1

1. ETALON

- Mislite, ovo je nerealno, san? Pogledajte iza leđa. Šta vidite?

- Senku – odgovara Igor.

- Dakle, iza vas su senke. Znači, da ste vi ovde isto tako realni, kao i tamo. Ja vas sada

podučavam, ali u mojoj učionici nema ni školske table, ni kompjutera. Da bi se oni

pojavili – dovoljno je samo pomisliti. I pero će se pojaviti. Treba pomisliti, i ono će se

spustiti kroz nivoe, koje ste osvojili. Tada ćete pronaći slobodu u postupcima i neće vam

biti potrebni posrednici sa imenima sudbina i smrt. Na Zemlji je mnogo zla i nepravde, ali

zar ih vi, ljudi, ne stvarate? Volja je ostavljena čoveku. On sam izmišlja sve to užasno, što

ga posle muči. Zar sam to Ja hteo? Gledajte.

Pred nama u prostoru pojavljuje se telo čoveka. On je harmoničan, srednjih godina, i

isijava srećom i zdravljem. To je kao neki ideal čoveka. Visi u prostoru horizontalno, nepomično.

- Uđite u njega na smenu, shvatite da vi niste onakvi, u poređenju s onim kakve sam vas

Ja hteo – kaže Otac.

Mi ulazimo u etalon, ležemo u njega. Prvo Igor, onda ja.

Upoređujem organe. Prvo, što mi pada na um: ’’Tri nedra masti – gde da je denem?’’

Onda glava privlači pažnju. Ovde je sve nepovoljno. Moždani neuroni spavaju, a i oni, koji rade,

ne umeju to da čine usklađeno. Haos i zbrka. Odavde i potiče protivrečnost u razmišljanju. Leva

hemisfera potpuno je otkrivena za međudejstvo sa Kosmosom, ali su desna hemisfera i oblast

trećeg oka zatvoreni opnom. Taj pregada im smeta da sarađuju sa prostorom unutra, sa

prostorom spolja, i sa prostorom u kome mi živimo. Tu su i želudačni mehur, slepo crevo,

bubrezi.

- Kod tebe pregrada više nije tamna, prozračna je, - čujem glas Oca. – Ti možeš da gledaš

kroz nju, ali ona ometa delovanje. A ipak desna hemisfera ostvaruje vezu sa kolektivnom

svešću, dušom, energijom.

Kako vi možete kroz tu pregradu nešto preobražavati, materijalizovati? Kao što vam je

učitelj rekao, deset godina će biti potrebno, da bi se izmaštano naliv-pero, izrađeno za

Arkadija, materijalizovalo na zemaljskom planu. Čarolija nema – postoji samo znanje i

poznavanje. I ono je iz tri komponente – iluzije, istine i stvarnosti. Ali nevolja je u tome

što ljudi često zamenjuju njihova mesta, uzimaju jedno za drugo- npr, istinu za stvarnost.

A to nije jedno te isto. Izađite. Hajde da probamo da ponovo napravimo pero.

Opet smo stali pored, i čovek-etalon je nestao.

2

2. MIGEN

Unutar podzemnog sunca, u velikoj sali, na tronu sedi Migen, koji je sebe prozvao

’’jedinim bogom zaštitnikom’’. Zašto je on zavideo, i kome, kad je on najviši od najviših? Koliko

je imena imao, koliko je uloga promenio? Gledamo ga i čudimo se. Čovek li je – nije čovek, je li

zli duh – nije zli duh. Nešto neshvatljivo, srednje, nešto između.

I on gleda nas. Proučava. Očigledno mu se ne sviđamo. Pita:

- Zbog čega ste ogledalo dovukli?

- Uzmi ogledalo. Ono je tvoje, - kaže Igor.

- Zašto? Ogledalo pripada trojici, a dvojica od trojice ste – vi. I tako ga teglite naopako.

- Ne treba nam tvoje lukavo ogledalo, koje umesto istine pokazuje laž.

- Pa, šta ćeš, izgubio sam bitku, i po zakonu ne mogu vas odbiti. Stavite ogledalo u ćošak.

On je ispod oka tupo gledao kako smo okrenuli ogledalo odražavajućom stranom ka zidu.

Onda se pobunio:

- Oprezno, bre, ne razbijajte!

- To nije ogledalo – uzvraćam mu – to je predrasuda, laž, mrak. Sebe njime obmanjuj,

zabavljaj se.

- Hoću da ostanem ovde i neću vam škoditi. Zamolite vašeg Oca da mi ostavi makar moje

sunce.

- Sam ga moli – odgovaram, bez saosećanja za njegov kukavni položaj – i oslobodi sve

nivoe od svoje čupave garde. Okončala se vaša vlast. Sedi ovde, sa svim onim, što si za

druge zamislio. Sve će ti se sad vratiti.

Odlazimo. Idemo kroz nivoe, i vidimo kako se oni osvetljavaju, pune se energijom i

informacijom. Sada će leva ruka znati šta radi desna. I pojavila se na nivoima senka – ni duga, ni

kratka, već tačno takva da odgovara savremenim znanjima čoveka. Rezultat je da čovek može

da uspostavi usaglašenu vezu između desne i leve hemisfere svog mozga, da razumeva to, što

još nedavno uopšte i nije hteo da razume, da veruje u ono, što je vere dostojno, da vidi istinu.

Od sada se to, čemu stremi srce, i to što hoće um, izbavilo od krivog ogledala

jednostranog poimanja stvarnosti, ponovo je postalo sposobno za harmoniju i integraciju. Ni

naukocentrizam, ni crkveni dogmatizam od sada neće komadati na delove jednu celinu –

čoveka. Nikakva predubeđenja mišljenja neće više apsolutno i neporecivo gazdovati nad

njegovim slobodnim stremljenjem da dostigne beskonačna znanja Tvorca.

3

Ta znanja već su harmonično ugrađena u nizove međuzavisnosti i posledice toga su

bezopasne i stvaralačke. Njihova apsolutnost uslovljena je samim postojanjem svemira.

Naučno-tehnički progres u savremenom obliku – nije više od zbira opasnih otkrića i tehnologija.

Svet – to nije zanatlijska radnja i nije hram sam po sebi. On je i jedno i drugo zajedno, u

njemu stvaralački proces mora da se osveštava visokomoralnim načelom Božanskog otkrovenja.

Pogledajte: ni jedan zakon prirode ne funkcioniše izolovano od drugih, i teško da iko

može da prebroji, kako bitne od njih, tako i nebitne, koje obično bivaju prenebregnute.

Legenda glasi, da je Njutn sačinio formulu svemirskog zakona gravitacije nakon što je na

njega pala jabuka. Pretpostavimo, da je jabuka pala, ne sa drveta, nego da ju je sa krivog tornja

u Pizi bacio Galilej, koji je izučavao zakon padanja. Ako se jabuci ’’prohtelo’’ da padne upravo na

glavu genija, ona je ’’bila dužna’’ da proračuna ne samo sopstvenu masu i gravitacionu

konstantu, nego i druge uticaje: snagu vetra, položaj grane sa koje treba da se otkine, gustinu i

vlažnost vazduha. Čak i položaj samog filozofa.

Sigurno su postojali faktori, nama nepoznati. Njutn i Galilej imaju različite zadatke i

različita rešenja.

Padobanac nije uopšte obavezan da zna zakon gravitacije, da bi pao na sićušni novčić. Do

uspeha ga dovode dugogodišnji treninzi, čiji je rezultat – formiranje znanja druge vrste – na

nivou intuicije.

Teoriju zamenjuje ogled, navika. I ko će da presudi koje je znanje bliže istini? Ja sam sve

više uveren, da su, za sada, suština sveta, prirode, i u skladu s tim, zamisao Stvoritelja, za većinu

ljudi nedostižni. Pa dobro, osvojićemo hiljade novih svetova, nivoa, oblika života, čovek će

postati bezsmrtan. A šta dalje? I zašto? Hiljade vaspitanika dečjeg vrtića pod imenom Zemlja,

postaće novi stvaraoci, stvoriće nove svetove u beskrajnoj Vaseljeni. A pitanja su ista – zašto?

Šta dalje? To, što sad znam, starčić Hegel nazvao bi ’’lošom beskonačnošću’’. Ona zbunjuje

nespokojnu dušu. Čoveku, makar i najvećem i posvećenom, ostaje samo jedno: da sa

smirenošću ispunjava volju Oca. Sveti Grigorije Veliki je rekao: ’’Tepajući, kako možemo, mi

dajemo odjek Božanskih tajni, koje nas prevazilaze’’. Čovek krči put do istine, putem proba i

grešaka, i samo pojedincima je dat dar da saznaju nešto više od drugih. Ali i oni su daleko od

apsolutne, savršene istine. Moguće, čovečanstvo će kad-tad sa mukom roditi istinu, kao majka

dete. A zasad je naš posao – ispunjavati Božje zapovesti, širiti ih na ličnom planu, stvarajući za

sebe i druge takva životna pravila, koja bi pogodovala najboljem ispunjenju principa i zakona

svemira.

4

3. FABRIKE

Otac me je pogledao smešeći se.

- Dani – to je vreme. A vreme – to je opažanje objekata pri njegovom spoznavanju.

Spoznajte svet brže, ne tešite se poslovicama. Niko još nije imao takvu mogućnost,

kakvu vi imate. Mnogo treba da radite. Treba sve vratiti kao što je bilo ranije. Čovek

mora biti u Bogu. I Bog mora biti u čoveku. A vi se stalno vozite na biciklu.

Iz poslednjih Stvoriteljevih reči probilo se ogorčenje, koje je On, izgleda, dugo skrivao od nas.

Vaseljena i bicikl očigledno su neuporedivi u razmerama.

- Hajde da stvar pogledamo šire – predložio je Otac.

Pri tim njegovim rečima, pred nama su iznikle tri ogromne fabrike.

- Pogledajte, jedna fabrika je puštena u rad i radi punom snagom. To je fabrika Grigorija

Petroviča. On ima mnogo znanja. On stvara novu nauku za čovečanstvo. Smatraćemo da

je njegov proizvod – velika, lepa kompjuterska mašina - sposobna da reši sve čovekove

probleme sa zdravljem, pa i mnoge druge, takođe. Pomoću te mašine mogućno je čak i

preduprediti globalne katastrofe.

Uporedo su još dve fabrike. One ne rade. To su vaše fabrike. Šta vi ovde hoćete da

pravite? Ne znate? Vi imate dve sopstvene fabrike kosmičkih razmera – i ništa ne znate

o svojoj proizvodnji? Možda ćete od Grigorija Petroviča uzeti nacrte i proširiti

proizvodnju njegovih kompjutera?

Pogledajte istini u oči. Grigorij Petrovič napravio je kompjutersku mašinu. A vi ništa niste

napravili. Vi gledate sebi pred noge, a ne napred. Dobro da još niste i slomili mašinu

vašeg brata, kao što je već ranije bivalo.

Pogledali ste je i vratili na mesto.

Šta možete da pokažete Grigoriju Petroviču? Da ste snabdeli njegovu mašinu futrolom sa

perom?

Vi imate dve sopstvene fabrike. I od vas zavisi, kako će se one razvijati. Hajde da

obiđemo vaše fabrike. Počnimo od Arkadija.

On poletno ide u pravcu fabričke uprave – velikog lepog zdanja, od koga sve počinje.

Penjemo se u direktorov kabinet. Pusto, nikog nema. Samo sto, po kome su rastureni listovi

mog romana ’’Eldibor’’.

Stvoritelj prilazi stolu, uzima u ruku jednu od stranica.

- Crteži su genijalni. Niko danas na Zemlji ne može da pravilno pročita tu knjigu. A ipak je

ovde – mašina budućnosti. I ona će raditi.

5

Ali su potrebni svesnost i razumevanje. Plan tog rada je – genijalan, - ponovo je naglasio

Stvoritelj.

Ja sam se pomalo poradovao zbog najviše pohvale, ali osećaj nervoze nije me napuštao.

- Ovde je sasvim druga tehnologija – skreće nam pažnju Otac. Ovde nema mehaničkog

dela. Proizvodi se stvaraju mišlju.

Da biste započeli svoju proizvodnju, vi ste se kod Grigorija Petroviča obučili u

mehaničkom delu. Naučili ste tako, kao da ste sve sami stvorili. Ali potrebna je

proizvodnja u fabrikama, koje za sada stoje.

Trebaju vam instrumenti? Ali već ih imate. I veoma su savršeni: duša, duh, svest,

energija, informacija. Pa šta vam treba da biste stupili na posao, ne u pogonima vešeg

brata, nego u svojim sopstvenim. Vi u bilo kojoj tački prostora možete stvoriti to što je

neophodno. To je pogodno i savršeno. Sviđa mi se ta tehnologija.

Ja ne odolevam i obraćam se Ocu. Dečje, brzopleto.

- Možemo da stvorimo tehnologije i objasnimo ljudima da se njima upravlja pomoću misli.

Osmeh je ovetlio Stvoriteljevo lice. Meni to godi. Zadovoljan sam time. Ostaje sasvim

malo – postići rezultat. Kako ćete da ih postižete?

- Uz pomoć svesti, duše, energije, napravićemo impuls: obnavljamo, vaskrsavamo,

prenosimo događaje u bilo kom vremenu i prostoru, sa ciljem povratka zdravlja ljudima

– brže-bolje izjavljujem, odjednom doživevši prosvetljenje.

- Dobro, idemo u pogon – saglasan je Otac.

I mi ulazimo u ogromnu, praznu prostoriju, gde nema nikakvih uređaja, nikakvih

pokretnih traka.

- Hajde da uzmemo ćeliju i poradimo na njoj – predlaže Otac. – Ova ćelija može postati

dvostruka, trostruka, bolesna. Možemo da je izlečimo. Ćelija – to je koncentracija svesti,

put ka regeneraciji, obnovi organa, ka bezmrtnosti.

Čak i Sunce ima ovojnicu i jedro. Doprite svojom svešću do Sunca, i nemojte se opeći.

Tada ćete postati ravni Meni. Četvrta supstanca svesti – to je tačka, odakle je moguće

dobiti informaciju u vidu sunčeve energije. Taj, ko ovlada njome, može impulsom

pomeriti Zemlju i videti druge galaksije, drukčije Vaseljene. Posle toga može se raditi s

lakoćom, od želje ka rezultatu.

Stvoritelj se okreće ka meni:

- Je li ti potrebna nekakva mašinerija?

6

- Ne, koristiću misao.

- Pravilno – hvali On – to je najjača tehnologija, najglobalnija. Kroz supstancu sveta. I onda

– divna će ekološka situacija biti u vašem svetu, ako vi upotrebite, za proizvodnju

potrepština, misao, a ne nedra Zemlje. Šta ćeš najpre da uradiš?

- Da bi mi se supstancia sveta potčinila, treba uspostaviti veze.

- Tako je – potvrđuje Otac.

1) Jednu takvu vezu uspostavio je sam Kosmos. To je veza sa svetom u kome živimo.

- Pravilno – opet odobrava Otac.

2) Drugu vezu, uz pomoć svoje svesti i na osnovu njene koncentracije, uspostavljamo tako

da uvlači u sebe i sažima prostor Vaseljene.

3) Zatim impuls u tačku, koja je u krugu.

- Izvanredno – hvali Stvoritelj. Pomoću misli i svesti vi možete da se sjedinite sa

supstancom sveta na Zemlji. To nije čarobnjaštvo. To je kosmička tehnologija. Ja je lično

koristim kad je neophodno. Prvo pišem scenario, koji vi zovete Biblijom, i u kome je

šifrovano sve što će se zatim desiti na Zemlji. Niko ne može pročitati moj scenario, sve

dok njegova svest ne dostigne nivo četvrte supstance. Ti si poslao impuls – i energija

duha i znanja duše ušli su u ćeliju. Pomoću impulsa ozdravljujemo ćeliju, delimo je,

uklanjamo bolesti raka. Rđave ćelije takođe se uništavaju energijom. Menja se samo

informacija u tački. To je svet unutar nas. Na primer, vi ozdravljujete bubreg, treba

ukloniti izraslinu na njemu. Ona se uklanja, kako unutar organizma, tako i gore, u

Kosmosu, kao informacija. U svetu koji nas okružuje. A u svetu, u kome vi živite, može se

otići na ultrazvuk i uveriti se, da izrasline zaista više nema. Eto kako se može raditi.

Gledam okolo i vidim, u mom pogonu pojavili su se ljudi. Nije ih mnogo – svega dvanaest

– petnaest ljudi. Nad pogonom se pojavio stub energije – to se uspostavila veza s Kosmosom i

Zemljom. I pogon već daje proizvode – on može da ozdravljuje ljudske organe, regeneriše tkiva.

- Hajdemo u sledeću fabriku – poziva Stvoritelj.

Idemo do susedne fabrike, gde procesom rukovodi Igor. Ali rukovodi skoro ni sa čim:

pogoni su prazni, kao kod mene, pre nekoliko minuta.

- Kakav je plan rada? – pita Otac. – Ti si sila u sili. Zahvaljujući tebi – sve živi. Ako ti odeš,

onda ni jedan organizam neće biti sposoban da funkcioniše.

- Mogu da uklonim niži nivo svesti jer neće da usmeri ka samousavršavanju – odgovara

Igor.

7

- Već je tako bilo. – napominje Stvoritelj o nečemu, nama nepoznatom – Prvo su napravili

nekakvog zmajića, onda su rešili da ponovo izmisle bicikl.

Otac govori, i nešto nejasno se vraća u sećanje – neka davna krivica, i stid zbog nje.

- Da, da – potvrđuje Otac – pravilno ste pomislili. Trebalo je najpre utroje sve proceniti,

onda doneti rešenje, zatim dejstvovati.

Zemlja je stvarno dečji vrtić za buduće Stvoritelje, ali ne sme se ponašati prema njoj kao

prema običnom zrnu peska. Treba misliti i o posledicama svojih postupaka.

On je zaćutao, dajući mogućnost da upijemo izgovoreno. Zatim je produžio.

- Duh se nalazi u duši i proizvodi kretanje. Šta ćeš učiniti?

- Mogu da sažmem prostor na neveliki obim. U tačku, unutar koje će biti beskonačnost

nove dimenzije – objašnjava Igor.

- A vreme, šta s njim?

- Vreme se može zaustaviti, usporiti, ubrzati. Onda ćemo odrediti koordinate, gde se mi

nalazimo. I koordinate objekta, na koji će biti usmeren impuls.

- A šta je u tački, u koju si sveo prostor svoje misli, svoje svesti?

- Informacija o planiranim događajima.

- Pravilno, sada se može raditi. Sećaš li se, kako je jedro ćelije-lidera, iskricama izazvalo

proces deobe drugih ćelija, i pokrenulo proces regeneracije? Ti, takođe, možeš da

aktiviraš proces, i on će se održavati tvojom snagom onoliko vremena, koliko je

neophodno.

Sada su se i u Igorovoj fabrici pojavili ljudi. I takođe je energetski stub procepio prostor –

u pogonu, nad njim i pod njim.

- Čestitam – smeši se Otac – vaše fabrike primljene su na korišćenje. Potvrđuje vam se

pravo da obnavljate, regenerišete, vaskrsavate.

I dodaje, s nežnim osmehom.

- Ko je još na Zemlji imao takva prava, deco Moja? I takve mogućnosti? A što se tiče

Carstva Božjeg, koje svi traže, ali ne mogu da ga nađu, pa ono je – u vama. Zato što u

svakome od vas postoji delić Mene. I Hram, - to nije kamen, složen u redove, nego

čovek. Vi ste Hram. Eto o čemu je govorio Moj Sin, kada je pre dve hiljade godina došao

na Zemlju.

Već sledećeg dana posle tih dešavanje, kod nas su, u Puškinovu filijalu, dovezli mladu

ženu – Marinu Vladimirovnu. Ona je invalid. Pre dvadeset i pet godina, još kao dete, pala je pod

voz, i noge su joj odsečene.

8

Uopšte ih nema, - samo dva nevelika patrljka. Pola života provela je u pokretnim kolicima.

Pojavilo se mnogo usputnih bolesti – jetra, bubrezi, srce, oči, pritisak. Najgore – dijabetes.

Naravno, nije se ona slučajno pojavila. Nego upravo posle susreta sa Stvoriteljem, kada

nam je On potvrdio pravo na regeneraciju.

Marina priča o sebi, o svom životu, mukama, nadama. Užasno je videti mladu, lepu ženu

u invalidskim pokretnim kolicima. Bez nogu ona izgleda mala.

Počinjemo dijagnozu. Tu, gde su točkovi odsekli noge, vidim energetsku blokadu u vidu

linije. To je aura, koja se zatvorila u oblasti nogu. Na fizičkom planu mnoge ćelije su već mrtve.

Odmah razmenjujemo mišljenja, kako iskoristiti tu kožu. Pre svega, za stopala nogu.

Marina opušteno reaguje na ovo što se dešava. Imam neki osećaj, da je njenu psihu neko

već pripremio na pomisao, da bi joj mogle ponovo izrasti noge. Ona veruje u to. Sanjala je snove

da će uskoro moći da stoji, i da neće biti bolesna. Više od toga, videla je Igora i mene u snu,

mnogo pre našeg susreta. Zaista zadivljujuće i neobjašnjivo. Ali drugo je važno: njena unutrašnja

spremnost za regeneraciju nogu sada nam pomaže da radimo.

Nalazimo u patrljku ćeliju-lidera. U njenom jedru je informacija, i o konturama

amputiranih nogu, i o njihovoj strukturi. Predložen nam je jasan plan izgradnje, gde će svaka

ćelija, pokoravajući se programu, izgraditi, mrvu po mrvu, i kosti, i vene, i kožu, i vezivna tkiva.

Procenjujemo kako će reagovati živa supstanca, kako spoljna, kako informacioni plan.

Ispraćamo sve koji se greju u sobi, a to su i naši saradnici, i oni, koji su došli po pomoć. U

njihovim su glavama sada misli u haosu. Oni jako ’’fonjaju’’, prave ’’fon’’, svojim osećanjima i

mislima. Ometaju posao.

Pripremamo se za impuls. Svodimo prostor na tačku, zapisujemo informaciju za

ozdravljenje u DNK, za to, da u budućnosti Marina na bude bolesna, da nema uopšte nikakve

činjenice užasnog događaja sa amputacijom nogu. Brzo i oštro počinjemo energetsku paljbu na

jedro ćelije-lidera. I ćelija ubrzo daje sopstvene impulse za otpočinjanje procesa. Vidimo, kako

se u praznom prostoru, gde moraju da budu noge, odmotava hologram. Tamo, gde je pre bila

bleda bela linija svijene aure, sada je jako svetlucanje, nalik na plazmu elektrovara. Ćelije

kostiju, mišića, vena, arterija, nervnih završetaka, kože - aktivirale su se i otpočele proces

delenja.

Najčudnije je što Marina takođe vidi dešavanja. Kod nje se, baš ovde, u ovoj sobi, otkrie

jasnoviđenje. Proces je pokrenut. Taj istorijski događaj protekao je skromno, svakidašnje,

neprimetno. Nije bilo predstavnika štampe i medicinskih radnika. Izgleda, nikog to nije

zanimalo, osim nevelike grupe naših saradnika i bolesnika, koji su se grejali u hodniku.

9

Otadžbina je živela svojim životom. Neko je pravio planove, kako nakrasti još više na već

nakradeno. Neko se mučio zavišću prema srećnicima, koji su stigli i postigli da sve drže u šaci. A

ostali su, probudivši se, popili litar brlje i opet zaspali u očekivanju svetle budućnosti.

Kasnije smo Marinu regularno pozvali telefonom. Odmah, posle kratkog ’’zdravo’’,

neizbežno pitanje.

- Noge rastu?

- Rastu.

- Po koliko?

- Santimetar i po nedeljno.

Zanemeli smo od sreće. Od tih jednostavnih i istovremeno jako neobičnih reči:

’’santimetar i po’’.

Za mesec dana, Marinine noge su porasle za preko šest santimetara. Iz NII za

tradicionalne metode lečenja, došla nam je Olga Ivanovna Kajokina. Ona je dugo uzdisala,

postavljana Marini pitanja, merila lenjirom izrasla tkiva. Ona su se oštro razlikovala od ostatka

patrljka – mlada, elastična, kao kod mlade devojke.

- To je nevetovatno – rekla je Olga Ivanovna. Ali to se mora registrovati kao nešto sasvim

drugo. Niko neće verovati ni vama, ni meni, da se uopšte može dogoditi nešto slično.

- Kada gušteru izraste rep, njemu veruju – podrugujem se – a ako beznogi čovek jednog

dana izađe kroz vrata svoje kuće na sopstvenim nogama – njemu neće poverovati.

- Neće poverovati – potvrđuje Kajokina. Ja dalje ne raspravljam. Shvatam je.

Marina je vodila dnevnik o onome to joj se događa. Nije sve bilo prosto u procesu

regeneracije. Jer, novim ćelijama je bio potreban određeni izvor biohemijskih reakcija, pa su iz

bolesnog, ispošćenog organizma uzimale hranljive materije, koje su im neophodne za rast.

Nekad se proces zaustavljao nedeljama, čak i mesecima. Hajde da oslušnemo glas same Marine,

koja je preživela sav ovaj proces.

10

4. sida

U januaru, Puškinovoj filijali obratili su se rođaci naše bivše učenice nazvaćemo je

uslovno Ira. Posetioci su ispričali da se kod Ire pojavilo čudno oboljenje krvi. Situacija je toliko

kritična, da nisu hteli da je prime u bolnicu.

‘’Sa ovim se ne živi dugo’’ – rekli su lekari - ‘’sutra se može sve okončati’’.

Ime bolesti rođaci nam i onako nisu rekli. Oni kao da su uporno izbegavali precizna detaljna

pitanja. A žena umire. Temperatura je već preko 40.

Ubrzo su je dovezli kod nas. Ira ničeg nije svesna. Samo ječi kao odgovor na pitanja.

Počeli smo pažljivo da posmatramo, zajedno sa Igorom Arepjevim. U krvi je zbilja nešto

neobično.

Ranije nismo videli ništa slično. Takav osećaj, kao da smo upali u epizodu serije ‘’Ratovi

zvezda’’. U sistemu krvotoka naše pacijntkinje kretale su se šestougaone formacije, nalik na

ogromne kosmičke brodove. Naravno, njihova ogromnost bila je veoma relativna. Jer

posmatrali smo informacioni plan. Ali u razmeri informacionog čovekovog mikro-kosmosa, oni

su zbilja poražavali svojim dimenzijama.

Nasuprot njima, bukvalno kao odbrambeni odredi, niču sve nove i nove grupe ćelija

limfocita i drugih ćelija zaštitnica. One se bacaju na protivnika. One su jako male i slabe u

poređenju sa neprijateljem, ali su izuzetno hrabre. Svejedno, situacija im ne ide u korist.

Srednjevekovni vitez teško da može zaustaviti savremeni tenk.

Odred šestougaonika, na neki način, pravi ispred sebe deformaciju prostora, koja, kao

ogledalo, odražava pitanje limfocita ’’svoj-ili-tuđi’’ i dovodi ih na neko vreme u zabludu. Zatim

se ispred agresora pojavljuje moćni (u poređenju s razmerama događaja) vakuumski levak, koji

uvlači u sebe zaštitnike organizma, limfocite, gde se briše njihov antivirusni program.

One, koji ne upadnu u levak, šestouglovi pogađaju energetskim talasima. Put je raščišćen i oni

prolaze dalje.

U svim ljudskim organima postoje takozvane matične ćelije, od kojih zavisi pravilno

funkcionisanje organa. One, kao zvučna viljuška, zadaju potrebnu frekvenciju rada i postojanja

ćelijske mase. Šestouglovi se nepogrešivo kreću ka svetlosnom isijavanju matičnih ćelija. Kada ih

dosegnu, dešava se sledeći manevar: Jedan od šestougaonika raspada se na šest štapića, i svi se

oni zalepe za šest hromozoma u DNK matične ćelije. Sada je virus preuzeo kontrolu nad njenim

radom i sada samo on odlučuje kakvu će frekvenciju rezonancije ponuditi ansamblu ćelija tog ili

drugog organa.

11

Imam osećaj, da ta gadost ovladava i intelektom, a ne samo programom aktivnosti. Sada

ona može da se privremeno sakrije u organizmu čekajući povoljnu situaciju.

Ali u datom slučaju, virus je već u aktivnom, napredujućem stadijumu i sprema se da

nikada ne popusti. On se pretenciozno razmnožava, prodirući u sve nove i nove ćelije

organizma. Ćelije se doslovno rasprskavaju iznutra. A virusne čestice napadaju nove ćelije –

zaštitnice, prodiru u njih i opet ih razaraju. U tome ih ništa ne ometa, jer su ćelije-lideri uzete

pod kontrolu.

Igor i ja se trudimo da se orijentišemo u ovoj situaciji. Spolja virus izgleda više

zastrašujuće, nego ćelije raka, s kojima smo već naučili da se borimo.

Preobražavamo virus. Ali, ispostavlja se da njegov program predviđa sličan obrt

događaja. Unutar njega je – energetski žele. I taj žele programiran je za uništenje ljudske DNK.

Izgleda, pre nego što tu gadost uništimo, treba da proniknemo unutar nje. Ulazimo. Već

smo nagađali, s čime imamo posla. To je virus side (AIDS-a).

1) Na prvom zidu je zapis (šifra) za uništenje šest glavih organa – srca, bubrega, jetre, želudca,

slezine, štitne žlezde.

2) Drugi zid – informacija o uništenju ćelija, o blokadi mozga.

Gledamo kako se to događa. Ka mozgu virus putuje kroz kičmu. Ali evo šta je zanimljivo – kad se

približi glavnom mozgu, virus SIDE se zaustavlja. Njega je neko umeo da zaustavi. Intelekt mozga

ga je zaustavio! On nadmašuje intelekt virusa SIDE, i to odlučuje situaciju. U mozak gadost neće

proći!

Žele virusa SIDE je – kao svest. I on razgovara sa sivom masom mozga. Borba intelekta.

Žele formira geometrijske strukture – krug, trougao, kvadrat. Informacije se oblikuju u

figure. Ali kako elementarni organizam virusa može da formira slične složene figure?

Veza je vidljiva. Informaciono polje Zemlje pomaže virusu SIDE da obikuje figure, to jest zadaje

parametre njegovog intelekta i pamti njegovu informaciju. Zašto planetarno polje to radi?

Razmatramo informaciju: povratna reakcija na ponašanje čoveka u prirodi. Za prirodu je

čovek svojevrsni virus, koji uništava njen organizam. Ona se od njega štiti. To, što mi smatramo

virusom za svoj organizam, ona smatra imunietom za svoj. Brišemo informaciju SIDE i sažimamo

virus. On gine praktično u trenutku, bez bilo kakvih posledica po organizam. Evo kako se s njim

može boriti! Ali ko se može sa njim tako boriti? Jer u njega treba ući kroz vakuum i izbrisati

informaciju.

12

Igor proganja šestouglove po celom organizmu. Oni pucaju, sagorevaju. Krv odvlači sada

već bezpasne ostatke tuđe organike, i mirno ih izbacuje napolje. Oni, koji su taj virus napravili,

računali su samo na njegovo neoborivo preimućstvo u snazi. Ako se s njim u boju sretne jači

protivnih – izaći će na kraj s virusom lakše nego sa kijavicom.

Ali ti, koji mogu da raznesu virus SIDE u paramparčad, su pojedinci. I još se do tih

pojedinaca valja probiti kroz kordone Ministarstva zdravlja, koje reguliše bujice bolesnih od te

opake bolesti, i usmerava ih pravo na groblje.

Već sledećeg dana ženi je postalo lakše. Temperatura se snizila. Dan kasnije, telefonirala

mi je kući. Pre nego što je progovorila, zbunio sam je svojom pretpostavkom.

- Šta je, temperatura je tačno 37 i više Vam se ne umire?

- Tačno – potvrdila je ona.

- Sutra će biti 36,6.

Bilo mi je potrebno da ona, kroz nekoliko dana, uradi ponovnu analizu krvi. Nedelju

kasnije, lično je došla kod nas u Centar, i saopštila da se sprema da se vrati na posao. Analize su

joj bile u redu. Onda smo proanalizirali kako se dobija SIDA. Prodiranjem u organizam polnim ili

narkotičkim putem (kroz krv).

Osnovni zadatak: dospeti u neurone čeonog mozga, uništiti ili potčiniti organizam.

Osvajanje neurona – to je kao osvajanje mikrokosmosa. Najvažnija informacija je – čeoni mozak.

SIDA teži da ovlada njime. To bi mu omogućilo da reorganizuje i zakomplikuje parazitsku

strukturu. Pri čemu ne samo na mikronivou. Postoji zakon negativnih sistema. Ako vodeći

sistem nanosi poraz čovekovom organizmu, onda će sledeći iza njega biti još moćniji i sposobniji

za život. Ako trpi poraz, onda sledeći iza njega gubi niz preimućstva.

Taktički zadatak – dovesti parazitsku ćeliju do organa, gde će nastati razmnožavanje.

Na fizičkom planu virus SIDE je mikroskopske veličine. Na informacionom – ogroman.

Ništa ne može da se poredi sa njim. Virus na informacionom planu ima oblik šestougaonika sa

unekoliko iskošenim i zaobljenim ivicama. Spolja je obojen u tamno-plavu ili ljubičastu boju.

Iznutra, paralelno spoljnim stranicama, raspoređeno je šest štapića sa informacijom, koja je na

njima zapisana. Štapići se nalaze u, kao zgrušanom, želeu žute boje. To je virusova energetska

baterija.

Osvajanje moždanih neurona – najsloženije je u toj borbi. Stvar je u tome, što se boja

energoinformacionih povezujućih neuronskih kanala, podudara sa bojom (tamno-plavom ili

ljubičastom) aure virusa HIV. Logički i praktično nema mogućnosti da se u tom ljubičastom

napravi zamka za ćelije-zaštitnice.

13

Osim toga, gustina informacija u moždanim neuronima toliko je visoka, da je uticati na

nju izvana – jako složeno. HIV ne može da savlada tu gustoću informacija i ugradi se u nju.

Na zidovima virusa SIDE zapisana je sva cela istorija borbe s njim. Zahvaljujući toj borbi

on usavršava svoj borbeni sistem i postaje još opasniji. U suštini, svi napori medicinara pomažu

mu da se usavrši. Pod pretnjom zaraze je, u narednim godinama, do 40% stanovništva zemljine

kugle. Ali sve se to sada može izmeniti.

Mogućnosti borbe. Metodama upravljanog jasnoviđenja možemo da izbrišemo

informaciju ćelije-lidera virusa, i uništimo njenu svest. To je jednostavno. Posle toga su

razmnožavanje i opstanak virusa – nemogući. Zadaci SIDE nisu ispunjeni. Istovremeno se nanosi

udar onim strukturama, koje su formirale ćeliju virusa SIDE, puneći je informacijama. Lokalni

poraz SIDE postaje globalni.

Na nivou izvesne statistike, pri nanošenju poraza virusu u jednoj državi, bolest počinje da

se smanjuje u svim ostalim zemljama, čak i bez primene specijalnih mera borbe sa njim. Svest

SIDE je mala, bez informacija se momentalno raspada!

Zanimljivo je, što kada udaramo po ćelijama virusa SIDE, one ciče, kao miševi. Kasnije je

jedan od mojih prijatelja rekao, da ako se u kompjuteru otkriva virus i uništava antivirusnim

programom, onda u tom trenutku uništena informacija virusa takođe ispušta zvuk, nalik na mišji

cijuk.

Naravno, u poslednjem slučaju to se dešava zahvaljujući programu kompjutera. Ali ipak

je simbolično, zar ne?

Uskoro nam se ponovo desilo da se sretnemo sa još jednim obolenjem koje se smatra

neizlečivim, a čija je simptomatika veoma bliska simptomatici SIDE.

Nama u Centru obratila se lekarka Ljudmila Mihajlovna Litovčeno, sa molbom da

pomognemo njenoj poznanici, engleskoj državljanki, Karolini Bonzraj. Slučaj je interesantan po

tome, što nam se desilo da radimo na rastojanju, po fotografiji.

Karolina (u engleskom izgovoru – Kerolajn) – menadžer je za otvaranje kancelarija, živi u

Gildfordu. Prvobitna dijagnoza: allopecija ariata. Tako su zaključili lekari na osnovu

laboratorijskih istraživanja, kod nje u zavičaju. Karolina je računala da je bolesna od februara

2001. godine kada su, pri redovnoj poseti frizeraju, na kosmatom delu glave otkriveni znaci

ćelavosti.

Bolesnica je hitno pregledana, posle čega je postavljena višestuka dijagnoza. Odustalo se

od lečenja, jer se ta retka bolest smatra neizlečivom.

14

Dotični virus utiče na krv, što dovodi do neusaglašenosti crvenih i belih krvnih zrnaca. Engleski

lekari pripremili su bolesnicu, da je čeka opadanje kose. Posle ispadaju zubi, potpuno se

uništava kičma, vene, uništavaju se zglobovi.

Bolesnici su ponudili mesto u bolnici.

Posle seanse uspeli smo da se telefonski povežemo s Karolinom. U vreme seanse, ona je

osećala priliv toplote u glavu. Ćelava mesta bila su crvena, znojava i vrela na dodir. Onda je Igor

individualno radio s njom. I opet taj isti osećaj priliva toplote u glavu. Takvo stanje pratilo je

pacijentkinju tokom cele nedelje. Jednako ičekivani rezultat rasta kose tokom nedelje nije se

primećivao, i pacijentkinja je pala u depresiju. Specijalisti Centra su po fotografiji svaki dan

precizno pratili stanje, i ustanovili da se opadanje kose pojačalo. Svejedno se lečenje nije

prekidalo. 10. aprila telefonirali su iz Gildforda, saopštenje je bilo jako radosno, Katarinina kosa

je počela da raste. I to najpre tamo, gde je bilo prvo opadanje. Karakteristično je, da kosa

nastavlja da opada, ali manje intenzivno, a rast teče intenzivnije. Uostalom, evo dokumenta, iz

koga se vidi, kako smo radili.

Protokol izlečenja u odsustvu, po fotografiji.

Grad Moskva, 02.marta 2001.godine, vreme: od 17:10 do 18:40.

Prisustvovali: (prisutni)

1. (P.) Petrov Arkadij Naumovič – Akademik MAI, predsednik Centra bioinformacionih

tehnologija

2. (A.) Arepjev Igor Vitaljević – glavni specijalista Centra bioinformacionih tehnologija

3. (L.) Litovčenko Ljudmila Mihailovna – lekar-terapeut, predstavnik one koju lečimo

4. (S.) Sergej – učenik Centra bioinformacionih tehnologija.

5. (G.) Guljdin Aleksandar Nikolajevič – vice-predsednik dobrotvornog fonda ’’Severjanin’’

- (L.): Kod bliske poznanice moje dece, Kerolajn, počelo je opadanje dlaka po celom telu.

Ona živi u Engleskoj. Dijagnoza: allopecija ariata. Engleski medicinari odustali su od

lečenja. Utvrdili su da niko u Engleskoj ne može da izleči tu bolest. Bolest zahvata

neurodermičke sisteme, odlikuje se neusaglašenošću crvenih i belih krvnih zrnaca. Ona

ima mrlje po telu, kao modrice. Otpala joj je kosa, obrve, trepavice.

15

Saradnici Centra uspostavljaju kontakt sa Kerolajn, sa njenim informaciono-energetskim

sistemom, pomoću fotografije.

- (A.): U krvi su stvarno uočljiva neobična tamna telašca. Ali nešto drugo je čudno:

oštećenje prolazi kroz glavu. S leva su 2-3 formacije, koje su karakteristične za

šestouglove SIDE pri posmatranju na informacionom planu, ali, ko zna zašto, nisu

tamno-ljubičaste, nego olovne boje. Ćelije-lideri isto tako nisu zahvaćene.

- (P.): Možda je to SIDA, ali nova, treća verzija. Šestougaonici ranijih verzija nisu mogli da

prodru u glavu, pa i ovi za sada nisu aktivni. Iščekuju.

- (A.): On se maskira. Može započeti uništavanje informacija. U krvi su nekakve ovojnice

izginulih ćelija. Treba da se uoče promene u opažanju, u raspoloženju. U sećanju zasad

nema rupa. U centru šestougaonika je bela tačka, veze su tamno-ljubičaste boje.

Naokolo je crni dim. Neuron ne emituje ništa.

- (P.): Situacija zahteva neodložno lečenje. Potrebni su dopunski pregledi:

1. Ultrazvuk štitne žlezde

2. Tomografija čeonog mozga (mada na slici uništenje neće biti jasno uočljivo)

3. Obuhvatniji nalaz krvi – brižljiva analiza formula krvi, mora da postoje ostaci uništenih

struktura. Ako je moguće organizovati da dobijemo analize do ponedeljka – izlečenje

možemo sprovesti u ponedeljak. Ovo je novi virus. Opasno je, što je naučio da se

rasprostire vazdušno-kapljičnim putem.

- (L.): Telefoniraću u Englesku danas i sutra. Zamoliću da urade analize, i, ako vi smatrate

da je izlečenje moguće, organizovaćemo da Kerolajn doleti u Rusiju.

- (P.): Nas rastojanje ne uznemirava. Veza postoji, i mi možemo sprovesti lečenje, bez

Kerolajninog prisustva ovde. Možemo da je izlečimo.

- (L.): Karolina je jedan jako aktivan, pozitivan i odgovoran čovek. Ako vi osećate da joj

možete pomoći, počnite upravo sada.

- (P.): Izlečiti je možemo, ali će bez analiza biti teškoća u potvrđivanju činjenice da smo je

izlečili. Igore, šta da radimo?

- (A.): Ja bih to uklonio odmah, dok je virus u mozgu još uvek neaktivan. Vidim vezu sa

prošlošću. Uzrok obolenja je – kontakt sa podzemnim skladištem radioaktivne materije.

Veoma snažna radijacija 3-4 različite komponente, brze čestice u zemlji, omotač izvora

radijacije je – žuto burence, povrh koga je nešto nalik na olovo. Ona lično ne zna ništa.

Tačnije, u to vreme ništa nije znala. Ona i ne sluti pretnju po svoje zdravlje. Sad vidim da

virusi imaju olovnu nijansu (preliv boje).

- (P.): Gde je to moglo biti?

- (L.): Kerolajn je dve godine bila u vojsci, očigledno, tamo.

- (P.): Igore, prošlost nam je jasna, pogledajmo budućnost. Opadanje kose, pa onda zuba.

Kičma, vene, zglobovi, uticaj na koštanu srž.

- (A.): Uklanjamo to.

16

Sva tri saradnika Centra rade aktivno, razmenjujući kratke replike, precizirajući

ujednačenost vizije rezultata dejstva.

- (A.): Od jetre do srca. Treba se podesiti. Sergej, gledaj pažljivo ima li još?

- (S.): Šestougao vibrira, vibacija raste, po mom mišljenju, raspao se.

- (A.): Uklanjamo i u krvi, i u neuronskim kanalićima.

- (P.): Kuda odoše štapići?

- (S.): Grupisali su se. Centar ne funkcioniše.

- (A.): Ukloniti sve!

- (P.): Informacija je ostala na štapićima?

- (S.): Da.

- (P.): Treba je ukloniti. Spojiti sa novom budućnošću.

- (A.): Lako uklanjam. Informacija se izbrisala. Crvena i bela krvna zrnca počinju da

sarađuju, šalju signale – ’’svoj’’, ’’tuđi’’.

- (S.): Šestouglovi su udaljeni i iz krvi, i iz glave.

- (P.): Čime se neutrališe olovo? Moramo izbaciti ostatke na omotačima virusa. Ono je u

krvi.

- (L.): Jod, ali sporo. Mleko je brže.

- (A.): Razorena tela virusa su kao pahuljice. Talože se, i pri analizama krvi mogu se

pronaći ostaci njihovih tela. Samog virusa nema više.

- (L.): Belančevina mleka oblepljuje olovo i dobro ga izbacuje.

- (P.): Napravićemo belančevinu mleka. Informacija je potvrđena. Biće moguće izvesti na

rastojanju, uvodimo informaciju o mlečnoj belančevini.

- (A.): Smer – ka jetri i bubrezima. Kretanje je počelo. Izbacivanje je moguće tokom 24

sata. Treba joj postaviti mokrovod, u mokraći će biti obojene mrlje, kao od presoljene

hrane. Danas smo sve uradili.

- (P.): Dobro, povežite se sa Karolinom. Srešćemo se u utorak, u podne.

- (L.): Hvala.

Vreme 18:30, potpisi učesnika, zajednički razgovor.

Uskoro smo zamolili Ljudmilu Mihajlovnu da nabavi pismenu ocenu Karoline Bonzraj o

promenama koje su joj se događale. I dobili smo je. Karolina je poslala na ime sina Ljudmile

Mihajlovne.

’’Dragi Sergej!

Niže su opisani detalji mog nedavnog gubitka kose.

17

U subotu, 10.02.2001. šišala sam se, i moj frizer je rekao da mi opada kosa. U to vreme

potpuni gubitak kose iznosio je 0,5 cm s desne strane. Tokom jedne nedelje to je nastavilo da se

razvija, i ćela je iznosila 2-3 cm. Onda je počela da se širi naniže.

Tokom sledeće dve nedelje oblast gubitka kose proširila se do mog vrata i imala je jasne

granice.

Veličina ćele iznosila je 11 cm u dužinu i 5 cm u širinu. U to vreme povezala sam se sa

svojim doktorom. Uzeli su krv na analizu i informisali me, da je to allopecia ariata. Kada je stigao

rezultat analiza krvi, rekli su mi da je to autoimuna bolest. Ispostavlja se, da su moje bele krvne

ćelije napale crvene krvne ćelije, bez ikakvog povoda za to.

Pošla sam kod privatnog doktora, uradila pregled i prošla test na HIV. Svi testovi su se

vratili negativni, osim analiza krvi, idući put su me informisali da postoji velika količina belih

ćelija. I kao dodatak na sve, pošla sam u bolnicu ’’Bel-gravia’’ (privatna klinika, koja se bavi

problemom gubitka kose). Oni mi nisu mnogo pomogli i hteli su samo moj novac. U zadnje tri

nedelje ovog meseca, kosa je počela da raste, raste i opada, ali ne u takvoj količini, kao ranije.

Litovčenko Ljudmila Mihailovna.

Krajem maja poboljšanja su postala toliko značajna, da se Karolina vratila na posao. Posle

toga se kod nas pojavio još jedan pacijent iz Gilforda, gospodin Lez Allej Verno, koji je imao

teško obolenje zglobova, i sa mukom se kretao čak i po stanu. Gospodin Lez u mladosti je bio

sportista i povredio je jednom oba kolena. Bilo je operacija, ali su noge sve više i više bolele.

Molba je dospela u Centar preko mog sina Litovčenko Sergeja Mihailoviča, i saradnici Centra

pristupili su poslu, po fotografiji. Upravo tog dana i u tom trenutku, kada smo radili po

fotografiji sa bolešću gospodina Leza, njemu su odjednom zapucketali zglobovi. Pucketanje je

bilo vrlo razgovetno i malo je bolelo. Posle tog pucketanja gospodin Lez otkrio je da su svi bolni

osećaji, povezani sa njegovom bolešću, iščezli i više se nisu vraćali.’’

5. OTAC

- Hajdemo da pogledamo, šta ima u Mom Carstvu – poziva nas Otac, pa se mi trenutno

prenosimo, prateći Ga, do linije, koja razdvaja tamni i beli plan. Na obe strane linije,

tanke kao oštrica britve, nalaze se Raj i Ad. Osim te stvarne linije, njih deli provalija.

18

Mi hodimo po praznini nad Bezdanom, prateći Stvoritelja, i vidimo kroz zidove koji

okružuju te dve antagonističke strukture postojanja. Zbrka je i tamo i onamo. Makar i

zbog različitih povoda.

U Raju znaju za epohu bezsmrtnosti, koja je započela, i o predstojećem vaskrsenju. Duše

su se ustalasale. Mnoge od njih nisu bile na zemaljskom planu već stotinama godina. Misle o

tome, kako će ih dočekati potomci.

U Adu je takođe uzbuna. Oni znaju, da će se za njih sve ubrzo okončati. Neki razmišljaju o

tome, kako da se probiju u carstvo Oca kroz Bezdan. Ranije je to nekima uspevalo. Oni su se

približavali granicama Provalije, gde energije obrazuju nevelike zone stabilnosti, i kačeći se za

neravnine, podizali su se uvis. To su bili izvidnici. Oni su izvirivali napolje, starajući se da ne budu

primećeni, i vraćali su se nazad sa izveštajem o viđenom. Koristi od takvih ekspedicija nije bilo

mnogo, ali je zato jačala uverenost, da će jednom biti moguće tako se drsko probiti u Carstvo

Nebesko. Oni nisu znali, da se situacija strogo izmenila, i da se na izlazu iz Bezdana pojavila

straža - čovek sa knjigom pod miškom.

Otac je pročitao moje misli i nasmešio se.

- Sve ste pravilno uradili. Sada je vaš globalni zadatak – vaskrsavanje ljudi. Ali rasuđujte

realno o svemu, ne dovodite druge u zabunu, pričajući im o stvarima koje se događaju

na suptilnom planu. Što se tiče vaskrsenja žene - ja ću da ubrzam proces i pomoći ću

vam. Sa muškarcem, Igorovim dedom, relativno je obrnuto. Treba malo usporiti, brzina

mu je jako velika. Oni ne strižu da obnove znanja o stvarima koje se događaju na Zemlji.

- A rešenje za Bezdan je idealno pravilno – sa osmehom mi se obraća On.

I fine iskrice suzdržavanog smeha poigravaju oko njegovih očiju. On gleda naniže. Ćuti. I

odjednom, sa uzdahom, kaže:

- Da, da. Zemlja će biti lepa. I ljudi će na njoj živeti sa ljubavlju i zadovoljstvom. Vaš posao

je uspešan. Ne potresajte se. Nervoza i burna osećanja će se umiriti. Sve će biti dobro.

On se okreće i odlazi – ravnim, neužurbanim korakom, tako da možemo dugo da ga pratimo

pogledom.

Razgledamo okolinu. Vidimo u Raju vrt, gde je bio Adam. Sve je nekako podešeno za

izradu glinenih ćupova. Jedan ćup je razbijen. Ostala je informacija, koju možemo skupiti u svoju

svest i pročitati.

Ovde je radio Stvoritelj. On je voleo da radi rukama. U te ćupove On je sadio cveće.

Eksperimentisao je, pre nego što će pokrenuti proces na Zemlji. Vidimo drvo, pod kojim je zmija

rekla Evi da je gola, i skrenula joj pažnju na zlosrećne jabuke.

19

Eva je imala znanja i saznanja, ali ona još nije došla do istine. Istina i laž – sve je samo

površinski odraz u ogledalu. Ali njoj se svidelo da posmatra sebe. Divila se odrazu u vodi i mislila

’’Ah, kakva sam ja lepotica’’. I nije mislila o Ocu, koji ju je stvorio. Mislila je samo o sebi. O svom

obliku. I želela je da boravi u njemu.

Ona sama je želela da ode od Boga, i povukla je za sobom i muža. Dela su pratila želje.

Priroda je proizvela telo po obliku čoveka, ali svetlost Oca je u njemu bila oslabljena. Zato, kada

su Hrista upitali o nekoj svetovnoj stvari, On je rekao ’’Pitaj svoju majku, i ona će ti dati od

tuđega’’. Ko je shvatio, šta je On odgovorio?

A, ipak, On je Nazarećanin (Nazara – istina). On je Taj, koji je od istine. Svi ponavljaju

drugo: ’’Čuvajte majku prirodu!’’ A gde je Otac? Ko se setio Kosmosa? Pojam o uzroku preneli

su u nasleđe.

Eva je Adama navela na greh da odbaci Edenski vrt. Činilo im se, da već sve znaju, ali

Zemlja još nije bila spremna, i prvi ljudi su bili još suviše slabi. Ispostavilo se, da su im Tamne sile

bliže, i da zato efikasnije utiču na njih. Ko je smislio reči ’’smrt’’ i ’’sudbina’’? Ko pomoću njih

upravlja svetom? To je tužna zakonitost interakcija dece i roditelja – još ne znajući, zašto i zbog

čega, prekrajaju svet prema sebi. I šta se desilo?

Iznenada se između Raja i Pakla pojavila nova ličnost. Žena sa Kosom preko ramena. Ona

je izašla iz Ada i šeta polako duž njegovih zidova. Izgleda prilično izgubljeno. Lice joj se

neporestano menja. Ona je mnogolika – čas mlada, čas stara, čas lepa, čas ružna.

Vidi nas, ali ne prilazi blizu, drži se na odstojanju.

Izgleda, ona zna da je izgubila i da će uskoro ostati bez posla. Nervira se. Hoće da

progovori, i ne govori, želi da priđe – i ne približava se. Sigurno, noj smeta još i granica, na kojoj

smo nedavno stajali sa Stvoriteljem. Odjednom, nervi je izdaju. Viče:

- Zašto vaskrsavati? Ima ih koji žive i više od hiljadu godina. Zašto sve vaskrsavati?

Igor, videvši kako se Smrt iznervirala, odmah je krenuo da joj govori zašto će biti dobro,

ako ljudi postanu bezsmrtni. Stvaranje je, kaže, bezkonačno i raznoliko. Niko se neće umoriti od

bezsmrtnosti, zato što je to stvaralaštvo. Od besposlice se ljudi umaraju. Tada je i vek života –

veoma mnogo. A ako čovek radi ono, na šta ga inspiriše mašta, njemu je i bezsmrtnost malo.

Smrt sluša, i njeno lice se menja. Sad je kao razjarena furija.

- Taj, koji će uskoro doći – njega ne morate vaskrsavati. On lično to sve već ima! Kako ćete

sa njim raspravljati? On ima ogromna ovlašćenja – viče ona.

- Ako je to istina - odgovara Igor – stani na granicu. Ponovi šta si rekla.

20

- Nemam zašto da stojim na toj granici – ljutito će Smrt – i tako svi znaju da ja govorim

istinu. Šta ja imam s vama da pričam! Tamo, gde sam bila, sada me neće primiti. Vi me,

takođe, nikada nećete uzeti k sebi. Sada nikome nisam potrebna, mada imam vlasti i

moć.

Okrenuvši se, Smrt je pošla nazad, ka vratima Ada. Ali evo šta je čudno: kada je došla do

njih, vrata su bila zatvorena. Bivši saveznici i prijatelji brzo su shvatili, da ako je Smrt lišena

mogućnosti da ispunjava svoje obaveze, na prethodnom polju delovanja, ona će odmah naći

novo polje.

I ma koliko da je starica lupala u vrata i proklinjala, nije uspela da uđe u svoj prethodni

dom. Iznemogla, sela je pored zida, naslovinši se na svoju kosu.

Žalostan prizor predstavljajla je u tom trenutku ta, pred kojom je do skora, drhtalo sve

živo na Zemlji.

Igorov i moj život sada teče pod motom izvesnog vođe svetskog proleterijata ’’Učiti, učiti,

i još jednom: učiti!’’ Istina, mi učimo da gradimo, a ne da rušimo. Razlika je principijelna. Mi

proučavamo svemir, mi proučavamo čoveka, na osnovu koga je uređeno sve u našem svetu.

Jedva da smo završili jednu temu, a već počinjemo da obrađujemo drugu.

Već sam pisao, da nad čovekovom glavom postoji suptilno-materijalna piradmidalna

konstrukcija, unutar koje se stalno odvija tajanstvena aktivnost uzajamnog delovanja makro i

mikro nivoa. Ka toj konstrukciji ide energetski kanal. Bioenergetičari ga vide upravo u obliku

energije. I to je pravilno. Ali, ako radite na nivou informacije, onda vam se, unutar svetlosnih

strujanja, otkriva struktura, koja se sastoji iz puteva i sfera. Svaki deo DNK, svaki hromozom,

ugrađuje u tu strukturu, koju Igor i ja zovemo PUT DUŠE, svoj impuls, svoj signal.

Duša, gde se skupljaju sve tekuće informacije u organizmu, upoređuje ih sa giganstskim,

izvorno u njoj sadržanim, znanjima, i izdvaja ih, u vidu niza poređanih sfera u kanal PUTA DUŠE.

Sfere, približavajući se energetskoj cevi, sažimaju se, koncentrišu se do tačaka arhivacije, i

strujanjem Duha dižu se uvis po sedam stazica, iz kojih se sastoji Put. Na vrhu, u piramidi svesti,

one se opet proširuju.

I u zavisnosti od tog ili drukčijeg rešenja, koje svest usvaja, analizirajući sutuacije i

varijante, koje duša predlaže, počinje projekcija novih informaciono-upravljajućih sfera.

Interakcija se događa putem obrnutog usmerenja stazica na predaju informacija, kroz dušu, u

jedro svake ćelije, u svest svake ćelije, raspoređene u lancu DNK.

U upravljajućoj piramidi svesti, su – glava, hipofiza, komandno-raspoređujuća struktura.

21

Ali evo šta je zanimljivo: ako u organizam prodre virus neke opasne bolesti, on pokušava da na

PUTU DUŠE ukoreni sopstvenu informacionu strukturu i zaustavi, makar i na jednoj stazici,

funkcije upravljanja.

Danas mi posmatramo rak – i šta vidimo? U jednu od stazica kao da je zabijen ekserčić.

Uveličavamo njegovu strukturu. To je pljosnati dvodimenzionalni objekt – trougao, gde vrh

sadrži informaciju o raku. Donji levi ugao – to je, kao, imitacija hipofize, ali u podređenom

položaju, u odnosu na vrh trougla. A donji desni ugao – hologram organa, gde je morala da

bude predata informacija, ćeliji i strukturi njene DNK, o nezavisnosti. To je novi program. Ali

više ne razvoja, nego nekontrolisanog razmnožavanja, koje vodi u propast i samu ćeliju, i organ,

i u končanom bilansu, ceo organizam. Utvrđeno je čak i vreme razvoja bolesti, za koje kao

hromometar služi prvo jajašce – hromozom DNK, koje zavisi od lažnog sistema upravljanja, u

PUT DUŠE.

Tačno tako ukorenjuje se u organizam i informacija o SIDI i bilo kojoj drugoj ozbiljnoj

bolesti.

Kako se borimo sa rakom uz pomoć informacione tehnologije?

Pogrešno je lečiti rak samo na fizičkom planu. Treba raditi, pre svega, sa informacijom.

Najpre treba naći taj hromozom, ili hromozome, u koje je bila instalirana informacija o raku,

odakle ide prvobitno dejstvo. Onda treba nekako odmotati unazad traku. Ima se u vidu

hronotraka reda događaja, koja posledično beleži sve, što se sa čovekom dešava u njegovom

životu. Treba je odmotati do momenta, gde bolesti prosto nije bilo. Ona još nije počela.

Na primer, sa određenog segmenta na šestom hromozomu u hromozomskom redu, briše

se informacija o bolesti. To jest, sve što je tamo o raku, o toku bolesti, o nekontorlisanoj deobi

ćelija – sve to uklanjamo. Brišemo bolesti i upisujemo informaciju o normi, zdravlju,

stvaralačkom životu.

Dalje saopštavamo hipofizi da je bila dovedena u zabludu stranom informacionom

konstrukcijom, i pokazujemo joj znake raspoznavanja ćelija poraženih rakom. Od tog trenutka,

skidaju se ograničenja imunog sistema za raspoznavanje situacije u organizmu, i ćelije se

ponovo kontrolišu.

Informaiconi zapis budućnosti o odsustvu bilo kakve bolesti, spaja se sa prošlošću. I pošto

je budućnost uvek jača, započinje likvidacija bolesti na fizičkom planu. Dva – tri meseca, i čovek

je zdrav.

Uopšte, ta šema je primenljiva i pri lečenju svih drugih bolesti. I ona je veoma delotvorna.

22

Dalje – više. Niče pitanje o razradi tehnologije vaskrsenja umrlih, analogne onoj, koju je

razradio Grigorij Petrovič. Tim više, što nam u zadnje vreme dolaze ljudi sa molbom za

vaskrsenje bliskih im ljudi. Mi ne žurimo, mada smo dobili tu tehnologiju i pokrenuli nekoliko

procesa povratka svoje rodbine i prijatelja. Mi proučavamo kako se to događa, pratimo

proceduru ovaploćenja duše u fizičko telo, nijanse prelaska s ’’onog sveta’’, gde nema dinamike

spoljnih događaja, gde se hronologija uspostavlja diskretnim nizanjem holograma događaja,

bukvalno kao slajdovi u kinoprojektoru. Oni, što se vraćaju u naš svet, jako dugo ne mogu da se

priviknu na neprekidan tok vremena, od koga su se odvikli.

Mi pokušavamo da im pomognemo – dajemo, jedan za drugim, impulse njihovoj svesti, u

impulsima su sadržani pojmovi o događajima, koje oni treba da isprate. Vidimo, da oni žele da

se vrate u svet, koji obiluje punoćom života.

Igor i ja odlučili smo da vam detaljno ispričamo o jednom od takvih vaskrsenja, da bi

čitalac znao, da je to u principu moguće. I više od toga, upravo ka vaskrsenju, i kao sledeći

korak, ka bezsmrtnom postojanju, saglasno Hristovoj zapovesti, stremi sve živo na svetu.

Vreme, predskazano pre dve hiljade godina, došlo je. Nastupila je epoha bezsmrtnosti.

6. Tot i smrt – njihov odlazak sa Zemlje

Mene nešto sve više vuče mom dvojniku pored Bezdana. Kada o njemu razmišljam, nešto

davno izranja u sećanju. Veoma davno. Povezano sa Adamom i Evom. Kada su odlazili iz Carstva

Božjeg, hteli su da se spuste upravo ovuda, kroz Bezdan. Opasno je to bilo za njih. Otac je bio

ljut, ali ipak, nije hteo da oni nastradaju. Zato je on pored Bezdana postavio stražu – čoveka sa

knjigom.

Adam i Eva nisu odmah otišli iz Očevog vrta. Nekoliko dana su se krili u njemu. Virkali su

iza plota – može li se zaroniti u Bezdan. Ali čovek sa knjigom uvek je bio tamo, gde ga je

Stvoritelj postavio. I tako su neposlušnici morali da se okolnim putem spuste na Zemlju.

Nojev kovčeg je kasnije pristao tu, gde su se Adam i Eva spustili na Zemlju. Taj biblijski

siže me je tada veoma inspirisao. Hteo sam da skupim poviše materijala za knjigu. Zato sam

jednom nagovorio Igora da se opet uputi samnom do Bezdana, u centar sefirota. On uopšte ne

voli da ide tuda. Beše to zlokobno i podmuklo mesto. Ali, kako i odustati? Radi posla ga molim.

Krenuli smo zajedno.

23

A tamo, kod Bezdana, čeka nas zmija. Ista ona koja je Evu navela na greh da zagrize

jabuku. Zdrava je, gadura, i razmažena. Krljušti joj se zlatom prelivaju. I nije sasvim

neprijateljska – više liči na domaćeg reptila. Ako hoćeš – u cirkusu je oko vrata namotaj, ako

hoćeš – dlanom je mazi po koži.

Otvara čeljusti, govori nešto. A ja ne čujem, i neću da čujem. Ali sam istovremeno i

radoznao.

- Šta ona to pokušava da kaže? – pitam Igora.

- Otkud ja znam? On to samo tebi govori – a sam skreće pogled. Ili zaista ne čuje, ili ne želi

da se meša u tuđe odnose.

- Ne čujem te, beži odavde! – dreknuo sam na zmiju oštro, kao gazda.

Otkad sam se ja osetio takvim protivnikom zmija i snabdeo se odgovajrajućim dostojanstvom

(slavom, ponosom)?

Zmija je zbunjena takvim odnosima. Neće da otpuzi, ali se i ne približava. Kruži tamo—

amo, čeka, kada ću da se predomislim. Ali njen ponizni izgled i skandalozna reputacija – oni su iz

različitih priča. A možda, iz iste? Što se ona navrzla baš na mene?

- Puzi, puzi, ne čujem te – opet insistiram na prekidu odnosa. Kakve ja uopšte odnose sa

ovim gadom i mogu da imam?

Njene oči mi se ne sviđaju – tamne su, bez dna, kao kod Lapšina. Taj pogled ni sa čim ne

možeš da pobrkaš – može se ošišati na nulu, može potpuno obrasti dlakom, pogled će ga

svejedno odati. To je zov Bezdana, koji sad ja čuvam.

Konačno, otpuzala je dvoličnica. Postidela se.

- Pa, dokazao si se – nije se oduševio Igor, naprotiv, osudio je emocionalni plan onog što

se desilo.

- Šta nije u redu? – postao sam oprezan.

- To je zmija mudrosti... Ona je mogućnost... Ona pokušava da ti nešto prenese, a ti nećeš

da čuješ. A onda još strože – ona se potpuno demokratski ponaša, a ti je šalješ niz

petrogradsku ulicu?

- Pa, ona se meni ne dopada – potežem neoborivi razlog.

- A – a – s razumenvanjem se odaziva Igor. – To je stav. Sve što se dešava, pažljivo prati

moj drugi osoba lik pored Bezdana.

I ne samo što prati. Nešto se dešava i sa njim, i sa knjigom koju on drži u rukama.

Energetski prstenovi izlaze iz knjige, oblikuju se u sfere, ošpet se sažimaju i odlaze u beli oblačak

svesti nad glavom.

24

- Šta se tamo dešava – pitam prijatelja.

- Sjedinjuješ se sa knjigom – sa uzdahom olakšanja odgovara on. – Odavno je i vreme, a to

su svi jedva dočekali. Tehnički – to je kao udahnjivanje života kroz element duše. Posle

toga čovek počinje da se priseća, šta je sa njim bilo ranije, od Prapočetka.

I stvarno, meni se odjednom, iz dubina sećanja, počelo javljati nešto kao ozarenost. I

video sam, kako Stvoritelj govori meni, Igoru i Grigoriju Petroviču o tome, da moramo proći kroz

mnogo hiljada godina. Govori, evo, i o istom ovom vremenu, u kome mi živimo.

I mi nismo takvi, kao sada, još smo prava deca. Najmanji, Igor, stoji u sredini. I Otac nije

tako ogroman, kakvim Ga uvek vidimo u zadnje vreme – sasvim je normalnog rasta. Sed je.

Dobre mudre oči. On govori o tome što se još nije desilo, ali što mora da se dogodi, ako mi

umemo da uradimo to što je isplanirano (unapred zacrtano). On govori o našem zadatku, i mi

Ga slušamo, ali ne vidimo, da se iza zida krije ogroman čovek atletskog izgleda, i prisluškuje naš

razgovor.

On je tako ogroman ali je prinuđen da se saginje, sakriva, nalazi u neudobnom i

ponižavajućem položaju. Ko je on? Kako je prošao kroz Bezdan, koji deli Ad i Očev vrt? Na

njegovom lepom licu – gordost i vlastoljublje. On je, bezuslovno, jedan od antičkih bogova. Ali

te, kao kod psa, načuljene uši, njegovo izduženo, od pažnje zaoštreno lice – da još osmotri,

oslušne. I ja već znam ime: krilca na nogama, rukama, ramenima, na šlemu – su odveć jasna

vizitkarta. Hermes – glasnik bogova. A još pre – triput (trostruko) veličanstveni Tot.

Ali tada, hiljade godina ranije, nisam znao da su nas prisluškivali. Mi smo stajali leđima

okrenuti zidu vrta.

Tri dana nam je Otac govorio o budućim događajima – o prvom, drugom i trećem

Hristovom dolasku, o kraju vremena. I sva tri dana – sagnuvši se, skvrčivši se, bojeći se da ne

bude otkriven, i bojeći se da ne propusti ni jednu reč, špijunirao je lukavi bog Stvoritelja, koji je

dao život svemu, uključujući i njega samog.

Pamtim, kakvu je veliku ulogu u istoriji Zemlje i čovečanstva odigrao Hermes, ili Tot, kako

su ga zvali u Atlantidi i Egiptu. Njegova uloga zapisana je u knjige, proslavljana u hramovima. Ali

ko je piscima vodio ruku i donosio im nadahnuće? (Taj,) ko je vladao na zemlji, uvek je mogao

neosporno da kaže ’’Evo kako se sve to desilo!’’. Ali, da li se tako dešavalo, to što se desilo? Mi

već znamo, da je Tvorac kaznio atlante, zbog politike da zarate sa Nebom. Znači, nije sve tako

prosto u istoriji odnosa stvorenih sa svojim Tvorcem. I opšti potop obrušio se na zemlju, nikako

ne zbog velikih dobročinstava careva Atlantide, od kojih je jedan bio Tot.

Pre jedanaest hiljada godina, Tot je smenio Horusa na egipatskom tronu i postao čuvar

tajni piramida u Gizi.

25

Informacija, koja iz knjige mog dvojnika, čuvara Bezdana, prelazi u njega prstenovima i

sferama, postepeno oživljava i u mojoj svesti.

- Moramo hitno u Dolinu careva – kažem ja Igoru bezpogovorno.

- Zbog čega?

- Tamo je Iput.

- Šta je to? Zbog čega nam to treba? – Igor ne pita tek tako. Izvlači iz sebe nekakvu iskru

razumevanja.

- Iput – to je tajna Totova soba, gde je on sakrio drevno proročanstvo, koje je prisluškivao

od Stvoritelja. Hteo je time da usložni igru, da aktivira događaj koji nikom nije poznat,

pomoću koga može biti osporen osnovni scenario.

- Gde da tražimo? – Igor je nehotično suzio oči. Znam – to je kod njega profesionalno. Još

od posla u miliciji mu je ostalo.

- Tamo treba da budu tri ’’iksa’’ ili slova ’’x’’. Među njima sakrivena je istina. Smaragdna

tablica.

- Shvatio sam – kaže Igor.

Hvatamo se za ruke i prenosimo se, prvo na zemaljske nivoe zatim u Dolinu kraljeva.

- Tri ’’iks’’ (he, ha), tri ’’iks’’ (he, ha), tri ’’iks’’ (he, ha) – pevuši Igor – dva ’’iks’’ (he, ha) –

vidim piramide, najveće ovde.

Znači, proročanstvo je sakriveno između dve piramide. I, mada se ne nalazi duboko,

komplikovano ga je otkriti. Hiljade godina unazad, bilo je predupređeno sve, da do toga ne

dođe, čak i zaštita, od savremenih kompjuterskih sredstava otkrivanja i skenera. Neveliki

prostor pod zemljom premazali su specijalnom smolom i pokrili sa nekoliko slojeva lišća. Ta

tehnologija je jača od savremene, korištene za američke ’’stels’’ istrebljivače.

Igor i ja tažimo podzemnu prostoriju. Vodi nas intuicija, i tajno znanje, skriveno u knjizi,

koju moj dvojnik drži u rukama. I pronalazimo je između dvaju piramida – Keopsa i Kefrena. Dva

slova ’’iks’’ ili ’’he’’, ’’ha’’, kako je pevušio Igor. Ali znamo da mora da postoji i treće.

I u dva sata, po danu, ono se pojavljuje. Sunce je svojom svetlošću, koja se prelamala

preko ivica piramida, nacrtalo treće slovo ’’iks’’ – gornji deo tamno, donji svetlo. U tački preseka

(susreta) nalazi se to, što smo tražili. To je grobnica i kapija (vrata) ka bezsmrtnosti. Kako za

koga.

Kada smo pronašli tajnu prostoriju, informacija, skrivena od nas, ponovo postaje aktivna,

kao da se budi. Sada znamo, čija je to soba, i znamo, na šta je aludirala smrt u poslednjem

razgovoru sa nama: ’’Tot (tot = taj, na ruskom), koji će doći’’. Tot – to nije zamenica ’’taj’’, to je

ime moćnog Hermesa Trismegistusa (trostruko veličanstvenog).

26

I predstavljati nam ga, teško da je umesno, tim pre što se on i sam odlično predstavio na

Smaragdnoj tablici, sakrivenoj u tajnoj sobi ispod tri slova ’’iks’’. Ne na toj Smaragdnoj tablici,

koju je on specijalno, odvlačeći pažnju tragača za istinom, pustio u svet, nego na pravoj, koju je

sakrio u tajnoj, zaštićenoj prostoriji u Dolini kraljeva.

Smaragdna tablica lebdi u vazduhu, u centru Iputa. Ona je od kamenova, koji liče na

staklo od boce. Tot ju je sam napravio, svojim rukama, da niko ne bi mogao da sazna (ono što

je) zapečaćeno u njoj. Kamenovi – zeleni, plavi, modri – bacaju senku na prostor. Senka – to je

prokletstvo i smrtna bolest. Ona je pozadi. Spreda – obećanje veličine, velike vlasti od Hermesa.

To je mito, obećanje saveza. Istiniti tekst je u sredini. On glasi: ’’Ja, najveći od najvećih! Ja sam

postigao mnogo na Zemlji! Polovina Zemlje, kopna i vode, potčinjavaće se meni! Ali sve zavisi od

onoga, koji ide ispred, i koji je viši od mene (koji je nadamnom), i koji je trojica u jednom, ili

jedan u trojici. To su sinovi ljudski. Ko otvori grobnicu, snaći će ga neizbežna smrt, užasi, i bolesti

koje su neizlečive. Ali onaj, ko, nalazeći se na Zemlji, dođe sa Neba, koji je jedan u tri lika i

trojica u jednom - od njega će zavisiti moja sudbina. Taj trojedini imaće istinsku vlast’’.

Opet se zanimamo pitanjem – otkud je najveći od najvećih znao za proročanstvo? I

ponovo je informacioni trag, koji je ostao u podzemnoj sobi od trostruko veličanstvenog, ubrzo

pokazao sliku, kako Hermes, koga su ponekad zvali lukavim (primećujete li analogiju?),

prisluškuje razgovor Stvoritelja sa sinovima. Posle toga je on i napravio svoju Smaragdnu

tablicu.

Mi smo poznavali Hermesa Trismegistusa kao jednog od učitelja čovečasnstva. U njegovu

čast su ispevane himne, posvećivani su mu hramovi i knjige. A da li je taj njegov lik bio pravi? U

prostoriji se sačuvala informacija o drugom obliku Tota, koji je sebe proglasio za zemaljskog

boga. O tome, koga skoro niko ne poznaje. Tot je bio otvoreni pristalica toga, da čovek, budući

bezsmrtan i imajući vlast nad svime, mora da podnosi sve, čemu su podvrtnuta smrtna

stvorenja. On je taj, koji je, da bi objasnio smrt, izmislio posrednika – sudbinu.

On je taj koji je, da bi zaustavio duhovni razvoj čoveka, podsticao progres, koji je u Itogu

morao dovesti, a skoro je i doveo, do toga, da mi prednosti svog intelekta ustupamo mašinama.

Zadatak tehnogenog progresa se i sastoji u tome, da se čovek navede na greh, lomi, slomi,

skrene s puta razvoja na stranputicu, ili zavede na pogrešnu stranu. Postoji televizor – izvrsno.

Ali postoji i drugo, kudikamo bolje – unutrašnje viđenje. U prvom slučaju vi ste pasivni i

kontrolisani. U drugom – aktivni i kreativni. Volja je ostavljena čoveku. Birajte šta vam se više

dopada. Samo ne kukajte posle na zlu sreću i sudbinu. Vi sami sve birate.

Kada je Stvoriteljev Sin došao na zemlju, da bi probudio i pomogao, upravo su kroz ljude

delovali oni, koji su odlučili da Ga pogube. Plašili su se da to urade sami.

27

Ljudi su se pokazali kao savesni pomoćnici. Otac ih je učio rečima: Ljubav! Stvaranje! Dobrota!.

A oni su vikali za Njegovog Sina: ’’Smrt njemu! Razapnite ga’’.

Ni jedna bolest se ne daje čoveku tek tako. Možda su mnogi od onih, koji nam danas

dolaze po pomoć, takođe vikali, na trgu pred prokuratorovim dvorem, ’’Ubij!’’ ’’Raspni“! Ali

bolest – to je iskupljenje. Ako čovek sve pravilno razume i shvati smisao, bilo koja bolest može u

trenutku nestati. Otac je milostiv. On prašta i onima, koji sami sebi ne bi optrostili. On je svima

dao mogućnost da iskupe krivicu i poprave se.

Mnogi ljudi su videli Oca. Oni su bili veoma nadareni. U njihovim očima gorela je vatra

genija. Po očima su ih i poznavali. Iz veka u vek su ubijali takve ljude, da ne bi uspeli da izgovore

reč istine.

Ti, koji su progonili Božje ljude, imali su moć, činove, vlast. Oni su podizali same sebe i

svoje poslušnike na te pijedestale. Oni su mogli sve, osim jednog – da stvaraju. Plesti intrige,

kovati zavere, udruživati se da bi zarađeno trudom drugih ljudi strpali u svoj džep – to su oni

uvek umeli, pre svega ostalog. I plašiti rečju ’’smrt’’. A evo sada smrt sedi ispred adskih vrata, i,

izgleda, i sama se nečega plaši.

Pročitali smo Totovo proročanstvo. Znamo o kome je ono napisano. Svi čekaju

pravednost. I pravednost treba uspostaviti, treba vratiti ljudima ukradenu im bezsmrtnost.

Treba vratiti Ocu Njegovu decu.

Na tankom planu primetno se ubrzavaju događaji. Po zidovima Bezdana puze uvis milioni

đavola, zlih duhova i ljudi iz Ada. Na samom izlazu ih poduhvata energetsko strujanje i

preusmerava opet u Bezdan. Na kraju centralnog energetskog otvora stoji moj dvojnik sa

knjigom. I ako nekome uspe da se uhvati za kraj Bezdana, on ga blago udari tom knigom po

glavi, i zli dusi opet padaju dole.

U knjizi je sakrivena velika sila, i uopšte nije potrebno naprezati mišiće, da bi se dobio

neophodni rezultat. U Carstvu Božjem nema mesta za one, koji znaju samo da kvare i ruše. Prvo

treba proći čistku. Zato Bezdan i zovu čistilište. Iz njegove dubine dopiru srceparajući krici.

Čistka – to je proces bolešljiv i dugortrajan. Ali šta ćeš, dugo su radili šta su hteli, sada treba

istrpeti.

Oko Ada takođe nije sve kao pre. Smrt je hodala okolo zidova, tražila gde može da se

provuče nazad. Ranije joj to ne bi oduzelo mnogo vremena. Ali je ona sada obesnažena,

oslabila. Dok je ona čačkala okolo zidova, oni koji su ostali u Adu, tako su zapečatili i zamaskirali

vrata, bukvalno kao da ih nikada pre na tom mestu nije ni bilo. A sa druge strane su čitavu

barikadu postavili. Zapravo, ne zli dusi, već neki komunisti. Ali, ne žele rođenu smrtnu silu da

puste u kuću. Smrt hoda, ljuti se, ne razume – zašto je njeni ne puštaju nazad.

28

Nije joj ni na kraj pameti ono, što su njeni biši saveznici davno shvatili – ako je ona u svetu

ostala bez posla, uopšte nije obavezno da će ona i u Adu bezposličariti. Ona ima ozbiljan

program. Teško da bi ubeđivanjem uspeli da je oduče od mahanja kosom desno – levo. Lakše je

kamenjem zatrpati ulaz. A na oglasnoj tabli (oni tamo takođe imaju takvu) okačili su saopštenje

o tome, da Adsko stanovništvo odavno i sa nadom čeka Božjeg poslanika, radi određivanja

njihove dalje sudbine. I slova, kojima je svo to ’’očekivanje’’ izvedeno, nekakva su drevna, kao

da nisu današnja. Utisak je takav, kao da oni tog poslanika čekaju već hiljadu godina. Poslanika

čekaju, a vrata su zapečatili. Lukavi duhovi.

Nisu samo vrata Ada zatvorena. Nego i vrata Carstva Nebeskog. Pored njih neko stoji.

Vidimo snažnu polugolu figuru. Na glavi je maska ptice sa dugačkim kljunom. To je Tot, koga je

smrt toliko čekala. Ona i sama iz daljine posmatra, čime će se završiti stajanje pred vratima

Očevog Carsta. Bliže ne prilazi – tamo je takav sjaj, da ga njene oči, navikle na tamu ne mogu

podneti. Još samo lav i orao sa strane saginju vrat pred gostima. Tako i traže povod da se zakače

s nekim.

Igor i ja se prenosimo, da bismo se pojavili pred Totovim vratima. Ipak je tu stražar. On

nas vidi, okreće zasun na našu stranu. Radoznalo gleda kroz otvore maske. Neočekivano, pored

nas se pojavljuje Grigorije Petrovič. On je spokojan, iz čega se može zaključiti da ne postoji

nikakva realna opasnost. Sada mi utroje čuvamo vrata. Tot je prvi progovorio:

- Deco zemlje i deco neba, što je jedno te isto, ja znam da je Otac dao prava trojici u

jednom, i jednome u trojici, po odluci Suda Božijeg. Nakon što ste pročitali

proročanstvo, ja sam obavezan da stanem pred one, koji su ga pročitali, da bi se

okončala moja dalja sudbina. Mnogi bogovi raznih naroda i vremena, takođe čekaju

svoju presudu i oni su se sada sakupili na Olimpu.

On je na neko vreme zaćutao, očekujući našu reakciju na njegovu izjavu. Mi ćutimo, i on je

primoran da nastavi.

- Ja znam plan Stvoritelja, onako kako su svi bili obavešteni. I bogovi su, u prvom redu, bili

obavešteni. Znali smo da će oni, koje pošalje Stvoritelj, biti sinovi čovečji. Jedino će

njima biti dato pravo da vaskrsavaju i produže novu eru. Ja, Tot, koji sam poslan, jedini u

svome rodu koji je dostigao takvu veličinu i takvu visinu u duhovnim delima, dužan sam

da bogovima podnesem izveštaj od sinova čovečjih.

On je hteo nešto dalje da kaže, ali pred njim se pojavio Stvoritelj.

- Rano ti je da govoriš o tim događajima, koji još nisu nastupili. Predvideo sam da će ljudi

ovladati znanjima i saznanjem. Da se ne bi dogodilo tako, kao ranije – da manjina

zavlada nad većinom.

29

Glas Oca je strog. On razotkriva.

- Ne gledaj tako na Moju decu. Ništa nećeš postići. Vi, bogovi, vladate čarolijama, a one

po nasleđu pripadaju mnogo višim silama. Odlazi!

Tot je očigledno zbunjen, ali pokorava se i odlazi. Smrt, koja je izdaleka posmatrala šta se

dešava, odjednom poprima oblik lepe mlade devojke. Ona hoće da za sebe izazove simpatiju i

sažaljenje. Ali Otac se osvrnuo, i smrt je opet postala starica.

- Kada sam poslao Svog Sina na Zemlju, da bi predao znanja ljudima, bogovi ga nisu

podržali.

Tih nekoliko reči, koje je Otac izrekao, odale su to, što je On dve hiljade godina nosio u

sebi, ne prestupivši kosmičke zakone, koje je sam uspostavio. Svim bogovima bila je obećana

bezsmrtnost do Kraja vremena. I, ispunjavajući obećanje, Stvoritelj je stišao svoj bol, potčinio ga

zakonu, koji je smatrao višim od lične uvrede. A bogovi nisu razumeli, smatrali su ga slabim,

počeli su da mu se podsmevaju, sve manje i manje su razmišljali o svojoj misiji. Ponašali su se na

Olimpu i drugim zatvorenim sistemima bogova, kao stanari u komunalnom stanu na

zajedničkom kazanu. Ali njihove svađe i rasprave na suptilnom planu, imale su ubrzo za

posledicu ratove, nesreće, stihijske katastrofe na Zemlji. Ko je mislio o tome? Svi su znali – do

Kraja vremena oni su bezsmrtni.

Tako je bilo zapisano na Stvoriteljevim zlatnim odlivcima. Samo što im niko nije objasnio

– kada će nastupiti Kraj vremena.

Ali i u bezkonačnom postoji konačno. I nastupio je Kraj vremena. I evo, poslanik bogova,

Hermes Trismegistus, ranije Tot, došao je po produženje punomoći, po potvrdu prava na

bezsmrtnost, i čuo je reč Stvoritelja: ’’Odlazi!’’

- Oni su sami krivi za to što im se događa – ponovo je progovorio Otac, doslovno čitajući

naše misli. – Bilo im je prijatno da drže ljude u neznanju. Oni su postigli to, da danas niko

ni u šta ne veruje. Zato niko ne može da se kreće dalje. Ni oni, ni ljudi. Žive, žive, nešto

rade – probali su ovo, probali ono. Rešili su prosto da prisustvuju životu. Sve je

postignuto – šta još poželeti? A treba da bude sasvim drugačije. Izmislili su za sebe

počasti, nagrade, zvanja. Trostruki veličanstveni! A gde su tu tri ’’T’’ u njegovom imenu?

Evo nje – njegove prijateljice – Stvoritelj je mahnuo glavom u pravcu oslabljene starice. –

Nju sada čak ni u Ad ne puštaju. Sneveselila se. Pobrkali su sve, pobrkali, - pa su se i sami

sapleli. Ko je njihov bog? Oni su sva imena promenili. Pa kad idu svome bogu po večni

život, zašto su ovde došli? Ostali su sada na onome, što su želeli drugima.

30

Otac je zaćutao, okrznuvši nas trojicu dugim proučavajućim pogledom, koji odjednom

vidi suštinu dubine i visine.

- Punim vas, deco Moja, ljubavlju i pravednošću. Budite uvek zajedno – trojica u jednom i

jedan u trojici. Čuvajte osećanja. Osećanje – eto šta vodi čoveka. Biti hrabar u željama –

to je jedno, a u realnosti – drugo. Plašite se ravnodušnosti – ravnodušni brzo gubi snagu.

Ne dozvolite da vam zlo uđe u srce – to će vas gurnuti ka nepravilnim delima i mislima.

Ne popuštajte iluzijama želja, iako ste vi jedni od malobrojnih, koji uvek mogu da dobiju

željeno. Znači, vremenom ćete prestati da život prihvatate realno. Bežite od taštine

vlasti. Zašto? Shvatate i sami. Ne težite bogatstvu – ono ništa ne vredi. I glavno – čuvajte

se laži. Upravo pomoću laži čovek nagovara samog sebe da popusti svim navedenim

iskušenjima.

I ponovo je Otac zaćutao, proživljavajući dane prošl i sadašnje.

- Nije čovek svako, ko sebe naziva čovekom. Oni su napravili lik mene, Stvoritelja, pomoću

Prirode, pomoću odraza. I sve se izokrenulo. Oni su izmenili formu, napravili omotač –

telo i kosti. Neka ih dobiju nazad – poživeće u njima. Ali dušu, svest i energiju Kosmosa –

oni neće dobiti. Pa kako su to oni pravili? Priroda je uspela da stvori životinje. Samo,

punog razuma kod njih nije bilo – pa, trče po zemlji, i trčkaraju. Videli su kako je gore, u

Mom Carstvu. Spojili su životinje s čovekom, tačnije, odlučili su da čoveka okrenu

naopako – na stranu životinja. Zašto su sjedinili sa zemaljskim životinjama, koje nisu

prošle put evolucije? Da bi zadobili nadmoć (prevlast) nad čovekom, i pomoću njega

osvojili vlast. Priroda je postala velika. Ali ipak ju je stvorio Čovek, Stvoritelj. Ona je

veoma dobra. Ali zašto tako nezemaljskom ljubavlju voli samu sebe?

Kada je Stvoritelj izgovorio poslednje reči, u meni su odjednom, jasno i razgovetno,

zazvučale poznate reči pesnika Tjutčeva.

Priroda zna, da ne poznaje prošlost. Njoj su tuđe naše izmaštane godine. I pred njom smo

nejasno svesni sebe samih – samo kao sna prirode.

Posle sve svoje dece, koja dovršavaju svoj beskorisni podvig, ona ravnodušno dočekuje

svojim Sveprivlačnim i svetotvornim (mirotvornim) bezdanom.

Setio sam se, kako sam se ranije mučio u citiranoj poslednjoj strofi sa neumereno

ponavljanom rečju – ’’svojih’’, ’’svoj’’, ’’svoje’’. Genij Tjutčeva lako bi izašao na kraj sa tom

nametljivom zamenicom, da to nije zbog nekog drugog, dubljeg uzroka. I sada sam je shvatio,

upoređujući sa drugim rečima: ’’I ugledavši u vodi odraz svog sopstvenog lika, usplamtela je

ljubavlju prema njemu, i poželela da obitava u njemu. Tako je bila začeta forma, lišena razuma’’.

Prvorodni greh – dete, rođeno bez učešćča Oca.

31

Ego – senka čoveka, koju je Priroda napravila po analogiji sa nebeskim prototipom, ali bez misli i

predviđanja. A po strani sedi starica, koja je pomagala, strahom, da čovek bude lišen smisla

njegovog istinskog postojanja, smrt.

Ona je lako oduzimala život od onih, koji su živeli svega nekoliko desetina godina, ali kad

je iznikla pretnja njenom sopstvenom postojanju, odjednom je izgubila smirenost i dobro

raspoloženje. Ne dogovarajući se, samo se pogledavši međusobno, nas trojica smo se približili

Smrti.

Ona se nije okrenula. Samo je trznula ramenima, kao u bolesničkoj drhtavici.

- Odlazite. Ne mogu da podnesem vašu svetlost. Ne mogu vam narediti, ali odlazite. Neću

toplotu. Navikla sam na hladnoću. Svima njima sam još do nedavno vladala – žalobno

moli ona, čak se i ne okrećući na našu stranu.

Želeo sam mnogo toga da joj kažem. Ali šta reći nekome, ko je tako žalostan i nemoćan?

Ona je sasvim slaba, loše joj je, i nema budućnosti. Mi nismo postali zluradi. Otišli smo, kao što

je zamolila. Smrt pred našim očima pada u san. A ipak, ranije, ona nije bila podložna snu. Nešto

se sa njima dešava, sa tamnima – to, što ni oni sami nisu očekivali.

Nešto nas je vuklo na ekskurziju. Rešili smo da razgledamo Olimp. O njemu je govorio

Tot. U trenutku smo već bili tamo. Ogromna planina, obuhvaćena energetskom sferom. Jak zid.

Polukružna vrata. Na vratima znaci zodijaka – po šest na svakom krilu. Bogovi, kada ulaze na ta

vrata, stavljaju ruku na znake zodijaka. Oni su reljefni, napravljeni od zlata. I sama krila od vrata

su takođe zlatna.

Igor kaže, da moramo istovremeno dotaći krila od vrata, položivši ruke na svoje znake

zodijaka. Radimo, kao što je on rekao. Krila se širom otvaraju. Iza njih su stepenice. One se dižu

kroz oblake na vrh. Tamo stoji presto na čijem naslonu piše ’’trostruko veličanstveni’’. Eto ko je

bio pravi vladar Olimpa u poslednjem milenijumu! Tron je prazan. Hermes nije rešio da se vrati

ovamo, sa onim odgovorom, koji je dobio od Stvoritelja.

Sa vrha je dobro osmatrati sve, što je dole. U podnožju planine je dolina. Šumice, vrtovi,

jezera, dvorci. Na velikoj poljani stoje prestoli, stolice, klupe, razbacani jastuci. Hiljade bogova

skupilo se ovde, u iščekivanju svog glasnika, koji je u zadnje vreme rešio da spoji svoju

prethodnu dužnost sa vlašću vrhovnog božanstva. Oni još nisu čuli za poslednje događaje. Kod

njih su normalne okolnosti – odmaraju se, druže se.

Sluge raznose sve što oni požele. Stvarno, zašto sebi razbijati glavu ljudskim problemima.

I ovako je sve dobro – kud ćeš bolje? Vreme je uvek vedro, hrana uvek izvanredna, Hermes je

izbegao zemaljski aplauz i obaveze. Kao neki partijski sanatorijum.

32

O čemu još mogu da maštaju bogovi i boginje? Mogu, naravno, radi zabave, da nahuškaju Grke

na Trojance, ili da zakuvaju još nešto. To je nešto kao domaći spektakl. Do čega su takvi bogovi

mogli dovesti ljude? Samo do sveopšteg ateizma. Vraćamo se sa vrha do vrata Olimpa. Sada je

dobro vidljivo: ni puta ovamo, ni stazice. I ka Isusu Hristu ide gomila ljudi.

Bogovi su stvorili smrt i iskoristili je ko instrument vlasti. ’’Šta ćete da radite, kada dođe

Tot, koji će doći’’ - pitala je Smrt Igora i mene. Znači, smatrala ga je jačim od sebe? Ali, pokazalo

se, da se i bogovi, ako nisu zaštićeni bezsmrtnošću, takođe plaše svog poroda – smrti. Ljudi su,

umirući, znali da idu kod Oca. A ako umru bogovi – gde će oni dospeti? Kod Stvoritelja. Jer od

Njega, i samo od Njega, zavisi prevaploćenje. Za šta je molio Tot – prvo za sebe, a onda je

spomenuo i druge bogove. A šta je mogao da kaže, šta da objasni?

Neočekivano su me pozvali u Ministarstvo. Prvi put za godinu i po. Naša svedočanstva su

nikad bolja. Svakog kvartala, uprkos opštoj neuspešnoj situaciji u odseku, mi uvećavamo

dobitak, veoma primetno. Počele su da izlaze vrlo uredne knjige, dobro opremljene. Konačno

ima dovoljno novca za njihovo opremanje. Kada bi se izdavaštvu makar malo pomoglo, na

osnovu federalnog programa izdavanja knjiga, napredak bi bio veoma ubrzan.

Uzalud sam se tešio iluzijama. Glavni načelnik – Nina Sergejevna Litvinec, - po

objedinjujućoj funkciji vlasnica svojevremeno u bescenje privatizovanog izdavačkog preduzeća

’’Duga’’ – bez okolišanja je izložila suštinu nastalog problema. Čak nije počela ni da se raspituje:

Kažite, kako vam idu poslovi, spremate li se da nešto izdate? Rekla je prosto, praktično:

- Ovde kod nas se ukazala mogućnost da namaknemo za izdavaštvo ozbiljna federalna

sredstva, za ozbiljan program.

- Izvanredno – obradovao sam se.

- Ali u ulozi direktora ’’Hudlita’’, po tom programu, mora da bude drugi čovek – ohladila

je ona moj nepravovremeno iskazani entuzijazam. Pored posude za mužu, u koju teče

mleko, uvek mora da bude svoj čovek.

- Pa nećeš valjda da se boriš protiv države? – spokojno je upitala ona, pućkajući tanku

damsku cigaretu.

Njeno lice – surovo, zapovedničko – bilo je u tom trenutku lice države, kako se njoj, mora biti,

činilo.

- Znači, mavar je dovršio svoje delo? Izdavaštvo ste izvukli iz dugova. Sad možete da me

šutnete?

- Ali, zašto? – smilovala se Litvinec – Vi možete postaviti svoje uslove. Mi ćemo ih

proceniti.

- Za početak dajte da razmislim – zamolio sam.

33

- Nedelju dana, ne više – složila se ’’država’’. Kao tamo kod mog prijatelja Volođe Noskova

(uzgred rečeno, redaktora ove knjige?).

Činilo se, pitan i ispitan.

Ali svejedno, doći će na red

Da državno kopito

Tebe, neveštog, ritne

I zavrištiš pod rđavim pogledom

Državne ravnodušne tame.

’’Država, mila država, pa država – to smo mi!’’ Ali bez zanimanja, bez učešća. Tajanstveno

stvorenje projurilo je mimo. Očigledno, ka sreći. Samo ne znaš čijoj. Zatražiš za rane na srcu lek

u tišini apoteke... Kuda ti juriš, bronzani konjaniče? Nije valjda u dvadeset prvi vek?

U principu, događaji su se u zadnje vreme za mene razvijali na takav način, da sam morao

sve snage da usredotočim na glavno u životu. A glavno u životu je postalo to, što je bilo

povezano sa novim talentom – upravljanim jasnoviđenjem. U dubini duše, davno sam se

pomirio sa tim, da mi za nekoliko meseci predstoji da napustim posao u izdavačkom preduzeću

’’Hudlit’’. Postao sam potpuno zadovoljan, mada ne tako, kao pre pet godina. Ali škripalo je to,

što su se događaji razvijali po scenariju, koji je nekada tako pronicljivo označio Boris Orlov.

On je bio unapred oprezan i rekao je: ako izdavaštvo stane na noge, e, tada očekuj

neprijatnosi. Dočekali smo. Trebalo je da se posavetujem sa prijateljima, šta činiti. A ko je u

takvoj stvari, koja se tiče sudbine, bolji savetnik od Igora i Grigorija Petroviča?

Skupili smo se uveče, razmotrili situaciju u celini.

- Kakvo je tamo kod njih mračno carstvo, ni jednog zračka svetlosti, svi kradu i govore

neistinu – zaprepastio se Grigorije Petrovič, generalizujući viđeno u ministarstvu.

- Treba, naravno, otići, ali pod svojim uslovima. Da li si nekad hteo da podneseš

predstavku?

- Sredinom aprila.

- Dobro – složio se Grigorije Petrovič.

- Proleće stiže, uskoro će se otopiti sneg, potoci će zažuboriti, i sve njih, kada postane

toplije, počeće da podriva voda. A mi ćemo se pobrinuti da osnujemo novu Akademiju.

Nema prigovora? U svakom slučaju, njihova komanda svejedno će se raspasti.

- Ne, ali ipak, zašto su primenili tako jak pritisak? I bez ikakvog razloga? – radoznalo

pokušavam da se dokopam pravog uzroka događaja.

- U toku je informaciona i energetska promena prostora – objašnjava Grigorije Petrovič –

fizički plan je – njihov poslednji bedem (uporište, poslednja odbrana). To je velika sila.

34

Ipak, nisu se oni ovde bavili svojom selekcijom tek koju stotinu godina. Naravno, bez

oslonca na takvom planu, sada im je teže da posluju. Ali, kao prvo, nihovi ljudi koji su

daleko, nisu svi obavešteni o globalnim dešavanjema. A kad bi saznali, dezerteri bi vas

opkolili sa svih strana. A kako da radite u njihovom okruženju? Pa oni ništa ne umeju da

naprave. Samo prave intrige i kleveću. Kao drugo, a šta oni još da rade, ako ne to, što su

navikli da stalno rade? Navika je - druga priroda. A kod njih ni sa prvom – nije sve

uspešno. Treba izdržati. Ovo je za tamne poslednja godina, kada oni još mogu da se

pohvale. Mislite, da mene nisu napadali?

7. TOT

Pred vratima Očevog Carstva opet stoji neko. Igor i ja se hitno prenosimo tamo. Možda

će zatrebati naša pomoć. Poznata figura Tota. Ali maska je već druga, šakal. Zbog čega je

odlučio da zameni maske? Misli, da će se u ovoj više svideti Stvoritelju? On je izašao iz tamnog

plana, ali za njim se vuče tamni plašt. To je smrt. Ona je ipak uspela da uđe u Ad – skupila je

snagu, osvestila situaciju i prošla pravo kroz zid. Posle toga se spustila na zemaljski nivo, tamo,

gde su se na Olimpu skupili bogovi. I opet se privukla, u vidu Totovog plašta, do vrata Carstva

Nebeskog.

Tamo, na Olimpu, oni bogovima ništa nisu rekli. A šta su i mogli da im kažu? ’’Sve će biti

dobro’’. Ili nešto slično.

Mi stojimo, jedni nasuprot drugih, ali Tot gleda mimo nas, u vrata. I njegovo očekivanje

bilo je opravdano. Vrata su se otvorila. Izašao je Stvoritelj i stao nasuprot.

- Vidiš, kako se sve obrnulo. Ljudi su opisali istinitu sliku, kakva jeste. Oni su Mi se

približili, i ja ih darujem svojom ljubavlju. Sada su oni između Mene i vas. Šta očekuješ od

Mene? Sada moraš da se obratiš ljudima. Jer su oni s pravom zauzeli vaše mesto. Zašto

se zamarate da dolazite kod Mene, ako sam Ja za vas tako dugo bio daleko? Pa vi ste

tako značajni, tako veliki. Trostruko veliki? Jedna veličina je – u dobru, druga – u zlu, a

gde je treća – u istini? Nisi ti bio trostruko veličanstveni.

Tot se zatekao u mučnoj napregnutosti. On je u potpuno bezizlaznom položaju. Sve je po

zakonu – i bitke i promene. Ali kako prihvatiti promenu, ako si hiljadama godina bio bog, i

odjednom postao niko?

35

- Odlazi. Nemam šta da dodam – kaže Stvoritelj, i nešto strašno nakupilo se u njegovim

zenicama.

Tot hoće da odgovori, ali tamni plašt, u kome se sakrila Smrt, vuče ga nazad. On

pokušava da se suprotstavi. Njegovi jaki mišići nadimaju se od naprezanja. Beskorisno. Smrt ga

odvlači.

Stvoritelj se okreće ka nama.

- Vrlo tačno zapisujte, šta Ja govorim i šta će se desiti.

On pokazuje rukom prema Totu, koga Smrt vuče naniže.

- On Alfa i Omega? Za koga? Ko može da se približi Početku i Kraju?

Prebacuje žezlo u levu ruku i udara njime. Grom i munja se odmah odazivaju na udar

žezla.

- Šta je logički zaključak cele stvari? To je izgradnja i stvaranje. Ugradnja i strukturizacija

informacije – to je pomoć velikim silama u stvaranju. Silama, koje su u ljudima.

- Pođite za mnom – kaže Otac.

I mi idemo po crnom somotu Kosmosa.

- Što se tiče osnovnih događaja – pred nama je beskonačnost. Ja sam vam odobrio da

uđete u nju.

Mi smo išli i išli. I s leva i s desna bilo je moguće uzeti informaciju. Ali evo, mi ponovo

idemo i idemo – a informacija je sve manje i manje. A ako se osvrnemo unazad? Pa na nešto se

moramo osloniti. Tamo su događaji, istorija, evolucija, civilizacija – mnogo toga. Sve, što je bilo,

ima početak i kraj. A budućnost – ona je bezkonačna. Tamo je moguće bezkonačno stvarati i

utvrđivati. Da bismo se brže približili budućoj realnosti. Ako, pretpostavimo, sadašnjost

pozitivno povežemo sa željenim događajima, u zavisnosti od ljudi i okolnosti, onda se budućnost

približava nama. Ispada, da ne idemo mi ka njoj, nego se ona približava nama, zbog tog uzroka,

što mi stvaramo svojom željom elemente sveta u tom informacionom prostoru. I ona nam

otkriva bilo koje polje delanja. Mi govorimo o upravljanju, što mi sada i radimo – upravljamo.

Treba upravljati, i postor će se pokrenuti vama u susret.

Čim više stvaramo, tim više i dobijamo, i više informacija možemo međusobno da

povežemo. Tačnije, možemo dobiti više informacija. Što ste više informacija dobili, to ste više

svojih želja realizovali, i upravljate većim obimom informacija. Tako se događa, zato što,

usmerivši se od Zemlje ka bezkonačnosti, postavljajući događaje unapred, vi upravljate

događajima.

36

Možete za bilo koju situaciju, koja vas uznemirava svojom perspektivom, da izgradite

događaj. Može se primaknuti još bliže prostoru i dobiti još više ovlašćenja, zato što vi stvarate, a

negativnu informaciju ukalanjate. Prostor vam daje harmoniju i slobodu.

Što se tiče drugog pitanja – čitanja knjige, na to gledajte iz takve tačke (mada to nije

tačka) gde se informacija rasprostire na ceo prostor. I iz te tačke morate da shvatite, da je

odavde informacija pozitivna za ceo svet, za sve ljude. Ja arhiviram tu inforamciju i dajem je

svima.

Zašto ja stavljam akcenat na vašu pažnju – zato da biste shvatili smisao teksta, shvatili,

onako kako vam se daje i razlog uticaja na sve.

Najvažnije je, što će to biti delotvorno duže vreme, tačnije - večno. Vi morate da shvatite

sve ove principe sveta, da biste gradili dublje i temeljnije.

Dok ja nisam otvarao knjigu, videli ste, da sam stvarao preciznu tačku arhivacije. Ona je

veoma prostrana, i to je vidljivo. Bilo koji čovek, koji je čitao tekst knjige, ko može da ga postavi

oko sebe, biće isceljen od svojih bolesti.

Zbog čega se to događa? Zbog toga, što morate da stvorite tačku arhivacije po drugoj

knjizi. Kako je stvoriti? U kojoj tački? Gde u prostoru naći tu tačku? Kako je stvoriti da to bude za

sve, za ceo svet, za sve elemente sveta, za sve ljude? Da bismo znali na šta da se oslonimo, od

kakvih se parametara sve to izgrađuje? I, nezavisno od toga, gde ste i čime ste bavite, pomoć

mora biti ukazana. Naravno, da postoje takve tačke u prostoru.

Sve je razumljivo – gde uzimati, kako ići? Moguće je stvoriti drugi prostor i drugi svet. Sve

je moguće stvoriti. A moguće je i razvijati našu Zemlju. Bolje obuhvata svrhu, u potpunosti.

Tačke arhivacije informacije – one su vešeslojne. Ali kako raditi sa njima, kako razotkriti

informaciju, koja je u njima arhivirana? Tačku je lako pronaći. Više od toga, možemo je sami

stvoriti. Pritom bliže u prostoru onim događajima, nego ranije. Ali tu su opet – principi rada.

Zašto biljke rastu? Zato što ih neko zaliva. To je takođe upravljanje događajima.

Tačku arhivacije moguće je približiti, moguće je stvoriti. Ali, to je element sveta. Zato

postoji princip: ne razumemo – ne upuštamo se. Pri stvaranju je isto tako: ne znamo – ne

radimo. Stvoriti informaciju i arhivirati je – to je već izvodljivo. Ali ona mora da se ispolji u

neispoljenom prostoru. To se za sada ne zapaža. Ona se ne ispoljava. Danas je moguće odavde

stvarati tamo, i obrnuto, odande stvarati ovde. Već smo do toga došli. Ali zašto se ne ispoljava

100%? Ti principi bili su vam dati, ali gde su oni?

Ne sme se čovek razvijati samo u jednom pravcu. Na primer, specijalizirajući se za

vaskrsenja. Treba lečiti, dijagnostikovati, materijalizovati.

37

U prostoru je veoma mnogo tačaka informacije, i on stvara, ali mi smo pošli napred. I tamo smo

označili nekoliko tačaka. Njih 8, npr. U njima je globalna informacija, koja stvara i daje pravac

celom svemiru, celom prostoru.

Iz tačaka treba da idu snopovi svetlosti i kanali ka tome prostoru. Ali kako ide ta linija?

Treba poznavati principe. Ako mi znamo principe građe ćelije, onda ćemo je sada uspešno

posmatrati. A ako ne znaš principe?

Ćelija – to je nešto najsloženije. Prema tome, ona je jednaka po složenosti sa tim

tačkama prostora. Ako uzmemo ćelijsko jedro, tu takođe vidimo reljefnost informacije. Jedro i

prostor. Ja bih rekao ovako – prostor je kao ćelija. I tamo je takođe mnogo tačaka informacije.

Ako znamo kako da radimo sa ćelijom, onda i s prostorom, po analogiji, treba postupati.

Tu su elementi sveta. Eto, mi smo išli, išli, išli i došli do najzanimljivijeg, do upravljanja. Ali

ono mora biti u stvaralačkoj fazi za ceo svet, za sve ljude. Sada to, što smo naučili, treba i da

napravimo.

Mi smo videli, kako su sefiroti povezani sa nivoima. Ta veza je jasna. Sada su se pojavile

tačke arhivacije. One obavezno moraju biti povezane sa sefirotima.

Nivoi planetarne svesti grade se na osnovu sefirota. Sefiroti su izgrađeni na osnovu

informacije za upravljanje svetom i prostorom. Prostor se stvara na osnovu elemenata

poimanja sveta. Sve je međusobno povezano – jedno sa drugim.

Sve mogućnosti sveta su u tim tačkama. U bilo kom trenutku sefiroti mogu pozvati

informaciju iz njih, i predati je na nivoe. Čovečanstvo nikad nije otišlo dalje od sefirota. Ono i ne

zna, da je i to samo struktura.

Jer svaka ćelija u organizmu obeležena je osmicom – znakom bezkonačnosti. Kako

shvatiti tu osmicu? Ćelija potencijalno može da se razmnožava neodređeno dugo u njenom

potencijalu od hiljadu godina. Izgleda, da je tako, ali, da li je zaista tako?

Ima još jedna varijanta: informacija u jedru ćelije zaarhivirana je na takav način, da spaja

dva plana sveta – ispoljeni i neispoljeni. Nije uzalud što iz svega jedne ćelije možemo

konstruisati organizam, organizme, napuniti njima celu planetu, itd. A može biti i treće:

mikroskopska ćelija ekvivalentna je celom svemiru, pošto je u njoj zapečaćen lik Stvoritelja.

Porazmislite sami na tu temu. Bezkonačnost ima potencijal, stoga je bolje ne umirati. Znakom

bezkonačnosti obeleženi su vaskrsli, i oni, koji imaju proširenu svest.

Duša – to je takođe princip bezkonačnosti prostora.

Pored Njega se pojavljuje fotelja. Upravo fotelja, a ne presto. Otac seda.

38

- Priđite – strogo naređuje On. – Pokazaću vam kako treba stvarati. Sve počinje od jedne

ćelije. Gledajte. Evo, samo jedna ćelija. Snagom misli napraviću od nje cvetić. Tu je i

zemlja, ali on vene. Zašto? Potrebna mu je energija. Ja je mogu dati pravo iz svoje ruke.

Mogu da uzmem bokal i prolijem vodu na zemlju. Vidite kako oživljava svaka ćelija

biljke?

Lečenje ljudi – nije li to isto? Dati energiju, zaliti, pomoći? Ako pogledate, gde Ja

postavljam sada ovaj cvetić – ugledaćete ceo vrt. I Ja – kao vrtlar, kome se dopada cveće

i koji voli da ga neguje. Kada je mnogo cveća, dobija se prekrasni vrt.

O čemu vam Ja govorim? Zar pomoć ljudima nije slična tom poslu u vrtu? Postoje

cvetovi, kod kojih je slomljena stabljika. I ja podvezujem cvetić, žao mi ga je, zalivam ga,

kao i sve ostale. Šta je tu nerazumljivo? Zamislite se, i sve ćete brzo razumeti. Nisam vam

rekao ništa komplikovano. Prosto sam hteo da vam pokažem svoj vrt. To je tako

jednostavno. I to je čudo! Ali čudo, koje je objašnjivo.

Za Mene u tome nema čuda. I za vas. Zato što je sve moguće objasniti. I nema ničega,

što nije u vašoj vlasti. A šta jeste? Ponekad ste u životu jako brzo išli i negde nekog ili

nešto niste primetili. Cvetova je jako mnogo. Ali treba vrlo fino osetiti, kako cvetak traži

pomoć. Ako ste čuli glas, koji vas zove, treba se zaustaviti i oslušnuti. Onda uzeti bokal i

zaliti cveće.

Mi uzimamo bokal i zalivamo one, koji su nas molili za pomoć. Sada su se svi bolesni

cvetovi ujedinili sa zdravima, i oni nam izražavaju svoju blagodarnost (zahvalnost). Ali, ko

blagodari? Svi cvetovi se njišu i blagodare (zahvaljuju). Pomogli smo jednima, a

blagodare svi (a svi nam zahvaljuju). Ovim je naša lekcija završena. Idite s Bogom.

Mi blagodarimo. Stvoritelj ustaje, i fotelja odmah iščezava. On odlazi, oslanjajući se na

svoje žezlo.

U Ministarstvu su se umorili od čekanja. Telefoniraju skoro svaki dan. Naročito su

zabrinuti saradnici direkcije za raspored. Ta direkcija je specijalno napravljena radi toga, da

pronađe gde je nešto loše postavljeno, i da rasporedi pronađeno u korist komande (uprave)

koja je došla da malo rukovodi štampom, televizijom i izdavanjem knjiga. Pošto je sastav

direkcije za raspored specijalno biran od ljudi navučenih na napade, ucene, različite zakulisne

poduhvate, onda su im, kao specijalistima, naredili da naprave u ’’Hudlitu’’ atmosferu nervoze,

nestabilnosti i bezizlaznosti. Prvo su odlučili da se okruže sitnim, preventivnim merama.

Zamenik Šubina, generalnog direktora direkcije za raspored, telefonirao je, skoro svakodnevno,

u ime svog šefa, po pitanjima najma. Razgovor je uvek tekao u jednom istom duhu:

- Nama je za društvenu firmu potrebna prostorija na prvom spratu vaše zgrade. Oko

dvesta – trista metara.

39

Ako bi se javile primedbe, odmah se menjao ton pozivaoca. U njemu se pojavljivala nota

negodovanja, čule su se neprikrivene pretnje.

- To nije vaša zgrada. Ministar odeljenja je naredio upravo direkciji za raspored, da

napravi raspored poslovnog prostora preduzeća. Vi, očigledno, ne shvatate s kim

razgovarate i šta vam preti ako se suprotstavljate našim planovima. To je molba Šubina

lično. Ako niste u mogućnosti da nađete sa nama zajednički jezik, doći ćemo kod vas, i

sami ćemo se snaći u situaciji.

- Prvi sprat naše zgrade – to je magacin, trpezarija i služba realizacije. Kuda mi sve to da

denemo?

- Premestite na neki drugi sprat. Ne možete sami – mi ćemo doći i pomoći vam da

srovedete plan premeštanja.

Onda je zanimanje direkcije za izdavaštvo počelo da se proširuje. Nju je zainteresovala

naša baza za odmor u Odincovskom rejonu ’’Šumski gradić’’ skoro hektar zemljišta, u vrednosti

ne manje od milion dolara. Zakon ekonomije: Ako nešto vredno nekome oduzmeš i nekome

jeftino prodaš – uvek imaš mogućnost da zaradiš za vilu i ’’mercedes’’.

I pritom nema nikakvih posledica prekršaja. Nije potrebno ni navaljivati. Sama

zainteresovana lica sve će doneti u koferčetu, i ćutaće o tome. A zašto da pričaju? Da bi ih neko

posle upitao, gde su našli to, što su tako uredno složili u koferče?

U najtežim godinama, niko iz administracije nije popustio iskušenjima, koja su se, ne

jednom, pojavljivala u vezi sa ’’Šumskim gradićem’’. Računali su da teško vreme može da se

otegne dugo, može veoma dugo, ali ne može da traje zauvek. I kad-tad će preduzeće ponovo

smoći snage da razvija svoju bazu za odmor, da ostvari davne planove za njenu rekonstrukcuju.

Hteli smo da se vratimo na literarni Olimp, sa svim onim, što je već mnogo desetina godina

predstavljalo istoriju ’’Hudlita’’. Jer u toj bazi su regularno boravili i veliki pisci, i poznati

umetnički delatnici. Oni su deo naše slave, naše istorije. Kako se toga odreći, kako to prodati?

Iz Ministarstva štampe slali su faksove, detaljno su opisivali, da smo mi obavezni da

izvršimo predaju ’’Šumskog gradića’’ direkciji za raspored, u čije ime pišu pisma sa molbom da

se otme od nas naša slava, naša prošlost.

- Zar vam nije svejedno? – vikali su u telefonsku slušalicu Šubinovi saradnici – Jer vi,

svejedno, skoro da više niste direktor.

Meni nije bilo svejedno, i pritisak se pojačavao.

Čudnovati su naši činovnici, to jest službenici, koje smo unajmili radi koristi otadžbine.

Sluge naroda, ako se izražavamo ’’po sovjetski’’.

40

Nehotice se prisećam antologijskog aforizma Pi Ži Sjua, kineskog satiričara, koji je živeo u

IX (devetom) veku.

’’U staro vreme ubijali su čoveka – ljutili su se, danas čoveka ubijaju – smeju se’’.

U staro vreme postavljali su činovnike – da teraju razbojnike, danas činovnike postavljaju – da

čine razbojništva.

U staro vreme je onaj, ko je vladao ljudima, tovario na sebe celu Zemlju, i ljudi su ga žalili, danas

su se oni, koji vladaju ljudima, sami natovarili na Zemlju i ljudi žale nju.

Progoni, progoni, progoni... šta ćeš, to su takođe životne lekcije, makar i neprijatne.

Trpljenje, trpljenje, trpljenje... Ne sme se postupati tako, kao ti ljudi, ne smemo od nih učiti, da

lažju, agresijom i nasiljem rešavamo svoje probleme. Jednom smo Igor i ja izgubili živce, hteli

smo da im odgovorimo celim programom, koristeći naše nove sposobnosti: oko za oko, zub za

zub! Jedva smo se u poslednjem trenutku zaustavili.

Jer od nas upravo to i očekuju. Na vreme smo se setili Očevih reči: ’’Kako dospeti u

Carstvo Nebesko? Samo kroz dušu. Oni su se i borili za ljudske duše. Hteli su da pod pokrićem

čovečjeg oblika dospeju na nebesa. A vi ih niste pustili. Sada oni od straha i besne, luduju. Hoće

večni život, a kako će ga sada dobiti? Zemaljski dani ubrzo će se okončati, a druge dane im niko

nije obećao’’.

Pred vratima, koja vode u Očevo Carstvo, po treći put se pojavio Tot. Igor i ja smo odmah

ušli u suptilni plan i stali, zatvarajući prolaz svojim telima.

Tot čak nije ni trepnuo. On, izgleda, neće da ima posla s nama. On ima druge probleme.

Ponovo je u maski šakala. Ali Smrt nije sa njim. Ona je ostala podno Olimpa. Takođe čeka. Mi

možemo, čak i na rastojanju, da čitamo njene misli. One su slične ljudskim: kako živeti i šta

raditi?

Sa Smrću su se desile nove transformacije. I ne na bolju stranu. Sada je izgubila i omotač

od kože – pravi je skelet. Da bi prikrila tu sramotu, odozgo je nabacila crni ogrtač sa kapuljačom.

Kosu, zbog nečeg, (ko zna zašto), nema. – Ili je sasvim oslabila i neće da nosi suvišan teret, ili ju

je odneo neko za svoje potrebe. Ona se ubraja u bogove, i čak ulazi u njihov viši savet. Svega su

dve žene u tom savetu, i jedna od njih je Smrt.

Bogovi čekaju odluke Stvoritelja. Smrt čeka zajedno s njima. Po prvi put ona ne podleže

njihovoj vlasti, i oni je se klone sa podozrenjem. Njena nakazna lobanja bez kože – neprijatna je.

Oni su takođe shatili – ta skeletna mašina za uništavanje može se okrenuti i protiv njih. Jer,

lišeni bezsmrtnosti, bogovi su postali kao ljudi.

41

Mnogi od bogova, koji su bili dalekovidi, još ranije su se dosetili, čime to može da se

okonča, i otišli su sa Olimpa. Oni su otišli na rođenje, kao obični ljudi, da bi se na kraju svojih

dana susreli sa Stvoriteljem, i po delima svojim dobili, bilo oproštaj, bilo zaborav.

Sve je zamenilo mesta – bogovi su postali kao ljudi, a ljudi kao bogovi. Što je, ne samo

poklon, nego i lekcija: situacija u bilo kom trenutku može da se obrne za 180 stepeni, ako se mi,

ljudi, pokažemo nedostojnim velikog Stvoriteljevog dara.

Kada je Stvoritelj juče govorio o cveću, to nije bila prosto alegorija, to je bila tehnologija,

koju nam je On predavao. On je pokazao, kako je moguće, prenoseći veliko mnoštvo objekata

na suptilni plan, svešću, dušom i duhom zameniti procedure fizičkog procesa. Na tankom planu

je dobro čujna bilo koja vibracija bolesnih biljaka. To je omogućilo da se odjednom obratimo

svom cveću, i tačno saznamo šta se s njim događa. Pritom, ne po nekom njihovom posebnom

delu – stablu, listovima, pupoljcima, nego sa svakom ćelijom celog organizma. U suštini,

pokazan nam je sistem organizacionih veza – fizički prostor, prostor opažanja, prostor mišljenja.

I kako je moguće raditi sa bilo kojim objektima sveta, menjati ih lokalnim fenomenom čoveka.

Otac je govorio o sistemu. I cveće On nije zalio prosto tako, nego sistematski. Posle toga

su cvetovi iz tankomaterijalnog sveta prešli nazad i slili se sa ostalim cvetovima. I kako sad da ih

razlikuješ jedne od drugih?

U toj jednoj slici mnogo je sadržaja – dijagnostika, sinteza, odluka, upravljanje

informacijom događaja, i instrument upravljanja. To jest, svest, duša i duh čovečji sposobni su

da trenutno harmonizuju nesrećni problematični objekt.

Pritom je to praksa upravljanja realnošću, a ne eksperiment sa nepredvidivim finalom –

uspeće, neće uspeti, u šta ćemo se pretvoriti?

Kada Stvoritelj zaliva cveće, On pokazuje, kako stvara oblast informacije, zatim materiju,

iz nje ćeliju, pomoću koje regeneriše problematični deo.

On može iz ćelije da stvori sav oranizam u celini – cvetić, koji ima sposobnost da se

postojano razvija i deli, to jest sposobnost samorealizacije i samorazvoja. Cvetić ima mogućnost

da ostvaruje procese razmene unutar sebe i sa okolnim svetom, prilagođenost na vremenske

uslove – vetar i kišu. Njemu je dato da neko vreme mirno proživi, i on će to vreme mirno

proživeti. A ako se s njim opet nešto desi, onda i mi – ja, Igor, Grigorije Petrovič - sada možemo

pomoći to jest regenerisati povređeni organ, ili čak vaskrsnuti u novi život, čak učiniti cvetić

bezsmrtnim. Stvoritelj nam je dao tehnologiju, dao nam je pravo, i tim povodom udario svojim

žezlom, što odmah izaziva promenu prostorne informacije, u skladu sa Njegovim odlukom.

42

Ponekad, svest cvetića se pribojava toga, što se događa. I onda ga Stvoritelj uzima u ruku,

osluškuje i objašnjava mu mirno, da se ne bi šokirao plašljivi cvetić, da bi mogao na miru da

postane svestan sutuacije i da se ne bi plašio novih životnih promena.

A Tot još stoji, ne odlazi. On nam je bočno okrenut, i senka pada na njegovo lice. Veoma

važna okolnost, povezana sa proročanstvom iz grobnice. Treći natpis u proročanstvu padao je

kao senka prvog, senka na kamenu. Polovinu lica boga sada je prekrio mrak. Tačnije, ne lica,

nego maske. Ona se, uzgred rečeno, takođe promenila. Opet glava ibisa sa dugim povijenim

kljunom, kao prvi put.

Mi osećamo njegovo raspoloženje, njegove misli. On nije hteo da menja masku. U toj

maski on može da ostane zauvek. U njoj je on nekada započeo uzlazni put.

Sada on na dva plana – tamnom i svetlom – ima isto lice. On više nema dva lica, dva tela,

dve mogućnosti – da bude istovremeno i ovde, i tamo. Umesto druge maske je senka –

predosećaj smrti. Iza nje je noć. Noć – pomrčina. U pomrčini se ne vide ni ljudi, ni stvari. U

pomrčini se dešavaju tajne – možda se nešto rodi, možda nešto umre. U njoj se krije tanka, kao

oštrica, granica, koja deli rođenje i smrt. Ko se može održati na njoj bez pomoći, bez podrške?

Ko će pružiti ruku oslonca? Smrt je videla šta se dešava na Olimpu. Skupila je snagu, popela se

na vrh. Ona hoće da pruži ruku onome, s kim je uporedo hodila mnogo hiljada godina. Ona voli

Tota, ona mu veruje. Ali, uzda li se bog u ruku Smrti? I gde će ga ona odvesti?

Granica je tanka, bezbojna, providna, ona vodi ka Olimpu. Ali, da li će on uspeti da

savlada put, ne izmolivši oproštaj do Oca?

Sa Olimpa je granica pala na zemlju i razdelila je na delove – na taj, gde smrt može da

bude još neko vreme, i taj, gde su njena prava poništena. Gde nastupa vreme neumiranja i

vaskrsenja.

Koju ruku daje Hermes, dvostruko veličanstveni – u dobru i zlu – svojoj ratnoj drugarici:

desnu ili levu? Od toga koju će joj ruku dati, i sa koje strane će ga ona povesti po granici, zavisi

jako mnogo. On može dati sa strane, gde su tamne sile. Može uraditi i obrnuto.

Ali se Olimp, sa kojim Hermesa ipak povezuju neka osećanja i veze, nalazi, bez obzira na

svoju izdaju u odnosu na ljude, sa svetle strane i on, malo se pokolebavši, ipak daje Smrti ruku

sa strane tamnog plana.

I smrt ga vodi po tankoj oštrici istine.

Vodi onoga, koji je nekada došao od Atlanta u Egipat, i bio njegov kralj, a zatim preoteo

vlast na Olimpu, ko je radio i dobro i loše, i uvek se nadao da će sačuvati harmoniju među

dvema svojim ličnostima – dobra i zla.

43

Ali evo, on je stao na granicu istine, i nije se našao drugi, sa imenom život, ko bi ga podržao na

opasnoj crti. Terazije života, na kojima je on sam toliko puta ravnodušno merio dobra i zla

ljudska dela, ovog puta merile su njega samog.

I tamna strana se pokazala se težom. Ali ipak, odlazeći, Hermes se setio nečega iz svoje

velike prošlosti. Kada ga je granica dovela do Olimpa, on je uspeo da napravi nekoliko koraka

naniže, i odveo je Smrt na niže nivoe, kuda ona nije htela da ode. Smrt se opirala, i on ju je

vukao skoro silom, izgubio je ravnotežu, i granica ga je progutala. Sa tih nivoa ide se jedino u

Bezdan. A šta Smrt tamo da radi – da jede svoje?

Jako, jako loše joj se sve uklopilo. I nema kome da se požali. Pusto je dole – nema ni

Lucifera, kojim su tako dugo plašili ljude, ni satane, ni đavola, što je u principu jedno te isto, ali

sa različitim imenima.

Šta sad da radi? Snage nema, a nema koga ni da pojede, da popravi zdravlje.

Ipak je Tot na granici istine završio postupak, kojim se iskupio za mnoga svoja nepodobna

dela. Da je on dao Smrti drugu ruku, zamenili bi se magnetni polovi zemlje. Poginulo bi mnogo

ljudi, i Olimp bi takođe nestao.

Jer bogove sada ne štiti bezsmrtnost. Možda je zato Stvoritelj dao Totu još jednu šansu.

Videli smo, kako je iz granice koja je progutala boga, izleteo sivi golub – ni crni, ni beli. Nije

slučajno poslednja maska Tota bila maska ptice. Ali ptica je stvor nebeski. Znači, još postoji neka

šansa, da se, prošavši zavojite spirale evolucije, ponovo podigne na visinu života.

Tri dana kasnije, uveče su na televiziji izdali saopštenje. Trgovački motorni brod ’’Spomen

Merkura’’, koji je plovio iz Turske u Evpatoriju, iznenada je potonuo. On se, bez ikakvog spoljnog

uzroka prevrnuo, i već devet minuta kasnije, potonuo na dno. Događaji su se podudarili sa

onima, što su se desili u informacionom prostoru.

Signal SOS niko nije čuo. Savršeno slučajno pronađen je splav sa nekoliko nepovređenih

mornara. Niko od njih nije mogao da objasni šta se dogodilo. Slučajnost? Ali kažu da je slučaj –

drugo ime za Boga.

I onda: Merkur, Hermes, Tot – imena jedne iste ličnosti. Takođe podudarnost?

I devet minuta, za koliko je lađa potonula – je li to takođe podudarnost? Devetka je ubila

Merkura, koji je Hermes i Tot.

Na vrhu, na Početku Početaka, okupili su se svi jerarsi svetlih sila – njih hiljade –

arhanđeli, sveci, legion Isusa Hrista, orao, lav. Nas trojica – Grigorije Petrovič, Igor, ja.

44

Otac stoji sa žezlom u desnoj ruci. Tron je pozadi. Nas su postavili desno od Njega, i bliže Njemu

od svih, mada smo rastom, u poređenju sa drugima, mi još uvek prilično mali.

Stvoritelj je vrlo zamišljen. On čeka nešto, u nekom važnom trenutku, koji je samo Njemu

poznat. Tako stojimo još odavno, skoro 24 sata. Otac je rekao ’’Neka svi ostave svoje poslove i

budu pored Mene. Nema važnijeg posla, od ovog, koji se sada obavlja’’. Svi se međusobno

zgledaju, ali čekaju mirno, strpljivo. Naša bliskost sa Stvoriteljem, izgleda, nikoga ne čudi.

Odavde, od Početka Početaka, vidim svoju drugu ličnost pored Bezdana. Čovek sa knjigom pod

miškom, kao i pre, stoji pored centralnog otvora, čije je grlo sada zatvoreno teškim poklopcem.

Gamad je već prestala da ulazi. Svi su otposlati u Čistilište, niko se nije probio do Početka

Početaka. I Smrt je otišla u Bezdan. Hteo sam da razgovaram s njom, ali me Igor na vreme

sprečio:

- Ćuti. Ako progovoriš s njom, pomisliće ’’Aha, zanimam ga, znači još mogu da im se

nekako prikačim.

Ja sam zaćutao. Pratio sam je pogledom do Bezdana. A kuda ona još može da ode, ako ne

kod svojih?

Na Olimpu je slika potpuno neprimerena situaciji. Bogovi su se okupili u dolini. Sede na

svojim prestolima, stolicama, klupicama. Neki šetaju u parovima, neki se izležavaju na dušecima

i jastucima. Čekaju nekakvu sreću. Ako bi se popeli na planinu, pogledali – tu je zemlja, tu su

ljudi, tu je život. Pomislili bi ’’Šta mi ovde rdimo?’’. Ne, leže zanemoćali. Konačno se pojavio neki

signal, koji je Otac čekao. I tada je On progovorio:

- Svi jerarsi mogu da pomažu ljudima direktno. Sada više nema nikakvih posrednika.

Dozvoljeno je ukazivati blagotvorni uticaj pravo na segmente duše.

Tri dana On je davao uputstva, ko šta konkretno da radi. On je objavio, da će

informaciona struktura prostora biti prekodirana, i orijentisana samo na pozitivne interakcije.

Docnije će prekodiranje da pređe i na druge planove.

Onda On otpušta ostale i obraća se nama.

- Ljudi ne razmišljaju o tome, da se red događaja ne izgrađuje na Zemlji. Oni uopšte ne

znaju šta je to sled događaja i bezkonačnost. Zato i žive tako malo, tako nesređeno. I

njihova duša trpi žalosti, i još gore. Ljudi traže naftu, iskopavaju gas. Oni su hipnotisani

rečju ’’progres’’. A možda treba proučavati dušu i sebe? Kada je prva raketa otišla sa

Zemlje u Kosmos – svi su se radovali. A sad su prestali da se raduju – ozon iščezava.

Vaš osnovni zadatak je – da negativno preobrazite u pozitivno.

45

Mi idemo uporedo sa Ocem, pažljivo slušamo šta On govori. Njegove reči su tako

jednostavne. On uopšte ne teži jezičkim obrtima i ukrasima. Ali to, što On govori, otkriva samu

suštinu problema. Mi prilazimo vrtu. Otac je okrznuo pogledom cveće.

- Vi ste pravilno lečili i dobili merljive rezultate, kao nikad. Dozvoljavam da pišete i

govorite o tome. Došlo je vreme. Ali neće svi čuti, šta im govorim kroz vas. Situacije

mogu biti različite, i sve se može različito protumačiti. Naći će se takvi. Ne obraćajte

pažnju, jer vi pomažete ljudima da se proguraju do prosvetljenja svoje svesti. I znajte,

šta god se desilo, kako god da teku događaji, Ja uvek znam šta se događa. Niko ne može

da se umeša, niko ne može da zaustavi to što je počelo.

On se osmehuje. On je zadovoljan, mada su poslednji dani bili naporni za Njega.

- Bogovi su se veoma plašili da ne izgube vlast. Tot je iskoristio njihova strahovanja. On je

izmislio magiju. A ponekad je gubio svoje dostojanstvo u toj meri, da se prikradao do

Početka Početaka i prisluškivao Moje reči. Tako je saznao za reči koje se tiču vaskrsenja.

I bogovi su poverovali u njega kao u više božanstvo. A da niko ne bi pokušao da ugrozi

njegovu moć, on je za saveznika uzeo Smrt. Posle toga počeo je da bira svoja lica.

Mogao je izabrati lik lava ili orla. A izabrao je likove šakala i ibisa. Ibis – to je kao kod vas

vrana. I proglasio je sebe za granicu između života i smrti – sudio je, merio na terazijama

ljudska dela, iznosio prigovore. Ali glavni njegov cilj bio je – da rodi bogočoveka. Samo,

kad bi mu uspelo, on bi rodio čovekoboga, takvog, kakav je i sam. A to je savršeno

suprotno bogočoveku. Jer, prvi bogočovek bio je Moj Sin Isus Hristos.

I ovde sam se setio dečaka Kirila, koji je ponavljao priču o poslednjem-poslednjem od

svoje loze, i da bi bio spreman da za svoga nerođenog sina pogubi celo čovečanstvo. Ko se to

skrivao pod maskom deteta i motao se okolo?

- Priroda im je u početku pomagala – procedio je Otac – prvorodni greh je – rođenje bez

Oca. Kad je bez Oca, znači, rođeni nema dušu. Nemaju svi, koji su sada u ljudskom

obliku, dušu. Posmatrajte pažljivo. Oni su napravili analog – ali kvaliteti i svojstva

(osobine) duše su neuništivi. U prvom redu gledajte – ima li čovek dušu.

On se zaustavio. Mi takođe. Otac me gleda.

Arkadij bi da što pre stigne na Olimp, da porazgovara s bogovima. Potrebno mu je zbog

knjige (za knjigu). On zaista misli da će tamo čuti više od onog što mu ja sada govorim.

Otac me ne prekoreva. On govori, znajući odranije da ja neću biti zadovoljan svojom

eskskurzijom.

46

- Ali, šta ćeš. Ja takođe imam mnogo toga da uradim. Idite s Bogom, kao što Ja uvek idem

s vama.

Okrenuo se, i otišao.

Mi smo se zgledali. Ispalo je jako netaktično. I zašto sam počeo da razmišljam o Olimpu?

- Pa, onda, ideš na Olimp? – pita Igor, ali u njegovom pitanju oseća se nota prekora.

Grigorij Petrovič se ne slaže. Kaže, da ima mnogo posla. I takođe nestaje. Kako je on to

naučio – trepneš, i nema njega.

Ostali smo nas dvojica. Igor je u odnosu na nastali problem posete Olimpu, zauzeo

neutralnu poziciju. Ali mene jako intrigira psihološki aspekt događaja. Moram da opišem

događaje, da se ne izgube u prošlosti. Nešto iznutra vodi me u tuđi svet, koji smo poznavali po

mitovima i legendama, a koji i jeste i nije ličio na njih. I još nešto, što za sada ne mogu da

osvestim.

Neka davna osećanja, skrivena u dubinama sećanja, kao da sam i ja lično nekada pripadao

tom svetu koji odlazi u nepostojanje.

Osećanje je bilo vrlo neodređeno. Nekakvi komadići realnosti, koje moja svest nikako nije

mogla da sastavi u celinu. Nešto je izranjalo iz zaborava - čas lice, čas prolazna scena. I opet se

taložilo u tami neznanja. Ko zna zašto, upečatljivije (razgovetnije) od svega sam video tri

prelepe žene u starogrčkoj odeći, i troje mališana, koji su se baili svojim dečjim poslovima –

trčkarali su, igrali se nekakvim igračkama, jurili jedan drugog. Činilo mi se da sam takođe u

njihovoj družini. Jedan od te dece – punačak, kovrdžav, sa malim dečjim lukom u ruci - bio je

naročito prema meni prijateljski orijentisan.

Drugi nije voleo da se dugo igra. Osamljivao se sa knjigama, učio je. A ponekad je prilazio

i pokušavao da mi doturi neku knjigu. Knjige su, ko zna zašto, savremenog obika, a ne u obliku

svitaka, kao što je bilo u prošlosti. Ali jedna od žena je vrlo vešto prekidala njegove pokušaje.

Ona me je svaki put zaklanjala svojim telom, govorila, da sam još mali, da ću imati kad da se

nasedim nad knjigama.

To se sada, dok ja pišem, sve nekako uobličilo u više-manje povezanu sliku. A u to vreme,

kada smo se Igor i ja spremali da se spustimo na Olimp, to su bili hitri delići sećanja, a ne

sastavljen siže događaja.

47

Kada smo se spustili na drugi informacioni zemaljski nivo, gde se pod kupolom ograđeno od

svakidašnjih uznemirenja i neželjenih energetskih uticaja, društvo drevnih bogova tako dugo

izolovalo od svojih zadataka i obaveza, prvo što mi je palo na pamet bila je čuvena Tolstojeva

fraza: ’’Sve se pomešalo u kući Oblonskih’’.

Manje od polovine bogova ostalo je na Olimpu. I oni više ne izgledaju tako opušteni.

Vrata su širom otvorena, kroz njih prolazi čas jedna, čas druga grupa onih koji su napravili svoj

izbor između zaborava i preovaploćenja. Kroz vrata odlaze oni, koji su odlučili da ’’pođu među

ljude’’ (evo, i jedan naš klasik – što je gledao u nebo).

Oni znaju da će, ako se njihovo poslednje ovaploćenje pokaže uspešnim i oni uspeju da

savladaju iskušenja karmičkih porgrama, nagrada biti večni život i pozitivno stvaranje.

Još jedna grupa bogova, prilično mnogobrojna, izdigavši se nad Olimpom, prebiva u

neodlučnosti. Oni neće da idu na Zemlju, zato što su joj doneli mnogo zla, i plaše se da će

karmički program za njih biti težak. Njihov položaj je strašan. Događaji se ubrzano razvijaju.

Neodlučnost u završnoj odluci – takođe je odluka. Vidimo kako bogove počinje da zahvata tihi,

ali snažni centrifugalni informacioni tok. Oni osećaju nastalu nebesku struju, i počinje panika.

Čudno je videti slavne bogove; koji u osnovi predstavljaju funkcije rata, straha, posredništva; u

takvom stanju. Oni više ne mogu da sustignu pozitivne informacione tokove. Odneseni su na

stranu suprotnu od Zemlje, u otvoreni Kosmos, gde se oni, pre svega, konačno rastvaraju u tkivu

nepostojanja. To je, u suštini, predodređeno. Jer oni ništa ne umeju da stvore. Njihove funkcije

su – uništenje, izdaja, prepuštanje grehovima i slabostima. Uopšte nemaju one navike, koje su

potrebne u uslovima stvaralaštva, kada iz ničega treba stvoriti svoj sopstveni svet.

Ostali bogovi, videći šta se dešava, još više se utvrđuju u odluci da se spuste na Zemlju.

Niko nije prisiljen ni na šta, ali izbor nije jedostavan. Jer, taj život koji imaju na Zemlji sami su

stvorili.

I ni blizu nije takav, kakav bi sebi poželeli. Treba sada da pokušaju da žive kao ljudi. Ali iz

svega je očigledno – nije im do toga. U dolini bogova je, naravno, bolje. Mogu da vode prijatne

razgovore, flertuju sa nimfama i enejadama, loču svoju ambroziju i posmatraju, sa uživanjem,

kako tamo dole bauljaju ljudi.

Informacioni sistem drevnih bogova, zatvoren sam u sebe, ruši se pred našim očima. Već

je sasvim iščezla iz vidokruga naredna grupa odnetih kosmičkim vetrom. Mnogi su otišli još

ranije. Dvorci, parkovi, hramovi, dolina bogova prazni se na naše oči. Čitamo misli onih što

odlaze. Bog plodnosti kuje planove, kako da stvori izobilje. On ima mnogo misli povodom toga –

prosto, ranije ruke nikako nisu mogle da domaše posao. Ali sad on hoće sve da ispravi –

odjednom, za jedno zemaljsko ovaploćenje. Ma, taj će da postane ministar agrokompleksa!

48

Bog svađe razmišlja o rešenju problema među nesložnima. On je u vrlo u pozitivnom

raspoloženju. Vrhunski sud iz vremena Gorbačova plače za njim. Jedna od Okeanida zabrinuta je

zbog stradanja lađa u okeanu. Zbog nečega je naročito zanima sudbina trgovačkih brodova.

Vojne flotile je uopšte ne zanimaju. Možda je dobro, što je ne zanimaju.

Izgleda da su svi koji se vraćaju na Zemlju stvaralački raspoloženi. Srećno vam, regruti!

Samo nemojte da se spotaknete o rusku dedovinu. Pored nas se zaustavila boginja astrologije.

Jako lepa žena. Ima dobre oči.

- Ja sam napravila vrata Olimpa i znak je zodijaka na njima – progovorila je ona – a zid je

podigao Hermes. Mislila sam da će ljudi dolaziti kod nas. Ali niko nije došao. Hermes je

prevario mene i druge bogove. Ta vrata može da napravi samo muškarac. Hermes

poseduje veštinu da menja mesta muškog i ženskog principa. I on mi je dao muško ime i

mušku ličnost. A ja sam žena. Svi su mislili da je vrata napravio muškarac. Oni su dolazili

do vrata, stavljali ruke na znake zodijaka. Ali niko nije mogao da uđe. Zato što je u meni

istovremeno postojao muški i ženski princip. Niko se nije dosetio da treba istovremeno

staviti na jednu stranu vrata muški dlan a na drugu ženski. Samo oni bogovi (i boginje),

koji su se zaljubili jedno u drugo i odlučili da umaknu Hermesovoj vlasti, mogli su otići iz

doline bogova, zato što su zajedno dodirnuli oba krila vrata. Ti koji su otišli – ne znamo

šta je sa njima. Hermes nam je pričao užasne priče o odbeglima. A prepoznati odbeglog

u čovečijem omotaču jako je teško. Hvala što ste nam pokazali pravi put. Naša znanja će

pomoći ljudima.

Igor i ja se zgledamo. Jer upravo tako smo ušli kroz vrata Olimpa, dodirnuvši istovremeno

oba vratna krila za vreme našeg prethodnog izviđanja. I još jedna slična misao: Zašto oni nas

smatraju začetnicima nebeske revolucije? Mi sami, sav ovaj svet i sva zbivanja na njemu,

mogući su samo zahvaljujući jednome – Trojedinom, Koji je stvorio Vaseljenu, i neće dozvoliti da

neodgovorna stvorenja samovoljno pokvare Njegovo delo.

Mi želimo boginji uspeh i oproštamo se sa njom.

Prišao nam je egipatski bog koji je gradio tajnu sobu među piramidama Keopsa i Kefrena,

gde smo pročitali proročanstvo.

- Ja sam napravio sobu nevidljivom, za sve mogućnosti 20-og veka – rekao je on – Hermes

je onamo umetnuo dve sile – i izašao u svet kao muškarac i žena. Njegovo je

proročanstvo – zalog prvobitnome. Sve u zamenu za sve.

Zahvaljujući tome, on je stekao drugu moć – Noć, lice Smrti. Veoma velika moć i vlast.

Jer čak i Sunce ima senku, koju moj Hermes sada koristi. Ali samo do tog časa, dok ne dođu

trojica u jednom i jedan u trojici. On je više hteo vlast, nego bezsmrtnost.

49

Mogao je sve da dobije. Sad je sve izgubio. Budite oprezni u svojim željama. Sada je u vašoj

vlasti da imate šta poželite.

Prišao je još jedan bog i odmah stupio u razgovor.

- Ja sam video da je muškarcima dao žensko a ženama muško. To je sve od Olimpa bilo

zamenjeno i potkrepljeno strahom i smrću. Žene su punjene strahom a muškarci -

smrću. A onda su se ljubavlju spajali u celinu. A zar užas nepostojanja treba da bude plod

ljubavi?

Bogovi odlaze sa Olimpa. Oni se spuštaju na Zemlju i sada, dok čitate ovu knjigu, mnogi

od njih su već među vama. Mogu se prepoznati po očima, znanjima, talentima, sposobnostima.

Oni hoće da pomognu i nama i sebi.

Evo, pored nas prolazi velika grupa bogova. Oni nose u nosiljci drevnog starca, koji je

odeven kao tibetanski monah. Jedan iz grupe zaustavlja se pored nas, i pokazujući rukom na

povorku, kaže:

- On je najmudriji od svih. I mnogi ga pitaju za savet. To što on kaže je jako važno. Ali ne

mogu svi da shvate to što on govori.

Još jedna boginja rešila je da nešto kaže. Izgleda, ona je – rimsko božanstvo. Na glavi joj

je visoka kapa. U ušnim resicama su joj minđuše, blještave kao Sunce. Na rukavima trouglasti

izrezi. Boginja je, izgleda, veoma emotivna i patetična. Njoj prosto treba da se raspriča pred

nekim.

- Ranije smo mi mogli da se preovaploćujemo, i često smo boravili među ljudima. Ali to je

bilo na kratko. Ali sada moramo da proživimo ceo život u ljudskim telima. U običnim

zemaljskim telima. To je teško. Ali mi se spuštamo na Zemlju da bismo shvatili suštinu

čoveka, i pobrinućemo se da vam budemo od koristi.

Veoma drevni bog zaustavio se pored nas. On strpljivo čeka da mi završimo razgovor sa

boginjom. Ona odlazi, i, teško uzdahnuvši, starac reče:

- Ja sam sagradio prve piramide na Zemlji. Kao akumulator energije. Pomoću piramida

mogu se dobiti predskazanja o budućim događajima, premeštati kamene ploče i obelisci,

uticati na zbivanja. Pomoću piramida ljudi su mogli da dođu do velikih znanja, a to se

nije dopalo svim carevima i bogovima. Zato je bilo urađeno tako da niko ne može da se

koristi mogućnostima kosmičkih tehnologija. Tajno znanje otkriva se u vreme solsticija.

U kadru Sunca je veoma mnogo informacija, ako gledate dolinu kraljeva odozgo. Tamo

se pojavljuju energetske reči. Ali moguće ih je pročitati jedino kada se ose piramida

podudare sa kosmičkim tekstom.

50

Samo onaj koji je posvećen može da nađe neophodni kadar i ugao posmatranja za

čitanje sunčeve poslanice, koja se pojavljuje na kratko, i brzo iščezava.

Pomoću piramida moguće je izokretati elektromagnetne sile, upravljati njihovim

talasima. Tako je moguće na moru obrazovati velike talase i vetar. Najvećom energetikom

vladao je Isus Hristos – On je razdvajao vodu. I mogao je da prođe posred vode, kao kroz tunel.

Ja nemam takvu moć. Mogu samo da stvaram talase, vihore, ciklone. Jer je to prosto veliki

vazdušni vrtlog. Pomoću ciklona moguće je ukloniti pesak u pustinji, doneti na pripremljenu

površinu zemlju i vodu, stvoriti oazu. Ljudima to može biti korisno jer oni ne žele haos. Žele

harmoniju i lepotu.

On je uzdahnuo, okrenuo se da ode. Ali se opet osvrnuo.

- Da, taj mudrac, koga su odneli u nosiljki. Mogli ste d ga pitate važne stvari. Uzalud, niste

ga pitali.

Igor i ja smo se zgledali. Shvatili smo da smo propustili neku šansu. Možda još nije kasno

da ispravimo propust? Bacamo se u potragu. Ali nismo ga dugo tražili. Starac u nosiljki i bogovi

okolo njega čekali su nas nedaleko od vrata.

- Znao sam da ćete hteti nešto da me pitate – preduhitrivši naša pitanja, progovorio je

starac. I u uglovima njegovih očiju ocrtali su se zraci bora od jedva suzdržavanog smeha.

- Jer ja sam mudrac, posedujuem umetnost mudrosti. Zato ne govorim tako, da bi me svi

razumeli. Ne znam, da li vi razumete? Taj starac, s kojim ste malopre razgovarali, bio je

najdrevniji. Ali vi ste postojali pre njega.

I prvo što će biti - to je san. I šta može biti bolje od toga, da se neko nađe blizu Njega, i da

se nađe sa knjigom, u kojoj je istina? A šta može biti bolje od istine? Jer on stoji blizu provalije,

ali se nije uplašio od nje, idući k Njemu.

I drugo je – takođe san. Kada je malom dečaku bilo sedam godina, a na najvišem platou

stajala su 24 starca, dečak se penjao na visoku planinu. Ali takve planine nema na zemlji, osim

na zaravnima koje su iznad polova. Tada se on survao, ali se nije razbio. I ponovo je počeo da

puzi naviše. U drugom pokušaju ugledao je vrh. Ali se opet survao.

Tada se on popeo treći put i susreo ga je onaj, s kojim on sad razgovara. Slušao je, ali nije

sve čuo. A ko može da bude iznad njega? Niko. I, znate, odgovor na treće pitanje takođe je vrlo

jednostavan: čekao sam vas i ispunio svoju misiju.

Mi mu se klanjamo i govorimo kakve-takve reči zahvalnosti. Njegovu nosiljku podižu i

nose. Ali starac se osvrće i dovikuje nam:

51

- Taj, Koji je iznad svih, i veličanstveniji od svih, Koji vas je svemu naučio – ja Mu se

potpuno predajem, ja Mu potpuno verujem - tom dečaku, koji je stariji od svih.

Zasenila nas je slutnja. Zgledamo se. Ja pretvaram u zvuk nape opšte mišljenje:

- Na tri pitanja dobili smo pet odgovora. Ali, jesmo li sve pravilno razumeli?

- Sećam se tog sna o planini, ceo život sam gledao taj san – odjednom kaže Igor – penjao

sam se ceo dan i survao se. Drugog dana sam se popeo i video ga. Ali sam opet pao.

Vetar je bio jako snažan. A trećeg dana sam se popeo i nisam se uplašio. Došao sam do

Oca, i Otac je nešto govorio. Ja sam Ga pažljivo slušao, ali nisam sve čuo.

- I ja se sećam Bezdana – odazivam se na prijateljeve reči – taj Bezdan, to je bezumlje i

istina. Išao sam ka Ocu po granici bezumlja i istine. I čak nisam ni shvatao, da se mogu

survati sa nje.

- Kuda ćemo usmeriti pogled naših istraživanja? – pita Igor. On mi uvek daje prednost u

odlučivanju. Sam kao da se samo saglašava. Zato ga u zadnje vreme primoravam da

takođe prihvati i usaglašenu odluku.

- A kuda ti hoćeš?

- Kako kažeš – moj partner pokušava da se izmigolji iz kruga odgovornosti.

- Ne samo kuda ja kažem. Hajde da zajedno odlučimo.

- Ja bih da vidim piramide – predaje se Igor.

- Hajde da ih pogledamo – slažem se ja.

Prenosimo se do piramida. Programiramo vreme na solisticij. Tražimo tačku, gde će se

tekst, koji se isporučuje sunčevim kodom, ukazati igrom senki.

Nad piramidama, u preseku njihovih osa, pojavljuju se slova zlataste boje. Ali, ona se

kreću u potpuno različitim pravcima – sleva na desno, zdesna na levo. Nemoguće ih je pročitati.

Opet smo obeshrabreni, i uopšte se ne osećamo tako važnima, kao pola sata ranije. Tim više što

se slova pojavljuju i iščezavaju veoma brzo.

Pored nas se pojavljuje Stvoritelj. Oslanja se na svoje žezlo. Gleda nas ispitivački.

- Vi vidite – progovorio je On – u toj knjizi postoji i jedan i drugi prostor. Kako je uopšte

čitati?

Mi ćutimo. Niko ne obasjava prosvetljenjem naše glave.

- Za glave ste pravilno pomislili – Otac hvata naše misli – u glavi su takođe dva prostora –

leva hemisfera, desna hemisfera.

On opet gleda iščekujući, nadajući se da će do nas konačno dopreti tako jednostavna

ideja veštine dešifrovanja.

52

Mi se ne predajemo i uporni smo u nerazumevanju.

- Ne uspevate da čitate slova? A vi se pobrinite da se krećete, kao što se kreće Sunce, čak i

malo brže, da biste prestigli događaje. Počnite zajedno sa Suncem, ali budite malo brži.

To je prvo.

Otac opet čeka, zagledavši se u naša lica.

- Pa slova beže na razne strane – žalim se ja.

- Oni, koji su pisali ta slova, u raznim pravcima, pisali su samo po jedno slovo i nisu mogli

znati šta je tu napisano. Još niko nije čitao taj tekst. Vi ste prvi, ako ne računamo Mene.

Ovde je nebesko proročanstvo. Njegov smisao nije jedan. Ima nekoliko značenja u

njemu, i sve ih treba rezumeti. Dakle, gde je vaš mehanizam za dešifrovanje?

- U glavi – ja brže pokušavam da pogodim, nego što stvarno pogađam.

Igor odmah uspešno prihvata temu:

- Kada posmatramo slova, treba preobraziti energiju u levoj i desnoj hemisferi, i

koncentrisati je u predelu trećeg oka.

- Da, - slaže se Otac – ako se naši zapisi čitaju po određenoj tehnologiji, biće sasvim drugi

smisao i odgovori, kao kod mudraca. Sve počinje iz tačke. Ćelija je stvorena iz tačke,

materija je stvorena iz tačke. Biblija je stvorena iz tačke. Čitajte vaš tekst.

Mi pronalazimo tačku i počinjemo da se krećemo oko piramida, sa brzinom nešto većom

nego Sunce. Potčinjavajući se unutrašnjem impulsu, energije polulopti mozga grade od svetlećih

niti čudnu mustru, i upadajući u njena rupice, tekst dobija smisao:

’’Doći će na Zemlju trojica u jednom i jedan u trojici, i sići će na Zemlju milost Oca

Nebeskog. I ljudima će biti data moć da stvaraju i grade, i ljudi će postati bliži Ocu, i razumeće

Oca. Ali među ljudima je mnogo posrednika, koji će se truditi da prikriju svojim rukama lik Oca

Nebeskog, i uplaše ljude, da bi se svi prestrašili od Očevog lika. Ljudi, koji dopru do nebeskog

proročanstva...’’

Mi smo opet zaostali za redom reči koji je jurio, nismo održali brzinu.

- Vi možete promeniti mustre koje su utemeljene u vašoj svesti – sugeriše Stvoritelj. Mi

sada shvatamo o čemu On govori, i počinjemo da čitamo nanovo.

Ovo su proročanstva:

2001. godina – Tamna mrlja razliće se na severu Rusije. I svi će žaliti, zato što se desilo.

53

2002. godina – Među Evropskim narodima je veliki plamen, koji su oni sami raspirili. To nije

vatra, ali će spržiti sve okolo.

2003. godina – Onaj, koji je sleva, i diči se svojom moći (snagom), napraviće takvu tehniku, da će

užasnuti svet. Ali tehnika će se oteti kontroli, a možda će potopiti i ostrva. Oni,

koji su napravili oružje, kojim se skenira informacioni prostor i menja vektor

vremena, ne mogu obuhvatiti svešću svoju tvorevinu, i ona će postati pretnja za

te iste koji su je stvorili.

2004. godina – Dve zemlje, koje imaju veliku količinu naroda, biće toliko nezadovoljne jedna

drugom, da će ih samo mala slamčica zdravog razuma održati na površini okeana

nevolje.

2005. godina – Narod, koji ima jednu boju kože i živi na jednom kontinentu, sakupiće takvu silu i

takvu armiju, kakvu do tada niko nije sakupio.

2006. godina – Biće rat dvaju naroda, koji će da preraste u rat triju naroda. I oni, koji budu sleva

i zdesna, krenuće na onog ko bude u sredini. Ali zaustaviće se rat, da bi se narodu

dao mir. Amerika i Rusija staće u odbranu jedne nevelike zemlje, koja se nalazi na

jugu. Rezultat rata biće veliki narodni nemiri. Onaj, koji je u sredini, neće uspeti

da se suprotstavi narodu. Onaj, koji je sleva, neće znati šta da radi s narodom. A

onog, ko je zdesna – stići će smrt.

- Sada vam je jasno, kako se mogu čitati ovi tekstovi? – pita Otac.

- Jasno – klimamo složno glavama. Otac se konačno osmehuje. Zadovoljan je.

- Postoji jedna okolnost, koju treba da uzmete u obzir. Oni koji čitaju ovaj tekst i koji

gledaju sa Nebesa na Zemlju, mogu izmeniti tok događaja. Zato ne zaboravite na reč

odgovornost.

U žutoj štampi, koja uzgred, među skandalima i opisima intimnog života ’’zvezda’’

različite veličine, piše o astrolozima i ostalim prorocima, često su sadržane i kritike na njihovu

adresu. Kažu, obećali su nekakav događaj, a on se nije desio. Uobražena je, ali nesavršena

njihova nauka!

Šarlatana, naravno, nije malo. Ali ja govorim o pravim, iskrenim prorocima. Njih nema

mnogo, mogu se na prste nabrojati, i njihovi uvidi su tačni. Nevolja (ako se to može nazvati

nevoljom), je u tome, što oni ne koriguju svoje mišljenje u odnosu na jasnovidce, koji su

sposobni da izmene tok događaja, i neretko, preduprede katastrofu. U knjizi ’’Spasi sebe’’ naveo

sam činjenice, koliko havarija je sprečio Grabavoj, i one su dokumentarno potvrđene. Moguće

je da je te havarije neko takođe predskazao, i javno saopštio o predstojećem. Ali događaj se nije

desio, zahvaljujući umešanosti druge sile, na koju prorok nije računao.

54

Uopšte, kod ljudi je to tako.

Neki predlažu: šta prostije, neka se specijalisti za suptilni-materijalni svet ujedine, neka

se stručnjaci ekstrasenzorike i ostalog ezoterizma konsultuju jedni sa drugima o predstojećim

događajima, formiraju opšte mnenje, preduzimaju usaglašene akcije za odobrenje ili izmenu

verovatnih događaja – i sve će biti, kako se kaže, tip-top. Dobro bi bilo, ali se to ne događa. U

krajnjem slučaju, u doglednoj budućnosti.

Ali ne predstavljaju svi od tih čarobnjaka, Svetle sile. Lapšina je za sada mnogo. Znači,

saglasnost je u principu nemoguća.

Pretpostavimo da smo odvojili Tamne. Mada, ko je ovde kompetentan? Jači ekstrasens,

nezavisno od majstorstva, uvek ume da sakrije svoju suštinu od slabijeg. Ostali su toliko različiti

po načinima gledanja na svet, tehnologijama, pristrasnostima, da će teško pronaći opštu

terminologiju, zajednički jezik. Kažu, dva majstora uvek će se takmičiti u zanatu, a u umetnosti –

nikada. Ali u datom slučaju, i u zanatu je izuzetno teško postići saglasnost.

To je taj takozvani ’’ljudski faktor’’. Svi ti ’’izabranici sudbine’’ takođe su ljudi. Znači, u

ovom ili onom stepenu, sujetni i tašti. Na toj skupštini previše njih će navlačiti pokrivač na sebe.

Razume se ’’u interesu čovečanstva’’. Svaki će smatrati svoje mišljenje i predloženu im akciju

jedino ispravnim. U društvenim organizacijama, u takvim slučajevima odlučujuću reč ima glavni

– predsedavajući, predsedik, i slično. Zanimljivo, ko njega bira ili postavlja, po kojim

kriterijumima? Gospod Bog?

Ali On se ne meša u sujetne svetovne poslove.

Uopšte, sve ljudske društvene organizacije, udruženja, ustanove imaju veoma mali

koeficijent korisnog dejstva. Čak i crkva, koja sebe naziva ’’kćeri Hristovom’’.

Jer mi hoćemo da predskazanje budućnosti bude stoprocentno. Izvinite, ali prognoze

pojedinaca, zajedno, njihove struje daju istinitiju informaciju, nego što bi dao ’’kolektivni um’’.

Šta da radi prostodušni čitalac? Da sam, po meri svojih malih snaga, formira događaje.

Zašto mu je Stvoritelj dao slobodu? Može se uzdisati, trčkarati po komšiluku i poselima i

oduševljeno raznositi glasine o predstojećoj nesreći. To je i prijatno. Kao što je smatrao satiričar

Ludvig Aškenazi ’’Svi hoće da se nešto konačno dogodi, a plaše se da se nešto ne desi’’. Da li ste

kod sebe primetili neko slatko zadovoljstvo pri izveštavanju o bilo kakvoj katastrofi? Vi brižljivo

sakrivate taj podli osećaj, ali on ipak postoji, zar ne? A moguće je celom se dušom suprotstaviti

predstojećem negativnom događaju, ugasiti ga makar na informacionom planu. Eto, tako se i

formira kolektivna svest. I od nje zavisi, da li će se događaj desiti, ili neće.

55

Glava 6.

Proces vaskrsenja ćerke Galine Borisovne Kuznjecove, čini se, dobija preokret. Ona

brižljivo beleži događaje sa njom, sa rođaciima, bližnjima, neobična dešavanja. Kada čitaš to, što

ona piše, imaš osećaj da se talas čarobnog svetla probija kroz svakodnevnicu sivog, prosjačkog,

prljavog života.

’’13. aprila 2001. godine. Sa starijom ćekom Olgom otputovala sam u selo

Bogdanovščinu, u Smolenskoj oblasti, gde je naša kuća i gde je sahranjena Aleksandra, da

očistimo grob posle zime i proboravimo u zavičaju.

14.04.’01. Jutros smo se sakupili na groblju. Ranije sam ustala. Odjednom sam začula

vrisak starije ćerke ’’Mama, dođi ovamo, šta mi je, jesam li poludela?!’’ Pokazala mi je budilnik –

kazaljke su se okretale u suprotnom smeru. Ona je rekla ’’Hvata me jeza, možda se sa

Aleksandrom nešto desilo?’’

A u meni se javilo neko uzbuđenje, čak radost: celim svojim bićem osetila sam – to je naša

Saška! Posmatra nas!

Pričala sam Olgi o vaskrsenju, kako da se ponašamo, kako da se prema tome odnosimo sa

razumevanjem. Budilnik smo ostavile na miru. Posmatrale smo – tokom cela dva dana on je

odbrojavao vreme unazad.

16.04.’01. Ujutro u 9 sati bilo je predviđeno da otputujemo u Moskvu. Probudivši se,

Olga me je pozvala u svoju spavaću sobu i pokazala na budilnik. On je išao pravilno, kao da

uopšte nije dva dana išao u obratnu stranu.

Mi smo se pogledale, nije imalo šta da se kaže.

Noćas sam usnila san. Jasno sam videla put, koji od groblja vodi u selo. A samog groblja

nema – iščezlo je. Put je pust, rano je jutro. Svežina od rose, koja treperi raznobojnim kapljicma

u talasima Sunca koje greje. Ptice cvrkuću! I Saška ide letećim korakom, osmehuje se, podmeće

lice Suncu, žmuri. Ona čak želi, da na ulici nikog ne bude.

Evo ona ide kući već kroz selo, prošla je pored dečjeg vrtića, spomenika, osmotrila je

školu, skrenula sa puta na stazicu prema ribnjaku, izašla na put prema seocetu. Iz doma zdravlja

gleda kroz prozor lekarska pomoćnica Tanja (njena kuma). Ne veruje svojim očima, zbunjena je,

u nedoumici. Ništa ne može da shvati. Stoji ukočena. Saša prolazi, čak ni ne pogledavši u

njenom pravcu. Ide ulicom poznatom iz detinjstva. Smešeći se, pozdravila se sa muškarcem koji

je prolazio. Nije saznala, ko je to. Susreće drugog muškarca. Nestašno se s njim pozdravlja, u

duši se smeje. Svraća do bunara. Ulazi kroz kapijicu ja se spuštam s trema. Sa obe strane stazice

ka kući cveta cveće, trava je mokra, zelena – zelena.

56

Nema ničeg neočekivanog. Ona me grli. Stasita, visoka, mlada.

’’Pa konačno, tako sam te dugo čekala’’ – pomislila sam. Ne govorim, a ona sve razume.

Mi kao da smo se rastvorile jedna u drugoj, ali ja osećam njeno telo.

Stanje i osećanje, da kao da se mi prosto dugo nismo videle. U grudima uzburkanost, ne,

nekakvo treperenje, kretanje, pre će biti, rad duše i duha.

I odmah novi scenario. Vidim metro ’’Aleksejevska’’, plato ispred stanice. I odjednom,

ona se pojavljuje. Vodim je po Mirskom prospektu. Ona ide pravo prema cilju, ni na šta se ne

osvrće, preseca gradski skver po dijagonali, spušta se po Kulakovom ćorsokaku. Uživa u svežini

jutra, posmatra lastavice. Preseca ulicu po ’’zebri’’, svraća u dvorište i ulazi na glavni ulaz. U

nekoj zbunjenosti hvatam je za ruku i mi polako idemo, tačnije – plovimo u kabinet Igora

Vitaljeviča.

Ja, ludo razdragana, zbunila sam se. Govorim: ’’Igore, upoznaj našu Sašu! Ne znam šta da

kažem, ne znam kako da ti zahvalim!’’ Mi sedimo utroje, meni su noge i ruke kao od gvožđa, ne

znam gde da ih denem, ostala sam bez reči...

A Igor kaže: ’’Pa, eto... O čemu ćemo razgovarati?’’

Prenula sam se. Stojim u postelji. San na javi. Vreme je da se obučem, pa na posao.

O zubima. Crvenilo se povuklo, desni su postale ravnomerno rozikaste, ali gde nema

ispupčenja, desni su bledo-rozikaste. Ako dodirnem nabubrele izbočine prstom, tamo se oseća

tvrdoća. Ređe stavljam protezu (samo ponekad) – tare mi desni spolja. Još sam počela da

primećujem, tokom cele nedelje, nekakav ukus u grlu. Kao da kaplje neka tečnost. Nekad se

pojavljuju mlazići pljuvačke. Ali još je prisutna nekakva tečnost, koja kao da ima ukus krvi. Ali

same krvi nema. Slabija je izbočina sleva, čini se. Zdesna su češće i veće.’’

Situacija u ’’Hudlitu’’ se komplikuje – ne daju nam da radimo, stvar je u tome, pokušavaju

da nas emotivno slome. Ali i ja sam dobar – zakočio sam spajanje nekoliko izdavačkih preduzeća

u holding. Suviše je očigledno, da oni, sa kojima se ranije uspešno dovršavala odgovarajuća

procedura, sada sporo tonu u nepostojanje. Javno sam nazvao nastojanja Grigorjeva u tom

pravcu kopanjem bratske grobnice za državna izdavačka preduzeća. Kao što sam se i dogovarao

sa članovima naše uprave – Igorom i Grigorijem Petrovičem, - napisao sam predstavku po

sopstvenom nahođenju 18. aprila. Inače, ne bih mogao da se bavim najvažnijim, ako bih bio

uvučen u borbu. Moja je savest čista – izdavačko preduzeće je sasvim uspešno. Nema dugova,

dinamika rasta dohodka je dobra, kao i izdavačka produkcija.

Zanimljivo, kako će oni uspeti da objasne štampi smenu rukovodstva u takvoj situaciji?

Uostalom, da li je štampi uopšte to potrebno?

57

Čudnovate i neverovatne stvari počele su da se dešavaju skoro svakodnevno. Jednom su

se vrata mog kabineta širom otvorila, i ušao je suvonjav sedokosi čovek. Bez obzira na svoju

reprezentativnu spoljašnjost, on se držao pomalo ukočeno, čak stidljivo. Kada se predstavio,

mom divljenju nije bilo granica.

- Profesor Mokuljski Mark Aleksandrovič, glavni specijalista Instituta za molekularnu

genetiku – rekao je on i dodao – Arkadije Naumoviču, ja sam došao da vas zamolim da

me primite za učenika. Nećete oterati starca?

Molba je bila tako neobična i toliko nije odgovarala mojim predstavama o svojim ličnim

znanjima i mestu u nauci, da sam se čak i zbunio. Mokulski nije bio tek glavni specijalista

instituta. U nedavnoj prošlosti bio je – direktor instituta. To ime je dobro poznato u naučnim

krugovima i u inostranstvu.

- Mark Aleksandrovič, pobojte se Boga – pokušao sam da vratim odnose, koji su

primereniji položaju mog gosta.

- Ako vi meni zadate makar dva-tri pitanja iz vaše struke, onda teško da bih mogao da

pretendujem na mesto, ne samo vašeg učitelja, nego čak ni asistenta. Ja sam taj koji

treba da uči kod vas.

- Što se tiče specijalnosti – to je moguće. Ali ja bih hteo da naučim nešto drugo, to što ne

umem sam – Mokuljski me je delikatno izvukao iz poze samouniženja – o vama mi je

pričao profesor Pitjev iz MGU, i još sam pročitao nekoliko članaka o vašem radu,

uključujući i niz vaših sopstvenih publikacija. Ja znam da takva neobična pojava, kao

jasnoviđenje, stvarno postoji. Pre mnogo godina, na molbu tadašnjeg predsednika

Akademije nauka SSSR, Anatolija Petroviča Aleksandrova, bavio sam se tom pojavom. Svi

eksperimenti sa Kulešovom, Kulaginovom, Džunom, dobro su mi poznati. Ali to što vi

radite, prelazi okvire ekstrasenzorike.

- Da, zaista - slažem se ja. - Jer mi ne radimo toliko na energetskom nivou, koliko na nivou

informacije. Najsloženiji nivo, ali i najperspektivniji.

- Eto, ja bih i hteo da to naučim – Mark Aleksandrovič je blagovremeno naznačio predmet

svojih interesa.

Ja sam, kao i pre, pomalo zbunjen. Profesor je isuviše slavan da bi bio učenik.

Naši odnosi sa Markom Aleksandrovičem, jednom su doveli do nastanka interesantnog

projekta. Rešili smo da sprovedemo eksperimente, koji dokazuju realnost psihofizičkih uticaja

na biološke objekte. Neočekivano, našoj grupi se pridružio poznati naučnik iz Instituta za

molekularnu biologiju koji nosi ime Engelharta, rukovodilac grupe za molekularne i ćelijske

tehologije, Andrej Igorjevič Poljetajev. Upravo on je postao scenarista i režiser osnovnih

poduhvata našeg istraživačkog rada.

58

Zabeležili smo dovoljno širok krug eksperimenata, kako sa ćelijskom kulturom, tako i sa

kompjuterskim uređajima na kojima smo morali da dokažemo uticaj upravljanja.

Već prvi eksperiment sa uređajima dao je, mada i očekivan, u izvesnoj meri zadivljujući

rezultat. U laboratorijskim uslovima, Igor i ja trebalo je da utičemo na ćelijsku kulturu na takav

način, da izazovemo u njoj ubrzano deljenje ćelija u poređenju sa kontrolnim obrascima. I u

kontrolnim obrascima, i u onim, koji su učestvovali u eksperimentu, bila je jedna ista kultura.

Nju su prosto razdvojili po Petri posudama. Polovinu su nam doneli u laboratoriju. A polovinu su

ostavili u prostoriji gde su je uzgajali.

Obradu rezultata, da bi se isključio faktor uticaja ljudske svesti na dobijeni materijal,

trebalo je da ostvaruje specijalni kompjutersko-laserski uređaj, koji funkcioniše po

autonomnom automatskom režimu.

Sam proces eksperimenta tekao je veoma uobičajeno. Poljetajev je doneo Petri posude.

Mokuljski je vodio registracijske beleške.

Bilo je određeno da se za 50 procenata uveća brzina deljenja ćelijskih jedara. U toj etapi

Igor je opisao spoljni izgled ćelija. On je opisao formu ćelija i tok procesa deljenja. Prikazi ćelija

pod mikroskopom u potpunosti su odgovarali tom opisu, koji je uradio Igor nekoliko minuta pre

početka isprogramiranog ubrzanog deljenja ćelija. Već ta činjenica izgledala je toliko

neobičnom, da je Andrej Igorevič, čak i ne dočekavši obrade materijala aparatima za registraciju

počeo da razmatra nove moguće eksperimente.

Nadalje nas je rad doveo do vrlo perspektivnih pravaca psihofizičkih uticaja u oblasti

ubrzane regeneracije ljudskih tkiva. Ali to je u budućnosti, a dotle...

Andrej Igorevič izvestio je s naučne tačke gledanja o anomalnom ponašanju obrazaca koji

su podvrgnuti uticaju.

Ćelije su se zaista delile kudikamo većom brzinom, nego u kontrolnoj grupi. A upravo je u

kontrolnoj grupi ciklus mitoze ćelije trajao 28 sati, to jest, kao obično. U Petri posudama – gde

su ćelije podvrgnute psihofizičkom uticaju – 12 sati. Bilo je odlučeno da započnemo pripreme za

uticaj sa udaljenosti na biološke materijale.

Pokušavam da se snađem u događajima, koji su se odigrali na ivici Bezdana i na Olimpu.

Zašto je bog, koji je, slično Prometeju, na zemlji bio poštovan kao najdrevniji učitelj

čovečanstva, ustvari bio izdajnik?

Njegovi darovi – gori su od Trojanskog konja – prelepi spolja i opasni iznutra.

59

Postoji mnogo zvaničnih životopisa boga Toga, ali ja sam izabrao verziju, koju je izložio u

knjizi ’’Drevna tajna cveta života’’ Drunvalo Melčizedek.

Taj čovek – fizičar po obrazovanju – smatra se jednim od najjačih jasnovidaca. Više od

toga, Drunvalo nije krio tu činjenicu, da je svoja znanja dobio umnogome zahvaljujući Totu. To

je bio taj najređi slučaj, kada su se mogle analizirati različite verzije saglasno prvobitnom izvoru,

doći do istine – svojevrsno psihološko istraživanje uzleta i pada.

Istorija Tota iz Egipta, tog čovekoboga (neka mi oprosti Vladimir Solovjoj, autor

’’Predavanja o Bogočoveštvu’’) zalazi u daleku prošlost, skoro do početka Atlantide. Pre 52000

godina, on je za sebe otkrio, kako se može neprekidno ostajati u svojoj svesti, ne umirući,

nalazeći se u jednom te istom telu. I od tog vremena, Tot je ostajao u svom telu, dok nije prešao

na novi način postojanja, koji izlazi daleko izvan granica našeg poimanja. On je proživeo skoro

sve to vreme, dok je postojala Atlantida, i čak je tokom 16000 godina tamo bio upravnik. Celo to

vreme zvali su ga Čiketet Arlih Vomalites. Ustvari je njegovo ime bilo Arlih Vomalites, a Čiketet –

to je titula, koja je značila ’’tragač za mudrošću’’, zato što je on hteo da postane sama mudrost.

Posle potonuća Atlantide, Arlihu Vomalitesu i drugim visokorazvijenim bićima desilo se da

čekaju oko 6000 godina, pre nego što su mogli da pristupe obnovi izgubljene civilizacije.

Kada je počela da se rađa egipatska civilizacija, Arlih Vomalites je uneo svoj doprinos u

njenu istoriju i nazvao se Totom, sačuvavši to ime za celo vreme postojanja Egipta. Kada je

Egipat umro, upravo je Tot postao osnivač sledeće velike kulture, kulture Grčke. Naše istorijske

knjige nazivaju Pitagoru ocem Grčke, i kažu, da je na temelju pitagorejske škole i zahvaljujući

njoj, i nastala Grčka, a od nje proizašla naša savremena civilizacija. Pitagora u svojim delima

tvrdi, da ga je Tot uzeo za ruku, spustio se s njim pod Veliku piramidu, i otkrio mu znanje

geometrije i prirode realnosti. Kada je, zahvaljujući Pitagori, nastala Grčka, Tot je ušao u tu

kulturu u istom tom telu kao i u Atlantidi, i nazvao sebe Hermesom. Dakle, Arlih Vomalites, Tot i

Hermes – jedna su ista ličnost. Je li to istina? Pročitajte ’’Smaragdne tablice Tota – atlanta’’, koje

je Hermes napisao pre 2000 godina, i prosudite sami.

Između ostalog, od Tota je započela istorija, kao nauka. U vreme Egipta, nazivali su ga još

i Piscem, on je zapisivao sve što se tada dešavalo.

Uopšte, to poznanstvo Drunvala s Totom, koje je opisao sam autor, dozvoljava da se

posumnja u neki koristoljubvi cilj od strane boga. Prosudite sami: u to vreme, kada je Tot stupio

u kontakt sa Melčizedekom, Drunvalo je ovladao nekom tajnom, povezanom sa sakralnom

geometrijom. Više od toga, prva i osnovna znanja Drunvalo je dobio mnogo pre svog

prijateljevanja s lukavim bogom.

60

Evo njegovog teksta: ’’Kada smo bili u Vankuveru (Kanada), odlučili smo da hoćemo da

saznamo šta je to meditacija, zato smo počeli da se bavimo sa učiteljem – indusom, koji je živeo

u tom reonu. Žena i ja smo bili veoma ozbiljno nastrojeni u svojoj želji da shvatimo, šta je to

meditacija. Iz poštovanja prema tom zanimanju, sašili smo sebi bele vunene tunike sa

kapuljačama. I gle, jednom, posle četiri-pet meseci praktikovanja meditacije, pred nama, u sobi,

pojavila su se dva visoka anđela, rastom oko tri metra! Oni su bili pravo ispred nas - jedan

zeleni, drugi ljubičasti. Sve se videlo kroz njihova prozirna tela, ali oni su, očigledno, bili ovde

prisutni. Mi nismo očekivali da je tako nešto moguće. I nismo ni molili za to. Mi smo prosto

sledili instrukcije našeg induskog učitelja. Po njegovim mnogobrojnim pitanjima, bilo je očito, da

ni on sam nije potpuno shvatio, šta se desilo. Od tog trenutka, moj život se zauvek izmenio. Nije

bilo ničeg čak ni blizu sličnog prethodnom životu.

Prve reči koje su Anđeli rekli, bile su ’’Mi smo ti’’. Ja uopšte nisam razumeo, šta to znači.

Ja sam uzvratio pitanjem: ’’Vi ste ja?’’ I tada su počeli postepeno da me obučavaju raznim

stvarima, pričajući o meni samom, o svetu i o karakteru svesti. Na kraju se moje srce konačno

otvorilo njima u susret. Osetio sam ogromnu ljubav, koja je iz njih izvirala, i koja je potpuno

izmenila moj život. Tokom mnogih godina oni su me upućivali različitim učiteljima – sve skupa,

bilo je oko sedamdeset učitelja. U meditaciji su mi Anđeli obično navodili adresu i telefon

učitelja, kod koga je trebalo da odem. Po pravilu, oni su čak govorili, treba li prvo da telefoniram

učitelju, ili prosto da odmah odem kod njega ili nje, kući. Dakle, izvršavao sam to što su mi

govorili, i uvek bi se pokazalo, da je to potreban čovek! Zatim su mi davali instrukcije, koliko

vremena da provedem sa tim čovekom. Ponekad su mi u samom jeku obuke govorili ’’Sve je u

redu, sve si uradio, možeš da odeš’’.

Prema tome, Tot se nije slučajno pojavio u Drunvalovoj sudbini. Njega je nešto jako

zainteresovalo, i upravo to, što nije mogao sam da dobije iz novih učenja. Ali, da nastavimo

Drunvalovu priču:

’’Tri ili četiri meseca nakon što sam se vratio iz Egipta, Tot se pojavio i rekao: ’’Hoću da

vidim geometrijske figure, koje su ti dali anđeli’’. Anđeli su mi dali informaciju koja se tiče

geometrije veze realnosti sa duhom, i naučili me meditaciji, koju sam spreman da vam dam.

Ta meditacija je bila prvo, što je Tot hteo da sazna od mene. To je bila prevara: Ja sam

dobijao njegove uspomene, a on je dobijao meditaciju. Njemu je bila potrebna ta meditacija,

zato što je bila mnogo jednostavnija od metoda, koji je on koristio. Njegov način da ostane živ

52000 godina, bio je vrlo nepouzdan – to je bilo isto kao da visi o koncu. Morao je svakodnevno

da provede dva sata u meditaciji, ili je mogao da umre. Morao je da provede jedan sat, radeći

veoma specifičnu meditaciju, ležeći glavom prema severu, a nogama prema jugu, a zatim još sat

u obrnutom položaju, radeći drugu meditaciju. Osim toga, jednom u 50 godina, radi očuvanja

sposobnosti svog tela za život, morao je da ode u mesto, koje se zove Zeli Amenti,

61

i sedi tamo, tokom deset godina, ili približno, pred Cvetom Života (to je čisti plamen svesti, koji

prebiva duboko u nedrima Zemlje).’’

Odatle, sve počinje da dolazi na svoje mesto. Informaciju o suptilno-materijalnim

tehnologijama Drunvalo Melčizedek je dobio od Anđela. A Tot je hteo da dobije to isto, ali od

Melhisedeka. Zašto pomoću posrednika? Pa zato, što je sam Tot pripadao protivničkom taboru.

Anđeli mu ne bi ništa dali.

Sada o tome što je Tot izmenio u njemu nedostupnoj nebeskoj tehnologiji svoje

uspomene, odnosno svoju prošlost. Nije loša prevara: prošlost menja sadašnjost. I najvažnije,

Drunvalo je dobrovoljno pristao, ne osećajući podvalu. Bojim se da će mu se još u životu desiti

da se suoči sa posledicama nepromišljenog obećanja. Jer, reč u suptilno-materijalnom svetu

skupo košta. Sećate se, pričao sam vam o lekciji u pustinji, kada sam u znak zahvalnosti što nas

je sprečio da padnemo u provaliju, obećao učitelju da ću mu ’’uvek pružiti ruku pomoći’’. I

dobio grub odgovor: ’’Pa vi ne znate šta ja mogu da tražim zauzvrat. Smatrajmo da smo prosto

porazgovarali’’.

Igor i ja pokušavamo da pronađemo, na zemaljskim nivoima, na planovima do Početnog

Početka, informacione tragove Hermesa iz najjdrevnijih vremena.

I to što mi pronalazimo, ispostavlja se, nije uopšte to, što se pisalo o tom bogu. Znači, istoriju je

moguće falsifikovati, ne samo po pitanju ljudskih osobina, nego i životopisa bogova. I zašto je

sistem bogova – onih, koji su bili dužni da pomognu Zemlji i ljudima – bio zatvoren? Treba naći

smisao svega što se desilo i što se dešava.

Sada, posmatrajući događaje na energetskom i informacionom planu, mi, tim više,

imamo milijarditi deo onoga što treba da znamo. I zatim, mnogo od onog što je pokazano – to je

alegorija. Kao odgovori mudraca na Olimpu: na tri pitanja, petosmisleni odgovor.

Treba gledati od početka od samog početka. Ja sam umoran od tih Igorovih beskrajnih

ekskurzija u prošlost. Ali ni on ne može da me ostavi samog videći opasnosti koje vrebaju bilo

koga u neprojavljenoj vaseljeni. Mi smo uvek zajedno, kao i pre, kao u bitkama. Mi tražimo

početak – i vidimo dušu. Probamo da se snađemo u tome, šta je to duša – i dobijamo materiju.

Materija i duša su – jedno te isto. Ali, među njima nema znaka jednaksti, zato što su u rezličitim

prostorima. Duša – to je idealna realnost. I sve, što mi vidimo okolo – to je materijalizacija

ideala, odnosno duše. Ispada, da je duša – uopšte sve, ceo Kosmos. A duh u duši proizvodi

kretanje, aktivaciju: on je sila unutar sile.

Vidimo da je svest, mada pripada trijadi stvaranja sveta, odvojena od duše kao

samostalna struktura. To je ono, što određuje realnost, i istovremeno – to je struktura

upravljanja. Ali upravljanja kroz Dušu. Duša je – kao Sunce u bezgraničnosti Kosmosa.

62

Duša i Duh su neodvojivi, oni su dvoje u jednom. A svest je sama za sebe. To je Carstvo, Carstvo

Sina. Ono je – kao raznolike planete okolo Jednoga. Kao život na tim planetama.

Još jednom osmišljavam rezultate naših istraživanja. Otac pomoću Duha (druge sile

trijade, koja razdvaja i koja spaja), samoostvaruje sebe u našem prostoru u vidu materije i

forme. A forma – to je već upravljanje, kao funkcija svesti. Znači, svest, duša i duh – to su Sinovi

u našem svetu. Eto zašto su drevni uvek govorili o jednom bogu, koji ima trojedinu suštinu. O

Bogu s velikim slovom. Sav ostali panteon bogova – to su pomoćnici Stvoritelja. Onoga ko je

Otac tamo, a sinovi ovde.

Ali se nekim pomoćnicima, izgleda, učinilo da oni mogu bolje da upravljaju Vaseljenom,

da efektnije rukovode. Zašto je tako ispalo? Izgleda na prvi pogled – zbog veoma ozbiljne

omaške, napravljene u tvorevini. Mada, da li je to greška? Može li Stvoritelj uopšte da pogreši?

Duša i Duh su – dvoje u jednom. U neprojavljenom svetu je jedan Apsolut, koji sadrži u

sebi muško i žensko. U našem svetu su – dvoje: duša i duh. Pritom duša u svom materijalnom

ispoljenju u čovekovoj ličnosti ne mora obavezno da bude ženskog roda. Jer je telo čoveka na

makrokosmičkom nivou – samo mali deo jedne gigantske kosmičke konstrukcije makrosveta.

Šta je rezultat? Otac je imao tri sina. Sećate se, sve bajke počinju od toga.

Mi znamo jednog od njih - to je Hristos. Njih je trojica, a mi znamo samo jednog. Zašto?

Zato što ponovo deluje taj isti univerzalni trojni princip svemira i stvaranja sveta - tri (trojica) u

jednom. Tri (trojica) - u Ocu, tri (trojica) - u Sinu. Hristos kao svest, prvi se ispoljio među ljudima.

Njega su prvog i primetili.

Otac je izgradio hram - hram Sinovljevog tela. Kao što vidite, zacelo ne onaj hram o kome

pokušavaju da nam pričaju ljudi u svešteničkim rizama. U apokrifima drevnih Hrišćana, koji su u

poslednje vreme privukli pažnju mnogih istraživača, može se pročitati: Dvanaest eona, koji su

stajali pred Sinom, velikim Autogenom Hristom, po volji i daru nevidljivog Duha. I sve stvari bile

su dovedene u red voljom Svetog Duha, kroz Autogena. I od onog što je predvideo savršeni um,

kroz otkrovenje volje nevidljivog Duha i volje Autogena, pojavio se savršeni čovek, prvo

otkrovenje i istina (‘’Jovanov apokrif’’ SPb., 1999, s. 13).

Među imenima Autogen i Hristos postavljen je znak jednakosti. Šta znači to čudno ime -

Autogen? Nešto u njemu zvuči vrlo savremeno - i ne jedno već dva odjednom. "Auto" - od grčke

reči "auto", sam, i "Gen" - takođe od grčke reči "Genos", rod, "poreklo". Ponovo smo dobili dva

u jednom. Plus unutrašnji znak jednakosti, dakle poznata konstrukcija 1+2=3. Trijada! Gle kako

je zanimljivo - reč je drevna a smisao je potpuno savremen. I ne treba naročito obraćati pažnju

na reč "apokrif". Prosto su nešto nadopunili crkveni oci u dotičnom svetom pismu. To se dešava.

Oni su mnogo šta nadopunili.

63

Čak su i reinkarnaciju, o kojoj je Hristos svedočio samom činjenicom svog boravka na Zemlji,

sakupljeni episkopi u Konstantinopolju, pet vekova docnije (nakon Hristove delatnosti) uzeli i

proglasili nevažećom. I jevanđelje su zbog toga izvanredno počistili, ali nisu sve sastrugali do

kraja. I čitamo u njemu: kada su Isusa pitali o tome da njemu mora da prethodi Ilija, Isus je

odgovorio da je Ilija već dolazio, ali da ga nisu primetili. Zar tu nije reč o reinkarnaciji? Za nas je

to polazna tačka na putu istine. Dakle, značenje reči "Autogen" je - "sam rod" ili "prvi u rodu"

ako vam je tako zgodnije.

Gen je funkcionalno nedeljiva jedinica trostruke strukture DNK. Trostruke!

Zašto je u ezoteričnim učenjima tako izdvojeno građenje (gradnja) hrama i naročito se

naglašava da su ga gradili četrdeset i šest godina (40 i 6!)? Šest su, zbog nečega, odvojili od

četrdeset. A u jedru ljudskih ćelija, DNK je podeljena na četrdeset šest hromozoma. Zar to opet

nije podudarnost? I još jedno zapažanje: kada smo Igor i ja radili sa bolesnima od AIDS-a videli

smo da je virus uništavao takođe šest hromozoma. A četrdeset nije ni dotakao... Izgleda, nije ni

mogao da ih dodirne.

Pokušaćemo, koristeći, naravno, ne toliko poznatu dedukciju Šerloka Holmsa (poznatu

dotle dok se čitalac ne upozna sa formalnom logikom) koliko obično jasnoviđenje i informacione

tragove u planetarnom Internetu da svedemo bilanse (račune; da izvučemo-donesemo-

izvedemo zaključke). Priroda je stvarala, koristeći odraz, Sina bez Oca. Uopšteno, ona je htela

ćerku. Ali ćerka koju su pokušali da rode bez učešća muškog principa, postala je sin i to vrlo

ružan (neugledan). On se toliko nije svideo majci da ga je ona odbacila od sebe i umotala u

oblake.

Dečak se rodio bez Oca, a Otac - to je Um, između ostalog. To jest, pojavio se dečak - bez

uma. Ali zato veoma snažan - sila je sa majke prešla na njega bez greške. Zbilja, kad ima snage -

um nije potreban. Takav sin je - pretnja svemu. I zatim, on se odmah rodio stariji od svoje braće

- jer se on razvijao u obratnom smeru, od čike sa bradom do deteta u kolevci. Još jedna

nepredviđena anomalija. Zašto sa bradom? Zato što se rodio već star, kao ovčica Doli. (to su već

klasici genetskog inženjeringa).

Tu negde je i sazrela ideja lukavog Tota da iskoristi snažnog dečaka sa bradom. Jer kod

samog Tota sa glavom je bilo sve u redu. On je tako i odlučio: njegova snaga, moj mozak - i niko

nam više nije potreban. Tako je i počelo stvaralaštvo o kome sam več delimično govorio u toj

knjizi.

Tot je, zajedno sa svojim pristašama, rešio da u svemu zameni Stvoritelja, čak i u

stvaranju čoveka.

64

Oni su znali da čoveka treba praviti "po liku i obličju" i uzimali su lik kroz Prirodu, kroz odraz. Ali

odraz odraza (refleksija refleksije) - to je iskrivljenje. Rezultat je da su izmenili formu. To što su

oni stvorili nije telo čoveka nego koža i kosti. Oni su ih stvorili pa ih je Stvoritelj njima i ostavljao.

Ali dušu, svest, energiju, oni nisu mogli da dobiju. To je sve odlazilo u Carstvo Nebesko.

Zavirivali su, špijunirali su šta su dobili? Ljudi žive po 40-50 godina pa još i gomila bolesti.

Znači, trebalo ih je sve obmanuti,zašto ne žive večno, sakriti prauzrok. Pa su i izmišljali mnogo

toga. Zatim su stvorili u dnu sebe analog noći - paklenu tamu. Izmislili su sudbinu.

Igor i ja smo pokušali da na nivoima komuniciramo sa sudbinom - vrlo simpatična

devojka ali nekakva rđava. Mi još ni ne počnemo da stvaramo, a ona obavezno tajno smišlja

nekakvu provokaciju. A počnemo li da razjašnjavamo odnose - odmah nekuda ispari. Ona ima

hladnu lepotu i energija joj je - takođe hladna. Ona Igora i mene ne voli, plaši nas se.

I strah su takođe izmislili bogovi koji su počeli da pomažu Hermesu. Oni su na Olimpu

oformili tajni savet od dvanaest bogova. Sve su radili po analogiji sa Carstvom Božjim samo su

znak plus menja menjali u minus, u skladu sa tim menjao se i smisao. Dve žene su uključili u

savet, jedna od njih je Smrt, druga - vrhovna sveštenica, Hermesova ljubav. Ali bogovi su

bogovima - neprijatelji (čovek je čoveku vuk). Nije uzalud, u jednom od svojih dela koje se

sačuvalo do današnjih dana, Hermes izrekao: "Ali, molim te, Asklepije, ne misli da su postupci

zemaljskih bogova rezultat slučajnosti. Nebeski bogovi obitavaju u nebeskim visinama, svaki

zauzima svoj sektor koji mu pripada i vodi računa o njemu, onda, kako to da ovi naši bogovi

(zemaljski bogovi, demoni) svaki na svoj način - brinući se o nekim stvarima, predskazujući stvari

proricanjima i proroštvom, predviđajući i treće i pomažući im na odgovarajući način da se

dogode - deluju kao saveznici čoveka, kao da su naši rođaci i prijatelji?" ("Savršena propoved ili

Asklepije", M. Aleteja 2000, s. 272)

I tamo je još jedno važno priznanje "čovek je stvoritelj bogova". Zašto je, govoreći o

tobožnjem savezništvu sa ljudima, Hermes upotrebio jedninu? Osmotrili smo taj stav kroz

jasnoviđenje i shvatili da "mnogouzvišeni" nije napravio lapsus. On je zaista imao u vidu samo

jednog čoveka, toga koga je majka odbacila od sebe videvši njegovu zmijsku suštinu. I drugo, što

je očigledno, što je nemoguće ne primetiti, on deli bogove na zemaljske i nebeske.

To nije uopšte zato što bi nebeski bogovi radili nešto na Zemlji, neki posao. Ne. To su dva

tabora - Nebesa su stvorila Zemlju a na Zemlji se pojavila neka individualizovana posebna sila.

Pri tome su u razvoju odnosa govorili ne prosto o autonomiji nego o ekspanziji svoje vlasti u

carstvo Nebesko. Počeli su ratovi, Armagedoni, koje su u početku dobijale tamne sile Migena

koje su na Zemlji predvodili njegovih sedam arhonta. Sve su radili kao oni odozgo samo obrnuto.

65

Starali su se da sputaju ljude, kojima su prethodno oteli jasnoviđenje da bi beZsmrtni čovek

prestao da traži put ka istini.

Na Nebesima je Život - muškarac. Oni su, kao protivtežu, kod sebe dole napravili Smrt -

ženu. Bavili su se svim sličnim podmuklostima. Tot-Hermes pomalo je varljiv bog. Veliki Tjutčev,

koji je kao niko drugi mogao čuti glas Neba, uopštio je poetski kvintesenciju te dve ideologije:

"Jedinstvo - izvestio je govornik naših dana - možda je spajano samo gvožđem i krvlju..." Ali mi

ćemo probati da ga spajamo ljubavlju - a tamo ćemo da vidimo šta dalje ("Dva jedinstva", 1890.)

Da su bogovi bili ljudi, kao što je Stvoritelj i hteo, oni bi brzo napredovali, došli do suštine

namere i počeli bi da pomažu Ocu u njegovom stvaranju. Ali Hermes i Migen stvorili su

zatvoreni sistem Olimpa da bi odvojili ljude od interakcije sa Bogovima (sve snage su

upotrebljene za to) da čovečanstvo ne upozna ni svoju misiju ni svoje velike mogućnosti. Čak ni

Crkva nije većim delom služila onome kome se obavezala da služi. Zašto su po celoj Evropi

plamtele lomače inkvizicije? BeZkrvni metod borbe sa jereticima? Kada se to Crkva plašila krvi?

Ne, ljude su spaljivali da bi duša istog časa bila odneta vatrom i da ne bi ništa mogla da ispriča ni

kroz proročanstva ni kroz stvarne snove.

Tako su oni proterivali sa Zemlje Očevu reč.

I Hrista su upravo kroz smrt hteli da prevedu u zatvoreni sistem bogova jer je smrt na

Zemlji posrednik pri prelasku. Ali u poslednjem trenutku sam Stvoritelj je zamenio sina na krstu.

I smrt je odstupila. Nije mogla, njene snage nisu dorasle takvom protivniku. Zato je Isus

vaskrsao i nije otišao na Olimp nego kod Oca u Carstvo Božije.

Iza tih spoljnih događaja su - unutrašnje dubine koje se ranije nisu primećivale. Isus je bio

prvi čovek koji se, saglasno Tvorčevoj zamisli, sjedinio sa svojom božanskom suštinom. On je

nosio ljudima znanja o vaskrsenju. Zato što ako jedan čovek uspe da dostigne neumiranje,

milost Oca i njegov blagoslov onda će to uspeti da urade i drugi. Čak i na krstu, on se obraća

Ocu i ne priznaje nikoga - ni careve ni zemaljske bogove. I on je uspeo da uradi najvažnije - uzeo

je od zemaljskih bogova Sveti Duh posle čega su se oni počeli zvati tamnima.

A nedugo pre toga On grdi sve u hramu koji je pretvoren u pijacu. Ljudi, koje su

podstrekivali Migen i Hermes, sagradili su sebi idole i trguju u Očevom domu. Niko ne traži

istinu. Pa kako je i naći usred mnoštva lažnih vrednosti?

Zašto je Hermes tako mnogo znao? Zato što je brižno špijunirao Stvoritelja i prisluškivao.

Čas se sakrije iza zida, čas svog veoma prodornog pomoćnika, koji je sebe zvao bogom vetra,

pošalje u izvidnicu. Izviri taj vetar iz Bezdana, ogledne se i opet zaroni dole.

66

Zato što je pored Bezdana stajao čovek sa knjigom pod miškom - Knjigom života - i ne samo

vetar, nego se i sama smrt plašila da mu pogleda u oči. Ništa vetar nije video, ali je lagao i radio

šta je mogao. Starao se da izgleda solidnije u očima gospodina koji je, takođe, stalno lagao. Tako

su oni jedan drugom zamazivali oči laganjem. Zato je njima sve samo upola uspevalo - dvaput

veličanstvenom i dvaput poslednjem izdanku svoje loze (poslednjem u rodu).

U hermetičkim raspravama, Tot-Hermes ukazivao je na svoju naročitu bliskost sa

Stvoriteljem, kaže, bio je kod Njega pisar i sve je zapisivao. Ali Igor i ja nismo u informacionom

prostoru otkrili tragove takve aktivnosti. Ako je on nešto i zapisivao za Stvoriteljem, onda samo

dobro se sakrivši, ispotiha (krišom; kradom), koliko god se on, tobože, skrivao - to uopšte ne

znači da ga Stvoritelj nije video i ma koliko da se pretvarao bivši Svetlosni anđeo - samo u svojim

sopstvenim iluzijama i mašti on ne bi bio pročitan i razotkriven. Izdajnik, koji je izdao Onoga koji

je sve stvorio - to je treće ime dvaput slavnog slavnog (poznatog; izvesnog) Tota-Hermesa. Je li

moguće da do dana današnjeg nije jasno ko je postavio bogove da upravljaju ljudima? Otac je

stvorio Čoveka i nigde nema nikakvih svedočanstava o tome da je On nekome naredio da mu

komanduje.

Ali, da li je na nama, čitaoče, da osuđujemo Tota-Hermesa, vetropirastog, krilatog? Čak i

apostol Petar (kamen!) tri puta se za jednu noć odrekao Hrista? Čovek je snagom svoje slobode

obmanjiv i nepostojan. Ambivalentan. U tome je zalog slobodnog razvoja, prema višem nivou a

prema nižem, pri zaboravu Stvoritelja - zalog svake omraze.

Postoji takva priča, ne sećam se gde sam je pročitao ili čuo. Jedan umetnik dugo je tražio

model za lik Jude. Najzad je na periferiji, na samom gradskom dnu, među klošarima (na ruskom:

boemima) našao upravo takvog tipa. Počeo je, iz seanse u seansu, da ga ovekovečuje na platnu.

A model nekako čudno gleda umetnika, ponekad namiguje, ironično se smeši. "U čemu je

stvar?" - strogo upita maestro. "A vi se, gazda, mene ne sećate?" - raspituje se model. "Ne". "Ali,

vi ste umetnik, mora da imate izvrsno vizuelno pamćenje. Pogledajte me pažljivije". "Ne sećam

se". "Vidite, pre pet godina pozirao sam vam za lik Isusa Hrista". Mi veoma brzo možemo da

izgubimo svoj spoljašnji oblik i svoju unutrašnju duhovnu potporu, temelj tog oblika. Kao čovek

sa iskrivljenim vratom, iz mojih prvih snova. On nije hteo da izda, ali postao je izdajnik i pomirio

se sa tim. Kao što Petar nije hteo da se odrekne Hrista ali, triput se odrekavši, ostao je sa

Njegovom verom u svojoj duši. I kasnije je mučenički izdahnuo na krstu za veru svoju, sam,

zatraživši od dželata da ga razapnu sa glavom na dole pošto je smatrao sebe nedostojnim da

prihvati smrt isto tako kao Hristos, koga se triput odrekao one kobne noći.

Lice je - ogledalo duše. Duboki ljudi, pri određivanju karaktera sabesednika, snalaze se

čak i bez njega. "Možeš da ne otvoriš usta i da skrivaš svoje lice, ko nešto vredi - neće to sakriti"

- smatrao je Gete.

67

Kako su brzo, istovremeno, sekretari različitih oblasnih komiteta i reonskih komiteta odjednom

postali demokrate! Još juče oni su pretili "da nisi ti protiv sovjetske vlasti?" a danas već

razmahuju trobojkom pred zgradom vlade RSFSR koju su, da bi ugodili Zapadu, nazvali Belom

kućom. Kako lako ljudi preleću iz strane u stranu ako nemaju moralnu osovinu, vitlejemsku

zvezdu koja pokazuje put!

8. REINKARNIRANI BOGOVI

Kod nas u Puškinovoj filijali imamo dva nova zanimljiva učenika. Aspirant MGU Aleksej i učenica

10-og razreda iz Ivantejevke - Nataša. Oni su još na prvim časovima zapanjili svoje instruktore .

Kod njih se, kako se kaže, iz poluokreta otvorilo jasnoviđenje. I ne samo što se otkrilo, nego je i

proradilo na tako visokom nivou da su instruktori zatražili Igorovu i moju neodložnu konsultaciju

u vezi sa tim fenomenom. Mi smo se dogovorili o danu susreta i on se dogodio.

Rešili smo da najpre poradimo sa devojčicom. Nataša je veoma lepa, ženstvena. Ima

čaroban, hipnotišući pogled. Za dijagnostiku smo uzeli jednu od učenica iz grupe, koja se

nalazila u susednoj sobi, i zamolili smo Natašu da je proskenira i da donese zaključak o

zdravstvenim problemima. Za dva-tri minuta, Nataša je nabrojala celu gomilu bolesti. I

najvažnije - potpuno bez greške odredila uzroke njihovog pojavljivanja. Sposobnosti su stvarno

bile fenomenalne.

- A kako sprovesti lečenje? - podsećam je

- To uopšte nije komplikovano - odgovara Nataša - ali, treba li to raditi? Sve bolesti daju se

ljudima za prestupe. Treba najpre nje biti svestan.

- Ti si joj objasnila šta treba da ispravi, na šta da obrati pažnju?

- Neka sama razmišlja

- Zašto tako strogo? Tu nema nikakvih ozbiljnijih prestupa - obične životne greške -

pokušavam da se zalažem za osobu kojoj je rađena dijagnostika.

- Svejedno. Bolesti se ne daju čoveku tek tako

- To je ona - gordost bogova - odjednom kaže Igor - a još je najbolja od njih

68

Ja sam zbunjen - o kakvim bogovima on priča? I odjednom vidim obalu okeana - strašnu,

stenovitu. Iz vode izranja devojka sa dugom, svetlom, raspuštenom kosom, Na njoj je plava

haljina. Talasi duž njenog tela ponašaju se vrlo neobično - oni kao da joj se umiljavaju. Devojka

izlazi na obalu, penje se po kamenju na stenu, koja se izdiže iz mora, i leže na tamni mokri

kamen. Njeno lice veoma liči na lice devojke koja sada sedi pored na u potpuno drugom gradu,

na kraju drugog milenijuma.

Igor, koji na mom ekranu prati pokazani mi siže, lakonski potvrđuje:

- Da, da, taj isti lik

- Nataša, vi jako volite more? - pitam našu učenicu. Devojčicino lice ozaruje osmeh.

- Ja ga obožavam

- A da li vam nešto govori reč "Okeanida"?

- To je povezano sa vodom - nesigurno odgovara ona

- A bog Posejdon? On vas posećuje? - nastavljam svoje ispitivanje

- Ne znam - zbunila se Nataša - ali to ime nekako čudno odzvanja u meni. Osećam da mi je

ono prijatno. Nekako kao rođeno

- Postoji telo zemaljsko, postoji telo nebesko - dobacio sam - i svako od njih ima svoj

rodoslov - svog tatu, svoju mamu, sestre, braću

- Nečeg se nejasno sećam. Imam nerazumljive snove - odjednom kaže Nataša - meni se u

snu, odnekud, kaže da imam mnogo sestara i da smo mi jako složne. Videla sam u snu

kako smo sestre i ja trčale po pesku na ostrvu i odjednom čule čaroban glas koji je pevao

pesmu. Potrčale smo prema glasu pesme i videle prelepog mladića u nekakvoj čudnoj

odeći

- Hiton - sufliram

- Da, u Hitonu - slaže se devojka - imao je liru u rukama. I on je pevao pesmu o ljubavi. O

svojoj voljenoj koju je izgubio osvrnuvši se. Slušale smo njegovu pesmu i suze su nam

same od sebe kapale iz očiju. On je pevao o svom gubitku kao da je izgubio deo svoje

duše. Ni ja ni sestre nismo znale čime da mu pomognemo. A kad sam se probudila jastuk

je bio mokar. Ja sam stvarno plakala u snu. Čudno priviđenje.

69

- To nije priviđenje, to je sećanje duše - objašnjavam bivšoj boginji - imamo dva sećanja -

sećanje tela, koje dominira, i duše koja sa vremena na vreme taji skrovišta svojih

uspomena. Dok se ne sjedine u jedno zemaljsko Ja i nebesko Ja. To su kao dva čoveka u

jednom. Telo je jedno, a suštine su - dve: jedna koja je tamo i jedna koja je ovde. Ali

razdvaja ih ne samo vreme nego i prostor, tačnije - prostori. Hajde da probamo da

uradimo ovako: ti, Nataša, zamislićeš Dolinu kraljeva u Egiptu. Prosto, zamisliš i gotovo,

dalje pričaj šta vidiš.

Ja delujem po nadahnuću, ne težeći da ostvarim nikakav konkretan cilj. Ali to što se

događa ne čudi samo mene. Nas ima desetak ljudi u sobi gde Nataša pokušava da probudi

sećanje svoje duše. To smo Igor i ja i još nekoliko učenika koji su ovde više iz radoznalosti nego

zbog neophodnosti. I gle, pred svim tim auditorijumom slučajno okupljenih ljudi; obilna, reklo bi

se, devojka koja pohađa srednju školu; odjednom počinje smelo da priča potpuno neverovatne

stvari.

- Dolina kraljeva, piramide. Vidim ih razgovetno, čak bolje nego običnim vidom. Imam

osećaj da sam i ja tamo u Egiptu. Ali ja shvatam da sam u isto vreme ovde u sobi gde svi

mi zajedno sedimo. Ja sam i tamo i ovde istovremeno. Ali ipak su to različite zemlje i, čini

se, različito vreme

- Osvrni se i oslušni glas intuicije. Kuda te vuče, ka kojoj piramidi? - trudim se da dam

devojčici orijentaciju, istovremeno žurno zapisujući sve što ona priča

- Vuče me u brda. Tamo je tajna biblioteka u kojoj su sakupljena mnoga znanja. Gradili su

je po naredbi bogova

- Otkud ti znaš? - pokušavam da preciziram neočekivanu izjavu naše učenice

- Ja sam lično u tome učestvovala - sa nekim divljenjem u glasu odgovara devojka - pri

ulasku u biblioteku deluje prokletstvo ali to se mene ne tiče, ja mogu da uđem. I još tu

pećinu štiti duh. On mi se neće suprotstavljati

- Zašto si tako sigurna?

- Znam da je to tako. Duh mi se potčinjava. Ja tamo mogu da uđem i radim šta god

poželim

Neočekivano, aspirant MGU Aleksej, koji je do tada ćutao, odjednom se umešao u naš

istraživački proces

70

- Ja se u režimu jasnoviđenja nalazim pored kamene biblioteke, ali ne mogu da uđem u

nju. Prokletstvo na ulazu je opasno po mene. Posmatram šta se događa kroz mali prozor

pored ulaza. Vidim Natašu. Tamo je jedna slika na zidu. Na njoj je naslikan faraon, pored

njega - mlada žena na čijoj je glavi obruč sa zmijicom. Devojka na slici i Nataša – to je

jedno te isto lice.

- Šta još vidiš? - počinjem da odmotavam novu nit istrage

- U sobi je veoma mnogo polica sa knjigama i stoji sto, liči na na kancelarijski. On je

pogodan za čitanje tih ogromnih svitaka.

- Hajde onda da pročitamo malo - predlaže Igor - Nataša, vidiš li veoma staru knjigu na

najnižoj polici, pravo ispred tebe?

- Da, vuče me ka njoj

- Zar te ne čudi što je to upravo knjiga, a ne svitak papirusa?

- Ne. Tako nam se pokazuje jer je zgodnije

- Uzmi je, stavi na podlogu i neka se ona otvori na onoj strani gde piše o dvojici ljudi koje

ti poznaješ

- Knjiga se otvorila na sredini. I kada pogledam u nju nemam osećaj da čitam tekst, prosto

ga znam i vidim kao da gledam film - izvestila je Nataša

- Šta ti vidiš?

- Vidim vas i Arkadija Naumoviča u svešteničkoj odeći. Ta knjiga je o vama! - sa čuđenjem

uzvikuje devojka - vi ste žreci (sveštenici) Amona Ra i vaši su postupci veoma slavni. Vi

pokušavate da u narod donesete svoju veru. Ali, preti vam opasnost. Doveli su vas onom

mladom faraonu koji je uništio očevu veru, navodno ste tvrdili da nema drugih bogova

sem jednog koji je sve stvorio. I najstrašnije: vi ste govorili ljudima da je faraon smrtan.

Uhvatila vas je faraonova straža. Sam faraon je mlad - njemu je svega osamnaest godina.

Ima vrlo lepu ženu čije je ime svima poznato. On ne ume da obuzda osećanja i da bude

mudar. On hoće vašu smrt. I onda se pojavljuje treći. On je tesno povezan sa vama

neraskidivim lancima - vi ste uvek zajedno, a u isto vreme ste samostalni. Taj treći je jako

mudar. On nema ništa - ni bogatstva ni vlasti ali je njegova reč - takođe vlast. Ona je tako

neobična da se ljudi pokoravaju tajanstvenom došljaku.

71

Njega propuštaju faraonu mada oni što odlučuju pustiti ili ne pustiti ni sami nisu

razumeli zašto su se razmakli i otvorili mu put do prestola. Taj novi čovek govori o vama

veoma lepe reči. I moli ga da vas pusti i da vas više ne proganja. Faraon se ljuti, počinje

da viče i preti. I tada mu je onaj čovek rekao: "Šta će ti ta dvojica, ako si ti velik? I zašto si

protiv te dvojice ako si ti slavan? Oni govore da je Bog jedan, ti govoriš - mnoštvo. Ali,

faraone, jesi li ti razmišljao - iz čega nastaje mnoštvo? I u Egiptu je mnogo ljudi, ali njima

upravlja jedan. Kako li je to množina prešla u jedninu?". Faraon se zamislio. On je

spokojan, on razmišlja. Zatim, naredio da se oslobode žreci.

- A šta je bilo sa trećim? - pitam ja

- On je otišao u pustinju. Ide u pravcu Izraela. On ide iz naselja u naselje i priča ljudima o

jednom Bogu. On kaže da reč može da daruje život i da ubije. Život daju reči: iskrenost,

dobrota, ljubav. A uzimaju: zavist, izdajstvo, neverstvo. Njega ljudi slušaju ali, izgleda, ne

shvataju. On će to pričati još stotine godina. Onda će pored njega biti ta dvojica. Oni će

ulaziti u gradove i ljudi će početi da se okupljaju pored njih. Ali evo šta je čudno - kad oni

izlaze na gradska vrata, isprva idu putem. A onda prosto nestaju i pojavljuju se negde

daleko od mesta gde su bili. Mogu da se pojave u Kini, Indiji, na Tibetu, svugde gde

požele.

Kroz nekoliko dana, ponovo smo se okupili u onoj istoj sobi i skoro u istom sastavu.

Nataša je puna entuzijazma. To što je videla nije je ošamutilo nego, naprotiv, oduševilo. Ona je

spremna da putuje po stovarištima biblioteke, koliko je potrebno. Aleksej takođe nije uludo

gubio vreme i snalazio se u svojoj prošlosti. On već zna ko je on. I mi znamo. Nikad nismo ni

pomišljali da ćemo se sresti licem u lice sa najbližim ratnim drugom našeg neprijatelja. Ali ono

što je bilo u prošlim ovaploćenjima ne mora se automatski prenositi na odnose u novim

ovaploćenjima. Tako je poučavao Otac: "možda je kod čoveka mnogo života proživljeno loše, a

jedan dobro. Ili obrnuto. Kako suditi?"

Ne sudimo. Prosto sedimo u jednoj sobi, gledamo jedni druge, odgovaramo na pitanja,

pričamo o jasnoviđenju, radimo.

Ovog puta je Nataša uvučena u još mnogo drevnija vremena. Nije uspela ni da se pojavi u

tajnoj biblioteci kada se knjiga, koja ju je čekala na specijalnoj podlozi, sama otvorila na nikom

poznatoj, određenoj stranici i mlada jasnovidka pojavila se na Olimpu, ali još u ono vreme kada

on nije bio opkoljen zidom i prekriven energetskom kupolom. Stajala je na samom vrhu planine,

gledala dole na vrtove, fontane, dvorce. I ni na trenutak nije posumnjala u to da vidi ono što joj

je odavno poznato, dobro poznato.

72

- To je Olimp. Ovde sam ranije živela, ali imam dosta komplikovane odnose sa onima koji

vladaju - priča učenica 10-og razreda Ivantijevske srednje škole - spuštam se. U podnožju

planine, u pećini, je kovačnica. Nakovanj, pored njega zdepasti muškarac sa crnom

bradom, u tunici. On me je video, ostavio je svoje poslove i gleda me u oči. On je

začuđen i, čini se, uplašen. On spušta glavu i odlaže malj. Pitam ga da li me se seća? On

ne odgovara i takođe pita: "zašto si se vratila?". Lažem mu da sam ovog trena došla iz

budućnosti. On se odjednom gorko nasmejao i podigao glavu: "znači, ipak se bogovima

desila nesreća?". Daleko iza drveća pojavila se lepa, stasita žena sa jako strogim,

zapovedničkim izrazom lica. Hefest se iznervirao (Nataša je prvi put imenovala boga sa

kojim je razgovarala, imenovala ga je ne kolebajući se, kao da ga poznaje čitavu večnost).

Hefest se boji te žene. On moli: "Sakrij se iza kamenja. Hera ne mora da te vidi". Ja se

krijem. Hera prilazi Hefestu i nešto mu govori. Pritrčava dečak sa tamnom kosom. Hera

ga gleda sa skrivenom ljutinom, ali se uzdržava, kada se dete meša u njen razgovor.

Zatim mu nešto govori, uopšte, pažljivo ga ispraća. Dečak je otrčao. On trči u veoma lep

dvorac okružen ogromnom količinom zelenila i cveća. Hera nastavlja razgovor sa

Hefestom. Ona hoće da on ispuni nekakvu porudžbinu . On obećava da će sve uraditi i

ona odlazi. Pojavljuje se još jedna mlada žena u kratkoj suknji. Topić i suknja (tako je

Nataša definisala odeću nove ličnosti). Preko ramena joj je prebačen luk na leđima -

tobolac sa strelama. To je Dijana. ("Zašto Dijana, a ne Artemida? Zašto grčki, rimski i

ostali bogovi postoje na Olimpu?" - mislim za sebe, ali ne prekidam pripovedačicu). Ona

me je videla i jako se obradovala. Zagrlile smo se. Dijana se takođe čudi što sam ovde.

"Pazi da te ne vidi Hera" - opominje me ona. Ona i ja hodamo putem između drveća.

Prilazimo toj kući u koju je utrčao dečak. Kažem joj da hoću da uđem ovde. Ona mi

uzvraća pitanjem: "kod Demetre?". Onda se pozdravlja i odlazi.

Zaustavljam Natašu i predlažem joj

- Napravi oko sebe sferu od ogledala da bi postala neprimetna. Ali ona ne može dugo da

te štiti. Ipak boginja nije običan čovek. Ali ćeš neko vreme biti nevidljiva da bi uspela da

se orijentišeš.

Natašu doslovno prekriva kapa - nevidimka. Sada može da produži istragu ne privlačeći

na sebe nepotrebnu pažnju.

- Ulazim u dvorac. Ovde je jako prostrano i lepo. Tamo su dve žene, tačnije - boginje i

dečak koji priča Demetri neku smešnu dogodovštinu. Kako je sreo Heru i ona nije mogla

da ga prepozna. Žene se smeju. Demetra polako, nežno, lupka dečaka dlanom po čelu. -

Zbog tebe će se danas Hera i Ambrozija pretvoriti u žuč. Pojavljuje se još jedan dečak. On

je trčao po dvorcu i sad je pritrčao majci.

73

- To je druga žena koja je razgovarala sa Demetrom. Dečak je nestašan, kovrdžav i drži u

rukama maleni luk. To je Eros. Njegova majka je - boginja Afrodita. Ona ga grli, okreće

leđima prema sebi, uzima u ruke njegov maleni luk i pokazuje mu kako da pravilno

zategne tetivu i namesti strelu na nju. Pojavljuje se još jedan dečak. On je vrlo ozbiljan i

u rukama mu je knjiga. On hoće da je da svom drugu, Demetrinom sinu. Zbog nečega je

to jako važno, ali boginja, očigledno, neće da ta knjiga dospe u ruke njenom sinu. Sa

knjigom je povezana velika odgovornost i ona se uporno trudi da zakloni svoje dete od,

po njenom mišljenju, neblagovremenog posla i obaveza. Ona smatra da dečak još nije

porastao, da je još mali, da mu je potrebno da se poigra, protrči, a ne da sedi nad

knjigama. Tim više što je knjiga neobična. Onaj ko je poseduje može mnogo, ali je i za

mnogo odgovoran.

- Primetili su me - odjednom se uplašila Nataša - Demetra podozreva prisustvo. Šta da

radim?

- Izađi iz dvorca - naređujem ja. Nataša se pokorava. Ona u svojoj sferi-nevidimki šeta po

alejama, među večno zelenim drvećem, fontanama, skulpturama. Vidi sledeći lepi

dvorac i ulazi u njega.

- U centru sale je ogroman bazen - počinje ona da priča - on je u obliku kvadrata i u njemu

je neobična voda. Ako uđem u vodu i stanem u sredinu, odozgo pada veliki beli talas

svetlosti. On daje vezu sa svim nivoima upravljačkih planetarnih struktura. Iza bazena je

na postamentu tron, na tronu Hera. Ona gleda u mom pravcu, stavila je prst na visak i

vrti ga. Ona me vidi. Šta da radim?

- Odlazi! Smesta odlazi! - naređujem ja

Nataša se momentalno udaljava od Olimpa, sekundu kasnije ona je među nama, samo u

našem fizičkom prostoru. Prelazi rukom preko lica i, čini se, i sama je zbunjena svojim otkrićima.

- Ti dečaci jako su neobični. Sa njima će biti povezano nešto što je veoma važno po

Zemlju. U njima je nekakva tajna. Imam takav osećaj da oni uopšte nisu takvi kao ostali

na Olimpu. Ne znam kako to da izrazim, ali oni su na nekom posebnom položaju. Pritom,

bogovi, sa izuzetkom Demetre i Afrodite, ne znaju da ta deca nisu takva kao sva ostala

deca bogova.

Igor i ja se zgledamo. Mi znamo šta Nataša hoće da kaže i zadivljeni smo njenom

pronicljivošću.

74

- Ti znaš šta će biti sa jednim od te dece? - pita Igor

Neočekivano po nas, Nataša opet počinje da vidi na informacionom nivou i kaže

- Vidim čoveka sa kovrdžavom kosom. Mlad je. Trideset mu je godina. Na leđima krila.

Izgleda da je to onaj dečak koji je bio Eros. On stoji na oblaku. Na njemu je crveni plašt

sa kopčom na ramenu. Gleda naniže. Tamo je glavni grad jevrejske zemlje Jerusalim. Još

jedan čovek hoda gradom, za njim ide gomila ljudi. On ima žezlo na kome su tri

raznobojna prstena - crni, beli i srebrnasti, ali prstenove niko ne vidi. Vide samo prost

štap. Ja sam pored njega, a čovek sa krilima iznad nas i posmatra šta mi radimo. Kao da

nas štiti. Otvaraju se vrata jedne od kuća. U otvorenom prolazu pojavljuje se sedi

muškarac. On poziva čoveka sa žezlom da uđe ka njemu. To je građanin koji piše za ljude

važnu knjigu, ali svi okolo pričaju da je on lud. Čovek sa žezlom klima mu glavom, kao

dobrom poznaniku, i ulazi kroz vrata. Domaćin, klanjajući se, moli svog gosta, koga zove

Učiteljem, da sedne za sto. Učitelj pristaje, ali se odjednom osvrće ka meni i kaže

"Nataša, priđi". Ja ljubim kraj njegove odežde a on, šireći ruku nada mnom, pita: "Hoćeš

li da podeliš trpezu sa mnom?". Ja se izgovaram. On se osmehuje: "žuriš u biblioteku?"

- Otkud on zna za biblioteku? - to Nataša sad već pita nas

- Ti razgovaraš sa Hristom - objašnjavam devojci

Prilazi nam sedobradi, takođe se osmehuje: "Nije teško napraviti bogati sto, ali uraditi

tako da se jelo svidi svima - to nije lako". Oni sedaju za sto - Hristos i još nekoliko ljudi sa njim.

On moli Natašu da priča o svojim putešestvijama, sviđa li joj se grad? Nataša odgovara običnim

rečima šta joj se veoma svidelo, ona je sva zbunjena. I nekako se gubi u svojoj priči.

- Tebi je teško da pričaš o onome što si videla? - malo se ljutim

- Ne, ne. On oseća bilo kakvu laž. I zato njemu ne treba pričati. On odjednom vidi sve.

Sada on podiže pehar i svi, takođe čine isto, sledeći ga. On priča priču, nastavlja, zatim

ponovo podiže pehar i kaže da će uskoro otići. Svi su se uznemirili. On je dodirnuo moje

čelo. On zna odakle sam. On sve nas gleda i smeši se

Nataša izlazi iz prošlosti. Ona je zadivljena ovim susretom. Njene oči sijaju oduševljenjem

- To je bio sam pravi Hristos - potreseno izjavljuje ona

Aleksej, još jedan bog sa Olimpa, a po svom sadašnjem položaju aspirant MGU, ćuti i

usredsređeno posmatra Igora i mene.

75

Neočekivano kaže:

- A oni su vas smatrali lažnim mišljenjem, manevrom za odvlačenje pažnje. Tražili su gde

je pogodno, samo ne blizu sebe

- Nadam se, ti im nećeš dojaviti gde da traže? - pita Igor sa strogim, iščekujućim izrazom

lica

- Čemu priča? Posle tuče, pesnicom ne mašu. I ko sam ja sada? - sa gorkim žaljenjem

konstatuje Aleksej

- A ti si se takođe i ranije susretao sa Natašom - sugerišem ja - i vaši odnosi, blago rečeno,

nisu bili baš bez trzavica.

- Znam - potvrđuje Aleksej - ja sam već pregledao svoja prošla ovaploćenja duše.

- Bio si vrlo ratoboran muškarac, sećaš li se? - napominje Igor - imao si plašt crvene boje,

kratak. U jednoj ruci držao si baklju kojom si osvetljavao sve oko sebe tražeći neprijatelje.

To nije bila obična baklja, ona je sadržavala gnev bogova. A u drugoj ruci imao si - mač.

Jednom smo se sreli u Saturnovom sefirotu. Nisi zaboravio? To je bilo posle Armagedona.

Hteo si da se baciš na nas, ali ti je mudri Saturn nešto rekao i ti si se ohladio.

Ljudi koji su u sobi sa nama u nedoumici slušaju razgovor. Ali sam Aleksandar ničemu se

ne čudi

- Zašto sada o tome govoriti? Ja sam sada čovek, običan čovek

- Odlazeći sa Olimpa, obećao si da ćeš učiti ljude disciplini a ne ratovima i bitkama

Nataša, koja ja pažljivo pratila nijanse dijaloga, odjednom je opet ušla u režim

jasnoviđenja

- Vidim okean, pesak, u daljini je velika stena, blizu obale je muškarac u crnoj tunici sa

kopljem u ruci. To je Aleksej, ali istovremeno i Ares (Mars) - bog rata. On viče dozivajući

Posejdona i preti mu. Okean se talasa. Iz talasa izranja Posejdon. On je isprva neveliki, ali

onda počinje da raste. U njegovoj ruci je trozubac. Iza njegovih leđa pojavljuju se morska

čudovišta i mnogo devojaka u ratnoj opremi, jašući na delfinima. Ares takođe raste. On

postaje jako veliki. On preti Posejdonu.

Talasi iza Posejdonovih leđa poprimaju ljudski oblik. Iz vode se pojavio ogroman zmaj.

76

Posejdon pita gromkim glasom: - Šta ti treba, dečko? Predomisli se inače si propao! Ares

se smeje i osvrće. Iza njega, iz zemlje se podiže crni ciklon. To je Smrt, to je tama. Ciklon

se formirao, zgusnuo i pokrenuo se u pravu okeana. Sada će početi bitka. Iza

Posejdonovih leđa pojavljuje se devojka u ratnoj opremi, u šlemu i sa štitom u ruci. To je

Okeanida, Posejdonova kći.

- To sam ja - neočekivano setnim glasom konstatuje Nataša - ja mu dovikujem da se

zaustavi. Ares gleda. Zamislio se, ima neke čudne misli o meni. On je neodlučan.

Pojavljuje se još jedan muškarac. Bog Hermes. I podstiče svog saveznika da počne bitku.

Ares je prestao da se koleba. On je spreman da deluje. Iznenadno, odozgo sa Olimpa,

približava se, u kočiji, još jedna žena sa kopljem - Atina Palada. Ona je stala u sredinu,

zahtevajući da prekinu skoro započetu bitku. Približavam se obali i dovikujem Aresu: "ja,

Okeanida elektra, izazivam te na dvoboj. Ako ja pobedim u sukobu, onda ćeš da odeš i

odvedeš Smrt sa sobom". Ares ćuti. On neće da se bori sa mnom (IVAN: protiv mene).

On se ne plaši, prosto ima posebne misli u odnosu na mene. On je zamišljao da sam mu

žena. Provociram (izazivam) ga: "Tuci se sa mnom. Proslavićeš se kao pobednik

devojaka". Ares se okreće. Odlazi. I odvodi sa sobom Hermesa i Smrt. Gotovo je.

Nataša je ponovo sa nama i pažljivo gleda u pravcu Alekseja.