1. POJAM I DEFINICIJA STANDARDNOG JEZIKA STANDARDNI / KNjIEVNI JEZIK (TERMINOLOKA PITANjA); KULTURNO MILjENjE I KNjIEVNI JEZIK; SOCIOLOGIJA I SOCIOLINGVISTIKA; SOCIOLINGVISTIKA I JEZIKA KULTURA Standardni (knjievni) jezik je normirani jeziki oblik koji u odreenoj kulturno-nacionalnoj formaciji ima funkciju opteg instrumenta raznolikih vidova jezike komunikacije. To je autonomni vid jezika, uvek normiran i funkcionalno polivalentan. Naziva se jo i: normirani, pisani, zajedniki, optenarodni i civilizacijski jezik. Knjievni jezik kao termin ima svoju prednost: dugu tradiciju i iroku usvojenost. Inae je lo zbog nedovoljne distanciranosti od ueg, specijalizovanog termina jezik knjievnosti. Poto se u knjievnosti ne upotrebljava samo standardni jezik, ovaj termin je preirok: literatura se slui i raznim drugim organskim i neorganskim idiomima vieg i nieg ranga (npr., dijalektima), zatim raznim vidovima razgovornog jezika, argonima i sl. S druge strane, ovaj termin je i preuzak, jer je oigledno da se standardni jezik ne upotrebljava samo u beletristici. Prisutna je paralelna upotreba termina knjievni jezik i standardni jezik. Knjievni jezik je idealni, uzorni jezik, jezik knjievnosti. Standardni jezik je pojam koji se sve ee koristi kada pod njim podrazumevamo jezik javne komunikacije. Ovakvo shvatanje podravaju lingvisti koji razlikuju ove termine. Pisani (pismeni) jezik je termin ustaljen u ekom jeziku, a ima ga i u nemakom. Tri momenta diskvalifikuju ovaj termin: (a) opti terminoloki postulat da kod nacionalnih termina bude bar semantika internacionalna, a termini tog tipa obini su samo u malom broju jezika; (b) potreba da termin pisani (pismeni) jezik oznai one jezike koji se piu, ali nisu oformljeni kao standardni jezici (npr., provansalski jezik, koji je nestandardni, nestandardizovan, ali na njemu postoji knjievnost, literatura); (v) potreba za terminom pisani (pismeni) jezik kao oznake za pisanu realizaciju standardnog jezika (kao suprotnost terminu govoreni jezik za govornu realizaciju jezikog standarda). Jezik ima svoju pisanu formu, a moderni knjievni jezik mora imati svoju pisanu formu. Ali knjievni jezik nije samo pisani jezik. Ovaj termin moe iskljuiti usmenu formu. Zajedniki/opti jezik je termin koji se sporadino koristi u Francuskoj i Nemakoj. Nije semantiki veran jer standardnim jezikom nikad ne vladaju svi lanovi jedne govorne zajednice. Osim toga, asocijativno je slaba strana to to termin interferira sa stilistikom kategorijom ''vulgarnoga jezika'' (upravo sa francuskim i nemakim) ili sa pojmom ''prajezik'' (npr., Slave communis, zajedniki prajezik Slovena, tj. praslovenski jezik). Optenacionalni/ optenarodni jezik. Ovaj termin ima dva znaenja: (1) standardni oblik nekog dijasistema sa rangom jezika; (2) ukupnost organskih idioma podreenih tom dijasistemu. Knjievni jezik ne pokriva sve pripadnike jedne nacije. To (knjievni jezik koji je opti, zajedniki za sve) je samo ideal. Ovaj termin ne zadovoljava, dakle, ni po kriterijumu opti, niti po drugom delu sloenice nacionalni/narodni, posebno ne u vienacionalnim sredinama. Kulturni jezik je termin koji se najvie koristi u poljskom jeziku. Knjievni jezik nije samo jezik duhovne kulture. To je osnovni nedostatak ovog termina. Postoji dvostruko proimanje jezika i kulture. Dakle, mana termina je znaenjska uskoa i jednostranost, a slabo je i rairen. Francuzi upotrebljavaju termin jezik civilizacije. U terminu jezik kulture i civilizacije izjednaava se kultura sa civilizacijom, a inae kultura podrazumeva duhovne tvorevine, a civilizacija materijalne. Osim toga, jezik civilizacije odnosi se na internacionalne funkcije standardnih jezika (kada jezik funkcionie izvan granica svoje nacionalne govorne zajednice). Jezik nije odvojen od kulture i civilizacije. Jezik kao knjievni jezik nastaje i afirmie se kada se drutvo izdigne na civilizacijski nivo (na primer, sa prelaskom na drugi nain proizvodnje, u 15. i 16. veku, afirmie se francuski knjievni jezik). Formiranje graanskog drutva je u bliskoj vezi sa formiranjem knjievnog jezika. Dva poslednja termina ne treba shvatiti suvie usko, ali u trenutku kada je knjievni jezik nastao, bio je jezik duhovne kulture. Pod normiranim jezikom podrazumeva se tip jezika kojem je to relevantna osobina; koji je nastao kao rezultat procesa normiranja, koji ima propisanu, kodifikovanu normu. Pri tom, treba razlikovati termine normiran i normativan. Normativan je jezik koji ima sposobnost da bude normiran, za koji se moe propisati neka norma. Svaki prirodni jezik je normativan, ali ne i normiran. Standardni jezik je ureen i standardizovan jezik, odreen tano utvrenim merilima (standard uvek postoji i praktino). Ako imamo u vidu osnovnu odliku knjievnog jezika kao opteg komunikacijskog sredstva, koje podrazumeva normu i kodifikaciju, dakle, kao univerzalnog koda odreene kulture, onda je nesumnjivo da bi najprikladniji naziv bio standardni jezik ili jeziki standard. Termin standardni jezik je iroko rasprostranjen u anglo-amerikoj terminologiji i sve se vie upotrebljava i u drugim jezicima, pa i u srpsko(hrvatsko)m (od 70-ih godina 20. veka). Kod nas takav naziv uzima sve vie maha,

1

zahvaljuji, u prvom redu, radovima Dalibora Brozovia. Ali takav naziv, bez obzira na sve njegove prednosti, ipak podrazumeva jedan poseban vid knjievnog jezika, naime, onaj savremeni, moderni tip u kome norma proima sve nivoe jezike strukture, od pisanog i knjievnog do govornog, pa ak i razgovornog jezika, od ortografije do ortoepije. Kao razlozi za neprihvatanje ovog termina javljaju se mala rasprostranjenost, tj. slaba usvojenost termina, ali i sporedno znaenje atributa standardan = ''prosean'' (asocira na neki nii nivo komunikacije). Razliiti nazivi knjievnog jezika ukazuju na to u kolikoj meri knjievni jezik kao jeziki fenomen zavisi i od lingvistikih i od ekstralingvistikih faktora. Zato bi se s pravom moglo rei da je knjievni jezik, u stvari, sociolingvistika pojava. U svojoj istoriji knjievni su jezici sluili razliitim socijalnim slojevima i u zavisnosti od socijalnih prilika menjali svoju funkciju. Stari pisani jezici kao knjievni jezici imali su vrlo uzak funkcionalni krug, dok ga dananji standardni jezici proiruju toliko da moe da obuhvati sve komunikacijske potrebe savremenih nacionalnih kultura. Funkcija koju standardni jezik ima kao normirano i zajedniko sredstvo jezikog komuniciranja u okviru individualizovane nacionalne kulture neposredno odreuje i njegovu prirodu. Knjievni, odnosno standardni jezici po pravilu se javljaju prvo kao medijum religije, svetovne knjievnosti, nauke i kulture, jo u starim civilizacijama, a potom, sa dolaskom modernog doba, i kao sredstvo savremene komunikacije u svim domenima javnog ivota. U procesu umnoavanja i irenja standardnih jezika naroitu ulogu imalo je konstituisanje evropskih nacija tokom 18. i 19. veka, dok danas posebnu panju privlae problemi standardizacije u zemljama u razvoju. Kulturno miljenje i knjievni jezik. Beli govori o zajednikoj crti koju poseduju svi knjievni jezici o znaaju kulturnog miljenja za stvaranje knjievnog jezika. Kulturno miljenje ili miljenje u vezi sa predmetima opte civilizacije vrlo je staro. Poznato je koliki je znaaj u tom pravcu starih klasinih jezika grkog i latinskog za sve jezike u Evropi. Evropska terminologija izgraena je od elemenata grkog i latinskog. Od ovih jezika uzimani su i sadraj i forma. Kulturno miljenje ide neuporedivo bre od samog kulturnog razvitka, i zato ponekad imamo razvijeniji knjievni jezik nego kulturni ivot kod pojedinih naroda. Kulturni predstavnici, knjievnici, naunici, uopte strunjaci, i svi ostali koji opte sa internacionalnim kulturnim miljenjem, tj. oni koji prenose opte kulturno miljenje u svoje nacionalne sredine, javljaju se kao predstavnici dveju kultura i opte civilizacije sveta i kulture svojih naroda. Oni su posrednici meu njima, iako esto jednostrani. Oni primaju dobra od opte civilizacije i predaju ih u preraenom obliku svojim narodima, i u reim sluajevima oni i njoj uzvraaju svojim prilozima. Meutim, uticaj ne mora biti toliko jak, ako je izvesni narod uvrstio svoju gramatiku strukturu. Naa kultura je uglavnom jednosmerna (mi smo primali uticaje). Znaaj kulturnog miljenja u stvaranju srpskohrvatskog knjievnog jezika ogleda se od Vuka Stefanovia Karadia. Vukov jezik moemo nazvati knjievnim jer se njime obrauju knjievni predmeti i on je predstavnik kulturnog miljenja (iako se trudio da govori i pie istim narodnim jezikom oraa, pastira, govedara). Prema Beliu, srpski knjievni jezik nastao je 1817. godine, kada je Vuk napisao filoloku kritiku ''Ljubomira u Jelisijumu'', u kojoj imamo posla sa razvijenim knjievnim jezikom, kojim Vuk Karadi neobino dobro vlada. Vuk se zalagao za injenicu da ''samo su misli proste, a ne jezik''. Ako su misli kulturne, i najprostiji se jezik pretvara u knjievni. Znaaj knjievnog jezika nije u jeziku ve u mislima. Ako se misli mogu lepo iskazati srpskim narodnim jezikom, onda to tnai da je taj jezik sposoban da vri funkciju knjievnog jezika. U sluajevima kada jedan narodni jezik nema mogunosti da svojim dotadanjim sredstvima iskae nove misli, on se pomae ili pozajmicama iz srodnih jezika ili gradi novu re sa svojim sredstvima ili zadrava za izvesno vreme stranu re. U poetku na knjievni jezik nije bio osposobljen za potpunu kulturnu upotrebu. Kolektivno iskustvo puni rei sadrajem i znaenjem. Od kada jezike moemo smatrati knjievnim? Prema Beliu, od asa kada su se njima poele iznositi kulturne stvari, tj. od kada je posluio kao sredstvo kulturnom miljenju, kada se njime mogao izraziti kulturni sadraj. I za srpski jezik postoji miljenje da je postao knjievni kada je usavrio svoj gramatiki sistem (pred kraj 19. veka) toliko da se njime moglo iskazati ono to se nalazilo u drugim knjievnim jezicima sa dugakom tradicijom (francuski, nemaki, engleski i sl.). Ali tu se meaju postanak knjievnog jezika i razvitak knjievnog jezika. Na knjievni jezik razvio se revolucijom, a ne evolucijom kao ruski knjievni jezik (zbog ega je i bogatiji od naeg; u njegovu strukturu ugraeno je vekovno kolektivno iskustvo). Na knjievni jezik, iako skoranji po svom razvitku, ipak ima svoju istoriju koja se naroito ogleda u raznovrsnosti stilova i svega onoga to te stilove ini. Ali to ne znai da ve i u prvo vreme Vukovog rada on nije bio knjievni jezik. Kad je otpoelo raznovrsno optenje sa kulturnijim narodima Evrope, to vlastitim razvitkom pojedinaca, to tim dodirom sa svetskom kulturom, na se knjievni jezik poeo diferencirati i razvijati u raznim pravcima. Postepeno se dolazilo do slobode u

2

primeni narodnog jezika u knjievnosti stvaranjem stilova drugaijih od Vukovog: proznog (izrastao iz Vukovog poluepskog), biblijskog (Danii), poetskog stila tragedije (Jaki, Kosti), poetskog elegijskog stila (Vojislav Ili), intelektualizovanog poetskog stila (Dui, Raki), urnalistikog stila... Tako je dolo do one slobode u primeni narodnog jezika u knjievnosti, sa razliitim obelejima individualnog stila i do tzv. beogradskog stila (srpski jezik Beograda 19. veka). To je bila srpska varijanta srpskohrvatskog jezika. Standardizacija knjievnog jezika, zapoela u 17. i 18. veku, zavrena je 70-ih i 80-ih godina 19. veka. Tada je dopunjeno ono to je nedostajalo, naroito u sintaksi. (Prema Pavlu Iviu, srpski knjievni jezik nastaje 1818. godine, kada se pojavljuju prva normativna dela - ''Srpski rjenik'' i gramatika; i to je miljenje i danas uglavnom prihvaeno.) Kulturno miljenje i kultura su baza za knjievni jezik. Sociologija jezika i sociolingvistika. Ova dva termina se u nauci o jeziku intenzivnije upotrebljavaju tek u poslednjih dvadesetak godina, i to esto u sinonimnom znaenju. Ipak, po Fimanu, sociologija jezika nagovetava sociologiju kao iru disciplinu, dok termin sociolingvistika pre upuuje na granu lingvistike. Osim ovih, i neki drugi termini se u pojedinim sredinama upotrebljavaju u slinom znaenju, npr.: socijalna lingvistika, lingvistika sociologija, etnolingvistika i dr. Unutar same oblasti prouavanja ipak se mogu razluiti dva teita: a) Ako su u sreditu panje jeziki sistemi u njihovom drutvenom kontekstu, pre e se govoriti o sociolingvistici. b) Ako se radi o prouavanju drutvenih grupa, pri emu se, kao jedan od parametara, ispituje i jeziko ponaanje njihovih pripadnika, onda e pre biti re o sociologiji jezika. Tu je naglasak na sociolokim fenomenima, mada jeziki ispoljenim, pa ovakva prouavanja vie spadaju u sociologiju. U odnosu na sociolingvistiku, sociologija jezika je ira, obuhvatnija i manje lingvistika. Ona koristi metode i rezultate drugih drutvenih disciplina objanjavajui jezike pojave socijalnim ponaanjem govornika. Sociologija jezika se bavi pitanjima jezikog planiranja u vienacionalnim sredinama, jezikog nacionalizma, bavi se svim pitanjima funkcionisanja jezika i njegovih varijativnosti u sklopu drutvenih promena. Njen predmet su, dakle, sociokulturne norme ponaanja i pravila koja reguliu izbor jezika ili jeziko ponaanje govornika. Najpoznatiji predstavnici su Doua Fiman, Ajnar Haugen, arls Ferguson. Ponekad se u literaturi sociologija jezika ne razlikuje terminoloki od sociolingvistike i naziva se makrosociolingvistikom. Ako je ona vie lingvistika disciplina onda se sociologija jezika naziva mikrosociolingvistikom. U novije vreme ee je javlja i termin socijalna psihologija jezika, kojim se upuuje na psihologiju drutvenog komuniciranja putem jezika, na psiholoke aspekte uloge jezika u drutvenom ponaanju. Uslovi da se razvije sociolingvistika nastali su promenom odnosa prema jeziku, koji se vie ne smatra homogenom celinom ve kao sistem sistema (ili podsistema). Lingvistiki pojam na kome poiva sociolingvistika jeste varijabilnost jezikih manifestacija. Sociolingvistika problematici jezika i drutva / jezika i kulture pristupa na jedan drugaiji nain, teei da mnotvo raznorodnih empirijskih injenica obuhvati jedinstvenim sistemom hipoteza i metodolokih postupaka. Predmet sociolingvistike je prouavanje korelacija izmeu jezikih i drutvenih struktura i procesa, delovanje socijalnih faktora na funkcionisanje jezika, ali i na samu jeziku strukturu. Taj predmet ine brojna pitanja koja se tiu govorne situacije: razliiti procesi do kojih dolazi u uzajamnom delovanju jezika i dijalekata, stvaranje naddijalekata, jeziko normiranje, nastanak nacionalnih knjievnih jezika, identitet jezika, jeziki kontakti, problemi bilingvizma i diglosije, jezika politika i normiranje i dr. Sociolingvistika je vie zainteresovana za upotrebu jezika nego za jeziko znanje; a u oblasti jezikog znanja, pre svega, za kompetenciju komunikacije (znanje pravila koja reguliu izbor i upotrebu jezikih sredstava prevashodno s obzirom na nejeziki kontekst) nego za kompetenciju koda (jezikog sistema). Sociolingvistika i jezika kultura. Repertoar pitanja koja obrauju sociolingvistika i kultura jezika je dobrim delom jedinstven, ali su pristupi i ciljevi razliiti. Sociolingvistika je lingvistika disciplina iji je predmet delovanje socijalnih faktora na funkcionisanje i strukturu jezika. Ona je sinhronijska disciplina koja vodi rauna o subjektivnim i objektivnim faktorima. Cilj izuavanja jezika je uspostavljanje jezikih normi. Sociolingvistika se bavi pitanjima funkcionisanja jezika na odreenom administrativnoteritorijalnom prostoru koji pripada jednom etnosu i naziva se jezikom situacijom. Pored jezike situacije, sociolingvistika se bavi jo i uzajamnim delovanjem razliitih dijalekata, formiranjem naddijalekata, jezikim normiranjem, stvaranjem nacionalnih knjievnih jezika, bilingvizmom, diglosijom, jezikom politikom, funkcionisanjem jezika s obzirom na nacionalni sastav govornika. Da bi se kultura jezika razvila kao posebna lingvistika disciplina moralo je se razviti drutvo, a i interesovanje za kvalitet govorno-kulturne aktivnosti. Osnove jezike kulture postavili su praani. Postoji (1) jezika kultura u irem smislu = kultura jezika, i (2) jezika kultura u uem smislu = kultura

3

govora. Ovaj poslednji termin kod nas nije prihvaen. Govor kod nas konotira samo usmeni govor, a ne i usmenu i pisanu realizaciju jezika. Mi i za ui i za iri smisao koristimo termin jezika kultura. Predmet ove discipline su razliita normativna, gramatika, stilistika pitanja jezika, kulturno-istorijska, sociopsiholoka, estetska pitanja jezika. Jezika kultura je, dakle, sociolingvistika disciplina, koja od 70-ih godina 20. veka dobija teorijsku osmiljenost kao posebna disciplina. Predmet jezike kulture ine: - sva pitanja norme i normativnosti i varijantnost knjievno-jezikih normi i kriterijuma normiranja; - pitanje diglosije i bilingvizma, dvojezinosti i viejezinosti (funkcionalni raspored jezika u jedno i vienacionalnoj sredini, odnos dijalekata i knjievnog jezika, supstandard i knjievni jezik itd.); - pitanje knjievno-jezikih varijanata i varijeteta i njihovih stilskih ogranienja; - pitanje jezike politike i funkcionisanja jezika u zavisnosti od jezike situacije. Ciljevi koje treba postii primenom jezike kulture jesu: osposobljavanje govornika za efikasnu i kvalitetnu komunikaciju, a to se moe postii smiljenim uticanjem na znanje i na jeziko oseanje govornika. Teorijsku bazu za kulturu jezika kao disciplinu predstavljaju izuavanja funkcionalne gramatike i funkcionalne stilistike, poznavanje faktikog stanja u jeziku, poznavanje funkcionisanja savremenih normi i njihove promenljivosti. Kod nas se po tradiciji velika panja poklanja negovanju kulture govora i pisanja. U praksi se ovaj pojam najee poistoveuje sa idealima pravilnosti i istote u upotrebi maternjeg jezika (''pravilnost'' znai maksimalno potovanje normi knjievnog jezika u govoru i pisanju, dok ''istota'' upuuje na izbegavanje dijalektizama, argonizama i sline nestandardne leksike i frazeologije, a iznad svega i izbegavanje stranih rei). Takoe, istie se i zahtev da se u govoru razlikuje svih trideset fonema srpskog standarda, kao i etiri akcenta i neakcentovana duina, da se poznaju gramatika i pravopisna pravila i sl. Kod nas danas ima nasleenih stanja, ali i aktuelnih drutvenih tokova, koji negativno deluju na jeziku kulturu. Na prvom mestu treba pomenuti jo uvek visoki procenat nepismenih govornika srpskog jezika, kao i veliki broj polupismenih. Drugo pitanje je upotreba tzv. stranih rei, od kojih se najvei broj u naem jeziku skoro potpuno odomaio, pa bi ih pre trebalo nazvati domaim reima stranog porekla. Naime, za loe stanje u knjievnom jeziku najveim krivcem se, po pravilu, proglaavaju strane rei, a preko njih i intelektualci kao njihovi glavni korisnici. Ipak, ve bi svima trebalo da bude jasno da se o ivotnim sadrajima sloenih urbanih sredina 21. veka ne moe govoriti iskljuivo tzv. narodnim jezikom, koji po svom duhu pripada naem selu iz 19. veka. Civilizacije nema bez stranih rei, one su potreba naeg, kao i svakog drugog modernog jezika. Drugo je, meutim, pitanje ko sve upotrebljava takve rei, kako i koliko. Neprikladnu i neumerenu, a pogotovo neznalaku upotrebu ovakvih rei treba osuivati, ali uz punu svest da ova pojava zapravo vie govori o pojedinim nosiocima naeg javnog jezika nego o stanju ovog jezika u celini. Istinsko arite ovog problema lei, zapravo, u rastuoj birokratizaciji naeg jezika, koja zahvata ne samo strane, ve i domae rei i iri se iz polja administracije i politike na druge sfere drutvenog ivota javno informisanje, kolstvo, privredu. Neosporno je da izvetaeni klietirani govor zagauje jezik, a osim toga, esto se njime zapravo samo prikriva trivijalno ili zbrkano miljenje. U svrhu jezike kulture trebalo bi, u kolama i van njih, odlunije negovati logino i ekonomino izraavanje, sluenje razliitim funkcionalnim stilovima govornog i pisanog jezika, kao i izbor razliitih jezikih sredstava u zavisnosti od govorne situacije. Kultura govora ukljuuje, zatim, i kulturu sluanja sluanje tueg govora i drugaijeg miljenja, uz uvaavanje sagovornika. Jeziki kulturan ovek nikada se nee podsmevati govoru svog sagovornika, niti e oekivati da se uvek drugi njemu prilagodi u izboru jezika na kome e voditi razgovor. Jezika kultura je nezaobilazan deo opte kulture, pa bi njenim unapreivanjem bio podignut i opti kulturni nivo kako pojedinca, tako i cele zajednice. Pitanjima irenja pismenosti i unapreenja jezike kulture trebalo bi, pre svega, da se bave nadlena politika tela iji je zadatak jeziko planiranje, a zatim i pisci udbenika, lektori, pedagozi, novinari, prevodioci, kulturolozi itd. Drutvena briga oko jezikih pitanja, osim toga, ukljuivala bi i sistematsku jeziku politiku, valjanu finansijsku potporu, udruivanje lingvista i negovanje interdisciplinarnih veza, prireivanje naunih i strunih skupova i svega drugog bez ega se ne moe ni meusobno saraivati niti drati korak sa razvojem svetske naune misli.

4

2. JEZIK I KULTURA DEFINICIJA KULTURE; JEZIK I KULTURA (SEMIOTIARI LOTMAN; ETNOLINGVISTI HUMBOLT, VORF) Osnovni zadatak prirodnog ljudskog jezika jeste da slui kao sredstvo za sporazumevanje kolektivu ija je svojina. Jezik se obino definie kao organizovan skup jedinica (prvenstveno glasova i znaenja) i pravila, tj. kao sistem sa drutvenom funkcijom sporazumevanja. Poto sporazumevanja i nema van kolektiva, bez nekog oblika drutvene organizacije i interakcije, funkcija sporazumevanja predstavlja polazinu i presudnu odrednicu koja jezik ini drutvenom institucijom. Lingvistiki arheolozi (posebno pristalice tzv. radne teorije) smatraju da je jezik nastao iz potrebe za sporazumevanjem u prvobitnim proizvodnim postupcima (lov, ribolov, ratarstvo, stoarstvo, nastanjivanje itd.). Uz to, i usvajanje jezika kod svakog pojedinca motivisano je ivotom u kolektivu, tj. sticanjem znanja o potrebi za sporazumevanjem. Dakle, i ontogeneza i filogeneza dokazuju gledite o drutvenom karakteru jezika. Ni bia bez ovekovih predispozicija ni ovek bez drutvenog okruenja ne mogu ovladati nijednim prirodnim ljudskim jezikom. Opti drutveni i kulturni karakter jezikih pojava ogleda se i u tome da je bez bitnog oslanjanja na jezik nemogue zamisliti i ostvariti nastanak, razvitak i istoriju ljudskog drutva u celini i njegovih civilizacija. Napor da se pronau veze izmeu jezika, kulture i drutva trebalo bi usmeriti na razmiljanje o stepenu ispoljavanja meusobnog uticaja jezikih i nejezikih pojava. To navodi posmatraa na dve osnovne vrste odnosa: 1) uticaj nejezikih pojava na jezike; i 2) uticaj jezikih pojava na nejezike. Postoje unutranja istorija (sistemska zbivanja unutar samog jezika) i spoljanja istorija jezika (ono to se dogaa sa jezikom u celini), koja je jasno povezana sa razvojem drutva i kulture o ijem se jeziku radi. Svaka ljudska kultura i svaki ljudski kolektiv, svesno ili ne, stvaraju sebi onakvo sredstvo za sporazumevanje kakvo im je potrebno i, saglasno tome, menjaju ga, usklaujui ga sa novonastalim, promenjenim potrebama. Iz toga proistie da je svaki prirodni ljudski jezik ''dobar'' kulturi i kolektivu ije je vlasnitvo, budui da, prilagoavajui im se, uspeva da savreno efikasno ostvaruje svoju ulogu kao instrument drutva i kulture, kojima slui kao sredstvo za sporazumevanje. Vukovo vreme i tadanja obeleja sredine zastupali su jednu materijalnu kulturu (ratarsko-stoarsko-zanatlijsko-radniku), relativno siromanu apstraktnim pojmovima, pa i odgovarajuim reima apstraktnog znaenja. Meutim, dananjoj evropskoj civilizaciji, u koju se i naa kultura ukljuuje, upravo je svojstveno da pokazuje tipove kultura, isparcelisane na niz oblasti delovanja, u kojima se prvenstveno barata reima apstraktnog znaenja (npr., nauka, tehnologija, pravo, politika, ideologija i sl.). Po pravilu, to sadraji o kojima se saoptava postaju sloeniji, to su razraeniji i obrasci po kojima se obrazuju rei i reenice u jezicima. Stvaranje velikih i monih drava, zatim pojavljivanje jakih i rasprostranjenih verskih organizacija po pravilu donose potrebu i da se jezik normira (tj. da mu se propiu pravila upotrebe u govorenju i pisanju). U krajnjem ishodu ovo dovodi do obrazovanja jedinstvenih standardnih jezika, kao slubenih i optih sredstava sporazumevanja. Jezik je na svim nivoima podloan promenama. Meutim, u kraem vremenskom periodu promene su uvek nevidljive. Poslednjih 20 godina promenio se odnos jezika i kulture. Jezik stvara novu kulturu. Dananja psiholingvistika i etnolingvistika zasnivaju se na tome da su jezik i kultura u stalnoj interakciji. Jezik je, po nekima, samo vid kulturnog ponaanja (kulturno - re latinskog porekla, sa znaenjem ''obraivati; neto to se neguje''). Jezik i kultura. Prvu naunu definiciju kulture dao je Edvard Tejlor (1871). Prema Tejloru, kultura je sloena celina koja ''ukljuuje ovekova (sa)znanja, verovanja, umetnost, zakone, moral, obiaje, tj. sve ono to odlikuje oveka kao drutveno bie, za razliku od biolokog bia''. Tako shvaena kultura ukljuuje i pojam jezika. Kulture nema bez ljudske zajednice. Osnovni pristupi prouavanju kulture: 1. Aktivni (a) Na kulturu se gleda kao na ukupnost ovekovih aktivnosti. Ona ne postoji izvan drutvenih uslovljenosti i nastaje aktivnim delovanjem oveka. Pre nastanka kulture, govorimo o prirodi, drutvu i oveku. Prirodu menja ovek po zakonima drutva i tako se raa kultura. U ovom pristupu koji se zasniva na kantovskom shvatanju odnosa misli i stvarnosti, ovek na razliite naine u razliitim civilizacijskim periodima menja prirodni svet u kulturni (vetaki). ovek je, dakle, aktivan i bez njegove aktivnosti nema kulture. Kulturna informacija mora biti prepoznatljiva. U svesti kolektiva mora postojati neka informacija o kulturnom sadraju. Svet nije dat unapred kao tekst. (b) Svet je tekst (ve postoji unapred), osmiljeno saoptenje. Svet je unapred odreen i uloga oveka je da prevede taj jezik na jezik dostupan ljudima, tj. da ga raisti (uloga Biblije, Tore i sl. jeste dostupnost ljudima datog teksta). Tako poinje civilizacija. Smisao svega je prevoenje kulture na jezik

5

dostupan ljudima (npr., u slovenskom svetu irilo i Metodije su preveli knjige i uinili kulturu dostupnom). 2. Kultura kao oblik komunikacije, optenja Ovaj pristup podrazumeva ponaanje. Kultura je, dakle, oblik ponaanja. Najznaajniji predstavnici su Klod Levi Stros, Uspenski, Jurij Lotman, Malinovski (ruski semiotiari). Prema Strosu, kultura poinje tamo gde su pravila. Prema Lotmanu, kultura je zajednika za jedan kolektiv ljudi koji ivi u istom vremenu i povezana je sa drutvenom organizacijom. Kultura je oblik optenja meu ljudima. Ne postoji bez pravila. Kultura je ekstrem normi. Zajedniko za kulturu i jezik su norme ponaanja, ali postoji razlika u specifinosti (vrsti) ponaanja, tj. u vrsti norme. Za kulturu je bitno da pojedinac vlada normama i da ih primenjuje, kao i za jezik. Za jezik su karakteristine norme komunikacijskog ponaanja. Prema Malinovskom, jezik je najvaniji oblik kulturnog optenja i ovekovog ponaanja. Zato lingvistika treba da bude deo opte teorije kulture, a ima kao predmet govorno ponaanje u svakodnevnoj praktinoj realizaciji. Govornu aktivnost treba da prouava sociologija. Ako jezik shvatimo kao sistem normi, za uspenu komunikaciju neophodno je njihovo savaladavanje. Zato se insistira na ablonizaciji i pravilnosti jezika. Iz tako definisanog jezika u odnosu na kulturu i drutvo u radovima antropologa postavljeni su osnovi sociolingvistici. 3. Vrednosni pristup gleda na kulturu kao sistem vrednosti, naroito od poetka 20. veka. inioci kulture su vera, kazna i greh. Ukupnost vrednosti koje je ovek stvorio (aktivna uloga) obuhvata i postupke i predmete i rei kojima se pripisuje vrednost. Ana Vjebicka (ruska kola konceptualne lingvistike) je prouavala kljune rei slovenske kulture (otadbina, dua, prijateljstvo, narod, vera, svest, zakon, poredak, raj, pakao, porodica, srea). U svakoj kulturi pojedini pojmovi dobijaju na znaaju. Svako doba ima svoj sistem vrednosti. 4. Translacioni pristup (translacija prenos) Jedan od predstavnika je i Jurij Lotman, a uz njega su predstavnici i ruski semiotiari 70-ih godina. ta razlikuje oveka kao kulturno i kao bioloko bie? Bioloke potrebe se ne mogu akumulirati za izvesno vreme. Kulturne potrebe se taloe i one se akumuliraju. ovek kulturne informacije prikuplja, taloi. To je osnovna razlika. ''Sutina kulture je ukupnost nasleenih kulturnih informacija, njihovo organizovanje i uvanje.'' Kultura je sistem stvaranja, korienja, uvanja i prenoenja informacija. Po Lotmanu, sve ovekove potrebe dele se na: a) one koje se ne mogu nagomilavati, b) one koje se mogu realizovati kao materijalni predmeti ili deo linog pamenja i koje uestvuju u poveavanju i nagomilavanju informacija. Kulturne informacije se akumuliraju, bilo u materijalnim predmetima, bilo u linom ili kolektivnom iskustvu. Meutim, nisu sve informacije kulturne. Nemaju sve rei isti znaaj za kulturu. Jezike jedinice koje imaju smisla prenose kulturne informacije. Informacije se uvaju u narodnim spomenicima, natpisima, materijalnim dokumentima; ne uva ih istorija. Nagomilane informacije uslovljavaju i ljudsko ponaanje, a ono postoji kao: stihijsko (prirodno) i kulturno. Kulturno obuhvata kulturu (prema pravilima) i nekulturu (kultura bez pravila). Sutina kulture je prevoenje jednog dela stvarnosti na jezik kulture, pretvaranje u tekst (govorni ili pisani). Prenoenje informacija se vri tako to se od neega to nije tekst stvara tekst. Ukupnost tekstova i mehanizama za nastajanje tekstova to je kultura za Lotmana. Samo ono to se iz sfere miljenja prenese u tekst moe postati deo kolektivnog pamenja. Iz toga proizilazi da je svako razaranje kulture brisanje pamenja zajednikog za kolektiv ljudi. 5. Individualni pristup na kulturu gleda kao na individualnu karakteristiku oveka, unutranje odreenje ovekove linosti. 6. Tipoloki pristup razlikuje duhovnu i materijalnu kuturu. Jezik je i sredstvo i odraz kulture, pa se tako i mora prouavati (ura Danii: jezik je ogledalo duha oveijeg). Kultura sadri neprolazne vrednosti, postie se duhovnim naporom, a civilizacija predstavlja materijalne neprolazne vrednosti koje vode udobnijem ivotu (pragmatina je). Kultura ima duu, a civilizacija ima samo metode i sredstva. Svaka nacionalna kultura je slojevita i, kao takva, ima komunikativni, vrednosni i simboliki karakter. Predstavlja merenje prirode po zakonima drutva. Nastaje ovekovim aktivnostima i podrazumeva oveka kao subjekt delovanja, nain delovanja, predmete materijalne i duhovne, u kojima se konkretizuje aktivnost. Kultura podrazumeva proces i rezultate procesa. Kulture razliitih naroda meusobno se razlikuju po nainu prihvatanja i usvajanja nacionalne duhovne kulture. Svako usvajanje kulture ima spoljanju i unutranju stranu. U spoljanju stranu spada stalno usvajanje materijalnih novina (internacionalni karakter). Po ovome se razlikuju mnoge kulture. Unutranja strana podrazumeva nain na koji se vri

6

usvajanje i primenjivanje usvojenih novina, karakteristian za jedan narod. Uoava se nacionalna osobenost u usvajanju novina (npr., usvajanje novih rei). Vilhelm fon Humbolt (1767-1835), osniva opte lingvistike, jezik posmatra kao najvaniju kariku, vezu unutranjeg ovekovog sveta (psiholoke strukture) i spoljanjeg sveta. Njegovo razmiljanje o prirodi ljudskog jezika dovelo je do zakljuka da svaki jezik odraava i poseban pogled na svet jer sadri izraz svih ideja koje svaki narod stvara o svetu oko sebe. To bi znailo da je jezik, s jedne strane, odreen kulturnim tipom kojem slui kao komunikacijski i stvaralaki instrument, ali i da ga, s druge strane, svojom unutranjom strukturom (''unutranjom formom''), sistemskom organizacijom i sam odreuje i stvara. Prema Humboltu, do stvaranja pojmovnog sveta dolazi kada se spoje ulne predstave sa glasovnim oblikom (intelektualna strana sa zvunom), kad se nae iskustvo unese u jeziki znak. Priroda veze izmeu jezika i kulture karakterie se spajanjem ovekove intelektualne delatnosti i njegovog jezikog ispoljavanja, tj. zvukovne forme. Iz toga proistie da: - i materijalna i duhovna kultura ostvaruju se u jeziku; - svaka kultura je nacionalna, a ispoljava se kao posebno vienje sveta kroz jezik, koji ima svoju unutranju formu; unutranja forma predstavlja izraavanje narodnog, kolektivnog duha i njegove kulture, a od psiholoke konstitucije govornika zavisi kako e se ostvariti spoj zvuka i znaenja, tj. kako e se raelizovati jezik; - jezik je najvanija spona izmeu oveka i sveta koji ga okruuje. Do ovih pogleda Humbolt je doao prvenstveno prouavajui leksiku i frazeologiju, koje su i najvanije za prenoenje kulture. Prema Humboltu, ljudi se pomou jezika ne mogu u potpunosti razumeti jer su im pogledi na svet razliiti. To je osnov teorije lingvistike relativnosti. Prema Humboltu, jezik ima duhovnu snagu; promene u jeziku prate nae misli i proistiu iz promena u ljudskom duhu. Realni svet ne postoji kao neto objektivno, ve je to ono to mi znamo. Prema Humboltovom pristupu, dakle, jezik utie na kulturu, kulturno ponaanje. Zamerke Humboltovom pristupu odnosile su se na pitanje da li se kultura usvaja kroz pravila (gramatiku) ili se kulturne informacije spontano usvajaju i prepoznaju, da li se drutvene promene odraavaju u jeziku ili je jezik taj koji utie na drutvo. Iz ovog pristupa jeziku i kulturi nastale su kole Boduena de Kurtenea, Romana Jakobsona (strukturalizam). Na osnovu Humboltovih shvatanja svoja uenja su razvijali drugi lingvisti, ''neohumboltovci'', a nezavisno od njih svoju teoriju dali su antropoloki sociolingvisti u Americi. U duhu Humboltovih ideja i Aleksandar Beli je gledao na jezik kao na najvaniju sponu izmeu unutranjeg i spoljanjeg sveta. U tom odnosu kod predstavnika razliitih kultura uspostavlja se uvek drugaiji odnos, nain na koji se ulna slika preobraava u misao, pojam, simbol. Tako svaka kultura ima nacionalni karakter koji se izraava u osobenom vienju sveta preko kulturnih i jezikih stereotipa sauvanih u kolektivnom pamenju govornika jednog jezika. Za Belia jezik nije nita drugo do slika spoljnog sveta. Benjamin Li Vorf je zastupao teoriju jezike relativnosti, prema kojoj jezik uslovljava nain na koji ljudi percipiraju svet koji ih okruuje. Osnove ovog uenja predstavljaju pogledi amerikih lingvista antropologa Sapira i Boasa. (Kultura je ljudska delatnost vezana za duhovnu sferu; a jezik je deo kulture i sa njom obrazuje celinu. Za njih, kultura obuhvata sve nebioloke aspekte ovekovog ivota; kultura je ono to razlikuje oveka od ivotinje.) Uslovi za pojavu ovakvog pristupa i pogleda na jezik nastaju sa razvojem i promenama u pristupu egzaktnih nauka (poinje biti vano i kako saoptiti naune injenice, a nisu vane samo injenice). Vorf je koristio i poglede na jezik nama malo poznatog Antoana Fabra D'Oliveja (koji je, npr., definisao fonemu). Karakteristika ovog pristupa je u shvatanju da svaki jezik na specifian nain odraava svet, pa se jezici meusobno razlikuju upravo po jezikim slikama sveta. Prema Vorfu, govornici razliitih jezika ak i sline pojave zapaaju na razliite naine jer je vana idiomatinost, pojedinanost, specifinost komunikativnog kanala kojim se ostvaruje veza izmeu jezika i miljenja. Svaki jezik ima rei u kojima je sadrano sveukupno miljenje jednog naroda, njegova kultura i civilizacija; a kljune rei bile bi realnost, materija, supstanca, prostor, vreme, budunost, sadanjost, prolost. Za Vorfa je lingvistika nauka o znaenjima. Osnovu lingvistikog sistema predstavlja jedan podsistem, formiran na specifian nain za izraavanje misli i iskustava. Pojmovni sistem je, dakle, u vezi sa jezikim iskustvom. Govornik upotrebljava renik koji je roenjem nasledio i, koristei taj renik (govorei tim jezikom), ralanjava svet. Do pojmova prostora, vremena i dr. ovek ne moe doi intuitivnim putem. Nai utisci i doivljaji sveta ralanjuju se u zavisnosti od jezika na kojem mislimo o njima i od njegovih mogunosti. Vorfova maksima jeste da je miljenje miljenje na odreenom jeziku. Na temeljima ovog shvatanja, u drugoj polovini 20. veka, jednim delom

7

razvila se etnolingvistika (naroito u radovima ruskog semiotiara Uspenskog i Tolstoja), lingvistika antropologija (poljski lingvisti) i lingvistika kulturologija. Etnolingvistika se danas bavi uzajamnim odnosima jezika i kulture. Cilj joj je rekonstrukcija etnike teritorije na osnovu lingvistikih fakata i rekonstrukcija materijalne i duhovne kulture narodne prema jezikim injenicama. Lingvokulturologija se bavi odrazom kulture u jeziku. Prema drugom pristupu, kultura je neodvojivi deo stvarnosti, a jezik odraava stvarnost, odraz je kulture. Iz toga proizilazi da se promenom realnog sveta menjaju nacionalno-kulturni i jeziki stereotipi. Na temeljima ovog shvatanja razvile su se discipline iji je cilj ispitivanje uticaja kulture na funkcionisanje jezika: funkcionalna stilistika (Praki lingvistiki kruok) i savremena sociolingvistika. Prema treem pristupu, jezik je konstitutivni deo kulture, kulturni fakt, injenica, i to: - jezik je deo nasleene kulture; - jezik je instrument pomou kog usvajamo kulturu; - jezik je najvaniji oblik ispoljavanja kulture. Od 90-ih godina 20. veka ovaj se pristup dosta prihvata u ruskoj lingvistici. Potovanje normi je uslov za integraciju ljudskih bia u drutvo, i inae zasnovano na normama. Iz ovog pristupa proizilazi da kultura i jezik predstavljaju razliite semiotike sisteme, ali sa dosta zajednikih crta: 1. I kultura i jezik predstavljaju oblik saznanja sveta. 2. Kultura i jezik su u meusobnoj interakciji, dijalogu, vezi (kultura se nadgrauje nad prirodni jezik; jezik je odraz kulture). 3. Subjekat i jezika i kulture je ili ovek, pojedinac ili drutvo. 4. I kultura i jezik imaju sistem normi; ureeni su. 5. Istorinost je bitna osobina i kulture i jezika. Kolektivno iskustvo, naslee ugraeno je u jezik; a i kultura je mogunost taloenja, prenoenja informacija. Istorinost daje vrednost kulturi i jeziku (svest da nam jezik pripada i da je funkcionalan; zato je bitno da maternji jezik postane knjievni; iz toga proistie simbolika funkcija jezika). 6. I jezik i kulturu karakterie opozicija, antinomija dinaminost statinost. Razlike izmeu jezika i kulture: 1. Jezik je upuen na masovnog adresata, ima masovnu upotrebu, a kultura se smatra privilegijom odreenih drutvenih slojeva, kod nje se ceni elitizam. 2. Jezik i kultura su razliiti znakovni, semiotiki sistemi (kultura ne moe da se samoorganizuje) i, prema tome, oni su sa slinom, ali ne identinom strukturom. Zato je bolje rei da je odnos jezika i kulture homomorfan, a ne izomorfan. 3. Iako poznaju odreene norme koje su zajednike (izomorfizam), ipak, i jezik i kultura imaju neto to svojstveno svakom posebno (homomorfizam).

8

3. SOCIOLINGVISTIKA I ETNOLINGVISTIKA; KULTURNI/JEZIKI DIJALEKAT; NARODNI JEZIK I NARODNA KULTURA; OSNOVI SOCIOLINGVISTIKE PREMA BROZOVIU (POJAM ORGANSKIH/NEORGANSKIH IDIOMA, STANDARDNI JEZIK I OSOBINE NjEGOVE NORME) Etnolingvistika je lingvistika disciplina iji je predmet prouavanja jezik i njegov odraz u narodnoj kulturi, odnosno psiholoke i mitoloke predstave u jeziku (time se ranije bavila etimologija). Etnolingvistika je ira disciplina koja prouava kulturni sadraj nezavisno od sredstava i naina izraavanja (ritual, obredni tekst, posledice). Etnolingvistika prouava odnos jezika i narodne kulture, mentaliteta i narodnog stvaralatva. Ona tei da na osnovu jezikih injenica uspostavi etnoloku teritoriju i materijalnu i duhovnu kulturu (npr., na osnovu jezike magijske etimologije stvara se odreena kultura, tabu, obiaji). Lingvokulturologija izuava odraavanje kulture u jeziku. Etnolingvistika se, zapravo, shvata na dva naina: (1) U uem smislu, etnolingvistika se shvata kao deo lingvistike koji ima za predmet jezik i nacionalnu kulturu, i njihov odnos; i to ne samo odraz kulturolokih, mitolokih, etnopsiholokih i dr. predstava u jeziku, nego i uticaj jezika na stvaranje tih predstava. (2) U irem smislu, etnolingvistika ima za predmet prouavanje kulturnog sadraja i sve oblike njegovog ostvarenja, nezavisno od naina na koji se taj kulturni sadraj formalno ostvaruje (prouava i jezik, i predmete, i ritual itd., tj. i jeziki i akcioni kod). Prema predmetu izuavanja etnolingvistika bliska je sociolingvistici i one se mogu smatrati granama posebne ire discipline koja se bavi spoljanjom stranom jezika. Obe discipline prouavaju odnos jezika i ljudskog drutva, ali se i meusobno razlikuju. Razlika je u tome to etnolingvistika vodi rauna o nacionalnim osobinama etnosa i etnikim osobinama govornika, a sociolingvistika o njegovim socijalnim osobinama, i to, po pravilu, onim bliim sadanjem vremenu, mlaim i njihovom uticaju na jezike pojave, jeziku strukturu, sam jezik. I jedna i druga discplina prouavaju uticaj tih osobina na jezik. Obe polaze od sinhronijske situacije u jeziku, ali se razlikuju u pristupu. Etnolingvistika polazi od savremenog jezikog stanja u dijalektima, narodnim govorima i nastoji da ih istorijski protumai i klasifikuje. Dakle, primenjuje i dijahroni plan prouavanja. Sociolingvistika se bavi savremenim jezikim procesima, ali njihovim komunikativno-funkcionalnim aspektima, opisom strukture i normama na sinhronijskom planu. Etnolingvistika na pojmovnom planu u domen svog prouavanja ponekad ukljuuje i dijalektologiju, istoriju jezika i jezik folklora skoro sve aspekte jezika kao drutvene pojave. Ona se formirala na odnosu jezik kultura, koji podrazumeva jezik kao inilac kulture i njenog tvorca. Jezik je, zapravo, verbalni kod kulture i, kao takav, osnovni je pokazatelj etnosa jednog naroda koji je njen tvorac. Jezik je stalno obeleje etnosa, osnovni, najizrazitiji i najpostojaniji pokazatelj etnosa, dok su promenljive kategorije: jedinstvo teritorije, nacionalna svest, kultura, dravno ureenje, privredni i ekonomski razvoj itd. Etnolingvistika pristupa jeziku uvodei u njegovu hijerarhiju, idiome kojima se drutvo slui, sa istovremenim posmatranjem jezika i kulture. Ona izuava kulturne slojeve konkretnog etnosa i odgovarajue idiome. Pojmovni aparat etnolingvistikih metoda ine: - elitna kultura i njen instrument knjievni jezik; - puka kultura, izmeu sela i varoi - narodni jezik (vernakular; iznad dijalekata, a ispod knjievnog jezika); - autentina narodna kultura jednog etnosa (predmet prouavanja etnolingvistike) - narodni dijalekti, nareja; - tradicionalno profesionalne kulture (vezane za zanate) - supstandard, argo, argon. Sociolingvistiki pristup odnosa jezika i kulture ukljuuje sledee pojmove: idiom, sistem, dijasistem, jezik, standardni jezik. Kao opti, kvalitativno i hijerarhijski neutralan i nespecifian termin upotrebljava se idiom. Idiom je svaki oblik postojanja nekog jezika. 1 Idiomi se mogu klasifikovati prema trima razliitim kriterijumima:

1

, . , , , (., , , , , ). , .

9

(1) organinost/neorganinost, (2) konkretnost/nekonkretnost i (3) vii/nii hijerarhijski stupanj. Prema Brozoviu, idiomi se dele na organske i neorganske. Organski idiomi su oblici jezika razvijeni u okviru jedne konkretne etnike zajednice i konkretne civilizacije, kojima ona zadovoljava svoje komunikacijske i ekspresivne potrebe. Organski idiom zadovoljava potrebe konkretne etniko-civilizacione zajednice i postoji samo da bi zadovoljavao te potrebe. Dakle, organskim idiomom bismo mogli smatrati samo govor jedne socijalno vrste, etniki homogene, zatvorene i definisane zajednice, s odreenom civilizacionom fizionomijom, dakle, govor konkretnog sela, zaseoka, govor nekog plemena i sl., ali uvek samo na najniim razvojnim stupnjevima drutva. Neorganski idiom u najkarakteristinijem vidu jeste bilo koji standardni jezik, ali pod neorganskim idiomom moemo podrazumevati i hijerarhijski nie fenomene iste kategorije, npr., razgovorni jezik, argon, interdijalekat. Konkretni idiomi su samo mesni govor i standardni jezik. Samo oni imaju jasno definisan inventar svoje supstance i jasno definisanu strukturu, tako da se moe dati odgovor za svaki element supstancije i strukture ako se postavi pitanje da li ulazi u normu ili ostaje izvan nje. Ovde se norma shvata ire, ne misli se samo na preskriptivnu normu kao plod standardizacionih procesa, nego i na normu jezikog oseanja u kolektivu koji se datim jezikom slui. Naravno, ukoliko se radi o standardnom jeziku, onda funkcionie preskriptivna norma. Nekonkretni idiomi su svi ostali, a ako se radi o organskim idiomima hijerarhijski viima od mesnog govora, onda su oni ne samo nekonkretni nego i apstraktni. Hijerarhijska lestvica postoji u oba kategorijalna niza idioma, u organskom i neorganskom. to se tie neorganskih idioma, standardni jezik ima najvii rang (on je konkretan idiom), nii je rang razgovornog jezika i eventualnog optenacionalnog supstandardnog jezika, koji nisu konkretni, a najnii je rang interdijalekta, koji je jo nekonkretniji. Na lestvici organskih idioma visina ranga i stepen konkretnosti nalaze se u obrnutoj proporciji. Mesni govor, koji je organski idiom najnieg reda jedini je konkretan. Svaki je organski idiom vieg ranga apstraktan, i to je rang vii, konkretnost je manja, a apstraktnost vea. Kako je mesni govor konkretan organski idiom, on je u lingvistikom smislu sistem. Organski su idiomi viega ranga apstraktni, pa su prema tome dijasistemi. Organski idiomi su prirodni govori kojima se zajednica slui. To su: - govor sela (ili zaseoka) najnii rang koji ima svoje norme, kulturne i jezike; to je jedan zatvoren sistem, sa iplicitnom normom; - dijalekat vii oblik organskog idioma, koji nastaje apstrakcijom osobina lokalnih govora, njegova norma proizilazi iz osobina govora jedne razuene teritorije; - grupa dijalekata npr., novotokavski dijalekti, norma nastaje apstrakcijom veine osobina dijalekatskih govora; - naddijalekat takoe apstraktan oblik, iznad dijalekata, a ispod nareja; za ovakve oblike organskih jedinjenja nastalih apstrakcijom koristi se naziv dijasistem; - (srpskohrvatski) narodni jezik srpski i hrvatski jezik su sistemi u okviru dijasistema. Svaki prirodan ljudski jezik podloan je normiranju, a to znai da se za svaki takav jezik mogu propisati pravila kako je njime dobro govoriti i pisati. Ukupnost tih pravila predstavlja jeziku normu, a rezultat procesa je normirani (knjievni) jezik. On nastaje, dakle, propisivanjem eksplicitne norme za jedan organski idiom (odbacivanjem slobodnih i arhainih formi, selekcijom) i zauzima najvie mesto na hijerarhijskoj lestvici idioma. Neorganski idiom je taj vetaki stvoren jezik. Normirani jezik funkcionie kao standardni jezik kolektiva kome pripada, odnosno drutva i kulture koji su ga normirali. Mada i standardni jezik neminovno podlee promenama koje mu omoguavaju da svoju strukturu prilagodi potrebama kulture iji je instrument, ipak se odlikuje i relativnom stabilnou (promene u njemu su sporije i ujednaenije nego u nenormiranom jeziku). Norma zahvata sve jezike nivoe, ukljuujui i govorni i pisani oblik saoptavanja, a zadire i u sve oblasti gramatike. Najmanje podlona normi je leksika (to je otvoreni sistem koji se moe posmatrati kao vie leksikih podsistema). Za standardni jezik kaemo da je oblik neorganskog idioma, vetaki stvoren i otvoren sistem. Funkcionisanje neorganskih idioma dovodi do raslojavanja standardnog jezika na ostale neorganske idiome supstandarde. Od svih navedenih oblika idioma, sisteme ine jedino govor sela i knjievni jezik. Oba ova sistema su normirana, ali se njihove norme razlikuju, i to: - u kvalitetu (norma knjievnog jezika je bogatija, raznovrsnija u leksici, sintaksi);

10

- u kvantitetu (norma knjievnog jezika je selektivnija, ua u izboru crta koje ulaze u standardni jezik, dok je norma govora sela sveobuhvatnija i ukljuuje sve osobine govora sela). Normativnost je sposobnost prirodnog jezika da se za njega propie norma, a normiranost je rezultat procesa normiranja. Svaki jeziki sistem u sebi sadri pravila svoje upotrebe, te poznavanje tih pravila, zajedno sa poznavanjem jedinica sistema pripada govornikovoj jezikoj kompetenciji. U svakom je jezikom sistemu, dakle, sadrana norma, zasnovana na implicitnoj konvenciji izgraenoj u samoj jezikoj oblasti. Standardizacija je proces stvaranja eksplicitne norme u drutvu u onom trenutku u kojem ono oseti potrebu za takvom normom. Proizvod standardizacije je standardni oblik nekog idioma ili standardni jezik. Standardni jezik je specifian sociolekt sa eksplicitnom normom, prilagoen razliitim oblicima jevne komunikacije, a posebno namenjen upotrebi u dravnoj upravi, kolstvu, sredstvima masovnih komunikacija i, delimino, u literarnoj produkciji. Prema lingvistikoj teoriji proiziloj iz stavova Prakog lingvistikog kruga, kao osnovne poeljne karakteristike standardnog jezika smatraju se elastina stabilnost, autonomija i polifunkcionalnost. Polifunkcionalnost oznaava mogunost upotrebe u razliitim komunikacijskim situacijama. Autonomija se meri stepenom nezavisnosti standardnog jezika od uticaja drugih idioma. Elastina stabilnost obuhvata i stalnost eksplicitne norme, koja samo na taj nain moe osigurati efikasnost komunikacije i u prostoru i u vremenu, i njenu sposobnost da bude, u skladu s novim potrebama saobraanja, promenjena, odnosno podvrgnuta evaluaciji i rekonstrukciji. Svi standardni jezici ne poseduju u istoj meri sva ova tri svojstva, pa Brozovi na osnovu tih razlika, kao i nekih drugih elemenata uvodi kompleksnu tipologiju standardnih jezika koja omoguava da se razmotre iz mnogih aspekata njihove meusobne relacije. Za osnovicu knjievnog jezika bira se tip govorne varijacije, najee dijalekat ili sociolekat, ije e opte osobine jezika norma slediti, potovati i propisivati. Za osnovicu srpskohrvatske jezike norme odabran je, pre svega, ''narodni jezik'', a zatim tokavsko nareje i jedan njegov dijalekat istonohercegovaki (jer je ovaj dijalekat bio veoma rasprostranjen). Norma srpskohrvatskog standardnog jezika dalje podrazumeva kulturno-civilizacijsku nadgradnju (u oblasti leksike, terminologije i sintakse), ali obavezno sadri osnovnu jeziku supstancu selektivnu za fonologiju, morfologiju i leksiku narodnog jezika, jer ona ini ovaj dijasistem srpskohrvatskog jezika. U realnosti se standardni jezik neretko pojavljuje u formi varijante. Prema Brozovievoj definiciji, varijante su adaptacija standardnog jezika tradiciji i savremenim potrebama nacija kao definisanih socio-etnikih formacija, pa se zakonito javljaju u svim nacionalno nehomogenim standardnim jezicima. Varijantne se razlike, po Brozoviu, ukazuju uglavnom u supstanci (npr., u leksici), a ne i u strukturi (npr., u fonologiji, morfologiji ili sintaksi) standardnog jezika, te predstavljaju sociolingvistiki, a ne geolingvistiki dijalekatski fenomen. Bijela sol za kuhanje (jest) kemijski (je) spoj natrija i klora. Bela so za kuvanje je/ jeste hemijsko jedinjenje natrijuma i hlora. Bijela Bela izgovor sol za kuhanje so za kuvanje glasovna promena jest je/ jeste redosled kemijski hemijsko (je) spoj jedinjenje natrija natrijuma i i klora. hlora.

nadgradnja (adaptacija stranih rei)

(Predlog i veznik nose najmanje informativnosti i zbog toga su zajeniki.) Srpski i hrvatski su razliiti jezici na nivou nadgradnje, a srpskohrvatski i slovenaki se razlikuju u osnovnoj jezikoj supstanci (supstratu). Brozovieva koncepcija standardnog jezika temelji se najveim delom na shvatanjima Prake kole, u prvom redu na radovima Boguslava Havraneka. Od dvaju kljunih pojmova elastine stabilnosti i autonomije standardnog jezika, Brozoviu je vaan samo drugi autonomija. Pitanja autonomije standardnog jezika ostala su u Evropi i Americi izvan interesnog kruga lingvistike teorije sve do 60-ih i 70-ih godina 20. veka, ali je u Sovjetskom Savezu situacija bila drugaija. Za razliku od eke lingvistike, koja je prvenstveno pokuavala tano definisati granice i razlike izmeu standardnog jezika i ostalih neorganskih idioma, sovjetska se lingvistika zanimala prvenstveno za unutranje granice u samom standardnom jeziku, za pojedine njegove funkcionalne stilove i za odnos izmeu dveju njegovih osnovnih realizacija pisane i govorene, a ''spoljanjim'' se granicama nije posveivala dovoljna panja. Pa ipak, Brozovi se ne slae u svemu sa Sovjetima. On smatra da se standardni jezik ne

11

moe i ne sme shvatiti kao krov pod koji se smetaju svi ostali organski i neorganski idiomi raznog ranga, jer je standardni jezik autonoman kao najvii oblik neorganskog idioma. Definicija: Standardni jezik je autonoman vid jezika, uvek normiran i funkcionalno polivalentan, koji nastaje poto se jedna etnika ili nacionalna formacija, ukljuivi se u internacionalnu civilizaciju, pone u njoj sluiti svojim idiomom, koji je do tada funkcionisao samo za potrebe etnike civilizacije. im se jedno drutvo nae u situaciji da mu je standardni jezik potreban, ono e i stvoriti svoj standardni jezik, odnosno prihvatiti kakav drugi, milom ili silom, srodan ili nesrodan.

12

4. SOCIOLINGVISTIKA I JEZIKA KULTURA POJAM JEZIKE SITUACIJE, REPERTOAR PITANjA KOJIMA SE BAVI JEZIKA KULTURA Sociolingvistika je lingvistika disciplina koja izuava delovanje drutvenih faktora (pojava i procesa) na funkcionisanje jezika, ali i na samu jeziku strukturu. Ona je sinhronijska disciplina koja vodi rauna i o objektivnim i o subjektivnim faktorima koji utiu na jezik, a njen cilj je uspostavljanje jezikih normi. (Sociolingvistika je uvela masu novih pojmova, izmeu ostalog i pojam jezike situacije). Repertoar pitanja koja obrauju sociolingvistika i jezika kultura je dobrim delom jedinstven, ali su pristupi i ciljevi razliiti. Jezika kultura kao posebna disciplina razvija se tek kada jedno drutvo pone da se interesuje za efikasnost i kvalitet komunikacije. Osnove ove discipline postavili su lingvisti Prakog lingvistikog kruoka, razmatrajui normativno-gramatika, ortoepska, stilistika, kulturno-istorijska, estetska, psiholoka i druga pitanja. Od svih ovih aspekata najvanija je normativnost, jer bez pravila, kanonizacije i kodifikacije nema jezike kulture. Predmet jezike kulture ine: - sva pitanja norme i normativnosti i varijantnost knjievno-jezikih normi i kriterijuma normiranja; - pitanje diglosije i bilingvizma, dvojezinosti i viejezinosti (funkcionalni raspored jezika u jedno i vienacionalnoj sredini, odnos dijalekata i knjievnog jezika, supstandard i knjievni jezik itd.); - pitanje knjievno-jezikih varijanata i varijeteta i njihovih stilskih ogranienja; - pitanje jezike politike i funkcionisanja jezika u zavisnosti od jezike situacije. Jezika kultura u prvi plan stavlja funkcionalni prilaz pitanjima pravilnosti i normativnosti, a cilj je uspostavljanje kvalitetne komunikacije koja se moe postii uticanjem na jeziko oseanje govornika. Teorijsku bazu jezike kulture kao naune discipline predstavljaju funkcionalna gramatika i funkcionalna stilistika, dobro poznavanje injeninog stanja u jeziku i normi i njihove varijabilnosti. Posebna se panja posveuje dinaminosti norme. Pristup normi kao dinaminoj kategoriji pre svega mora biti objektivan. Norma je stabilna u odnosu na dinamiku strukturu jezika. Zato se u ovaj pristup ukljuuje i nastanak inovacija, i to korienjem jezikog potencijala, stvaranjem terminologije i teorijom pozajmljivanja. Izuavanje norme vri se na svim jezikim nivoima i praeno je sastavljanjem renika. Vri se linvistikim i dodatnim, dopunskim, nelingvistikim metodama (npr., statistikom). Jezika kultura polazi od injenice da su norme objektivna istorijska kategorija. One funkcioniu u sloenom meudelovanju jezikih i vanjezikih faktora, stihijskog i racionalnog, opteg i individualnog, i rezultat su stabilnog odnosa drutva prema normi. Normativnost jezika je unutranja, inherentna osobina jezika, a normiranost je ureenost, vetaka propisanost pravila i normi. Prouavati razvoj knjievnog jezika znai prouiti razvoj njegovih normi, usavravati njegova izraajna sredstva radi kvalitetnije i efikasnije komunikacije. Bez kulture jezika nema ni naune baze jezike politike. Zadatak jezike kulture je prouavanje krajnjih ishoda norme i usavravanje jezikih izraajnih sredstava, a cilj je objektivni opis normativne prirode jezika. Jezika kultura je osnova za normativne preporuke i nauna baza jezike politike i jezikog vaspitanja. Jezika (govorna) situacija predstavlja nejeziki kontekst u kome se ostvaruje sporazumevanje, odnosno govorni dogaaj. Nju ine nejeziki elementi, organizovani sa jezikim u mezavisnu celinu: a) ''okvir'' kao fiziki ambijent (mesto, vreme i okolnosti), b) institucionalizovani ambijent (domen delatnosti i drutvene uloge komunikatora), v) referent (objekti i pojmovi koji su tema saoptavanja), g) ''scena'' (pragmatiko, fizioloko, psihiko i socio-kulturno okruenje komunikacije). Veina elemenata jezike situacije podreena je komunikacijskoj komponenti konteksta posebno s obzirom na ulogu uesnika u procesu sporazumevanja. Tako, npr., za jednog istog govornika razliite govorne situacije mogu biti: kolski as ili ispit na fakultetu, kupovina u robnoj kui, veera u restoranu, sportska igra, zabava, porodina prepirka, kuna poseta itd. Pravila za izbor i upotrebu jezikih sredstava s obzirom na vrstu govorne situacije, govornik poseduje, zajedno sa ostalim pravilima, u onom delu svog jezikog znanja koji se naziva kompetencija komunikacije. Osnovna obeleja govornih situacija obino su implicitna i uesnici u govoru ili ih unapred poznaju ili ih u toku govornog dogaaja uoavaju i prepoznaju. Meutim, u jednom posebnom sluaju ta obeleja

13

mogu biti i eksplicitno iskazana (to je sluaj sa pievim tekstom koji komentarie dijalog u proznim knjievnim delima, sa didaskalijama u dramskim delima ili sa elementima zvuka i slike na filmu, televiziji i sl.). Sve u svemu, govorna situacija predstavlja neku vrstu matrice u koju se proces sporazumevanja smeta, prema kojoj se organizuje i kojoj se govorni dogaaj na kraju i ostvaruje.

14

5. PRAANI I JEZIKA KULTURA (PITANjA NORME, DIGLOSIJE, BILINGVIZMA, JEZIKE POLITIKE, DINAMIKI PRISTUP NORMI, TEORIJA POZAJMLjIVANjA) Praani su poli od praktinih pitanja funkcionisanja (ekog) jezika u drutvu, i bavili se pitanjima koja se tiu sutine knjievnog jezika. Oni su utemeljili nove discipline: teoriju norme i kodifikacije, teoriju stilistike raslojenosti i diferencijalnosti knjievnog jezika, te postavili osnove teoriji jezike kulture kao lingvistike discipline. U centru interesovanja ove grupe lingvista je knjievni jezik. Oni jezik shvataju kao sistem jezikih znakova koji ima drutveni i funkcionalni karakter, tj. kao sistem sredstava izraavanja koja imaju odreenu svrhu. Praani prvi put definiu ulogu govornika u komunikativnom aktu (procesu govorenja) i insistiraju na jasnom definisanju odnosa jezika i drutva; zahtevaju da se jezik prouava kao komunikativno sredstvo odreenih drutvenih grupa, koje se tim jezikom slue i ija upotreba utie na razvoj jezika; zahtevaju da se prouava jezika raslojenost i jezika evolucija. Rad praana vezuje se za osnivanje Prakog lingvistikog kruoka (1926), ije su teze objavljene 1929. godine. Autori teza bili su Jakobson, Trubecki, Matezijus, Havranek, Mukarovski i dr. Godine 1932. kruok se predstavio javnosti serijom radio emisija posveenih knjievnom jeziku. Boguslav Havranek i Milo Vajngart izdaju knjigu ''Knjievni eki i jezika kultura'' (saradnici su bili Roman Jakobson, Jan Mukarovki, Trubecki i dr.). Godine 1947. Havranek je teorijski razradio pitanja knjievnog jezika u lanku ''Principi prakog lingvistikog kruoka i kodifikacija standardnog ekog jezika''. Odnos praana prema knjievnom jeziku predstavlja radikalnu izmenu dotadanje prakse umesto romantiarskog, istorijskog i puristikog pristupa (knjievnom) jeziku zasniva se afirmativni, realni i objektivni pristup jeziku, ali on nikako ne podrazumeva samo deskripciju i ne naputa patriotski interes i odnos prema jeziku. Nema vie ni tradicionalnog pluralizma i ne prouava se ono to lingvisti misle da treba, ve samo jezika realnost (afirmacija prouava se sve to postoji u jeziku, i to objektivno, a ne idealistiki). Naputa se kriterij istorijskog kontinuiteta pri utvrivanju jezike norme, ime se odbacuje puristiki stav istorijskih gramatiara kojim se odbacivalo sve to je strano u nekom jeziku. Ovaj stav je teorijski obrazloio Roman Jakobson. U ekom jeziku purizam se odnosio naroito na odbacivanje ili smanjenje uticaja nemakog jezika. A Jakobson obrazlae da nas istorijska gramatika ui sasvim suprotno (da ona pravilno stoji, ali je njena interpretacija pogrena), tj. da se jezik civilizacijski stalno razvija podleui uticaju drugih jezika (ako je jezik manje razvijen, trpi vei uticaj). Za praane, norma knjievnog jezika treba da se zasniva na realistikim zapaanjima o upotrebi jezika kod dobrih savremenih pisaca (odnos prema normi razradio je Havranek, posebno 1947. godine). Osnova kulture jezika zasniva se na naunom poznavanju stvarne norme knjievnog jezika, a ona se prepoznaje u knjievnoj praksi i intelektualnoj upotrebi uopte i potvruje se u savremenoj generaciji govornika i generaciji koja joj neposredno prethodi. (Jezik ovih dveju generacija je moderan jezik.) Realistiki pristup jeziku podrazumeva teorijsko odreivanje mesta standardnog jezika u odnosu na druge idiome u jednom drutvu, prvenstveno u odnosu na narodni jezik i dijalekat, od kog se razlikuje po funkcijama i sferama upotrebe. Na ovaj nain, praani u prvi plan stavljaju kulturnu funkciju knjievnog jezika i daju joj prednost u odnosu na normativnu stranu. Ovaj pristup podrazumeva i odnos prema svim dijalektima (ruralnom i, naroito, urbanom). Funkcije jezika praani definiu kao uloge koje svaki jeziki nivo ispunjava u odreenoj sferi kao komunikacijski instrument drutva. Standardni jezik se razlikuje od narodnog po broj uloga u razvijenom civilizovanom drutvu. (To je sutinsko za praane gledati na jezik kao na sistem funkcija.) S tim u vezi, praani naroito istiu kulturnu ulogu standardnog jezika, insistiraju na njoj. Praani istiu da je vano razlikovati standardni jezik od dijalekta, i posebno od urbanog dijalekta, kao i odrediti odnos knjievni jezik/interdijalekat. (Knjievnom ekom jeziku prethodio je jedan oblik knjievnog nestandardnog interdijalekta.) Praani stavljaju u prvi plan funkcionalni aspekt jezika, smatraju da je nauno izuavanje jezika adekvatno samo ako se vodi rauna o komunikativnoj funkciji jezika. Pri tom se mora uzeti u obzir dinamiki aspekt jezika (njegovo stalno menjanje). Pri ovom izuavanju jezikih funkcija naroito treba voditi rauna o (jezikim) formama u kojima se one realizuju. Havranek je uveo razliku izmeu pojmova funkcionalnog jezika i funkcionalnog stila. Pod funkcionalnim jezikom se podrazumeva oblik raslojenog jezika (razgovorni, knjievni, pravni, nauni itd.), a funkcionalni stil je oblik funkcionisanja u govoru, realizacija jezika u govoru (govornoj praksi), i nije dat u jeziku, jezikoj strukturi. Jeziki stilovi su strukturno-funkcionalne varijante u jeziku i meusobno se razlikuju po jezikom repertoaru osobina. Oni

15

se ostvaruju u brojnim govornim stilovima, a svaki ima svoju tipsku organizaciju i strukturu usklaenu sa jezikim sistemom, a prilagoenu zahtevima komunikacije. Jezika kultura se kao posebna disciplina bavi pitanjima efikasnosti i kvaliteta komunikacije. Predmet jezike kulture su: - sva pitanja norme i normativnosti i varijantnost knjievno-jezikih normi i kriterijuma normiranja; - pitanje diglosije i bilingvizma, dvojezinosti i viejezinosti (funkcionalni raspored jezika u jedno i vienacionalnoj sredini, odnos dijalekata i knjievnog jezika, supstandard i knjievni jezik itd.); - pitanje knjievno-jezikih varijanata i varijeteta i njihovih stilskih ogranienja; - pitanje jezike politike i funkcionisanja jezika u zavisnosti od jezike situacije. Pristup normi kao dinamikoj kategoriji mora biti objektivan. Norma je, s jedne strane, stabilna (u odnosu na dinamiku strukturu jezika), ali je dinamina, jer prati stalne promene u jeziku. Zato se u ovaj pristup ukljuuje i nastanak inovacija korienjem jezikog potencijala, stvaranjem terminologije i pozajmljivanjem (uvoenjem internacionalne leksike). Jezika kultura polazi od injenice da su norme objektivne, istorijske kategorije. One funkcioniu u sloenom meudelovanju jezikih i vanjezikih faktora, stihijskog i racionalnog, opteg i individualnog. Jezika kultura je osnova za normativne preporuke i nauna baza jezike politike i jezikog vaspitanja. Bilingvizam (dvojezinost) se definie kao pojava da govorni predstavnici jedne govorne zajednice istovremeno poseduju znanja dvaju jezika, to im omoguava njihovu naporednu upotrebu, izbor ili smenjivanje u upotrebi. U takvim dvojezinim sredinama posebn je vano obezbediti uslove za ravnopravnu i efikasnu upotrebu, uenje i negovanje svih jezika koji se u datoj govornoj zajednici pojavljuju kao mogua komunikacijska sredstva, posebno u mas-medijima (radio, TV, tampa), vaspitanju i obrazovanju, javnim slubama, umetnikom stvaralatvu itd. U viejezinim govornim zajednicama est je i sluaj tzv. diglosije 2. Diglosija je pojava svojevrsnog funkcionalnog, drutvenog bilingvizma, sa razgranienim domenima upotrebe odreenih jezika, tako da pojedini jezici dobijaju institucionalizovan, prestian status u odnosu na druge. Tako se jedan jezik pojavljuje u tzv. slubenoj upotrebi (u mas-medijima, vaspitanju, obrazovanju, pravosuu, administraciji, kulturnim i verskim ustanovama), a drugi se koristi u svakodnevnoj, ''neslubenoj'' interakciji (u porodici, na ulici, na zabavama...). Diglosija, tj. upotreba dvaju funkcionalno diferenciranih jezikih tipova u istoj jezikoj zajednici, dugo je karakterisala nae prilike: s narodnim jezikom je koegzistirao slavenosrpski, prvenstveno u pismenoj upotrebi. Savremene tendencije kod nas su da se podstie, neguje i razvija bilingvizam, a ublaava i uklanja diglosija. (Moe se rei i da termin bilingizam, u savremenoj nauci o jeziku, prvenstveno asocira na dvojezinost kao psiholoku vrednost, tj. paralelno znanje dvaju jezika, a termin diglosija najee oznaava dvojezinost kao socioloku vrednost, tj. paralelnu upotrebu dvaju jezika.) *Standardni/knjievni jezik karakterie postojanje dva tipa normi: implicitne (nesvesne) i eksplicitne (propisane), koja se savlauje uenjem i zasniva se na uzusu (jezikoj upotrebi) i jednim je delom vetaki ureena. Norma knjievnog jezika je obavezna, obavezujua, i to naroito kod pisane forme jezika, dok je norma usmene komunikacije manje ustaljena (slabiji je uticaj kodifikacije). Osnovna osobina knjievnojezike norme je funkcionalnost, bogatstvo, varijativnost. Dalje osobine su: funkcija norme da prenosi kulturni sadraj, stabilnost i presti, jedinstvenost (za sve govornike). Zadatak jezike kulture, prema praanima (iznet u Tezama 1929.) jeste da se u knjievnom jeziku razvijaju one osobine kojima bi se zadovoljile specijalne funkcije standardnog jezika; Teze definiu jeziku kulturu kao nastojanje da se knjievni jezik osposobi za polifunkcionalnost, pri emu bi imao sledee osobine: a) ustaljenost upotrebe jezikog fakta (iz jezika treba eliminisati svako kolebanje i stvoriti pouzdano i vrsto jeziko oseanje koje ima za cilj preciznost komunikacije); standardni jezik treba da se osposobi za precizno izraavanje (tano prenoenje misli); b) preciznost njime treba jasno da se izraavaju razliiti sadraji; v) knjievni jezik treba da je originalan, autentian (treba da jaaju, da se razvijaju autentine crte, one karakteristine za dati jezik); g) praani najvei znaaj poklanjaju pisanoj formi knjievnog jezika, ali ne zanemaruju govornu realizaciju, i insistiraju da izgovor treba da bude ustaljen, a govorni jezik kultivisan; kao takav on je potencijalni izvor stalnog bogaenja knjievnog jezika;2

( , , ), .

16

d) pravopis treba da bude lak i pregledan (vizuelno dobro prihvaen) i ustaljen (ne treba esto menjati pravopisna pravila, naroito ako ne vode pojednostavljenju pravopisa); ) oblici za nominaciju treba da odraavaju individualnost jezika; bez jezikog opravdanja (tj. funkcionalnog kriterija) ne treba koristiti nesvojstvene, strane forme. Renik (vokabular) treba da je bogat, razvijen, i rei treba da imaju precizna, tano odreena znaenja (da prenose taan pojmovni sadraj), i da se ustaljeno upotrebljavaju u odreenim funkcionalnim stilovima (tj. da imaju ustaljenu funkciju); e) sintaksta treba da bude razvijena prema stilistikim funkcijama i treba da odraava individualnost jezika, treba razvijati autentine osobine jezika i bogatstvo izraajnih mogunosti, u skladu sa zahtevima pojedinih funkcionalnih stilova; ) morfologija ne sme da insistira na dubletima i arhaizmima, bogatstvo oblika je rezultat istorijskog razvoja knjievnog jezika i ne treba tim osobinama naknado optereivati savremeni jezik; z) posebnu panju treba pokloniti kultivisanom govornom jeziku i negovanju jezikog oseanja (kultivisani govor kao bogaenje jezika); i) brinuti o jeziku ne znai biti usmeren ka puristikoj osnovi. Kultura jezika je shvaena kao disciplina od velike vanosti za slovenske jezike koji su manje osposobljeni za funkcije koje vre. Veoma je znaajan za jeziku kulturu kultivisani govorni jezik. On predstavlja izvor iz kojeg se bez tete stalno moe oivljavati pisani jezik, i on stvara sredinu u kojoj je mogue najpouzdanije odnegovati oseanje za jezik, neophodno za ustaljenost knjievnog jezika. I govorni i pisani knjievni jezik su sredstva izraavanja kulturnog ivota; kulturno zajednitvo ogleda se i u knjievnom jeziku. Briga o istoti jezika ima mesto u jezikoj kulturi, ali svaki preterani purizam kodi istinskoj kulturi knjievnog jezika.

6. STANDARDNI JEZIK POJAM I DEFINICIJA (STRUKTURNE OSOBINE KNjIEVNOJEZIKE NORME FLEKSIBILNOST I INTELEKTUALIZACIJA; ULOGA LINGVISTA U NEGOVANjU JEZIKA)

17

Standardni jezik je normirani jeziki oblik koji u odreenoj kulturno-nacionalnoj formaciji ima funkciju opteg instrumenta raznolikih vidova jezike komunikacije. To je najprestiniji jeziki oblik u jednom drutvu, ije su osnovne osobine: 1. Ujednaenost (homogenost) Standardni jezik funkcionie u principu kao homogen sistem, kao celina, ak i ako je nastao na podlozi neke meavine dijalekata. Ovaj pojam treba razgraniiti od jedinstvenosti, koja ne potuje jezike varijete. 2. Autonomnost Za sociolingvistiku, ovo je primarna osobina, koja se tie svakog idioma, ali knjievni jezik ima autonomnost kao dominantnu crtu. To znai da postoji samostalno i ne potpada pod neki obuhvatniji idiom. Autonomnost standardnom jeziku omoguava normiranost, a to je opet druga vana osobina standardnog jezika. 3. Eksplicitna normiranost tj. postojanje eksplicitne ortoepske, ortografske, gramatike i leksike norme, struno oblikovane i drutveno propisane. 4. Pisana i usmena forma realizacije U savremenom kontekstu ne moe se govoriti o standardnom jeziku koji ne bi bio pisan. 5. Vetaka ureenost Standardni jezik nije organski idiom, nego neto to se izgrauje, neguje i usmerava, i to se mora posebno uiti jer se niko ne raa sa standardnim jezikom kao svojim prirodnim govorom. Na standardni jezik najvie se moe uticati (npr., najvei uinak se postie na jezik u javnoj komunikaciji, a najmanji na jezik pojedinca). 6. Modernizacija prilagoenost i prilagodljivost potrebama urbane kulture. 7. Polifunkcionalnost i funkcionalna raslojenost; 8. Intelektualizacija omoguuje zadovoljavanje viih kulturnih potreba u sferama filozofije, nauke i tehnike, ali i u obinom razgovoru meu obrazovanim govornicima. 9. Internacionalizacija olakava saobraanje preko nacionalnih jezikih granica. 10. Potencijalna varijantnost (npr., knjievni srpski, knjievni hrvatski) To je mogunost delimino razliitih standardizacija istog jezika u isto vreme, usled teritorijalnog, nacionalnog, administrativnog ili drugog diferenciranja govornika tog jezika. Najee pre standardizacije postoje varijante, pa se od njih vetakim putem stvara jedan knjievni jezik; kod nas su politikim putem, vremenom sve vie produbljivane razlike meu varijetetima i na kraju su se varijante potpuno odvojile (zajedniki je bio pravopis i deo terminologije). Norma je skup ustaljenih, tradicionalnih realizacija elemenata jezike strukture, izabranih i uvreenih kroz jeziku praksu. Njene osobine razradila je Praka lingvistika kola, a dve najvanije strukturne karakteristike knjievnojezike norme su: 1. fleksibilnost (elastinost - stabilnost) predloio je Matezijus, 2. intelektualizacija predloio je Havranek. Ove osobine se tiu idealnih svojstava standardnog jezika i najvanije su jer omoguavaju efikasno funkcionisanje jezika. Uz ove, praani su postavili jo jednu osnovnu osobinu autonomnost knjievnog jezika. (Svaki je jezik autonoman, ali je standardni jezik najautonomniji.) Elastinost standardnog jezika je u direktnoj vezi za stepenom jezike autonomnosti podrazumeva da knjievni jezik ima kulturnu i edukativnu funkciju, koje se zasnivaju na ortografiji i gramatici. Pod elastinom stabilnou podrazumevamo da se kulturna i edukativna uloga knjievnog jezika zasniva na stabilnoj strukturi, naroito u pogledu gramatikih i ortografskih pravila. Knjievni jezik je referencijani okvir za sve druge tipove idioma (dijalekatske i individualne varijacije) postao je uzor prema kome se odmeravaju funkcionalnosti drugih idioma. Da bi se ostvarila stabilnost jezika, propisuju se pravila za standardni jezik; a sama kodifikacija ne sme biti previe vrsta ili stroga, ve fleksibilna i mora da prati dinamiku strukturu jezika da bi prihvatila novine koje donose promene u svakodnevnom ivotu. Kodifikacija podrazumeva dve etape, to su: 1. elaboracija (razrada norme putem razliitih gramatika, renika, prirunika), 2. uspostavljanje mehanizma primene norme, pomou kojih osiguravamo i kontroliemo jezike navike. Elaboraciju vre lingvisti, jeziki strunjaci, ali je kanonizuju razliite institucije ili za to predviena tela. Uglavnom su to ministarstva prosvete, a negde i jezike akademije (to zavisi od ustrojstva drave i drutva). Primena norme vri se preko obrazovnog sistema, pre svega. Lingvisti treba aktivno da uestvuju u kodifikaciji jezika. Uloga lingvista je da doprinesu standardizaciji norme i da spree nekorisno poveanje razlika izmeu knjievnog jezika i govorne realizacije. Lingvisti treba da doprinesu funkcionalnom raslojavanju jezika i bogaenju, to se ostvaruje razvijanjem posebnih terminologija i stilskih sredstava.

18

Da bi norma bila elastino stabilna, treba predvideti instrumente za njenu modifikaciju i bogaenje, posebno na nivou leksike, sintakse i stilistike. U ovoj taki praani se suprotstavljaju tradiciji i naputaju romantiarski puristiki pristup i pricip istorijskog kontinuiteta knjievnog jezika. Prema Matezijusu, knjievni/standardni jezik mora biti veoma razvijen, a razvie se usavravanjem svih jezikih resursa koji omoguuju jeziku da ispuni sve kulturne uloge ''na nain najelegantniji i najsuptilniji''. Intelektualizacija standardnog jezika je osposobljenost knjievnog jezika da se njime moe izraavati egzaktno, strogo (precizno) i apstraktno (u leksici naroito treba da se razvije terminologija, a u sintaksi reenine i logike konstrukcije). Ova osobina omoguava bogatstvo varijeteta i stilova i predstavlja tenju za sistematinim i eksplicitnim izraavanjem, a u skladu sa razvijenim apstraktnim miljenjem.

7. KULTURA JEZIKA I KULTURA GOVORA

19

Kultura jezika podrazumeva osposobljenost jezika, a predstavlja je bogatstvo i stepen razvoja leksike, preciznost semantike, gipkost i raznovrsnost intonacije i sloenost sintakse. Kultura govora je jedan sistem sainjen od ukupnosti svih komunikativnih osobina, vrednosti govora. Stepen razvijnosti svih osobina zavisi od kulture jezika, od razvijenosti samoga jezika i od cilja komunikacije. Poeljne komunikativne osobine govora nazivaju se u terminologijama razliito, pa su to kod Stevanovia osnovne jezike zakonitosti, a u Jezikom priruniku merila jezike pravilnosti. Za taan opis kvaliteta govora potrebno je utvrditi odnos izmeu jezike strukture govora i drugih struktura, koje ne pripadaju samom jeziku, odnosno govoru (odnos govorjezik/miljenje/realni svet/saznanje). Govorjezik: Od realizacije odnosa govorjezik zavisi da li e komunikacija biti efikasna, pravilna. Da bi se komunikacija ostvarila to bolje i kvalitetnije, govor se mora ostvarivati prema jezikim zakonitostima. Ipak, ova dva pojma nisu sinonimi. Govor podrazumeva slobodu izbora jezikih sredstava i njihovog kombinovanja. Zadatak kulture jezika je da utvrdi najbolje kombinacije jezikih znakova imajui u vidu efikasnost komunikacije. Iz odnosa jezika i govora proistiu vane osobine govora: pravilnost, istota, bogatstvo (pravilnost potovanje normi knjievnog jezika na svim jezikim nivoima, i to je pravilnost u uem smislu; istota osloboenost od rei i izraza to ne pripadaju knjievnom jeziku; bogatstvo zastupljenost brojnih i raznovrsnih jezikih sredstava). Aleksandar Beli naziva poeljne osobine knjievnog jezika osobinama dobrog stila. Jasnoa, istinitost i lepota su uslovi dobrog pisanja i iz njih proistiu i sve ostale osobine dobrog stila: jedrina i lakoa, loginost, tanost, skladnost, glatkoa i istota. Mihailo Stevanovi se kao gramatiar na polju jezike kulture zanimao za unapreenje kvaliteta jezike komunikacije, smatrajui da njena uspenost zavisi pre svega od stepena u kojem govornici poznaju i primenjuju knjievnojezike norme. Zato su u Stevanovievom pojmovniku jezike kulture shvaene kao sistem komunikativnih osobina govora osnovne jezike zakonitosti korektnost, jasnost i preciznost, bogatstvo i lepota jezika. Sredinje mesto pripada jezikoj pravilnosti. Govor je pravilan ako su potovane norme knjievnog jezika, i to na svim jezikim nivoima. Za Stevanovia je ogreenje o jeziku pravilnost ogreenje o prirodu jezika. To usko shvatanje pravilnosti odgovara Vukovom shvatanju (u predgovoru Novog zavjeta) da je pravilno ono to se pokorava pravilima i svojstvima narodnog jezika. Jasnost i preciznost obezbeuju efikasnu komunikaciju. Jasnost je u vezi sa pravilnou jer ''sve to je pravilno, to je, pretpostavlja se, i jasno''. Ukupnost pravila svih zakonitosti kod Stevanovia moemo shvatiti kao jeziku pravilnost u irem smislu, u koju je kao znaajna komponenta ukljuena i gramatika pravilnost. Stojan Novakovi je uveo razliku izmeu gramatike pravilnosti, s jedne, i sintaksike i stilistike pravilnosti, s druge strane. Na taj nain je odredio pojam jezike pravilnosti u irem smislu. Pravi se razlika i izmeu spoljanje i unutranje pravilnosti jezika. Spoljanja pravilnost je za Belia gramatiko-pravopisna pravilnost; za Vuka to je opta ili openita pravilnost. Unutranja pravilnost je osobina vukovskog knjievnog jezika iji se elementi podudaraju s narodnim. Prema Beliu, knjievnici su gotovo nesvesno pomalo odstupali od one opte pravilnosti, ali su prihvatili Vukovo naelo da se u knjievnom jeziku mora ogledati duh narodnog jezika. Duh naeg knjievnog jezika, u kojem se ogledaju i njegova pravilnost i njegovo bogatstvo, lei u slaganju narodnih jezikih osobina sa knjievnim. Duh jezika jeste njegova unutranja pravilnost. to se bogatstva jezika tie, u Reniku SANU kae se da je bogat jezik onaj koji se odlikuje raznovrsnou (informacija o kvalitetu) i obiljem (informacija o kvantitetu). Za Stevanovia je bogatstvo jezika jedna od osnovnih jezikih zakonitosti. U Tezama Prakog kruoka bogatstvo jezika predstavljeno je bogatstvom renika i bogatstvom izraajnih mogunosti. Stojan Novakovi bogatstvo renika knjievnog jezika dovodi u vezu s osnovnim jezikim funkcijama. ''Jezik je sredstvo drutvenog saobraaja i duhovnog ivota i u isti mah orue kojim se u ivotu vode i vre mnogi poslovi...Svaki krug rada, svaki krug ivota, svaki stale ima svoj zasebni jezik, sa zasebnim obrtima, zasebnom terminologijom, reima, figurama i znaenjima.'' Bogatstvo izraajnih mogunosti jezika tie se znaenja. Unutranje bogatstvo jezika je kod Belia naziv za bogatstvo znaenja i kombinovanja rei. Bogatstvo jezika zavisi od naina na koji se realizuje odnos jezik miljenje. Razlike u semantikom bogatstvu (bogatstvu pojmovnog sadraja) zavise, prema Beliu, od onoga to mi unosimo u pojam, od naeg iskustva, obrazovanja, naina ivota i dr. Temelj ovog shvatanja nalazimo kod S. Novakovia. Bogatstvo jezika je u direktnoj vezi s bogatstvom pojmova i procesom miljenja. Bogatstvo jezika je u nama samima, a ne izvan nas. Bogaenje jezika je, po Beliu, vrsta procesa u okviru jezikog stvaranja. ''Na knjievni jezik, iako potpuno izgraen po osobinama svoje opte pravilnosti, stalno se podmlauje, osveava i podnavlja pritokom nove snage iz narodnog jezika''.

20

Prema Stevanoviu, negativne pojave koje valja otkloniti iz jezika jer ''naruavaju samu prirodu jezika jesu u ablonu i siromaenju jezika, u ogreenju o osnovnu i sutinsku zakonitost jezika jasnost i preciznost njegovu''. Stilski abloni prodiru iz administrativnog jezika u razgovorni jezik, ak i obrazovanih pojedinaca, a odatle u jezik tampe. Konferencijaki stil, sa ablonima, nesreno upotrebljenim izrazima i frazama ini knjievni jezik neefikasnim i naruava jasnost i preciznost. Po Stevanoviu, u jezike nedostatke spada i proizvoljno imenovanje predmeta i pojava, pri emu se neretko naruava jeziki sistem i remeti jezika norma. Novi pojmovi ulaze u srpski jezik najee zadravajui postojee strane nazive ili, to je jo gore, dobijaju narodne nazive, esto rave hibride ili ''odoka'' napravljene rei. Treba izbegavati upotrebu stranih rei tamo ''gde stvaraju nedoumice, gde dovode do nepreciznosti, to se protivi lepoti i efikasnosti jezika''. Prema Stevanoviu, u podizanju opte kulture jezika posebnu ulogu ima kola, ali i sva sredstva komunikacije, obavetavanja i sporazumevanja meu ljudima u koja idu radio, TV, pozorite i posebno dnevna tampa. ''Jezik se ui, bogati i usavrava itanjem knjiga'', ukazivanjem na lepote knjievnih dela (za lepotu knjievnih dela bitno je da bude napisano razumljivim = pravilnim jezikom). Govormiljenje, govorrealni svet: Preko govora izraava se misao, pa govor ne zavisi samo od razvijenosti jezika, ve i od naina na koji se u misaonom procesu vri odabir jezikih sredstava. Uobiajeno je smatrati da loginost i tanost ne zavise od potovanja norme, ve od naina na koji se realizuje odnos jezika i miljenja (pojmovna tanost i loginost) ili jezika i pojava (predmeta) iz realnog sveta (predmetna tanost i loginost). To jest, ako je misao jasna, bie takav i njen jeziki izraz, dok zbrkan govor otkriva pometnju u mislima. Za govor kaemo da je taan ako je znaenje rei ili izraza u skladu sa sadrajem i obimom pojma koji se izraava. Govor je logian ako je znaenje rei ili izraza u skladu sa loginim miljenjem. Iste ove osobine uspostavljaju se i u odnosu govorrealni svet (u govoru se reima prenosi sadraj i tako se ostvaruje predmetna tanost; poto se u govoru prenose odnosi iz realnog sveta, onda je on i predmetno logian). Govorsaznanje: Saznanje sveta je iri pojam od miljenja i podrazumeva odraavanje stvarnosti u bilo kom obliku (oseanja, estetski doivljaji itd.). Od odnosa govora i saznanja zavisi izraajnost, ekspresivnost govora. Ako se u govoru prenosi emocionalni sadraj, za govor kaemo da je izraajan (ekspresivan). Govor je dobar ako postoji takav izbor i raspored jezikih sredstava kojima se deluje i na um i na oseanja sagovornika, na zanimanje za predmet razgovora. Od izbora jezikih sredstava zavisi i slikovitost govora govor je slikovit ukoliko se pomou njega obrazuju slike, konkretne ulne predstave o realnom svetu. Ove osobine, koje zavise od odnosa govorsaznanje, povezane su sa odnosom govorslualac, a od tog odnosa zavise razumljivost i efektnost (efikasnost) komunikacije. Od toga da li je govornom adresatu upuena poruka razumljiva, zavisie i kvlitet komunikacije. Osobinom razumljivosti i izborom jezikih sredstava budi se reakcija kod sagovornika, ime se postie efektnost i uspenost komunikacije. Ako se adresat (slualac) podstie na reakciju, govor je efikasan. Osim odnosa govorjezik i govormiljenje, na uslove komunikativnog procesa utie i adekvatnost govora (mesto, vreme i vrsta komunikativnog procesa). Ako je govor prilagoen tim uslovima, on je adekvatan, umesan.

U Srpskom jezikom priruniku komunikativne osobine jezika nazivaju se merilima jezike pravilnosti, i o njima se pri komunikaciji mora voditi rauna da bi se ''idealno ostvario cilj'', a to je ''usklaivanje minimuma napora s maksimumom jasnosti i ekspresivnosti''. Jezik je najrasprostranjenije, najkorisnije i najvanije orue kojim raspolae oveanstvo. Jo je Dositej govorio da ''jezik ima svoju cenu od polze koju uzrokuje''. Drugim reima, dobar je onaj jezik koji uspeno slui svojoj svrsi, a to je komunikacija meu ljudima. Ovim je odreen cilj kojem treba da se tei u radu na kulturi jezika. Jezik postoji prvenstveno zato da omogui komuniciranje u ljudskom drutvu. Idealan je onaj jezik koji s najmanje sredstava postie najvie rezultata. Merila jezike pravilnosti jesu kriterijumi kojih se jeziki strunjaci moraju pridravati ''prosuujui o tome koje jezike pojave treba podrati, a koje odbaciti''. Najvanija takva merila su sledea: (1) Bogatstvo jezika je izraajna mo jezika da iskae veliki broj znaenja i znaenjskih preliva (nijansi). Najbolje se ogleda u renikom blagu. Sinonimi su dragoceno bogatstvo jezika, ak i onda

21

kada meu njima nema ni najmanje znaenjske razlike (npr., bezmalo i maltene). I tada oni proiruju izraajne mogunosti jezika. Pojavie se konteksti u koje se lepe uklapa jedan od sinonima i takvi gde bolje pristaje drugi, a sinonimi nas oslobaaju neugodnog ponavljanja rei u tekstu. Ipak, sinonimi nisu poeljni u terminologiji koja zahteva preciznost i ne doputa nedoumicu. I u gramatici bogatstvo jezika znai mogunost da se jednostavnim, a ne zaobilaznim nainom obelei vei broj znaenja (npr., otupeti : otupiti). I glasovne razliitosti mogu uticati na izraajnu mo jezika (npr., gubljenjem distinkcije izmeu i , stopie se u jedno ar i ar). (2) Jasnost: Iskaz mora preneti sva znaenja koja mu je namenilo govorno lice, i to na takav nain da ga slualac lako i brzo shvati. Da bi se to postiglo, arsenal jezikih jedinica (onih u reniku, morfologiji, sintaksi) mora biti dovoljno bogat, a njihova znaenja jasno razgraniena. To zahteva izvesnu stabilnost u jeziku, koja se stie dugotrajnim procesom kristalizacije standardnog jezika. Osim toga, da bi slualac mogao lako i brzo da shvati ono to mu je reeno, mora postojati redundancija (viak informacije) u jeziku. Redundancija se, na primer, ogleda u tome to se rei i oblici razlikuju u vie nego jednom glasu, mada je i jedan glas dovoljan za razlikovanje: red : led, red : rod, gost : kost. Zahvaljujui njoj, i pri loim uslovima komunikacije (npr., pri buci) najee uspevamo razumeti sagovornika. Vano je da tamo gde postoji mogunost velike znaenjske zbrke bude to vie redundancije. Osim toga, vano je birati rei koje e se najlake razumeti, a upravo se najee deava suprotno mnogi se takmie u zamornom izraavanju, zasipaju nas glomaznim reenicama i sklopovima teko razumljivih rei, usta su im puna strunih termina, ak i kada su oni izlini. To je posledica birokratizacije jezika i pretenciozne uenosti. (3) Ekonominost: Govorenje i sluanje iziskuje i telesno i duhovno naprezanje, pa ekonominost iskaza smanjuje napor na obema stranama, omoguujui da se panja odri i komunikacija bude prijatnija. Krai iskaz je ekonominiji od dugog on tedi i naprezanje i vreme (npr., kola obrazovnovaspitna ustanova, preduzee organizacija udruenog rada). Zahtev ekonominosti svodi se na to da kratkoa rei bude srazmerna uestalosti njihove upotrebe. Tako su, npr., line zamenice, pomoni glagoli, predlozi i veznici po pravilu kratke rei, kao i rei koje oznaavaju delove tela ili dana (ruka, noga, vrat, uho, oko, dan, no...). Ako duga re postane esta u govoru, ona tei da se skrati: autobus bus, televizija te-ve. (4) Lepota je najsuptilnija meu jezikim vrlinama, ali i najneodreenija i najpodlonija sporenju. Strunjaci istiu da jeziki sistem mora biti skladan, da sklad mora postojati i izmeu iskaza i sadraja, da izraz mora biti blagozvuan, varijantan, kratak, ritmian, ekspresivan, da mora doputati afektivnost. Poneto od toga je lake naelno rei nego u praksi procenjivati. Blagozvunost spada u najodreenija svojstva lepote. Svi su saglasni da vokali zvue bolje od konsonanata, i lepima se smatraju italijanski, pa i srpski jezik, u kojima vokali ine skoro polovinu glasova u tekstu. Prijatno je kad se rei mahom zavravaju na vokal i kad nema tekih suglasnikih grupa. Teko izgovorljivi glasovi, kao, npr., nae R (prst, egrt), ne doprinose, s druge strane, lepoti jezika, ali jeziko normiranje u svemu tome ne moe mnogo pomoi. Ono nema ni pravo ni mo da menja strukturu jezika. Pa ipak, lepo bi bilo spasti od iezavanja zavrne vokale u zamenikim i pridevskim oblicima (-oga, -ome, -emu: naega knjievnog jezika, tome mladiu). Blagozvunost bi mogla igrati ulogu pri izboru meu sinonimima (kima:hrptenjaa). Varijantnost jezika je njegova sposobnost da iste sadraje iskae na vie naina, ime se izbegava neugodno ponavljanje (npr., nagomilavanje sintagmi sa veznikom da, ulanavanje relativnih reenica sa zamenicom koji). Na jezik, sreom raspolae nainima da se rasterete takve reenice (koji se moe zameniti sa to, ili se moe okrenuti cela reenica, ili se glagol moe saeti u trpni pridev). Kratkoa iskaza je s pravom uvrtena i u estetske kvalitete. Krai iskaz je ekonominiji, a kad je re o estetici, bitno je da se kratkoom postie elegancija, jedna od najdragocenijih estetskih vrednosti koju iskaz moe imati. Utisak elegancije stvara se onda kada se s malo rei kae mnogo. Elegantni su nai glagoli s prefiksom (pobeleti, izlomiti, doskitati), koji se na mnoge jezike ne mogu prevesti samo jednom reju, nai prilozi tipa sino, letos, lane, koji saimaju u sebi dve rei (sino = jue uvee). I sintetina struktura srpskog jezika zasluuje da je uvamo. Nae poreenje prideva stapa u jednu re sam pridev i oznaku komparativa, i izgubili bismo ako bismo dozvolili da se ta struktura pone osipati. Opasnost dolazi od dugih prideva (esto se uje, npr., vie raznoobrazna nego raznoobraznija). (5) Kontinuitet: Kad se kae da je knjievni jezik neprocenjivo blago jednog naroda, to pored ostalog znai da je taj jezik materija u koju se ulio veliki deo kulturne batine. Knjievnost, nauka, publicistika sve to ivi u jeziku i ne postoji izvan njega. S promenama jezika to se naslee udaljava od ivih pokoljenja. Vremenom ljudi sve manje razumeju znaenje neke rei, poputa i osetljivost za znaenjske

22

prelive i s njom sposobnost