RAJNSKO ZLATO

Nekad u davnini, Grci i naši veliki preci Rimljani verovali su u lažne

bogove, obožavali ih i o njima pričali najčudesnije priče, kao i Germani,

koji su imali neka svoja čudna božanstva, obožavali ih i prepričavali

njihove fantastične pustolovine. Najlepše priče koje je nemački narod

izmislio o ovim starodrevnim božanstvima, sabrao je Rihard Vagner u

četiri opere sa zajedničkim nazivom »Nibelungov prsten«. U ove četiri

opere se odista i govori o jednom čarobnom prstenu koji je neki Nibelung

(stanovnik Nibelhajma, zemlje magle, podzemnog sveta) uspeo da napravi

od zlata, ukradenog sa dna reke Rajne. Ovaj prsten, za kojim su žudeli i

oko kojega su se otimali svi bogovi, sejao je propast i smrt, jer je, pošto je

bio napravljen od ukradenog zlata, neminovno donosio prokletstvo. Prva

od tih opera se zove »Rajnsko zlato« i u njoj se priča kako je Nibelung do

tog prstena došao i kako ga je izgubio. Druga opera se zove »Valkira« i u

njoj se priča o prvim nedaćama koje su snašle bogove. Treća, »Sigfrid«,

veliča podvige jednog neokaljanog heroja, ovoga puta čoveka koji se

domogao tog prstena, ali kojega je ipak zadesila nesreća. U četvrtoj se

opisuje »Sumrak bogova«, to jest propast Valhale, čarobnog dvorca u

kojemu su, po verovanju starih Germana, obitavali njihovi bogovi.

Evo prve priče, najfantastičnije, jer se njome vraćamo u jedno doba

kad još nije bilo ljudi, već samo bogova na nebu i na vrhovima planina i

divova na zemlji i patuljaka u podzemlju i nimfi u rekama. Ova lica ćemo,

dakle, sresti u»Rajnskom zlatu«: bogove, divove, patuljke, nimfe. Nisu li to

neobična bića? A sada, čujte.

ALBERIKOVA

KRAĐA

abujala, široka, silna, proticala je reka Rajna, majka Rajna,

kako je Nemci još i dan-danji zovu, između plodnih obala. U ta

drevna vremena, kad čovečja ruka još nije prokrčila planine,

posekla šume, sagradila brane i kanale, stara reka je bila dublja no danas,

njeni zelenkasti talasi su se penili i zapljuskivali obale, voda nesanka večito

je hučala i pevala istu pesmu. Majka Rajna je imala kćeri, divne nimfe,

uvek razdragane, uvek srećne, sa vlasima od algi i srebrenim telima koja su

blistala u travi na dnu korita i među penom na površini reke. Kćerima je

majka dala punu slobodu i samo jedno im stavila u dužnost — da kao

zenicu oka svoga čuvaju blago reke, veliki komad zlata koji je davao sjaj i

prozračnost vodi i kojega nikad nije smela da takne ruka običnog smrtnika.

Nimfe su se hitro gnjurale, mirno plivale, spokojno počivale pored zlata,

zablesnute njegovim sjajem. Iako su živeli u pećinama ispod korita reke i

istražili njeno dno, patuljci se nisu usuđivali da ikad priđu dragocenom

komadu zlata. No lakomost uvek pobeđuje strah. A tako je bilo i u ta

drevna vremena.

Među patuljcima koji su povremeno prolazili rečnim dnom, najzlobniji

i najružniji je bez sumnje bio Nibelung Alberik. Zaljubljen u Rajnine kćeri,

povremeno bi provirivao iza jednog podvodnog grebena, pomolio bi svoje

zbrčkano lice i gledao ih kako se gnjuraju i njišu na talasima. Želeo je da

uzme za ženu jednu od tih lepotica, i to bilo koju od njih, jer su sve podjed-

nako bile lepe. No lepotice su od njega bežale, smejale mu se i rugale.

— Alberik! — zvale su ga one — Alberik, dođi da se igraš s nama!

A kad bi se patuljak na jedvite jade popeo na greben, glavačke bi

zaronile na dno.

Alberik! — zvale su ga nimfe — Alberik, koju od nas si izabrao za

svoju nevestu?

A kad bi patuljak, spotičući se, sišao na neravno rečno dno, one bi, lake

i slobodne, isplivale na površinu. Nimfe su toliko bile razljutile patuljka da

se on, gnevan, sakrio u jedan mračan ugao čekajući da mu se ukaže prilika

da jednu od njih ščepa u prolazu. Jednog dana, rano u zoru, iz tog skloništa

on vide kako na najoštrijem vrhu najvišeg grebena sija zlato. Tada

začuđeno upita lepotice:

— Šta to tamo sija? Od čega to cela reka blešti?

— Zar i to ne znaš? Vi bedni patuljci iz Nibelhajma pod milim bogom

ništa ne znate! Baš si pravi Nibelung, gospodar podzemlja, ubogo biće

kome nije dano da gleda svetlost. Pa to je zlato, zlato!

— A čemu to zlato služi? — upita patuljak trepnuvši.

— To je blago ove reke, blago majke Rajne, od čijeg sjaja njena voda

tako blista — objasni mu najrazgovornija nimfa i dodade: — Onaj ko ga

odnese i od njega napravi prsten, biće gospodar celog sveta.

— Ćuti, nerasudna sestro! — preseče je druga nimfa. — Majka Rajna

nam je naložila da nad tim zlatom bdimo i ne dopustimo da ga takne ruka

običnog smrtnika.

— Niko i nema nameru da ga takne — odvrati joj prva nimfa. — Onaj

ko želi da se tog zlata domogne, mora najpre da se odrekne ljubavi i da je

prezre. Samo pod tim uslovom može se doći do Rajninog zlata. A gde je taj

ko bi prihvatio takav uslov? Sigurno ga neće prihvatiti ovaj naš jadni,

zaljubljeni patuljak. Je li, Alberik? Je 1'da se ti ne bi nikad mogao odreći

ljubavi? Koja je od nas izabranica tvoga srca?

Nimfe su prilazile Alberiku nasmejane, a zatim su od njega bežale i

ronile u dubinu kao srebrene ribe.

— Volim tvoje žablje lice! — rekla je jedna nimfa.

— I tvoju bradu što podseća na ježa! — dodala je druga. — I tvoj glas,

sličan kreketanju! — zaključila je treća nimfa.

To je bilo suviše. Taj Nibelung sigurno, sasvim sigurno, nikad neće

osetiti čari ljubavi. Pa zašto onda ne bi pokušao da se bar domogne moći?

Ova misao odjednom sinu u vilenjakovoj glavi. Čvrsto odlučivši da ukrade

zlato, on se pope na greben, kao da namerava da uhvati nimfu koja je pred

njim bežala. No čim se uspuza na vrh stene, on viknu: »Odričem se ljubavi!

Neka je prokleta ljubav!« I skoči kao mačka, maši se kvrgavom rukom

zlata, ščepa ga i zaroni na dno, pa sa plenom nestade u pećini. Rajnine kćeri

kriknuše i jurnuše za njim, ali on je već bio nestao, a pećina je bila suviše

uska i suviše mračna da bi u nju mogle ući kćeri svetlosti. Njihov očajni

vapaj razleže se nadaleko, a Rajna odjednom izgubi sjaj i talasi joj

potamneše.

IZGRADNJA

VALHALE

eđutim, gore, u mirnom svetu, kralj svih bogova Votan, počivao

je na vrhu neke planine, pored Frike, svoje žene. Do njegovih

ušiju nije doprla jadikovka Rajninih, kćeri, ali mu je ipak bilo

nekako teško pri duši i nije mogao mirno da spava. Planina je bila visoka i

obrasla gustim šumama, u podgorju je proticala i žuborila Rajna. Uporedo

sa tom planinom, dizala se druga, veoma visoka gora, obavijena maglom.

Rudela je zora: magla se postepeno raspršila a zatim se slegla u niziji i na

oštrom grebenu se pojavio dvorac, neobično sagrađen, sa zidovima od

debelog kamena, načičkanim vitkim kulama zupčastih ivica i sa stotinu

čeličnih vrata koja su blistala na prvim zracima mladoga sunca. To je bila

veličanstvena tvrđava, buduće prebivalište bogova, koju su uz silan napor,

po Votanovom naređenju, podigli divovi.

Votan je bio najstariji i najmudriji bog. Pričalo se kako je, da bi stekao

mudrost koju je posedovao, nekad davno, ne trepnuvši, Sudbi prineo na

žrtvu jedno svoje oko i hitnuo ga u potok koji je izvirao pod svetim

jasenom, zaštitnikom bogova. Odista, Votan je imao samo jedno oko, ali

pred njegovim žarkim pogledom, morali su poniknuti svi bogovi. On je bio

ratnik bez premca i imao je zlatni šlem i čelični mač. Kad bi tumarao

zemljom, prerušio bi se u putnika lutalicu, ogrnuo se plavom kabanicom, a

praznu očnu duplju sakrio šeširom sa širokim obodom koji bi natukao

duboko na čelo. Tada bi umesto mača nosio štap od jasenovine, na kojem

su bile urezane, samo njemu znanim pismom, razne nagodbe što ih je

prihvatio. No jednoga dana Votanu dodija to večito potucanje a i preba-

civanje Frike, kojoj nije bilo pravo što stalno bez nje kojekuda tumara. Zato

naredi vrsnim graditeljima, divovima Fafneru i Fasoltu, da mu podignu

veličanstveni dvorac Valhalu, koji bi bio dostojan njegove veličine i moći.

Iako je od svojih divova mogao tražiti bezuslovnu poslušnost i naterati ih

da mu bez pogovora u svemu iziđu u susret, Votan im je ipak obećao

nagradu za trud. A divovi, gramzivi i zli, tražili su od njega obećanje da će

im, po završenom poslu, dati jednu od najlepših svojih dvorjanki, Freju,

boginju mladosti i ljubavi, Frikinu sestru, ljubimicu bogova, koja je jedina

umela da, u jednom skrivenom vrtu, gaji čarobno voće kojim su se hranili

bogovi i zato bili večito mladi. Votan je divovima dao reč da će im ispuniti

želju i uslove njihove nagodbe zabeležio na štapu od jasenovine, ali je pri

tom nameravao da na kraju obećanje pogazi. Slušao je savete lukavog

Logea, demona vatre, svoga najprisnijeg druga, koji mu se zarekao da će

mu pomoći da nakon završenog posla izigra graditelje.

— Prepusti to meni, Votane, — rekao je on — neka ti divovi samo

izgrade dvorac a onda ću se ja nositi sa njima.

Zar misliš da na celom svetu neću naći nešto vrednije od Freje? Divovi

će biti zadovoljni ma šta im dali. Oni su tako prosti i glupi! Šta će njima

Freja, onako ljupka i onako mlada? — Tako je govorio Loge, a Votan mu

je verovao.

Kralj bogova je mirno spavao, nije video da je dvorac već sagrađen.

Frika se prva probudi i ugleda čvrsta utvrđenja, bedem na kojem su blistala

čelična vrata, ali se ne obradova mnogo setivši se sa zebnjom u srcu kakvu

je naknadu za trud Votan obećao divovima, pa, sva uzdrhtala, pozva svoga

druga:

Probudi se, Votane, želja ti je ispunjena! Šta ćeš sad?

Votan se prenu iz sna, skoči i razdragano uzviknu:

— Valhala! Najzad je moj dvor sagrađen!

— A šta ćeš sad? Kako ćeš se odužiti divovima? Zar se ne sećaš vaše

pogodbe? — upita ga Frika.

— Ne boj se, Frika! Divovima ću kao nagradu za trud dati sve što im

srcu bude drago.

— Ali zar si zaboravio, Votane, da si im obećao Freju, moju nežnu

sestru, boginju besmrtne mladosti? Hoćeš li biti zaista toliko svirep da nju

prineseš na oltar svoje želje za moći?

— Pa i ti si, Frika, želela da imaš dvor, i ti si iskala da ga podignem —

primeti bog pomirljivo.

— Želela sam da imamo dvor samo zato da me ne bi ostavljao samu i

lutao po svetu, ali ga nisam želela po tu cenu — poče da se pravda boginja.

— Ne boj se, Frika, stavio sam u dužnost Logeu, koji je veoma vešt

demon, da mi u svetu nađe nešto čime bih, umesto Frejom, mogao

zadovoljiti divove. Loge je veoma lukav i savetovaće mi nešto pametno.

— Stalno si u dosluhu s tom varalicom! Uvek se na njega oslanjaš! A

ja strahujem za Freju. Eto, zar je ne čuješ? Zove u pomoć! — I zaista, Freja

je vikala i trčala uz obronak. Ljupka boginja pela se prema vrhu, a pratila

su je dva diva.

— U pomoć, Votane, — vikala je ona — spasi me! Ne ostavljaj me, ne

daj me divovima! — A zatim je klonula kraj Votanovih nogu.

Divovi koji su došli sa Frejom, visoki i snažni kao dva bika, isprečili su

se ispred boga i boginje.

— Votane, u svemu smo postupili prema tvojoj želji! Sada ti preostaje

samo da nam daš naknadu za trud!

— Šta tražite, graditelji? Zlata i srebra? Vaša želja za mene je

zapovest!

— Zlata i srebra? Tako se nismo dogovorili! Mi hoćemo Freju, tako

smo se dogovorili, a uslove dogovora urezao si evo ovde na svom štapu od

jasenovine.

— Ne mogu vam dati Freju, Frikinu sestru, boginju koja nas bogove

održava večito mladim. Umesto nje, tražite nešto drugo.

— Baš zato nju i želimo! — nasmeja se podmuklo najsvirepiji div

Fafner — Freju, vaše uzdanje, tražimo zato što je ona izvor sve vaše snage.

Bez njene pomoći vi ćete ostareti i umreti, a onda ćemo mi biti gospodari

sveta.

— Ti si bog — doda Fasolt, drugi div — i zato ne možeš pogaziti

zadanu reč. Ako nam boginju ne daš milom, uzećemo je silom.

I tako nasrnu na ljupku devicu. Freja uplašeno kriknu i pozva u pomoć

svoju braću, zapanjena neodlučnošću koju je čitala na Votanovom licu. Na

njen poziv dotrčaše braća Froh i Doner. Froh je bio bog vedrine, a Doner

bog oluje. Ovaj poslednji je bio najopasniji od svih bogova. Oboružan

teškim maljem kojim se služio u borbi sa neprijateljima i koji bi se, kad bi

se njime na nekoga bacio, uvek ponovo vraćao u njegove ruke u čeličnim

rukavicama, često se ogledao u borbi sa šupljoglavim divovima. Doner

zakrili rukama sestru i viknu gromkim glasom koji je podsećao na

grmljavinu: — Odlazite, smesta, da vas ne bih morao dotući ovim maljem!

— Donere, kad smo ovamo dolazili nije nam bila namera da s tobom

delimo megdan! — rekoše uplašeni divovi. — Došli smo da isteramo

pravdu i dobijemo što nam pripada, a to smo zaslužili danonoćnim radom.

Mi smo sagradili Valhalu! De, kaži po duši, je li pravda na Votanovoj

strani?

Votan, još neodlučan, istupi napred:

— Divovi su u pravu, Donere, — reče on. — Uzdrži se, nemoj

upotrebiti silu! Ja čekam samo Logea, koji mi je savetovao da divovima

predložim da uzmu nešto drugo u zamenu za Freju, a onda ću, ako bude

potrebno, održati obećanje.

— Evo Logea, — reče Frika ljutito — evo tvoje desne ruke, tvog

savetnika, spasioca!

— Loge, demon i polubog, od koga su bogovi zazirali, a koga je Votan

uzeo pod svoje okrilje, peo se strminom veselo, hitro kao mačka. Onako

mali, pokretan, nemiran, u crvenoj odeći, ličio je i sam na plamen vatre

koja je bila pod njegovom vlašću. — Evo me, Votane, — reče on kreštavim

glasom. — Zakasnio sam jer sam imao pune ruke posla ...

— Jesi li nešto našao? Brzo govori!

— Ništa nisam našao, Votane, baš ništa. Očajan sam. Obigrao sam ceo

svet i nisam našao ništa što bi moglo zameniti ljupku, milu Freju. Pitao sam

vilenjake i divove, nimfe i ptice, i svi redom su mi odgovorili da ništa ne

može zameniti mladost i ljubav. Doduše, uz put sam nabasao i na jednu

nakazu koja je prezrela ljubav, na patuljka Alberika, Nibelunga, poznaješ li

ga?

— Baš me briga za patuljka Alberika! — viknu Votan. — Sve u

svemu, ti si me izdao, Loge! Savetovao si mi da prihvatim uslove divova, s

time da ćeš me ti, po obavljenom poslu, izvući iz neprilike. Međutim.

— Čuj, znaš li zašto se Nibelung odrekao ljubavi?

— To me se ni najmanje ne tiče! Meni je sada jedina briga Freja, kako

to ne razumeš? Sada me zanima jedino šta će biti sa Frejorn, koju tvojom

krivicom moram predati divovima.

— Čuj me, dakle, — uporno produži Loge, koji se nikako nije mogao

svrteti na jednom mestu, pa je skakutao između boga i boginje i divova

Alberik se odrekao ljubavi zbog Rajninog zlata, razumeš li? Zbog prstena

koji će od tog zlata napraviti i pomoću kojega će steći silnu moć.

Zlato? Prsten? — upitaše radoznalo divovi i bogovi.

— Zar to nisi znao? Zar nisi znao da će onaj koji prisvoji Rajnino zlato

i od njega iskuje prsten steći neograničenu moć i postati gospodar sveta?

— Moćniji od mene? upita Votan gnevno. — Pa onda taj prsten, treba

da pripadne meni, Loge. Treba da pripadne meni, glavnom bogu, a ne

nekom vilenjaku koji živi u mrklom mraku pećine.

— Moć? Vlast nad celim svetom? — upitaše lakomi divovi. — Znači

da je to zlato vrednije od Freje, Votane. Ustupi nama Rajnino zlato, a mi

ćemo se odreći ugovorene naknade za trud.

— Koješta! — reče Loge, zgranut — Rajnino zlato pripada Rajninim

kćerima! One te, Votane, doduše preklinju da ga otmeš Alberiku, ali ne

zato da bi ga ti prisvojio, već da bi ga vratio reci.

— Ne trabunjaj, Loge! — opomenu ga Votan. — Zlato je moje. Ja sam

gospodar sveta. Uzeću prsten ako ga je Nibelung već iskovao i neću ga

nikome dati, nikome, jeste li razumeli?

— A tako! To ćemo još videti — povikaše divovi ljutito i baciše se na

Freju, uprtiše je na ramena i pobegoše u goru.

Bog i boginja su se toliko zapanjili, da se u prvi mah nisu ni snašli ni

zadržali ih, a ni Doner nije mogao da se na njih baci maljem, jer se bojao

da će njime pogoditi ni krivu ni dužnu Freju, koja je vikala, zvala u pomoć

i otimala se na širokim Fafnerovim plećima. Kad su divovi sišli u niziju,

stali su, okrenuli se i ovako doviknuli Votanu:

— Čuj nas, Votane, i počuj! Dajemo ti vremena do večeras, ali ako

nam i večeras ne predaš Rajnino zlato, zauvek ćemo zadržati Freju! A

onda, teško vama!

— Teško vama! — zlokobno ponovi odjek u dolini.

Bog i boginja prebledeše od straha i pogledaše se. Na planinu se beše

spustila vlažna magla i u njoj su lica izgledala bleda i odjednom ostarela.

Oči im se više nisu sijale, a kosa im je posedela.

— Votane, pomozi nam! — preklinjali su bogovi. — Spasi nas starenja

i smrti, otmi Rajnino zlato i njime otkupi Freju da nas opet nahrani svojim

čarobnim voćem.

— Hajdemo, Loge, pođimo Alberiku. Ali kako ću mu oteti prsten? —

pitao je bog.

— Lako! Neka te to ne uznemiruje, Votane. On ga je oteo Rajni, ti ćeš

ga mirne duše oteti njemu. To nije važno! Ali nikako nemoj zaboraviti

Rajnine kćeri koje plaču i mole te da isteraš pravdu. Ti moraš zlato vratiti

Rajni.

— Ćuti, Loge, — viknu bog nestrpljivo — ćuti i vodi me u Nibelhajm.

Sada mi je jedina briga kako da izbavim Freju i nas oslobodim te sive

magluštine.

U zemlji, na obronku, zjapila je velika rupa iz koje je kuljala sumporna

para, što je značilo da se dole u ponoru nalaze radionice Nibelunga. Loge i

Votan počeše da se spuštaju u bezdan pipajući, obavijeni sivom maglom

koja se sve više zgušnjavala i tako, praćeni pogledom uplašenih bogova,

krenuše na svoj tegobni put.

ČAROBNI

ŠLEM

puštajući se sve mračnijim hodnicima, Votan i Loge naposletku

stigoše u Nibelhajm.

U podzemnom carstvu vilenjaka vladao je opšti metež. Alberik

je od zlata napravio čarobni prsten i sada mu se više niko nije mogao

suprotstaviti. Dovoljno je bilo da ga prinese usnama i poljubi ga, pa da

odmah pred njim svi pokorno pognu glave. Alberik se nemilosrdno koristio

čarobnom moći prstena. Terao je patuljke da rade do iznemoglosti, da traže

u rudnicima plemenite metale i drago kamenje i da u radionicama izrađuju

svakovrsni nakit. Najbolji vilenjak, patuljak Mime, najviše je od njega

patio: njemu je Alberik davao najzamorniji i najtegobniji posao, šibao ga je

i gonio da sve više zapinje.

— Jesi li završio, lenštino?

Mime je sada, pod Alberikovim nadzorom, kovao neki mali šlem, ali je

oklevao da mu ga preda, jer je najpre hteo da pronikne u njegovu tajnu.

Alberik mu ga istrže iz ruku, stavi ga na glavu i uzviknu:

— Savršeno! Izvanredno mi stoji! Kao da je za mene stvoren! A sada,

okušajmo njegovu čarobnu moć! — Tako reče vilenjak i tajanstveno

dodade: »Noć, magla, niko«. Čim je izgovorio te tri nesuvisle reči, nestao

je, i na mestu na kojem je maločas stajao, digao se stub magle. Mime je

zinuo od čuda. Čuo je Alberika kako se podrugljivo smeje, ali ga više nije

video. Osetio je samo kako ga bičem koji je fijukao, takođe nevidljiv, šiba

po plećima. — Mime, lenštino jedna! Huljo! Priznaj da si hteo zadržati

ovaj šlem! — vikao je nevidljivi patuljak. — Dobro si to smislio! Ali sada

ćete mi platiti svi. Doći ću vam kad se tome najmanje nadate i nemilosrdno

ću vas išibati!

Kad su Votan i Loge stigli na kraj okuke, tamo su našli Mimea, koji je

još ležao na zemlji i cvileo kao prebijeno psetance.

O, jadni Mime! — poče da ga zadirkuje Loge. — Šta te to snašlo?

Ostavite me na miru bar vi, tuđinci! Šta tražite vi ovde? Ovo je prokleta

zemlja! — ječao je Mime.

— Kako prokleta? Pa vi u Nibelhajmu ste baš mirno živeli!

Otkako je Alberik napravio taj prokleti prsten, ovde više nema mira!

Goni nas na rad kao životinje, a onda nas bičuje! I sada...

— Šta ti je to uradio, jadni moj Mime?

— Naredio mi je da mu iskujem jedan šlem i samo zato što sam se

malo ustezao da mu ga odmah predam, evo kako je sa mnom postupio!

— A šta će mu taj šlem?

— Kad njega stavi na glavu, pretvori se u maglu, u šta god hoće. Samo

nam je još to trebalo! Kad sam shvatio šta je posredi, bilo je već kasno!

I patuljak opet poče da jadikuje, ali onda odjednom umuknu, jer se

njegov gospodar opet pojavio sa šlemom, obešenim o pas.

Alberik sumnjičavo zastade.

— Ko ste vi? Neki stranci? — upita on. — Šta tražite ovde u

Nibelhajmu?

— O, nezahvalni Nibelunže! — odgovori Loge tužno. — Zar ne

poznaješ više ni svoje prijatelje? Ko bi te ugrejao u ovoj tvojoj ledenici da

nema mene, Logea, demona vatre? Ko bi zažegao peć u tvojoj kovačnici?

O tebi se pronose svakojake čudne glasine, pa se u meni probudila

radoznalost i poželeo sam da te lično upoznam i dođem ti u pohode sa ovim

svojim drugom. Je li istina da si se obogatio?

— Mnogo sam se obogatio! — pohvali se Alberik. — Pogledaj! — i

pokaza mu brda nakita u jednom uglu pećine.

— Šta će ti toliko zlato i srebro? Nibelhajm nije zemlja provoda i

zadovoljstava, u njoj ništa ne možeš kupiti zlatom i srebrom — primeti

Loge.

— Ima ono svoju namenu, videćeš! Kada budem zgomilao silno blago,

popeću se na zemlju i sve ću vas njime kupiti. I vas, bogove sa zemlje,

kupiću vas za pregršt zlata. Videćeš!

— Iznenadio si me, Alberik! — odgovori mu lukavo Loge. — Kaži,

jesi li zaista do svog tog blaga došao pomoću čarobnog prstena? Zar se ne

bojiš da bi ti ga neko, dok spavaš, mogao ukrasti?

— Varaš se, Loge, ako misliš da si ti jedino lukavo stvorenje na svetu!

— opet će Alberik. — Ne bih želeo da budem neskroman, ali mogu ti reći

da i ja nisam baš tako naivan. Vidiš li ovaj šlem? Dovoljno je da ga stavim

na glavu i poželim da se pretvorim u vazduh, pa da odjednom postanem

nevidljiv — kako ja, tako i moj prsten, a onda bih hteo da vidim ko će mi

ga ukrasti?

— Čudo neviđeno! — reče Loge tobože zadivljen. — Samo, izvini, ali

čini mi se neverovatno da možeš postati nevidljiv kad god hoćeš, kad god ti

se prohte!

— Ne budi lud, Loge! Zašto bi to bilo neverovatno? Evo, pogledaj!

Alberik stavi na glavu šlem i reče tajanstvenim glasom: »Grozni zmaju,

razvij svoja krila!«

Odjednom dva došljaka, na svoje veliko zaprepašćenje videše da je

vilenjak nestao, a umesto njega se pojavio ogromni zmaj razjapljenih

čeljusti. Oni se prestraviše, a Alberik, zadovoljan, opet poprimi svoje sva-

kidašnje obličje.

— Silna je tvoja moć, Alberik! — i dalje mu je podilazio Loge, dršćući

od straha. — A reci mi, možeš li se smanjiti, možeš li se pretvoriti u malog,

sićušnog vilenjaka? Mislim da bi ti to još više koristilo, hteo sam reći, ako

mi dopustiš, tako bi se još bolje mogao sakriti!

— I to mogu — potvrdi glupi Nibelung. — Hoćeš li da ti pokažem? —

I opet stavi šlem na glavu i zapovedi: »Skoči siva, nakazna žabo!«

Votan je, kad mu je drug dao znak, spremno zgazio malu, sivu žabu u

koju se vilenjak pretvorio. A Loge je Alberiku spremno oteo šlem. Alberik

tada opet poprimi svoje obličje i silno se razgnevi.

— Loge, vrati mi šlem! — vikao je on.

Ali Loge ga uopšte nije slušao. On iz svoje crvene kapuljače izvuče

konopac, pa uz pomoć Votana, brže-bolje veza vilenjaku noge, kojima je

uzalud mlatarao, i ruke, kojima se uzalud borio.

Kad dva druga vezaše nemoćnog Nibelunga, čija je vika bila uzaludna,

izguraše ga kroz otvor kojim su sami maločas sišli u podzemlje, čak na vrh

planine.

PROKLETSTVO

NIBELUNGA

otan i Loge su se s mukom peli uskim hodnikom noseći

vezanog Alberika, koji je vikao i besneo. Evo najzad vrha

planine, evo slobodnog vazduha i sunca!

— Alberik, pogledaj svet koji si hteo da pokoriš, sada ti leži pred nogama

— reče Loge podrugljivo.

— Odveži me, prokleta huljo! — viknu patuljak. — Najpre mi daj

otkupninu!

— Ne znam šta tražiš, bedni lopove!

— Svo blago Nibelhajma!

— Dobićeš ga, ali odveži mi bar desnu ruku.

Loge mu odveza desnu ruku i Alberik poljubi prsten pa zapovedi:

»Nibelunzi, donesite ovamo gore moje blago.«

Kroz nekoliko trenutaka, obavijeni sumpornom parom, k njima se

popeše zaduvani patuljci, natovareni dragim kame njem i zlatom. Oni

položiše svo to blago Votanu pred noge, pa ponovo siđoše u podzemlje,

mrko gledajući svog vezanog gospodara, ali uzdrhtaše kad im on zapreti

prstom na kojemu je još uvek blistao prsten.

— Jesi li zadovoljan, razbojniče jedan? Sada me odveži i vrati mi šlem.

— O, ne, — umeša se Votan i šlem je deo plena.

Alberik se tada savi, pokušavajući uzalud da prekine konopac, zatim

popusti i poče da se teši, mrmljajući u sebi:

»Nije važno. Mime će mi napraviti drugi šlem, a Nibelunzi će za mene

skupiti još zlata i dragog kamenja.« Ali neumoljivi Votan doda:

— Čuj, Loge, vidim. i jedan prsten na patuljkovoj ruci. Želim i njega

da imam, jer i on spada u naš plen.

— O, ne!!!— povika Alberik, sav izbezumljen — više volim da mi

oduzmete život, nego taj prsten. Njega ne dam! On je moj! Moj!

— Tvoj? odvrati mu na to Votan. — Taj prsten ne može biti tvoj kad si

ga ukrao Rajninim kćerima. — I nasrnu na njega pa mu ote prsten.

— O bedniče, nikad ne video dobra! — prokle ga ozlojeđeni Alberik.

— Proklet da si! Proklet da si i ti i taj prsten! Prisvojio sam ga od Rajne,

nisam ga ukrao, došao sam do njega po cenu najveće žrtve: odrekao sam se

ljubavi! A ti, Votane, na koji način si ti do njega došao? Stidi se, tek sada

sam te video u pravoj boji. Ti si mi oteo prsten silom i na prevaru: Teško

tebi! Taj prsten će donositi propast i smrt svakome ko ga bude imao, sve

dok ne bude meni vraćen. Upamti, Votane, propast i smrt. Nikoga neće

mimoići moje prokletstvo!

I tako se oslobođeni Alberik, proklinjući, sjuri sa planine u bezdane

Nibelhajma.

FREJINO

OSLOBOĐENJE

eć je bilo veče. Održavši obećanje, Fafner i Fasolt sa Frejom,

ljupkim zalogom, dođoše Votanu. Što se devica više

približavala planini, to je magla bivala sve ređa, a bogovi Votan

i Frika, Froh i Doner, koji su upravo naišli, više nisu bili bledi, snuždeni i

sedi, već su, kao obično, gordo dizali glave.

Dva diva stigoše na planinu i stadoše ispred Votana, držeći boginju za

ruke.

— Evo nas, Votane, jesi li spremio otkup?

— Evo ga — odgovori Votan i pokaza gomilu dragog kamenja i zlata.

— Razume se da žalimo što gubimo Freju: ona je tako lepa! — dodaše

divovi licemerno. — No, tebi za ljubav, spremni smo da za nju primimo

otkup. Daj nam zlata i dragog kamenja, ali toliko da njime možemo sakriti

Frejin lik, da je njime svu pokrijemo, kako je ne bismo više videli, za njom

tugovali i pokajali se što smo ti je vratili.

Kad to rekoše, dva diva, sa obe Frejine strane, pobodoše u zemlju

štapove.

Votanu se toliko smuči to cenkanje da se udalji i okrenu im leđa, a

Loge i Froh, koji su bili trpeljiviji od njega, počeše da na gomilu slažu

dragulje i da njima, između dva štapa, grade blistavi zid kojim je trebalo da

zaklone Freju.

Divovima su se oči sijale od lakomosti.

— Brzo gomilajte zlato — zapovedali su ti bezočnici — popunjavajte

praznine!

Uskoro je zaliha bila iscrpena i gomila blaga tolika da je dopirala do

vrhova štapova i Freji do temena. Ali Fafner nezadovoljno odmahnu

rukom:

Još vidim plavu Frejinu kosu, još vidim njene zlatne vlasi! Sakrijte ih,

jer ću se inače rastužiti i pokajati se što smo je vratili!

— Ali blaga više nema! — reče Loge.

— A šta je ovaj šlem? — upita Fafner i lukavo ga pogleda. — Baci i

njega na tu gomilu: toliko će biti dovoljno da zaklonimo Frejinu kosu.

Votan prezirno baci šlem na gonulu blaga. No ovoga puta Fasolt

nezadovoljno odmahnu glavom.

— U ovom zidu vidim pukotinu, sasvim malu pukotinu, ali kroz nju se

ipak nazire jedno Frejino oko, sjajno, blistavo oko! Sakrijte ga jer ću se

inače rastužiti i pokajati što smo Freju vratili!

— Sve smo dali, više nam ništa nije preostalo — reče nestrpljivo Loge.

— A prsten na Votanovoj ruci? — upita Fasolt i lukavo ga pogleda. —

Bacite i taj prsten na gomilu blaga. On će zatvoriti rupu i sakriti Frejino

oko.

— To nikako! — viknu Votan ljutito. — Prsten ne dam! On je moj!

— Budite razumni! — opomenu ih Loge. Taj prsten pripada Rajninim

kćerima. Vi se zadovoljite onim što ste dobili, a ti, Votane, vrati prsten reci.

Tako će svima biti dobro.

— O, ne — odvrati tvrdoglavi Votan. Taj prsten neću ustupiti ni

divovima ni Rajni: on je moj, jeste li razumeli? Moj je, moj!

— Onda ćemo odvesti Freju — zapretiše tvrdoglavi divovi i opet

boginji vezaše ruke.

U tom mučnom trenutku, kad je Freja opet počela da na sav glas

jadikuje, jedna ženska prilika privuče poglede svih prisutnih. Jedno

uzvišeno žensko lice se javi iznad vrha planine, kao da je izronilo iz same

pećine. To je bilo lice Erde, boginje zemlje, majke tri Parke koje su prele

sudbinu bogova. Ona reče svečano i ozbiljno:

— Čuj me, Votane, ti znaš da sam ja mati tri Parke i da imam na dlanu

vašu sudbinu. Popusti! Podaj prsten divovima. Taj prsten je proklet: donosi

smrt i propast. Ako ga još budeš zadržao, navući ćeš nesreću na sebe i na

ostale bogove.

Kad to reče, boginja pognu glavu, nasloni je na pećinu i nestade kao da

se s njome stopila.

Votan je, sav zbunjen, dugo razmišljao, zatim odlučno skinu prsten sa

ruke i baci ga na gomilu blaga.

Bogovi veselo kliknuše i zagrliše oslobođenu Freju, a divovi se

pohlepno baciše na blago.

Prsten je moj!-— vikao je Fasolt. — Ja sam ga prvi zaiskao.

— Ćuti, budalo, ti bi se bio zadovoljio Frejom i zlatom! — reče Fafner.

— Prsten je moj!

— Skloni se, lopove! Prsten pripada meni i neću ti ga ni za živu glavu

prepustiti! — pretio je Fasolt stisnutom pesnicom.

No Fafner mu nije dao vremena da ga udari: on visoko podiže jednu

tojagu koja se svom snagom sruči na Fasolta. On se koliko je dug i širok

prostre po zemlji.

Užasnuti bogovi videše kako se div previja u samrtnim mukama. Tada

se Fafner baci na njega, silom mu rastvori šaku, skide mu prsten s ruke i

stušti se niz padinu.

— Vidiš, Votane, — opomenu ga Loge — tvoji neprijatelji su već

počeli da se međusobno istrebljuju jer ih prati prokletstvo prstena. Budi

srećan što si ga se otarasio!

Posle ove tragedije, kao da je i vazduh postao teži. Nad Valhalom se

spustila magla: sve je bilo mračno i tužno.

Tada se Doner sa svojim maljem pope na najviši vrh i poče njime

udarati u zemlju. Začu se urnebesna tutnjava i on naredi:

— O, vetrovi, odagnajte ovu magluštinu! Olujo, dođi!

Kad Doner to zapovedi, nebo se naoblači, nasumori se, i poče oluja.

Vetar je povijao drveće, a dole u niziji uzburkala se Rajna. Sevnuše munje,

pod Donerovim maljem zatutnjiše gromovi. A kada su silni vetar, plaha

kiša i jaki naleti grada pročistili vazduh, pokrenu se mirni bog Froh, ovlaš

dotače nebeski svod i očisti ga od oblaka. Donerov malj umuknu i naspram

plavetnila neba, koje su opet ozarili rumeni zraci sunca na zalasku, pojavi

se Valhala u punom sjaju.

Tada Froh božanskom rukom napravi znak po čistom vazduhu i pojavi

se čudesno lepa duga koja, kao kakav vazdušni most, spoji dve planine i

diže se iznad ravnice kojom je proticala Rajna.

Bogovi su bili ushićeni dugom i gledali su je zadivljeno. Votan se prvi

pribra, pruži ruku Friki i reče joj:

— Pođi sa mnom! Već se smrkava i Valhala nas očekuje: to je naš

dvor.

— Zašto ga zoveš Valhala? — upita ga Frika.

— Zato što će taj dvor biti boravište heroja: to znači njegovo ime.

Jednog dana ću u njemu okupiti sve heroje pale na bojnim poljima.

A ko su ti heroji?

— Ja ću ih stvoriti i njima ću nastaniti zemlju, da bi nas oni, čistiji od

nas i neporočni, spasli propasti.

Posle tih tajanstvenih reči, u čije značenje niko nije mogao da pronikne,

Votan krenu preko vazdušnog mosta i povede sa sobom Friku, a za njima

podoše Doner i Froh. Loge je išao na kraju povorke i veselo skakutao po

sedam sjajnih duginih boja, kao po šarenim trakama. On prvi začu vapaj

nimfi, koje su dole u niziji tužile:

— Rajnino zlato! O, suvo zlato što blistaš u vodi! Vrati nam se! Vratite

zlato reci!

— Ko to tamo dole jadikuje? — upita Votan.

— Rajnine kćeri. Plaču za izgubljenim prstenom — odgovori mu Loge.

— Ućutkaj ih, Loge. Njihova zloslutna tužbalica je rđavo predskazanje

— reče bog.

— Ne tužite, Rajnine kćeri, — povika tada Loge, nadnevši se nad

dolinu. — Pogledajte ovarno u sjaj dvora Valhale. Valhala sija lepše od

vašeg zlata!

— Rajnino zlato! Suvo zlato što je blistalo u talasima! O, vrati se!

Vratite zlato reci! — naricale su neutešne nimfe. I tako su bogovi ušli u

Valhalu, praćeni tugovankom.

VALKIRA

otan, kralj svih bogova, nastanio se u dvoru koji su mu sagradili

divovi, u velelepnoj Valhali. Dvor je imao stotinu vrata,

nazupčenih kula, zidova od sjajnog metala i stotinu

veličanstvenih dvorana. U najvećoj i najraskošnijoj dvorani Freja je nudila

bogovima čarobno voće od kojega se ostaje večito mlad. No Votan nije bio

srećan. Nikako nije mogao zaboraviti da je taj dvor dobio na prevaru, na

osnovu jednog obećanja koje nije održao, i da je divovima, ne bi li ih

smirio, morao ustupiti Rajnino zlato. I to zlato je dobio na prevaru i nije ga

vratio Rajninim kćerima, koje su bile njegove čuvarice. On, bog Pravde,

dva puta se ogrešio o zakone Pravde: dvostruko prokletstvo je, dakle,

pratilo njega i njegov dvor i Votan je toga bio duboko svestan.

Međutim, div Fafner, pošto je ubio brata Fasolta, dočepao se zlata

pomoću kojeg je mogao postati gospodar sveta, ali pošto je bio veoma

ograničen i nerasudan, nije umeo da se njime služi. Pomoću čarobnog

šlema koji je oteo Alberiku, pretvorio se u strašnog zmaja i povukao se u

jednu pećinu. Tamo je pohlepno zurio u sjajni prsten koji je iskovao Mime

od Rajninog zlata i tako je u njemu uživao.

Nibelung Alberik se vratio u pećine Nibelhajma, mrzeći iz dna duše

Votana, koji ga je pokrao, i smišljajući odmazdu. Jednog dana će on

oduzeti Fafneru prsten, pobediće bogove i srušiće njihovu Valhalu

No, Alberik je bio mali, nakazni patuljak i otkud u njega ta snaga da

savlađa jednog zmaja? Kad se zavukao u svoju pećinu, prezren od svoje

braće, patuljak je mislio:

»Eto, ja sam se odrekao ljubavi da bih imao Rajnino zlato, a i u

Nibelhajmu ima zlata i dragog kamenja. Tolikim blagom ću ipak moći da

kupim neku ženu; oženiću se njome i ona će mi roditi sina koji će biti jači

od mene. Naučiću ga da se bori i da bude neustrašiv i on će pobediti zmaja

i preoteti mu prsten.«

Tako je. mislio Alberik. No i Votan je u svom sjajnom dvoru mislio na

Rajnino zlato i pripremao je odbranu. On je sišao u utrobu zemlje da se

savetuje sa Erdom, mudrom boginjom, koja mu je prva predskazala

nesreću. A zatim je, s njom, stvorio Valkire koje će ga braniti.

Valkire su bile divne devojke, devet njih na broju, pa iako nisu imale

čarobnu moć bogova, smatrane su božanskim bićima. Nepokorne ratnice,

one su na svojim krilatim atima jezdile planinskim vrhuncima i oblacima,

sve veselije što je oluja više besnela, i dozivale su se preko bregova,

divljim, razdraganim pokličima. Na glavi su imale šlem, u ruci štit, a iz

oštrica njihovih mačeva sevale su munje. Dužnost im je bila da nevidljive

sleću na razbojišta i da se prikazuju samo onim bojnicima kojima je bilo

suđeno da mru i da među njima biraju najjače i najodvažnije. Valkire su

silazile na bojišta sa jatima orlova i gavranova, skupljale neustrašive

ginjenike, vezivale ih za sedla svojih divljih konja i hitro, razbarušenih

plavih vlasi na vetru, jezdile prema Valhali. Kad bi u nju dojahale, okrepile

bi pale heroje medovinom, vratile ih u život i oni bi postajali čuvari

Valhale.

Posle nekog vremena dogodi se te zemlju nastaniše ljudi: jedan soj

ljudi nastade voljom Nibelunga, i to bejahu Neidinzi, a drugi voljom

Votana, i to behu Velsidi, koje lako beše prepoznati po žaru njihovih žena.

Oba plemena behu u strašnoj zavadi i neprestano su se krvila. Porečjem

Rajne stalno je odjekivao zveket oružja i na okrvavljenim razbojištima

Valkire su danonoćno sakupljale svoju žetvu.

Votan je veoma voleo svoje Velside. On ih je štitio u nadi da će

jednoga dana neko od njih Fafneru preoteti prsten, onaj prsten koji nije

mogao da mu preotme on, pošto ga je vezivala zadana reč, ugovor urezan u

štap od jasenovine. A nadao se i da će ga junaci, okupljeni u Valhali,

jednog dana spasti potpune propasti.

Votan je često silazio među ljude, prerušen u putnika lutalicu, ogrnut

sivom kabanicom, sa šeširom široka oboda, natučenim na čelo, ispod

kojega je krio svoje ugaslo oko. Želeo je da upozna Velside, da ih osokoli, i

među njima je tražio najčestitijeg i najjačeg kome bi poverio zadatak da

divu preotme prsten. Pri tom nije mogao shvatiti da obični smrtnik, bio on i

junak bez mane i straha, pa makar ga i on sam vodio i pomagao mu, nikad

neće moći da postigne ono što on, kao bog, nije mogao učiniti! Bolje

rečeno, Votan je to shvatao, jer nije uzalud žrtvovao jedno oko da bi stekao

mudrost. Znao je da je greh stvoriti jednog junaka, podsticati ga i pomagati

mu da preotme prsten, jer je to značilo prekršiti ugovor urezan u štap od

jasenovine, pa je, prema tome, i za to delo mogao očekivati kaznu i

doživeti nesreću. No on nije hteo da se pomiri sa porazom, želeo je da se

bori, dokle god može, protiv sudbe koja je od njega bila jača.

A činilo mu se da je srčanog borca, za kojim je neumorno tragao, našao

napokon kad je u plemenu Velsida, njegovom voljom, došao na svet heroj

Sigmund. Votan je tada sišao među ljude, od glave do pete uvijen u vučju

kožu, tako da su ga svi zvali Volf (vuk). Sigmund je s Votanom proveo

svoju prvu mladost, tako da su i njega prozvali Volfing, Vučić. Votan je

Sigmunda naučio rukovanju oružjem, veštinama lova i ratovanja. Zatim ga

je.prepustio samorne sebi, jer je želeo da mladić ojača i nauči se da sam

snosi patnju, ali mu je obećao da će mu, kad bude u smrtnoj opasnosti,

podariti nepobedivi mač. Posle toga Votan se vrati u Valhalu, a na zemlji

ostavi samo svoj svlak vučju kožu. Sigmund tada nauči kako se savlađuje

bol. Njegovi dušmani Neidinzi spališe mu dom i krenuše za njim u poteru,

tako da je dugo bludeo stranputicama i neutrvenim stazama kroz šume i

čestare.

No pošto mu je srce uvek bilo otvoreno prema ljudskoj patnji, stalno je

štitio nemoćne (njegovo ime i znači »zaštitnik slabih«) pa je stoga bio

proganjan i morao se boriti.

Jednog dana, dok je lutao čestarima kao progonjen vučić, učini mu se

da u daljini čuje plač. On razgrnu granje ispred lica i na proplanku ugleda

jednu nežnu devicu koju su neki oboružani ljudi na silu hteli da negde

odvuku. Sigmund skoči i odjednom upade među njih, a devojka odmah

pade pred njim ničice, moleći ga da se na nju sažali i spase je. Ti ljudi pod

oružjem bili su devojčina braća koja su silom htela da je odvedu nedragom

ženiku, za koga ni po koju cenu nije htela da se uda. Sigmund povede

borbu sa nasilnicima i oni ubrzo padoše od njegove ruke, ali neki drugi

oboružani ljudi, privučeni devojčinom vriskom, iziđoše tada iz šume u

nameri da osvete ubijene. Dok su ga služili štit i mač, Sigmund je branio

sebe i mladu neznanku, ali kada mu se u metežu borbe mač i štit slomiše i

kad vide da je mlađa žena koju je uzeo u zaštitu mrtva pala kraj njegovih

nogu, junak, sav u ritama, krvareći iz mnogih rana, potraži utočište u šumi,

progonjen divljim hajkačima.

Odjednom se otvoriše brane nebeske i udari dažd, pljusnu kiša kao iz

kabla. Vrhovi visokih ariša počeše da se povijaju pod silovitim i naglim

naletima vetra, a onda se kiša pretvori u grad: u daljini muklo zatutnjiše

gromki udarci Donerovog malja, gospodara oluje. I odjednom bljesnuše

britke munje i pri njihovoj zaslepljujućoj svetlosti, u daljini se pojavi neka

kuća, neko pribežište.

Sigmund je sada bio sam: niko se nije usudio da ga po toj strašnoj

nepogodi i dalje progoni. Posustao od malopređašnje borbe, on skupi snagu

i pohita toj kući u daljini. Pred nju stiže bez daha, pa poslednjom snagom

gurnu vrata i, sav okrvavljen i pokisao do gole kože, kroči u prostranu

odaju i pade na medveđe krzno, prostrto ispred ognjišta.

Odaja je bila velika, u njenoj sredini se dizalo snažno deblo jasena oko

kojega je kuća bila sagrađena od netesanih komada drveta. Desno se

nalazilo ognjište, a iza njega ostava. Levo Sigmund spazi nekoliko

stepenica i jedna vrata, a pored njih sto i široku klupu.

Kuća nije bila pusta. Kad škripnuše ulazne dveri koje je zalupio vetar,

otvoriše se i unutrašnja vrata i jedna žena se pojavi na pragu, stasita i

veoma lepa. Sigmund je ne primeti, jer je, iznuren borbom i bekstvom,

sklopljenih očiju, ležao na medveđem krznu. Žena pogleda došljaka

začuđeno i uplašeno, vide da je silno umoran pa mu prinese vrč vode i

napoji ga.

— Ko me to krepi? — upita ranjenik slabim glasom.

— Ovo je Hundingov dom a ja sam Siglinda, njegova žena — začu se

odgovor.

— Nadam se da me Hunding neće oterati — dodade Sigmund dašćući.

— Bez oružja sam i ranjen sam.

— Ranjen si? Dopusti da ti pregledam rane, ja ću ti ih izvidati! —

uzviknu usrdno žena.

Sigmund se trže, skoči sa ležaja i pogledavši ženu svetlim, sjajnim

očima, reče joj, odmahnuvši glavom:

— To su bezopasne rane, nisu vredne pomena. Da su me poslužili mač

i štit, zacelo ne bih pobegao. Ali mač i štit su mi se slomili, neprijatelji su

se dali u poteru za mnom, na glavu mi se sručila nepogoda. Međutim, sada

je mojim patnjama došao kraj, sunce nam opet sija.

Siglinda ode u ostavu, napuni rog medovinom i pruži ga gostu. On popi

ponuđeni napitak i okrepljen njime pogleda ženu koja mu se učini tako

ljupka i mila da se, i sam ne znajući zašto, na nju sažali.

— Okrepila si jednog nevoljnika — reče joj on ali sada me pusti da

odem. Gde god krenem, nesreća me prati pa ne bih želeo da snađe i tebe

koja si mi pritekla u pomoć!

— O, ostani! — viknu Siglinda. — Pod ovim krovom se već odavno

ugnezdila patnja, ti je, znači, nisi mogao doneti sobom!

— Dobro — pristade Sigmund i začudi se iznenadnom pozivu. —

Pričekaću Hundinga — reče on.

Napolju se nepogoda stišala. Čuo se samo jednolični šum kiše, a malo

zatim i kas nekog konja. Siglinda pohita vratima, otvori ih te presrete muža.

Ude Hunding sa štitom i mačem. To je bio krepak, mrgodan čovek. On

pogledom upita ženu ko je taj stranac što sedi pored njihovog ognjišta, a

Siglinda mu krotko reče:

Našla sam ga ovde, iznurenog i ranjenog.

— Je si li mu dala nešto da se okrepi? — upita Hunding.

— Dala sam mu vode i medovine — potvrdi žena.

— Moje je ognjište moja svetinja, neznani goste, — reče tada Hunding,

obrativši se Sigmundu — budi bezbedan u domu mojemu. Siglinda, postavi

mu da jede!

Žena uze iz muževljevih ruku oružje i obesi ga na grane jasena, pa

priredi večeru, uzevši iz ostave jelo i piće. Zatim dva muškarca pristupiše

trpezi a Hunding reče:

— Ja sam Hunding, a ovo je moj dom. A ko si ti? Kojim dobrom

ovamo dohodiš?

— Ja sam iz plemena Velsida, sin sam Volfa gordo izjavi heroj. Kad

sam bio mali, zvali su me Volfing, Vučić. Volf me naučio rukovanju

oružjem i veštinama lova u šumi, ali je jednog dana nestao, a kad sam

krenuo za njim u potragu, našao sam samo njegov svlak — vučju kožu, u

čestaru. Otada me progone Neidinzi, spalili su mi dom, kud god pođem, u

stopu me prate.

— A kako si došao ovamo, sam i ranjen? — opet ga upita mrki

Hunding, nabravši veđe.

Sigmund tada ispriča svome domaćinu kako ga je jedna devojka u šumi

molila da joj pritekne u pomoć, kako je posekao njenu braću i kako su

rođaci poginulih nasrnuli na njega da osvete prolivenu krv...

No još nije bio ni dovršio priču, kad Hunding ustade sa svog sedišta,

mrko ga pogleda i reče:

— I ja sam bio pozvan da osvetim njihovu krv, ali sam stigao prekasno

i sada, na povratku domu svome, imam šta da vidim: pored ognjišta

nahodim opakog begunca! I ja sam jedan od Neidinga, o Vučiću, i ja sam

jedan iz porodice ljudi koje si pobio, oni su mi rod rođeni. Čuvaj se stoga

moje ruke!

Zapanjeni Sigmund takođe ustade, spreman da se brani. Uplašena

Siglinda stade između njih, ali Hunding je grubo odgurnu i produži:

— Noćas ću te poštedeti, jer si moj gost, ali sutra se oboružaj i spremi

se za borbu! Glavom ćeš platiti smrt onih koje si pobio! A ti, ženo, iziđi!

Natoči mi pića i čekaj me tamo.

Siglinda natoči u drugi rog medovine i dugo se zadrža u ostavi, zatim

krenu u unutrašnju odaju, ali se najpre okrenu, pogleda Sigmunda i očima

mu dade znak da obrati pažnju na deblo jasena. Hunding skide svoje oružje

sa jasenovih grana i pođe za njom.

Već se bilo smrklo. Sigmund se vrati ognjištu u odaji koju je jedva

osvetljavala već utuljena vatra sa ognjišta i seti se Volfa, svog oca, i mača

koji je obećao da će mu podariti kada se bude našao u smrtnoj opasnosti.

Doduše, Hunding je poštovao zakone gostoljubivosti i poklonio mu je

jednu noć da otpočine: ali gde da nađe oružje? Gde da nađe oružje za su-

trašnju borbu? Bio je sam u tuđinskoj zemlji: biće prinuđen da se u svanuće

goloruk suprotstavi Hundingovoj srdžbi, a to je izlazilo na isto kao da ga je

Neiding te večeri ubio, ne praveći se velikodušan, kad je ionako bio plah i

surov!

— Volfe, gde je taj mač koji si mi obećao? — pitao je grozničavo

junak. Na ognjištu se vatra ugasila i ostao je samo žar: jedna iskra blesnu,

začas osvetli ono mesto na jasenu koje mu je Siglinda maločas pokazala

očima i on ugleda balčak nekog mača, zarivenog u deblo. Tada se polako

otvoriše pobočna vrata i pojavi se Siglinda koja oprezno priđe ognjištu i

šapatom ga upita:

— Goste, spavaš li?

Sigmund skoči, prijatno iznenađen njenim dolaskom i upita je:

— Kojim dobrom, Siglindo? Da mi možda opet ne donosiš okrepljenje

i spas?

— Čuj me, Sigmunde, — šapnu tada žena. — Došla sam da ti kažem

gde možeš naći oružje. Ako ti pode za rukom da ga se domogneš, spasen si,

a ja želim da te spasem. Uspavala sam Hundinga opojnim pićem koje sam

pomešala sa medovinom i nema opasnosti da će se probuditi. Čuj me i

počuj: i mene su, baš kao onu devojku koju si hteo spasti, prisilili da se

udam za ovog čoveka koga ne volim, koji je neotesan i zao. Na dan našeg

venčanja, dok sam tužna stajala u gužvi među zvanicama, u ovu odaju je

ušao neki putnik u sivom ogrtaču, sa širokim šeširom natučenim na čelo.

On je u ovaj jasen do balčaka zario mač i rekao da je to oružje namenjeno

onom junaku koji ga bude izvukao iz debla. Toga dana, kao i sledećih,

mnogi su pokušali da mač izvuku iz debla, ali to do danas još nikome nije

pošlo za rukom. Vidiš, još je tu! Kamo lepe sreće da ga ti izvučeš! Kamo

lepe sreće da si ti taj junak koga željno očekujem da dođe i spase me

Hundinga i ovih grubijana!

Sigmund skoči i odmah pritrča jasenu: on ugleda balčak koji je blistao

na bledom odsjaju već gotovo ugašene vatre, zgrabi ga, svom snagom

povuče sebi i lepa oštrica, sjajna i tanka, iziđe iz debla.

— Lepog li mača! — ushićeno uzviknu Sigmund. – Hvala ti, roditelju

moj! Prozvaću ga Notung, sin nevolje, jer sam bio u velikoj nevolji kad mi

je on doneo spas. Ali reci mi, Siglinda, kako je moguće da si ti, tako

umiljata i tako dobra, ti koja si me okrepila i pomogla mi, kako je moguće

da ti takva pripadaš plemenu Neidinga?

— Nisam ja njihova soja, — reče žena i nasmeši se — zar nisi primetio

da se i moje zenice žare kao tvoje? I ja pripadam plemenu Velsida, a oteli

su me i dali Hundingu kao ratni plen. Oslobodi me Hundinga! Ti si čovek

moga soja!

— Ako si i ti kćer Velsida, pođi sa mnom! — viknu Sigmund van sebe

od sreće. — Beži iz ove turobne kuće i od ovog grubijana! Budi moja

nevesta, Sigmundova ljuba! A Notung, moj plemeniti mač, braniće te u

svako doba!

Kao začarana, vrata se pred njima širom otvoriše i ukaza se blaga noć,

obasjana mesečinom. Oluja je prohujala, kiša i vetar su stali. Sve je bilo

spokojno i mirno i miomirisi proleća koje se već naslućivalo u, vazduhu,

pohrlili su u mračnu odaju zajedno sa mesečinom. Siglinda pruži junaku

ruku i s njim odlučno iziđe u mirnu i vedru noć.

BRUNHILDINA

NEPOSLUŠNOST

unding je odista bio grub i zao: nekada je zajedno sa svojim

drugovima spalio Siglindin dom, oteo je i silom se njome

oženio. I prema Sigmundu nije bio velikodušniji: doduše,

poklonio mu je jednu noć, ali pri tom nije ni sanjao da bi heroj mogao

nabaviti mač, pa je prema tome nameravao da ga smakne ne pruživši mu

mogućnost da se brani. Sve to, naravno, nije bilo lepo. Ali, s druge strane,

je li bilo lepo što je Siglinda napustila kuću svoga muža? Je li Sigmund

postupio kako valja kad je odveo ženu čoveka koji mu je ukazao gosto-

primstvo, i to koristeći se prilikom dok je ovaj spavao?

Votan, kralj svih bogova, zaštitnik Velsida, sa jedne litice pratio je

pogledom punim praštanja dvoje mladih koji su zajedno izišli u svetlu noć,

obasjanu mesečinom. Čak je i pozvao svoju najmiliju Valkiru Brunhildu i

rekao joj je:

— Čuj me, Brunhilda. U zoru će Hunding kao besni bik izići iz kuće i

dati se u potragu za Sigmundom. On će ga stići i izazvaće ga da podele

megdan. Zaštiti moga Velsida! On ima mač koji ne zna za poraz i koji je on

nazvao Notung. Taj mač i tvoj štit biće mu dovoljni da izvojuje pobedu nad

Hundingom. Budi na megdanu kad se protivnici sukobe i ostavi Hundinga

na polju: ne želim da ga dovedeš u moj dvor Valhalu.

To reče Votan, ali još ne beše dovršio rečenicu kad se začu besni galop

i Brunhilda se oprezno povuče. To je dolazila Frika, Votanova žena u

kočijama u koje je bio upregnut par ovnova. Lice joj je bilo mračno, a iz

očiju su joj sevale munje.

— Votane, — viknu ona kad se nađe pred svojim mužem — kad ćeš

prestati da se baviš spletkama, da potajno kuješ zavere? Eto, odveo si svoga

Sigmunda Hundingovom domu (ti, ti si mu ga pokazao jer si ga obasjao

munjama za vreme oluje!), podario si mu mač (ti si ga zbog njega zario u

jasen, nemoj poricati!) i sada ga štitiš dok beži sa ženom koju je oteo Hun-

dingu i smeraš da ga uzmeš pod svoje okrilje kada bude delio s njime

megdan. Nemoj poricati! Videla sam svojim očima kako razgovaraš sa tom

svojom Brunhildom: sigurno si je upućivao kako da što bolje štiti

Sigmunda!

Votan pokuša da je umiri, da je ubedi blagim rečima:

— Frika, — reče joj on — ne tajim da štitim Velside. Pa oni su mnogo

bolji od Neidinga! Siglinda nije volela Hundinga, silom su je za njega

udali! Sada je zavolela Sigmunda i otišla je s njim. Zašto se u to mešaš?

Zar to nije pravedno?

— Ali ja sam boginja braka, — reče ljutito Frika — zato ne mogu

dozvoliti da jedan čovek otme ženu drugom čoveku!

— Frika, — na to će opet Votan, pokušavajući da je ubedi — tebi nije

poznato da Valhali preti opasnost. Meni je to saopštila Erda, velika majka,

boginja prirode, koja sve zna! Patuljak Alberik stalno sanja o osveti i kako

da otme prsten divu Fafneru. Ako mu to pođe za rukom, šta će biti od nas?

— Otmi ti divu prsten, onda više nemamo čega da se bojimo. Ali kakve

veze sve to ima sa Sigmundom?

— Ja ne mogu divu oteti prsten — odgovori joj strpljivo Votan. Ja sam

mu ga sam dao u zamenu za tvoju sestru Freju, zar se ne sećaš? A ono što

smo ugovorili zabeleženo je na mome štapu od jasenovine. I sve sam to

učinio da bih imao Valhalu, a Valhalu si, ako se ne varam, baš ti želela!

— Kakve to veze ima sa Sigmundom? — opet će Frika ljuta što je muž

podseća na njene pogreške.

— Ima veze, Frika, ima. Ono što ne mogu učiniti sam, jer sam se

obavezao obećanjima, to može učiniti slobodan čovek, na primer Sigmund.

On može oduzeti Fafneru prsten, pobediti patuljke i nas osloboditi more.

O, Votane, kako se hvataš u sopstvenu mrežu! — nasmeja se Frika

prezirno. — Sigmund sam neće moći da pobedi zmaja, a ako mu pomogneš

ti, to će biti isto kao da si sam oteo Fafneru prsten. Time ćeš prekršiti

ugovor, urezan u štap od jasenovine! Postaćeš krivokletnik, ti, bog Pravde!

Votan je ćutao namršten.

— Reci mi već jednom šta hoćeš! — reče on posle dužeg ćutanja.

— Prepusti Sigmunda sudbini, slomi mu mač. On je prekršio

neprikosnovene zakone gostoprimstva i braka. Kriv je i zato mora umreti.

— Pa ja sam mu sam dao mač! Ne mogu ga sada izdati — viknu Votan

očajno.

— Kriv je i mora umreti zbog svojih sagrešenja — ponovi Frika. — Ne

zaboravi, Votane, ti si bog Pravde.

Kad to reče, okrenu mu leđa, uđe u kočije, ošinu ovnove i nestade na

horizontu.

Votan se baci na jednu veliku stenu i zari božansko lice u dlanove kao

najbedniji od svih ljudi. Tada se opet pojavi Brunhilda, koja se bila sakrila

iza jedne hridine, pade pred njim ničice i obgrli mu kolena.

— Oče! Oče! Šta ti je? — upita ga ona nežno. — Reci svojoj Brunhildi

šta ti je? Šta je od tebe tražila Frika?

— Sigmundovu glavu! Tražila je Sigmundovu glavu!

— O, o nikad! Nikad! — viknu Valkira. — On je tvoj najdraži heroj,

najbolji Velsid. Nemoj ga napustiti!

— Kriv je — muklo reče bog. — Prekršio je zakone gostoprimstva i

braka, Hundingu je oteo ženu. On mora umreti, jer ja sam bog Pravde.

Frika je to rekla.

— O, oče, milost, milost za njega! Tako je mlad i lep! Ko će ako ne on

spasti bogove i Valhalu?

— Sigmund ne može spasti ni bogove ni Valhalu, sam nikad neće moći

da preotme Fafneru prsten, a ja mu ne smem pomoći. Frika je dobro

procenila: sam se hvatam u sopstvenu mrežu. Kad bi samo znala kako

želim da svemu ovome jednom dođe kraj, da se Valhala što pre sruši i da

mi s njom propadnemo.

— Nemoj očajavati, oče! Preklinjem te, dozvoli meni da ja pomognem

Sigmundu, jer ti mu zaista želiš pomoći. Zaboravi šta ti je rekla Frika.

— O, ne! — viknu Votan i ustade. — To ne mogu zaboraviti! Sigmund

mora umreti. Slomi mu mač, ja ti to naređujem, i dobro pazi! On neće tako

lako umreti, jer je jak i srčan, a mač mu je ubojit!

— Oče! — opet zavapi Brunhilda i obgrli Votanu kolena.

— Dosta, Brunhilda, — preseče je bog — teško tebi ako me ne

poslušaš. Ti još nisi na sebi osetila silinu moje srdžbe: zato se nje čuvaj!

Nikad ti neću oprostiti!

Kad to reče, bog se uvi u svoj ogrtač i udalji se krupnim koracima.

Rudela je zora. Dole u niziji, na svetlosti mladoga dana, već su se

razaznavale prilike Sigmunda i Siglinde. Po svemu sudeći, zaljubljeni su

bili posustali: kad stigoše pod jedan veliki ariš, legoše na travu i Siglinda

odmah zaspa. Brunhilda tada teška srca uze svoje oružje, uhvati konja za

uzde i polako i svečano siđe u dolinu. U jednoj ruci je nosila koplje i štit, a

drugom se naslanjala na beli vrat svoga konja. Ona stade pred Sigmundom

i pozva ga po imenu.

— Sigmunde, — reče mu ona — pogledaj me! Moraš smesta poći sa

mnom!

— Ko si ti? — upita heroj i skoči na noge.

— Ja sam Brunhilda, Votanova kći — odgovori Valkira. — Mene

može da vidi samo onaj kome je suđeno da mre, ja se javljam samo

hrabrima na bojnom polju. Onaj ko me ugleda, odlazi sa mnom u Valhalu.

— Ako pođem s tobom u Valhalu, koga ću tamo zateći? — smireno je

upita Sigmund.

— U Valhali ćeš zateći mnogo blagorodnih junaka i ponovo ćeš videti

Velsa, dičnog roditelja svoga.

— A Siglinda? Hoće li sa mnom poći i Siglinda?

— Siglinda ne može poći s tobom. Njoj je određeno da još poživi, da

još ostane na zemlji i udiše njen životvorni dah.

Heroj se tada nežno nadnese nad usnulu ženu i šapnu:

— Onda mi pozdravi sve te junake i moga oca Velsa, jer ja neću s

tobom poći u Valhalu.

— Moraš poći sa mnom, Sigmunde, jer ti je pisano da ćeš poginuti.

Video si jednu Valkiru, i moraš umreti.

— Zašto da umrem? Nema toga ko bi mene pobedio! Ko će slomiti moj

mač?

— Ubiće te Hunding, Sigmunde! A tvoj mač je izgubio čarobnu moć.

Votan mu je tu moć oduzeo!

— Sramnog li čina! — viknu heroj prezirno. — Žig srama biće doveka

utisnut na čelu oca moga koji me izdade i napusti... Neću poći u Valhalu pa

makar moja sudba bila da mrem. Odričem se sjaja Valhale!

— Prokletniče! — viknu Brunhilda tronuto. — Kako se usuđuješ da se

suprotstaviš Votanu, kako se usuđuješ da se odrekneš sjaja Valhale i večne

radosti? Zar ti ova žena toliko znači? Poveri je meni, Sigmunde, ja ću je

štititi!

— Dok sam ja živ, niko je ne sme dirnuti, ne sme joj vlas pasti s glave

— reče Sigmund i odmahnu glavorn. — Ako budem morao umreti, najpre

ću nju poseći ovim mačem koji više ne može dotući dušmane.

— Čuj me, Sigmunde, — uzviknu Brunhilda usrdno, uhvativši ga za

ruku. — Ne smeš ubiti tu ženu jer će ona biti majka Sigfrida,

najblagorodnijeg junaka iz plemena Velsida! Sad je sve rešeno: ja ću

izmeniti taj unapred određeni ishod borbe. Uzdaj se u mene!

Porečjem Rajne već se razlegao mukli zvuk Hundingovog roga, koji je

pozivao na dvoboj smrti i Sigmund odmah razdragano pohita u susret

stradanju.

Nebo se međutim nasumori, po njemu počeše da se ganjaju olujni

oblaci. Siglinda je još ležala na travi i spavala snom pravednika ništa ne

sluteći, kad je odjednom probudi tresak groma koji je udario negde u

blizini. Ona opazi Sigmunda i Hundinga, koji su se, obasjani munjama, na

čistini borili na život i smrt, i Brunhildu, koja je lebdela iznad boraca i

štitom zaklanjala Sigmunda. Siglinda kriknu i pritrča borcima, ali bilo je

prekasno. Gnevni Votanov lik bio se već ukazao među oblacima i njegov

neumoljiv mač se ukrsti sa Sigmundovim mačem i slomi ga. Hunding

nasrnu na junaka, koji je ostao bez oružja i zari mu mač u grudi. Sve se to

dogodi začas. Prestravljena Brunhilda okrenu konja, pokušavajući da

umakne očevom gnevu. Ona se naže, diže na sedlo Siglindu, koja se bacila

preko svoga mrtvaca i plakala, pokupi komade slomljenog mača i obode

konja.

Votan je, strahotan u svom gnevu, stao pred pobediocem Hundingom,

prezirno ga pogledao i rekao mu:

— Idi, slugo, pođi Friki i reci joj da je posao obavljen.

To je bilo dovoljno da Hunding padne mrtav pored junaka koga je ubio.

Votan mu okrenu leđa i po oluji koja je besnela, obode konja i otkasa za

Brunhildom.

ČAROLIJA

VATRE

alkira je jezdila planinskim vrhuncima i mekim oblacima. Po

njoj je pljuštala kiša, munje su sevale pod kopitama njenog

konja. Plava kosa obeznanjene Siglinde rasula se preko njenog

sedla. Pred brzonogim Valkirinim belcem uskoro je nestao svet nastanjen

ljudima i pred njom su se pojavili nedostižni vrhunci, omiljeno stanište

bogova i Valkira. Na najvišoj hridi već se bilo okupilo njenih osam sestara.

Pored nogu su im ležali junaci koje su sakupile po bojištima i koje su htele

da okrepe i vrate u život. Uplašena Brunhilda pobeže među njih, moleći ih

da pomognu njoj i ženi koju je donela na sedlu, koja je izgledala mrtva kao

i ti ratnici, samo je ipak još disala.

— Šta si to učinila, Brunhilda? — pitale su je uplašene sestre. Kako to

da ti preko sedla leži jedna žena a ne junak koji je pao na bojnom polju?

— Otkazala sam poslušnost ocu i on me goni, strašan u svom gnevu.

Spasite me!

— Niko od nas ne može da te spase, niko! — viknuše prestravljene

Valkire. — Kako si se usudila da ocu otkažeš poslušnost? Teško tebi!

— Pokušala sam da spasem Sigmunda, odvažnog Velsida. Zaklonila

sam ga svojim štitom, a otac mi je izričito zabranio da to radim, pa je sišao

na poprište borbe, slomio mom štićeniku mač i on je pao od ruke svog

dušmanina. Votan me sad goni, gnevan! Spasite me!

— Teško tebi, Brunhilda, ko može da ti pomogne! Evo Votana, jezdi sa

severa iznad vrhova jela, mrk kao mrkla noć! Teško tebi, Brunhilda!

— Podajte mi bar jednog vašeg ata da Siglinda sa mnom pobegne. Ona

će biti majka najvećeg heroja, Sigfridova majka. Treba je po svaku cenu

spasti!

— To je nemoguće, Brunhilda! Ko bi se usudio da se suprotstavi srdžbi

našega oca! I nas će ta srdžba satrti!

Dok su mlade ratnice uzbuđeno i usplahireno razgovarale, Siglinda je

otvorila oči i zbunjeno pogledala oko sebe:

— Gde sam? — upita ona. — Ko si ti, o ratnice, što me donese ovamo

na belcu svome? Zašto me ne ostavi da umrem sa Sigmundom?

— Priberi se, Siglinda, — odgovori joj Valkira. — Ti se moraš spasti,

jer je suđeno da doneseš na svet Sigfrida, najhrabrijeg Velsida. Zbog njega

se spasi. Beži! Ja ću ostati ovde da dočekam rasrđenog Votana i da mu se

suprotstavim.

— Kuda da bežim? — upita prestravljena Siglinda. — Pomozi mi!

Pomozi mi da spasem svoga sina! Gde ću se sakriti i čekati da mi dete

ugleda svet?

— Beži na istok u Fafnerovu pećinu — brzo je posavetovaše Valkire.

— Beži u zmajevu pećinu — složi se s njima Brunhilda. — Votan

nikad ne zalazi u te krajeve, jer se boji zmaja. Beži na istok. Samo u

Fafnerovoj pećini možeš roditi sina na miru. A kad se bude tvoj sin rodio,

Siglinda, podaj mu ove krhotine slomljenog mača njegovog oca. On će ih

sastaviti i novim mačem, koji od njih dobije, umeće da se pobedonosno

služi. Jer njegovo ime je Sigfrid, a to znači »Radost pobede«. A sada beži,

Siglinda!

U oluji, koja je sve više besnela, žena privi na srce komade mača,

pojaha brzog ata i reče:

— Brunhilda, zdravo! Blagosiljam te bolom svojim! — i odjezdi na

istok.

Već se čuo glas Votana koji je zvao:

— Brunhilda! Gde je ta prestupnica? Gde je ta kćer koja se usudila da

otkaže poslušnost ocu?

Valkira se beše sakrila među sestrama, koje su pokušavale da oko nje

naprave živi zid i tako je zaštite. Kolena su joj klecala, činilo joj se da će

joj srce prepući u grudima.

— Gde je Brunhilda? — opet upita Votan odlučnim glasom. — Kako

se usuđujete da je krijete?

— Oče! — počeše da ga preklinju Valkire. — Savladaj svoj bes, sve te

molimo da budeš prema njoj milostiv, savladaj se i stišaj, ne plaši nas tako!

— Zar vi, devojke neukrotive, plačete tako i dršćete kao poslednje

kukavice, kao slabe žene? Kako vas nije stid? — viknu Votan i u njemu se

gnev još više raspali. — Nisam nikad želeo da budete malodušne! Nisam

vas tako vaspitavao! Zar i ti, Brunhilda, dršćeš i plačeš? Ti, najjača, usudila

si se da mi se suprotstaviš, a sada se bojiš kazne? Stidi se!

Polako i mirno Brunhilda odstrani sestre koje su se još uz nju pribijale i

iziđe pred Votana, gledajući ga pravo u oči.

— Evo me, oče, — reče ona. — Kazni me kako i zaslužujem.

— Neću te ja kazniti, — odgovori joj Votan, a glas mu više nije drhtao

od srdžbe — ti si sama navukla kaznu na svoju glavu. Bila si moje uzdanje,

štitonoša moj, a svoj si štit protiv mene digla, nevernice: birala si za mene

junake, a jednog si protiv mene okrenula. Bila si Valkira, a sada si niko i

ništa.

— Zar me za uvek izgoniš iz Valhale? — upita ga Brunhilda

zaprepašćeno.

— Više te neću slati na bojišta, nećeš više dovoditi heroje u Valhalu,

niti ćeš nuditi medovinu njima i meni. Neću više milovati tvoje dečje lice.

Zauvek si prognana, Brunhilda, isključena si iz zajednice bogova!

— Teško tebi, nesrećnici! — zakukaše Valkire. — Nemoj je

proklinjati, roditelju naš! Strašni Votane, smiluj se na nju!

— Brunhilda je zauvek prognana iz vaše sredine! — produži bog

tužnim glasom. — Više neće s vama jezditi oblacima na svome hitrom

belcu. Pustiću na nju tvrd san na ovom vrhuncu i sklopiće oči, a prvi

namernik koji na nju bude nabasao na drumu, probudiće je i svoj život

udružiti s njenim. Napustite je i udaljite se! Njena će volja odsele biti pod

vlašću muža njenoga, sedeće uz ognjište njegovo i prešće mu vunu.

Ostavite je! I vas će snaći nedaće ako je smesta ne napustite!

Valkire prodorno kriknuše od bola, razbežaše se i sakriše daleko iza

jelovih šuma u gorskim klancima. Kiša je stala, ali iznad planina još su se

ganjali mračni i zlokobni oblaci. Brunhilda je klečala pred Votanom i

šaputala:

— Zar je toliko teško bilo sagrešenje moje? Zaslužujem li da me odista

lišiš ratničkog života i oduzmeš počasti date mi za neustrašivost.

Zaslužujem li da se ja, tvoja kći ljubimica, zenica oka tvoga, podredim

smrtnom čoveku i kao prava robinja njegova sedim uz ognjište, predem mu

vunu i odeću šijem?

— Prekršila si moju zapovest, Brunhilda, iako si znala sa kolikim

bolom u duši sam ti je dao. Više se ne mogu u tebe uzdati!

— Oče moj, učinila sam to iz ljubavi prema tebi i iz ljubavi prema

Sigmundu! Osećala sam koliko ga silno voliš! Ne tražim da me opet primiš

u Valhalu, u redove sestara mojih, — tiho reče Brunhilda, ustajući — ali te

molim da me ne daš kao plen čoveku bez vrednosti, slučajnom namerniku,

kome ću se morati bez roptanja potčiniti. Pusti na mene san na ovoj litici,

ali me nečim zaštiti da mi se približi samo onaj koji strah prezire.

— Mnogo tražiš, Brunhilda!

— Ne, oče, — ostade pri svome Valkira i obgrli mu noge. — Smrvi

me, uništi me, ali me nemoj prepustiti na milost i nemilost čoveku

ništavnom. Opkoli ovu stenu vatrom, neka jara rasplaši malodušne ne bi li

se držali što dalje od mene. Njih me poštedi.

— O kćeri moja neobuzdana, najobesnija i najponosnija, srcu mome

najbliža! Diko moja i gorki moj ponosu! — zaplaka Votan uzbuđen. —

Neću više čuti poklič tvoj ratnički, ni jezditi s tobom našim vrhuncima!

Nećeš mi više prinositi čaše medovine, Brunhilda, zenico oka moga,

osmehu proletnji i radosti srca. Neka bude volja tvoja: zažeći ću plam

zaštitni oko hridi tvoje, neka te vatra štiti od ljudi mlakih duša. I tako će

samo odvažni, što strah preziru, do tebe moći doći.

Kad to reče, otac bogova, bog ratnika, nagnu se nad Valkirom koja je

klečala i blago je poljubi u oči. Devojka mu klonu u naručje, jer odmah

utonu u dubok san. A on je polako položi na travu pod veliku jelu, na lice

joj spusti srebreni vizir, mlado telo joj pokri velikim čeličnim štitom, pa

krenu planinom sa mačem u ruci i zapovedi:

— Hajde, Loge, demone skitnico! Zapali vatru! Oko Valkirine stene

užegni oganj!

Iz stene suknu vatra, najpre nemirno zaplaminja, pa se onda razgori i

razbukti svom silinom. Votan mačem opisa krug oko usnule Valkire i po

tom krugu poslušno izbiše ognjeni jezici. Zatim požar planu oko velike

jele, vatrište se postepeno raširi, osvajajući prostor, dok se naposletku ceo

krš ne pretvori u ogromnu buktinju.

— Ko se plaši moga mača, neka nikad ne pređe preko ove vatre! —

izreče Votan i diže svoje ubojito koplje. Zatim, još jednom, bolnim

pogledom pozdravi Valkiru, koja je ležala na travi, i krenu prema Valhali.

Na vrhu nedostupne stene, opasane ognjem, Brunhilda, koja više nije

bila boginja, spavala je začaranim snom.

SIGFRID

vo je priča o Sigfridu, sinu Sigmunda i Siglinde, lepa priča koja

nije tužna.

»Beži, Siglinda«, rekla je Valkira uplašenoj ženi. »Spasi se, jer

ti je suđeno da doneseš na svet junaka, najjačeg Velsida: čuvaj ga Votanove

srdžbe. Beži na istok, prema Fafnerovoj šumi. Tamo ćeš biti bezbedna, jer

se Votan nikad ne približava zmajevoj jazbini.«

I Siglinda je pobegla na istok, prema Fafnerovoj šumi, stežući na

grudima komade slomljenog Sigmundovog mača, nasleđe koje je otac

ostavio sinu.

Fafner, pretvoren u zmaja, ležao je ogroman u ogromnoj pećini i

besmisleno je zurio u svoje blago pošto se nikad njime nije služio: gledao

je gomile zlata i srebra, šlem koji je iskovao Nibelung Mime, prsten

Nibelunga Alberika. Strašan je bio taj zmaj, surov i opak, bezmerno svirep.

Strašno mu je bilo ždrelo, iz kojega je curila otrovna pena, strašan zmijski

rep, koji se savijao i svakog ko bi mu se približio mogao je udaviti.

»Je li moguće da se ovde može roditi moj sin?« upita se zbunjena

Siglinda i ustuknu u strahu da je zmaj ne primeti i proždere. Ali nije daleko

otišla. Nije htela da napusti šumu koja joj je, po rečima Valkire, bila jedino

sigurno pribežište.

Na drugoj strani šume, ona spazi drugu pećinu: u njoj se krio Nibelung

Mime. Ogorčen na brata Alberika, koji ga je opteretio teškim radom kad je

postao gospodar Rajninog zlata, patuljak je napustio Nibelhajm i nastanio

se ovde. Živeo je povučeno, uvek mrgodan, i kovao je plan kako će oteti

Fafneru prsten da bi se osvetio za pretrpljena poniženja i nasilje i sam

postao gospodar sveta. Ali kako da se dočepa Rajninog zlata? Mime se

odlikovao silnim lukavstvom, ali je pri tom ipak bio samo kukavni, mali,

hromi patuljak, a i to njegovo lukavstvo se nije moglo meriti sa

Alberikovim bistroumljem. U ovo poslednje Mime nije bio sasvim uveren,

pa je živeo u nadi da će jednom doći i njegovo vreme.

Kada Siglinda, iscrpljena, uđe u pećinu i zamoli ga da joj pruži

utočište, kada Siglinda iznurena večitim strahom i velikim naporima,

rodivši Sigfrida, skonča i najzad se upokoji, Mime pomisli da je došlo

njegovo vreme.

Sigfrid je bio Velsid a Mime je znao da će to dete postati neustrašiv

ratnik: to mu je poverila Siglinda, ponosna na svoje novorođeno čedo, a

poverila mu je i slomljeni mač. Patuljak pomisli: »Ako se zauzmem oko

ovog deteta, brižljivo ga podignem i lepo odgojim, ono će mi biti verni

sluga pa će oteti Fafneru prsten i meni ga predati.« Tako je mislio lukavi

patuljak i u svojoj pećini sa velikim marom negovao mališana. Grejao mu

je pokrivače, sterao meki ležaj, hranio ga mlekom šumskog zverinja. Kad

Sigfrid poraste toliko da je mogao stati na svoje male nožice, patuljak mu u

kovačnici iskova igračke, docnije lovački rog, optočen srebrom, a zatim luk

i strele. Mime je vodio svog štićenika u šetnju pored potoka, počivao s

njime u senci visokih jela, učio ga veštinama lova i ribolova i kako će se

braniti od vukova i medveda. Dečak je bio snažan i bistar, voleo je drveće i

raznovrsne glase šume, ali nije voleo starog patuljka, iako je ovaj za njega

mnogo učinio. Sigfrid nijednog trenutka nije poverovao da je taj nakazni

vilenjak njegov otac, iako ga je Mime u to jednako ubeđivao.

Deca znaju mnogo šta čemu ih niko ne uči, a naročito brzo osete ko ih

iskreno voli.

Sigfrid je osećao da ni u čemu što patuljak čini nema ljubavi. Mime ga

je mogao u sve ubediti, ali nikad nije uspeo da pred njim prikrije da mu je

srce tvrdo i zlo.

— Ti nisi moj otac, Mime! — govorio mu je dečak i odmahivao

glavom tako da su mu se tresli plavi uvojci. — U gnezdima sam video

goluždrave ptiće i znam da su veoma slični svom ocu! Video sam

mladunčad srndaća i lisice: imaju istu gubicu i šape kao i njihov otac! A

onda sam, u bistroj vodi reke, gledao svoj lik, a zatim tvoje lice, Mime, i

video da ne ličim na tebe. Ja nisam tvoj sin!

— O rđavi, nezahvalni dečače, — jadikovao je Mime i čupao kosu —

ja jadni, stari patuljak sedim kod kuće i znojim se radeći za tebe, a ti se

skitaš šumom, a kad se vratiš kući, samo umeš da me vređaš i napadaš! Zar

mi tako vraćaš sve ono dobro koje sam za tebe učinio? Šta još hoćeš?

— Hoću jedan lep mač! Hajde, iskuj mi ga, Mime! — naredi mu

neukrotivi dečak i poče da ga ganja po pećini, plašeći ga da će dovesti

velikog medveda kojeg je video u šumi.

Uplašeni patuljak otrča u kovačnicu i sav u znoju poče da lupa, lupa po

nakovnju tako da se sve pušilo. Ali, ma koliko se zalagao, nikako nije

mogao zadovoljiti obesnog dečaka, koga je mislio da vaspita u pokornosti

kao svoga roba, a koji će, vrlo verovatno, postati njegov gospodar. Kad je

Mime, uz velike napore, najzad uspeo da iskuje jedan mač koji je smatrao

savršenim, Sigfrid prsnu u smeh, slomi ga na nakovnju, pa viknu:

— I ti si mi neki kovač! Zar ovakve mačeve kuješ? Smesta mi napravi

drugi mač! I to bolji od ovoga, ako umeš!

Mime uzdahnu i opet pregnu na posao: lupao je, učvršćivao ivice,

duvao u mehove, a kad je novi mač bio iskovan, mač tako jak i čvrst da se

ne bi slomio ni pod pesnicom nekog diva, taj nemogući dečak ga savi belim

rukama i slomi ga u paramparčad.

— I ti si mi neki kovač! Kad ćeš mi skovati jedan pristojan mač? Hoću

da se otisnem u beli svet, da te napustim, da te moje oči više ne vide, da te

ne slušam kako vazdan jadikuješ. Reci mi ko je moj otac? Gde mi je

majka? U gnezdu sam video roditelje ptica. U jazbinama i rupama roditelje

medvedića i lisica! Zar sam ja tikva bez korena? Zašto ja nemam majku?

Bar mi to kaži, kad već ne umeš da mi iskuješ mač!

— Ne znam, Sigfride, — mrmljao je patuljak, pognuvši glavu —

kunem ti se da ne znam. Jednom je u ovu pećinu ušla neka žena: bila je

sama i na izmaku snage. Ja sam je prihvatio, pomogao joj kako sam

najbolje znao i umeo, ali ona je zauvek sklopila oči čim je tebe donela na

svet, Sigfride! Poverila te meni. Koliko sam se namučio dok sam te od šake

mesa podigao do ovakvog momka! Trebalo bi da mi za to doveka budeš

zahvalan. Grejao sam ti pokrivače, sterao postelju...

— Stara pesma! Prestani, molim te, to sam već sto puta čuo! Pričaj mi

o mojoj majci .. Kako se zove?

— Siglinda.

— A moj otac?

— Ne znam.

— Kako ne znaš? — viknu jednog dana Sigfrid i zgrabi patuljka za

gušu. — Zadaviću te ako mi to ne kažeš!

— Ne znam, kunem ti se da ne znam! — jauknu patuljak kreštavim

glasom. — Tvoja majka mi je samo rekla da ti je otac poginuo u boju.

— Ti si jedna obična stara varalica, Mime, i ja ću te zaista zadaviti —

zapreti mu Sigfrid. — Časti mi, zadaviću te ako mi nečim ne dokažeš da

govoriš istinu!

— Čime da ti to dokažem? Kako da ti to dokažem? — upita ga

patuljak, dršćući od straha. Ali onda ustuknu pred Sigfridovim namrštenim

licem i otrča u kovačnicu po komade slomljenog mača. Kad se vrati, on

reče: — Uzmi ovo, evo ti dokaza! Ovo je bio mač tvoga oca. Tvoja majka

mi ga je poverila i stavila mi je na dušu da ga jednog dana tebi predam.

— Lepog li mača! — uskliknu mladić. — Takav mač meni treba! Brzo,

Mime, ako hoćeš da ti oprostim što si od mene tajio pod kakvim

okolnostima sam se rodio i, umesto istine, koju je trebalo da mi saopštiš,

prodavao mi šarenu lažu, sastavi mi od ovih komada mač!

— Šta si naumio?

— Otisnuću se u beli svet koliko danas, napustiću te, biću slobodan kao

riba u vodi, ptica na grani, vetar u šumi. Zbogom ostaj, Mime, vratiću se

večeras i teško tebi ako dotle mač ne bude iskovan!

Sigfrid istrča iz pećine i veselo zatrubi u svoj rog. Vilenjak ostade pred

kovačnicom s komadima slomljenog mača u rukama.

O, znao je on, bio je duboko uveren da nikad, nikad te komade neće

moći da sastavi. Šta da radi? Kuda da se sakrije pred srdžbom dečaka, kada

uveče bude tražio da mu položi računa o svom radu? Kakav užas! Stari

Mime je nameravao da sebi odgaji roba, a odgajio je gospodara, goreg od

Alberika. Lupaj, samo lupaj po nakovnju u čađavoj kovačnici, jadni

Nibelunže! Te komade ti, svojom rukom, ne možeš sastaviti! Za to je

potreban kovač mnogo veštije, mnogo spretnije ruke nego što je tvoja!

Dok je Mime tako razmišljao i očajan lupao čekićem po nakovnju, na

ulazu u pećinu ukaza se jedna ljudska prilika. Bio je to neki putnik, uvijen

u tamnoplavu kabanicu. Umesto štapa u ruci je držao veliku motku od

jasenovine, na glavi je imao šešir širokog oboda, natučen na čelo tako da

mu je desno oko bilo skriveno.

Došljak odlučno kroči u pećinu kao da ulazi u svoju kuću i pozdravi

Mimea.

— Zdravo da si, marljivi kovaču! Ukaži mi gostoprimstvo i dozvoli mi

da otpočinem pored tvoga ognjišta. Posustao sam mnogo.

— Ko si ti? Šta želiš? upita Mime neznanca i prestrašeno skoči.

— Ja sam mudri lutalica koji je mnogo šta naučio tumarajući svetom.

Zato sam mnogima valjao i oni su rado slušali moje pametne savete.

— Nisu mi potrebni tvoji saveti, ne želim da mi iko soli pamet —

preseče ga osorno Mime. — Ni ti mi nisi potreban, idi, odlazi, želim da

budem sam!

Ali putnik se nije dao zbuniti već priđe još bliže domaćinu i sede pored

njegovog ognjišta.

— Neljubazan si prema gostima, kovaču, a ja ti opet ponavljam da ti

mogu biti od velike koristi. Ako mi dozvoliš da predahnem i snagu

priberem pored tvog ognjišta, spreman sam da ti za uzvrat odgovorim na

svako pitanje. Pitaj me sve ono što ti u životu može zatrebati, a ja dajem

glavu da ću na svako tvoje pitanje naći odgovor.

— Lakomisleni stranče! — reče Mime. — Izgubićeš glavu kad se u nju

tako lako kuneš! Postaviću ti tri pitanja i teško tebi ako mi na njih ne

odgovoriš! Platićeš mi to glavom. Reci mi, kad si već, kako sam kažeš, svu

pamet ovoga sveta popio, i mnogo putovao, znaš li koji narod živi u utrobi

zemlje?

— Nibelunzi žive u utrobi zemlje, a njihovo carstvo se zove Nibelhajm

— odgovori stranac i ne trepnuvši, a onda se nasmeja. — Jednog dana se

Alberik proglasio njihovim vladarem, koristeći se moći čarobnog prstena.

Kovaču, pitaj me nešto teže, što će ti više koristiti.

— Misli ti kako ćeš spasti glavu, a za mene ne brini! — odgovori

Mime ljutito i upita: — Znaš li koji to narod, moćan i silan, živi na zemlji?

— Na zemlji žive divovi, glupi i uobraženi kovaču, a carstvo divova

zove se Rizenhajm — odgovori mu stranac. Otevši Alberiku prsten, tim

carstvom su zavladali Fafner i Fasolt. Ali Fafner je ubio Fasolta i pretvorio

se u zmaja.

— Mnogo znaš, putniče, — odvrati mu Mime zabrinuto. — Ali reci mi

znaš li koji narod živi na vrhovima planina i na nekim oblacima?

— Na njima žive bogovi, glupi patuljče, a njihov dvor se zove Valhala.

Votan je njihov vladar, on ima koplje od jasenovine!

Kad to reče, bog ponosno udari štapom u zemlju, a ono jedino oko mu

blesnu čudnim sjajem.

Stari vilenjak uzdrhta, jer u njemu prepozna boga pa uplašeno i

snishodljivo reče:

— Idi, stranče, osvetlao si obraz i izvukao živu glavu, nisi mi više

potreban.

— O, Mime, pokazao si se negostoljubiv i ispao si glup — odgovori

mu Votan prezirno. — Mogao si me pitati nešto što bi ti zaista koristilo, a ti

si mi uputio nekakva nesuvisla pitanja, i to iz čiste oholosti! Sada je red na

mene da ja postavljam pitanja. Postaviću ti tri pitanja, a ti mi odgovori ako

ti je mila na ramenu glava!

— Ja sam samo jedan jadni, ništavni patuljak, — reče Mime

uobičajenim plačnim glasom — a kad sam video da se u mojoj pećini žari

Votanovo oko, odmah je presahao izvor moje duhovitosti. Pa ipak, postavi

mi ta pitanja, pokušaću da spasem glavu.

— Znaš li ti, Mime, koje je pleme Votanu najdraže, a ipak ga najviše

kažnjava? — upita bog.

— To je pleme Velsida, o putniče, — odgovori patuljak spremno — a

pripadnici tog plemena Sigmund i Siglinda, roditelji Sigfrida, najjačeg

izdanka njihovog soja, bili su Votanovi ljubimci.

— Dobro, Mime, prvim odgovorom si osvetlao obraz — oda mu

priznanje Votan. — A sada mi reci ovo: ti znaš da jedan Nibelung čuva

malog Sigfrida, u nadi da će taj dečak jednom Fafneru oteti prsten i njemu

ga dati. A znaš li ti koji će mač poseći zmaja?

— Notung je mač, jedini mač koji može poseći Fafnera! — uzviknu

lukavi vilenjak.

— A znaš li kome će poći za rukom da od komada slomljenog mača

načini novi, još britkiji, još moćniji? — opet upita Votan.

— Na žalost, ne znam! Ne znam, i to će me stajati žrvota! — očajno

zavapi Mime. — Ja sam nedorastao tome poslu, a ko će ga obaviti?

— Eto, to je trebalo da me priupitaš, šupljoglavi patuljče, a ne tamo

vazdan neke tričarije. No sad svejedno: sam ću ti to reći. Čuj me: tvoj život

je u mojim rukama, ali ipak ti ga zasad neću oduzeti. Tvoju glavu

poklanjam junaku koji će iskovati nepobedivi mač. A znaš li ti, brajko moj,

ko će biti taj junak? Onaj koji ne zna za strah.

Kad to reče, Votan okrenu leđa Nibelungu i iziđe iz njegove pećine.

Starog vilenjaka obuze samrtni strah i on ostade u svojoj kovačnici,

razmišljajući kako će se spasti, ali pošto je bio silno uplašen, u glavi mu je

nastala pometnja. On klonu na neku stoličicu iza nakovnja i pogleda šumu

koju su ozarili zraci sunca na zalasku. Tada mu se pričini da je izbio požar

u čestaru ariša i jela i da se plamen širi prema njemu. »U pomoć«, htede da

vikne, ali izdade ga glas. Tog trenutka naiđe Sigfrid, obesan i radostan.

— Jesi li mi načinio mač, Mime? Odmah mi ga daj! — naredi mu

mladić još sa praga.

— Teško meni, još mi je samo ovo trebalo! — zakuka patuljak,

šćućuren iza nakovnja.

— Gde si, Mime? Šta radiš? — upita ga Sigfrid.

— Razmišljam o nečem veoma važnom što sam zaboravio da te

naučim — odgovori mu prevejana lažovčina i oprezno diže glavu.

— Sakrio si se iza nakovnja? — nasmeja se Sigfrid. — Mora da je u

pitanju nešto zaista važno. De, kaži! Šta si to zaboravio da me naučiš?

Kaži, varalice!

— Zaboravio sam da te naučim šta je strah.

— Strah? Zaista, šta je to? Ako je to neka veština, zašto mi još nikada o

njoj nisi govorio?

— Zar nikad nisi uzdrhtao? — šapnu patuljak tajanstveno, polako

izlazeći iz skloništa: — Zar ti još nikad nije srce u grudima jače zakucalo

kad se nad šumu spuštala noć? Zar nikad nisi osetio da su ti se presekle

noge i grlo steglo?

— Steglo grlo? Presekle noge? Jače zakucalo srce? To mora da je lepo!

Nauči me tome, Mime! — ushićeno uzviknu prostodušni junak.

— Pođi sa mnom i naučiću te. Fafner i ja ćemo ti naterati strah u kosti i

pokazati šta znači uplašiti se — zacereka se vilenjak.

— Ko je Fafner? Gde živi?

— Fafner je moćni zmaj, videćeš ga, a živi na kraju šume.

— Daj mi mač, poći ću Fafneru na kraj šume — nestrpljivo naredi

Sigfrid pa zgrabi patuljka za rame i dobro ga protrese.

— Avaj, mač! Rečeno mi je da će samo onaj koji ne zna za strah moći

od onih komada načiniti mač, — reče Mime.

— Daj onda meni te komade, ja ću ih sastaviti, a ti prestani već jednom

da melješ kao vodenica, nesposobni starče!

Kad Sigfrid to reče, diže patuljka i baci ga u jedan ugao kao praznu

vreću, pa pohita u kovačnicu, pokupi komade mača i dohvati kovačev alat.

Zatim složi ugalj na gomilu, pritisnu mehove i zapali vatru. Plamen se diže

i razbukta, a za to vreme novopečeni majstor stavi na nakovanj komade

slomljenog mača i poče da ih struže, struže.

— Šta to radiš? Smesa za lepljenje komada već je spremna —

progunđa patuljak.

— Zadrži za sebe tu svoju smesu i kašu! — nasmeja se Sigfrid. — Mač

se njome ne lepi! — Pa produži da turpija.

— Upropastićeš mi turpiju i pilu! — zakuka kovač.

— Bestraga ti glava, do đavola i ti i tvoja turpija! Bolje bi ti bilo da

ovde učiš kako se kuju mačevi — opet mu se naruga obesni Sigfrid.

Mladalački žustro, on je već bio pretvorio u prah dva komada. Tada usu

čeličnu prašinu u neki sud, pristavi ga na užareni ugalj i upita patuljka:

— Mime, kako se zove moj mač?

— Zove se Notung, to mi je rekla tvoja majka.

— Notung! Notung! — zapeva tada mladić na sav glas. Dok je tako

pevao, duvao je u mehove i čelik se topio. Mime je zbunjeno pratio šta radi.

Ni jednog trenutka mu nije palo na pamet da bi komade slomljenog mača

mogao pretvoriti u prašinu i mač ponovo izliti: a eto, taj neiskusni

žutokljunac, napravio je i to čudo.

— Teško meni — mislio je vilenjak. — Eto, napraviće mač i ubiće

Fafnera. Ali ko će mene spasti ako on ne sazna šta je strah? A ako to sazna,

kako će ubiti Fafnera?

Za to vreme čelični prah bio se sasvim rastopio i Sigfrid izli usijanu

tečnost iz kotlića u kalup. Zatim kalup uroni u ledenu vodu, a voda zacvrča,

zašišta i iz nje se naglo diže oblak pare. Sigfrid opet zavuče kalup među

zažareno ugljevlje, a onda ga izvadi, razbi i iz njega izvadi lepi mač koji

blesnu kao munja. On ga položi na nakovanj i poče da ga kuje. Mač je sada

bio iskovan. Sigfrid ga još jednom potopi u vodu, koja opet zacvrča, zašišta

kao da se srdi, besna, zatim poče da ga sastavlja sa balčakom.

Mime je gledao mladića ispod oka, zelen od zavisti, i o nečem

razmišljao. Najzad se reši i uđe u ostavu. U njoj su na jednoj polici bili

veoma lepo poredani lončići puni začina i suvih trava. Pakosnik iz jednog

suda zahvati šaku sparušene trave, usu je u lončić pun vode i pristavi ga na

ognjište.

— Odlično, Mime, — nasmeja se Sigfrid. — Samo se ti vežbaj u

gotovljenju kašica i poparica, dok ti ja ne skuvam poparu, kad ionako

mačeve ne umeš da praviš. Uči, uči kuvarski kad već nisi ovladao

kovačkim zanatom!

— Nisam ti ja više ni za šta, kad ti kažem, — složi se dvolični patuljak

— a sada ću ti pripremiti nešto da se okrepiš. Verovatno si posustao! —

Dok je to govorio, krišom je ulio čorbu u bočicu smišljajući: »Ovoliko će

mu biti dovoljno da zaspi kao zaklan. Kad ubije zmaja i bude umoran i

zagrejan, daću mu da ovo popije. Odmah će zaspati dubokim snom a ja ću

ga smaknuti, i to baš ovim mačem, koji je s toliko truda iskovao, i domoći

ću se prstena i štita kao i sveg Fafnerovog blaga.«

Ne sanjajući šta mu patuljak sprema, Sigfrid je razdragano pevao:

»Notunže, Notunže! Maču nepobedivi!« Lepi mač je bio iskovan. Junak ga

uhvati obema rukama i viknu: — Pogledaj, Mime, kako seče Sigfridov

mač!

On snažno zamahnu mačem, oštrica pogodi nakovanj i raspoluti ga na

dva dela, koja uz strahovit tresak padoše jedan na jednu a drugi na drugu

stranu. Mime se toliko prestravi da pade sa stoličice na kojoj je sedeo,

zatim ustade i još dršćući reče: — Zaista je strahotan tvoj mač, momče.

Pođi sa mnom, idemo Fafneru.

GOVOR

PTICA

afner je živeo na kraju šume, u jednoj pećini okrenutoj prema

istoku. Sigfrid i Mime su celu noć po mesečini hodili šumom. U

svanuće stigoše pred pećinu i Mime reče:

— Stigli smo, Sigfride. Ako ovde ne saznaš šta je strah, teško da ćeš to

igde saznati. Ova pećina pripada Fafneru, strašnom zmaju. Ždrelo mu je

tako veliko da te celog odjednom može progutati. Iz ždrela mu curi otrovna

pena koja, ako te poprska, može začas da ti razjede kožu, meso, kosti. Rep

mu je tako dugačak i mišićav da će te, ako se oko tebe obavije, zgnječiti

kao suv orah.

— Odlazi, patuljče zloslutniče! — reče Sigfrid. — Bolje bi ti bilo da mi

kažeš ima li taj zmaj srce kao ostalo zverinje.

— Srce ima, u to sam ubeđen! Ima: nemilosrdno srce — reče patuljak i

zacereka se.

— U to nemilosrdno srce ja ću zariti mač. Živi bili pa videli! —

odgovori junak. — A sada me ostavi.

— Dobro, idem — pokorno mu odvrati patuljak. — Otpočinuću pored

izvora, a ti pazi: kad izgreje sunce, zmaj će izići iz pećine i krenuti na vodu

da se napoji. Tada na njega nasrni!

— Kad je tako, Mime, biće bolje da se negde drugde sakriješ — veselo

mu posavetova Sigfrid. — Mogao bih pasti u iskušenje da ga pustim da ode

čak na izvor i tobom se posluži za doručak pre no što ga ubijem. Zato hajd'!

Put pod noge! Beži!

Patuljak nije čekao da mu se dvaput kaže: on zaždi čestarom čim se

prvi sunčevi zraci prosuše po vrhovima drveća. Sigfrid leže pod jednu lipu,

mirno očekujući da čudovište iziđe na svetlost dana i poče da razmišlja:

»Kakva sreća što Mime nije moj otac! Tako je ružan, grbav, hrom,

dvoličan i pakostan! Ja sigurno ličim na oca, a i na majku! Kakva li je bila

moja roditeljka? Ne mogu ni zamisliti kako izgleda žensko čeljade kad

žene nikad video nisam! O, zašto ljudima umiru majke?«

Bezbrižna radost mladoga, junaka sada se pretvori u tugu i on uzdahnu,

oči mu se napuniše suzama. U osvit, šuma je živnula. Jedna ptica tiho

zacvrkuta.

— Šteta što ne razumem značenje ovog cvrkuta! — šapnu Sigfrid

zamišljeno. — Možda mi ptica priča o majci? Pokušaću da joj odgovorim.

On ustade, iseče mačem jednu trsku, napravi od nje sviralu i zasvira.

Koliko se samo ta svirka razlikovala od ptičjeg ćurlika! Obeshrabreni

Sigfrid baci sviralu, pokri rukom otvor srebrenog roga i dunu. Čim je

svirnuo u rog koji je, po njegovom mišljenju, neodoljivo privlačio šumske

zverčice, pojavi se Fafner i tromo iziđe iz pećine.

Sigfrid baci rog i zaprepašćeno se zagleda u čudovište.

— Gle, — reče on u sebi — lepu zverku je danas primamio zov moga

roga!

Zmaj najpre silno urliknu pa onda progovori ljudskim glasom:

— Ko si ti? Šta tražiš ovde?

— Jesi li ti taj koji treba da me nauči šta je strah? — upita Sigfrid

zmaja.

Fafner se grohotom nasmeja i priđe mu bliže, pokazujući ogromne

zube.

— Prijatnog li iznenađenja — prosikta čudovište. — Hteo sam da se

napojim, a sve mi se čini da ću i omastiti brk. Priđi, mladi razmetljivče!

Sigfrid je bio u stanju pripravnosti i već je stavio ruku na ba1čak.

Zatim isuka mač, skoči, priđe zveri sa strane da ga ne poprska

smrtonosnom penom. Začuđujućom gipkošću on izbegnu strašni udarac

repom i skoči na zmaja. Zmaj, besan što je promašio, uspravi se na zadnjim

nogama i okrenu u nameri da dečaka zgnječi ogromnim telom. Ali Sigfrid

obema rukama hitro uperi u njega mač i zari mu ga u grudi, koje nisu bile

zaštićene tvrdim ljuskama. Fafner urliknu, opet se diže, kao da hoće da

pobegne od ljutog bola koji ga je razdirao i tako dade junaku vremena da se

skloni, a zatim pade i zemlja se pod njim zatrese.

— Dečače svetlih zena! — prosikta čudovište lipsavajući — kaži mi ko

si ti i otkud dohodiš? Ko ti oružje dade? Ubio si Fafnera, poslednjeg diva

koji je čuvao prokleto Rajnino zlato. Ali čuj me i počuj! Onaj ko te je

nahuškao protiv mene, radi i tebi o glavi!

Sigfrid ga je slušao, tronut i užasnut, a čudovište se izvrnu na bok,

zahropta i najzad presvisnu. Junak izvuče mač iz zmajevih grudi i topli

mlaz krvi koji iz njih šiknu, poprska ga i obli mu ruku. Sigfrid oseti da ga

ta krv žeže kao vatra živa pa nesvesno prinese prst ustima. Tog trenutka

ptica koja se gnezdila u krošnji lipe, opet pućpuriknu. Ali, gle čuda, taj

ćurlik je sada dečaku bio razumljiviji: gotovo mu se činilo da razabire reči.

On dobro načulji uši. Da, sada je ta pesma zaista bila jasna. Ličila je na

srebrenasti ljudski glas.

— Sigfrid je došao glave Fafneru! — pevala je ptica ljudskim glasom.

— Blago Nibelunga je sada njegovo. Da sam ja na Sigfridovom mestu,

odmah bih uzela bar šlem i prsten.

— Hvala ti, krilata lepotice, hvala ti na mudrom savetu — viknu

Sigfrid razdragano i otrča u pećinu.

Ubrzo iz nje iziđe sa šlemom i prstenom i gledao ih je i ne sanjajući

kako se njima može koristiti. Zatim sleže ramenima, stavi prsten na ruku,

obesi šlem o pas i reče u sebi:

— On će me podsećati na pobedu koju sam izvojevao nad Fafnerom, a

to je zaista bila teška pobeda. Ali šta je to strah? Nisam ni ovde to uspeo da

naučim.

Ptica se tada ponovo oglasi:

— Čuvaj se Mimea, Sigfride, ne veruj toj neveri! Sada ćeš uvek moći

da prozreš njegove namere, jer si okusio zmajevu krv.

Tada Sigfridu priđe Mime, podmukao i oprezan, i reče medenim

glasom:

— Čestitam ti, Sigfride moj! Dakle, uspeo si, ubio si zmaja?

— Jesam, ubio sam ga odgovori tužno Sigfrid a gotovo da bih mogao

reći da ga žalim, jer, ima mnogo onih koji su gori od njega a još su živi.

Više mrzim onoga ko me je nagovorio da ubijem Fafnera nego samog

Fafnera.

Tada Mime opet progovori umilnim glasom. Ali, za divno čudo,

umesto blagih, Sigfrid je čuo strašne reči koje su mu otkrile patuljkovu

opaku nameru.

— Lakše malo, dečače! — učini mu se da čuje. — Uskoro ću na tebe

pustiti tvrd san iz kojega se nikad više probuditi nećeš. Tebe nije teško

prevariti. Tako si lakoveran.

— Uspavaćeš me? — ponovi Sigfrid zaprepašćeno.

— Zar sam ti to rekao? — upita ga Mime, začuden više od njega. —

Nije moguće: čuj! — I priđe mu, uze ga za ruke i produži, nežno mu se

osmehujući: — Uvek sam te mrzeo, zar to nisi znao? Mrzeo sam tebe i celo

tvoje pleme. Prihvatio sam se zadatka da te vaspitam samo zato da se

domogneš Fafnerovog blaga, šlema i prstena, a sada ćeš ih meni dati, daćeš

mi ih milom ili silom, ti glupi, razmetljivi dečače.

— Šta? Šta? — prekide ga Sigfrid ljutito. — Oduzećeš mi Fafnerovo

blago? Pokušaj samo, ako smeš!

— Pogrešno si me razumeo! — uzviknu patuljak zbunjeno, videći da

dečak prozire njegove misli. — Sigurno si već na izmaku snage, zato dođi:

pripremio sam ti krepki napitak, gromko piće!

— Kakav napitak, kakvo piće? — upita Sigfrid u kome se sada

probudila sumnja. Patuljak se nasmeši i predusretljivo mu pruži čuturicu.

Hteo je da mu kaže:

— Imaj poverenja u mene, pij, moj napitak će te okrepiti. — Ali

Sigfrid, koji je okusio zmajevu krv, shvati šta se krije iza tih reči, šta se

kuva u patuljkovoj glavi.

— Pij, — činilo mu se da Mime kaže. — zaspaćeš dubokim snom i ja

ću ti oteti blago. Sakriću ga, a da bih bio siguran da ga niko neće naći, tebi

ću odrubiti glavu ovim lepim, britkim mačem, a ja ću nestati, iščeznuću,

služeći se čarobnom moći šlema i prstena.

— A, tako? — viknu gnevno junak. — Evo ti nagrade za piće koje si

mi pripremio. — On hitro zavitla mačem i poseče patuljka koji pade mrtav

na zemlju.

Ogorčeni Sigfrid baci patuljkovo telo u pećinu... samo da ga više ne

gleda. Ulaz u pećinu zatvori ogromnom zmajevom lešinom i leže, umoran,

pod lipu. Sunce je već bilo visoko odskočilo i svuda okolo je vladala tišina.

— Zašto ne pevaš, mila moja krilata savetnice, — upita dečak pticu,

dok mu je dušu obavijala nekakva tajanstvena tuga. — Kad bi samo znala

kako sam usamljen! Nemam ni oca ni majke, ni brata rođenog, ni mile

sestrice! Jedino stvorenje koje sam poznavao, kovalo je plan da me mučki

ubije. Pevaj, mila moja ptičice: opet me uputi na dobro. Šta sada da radim?

Tada se opet začu veselo pućpurikanje i Sigfrid shvati njegovo značenje:

— Tamo, na jednoj dalekoj steni — pevala je ptica — spava žena,

opkoljena vatrom. Sigfrid će preći preko vatre, probudiće uspavanu ženu,

udružiće se s njom, jer nije dobro da je čovek sam.

Heroj se odmah uzbudi i skoči na noge.

— Gde je ta žena? — upita brzo. — Hoću li moći da kročim u to

vatrište? Hoću li moći da je prenem iz sna?

— Samo onaj ko ne zna za strah može da probudi Brunhildu! — opet

zapeva ptica.

— Ja sam taj koji ne zna za strah! — veselo uzviknu Sigfrid. — Ni

Fafner nije uspeo da me uplaši. Ali kako ću naći put što vodi steni toj

dalekoj?

Tada se začu lepet krila i ptica prhnu sa grane lipe. Jedno vreme je

neodlučno kružila iznad junakove glave, zatim se brzo kao strela vinu

prema severu. Sigfrid se diže i pohita za njom i sam gotovo lebdeći iznad

zelene trave na livadama.

On ostavi za sobom šumu, ostavi dolove i reke: kad se smrači i spusti

se noć, još je hodio po mesečini prema neznanim daljinama, upravljajući se

po letu ptice, svoga krilatog vodiča. Odjednom ptica mahnu krilima, kao da

se uplaši, kriknu nešto što Sigfrid ne shvati, nešto kao: — ... gospodaru

gavranova ... gospodaru oluje ... — i nestade.

Sigfrid osta sam samcat. Pred njim se dizala strma, nepristupačna stena,

a na nju se naslanjao neki čudni putnik, ogrnut plavom kabanicom, sa

šeširom širokog oboda, natučenim na čelo, i štapom od jasenovine u ruci.

— Kuda si se uputio, dečače? Šta tražiš? — upita putnik Sigfrida.

— Tražim liticu oko koje gori vatra i ženu što na njoj spava.

— Ko ti je pričao o toj litici? Ko te je dovde doveo?

— Dovela me ptica iz šume po čijem letu sam upravljao korak svoj. O

ženi mi je cvrkutom pričala ptica iz šume.

— Kako to da si razurneo cvrkut ptica?

— Ovlažio sam usne Fafnerovom krvlju i otada razumem govor ptica.

— A ko te je nahuškao da zmaja ubiješ?

— Nahuškao me je Mime, stari Nibelung, ali sam zmaj me na to

podstakao, jer me izazvao!

— A ko ti je iskovao mač kojim si čudovište ubio? — Sam sam ga

iskovao!

— Ko je pre tebe kovao taj mač? Znaš li to? — zaintači putnik.

— Prestani već jednom, ljutito će na to Sigfrid — umukni, starče, baš

si dosadan! Otkud bih ja to mogao znati? Pokaži mi, ako umeš, put kojim

ću stići do stene i ne saleći me više pitanjima: hajde, požuri!

— Budi strpljiv, sinko, i poštuj starije — opomenu ga putnik.

— E, samo mi je još ovo trebalo! — opet planu mladić. — Ceo život

sam proveo sa jednim zlobnim starcem i sada, kad sam ga se oslobodio,

eto, nabasao sam na drugoga koji mi se isprečio na putu i sapliće mi korak.

Čuj me, oslobodiću te se na isti način na koji sam se oslobodio Mimea. Ko

si ti? Šta hoćeš? Zašto nosiš taj šešir širokog oboda?

— Takve šešire obično nose velike lutalice da se od vetra zaštite —

odgovori neznanac i još bolje se uvi ogrtačem.

Ali Sigfrid je stajao pored njega i radoznalo ga je zagledao pa ga opet

upita:

— Čuj! Pa ti nemaš jedno oko! Šta si to radio? Da ti ga nije izvadio

neko kome si stao na put kao meni ... Pazi da ne izgubiš i to drugo oko!

Ali putnik se ne uplaši mladićeve pretnje i njegovo oko, umesto da

plane gnevom, sinu od nežnosti.

— Kad bi me poznavao, sinko, reče on tiho — ne bi mi pretio niti bi

me vređao. Čuj me! Tvoje pleme je uvek strahovalo od mog gneva, nemoj

ga i ti u meni raspaljivati!

— Šta to ima da znači? Otvoreno kaži šta hoćeš ili mi se skloni s puta,

nametljivi starče. Tu si mi se navrzao kao prava napast! — reče Sigfrid. —

Ubeđen sam da ovaj put vodi do one stene! Već nazirem odsjaje vatre na

vrhuncu!

— Ne — viknu putnik skitač i odjednom se ispreči pred njim — ti

nećeš proći: zabranjujem ti to ja, gospodar gavranova, čuvar stene. Ja sam

uspavao tu ženu na steni, i onaj ko je bude probudio, oduzeće meni moć.

Nazad! Zar ne vidiš plamen? Vatra već silazi prema tebi i huči kao

vodopad. Plameni jezici će te opkoliti, zahvatiće te oganj, neposlušno

momče! Odlazi!

— Biće bolje da odeš ti! — viknu Sigfrid, zapanjen neočekivanom

starčevom žestinom. — Ja se vatre ne bojim! Pusti me da odem Brunhildi!

— Ako se ne bojiš vatre, — grmnu strašni bog, otkrivajući se u svoj

svojoj veličanstvenosti — onda se bojiš Votanovog koplja! Mač kojim ti

vitlaš ja sam nekada slomio ovim svojim kopljem!

— Dakle, to si ti učinio! — viknu Sigfrid i maši se balčaka. — Ti si

ubica oca mojega? Teško tebi! To koplje ću ti ja slomiti!

Kad to reče, brže-bolje isuka mač i mladalačkom snagom njime udari

po koplju kojim Votan pokuša da se od njega odbrani, po koplju jakom,

čvrstom kao stena na koju se naslanjao. Kad se oružje ukrsti, iz njega sevnu

munja i koplje od jasenovine se slomi uz strahoviti tresak, koji je podsećao

na tresak groma. Votan, jednako miran, saže se da pokupi komade svog

slomljenog koplja i, okrenuvši se junaku koji ga je pobedio, reče:

— Idi, mladiću, ja te ne mogu zadržati.

Tada se spusti gusta magla koja obavi čudnu skitnicu i Sigfrid ga više

ne vide, no u mraku, koji je svakim časom bivao sve mrkliji, još jasniji je

bio sjaj plamena koji je stenu opkoljavao. Vatra je silazila, šireći se niz

obronke, i izgledalo je da svojim veselim buktanjem mami heroja. Ali on

još nije bio upoznao strah. Zato se oduševljeno baci u plamen koji se

pokorno pred njim povi i poče da se penje planinom. Kad stiže na vrh, već

se bilo odjutrilo i oganj je bledeo pred prvim zracima svetlosti.

Visoke jele stremile su nebu, a ispod najlepšeg drveta Sigfrid vide kako

svetluca neko oružje po kojemu je bila popadala rosa. On oprezno priđe.

— Ovo je neki zaspali ratnik! — reče on u sebi i polako diže dugački

štit koji je pokrivao telo. Zatim odreši kaiševe na šlemu. Kad diže šlem,

pred njim se prosu i sve preplavi duga, zlatna, talasasta Valkirina plava

kosa. Iz nje izroni njeno ljupko lice, sa nežnim obrazima nalik na ružine

latice, lepim usnama, poluotvorenim u snu, i tamnim lukom obrva. Junaku

srce jače zakuca i ruka mu zadrhta kad mačem pokuša da iseče kaiševe

oklopa i obmotača za noge. Ispod oklopa se pojavi meka, bela halja koja je

obvijala skladno Valkirino telo. Junakovo srce opet zakuca i on oseti kako

mu svi udovi podrhtavaju i kako mu se grlo steže.

— Pa ovo nije ratnik — prošapta on zbunjen. — Eto, sav treperim. Da

nije to strah o kojemu mi je govorio Mime. O, majko! Majko! Pomozi mi!

Kad mladić tako bolno zavapi, od njegovog vapaja, Brunhilda se

probudi. Ona diže kapke sa dugim smeđim trepavicama i pogled svetlih

očiju upravi u Sigfrida.

— Ko je ovaj junak koji me je probudio? — upita ona smešeći se i

polako se pridiže.

— Ja sam Sigfrid — odgovori mladić. — Došao sam k tebi kroz vatru

hodeći i probudio sam te. A ti si Brunhilda, nevesta koju mi je obećala

ptica u šumi.

— Sigfride! — šapnu žena kao da je još omamljena snom. — Da znaš

samo kako sam te dugo čekala! Odavno te volim, Sigfride! Ti ne znaš...

Moj štit te branio pre no što si se rodio. Za tebe ja više nisam boginja, za

tebe ću biti žena koja bdi i prede sedeći uz tvoje ognjište.

Blagi Brunhildin glas se pretvori u uzdah, pogled joj pade na njeno

sjajno oružje, kao da se od njega sa tugom oprašta.

Sigfrid je pogleda ispod oka, ali ništa nije razumeo. Zatim joj pruži

ruke i reče:

— Hodi, zajedno ćemo pozdraviti sunce koje se rađa.

Koprena ružičaste magle još je lebdela oko stene. Ona se postepeno

rasprši i iznad njih se javi vedro, plavo nebo, jasno i čisto. Sigfrid i

Brunhilda pogledaše gore i tada ih obasjaše zraci sunca koje je upravo bilo

izgrejalo.

Sigfrid i Brunhilda

SUMRAK

BOGOVA

igfrid i Brunhilda su živeli u jednoj pećini usečenoj u steni, na

litici opkoljenoj vatrom. Voleli su se i drugo im ništa nije bilo

važno. Brunhilda je sa sobom povela i svoga konja Granea,

koji, kao i ona, više nije imao božansku moć i nije mogao da jezdi

oblacima, već je nestrpljivo kopao kopitom tlo na livadi, obrasloj travom.

Sigfrid je poneo sa sobom jedino blago, Nibelungov čarobni šlem i prsten,

iako nije znao kakva se tajanstvena moć u njima krije.

Votan se vratio u Valhalu, ali mnogo se bio promenio. Sada je bio

siguran da ga smrt neće mimoići i nestrpljivo je gurao od sebe voće večne

mladosti koje mu je Freja prinosila. Pognuo se, bio je iznuren, posedeo je.

U rukama je držao komade slomljenog koplja od jasenovine, a srce mu je

nagrizala slutnja o skoroj propasti. Odustao je od borbe: sa silnom

duševnom jačinom, primio je svoju kob i kao da je hteo da se što pre ispuni

ono što je bilo pisano. U velelepnoj dvorani Valhale više se nisu orile

ratničke himne, Valkire više nisu jahale bojištima, tražeći po njima heroje.

Votan je znao da ni ti heroji neće moći da pomognu bogovima na dan

njihove smrti. Zbunjeni bogovi su se okupljali oko svog gospodara i nisu se

usuđivali da ga išta pitaju.

Međutim, dole, na zemlji, kucnuo je čas rastanka Sigfrida i Brunhilde.

Sigfrid je bio heroj, pa nije mogao doveka ostati zatvoren u pećini sa

svojom ženom. Čekali su ga drugi zadaci, trebalo je da upozna ljude i vidi

njihove domove. Pre rastanka, supružnici su izmenjali poklone. Brunhilda

je dala Sigfridu svog konja, a on je skinuo s prsta prsten, dao joj ga i rekao:

— Uzmi ovaj prsten, Brunhilda, i čuvaj ga kao zenicu oka svojega.

Oteo sam ga strašnom zmaju koji ga je smatrao najvećom dragocenošću

blaga iz šume Najdehele.

Tako ode Sigfrid, tako ostavi svoju ljubu.

Ali oni ljudi koji kuju zavere uvek su mrzovoljni, a njihovi domovi su

sumorni i hladni. Kad je Sigfrid sišao među ljude, nije ni slutio da su se već

na obalama Rajne, u zemlji Gibikunga, protiv njega kovale zavere. A

glavni zaverenik je opet bio jedan Nibelung, sin Nibelunga Alberika.

Kao što se na prvi pogled moglo zaključiti da Sigfrid — sunčani heroj,

svetlih, sjajnih očiju, zlatne kose, bela lica — pripada božanskom plemenu,

plemenu Velsida, koji su bili Votanovi potomci, tako se odmah videlo da je

Hagen — crne, kovrdžave kose, mrka pogleda — pravi sin svoga naroda:

on je pripadao carstvu mraka, Nibelhajmu, a otac mu je bio nakazni

Alberik. Između njega i Sigfrida povešće se borba na život i smrt, kao što

se vodi bitka između noći i dana, između svetlosti i mraka, između ševe

koja leti nebom i krtice koja rije utrobu zemlje. Hagen je znao da je Sigfrid

imao prsten i hteo je da mu ga preotme, jer je otac njegov Alberik žudnjom

za blagom zapalio njegovo srce. Ali kao svi Nibelunzi, nije umeo da se bori

otvoreno i bio je svestan da je Sigfrid nepobediv.

Zato je podmuklo kovao mračnu zaveru, mračnu kao njegova duša, i

poslužio se čarobnom moći napitaka, koje je, kao svi Nibelunzi, umeo da

spravlja i upotrebljava.

Zemlja Gibikunga se prostirala obalama Rajne. Nekada je njome

vladao Gibik, po kome se pleme i nazvalo, a to je bio heroj hrabar u ratu, a

mudar u miru. Njegovo dvoje dece, Gunter i Gutrun, koja su sada živela u

dvoru, nisu mnogo na njega ličila. Gunter je bio slab, lakoveran i tašt.

Gutrun, beznačajno žensko čeljade, blage naravi i uvek pokorno jačemu.

Pravi gospodar ovde bio je Hagen, njihov polubrat, sin njihove majke

Grimilde i patuljka Alberika. On je savetovao, opominjao, vodio, on je

uvukao svog brata i sestru u zaveru i naveo ih na izdajstvo i prevaru.

— Hagene, — reče jednog dana Gunter — ti si pametniji od mene i

zato mi kaži: jesam li ja dostojan sin svoga oca?

— Svakako da jesi! — odvrati mu taj laskavac. — Tvoja slava je

jednaka njegovoj. Samo nešto nedostaje i tebi i Gutruni. — Možda si hteo

reći da postoji neko blago koje Gibikunzi još nisu osvojili? Šta nedostaje

nama u dvoru? — upita Gunter. — Tebi, Guntere, nevesta, a Gutruni

mladoženja! — odgovori lukavi Hagen.

— Koga nam predlažeš? Šta misliš, ko je dostojan Gibikovih

potomaka? — upita opet Gunter oholo.

— Postoji jedna divna žena, najlepša na svetu, koja živi na nekoj steni

opkoljenoj plamenom — šapnu Hagen. — To je Brunhilda, Valkira: kome

pođe za rukom da razbije čaroliju ognja, biće njen muž.

— Ja se nikad ne bih usudio da zagazim u vatrište — reče plašljivi

Gunter zbunjeno.

— Ti se ne usuđuješ, ali ima ko bi se usudio — spremno mu odgovori

Hagen. — Usudio bi se Sigfrid, sin Sigmunda, heroj koji je ubio zmaja iz

Najdehelea.

— Misliš li da bi Sigfrid bio spreman da za mene pregazi oganj, osvoji

Brunhildu i dovede mi je kao nevestu? — upita ga Gunter.

— Možda i bi ako bismo ga pre toga uspeli oženiti Gutrunom smelo

nabaci Hagen.

— Šta to govoriš, Hagene! — preseče ga devojka. — Kako ti može

pasti na pamet da bi takav heroj pristao da se oženi mnome! Ja nisam

nimalo lepa, a mnogo je žena koje bi jedva dočekale da se udaju za

Sigfrida!

— Seti se napitka... — reče Hagen. — Ako budemo uspeli da ga njime

napojimo, zaboraviće sve žene na svetu i želeće da se oženi samo tobom!

Gunter i Gutrun zažarenim očima pogledaše svoga polubrata.

Zbunjivalo ih je njegovo lukavstvo, gotovo da su se njega plašili. Ali, ipak,

kako je privlačan bio njegov predlog! Bledi, neodlučni, gledali su ga bez

reči, a onda se trgoše, jer se oglasi rog sa obala Rajne. Hagen iziđe na prag

i pogleda. Jedna lađa je plovila rekom uzvodno, a u lađi je neki ratnik

veslao sa takvom lakoćom kao da mu za to nije potreban ikakav napor.

— Sigfrid!— uzviknu Hagen. — Samo on može da vesla uzvodno. Na

svetu nema tako snažnog heroja. Zatim glasno pozva:

— Kuda brodiš, hrabri ratniče?

— U Gibikov dvorac! — odgovori Sigfrid prilazeći obali. — Pa onda si

stigao! — viknu Hagen veselo. — Zdravo da si, dični junače, dobro došao

u Gibikov dvor.

— A gde je Gibikov sin? — upita Sigfrid pristavši uz obalu i kročivši

na tlo.

— Ja sam Gibikov sin, Sigfride, — odgovori Gunter, koji je upravo

naišao. — Dobro došao u dvor oca moga. Osećaj se ovde kao kod svoje

kuće. Sve što očima vidiš, kao i sebe sama, stavljam ti na raspolaganje.

— Ne znam šta da ti poklonim za uzvrat, jer ništa nemam — skromno

odgovori Sigfrid. — Imam samo svoje telo, koje živeći trošim, i ovaj mač.

— Zar nemaš blago Nibelunga? — upita ga Hagen zlobno. — Zaista,

na njega sam sasvim zaboravio! — nasmeja se Sigfrid. — Ostavio sam ga u

zmajevoj pećini. Poneo sam samo ovaj šlem, iako ne znam čemu služi...

— Je li moguće da to ne znaš? — upita ga Hagen začuđeno. — Kad ga

staviš na glavu, možeš se pretvoriti u šta god želiš i možeš juriti brže od

vetra. Drugo ništa nisi poneo sa sobom?

— Uzeo sam još i jedan prsten, ali sam ga dao u zalog jednoj otmenoj

gospi.

»Sigurno Brunhildi!« pomisli Nibelung, a pošto su ušli u dvor, Gutrun

im, kad joj Hagen dade znak, priđe i prinese pun pehar pića.

— Dobro došao, goste, — reče ona Sigfridu i pruži mu pehar. Dugo si

putovao i Gibikova kći ti nudi piće da se okrepiš.

Sigfrid uze pehar i ne sanjajući o zaveri. On ga diže i pomisli na

Brunhildu, kao i uvek pre no što bi ispio vino. Zatim nadušak popi

ponuđeno piće, vrati pehar Gutruni i pogleda je. U tom trenutku zaboravi

na Brunhildu, liticu opkoljenu vatrom i svoju ljubav. On vide Gutrun pored

sebe i učini mu se, pod dejstvom napitka, da je ona najlepše, najčarobnije

biće na svetu. Onda se okrenu Gunteru pa ga, pomalo ošamućen, upita:

— Je si li ti oženjen, Guntere?

— Nisam, Sigfride, — odgovori mu Gunter, koji se ohrabri kad mu

Hagen dade znak. — Gospa kojom bih želeo da se oženim, nalazi se na

jednoj litici okruženoj vatrenim obručem. Samo onaj kome pođe za rukom

da pređe preko vatre, moći će da se zauvek udruži sa Brunhildom.

— Brunhilda? Litica, okružena vatrom? — upita Sigfrid i nabra veđe

uzalud se naprežući da se nečeg priseti, ali pošto to nije mogao, odlučno

produži: — Ja ću je osloboditi za tebe ako mi daš Gutruninu ruku.

— Odmah ti je dajem, Sigfride, — pristade Gunter drage volje.

— Onda hajdemo, brzo — pozva Sigfrid usrdno.

— Ali kako ćeš Brunhildu prevariti? — upita Gunter.

— Pa ja imam čarobni šlem! — spremno odgovori junak. — Uzeću

tvoje obličje i ona će misliti da si je ti oslobodio pa će se za tebe i udati.

Hagen, zadovoljan što je njegov plan odmah uspeo, doli vina u pehar i

pruži ga Gunteru i Sigfridu. Prema germanskom običaju, pre no što dva

druga pođu na izvršenje zajedničkog zadatka, jedan drugome se moraju

zakleti na vernost. Obojica isukaše mačeve, zasekoše mišice i u pun pehar

iscediše po kap krvi. Zatim se zakleše, položivši prste na rub pehara koji je

Hagen držao iznad njihovih glava i rekoše:

— Ako pogazim ovu zakletvu, neka moja krv, koja je ovde sada samo

kanula, iz mene isteče u potocima.

Kad to rekoše, Gunter se prvi napi vina iz pehara, pa onda Sigfrid,

zatim dadoše prazan pehar Hagenu koji ga mačem raspoluti. Po završenom

obredu, dva ratnika su bila spremna da bez oklevanja krenu na put. Lađa se

ljuljuškala na mirnoj površini Rajne. Sigfrid je odveza i diže jedra, Gunter

ubaci u nju oružje pa se i sam ukrca. Zatim, Sigfrid snažnom rukom lako

porinu lađu u reku, a onda gipko u nju uskoči, priključivši se tako svome

drugu.

Hagen ostade sam na obali Rajne. Naglo se smrkavalo, pao je suton i,

gle, pusta magla se digla sa reke. Obavijen tom maglom, pojavi se nakazni

Alberik, koji je izišao na površinu iz pećina Nibelhajma. On priđe sinu i

reče mu:

— Hagene, sinko moj jedini, nećeš me izdati? Hoćeš li se sećati mojih

saveta i stalno ih držati na umu? Prsten će sada opet doći u Sigfridove ruke:

treba mu ga oduzeti, pre no što ga neko ubedi da ga vrati Rajninim

kćerima. Zlo i naopako ako bi to zaista učinio. Nikakvo lukavstvo nas više

ne bi spaslo. Već se bliži sumrak bogova, težak kao noć koja se na nas

spušta. Votan je pobeđen a sa njim i sva božanstva Valhale. Moć bogova

nasledićemo ti, i ja, ako ti pode za rukom da Sigfridu otmeš prsten!

Razumeš li me, Hagene, sine moj? Obećavaš li mi da ćeš Sigfridu oteti

prsten?

— To sebi obećavam! — reče Hagen i zlobno se zacereka, a Alberik se

udalji, nestade u gustoj magli koja se spuštala na reku.

ZABORAVNI

SIGFRID

eđutim, i ne sluteći šta se sve zbiva, na nepristupačnoj litici

Brunhilda je očekivala povratak heroja. Ćuljila je uši kad god bi

zapucketala neka grančica ili nešto šušnulo, naprezala se da čuje

topot konjskih kopita. Odjednom do njenih ušiju dopre njisak konja. To

nije njištao Grane, u šumi se nije čulo ni pucketanje grančica, ni daleki

topot konjskih kopita, samo snažan njisak i galop. Brunhilda pritrča ivici

litice gde su oblaci bili najgušći. Sinu munja i na njenoj zaslepljujućoj

svetlosti pojavi se jedna Valkira na svom letećem konju.

— Valtrojta, sejo mila, sestrice, — uzviknu Brunhilda radosno.

Valkira se spusti na zemlju, sjaha, priđe sestri, ali u njenom pogledu

nije bilo radosti.

— Sestro, kako si se usudila da dođeš k meni? Kako ti je to Votan

dozvolio? Zar se više ne ljuti na mene? — upita je Brunhilda i pruži joj

ruke.

Ali joj Valkira, obhrvana bolom, ništa ne odgovori. Najzad, pošto ju je

Brunhilda saletela pitanjima, progovori, a glas joj nije bio onako zvonak

kao u vreme kad je bojištima jezdila na svom konju.

— Brunhilda, sestro mila, tužna i pusta je Valhala. Votan sedi na

prestolu uplašena pogleda i nestrpljivo odbija voće večne mladosti koje mu

Freja nudi. U ruci drži komade koplja koje mu je neki junak slomio i

naredio je da se poseče jasen iz kojega je to koplje istesano pa da se drva

slože ispod dvora. Bogovi se zbunjeno okupljaju oko svoga gospodara i ne

usuđuju se da ga išta pitaju. Samo sam se ja osmelila i bacila sam mu se

pred noge, roneći gorke suze. On se tada setio tebe i prošaputao je kao u

snu: »Brunhilda! Brunhilda bi mogla spasti bogove smrti ako bi vratila

prsten Rajninim kćerima!«

— Sigfridov prsten? Šta ti pada na pamet, Valtrojta?

— To je ukleti prsten, taj prsten koji nosiš na ruci! Vrati ga Rajninim

kćerima i spasi bogove smrti! — preklinjala ju je Valkira.

— Nikada! — odgovori odlučno Brunhilda. — To je Sigfridov prsten,

zalog njegove vernosti i ljubavi. Kako bih njega mogla ma kome dati? Ne

dam ga pa makar svet propao, pa makar propala Valhala!

Uzalud ju je Valtrojta preklinjala, plakala, pretila joj. Brunhilda je

poštovala uspomenu na svoga heroja, ona je sada bila samo obična žena, ne

više boginja, i nije imala razumevanja za strahovanja svoje sestre. Ona je

zato pusti da odjezdi na njenom konju kroz guste oblake, praćena

grmljavinom, i opet se vrati na staro mesto, pred vrata svoje pećine.

Brunhilda je tužno gledala vedro nebo, koje je oblio ruj poslednjih odsjaja

sumraka. Odjednom taj sjaj postade življi, jer mu se pridruži odblesak

vatre, koja je gorela oko litice, ognja koji se opet razgoreo i počeo da bukti.

Zov roga se razleže dolinom.

— Sigfrid! — kriknu Brunhilda razdragano i otrča, uzbuđena, na ivicu

strmine. Plamen se povi pred jednim junakom koji se mirno peo padinom,

sa šlemom na glavi.

— Sigfride! — pozva ga ona. Kad joj ratnik priđe, diže vizir, pogleda

je, i Brunhilda pred sobom ugleda jedno nepoznato, strano lice. Ona kriknu,

prestrašena, ali ratnik joj mirno reče:

— Zbog tebe sam prešao preko ognja, Brunhilda, savladao sam čaroliju

vatre, osvojio sam te: sada si moja.

— Izdajstvo! — kriknu nesrećnica. — Ko si ti? Moj muž je Sigfrid, a ti

Sigfrid nisi!

— Šta to govoriš, ženo? Šta znaš ti o Sigfridu? Ja sam Gunter, Gibikov

sin, odgovori joj neznanac — a ti moraš poći sa mnom u zemlju Gibikunga.

— Nikad! Nikad! — povika Brunhilda. — Ne prilazi mi! To ti

zapovedam u ime ovog čarobnog prstena. Dokle god njega imam na ruci,

uvek ću biti jača od tebe i neću morati da s tobom pođem.

— Znači, moram da ti ga otmem — reče hladnokrvno

junak, brže-bolje je ščepa za ruke, steže ih, savi i uspe da joj skine prsten i

da ga natakne na svoj prst. Zatim joj zapovedničkim pakretom ruke pokaza

put u dolinu i Brunhilda, posrćući, iznemogla, pognu glavu i pokori se

njegovoj želji.

Silazila je padinom ćuteći dok su oko nje plaminjali ognjeni jezici koji

su se pred njom povijali. Činilo joj se da hoda kao u snu, da je u vlasti neke

strašne vradžbine. To je bila Votanova kazna! Tek ovo je bila prava kazna,

a ne gubitak božanstva, a ne dugi san na litici, a ne brak sa običnim

smrtnikom! Ali kako je, posle Sigfrida, jedan neznanac mogao ovladati

čarolijom vatre? Votan joj je bio obećao da će samo Sigfrid, najjači, moći

izdržati to iskušenje. Iako je bio gnevan, Votan ipak nije mogao lagati ni

izdati je. Tako je mislila Brunhilda i nije znala da je taj heroj koji je išao

pored nje Sigfrid glavom, Sigfrid, koji ju je zaboravio kad je popio čarobni

napitak i pretvorio se u Guntera pomoću čarobnog šlema.

Ćuteći siđoše u dolinu, na obale Rajne. Pored usidrene lađe, čekao ih je

pravi Gunter, sakriven u džbunju. Sigfrid opet zapovednički diže ruku i

Brunhilda se ukrca u lađu, a Gunter, kad je ona okrenula leđa, sede na

mesto heroja i otisnu se veslom od obale. Sakriven u čestaru, Sigfrid vide

kako se lađa udaljuje i nestaje, ploveći maticom. Zatim opet stavi na glavu

čarobni šlem i izrazi želju da se munjevitom brzinom prebaci u dvor

Gibikunga. On odmah oseti da ga tamo vuče neka tajanstvena sila, zadrža

dah: i eto, već je stigao. Pred njim se dizao dvor Gibikunga i Hagen i

Gutrun mu pohitaše u susret.

— Zdravo da si, dični junače! — reče mu Hagen. — Jesi li ukrotio

Brunhildu?

— A gde je Gunter? — upita Gutrun.

— Osvojio sam Brunhildu za Guntera — odgovori heroj — i eto ih,

zajedno brode maticom reke. Pretekao sam ih da bismo mogli pripremiti

svečan doček mladencima. A ti, Gutrun, jesi li ti zadovoljna? Ti si mi

nagrada za trud! Još danas ćemo se venčati.

Gutrun preblede: osećala je grižu savesti zbog prevare, ali bila je srećna

što će se udati za tako otmenog, tako hrabrog ratnika. Sem toga, ni ona ni

Gunter nisu znali da su Sigfrid i Brunhilda muž i žena. Lukavi Hagen to je

od njih vešto krio, jer se bojao da mladi princ i princeza, priprosti, ali čista

srca, u tom slučaju neće pristati da učestvuju u zaveri. A šta je njemu bilo

važno? On je želeo prsten i znao je da ga se može domoći jedino putem

zavere. Popevši se na jednu stenu pored dvora, okrenut porečju Rajne koje

su nastanjivali podanici Guntera, Hagen zasvira u rog a zatim povika iza

glasa:

— Vazali Gibika, dođite ovamo sa oružjem i štitovima! Dođite! Ne

oklevajte! Dođite da dočekate Guntera, koji se vraća sa nevestom,

najplemenitijom ženom na svetu!

Oglasiše se rogovi u dolini i odgovoriše Hagenu na poziv. Puteve i

staze preplaviše Gibikovi vazali u punoj ratnoj opremi.

— Spremite žrtve paljenice za Votana, za Froha, za Donera i za Friku,

neka štite Guntera i Brunhildu, dične mladence! — opet naredi Hagen. — I

neka žene napune pehare vinom i medovinom za veliki pir!

Razdragani ljudi i žene okupljali su se oko dvora i žrtvenika koji su bili

podignuti pod vedrim nebom. Mnogi su išetali na obale reke i posmatrali

obzorje. Tada se na vidiku pojavi lađa širokih jedara koja je plovila prema

obali. Kad mladenci stupiše na tlo, žene i ratnici se pokloniše i poredaše u

dvojne redove kroz koje u slavlju prođoše Gunter i Brunhilda. Sigfrid i

Gutrun im pohrliše u susret, praćeni povorkom gospa i vitezova. Tek tada

Brunhilda diže pogled koji je bila oborila u neizmernom bolu. Ona vide

Sigfrida i zaprepasti se, pa stade jer joj se noge odsekoše.

— Šta ti je, Brunhilda? — mirno je upita Sigfrid. — Pazi, Guntere,

tvojoj mladoj je pozlilo.

Brunhilda se zatetura od teškog udarca koji je doživela i samo reče:

— Sigfrid... prsten...

— Šta se desilo? — upitahu Gibikunzi prišavši im bliže, a Brunhilda će

opet:

— Prsten! To je prsten koji si mi ti dao, Sigfride, a koji mi je ovaj

čovek oteo. Kako to da ga onda ti nosiš? Znači, drugi put si preko vatre

prešao ti, a ne on! A sada se ženiš Gutrunom, verolomniče!

— Šta to pričaš, Brunhilda, šta ti to uznemiruje savest? — odgovori joj

Sigfrid, koji je bio potpuno izgubio pamćenje. — Taj prsten sam teškom

mukom oteo zmaju u Najdeheleu. O kakvom to izdajstvu govoriš?

— Nemoj lagati, Sigfride! Ja sam tvoja žena, a taj prsten si mi na silu

oteo. Ti si ono bio, a ne Gunter! — ostade pri svome Brunhilda van sebe od

besa. — Sram te bilo! Stidite se!

— Kako je to moguće? pitao se Gunter zbunjen. — Sigfrid je, dakle,

pogazio zadanu reč, na onoj steni oženio se Brunhildom, on umesto mene i

oteo joj je prsten.

— Svečano izjavljujem ovde pred svima vama da ova žena laže! —

reče iskreno Sigfrid, koji je izgubio pamćenje kad je popio čarobni napitak.

— Ona je uzbuđena, zbunjena! Hajdemo! Pođimo svi na gozbu!

I držeći novu nevestu za ruku, vrati se u dvor, na čelu povorke dvorana.

Brunhilda, Gunter i Hagen ostadoše sami. Gunter je poniknuo

pogledom i u nedoumici počeo da razmišlja šta se to u stvari desilo,

posumnjavši u Sigfridovu zaboravnost, a Brunhilda je rekla:

— Kako da se osvetim za ovo izdajstvo? Sigfride! Neverniče i

otimaču!

Hagen shvati da je došao njegov čas, priđe joj i šapnu:

— Uzdaj se u mene, prevarena ženo, ja ću te osvetiti!

— Ti? — prezirno se nasmeja Brunhilda. — A ko si ti? Zar ne znaš da

je Sigfrid nepobediv? Jednim pogledom može te smrviti!

— Poznato mi je da ga niko ne može ubiti u otvorenoj borbi, — reče

Hagen — ali zar mi ti ne bi mogla savetovati kako da ga ubijem podmuklo,

iznebuha?

— Ne možeš mu raniti ni ruku, jer sam ga ja čarolijama učinila

neranjivim — odgovori Brunhilda, i dodade: — Samo ga u leđa možeš

pogoditi, jer, pošto sam znala da neprijatelju nikad neće okrenuti leđa,

ostavila sam mu ih nezaštićenim.

— Pogodiću ga kopljem u ta nezaštićena leđa! — uzviknu Hagen,

likujući. — Gunteru, gore glavu. Sigfrid te je izdao. Gore na litici, umesto

tebe, oženio se on Brunhildom, ali ne brini, ja ću te osvetiti!

— Okani se toga, Hagene, — usprotivi se Gunter, tiho. — Zakleo sam

mu se na večno prijateljstvo. Krv smo izmešali u peharu. Zar se ne

opominješ?

— On je prvi pogazio zakletvu — nije odustajao Hagen. — To nemoj

zaboraviti! I jedino tako ćeš moći da mu oduzmeš Brunhildin prsten.

Nibelungov prsten! Oduzećemo mu ga kad ga ubijemo! Postaćeš

najmoćniji gospodar sveta!

— A šta ćemo sa Gutrunom! — opet će Gunter. — Ako joj ubijem

mladoženju, kako ću je pogledati u oči?

— Prepusti to meni — reče Hagen. — Sutra ćemo poći u lov i reći

ćemo da ga je rastrgao divlji vepar. I tako Gutrun neće na nas biti ogorčena.

Njihov razgovor prekide veseli žagor: svadbena povorka se pojavila na

pragu dvora. Najpre su išli paževi, mašući štapovima ukrašenim cvećem, za

njima su stupali ratnici koji su na štitu nosili Sigfrida i Gutrun na zlatnoj

stolici. Momci i device su za to vreme prinosili žrtve na oltarima. Veseli

žagor se začu i oko Guntera i Brunhilde. I njih u slavlju ponese razdragana

masa pa se njihova tuga utopi u opštem oduševljenju.

SIGFRIDOVA

SMRT

ele noći se pevalo i veselo klicalo. U svanuće bilo je hladno i,

kad dan zabele, Hagen pusti žene da uđu u svoje odaje, a zatim

pozva ratnike u lov.

Bezbrižan i nasmejan, mladi Sigfrid zađe u šumu i zasvira u rog. On pođe

po tragu nekog mrkog medveda i tako se odvoji od drugova. Medved ga je

navlačio sve dublje u šumu, među visoke jele, dok se pred herojem,

zagrejanim trčanjem, ne ukaza sveža voda Rajne. Medved je nestao, a reka

je mirno žuborila i kvasila mu stopala.

— Sigfride, plavokosi junače! — začu se tada jedan glas iz dubokog

vira.

— Divni delijo, lep kao sunce! — javi se drugi glas. I najzad treći:

— Sigfride, božanski mladiću!

Ružičaste i nasmejane, izroniše iz reke tri Rajnine kćeri duge kose koja

je plivala po talasima.

— Znači, vi ste sakrile onoga medveda? — upita Sigfrid. — Šta ćeš

nam dati ako ti ga vratimo?

— Ja ništa nemam, lepotice moje, još ništa nisam ulovio, šta drugo

tražite?

— Daj nam taj prsten, Sigfride!

— To nikako! Šta bi na to kazala Gutrun? On me skupo staje! Zar ne

znate da sam morao ubiti zmaja da bih do njega došao?

— Plašiš se Gutrun? Ili si možda škrt? Hajde, daj nam taj prsten,

Sigfride!

— Plavokosi junače!

— Dični heroju!

— Momče lepo kao sunce!

I tri boginje su se smejale i pevale, a onda su nestale, zaronivši u

vrtloge!

— A zašto im ga i ne bih dao? — upita se Sigfrid, kolebajući se šta da

radi. — Ne bih želeo da o meni misle da sam škrt: tako su lepe! Dođite,

lepotice!

I on skide prsten s ruke i diže ga iznad vode.

Izroniše boginje reke, ogrnute dugačkim koprenarna, zelenim kao alge.

— Sigfride, pazi! Taj tvoj prsten je uklet! — Doneće ti nesreću!

— Onako kako si ti ubio zmaja, tako ćeš ti danas biti ubijen!

— O, ne! — prkosno im odgovori heroj ponovo stavljajući prsten na

ruku. — Zmaj nije mogao da me nauči šta je strah. Neću vam dati prsten,

iako mi pretite. Moj mač je slomio jedno jako koplje, pa će me čuvati i od

prokletstva! A videćete, svoj život ću baciti lako kao ovaj grumen zemlje.

— On se saže, uze grumen zemlje, prezirno ga baci iza sebe i produži: —

Ne bih vam dao prsten pa i da ništa ne vredi, pa makar i da mi proreknete

najstrašniju budućnost!

— Sigfride, nesmotreno momče!

— Heroju ludi!

— Misliš da si mudar i jak, a ti si slab i slep!

Boginje su pevale, pevale dubokim glasom i polako zaroniše u mračnu

reku.

Sigfrid sleže ramenima i vrati se u šumu. Iz daleka je čuo zov lovačkih

rogova. On sustiže lovce, vide da su legli na jednu čistinu da se malo

odmore i predahnu, sakupivši na gomilu svoj ulov.

— Nije me služila sreća, drugovi, reče on, nasmeja se i pruži prema

njima prazne ruke. — Ostaću bez večere ako vi sa mnom ne podelite vašu.

Našao sam samo tri divlje plovke. Ali one su bile tako divlje da nisam

mogao da ih uhvatim i prorekle su mi da ću još danas biti ubijen onako

kako sam ja ubio zmaja iz Najdehelea.

Gunter preblede i pogleda Hagena, gotovo preklinjućim pogledom. Ali

ovaj se podmuklo nasmeja i reče:

— Ne bi bio dobar lovac, Sigfride, kad bi te neka zver savladala. No ne

mislimo na proročanstva veštica. Bolje sedi tu i pričaj. Je li istina da

razumeš govor ptica?

Sigfrid popi ponuđeno piće i sede među drugove. Zatim se nasmeja i

poče:

— O, Guntere, neveseli čoveče, hoćeš li da čuješ priču o mom

detinjstvu? Jedan zlobni patuljak me prihvatio i podigao u šumi Najdehele i

naučio me kako se kale metali i rukuje oružjem. A znaš zašto? Da bih ubio

zmaja i uzeo mu blago Nibelunga. A ja sam iskovao sebi ovaj mač i ubio

zmaja, pokvasivši ruke njegovom toplom krvlju. Sada slušaj: čim sam

dodirnuo usne tim krvavim rukama, razumeo sam pesmu ptica, a jedna od

njih mi je rekla: »Ćuj, Sigfride! Pazi, čuvaj se patuljka, on smera da te ubije

i otme ti blago!« I tako sam ovim mačem posekao patuljka verolomnika.

Zatim je ptica zapevala i rekla mi... Ne sećam se više šta!

— Pij, Sigfride, — prekide ga Hagen i pruži mu pun pehar pića. —

Ovo vino osvežava sećanje. — I zlurado se nasmeja, jer je u to vino opet

ulio jedan napitak, napitak sećanja. Sigfrid popi vino i produži:

— Ptičica je opet zapevala i rekla mi: »Na jednoj visokoj steni spava

divna žena, najlepša žena na svetu, a oko nje gori vatra. Ko pređe preko te

vatre i probudi uspavanu lepoticu, taj će se njome oženiti.« Ja tada krenuh

steni i kad pred nju stigoh, videh zaspalu ženu pod blistavim oružjem...

probudih je... Brunhilda!

To ime mu se izvi iz grudi kao bolni krik. Sve mu je sada bilo jasno,

setio se svega što je bio zaboravio. Kao odjek njegovog krika, začu se krik

Guntera, koji je najzad shvatio. Ali Hagen mu nije dao vremena da

razmišlja, već pokaza Sigfridu dva gavrana, koja su sletela na jedan žbun,

dva Votanova gavrana, i reče mu:

— Razumeš li grakanje gavranova?

Odjednom nešto šušnu, Sigfrid skoči na noge i okrenu se prema žbunu.

Tada mu Hagen brže bolje zari koplje u leđa. Gunter polete da ga zadrži, ali

bilo je prekasno. Heroj, padajući na zemlju, pokuša da baci štit na Hagena,

ali ga ne pogodi i sruši se na svoje oružje koje zazveča tako da se cela šuma

zaori.

— Šta si to učinio, Hagene? — upitaše ga ratnici koji odmah poskakaše

na noge, prestravljena lica.

— Osvetio sam Guntera koga je Sigfrid izdao — mirno im objasni taj

podlac i udalji se.

Srca prepunog bola, Gunter se nagnu nad umirućim drugom i ču kako

šapuće:

— Brunhilda, nevesto moja! Probudi se! Otvori oči! Ko je pustio na

tebe tako tvrd san? Došao je tvoj ženik. Kako si lepa, Brunhilda!

Kad to reče, uzdahnu, sjajne zenice još jednom potražiše sunce, a zatim

se umorne oči zauvek sklopiše. Mladi heroj, najjači, najlepši, bio je mrtav.

Mučki ga je ubio jedan Nibelung! Još jednom su sile mraka nadvladale sile

svetlosti! Kao nekada njegov otac od Hundingovog mača, tako je sada

Sigfrid, najčistiji od svih Velsida, pao od Hagenovog koplja.

Ljudi su zanemeli od bola i nadneli se nad njegovo telo, zatim su ga

podigli i krenuli u dvor. Već je bila pala noć i, probijajući se kroz oblake,

mesec je obasjao pogrebnu povorku koja se kretala prema dvoru

Gibikunga. Na čelu povorke išao je Hagen i svirao je u rog kao da nekome

prkosi. Kada Gutrun ču rog, istrča na prag dvora, predosećajući da se desila

neka nesreća. Ona vide Hagena i njegov pogled joj se učini tako mračan da

odmah viknu:

— Sigfrid! Gde je Sigfrid! Nisam čula njegov rog!

— Tvoj muž je mrtav, Gutrun, rastrgao ga je divlji vepar — odgovori

joj Hagen muklim glasom. Žena tada vide pogrebnu povorku koja se

približavala dvoru pod mesečinom i užasnuta opet uzviknu:

— Sigfrid! Sigfrid je ubijen! O, nije njega rastrgao divlji vepar!

Guntere, govori! Ko ga je ubio?

— Ja nisam kriv, Gutrun, ne optužuj mene — zamoli je Gunter. —

Hagen je taj divlji vepar, divlji i prokleti vepar koji je usmrtio Sigfrida.

— Da, ja sam ga ubio — potvrdi Hagen prkosno. — Ubio sam ga ovim

kopljem na koje se zakleo, izdajnik. Ko mi išta može prebaciti? Ja sam ga

ubio i ja ću uzeti njegov prsten.

— Ti? — upita Gunter očajno. — Ti ćeš uzeti Sigfridov prsten? Ali to

je bio Brunhildin prsten i on pripada meni!

— Prsten je moj — odvrati Hagen, silno smrknut. Pripadao je mome

ocu Alberiku, mnogo pre no što ga je dobila Brunhilda. On ga je oduzeo

Rajni, a sada pripada meni, njegovom sinu!

— Udalji se, Hagene, — zapreti mu Gunter. — Teško tebi ako priđeš

Sigfridu, ako dotakneš taj prsten!

Hagen odjednom na njega nasrnu. Uzalud su ratnici pokušavali da ga

zadrže, već je bio udario Guntera, koji pade, zarivši lice u prašinu. Ratnici

se prestraviše i udaljiše se od njega, izmakoše se, tako da oko ubice ostade

prazan prostor. On priđe nosilima, načinjenim na brzu ruku, na kojima je

ležalo Sigfridovo telo, i pruži ruku u nameri da mu skine prsten s prsta. Ali

bela ruka mrtvog heroja diže se preteći. Hagen zadrhta, od glave do pete

prožet žmarcima, i ustuknu prestravljen. Žene kriknuše, a onda se svi

ukočiše i zanemeše od straha, pribijeni uz zidove velike dvorane. Tada se iz

njihovih redova izdvoji Brunhilda, bleda i mirna, priđe Sigfridovom telu i

bela ruka mrtvaca opet mirno klonu.

— Sigfride! — pozva ga ona blago. — Tvoja nevesta je pored tebe,

tvoja prevarena nevesta. Pored tebe sam, moj prevareni junače! O, nemojte

plakati! Nad herojima ne treba tužiti. Podignite visoku lomaču na obali

Rajne i spalite na njoj Velsida, a s njime konja njegovog i ženu mu.

Podignite veliku lomaču na obali Rajne.

Ratnici, u bolnom ćutanju, pokrenuše se, iziđoše iz dvorane i počeše da

spremaju lomaču.

— Sigfride! — produži Brunhilda blago. — Ja znam, ti me nisi

izneverio. Prevarili su te, zaslepeli, svest ti pomračili, sećanje izbrisali: to je

prevara Nibelunga! A ti, Gutrun, ne plači. I ti nisi znala, i tebe je obmanuo

Nibelung.

— Ti si mu bila žena koju je on zaboravio kad je okusio Hagenov

napitak! Oprosti mi Brunhilda! — zamoli je Gutrun i naže se nad mrtvo

telo ubijenog brata.

— Sigfrid! — opet umiljato prošaputa Brunhilda. Dozvoli da ja uzmem

tvoj prsten. Vatra će ga pročistiti i Rajnine kćeri će doći i uzeće ga i odneće

ga u reku, bez ljage, čistog. Dođi, Grane, belče moj, pridružimo se svom

gospodaru.

Konj zarza kao da se odaziva njenom pozivu. Brunhilda skide ukleti

prsten sa junakovog prsta i stavi ga na svoj prst. Ratnici podigoše herojevo

telo, odneše ga na obalu reke i položiše na lomaču. Tada žena pojaha belog

konja koji je pokorno kasao pored nje, uze iz ruku jednog ratnika buktinju i

baci je na lomaču. Vatra odmah planu, obavi mrtvo Sigfridovo telo i

zahvati skute Valkire, koja takođe nestade u ognju. Vatrište se rasplamsa,

lomača poče da pucketa, i svi se udaljiše u pobožnom strahu.

Nebo porumene, a oganj se proširi, zahvati vrhove drveća i pope se

padinom najviše planine koja se, ozarena vatrom, ogledala u reci. Pred

začudenim pogledima. Gibikunga, na vrhuncu se pojavi Valhala: pored

njenih bronzanih vrata bila su poredana drva od jasena i vatra ih zahvati,

plameni jezici počeše da ližu zidove koji se srušiše uz strahovit tresak.

Dolinom je mirno proticala Rajna, a u njoj se ogledao ogromni požar.

Zatim se podigoše talasi i zapljusnuše lomaču koja je još pucketala na

obali. Tada se pojaviše Rajnine kćeri i jedna od njih uze prsten koji je visio

na lomači, sjajan kao meteor. Tri boginje veselo kliknuše, pa, lepe i

nasmejane, otplivaše rekom dodajući jedna drugoj prsten. Hagen ih ugleda,

pa se u očajanju baci prema njima, u ludoj nadi da će im preoteti prokleto

zlato. Tada se podigoše još veći talasi, poneše ga, a Rajnine kćeri ga

odvukoše u virove.

Onda se reka opet smiri, vrati se u svoje korito i poslednji plamen

osvetli ruševine Valhale. Nadaleko odjeknu pesma tri boginje:

— Rajnino zlato!

— Zlato vatrom pročišćeno! Opet si naše! — Srušila se Valhala!

— Heroji su mrtvi!

— Niko te više neće oteti, o zlato!

PARSIFAL Legenda o Rajnskom zlatu, koju je Vagner iz starog germanskog speva

preneo u operu, završava se smrću Brunhilde, koju su odneli talasi velike

reke. Smrt ove pale boginje simbolično predstavlja kraj paganstva (taj kraj

već naslućujemo kroz povest o rušenju Valhale) i početak oslobođenja

ljudi, otkupljenih ljubavlju. Vagner ne pominje otvoreno ovo svoje novo

delo, ali već slika atmosferu koja u njemu vlada: Hrist je rođen i oko

njegove ličnosti, koju su slikali jevanđelisti i viteška književnost, ispreda se

mnogo legendi. Među njima je i legenda o svetom Gralu, peharu iz kojega

je Hristos pio na poslednjoj večeri. Ta priča je stožer oko kojega Vagner

gradi svoju novu operu »Parsifal«. »Parsifal« je poslednja Vagnerova

opera. Izgleda da je veliki nemački muzičar, koji je celog života bio

privržen izvesnom mističnom simbolizmu, hteo da zaključi ne samo ciklus

svojih legendi već i svoj život jednim delom napisanim u čast pobede

ljudskog milosrđa nad hladnom vrlinom bogova sa nordijskog Olimpa.

re mnogo, mnogo godina, možda pre

više od stotinu, više od hiljadu godina,

u nekoj šumi živela je jedna majka sa

jedincem sinom. Majka je bila mlada, ali nevesela

i bolesna, pa se zato i zvala Hercelajda. To je

tužno ime jer znači »patnja srca«. Dečak je bio

lep i obestan i zvao se Parsifal, bezazlena luda,

nezlobiva usijana glava. Majka ga je samo tako

zvala pošto je primetila da se razlikuje od ostale

dece, jednostavan kao ptičice u šumi i plah kao

letnja oluja.

Kad je Parsifal došao na svet, njegov otac,

hrabri ratnik, pao je u jednom boju. Tada je

Hercelajda rekla sebi:

— Budem li živela među ljudima u gradu, i

moj sin, jedini u majke, jednog dana može

poželeti da postane ratnik. Ako se lati oružja, poći

će u rat i napustiće mene, svoju roditeljku. A

možda će i on kao otac mu, poginuti u nekom

ljutom okršaju. Bolje je pobeći od ljudi, od

njihovih kavgi i okršaja. Tako bar Parsifal nikad

neće videti ni mača ni štita, ni šlema, nikad me

neće napustiti i neće se izložiti opasnosti da mlad

izgubi život kao njegov roditelj.

Iz ljubavi prema sinu Hercelajda je, dakle,

pobegla sa svojim čedom u šumu. Mlađa majka i

njeno detešce u početku su se hranili ptičjim

jajima, mlekom divljih koza i travom. Kasnije,

kad se Parsifal već zamomči i stasa u krepkog

mladića, on načini luk i strelu i nauči da lovi

zečeve i veprove. Majka i sin živeli su srećno u

svojoj osami. No, jednoga dana Parsifal se, goneći

jedno meče, udalji suviše od svoje kolibe, zabasa

na stranputicu i odluta čak do kraja šume.

Drumom, nedaleko od njega, jahala su tri

naoružana ratnika. Parsifal razrogači oči od čuda

kad vide sav taj njihov sjaj, pa im pritrča i zamoli

ih da ga povedu sa sobom. No ratnici mu se slatko

nasmejaše, obodoše svoje lepe, brze ate i

odjezdiše u nepoznatom pravcu. Parsifal krenu za

njima brdima i dolinama dok najzad sasvim ne

zaluta i skrenu s puta. I tako se sam, sa lukom i

strelom, morao braniti od zveri i razbojnika.

Čudni dečak je bio strah i trepet za okolinu i

svi su mu se sklanjali s puta. No on uopšte nije

bio svestan svoje snage, niti je slutio kakve ga sve

opasnosti vrebaju. Bio je to bezazlen i obestan

dečak koji je želeo samo jedno: da nikad ne

zastane na svom putu i da neprestano ide dalje. I

tako se jednog dana obre na Monsalvati, u

podgorju planine Grala.

To je bila neprohodna planina, krševita i

vrletna. Teško onom ko bi se usudio da se na nju

popne!

Na toj planini je neki vitez, po imenu Titurel,

podigao hram u kojem je čuvao Gral, to jest pehar

sa poslednje Hristove večere. Samo ljudi čista

srca mogli su ući u taj hram i ostati u službi

Gralu. Oni su oblačili bele haljine, uvijali se u

bele ogrtače na kojima je bila izvezena bela

golubica. Hranili su se hlebom, pili su vino i time

su se zadovoljavali.

No kad je Parsifal stigao na Monsalvatu, mir

hrama je bio narušen velikom nesrećom. Neki

opaki vitez, volšebnik Klingsor, bio je tako zao da

se nije mogao popeti na planinu Grala pa je, ljut

zbog toga, u podnožju brega, na obronku naspram

obronka pod kojim je stajao Parsifal, za inat

podigao čarobni zamak, okružen bujnim parkom.

Klingsor je, služeći se vradžbinama i uz pomoć

jedne veštice koju je doveo u svoj dom da mu se

nađe pri ruci, u taj zamak domamljivao vitezove

Grala i jednog po jednog zarobljavao.

Prvi kralj Monsalvate Titurel, oronuo i

posustao, ustupio je presto sinu Anfortasu i rekao

mu:

— Pođi, sinko, bori se protiv Klingsora i

oslobodi vitezove sa Monsalvate smrtne

opasnosti.

Anfortas tako krenu da satre bezakonje, ali i

njega namamiše u čarobne Klingsorove vrte. Lepa

čarobnica Kundri dočeka ga oberučke, obasu ga

hvalom i počastima i poče da se oko njega

umiljava i da mu laska, a kad Anfortas zaspa,

zaboravivši na sve, Klingsor se pojavi i oduze mu

mač. Kad se mladi kralj probudi, pokuša da vrati

mač, ali Klingsor ga njime rani u bok.

Vitezovi Grala, koji upravo tada naiđoše, s

teškom mukom oslobodiše svog kralja i vratiše ga

na Monsalvatu. Sada je kralj ležao u postelji

izmožden od rane koja nikako nije mogla zaceleti

i kidao se što je doživeo takav sram da mu

neprijatelj oduzme mač i da sam, iako kralj,

upadne u Klingsorove mreže. Uzalud su vitezi u

dalekom svetu tražili za njega meleme i trave.

Čak se i Kundri pokajala, jer bi povremeno uspela

da se otme uticaju volšebnika i, prerušena u

strasnu Ciganku, služila bi vitezove. Ona je čak iz

Arabije donela neki čudotvorni lek od kojeg je

trebalo da kralju zaceli rana, ali ni to nije

pomoglo. Anfortasa je bolelo telo, ali i duša, i

jedva je uspevao da svakoga dana blagoslovi hleb

i vino kojima su se hranili i pojili čuvari Grala.

Razume se, Parsifal o svemu tome nije ništa

znao kad je stigao u podnožje Monsalvate. Išao je

svojim putem i, ne prezajući od nepristupačne

strmine koja se pred njim isprečila, peo se

neobično lako. Kad je prevalio krševiti predeo,

pred njegovim zadivljenim očima se ukaza predeo

kakav nikada dotad ne beše video. Ceo taj predeo

pripadao je čuvarima Grala i bio okružen gustim

šumama punim cveća.

Na samom planinskom vrhu, koji je bio još

daleko, nalazio se hram, sav od zlata i mermera,

levo od njega ležalo je plavo jezerce, nalik na oko

neba. Na tom jezeru, neki vitezovi, bez oružja, u

belim haljama, neobično pažljivo su kupali jednog

ranjenika.

Parsifal je upravo nameravao da im priđe, ali

ga u tome spreči jedan labud koji mu pretrča put.

Neiskusni mladić hitro podiže luk i strelu i pogodi

labuda, koji tužno kriknu i pade na zemlju, a belo

perje mu se zarumene od krvi.

Dotrčaše užasnuti vitezovi, jer su životinje na

Monsalvati bile zaštićene i niko se nikad nije

usudio da ih lovi i ubija. Vitezovi se okupiše oko

smrtno ranjenog labuda i jedan od njih, star i

vremešan, upita dečaka:

— Jesi li to ti gađao labuda?

— A ko bi drugi? — odgovori Parsifal gordo.

— Moja strela nikad ne promaši, u letu pogodi

svaku pticu.

— Kako si mogao? — opet ga upita časna

starina, ali ne ljutito, već beskrajno tužno. — Zar

nisi primetio da ti u ovoj šumi zverčice i ptice

prilaze sa toliko poverenja? Da mi je znati šta ti je

skrivio taj jadni labud! Bio je tako lep kad je

plivao jezerom, a šta ćeš sada s njim? Gle, kako

mu se sklapaju oči, pune su bola i optužbe.

Priznaješ li svoj greh?

— Nisam znao da je to greh — odgovori

Parsifal iskreno začuđen.

— Iz kog si kraja? — upita ga Gurnemanz,

stari vitez.

— Ne znam.

— Ko ti je otac?

— Ne znam.

— Znaš li bar kako se zoveš?

— Ne sećam se.

— Je li moguće? Zar nam baš ništa ne umeš o

sebi reći — začudi se Gurnemanz.

— Živeo sam u neprohodnoj šumi... Majka mi

se zove Hercelajda poče da priča dečak,

namrštivši se jer je pribirao misli i naprezao se da

se seti svoga života, ali jedan opor glas mu

preseče reč:

— Tako je: on je sin Hercelajde. Videla sam

je kad sam prolazila šumom. Zamolila me je da

joj pozdravim sina i srce joj je prepuklo od bola

za njim, jer je otišao da se više ne vrati.

Tako reče Kundri, prkosna Ciganka, koja

odjednom iziđe iz nekog žbuna.

— Zar je moja majka umrla? Pazi šta govoriš!

— viknu Parsifal i nasrnu na došljakinju, stisnuvši

pest. Gurnemanz ga zadrža, a mladić, tresući se,

pade mu u zagrljaj. Stari vitez pokuša da ga

očinski nežno uteši, a za to vreme je mislio:

— Ko je ovaj divljašni momak? Pošto je

uspeo da se popne na Monsalvatu, mora da je

čovek čista srca, jer bi mu inače pristup na ovu

goru bio onemogućen...

I Gurnemanz se opomenu da je jednoga dana,

dok su se ostali vitezovi bavili Anfortasom i

nastojali da ga izleče, na dragocenom peharu koji

su čuvali u hramu, pročitao ove reči: »Strpljivo

čekaj jednu ludu čista srca koju će prosvetliti

milosrđe.« Ovaj momak je po svemu sudeći bio

luda čim nije znao ni kako se zove i ovako čudno

se ponašao. Jesu li se na njega odnosile one reči

zapisane na Gralu?

— Mladiću, idi sad svojim putem! — reče mu

starac glasno. — Ostavi labude na miru!

I tako se Parsifal opet nađe sam u svetoj šumi.

Pošto ga niko nije zadržavao, on se probi kroz

besputni čestar i siđe obronkom Monsalvate,

njenom suprotnom padinom.

»Idi svojim putem« rekao mu je stari vitez.

Lako je to reći, ali koji je put bio njegov? To nije

znao, Parsifal ništa nije znao, samo je osetio da ga

srce boli zbog smrtno ranjenog kralja. Odjednom

se ražalosti zbog njegovog mrtvački bledog lica,

prozirnih ruku, rumene krvi, koja mu je tekla iz

boka. Parsifal je nasumce, kao slepac, silazio

obronkom i postepeno, ne opažajući to,

približavao se divnim parkovima i začaranom

Klingsorovom zamku.

Opaki Klingsor, zatvoren u najvišoj kuli

svoga zamka, gledao je u čarobno ogledalo i

šaputao:

— Evo ga, približuje se, približuje se

najopasniji od svih njih! Parsifal, luda čista srca!

Dođi, Kundri, zove te tvoj gospodar, o dođi, ružo

pakla, i spasi moju dušu od dušmana!

Veštica ču njegovo dozivanje u šumi Grala,

gde je bila zaspala u jednom žbunu. Ona se prenu

iz sna, po ramenima joj se rasuše mrki, ciganski

uvojci, pa se hitro, kao da jezdi na krilima vetra,

sjuri niz padinu, pope se na kulu u kojoj je pored

ogledala čamio njen gospodar. No, bila je

mrgodna, nekako nakrivo nasađena, i ćutala je.

— Gde si se dela, robinjo? — upita je

Klingsor. — Da nisi posluživala vitezove Grala,

pokušavajući da otkupiš grehe koje si počinila?

To je nemoguće, nemoguće je to, robinjo!

Anfortasa niko neće moći da isceli! Sama si ga

domamila ovamo, kao i druge, kao što ćeš ih sve,

jednog po jednog, domamiti, dok Gral ne bude

moj kao što je moje ovo koplje! Ali pazi: pribli-

žava nam se najopasniji od svih vitezova Grala,

luda čista srca. Idi, Kundri, namami ga u moj park

i začaraj ga tako da više nikada iz njega ne iziđe.

— Neću! — viknu veštica.

— Šta kažeš? — povika Klingsor. To ti

zapovedam ja, tvoj gospodar. Zar ne vidiš? Već je

stigao do spoljnjih zidina! Naočit momak, nema

šta! Hej, vitezovi!

Kad to reče, Klingsor zasvira u rog koji mu je

visio o pasu. U zamku se začu zveket oružja:

vitezovi, Klingsorovi robovi, koji su nekada bili

čuvari Grala, sa kopljima i mačevima nasrnuše na

mladića.

On se zaprepasti, ali ipak prihvati borbu:

prvom vitezu koji se pred njim isprečio ote mač i

poče njime da kosi levo i desno po mnoštvu koje

ga je sa svih strana napadalo. Ranjeni, uplašeni od

njegove žestine, vitezovi se povukoše; Parsifal

uđe u začarani park. Presrete ga grupa devojaka,

lepih kao cveće, i poče da ga grdi:

— Zločesti viteže!

— Zašto si ranio naše drugove?

— S kime ćemo se sada igrati?

Zatim mu se nasmejaše i počeše da igraju oko

njega:

— Lepi viteže!

— Igraj se ti sada s nama!

— Ostani s nama!

Parsifal ih je začuđeno gledao, ali nisu ga

naročito uzbuđivali ni njihovi prekori ni njihovo

pozivanje.

— Kako ste lepe i mirisne! — reče on. —

Jeste li i vi cveće?

— Cveće smo — odgovoriše devojke i

zasmejaše se. — Za tebe smo procvetale!

— Ali, ako ne ostaneš s nama, sparušićemo

se! — Ako nas ne budeš voleo, umrećemo!

I tiskale su se oko njega, saletale ga.

— Pustite me! — viknu Parsifal. — Kako se

mogu igrati s vama kad me ovako gušite i ne date

mi da dišem? Sve i da hoću, ne mogu se s vama

igrati kad ste takve! Pustite me da odem!

Uplašene devojke se razbežaše a onda se začu

neki umilni glas:

— Parsifale, ostani!

Momak zastade, jer se začudi što čuje svoje

ime, to ime koje je već odavno bio zaboravio. To

ga je zvala Kundri, po imenu ga je zvala Kundri,

koja se bila tako čudesno promenila! Niko, a

kamoli bezazleni Parsifal, ne bi u njoj sadašnjoj

mogao prepoznati onu divlju Ciganku sa

Monsalvate! Sada je bila prava lepotica.

Zaogrnuta raznobojnim koprenama, ovenčana

ružama, počivala je na ležaju od cveća.

— Jesi li me to ti zvala? — upita je on.

— Jesam, Parsifale!

— Otkud znaš kako se zovem?

— Poznajem tvoju majku Hrcelajdu, a

poznavala sam i tebe kad si živeo u onoj šumi. Ti

se toga ne sećaš! Hoćeš li ostati sa mnom?

Pričaću ti o tvojoj majci i o tvom detinjstvu ...

— Ne mogu ostati — odgovori joj Parsifal

odlučno. — Treba da potražim...

Ali šta? To nije znao, ali istog trenutka mu se

odjednom učini da je sve shvatio, da mu se pamet

prosvetlila, pa produži: — Treba da potražim neki

balzam da njime izvidam ranu Anfortasu, kralju

Monsalvate!

— Zašto? Pa on ti nije ni rod ni pomoz' bog

da se za njega toliko brineš! — zaintači čarobnica.

— Biće bolje da ostaneš sa mnom, Parsifale!

Dođi!

Parsifal joj priđe, ali tada se još više pribra.

Milosrđe koje je osetio prema Anfortasu

blagotvorno je delovalo na njegov um i on se

potpuno razabra. Ta žena... taj čudni park...

možda je tako uhvaćen i Anfortas, možda su ga tu

i ranili...

— Pusti me! — viknu mladić. — Treba da se

vratim kralju. Ko ga je ranio? Ti to sigurno znaš!

Uveren sam da ste to učinili vi, u svom prokletom

parku!

Tada Kundri kriknu jer oseti da gubi žrtvu, da

joj plen izmiče iz ruku. U pomoć joj dotrča

Klingsor pa, podigavši koplje, nenadano

osokoljen, viknu koliko ga je grlo nosilo:

— Stani, Parsifale, ako ti je život mio!

Koplje polete iz snažnih ruku, zadrhta u

vazduhu, pa munjevitom brzinom stiže do

Parsifala, ali se, nekim čudom, zaustavi u

vazduhu iznad same njegove glave.

Parsifal uhvati koplje i tada se sve sruši,

propade u bezdan, i park i zamak, a u tom ponoru

i sam Klingsor slomi vrat. Kundri se baci u

ruševine i opet zapreti:

— Čuj me, Parsifale, ako me napustiš, nikad

nećeš naći mira, niti puta u kraljevstvo Grala!

Parsifal je ču, okrete se prema njoj, i reče joj

sasvim staloženo:

— Ako želiš da se spaseš, Kundri, znaš gde

ćeš me naći. — I ponovo krenu na put sa onim

kopljem u ruci.

* * *

ut je bio dug i naporan. Gde li je vrh te

planine? Gde li je hram na Monsalvati?

Više se ništa nije razaznavalo: sve je

obavila gusta magla. Parsifal je pešačio, pešačio,

peo se zamornim uzbrdicama, prelazio preko reka

i dolina. Gde je ostalo kraljevstvo Grala? Niko to

nije umeo da mu kaže i prokletstvo Kundri

odzvanjalo mu je u ušima. »Nikad nećeš naći

mira, niti puta u kraljevstvo Grala!«

Za to vreme, na vrhu Monsalvate, Anfortas se

borio sa životom! Vitezovi su bili na izmaku

snage jer im je ponestalo hleba i vina, pa su se

hranili samo korenjem i divljom travom. Stari

Titurel je presvisnuo od jada, stari Gurnemanz je

ne govoreći ništa lutao šumom, očekujući »ludu

čista srca« da spase kralja i Monsalvatu.

Prošlo je gotovo godinu dana od trenutka

kada je Parsifala oterao sa Monsalvate kao

bezosećajnu budalu. Gurnemanz, onemoćao od

patnji i gladi, sedeo je jednom pred rasvit na

pragu jedne siromašne kolibe u svetoj šumi. Pored

njega je sedela Kundri, ogrnuta prostom

kabanicom, bleda kao nebo u cik zore, a niz

obraze su joj tekle suze, slične jutarnjoj rosi.

Odjednom ispred njih iskrsnu vitez u mrkom

oklopu.

— Ko si ti? — upita ga Gurnemanz, ustavši.

— Kako si došao ovamo?

Vitez ga pogleda i ništa mu ne odgovori, ali

polako diže vizir i pogleda starca sa beskrajnim

sažaljenjem, a koplje koje je držao u ruci uzdrhta

pri tom.

Gurnemanz pogleda to koplje i prepozna ga,

vide mladićevo lice i povika:

— Ko si ti? Već sam negde video te oči, već

sam negde video to lice... Kako si došao do tog

koplja?

— Ja sam Parsifal — odgovori vitez u mrkom

oklopu. — I ti si meni poznat. Jednog dana si me

poveo u hram Grala. Odvedi me i danas! Vidiš,

donosim ti sveto koplje. Da znaš samo kako sam

se promenio! Neka strašna sila me neprestano od

vas odvraćala, vukla me na drugu stranu, sve dalje

i dalje. Ali danas sam našao pravi put. Smiluj se

na mene i odvedi me još jednom u hram Grala...

Rekavši to, Parsifal kleče i zari koplje u

zemlju. Gurnemanz uzdrhta, okrete se Kundri i

reče:

— Hodi, prihvatićemo hodočasnika koji

donosi spas Gralu.

Tada pruži ruku i umoči je u vodu koja je

žuborila pored stene, poškropi njome Parsifalovu

glavu i reče:

— Budi blagosloven ovom čistom vodom.

Neka nedaće i patnje uvek budu daleko od tebe.

Proklet ko te prokune, blagosloven ko te

uzblagosilja.

Kundri, međutim, pade ničice pred došljakom

pa mu skide obuću, opra izubijana stopala i osuši

ih svojom kosom.

Parsifal je pogleda udivljeno. Zatim i on

zahvati vode u dlan, poprska njome ženinu glavu i

reče:

— I ja tebe blagosiljam, ženo, da odsada

veruješ u ljubav!

Sunce je upravo bilo izgrejalo i blesnula je

rosa na livadi. Cveće, još rosno, širilo je latice na

svetlosti, kao da i ono ustaje na molitvu.

Oglasiše se zvona sa Gralovog hrama.

Gurnemanz uvi Parsifala u svoj beli ogrtač i

krenu s njim prema hramu.

* * *

rujanje zvona bivalo je sve jače. Evo

hrama, evo velike lađe u hramu. Pa

ipak, sve je nekako tužno, mračno i pusto.

Vitezovi pevaju pogrebne pesme pored

Titurelovog odra, a Anfortas ječi na prestolu,

prekrivenom purpurnom prostirkom i rukom

pritiska bok iz kojega šiklja krv. Četiri dečaka mu

prinose kovčežić sa Gralom, jer kralj želi da danas

poslednji put obavi obred.

Smrtno bled, on se prozirnim rukama maši

pehara, ali bela halja porumene od krvi, kralj

kriknu i pade u bunilo:

— Sklonite, sklonite taj pehar! Samo ga otac

moj može dodirnuti. Ja ne! Šta sam bogu zgrešio

te me ovako kažnjava? Gde je sveto koplje?

Anfortas je živeo u bezakonju! Anfortasove ruke

nisu čiste. On ne može dotaći Gral!

Dečaci ustuknuše, zbunjeni. Vitezovi

pokušaše da umire kralja koji je u groznici ustao

sa prestola i počeo da tetura. Kad priđe Parsifalu,

koji je obzirno stajao po strani, uvijen u beli

ogrtač, Parsifal pruži sveto koplje prema kralju,

dotače mu njime ljutu ranu, pa reče:

— Budi blagosloven, kralju naš, i neka ti je za

sve bogom prosto! Neka je blagosloveno

stradanje tvoje koje me nauči milosrđu!

I tada, gle čuda, krv stade, rana zacele i kralj

pade na kolena pred Parsifalom. Odsada će

Parsifal biti kralj Monsalvate. Anfortas je bio

svestan da to tako mora biti.

Novi kralj, svečano i polako, uze u ruke sveti

pehar i diže ga iznad glava vitezova, koji pred

njim padoše ničice. Tada iz svetog koplja kanu

kap krvi na pehar, svetlost ozari plavu kupolu

hrama sa koje slete bela golubica raširenih krila.

Hor dečaka zapeva:

— Neka je blagoslovena ljubav i milosrđe!

Mir čuvarima Grala!

Dečacima se pridružiše vitezovi pa i oni s

njima zapevaše. Patnja beše zaboravljena, milost

je ozarila čuvare Grala, a Parsifalove čiste ruke

podeliše im hleb i blagosloviše vino u zlatnim

sudovima.

KRAJ

LOENGRIN Loengrin, sin Parsifala, junak je saksonskog sveta najsličniji herojima

starih mediteranskih mitova, junak jedne skoro religiozno zamišljene

čistote. Njegovo rođenje je pomračeno tajnom prokletstva: on je sin viteza

koji je osvojio sveti Gral. Do tragičnog raspleta dolazi zbog preterane

radoznalosti žene koja, mučena željom da sve zna, pretera u raspitivanju o

njegovom poreklu i time ga natera da je napusti, odlazeći niz reku na

brodiću u koji je bio upregnut labud.

Legenda je tipična za srednjovekovni svet i u njoj se dešava ono isto što i u

svim pričama ove vrste: vitez oslobađa devojku kojoj prete strašne

opasnosti i uzima je za ženu, pod uslovom da ona nikada ne pokuša da

pronikne u tajnu njegovog porekla. Žena podleže iskušenju i to na takav

način da heroj mora ponovo da ode u progonstvo koje simbolizuje

pročišćenje duše.

LOENGRIN

va poslednja povest vrlo mnogo podseća na bajku pa pripovedač

poželi da je počne onim poznatim... »Živela jednom ... «

Pa onda, i počnimo tako.

Živela jednom, pre mnogo, mnogo vekova neka veštica, po imenu Ortruda.

Stanovala je u jednom zamku u okolini grada Antverpena u Brabantu, jer je

bila kći nekog kneza, takođe zlog čoveka. Posle očeve smrti, Ortruda je

nasledila zamak i u njemu je samovala. Nikog nije volela i ničije srce se

nije privilo k njenom srcu, ali ipak, pusta samotinja joj je teško padala, a

sem toga bila je i veoma častoljubiva. Nije joj bilo dovoljno što ima zamak

i što je kneginja, želela je da ima kraljevski dvor i da bude vojvotkinja od

Brabanta, i to po svaku cenu, pa makar zbog toga stradalo, ni krivo ni

dužno, i neko ljudsko biće. Pošto to namisli, Ortruda poče da kuje paklene

planove, dostojne jedne kćeri mraka.

Treba da znate, nekako baš u to doba kad je Ortruda počela da snuje

razne spletke, vojvoda od Brabanta naprasno umre. Za sobom je ostavio

dvoje nejačadi: Elzu i Gofreda, o kojima se starao njihov rođak grof Fridrih

od Tetramonda. Preminuli vojvoda je na samrti izrazio želju da Gofred, kad

odraste, nasledi krunu, a da se Elza uda za grofa Fridriha.

A sada čujte šta je smislila opaka veštica! Ona je često sa svoga

prozora vidala malu Elzu kako sa bratićem trči travnjacima. Jednog dana,

ona na razigranu dečicu baci čini i namami malog Gofreda na obalu reke

Šelde, koja je proticala tim predelom. Kad veštica osta sama sa dečakom,

dotače ga čarobnim štapićem i pretvori u snežnobelog labuda koji tužno

zakrešta i otpliva niz reku.

Elza je dugo tražila svoga milog bracu, trčeći livadama i šumama.

Dozivala ga je sve beznadnije i naposletku se pred veče sama vrati u dvor,

gušeći se u suzama. Podigoše se vitezovi i sluge i krenuše u potragu za

dečakom: s njima pođe i grof Fridrih. Cele noći su dozivali dečaka, tražili

ga, osvetljavajući put bakljama, ali sve beše uzalud. Od njega nije bilo ni

traga ni glasa kao da je u zemlju propao! Samo se negde daleko, daleko na

reci čuo promukao krik jednog labuda.

Svi su silno žalili Gofreda jer dečak beše ljubak i umiljat pa nije bilo

onog ko ga nije voleo. Ipak, njegov nestanak se najviše kosnuo Elze... A

njoj su tek predstojale nove muke i nova stradanja.

Posle nekoliko dana, Ortruda, raskošno odevena i nagizdana kao

paunica, pojavi se u dvoru i otkri Fridrihu strašnu tajnu.

Veštica izjavi da je tobože sa prozora videla malu Elzu kako je prišla

reci a zatim u nju gurnula brata. To je, rekla je Ortruda, Elza bez sumnje

učinila zato da bi postala vojvotkinja od Brabanta i udala se za čoveka koga

sama izabere, a ne za grofa Fridriha, koga joj je otac namenio.

Fridrih najpre nije hteo da veruje u tu optužbu, ali Ortruda je nastojala

da ga ubedi odlučnim glasom i iznoseći pojedinosti koje su zaista izgledale

verodostojne. Grof smesta pozva Elzu a ona, bezazlena, zbunjena, nije

umela da se pred njim opravda. Zločin za koji su je optuživali činio joj se

tako strašan da ga gotovo nije mogla shvatiti pa nije ni našla reči kojima bi

se mogla oprati. Fridrihu je to bilo sumnjivo, pa uveren u njenu krivicu,

zapovedi joj da ne napušta svoje odaje dok ne bude pozvana da joj se sudi

pred kraljem, koji je svake godine obilazio njihove krajeve i u njima delio

pravdu. U to doba su sve germanske zemlje kojima su upravljali vojvode ili

grofovi bile pod vlašću samo jednoga kralja, koji se još zvao i car. Samo je

kralj imao neograničenu vlast nad svojim podanicima i raspolagao

njihovim životima, pa je on morao i da sudi u teškim slučajevima, kakav je

bio ovaj Elzin.

U očekivanju da kralj, obilazeći germanske zemlje, stigne i u Brabant,

Elza je zadržana u pritvoru i na pravdi boga mučena neprestanim

saslušavanjima. Fridrih se sve više užasavao zločina koji je ona navodno

počinila i sve više nasedao Ortrudinom laskanju, pa reši da se oženi

častoljubivom volšebnicom koja ga je potpuno omađijala svojim

čarolijama.

Najzad u Brabant stiže kralj Henrih u pratnji vernih saksonskih i

tirinških plemića. U zemljama drevne Germanije bio je običaj da se pravda

deli i da se sudi napolju, pod vedrim nebom, pred plemstvom i narodom.

Sutradan posle kraljevog dolaska narod je od ranog jutra počeo da se

okuplja na prostranoj čistini između grada i reke koja je bila određena za

mesto suđenja. Kralj sede na presto od netesanog drva, pod velikim

hrastom. Pored njega stadoše izbrane vojvode, saksonski i tirinški knezovi,

a naspram njih brabantski grofovi i plemići, okupljeni oko Fridriha i

Ortrude. Čistina se prostirala u nedogled i na njoj se sleglo mnoštvo

naroda, vazala i slugu. U sredini, između prestola i kralja i brabantskog

plemstva, ostao je slobodan, širok prostor. Na taj prostor kroči kraljev

glasnik i četiri trubača koji glasno zatrubiše i tako upozoriše narod da bude

pažljiv. Zatim glasnik pozdravi kralja, a odgovoriše, mu Brabanti udarajući

rukom u štitove. Tada kralj progovori:

Čujte me, ljudi iz Brabanta! Dohodim vam iz daleka da od vas tražim

pomoć za spas Germana. Naše carstvo su nekad davno bili ugrozili divlji

Ugri. Ja sam ih porazio i s njima sklopio devetogodišnji mir. Sada je naš

mirovni ugovor istekao i Ugri opet ugrožavaju naše granice. Hoćete li ići sa

mnom na vojsku na Ugre? Jeste li spremni da se na oružje dignete i

priteknete mi u pomoć? Hoćete li ići u boj?

A knezovi narodni opet počeše da udaraju u štitove i povikaše svi kao

jedan:

Mi kao i ti! Oružje naše kao i oružje tvoje! Konji naši kao i konji tvoji!

Spremni smo, kralju, da se borimo u slavu germanskog carstva!

Tada kralj produži strogim glasom:

Ljudi iz Brabanta, neka vam se ruke ukrepe i hrabri budite! No zasad

vas nalazim neslogom razjedinjene i bez predvodnika, glavara odabranog!

Zašto vas takve nahodim? Fridriče, grofe od Tetramonda, govori ti u ime

svih. Reci mi: kako to da je među vama došlo do ovog neželjenog rascepa?

Tada istupi Fridrih i pred licem kralja germanskog otvori priču svoju i baci

tešku optužbu.

— Stari vojvoda smiri se i ode bogu na istinu. — reče. — Na samrti

poveri mi on starateljstvo nad potomcima svojim: Elzom i Gofredom. Elzu

nameni meni za nevestu, a Gofreda za budućeg vojvodu od Brabanta! Ali

se desi da Elza, iako maloletna, bude zla. Ona ubi nejakog Gofreda — da

umesto njega zavlada i da se uda za nekoga koga više voli od mene.

Užasnut njenim zločinom, ja je, o kralju, zadržah u pritvoru, očekujući sud

tvoj i uzevši Ortrudu iz doma oca njenoga, prionuh uz nju i udružih svoj

život s njenim. Sada te molim, u ime pravde, da Elzu kazniš i meni ustupiš

krunu Brabanta.

Kralj sasluša Fridriha, promeni se u licu, rastuži i začudi. Kad Fridrih

reče šta je imao da kaže, on zapovedi da izvedu mladu prestupnicu.

I iziđe Elza pred kralja u beloj haljini, a dve družbenice su je pratile uz

sažaljive poglede. Kralja duboko dirnu mila i smirena pojava optužene

device i upita je, uzalud pokušavajući da bude strog:

— Elza od Brabanta, priznaješ li me za sudiju sagrešenja svoga?

Devica diže pogled, i sjajne, plave, sanjarske oči, sa puno poverenja

upre u kralja:

— Znaš li za kakav težak zločin si optužena? — upita je on.

Devojka opet pognu glavu i time potvrdi da to zna.

— Šta imaš da kažeš u svoju odbranu? — opet je upita krunisani

sudija.

Elza ga pogleda i ni reč ne proslovi, samo rukom odmahnu,

neodređeno, smeteno.

Kralj, tronut, poče nastojati:

— Elza, brani se pred sudom! Priberi se! Uzdaj se u mene!

I tada devojka progovori zanesenim glasom:

— Plakah, kralju moj, tog dneva dalekog, plakah i kad već ne mogoh

plakati! I tada mi se učini da lelek moj odjekuje preko svih šuma, preko

gora, i zaspah smirena. Tad usnih...

— Šta reče to, Elza? — prekide je kralj začuđeno, pokušavajući da je

trgne iz sanjarenja. Brani se, kad ti kažem, ne buncaj koješta!

No Elza produži:

— U snu mi se tada javi neki vitez i stade preda me, lep i svetao, u

sjajnoj odori, s oklopom od srebra. Zlatan rog visio mu je o boku, a ruka

počivala na maču. On mi priđe i smehom me svojim osokoli, rane mi srca

izvida. Eto, gospodaru, iako sam na muci velikoj, on je moje uzdanje i

moja velika nada. Njega očekujem... On će se boriti za mene, on će me

opravdati.

Narod što se na čistini beše slegao, dirnut, uzdrhta, a kralj neodlučno

upita grofa od Tetramonda:

— Fridriče, koga optužuješ? Dobro razmisli da čin ti nije prenagljen.

Jesi li siguran da je ta devica kriva, stojiš li iza svoje optužbe?

— Ne bio ja Fridrih ako nije tako! Mogao sam vam dovesti i svedoke.

Ali to nisam hteo da učinim: moj ponos, moje ime, to mi nisu dozvolili.

Spreman sam čak da optužbu potvrdim mačem. Spreman sam i na to! Ko

želi da sa mnom ukrsti mač?

— Niko od nas! — povikaše izabrane vojvode. — Svi listom se

uzdamo u te, na reč ti verujemo!

— I ja ti verujem, Fridriče, — reče kralj — i želim da te ovenčam

krunom Brabanta i podignem te nad zborom žitelja tvojih. Ali, razmisli

dobro, ne dođe li ti neko s prevarom, ne uputi li te smeru pogrešnom?

Dokaza nemam ni putokaza, teško se u ovom razabiram: neodlučan sam i

odluke doneti neću. Jedino Sud Pravde može valjano presuditi.

— Sud Pravde! Sud Pravde! — povikaše tada svi okupljeni, i plemstvo

i narod.

U to doba, među germanskim narodima beše običaj da se pribegne

Sudu Pravde u svim onim slučajevima kada mudrost ljudska ne može da

donese presudu. Tužilac i optuženi ili neko ko se za njega bori, dele

megdan, ogledaju se u borbi. Verovalo se da u toj borbi ne može pobediti

jači, već onaj na čijoj strani je Pravda. I sada su svi želeli da se tako sudi.

Kralj se obrati Elzi i upita je:

— Koga ćeš izabrati za svoga borca?

— Izabraću viteza iz svoga sna! — odgovori mu Elza, jednako obuzeta

svojim snoviđenjem. — Ponudiću mu život svoj, očevinu i krunu Brabanta.

Kralj dade znak, i glasnik opet stupi na čistinu, rasporedi četiri trubača

na četiri strane sveta i zapovedi im da zatrube i pozovu neznanog viteza.

Zatim i sam na sav glas viknu:

— Dodi, borče Elze od Brabanta, da učestvuješ u Sudu Pravde!

Glas trube i glasnika razlegoše se šumom i vrhovima planina, ali niko

se ne odazva, niko ne dojaha. Fridrih tada, sav srećan, viknu:

— Šta velite, jesam li je nepravično optužio? Šta velite, hoće li neko

doći da je brani?

I kralj se okrenu Elzi i pogleda je u nedoumici.

— O kralju moj, — poče da ga preklinje nesrećnica — treba ga još

jednom pozvati. Moj vitez je veoma daleko i možda nije čuo naš zov!

— Dođi, borče Elze od Brabanta, da učestvuješ u Sudu Pravde!

Posle tog ponovnog poziva, zavlada grobna tišina.

Narod koji se slegao na obali reke, zažagori. Svi se okrenuše. Žagor je

bivao sve glasniji, a onda se začuše radosni pokliči:

— Čudo! Čudo! Evo borca! I to kakvog borca!

Kralj ustade sa prestola, pa i on ugleda neobičan prizor.

Rekom je plovila nekakva neviđena lađa koju je vukao snežnobeli

labud. U lađi je stajao plavi vitez u srebrenom oklopu i jednom rukom

pridržavao balčak mača, dok je drugom čvrsto stezao zlatne uzde labudove.

Lađa pristade uz obalu i vitez stupi na tlo. Gotovo kao da ne primećuje

narod koji se oko njega okupio, ne obazirući se na to koliko ih je iznenadio

svojim dolaskom, on se naže prema onom labudu i ljubazno ga pozdravi:

— Zbogom ostaj, dragi moj labude! Hvala ti! Vrati se u kraj iz kojega

smo dobrodili i neka sve ovo bude za naše dobro. Zbogom!

A zatim, dok mu se narod s poštovanjem sklanjao s puta, vitez krenu

pravo kralju, pokloni mu se i pozdravi ga:

— Zdravo, Henriče, dični kralju, neka je blagosloveno kraljevstvo

tvoje i mač tvoj britki. Dohodim da s žene jedne skinem tešku optužbu.

Smem li da s tvojim dopuštenjem s njorne izmenjam nekoliko reči?

— Samo razgovaraj, glasniče Pravde, prozbori s njome reči pravedne!

— odobri mu kralj.

— Elza od Brabanta, — upita tada vitez devojku uzimaš li me za svoga

borca? Prihvataš li s puno vere da te štitim? Elza je zadivljeno gledala

viteza pa pade pred njim ničice i reče:

— Ti si mi uzdanje, spasioče moj!

— Hoćeš li biti moja ljuba ako za tebe pobedu izvojujem?

— Hoću, viteže moj, poveriću ti život svoj, ceo svoj život, daću ti sve

što imam, i krunu oca svoga.

— Elza, čuj me, — doda vitez ozbiljno — izvojujem li pobedu za tebe,

bude li suđeno da se venčamo i da vladam zemljom tvojom, moraćeš mi se

jedno zakleti da nikad, čuj me, nikad nećeš pitati kako se zovem, i iz kojega

plemena potičem. Nikad me nećeš smeti upitati iz kojega kraja dohodim: to

bi te unesrećilo!

— Nikad te to neću pitati, tako mi svega! — uzviknu Elza, ne

predomišljajući se ni trenutka.

— Jesi li dobro razumela, Elza? — ponovi vitez — nikad me ne smeš

upitati kako se zovem ni kojemu plemenu pripadam, ni iz kojega kraja

dohodim.

— Nikad te to neću upitati, gospodaru moj, nikad. Tako mi svega! —

obeća Elza još jednom.

U uzbudljivoj tišini koja je tada zavladala, vitez iziđe na čistinu i izjavi:

— Čujte me kralju, plemići i narode! Elza od Brabanta je nedužna i ko

je optužuje, laže. Spreman sam da je branim od svakoga ovim svojim

mačem.

Brabantsko plemstvo se okupilo oko Fridriha i počelo da mu savetuje:

— Čuj, Fridriče, bolje će biti da se povučeš. Ako neznanca štiti neka

božanska sila, ništa ti ne vredi što si hrabar. Bićeš poražen i postradaćeš.

Upamti to!

— Neću se povući: bolje da izgubim život nego da budem kukavica! —

spremno odgovori Fridrih. — Ma kakva ga sila štitila, ukrstiću svoj mač s

njegovim. Nisam lagao i pobediću, jer je tako pravedno.

— Neka bude! — naredi kralj. — Neka se na svakoj strani izdvoje po

tri štitonoše i neka premere borilište.

Odmah istupiše tri brabantska plemića i stadoše na Fridrihovu stranu, a

tri saksonska plemića stadoše na stranu nepoznatog viteza. Oni premeriše

borilište krupnim koracima i svuda okolo pobodoše koplja. Glasnik stade

usred borilišta i izjavi:

— Plemići i vazali, neka niko od vas ne omete borbu, u ime kralja! A

vi, borci, nemojte se služiti lukavstvom i prevarom. Neka Pravda bude

jedini sudija u vašoj borbi. U Pravdu se uzdajte, a ne u snagu kojoj vreme

prolazi ili u moć čarolija.

Zatim na megdanu ostade šest štitonoša, naslonjenih na koplja, i dva

borca. Kad glasnik dade znak, trubači objaviše početak borbe. Kralj udari

tri puta mačem u štit obešen o hrast. Kad udari prvi put, vitez i Fridrih

stadoše u stavu mirno, kad udari drugi put, isukaše mačeve, kad udari treći

put, poče teški okršaj. Čulo se kako mačevi udaraju u gvozdene oklope, ali

to kratko potraja: snažnim udarcem, vitez ubrzo obori grofa i vrh mača mu

upre u grlo pa mu reče:

— Fridriče od Tetramonda, tvoj život je u mojim rukama, ali ja ti ga

poklanjam da bi se mogao pokajati.

Štitonoše odmah zatim izvadiše koplja iz zemlje i na borilište pohrli

plemstvo i narod. Začuše se radosni pokliči i hvalospevi večnoj Pravdi.

Vitez zagrli ustreptalu Elzu i nežno joj reče:

— Jadna Elza! Zaslužuješ nagradu za sve ono što si prepatila. A Pravda

je htela da ja pobedim, ne zato što sam dobar borac, već zato što si ti

nedužna.

Sam, u jednom kutu, još na zemlji, Fridrih je, s licem u prašini,

jadikovao:

— Dobio sam zasluženu kaznu. Zauvek sam izgubio slavu i čast.

Pored njega Ortruda je šaputala, sa mržnjom gledajući viteza:

— Ko je taj kome je pošlo za rukom da savlada najjačeg borca u

Brabantu? I ko je taj labud? Taj labud koji ga je ovamo doveo? Je li

moguće da je sve izgubljeno, da moje čarolije gube moć kad je on u

pitanju? Ne, neću se još predati. Ima dana za megdana!

* * *

odista, zlurada veštica nije se predala i celog tog dana i cele te noći

mislila je na osvetu i kako će uništiti Elzu i njenog viteza.

Kralj je naredio da se njoj i Fridrihu oduzme celokupna imovina i da

u zoru napuste germanske zemlje. Sada su oboje, u ritama, kao dva

prosjaka, sedeli na stepenicama crkve, očekujući da grane sunce. Naspram

njih se dizao kraljevski dvor u kojem se cele noći pevalo i klicalo.

Fridrih, mračan i srdit, optuživao je ženu da ga je ona upropastila:

— Ti si mi rekla da si videla Elzu kako gura brata u reku, —

prebacivao joj je on — ti si me navela na zlodelo, ti si me nagovorila da

optužim jednu nevinu devojku, ti si me ubedila da se tobom oženim,

obećavajući mi časti i slavu i krunu Brabanta! A sada sam izgubio i časti, i

slavu i mač! Da bar njega imam, njime bih te smesta posekao da ne živiš

takva!

— Ti? — podrugljivo mu se obrati veštica. — Ti bi posekao mene!

Hrabar si, nema šta! Ubio bi jednu ženu kad nisi imao snage da ubiješ

jednog muškarca!

— Pravda mi je ruci oduzela snagu! — reče Fridrih. — Pravda je

pomogla neznanom vitezu!

— Kažeš Pravda? — na to će nevaljalica. — Otkud to znaš? Kako ne

razumeš da te taj stranac pobedio čarolijom? Doplovio je rekom, lađu mu je

dovukao labud... Samo volšebnicima tako nešto priliči, volšebnicima i

čarobnjacima. Odbio je da kaže kako se zove! Ubeđena sam da bi, kad bi

ga neko prisilio da govori, prestalo dejstvo čini. Na to mogu da se

zakunem!

Fridrih ju je slušao i njene lukave reči nađoše put do njegovog srca.

Ortruda produži:

— Ali samo Elza, samo ona može od njega tražiti da kaže kako se

zove. Jesi li ga čuo šta je rekao? Trebalo bi nju ubediti...

— Trebalo bi nju ubediti... — ponovi Fridrih, usrdno kao utopljenik

koji se hvata za slamku, u nadi da će se spasti.

— Ili bi ti — produžila je Ortruda — morao pokušati da ga raniš.... O,

da ti je nešto pošlo za rukom da ga raniš, makar u nokat, prestalo bi dejstvo

čarolija. To pouzdano znam!

— Trebalo bi ga raniti... — ponovi Fridrih. — Ali čuj, Ortruda, ako me

opet prevariš, platićeš mi to glavom!

— Neću te prevariti, videćeš, pa i ja se razumem u vradžbine. Veruj mi

još samo jedan dan. Da utvrdimo: ja ću se pobrinuti o Elzi, a ti o njenom

vitezu. Jedno od nas dvoje će uspeti.

Još se nije bilo razvidelo, a iz dvora je neprestano do njih dopirao

veseli žagor. Ortruda se prišunja dvoru pa, ćuteći i ne trepćući, stade u

zasedu kao divija zver. Vreme je sporo prolazilo, ali najzad ipak dođe

trenutak kad se Elza, u beloj haljini, sva ozarena, pojavi na balkonu.

Ortruda je pozva plačnim glasom i devojka se sažaljivo prema njoj okrenu.

Veštica joj reče:

— Elza, tvoja dobrota neće biti potpuna ako budeš u srcu svome

mržnju gajila prema nesrećnicima, ako ugnjetene budeš odbacila!

Elza savlada prezir koji je osećala prema Ortrudi i pozva je u dvor.

Veštica pade pred njom ničice, zamoli je da joj oprosti za svo zlo koje

joj je nesvesno — tako je rekla — učinila. Za sve je kriv Fridrih, ali i on ju

je u suštini optužio u jednom trenutku zaslepljenosti. Sada se, tvrdila je

veštica, živ jede i muči ga griža savesti!

Dobroćudna i naivna Elza svojom rukom pridiže licemerku, reče joj da

joj prašta, kako njoj, tako i Fridrihu, zapovedi sluškinjama da je obuku u

pristojnije haljine, i kad ujutru krenu svadbena povorka, na njen zahtev,

Ortruda pođe s njom naporedo.

Ali kako joj je veštica uzvratila dobročinstvo! Već su bili prošli

glasnici i paževi i dvorske dame, već je Elza bila pred vratima crkve, kad se

Ortruda, kao da je odjednom poludela, pred njom ispreči:

— Stani, Elza, — viknu ona. — Ne želim više da idem iza tebe kao da

sam tvoja dvorjanka. Ja ću odsele biti prva! Meni pripada kruna Brabanta!

Elza i njene pratilje užasnuto ustuknuše a Ortruda produži:

— Tvoj borac je izvojevao pobedu, služeći se čarolijama i

vradžbinama. Zato ga optužujem ovde pred licem naroda. Niko ne zna ko

je on, ni odakle je došao sa onim svojim čarobnim labudom. Zašto ne kaže

kako se zove?

Dok je Ortruda tako vikala i Fridrih se izdvoji iz gomile i reče:

— Ko je taj ko se usudio da me pozove na dvoboj? Ako ima imalo

srčanosti, neka kaže kako se zove! Pobedio me činima a ne Pravdom! Ako

je Pravda na njegovoj strani, zašto taji ime? Odgovori mi, Elza! Kako

možeš da u njega imaš poverenje? Jednog dana će otići onako kako je i

došao, otploviće rekom, a ti ga nećeš moći ni pozvati, jer ne znaš kako se

zove. Zar možemo krunu Brabanta poveriti jednom strancu?

Međutim naiđoše kralj, nepoznati vitez i svo plemstvo, užasnuto i

gnevno.

— Odlazi, Frederiče, — zapovedi kralj — jer ću te inače, bez trunke

sažaljenja, satrti kao crva. Ti si izdajnik i Pravda je presudila. Kako se

usuđuješ da sumnjaš u Sud Pravde?

Vitez zagrli Elzu i upita je:

— Sumnjaš li ti u mene, Elza? Da nije otrovno podozrenje koje seju ti

zločinci pustilo koren i u tvojoj duši? Samo ću tebi odgovoriti ako to budeš

zahtevala! Želiš li da ti odgovorim ko sam? Ili ćeš i dalje verovati na reč

svome vojnu?

Elza se borila, uplašena, kolebala se jedan trenutak, ali ljubav je ipak u

njoj odnela pobedu i ona uskliknu:

— Junače moj! Tebi dugujem zahvalnost što si me spasao i verujem ti

na reč. Ništa te neću pitati.

Vitez joj se nasmeši, uze je za ruku i s njom prekorači prag crkve. Iza

njega krenu povorka, a orgulje zasviraše svadbeni marš.

Elza je zaista iskreno, iz duše rekla svome borcu: »Verujem ti na reč«, i

obećala mu: »Ništa te neću pitati, kunem ti se«. Elza ni trenutak nije

posumnjala u Sud Pravde, nije poverovala Ortrudi, koja je optužila junaka

da se bavi vradžbinama i baca čini. Ali ponešto od onoga što joj je kazao

Fridrih našlo je put do njenoga srca, iako toga ni sama nije bila svesna.

»Jednog dana će otići onako kako je i došao, otploviće rekom, a ti ga nećeš

moći ni pozvati po imenu, jer ne znaš kako se zove!« Tako je rekao Fridrih

i njegove reči su se urezale u sećanje bezazlene device i ona ih je primila k

srcu u koje su se zabole kao otrovne bodlje.

Svadbena svečanost joj se učinila slična čarobnom snu. Jadna Elza!

Kao u snu prisustvovala je gozbi u dvoru, ali čim je ostala nasamo sa

svojim vitezom, rana od otrovne bodlje ju je jače, teže zabolela.

— Borče moj i nebojša, odvažni moj spasioče! Zar ni sada kad si ostao

sa mnom nasamo, ne želiš da te zovem po imenu? — rekla je nevestica

svome ženiku. — Kad bi mi rekao kako se zoveš, znaj da to nikom ne bih

poverila, jer ja sam grob, usta imam, jezik nemam! Kad bi mi neko zapretio

smrću, 1jubomorno bih čuvala slatku tajnu u srcu svome i ponavljala je

samo sebi, u osami. Kako divno zvuči moje ime u tvojim ustima!

— A zašto ja ne smem da izgovorim tvoje ime!

— Elza, — odgovori joj vitez i namršti se — zašto tako govoriš? Seti

se svoje zakletve. Ja te ništa pitao nisam kad dođoh da te zaštitim: verovao

sam ti. Veruj, dakle, i ti vojnu svome.

— Verujem ti, izbavitelju moj! No strepnja neka mnome ovlada!

Možda će tajna tvoja, koju od mene kriješ, kad se rasvetli, nedaće doneti!

Ja, nevesta tvoja i ljuba, želim znati ko si, želim i ja tebe da zaštitim, da te

uzmem pod okrilje.

— O, ne boj se! Ne strahuj! Nema razloga da duhom kloneš, mala

Elza! — nasmeši joj se vitez. — Ne plašim se nesreće. Da bih tebi pritekao

u pomoć, nisam iza sebe ostavio zemlju mraka i čemera, već carstvo

svetlosti i zanosne vedrine! Ne beri brigu!

— Kako da budem bezbrižna? Kako da se stišam, da dušom dahnem?

— upita ga Elza više no ikad prestravljena. — Baš sada kad to mi reče,

strepim da ćeš jednog dana opet nestati i vratiti se u svoje carstvo svetlosti i

zanosne vedrine. Opet će se pojaviti labud na reci, ti ćeš ga pozvati, on će

prići obali sa svojom lađicom i zauvek će te odvesti, daleko, daleko. A ja

neću moći ni da te pozovem, jer imena ti ne znam!

— Smiri se, Elza, — opet pokuša da je ubedi vitez spokojnim glasom.

— Neću te napustiti sve dok u mene ne budeš posumnjala. Dajem ti reč!

No Elza ga sad više nije slušala.

— Ne mogu, — rekla je kao da ju je obuzelo ludilo — ne mogu da

prihvatim život večite patnje i straha: želim da budeš sasvim moj, da sve

znam o tebi, ili da te izgubim! Reci mi kako se zoveš?

— Dosta, Elza!

— Želim da znam. Odakle si došao? Iz koga si plemena? Elza, šta si

učinila! — viknu vitez u očajanju.

Kad to viknu, u odaju upade Fridrih od Tetramonda sa svojim

drugovima, oboružanim do zuba. Elza ih vide kako se iza leđa približuju

njenom mladoženji i baci se na njega da ga zaštiti, dodajući mu mač koji je

on bio otpasao. Vitez ubode Fridriha, koji pade na tlo, a ostali,

prestravljeni, odmah položiše oružje. Elza, obrvana bolom, takođe se

obeznani i klone na pod.

Vitez je pogleda sa bezmernim sažaljenjem, zatim pozva sluškinje,

pozva dvorane. On naredi da se iznese Fridrihovo telo, da odnesu Elzu u

njene odaje, i da se svi koliko ih ima okupe sutra u cik zore na obali reke

Šelde, pred kraljevim sudom. Tamo će on svima reći kako se zove.

* * *

abele zora neveseo i maglovit osvit. Na obali Šelde slegoše se

ozbiljni plemići, prvi gospodstvom i prvi snagom i konjici, sa

ratnicima, paževima i pratnjom. Bili su spremni da pođu sa

neznanim vitezom, koji se proglasio zaštitnikom Brabanta i koji će ih

sigurno predvoditi u borbi protiv divljih Ugra, za odbranu carstva. Pridruži

im se i kralj sa svojim bojnicima iz Saksonije i Tiringije. Poslednja stigoše

i četvorica otmenih Brabanta, koja su nosila telo grofa Fridriha i Elza sa

svojim pratiljama, bleđa nego onda kad je bila izvedena na sud. Pored nje

je bio izabranik njenog srca.

Bezimeni vitez se pokloni kralju i ozbiljno potuži:

— Grof od Tetramonda me mučki napao u mome domu. Smatraš li, o

kralju, da sam bio u pravu kad sam ga posekao?

— Mislim da si bio u pravu! — izjavi kralj svečano. — Kaznio si ga

kako je i zaslužio!

— Ali i Elza od Brabanta — produži ozbiljno i neumoljivo vitez — i

žena koju sam spasao, izdala me je, o kralju. Vi ste svi čuli njenu zakletvu:

ona je nije održala i sada moram pred svima da otkrijem kako se zovem.

— Teško tebi, Elza! — viknu kralj, povika plemstvo i vazali.

— Šta sam uradila?

— Ja sam Loengrin, sin Parsifala, gospodara Monsalvata. Je li moje

pleme gore od vašeg? — nastavi vitez gordo.

U jednoj dalekoj zemlji, na čije tlo niko od vas nikad neće moći stupiti,

nalazi se dvorac Monsalvata u kojemu se čuva Gral, pehar iz kojega je pio

Hristos na poslednjoj večeri. Čuvari Grala su vitezovi koji štite nemoćne i

među ljudima seju ljubav. No niko ne sme saznati kako se zovu čuvari

Grala kad borave među ljudima, jer inače moraju napustiti svet i vratiti se u

svoj dvor.

Kralj i izabrani vitezovi, Elza i njene pratilje slušali su ga s

poštovanjem, a kad Loengrin ućuta, Elza ga zagrli i zaplaka:

— Oprosti mi, Loengrine, — rekla je ona — nemoj otići, ostani sa

mnom. Kazni me, ali ostani, nemoj me napustiti!

— Jadna Elza, — odgovori joj Loengrin i pomilova je. — Kad bih

ostao s tobom, izgubio bih sve odlike koje krase jednog viteza svetog

Grala, izgubio bih svaku moć! A da sam ostao s tobom, bezimen, bar

godinu dana, ti bi, Elza, opet videla Gofreda, svoga brata!

Narod koji se bio okupio na obali reke poče da žagori, da se sašaptava.

— Labud! Labud! Vraća se labud!

Elza suznim očima pogleda reku i uzdrhta. Njenom maticom plovila je

zlatna lađa koju je vukao snežnobeli labud. Loengrin poljubi svoju mladicu

i još joj reče:

— Ako se jednog dana Gofred vrati, Elza, podaj mu ovaj zlatni rog i

moj mač i ovaj prsten. Oni će mu pomoći u nevolji i govoriće mu o meni.

Zatim se oslobodi njenog zagrljaja i priđe obali.

Tada se začu divlji krik i promukli glas Ortrude, koja je vikala:

— Idi, Loengrine! Vrati se u svoju zemlju! Ja sam pobedila! A ti, Elza,

dobro pogledaj tog labuda: to je tvoj brat Gofred od Brabanta! Ja sam ga

pretvorila u labuda. Čuješ li me, Elza? A sada će i on otići i više se neće

vratiti!

Svi prisutni uzdrhtaše od užasa i gneva. Zatim u grobnoj tišini odjeknu

glas viteza svetog Grala koji reče:

— Ne slušajte tu ženu! Pravda će žigosati krivce!

Tada jedna bela golubica slete na zlatnu lađu: Loengrin je prvi spazi,

nasmeši se, ustade, odreši labuda, ovaj zaroni, nestade, a umesto njega na

površinu reke izroni plavi dečak u srebrnom ruhu.

— Ljudi iz Brabanta, — reče tada Loengrin — ovo će biti vaš vojvoda,

ovo je mladi Gofred. On će vas povesti u pobedonosni boj protiv divljih

Ugra i braniće vašu zemlju od zla.

A zatim, dok je Elza grlila brata i svi okupljeni klicali od sreće,

Loengrin se ukrca na lađu. Ona golubica je već bila uzela u kljun zlatne

uzde i, raširivši krila, polako plovila niz reku. Loengrin je stajao u lađi

oslonivši tužno glavu na štit. Okrenu se da mahne rukom onima koji su

ostali na obali, a zatim nestade iza visokog drveća koje je raslo uz reku.

KRAJ