NOVOVJEKOVNA FILOZOFIJA PREPOROD - renesansa traje 15. i 16. stoljee, i znai preporod, odnosno povratak ovjeka svojim izvornim mogunostima - doba je to borbena i strastvena suprotstavljanja novoga starome, odnosno ruenja okvira skolastike tradicije i izgradnje novog i izvornog ljudskog gledita -> beskompromisno, jer se staro slui svim moguim instuticijama moi, pa je puno rtava, no raa se nova humanistika vizija svijeta - protivi se skolastikoj tradiciji, crkvenoj svemoi i srednjovjekovnom duhu -> filozofija se odvaja od teologije, znanost od religije -> novovjekovna filozofija se obraa zbilji ovog svijeta radi spoznaje prirode, pa se oslanjaju na razum, iskustvo, opaanje, istraivanje, eksperiment, indukciju, ali i na matematiku spoznaju -> afirmira se, kao u antici, teoretski interes, ali ovaj put cilj je ovladavanje i iskoritavanje prirode MARTIN LUTHER - pokree pokret reformacije protestom u Wittenbergu 1517. usmjerenim protiv korumpiranosti i pokvarenosti visoke crkvene hijerarhije, eli obnoviti izvornu istou i nevinost prvobitnog evaneoskog kranstva, pa tako i eli povratak izvorne Biblije (prevodi ju na njemaki) - protivnik filozofije koji odbacuje razum i znanje, a zahtijeva iskupljenje samo vjerom, no unato toga svojim postupcima pomae oslobaanje novovjekovne misli - na prvake protestantske humanistike misli snano je djelovao najutjecajniji humanist Europe i "Voltaire 16. stoljea" Erazmo Roterdamski, zagovornik vjerske tolerancije i slobode misli uope BORBA AUTORITETA - pred turskim nadiranjem na zapad dolaze predstavnici raznih filozofija (platonisti, aristotelovci) ijim se utjecajem razvija studij izvorne antike, no meu njima posebno se srednjovjekovnom autoritetu suprotstavljaju platonisti -> sredite je Firenza, gdje se i osnuje platonistika akademija - osim toga, obnavlja se i izvorni Aristotel (a ne samo onaj skolastici primjeren), a kree i borba raznih predaja -> sve skupa osvjeenje i napredak od srednjovjekovne jedinstvenosti SVJETSKI RENESANSNI MISLIOCI N. Machiavelli - svojim politikim realizmom utemeljuje novovjekovnu filozofiju politike, naturalistiki prikazuje povijesne zgode Italije svoga vremena: drava nije boanskog podrijetla ve izraz interesa i potreba, pa je zato i opravdana bezobzirnost kojom se mo stjee i odrava po naelu da cilj opravdava upotrebu svakog sredstva T. Morus - renesansni socijalist utopist M. de Montaigne - duhoviti i profinjeni stilist, tvorac eseja kao literarnog izraza, skeptik koji suprotstavlja znanje i vjerovanje H. Grotius: utemeljitelj meunarodnog prava, zastupa tezu da je prirodno pravo umno pravo G. Bruno: najizrazitiji filozof renesanse

HRVATSKI RENESANSNI MISLIOCI FRANE PETRI - najugledniji hrvatski renesansni filozof, sa Cresa, obrazovao se u Italiji u duhu platonizma, da bi postao prvo profesorom platonistike akademije u Ferrari, a zatim na poziv pape i profesorom na katedri platonistike filozofije u Rimu - brojna djela (meu njima i prevodi s grkog jezika), a najpoznatije je "Nova de universis philosophia" ("Nova sveopa filozofija") koja izaziva kritiku i polemike, a kasnije je i stavljena na indeks zabranjenih knjiga - u platonistiko - aristotelovskom sukobu vrsto staje na stranu Platona, jer je aristotelizam izvor bezbonosti, za razliku od platonizma koji je blii kranstvu, no nalazi u Aristotelu i neka odgovarajua shvaanja, pa ga neki vide kao sintezu platonizma i aristotelizma - njegovo novoplatonistiko gledite izraeno je u obnavljanju teorije emanacije -> Svjetlo je izvor svega, odsjaj prasvjetlosti, i iz Njega izvire redom: jedinstvo, bit, ivot, um, dua, priroda, svojstvo, oblik, tijela (tvari) - itava priroda proeta je duom i oivljena (panpsihizam), a red mikrokozma istovjetan je s poretkom makrokozma (boanska spoznaja je in ljubavi, spajanja, jedinstva sa spoznajnim predmetom, to tei povratku izvornom jedinstvu svega) MATIJA VLAI ILIRIK - Istranin iz Labina, humanist, sveuilini profesor u Jeni i Wittenbergu (surauje s Lutherom), dugo je bio najugledniji protestantski teolog, no kasnije napadan i proganjan -> u reformacijskom pokretu je vidio slobodarsku tendenciju crkve i mogunost individualne slobode, no u svojoj filozofiji tu osobnu slobodu nije mogao teoretski utemeljiti, naime njegovo gledite je deterministiko (ljudska volja nije slobodna) -> zato on ontoloki utemeljuje fatalizam i pesimizam kao znaajke protestantizma - imao utjecaj na razvoj i utemeljenje hermeneutike (ope metode razumijevanja), koja je u nae vrijeme postala jednom od najutjecajnijih filozofskih orijentacija -> u svom glavnom djelu "Klju Svetog pisma" pokazuje mogunost da se Sveto pismo razumije iz njega samoga, bez slubenih uputa, te da pojedine dijelove ne valja tumaiti izvan smisaone cjeline djela, odnosno duha cjeline evaneoske poruke -> tako je kraljnja svrha praktina: ostvariti ivot prema evanelju GIORDANO BRUNO - skolastiko obrazovanje stjee u dominikanskom samostanu kod Napulja, no vrlo rano posumnja u ispravnost tradicionalnog uenja i kranske religije uope -> on odbacuje sve slubene autoritete, jer "jedini autoritet treba da bude razum i slobodno istraivanje" - velika ljubav prema ivotu, herojska i beskompromisna narav -> bjei iz samostana, sklanja se u Genevu, pa u Paris gdje je predava, a uskoro odlazi u Englesku gdje objavljuje veinu svojih djela, a otpori i netolerancija ga ponovo tjeraju na kontinent, i konano nakon lutanja dolazi u Veneciju gdje je izdan pa ga inkvizicija hapsi, prebacuje u Rim, gdje ga mue, no Bruno ne posustaje i na kraju ga spaljuju - pod utjecajem Kuzanskog i Petria, a osobito Kopernika, no s malo smisla i razumijevanja njegovog uenja, ve je ono to ga fascinira jest mogunost opravdanja beskonanosti svijeta -> svemir je beskonaan, u njemu je mnotvo svjetova (zato je i optuen), sva priroda je iva i produhovljena, a sam bog nije izvan svijeta (nije transcendentan) ve je dua svemira, uzrok i poelo svega -> panteizam: "priroda je ili bog sam ili boanska mo koja se javlja u stvarima": - bog je osnova jedinstva prirode: kao nestvorena stvaralaka mo (natura naturans) oblikuje se do stvorene prirode (natura naturata)

- svijet je jedan jedinstven i beskonaan, sastoji se od monada - minima (atoma koji su centri sila), mikrokozam je ogledalo makrokozma, a ovjek upravo kao dio svjetske cjeline moe spoznati svijet i izraziti sve suprotnosti svijeta, pa i spoznaja nije nita drugo do samospoznaja ovjeka - u toj beskonanosti i mnotvu svjetova ovjek i Zemlja nisu u sreditu, ali imaju svoje pozicije i vrijednosti -> ovaj zbiljski svijet jedini je kojem ovjek pripada, pa nema neba nad nama, mi smo ve na nebu, a samo od ovjeka zavisi to da raj zemaljski i ovdje izgradi -> oskudica navodi ovjeka da razvija svoju dosjetljivost i poduzetnost, te svojim vlastitim trudom i naporom ovjek kao radnik ("homo faber") gradi i odreuje svoj ivot, sudbinu i sreu

HUMANIZAM I RENESANSA - OPE KARAKTERISTIKE Renesansa (fr. = popravak, vraanje prvotnog stanja, renovirati) predstavlja prijelazni period iz srednjega vijeka u novi vijek kada se u svjetskoj kulturnoj povijesti istina, ovjek i uitak predstavljali ideal. Renesansa dolazi od franc. rijei a znai obnovu. Za renesansu je znaajna stvaralaka aktivnost i borbenost iz koje je prizila nova slika svijeta. Posebno se kritizira srednjovjekovni nain miljenja i ivota uope, robovanje tradiciji, autoritetima. Sada se filozofija odvaja i oslobaa od teologije i umjesto Nebu, okree se zbilji, ovjeku. Oslanja se na razum i na iskustvo pa ne udi to u to vrijeme imamo zaetke novih znanstvenih metoda: eksperiment, indukciju, dedukciju, analizu, metodu promatranja. Renesansa je ponovo otkrila svijet i ovjeka, obnovila je grku kulturu i umjetnost. Humanizam i renesansa su nastali u Italiji poetkom 14. st. a odatle se ire po Europi. Svakako ne smijemo zaboraviti niti zanemariti oslobaanja znanosti od religije u to vrijeme. To je vrijeme razvoja gradova (Firenca, Milano, Padova) trgovinom se bogate graanski stale (Medici, Sforza), vrijeme je to pronalaska novi puteva. Vrijeme je to razvoja obrta, istraivanja u znanosti (Kepler, Kopernik; Galilei, G. Bruno). Rui se tisuljetnja tradicija i stvaraju se novi drutveni odnosi. Pojam renesansa potjee od Voltairea i enciklopedista koji su pod tim mislili na ponovno otkrie antike, njene umjetnosti, filozofije. Renesansa je vrijeme poetka prirodnih znanosti. Pod pojmom humanizma (homo lat. = ovjek) misli se na duhovno stvaralatvo u vrijeme renesanse. Humanizam dolazi od lat. rijei homo to znai ovjek. ovjek je dakle u sreditu umjetnosti, knjievnosti, filozofije. To je vrijeme velikih umjetnika na podruju knjievnosti i umjetnosti: Dante Alighieri (Boanstvena komedija), Francesco Petrarca (Il canconier- pie o ljubavi prema eni), Boccaccio (Decameron, kritizira lani moral, velia ivot). Svi oni piu o temama koje su do tada zabranjivane, ali i umjetnici (Michelangelo, Da Vinci, Leonardo) slikaju ovozemaljske teme, a ne samo vjerske. Velia se umjetnost antike, antika se djela prepisuju na latinski. To je i vrijeme vjerskog preporoda. Girolamo Savonarola iz Firenze kritizira pokvarenosti koji se javljaju u Crkvi, ali podjednako osuuje i nemoral drutva openito. U Njemakoj e Martin Luther propovijedati reformatorsku crkvu, (protestantizam) voen idejom nove crkve, zapravo povratak izvornim biblijskim uenjima. Od filozofskih umova toga doba valja izdvojiti nekoliko: Od hrvatskih filozofa u renesansi valja spomenuti: FRANJO PETRI iz Cresa, obrazovan u Italiji. Za njega je prapoetak svjetlost i iz nje potjee znanje, ivot, dua, priroda Zato su njegova djela bila zabranjivana. Bavio se jo i geometrijom, a prednost je u znanosti davao iskustvu.

MARKO MARULI Splianin, pravi je renesansni ovjek, mislilac i pjesnik istovremeno. U filozofiji je kransku misao proimao humanizmom, spajajui stoicizam i platonizam. Napisao je djelo praktine moralne pouke (De institutione bene vivendi , Upuivanje u dobar ivot). MATIJA VLAI ILIRIK iz Labina u Istri, protestantski sveenik i humanist, sveuilini profesor u Njemakoj. Suraivao je s Lutherom. Iako je prihvatio protestantizam vjerujui da ono iri ljudsju slobodu i mogunost obnove crkve, ipak je u njegovim radovima vidljiv fatalizam (fatum = sudbina) i pesimizam. THOMAS MORUS (Englez) je predstavnik socijalizma utopizma (u= ne, topos = mjesto). Napisao djelo Utopija. Bio je optuen za veleizdaju i Henrik VIII. Ga je dao pogubiti. Morus je napisao djelo Utopija u kojem opisuje zamiljeno mjesto dravu u kojoj bi vladala pravednost. On kritizira politike i socijalne prilike svoga doba, vrijeme bezosjeajnog kapitalizma. Izlaz je vidio u ukidanju privatnog vlasnitva. U takvom drutvu ne bi postojao novac, radni dan trajao bi 6 sati, lake poslove radile bi ene, a najtee kanjenici. Doputeni su samo obrambeni ratovi. Morusu je ideal stoicizam i eudajmonizam. Srea je dakle, u kreposti, u ivotu u skladu s prirodom. THOMASO CAMPANELLA je talijanski utopist koji je napisao djelo Grad sunca (Civita solis). U spoznajnoj teoriji zastupnik je senzualizma, tj, uenja po kojem se do spoznaje dolazi putem osjetila, osjeaja, iskustva. Upravo to ljudi razliito osjeaju stvarnost, to imamo razliite filozofije. On je u svom djelu zamislio idealnu dravu u kojoj ne bi bilo besposlenosti ni privatnog vlasnitva. Temeljna vrijednost bio bi rad. Radilo bi se samo 4 sata NICCOLO MACHIAVELLI (15.-16. ST.) Sin firentinskog odvjetnika. Njegov uspjeh poinje nakon to je bogata obitelj Medici istjerana iz Firence I kad je grad pao pod utjecaj Savonarole, dominikanskog reformatora. Vjeruje se da su poltika dogaanja I sukobi u Firenci utjecali na Machiavella da razmilja o vlasti i politici. Dok su Medici bili odsutni iz Firence , grad je bio republika i Machiavelli je obnaao neke vlasti sve dok se Medici nisu vratili. Mnogi misle da je knjigom Il principe (Vladar) Machiavelli pokuava dati kreposni savjet o tome kako se postaje kreposni vladar. Naprotiv, on tvrdi da opaki postupci dovode do stjecanja politike moi. Zbog ove injenice termin machiavelizam zadobio je zlokobno znaenje. elite li stei vlast, kae on, morate biti bezobzirni. Ono to je on izloio u Vladaru bila je samo slika realnog svijeta u kojem je ivio. On je tvrdio da moral vladara ne obvezuje. On esto moe i moral kriti ako eli ostati na vlasti. Machiavelli je osudio i crkvu jer je pokvareni ivot nekih njenih pripadnika poljuljao narodno povjerenje u vjeru.

Ta srednjevekovna, preteno, crkvena kultura nije mogla da zadovolji potrebe novonastale gradjanske klase kojoj su bila potrebna stvarna nauna saznanja. Zato je gradjanstvo pomagalo razvitak prirodnih nauka koje su bile zapostavljene u srednjem veku. Javljaju se nova filozofija, knjievnost i umetnost. Svuda se istie ovek kao glavni predmet interesovanja nauke knjievnosti i umetnosti. ovekova srea i blagostanje postali su centralni motiv stvaralatva u novoj kulturi koja se naziva humanizam. Humanisti su se ugledali na grku i rimsku kulturu, tako da se savremenicima inilo kao da se antika kultura prosto obnavlja. Otuda se ta nova kultura naziva i renesansa. Humanizam i renesansa su se najprije javili u Italiji. Najpoznatiji centar Humanizma u Italiji bio je bogati grad Firenca. Pored Firence istiu se jos i Venecija, Djenova, Piza, Milano pa ak i

Rim. Humanizam je razdoblje kasne srednjovjekovne povijesti obiljeeno tenjom za upoznavanjem i nasljedovanjem klasinih rimskih i grkih knjievnosti i civilizacije. Zaeci se nalaze u talijanskim gradovima 14. st., ali humanizam svoj procvat doivljava tijekom 15. st., kada se iri i na vei dio Europe. Obiljeava ga upotreba antike filozofije i njezino uklapanje u hriansku srednjovjekovnu filozofiju te vjera u sposobnost i vrijednost ovjeka. Ideal humanizma jest svestran ovjek (luomo universale) koji razvija svekolike umne sposobnosti, slobodan duh koji tei preispitivanju uvrijeenih uvjerenja, kao i stjecanju novih znanja iz podruja drutvenih i prirodnih znanosti. Pristae humanizma (humanisti) izdvajaju se kao poseban drutveni sloj u koji ulaze znanstvenici i kulturni djelatnici, kao i vladari i drugi predstavnici drutvene elite (dvorjanici, kondotjeri, aristokrati). Razdoblje humanizma pripremilo je preporod znanosti i umjetnosti u Europi (renesansa). Glavni su predstavnici: Dante Alighieri, Francesco Petrarca, Giovanni Boccaccio, Pico della Mirandola, L. Valla, Th. More, H. Grotius, J. Reuchlin, Erazmo Roterdamski, P. Melanchthon.

POHVALA LUDOSTI Moe svet da pria o meni to mu je drago ( jer mi nije nepoznato kako Ludost prolazi ravo I kod najluih ), ipak sam ja, jedino ja, velim vam, kadra da uveseljavam I bogove I ljude. Nepobitan dokaz moga tvrenja je to to im sam stupila pred va mnogoljudni skup da progovorim koju re, na vaim licima je oas zasijala neka nova I neuobiajena veselost: odjednom ste podigli ela, pozdravili me sa tako radosnim I tako prijatnim osmehom I pljeskanjem da mi se zaista ini da ste se svi, sjativi se sa svih strana, napili nektara Homerovih bogova, pomeana sa biljnim sokom to rasteruje alost, dok ste maloas sedeli alosni I mrani kao da ste tek izili iz Trofonijeve peine. Kao to se obino deava, kada sunce posle otre zime pokae zemlji svoje veselo I sjajno lice, ili kada ponovo zaarlijaju blagi proleni povetarci I kada sve iznenada promeni izgled, a podmlaena priroda se zaodene sveim bojama, isto tako je I moje prisustvo izazvalo promenu na vaim licima. Ono to veliki govornici jedva mogu postii dugim I promiljenim govorom da bi rasterali teke brige slualaca, ja sam to postigla otprve samom svojom pojavom. []

Nemojte misliti da ovo govorim zbog toga to hou da se razmeem svojim darom, kao to ini veina govornika. Tako se oni, kao to znate, iako su celih trideset godina sastavljali jedan govor, koji je esto samo kompilacija, ipak zaklinju das u ga napisali za tri dana, tako rei od ale, ili su ga kazivali u pero. A meni je, naprotiv, uvek bilo najdrae to mogu da govorim ono to mi trenutno padne na pamet. Zato neka niko ne oekuje da u, po ugledu na svakidanje govornike, dati definiciju sebe same, a jo manje podelu. Ni jedno ni druge se ne bi slagalo sa mojim biem: jer kako e neko da me okuje u granice kada se moja mo protee tako daleko po svetu, kako e neko da me podeli kada me itav ljudski rod potuje kao boanstvo? I onda, kakvog smisla ima predstavljati definicijom, tako rei, moju senku I lik, kada sam lino pred vama I kada se gledamo u oi? Ja sam, kao to vidite, ona prava darovateljica dobara koju Latini zovu Stultitia a Grci Moria. [] Pre svega, ta moe biti slae I dragocenije od ivota? A u raanju ivih bia ko vie sudeluje od mene? Ni koplje Palade, keri monoga oca, ni epiga Jupitera, koji skuplja oblake, ne utiu na oplaavanje I rasploavanje ljudskoga roda. ak I sam otac bogova I kralj ljudi, koji jednim migom zatrese ceo Olimp, mora o, jadnika da odloi svoju trozubu munju I da ublai svoj titanski pogled kojim, ako mu se svidi, zastrauje sve bogove, pa da, po glumakom obiaju, uzme tu lik, ako ponekad zahte da radio no to radi uvek, tj. Da pravi male bogove! Stoici smatraju da su najblii bogovima. A pokaite mi samo jednoga, pa ma on bio I tri, etiri, I hiljadu puta stoic, koji ne bi, ako ne svoju bradu, znamenje mudrosti ( koje, uostalom, nosi I jarac ), a ono svakako uklonio strogost sa lica, izgladio bore na elu, odbacio svoja elino tvrda naela I za malo vremena poeo initi ludosti I budalatine; ukratko, mene, tvrdim, mene mora pozvati dobar mudrac ako hoe da postane otac.

A zato ja ne bih, po svom obiaju, govorila sa vama otvorenije? Pitam ja vas, zar bogove ili ljude raaju udovi kao to su: glava, lice, grudi, ruke, ui, koji se smatraju za ugledne delove tela ? Ne bih rekla! Ud koji produava ljudski rod je tako glup I tako smean da mu ni ime ne moe izrei bez kikotanja. On je onaj sveti izvor iz koga sve crpe ivot I pouzdaniji je od poznate Pitagorine etvorke. Koji ovek e, molim vas, navui brani jaram sebi na vrat, ako samo, kao to obino ine filozofi, predhodno proceni nezgode zajednikog ivota? Ili, koja ena e pristati na brane dunosti, ako sazna ili promisli kako je opasan poroaj I kako je teko vaspitanje deteta? Prema tome, ako za ivot dugujete zahvalnost braku, a za brak dugujete zahvalnost mojoj slukinji Lakomislenosti, pomislite onda koliko li tek zahvalnosti dugujete meni! Pa dalje, koja bi ena htela, kada je ve jednom sve iskusila, da pone iznova ako pored nje ne bi stajalo boanstvo zaborava? A ni sama Venera ne moe porei, pa neka Lukrecije govori ta hoe, da njena mo nije jalova I uzaludna bez moje pomoi I zatite. Iz te moje pijane I vesele igre raaju se dakle veliki filozofi I njihovi sadanji naslednici monasi I kraljevi u purpurnu I poboni svetenici I triput svete pape; I, najzad, itava eta pesnikih boanstava iji broj je tako golem da Olimp, koji je vrlo prostran, jedva moe da ih primi. Ali bi bilo premalo da mi ljudi duguju zahvalnost samo za klicu I izvor ivota; zbog toga hou da pokaem da su sve ivotne prijatnosti nastale od moje dareljivosti. Jer ta je ivot I da li je uopte vredan toga imena ako iz njega izbaci uivanje? Vi pljeskate, to znai da je tako. Ja sam znala da meu vama nije niko tako pametan, ili, bolje , tako lud ne, radije u rei pametan da zastupa takvo miljenje. Pa ak ni stoici ne preziru uivanja; samo oni to veto prikrivaju, I pred svetom estoko napadaju zabave, tek da bi zaplaili druge I onda sami uivali jo neobuzdanije. Ali neka mi kau, tako im Jupitera, koji to dan ivota ne bi bio alostan, brian, dosadan, budalast, teak ako ga ljudi ne bi zasladili uivanjem, tj zainom Ludosti? Za tu istinu moe biti dobar dokaz onaj nikad dovoljno hvaljen Sofokle, koji je napisao najlepu pohvalu u moju poast: ivot je prijatan kada se ne misli nita.

[] Uostalom budui da je ovek roen za voenje javnih poslova, trebalo mu je dati I malo vie od tog komadia ( unice ) razuma. Jupiter, je pak, da bi mu pomogao kao to valja, mene upitao za savet, kao I vie puta u slinim prilikama. Ja sam mu zaista odmah dala savet dostojan mene: neka mukarcu pridrui enu; ona je dodue ludo I glupo stvorenje, ali je aljiva I mila, pa e u domaem ivotu svojom ludou umanjivati I blaiti duhovne muke svoga mua. A to izgleda da je Platon u nedoumici da li enu da stavi u red razumnih ili glupih bia, treba shvatiti tako kao da je hteo naglasiti izrazitu ludost njena pola. Pa kada jedna ena sluajno hoe da je smatraju pametnom, ona time samo udvostruuje svoju glupost, ba kao kada bi neko hteo da namae vola mau kojom se mau atlete, protiv volje I uz negodovanje Mireve, kao to se obino kae. Jer grei dvostruko svaki onaj koji radi protiv prirode, pa se mae belilom vrline I trudi se da preokrene svoj prirodni dar. I kao to, kako kae grka poslovica, majmun ostaje uvek majmun, pa makar bio odeven u skerlet, isto tako I ena ostaje uvek ena, tj. Luda, ma kakvu masku metnula na sebe. Ja svakako ne mislim da je enski pol toliko budalast da bi mi zamerio to mu pripisujem ludost, jer sam I sama ena I uz to olienje Ludosti. Pa ako se stvar pravino prorauna, ene imaju da zahvale Ludosti to su u mnogo emu srenije od mukaraca. U prvom redu, zbog lepote koju one sa pravom uzdiu iznad svih stvari; jer njome mogu tiranisati I same tirane! Otkuda, inae, u mukaraca ona strana spoljanost: hrapava koa, gusta brada to ga ini starijim ako ne od tetne mudrosti? ene, pak, uvek podraavaju venoj mladosti. Zatim, ta one drugo ele u ivotu nego da se to vie dopadaju mukarcima? To je jedini cilj onom pustom udeavanju, mazanju, kupanju, eljanju, mirisanju; sa tim ciljem upotrebljavaju mnoga vetaka sredstva da ulepaju lice, da oboje obrve I da neguju kou. ime se uopte mogu vie umiliti ljudima nego ludou! Jer nema na svetu stvari koju mukarci ne bi dopustili enama. I to za kakvu drugu nagradu ako ne uivanje! Nijednom drugom stvari ih ne zabavljaju tako kao glupou! Niko nee porei tu istinu, ako se samo seti kakve sve budalatine mu brblja sa enom I kakve gluposti ini kada god hoe da mu ena prui uivanje. Tu imate prvu I naroitu nasladu u ivotu I izvor iz kojeg ona istie. []

Ali e moda biti ljudi koji preziru tu vrstu uivanja, pa se zadovoljavaju ljubavlju I drugovanjem sa prijateljima I govore da je prijateljstvo jedina stvar koju treba potovati iznad svega I da je ak neophodno kao vazduh, vatra I voda; sa druge strane, da je tako prijatno da bi onaj koji uniti prijateljstvo ugasio sunce na nebu; I da je ono, najzad, tako vredno potovanja ako se taj izraz uopte moe preporuiti da se ni filozofi ne plae da ga ubroje meu najvea dobra. A ta ete tek rei ako vam dokaem da sam ja I poetak I kraj tako velikog dobra? Ja u vam to dokazati, ali ne na nain krokodilita I rogatih sorita ili na nain drugih dijalektikih prepredenosti, ve na tako jasan I opipljiv nain da e svako razumeti. Da pogledamo, dakle! Prikrivati poroke prijatelja, zavaravati se, biti slep za njih, pa ak voleti krupne mane I diviti im se kao da su vrline, zar to ne lii na ludost? Ako ovaj ljubi bradavicu svoje prijateljice, ako onome mirie polip njegove miljenice, ako otac tvrdi da njegov razroki sin ima Venerine oi pa ta je to ako ne suta ludost? Priznajte glasno da ludost I jedino ludost sklapa I odrava prijateljstvo. Govorim ovde samo o ljudima od kojih nijedan nije roen bez mana I meu kojima je najbolji onaj koji ih ima najmanje. To ne vai, meutim, za mudrace koje filozofija ubraja u bogove. Meu njima se prijateljstvo ili uopte ne vezuje ili je to prijateljstvo dosadno I neprijatno, I sklapa se samo sa vrlo malim brojem ljudi ( da ne kaem da se ne sklapa ni sa kime, jer bi to bilo nepravedno tvrditi ). A to dolazi otuda to je velika veina ljudi luda, pa ak nema oveka koji na ovaj ili onaj nain nije udaren mokrom arapom; svi lie jedni na druge a slinost je temelj prijateljstva. Ako se ponekad ti strogi mislioci I poveu uzajamnom simpatijom, ona zaista nije bogzna kako vrsta I dugotrajna; te cepidlake su u tolikoj meri prodorne da otrim pogledom uoavaju mane prijatelja kao kakav orao ili epidaurska zmija. A kako su sami, za sopstvene mane, kremljivi, kako ne vide torbe koje im vise sa lea! Kada je ve po prirodi tako da se ne moe nai ovek koji nije optereen krupnim Manama, pa kada se tome doda jo razlika u godinama I obrazovanju, toliko greaka, toliko zabluda, toliko nedaa u ljudskom ivotu, kako bi mogla, Makar I jedan sat, postojati prijateljska veza meu tim Argusima, ako joj se ne bi pridruilo ono to Grci zovu divnom reju dobrodunost, a kod nas je moe prevesti kako hoe: ludost ili povodljivost karaktera? Dalje, zar nisu u Kupidona, zaetnika I oca svake nenosti, vezane oi, tako da ne razlikuje runo od lepoga? Tako on deluje I na vas, pa svakom svoje izgleda lepo, I starac je zaljubljen u svoju staricu ba kao I deak u svoju devojicu. Te stvari se deavaju svuda I svuda im se svet smeje; ali su ba one onaj lepak to tako prijatno povezuje ljude.

Ono to sam rekla o prijateljstvu moe u znatno veoj meri da se primeni na brak; jer to je ivotna veza koju moe razvezati samo smrt. Boe moj, koliko bi se razvoda brakova deavalo svuda I jo gorih stvari od razvoda kada kunu zajednicu mua I ene ne bi odravale I potpomagale: Laska, ala, Popustljivost, Lukavost, Pretvornost sve same moje pratilice? Ah, kako bi se malo brakova sklopilo kada bi mu bio pametan da ispita koje igre je njegova mlada, na izgled tako edna I stidljiva, igrala ve mnogo pre braka? I koliko bi se ve sklopljenih brakova rasturilo kada ne bi veina eninih grehova ostala muu nepoznata zbog njegove nemarnosti ili lakovernosti. Sve to se, uostalom, pripisuje ludosti, I sa pravom, jer ona zaista pomae da se ena dopada muu I da se mu dopada eni; ona odrava mir u kui I brine se da veza bude trajna. Muu se rugaju, nazivaju ga rogonjom, papuiem I kako jo ne, a on nenim poljupcima pije suze s obraza svoje neverne brane drugarice. A koliko je tek sreniji to ivi u zabludi nego da dopusti da ga nagriza crv ljubomore I da mu stvara tragine sukobe. [] Mora se priznati da je rat etva i izvor najslavnijih dela. Moe li biti vee ludosti nego da se iz ne znam kakvih razloga preduzima ona vrsta borbe koja i jednoj i drugoj strani donosi vie zla nego dobra? A o onima koji su pali u boju nema nikakva spomena kao ni o Megaranima! Sem toga, kad su ve obe vojske ureene i stanu jedna prema drugoj i kada se zaore potmuli glasovi rogova, ta tada, molim vas vrede svi oni mudraci koji su iscrpni od mozganja i koji zbog svoje razdvojene i rashlaene krvi jedva dau? Za rat je potrebno mnogo duranih i snanih ljudi koji imaju vrlo mnogo smislenosti i to manje pameti; osim ako neko ne voli Demostena kao vojnika koji je, drei se Arhilohova saveta, uhvatio maglu im je ugledao neprijatelja. Bio je isto tako lo ratnik kao to je bio izvrstan govornik. []

Nekako bi se jo I podnelo kada bi filozofi bili nesposobni samo za vrenje javne slube, gde se snalaze kao magarac kada svira na liri. Ali oni jo manje vrede u vrenju dunosti privatnog

ivota. Pozovi mudraca na gozbu, I on e pomutiti raspoloenje gostiju ili svojim sumornim utanjem ili neprekidnim postavljanjem sitih I dosadnih pitanja. Povedi ga na igranku, pa e ti skakutati kao kamila. Povedi ga na javnu predstavu, I on e izrazom lica pomutiti veselje naroda I, kao mudri Katon, bie priseljen da ode iz pozorita, jer ne moe da odagna svoju mrklu ozbiljnost. Ako vodi razgovor, on lupi iz nebuha kao onaj vuk iz basne. Ako treba neto da kupi, da sklopi kakvu pogodbu, ukratko, ako treba da uini neto bez ega svakodnevni ivot ne moe tei, rei e da takav filozof lii na panj, a ne na oveka. U toj meri je on takav da ne moe koristiti ni sebi, ni otadzbini, ni svojima, jer je neiskusan u svim obinim stvarima, a u miljenju I navikama se potpuno razlikuje od naroda. I zbog takva nepoznavanja materijalnog I duhovnog ivota zajednice dolazi do toga da filozof navue na sebe optu mrnju. Zar nije sve to se na svetu dogaa puno ludosti I zar svuda ludaci ne rade za ludake? A ako bi ba neko hteo da se suprostavi celom svetu, tome bih ja savetovala da se, po ugledu na Timona, povue u neku pustinju I tamo sam da uiva u svojoj mudrosti. Da se vratim na ono to sam zapoela. Kakva li je to sila udruila one surove, divlje I neotesane praljude u graansko drutvo? Laska! To I nita drugo ne kazuje bajka o Amfionu I Orfejovoj liri. Kakva je sila vratila u sloan ivot rimske plebejce kada su se odluili na poslednje sredstvo iseljenje? Da nije to bio neki filozofski razgovor? Nipoto! Nego ba smena I izmiljenja deija pria o elucu I ostalim delovima tela. Temistokle je postigao isti utisak svojom basnom o lisici I jeu. Da li je govor kakva mudraca postigao ono to jepostigla Sertorijeva izmiljena Kouta, ili ona dva psa lakonskog zakonodavca, ili ona smena izmiljotina o upanju dlaka iz konjskog repa? Da ne govorim o Minosu I Numi koji su, jedan kao I drugi, pomou neverovatnih pria vladali glupom ruljom. Takvim triarijama se moe voditi ona golema I mona ivotinja koja se naziva narod. []

Da kaem neto o nauci I umetnosti. ta je podsticalo ljude da pronalaze I ostavljaju potomcima, kako oni misle, tolika izvanredna dela? Zar ne e za slavom? Ti ludaci nad ludacima misled a ne treba da se uvaju ni nonog bdenja, ni znoja, ni gladi da bi postigli ne znam kakvu slavu koja je, u stvari, prazna utvara. Ali ne zaboravite da Ludosti dugujete zahvalnost za tolike udobnosti u ivotu I, to je ponajlepe, moete se koristiti glupou drugih. [] ( Erazmo Roterdamski, Pohvala ludosti 33 57 )

RENESANSA I HUMANIZAM Kolevka renesanse (preporoda) je Italija. Sama re preporod oznaava, s jedne strane, veliku obnovu interesovanja za dela antike culture, a s druge strane, opti procvat samostalnih individualnih poduhvata gotovo u svim podrujima ljudske delatnosti I stvaranja. Ovo oslobaanje individulnih ljudskih stvaralakih energija ujedno je I bilo oslobaanje od svakovrsnih stega I ogranienja koji su individualnom ljudskom ivotu bili nametnuti u srednjem veku. Italijanska renesansa obuhvata uglavnom XV I XVI vek, ali ona ima svoje vesnike u XIII I XIV veku. Drutveno ekonomsku osnovu italijanskom preporodu davala je trgovina, koja je omoguila procvat mnogobrojnih slobodnih gradskih drava u kojima je glavnu re imao novonastajui gradski stale.

Gledano ire, preporod nije zahvatio samo Italiju, nego I druge zemlje evropskog Zapada. U XV I XVI veku dogodile su se velike promene koje sui z osnova izmenile ivot evropskog oveanstva. Na istoku je dolo do konane propasti Vizantije: Carigrad (drugi Rim) pao je 1453 godine pod vlast Turaka I namesto Vizantije nastala je Otomanska Imperija. etrdesetak godina kasnije otvoreni su novi horizonti otkriven je novi continent Amerika. Sredinom XV veka u zapadnoj Evropi su zapoele velike promene u politikoj I socijalnoj sferi: Kraljevska vlast, oslanjajui se na gradsko stanovnitvo (graane), slomila je mo feudalnog plemstva I osnovala velike monarhije, koje su se u sutini temeljile na nacionalnalnosti I u kojima su se razvile modern evropske nacije I modern buroasko drutvo; I dok su se graani I plemstvo jo meu sobom borili, nemaki seljaki rat (1524 25) proroki je ukazao na budue klasne borbe ( F. Engels, Uvod u Dijalektiku prirode ).

Jedan pronalazak iz tog vremena bie veoma znaajan za irenje I razvitak pisane rei. To je Gutenbergov

pronalazak livenih pokretnih slova ( oko 1450 godine ) I uvoenje tamparske vetine, koja se razvila iz srednjevekovnog majstorstva u izradi peata. tamparska vetina je omoguila do tada nezamislivu komunikaciju I umnoavanje pisane rei. U duhovnoj I politikoj sferi dogodio se jo jedan veliki preokret. To je tkz. Nemaka reformacija, ili versko politiki pokret XVI veka, koji je Luterovom inicijativom zapoet u Nemakoj I koji je ubrzo podelio zapadno hrianstvo na dve osnovne struje katolianstvo I protestantizam. Preddhodnici refrmacije bili su Englez DZ. Viklif I eh Jan Hus. Reformacija se brzo proirila iz Nemake na vajcarsku ( Cvingli, Kalvin ), a potom na kotsku, Holandiju, Englesku, Francusku I skandinavske zemlje. Nabrojane promene uinile su kraj rednjevekovnoj epohi. Engels je te promene opisao kao najvei progresivni prevrat koji je oveanstvo do tada doivelo. U to vreme, kae on, gotovo da nije bilo znatnijeg oveka koji nije daleko putovao, koji nije govorio etiri ili pet jezika, koji nije zablistao u nekoliko struka. Padom Carigrada u turske ruke, mnogi obrazovani Grci izbegli sun a Zapad ponevi sa sobom I rukopise starih grkih filozofa. Do tada na Zapadu su znali samo za mali broj Platonovih dela, a I do Aristotelovih dela dolazilo se preteno preko arapskih komentatora koji su sainjavali glavno izvorite Tominog aristotelizma. Dolaskom vizantijskih uenjaka na Zapad, poelo je otkrivanje autentinog Aristotela, koji je filozofima renesanse izgledao drugaiji od Aristotela iz sholastikih obrada. No znatno vee zanimanje izazvalo je, posebno u Italiji, otkrie svih Platonovih dijaloga I mnogobrojnih novoplatonistikih spisa. Knez samostalne drave Firence, Kozimo Medii, primio je pod svoje staranje uene vizantijske izbeglice I pod njihovim je uticajem osnovao Platonovu Akademiju u Firenci, zajedno sa bibliotekom u kojoj su uvani Platonovi I drugi spisi starih filozofa. Kneev prijatelj Marsilio Fiino priredio je prvo modern izdanje Platonovih dela I uspeno je prevodio Platonova I Plotinova dela na latinski jezik.

Najznaajniju ulogu u florentinskoj obnovi platonizma imao je vizantijski filozof Georgios Gemistos Pleton, koji je jo ranije bio doputovao u Firencu I poeo iz tog novog kulturnog sredita da iri pravu filozofiju na Zapadu. Neobinom sluajnou Platon Plotin Pleton poela su od tada da sainjavati filozofsku protivteu sholastikom aristotelizmu, pa je Platon uglavnom u novoplatonistikoj interpretaciji dobio znaajno mesto u preporodu filozofije na zapadu. Iz Italije I preko nje dopirao je novoplatonistiki uticaj I u nae krajeve. Novoplatonizam je filozofe renesanse podstakao na svojevrsno oboavanje prirode koje je do tada dolazilo do izraaja kod mnogih autora, dok su izvorni platonizam I pitagorejstvo inspirisali negovanje matematike I njeno spajanje sa novom astronomijom I fizikom. Sklonost ka izvesnim ekspirementalnim istraivakim metodama dolazila je, kako izgleda, od klasine medicine I srednjevekovne alhemije. Pri svemu tome, obnovljene novoplatonistike ideje ile su u to doba zajedno sa raznovrsnim panteistikim vizijama sveta. U sklopu tih uticaja izgradio je Jakob Beme svojevrsno mistiko uenje, a njegov predhodnik Paracelzus razvio je jedan medicinski nauk u kojem su se spajale fantastine zamisli sa izvesnim ekspirementalnim metodama. Osim prirode, kao predmeta prouavanja I oboavanja, znaajni ljudi renesanse razvili su interesovanje za lepa I plemenita ljudska dela u klasinoj grko rimskoj starini. To interesovanje I prouavanje velianstvenih ljudskih dela nazvalo humaniora, pa su oni koji su postigli tadanji ideal obrazovanosti nazvani humanisti. Humanist je bio onaj ko je znao klasini grki I latinski jezik I ko je to svoje znanje mogao upotrebiti za strunu pripremu I restauraciju starih tekstova, koji su do tada bili iskvareni raznim dodacima ili skraenjima, kao I uopte neznalakom I varvarskom upotrebom. Takvih humanista klasinih filologa bilo je vie, a najvee zasluge na tom polju rada stekao je Erazmo Roterdamski, inae iroko poznat kao autor popularnog dela Pohvala ludosti. Nauke kojima su se oni bavili nazvane su humanistike nauke, dakle, one koje prouavaju dela ljudi, za razliku od prirodnih nauka I teologije koje sup o tradiciji bile usmerene na prouavanje boanskih stvari.

Najzad, podruje drutvenog I politikog ivota postal je u optoj obnovi nauka predmet posebnih prouavanja I konstrukcija drave u mislima. Na tom polju proslavio se Tomas Mor, prijatelj Erazma Roterdamskog, jednim manjim delom kojem je za naslov data grka kovanica Utopija (mesto kojeg nema). Tu je opisano jedno ostrvo, koje je jedan smeli moreplovac posetio I na njemu otkrio idealno politiko ureenje, idealno barem po predstavama tadanjih vizionara. I za ovu konstrukciju daleki uzor bio je Platon, mada je imitacija bila znatno slabija od svog uzora. No I sama Morova utopija postal je uzora za kasnije socijalno politike vizionare srenog drutva. Na ovom podruju znaajne rezultate postigao je jo jedan pisac iz zlatnog doba Firence. To je Nikolo Makijaveli, rodonaelnik modern politike nauke. On je napisao manje ali veoma znaajno I podsticajno delo kojem je dao naslov Vladalac (II Principe). U tom delu on je bez ikakvih ustruavanja I ukrasnog moralisanja opisao metode osvajanja I odravanja vlasti. Njegova otvorenost prema stvarnom stanju stvari u sferi borbe za vlast izazivala je kod kasnijih moralista oseanje uasa koje su oni izrazili terminom makijavelizam , nastojei da se njime oznae odsustvo moralnih skrupula u borbi za vlast. Makijaveli je osim neposrednog iskustva, steenog posmatranjem politikih borbi u svom vremenu, imao I neku vrstu istorijskog iskustva steenog sopstvenim prouavanjem dela staro rimskog istoriara Tita Livija. Preporod filozofije I nauka nije proao bez ljudskih rtava. panski lekar I teolog, Servet, ovek koji je otkrio tzv. Mali krvotok, spaljen je 1553 godine kao jeretik, jer se usudio da osporava osnovanost crkvene dogme o svetom trojstvu. Godine 1600. Na Cvetno trgu u Rimu buktala je lomaa na kojoj je izgoreo veliki oboavalac prirode I branilac Kopernikove nove astronomije ordano Bruno. Plamen njegove lomae simbolino je oznaio kraj jedne epohe opteg buenja iz dogmatskog sna I irokog protivljenja prema verbalnologikoj uenosti sholastikih doktora. Doba preporoda nikako nije bilo savreno: ivot u njemu nije bio bezbedan I bezopasan, ali to je bio ivot koji se iveo s velikom strau I velikim oduevljenjem. Nita u tom vremenu nije bilo uniformno; to je vreme otkrilo veliku dra novoga, pa su I ponovo otkrivene stare vrednosti imale dra novog.

( V. Kora, B. Pavlovi Istorija filozofije 117 119 )

Zbog duine optunice i gnusnih krivica za koje sam optuen, plaim ce da e me pamenje i razum, oboje oteeni zajedno sa mojim telesnim zdravljem usled dugog oboljenja

prouzrokovanog mojim tamnovanjem, sada izdati toliko da neu moi dati takve odgovore u svoju odbranu kakve bih inae mogao dati. Tuba ce, ako ne greim, sastoji od etiri glavne take; na svaku od njih odgovarau po redu. to ce tie prvog zloina za koji sam okrivljen: da sam iz tvrdoglavosti bio protiv kraljeve druge enidbe, priznajem da sam uvek govorio Njegovom Velianstvu svoje miljenje o tome, koje niti sam ikad hteo da krijem niti je trebalo da krijem. I tako sam daleko od toga da mislim da sam zbog toga kriv za veleizdaju da, naprotiv, smatram da bih laskaviki obmanjivao i njega i svoju savest i da bi me ljudi opravdavano smatrali najgorim podanikom i verolomnim izdajnikom Boga da nisam rekao ono to drim da je istina kad me je tako velik vladar pitao za miljenje o stvari tako vanoj daje mir kraljevine zavisio od nje. Ako sam time uvredio kralja ako je krivica slobodno rei svoje miljenje u odgovor na vladarevo pitanje mislim da sam ve dovoljno kanjen za tu greku velikom patnjom koju sam podneo, gubitkom svoja imanja i munim tamnovanjem, koje traje ve blizu petnaest meseci.

Druga optuba protiv mene je da sam prekrio zakon donet u preanjem parlamentu, to jest da sam kao zatvorenik za vreme sudske istrage dvaput odbio -shodno svom zlonamernom, lukavom, tvrdoglavom i izdajnikom duhu da kaem svoje miljenje islednicima o tome da li je kralj vrhovni poglavar crkve ili nije, i da sam tada izjavio da ce mene, poto nisam sveteno lice nita ne tie pravednost ili nepravednost toga zakona.

Meutim, ja sam tada izjavio da nikad nisam nita ni rekao ni uinio protiv tog zakona; ne moe ce navesti nijedna moja re niti ijedno moje delo koji bi me uinili krivim. Priznajem da je moj

odgovor tada bio da ubudue neu misliti ni o emu drugom sem o gorkom stradanju naeg blaenoga Spasitelja i o mom odlasku iz ovog jadnog sveta. Ne elim nikome nikakvo zlo; ako to nije dovoljno da ostanem u ivotu, onda i ne elim da ivim. Nikad nisam prekrio nijedan zakon niti bio kriv za ikakav veleizdajniki zloin; jep ni taj zakon niti ikakav drugi zakon na svetu ne mogu kazniti nijednog oveka za njegovo utanje, jep sve to mogu to je da kazne rei ili dela; samo je Bog sudija tajni naeg srca.

Dravni tuilac: Ser Tomase, nemamo nijednu vau re niti delo koje bismo mogli navesti protiv vas; ipak imamo vae utanje, koje je oit znak zlonamernosti vaeg srca, jep nijedan ispravan podanik ne bi odbio da odgovori na ovo zakonito pitanje.

Moje utanje nije znak nekakve zlonamernosti u mom srcu; to bi i sam kralj morao potvrditi na osnovu mog ponaanja u raznim prilikama; niti bi zbog utanja iko mogao biti osuen za prekraj zakona; jep je kako meu svetovnjacima tako i meu kanonistima pravilo: qui tacet consentire videtur (onaj koji uti izgleda da daje svoj pristanak); a to ce tie vaeg tvrenja da nijedan ispravan podanik ne bi odbio da da odreen odgovor, stvarno oveka, da vie pazi na to da se ne ogrei o svoju savest nego na ita drugo na svetu, naroito ako njegova savest nije sklona nikakvoj pobuni niti da ini ikakvo zlo svom vladaru i svojoj otadbini; i ja iskreno izjavljujem da nikad nisam podsticao na tako neto.

Sad dolazim na treu glavnu taku u optubi, u kojoj sam okrivljen za zlonamerne pokuaje, izdajnika stremljenja i lukave radnje protiv pomenutog zakona, jep sam, navodno, dok sam bio u Londonskoj kuli, pisao mnoga pisma episkopu Fieru, u kojima sam ga podsticao da prekri pomenuti zakon. Voleo bih da ce ta pisma donesu i proitaju u sudu, jep bi ona pruila dokaz da li govorim istinu ili ne; ali zato to kaete da ih je episkop sve spalio, rei u vam celu istinu o toj stvari; neka od mojih pisama odnosila su ce samo na nae privatne stvari, na primer, na nae staro prijateljstvo i poznanstvo; jedno od njih pisao sam u odgovor na njegovo, u kome je traio da ga obavestim kakve sam odgovore dao kad sam bio ispitivan o zakletvi prevlasti. U tom pismu sam mu rekao samo to da je moja savest mirna u tom pogledu, a on neka svoju zadovolji shodno svom vlastitom nahoenju. Bog mi je svedok da mu nisam dao nikakav drugi odgovor, a taj, smatram, nije nikakav prekraj zakona.

Kao glavni zloin protiv mene navodi ce da sam za vreme mog ispitivanja u Londonskoj kuli izjavio daje taj zakon kao ma ca dve otrice, jep slaganjem ca njim izloio bih opasnosti svoju duu, a odbijanjem toga zakona izgubio bih ivot. Oitoje, kao to kaete, daje na osnovu tog odgovora, a i zato to je episkop Fier dao slian odgovor, zakljueno da je episkop u zaveri ca mnom. Moj stvarni odgovor u Kuli bio je uslovan: ako postoji opasnost, kako u poznavanju tako i y nepoznavanju toga zakona, onda bi to bilo kao ma ca dve otrice, a ondaje svirepo da ce o tome trai izjanjenje od mene, koji dotad nikad nisam porekao taj zakon ni reju ni delom; to su bile moje rei. ta je biskup odgovorio, ne znam; ako je njegov odgovor slian mom, on nije potekao ni iz kakve nae zavere, ve iz slinosti naeg znanja i shvatanja. Da zakljuim: iskreno tvrdim da nikad nikome nisam rekao nijednu re protiv ovog zakona, mada je, moda, Njegovom Velianstvu reeno suprotno. Share this:

9 -

1010

ordano bruno: o jednom Branko Mili : Filozofija renesanse Novovekovna filozofija Tags: bog napulj, bruno, dominikanci, jedno, svemir, ]ordano

ORDANO BRUNO

ordano Bruno se rodio u Noli 1548 godine I sa osamnaest godina stupio je u dominikanski red u Napulju. Manastir, meutim, nije bio pogodno mesto za tako nemirnu duu kao to je bila njegova, za takav univerzalni duh kakav je bio njegov, uvek sklon da sumnja I u nedodirljive istine vere. Ubrzo je, stoga, izazvao podozrenje Inkvizicije; zato mora da bei u Rim to je poetak dugog lutanja koje e ispuniti njegov ivot: najpre kroz celu Italiju, od Rima u Nolu, pa u Savonu I u Veneciju; zatim I kroz Evropu, od eneve do Tuluza, Pariza, Oksforda, Vitenberga, Praga, Helmtata I Frankfurta. Tek je 1591 godine preao Alpe da bi se vratio u domovinu: pozvao ga je bio venecijanski plemi ovani Moenigo pa se Bruno u Veneciju I nastanio. To je,

meutim, bio njegov najsreniji boravak. Moenigo ga je prijavio Inkviziciji, bio je uhapen I odveden u Rim gde je, posle dugog I dramatinog procesa, osuen na lomau. Spaljivanje je obavljeno na trgu Kampo den Fjorn 17 februara 1600. godine (Giuliano Procacci, Storia degli italiani 2, lUnita, Roma 1991, 220-221) [...] O JEDNOM

Dakle, svemir je jedan, beskonaan, nepomian. Kaem da je apsolutna mogunost jedna, jedan je akt, jedna je forma ili dua, jedna je materija ili telo, jedna je stvar, jedno je bie, jedno je najvee I izvrsno koje ne moe da se shvati I zato se ne moe definisati I odrediti, a time je beskonano I bezgranino I, prema tome, nepomino. Ne menja mesto, jer ne postoji nita van njega gde bi se mogao preneti, jer je on sve. Ne raa, jer ne postoji drugo bi, koje bi on mogao eleti ili ekati, jer ima u sebi sve to postoji. Ne raspada se, jer nema nita drugo u ta bi se

pretvorio, jer je on sve. Ne moe da se smanji ili raste, jer je beskonaan, I kao to mu se ne moe dodati, tako se od njega ne moe ni oduzeti, jer beskonano nema delove koji bi se mogli meriti. On se ne moe drugije postaviti jer nema spoljne stvari koja bi mu smetala I koja bi izazivala u njemu neku naklonost. Sem toga, poto obuhvata sve suprotnosti u svom biu u jedinstvu I u skladu, I ne moe imati nikakvu naklonost prema drugom I novom biu ili nekom drugom nainu postojanja; on ne moe biti podloan nikakvoj vrsti promene, niti moe da ima suprotnosti ili neto razliito od sebe to bi ga izmenilo, jer je u njemu sve skladno. On nije materija jer nije uoblien niti se moe uobliiti; nije zavren, niti se moe zavriti. Nije forma, jer ne obuhvata niti uobliuje neto drugo, poto je on sve: najvee, jedno, univerzalno. On nije merljiv, niti je mera. Ne obuhvata sve, jer nije vei od sebe, nije obuhvaen sobom, jer je manji od sebe. Ne uporeuje se, jer nije neto I neto drugo, ve jedno I isto. Poto je isto I jedno, on nema u sebi bie I bie; I kako nema bie I bie, nema deo I deo; I poto nema deo I deo, nije sloen. On je do te mere granica da nije granica; do te mere forma da nije forma; do te mere materija, da nije materija; do te mere dua, da nije dua; jer je on bez razlike sve to, I zato je jedno svemir je jedan. ( ordano Bruno, O uzroku, principu I jednom: 111 -113 ) Share this:

2 -

09

10

tomazo kampanela: grad sunca ili o ideji republike;

Branko Mili : Filozofija renesanse Novovekovna filozofija Tags: grad, kampanela, ljubas, mo, mudrost, socijalizam, sunce, tomazo, utopija, enovljanin

GRAD SUNCA ILI O IDEJI REPUBLIKE Hospitalac: Kazuj mi molim te, ta ti se sve dogodilo na toj plovidbi. enovljanin: Ve sam ti priao kako sam proputovao ceo svet I najzad stigao na Taprobanu, I kako sam bio primoran da se iskrcam I da se onde, bojei se stanovnika, skllonim u umu; kako sam se na kraju izvukao iz nje I naao se na jednoj velikoj ravnici odmah ispod ekvatora. Hospitalac: A ta se tamo desilo? enovljanin: Iznenada sam nabasao na veliku gomilu naoruanih ljudi I ena, od kojih su mnogi poznavali na jezik, I oni me odmah odvedoe u Grad Sunca. Hospitalac: Reci mi, kako je taj grad ureen? Kako se njime upravlja? enovljanin: Na vrlo prostranoj ravnici uzdie se ogromno brdo na kome je sagraen vei deo grada, ali se mnogi njegovi delovi nalaze na irokom prostoru van podnoja tog brda, a ono je toliko veliko da prenik grada iznosi vie od dve milje, tako da obim iznosi sedam milja; ali kako je zemljite neravno, on zauzima vie mesta no da je u ravnici. Grad se deli na sedam ogromnih pojaseva ili krugova koji nose imena sedam planeta, a iz jednog u drugi se dolazi preko etiri kaldrmisana puta I kroz etvora vrata koja su okrenuta na etiri strane sveta. I zaista je tako sagraen da bi onaj ko osvoji prvi krug morao da uloi dvostruk napor da bi osvojio drugi, a jo vei napor da bi osvojio trei, te bi morao sve dalje da udvostruava I snage I napore. I stoga mora sedam puta dag a osvaja onaj koji eli dag a podjarmi. Ali ja mislim da se ni prvi pojas ne moe osvojiti tako je debeo, nasut zemljom, utvren bastionima, kulama, bombardama I rovovima. Uao

sam, dakle na Severnu kapiju ( koja je okovana gvoem I nainjena da se moe dizati I sputati I lako I dobro zatvarati, zahvaljujui vetoj izradi ipova koji se okreu u svojim ulubljenjima na hrastovim dovratcima ) I ugledao ravnu povrinu iroku sedamdeset koraka izmeu prvog I drugog bedema. Odatle se mogu videti ogromi dvorci, svi povezani sa bedemima drugoga pojasa tako da bih mogao rei da je sve jedna graevina. S polovine visine dvorca diu se neprekidni lukovi oko itavog kruga, na kojima se nalaze hodnici za etnju, a koje odozdo dre divni debeli stubovi to opasuju arcade kao kod peristila ili manastirskih tremova. Dole se ulazi u te zgrade nalaze samo na unutranjem zidu, u njegovom ugnutim delu; u donje spratove se ulazi neposredno, a u gornje mermernim stepenicama koje vode u sline unutranje hodnike, a iz ovih u gornje odaje koje su lepe I imaju prozore I na utrgnutom I na izoblienom zidu. Stoga izboeni zid, tj. Spoljanji, ima debljinu osam pedi, ugnuti tri a pregradni jednu ili jednu I po.

Odatle se izbija na drugu ravan, uu od prve za skoro tri koraka, s koje se vidi prvi zid drugoga kruga, ukraen slinim hodnicima gore I dole, a s unutranje strane ide drugi zid koji opasuje dvorce s drugim balkonima I slinim perstilima koje se odozdo naslanjaju na stubove; a gore, gde su vrata koja vode u gornje odaje, nalaze se izvanredne slike. I tako se odatle ide kroz sline krugove I dostruke zidove u kojima se nalaze dvorci spolja ukraeni galerijama koje dre stubovi sve do zavrnog kruga, neprekidno preko ravni. Ali kad proe kroz vrata, koja su dvostruka, tj. Na spoljanjem I unutranjem zidu, penje se stepenicama, ali su one tako nainjene da se penjanje skoro I ne osea, jer se ide iskosice, a visina stepenika je zbog pada jedva primetna. Na vrhu brda nalazi se ravna prostranija terasa, nasred koje se die hram sagraen izvanrednom vetinom.

Hospitalac: Nastavi samo, samo nastavi: govori, tako ti ivota! enovaljanin: Hramu daje lepotu savreno okrugao oblik. On nije opkoljen zidovima, a lei na debelim I srazmernim stubovima. Ogromna kupola, sagraena izvanrednom vetinom, zavrava se u sredini, ili u zenitu, malom viom kupolom s otvorom nad samim oltarom. Taj jedinstveni oltar nalazi se u sreditu hrama I opasan je stubovima. Hram zatvara prostor od tridesetpet koraka. Na kapitele stubova nastavljaju se spolja lukovi, koji se diu na nekih osam koraka I koje dri drugi red stubova koji lee na irokom I vrstom zidu visine tri koraka; izmeu ovoga I prvoga reda stubova idu donje galerije poploane klupe, pa I meu unutranjim stubovima to dre hram uma vrlo mnogo lepih pokretnih stolica. Na olataru se vidi samo jedan veliki globus, na kojem je naslikano celo nebo, I drugi globus, na kome je naslikana zemlja. Zatim se na svodu velike kupole vide naslikane sve nebeske zvezde od prve do este veliine, a pod svakom od njih izneti su u tri mala stiha ime I sile kojima utiu na zemaljske stvari. Tamo su I polovi, I vei I manji krugovi koji su u hramu prestravljeni upravno prema horizontu, ali ne u potpunosti, jer dole nema zida; ali se, izgleda, mogu zavriti prema onim krugovima koji su prestavljeni na globusima oltara. Pod hrama blista dragocenim kamenjem. Sedam zlatnih kandila vise, gorei neugaslim plamenom, I nose imena sedam planeta. Malu kupolu nad hramom okruuju neke

male I lepe elije, a iza otvorenog prolaza pod galerijama, ili nad lukovima izmeu unutranjih I spoljanjih stubova, nalaze se mnogo prostranih I lepih elija u kojima ivi oko etrdeset devet svetenika isposnika. Nad manjom kupolom uzdie se neki veoma pokretljiv vetrokaz koji oznaava pravac vetrova kojih, po njihovom raunu, ima trideset I est. Oni znaju I kakvu godinu donose pojedini vetrovi I kakve promene I na kopnu I na moru, ali samo u pogledu svoga podneblja. Base tu pod vetrokazom uva zlatnim slovima ispisana povelja. Hospitalac: Molim te, plemeniti ovee, objasni mi celokupni nain njihove uprave. Jedva ekam to da ujem. enovljanin: Vrhovni vladar meu njima je svetenik koji se njhovim jezikom zove Hoh ( Sunce ), a naim bi se reklo Metafiziar. On je glava svih, I u telesnom I u duhovnom pogledu, I u svim pitanjima I nesuglasicama donosi konanu odluku. Njemu pomau tri savladara: Pon, Sin, I Mor ili, naim jezikom reeno: Mo, Mudrost, I LJubav. U delokrugu Moi je ono to se odnosi na rat I mir: vojna vetina, vrhovna komanda u ratu; ali ipak nije iznad Hoha Sunca. On lino upravlja vojnim inovnicima, vojnicima, vodi brigu o snabdevanju, utvrivanju, opsaivanju, ratnim mainama, radionicama I radnicima koji u njima rade. U delokrug Mudrosti spadaju slobodne vetine, zanati I sve nauke I odgovarajui inovnici I naunici kao I kole za te nauke. Pod svojom vlau ima onoliko inovnika koliko ima I nauka: postoji inovnik koji se zove Astrolog, a I Kozmograf, Aritmetiar, Geometar, Istoriar, Pesnik, Logiar, Retor, Gramatiar, Lekar, Fiziolog, Politiar, Moralist; imaju samo jednu knjigu koja se zove Mudrost I u kojoj su sve nauke izloene ukratko I sa zadivljujuom lakoom. Ova se knjiga ita pred narodom prema obredu pitagorejaca. Ovde su, po nareenju Mudrosti, ukraeni svi unutranji I spoljanji zidovi celoga grada, I donji I gornji, najizvrsnijim slikama I na njima su prikazane sve nauke u izvanrednoj skladnosti. Na spoljanjim zidovima hrama I na zavesama koje se sputaju kad svetenik propoveda, da se ne bi njegov glas gubio meu sluaocima, naslikane su zvezde, a kraj svake od njih su u tri mala stiha zabeleeni podaci o veliini, silama I kretanjima. Na unutranjem zidu prvoga kruga vide se nacrtane sve matematike figure u mnogo veem broju nego to sui h pronali Arhimed I Euklid. Njihove veliine su srazmerne sa zidovima I lepo oznaene, s kratkim objanjenjem, samo u jednom malom stihu ispod svake od njih; tu su I

definicije I teoreme, itd. Na spoljanjoj izboini zida nalazi se velika slika itave zemlje, u celini; posle nje dolaze naroite karte pojedinih provincija, gde se u kratkim opisima u prozi saznaje za obiaje I zakone, ivot, poreklo I snagu njihovi stanovnika; iznad alfabeta Grada Sunca vide se I alfabeti kojima se slue te provincije. Na unutranjem zidu drugoga kruga, ili drugog niza zida, vide se naslikane sve vrste kamenja, drago I obino kamenje, I raznobojni materijali I metali, a pridodati su I njihovi pravi komadi s tumaenjem u dva stiha ispod svakog. Na spoljanjoj strain zida prikazana su sva mora, reke, jezera I izvori na itavom svetu; isto tako I vina, ulja I sve tenosti kao I njihovo poreklo, odlike I svojstva; tu su I sudovi koji se uvaju u dubinama zida, puni raznih tenosti od sto do trista godina, kojima se lee razne bolesti. Takoe su protumaeni slikama I odgovarajuim stihovima I grad, sneg, grmljavina I ostale prirodne pojave. Oni (Solarci) vladaju isto tako vetinom da u sobama stvaraju svakojake atmosferske pojave, tj. Vetar, kiu, grmljavinu, dugu itd.

Na unutranjoj strani zida treega kruga naslikane su sve vrste drvea I biljaka, a neke od njih rastu u zemljanim sudovima na izboinama iznad lukova spoljanjeg zida, s objanjenjima gde su prvi put pronaene, kakve su njihove sile I svojstva I u emu potseaju na nebeske stvari, na metale I delove ovejeg tela I na ta lie u oblasti mora, kakva im je primena u medicine itd. Na spoljanjoj strani prikazane su sve vrse renih, jezerskih I morskih riba, njihove navike I odlike, nain razmnoavanja, ivota, gajenja, I kakva je od njih korist u svetu I kod nas, a I njihove slinosti s nebeskim I zemaljskim stvarima koje su postale prirodno ili vetaki; I bio sam prosto zapanjen kad sam video ribu episkopa, verigu, ribu-pancir, esker, zvezdu, muki ud, koje potpuno odgovaraju po svome izgledu stvarima to postoje kod nas. Mogu se videti I

morski jeevi, puevi, koljke itd. I sve to u morskom svetu vredi da se upozna prikazano je tu u divnim slikama I natpisima. Na unutranjoj strani etvrtoga kruga vide se naslikane sve vrste ptica I njihova svojstva, veliine, osobine, boje, nain ivota itd. A meu njima se nalazi najistinskiji feniks. Na spoljanjoj strani zida ima pred oima sve vrste gmizavaca: zmije, zmajeve, crve; I insekte kao to su muve, komarci, obadi, bube itd. Sa njihovim osobinama, odlikama, otrovnou I upotrebom. A ima ih mnogo vie nego to bismo mogli mi I zamisliti. Na unutranjoj strani zida petoga kruga nalazi se toliki broj savrenih zemaljskih ivotinja da se zaprepasti. Mi ne poznajemo ni hiljaditi njhov deo; a kako ih je vrlo mnogo I ogromne su vliine, naslikane su I na spoljanjoj strani krunoga zida. Ah, koliko samo vrsta konja! Kakos u sve to divne slike I kako je sve to pametno objanjeno. Na unutranjoj strani zida estoga kruga prikazani su svi zanati sa svojim alatima I njihova upotreba kod razliitih naroda, a rasporeeni su prema svom znaaju I snabdeveni objanjenjima. Tu su prikazani I njihovi pronalazai. Na spoljanjoj strani, pak, naslikani su svi pronalazai nauka, naoruanja, I zakonodavci. Tako sam video Mojsija, Ozirisa, Jupitera, Merkura, Likurga, Pompilija, Pitagoru, Zamolksisa, Solona, Harondu, Foroneja I mnoge druge; imaju I sliku Muhameda koga oni mrze kao neverovatno glupog I nitavnog zakonodavca. Ali sam na najpoasnijem mestu spazio lik Isusa Hrista I dvanaest apostola koje oni smatraju najdostojnijima I veliaju ih kao nad ljude. Video sam Cezara, Aleksandra, Pira, Hanibala I druge junake koji su se proslavili u ratu I miru, naroito Rimljane, ije se slike nalaze na donjim galerijama, A kada sam sa zaprepaenjem zapitao otkuda znaju nau istoriju, objasnili su mi da oni vladaju znanjem svih jezika I da se udno I stalno alju po celom svetu naroite ispitivae I poslanike radi upoznavanja obiaja, snaga, naina upravljanja I istorije pojedinih naroda I svega to je kod njih lepo I runo, da bi zatim o tome izvestili svoju dravu, I u tome neopbino uivaju. Tamo sam saznao I to das u Kinezi pre nas pronali bombarde I tamparstvo. Za sve te slike postoje uitelji, a deca se pre navrene desete godine, obino bez po muke I kao igrajui se upoznaju sa svima naukama prikazivanjem njihovog razvoja. Ljubav pre svega vodi brigu o raanju, da se mukarci I ene spajaju tako kako bi se dobijalo to bolje potomstvo. I oni nam se potsmevaju to se tako mnogo brinemo o popravljanju rase kod pasa I kod konja, a zapostavljamo narod ljudski. U delokrug istog vladara spade I vaspitanje dece, medicina, prodavci lekova, setva, etva I prikupljanje plodova, zemljoradnja, stoarstvo, trpeza I kuvanje I uopte sve to se odnosi na hranu, odelo I polne

odnose. U njegovoj slubi se nalaze mnogi uitelji I uiteljice koji su odreeni da obavljaju sve te poslove. A Metafiziar vodi brigu o svemu tome pomou pomenuta tri vladara I nita se ne radi bez njegova znanja. Svi poslovi republike raspravljaju se meu ovom etvoricom, a miljenju Metafiziara pridruuju se jednoduno svi ostali. ( Tomazo Kampanela, Grad Sunca: 5 14 )