da jedemo njegove barene

izme, ali na kraju smo pojeli ak i pauinu sa vode iz bunara, i tek tada smo osetili koliko

nam je nedostajao svet. Kako u to vreme nisam poznavao nikakvo sredstvo protiv smrti,

jednostavno sam legao da je ekam gde me najmanje boli, dok je on buncao uspomene na

jednu tako nenu enu koja je mogla uzdiui da proe kroz zidove, ali ta izmiljena

uspomena bila je lukavstvo njegovog uma da se ljubavnim jadima naruga smrti. Meutim, u

asu kad smo morali da budemo mrtvi pribliio mi se ivotniji nego ikada i cele noi straario

nad mojom agonijom, mislei toliko prodorno da jo uvek nisam uspeo da saznam da li je

ono to je zvidalo meu ruevinama bio vetar ili njegova misao, i pre nego to je osvanuo

rekao mi je istim glasom i sa istom odlunou kao nekada da sada poznaje istinu, i dogodilo

se da sam mu ja ponovo iskrivio sreu, zato stisni zube, jer kao to si mi je iskrivio tako e

mi je i ispraviti.

Tada se pokvarilo ono malo ljubavi koju sam oseao prema njemu. Skinuo je

poslednje krpice sa mene, uvio me u bodljikavu icu, protrljao alitrernim kamenom po

ranama, stavio soli u moje sopstvene vode i obesio me o zglobove da me razmeka na suncu,

i jo je vikao da ta kazna nije bila dovoljna da smiri njegove progonitelje. Najzad me je bacio

u eliju u kojoj su kolonijalni misionari preobraali jeretike, da trunem u svom sopstvenom

jadu, i sa podmuklou trbuhozborca koja mu je jo ostala poeo da oponaa glasove

ivotinja za jelo, um zrele repe i buku izvora, da bi me muio obmanom da umirem od gladi

u raju. Kad su ga najzad snabdeli verceri, silazio je u eliju da mi da da jedem ta bilo koliko

1 Poljska biljka.2 Terpentin.

bojana888

da ne umrem, ali zatim bi me naterao da platim njegovu milostinju upajui mi nokte

kletima i struui mi zube kamenom, i moja jedina uteha bila je elja da mi ivot da vremena

i para da se osvetim zbog tolike podlosti drugim gorim muenjima. I sam sam se udio kako

sam mogao da izdrim smrad sopstvenog trulea, i on mi je jo bacao otpatke svojih rukova

i razbacivao po okovima komade gutera i usmrdelih jastrebova da bi se vazduh u eliji

najzad potpuno otrovao. Ne znam koliko je vremena prolo kad mi je doneo le jednog zeca

da mi dokae kako je vie voleo da se usmrdi umesto da mi ga da d jedem, i tada me je

strpljenje napustilo. I samo mi je ostala mrnja, tako da sam zgrabio mrtvog zeca za ui i

tresnuo ga o zid zamiljajui da je on a ne ivotinja trebalo da crkne, i tada se dogodilo kao u

snu da zec ne samo to je vaskrsnuo sa prestravljenim krikom nego mi se vratio u ruke

hodajui po vazduhu.

Tako je zapoeo moj veliki ivot. Od tada hodam po svetu oslobaajui malarine

bolesnike od vruice za dva pesosa, vraajui vid slepcima za etiri i po pesosa, crpei

oteene za osamnaest, krpei sakatima od roenja ono to im nedostaje za dvadeset pesosa,

dvadeset dva ako je od nesree ili tue, za dvadeset pet ako je od ratova, zemljotresa,

iskrcavanja marinaca ili bilo zbog koje druge vrste javnih nesrea, pregledajui obine

bolesnike na veliko prema posebnom dogovoru, ludake po vrstama, decu u pola cene, blesave

iz zahvalnosti, i da vidim ko se usuuje da kae da ja nisam ovekoljubac, dame i gospodo, i

sada, gospodine komandante dvadesete flote, naredite vaim deacima da podignu barikade

da proe napaeno oveanstvo, leprozni na levu stranu, epileptiari na desnu, osakaeni

tamo gde ne smetaju, a pozadi oni manje hitni, samo, molim vas, ne stvarajte guvu da posle

ne bih odgovarao ako im se pobrkaju bolesti i budu izleeni od ega ne boluju, i neka traje

muzika dok ne provri bakar, i petarde dok ne izgore aneli, i rakija do blesavosti, i neka dou

Dulineje i ongleri, koljai i fotografi, i sve to na moj raun, dame i gospodo, ovde se

prekida lo glas o Blakamanima i poinje sveopti urnebes. Tako ih uspavljujem, tehnikom

poslanika, ako mi ponekad otkau merila i neki mi ostanu gori nego to su bili. Jedino to ne

radim to je da ne vaskrsavam mrtvace, jer im otvore oi, od besa ubiju onog koji je

poremetio njihovo stanje, i na kraju krajeva oni koji se ne ubiju ponovo umiru od razoarenja.

U poetku me je gonila svita mudraca za ispitivanje zakonitosti moje industrije, i kad su bili

ubeeni pretili su mi paklom Simona Maga i preporuivali mi ivot pun ispatanja da bih

postao svetac, ali sam im odgovorio ne potcenjujui njihov autoritet da sam ba tako poeo.

Istina je da ne dobijam nita da bi bio svetac posle smrti, ja sam ono to jesam, a to je

bojana888

umetnik, i jedino to elim to je da budem iv i da nastavim na ovoj mazgi od kabrioleta sa

est cilindera koju sam kupio od konzula marinaca, sa ovim oferom iz Trinidada koji je bio

bariton u gusarskoj operi u Nju Orleansu, u mojim kouljama od prave gusenice, s mojim

mirisima sa Istoka, mojim zubima od topaza, mojim pljosnatim eirom i mojim izmama u

dve boje, spavajui bez budilnika, igrajui sa kraljicom lepote i ostavljajui ih zanesene

mojom renikom retorikom, i da mi ne usahne mo blebetanja ako mi jedne Velike srede

uvenu sposobnosti, da bih nastavio sa ovim ministarskim ivotom dovoljno mi je moje

blesavo lice i pretie mi gomila radnji koje imam odavde do zalaska sunca i jo dalje, gde isti

turisti koji su nam traili admirala trkaraju sada za fotografijama sa mojim potpisom,

kalendarima sa mojim ljubavnim stihovima, mojim medaljama iz profila, komadiima moje

odee, i sve to bez slavne amotinje da budem ceo dan i celu no isklesan u mermernog

konjanika i posran lastavicama kao oevi otadbine.

teta to Blakaman zlobni ne moe da ponovi ovu istoriju da biste videli da nita nije

izmiljeno. Poslednji put kad ga je neko video na ovom svetu bio je izgubio ak i blokeje

svog starog sjaja, i imao je praznu duu i kosti u neredu zbog surovosti pustinje, ali mu je jo

ostao jedan dobar par zveki da bi se ponovo pokazao te nedelje u luci Santa Marija del

Darijen sa veitim mrtvakim kovegom, samo to tada nije pokuavao da proda nikakav

protivotrov, nego je glasom raspuklim od uzbuenja molio da ga marinci streljaju na javnoj

predstavi kako bi na sopstvenoj koi dokazao mo vaskrsenja svog natprirodnog bia,

gospoe i gospodo, iako imate suvie prava da mi ne verujete jer ste dugo vremena patili

zbog mojih ravih zanovetanja laova i varalice, kunem se kostima moje majke da ovaj

dananji dokaz nije nita neobino nego je skromna istina, i ako vas mui neka sumnja,

gledajte dobro, ja se sada ne smejem kao pre nego guim elju za plaem. Tako je bio uverljiv

da je otkopao koulju oiju utopljenih u suzama i treskao je udarce mazge po srcu da bi

pokazao najbolje mesto smrti, ali se nisu usudili da pucaju iz straha da pred nedeljnom

gomilom ne izgube ugled. Neko ko moda nije zaboravio blakamanerije iz drugih vremena

nabavio je, a da niko ne zna gde, i doneo mu u plehanom sudu korenje verbaska3 koje je bilo

dovoljno da izvue na povrinu sve krbove Kariba, i on ga je otvorio sa toliko volje kao da e

stvarno da ga proguta, i stvarno ga je pojeo, gospoe i gospodo, samo, molim vas, nemojte se

saaliti niti moliti za moju duu jer ova smrt nije nita vie nego obina poseta. Tog puta bio

je toliko poten da se nije prihvatio operskog hroptanja, nego je siao sa stola kao rak, traio

3 Lekovita trava (pr. pr.).

bojana888

na podu kroz prve sumnje najdostajanstvenije mesto da legne, i otuda me pogledao kao

majku i ispustio poslednji uzdah meu sopstvenim rukama, jo uzdravajui suze mukarca i

uvijajui se udesno i ulevo u grevima venosti. Bio je to poslednji put, naravno, da mi nauka

nije uspela. Strpao sam ga u taj koveg proroanskih mera u koji je stao celim telom, naredio

sam da mu pevaju posmrtnu misu koja me je kotala pedeset doblona4 jer je zvaninik bio

obuen u zlato i bila su jo tri biskupa koji su sedeli, naredio sam da mu podignu i carski

mauzolej na breuljku izloenom najboljim morskim vremenima, sa kapelom samo za njega i

gvozdenom ploom na kojoj je ostalo napisano velikim gotskim slovima ovde poiva

Blakaman mrtvi, pogreno zvani zlobni, ismeva marinaca i rtva nauke, i kad mi se uinilo

da ove poasti odgovaraju njegovim vrlinama poeo sam da se svetim njegovim podlostima, i

onda sam ga vaskrsnuo u oklopljenom grobu, i tu sam ga ostavio da se valja u uasu. To je

bilo mnogo pre nego to je Santa Mariju del Darijen progutala najezda mrava, ali grobnica je

jo uvek nedirnuta na breuljku, u senci adaja koje se penju da spavaju na vetrovima

Atlantika, i svaki put kada prolazim tim pravcima odnesem mu automobil natovaren ruama i

srce me boli od tuge zbog njegovih vrlina, ali potom stavim uho na plou da bih ga osetio

kako plae na ruevinama rasturenog kovega i ako sluajno ponovo umre opet ga

vaskrsnem, jer je dra kazne da nastavi da ivi u grobu dok ja budem iv, to e rei, zauvek.

4 Stara zlatna moneta (pr. pr.).

bojana888

MORE IZGUBLJENOG VREMENA

bojana888

Pred kraj januara more je poelo da se zaotrava i izruuje na selo neko gusto ubre, a

nekoliko nedelja kasnije sve je bilo zaraeno njegovim neizdrivim smradom. Od tada svet je

bio besciljan, bar do idueg decembra, i niko nije ostajao budan posle osam. Ali one godine

kada je doao gospodin Herbert more se nije uzburkalo, ak ni u februaru. Naprotiv, postojalo

je sve glatkije i svetlucavije, i u prvim noima marta isparavalo je miris rua.

Tobijas ga je osetio. Imao je slatku krv za rakove i provodio je vei deo noi terajui

ih iz kreveta, sve dok se ne bi okrenuo povetarac i tada bi uspeo da zaspi. U dugim

nesanicama nauio je da razlikuje sve promene u vazduhu. Kad je osetio miris rua nije

trebalo da otvori vrata kako bi saznao da miris dolazi s mora.

Ustao je kasno. Klotilda je loila vatru u dvoritu. Povetarac je bio sve i sve zvezde

su bile na svom mestu, samo je bilo teko brojati ih do horizonta zbog svetlosti mora. Kada je

popio kafu, Tobijas je osetio neki trag noi na nepcima.

- Sino - setio se - dogodilo se neto vrlo udno.

Klotilda, naravno, nije to osetila. Spavala je tako teko da se nije seala ak ni snova.

- Bio je miris rua - ree Tobijas - i siguran sam da je dolazio s mora.

- Ne znam na ta miriu rue - ree Klotilda.

Moda je bilo istina. Selo je bilo pusto, sa tvrdim tlom ispucalim od alitre, i samo

povremnno neko je sa druge strane donosio buket cvea da bi ga zavitlao u more na mestu

gde su bacili mrtvace.

- Isti je miris imao davljenik iz Gvakamajala - ree Tobijas.

- U redu - nasmejala se Klotilda, - ako je bio neki dobar miris, moe biti siguran da

nije dolazio iz ovog mora.

Bilo je to, stvarno, surovo more. U neko doba godine, dok su mree izvlaile samo

povrinsko ubre, seoske ulice ostajale su pune mrtvih riba kad bi se povukla plima. Dinamit

bi izbacivao na povrinu samo otpatke starih brodoloma.

Retke ene koje su ostajale u selu, kao Klotilda, kuvale su se u pakosti. Kao i ona, i

supruga staroga Jakova ustala je to jutro ranije nego obino, sredila kuu i dola na doruak

sa nekim zlosrenim izrazom.

bojana888

- Moja poslednja elja je - ree svom muu - da me ukopaju ivu.

Rekla je to kao da je na samrti u svom krevetu, ali sedela je na elu stola u trpezariji

sa velikim prozorima kroz koje je u mlazevima ulazila i uvlaila se po celoj kui svetlost

marta. Preko puta nje, napasajui svoju smirenu glad, bio je stari Jakov, ovek koji je toliko

voleo, i tako dugo, da vie nije mogao da shvati nijedan bol koji nije imao korena u njegovoj

eni.

- Hou da umrem sigurna da me stavljaju pod zemlju, kao sav pristojan svet -

nastavila je. - I jedini nain da to saznam je da odem u drugo mesto i izmolim milost da me

ukopaju ivu.

- Ne mora nikoga da moli - rekao je veoma mirno stari Jakov. - Odneu te lino ja.

- Onda hajdemo - ree ona - poto u umreti veoma brzo.

Stari Jakov se duboko zagledao u nju. Samo su joj oi ostale mlade. Kosti su joj se na

zglobovima pretvorile u vorove i imala je onaj isti izgled razorene zemlje koji je, u stvari,

imala oduvek.

- Bolje si nego ikada - ree joj.

- Sino - uzdahnula je - osetila sam miris rua.

- Ne brini - smirio je stari Jakov. - To su stvari koje se dogaaju nama siromasima.

- Nije tako - ree ona. - Uvek sam se molila da mi se smrt oglasi i ostavi mi dovoljno

vremena da bih umrla daleko od ovog mora. Miris rua, u ovom selu, moe da bude samo

boja objava.

Stari Jakov nije mogao nita drugo da izmisli nego da od nje zatrai malo vremena da

bi sredio stvari. uo je kako se govori da ljudi ne umiru kad moraju nego kad ele, i bio je

ozbiljno zabrinut zbog predvianja svoje ene. ak se pitao da li e kad doe trenutak imati

hrabrosti da je ukopa ivu.

U devet je otvorio lokal na mestu gde se ranije nalazila radnja. Stavio je pored vrata

dve stolice i stoi sa tablom za dame i proveo celo jutro igrajui sa sluajnim protivnicima.

Sa ovog mesta gledao je selo u ruevinama, oronule kue sa tragovima starih boja izjedenih

od sunca i komad mora na kraju ulice.

Pre ruka, kao obino, zaigrao je sa don Maksimom Gomesom. Stari Jakov nije

mogao da zamisli humanijeg protivnika od oveka koji je netaknut preiveo dva graanska

rata i samo jedno oko ostavio u treem. Poto je namerno izgubio partiju, zadrao ga je na

drugoj.

bojana888

- Recite mi jednu stvar, don Maksime - pitao je tada - da li biste bili sposobni da

ukopate vau enu ivu?

- Sigurno - ree don Maksimo Gomes. - Verujte da mi ne bi zadrhtala ruka.

Stari Jakov zautao je zauen. Potom je dozvolio da mu pokupi najbolje figure, i

uzdahnuo:

- Poto e, kako izgleda, Petra umreti.

Don Maksimo Gomes se nije uzbudio. U tom sluaju - ree - nemate razloga da je

ukopate ivu. Pojeo je dve figure i krunisao jednu damu. Potom je pogledao svog protivnika

jednim okom ovlaenim nekom tunom vodom.

- ta vam je?

- Sino je - objasnio je stari Jakov - osetila miris rua.

- Onda e umreti pola sela - ree don Maksimo Gomes. - Od jutros se i ne govori ni o

emu drugom.

Stari Jakov morao je da uloi mnogo napora kako bi ponovo izgubio da ga ne uvredi.

Spremio je sto i stolice, zatvorio lokal i iao svuda tragajui za nekim ko je osetio miris. Na

kraju, jedino je Tobijas bio siguran. Zamolio ga je za uslugu da doe kod njega kao uz put, i

da sve ispria njegovoj eni.

Tobijas mu je ispunio molbu. U etiri, udeen za posetu, pojavio se u hodniku u kome

je ena provela popodne prepravljajui starome Jakovu odeu udovca.

Uao je tako tiho da se ena prepala.

- Gospode boe - uzviknula je - mislila sam da je arahanel Gavrilo.

- Izgleda da nije - ree Tobijas. - To sam ja, i doao sam da vam neto ispriam.

Namestila je naoare i nastavila posao.

- Ve znam ta je - ree.

- Nije valjda - ree Tobijas.

- Noas si osetio miris rua.

- Kako ste to saznali? - upitao je Tobijas, oajan.

- U mojim godinama - ree ena - ima se toliko mnogo vremena za razmiljanje da

ovek najzad postane vra.

Stari Jakov, koji je prislonio uvo na pregradni zid u sobi iza radnje, ispravio se

posramljen.

- Kako ti se ini, eno - uzvikivao je kroz pregradni zid. Zaobiao ga je i pojavio se u

bojana888

hodniku. - Onda nije ono u ta si ti verovala.

- To su lagarije ovog deka - ree ona ne podiui glavu. - Nije osetio nita.

- Bilo je oko jedanaest - ree Tobijas, - a ja sam se ratosiljao rakova.

ena je privodila kraju krpljenje okovratnika.

- Lai - ponavljala je. - Ceo svet zna da si laov. - Otkinula je konac zubima i

pogledala Tobijasa preko naoara.

- Samo ne razumem to si se trudio da natopi vazelinom kosu, da oisti cipele, samo

da bi doao da mi se podsmeva.

Od tada je Tobijas poeo da straari nad morem. Obesio bi ljuljaku u dvorinom

prolazu i provodio noi ekajui, zauen stvarima koje se dogaaju na svetu dok ljudi

spavaju. Tokom mnogih noi sluao je oajna grebanja rakova koji su pokuavali da se

uspuu uz balvane, dok nije prolo toliko noi da su se umorili od nastojanja. Upoznao je

nain na koji spava Klotilda. Otkrio je kako njena flautasta hrkanja tokom porasta vruine

postaju prodornija, dok se ne bi pretvorila samo u jednu razorenu notu u pospanosti jula.

U poetku je Tobijas straario nad morem kao to to rade oni koji ga dobro poznaju,

pogledom upravljenim samo u jednu taku na horizontu. Video je kako menja boju. Video je

da se gasi i ponovo postaje penasto i prljavo, i podriguje natovareno otpacima kad velike kie

mute njegovu munu probavu. Malo-pomalo poeo je da ui da straari nad njim kao to rade

oni koji ga jo bolje poznaju, da ga ne gleda, ali ne zaboravljajui ga ni u snu.

U avgustu je umrla ena staroga Jakova. Osvanula je mrtva u krevetu i morali su da je

bace kao ostale u more bez cvea. Tobijas je nastavio da eka. Toliko je ekao da se to

pretvorilo u nain ivljenja. Jedne noi, dok je spavao u ljuljaci, primetio je da se neto

promenilo u vazduhu. Bili su to isprekidani, snani udari vetra, kao u vreme kad je japanski

brod izruio tovar istrulelog luka na ulazu u luku. Potom se miris staloio i nije se pomerio do

zore. I kad mu se uinilo da je mogao da ga uhvati rukama da bi ga pokazao, Tobijas je

skoio iz ljuljake i uao u Klotildinu sobu. Prodrmao je nekoliko puta.

- Tu je - ree joj.

Klotilda je morala prstima da razgrne miris kao neku pauinu da bi mogla da ustane.

Potom se ponovo skljokala u mlako platno.

- Neka je proklet - ree.

Tobijas je skoio do vrata, izaao nasred ulice i poeo da vie. Vikao je iz sve snage,

duboko udahnuo vazduh i ponovo viknuo i potom uutao i udahnuo jo dublje, i jo je miris

bojana888

bio u moru. Ali niko nije odgovorio. Onda je otiao lupajui od kue do kue, ukljuujui i

niije kue, dok se njegova pobuna nije isprepletala sa uzbunom pasa i probudio je ceo svet.

Mnogi ga nisu osetili. Ali drugi, naroito starci, sili su na plau da ga se nauivaju.

Bio je to neki gust miris koji nije ostavljao trunke mesta nijednom mirisu iz prolosti. Neki,

iscrpljeni od tolikog mirisa, vratili su se kui. Veina je ostala na plai da zavri san. Pred

zoru miris je bio toliko ist da je bilo teta disati.

Tobijas je spavao skoro ceo dan. Klotilda mu se pridruila za vreme popodnevnog

odmora i posle podne su proveli igrajui se u krevetu, ne zatvarajui dvorina vrata. Radili su

to najpre kao gusenice, potom kao zeevi i na kraju kao kornjae, dok je svet postao tuan i

ponovo se smrailo. U vazduhu su jo bili tragovi rua. Povremeno je do sobe dopirao val

muzike.

- To je kod Katarina - ree Klotilda. - Mora da je neko doao.

Dola su tri mukarca i jedna ena. Katarino je pomislio da kasnije mogu doi drugi i

pokuao da popravi gramofon. Kako to nije mogao, zamolio je za uslugu Pana Aparecida

koji je radio sve poslove poto nikad nije imao ta da radi, a pritom je imao kutiju sa alatima i

inligentne ruke.

Katarinov lokal bio je odvojena drvena kua preko puta mora. Imao je veliki salon sa

seditima i stoiima, i nekoliko slika u dnu. Dok su posmatrali rad Pane Aparecida, tri

oveka i ena pili su u tiini sedei za barom i zevajui na smenu. Posle mnogo pokuaja

gramofon je dobro proradio. Kad je uo muziku, daleku ali jasnu, svet je prestao da

razgovara. Pogledali su jedno u drugo i za trenutak nisu imali ta da kau, poto su tek tada

primetili koliko su ostarili od poslednjeg puta kada su sluali muziku.

Tobijas je naao ceo svet budan posle devet. Sedeli su pred vratima, sluajui

Katarinove stare ploe, sa istim raspoloenjem detinjastog fatalizma kojim su posmatrali

pomraenje. Svaka ploa podseala ih je na nekoga ko je bio mrtav, na ukus koji su imala jela

posle neke duge bolesti, ili na neto to su morali da uine idueg dana, mnogo godina ranije,

i to nikada nisu uinili zbog zaboravnosti.

Muzika je prestala oko jedanaest. Mnogi su legli verujui da e pasti kia, jer je tamni

oblak bio nad morem. Ali oblak se spustio, lebdeo trenutak na povrini, a potom se utopio u

vodu. Gore su ostale samo zvezde. Malo kasnije povetarac iz sela dopro je do sredine mora i

doneo u povratku miris rua.

- Ja sam vam rekao, Jakove - uzviknuo je don Maksimo Gomes - da ga ponovo

bojana888

imamo. Siguran sam da emo ga od sada oseati svake noi.

- Ne dao bog - ree stari Jakov. - Taj miris je jedina stvar u ivotu koja mi je stigla

suvie kasno.

Igrali su dame u praznom lokalu ne obraajui panju na ploe. Njihove uspomene

bile su toliko stare da nisu postojale dovoljno stare ploe koje bi ih oivele.

- Ja, sa svoje strane, ne verujem mnogo u sve ovo - rekao je don Maksimo Gomes. -

Posle toliko godina glodanja zemlje, sa toliko ena koje su prieljkivale malo dvorite u

kome bi posadile svoje cvee, nije udno da ovek na kraju osea ove stvari, i ak veruje da

su istinite.

- Ali oseamo ga naim roenim nosevima - ree stari Jakov.

- Nije vano - ree don Maksimo Gomes. - Tokom rata, kad je revolucija ve bila

izgubljena, toliko smo eleli jednog generala, da smo ugledali kako se prikazao vojvoda od

Malboroa od mesa i kostiju. Svojim oima sam ga video, Jakove.

Bilo je prolo dvanaest. Kad je ostao sam, stari Jakov je zatvorio lokal i odneo sveu u

spavau sobu. Kroz prozor je ugledao kamen s kojeg bacaju mrtvace, iseen svetlucanjem

mora.

- Petra - zvao je apui.

Ona ga nije mogla uti. U tom trenutku plovila je na povrini vode u sjajnom podnevu

Bengalskog zaliva. Podigla je glavu da bi videla kroz vodu, kao u nekom osvetljenom izlogu,

ogromni prekookeanski brod. Ali nije mogla da vidi svog mua, koji je u tim trenucima

poinjao ponovo da slua Katarinov gramofon, sa druge strane sveta.

- Zamisli - ree stari Jakov. - Tek je est meseci od kada su poverovali da si luda, a

sada oni sami prave zabavu uz miris koji ti je izazvao smrt.

Ugasio je svetlost i strpao se u krevet. Plakao je tiho, unjkavim plaem starca, ali je

zaspao vrlo brzo.

- Kidnuo bih iz ovog sela kad bih mogao - jecao je izmeu snova. - Iao bih do kurca

kad bih bar imao dvadeset pesosa na gomili.

Od te noi, i kroz nekoliko nedelja, miris se zadrao u moru. Upio se u kunu

drvenariju, hranu i vodu za pie, i nije bilo mesta gde se nije oseao. Mnogi su se prepali kad

su ga nali u isparenju svojih sopstvenih govana. Mukarci i ena koji su doli u Katarinov

lokal, otili su jednog petka, ali diui graju, vratili se u subotu. U nedelju stiglo ih je vie.

Razmileli su se na sve strane, traei ta e da jedu i gde da spavaju, sve dok od njih nije

bojana888

moglo da se hoda ulicom.

Dolo ih je vie. ene koje su otile kad je umrlo selo, vratile su se u Katarinov lokal.

Bile su deblje i jae namazane, i donele su moderne ploe koje nikoga nisu podseale ni na

ta. Doli su neki od starih stanovnika sela. Otili su da istrule u novcu na drugom mestu, i

vratili se priajui o svojim bogatstvima, ali sa istom odeom koju su poneli na sebi. Dole su

muzike i tombole, lutrijski stolovi, vraare i revolverai i ljudi sa uvijenom zmijom oko vrata

koji su prodavali eliksir venog ivota. Produili su da dolaze tokom nekoliko nedelja, ak i

poto su pale prve kie i more postalo mutno i iezao miris.

Meu poslednjima je stigao i jedan pop. Iao je na sve strane jedui hleb natopljen u

olji bele kafe, i malo-pomalo zabranjivao sve ono to je stiglo pre njega: lutrijske igre, novu

muziku i nain na koji se igra, ak i novi obiaj da se spava na plai. Jedno popodne, u kui

Melora odrao je propoved o mirisu iz mora.

- Zahvalite nebu, deco moja - ree - jer ovo je miris boga.

Neko ga je prekinuo.

- Kako moete to da znate, oe, ako ga jo niste osetili.

- Sveti zapisi - ree on - su jasni to se tie ovog mirisa. Mi smo u izabranom selu.

Tobijas je hodao kao mesear, tamo-ovamo, usred zabave. Odveo je Klotildu da

upozna novac. Zamislili su da igraju u ogromne sume na ruletu, potom su sveli raune i

osetili se veoma bogatim od novca koji su mogli da dobiju. Ali jedne noi, ne samo oni nego i

svetina koja je zauzela selo, videli su mnogo vie novaca na gomili od onoga koji je mogao

da im stane u mati.

To je bila no kada je doao gospodin Herbert. Pojavio se iznenada, stavio sto nasred

ulice, i na stolu dva velika kovega do vrha puna novanica. Bilo je toliko novca, da ga u

poetku niko nije primetio, jer nisu mogli da veruju da je to istina. Ali kada je gospodin

Herbert poeo da klepee zvoncetom, svet mu je najzad poverovao i pribliio se da ga slua.

- Ja sam najbogatiji ovek na zemlji - ree. - Imam toliko novaca da ne znam gde u

da ga strpam. I kako povrh toga imam srce toliko veliko da mi vie ne staje u grudima,

odluio sam da obiem svet i reavam probleme ljudskog roda.

Bio je veliki i crven. Govorio je glasno i bez predaha, i pokretao je u isti mah mlake i

iznemogle ruke koje su stalno izgledale kao da su tek obrijane. Govorio je punih etvrt asa, i

odmorio se. Potom je ponovo prodrmao zvono i ponovo poeo da govori. Usred govora, neko

je meu svetinom mahnuo eirom i prekinuo ga.

bojana888

- Dobro, mister, ne govorite toliko i ponite da delite pare.

- Tako ne ide - odgovorio je gospodin Herbert. - Podeliti novac, bez ikakve veze,

pored toga to je pogrean nain, ne bi imalo nikakvog smisla.

Pronaao je pogledom onoga koji ga je prekinuo i pozvao ga da se priblii. Gomila

mu je otvorila put.

- Umesto toga - nastavio je gospodin Herbert - ovaj nestrpljivi prijatelj dozvolie nam

sada da objasnimo najuravnoteeniji sistem deljenja bogatstva. - Ispruio je ruku i pomogao

mu da se popne.

- Kako se zove?

- Patrisio.

- Vrlo dobro, Patrisio - ree gospodin Herbert. - Kao i itav svet, ti ve dugo vremena

ima problem koji ne moe da razrei.

Patrisio je skinuo eir i klimnuo glavom.

- Koji je?

- Moj problem je u tome - ree Patrisio - to nemam novaca.

- A koliko ti je potrebno?

- etrdeset i osam pesosa.

Gospodin Herbert je pobedniki uzviknuo. etrdeset i osam pesosa, ponovio je.

Gomila ga je pratila pljeskom.

- Vrlo dobro, Patrisio - nastavio je gospodin Herbert. - Sad nam reci jednu stvar: ta

zna da radi?

- Mnoge stvari.

- Odlui se za jednu - ree gospodin Herbert. - Onu koju najbolje zna.

- Dobro - ree Patrisio. - Umem da cvrkuem kao ptica.

Pljeskajui ponovo, gospodin Herbert se obratio gomili.

- Onda, gospoe i gospodo, na prijatelj Patrisio, koji neverovatno dobro oponaa

ptice, podraavae etrdeset i osam razliitih ptica i na taj nain reiti veliki problem svog

ivota.

Usred tiine zauene gomile, Patrisio je poeo da oponaa ptice. Ponekad zviduci,

ponekad grleno, izvodio je kao sve poznate ptice, i popunio broj drugima koje niko nije

mogao da prepozna. Na kraju, gospodin Herbert je zatraio pljesak i predao mu etrdeset

osam pesosa.

bojana888

- A sada - ree - priite jedan po jedan. Do sutra u ovo isto doba biu tu da reavam

probleme.

Stari Jakov je bio upuen u dogaaje kroz prie sveta koji je prolazio kraj njegove

kue. Na svaku novu vest srce mu je raslo, svaki put sve vie, dok nije osetio da je puklo.

- ta mislite vi o ovom strancu? - upitao je.

Don Maksimo Gomes slegao je ramenima.

- Mora da je neki filantrop.

- Kad bih ja znao neto da radim - ree stari Jakov - sad bih mogao da reim moj

problemi. Stvar je male vrednosti: dvadeset pesosa.

- Vi igrate veoma dobro dame - ree don Maksimo Gomes.

Izgledalo je kao da stari Jakov na to ne obraa panju. Ali kad je ostao sam, zavio je

tablu i kutiju sa figurama u novinu i otiao da izazove gospodina Herberta. ekao je svoj red

do ponoi. Najzad je gospodin Herbert naredio da se natovare kovezi i oprostio se do

sledeeg jutra.

Nije otiao da legne. Pojavio se u Katarinovom lokalu sa ljudima koji su nosili

kovege i dotle je ila za njim gomila sa svojim problemima. Reavao ih je malo-pomalo, i

reio toliko da su na kraju ostali u lokalu samo ene i nekoliko mukaraca sa svojim reenim

problemima. I u dnu salona, usamljena ena koja se hladila sasvim lagano nekim

propagandnim kartonom.

- A ti - viknuo je gospodin Herbert - koji je tvoj problem?

ena je prestala da se hladi.

- Ne trpajte mene u vau zabavu, mister - viknula je kroz salon. - Ja nemam problema

nikakve vrste, kurva sam poto mi to tee iz muda.

Gospodin Herbert je slegao ramenima. Nastavio je da pije hladno pivo, pored

otvorenih sanduka, u oekivanju novih problema. Znojio se. Malo kasnije jedna ena se

izdvojila iz grupe koja joj je pravila drutvo za stolom i obratila mu se veoma tihim glasom.

Imala je problem od pet stotina pesosa.

- Na koliko si? - upitao je gospodin Herbert.

- Na pet.

- Zamisli - ree gospodin Herbert. - To su sto ljudi.

- Nije vano - ree ona. - Ako nabavim sav taj novac odjednom, bie to poslednjih sto

mukaraca u mom ivotu.

bojana888

Zagledao je paljivo. Bila je veoma mlada, krhkih kostiju, ali njene oi izraavale su

jednostavnu odluku.

- Dobro je - ree gospodin Herbert. - Idi u sobu, tamo u ti ih slati, svakog sa svojih

pet pesosa.

Izaao je na ulina vrata i zatresao zvonce. U sedam ujutru Tobijas je naao otvoren

Katarinov lokal. Sve je bilo pogaeno. Polupospan i nateen od piva, gospodin Herbert je

nadgledao ulaenje mukaraca u devojinu sobu.

Tobijas je takoe uao. Devojka ga je prepoznala i iznenadila se to ga vidi u svojoj

sobi.

- I ti?

- Rekli su mi da uem - ree Tobijas. - Dali su mi pet pesosa i rekli: ne zadravaj se.

Ona je digla sa kreveta natopljeni arav i zamolila Tobijasa da ga prihvati za jedan

kraj. Bio je teak kao da je od lana. Cedili su ga, uvrui mu krajeve, dok nije stekao svoju

normalnu teinu. Okrenuli su duek, i znoj je izbijao s druge strane. Tobijas je stvar obavio na

brzinu. Pre nego to je izaao, stavio je pet pesosa na gomilu novanica koja je rasla do

kreveta.

- Poalji svakoga koga moe - preporuio mu je gospodin Herbert - da pokuamo da

izaemo na kraj sa ovim pre podne.

Devojica je odkrinula vrata i zatraila hladno pivo. ekalo je nekoliko mukaraca.

- Koliko nedostaje? - upitala je.

- ezdeset i tri - odgovorio je gospodin Herbert.

Stari Jakov je proveo ceo dan jurei ga sa tablom za dame. Predvee je doao na red,

izloio svoj problem, i gospodin Herbert je pristao. Postavili su dve stolice i stoi na veliki

sto, nasred ulice, i stari Jakov je zapoeo igru. Bio je to poslednji smiljeni potez. Izgubio je.

- etrdeset pesosa - ree gospodin Herbert - i dajem vam dve figure fore.

Ponovo je dobio. Njegove ruke jedva su dodirivale figure. Igrao je vezanih oiju,

pogaajui poloaj protivnika, i stalno dobijao. Gomila se umorila gledajui ih. Kad je stari

Jakov odluio da se preda, dugovao je pet hiljada sedam stotina etrdeset i dva pesosa i

dvadeset i tri centi.

Nije se bunio. Zabeleio je brojku na hartiji koju je stavio u dep. Potom je savio

tablu, strpao figure u kutiju, i sve zamotao u novinu.

- Radite sa mnom ta hoete - ree - samo mi ostavite ove stvari. Obeavam da u

bojana888

ostatak ivota provesti igrajui sve dok ne skupim ove pare.

Gospodin Herbert je pogledao na sat.

- Veoma mi je ao - ree. - Krajnji rok je kroz dvadeset minuta. - Saekao je dok se

nije uverio da protivnik ne moe da nae reenje. - Nemate nita vie?

- ast.

- To znai - objasnio je gospodin Herbert - neto to menja boju kad se premae

etkom prljavom od farbe.

- Kuu - ree stari Jakov kao da reava zagonetku. - Ne vredi nita, ali je kua.

Tako je gospodinu Herbertu pripala kua staroga Jakova. Pripale su mu jo i kue i

imovina drugih koji isto tako nisu mogli da izvre obaveze, ali je naredio nedelju muzike,

petardi i ongleraja i on je lino upravljao zabavom.

Bila je to nezaboravna nedelja. Gospodin Herbert je govorio o divnoj sudbini sela, i

ak je nacrtao grad budunosti, sa velikim zgradama od stakla i pistama za igru na

krovovima. Pokazao ga je gomili. Gledali su zaueno, pokuavajui da se snau meu

arenim prolaznicima koje je naslikao gospodin Herbert, ali bili su tako dobro obueni da

nisu uspeli da se prepoznaju. Od silnih napora zabolelo ih je srce. Ismejavali su plano

raspoloenje koje su oseali u oktobru, i iveli u oblacima nade, sve dok gospodin Herbert

nije zatresao zvonce i objavio kraj zabave.

Tek tada se odmorio.

- Umreete od takvog ivota - ree stari Jakov.

- Imam toliko para - ree gospodin Herbert - da nemam nikakvog razloga da umrem.

Sruio se na krevet. Spavao je danima i danima, hrui kao lav, i prolo je toliko dana

da se svet ve umorio ekajui ga. Morali su da iskopaju rakove da bi jeli. Nove ploe kod

Katarina postale su tako stare da vie niko nije mogao da ih slua bez suza, i lokal je morao

da se zatvori.

Posle dugo vremena od kako je gospodin Herbert poeo da spava, pop je zakucao na

vrata staroga Jakova. Kua je bila zatvorena iznutra. Poto je disanje u spavaoj sobi troilo

vazduh, stvari su gubile svoju teinu, i neke su poele da lebde.

- Hou da govorim s njim - ree pop.

- Mora da se eka - ree stari Jakov.

- Ne raspolaem sa mnogo vremena.

- Sedite, oe, i ekajte - navaljivao je stari Jakov. - A u meuvremenu uinite mi

bojana888

uslugu i razgovarajte sa mnom. Ve dugo nita ne znam o svetu.

- Svet je u beaniji - ree pop. - Kroz kratko vreme selo e biti isto kao ranije. To je

jedina novost.

- Vratie se - ree stari Jakov - kad more ponovo zamirie na rue.

- Ali u meuvremenu mora se neim podrati zabluda onih koji ostaju - ree pop. -

Treba to pre da se pone sa gradnjom crkve.

- Zbog toga ste doli da traite gospodina Herberta - ree stari Jakov.

- Tako je - ree pop. - Stranci su veoma dareljivi.

- Onda, saekajte, oe - ree stari Jakov. - Moda e se probuditi.

Zaigrali su dame. Bila je to duga i teka partija, koja je trajala mnogo dana, ali

gospodin Herbert se nije probudio.

Pop je dopustio da ga pomete oajanje. Hodao je svuda, sa bakarnim tanjiriem,

molei milostinju za gradnju crkve, ali postigao je veoma malo. Od tolikog moljakanja

postajao je sve prozirniji, njegove kosti poele su da se pune zvucima, i jedne nedelje

podigao se dva pedlja od zemlje, ali to niko nije saznao. Potom je spakovao robu u jedan

kofer, a u drugi sakupljen novac i oprostio se zauvek.

- Miris se nee vratiti - ree onima koji su pokuavali da ga odvrate. - Mora se suoiti

sa istinom da je selo upalo u smrtni greh.

Kad se gospodin Herbert probudio, selo je bilo isto kao ranije. Od kie je provrelo

ubre koje je svetina ostavila na ulici, a tle je bilo ponovo jalovo i tvrdo kao cigla.

- Dugo sam spavao - zevnuo je gospodin Herbert.

- Vekovima - ree stari Jakov.

- Mrtav sam gladan.

- Ceo svet je gladan - ree stari Jakov. - Nema drugog leka nego da odete na plau i

iskopate rakove.

Tobijas ga je naao kako eprka po pesku, sa ustima punim pene, i zaudio se to

gladni bogatai toliko lie na siromahe. Gospodin Herbert nije pronaao dovoljno rakova. U

predveerje je pozvao Tobijasa da potrae neto za jelo na dnu mora.

- Sluajte - upozorio ga je Tobijas. - Samo mrtvaci znaju ega ima tamo dole.

- Isto tako znaju i naunici - ree gospodin Herbert. - Ispod mora brodolomnika ima

kornjaa sa ukusnim mesom. Svlaite se i hajdemo.

Otili su. Najpre su plivali u pravoj liniji, a potom nadole, veoma duboko, sve dok se

bojana888

nije izgubila svetlost sunca, a potom i svetlost mora, i stvari su bile vidljive samo zbog

njihove sopstvene svetlosti. Proli su kroz jedno potopljeno selo sa mukarcima i enama na

konjima, koji su kruili oko paviljona za muziku. Bio je divan dan i bilo je cvea ivih boja

na terasama.

- Potopilo se jedne nedelje, oko jedanaest ujutru - ree gospodin Herbert. - Mora da je

bila katastrofa.

Tobijas je skrenuo prema selu, ali gospodin Herbert mu je davao znake da ga sledi do

dna.

- Tu ima rua - ree Tobijas. - Hou da ih Klotilda upozna.

- Vrati se drugog dana - ree gospodin Herbert. - Sad sam mrtav gladan.

Sputao se kao hobotnica, sa tihim i dugim zahvatima. Tobijas, koji se trudio da ga ne

izgubi iz vida, pomislio je da bi to mogao biti nain plivanja bogatih. Malo-pomalo ostavljali

su za sobom more obinih katastrofa, i uli su u more mrtvih.

Bilo ih je toliko da Tobijas nije verovao da je ikada video takvo mnotvo na svetu.

Plovili su nepomini, na leima, na razliitim nivoima, i svi su imali izraz zaboravljenih bia.

- To su veoma stari mrtvaci - ree gospodin Herbert. - Bili su im potrebni vekovi da bi

dostigli ovo stanje spokoja.

Jo dublje, u vodama skoranjih mrtvaca, gospodin Herbert se zaustavio. Tobijas ga je

stigao u trenutku kada je pored njih prolazila veoma mlada ena. Plivala je sa strane,

otvorenih oiju, progonjena strujom cvea.

Gospodin Herbert je stavio kaiprst na usta i ostao tako sve dok nije prolo poslednje

cvee.

- To je najlepa ena koju sam video u svom ivotu - ree.

- To je ena staroga Jakova - ree Tobijas. - Izgleda pedeset godina mlaa, ali to je

ona. Sigurno.

- Dugo je putovala - ree gospodin Herbert. - Za sobom nosi floru svih mora sveta.

Stigli su na dno. Gospodin Herbert nainio je nekoliko krugova na tlu koje je liilo na

izrezbareni kriljac. Tobijas ga je pratio. Kad se navikao na pomrinu dubine, otkrio je da su

tu kornjae. Bilo ih je milijarde, sabijenih na dnu i tako nepokretnih da su izgledale

okamenjene.

- ive su - ree gospodin Herbert. - Ali spavaju ve milione godina.

Okrenuo je jednu. Neno je gurnuo nagore, i uspavana ivotinja istrgla mu se iz ruku i

bojana888

nastavila slobodno da se penje. Tobijas je pustio da proe. Tada je pogledao prema povrini i

video celo more naopako.

- Lii na san - ree.

- Za tvoje lino dobro - ree gospodin Herbert - ne priaj to nikome. Zamisli kakav bi

nered nastao na svetu ako bi ljudi saznali za ove stvari.

Bila je skoro pono kad su se vratili u selo. Probudili su Klotildu da im zagreje vodu.

Gospodin Herbert je zavrnuo vrat kornjai, ali sve troje morali su da progone i ponovo ubiju

srce, koje je izalo skaui po dvoritu kad su je raereili. Jeli su sve dok vie nisu mogli da

diu.

- Dobro, Tobijase - ree gospodin Herbert - moramo se suoiti sa stvarnou.

- Naravno.

- A stvarnost je - nastavio je gospodin Herbert - da se taj miris nee nikada vratiti.

- Vratie se.

- Nee se vratiti - umeala se Klotilda - izmeu ostalog i zbog toga to nikada nije ni

doao. Ti si taj koji je obmanuo itav svet.

- Ti si ga sama osetila - ree Tobijas.

- Te noi bila sam napola oamuena - ree Klotilda. - Ali sada vie nisam sigurna ni u

ta to ima veze sa tim morem.

- Prema tome, ja odoh - ree gospodin Herbert. I dodao je, obraajui se oboma: - I vi

morate ii. Ima mnogo pametnijih stvari da se uradi na svetu nego da ostanete i gladujete u

ovom selu.

Otiao je. Tobijas se zadrao u dvoritu, brojei zvezde do horizonta, i otkrio da ih

ima tri vie od prethodnog decembra. Klotilda ga je pozvala u sobu, ali on na to nije obratio

panju.

- Doi ovamo, blesavko - navaljivala je Klotilda. - Proli su vekovi otkako ne radimo

kao zeevi.

Tobijas je ekao dugo. Kad je najzad uao, ona je ponovo zaspala. Napola je

probudio, ali je bio toliko umoran da su oboje pobrkali stvari i na kraju su mogli da urade

samo kao gusenice.

- Zablenuo si se u neto - ree Klotilda mrzovoljno. - Pokuaj da misli na drugu stvar.

- Mislim na drugu stvar.

Ona je htela da zna ta je to, i on je odluio da joj ispria pod uslovom da to ne

bojana888

ponovi. Klotilda mu je obeala.

- Na dnu mora - ree Tobijas - postoji selo belih kuica sa milionima cvetova na

terasama.

Klotilda se uhvatila za glavu.

- Aj, Tobijase - uzviknula je. - Aj, Tobijase, za ime boga, ne poinji sad ponovo s tim

stvarima.

Tobijas nije vie progovorio. Otkotrljao se do ivice kreveta i pokuao da spava. Nije

usnio do zore, kad se povetarac promenio, i rakovi ga ostavili na miru.

bojana888

POSLEDNJE PUTOVANJE

AVETINJSKOG BRODA

bojana888

Sada ete videti ko sam ja, ree, novom glasinom mukarca, mnogo godina kasnije od

kako je prvi put video ogromni prekookeanski brod, bez svetlosti i bez buke, koji je jedne

noi proao ispred sela kao velika nenaseljena palata, znatno dui od itavog sela i daleko vii

od tornja njegove crkve, i nastavio da plovi u maglama prema kolonijalnom utvrenom gradu

nasuprot gusarima sa druge strane zaliva, sa njegovom starom krijumarskom lukom i

pokretnim svetionikom iji su tmurni svetlosni vitlovi, svakih petnaest sekundi, pretvarali

selo u meseev logor svetlucavih kua i ulica od vulkanskih pustinja, iako je tada bio dete bez

glasine mukarca imao je dozvolu svoje majke da na obali slua do kasno u no harfe vetra,

jo je mogao da se seti kao da sad gleda kako je prekookeanski brod nestajao dok mu je

svetlost svetionika padala na bok i ponovo se pojavljivao kad bi svetlost iezla, i bio je to

isprekidani brod koji se pojavljivao i nestajao prema ulazu u luku, traei sa nesigurnou

meseara plovke koji su obeleavali luki kanal, sve dok neto nije poremetilo njegove igle

za pravac, jer je skrenuo prema hridima, zapleo se, raskomadao i utopio bez ijednog jedinog

zvuka, iako je ta sudarina sa grebenima mogla da proizvede tresak gvoa i eksploziju

maina koja bi skamenila od straha najuspavanije adaje u preistorijskoj umi koja je

poinjala u poslednjim ulicama grada i zavravala se na drugoj strani sveta, tako da je i on

sam verovao da je to san, naroito sledeeg dana kad je video sjajni akvarijum zaliva, aren

nered crnakih potleuica na brdacima luke, jedrenjake krijumara iz Gvajane kako primaju

tovar naivnih papagaja sa guama punih dijamanata, pomislio je, zaspao sam brojei zvezde i

sanjao taj veliki brod, jasno, ostao je tako ubeen da to nije nikome ispriao niti se ponovo

setio prikaze do iste noi sledeeg marta, kada je traio odsev delfina u moru a ono to je

naao bio je prividni prekookeanski brod, mraan, isprekidan, sa istim pogrenim pravcem

kao prvi put, samo je tada, bio toliko siguran da je budan, da je potrao da to ispria svojoj

majci, i ona je provela tri nedelje jecajui od razoarenja, poto ti mozak truli od tako

naopakog ivota, u spavanju po danu i skitaranju po noi kao propalice, i kako je morala da

ide u grad tih dana da potrai neto udobnije na ta e da sedne i misli na mrtvog mua, poto

su se na njenoj ljuljaci istroile opruge tokom osamnaest godina udovitva, iskoristila je

priliku da zamoli amadiju da proe kroz grebene da bi njen sin mogao da vidi ono to je

bojana888

stvarno video u izlogu mora, ljubavi prugastih riba u sunerastim proleima, crvenkaste rae i

plave krbove kako gnjuraju u bunarima najnenijih voda kojih je bilo u vodama, i ak

lutajue kose utopljenika nekog kolonijalnog brodoloma, ali ni traga od potopljenih

prekookeanskih brodova ni mrtve make, a uprkos tome, on se tako zainatio da mu je majka

obeala da e ga pratiti u predveerje sledeeg marta, sigurno, ne znajui da je jedino sigurno

u njenoj budunosti bila stolica iz doba Fransisa Drejka koju je kupila na licitaciji kod Arapa,

na koju je sela da se odmori te iste noi, uzdiui, jadni moj Holoferne, da vidi kako se

udobno misli na tebe na ovim somotskim presvlakama i ovim brokatima kraljiinog

katafalka, ali to je vie prizivala mrtvog mua jae joj se uzburkavala i pretvarala u okoladu

krv u srcu, kao da je trala umesto to sedi, natopljena groznicama i disanjem punim zemlje,

sve dok se nije vratio u zoru i naao je mrtvu u fotelji, jo toplu ali ve napola gnjilu kao od

uboda zmije, kao to se desilo kasnije sa jo etiri ene, pre nego to su bacili u more stolicu

ubicu, veoma daleko, gde vie ne bi mogla nikome da nanese zla, jer su je toliko

upotrebljavali tokom vekova da joj se istroila sposobnost da proizvodi odmor, i on je morao

da se pomiri sa bednom navikom siroeta, obeleen kao sin udovice koja je donela u selo

presto nesree, ivei ne toliko od javne milostinje koliko od riba koje je krao po amcima,

dok mu je glas postajao dublji i ne seajui se vie svojih nekadanjih prikaza do druge noi

marta kada je sluajno pogledao prema moru, i iznenada, majko moja, tu je, ogromni azbestni

kit, riua junica, doite da je vidite, vikao je izluen, doite da je vidite, izazivajui toliku

galamu razlajanih pasa i paniku ena da su se i najstariji mukarci prisetili strahova svojih

pradedova i sakrili se pod krevet verujui da se povratio Vilijam Dampijer,5 ali oni koji su

izali na ulicu nisu se potrudili da vide neverovatnu napravu koja je u tom trenutku ponovo

izgubila pravac i razbila se u nesreu godine, nego su ga prebili i ostavili tako presamienog

da je tada rekao sebi, zapenuen od besa, sad e videti ko sam ja, ali se uvao da ne podeli ni

s kim svoju odluku nego je proveo celu godinu sa vrstom zamisli, ekajui da opet doe as

uoi javljanja prikaze da uini ono to je uinio, tu je, ukrao je amac, preao je zaliv i proveo

popodne ekajui svoj veliki as u strminama krijumarske luke, meu ljudskom salamurom

Kariba, ali tako predan svojoj pustolovini da se nije zadrao pred radnjama Indusa kao uvek

da vidi mandarine od slonovae, izrezbarene od itave slonove kljove, niti se narugao crnim

Holananima na njihovim ortopedskim biciklima, niti se kao toliko puta uplaio od Malajaca

sa koom kobre koji su putovali oko sveta opsednuti snom o tajnoj atri gde su se prodavali

5 Vilijam Dampijer, engleski moreplovac, najstraniji gusar svoje epohe (1652-1715) (Pr. prevodioca)

bojana888

fileti na aru poto nije primeivao nita dok ga no nije stigla sa teinom svih svojih zvezda

a uma isparavala neki slatki miris gardenija i trulih salamandera, i ve je veslao u

ukradenom amcu prema ulazu u zaliv, sa ugaenom svetiljkom da ne bi uzbunio straare,

nestvaran svakih petnaest sekundi zbog zelenog lepeta svetionika i ponovo stvaran u tami,

znajui da se nalazi u blizini plovaka koji su obeleavali kanal u luci ne samo zato to je

svaki put video jae njegov ugnjeteni blesak nego to je disanje vode postajalo tunije, i

veslao je toliko zanesen da nije znao odakle mu je iznenada iskrsao stravini dah morskog

psa ni zato je no postala gusta kao da su zvezde iznenada umrle, i bilo je to zbog toga to je

prekookeanski brod bio tu sa itavom svojom neshvatljivom veliinom, majko, vei od ma

koje druge velike stvari na svetu i tamniji od ma koje druge stvari na zemlji i u vodi, tri

stotine hiljada tona smrada morskog psa kako prolazi tako blizu amca da je on mogao da

vidi avove provalija od elika, bez ijednog traka svetlosti u beskrajnim volovskim oima,

bez ijednog uzdisaja maina, bez ijedne due, i nosei sa sobom svoj sopstveni opseg tiine,

svoje sopstveno prazno nebo, svoj sopstveni mrtvi vazduh, svoje zaustavljeno vreme, svoje

lutajue more u kome je plutao ceo jedan svet utopljenih ivotinja, i sve je to nestajalo pod

udarom svetlosti sa svetionika i za trenutak ponovo je bio prozrani Karibi, no marta,

svakodnevni vazduh pelikana, a on je ostao sam meu plovcima, ne znajui ta da radi,

pitajui se zauen da li stvarno ne sanja budan, ne samo sada nego i u onim drugim

prilikama, ali tek to se to pitao tajanstveni um poe da gasi plovke od prvog do poslednjeg,

i kad je proao sjaj svetionika prekookeanski brod ponovo se pojavio sa ve izgubljenim

busolama, moda ne znajui ni na kom se mestu okeanskog mora nalazi, traei na sreu

nevidljivi kanal ali stvarno lutajui prema grebenima, sve dok nije doao do munog otkria

da je ta nezgoda plovaka bila poslednji klju arolije, i upalio je svetiljku na amcu, crvenu

sveicu koja nije imala zbog ega ma koga da uznemiri u straarama uvara, ali koja je

morala da bude za pilota kao istono sunce, jer je zahvaljujui njoj prekookeanski brod

ispravio svoj horizont i uao kroz velika vrata kanala sa manevrom srenog vaskrsenja, i tada

su se sva njegova svetla upalila u isti mah, kotlovi ponovo zahuktali, upalile su se zvezde na

njegovom nebu i leevi ivotinja spustili na dno, i bio je zveket tanjira i miris sosa od lovora

u kuhinjama, i ula se truba iz orkestra na meseinastim palubama i tum-tum arterija

zaljubljenih na puini u polutami kabina, ali on je nosio jo toliko zakasnelog besa da nije

dopustio da ga oamuti uzbuenje niti se prepao od uda, ve je rekao u sebi sa vie

odlunosti nego ikada sad ete videti ko sam ja, do kurca, sada ete videti, i umesto da se

bojana888

skloni da ga ne obuhvati ta orijaka maina poeo je da vesla ispred nje, jer sada ete saznati

ko sam ja, i nastavio je da upravlja brod svetiljkom sve dok nije bio toliko siguran u njegovu

poslunost da ga je naterao da ponovo uhvati pravac prema pristanitu, izvukao ga iz

nevidljivog kanala i odveo za ular kao da je morsko jagnje prema svetlostima zaspalog sela,

ivi brod otporan na snopove svetlosti svetionika koji ga sad nije inio nevidljivim nego ga je

pretvarao u aluminijum svakih petnaest sekundi, i tamo su poinjali da se naziru krstovi

crkava, beda kua, opsena, i jo je prekookeanski brod plovio iza njega, pratei ga sa svim to

nosi u sebi, njegovog kapetana zaspalog na strani srca, bikove za borbu na snegu njihovih

ostava, usamljenog bolesnika u njegovoj bolnici, siroad voda u njihovim cisternama,

iznajmljenog pilota koji je morao da pobrka grebene sa pristanitima, jer se u tom trenutku

razleglo strahovito mukanje sirene, jedanput, i on je ostao sav natopljen pljuskom pare koja

mu se slila odozgo, drugi put, i tui amac bio je na ivici propasti, i drugi put, ali ve je bilo

suvie kasno, poto su tu bile koljke obale, kamenje ulica, vrata nepoverljivih, celo selo

osvetljeno istim svetiljkama uplaenog prekookeanskog broda, i on je jedva imao vremena da

se skloni da ustupi prolaz kataklizmi, viui usred haosa, tu vam je, jarci, trenutak pre nego

to je veliki vrh od elika raskomadao zemlju i uo se jasan prasak devedeset hiljada

petstotina aa ampanjca koje su se razbile jedna za drugom od pramca do krme, i tada bi

svetlost, i vie nije bila zora marta nego podne jedne sjajne srede, i on je mogao sa

zadovoljstvom da posmatra nepoverljive kako gledaju otvorenih usta najvei prekookeanski

brod ovoga i onoga sveta nasukan pred crkvom, belji od svega, dvadeset puta vii od tornja i

oko devedeset sedam puta dui od sela, sa imenom ugraviranim gvozdenim slovima,

halalilag, i jo kako sa njegovih bokova cure stare i iznemogle vode mora smrti.

bojana888

VEITA SMRT OD LJUBAVI DALJA

bojana888

Senatoru Onesimu Sanesu nedostajalo je est meseci i jedanaest dana do smrti kad je

pronaao enu svog ivota. Upoznao je u Rosal del Vireju, prividnom naselju koje je nou

bilo skrivena luka za prekookeanske krijumarske brodove, a pri punom suncu liio je na

najbeskorisniji kutak pustinje, kraj pustog mora i bez pravaca, toliko udaljeno od svega da

niko nije mogao da posumnja da tu ivi neko sposoban da preokrene ma iju sudbinu. ak je

i njegovo ime liilo na ismevanje, jer je jedinu ruu koja je viena u tom selu nosio lino

senator Onesimo Sanes tog popodneva kada je upoznao Lauru Farinu.

Bila je to neizbena etapa u predizbornoj kampanji koja se odrava svake etvrte

godine. Ujutru su stigli furgoni cirkuzanata. Potom su prispeli kamioni zakupljenih

Indijanaca koje su vukli po selima da bi popunili gomile na javnim skupovima. Neto pre

jedanest, sa muzikom i petardama i u pratnji seljaka, stigao je ministarski automobil boje

osveavajueg pia od kupina. Senator Onesimo Sanes bio je spokojan i oputen u

rashlaenom automobilu, ali im je otvorio vrata potresao ga je vatreni zadah i njegova

koulja od iste svile natopila se nekom pepeljastom tenou, i osetio se mnogo godina

stariji i usamljeniji nego ikada. U stvarnom ivotu tek je navrio etrdeset drugu, diplomirao

je kao inenjer metalurgije u Gotingu, i bio uporni italac slabo prevedenih latinskih klasika,

ali bez mnogo uspeha. Bio je oenjen krepkom Nemicom s kojom je imao petoro dece, i svi

su bili sreni u svojoj kui, a on je bio najsreniji od svih sve dok ga tri meseca ranije nisu

obavestili da e biti mrtav zauvek na sledei Boi. Dok su se zavravale pripreme za javni

zbor, senator je uspeo da ostane sam jedan sat u kui koju su mu odredili za odmor. Pre nego

to je legao stavio je u vodu za pie ruu koju je sauvao sveu kroz pustinju, ruao dijetalne

itarice koje je nosio sa sobom da bi izbegao beskonano jaree peenje koje ga je ekalo u

toku dana, i popio nekoliko pilula protiv bolova pre predvienog vremena da bi mu olakanje

preduhitrilo bol. Potom je namestio elektrini ventilator sasvim blizu ljuljake i ispruio se go

petnaestak minuta u polutami rue, veoma se napreui da se zabavi neim drugim da ne bi

mislio na smrt dok drema. Osim lekara, niko nije znao da je osuen na taan datum, jer je

odluio da sam prati svoju tajnu, bez ikakve promene u ivotu, i to ne zbog okolnosti nego

zbog stida. Oseao je da potpuno gospodari svojom sudbinom kad se ponovo pojavio pred

bojana888

publikom u tri posle podne, odmoran i ist, u pantalonama od sirovog lana i kouljom

naslikanom cveem, i duom zaokupljenom pilulama protiv bola. Uprkos tome, razjedanje

smrti bilo je mnogo podmuklije nego to je zamiljao, jer kad se popeo na binu osetio je

udan prezir prema onima koji su se otimali o sreu da mu stegnu ruku, i nije se saalio kao u

drugim vremenima pred stadom bosih Indijanaca koji su jedva izdravali uareno kamenje

malog razgolienog trga. Utiao je pljeskanje jednim pokretom ruke, gotovo besno, i poeo

da govori bez gestova, oiju uprtih u more koje je uzdisalo od vruine. Njegov smiren i

dubok glas imao je svojstvo ustajale vode, ali nauen napamet i toliko puta prevakan govor

nije mu dolazio u pamet da bi rekao istinu, ve zbog suprostavljanja nekoj sudbinskoj izreci

iz etvrte knjige uspomena Marka Aurelija.

- Tu smo da pobedimo prirodu - poeo je, mimo svih svojih ubeenja. - Vie neemo

biti nahoad otadbine, boja siroad u kraljevstvu ei i nepogoda, izbeglice u svojoj

roenoj zemlji. Biemo drugi, gospoe i gospodo, biemo veliki i sreni.

To su bile izreke njegovog cirkusa. Dok je govorio, njegovi pomonici bacali su u

vazduh pune ake ptiica od hartije, i vetake ivotinje su oivljavale letei tamo-amo po

tribinama od dasaka i odlazile preko mora. U isto vreme drugi su iz furgona vadili pozorina

stabla sa filcanim listovima i kriom od gomile sadili ih na tlu od alitre. Na kraju su sklopili

fasadu od kartona sa vetakim kuama od crvenih cigala i staklenim prozorima, i njom

pokrili bedne kolibe stvarnog ivota.

Senator je produio govor, sa dva citata na latinskom, da bi dao vremena lakrdiji.

Obeao je maine za kiu, pokretna uzgajalita ivotinja za jelo, ulja sree koja bi naterala

povre da raste u alitri i priveske mauhica na prozorima. Kad je video da je njegov svet

izmiljotina bio dovren, pokazao ga je prstom.

- Biemo takvi, gospoe i gospodo - viknuo je. - Gledajte. Biemo takvi.

Publika se osvrnula. Jedan prekookeanski brod od obojene hartije polazio je iza kua,

i bio je vii od najviih kua vetakog grada. Samo je senator primetio da je od velikog

sklapanja i rasklapanja, i vueno s jednog mesta na drugo, selo naslagano od kartona bilo

izglodano od nepogoda, i skoro isto toliko siromano i prljavo i tuno kao Rosal del Virej.

Nelson Farina nije otiao da pozdravi senatora prvi put za dvanaest godina. Sluao je

govor iz svoje ljuljake, u isprekidanom popodnevnom odmoru, ispod sveeg venjka kue od

neobraenih dasaka, sagraene istim njegovim rukama apotekara kojima je raskomadao svoju

prvu enu. Izbegao je zatvor u Kajeni i pojavio se u Rosal del Vireju na nekom brodu

bojana888

natovarenom naivnim papagajima, sa jednom lepom i prostom crnkinjom koju je naao u

Paramaribu i sa kojom je imao ker. ena je malo kasinje umrla prirodnom smru, i nije

imala sreu one druge iji su komadi hranili njegovu batu karfiola, nego su je ukopali itavu

i sa njenim imenom Holananke na mesnom groblju. Ki je nasledila majinu boju i oblike, i

ute uplaene oeve oi, i on je imao razloga da misli kako odgaja najlepu enu na svetu.

Otkad je upoznao senatora Onesima Sanesa na prvoj izbornoj agitaciji, Nelson Farina ga je

preklinjao za pomo da dobije lanu linu kartu koja bi ga spasla od pravde. Senator, ljubazan

ali vrst, odbio ga je. Nelson Farina se nije predao tokom mnogih godina i svaki put kad bi

mu iskrsla prilika ponovio je molbu s nekim drugim obrazloenjem. Ali uvek je dobijao isti

odgovor. Tako je i ovoga puta ostao u ljuljaci, osuen da ivi u toj vreloj gusarskoj peini.

Kad je uo poslednje pljeskanje istegao je vrat i preko ograde ugledao nalije lakrdije:

potporne stubove zgrada, kulise drvea, skrivene maioniare koji su gurali prekookeanski

brod. Ispljunuo je svoj gnev.

- Merde - ree - cest le Blacaman de la politique.

Kao i obino, senator se posle govora proetao ulicama sela, izmeu muzike i petardi,

spopadan od seljaka koji su mu priali svoje jade. Senator ih je sluao dobro raspoloen, i

uvek je pronalazio naina da ih utei ne inei im znaajne usluge. Jedna ena koja se

ispentrala na krov kue sa svojih estoro najmlae dece, uspela je da se uje kroz buku i

grmljavinu baruta.

- Ja ne traim mnogo, senatore - ree - samo jedno magare da mi donosi vodu iz

Bunara Obeenih.

Senator je pogledao estoro iscrpljene dece.

- Gde je odmaglio tvoj mu? - upitao je.

- Otiao je da potrai sreu na ostrvu Arubi - odgovorila je raspoloena ena - a naao

je samo tuinku, od onih koje stavljaju dijamante na zube.

Odgovor je izazvao grmljavinu smeha.

- Dobro - odluio je senator - imae svoje magare.

Malo kasnije jedan njegov pomonik doveo je u eninu kuu magare za vuu, na

ijim je leima venom bojom bila ispisana neka izborna parola da niko ne bi zaboravio da je

to senatorov poklon. U kratkoj etnji kroz ulicu napravio je jo nekoliko sitnijih gestova i

pritom dao jednu kaiku bolesniku koji je naredio da ga izvuku pred ulina vrata u krevetu da

bi video kako senator prolazi. Na zadnjem uglu, meu pritkama tarabe u dvoritu, video je

bojana888

Nelsona Farinu u ljuljaci i izgledao mu je pepeljast i uveo, ali ga je hladno pozdravio.

Nelson Farina se prevrnuo u ljuljaci i ostavio ga znojavog u tunom ilibaru

njegovog pogleda.

- Moi, vous savez - ree.

Njegova ki izala je u dvorite kad je ula pozdrav. Na sebi je imala prostu i

iznoenu seljaku haljinu, i na glavi je nosila arene mane, i lice naminkano za sunce, ali

ak i u tako zaputenom stanju bilo je mogue pretpostaviti da nije postojala druga lepa na

svetu. Senator je ostao bez daha.

- Do kurca! - uzdahnuo je zauen. - Kakve nam neprilike stvara bog!

Te noi Nelson Farina obukao je ker u njene najlepe haljine i poslao je senatoru.

Dva straara naoruani pukama zevali su od vruine pred najmljenom kuom i naredili joj

da eka na jedinoj stolici u predsoblju.

Senator je bio u susednoj sobi sa glaveinama iz Rosal del Vireja, koje je pozvao da

im ispria istine prikrivene u govorima. Bili su toliko slini onima koji redovno prisustvuju

sastancima u svim pustinjskim selima, da su i samom senatoru dozlogrdili isti skupovi svake

noi. Koulja mu je bila natopljena znojem i pokuavao je da je sui na telu vrelim

povetarcem elektrinog ventilatora koji je zujao kao bumbar u omorini sobe.

- Mi, naravno, ne jedemo ptiice od hartije - ree. - Vi i ja znamo da onoga dana kada

bude drvea i cvea u ovom jareem smrdljaku, kada u bunarima bude sardela umesto glisti,

toga dana ni vi ni ja neemo imati ovde ta da radimo. Zar nije tako?

Niko nije odgovorio. Dok je govorio, senator je iupao litografiju iz kalendara i

napravio leptira od hartije. Stavio ga je na mlaz ventilatora, bez ikakve namere, i leptir je

leteo po sobi i kasnije izaao kroz pritvorena vrata. Senator je nastavio da govori sa

staloenou podranom sauesnitvom smrti.

- Onda - ree - ne moram da vam ponovim ono to ve isuvie znate: da je moj

ponovni izbor bolja trgovina za vas nego za mene, poto mi je preko glave trulih voda i znoja

Indijanaca, a u stvari vi ivite od toga.

Laura Farina videla je kad je izleteo leptir od hartije. Samo ga je ona videla jer je

straa iz predsoblja zaspala na klupama sa zagrljenim pukama. Posle nekoliko krugova

veliki litografski leptir se potpuno otvorio, spljosnuo se uza zid i ostao zalepljen. Laura

Farina pokuala je da ga iupa noktima. Jedan od straara, koga je probudilo pljeskanje iz

susedne sobe, primetio je njen uzaludan pokuaj.

bojana888

- Ne moe da se iupa - ree pospano. - Naslikan je na zidu.

Laura Farina je ponovo sela kad su ljudi poeli da izlaze sa sastanka. Senator je ostao

na sobnim vratima, sa rukom na rezi, i otkrio Lauru Farinu tek kad je predsoblje ostalo

prazno.

- ta radi tu?

- Cest de la part de mon pre - ree ona.

Senator je razumeo. Pogledao je pospanu strau, potom je pogledao Lauru Farinu ija

je neverovatna lepota bila jaa od njegovog bola, i onda je reio da smrt odlui za njega.

- Ui - ree joj.

Laura Farina ostala je zadivljena na sobnim vratima; hiljade novanica lebdelo je u

vazduhu, maui kao leptir. Ali senator je ugasio ventilator i novanice su ostale bez vazduha,

i polegle po stvarima u sobi.

- Kao to vidi - nasmejao se - ak i govna lete.

Laura Farina sela je kao u kolsku klupu. Imala je glatku i zategnutu kou, sa istom

bojom i istom sunanom gustinom sirove nafte, i njene kose bile su griva mlade kobile, i

njene ogromne oi bile su jasnije od svetlosti. Senator je pratio trag njenog pogleda i na kraju

ga naao na rui uveloj od alitre.

- To je rua - ree.

- Da - ree ona sa tragom neodlunosti. - Upoznala sam ih u Rioai.

Senator je seo na poljski krevet, priajui o ruama dok je otkopavao koulju. Sa

strane, gde je pretpostavljao da se srce nalazi u grudima imao je istetovirano gusarsko srce

probodeno strelom. Bacio je na pod mokru koulju i zamolio Lauru Farinu da mu pomogne

da svue izme.

Kleknula je pored kreveta. Senator je nastavio da je promatra zamiljen, i dok mu je

dreila pertle pitao se koga e od njih dvoje snai nesrea zbog tog susreta.

- Dete si - ree.

- Ne veruj - ree ona. - Navriu devetnaest u aprilu.

Senator se zainteresovao.

- Koga dana.

- Jedanaestog - ree ona.

Senator se osetio bolje. - Oboje smo u znaku ovna - ree. I dodade nasmejan:

- To je znak samoe.

bojana888

Laura Farina nije na njega obratila panju jer nije znala ta da radi sa izmama.

Senator, sa svoje strane, nije znao ta da radi sa Laurom Farinom, jer nije bio naviknut na

nepredviene ljubavi, i pritom je bio svestan da se ova zainje u nedostojnosti. Samo da bi

dobio vremena za razmiljanje stegao je Lauru Fairnu kolenima, zagrlio je oko struka i na

krevetu je ispruio na lea. Tada je primetio da je gola ispod haljine, jer ga je telo zapahnulo

tamnim mirisom brdske ivotinje, ali imala je preplaeno srce i kou oamuenu od ledenog

znoja.

- Niko nas ne voli - uzdahnuo je.

Laura Farina je htela neto da kae, ali vazduh je imala samo za disanje. Smestio je do

sebe da bi joj pomogao, ugasio svetlo i prostorija je ostala u polutami rue. Ona se prepustila

samilosti svoje sudbine. Senator je lagano milovao, traio rukom gotovo ne dotiui je, ali

tamo gde je oekivao da e pronai sapleo se o neku gvozdenu prepreku.

- ta ima tu?

- Katanac - ree ona.

- Kakva glupost! - ree senator, besan, i upitao je ono to je dobro znao: - Gde je

klju?

Laura Farina je odahnula.

- Kod moga tate - odgovorila je. - Rekao mi je da vam kaem da poaljete jednog

slugu da vam ga donese i da po njemu poaljete i pismeni sporazum da ete mu srediti

situaciju.

Senator je pobesneo. Matori jarac, besno je proaputao. Potom je sklopio oi da bi

se opustio i naao se sam sa sobom u tami. Pomisli - priseti se - ti ili bilo ko drugi biete

mrtvi za veoma kratko vreme, a malo kasnije nee ostati od vas ak ni ime. Saekao je da mu

proe groznica.

- Reci mi jednu stvar - upitao je tada: - ta si ula da govore o meni?

- Pravu istinu?

- Pravu istinu.

- Dobro - usudila se Laura Farina - kau da ste vi gori od drugih, jer ste drukiji.

Senator se nije uzbudio. Dugo je utao zatvorenih oiju, i kad ih je ponovo otvorio

izgledalo je da se vraa iz svojih najskrivenijih naklonosti.

- Doavola - odluio je - reci matorom jarcu, tvome ocu, da u reiti njegovu stvar.

- Ako hoete, idem sama p