Nora Roberts Kutija za snove

8/20/2019 Nora Roberts Kutija za snove

1/332

Zvoncica&neky

1


2/332

Zvoncica&neky

Nora

Roberts

Kutija za snove

Prevela Ljiljana Petrović Vesković

Beograd, 2015.

2


3/332

Zvoncica&neky

U znak sećanja na moju majku,

k oja je sakupljala sve i svašta,

i na mog oca,k oji je uvek pravio mesta.

3


4/332


5/332

Zvoncica&neky

1

Mislila je da nikad neće otići. Klijenti, naročito novi, imali su običaj da oklevaju i teraju

mak na konac, neprestano verglajući ista uputstva, ponavljajući iste opaske i kontaktpodatke, pre nego što konačno izmarširaju na vrata. Doduše, mogla je da ih razume jer jebila svesna da su ti ljudi, čim bi prošli kroz vrata, prepuštali svoj dom i svoju imovinu, a uovom slučaju i svog mačka, tuđoj brizi.

Kao njihova kućepaziteljka, Lajla Emerson svojski se trudila da ih na put pošaljebezbrižne, u uverenju da svoj dom ostavljaju u sigurnim rukama.

Naredne tri nedelje, dok Džejson i Mejsi Kilderbrand budu uživali na jugu Francuske sporodicom i prijateljima, Lajla će boraviti u njihovom božanstvenom stanu u Čelsiju, zahvatinjihove biljke, hraniti, pojiti i zabavljati njihovog mačka, primati njihovu poštu - iprosleđivati im sve što je važno.

Održavaće Mejsin prelepi vrt na terasi, ugađati mačku, primati poruke i svojimprisustvom odvraćati lopove i provalnike.

Dok to bude radila, svim srcem će uživati u njujorškom otmenom stambenom blokuLondon teras, baš kao što je donedavno uživala u onom šarmantnom stanu u Rimu - gde jeza mali dodatni honorar okrečila i kuhinju - i u ogromnoj kući u Bruklinu, gde su joj društvopravili živahni zlatni retriver, sladak i već prilično vremešan, bostonski terijer i akvarijumpun šarenih tropskih ribica.

Za šest godina, koliko je radila kao profesionalna kućepaziteljka, Lajla je dobroupoznala Njujork, a u poslednje četiri videla je i druge krajeve sveta.

Fin posao, kad uspete da ga dobijete, pomislila je, a njoj je to neosporno išlo od ruke.

„Hajde, Tomase”, reče skliznuvši šakom preko mačkovog izduženog glatkog t ela, odglave ka repu. „Treba da se raspakujemo.”

Volela je tu početnu fazu, kad bi se doselila na sasvim novo mesto, a pošto je stan biodovoljno prostran da ima i gostinsku spavaću sobu, odmah je raspakovala prvi od dvakofera, ubacujući odeću u veliku komodu s ogledalom i kačeći vešalice u ogromanbesprekorno sređeni plakar. Njeni poslodavci upozorili su je da će Tomas verovatnoinsistirati da spava zajedno s njom, ali to joj nije smetalo. Takođe joj je bilo drago što je nanoćnom stočiću zatekla buket ljupkih frezija - verovatno od Mejsi.

Lajla je pridavala veliki značaj malim gestovima pažnje, volela je i da daje i da dobija.

Rešila je da što pre iskoristi novostečenu privilegiju u vidu raskošnog kupatila sogromnom tuš-kabinom i dubokim džakuzijem s mlaznicama za hidromasažu.

„Nikad ne propuštaj, ali i ne zloupotrebljavaj dodatne pogodnosti”, rekla je Tomasu dokje raspakivala toaletni pribor.

Pošto se u ta dva kofera nalazilo skoro sve što je posedovala, pažljivo je rasporedilastvari onako kako joj je najviše odgovaralo.

Nakon kratkog premišljanja, rešila je da svoju privremenu kancelariju smesti utrpezariju, spustivši laptop na mesto odakle je imala savršen pogled na Njujork. U nekom

5


6/332

Zvoncica&neky

manjem stanu mogla bi da radi i u spavaćoj sobi, ali pošto je imala toliko prostora, bila bišteta da ga ne iskoristi.

Od svojih poslodavaca dobila je iscrpna uputstva za upotrebu kuhinjskih aparata,daljinskih upravljača, sigurnosnih uređaja - u stanu se nalazio zadivljujući asortimanultramodernih izuma, koji su godili njenoj štreberskoj duši.

U kuhinji je zatekla flašu vina, ljupku činiju punu svežeg voća, bogat izbor skupih sirevai poruku ispisanu na papiru s Mejsinim monogramom.

Prijatan boravak u našem domu!

Džejson, Mejsi i Tomas

Baš slatko, pomisli, rešena da uživa u apsolutno svakom trenutku.

Otvorila je vino, nasula ga u čašu, otpila gutljaj i zadovoljno klimnula. Zgrabivši svojdvogled, ponela je čašu na terasu, da uživa u veličanstvenom pogledu.

Njeni klijenti su odlično iskoristili prostor, zaključila je. Par mekih udobnih stolica,klupa od grubo obrađenog kamena, stakleni sto - plus saksije pune bujnog cveća, stabljikeiskićene ljupkim plodovima čeri paradajza i aromatično bilje kojim je, kako joj je Mejsi rekla,mogla slobodno da se posluži.

Spustila se na stolicu držeći Tomasa na krilu, pijuckajući vino i gladeći svilenkastomačje krzno.

„Kladim se da često sede ovde pijuckajući vino ili kafu. Deluju kao srećan par. Stanodiše prijatnom atmosferom. To se odmah vidi.” Zagolicala je Tomasa ispod brade i njegovesvetlozelene oči odmah poprimiše sanjalački izgled. „Znaš, macane, Mejsi će u prvo vremečesto zvati i slati mejlove pa ćeš morati malo da mi poziraš, kako bih joj poslala tvoje slike iuverila je da ti je sve potaman.”

Spustivši čašu sa strane, podigla je dvogled da osmotri okolne zgrade. Stambenikompleks zauzimao je čitav blok, što joj je pružalo priliku da zaviri u tuđe živote.

Lajla je bila očarana tuđim životima.

Spazila je ženu koja je delovala kao njena vršnjakinja, u maloj crnoj haljini, koja jebesprekorno prianjala uz visoko i manekenski vitko telo. Žena je nervozno marširala posobi pričajući mobilnim. Ne izgleda srećno, zaključi. Otkazan ljubavni sastanak. Taj tip jojsigurno objašnjava kako mora duže da ostane na poslu - Lajla je već počela da razvijascenario u glavi - a ona je toga već sita.

Dva sprata iznad, dva para sedela su u dnevnoj sobi - zidovi prekriveni umetničkimdelima, otmen moderan nameštaj - smejući se nad čašama u kojima se nalazilo nešto što jeličilo na martini.

Očigledno nisu voleli letnju žegu, za razliku od nje i Tomasa, inače bi sedeli napolju, nasvojoj maloj terasi.

Stari prijatelji, prođe joj kroz glavu, koji se često druže, možda čak zajedno idu i naodmore.

6


7/332

Zvoncica&neky

Na sledećem prozoru ušla je u svet u kome se jedan dečkić valjao po podu s belimštenetom. Njihova nesputana radost fijuknu kroz vazduh, pravo ka njoj, nateravši je daprasne u smeh.

„Mališa je čitavu večnost želeo da dobije štene - s obzirom na njegov uzrast, verovatnonekoliko meseci - pa su roditelji danas rešili da ga iznenade. Zauvek će pamtiti taj dan, a

onda će, kad poraste, jednog dana i sam prirediti isto iznenađenje svom sinu ili kćerki.”Završivši posmatranje tom blaženom opaskom, Lajla spusti dvogled. „Dobro, Tomase,

sad treba da prionemo na posao. Znam, znam...” nastavi spustivši mačka na pod i uzevšidopola ispijenu čašu sa vinom. „Većina ljudi završava s poslom, bar za danas, i sad će izaćina večeru, da se nađu s prijateljima, ili će, poput one opako zgodne plavuše u maloj crnojhaljini, ostati kod kuće da se grizu što ih je neko ispalio. Ali vidiš...” Sačekala je da se mačorlenjo vrati u stan. „Stvar je u tome što ja sama određujem svoje radno vreme. To je jedna odglavnih privilegija mog posla.”

Odabrala je jednu lopticu iz korpe s mačjim igračkama, koja je stajala u kuhinjskomplakaru, i zakotrljala je preko poda.

Tomas se momentalno obruši na lopticu, udarajući je šapom i jurcajući po sobi. „Da sam mačka”, promrmlja Lajla, ,,i ja bih odlepila za tom igračkom.”

Zadovoljna što je zabavila Tomasa, uzela je daljinski da pronađe odgovarajuću muziku.Pre toga je savesno pribeležila prethodno podešenu stanicu, kako bi Kilderbrandove, kad sevrate kući, dočekala uobičajena muzika. Prebacila se sa džeza na savremeni pop.

Čuvanje tuđih kuća pružalo joj je smeštaj, zabavu, čak i avanturu, ali joj je pisanjeomogućavalo da podmiri glavne životne troškove. Zahvaljujući statusu slobodne spisateljice- i povremenom konobarisanju - uspela je da se održi na površini prve dve godine popreseljenju u Njujork. Kad se upustila u kućepaziteljski biznis, isprva čineći usluguprijateljima, i prijateljima svojih prijatelja, najzad je dobila dovoljno vremena i pravu šansuda se posveti svom romanu.

Potom je - pukom srećom ili čudesnim sticajem okolnosti - bila angažovana da pričuvakuću jednog urednika, koji je pokazao zanimanje za njeno delo. Pun mesec, njen romanprvenac, prošao je sasvim pristojno. Naravno, nije se probio na listu bestselera, ali dobro seprodavao i stekao finu legiju sledbenika uzrasta između četrnaest i osamnaest godina, što jei bila njena ciljna grupa. Drugi roman trebalo je da izađe u oktobru i već je držala palčeve.

Ali sada je morala da se fokusira na treću knjigu svog serijala.

Brzim pokretom smotala je dugu smeđu kosu u punđu i prikačila je glomaznomštipaljkom od kornjačevine. Dok je Tomas ushićeno jurcao za lopticom, sela je za sto s polačaše vina, visokom čašom ledene vode i muzikom koju je, kako je zamišljala, slušala njenaglavna junakinja Kejli.

Kao učenica završnog razreda srednje škole, Kejli je prolazila kroz tipične uspone ipadove tog životnog doba - boreći se s romantičnim dilemama, domaćim zadacima,pakosnim drugaricama, lokalnim mangupima, školskim ujdurmama, srceparajućimepizodama i trijumfima koji karakterišu kratke i burne gimnazijske godine.

Bio je to džombast put, naročito za devojku koja je došla sa strane - kao što je biloopisano u prvoj knjizi. I naravno, još džombastiji ako se ima u vidu da je Kejli poticala izporodice vukodlaka.

7


8/332

Zvoncica&neky

S obzirom na takvo poreklo, Lajlinoj junakinji nije bilo nimalo lako da završi školskiprojekat ili da ode na proslavu mature dok se na nebu pomalja pun mesec.

Sada, u trećem nastavku, Kejli i njena porodica našli su se usred rata s rivalskimčoporom, čiji pripadnici su napadali ljude. Možda previše krvožedno za mlađe čitaoce,pomisli Lajla, ali zaplet je neminovno vodio u tom pravcu. Nije moglo biti drugačije.

Nastavila je pripovest tamo gde je stala, kad je Kejli morala da se nosi sa izdajom dečkau koga je, kako je verovala, bila zaljubljena, prekoračenim rokom za predaju eseja oNapoleonovim ratovima i činjenicom da ju je njena lepa plavokosa suparnica, i zakletadušmanka, zaključala u školskoj laboratoriji.

Mesec je trebalo da izađe za dvadesetak minuta, baš u vreme kad će članovi naučnesekcije početi da pristižu na sastanak.

Morala je da pobegne odatle pre nego što počne transformacija.

Lajla zaroni u priču, radosno se uvlačeći u Kejlinu kožu, obuzeta strahom odrazotkrivanja, bolom slomljenog srca i besom zbog smicalica svoje ljute suparnice Saše,predvodnice navijačica, školske kraljice i (doslovno) žderačice muškaraca.

Kada je Kejli najzad uspela da se za dlaku izvuče iz škripca, uz pomoć dimne bombekoja je alarmirala zamenika direktora - još jedan trn u Kejlinom oku - koji joj je održaočestitu bukvicu i kaznio produženom nastavom, ali i poslao kući u poslednji čas, baš prenego što će zastrašujuća transformacija početi, Lajla je shvatila da je nad laptopom provelaveć puna tri sata.

Zadovoljna učinkom, izronila je iz priče i osvrnula se oko sebe.

Iscrpljen od igre, Tomas je sklupčano ležao na stolici pored nje, a gradska svetlažmirkala su i treperila s druge strane prozora.

Držeći se preciznih uputstava, spremila je večeru za Tomasa. Dok je mačak jeo, uzela jesvoju višenamensku alatku marke Lederman da pričvrsti šrafove u ostavi.

Po njenom mišljenju, olabavljeni šrafovi predstavljali su otvorena vrata za katastrofu,bilo da se radilo o ljudima ili stvarima.

Primetila je nekoliko još neraspakovanih žičanih korpi na izvlačenje. Verovatno zakrompir i crni luk. Čučnuvši na pod, pročitala je uputstvo u kome je proizvođač obećavaolaku instalaciju. U glavi je pribeležila podsetnik da pošalje mejl Mejsi i da je pita želi li da jojnamesti te korpe.

Bio bi to brz i prijatan kućni projekat.

Nasula je drugu čašu vina i spremila kasnu večeru sačinjenu od voća, sira i krekera.Smeštena na trpezarijskom podu, prekrštenih nogu, s Tomasom na krilu, prionula je nahranu, usput proveravajući mejlove i odgovarajući na poruke, a potom je pogledala svoj

blog i napravila belešku za sledeće ažuriranje. „Vreme je za krevet, Tomase!”

Mačak široko zevnu kad je dohvatila daljinac da isključi muziku. Ona ga podiže unaručje i odnese na počinak planirajući da posle sredi sudove i opusti se u miru i tišini prvenoći u novom ambijentu.

Nakon što se presvukla u pamučne pantalone i majicu, i proverila sigurnosne uređaje,dohvati dvogled da ponovo ošacuje komšiluk.

8


9/332


10/332


11/332

Zvoncica&neky

„To su ti novi klijenti, zar ne? I već si uspela da izvučeš tako lične detalje?”

„Šta da radim kad imam lice koje govori slobodno mi ispričajte sve. Upoznaj se saTomasom.”

Džuli čučnu da se pozdravi s mačkom. „Tako je sladak.”

„Da, i veoma umiljat.” Lajla je razneženo posmatrala kako se Džuli upoznaje sTomasom. „Čuvanje kućnih ljubimaca obično ne predstavlja olakšavajuću okolnost, aliTomas je nešto posebno.”

Uzela je mehaničkog miša iz Tomasove korpe i Džuli se veselo zakikota kad je mačakskočio na igračku.

„Pogledaj ga! Pravi mangup!” Džuli se uspravi i nasloni leđa na sivi kuhinjski pult dok jeLajla stavljala ljiljane u providnu staklenu vazu.

„Kako je bilo u Rimu? Fabulozno, jelda?”

„Da znaš da jeste.”

„Jesi li uživala u divljem seksu s nekim opako zgodnim Italijanom?”

„Nažalost, nisam, ali mislim da je jedan od pijačnih prodavača odlepio na mene.Zavodnik od osamdeset i kusur godina. Zvao me je una bella donna i davao mi najlepšebreskve.”

„Nije baš kao seks, ali ni to nije za bacanje. Ne mogu da verujem da nismo stigle čak nida se vidimo.”

„Mnogo mi znači što sam prespavala kod tebe između dve tezge.”

„Znaš da uvek možeš da računaš na to. Samo mi je žao što nisam bila tu da te dočekam.”

„Kako je bilo na venčanju?”

„Bolje da popijem čašu vina pre nego što pređem na priču o rođaki Meli, venčanju izpakla i džumbusu koji me je naveo da se zvanično odreknem zvanja deveruše.”

„Hvala ti za urnebesne poruke. Naročito mi se dopalo kad si napisala: Pomahnitalanevesta tvrdi da ružine latice imaju pogrešnu nijansu ružičaste boje. Histerija na pomolu.Neko će definitivno morati da stane na put Gaduri u Belom, za dobrobit celokupnog ženskogroda.”

„Skoro da je došlo do toga. Oh, neeee! Jecanje, drhtanje, bacanje u nesvest. Latice suružičastoružičaste! A treba da budu rozeružičaste! Džuli! Sredi to, Džuli! Umalo nisam njusredila.”

„Da li je stvarno naručila kamion s pola tone latica?”

„Otprilike.”

„Trebalo je da ih sručite pravo na nju. Mlada se ugušila u ružinim laticama. Ličilo bi na

tragičan incident s primesom ironije.”„Zaboga, kako mi to nije palo na pamet? Stvarno si mi nedostajala. Mnogo je bolje kad

radiš u Njujorku, tad mogu da te posetim, da se malo družimo.”

Lajla se zagleda u nju otvarajući vino. „Znaš, nekom prilikom bi mogla da pođeš samnom kad dobijem posao na nekom fabuloznom mestu.”

11


12/332

Zvoncica&neky

„Znam, stalno mi to govoriš”, odgovori Džuli vrzmajući se po sobi. „Samo se plašim dabih se osećala nekako uvrnuto što boravim... Oh, bože! Pogledaj ovaj porcelan! To je sigurnoantikvitet. Božanstveno, zar ne?”

„To je nasledila od prababe. Ako se ne osećaš uvrnuto kad svratiš kod mene na partijuvečernjeg ćaskanja, ne bi se osećala uvrnuto ni da boraviš ovde. Ionako često odsedaš po

hotelima.”„Ali ljudi tamo ne žive.”

„Ko to kaže? Eloiza i njena dadilja žive u hotelu.”

Džuli je čupnu za rep. „Eloiza i njena dadilja su izmišljeni likovi.”

„Izmišljeni likovi su takođe ljudi. Da nije tako, zar bismo marili šta se s njima dešava?Daj da ovo prenesemo na terasu. Čekaj samo da vidiš Mejsin vrt. Njena porodica potiče izFrancuske. Tamo su razvili biznis s vinogradima.”

Lajla podiže poslužavnik u maniru iskusne konobarice, što je nekad i bila. „Njih dvoje suse upoznali pre pet godina, kad je ona bila u poseti kod babe i dede, baš kao sada, a on je biona odmoru pa je svratio do njihove vinarije. Ljubav na prvi pogled, oboje tako tvrde.”

„Tako je najbolje. Kad je na prvi pogled.”„Rekla bih da se to dešava samo u romanima, ali malopre sam sama sebi skočila u usta

kad sam rekla da se izmišljeno ne razlikuje od stvarnog.” Krenula je ka terasi. „Ispostavilo seda oboje žive u Njujorku. On ju je pozvao da izađu, ona je pristala. Osamnaest meseci kasnijerazmenili su bračne zavete.”

„Kao u bajci.”

„Što je takođe izmišljotina, mada obožavam bajke. Deluju stvarno srećno zajedno. Kaošto ćeš videti, ona ima ozbiljan talenat za baštovanstvo.”

Džuli potapša dvogled dok su prolazile kroz vrata. ,,I dalje špijuniraš ljude?”

Lajla napući široke i pune usne. „Ne špijuniram. Samo ih posmatram. Ako ne želiš da teneko gleda, treba samo da navučeš zavese ili spustiš roletne.”

„Aha. Vau!” Spustivši šake na bokove, Džuli prelete pogledom preko terase. ,,U pravu si.Stvarno ima dara za baštovanstvo.”

Živopisne biljke bujale su u jednostavnim saksijama od terakote, pretvarajući urbanuterasu u kreativnu oazu. „Uzgaja i paradajz?”

„Da samo vidiš kako je ukusan! A tek ovo aromatično bilje! Sve je sama odgajila, izsemena.”

„To je moguće?”

„Za Mejsi jeste. Rekli su da se slobodno poslužim pa svakog dana ponešto štrpnem.

Sinoć sam za večeru spremila božanstvenu salatu i pojela je ovde, uz čašu vina,posmatrajući predstavu iz komšiluka.”

„Ti stvarno vodiš uvrnut život. Kakav je komšiluk?”

Lajla nasu vino i pruži ruku ka dvogledu, za svaki slučaj.

„Na desetom spratu žive mladi roditelji koji su svom sinčiću nedavno kupili štene.Oboje su beskrajno slatki, i klinac i štene. Toliko se vole da ih je milina posmatrati. Načetrnaestom spratu živi seksi plavuša s opako zgodnim frajerom. Oboje bi komotno mogli

12


13/332

Zvoncica&neky

da budu manekeni. On je neuhvatljiv, stalno dolazi i odlazi. Svakog dana se upuštaju u žučnerasprave, sa sve tanjirima koji fijuču kroz vazduh, a potom sledi divlji seks.”

„Posmatraš ih dok se seksaju? Lajla, daj mi taj dvogled!”

„Ma, ne!” Lajla prasnu u smeh odmahujući glavom. „Ne gledam dok to rade, ali vidim štase dešava. Prvo pričaju, onda razgovor preraste u svađu, počnu da marširaju po stanu, ona

ljutito mlatara rukama i lansira projektile sve dok se na kraju ne pohvataju, i onda počnu dase svlače. U spavaćoj ili dnevnoj sobi, gde god se zateknu. Njihov stan nema ovakvu terasuveć samo mali balkon pored spavaće sobe. Kad najzad uđu, oboje su skoro goli.”

„Kad smo već kod toga, tu je i tip s dvanaestog. Čekaj, možda je kod kuće.”

Zgrabila je dvogled da proveri situaciju. „O, da. Samo napred, dušo. Pogledaj ovo.Dvanaesti sprat, treći prozor sleva.”

Zaintrigirana Lajlinom pričom, Džuli prihvati dvogled i usmeri gaka naznačenom prozoru. „Čoveče! Mmmmmmm. Kako se samo kreće! Šta kaže š na to da gapozovemo, da se malo zabavimo?”

„Sumnjam da smo njegov tip.”

„Kad saberemo tvoje i moje kvalitete, nema tog muškarca koji bi nam odoleo.”„On je gej, Džuli.”

„To ne može da se ustanovi sa ove daljine!” Džuli spusti dvogled namrštenog čela pa gaponovo podiže ka licu. „Tvoj gejdar ne može da preskoči zgradu. Nisi Supermen.”

„Nosi tange, to govori dovoljno.”

„To mu omogućava bolju pokretljivost.”

„Tange”, ponovi Lajla.

„Da li svake noći đuska?”

„Uglavnom. Mislim da pokušava da se probije kao glumac, a dok se to ne desi, odrađuje

tezge u nekom striptiz klubu.”„Ima fantastično telo. I Dejvid je imao fantastično telo.”

„Imao?”

Džuli spusti dvogled i napravi pokret kao da lomi grančicu. „Kada?”

„Odmah posle urnebesne nedelje u Hemptonsu i venčanja iz pakla. To je pre ili kasnijemoralo da se desi, ali nisam htela to da obavim na venčanju koje je već bilo dovoljno loše.”

„Žao mi je, dušo.”

„Hvala, ali tebi se Dejvid ionako nije sviđao.”

„Ali nikada nisam rekla da mi se ne sviđa.”

„Svejedno. Doduše, bio je prijatan za oko, ali počeo je previše da me davi, kao pijavica.Gde ideš, koliko ćeš se zadržati, bla-bla-bla. Gnjavio me je preko m obilnog i ostavljaoporuke na sekretarici. Ako bih morala duže da ostanem na poslu, ili rešila da se nađem stobom, ili da izađem s društvom, odmah bi počeo da se duri. Gospode, ponašao se kaoljubomorna supruga - u najgorem mogućem smislu. Naravno, neću da vređam udate ženejer sam i sama bila udata. Ali bili smo u vezi samo nekoliko meseci, a on je već počeo danavaljuje da se doseli kod mene. Ne treba mi frajer koji odmah hoće da živi sa mnom.”

„Misliš, pogrešan frajer koji hoće da živi s tobom”, ispravi je Lajla.

13


14/332

Zvoncica&neky

„Ni pogrešan ni pravi. Još je prerano za to posle onoga sa Maksimom.”

„Od tada je prošlo pet godina.”

Džuli zavrte glavom, potapšavši je po šaci. „Svejedno. Još sam besna na tog nevernogskota. Hoću samo da se zabavljam, bez obaveza. Mrzim raskide”, dodala je. „Oni te teraju dase osećaš bedno zato što te je neko šutnuo, ili zato što si ti nekog šutnula.”

„Koliko se sećam, ja nikad nikog nisam šutnula, ali držim te za reč.”„To je zato što ih navedeš da pomisle da su sami tako odlučili. Osim toga, nikada ne

dopuštaš da postane toliko ozbiljno da bi uopšte moglo da se kaže da si nekog šutnula.”

Lajla se pomirljivo osmehnu. ,,U redu, još nije prošlo dovoljno vremena”, reče nateravšiDžuli da prasne u smeh. „Šta kažeš da naručimo večeru? U blizini se nalazi grčki restorankoji su mi moji klijenti zdušno preporučili. Još ga nisam isprobala.”

„Može ako imaju baklave za desert.”

„Već sam kupila kapkejkove.”

„Još bolje. Uzeću sve u paketu. Luksuzan smeštaj, dobro vino, grčka hrana, moja

najbolja drugarica. I opako zgodan... oh, i znojav...” dodade ponovo zgrabivši dvogled.„Zgodni znojavi plesač neutvrđene seksualne orijentacije.”

„Gej”, kategorično ponovi Lajla, krenuvši po letak za kućnu dostavu hrane.

Popile su skoro sve vino i pojele sve ćevape od jagnjećeg mesa, a onda su, negde okoponoći, prešle na kapkejkove. Možda nije odabrala najsrećniju kombinaciju, pomisli Lajla,osetivši kako joj se želudac buni, ali njenoj prijateljici upravo je to bilo potrebno, ne bi liprebolela raskid koji ju je pogodio više nego što je želela da prizna.

Ne zbog tog tipa, razmišljala je dok je obilazila kuću da proveri sigurnosne uređaje, većzbog samog čina, i pitanja koja su nakon toga opsedala ženska srca i umove.

Da li je to zbog mene? Zašto mi ni ovog puta nije uspelo? S kim ću sad da večeram?

Kad živite u kulturi parova, osećate se manje vrednim ako nemate nikoga. „Ali to ne važi za mene”, promrmljala je, okrenuvši se ka mačoru koji se negde između

poslednjeg ćevapa i prvog kapkejka sklupčao na svom krevetiću. „Meni prija da budemsama. To znači da mogu da idem gde hoću, i kad hoću, da prihvatim svaki posao koji mi sesvidi. Da vidim svet, Tomase. I, dobro... da usput razgovaram s mačorima, ali ni to mi nesmeta.”

Pa ipak, bilo joj je žao što nije uspela da nagovori Džuli da prespava kod nje. Ne samozato što joj je prijalo društvo, već i da bi svojoj prijateljici pomogla da se izbori smamurlukom koji je narednog jutra garantovan.

Mini-kapkejkovi su đavolska stvar, zaključila je dok se spremala za krevet. Tako suslatki i sićušni da vam se čini da ništa niste pojeli, ili bar u to ubeđujete sebe, sve dok nesmažete pola tuceta.

A pošto se natankala šećerom i alkoholom, nije bilo šanse da zaspi.

Podigla je dvogled. Svetla u nekim stanovima još su bila upaljena, primetila je. Nijesamo ona bila budna u... Isuse, u jedan i četrdeset posle ponoći.

Znojavi striptizer i dalje je bio na nogama, i to u društvu nekog frajera, jednako zgodnogkao on. Baš fino, pomisli. Jedva je čekala da vidi Džulino lice kad joj kaže da njen gejdar ipakmože da skoči kao Supermen.

14


15/332

Zvoncica&neky

Fenseri još nisu legli. Štaviše, činilo se da su se upravo vratili iz provoda. Oboje obučenikao za pistu. Lajla je zadivljeno zurila u ženinu svetlucavu narandžastu haljinu, priželjkujućida ošacuje i cipele. Već sledećeg časa njena radoznalost bi zadovoljena. Žena se savi kapodu, naslonivši se na muškarčevo rame, i skide zlatnu sandalu s vrtoglavo visokom štiklomi crvenim đonom.

Mmm, lubutenke, van svake sumnje. Spustila je pogled sprat niže.

Ni Plavuša još nije legla. Ponovo je nosila crnu odeću - kratku i pripijenu - s kosom kojaje štrcala iz rasturene punđe. Sigurno je bila u gradu, pomisli, ali nije baš dobro prošla.

Plakala je, odjednom shvati, primetivši kako žena briše lice dok govori. Previše brzo.Hitno. Očigledno se opasno zakačila sa svojim momkom.

Ali gde je on?

Promenila je ugao posmatranja, ali i dalje ga nije videla.

Šutni ga, mrmljala je u sebi. Nikome ne smeš da dopustiš da te tako unesrećuje. Izgledaško avion, i kladim se da si pametna, i sigurno zaslužuješ nešto bolje od...

Zacnula se kad ženina glava polete od udarca. ,,Oh, bože! On ju je udario! Prokletokopile! Da se nisi...” I sama je vrisnula kad je žena pokušala da zakloni lice, nemoćnoustuknuvši pred sledećim udarcem. Žena je plakala i preklinjala.

Lajla munjevito skoči ka noćnom stočiću, zgrabi mobilni i pohita nazad ka prozoru.

Nije uspevala da vidi tog skota pod prigušenom svetlošću, ali žena je sad stajala leđimauz prozor.

„Dosta je bilo”, promrmlja, spremajući se da pozove policiju. A onda se sve zaledi.

Staklo se rasprsnu i žena polete kroz prozor. Raširenih ruku, mlatarajući nogama, skosom koja je lepršala poput zlatnih krila, tresnula je brutalno na pločnik pravo s

četrnaestog sprata. ,,Oh, bože, bože, bože...” Drhteći čitavim telom, grčevito je ukucala broj na mobilnom.

„Policija. Kako vam mogu pomoći?”

„Taj tip... on ju je gurnuo... pala je kroz prozor...”

„Gospođo...”

„Samo malo... molim vas.” Nakratko je zatvorila oči, nateravši sebe da tri puta dubokoudahne i izdahne. Moraš da budeš pribrana, naredi sebi, da im predočiš sve detalje.

„Ovde Lajla Emerson. Upravo sam videla ubistvo. Jedna žena gurnuta je kroz prozor načetrnaestom spratu. Zovem iz...” Trebalo joj je par trenutaka da se seti adreseKilderbrandovih. „To je zgrada preko puta. Ovaj... sa zapadne strane... valjda. Oprostite, ne

mogu da razmišljam. Ona je mrtva! Sigurno je mrtva!”„Odmah ćemo poslati jedinicu. Možete li da ostanete na vezi?”

„Da, naravno. Hoću.”

Uzdrhtalog tela, ponovo je virnula napolje, ali je soba iza smrskanog prozora sada bilapotpuno mračna.

15


16/332

Zvoncica&neky

2

Na brzinu se spremila, zatekavši sebe kako se razmišlja da li da obuče farmerke ili

bermude. To je sigurno od šoka, pomisli. Još se nije povratila od šoka, ali biće dobro. Sve ćebiti u redu. Bila je živa.

Navukla je farmerice i majicu i počela da maršira po stanu, noseći u naručju zbunjenogali krotkog Tomasa.

Primetila je kako policija stiže na lice mesta i kako se ljudi okupljaju na pločniku, madaje bilo tek dva ujutru. Ali nije mogla to da gleda.

To uopšte nije ličilo na Mesto zločina, Specijalno odeljenje, Mornaričke istražitelje iostale krimi-serije koje je gledala na TV-u. Ovo je bilo stvarno. Prelepa plavuša, koja jevolela da nosi kratke crne haljine, ležala je slomljena i krvava na pločniku. Muškaractalasaste smeđe kose, sa kojim je živela, sa kojim je vodila ljubav, sa kojim je pričala ismejala se, sa kojim se prepirala i svađala, gurnuo ju je pravo u smrt.

Morala je da se smiri. Da ostane dovoljno smirena i pribrana da policajcima ispriča štaje videla. Jasno i suvislo. Mada joj je bilo mrsko da to radi, naredila je sebi da premota film.Uplakano lice, rasturena punđa, udarci. Potom natera sebe da se priseti muškarca kog je toliko puta posmatrala kroz prozor - kako se smeje, raspravlja, izbegava hitnute projektile.U mislima je skicirala njegovo lice i urezala ga u sećanje kako bi mogla da ga opiše policiji.

Policija će uskoro stići, tešila se. A onda skoči, začuvši zvono pred vratima.

„Ne plaši se”, promrmlja, stisnuvši Tomasa. „Sve je u redu.”

Virnula je kroz špijunku, spazila dvojicu muškaraca u uniformi i pažljivo pročitalaimena na njihovim pločicama.

Fichju i Moreli, ponovi u sebi dok je otvarala vrata. „Gospođa Emerson?”

„Da, ja sam. Izvolite.” Povukla se unazad, razmišljajući šta da kaže, šta da uradi. „Tažena... nije mogla da preživi takav pad.”

„Nije, gospođo.” Fichju, stariji i naizgled iskusniji, preuze vodstvo. „Možete li da namispričate šta ste videli?”

„Da, ovaj... Bolje da prvo sednemo. Izvolite, smestite se. Trebalo je da skuvam kafu.Mogu i sad.”

„Nema potrebe, zaista. Lep stan”, reče policajac, trudeći se da olabavi tenziju. „Živitekod Kilderbrandovih?”

„Molim? Oh, ne. Oni nisu tu. Trenutno su u Francuskoj. Ja im čuvam stan dok se ne vrates putovanja. Ne živim ovde. Treba li da ih pozovem? Sad je... ” Smušeno je pogledala na sat.„Koliko je tamo sati? Ne mogu da se saberem.”

„Nema potrebe”, ponovi policajac povevši je ka stolici.

„Oprostite. Bilo je užasno. Počeo je da je bije, a onda ju je sigurno gurnuo, jer se prozorrasprsnuo i ona je... izletela napolje.”

„Videli ste da je neko udario žrtvu?”

16


17/332

Zvoncica&neky

„Da, ovaj...” Ponovo je stegla Tomasa, privivši ga uz sebe, a onda ga spustila na pod.Mačak istog časa pritrča mlađem policajcu i skoči mu pravo u krilo. „Izvinite. Hoćete li da gaodnesem u drugu sobu?”

„U redu je. Fin mačak.”

„Jeste. Stvarno je umiljat. Ponekad moram da brinem o mačkama koje su prilično

rezervisane, pa čak i pokvarene, ali ovog puta... oprostite.” Duboko udahnuvši, naredila jesebi da ućuti. „Da krenem iz početka. Taman sam se spremala da legnem...”

Potanko im je ispričala sve što je videla i odvela ih do spavaće sobe da im pokažepogled. Kada je Fichju napustio stan, spremila je kafu i preuranjeni doručak za Tomasa,usput razgovarajući s Morelijem.

Saznala je da se oženio pre godinu i po dana, da mu je žena trudna i da u januaruočekuju prvo dete. Nema ništa protiv mačaka, ali više voli pse. Potiče iz velike porodice,naravno, italijanskog porekla. Njegov brat drži piceriju u Maloj Italiji. Slobodno vremeprovodi igrajući košarku.

„Bili biste dobar policajac” natuknu Moreli.

„Zaista?”„Vešto prikupljate informacije. Već sam vam ispričao pola svog života.”

„Stalno postavljam pitanja. To je jače od mene. Zanimaju me drugi ljudi. Upravo zatosam i gledala kroz prozor. Gospode, ta žena sigurno ima porodicu, roditelje, braću i sestre,ljude koji je vole. Bila je prelepa, tako zgodna i visoka... mislila sam da je manekenka.”

„Visoka?”

„Da, u odnosu na prozor... tamo gde je stajala.” Lajla ispruži ruke, okrenuvši dlanovetako da pokaže visinu. „Sigurno je imala bar metar i sedamdeset pet.”

„Kao što sam rekao, vi ste rođeni za policajca”, reče Moreli. „Ja ću otvoriti”, dodao je kadse zvono ponovo oglasilo.

Tren kasnije vratio se nazad s muškarcem umornog lica, starim oko četrdeset godina, iženom strogog držanja, koja je bila oko deceniju mlađa. „Ovo su detektivi Voterstoun i Fajn.Treba da popričaju sa vama. Čuvajte se, gospođo Emerson.”

,,Oh, vi odlazite? Hvala vam... za sve. Možda svratim do vašeg brata na picu.”

„Obavezno svratite. Detektivi.”

Kada je ostala sama s dvoje detektiva, ponovo poče da je obuzima nervoza. „Imamskuvanu kafu.”

„Ne bi nam škodilo”, odgovori detektivka Fajn. Čučnula je da pomazi mačka. „Finmacan.”

„Da, jeste. Ovaj... kakvu kafu volite?”„Pravu, za oboje. Koliko sam shvatila, boravite ovde dok su Kilderbrandovi u

Francuskoj?”

„Da, tako je.” Bolje da se nečim uposlim, pomisli Lajla. „Ja čuvam tuđe kuće i stanove.”

„Hoćete da kažete da tako zarađujete za život?”, upita Voterstoun. „Nije baš da živim odtoga. To više dođe kao avantura. Za život zarađujem od pisanja. Time pokrivam većinutroškova.”

17


18/332

Zvoncica&neky

„Koliko ste dugo ovde?” upita Voterstoun.

„Nedelju dana. Tačnije, nedelju i dva dana, pošto je već prošla ponoć. Treba da ostanemukupno tri nedelje, dok su moji klijenti u poseti kod rođaka i prijatelja u Francuskoj.”

„Jeste li ranije boravili ovde?”

„Ne. Prvi put radim za njih.”

,,A koja je vaša adresa?”

„Nemam stalnu adresu. Kad ne radim, boravim kod svoje prijateljice, ali to se retkodešava. Uglavnom sam zaposlena.”

„Nemate svoj stan?” ubaci se Fajnova.

„Nemam. To smanjuje životne troškove. Ali koristim adresu svoje prijateljice DžuliBrajant za poštu i službene dopise.” Dala im je još jednu adresu u Čelsiju. „Ponekad i živimtamo, između dve tezge.”

„Ah, tako. Možete li da nam pokažete gde ste tačno bili kad ste videli incident?”

„Izvolite, ovuda. Taman sam se spremala za krevet, mada mi se nije spavalo. Pre toga

sam večerala sa svojom prijateljicom - sa Džuli, koju sam malopre pomenula - i popile smomalo vina. Malo više vina, da budem iskrena. To mi je razbilo san pa sam uzela dvogled dapogledam šta se dešava po komšiluku.”

„Dvogled”, ponovi Voterstoun.

„Da, evo ovaj.” Prišla je prozoru spavaće sobe i podigla dvogled. „Uvek ga nosim sasobom. Radim u različitim delovima Njujorka... i na drugim mestima. Dosta putujem. Upravosam se vratila s tezge u Rimu.”

„Neko iz Rima vas je unajmio da mu čuvate kuću?” upita Fajnova.

„Preciznije rečeno, stan”, objasni Lajla. „Poslove uglavnom dobijam preko preporuke,preko poznanika i bivših klijenata, a imam i svoj blog. Volim da posmatram ljude i smišljam

priče o njima. Zapravo, špijuniram ih”, dodala je tupim glasom. „Ne razmišljam o tome na tajnačin, i stvarno to ne radim iz loših pobuda, ali svesna sam da je to špijuniranje. Znate...svaki od tih prozora je kao zaseban svet.”

Voterstoun podiže dvogled i pažljivo osmotri zgradu preko puta. „Imate dobar vidik.”

„Često su se svađali, i vodili napete razgovore, ali na kraju bi se uvek pomirili.”

„Ko to?” upita Fajnova.

„Plavuša i Gospodin Neodoljivi. Mislim, ja sam ih tako nazvala. Mislim da je to bio njenstan... ovaj, zato što se iz njega šire ženske vibracije, ali on je svake noći tu spavao, barotkako sam ovde.”

„Možete li da ga opišete?”

Lajla klimnu glavom. „Nešto viši od nje - možda oko metar i osamdeset pet? Čvrstegrađe, zgodan, oko 85 kilograma. Smeđa talasasta kosa. Ima jamice na obrazima kad sesmeje. Nešto ispod trideset godina. Veoma je privlačan.”

„Šta ste tačno večeras videli?”

„Prvo sam videla nju - u izazovnoj maloj crnoj haljini, s razbarušenom punđom. Plakalaje, po svoj prilici, jer je prelazila rukom preko lica kao da briše suze. Pričala je ubrzano, kaoda preklinje. Tako je bar meni izgledalo. A onda sam videla kako je udara.”

18


19/332

Zvoncica&neky

„Videli ste muškarca koji ju je udario?”

„Ne. Samo sam videla da je neko to uradio. On je stajao s leve strane prozora. Videlasam samo udarac - samo ruku koja munjevito izleće. Tamni rukav. I kako joj glava polećeunazad. Pokušala je da zakloni lice, ali on ju je ponovo tresnuo. Zgrabila sam telefon. Stajaoje ovde, na noćnom stočiću, na punjaču. Odmah sam rešila da pozovem policiju, i kad sam

ponovo pogledala, ona je bila pribijena uz prozor, okrenuta leđima, blokirajući vidik. Tada jestaklo puklo i ona je pala. Pala je tako brzo. Na trenutak nisam videla ništa osim nje. Pozvalasam policiju, a kada sam se ponovo okrenula, svetio je bilo ugašeno. Više se ništa nijevidelo.”

„Dakle, niste videli napadača?”

„Nažalost, ne. Videla sam samo nju. Ali neko iz zgrade, neko od njihovih komšija,sigurno zna ko je on. Ili neko od njenih prijatelja ili rođaka. Neko ga sigurno poznaje. Taj tipju je gurnuo. Možda nije hteo da je gurne, ali tako ju je snažno udario da je izletela krozstaklo i pala. Nema veze kako se to desilo. On ju je ubio i neko ga sigurno poznaje.”

„Koliko je sati bilo kad ste je spazili?” upita Voterstoun, spustivši dvogled sa strane.

„Dvadeset do dva. Bacila sam pogled na sat pre nego što sam prišla prozoru, pomislivšikako je previše kasno da budem budna. Zato znam koliko je bilo sati. Nju sam spazila samominut -dva kasnije.”

„Jeste li videli da neko napušta zgradu”, ubaci se Fajnova, „nakon što ste pozvalipoliciju?”

„Nisam, ali nisam ni gledala. Kada je pala, čitav minut sam samo stajala kao oduzeta.”

„Ljudi iz policijske centrale kažu da je vaš poziv upućen u jedan i četrdeset četiri ”,nastavi Fajnova. „Koliko je vremena prošlo između trenutka kad ste je spazili i kad ju jenapadač udario?”

„Manje od jednog minuta. Videla sam kako se par koji živi dva sprata iznad vraća kući iz

provoda - u otmenoj odeći, kao da su bili na nekom prijemu, i...” Ni slučajno nepominjiobnaženog seksi pešovana. ,,I tipa s dvanaestog sprata, koji je bio u stanu s nekim ortakom... itek onda sam spazila nju, što znači da je tada bilo već 1:42 ili 1:43, ako mi je sat tačan.”

Fajnova izvadi telefon, skliznu prstom preko ekrana i pruži ga ka njoj. „Da liprepoznajte ovog čoveka?”

Lajla se zagleda u fotografiju iz vozačke dozvole. „To je on! To je njen dečko. Sigurnasam u to. Devedeset devet procenata... ili možda devedeset šest. Dakle, već ste ga uhvatili?Spremna sam da svedočim.”

Osetila je kako je suze saosećanja peku u očima. „Uradiću sve što je potrebno. Strašno jeto što joj je uradio. Uradiću sve što tražite.”

„Hvala što ste tako spremni za saradnju, gospođo Emerson, ali nema potrebe dasvedočite protiv ovog lica.”

„Ali on je... hoćete da kažete da je priznao?”

„Ne baš.” Fajnova skloni telefon. „Trenutno je na putu ka mrtvačnici.”

„Ne shvatam.”

„Izgleda da je muškarac koga si videla gurnuo žrtvu kroz prozor, a onda seo na kauč,gurnuo cev trideset dvojke u usta i povukao obarač.”

19


20/332

Zvoncica&neky

,,Oh, bože. Blagi bože.” Zateturavši se od šoka, Lajla se spusti na ivicu kreveta. „Gospode.Ubio je prvo nju, pa sebe.”

„Tako izgleda.”

„Ali zašto? Zašto bi to učinio?”

„To tek treba da ustanovimo”, odvrati Fajnova. „Dajte da sad krenemo iz početka.”

* * *

Pošto su policajci najzad otišli, Lajla je bila budna skoro dvadeset četiri sata. Htela je dapozove Džuli, ali se obuzdala. Zašto da njena najbolja prijateljica započne novi dan s takostrašnom vešću?

Potom se zamislila nad idejom da pozove majku - ona je u kriznim situacijama bilačvrsta kao stena - ali je unapred znala kako bi izgledao taj razgovor.

Nakon početne podrške i saosećanja, neminovno bi usledila ona stara i dobro poznata

tirada.Zašto moraš da živiš u Njujorku, Lajla-Lu? Tamo je tako opasno. Dođi da živiš sa mnom

i ocem (potpukovnikom u penziji). Dođi u Džuno, vrati se na Aljasku.

„Ne želim sad da pričam o tome. Ne mogu ponovo da prolazim kroz taj užas.”

Zato se samo stropoštala na krevet, još uvek obučena, zagrlivši Tomasa koji se odmahsklupčao pored nje.

Nekim čudom, u roku od nekoliko sekundi utonula je u čvrst san.

Kada se probudila, srce joj je lupalo kao ludo, a šakama je grčevito stezala krevet. Nijemogla da se otarasi stravičnog osećaja da leti u ambis.

To je samo reakcija, rekla je sebi. Projekcija onoga što se desilo. Pridigla se u postelji,shvativši da je već podne.

Dosta je spavala. Bolje da se istušira, presvuče i utekne iz prokletog stana. Uradila je svešto je mogla, ispričala policiji sve što je videla. Gospodin Neodoljivi ubio je Plavušu i sebe,poništivši dva života jednim potezom, i njeno opsesivno razmišljanje na tu temu nije mogloništa da promeni.

Uprkos tome, opsesivno je zgrabila svoj ajped i upustila se u potragu za vestima oubistvu.

Manekenka odletela pravo u smrt, pisalo je u naslovu. „Znala sam. Bila je rođenamanekenka.”

Zgrabivši poslednji kapkejk - mada je znala da to nije baš pametno - počela jegrozničavo da iščitava površan članak o tragediji s dvostrukim smrtnim ishodom. SejdžKendal. Imala je čak i manekensko ime, prođe joj kroz glavu. ,,I Oliver Arčer. GospodinNeodoljivi takođe je imao ime. Imala je samo dvadeset četiri godine, Tomase. Četiri manjeod mene. Snimila je neke reklame. Pitam se da li sam videla neku. I zašto mi zbog toga sveizgleda još gore?”

20


21/332

Zvoncica&neky

Ne, mora da prestane s tim, da uradi ono što je malopre odlučila. Da se sredi i izađe izkuče.

Tuširanje joj je donekle pomoglo, baš kao i odeća koju je navukla na sebe, lagana letnjahaljina i sandale. Šminka je odradila još bolji posao, priznala je, pošto joj je lice bledo, a očiupale.

Krenuće u šetnju, da nakratko utekne od mesta zločina i vlastitih misli, a usput moždapronađe neki restoran za brz i pristojan ručak. Potom će pozvati Džuli, da je možda zamolida ponovo svrati kod nje kako bi mogla da prespe svoju priču u njene saoseć ajneblagonaklone uši.

„Vraćam se za nekoliko sati, Tomase.”

Taman kada je izašla na vrata, odlučila je da se vrati i uzme karticu koju je dobila oddetektivke Fajn. Neće moći da zauzda opsesivnost sve dok se ne uveri da više nema razlogaza nju, rekla je sebi. Nema ničeg lošeg u tome da se glavni svedok tragedije koja jerezultirala ubistvom i samoubistvom raspita kod nadležnog detektiva da li je taj slučajzatvoren.

Bilo kako bilo, prijaće joj da malo prošeta. Kad se vrati, može da se osveži u bazenu. Ut ehničkom smislu, samo je stanarima bilo dopušteno da koriste tamošnji bazen i teretanu,ali je Mejsi bila dovoljno uviđavna da joj kaže da slobodno može da se ogluši o to pravilo.

Plivanje će joj pomoći da odagna talog umora, stresa i nemira, a potom će staviti tačkuna taj zastrašujući dan, isplakavši se na ramenu najbolje prijateljice.

Sutra će ponovo prionuti na posao. Život mora da se nastavi. Smrt nas neminovnopodseća da život ide dalje.

Eš izruči sadržaj vrećice na sto. Lične stvari, tako su to zvali. Zatečena imovina. Ručnisat, prsten, novčanik - s previše gotovine i gomilom kreditnih kartica. Srebrna alka za

ključeve iz Tifanija. Sat i prsten takođe odatle, ili možda iz Kartijea, ili bilo kog mesta koje jeOliver smatrao dovoljno važnim. Isto je važilo i za tanki srebrni upaljač.

Svetlucavi inventar koji se zatekao u džepu njegovog brata dana kada je napustio ovajsvet.

Oliver je uvek bio na rubu sledećeg velikog posla, sledećeg velikog postignuća, sledećegbilo čega, samo da je dovoljno krupno. Šarmantni i nehajni Oliver.

Mrtav.

„Kod sebe je imao i ajfon, ali još procesuiramo podatke.”

„Molim?” Eš podiže pogled ka detektivki - Fajn, tako se preživala, priseti se. DetektivkaFajn, s blagim plavim očima punim tajni. „Oprostite, nisam vas čuo.”

„Još procesuiramo podatke iz njegovog telefona, a kad završimo s uviđajem, treba dapođete s nama do stana da identifikujete njegovu imovinu. Kao što sam rekla, u njegovojvozačkoj dozvoli navedena je neka adresa u Vest Vilidžu, ali tamo su nam rekli da se odseliopre tri meseca.”

„Da, sećam se da ste to rekli. Ali ne znam ništa o tome.”

„Niste ga videli... koliko dugo?”

21


22/332

Zvoncica&neky

To im je već rekao, njoj i onom panduru kamenog lica, sve im je ispričao kad su banuli unjegov stan. Zbog notifikacije, tako su rekli. Notinkacije zatečene imovine. Reči kojima jemesto u krimi-romanima i TV serijama, a ne u njegovom životu.

„Nekoliko meseci. Tri ili četiri, ako se dobro sećam.”

„Ali pričali ste s njim pre nekoliko dana.”

„Da, javio se telefonom, pozvao me da izađemo na piće, da razmenimo novosti. Bio samzauzet pa sam ga otkačio, predložio sam mu da to ostavimo za sledeću nedelju. Isuse!”Prislonio je prste na slepoočnice.

„Znam da vam ovo teško pada. Ako se dobro sećam, rekli ste da niste upoznali ženu skojom je živeo protekla tri, skoro četiri meseca.”

„Nisam. Pomenuo ju je u tom razgovoru. Pohvalio se da je upecao neku opasno zgodnumanekenku. Nisam naročito obratio pažnju na to. Oliver voli da se hvali, to mu je u krvi.”

„Nije pomenuo da su on i ta manekenka imali nekih problema u vezi?”

„Sasvim suprotno. Rekao je da je sjajna, da se odlično slažu i da je sve prosto savršeno. ”Spustio je pogled, primetivši mrlju nebeskoplave boje na bočnoj strani palca.

Kad su mu upali u stan, slikao je. Isprva se iznervirao što ga prekidaju, a onda se svetokrenuo naglavačke.

Nekoliko reči promenilo je sve.

„Gospodine Arčere?”

„Da, sve je bilo jebeno savršeno. Oliver je oduvek tako funkcionisao. Sve je bilosavršeno, sve dok...”

„Sve dok?”

Eš provuče prste kroz razbarušenu crnu kosu. „Slušajte, on je deo moje porodice, sadaje mrtav, a ja još nisam u stanju da svarim tu pomisao. Ne želim da kažem bilo šta loše na

njegov račun.”„Nećete reći ništa loše, gospodine Arčere. Što bolju predstavu steknem o njemu, lakše

ću ustanoviti šta se stvarno desilo.”

Možda je to tačno, možda je stvarno tako. Ko je on da sudi? „Dobro. Oliver je uvek pucaovisoko. Unosni poslovi, najlepše žene, najbolji klubovi. Voleo je da se provodi.”

„Da živi u velikom stilu.”

„Da, moglo bi se tako reći. Sebe je voleo da smatra opasnim igračem - ali tako mi svega,on to nije bio. Uvek je igrao u visoke uloge, a kad bi pobedio - u bilo čemu, kocki, biznisu,zavođenju - već u sledećem krugu bi izgubio sve što je dobio, često i više od toga. Dakle, svebi bilo savršeno, ali dok trajalo, a kad se završi, onda bi mu obično bio potreban neko da ga

izvuče iz škripca. On je veoma šarmantan i pametan i... hoću reći, bio je.” Srce mu se steže od te reči. Oliver više nikad neće biti ni šarmantan ni pametan.

„Bio je majčin mezimac, njen najmlađi i jedini sin, a znate kako to ide? Navikao je da muse stalno povlađuje.”

„Rekli ste mi da nije bio nasilan.”

„Ne, nisam to rekao.” Eš se natera da se trgne, da izroni iz svog bola. To mora da ostaviza kasnije. Na licu mu sevnu munjeviti plamen besa. „Nisam rekao da Oliver nije bio nasilan

22


23/332

Zvoncica&neky

već da je njegova priroda predstavljala suštu suprotnost bilo kakvom nasilju.” Optužba da jenjegov brat nekog ubio zari mu se u utrobu poput noža. „Kada bi se zatekao u nezgodnojsituaciji, umeo je da se izvuče rečima ili da pobegne. Ako nijedna od tih metoda ne bi upalila- što se retko dešavalo - onda bi se naprosto sakrio.”

„Ali mi imamo svedoka koji tvrdi da je vaš brat više puta udario svoju devojku pre nego

što ju je gurnuo kroz prozor s četrnaestog sprata.”„Taj svedok greši!”, kao iz topa odbrusi Eš. „Oliver je bio prepotentan i zaslepljen

iluzijama o vlastitoj veličini, više nego bilo ko koga poznajem, ali nikada ne bi fizičkinasrnuo na ženu. I nikada nikome ne bi oduzeo život, ni u ludilu. A pogotovo ne sebi.”

,,U stanu je pronađena pozamašna količina alkohola i narkotika. Oksikontin, kokain,marihuana, vikodin.”

Dok je detektivka pričala, hladna kao špricer, Eš ju je zamislio kao valkiru -nepristrasnu u svojoj moći. Da treba da je naslika, sedela bi na konju, sklopljenih krila,šarajući pogledom preko bojnog polja, lica isklesanog kao kamen, dok odlučuje ko ćepreživeti, a ko umreti.

„Još čekamo rezultate toksikoloških analiza, ali su na stolu pored tela vašeg bratapronađene pilule, poluprazna flaša viskija Mejkers mark i čaša s pola prsta alkohola.”

Droga, alkohol, ubistvo, samoubistvo. To će se pogubno odraziti na čitavu porodicu,pomisli Eš. Mora da izvuče taj nož iz stomaka, da ih natera da shvate da greše.

„Droga i burbon, to ne sporim. Oliver nije bio nevinašce. Ali što se tiče ostalog? Neverujem u to. Taj svedok ili laže ili je u zabludi.”

„Svedok apsolutno nema razloga da laže.” Dok je izgovarala te reči, Fajnova primetikako Lajla, sa značkom za posetioce prikačenom za bretelu haljine, ulazi u kancelariju.„Izvinite me na trenutak.”

Brzo je ustala, efikasno presrevši Lajlu. „Gospođo Emerson. Jeste li se setili još nečega?”

„Žao mi je, ali nisam. Samo ne mogu da izbacim taj događaj iz glave. Neprestano vidimkako pada. Kako preklinje pre... Oprostite. Morala sam da pobegnem iz stana pa samodlučila da svratim, da vidim jeste li završili sa... mislim, da li ste zatvorili slučaj. Da limožete sa sigurnošću da kažete šta se desilo?”

„Istraga je još otvorena. Čekamo još neke izveštaje, sprovodimo saslušanja. Znate, sveto zahteva vreme.”

„Znam. Oprostite. Javićete mi kada bude gotovo?”

„Potrudiću se. Puno ste nam pomogli.”

„Ne želim da vas ometam. Bolje da krenem. Sigurno imate posla preko glave.” Prešla jepogledom preko prostorije. Radni stolovi, telefoni, kompjuteri, gomile fascikli i nekoliko

uposlenih ljudi. I tip u crnoj majici i farmericama, koji je pažljivo ubacivao ručni sat u neku vrećicu.

„Vidim da su svi zauzeti.”

„Cenimo vašu pomoć.” Fajnova sačeka da Lajla krene ka vratima pre nego što seustremila nazad ka svom stolu.

23


24/332

Zvoncica&neky

„Slušajte, već sam vam ispričao sve čega mogu da se setim”, započe Eš ustajući sastolice. „Apsolutno sve, nekoliko puta zaredom. Moram da obavestim majku i porodicu.Potrebno mi je neko vreme da se součim s ovim.”

„Razumem vas. Možda će biti potrebno da ponovo popričamo. Javićemo vam kadmožete da dođete u njegov stan. Još jednom vas molim da primite moje saučešće, gospodine

Arčere.”On samo klimnu i izmaršira kroz vrata.

Pogledom je odmah potražio brinetu u tankoj letnjoj haljini. Uhvatio je tračak njenesiluete - suknju zelenu poput trave i dugu pravu kosu vezanu u lepršavi rep boje jake mokakafe - dok je silazila niz stepenice.

Nije čuo mnogo od njenog razgovora s pandurkom, ali dovoljno da bude gotovo siguranda je ona videla nešto što je povezano sa Oliverovom smrću.

Mada je na stepeništu vladala skoro ista gužva kao u hodnicima i kancelarijama, uspeoje da je sustigne i da je diskretno uhvati za ruku.

„Molim vas, gospođice... izvinite, ali nisam uspeo da čujem vaše ime.” ,,Oh. Lajla. Lajla

Emerson.”„Lajla, želeo bih da popričam s vama, ako imate par minuta.” ,,U redu. Vi radite s

Fajnovom i Voterstounom?”

„Na neki način.”

U prizemlju, gde su policajci neprestano cirkulisali kroz ulazna vrata, i gde su posetiociprolazili kroz bezbednosni sistem, Lajla skinu svoju značku i spusti je na pult. Nakon jedvaprimetnog oklevanja, Eš izvadi svoju značku iz džepa i uradi isto što i ona.

„Ja sam Oliverov brat.”

„Oliver?” Trebalo joj je nekoliko sekundi, što je govorilo da nije lično poznavala Olivera.Tada zaprepašćeno razrogači oči. „Oh. Oh, žao mi je. Tako mi je žao.”

„Hvala vam. Ako ste voljni da popričate sa mnom, to bi mi...”

„Nisam sigurna da li smem, da li je to dozvoljeno.” Obazrivo se osvrnula kao da ispitujeteren. Potom se zagleda u njegovo lice izbrazdano dubokim bolom. „Stvarno ne znam.”

„Samo nakratko. Dozvolite mi da vas častim kafom. Na nekom prometnom mestu. Ublizini se sigurno nalazi neki lokal koji vrvi od policajaca. Molim vas.”

Imao je oči kao Tomas - prodorne i zelene - ali jasno je videla tugu koja zrači iz njih.Oštre crte lica, primetila je, kao isklesane rukom veštog vajara. Tek izrasla brada davala muje intrigantan i opasan izgled, ali te oči...

Taj čovek je upravo izgubio brata, a da bude još gore, njegov brat je uništio dva života.Smrt je sama po sebi dovoljno teška, ali ubistvo i samoubistvo... to je sigurno brutalanudarac za porodicu koju je pokojnik ostavio za sobom.

„Naravno. Preko puta se nalazi jedan kafić.”

„Hvala vam. Ja sam Eš”, predstavi se on pruživši ruku. „Ešton Arčer.”

Nešto joj kliknu u zadnjem delu mozga kad je čula to ime, ali ipak ispruži ruku. „Ja samLajla.”

Eš je izvede napolje i klimnu glavom kad je pokazala na kafić preko puta ulice.

24


25/332

Zvoncica&neky

„Stvarno mi je žao”, prozbori ona dok su čekali na semaforu, pored žene koja se svađalamobilnim. „Sigurno je strašno kad izgubite brata. Ja nemam brata, ali ne smem ni dazamislim kako bih se osećala u takvoj situaciji. Imate li još nekog od porodice?”

„Mislite, još braće ili sestara?”

„Da.”

On pogleda u nju dok su kretali preko ulice, probijajući se kroz reku ljudi na pešačkomprelazu. „Ima nas ukupno četrnaestoro. U stvari, sad nas je trinaestoro”, brzo se ispravi.„Sad nas je ostalo trinaestoro. Baksuzni broj”, dodade više za sebe.

Žena koja se svađala mobilnim marširala je pored Lajle, govoreći oštrim i vrištavimtonom. Dve tinejdžerke cupkale su ispred njih, cvrkućući i kikoćući se zbog nekog Breda.Nekoliko sirena zatrubi kad se svetio na semaforu promenilo.

Sigurno nije dobro čula. „Oprostite, šta ste rekli?”

„Trinaest je baksuzan broj.”

„Ne, mislila sam... Rekli ste da imate trinaestoro braće i sestara?”

„Zapravo, dvanaestoro. Ja sam trinaesti.” Kada je otvorio vrata kafića, s druge strane ihdočeka zid buke, miris sveže kafe i slatkog peciva.

„Vaša majka je sigurno...” Luda! - prođe joj kroz glavu. „Izuzetna žena”, reče.

,,I ja tako mislim. Tačnije, oni su mi polubraća i polusestre, plus deca mojih maćeha iočuha”, pojasni on, zauzevši prazan separe za dvoje. „Moj otac se ženio pet puta, a mojamajka je trenutno u trećem braku.”

„To je... veoma zanimljivo.”

„Da, moderna američka porodica.”

„Za Božić sigurno imate vašar u kući. Da li svi žive u Njujorku?”

„Ne baš. Kafa?”, upitao je kada je konobarica prišla stolu. „Radije bih popila limunadu

ako nije problem. Preterala sam s kafom.”„Za mene kafu. Crnu.”

Eš se zavali na naslon pažljivo je osmotrivši. Fino lice, zaključi, neobično sveže iotvoreno, mada s primetnim znacima umora i stresa, naročito u očima - dubokim,tamnosmeđim, raskošne boje kao i njena kosa, s tankom zlatnom prugom oko šarenica.Ciganske oči, pomisli, i mada u njoj nije bilo ama baš ničeg egzotičnog, istog časa je zamisli ucrvenom - u crvenoj haljini sa uzanim gornjim delom i širokom suknjom s mnogo šarenihkamera. Uhvaćenu usred plesa, u poluokretu, lepršave kose. Kako se smeje dok joj iza leđaplamti logorska vatra.

„Jeste li dobro?” upita Lajla. „Oprostite, glupo pitanje. Naravno da niste.”

„Ne, nisam... izvinite”, promrmlja on. Nije ni pravi trenutak, ni pravo mesto, ni pravažena, opomenu se i nagnu preko stola. „Niste poznavali Olivera?”

„Nisam.”

,,A njegovu devojku? Kako se ono zvaše? Pejdž?”

„Sejdž. Ne, nisam poznavala ni nju ni njega. Samo trenutno boravim u tom stambenomkompleksu i sinoć sam gledala kroz prozor... i videla...”

25


26/332

Zvoncica&neky

„Šta ste videli?” Spustio je svoju šaku preko njene, brzo je sklonivši kad je osetio kakojoj se mišići napinju. „Možete li da mi kažete šta ste videli?”

„Videla sam nju. Uznemirenu, uplakanu. A onda sam videla kako je neko udara.”

„Neko?”

„Nisam videla napadača. Ali ranije sam viđala vašeg brata kod nje. Više puta sam ihvidela zajedno u stanu. Kako razgovaraju, kako se svađaju i mire. Znate već.”

„Nisam baš siguran da znam. Vaš stan gleda direktno u njen? Odnosno njihov”, ispraviose. „U policiji kažu da je tu živeo.”

„Ne baš. To nije moj stan. Samo boravim tu.” Lajla nakratko zaćuta kad je konobaricadonela limunadu i kafu. „Hvala”, reče, uputivši joj brz osmeh. „Došla sam tu na par nedelja,dok su vlasnici na odmoru, i... znam da ću zvučati kao nametljivo njuškalo, ali vidite... volimda posmatram ljude. Boravim na raznim zanimljivim mestima pa uvek nosim dvogled sasobom, i tako sam...”

,,I tako ste rešili da ošacujete komšiluk, kao Džimi Stjuart.”

„Da!” Olakšanje i smeh stopiše se u jednoj reči. „Da, kao u filmu Prozor u dvorište. Samošto, dok to radite, ne očekujete da vidite Rejmonda Bura kako gura iskasapljeno telo svojemrtve žene u veliki sanduk i izvlači ga napolje. Ili ga je možda spakovao u putne kofere?Kako god bilo. Ja to ne smatram špijuniranjem, ili bar nisam, sve dok se ovo nije desilo. To jekao pozorišna predstava. Čitav svet je stvarno pozornica, a ja volim da budem u publici.”

Eš je pokušavao da pohvata niti, da pronađe neki ključ. „Ali niste videli Olivera? Nistevideli da ju je on udario? Da ju je on gurnuo?”

„Nisam. To sam rekla i policiji. Videla sam da ju je neko udario, ali ugao je bionepovoljan pa nisam videla napadača. Ona je delovala prestravljeno. Plakala je i molila -mogla sam to da joj pročitam na licu. Zgrabila sam telefon da pozovem policiju, a onda...Onda je izletela kroz prozor. Staklo je puklo i ona je izletela napolje i pala.”

Eš joj ponovo dodirnu ruku, ali ovog puta nije sklonio šaku jer je primetio da je počelada drhti. „Samo polako.”

„Ta slika mi neprestano lebdi pred očima. Kako staklo puca i kako ona izleće napolje,raširenih ruku, mlatarajući nogama kroz vazduh. Čujem njen vrisak, ali samo u glavi. Ustvarnosti je nisam čula. Žao mi je zbog vašeg brata, ali...”

„Nije on to uradio.”

Na trenutak ništa nije rekla, samo je podigla čašu i otpila gutljaj limunade. „On nije biosposoban za tako nešto”, dodade Eš. Kada je podigla pogled, oči su joj bile pune saosećanja.

Ona nije valkira, pomislio je. U njoj ima previše emocija. „Strašno je što se to desilo.”

„Vi sigurno mislite da naprosto ne mogu da prihvatim pomisao da je moj brat nekogubio i potom izvršio samoubistvo. Ali nije to. Ja znam da on to nikad ne bi bio u stanju dauradi. Nas dvojica nismo bili naročito bliski. Nisam ga video mesecima. A čak i kad smo seviđali, to bi bilo samo nakratko. Oliver je imao daleko prisniji odnos sa Žizelom, jer susličnih godina. Ali ona je sad u...”

Tuga se ponovo obruši na njega poput lavine. „Nisam baš siguran. Možda u Parizu.Moraću da se raspitam. Ponekad mi je užasno išao na nerve”, nastavio je. „Sebe je smatraovrhunskim maherom, ali nije imao onaj ubilački instinkt koji je potreban da bi to zaista

26


27/332

Zvoncica&neky

postao. Bio je pun šarma, razmetao se praznim pričama i krupnim planovima, bez šlifa da ihsprovede u delo. Ali nikad ne bi digao ruku na ženu.”

Ona ih je posmatrala, setio se. „Kažete da su se često svađali. Jeste li nekad videli da juje udario ili gurnuo?”

„Ne, nisam, ali...”

„Boli me uvo da li je bio pijan ili drogiran, ali znam da nikad ne bi udario ženu. Da nikadne bi ubio tu devojku. I nikad ne bi digao ruku na sebe. Kad god bi se uvalio u neki sos, očemu god da je reč, bio je ubeđen da će ga neko izvući. Bio je večiti optimista, da, takav je bio naš Oliver.”

Morala je da bude pažljiva, taktična. „Ponekad nekog ne poznajemo tako dobro kao štomislimo.”

,,U pravu ste. Bio je zaljubljen. Oliver je uvek bio zaljubljen ili u potrazi za nekim u kogaće se zaljubiti. Svim srcem se prepuštao tome. Kad bi zaključio da je kucnuo čas da okončaneku vezu, pronašao bi način da se izvuče, da privremeno nekud zbriše, a onda bi dotičnojposlao skup poklon i pokajničko pismo. Nisi ti kriva, već ja - ili nešto u tom stilu. Nagledao

se dramatičnih razvoda i zato je svoje veze raskidao u čistom i neopozivom maniru. Takođe,bio je previše sujetan da bi gurnuo pištolj u usta i povukao obarač. Da je stvarno rešio da seubije - što je nemoguće, jer ništa ne bi moglo da ga gurne u baš toliko očajanje - pre bi seodlučio za pilule.”

„Mislim da je to bio nesrećan slučaj... to što je pala. Da se to desilo u afektu. Kad jeshvatio šta je uradio, sigurno je bio van sebe od očajanja.”

Eš odmahnu glavom. „Odmah bi me pozvao ili dojurio do mene. On je bio najmlađe detesvoje majke, njen mezimac, pa je bio prilično razmažen. Kad god bi se uvalio u nevolju,pozvao bi nekog da ga izvuče. To je bila njegova instinktivna reakcija. Eše, u škripcu sam!Moraš da mi pomogneš! ”

„Obično je zvao vas.”„Da, kad bi nešto ozbiljno zabrljao, ja sam bio prvi na spisku. Osim toga, Oliver nikad nebi mešao pilule s burbonom”, dodao je. „Njegova bivša je umrla od toga pa se klonio takvihkombinacija. Naravno, to ne znači da nije mogao da pretera s nekom od tih stvari zasebno,ali nikad ih ne bi uzeo zajedno.”

„Ta teorija naprosto nije održiva. Ne može da bude”, nastavio je. „Kažete da ste ih čestoviđali zajedno, da ste ih posmatrali.”

Postiđena činjenicom da je to stvarno i radila, Lajla se nervozno promeškolji. „Jesam.Grozna navika. Moram da prestanem s tim.”

„Mnogo puta ste videli kako se svađaju, ali nikad nije fizički nasrnuo na nju.”

„Ne, nije. Pre bi se moglo reći da je ona nasrtala na njega. Gađala ga čim stigne,uglavnom lomljivim stvarima. Jednom ga je gađala i cipelom.”

„Kako je reagovao na to?”

„Saginjao glavu da izbegne projektile.” Lajla se slabašno osmehnu i on spazi sićušnoudubljenje - ljupku drhtavu jamicu - u desnom uglu njenih usana. „Imao je dobre reflekse.Koliko sam mogla da zaključim, ona je vrištala na njega, jednom ga je čak i gurnula. On jeubrzano pričao, gestikulirao, pokušavao da je šarmira. Zato sam ga nazvala GospodinNeodoljivi.”

27


28/332

Zvoncica&neky

Njene krupne tamne oči usplahireno se raširiše. ,,Oh, bože. Oprostite.”

,,U redu je. To je precizan opis. Stvarno je bio takav. Dakle, nije pokazivao znake besa,nije joj pretio, nije bio nasilan prema njoj? Nikad je nije čak ni odgurnuo?”

„Ne, nikada. Uvek bi smislio nešto što bi je nateralo da se nasmeje. Videla sam, osetilačak, da nije želela da popusti, ali na kraju bi se uvek okrenula i zabacila kosu, a on bi joj

prišao otpozadi, i onda bi usledio... intimni kontakt, da tako kažem. Ljudi treba da navukuzavese ako ne žele publiku.”

„Ona bi ga gađala čim stigne, vrištala bi na njega, gurala ga. A on je uvek uspevao da seizvuče, da je smekša svojom slatkorečivošću i da je odvuče u krevet. Da, to već liči naOlivera.”

Zaista, pomisli Lajla, nikad nije uzvratio nasiljem. Svakog dana su se svađali i prepirali,svakog bogovetnog dana, ali on je nijednom nije udario. Nijednom je nije dodirnuo, osim ako to nije predstavljalo uvod u seks.

A opet... „Ali i dalje ostaje činjenica da je ona gurnuta kroz prozor i da je on izvršiosamoubistvo.”

„Da, ona je gurnuta kroz prozor, ali nije je on gurnuo. I nije pucao u sebe. To znači da jeu stanu bio još neko. Morao je biti još neko”, ponovio je. „Neko ko je ubio i nju i njega. Trebada odgovorimo samo na dva pitanja: ko i zašto7 .”

Ta verzija zvučala je verodostojno, bar s njegovih usana. Delovala je... nekako logično,ali upravo ta logika pobudi njenu sumnjičavost. „Ali postoji još jedno pitanje, zar ne? Kako? ”

„U pravu ste. Tri pitanja. Ako odgovorimo na jedno, možda dobijemo odgovor na svatri.”

Gledao je pravo u nju. U njenim očima je sad pročitao nešto više od pukog saosećanja.Tračak zaintrigiranosti. „Mogu li da pogledam vaš stan?”

„Molim?”

„Policajci me još ne puštaju u stan. Hoću da ga vidim iz perspektive koju ste vi imali t enoći. Naravno, vi me ne poznajete”, dodao je pre nego što je stigla da prozbori. „Možete li dapozovete nekog da vam pravi društvo, da ne budete sami kad dođem kod vas?”

„Možda. Proveriću da li je to izvodljivo.”

„Odlično. Daću vam svoj broj. Javite se kad razmislite. Želim samo da vidim... moram davidim.”

Lajla izvadi mobilni i ukuca njegov broj. „Sad moram da krenem. Već sam se previšezadržala.”

„Hvala vam što ste pristali da popričate sa mnom. I da me saslušate.”

„Žao mi je zbog svega što se desilo.” Izvukla se iz separea i spustila šaku na njegovorame. „Saosećam s vama, i vašom majkom, i vašom porodicom. Nadam se da ćete pronaćiodgovore koje tražite, kakvi god oni bili. Ako nešto uspem da sredim, pozvaću vas.”

„Hvala vam.”

Krenula je ka vratima, ostavivši ga samog u uzanom separeu, pogleda prikovanog zakafu koju nije ni takao.

28


29/332

Zvoncica&neky

3

Pozvala je Džuli i izručila joj kompletnu priču, usput zalivajući biljke, berući paradajz i

zabavljajući mačka. Džulini zaprepašćeni uzdasi i izlivi saosećanja bili bi joj sasvim dovoljni, ali dobila je iviše od toga.

„Čula sam šta se desilo dok sam se spremala za posao. A kad sam stigla u galeriju, svi suveć razglabali o tome. Poznavali smo tu devojku.”

„Poznavali ste Plavušu?” Lajla se ugrize za jezik. Bilo je nekako neprimereno da sadakoristi taj nadimak. „Hoću reći, znali ste Sejdž Kendal?”

„Samo površno. Nekoliko puta je bila u galeriji. Štaviše, kupila je neke veoma finekomade. Mislim, nisam joj ih ja prodala, ali imala sam priliku da je upoznam. Isprva nisampovezala da je to ona. Čak ni kad su pomenuli Zapadni Čelsi. Nisam čula broj zgrade, ako su

uopšte objavili taj podatak.”„Ne znam. Do sada sigurno jesu. Na ulici vidim ljude s kamerama. I nekoliko TV ekipakoje snimaju reportaže ispred zgrade.”

„Strašno je što se tako nešto dešava. I što si se ti, ni kriva ni dužna, našla u tome. Nisuobjavili ime tipa koji ju je gurnuo i potom izvršio samoubistvo, bar ne u jutarnjem izveštaju.Posle nisam proveravala.”

„Oliver Arčer, takođe poznat i kao Gospodin Neodoljivi. Srela sam njegovog brata upolicijskoj stanici.”

„To je... baš uvrnuto.”

„Trebalo bi da bude, ali nisam se tako osećala.” Dok je razgovarala, Lajla je sedela na

podu u kupatilu, pažljivo šmirglajući svetlucave fleke na jednoj od fioka s kozmetikom.Fleka je bila uporna, ali uspeće da je sredi.

„Častio me je limunadom”, nastavila je, ,,i zamolio me da mu ispričam šta sam videla.”

„Ti si... izašla si na piće s njim? Zaboga, Lajla! Otkud znaš da on i njegov brat nisuserijske ubice, ili ozloglašeni kriminalci, ili manijaci koji su radili u tandemu? Ili...”

„Bili smo u kafiću preko puta policijske stanice i unutra se u svakom trenutku nalazilobar pet policajaca. Bilo mi ga je žao, Džuli. Videla sam kako pokušava da svari tragediju, dadokuči neki smisao u onome što deluje kao čisto bezumlje. On ne veruje da je njegov bratubio Sejdž, ni nju ni sebe, i izložio je prilično ubedljive argumente protiv te teorije.”

„Lajla, niko ne bi poverovao da mu je brat sposoban za to.”

„To mi je jasno.” Lajla blago dunu na klizače da ukloni prašinu od šmirglanja. ,,I ja samisprva tako reagovala. Ali kao što rekoh, bio je prilično ubedljiv.”

Gurnula je fioku, ponovo je izvukla i vratila na mesto, zadovoljno klimnuvši. Kamo srećeda sve u životu ide tako glatko.

„Želi da dođe ovde, da vidi bratovljev stan iz moje perspektive.”

„Jesi li sišla s uma?”

29


30/332

Zvoncica&neky

„Čekaj malo. Predložio je i da neko bude sa mnom. U suprotnom ne bih čak nirazmišljala o tome. Ali pre nego što donesem odluku, istražiću ga na Guglu. Da se uverim dau njegovoj prošlosti nema gnusnih dela, supruga koje su umrle pod tajanstvenimokolnostima, incidenata povezanih s bliskim rođacima. Kaže da ima dvanaestoro braće isestara iz različitih brakova svojih roditelja.”

„Ozbiljno?”„Shvatam te. I meni je zvučalo neverovatno. Ali hoću da budem sigurna da niko od njih

nema neku mrlju u prošlosti.”

„Molim te, reci mi da mu nisi dala i svoju adresu.”

„Ne, nisam mu dala ni adresu ni broj telefona.” Lajla se blago namršti, vraćajući šminkuu fioku. „Nisam baš toliko glupa, Džuli.”

„Nisi glupa, ali si naivna. Kako se taj tip zove - ako ti je uopšte dao pravo ime. Odmah ćuda potražiti preko Gugla.”

„Naravno da mi je dao pravo ime. Ešton Arčer. Doduše, zvuči pomalo izmišljeno, kaoime iz nekog romana, ali...”

„Čekaj malo! Rekla si Ešton Arčer? Visok, vižljast, zgodan da ti pamet stane? Zelene oči,gusta talasasta crna kosa?”

„Da? Otkud znaš?”

„Zato što ga poznajem. On je umetnik, Lajla, i to prilično dobar. Vodim umetničkugaleriju, veoma uspešnu galeriju, i taj tip preko nas prodaje većinu svojih slika, bar uNjujorku. Naši putevi ukrstili su se mnogo puta.”

„Znala sam da mi to ime zvuči poznato, ali mislila sam da je to zato što mi je u glaviostalo ime njegovog brata. On je tip koji je naslikao onu ženu s violinom koja svira nasredlivade - s onim oronulim dvorcem i punim mesecom u pozadini? Onu sliku za koju sam reklada bih je rado kupila kada bih imala zid na koji bih je okačila?”

„Da, baš taj.”„Da li je bio oženjen nekom damom koja je preminula pod tajanstvenim okolnostima?”

„Koliko ja znam, nije. Nikad se nije ženio, ali je neko vreme bio u vezi sa Kelsi Nan - onaje primabalerina Američkog baleta. Možda je još uvek s njom. Ako hoćeš, mogu da proverim.Ima solidnu reputaciju i nije totalno neurotičan, za razliku od većine svojih kolega.Očigledno uživa u svom poslu. Njegovi su puni ko brod, i s očeve i s majčine strane. Vršljam po Guglu čisto da popunim praznine. Očeva porodica bavi se nekretninama i izgradnjom, amajčina špedicijom. Bla-bla-bla. Hoćeš da potražim još?”

Nije izgledao kao tip koji pliva u parama, pomisli Lajla. Njegov brat je ostavljao takavutisak, ali muškarac koji je sedeo preko puta nje u onom kafiću uopšte nije delovao kao

bogataš. Samo kao običan čovek pritisnut bolom i besom. „Sama ću proveriti. Ukratko rečeno, misliš da neće pokušati da me gurne kroz prozor.”

„Rekla bih da su šanse za to prilično tanke. Sviđa mi se, lično i profesionalno, i sad mi ježao što je izgubio brata. Uprkos činjenici da je njegov brat ubio jednu od naših klijentkinja.”

„Onda ću mu dopustiti da me poseti. Kako da ga odbijem kad Džuli Brajant svojimpečatom jemči za njega?”

„Nemoj previše da žuriš, Lajla.”

30


31/332


32/332

Zvoncica&neky

U njoj je video oruđe, ponekad kućnog ljubimca ili tetošeno dete. Bila je zahvalna što jenije video i kao potencijalnu ljubavnicu jer bi u tom slučaju morala da spava s njim. Pomisaona to vređala je čak i njen prilično ograničeni senzibilitet.

Zastala je ispred jednog izloga, zadivljeno osmotrivši par sandala - s visokimsvetlucavim zlatnim štiklama i kaiševima od tanke leopardove kože. Nekada davno bila je

srećna kad bi dobila bilo kakvu obuću. A sada je mogla da kupi sve što poželi. Sećanje nastopala koja su izgarala od bola, puna rana i žuljeva, i glad, tako oštru i duboku da joj sečinilo da umire, izroni kroz slojeve nataloženih godina.

Ako bi se sad nekim poslom obrela u Kini, odsedala je u najboljim hotelima - ali su je idalje progonila sećanja na glad i prljavštinu, na užasnu hladnoću i nepodnošljivu vrelinu.

Ali novac, krv, moć i lepa obuća uspevali su da odagnaju duhove prošlosti.

Želela je te sandale, i to odmah. I tako je ušla u radnju.

U roku od deset minuta ponovo je bila na ulici, s novim sandalama na nogama, uživajućiu pomisli da savršeno ističu besprekorno izrezbarene mišiće na njenim listovima. Ležernoje mahala kesom za šoping, Azijka upečatljivog izgleda obučena u crno - u kratkim uzanim

pantalonama, fensi košulji i egzotičnim sandalama. Duga kosa, crna poput ebanovine,vezana u visoko podignut rep, koji joj je poskakivao na leđima, otkrivala je lice varljivomekih obrisa, s punim crvenim usnama i krupnim bademastim očima boje uglja.

Da, muškarci su blenuli u nju, a i žene. Muškarci su želeli da je kresnu, a žene da budukao ona - a neke možda isto što i muškarci.

Ali oni nikad neće upoznati njenu pravu prirodu. Bila je metak u tami, nož koji nečujnoprelazi preko grla.

Nije ubijala samo zato što je mogla, ni zato što je to bio odlično plaćen posao, već zatošto je to volela. I više od tih božanstvenih novih cipela, više od seksa, više od hrane, pića ivazduha.

Upitala se da li će morati da ubije tu žgoljavu brinetu i idiotovog brata. Zavisi kako sebudu uklapali u slagalicu, zaključila je, ali ako se ispostavi da je to neophodno, moći će sebida priušti to zadovoljstvo.

Kad joj je mobilni zapištao, izvadi ga iz tašne i zadovoljno klimnu. Žena koju je krišomfotografisala dobila je ime i adresu.

Lajla Emerson, tako se zvala - samo što, sudeći po toj adresi, nije živela u zgradi u kojuje upravo ušla.

Čudno, pomisli Džej, ali sigurno nije slučajno prošla baš kroz ta vrata. A pošto je bila tu,to znači da trenutno nije mogla da bude na adresi koja je stajala na njenom ekranu.

Možda pronađe nešto korisno i zanimljivo na adresi Lajle Emerson.

Nešto posle devet uveče Džuli otključa vrata svog stana i skinu cipele u kojima jeprovela ceo dan. Nije trebalo da dopusti da je kolege nagovore da svrate u taj salsa klub.Doduše, dobro se provela, ali - milostivi bože - stopala su joj već čitav sat zavijala od bola,kao bebe koje pate od grčeva.

Htela je da potopi noge u toplu mirišljavu kupku, da popije nekoliko litara vode kako biublažila dejstvo nebrojenih margarita koje je sručila u sebe, i da se potom spakuje naspavanje.

32


33/332

Zvoncica&neky

Da li to znači da je počela da stari? - zapita se dok je zaključavala vrata. Da ju jepregazilo vreme? Da je postala dosadna?

Naravno da ne. Samo je bila umorna - pomalo zabrinuta zbog Lajle, osetljiva zbograskida s Dejvidom i iznurena od četrnaest sati rada i zabave.

To što je imala trideset dve godine, nije imala muža i decu, i što će te noći ponovo

spavati sama, nije imalo nikakve veze s tim. Imala je fantastičnu karijeru, ubeđivala je sebe dok je marširala ka kuhinji da zgrabi

ogromnu flašu fidžijske vode. Obožavala je svoj posao, ljude s kojima je radila, ljude koje jesretala. Umetnike i ljubitelje umetnosti, izložbe, povremena putovanja.

Doduše, za sobom je već imala razvod. U stvari, dva razvoda, ali prvi put je bila ludozatreskana i imala samo osamnaest godina pa taj brak nije potrajao ni godinu dana. To se neračuna.

Međutim, sad je stajala u toj izglancanoj i vrhunski opremljenoj kuhinji, koju jeprvenstveno koristila kao skladište za vodu, vino i osnovne potrepštine, nalivajući se vodompravo iz flaše i pitajući se zašto se, dođavola, osećala tako uznemireno.

Volela je svoj posao, imala je sjajan krug prijatelja, stan opremljen po ukusu - isključivoličnom ukusu, hvala lepo - i plakar pun prvoklasne garderobe. Bila je zadovoljna čak isvojim izgledom - uglavnom - a naročito otkako je pre godinu dana za ličnog treneraangažovala Markiza de Sada glavom i bradom.

Bila je zgodna, privlačna, zanimljiva i samostalna žena. I nije uspevala da održi vezuduže od tri meseca. Bar ne srećnu vezu, dodala je u sebi. Ne iz njene perspektive.

Možda joj to naprosto nije suđeno. Slegla je ramenima i ponela vodu kroz dnevniboravak, opremljen neutralnim bojama i električnim izlivima moderne umetnosti, a odatlenastavila ka spavaćoj sobi.

Možda treba da nabavi mačku. Mačke su zanimljive i nezavisne, i kad bi pronašla neko

slatko umiljato stvorenje kao što je Tomas... Zastala je kao ukopana, zadržavši ruku na prekidaču za svetio. U vazduhu je osetila

blagi dašak parfema. Njenog parfema. Ne dnevnog riči ričija, koji je obavezno stavljala prepolaska na posao, već teškog i zavodljivog budoara, koji je koristila samo za izlaske, i tosamo onda kada je bila u posebnom raspoloženju.

Kako god bilo, zahvaljujući salsi, koža joj je sad vonjala na znoj, ali odlično je poznavalataj miris.

Ne bi trebalo da bude tu.

S druge strane, ljupka ružičasta bočica sa zlatnim zatvaračem svakako je trebalo dabude tu, ali nije bila.

Zbunjeno je prišla komodi. Starinska kutija za nakit stajala je na uobičajenom mestu,zajedno s dnevnim parfemom i visokom i vitkom srebrnom vazom u kojoj se nalaziousamljeni crveni ljiljan.

Ali bočica budoara je nestala.

Da je slučajno nije stavila na drugo mesto? Ali zašto bi to učinila? Doduše, jutros je bilamamurna, pomalo usporena i smućena, ali odlično se sečala da je videla tu bočicu nakomodi. Dok se spremala za posao, ispustila je zadnji deo minđuše. Jasno se sećala kako je

33


34/332

Zvoncica&neky

pokušala da prikači minđušu i kako joj je šrafčić ispao na komodu - odmah pored ružičastebočice.

Gunđajući u sebi, krenula je ka kupatilu da proveri. Zavirila u neseser u kome je držalašminku. Ne, nije tu, zaključila je. I đavo da je nosi ako greši, ali u neseseru nije bilo još nekihstvari. Crveni tabu, karmin marke Iv Sen Loran, i tečni ajlajner Bobi Braun. Prošle nedelje ih

je stavila tu, nakon posete Sefori. Stuštila se nazad ka spavaćoj sobi i počela da pretura po večernjim torbicama - za svaki

slučaj, i po putnom neseseru, koji je uvek držala u pripravnosti i koji je nedavno ponela uHemptons, na ono venčanje iz pakla.

Stajala je u ogromnom garderoberu, s rukama naslonjenim na bokove. I zinula odzaprepašćenja kad je videla, odnosno kad nije videla ni svoje potpuno nove i još neobuvenesandale marke Manolo Blanik - sa platformama od trinaest centimetara i božanstvenimsvetlucavim dezenom od cirkona.

Njena frustracija pretvori se u bes, a srce joj divlje zalupa. Mahnito je uletela u kuhinju,zgrabila svoju tašnu i izvukla mobilni da pozove policiju.

Odmah posle ponoći, Lajla joj otvori vrata. „Izvini”, reče Džuli umesto pozdrava. „Ovo je poslednje što ti treba, posle onog sinoć.”

„Ne pričaj gluposti. Jesi li dobro?”

„Pojma nemam. Panduri misle da sam luda. Možda i jesam.”

„Ne, nisi. Daj da ovo prebacimo u spavaću sobu.”

Zgrabila je dršku Džuline torbe i odvukla je do gostinske sobe.

„Tačno, nisam luda. Te stvari su stvarno nestale, Lajla. I to prilično čudne stvari, kad tikažem. Ko bi provalio u stan da uzme šminku, parfem, sandale i torbu od leopardove kože,verovatno da u nju spakuje prethodno pomenuto? Ko bi uzeo takve stvari, a ostavio vrednaumetnička dela, nakit, božanstveni ručni sat Bom i Mersje i bisere moje babe?”

„Možda neka tinejdžerka?”

„Ništa nisam zaturila. Znam da panduri to misle, ali nisam zaturila te stvari.”

„Džuli, nema šanse da ti nešto zaturiš. Ko ti sređuje kuću?”

Džuli se utučeno stropošta na ivicu kreveta. ,,I panduri su to pitali. Već šest godinakoristim usluge iste agencije. Uvek mi dolaze samo dve žene, svake druge nedelje. Ne birizikovale da ostanu bez posla zbog malo šminke. Osim njih, ti si jedina koja ima ključ išifru.”

Lajla prstom iscrta X preko grudi. „Ja sam nevina.”

„Ti ne nosiš moj broj obuće, a ni crveni karmin - mada bi trebalo da razmisliš o

karminu. Dakle, ti si čista. Hvala ti što si me primila na prenoćište. Ne bih mogla sama daostanem tamo. Sutra ću promeniti brave, a šifra na alarmu već je promenjena. Nekatinejdžerka, kažeš?”, zamišljeno reče. „U z gradi sigurno ima tinejdžerki. Možda je stvarnoto. Samo glupa egzibicija. Nešto kao krađa u supermarketu.”

„Čak i da je posredi glupa klinačka egzibicija, to se ne radi. Ne sme niko da ti vršlja pokući i uzima šta poželi. Nadam se da će policija naći ko je to.”

„Pažnja! Traži se tinejdžerka koja miriše na budoar, nosi manolo sandale i karminCrveni tabui” Džuli prezrivo frknu. „Malo sutra!”

34


35/332

Zvoncica&neky

„Ko zna, možda je ipak pronađu?” Lajla se savi ka njoj i čvrsto je zagrli. „Prvom prilikomidemo u šoping da kupiš novu šminku. Da li ti sad nešto treba?”

„Samo da se dobro naspavam. Mogu li da se opružim na kauču.”

„Krevet je dovoljno prostran. Spavaćeš sa mnom i Tomasom.”

„Hvala ti. Ne smeta ti da se istuširam? Da sperem znoj od salse?”

„Samo izvoli. Ostaviću upaljenu lampu s tvoje strane kreveta.”

,,Oh, umalo da zaboravim”, prozbori Džuli, krenuvši ka torbi da uzme pidžamu. „Eš jeprošao testiranje. Popričala sam s nekim ljudima - naravno, krajnje diskretno. U najkraćimcrtama, ume da bude patološki opsednut svojim poslom, može da mu pukne živac ako ganagaziš u pogrešnom trenutku, nije naročito sklon druženju, bar ne u onoj meri u kojoj bi toželeli njegov agent i izvesne dame, ali to je otprilike sve. Nikad nije pravio probleme, nikadnije optužen za nasilno ponašanje, ako se izuzme sitan incident kad je tresnuo nekogmortus pijanog tipa na jednoj izložbi.”

„Tresnuo je pijanca?”

„Po svoj prilici. Kako sam čula, dotični tip se malo zaneo i počeo da pipka devojku kojaje pozirala za jednu od Ešovih slika u trenutku kad njoj nije bilo do pipkanja. Moj izvor kažeda su batine bile zaslužene i da se incident odigrao u jednoj londonskoj galeriji. Dakle,spremna sam da lupim pečat ako odlučiš da mu dopustiš da virne kroz tvoj prozor.”

„Onda ću tako i učiniti.”

Lajla se uvuče ispod prekrivača, utonuvši u razmišljanje o provalnicima koji kradušminku i markiranu obuću, o ubicama i samoubicama, i o opako zgodnim umetnicima kojise pesniče s pijanim nametljivcima.

Slike su joj prolazile kroz glavu stapajući se u čudne konfuzne snove. Uopšte nijeprimetila kad se Džuli ušunjala u krevet i kad je Tomas radosno mjauknuo i sklupčao seizmeđu njih.

Probudio ju je miris kafe, što je svakako bio veliki plus, a kad je kročila u kuhinju,zatekla je Džuli kako tostira pecivo i Tomasa kako tamani doručak. „Nahranila si mačka iskuvala kafu. Hoćeš li da se udaš za mene?”

„Znaš, mislila sam da nabavim mačku, ali možda je stvarno bolje da se udam za tebe.”

„Možeš da uradiš oba.”

„Staviću te na spisak za razmatranje”, odgovori Džuli, vadeći iz frižidera dve lepestaklene činije s jagodama. „Ah, imamo i jagode.”

„Ti si imala jagode, a ja sam u kuhinji pronašla ove ljupke činijice. Stan je pun prelepihstvari. Ne znam kako odolevaš iskušenju da proveriš čega sve ima u tim fiokama i vitrinama.A to ti kažem kao žena kojoj je neka mlada delinkventkinja upravo pretresla gajbu.”

S plamičkom osvetoljubivosti u očima, Džuli zabaci svoju bujnu kosu. „Nadam se da imamitesere.”

„Mejsi?”

„Ko? Ma, ne... ta tinejdžerka.”

35


36/332

Zvoncica&neky

„Ah, to. Kafa mi još nije doprla do mozga. Da... da ima lice puno mitesera, da nosi zubnuprotezu i da je opsesivno zatreskana u glavnog frajera u školi koji je uopšte ne primećuje.”

„Naročito navijam za to treće”, zaključi Džuli. „Daj da ovo iznesemo na terasu, kao štosigurno radi taj fensi par koji živi ovde. A onda moram da se obučem i da se vratim ustvarnost.”

,,I ti imaš lep stan.”„Ovde mogu da stanu dva moja stana, a da ne pominjem ovu rajsku terasu, plus bazen i

teretanu. Mislim da sam se upravo predomislila”, reče Džuli, spuštajući stvari naposlužavnik. „Šutnuću te u korist sledećeg bogatog frajera koji se upeca na moju udicu.Udaću se za njega i doseliti se ovde.”

„Sponzorušo.”

„To mi je sledeća životna ambicija. Nema te bubuljičave tinejdžerke koja može da seprobije kroz sigurnosni sistem na ovom mestu.”

„Verovatno.” Izlazeći na terasu, Lajla skr

Documents

Nora Roberts Kutija za snove