O NOVCU - skripta.info · 10 DR NELE KARAJLIĆ A bio je dobar učenik. Učio je brzo, koristeći sve delove tela, osim srca. Ono je pripalo Željani, kćerki prahovskoga kneza, koja

DR NELE KARAJLIĆ

СОЛУНСКА

28 O NOVCU

I STRASTIMA

OD ISTOG PISCA

FAJRONT U SARAJEVU

Posvećeno mojim roditeljima

Beograd je dokaz da je život na krateru vulkana moguć. Ser Artur Galovej,

engleski putopisac iz XVIII veka

PRVO POGLAVLJE u kojem se otvara pitanje šta je to život

„Ti ćeš se roditi u Beogradu. U Ulici Solunskoj, broj 28.“ „U Beogradu?“ „Da. U Beogradu ćeš i umreti.“ „Rodiš se, pa umreš? I to između je život? Ništa više?“ „Pa šta hoćeš više?“ „Ne znam. Ja sam mislio da je to nešto više. A zašto u Beogradu? U toj…

Solunskoj?“ „Tako ti je zapisano! Čovek ne odlučuje nigde će se roditi, ni kad će se roditi.

Ne odlučuje ni kad će umreti. Ha-ha-ha.“ „Pa to znači da čovek ne odlučuje ništa!?“ „Ništa! Živi u neznanju! Gluv, slep, nem, ali upravo zbog toga život je lep!“ Bini i Mića su sedeli na samoj ivici svemira, koji se nad njihovim glavama

zategao kao dečji lastiš, pa su se zvezde raširile po tamnome svodu, poklanjajući mu boju zlata. Bini je mlatarao nogama iznad praznine iz koje se plazilo veliko Ništa, a Mića je, kako nije imao tela već samo dušu, ličio na plavičasti dim koji menja oblik uvijajući se oko zamišljene ose. Bini nije znao zašto je u svoje meditacije, od milijardi duša koje plutaju prostorom, prizivao baš onu Mićinu. Verovatno mu je godilo prisustvo dečaka istih godina i slične radoznalosti. Voleoje da priča priče, a znao je da Mića voli da ih sluša. Te priče su ih i zbližile. Pošto još uvek nije bio rođen, Mići su ove priče bile veoma dragocene. Otkrivale su mu lepotu Života, koji će kad-tad proživeti.

A Binijeve priče bile su toliko zanimljive i žive da je Mića jedva čekao da se rodi. Da upozna Život. Bini je to osetio. Zbog toga je voleo da ih priča. Želeo je da u Mićinoj duši probudi ljubav za životom. Verovao je da je to nešto važno. Zato nije prestajao da ih priča za sve vreme meditacije, sve dok ga ne bi prekinuo strogi glas učitelja Jadre, koji se tobože ljutio što njegov učenik priziva duše nerođenih.

Mića je o Biniju znao samo ono što mu je ovaj o sebi otkrio, ali je primetio da nema zvezde u svemiru koja ga ne zna.

Bini mu je dosta toga ispričao, jer Bini je voleo da priča. Pričao mu je da je živeo sa majkom i ocem, i da su i oni znali da nije „obično dete“, da su se u to

Solunska 28 7

uverili kada se odbranio od napada kobre, tako što je po prašnjavoj zemlji iscrtao krug oko sebe, pa se nesrećna životinja pri napadu zakucala u nevidljivi zid, da su posle toga dolazili ljudi iz sela i molili ga da im izleći krave, otera oblake, donese prinove, dapirinču podari moć da proklija tri puta godišnje, da zaustavi vetrove… Svašta su ga molili, a on im je izlazio u susret, odbijajući za to darove i sklanjajući se od njihovih zahvalnosti i ponuda. Znali su i da preteraju, takvi su ljudi.

„Jednom su od mene tražili da vodu pretvorim u vino, ali seja tada naljutih, jer moje znanje nije za cirkus, već nešto što bi trebalo da koristi ljudima, a ne da ih zabavlja.“

Pričao mu je i da je majka bila žalosna, jer je znala da će jednoga dana doći po njega, da ga odvedu učitelju Jadri, za koga je čuo od vetrova koji su nanosili pustinjski pesak pred njihovu kuću. Pričao mu je i to da je otac teško podnosio što će ih sin napustiti, jer je predosećao da će ovaj na sebe morati da preuzme teško breme.

„Ipak, kada dođoše po mene, njima dvoma kao da laknu.“ Bini je svoje druženje sa Mićom krio od učitelja Jadre. Znao je da mu ovaj

nikada ne bi dozvolio da se igra sa drugom decom, ali isto tako znao je da starac Jadra zna za njegovog prijatelja, ali se pravi nevešt, jer je njegov štićenik, iako izuzetan, ipak, još uvek dete kome se ne smeju oduzeti sva ona prava i lagodnosti koje bi deca trebalo da imaju.

Čudan je bio starac Jadra. Jedan od onih koji znaju sve. Jednom mu je rekao nešto što nije mogao da razume.

„Ko vidi tebe, vidi i tvog oca.“ To mu je rekao. Bini je pretpostavio da starac hoće reći da liči na oca… ili tako nešto… Bini je vodio Miću kroz ceo svemir. Pokazao mu je i pustinju kroz koju

prolaze oni koji odlaze sa onoga sveta i dolaze na ovaj, doveo ga je čak i do „belog voza“, u kojem se duše rastaju od tela, i u kojem ljudi poslednji put imaju svest o svojoj sopstvenosti, posle čega se rastaju sa sobom i postaju „deo svega“.

To o „sopstvenosti“ Mićina duša nije mogla razumeti, a Bini nije umeo da mu objasni.

„To ti je kao priča, jer i tvoja priča ima svoj početak i svoj kraj.“ „Pa pričaj je…“, navaljivao je Mića, dok je pored njih proletalo jato zvezda

padalica. „Šta da ti pričam?“, reče Bini, kao bajagi nespreman na nastavak

razgovora. U stvari, goreo je od želje da Mići ispriča sve što zna o njemu. „Pa o mojoj… sopstv… to… o priči… o meni.“

8 DR NELE KARAJLIĆ

„E, drug moj…“, stade da pametuje Bini. „Pa ne ide ti to tako… Priča nikad ne počinje a da se ne krene od početka.“

„Pa, reci… eto… o meni od početka.“ „E, kad si baš navalio…“, jedva dočeka Bini. „Vidiš onu reku dole…“ Pokaza rukom, a crnilo svemira polako uzmaknu pred navalom boja. Mića

zaneme od lepote. Ispod njih je tekla reka. „Ako je ovo život“, pomisli Mića zaslepljen divotom, „dajte mi ga odmah!“

DRUGO POGLAVLJE u kojem srce trči ispred pameti

To ti je Dunav i na njemu čamac. Reka ga ljuljuška kao kad majka uspavljuje dete u kolevci. Čovek u čamcu je tvoj deda, Života. Života Janković. Ime mu je starinsko, ali pogledaj ga samo kako je mlad, snažan i lep kao slika. Kao da nije iz Prahova, gde su ljudi pogrbljeni od krpljenja ribarskih mreža, lica izboranih od sunca i vetra, krezubi od nemaštine. Kao da je tu dospeo greškom sudbine.

Žene su ga volele, jer je bio obdaren onom posebnom privlačnošću koju retko koji muškarac ima. Tim darom on ih je, mimo svoje volje, privlačio, kao što mirisni cvet na sebe privlači pčele.

U Životi je ta privlačnost rasla kako su mu rasle duge plave kose, kako je sigurnim korakom iz detinjstva kročio u doba momčenja, kako mu se čelo dizalo uvis, a zubi nizali pravilno, poput belih, prelepih vojnika, kako su mu se plave oči širile, postajale smele kao u mačke, a duboke kao jezera, kako mu se kičma ispravljala, a svaki mišić na njegovom telu zauzimao mesto koje mu je bog podario praveći od njega čoveka. Kako je odrastao on, tako je odrasla i njegova privlačnost.

A rastao je uz Dunav, koji mu postade najbolji drug. Odavao mu je tajne, šaptao mu priče, pomagao pri ulovu, jedrenju, krio ga od ljudi i vetra, od kiše i snega. Života je mnogo voleo reku, iako mu je ona, u velikom povodnju, uzela oba roditelja, a nije stigla ni da ga odgoji baba Persa, koju je potopilo vino kojim je zalud zahvala uvelu dušu. Tako on ostade sam na svetu, u malenoj kući na samoj obali, sa čamcem boje kajsije i svojom lepotom, koja mu, kao i svaka druga lepota, umalo ne dođe glave.

Žene takvu lepotu ne praštaju. Budio je u njima požudu i zabranjene snove. Gledale su na njega kao na neko daleko, nedokučivo blago, zamišljale ga kraj sebe, nemajući hrabrosti da mu priđu i otmu ga od Dunava.

Taj korak učini Ninoslava, bogata Vla'ina, dugih nogu i snažnog poprsja. Bila je žena vlasnika brodogradilišta, al' ne beše udata za njega, već za njegov novac. Zato je Života morao da ostane njena tajna. On je nije odavao, a ona ga je učila svemu što jedna iskusna, jedra žena može da nauči prelepog, osamnaestogodišnjeg dečaka. Života posta njena kratica do sreće, ona tu sreću ne htede lako da izgubi.

10 DR NELE KARAJLIĆ

A bio je dobar učenik. Učio je brzo, koristeći sve delove tela, osim srca. Ono je pripalo Željani, kćerki prahovskoga kneza, koja beše sve što njen

otac nije. On naprasit, grub, osion, a ona blaga, nežna kao povetarac. Majka duboko verujuća žena, jedna od onih koje sve svoje prepuštaju mužu. Nije se pitala ni za šta.

Željana je znala da izađe na prozor svoje sobe, odakle se video Dunav. Pogledom na reku lečila je setu koja vlada dušama njenih godina. A taj pogled bio je širok koliko i njena želja za životom.

Jednom je reku presekao čamac u kojem je sedeo mladić nestvarne lepote. Pogledi im se sretoše, ona u njemu ugleda bljesak lepote, krik slobode, tajanstvenu snagu koja joj otrgnu srce iz grudi. Zažele da mladić nikada ne ode iz njenog pogleda.

A on je u njoj video neku vrstu tajne koju bi valjalo otkriti, skrivenu dragocenost, neotkriveno blago.

Od toga dana nisu prestajali da misle jedno na drugo. Života je prolazio čamcem ispod Željaninih prozora iz dana u dan, uvek na isti način i uvek u isto vreme. Nekakva golema sila ih je vukla jedno ka drugome.

Nisu oni bili naivni. Slutili su oni da ljubav koja ih je snašla ne vodi ničemu dobrom, pa su joj se oboje opirali svim silama. Života je bežao što dalje od obale, a Željana je, kao bajagi, maštala o drugim momcima, ali kako je vreme prolazilo, ona sila im je sve više disala za vratom, tražeći od njih da joj se prepuste.

I tako se Željana spustila na reku i popela u Životin čamac. Više od godinu dana trajala je ta ljubavna plovidba. Zanos u kojem su bili

jednak je zanosu košave. Niko i nikada za njih nije postojao, samo njih dvoje, onakvi kakvi su bili. Ceo svet, ceo kosmos, samo njih dvoje. To je valjda ljubav. To, kad ništa drugo i ne postoji. Lepo je to osećanje, ali ne donosi ništa dobro.

A kako je to njihovoj tajnoj ljubavi došao kraj? Ninoslava se zabrinu. I nju je igra u koju je uvela mladića zamantala, pa joj

se srce, kako je vreme teklo, dobro zalepilo za lepog alasa. Nije želela ni sa kim da ga deli.

A Mali, kako je ona zvala Životu, više nije bio razjareni bik. Više je ličio na uplašenog zeca. Zeca koji krije neku tajnu. Izbegavao ju je, izvlačio se na Dunav, posao, na lov.

Lagao je da je bolestan, da ga je napala zaraza, da ga je uhvatio grip, da je tužan. Ninoslava ženski oseti da se Mali odvaja od nje, a približava nekoj drugoj. Ali ko je ta?

Ninoslava nije izdržala. Morala je da proven.

Solunska 28 11

Jednog predvečerja ona se prikrade njegovoj kući na obali i imala je šta da vidi! Ugleda Životu na Željani usplahirenog kao severni vetar, ali osećajnog kao povetarac. Nikada i nikako se takav nije poneo prema njoj! Dok su njih dvoje raspirivali požar ljubavi, ona se gušila u požudi i ljubomori.

Tu noć nije stigla da zaspi. Strast i mržnja menjale su mesta u njenome srcu takvom brzinom da ne dadoše snu da joj priđe. Kupala se, što u znoju svome, što u onoj tajnoj ženskoj tečnosti koja pokazuje znake da razum popušta, a ludilo nastupa.

Sutradan je ljubomora nagna da isplete mrežu osvete. Javila je knezu s kim mu je kći, i sklonila se sa pozornice baš onako kako se od ognjišta sklanja vest kuvar koji spravlja čorbu, doda joj začina, obogati je sastojcima, zapali vatru i pusti je da se ona sama skuva.

Nije bilo šansi da se tragedija izbegne. Kada je knez zavitlao sekirom, tražeći momkovu glavu, Željana mu prvo ponudi svoju. Majka je sedela po strani i molila se bogu. Otac, naravno, ne beše toliko lud da ubije kćer. On se tobože smiri, obeća joj da će sve biti u redu, ali dade svojim ljudima naređenje da se Života ulovi i da mu se presudi što pre i što tiše.

Čim je video da Željane nema na ugovorenom mestu, Života je znao o čemu se radi. On uskoči u čamac i uputi se ka sredini reke. Ciljao je vreme kada je kraj Prahova prolazila stara rumunska dereglija, kojom je prevožen šljunak za Zemun. On se pope na nju, prethodno potopivši svoj čamac ne bi li poteru naveo na pomisao da se pri begu udavio.

Varka mu je dala dva dana prednosti, ali je znao da se knez neće smiriti dok ne vidi njegovo mrtvo telo. Zato iskoči sa dereglije negde kod Grocke, pa krenu kroz voćnjake, dublje u Srbiju.

Primiše ga monasi na Tresijama. Tu pokuša da dodirne boga, ali ne beše stvoren za to. Nauči dosta od braće koja ga primiše kao svoga. Učili su ga duhovnosti, trpljenju, strpljenju, samoodricanju, ali je u njegovom srcu umesto Svevišnjeg i dalje stanovala žena.

Monasi jesu ozbiljna braća, ali ne toliko hrabra da bi žrtvovala bratstvo radi begunca. Nisu znali od čega beži, ali su znali da ga u manastir nisu dovela čista posla. Iguman, plašljiv čovek, ču od seljaka iz Nemenikuća da je prahovski knez u lovu na momka koji mu je osramotio kćer, pa ljubazno, ali odlučno, zamoli Životu da napusti Tresije. Života se uputi ka Beogradu, a Tresije, mnogo godina kasnije, sprži podivljali požar, koji su, seljaci gladni ljudske nesreće, pripisali kazni zbog skrivanja bludnika iz Prahova.

A Života ostade koliko se moralo u karantinu na Trošarini, na samom ulazu u Beograd, jer je komandant graničara bio poverovao u vest da su se oko Sopota pojavila deca s očnjacima vampira.


Tu je Života prvi put doživeo nesvesticu. Svet mu se bio okrenuo naopako, pa mu zemljani pod dođe nad glavom, a visoki prozor kroz čije je rešetke gledao komade neba padne pod noge. Trajalo je to naopako stanje skoro ceo dan, dovoljno dugo da komandant graničara poveruje da je neznani putnik vampir. Ali očnjaci se ne pojaviše i Života dođe sebi. Tek kasnije se prisetio da je, dok je bio u tom nesređenom stanju, video Željanu kako mu maše sa nekog broda koji tone.

Uglavnom, tih desetak dana ležanja u karantinu spasoše mu život. Knez ču da je napustio manastir, te posla ljude da prevrnu i poslednju kuću u Beogradu ne bi li našli skota koji mu obeščasti kćer. Da su ga našli, tu bi ga i dokrajčili, jer već svima u kneževoj okolini beše mladića navrh glave, pa bi smaknuće dočekali s olakšanjem.

Ovako, oni se vratiše neobavljenog posla, ali da ne bi na sebe primili knežev gnev, oni izmisliše priču kako se mali utopio i kako o tome mogu da svedoče svi sa rumunskog šlepa koji je terao šljunak za Zemun. Niko od posade rumunskog šlepa nije imao ništa protiv tog lažnog svedočenja, što je i razumljivo, jer je svako od njih dobio po dva groša od uznemirenih progonitelja.

„Pao je u vodu… Pokušali smo da ga izvadimo… Vir ga je povukao nadole…“

Sakriven lažnim iskazima, Života izađe iz izolacije, bez znakova vampira u sebi, i uputi se ka Dunavu. Njemu je jedino verovao.

Došao je do Dorćola. Tu je prvo životario kao kakva životinja, a onda poče da pomaže alasima u pletenju mreža i u ribolovu. Od njih je jednog usranog dana i čuo kako su im neki Rumuni ispričali da se pre nekoliko dana u Dunavu udavila kći prahovskoga kneza, koja je u oproštajnom pismu napisala da ide da se na dnu reke sastane sa svojim mrtvim draganom.

Tad njegov život izgubi smisao, ali dobi drugi tok. Dorćol nije najbolje mesto na svetu, ali je jedno od onih koja primaju

otpadnike bez suvišnih pitanja. Takvim mestima zagarantovan je napredak. Pored njega su prolazili ljudi, žene, deca, psi, mačke, ptice, ribe, vetrovi, kiše, snegovi, vojske, ulazili i izlazili poslovi, on se vukao sa jednog na drugi kraj Dorćola, znajući da je boravak na ovome svetu privremen i da će se kad-tad preseliti tamo gde ga čeka njegova Željana.

Ali život ne bi bio život da nije nepredvidljiv. Tako se i Životi karte otvoriše na neki nov, najmanje očekivan način. Nije prošlo mnogo vremena u smucanju po napuštenim barkama, vlažnim podrumima i poluzavršenim kućama, on dobi šansu da podigne svoj dom. I to tu… U Solunskoj ulici. Na broju 28. Da… kod tih jablana…

TREĆE POGLAVLJE u kojem se gradi jedna kuća i spašava jedan život

Života je svoju kuću podigao u Solunskoj ulici, i to baš između dva stara jablana što su parali nebo nad glavama onih koji nemaju krila. Novac za građu mu je dao stari Joakim Štrajh, trgovac, Tevrejin sa Dorćola, jedan od onih bogataša kojima ceo život prođe u zabludi da čovekova sreća zavisi od broja zlatnika u sefu.

Kućica beše prizemna i nekako sitna, a od ostalih istih takvih kućica ova Životina se izdvajala zbog malog, ljupkog trema. Odatle se ulazilo u predsoblje veliko tek toliko da se u njemu zimi skine gunj, a leti odloži štap za pecanje. Iz predsoblja se ulazilo u sobu u kojoj je Života trošio svoje retke dokone sate, što sedeći okrenut licem ka napukloj ikoni Majke božje iz čijih ruku isijava lice maloga Hrista, bucmastijeg i okruglijeg od onih sinova božjih koje ljubitelji umetnosti mogu videti na zapadnim svetim slikama, što spavajući uronjen u san u koji mu je redovno dolazila Željana, a iz kog je svako buđenje bilo bolno i preteško.

I to bi bilo sve od Životinog kućerka da mu dunđer, neki Crnotravac, sa dobroćudnim osmehom na preplanulom licu, nije predložio da na drugoj strani sobe podigne lažni zid iza kog bi se nalazila mala, tajna prostorija.

„Zlu ne trebalo“, namignuo mu je Crnotravac. „Da možeš da se skloniš, ne dao bog, od kakve nevolje!“

Nije bila tajna čime je to Života zaslužio da mu bogati trgovac podigne dom. On je Joakimovu kćer spasao sigurne smrti, a Jevrejin se zahvali alasu na ovakav raskošan način. Ali, da mu ne ude u naviku, dade mu tačno onoliko novaca koliko je trebalo da završi, ono što zovu, grube radove, jer kad ugleda kako kuća u Solunskoj dobija lepe konture, u njemu se probudi neka ljubomora, te matori dođe sebi, pa brže-bolje zaustavi doniranje ovoga projekta i vrati se u onaj tvrdičluk iz kojeg je, pritisnut strašnom nesrećom, na trenutak izašao.

Međutim, Životi i nije trebalo više od onoga što je dobio. Njemu je bilo dovoljno da ne kišne i da se ne smrzava. I što je još važnije, nije više morao nikoga da moli za konak. Ovako, udari i poslednji crep na krov kućerka i, ne bez ponosa, napisa svoje ime na drvenoj kapiji koju mu kao poklon izrezbari


jedan prečanin, što ga je često prebacivao preko Dunava, uglavnom za sitan novac. Nekoliko dana kasnije, na njegovo čuđenje, dođoše ljudi iz opštine i staviše mu na kuću limenu tablu na kojoj beše upisan broj dvadeset i osam. U početku je ovaj broj u njemu izazvao neku vrstu nepoverenja, čak i straha, pa ga je, vraćajući se iz ribolova ili marine, zaobilazio kao što se zaobilaze nadgrobni spomenici, ali kasnije, kad se sazivi sa njim, broj uli u Životu osećanje važnosti, dokaz da je čovek, ljudsko biće, jer imati broj značilo je da vas svet uvažava, da postoji neki sled u kome ste i vi neki činilac. Od tada pa do dana današnjega, i pored ratova, bombardovanja, požara, bolesti, promena režima, rušenja, zemljotresa, eksproprijacija, nacionalizacija, privatizacija, restitucija, pljački i ostalih potresa normalnih za gradove poput Beograda, Životina kuća u Solunskoj ulici ima taj isti broj. Dvadeset osam.

Nije bila tajna ni da je Rahela, kako se zvala Toakimova kćerka, bila sklona samoubistvu. O tome se govorilo ispotiha, jer je ta nastranost, zarad ljudske gluposti, sa sobom nosila i debeo sloj sramote. Da bi je zaštitili od tog srama, jer ljudima je Rahela bila draga, svako ko bije pominjao obično bi dlanom okrenuo dva-tri puta oko uveta, baš onako kako se to čini kada se bez reči opisuje čovek koji je sišao s uma.

Međutim, malo pismeniji i načitaniji ljudi nisu verovali tako jednostavnom objašnjenju, već su bili uvereni da Rahelu nešto neodoljivo vuče u smrt, a da ona tome nečemu ne ume da pruži otpor. Tako joj je život bio obeležen pokušajima da napusti ovaj svet, ali joj je to teško polazilo za rukom, pa se svaki od tih pokušaja završavao neuspešno.

Nije čoveku dato da zna da li je nešto što je učinio greh ili ne. On radi po svojoj savesti, duboko uveren u svoje dobre i plemenite namere, ali su posledice njegovog delanja uglavnom suprotne od očekivanih.

Tako je i Joakim mislio da sve ono što radi, radi za dobro svoje jedinice Rahele, koju je dobio kasno, toliko kasno da je njegova supruga Eli izdahnula u trenutku kada se iz njene utrobe pojavilo ovo nesrećom praćeno dete. A Rahela je odrastala uz oca, koji je odsustvo majke pokušavao da nadoknadi viškom strogosti. Slep za duhovno, a opsednut sticanjem, Joakim Štrajh nije uviđao da njegova mala Rahela izrasta u devojku one lepote koja za sobom često donosi nevolje.

Tako i bi. Stari trgovac se uortači sa Jorgosom Butarijem, stamenim i krupnim mladićem, netipične visine za Grke, nemirnih očiju i kose sastavljene od hiljade malih kovrdža. Jorgos je nekoliko puta odlazio za Beč, pa se vraćao u Beograd, svaki put donoseći poklone što starom Joakimu, što Raheli.

Jorgos nije bio ženskaroš, a ni razvratnik, a sve i da jeste, ne bi mu se isplatilo da uđe u bilo koju vrstu nesporazuma sa Joakimom, s kojim je imao

Solunska 28 15

odlično upakovan posao i izuzetnu materijalnu korist. Zbog svega toga eventualna ljubavna avantura sa dvanaest godina mlađom kćerkom njegovog poslovnog partnera nije imala ni smisla, ni morala, a ni koristi, pa mu nije padala na pamet ni u najpijanijim noćima. Možda baš zbog toga nije bio u stanju da primeti kako mu se Rahela, kako je vreme donosilo svoje, približavala sa sve većom radošću i nadahnućem, kako je njeno obraćanje postajalo sve prisnije, kako je prelazilo onu granicu koju su zacrtale ljudske norme, i kako je iz nje izbijao žar, karakterističan za one kojima srce uzima od pameti, kao što more uzima od neba.

I onda na scenu stupa sudbina! Njoj nikada nije mrsko da se poigra sa zaljubljenim dušama, pa odluči da Jorgosa, radi nezavršenih carinskih papira, prisili da ostane u Beogradu na mesec dana bez prelaska granice. Joakim, više iz koristi nego iz dobrodošlice, ponudi Jorgosu smeštaj u njihovoj kući po mnogo prihvatljivijoj ceni od one koju bi imao u nekom konaku.

Koliko je Rahela bila srećna na početku Jorgosovog boravka u njihovoj kući, toliko je njegovo prisustvo u kasnijim danima postajalo sve teže i nepodnošljivije. Jer ljubav nikad ne ostane u svom osnovnom, blaženom obliku. S vremenom ona se uvek izvitoperi u nešto sasvim drugo, često suprotno, a to obično bude bol. Ljubav i bol, to su dva pola istog osećanja.

I dok ga je prvih dana zaneseno posmatrala, slušajući mu glas, smeh, disanje, kako je vreme odmicalo, on joj posta teret.

Ali taj teret nije dolazio iz pomisli da njena ljubav nikada neće biti uzvraćena. Nije ona bila glupa. Ona je to znala i pre no što se zaljubila u Jorgosa, ali je baš to davalo dodatnu snagu njenoj ljubavi, već je taj teret izlazio iz saznanja da Jorgos nema one osobine koje mu je ona pripisivala u svojim maštanjima.

Devojke u njenim godinama su čudne. Što su bliže ljubavi, to ih ona sve više odbija. Počela je da ga mrzi, da mu se duri, da bude drska i osiona. Ta je mržnja rasla kako je shvatala da on to ne primećuje, kao što nije primećivao ni njenu ljubav. Na kraju, jedva je čekala dan da on ode iz njenog života.

Kako ju je bog obdario slikarskim talentom, tako je njena soba bila puna crteža, skica i škrabotina koje su plavile ormar, nahtkasnu, radni sto, prekrivale pod, završavale u najtamnijim uglovima njene sobe. Svako to malo delo bilo je ogledalo njene uzavrele duše i lomljivog srca.

Poslednja serija tih crteža bila je posvećena njoj i Jorgosu. Na svima njima oni su bili zajedno, srećni, nasmejani i veseli. Na nekima su zajedno u šetnji, na nekima u šumi, na ulici, u pozorištu. Na jednom od njih ona se osmeli i nacrta njih dvoje pred oltarom. Tu je sliku najviše volela.


U jednom nastupu besa ona htede da je podere. Jedva ga nađe med' tolikim papirima, a onda se u njoj prelomi, sav njen bes pretvori se u veliku tugu, a velika tuga u suze. Spusti crtež pod prozorom i baci se na krevet, zaronivši glavu u jastuk. Ležala je tako do jutra.

Beograd je pun vetrova. I onih velikih, strašnih, zimskih vetrova, što dolaze iz daljina, pa sa svakim pređenim kilometrom postaju sve jači i hladniji, kao da sa sobom kupe neko nezadovoljstvo i jed sa namerom da ga prospu po belome gradu, ali i onih malih, iznenadnih vetrova, koji napadaju grad naprasno i mučki, bez razlike, i leti i zimi, ulaze u dorćolske sokake kao hajduci, pa se u njima zaglave tražeći put napolje. Obično podivljaju, pootvaraju sve kapke i prozore na onim kućama gde su ih domaćini zaboravili zatvoriti, ulaze nenajavljeno u njihove sobe, kuj ne, kupatila i tamo naprave pravi džumbus, ostavljajući iza sebe prevrnute stvari, prosutu kafu i razbacanu štampu.

Rahela je volela da zaključava vrata pri svakom izlasku iz sobe, a ključ je čuvala u tašnici boje kestena, od koje se nije razdvajala. Međutim, ponekad je znala ostaviti prozor otvoren, da joj vazduh osveži sobu. A taj prozor gledao je na ulicu.

Da stvar bude gora, ona poslednja slika, na kojoj Jorgos i ona stoje pred oltarom sa cvećem u ruci, osta na vrhu njenoga stola na svega desetak centimetara ispred otvorenih prozorskih kapaka. Iznenada, jedan od onih ludih vetrova uleti u Noćajsku ulicu, pobaca oko sebe otpatke, uđe u Rahelinu sobu tresnuvši krila prozora o ragastove, razbaca stvari nabacane na stolici pored prozora, pobaca papire na njenome stolu na kome su stajali crteži posvećeni gostu iz Grčke, obori svećnjak nad kojim je Rahela noćima bdila misleći o Jorgosu i o tome šta sanja, te konačno pronađe put napolje, povukavši sa sobom poslednju sliku koju je Rahela čuvala kao najdublju tajnu svoga srca.

Slika pade tačno pred Jorgosove noge. Rahelin otac je stajao pored njega zbunjen naglim udarom vetra. Jorgos podiže sliku. Rahelina umetnička žica bila je dovoljno jaka i izražena da su obojica prepoznala junake tog malog remek-dela. I baš u tom trenutku, iz pravca Kalemegdana, naiđe Rahela. Trenutak kad je videla kako otac i Grk gledaju u njenu duboku tajnu beše jedan od onih kada bi svaki čovek najradije poželeo da se zemlja pod njim otvori i da ga proguta. Ona preblede, zakoprca očima, tiho vrisnu, ugrize se za usnu i bezglavo otrča nizbrdo, ka Dunavu. Jorgos se okrenu, htede da krene za njom, ali otac po ko zna koji put napravi grešku uhvativši svog gosta za ruku, smirujući ga.

„Ne brinite, kolega. Mladost – ludost. Proći će je.“

Solunska 28 17

Jorgos nije bio baš siguran u to. On se okrenu i dozva je po imenu, ali ona je već prešla Dušanovu ulicu i nestala među kućercima ispod nje.

Pet minuta kasnije, skočila je u Dunav, na mestu gde je zapuštena separacija napravila hrid. Prošla je kroz srušenu ogradu, prišla ivici reke i bez razmišljanja svoje telo predala Dunavu. Vir je nemilosrdno usisa u sebe. Njen skok u vodu bio je toliko odlučan da iz sebe nije pustila ni glasa. Dok se prepuštala velikoj reci, ona shvati da je celoga života živela za ovaj trenutak!

Ko zna koliko je spavala kad je na vrata kupea ušao mali žuti pas. Voz je stajao na stanici, nemajući nameru da krene u belinu koja ga je okruživala. Mali žuti pas bio je sličan svim dorćolskim lutalicama, ali imao je neke posebne oči koje su ga odvajale od ostalih pasa, a nju podsećale na nekoga, ali nije znala na koga. Pas bez pitanja sede pored nje, uvali svoje dupence kraj njenih kukova a glavu namesti da ga ona mazi.

„Ti si Rahela?“, upita je pas odmah krećući na stvar. Njoj bi normalno što pas govori.

„Jesam.“ Pas se okrenu ka prozoru. „Ti si sa Dorćola? Iz Beograda?“, upita i zavrte repom. „Jesam.“ „Pa onda bi trebalo da znaš mog druga Miću.“ „Ne znam nikoga pod tim imenom.“ „Eh, kako ne znaš. On stanuje dole u Solunskoj, to je blizu tebe.“ Raheli nije bilo jasno kako joj je to uopšte moglo pasti na pamet, ali je ipak

postavila takvo glupo pitanje. „Možda se on nije ni rodio kad sam ja živela.“ „Možda“, odgovori pas. „Moždaga ti nisi ni upoznala. Ali znaš njegovog

dedu… on te je spasao.“ Rahela se potpuno zbuni. Pogleda u psa, ovaj joj namignu. „Jeste, jeste, šta me gledaš, znam ja… on te spasao. Mićin deda.“ „A zašto bi, moliću, mene neko trebalo da spase?“, upita ona ženski drsko. „Ha-ha“, nasmeja se pas. „Kako zašto? Pa nisam ja skočio u Dunav, nego ti.

Znaš onaj čudak što spava med' čamcima na obali… je l'znaš?“ Rahela klimnu glavom. Svi su znali tog čoveka. „E, sad će on doći po tebe, ne brini ništa… zato voz i ne ide. Čeka da te taj

čovek spase“, reče pas, skoči sa sedišta i izlete u hodnik voza. Rahela sklopi oči. One se ispuniše belinom. Udahnu duboko i smireno. Oseti da lebdi.


Odjednom je neko divljački i silno povuče za kosu. Bol joj strese telo. Kroz vodu ona ugleda ruke onog snažnog čoveka kako je obuhvataju oko pasa, kako je vuku nagore, kako se pod njom razbežaše šarani i kečige, kako joj voda i mulj ulaze u usta, kako je vir vuče ka dnu, kako je onaj silni čovek okreće na leđa, kako je odmiče od mesta na kome Dunav divlja, i kako je sa dva snažna zamaha izbacuje na površinu. Ona oseti vazduh. Snažni čovek je stavi na leđa. Gledala je u plavo nebo, a čula je vrisku s obale. Po licu joj je igralo sunce. Osećala se slobodnom!

Nakon deset dana vođenja iscrpne istrage, inspektor Radišić zatvori ovaj slučaj davljenja i spašavanja, nepobitno utvrdivši da je Rahela Štrajh (18) pokušala da izvrši samoubistvo i da se odbacuju sve sumnje u bilo kakvo nasilje, a devojčin otac odluči da Životi Jankoviću, čoveku koji joj je spasao život, za nagradu izgradi kuću na obali reke.

Računao je da će mu to onaj odozgo, na neki način, jednoga dana vratiti.

ČETVRTO POGLAVLJE koje pripada jednoj bogatoj porodici

Jedan od onih na čija je vrata, a povodom slučaja pokušaja samoubistva, pokucao inspektor žandarmerije gospodin Radišić, bio je i Aleksa Krsmanović. Dugajlija, prijatnog glasa, ali i neobuzdanog šarma, redak primer onih koji vole da budu u centru pažnje, a da im to stoji, beše čovek čiji su dvori na Senjaku bili dokaz da se i onima koji imaju para ponekad dogodi da imaju i ukusa. Inspektor Radišić je na ta vrata pokucao odlučno, ali nevoljno, znajući da gubi svaki duel sa jednim od najbogatijih Srba tog vremena, ne samo zbog činjenice da je Aleksa Krsmanović bio čovek sa hiljadama tankih i nevidljivih veza u svim porama tadašnjeg društva već i zbog toga što se zahtev Joakima Štrajha da se preispita odgovornost vlasnika separacije (koja je već godinama van funkcije) za velike propuste u obezbeđenju objekta, ruku na srce, može samo nazvati smešnim. Ali „dužnost je dužnost“, pa se Radišić prihvatio tog besmislenog posla, s nadom da će ga gospodin Krsmanović pravilno razumeti i da mu neće uzeti za zlo što ga uznemirava trivijalnim stvarima, jer „služba kruni je nešto čemu je odan od prvog dana kada je na sebe navukao uniformu, i zarad te službe on je spreman, gospodine Krsmanoviću, da se ovde pred vama i crveni“.

Krsmanović se, naravno, nasmejao visini odštete koju je od njega, „zbog obrušene ograde, koju je njegova kći sa lakoćom prešla izloživši se opasnosti davljenja u Dunavu“, zahtevao Joakim Štrajh, a zatim je, uz reči hvale za inspektorovu revnost, Radišića ponudio vrhunskom višnjevačom koju je u časovima dokolice pravila njegova supruga.

Onoga trenutka kada je čula da je u njihovu kuću ušao predstavnik državne vlasti, iz unutrašnjih odaja, praćena retkim mirisom jasmina, pojavila se i Vasvija Krsmanović, mlada, ali ozbiljna žena, lica skladnog, ali bešćutnog, kao skinutog sa slika velikih majstora baroka. U njenim očima nije bilo teško primetiti radoznalost.

Za razliku od svoga muža, koji je preko pokušaja iznude novca prešao onoga časa kada je shvatio da će izveštaj policije biti naklonjen njemu, Vasvija nije prestajala da ispituje inspektora o svim detaljima Štrajhove tužbe.


Svaka žena ima svoj spisak onih koji su joj se dobro zamerili. I Vasvija ga je imala. Nije bilo sumnje da će tom spisku dodati ime Joakima Štrajha. A bila je od onih žena koje te spiskove teško zaturaju.

Nakon srdačnog razgovora inspektor, uz dozvolu domaćina, izađe napolje, ispraćen sluškinjom, Vasvijinim ispitivačkim pogledom i rezanjem dobermana. Krsmanović zalegnu u svoju fotelju i uze Serbijanku Sime Sarajlije, a njegova žena izađe iz sobe za prijem gostiju razočarana što joj je muž ostao hladan na pokušaj otimanja novca i unižavanja imena Krsmanovića.

A odakle Krsmanovićima ime i novac? Kada bi čovek mogao da vrati vreme, na svašta bi naišao na putu do prvog

miliona. Trgovina, šverc, iznuda, ideje, pljačka, zelenašenje, korupcija, prisila… a svaka od tih rabota samo je uvećavala kapital jedne od najbogatijih srpskih porodica svoga vremena.

Ali sa novcem nema šale. On je kao neko živo biće, kućni ljubimac koji zahteva pažnju, poseban tretman. Traži i vreme i snagu, i bolje ga je nemati ako s njim ne znate da baratate. Komfor, pa i luksuz koji ga prati, gasi životni žar, i što je još gore, budi samoživost i tvrdičluk, tako da se s povećanjem blaga smanjivao broj Krsmanovića, pa je od osmoro braće deceniju pre Prvog srpskog ustanka, jedan vek kasnije, u trećoj generaciji, slovo spalo na jednoga. Aleksu.

Istina, Aleksa je bio bogat preko svake mere, vlasnik tranzitnog preduzeća, vinograda, voćnjaka, zemlje, šećerane, uljare, menica na berzi, zlata, nekretnina, što gradskih, što na Senjaku, ali bez dečjeg plača u odajama. Ta je nesreća slavljena međ' ljubomornim i zavidnim svetom koji ne mogaše prikriti mržnju prema uspešnima, tako ružnu, ali čestu osobinu malih i učmalih sredina punih sebe.

Pre nego što je našao Vasviju, kćerku valjevskog mesara Manojlovića, koji se zahvaljujući dobroj ćerkinoj udaji nenadano našao na listi uglednih građana Beograda, Aleksu žene nikada nisu interesovale više no što je to od njega zahtevala noć. Otvarao je njihova srca ili novcem ili šarmom, ali uvek sa lakoćom i na obostrano zadovoljstvo. I ko zna koliko bi se još žena našlo u naručju najpoželjnijeg neženje u gradu da na jednoj svadbi nije naišao na ženu u koju je investirao više emocija no u sve one pre nje zajedno. Čini se da se u nju zaljubio.

Vasvija je volela Aleksu, onako prostodušno, majčinski, videvši u njemu nevaljalog dečaka čijoj je neposlušnosti valjalo stati ukraj. Pazila ga je, mazila, davala mu značaja, išla mu niz dlaku sve dok ga ne smiri i vrati u porodični život kakav se i očekuje od jednog bogataša. Moguće je da je Vasvija takav

Solunska 28 21

materinski odnos prema mužu gajila zbog činjenice da s njim nije mogla da ima dece, a moguće je da joj je karakter nalagao ulogu psa čuvara.

Aleksa je voleo svoju ženu taman onoliko koliko neki bogataš ume da voli bilo šta što nije novac. Ona je smirila njegov život, stavila ga pod božje zakone. On joj je zbog toga bio zahvalan. Osećao je da je njoj to pošlo za rukom nekim posebnim ženskim oružjem, koje muškarac ne vidi, ali pred kojim stoji nemoćan i razoružan.

Svako ko na život gleda površno i prostački, ne znajući da ne postoji mustra po kojoj bi se isplela nečija sudbina, pomislio bi da je bog Vasviju nagradio udajom za bogataša, da joj je time dao prostora da se bavi onim što, po njihovom mišljenju, žene i treba da rade, da se kupaju u bogatstvu koje su stekle udajom. Ali napravio bi grešku. Vasvija je bila supruga koja je dobro znala da vrednuje novac i imetak i koja je prema svakome dinaru imala skoro religiozan pristup. Osim toga, njena ženska intuicija pokazala se izvanrednom u mnogim poslovima koje je Aleksa obavljao, a za koje je bilo neophodno doneti određene rizične odluke. Redak je bio slučaj da Vasvija nije bila u pravu, a to se uglavnom dešavalo onda kada nije bila upoznata sa svim detaljima vezanim za taj posao.

I sada, nakon inspektorovog izlaska iz kuće, Vasvija s onim istim samopouzdanjem koje nosi svaka žena što predoseća opasnost, uđe u sobu u kojoj je Krsmanović skoro zaspao zavaljen u svojoj fotelji čitajući Simu Milutinovića Sarajliju, sede pored njega na kauč koji je prekrivala indijska svila, pogleda muža očima punim nestrpljenja i reče glasom koji traži hitno razumevanje:

„Koliko puta sam ti rekla da tu separaciju treba da prodamo? Evo ti sad! Sad ti jedan Čivut traži novac. I ima pravo! Ti si kriv! Ako je već tvoja, onda je ogradi! Ovo je poslednji put da ti ovo kažem. Prodaj je, izdaj, radi nešto s njom… Od nje ćemo imati samo nevolju!“

Izađe iz sobe, ne sačekavši odgovor.

PETO POGLAVLJE u kojem jedan čamac prelazi Dunav

Dunav je Životi mogao dati ljubav, ali pare za nastavak gradnje kuće u Solunskoj 28 nije mogao da traži od reke. Da ga je tražio od ljudi, na zajam, oni bi mu ga dali, jer su prepoznali njegov trud i poštenje, ali on nije bio sklon „prosjačenju“, kako je nazivao pozajmljivanje novca. Nije Života bio naivan, naprotiv. Znao je da svaka zarada preko pristojne granice podrazumeva „kurvanje“. Ta reč nije bila njegova. Čuo ju je od dorćolskih alčaka.

A u „kurvanje“ ga je zvao Šilja, pešadijski vodnik, ambiciozan i neustrašiv čovek koji je birao reči kao što vlaška mlada bira haljine, pažljivo i s velikim strpljenjem. Reči su za njega bile najdragocenije što je čoveku dato, „pa ih nije red olako trošiti“.

Reč koja je kod Šilje imala najveću vrednost bila je sloboda. Ona je vredela više i od reči bog. Ili je to bila jedna te ista reč. Reč smrt, kod kuma Šilje, nije postojala. Ni Životi smrt ništa nije značila. To je Šilja prepoznao. Drugim rečima, Šilji je Životu preporučilo odsustvo reči smrt. Zato su sevoleli. .

Ljudi su se Šilje klonili, gledajući ga sa strahopoštovanjem i nelagodom, upravo onako kako se gledaju oni koji su spremni na svaki vid žrtvovanja zarad mutnih i nejasnih ideala. A ti su ideali nosili Šilju kroz život kao što košava nosi opalo lišće.

To što je svet zazirao od njega nije bilo bez osnove. Šilja je odisao nevoljom. Nemiran, nošen nezadovoljstvom i zovom pobune, nije bio neko koga su dočekivali raširenih ruku. Sve što je činio išlo je uz dlaku moćnima. Istina, običan Srbin voli prkošenje sili, ali još više voli kad to čini neko drugi umesto njega. A Šilja se borio protiv nepravde za celo Srpstvo. Tako je on barem mislio.

Života ga se nije plašio, ne samo zato što nije poznavao strah već i zbog toga što je na Šilju gledao s onim posebnim razumevanjem koje imaju osećajni ljudi kada vide retke oblike života.

Ponuda koja je za Životu značila „kurvanje“, za Šilju je značila rodoljublje. Trebalo je da prebacuje ljude s jedne strane velike reke na drugu. A kako je na drugoj strani reke bila Austrija, to prebacivanje moralo je da ima paprenu cenu.

Solunska 28 23

Znao je da samo jedno prebacivanje ljudi preko reke donosi više novca nego ulov ribe za mesec dana, ali je isto tako znao koliko je sve to rizično, jer je Austrougarska bila primorala Srbiju da se obaveže kako će sve prebege bespogovorno vraćati nazad, te da će jatake kažnjavati strogo i bez izuzetka. Šiljin pogled na svet to nije mogao da trpi.

„Junaci koji iz Austrije beže na ovu stranu ima da budu zbrinuti po bilo koju cenu“, govorio je svojim ljudima zanesenim idejom o slobodi koliko i on sam. Otuda je krenuo šverc prebezima, jače i intenzivnije nego ikada pre.

Života je bio jedan od malobrojnih koji su poznavali sve tajne dunavskih struja, pa je cena koju mu je Šilja ponudio za šverc Srba prečana bila i više nego poštena. Ali ubrzo se ispostavilo kako mu ovaj posao nije doneo samo zaradu.

Bosiljkino lice najpre je podsećalo na dečji crtež. Pravilno, ali sitno, ljupko i uvek mlađe od onoga što su godine govorile. Na njemu su dominirale oči boje kestena. Okrugle i širom otvorene. Za te oči njena baba Desa je govorila da su to „oči koje su popile svu pamet ovoga sveta“. Mirovale su samo dok Bosa spava.

Volela je knjige. One su joj bile najbolji drugari. Njima je hranila radoznalost. Škola joj je išla lako, a svet oko sebe je razumela kao da je deset godina starija. Da se rodila na nekom plemenitijem mestu, a ne u hercegovačkom kršu, završila bi na Sorboni.

Štitila se hladnoćom. To je bilo u skladu sa vaspitanjem i iskustvom koje je ponela sa sobom, ali u njoj je tinjala strast, koja će buknuti čim se pojavi čovek koji u sebi nosi iskru nesebične ljubavi.

Sada, dok čamac polako grabi ka Dorćolu, njene se oči pod jakim strahom smiriše, tako da joj je pogled bio prikovan za retka svetla koja su titrala sa srpske strane reke. Ona ne htede da pogleda u Dunav, koji je bešumno klizio ispod njih, bojeći se da će tim pogledom poremetiti neki prećutan dogovor sklopljen između ove bespregledne reke i ovog neobičnog, mršavog, plavokosog alasa koji je vodio čamac. Hrabrila se recitujući šapatom poemu Kamen Milovana Vasića u ritmu udara vesala o površinu vode. To je činila svaki put kad bi je obuzeo strah.

I ne dam da drhtiš pred sudbinom kletom Niti se strahom ti kititi smeš Tvoj je istok da prkos svoj sučeš Kao mač pred boj u kom sigurno mreš


Pored nje je sedeo njen brat Dimitrije. Slušao njeno deklamovanje. Neko na put nosi ikonu, neko novac, a njih dvoje su poneli pesme.

Dimitrije se tresao, što od hladnoće, što od straha. Sazdan od osetljivog materijala, jedini pravi umetnik u porodici Ljubibratića, teško se navikavao na lomove i neizvesnost koja je pratila ovu gatačku porodicu još od vremena njihovog dolaska sa Kosova u hercegovački krš. Mislio je, dok je slušao svoju sestru, kako mu je učinjena nepravda što se nije rodio u kakvoj bogatoj aristokratskoj porodici negde u Parizu ili Burgonju, već u hercegovačkim vrletima, u porodici koja je svako malo uzimala pušku, ili da brani slobodu, ili da skida tiranina. Ali je Dimitrije, nesrećan, vičniji bio peru nego pušci, što je starije Ljubibratiće bacalo u brigu.

„Ako“, govorila je baba Desa, „pero je ubojitije od tandžare, samo vi, mamlazi, slepi kod očiju, to ne vidite.“

A to pero mu umalo ne dođe glave. Austrijanci uhvatiše grupu srpskih mladića kako, u želji da se otresu teškoga tuđinskog jarma, spremaju zaveru protiv cara i imperije, nameravajući da ubiju guvernera Bosne i Hercegovine, a Dimitrije, jedan od tih školaraca, sazna da ga policija traži, pa pre nego što ovi dođoše po njega, brže-bolje krenu put Zemuna i dalje u Srbiju. Sa sobom povede i mlađu sestru Bosiljku.

„Kuda idemo?“, pitala ga je pre nego što su krenuli. „U slobodu“, reče joj tako da mu ona odmah poverova. Otuda oni nasred velike reke za koju su čuli samo iz zemljopisnih knjiga. Dimitriju ne bi jasno zbog čega tolika užurbanost kada se čamac ukotvio

na dorćolskoj strani, pa se u jednom trenutku zapita da li su uopšte prešli u Srbiju ili se još uvek mlataraju po Zemunu.

Pola sata kasnije sedeli su u Životinoj kući i jeli hleba i slanine. Onaj brkati, Šilja, gulio je luk. Bosine oči ponovo počeše igrati, a Dimitrije nije progovarao. Pred njim je stajao komad papira na kome je pisalo ime pod kojim će živeti naredne dane. Života je u uglu pleo ribarsku mrežu.

Šilja uze reč. „Junače, takav nam treba. Takav kakav si ti! Idemo da se tučemo sa

Turcima, a ćesar ima da dođe na red.“ „Nije mi do boja. Hoću da idem!“ „I baš u Ameriku?“, upita Šilja kao da ne veruje ušima. „U Ameriku.“ „Tamo su ti snovi?“ „Tamo. Ovo ovde me guši. Dao sam sve što mogu. Ne mogu više, nemam

vazduha.“ „Ali ovde si potreban Srpstvu.“ „Tamo ću biti korisniji.“

Solunska 28 25

Šilja stade sa pitanjima, malo se promeškolji, pa zapali cigaretu. „Dobro. Volja ti. Samo da znaš, naši hapse i vraćaju u Austriju. Ako želiš da

bežiš, moraš odmah, noćas. Put je dalek, na Bitolj, pa na Solun.“ Dimitriju nije nikada padalo na pamet da će od Austrije i od svojih bežati

u Tursku. „Dole te čekaju. Znaju za tvoj slučaj. Dive ti se i ispuniće ti svaku želju.“ „Iz Soluna?“, upita Dimitrije, gledajući u Šiljine brkove. „Za Marselj, pa za Ameriku.“ Tu se Dimitrije mal' ne rasplaka. Ali stisnu petlju. Sve njegovo junaštvo,

zbog kojeg su ga srpski jataci cenili, nestalo bi poput jutarnje rose. Onda tišina. Šilja je ćutao. Predugo. To Dimitriju bi sumnjivo. „Je l’ ima još nešto da mi kažeš?“, reče iznenadivši se vlastitoj odlučnosti. „Ima“, reče Šilja. Ton koji isprati ovu reč nije obećavao ništa dobro. „Ona

ne može s tobom. Nismo znali da dolazi.“ Dimitrije zadrža prisebnost. „Pa dobro, čekaćemo.“ „Ne možemo. Pohvataće vas. Mi ćemo dobiti deset dana Karaburme, a vas

će vratiti Austrijancima. Za ono što si spremao vešala ti ne ginu.“ I Bosu uhvati panika. Ostaje sama? Tražila je da je brat zaštiti, ali nije

znala od čega i od koga. Ljudi oko nje nisu bili neprijatni, naprotiv, bili su ljubazni, a onaj što plete mrežu, što ih je prevukao preko Dunava, čak i lep. Ni Dimitrije nije znao šta da kaže. Da kaže da njih dvoje moraju zajedno, samo bi gubio vreme, jer to svi znaju, a da čeka žandarme i da ga ujutro prebace nazad u Zemun, bilo je još gore. Njegovo ćutanje još više uznemiri Bosu. Gledala je u Šilju, pa u brata, pa u Šilju, pa u brata, sve dok brat ne izvadi nož!

„Odakle mu nož? Zašto ga vadi? Na koga?“, Života se skameni. „Moramo ići zajedno… je l' jasno?“ Da nije progovorio, Dimitrije bi bio

ubedljiv, ovako mu je glas otkrivao da ne zna šta radi. Šilja, iskusan borac, svikao na svakojake grubijane, to primeti. Osmehnu se prijateljski kao da je Dimitrije u ruci držao cveće a ne nož. Međutim, ispod osmeha izbi hladan i odlučan glas, sa kojim ne bi trebalo zbijati šale.

„Slušaj, mamlaze! Jesam li ja kovao zaveru ili ti? Mi te ovde sačekasmo, nahranismo i napojismo, i nudimo ti rešenje. Da nas nema, već bi lizao zidove na Gardošu, a sestru bi ti silovala austrijska služba. To vole da rade… pri ispitivanju. Zato slušaj pažljivo da ne bismo digli ruke i od tebe i od nje, jer bez nas možete samo nazad preko Dunava, ali ne sa nožem u rukama, već sa lancima preko njih. Ako hoćeš u Ameriku, polazimo odmah. Ona ostaje ovde, kod Živote. Ništa joj neće faliti, zdrava je i prava. Za nekoliko sedmica sredićemo joj papire. Ona može da čeka, ti ne.“


Bosa ne izdrža. Brižnu u plač. Životi je bi žao. Ugrize se za usnu da zadrži suzu. Ona beše toliko skrhana da je u njoj utihnula sva gordost.

„Ne plači, molim te. Nisi ti jedina kojoj smrt spaja, a život razdvaja.“ Šilja ustade, više da pobegne od zaraznih Bosinih suza nego da požuri

Dimitrija. „Hajde, sestro slatka, nije Amerika preko sveta.“ Tu shvati da je rekao glupost, ali nastavi kao da je nije izrekao. „Kunem ti se svim svojim, junače, ima da joj svaku želju ispunimo. Radiće

šta bude želela. A i mlada je. Naći će već nekoga da ne bude sama. Gde će ako ne u Beogradu?“

Dimitrije ustade. Zagrli Bosu. Stisnu je kao da želi da je unese onako malu i sitnu u sebe. U zagrljaju oni tiho međ' sobom sricaše reči Vasićeve poeme, kao da je to nešto čvrsto, materijalno, opipljivo, nešto što greje, hrabri, oko čega se valja okupiti, kao oko ognjišta, ikone, amajlije koja štiti od zla, jer su dolazili iz kraja gde je jedino kamena i reči bilo napretek.


Potekoše suze. Duša se pocepa popola, onako kako je samo rastanak pocepati može. Pravo iz zagrljaja, ne okrećući se za sobom, Dimitrije izlete iz kuće. Za njim i Šilja.

Sutradan, u isto vreme, bio je u Bitolju, a sedam dana kasnije oko njega je plovilo sinje more. Na putu za Ameriku.

Tako Bosa osta kod Živote u Solunskoj 28. U početku kuću ispuni ona neugodna tišina što vlada na mestima koja

dele nevoljno zatočeni. Ona stisnuta na kraj otomana, prekrivena ćebetom koje je štiti od surovog sveta, a on na podu, uza zid, uvek zamišljen i setan. Ponekad je bacala pogled na njega ne odolevši njegovoj lepoti, ali ga je i krila kada god bi ga Života presreo očima. A retko ju je gledao, što od nesreće koju joj je sudbina dodelila, što iz straha da je, onako krhku i pohotnu, pogledom ne polomi.

Ali, kako tuga tugu doziva, tako se i njihove dve tuge sretoše pod svetlom sveća. Istina, Bosa Životinu tugu nije baš najbolje razumela. Njena je bila vidljivija, opipljivija, jasna na prvi pogled. Ostala je sama u tuđem svetu, bez kučeta i mačeta, bez nade u sutra. Njegova tuga bila je nekako maglovita i

Solunska 28 27

nečitka, čovek bi se morao dobro potruditi da je prepozna. Da lice Životino, iako mlado i lepo, nije nosilo tanki pokrov sete, Bosa bi pomislila da tuga u njemu i ne postoji.

Na kraju, s vremenom, ona je dobijala na hrabrosti, pa se jednom osmeli da kaže šta misli.

„Ne znam šta ti je. Zašto kukaš? Zdrav si i prav. Umeš mnogo toga da radiš. Zašto tuguješ za nečim što ne može da se vrati? Kad bih ja imala tvoju snagu… eh, gde bi mi bio kraj.“

Života joj se nasmeja kao odrastao detetu, pa ponovo krenu priču o Dunavu i jednoj nesrećnoj ljubavi, koja mu ubi dušu a telo ostavi da živi samo još koje vreme na ovome svetu.

Potom joj je pričao o dostojanstvu siromaštva, snazi volje, o Dunavu, bogu i istini, a ona njemu o Hercegovini, kamenu, zmijama i mirisu lavande, kojeg ovde nema. On je njoj govorio mudrosti koje je čuo od monaha, a ona njemu stihove pune junaštva, patnje i žudnje za slobodom.

Reči koje je izgovarala svojim tananim, devojačkim glasom, prozračnim poput čipke na rubu haljine, delovale su na Životu toliko smirujuće da ga je svaki put kada bi otvorila svoja malena usta preplavilo osećanje istinskog blaženstva. On ju je slušao ne verujući da reči mogu da sagrade ovakvu divotu. Kao da ih u sklad nije poredao čovek, već sam bog.

Vreme je proticalo, a Bosa se uspravljala. Strah ju je polako napuštao. Vraćalo joj se samopouzdanje. Života ju je sve češće zaticao na nogama, a ne u krevetu, sa manje bora na licu, a više osmeha. Kako su prolazili dani, tako je ona izgledala sve mlađa i revnosnija. Znala je da ne sme napolje, ali je sve češće i odlučnije prilazila prozoru. Svetlost dana ju je mamila sebi. Bila je isuviše oprezna da bi istrčala pre vremena, ali i isuviše radoznala da bi predugo čekala. Povremeno bi sklanjala zavese i gledala napolje kao da gleda neki daleki, lepi svet čiji deo, mislila je, nikada neće postati. Šilja se zbog toga ljutio jer papiri još nisu bili gotovi, a „Beograd je pun zbirova“.

Šilja je bio u pravu. Pred kraj meseca kroz Beograd prođe vest da je ćesar ljut na Srbiju i da sprema svakojake kazne ukoliko mala kraljevina ne preda na sud sve zaverenike koji se kriju u Srbiji. A kralj, šta će, kud će, posluša glas onih koji su s Austrijom imali dobre trgovinske odnose i odluči da pohvata decu što pobegoše iz imperije zbog kazne. Neki komšija prijavi žandarmima da se u kući siromašnog alasa dešava nešto zagonetno, da sveća gori neobično dugo, a da on doprema robe kao da nije sam, pa žandarmi nahrupiše u Solunsku ulicu ne bi li proverili da li Života nekog krije. Srećom, ta vest pre stiže do Šilje i Živote, pa Života strpa zbunjenu i preplašenu Bosu u onu tajnu


odaju, koju napravi dunđer Crnotravac. Kada je Života za njom zatvorio vrata, Bosino telo i dušu prekri gusti mrak koji uskoro proguta i njene jecaje.

Žandarmi su pretraživali kuću sve dok se na nebu ne pojaviše prve zvezde. Činili su to sa preteranom revnošću i uz nepodnošljivu buku, kao da su hajkači koji vijaju vukove po planini, a ne regularna policija koja i ne zna šta tačno traži.

Života ih je gledao mirno. Ne samo zato što je znao da ove galamdžije nisu u stanju da pronađu tajnu prostoriju već i zato što je video da mnogi od njih to i ne žele.

Tek, žandarmi su, uz kombinaciju potajnih pretnji i ovlašnih izvinjenja, najzad izašli iz kuće, ostavljajući iza sebe prevrnute stvari, prosutu hranu, polomljen krevet… Kao da je kroz kuću prošla poplava, a ne policija. Života je čekao da se potpuno smrači pa da priđe lažnom zidu i otvori ga.

Dole, na podu, čučala je sklupčana Bosa. Više je ličila na životinju nego na ljudsko biće. Iz njenih očiju izbijao je strah, a glas ju je potpuno napustio. Života joj priđe blago, onako kako se prilazi poremećenim osobama, i pomazi je po licu. Ona ga od straha nije ni videla.

On sede pored nje. Srce mu beše prepuklo videvši devojku u takvome strahu. Ni sam ne znajući zašto, i on poče da plače. Zagrljeni, gonjeni sličnom nevoljom, oni se priljubiše jedno uz drugo, skriveni u tajnoj prostoriji njegove kuće, kao u nekom posebnom, izdvojenom svetu, daleko od ovoga koji ih muči i mrcvari, u kojem im nije dozvoljeno da pokažu ništa više od straha i patnje.

E, tada, u njegovom zagrljaju, u njoj se probudi nešto za šta nije znala ni da postoji. Ne beše to ljubav koja je krhka, tanana, poput cveta na vetru, već neka potreba da oseti susretljivost i toplinu koje su joj je ceo život izmicale. Ona dozvoli Životi da joj rukom prođe po povijenim leđima, a dodir njegovih grubih alaskih dlanova izazva neočekivan zemljotres u njenoj duši. Krv prostruja kao ponornica, prvo nestade međ' venama, pa se ponovo pojavi na drugome mestu još brža i vrelija.

„Šta mi se ovo događa?“, htede da se upita, ali pre tog pitanja glava joj sama pade na Životino rame. Prvi put ona vide kako njeni delovi tela rade mimo njene volje. Nije uspela da ih zaustavi. Ni glavu, koja se naslonila na rame, ni ruke, koje su ga grlile i klizile niz njegovo kršno telo, ni noge, koje su se uvukle međ' njegove grejući se o butine, a ni usne. Usne su je najmanje slušale. One se same zalepiše za Živo tine tako silno i slepo da joj i srce otkaza poslušnost. Je l’ to ono osećanje o kojem je čitala iz bratovljevih knjiga? Je l’ to ono stanje koje se u njenoj kući nikad nije glasno izgovaralo? Verovatno.

Ni Životi ne beše svejedno. I on oseti da se događa nešto neobično. Bio je zbunjen svojom smušenošću, nesigurnošću. Odavno se nije bavio ovim

Solunska 28 29

poslovima. Otkako ga Željana čeka na onome svetu, na ovome ne beše nikoga ko ga doziva sebi. Ali se sad otvoriše sve kapije požude. On ključeve koji ih zatvaraju proguta.

I tada međ' njima buknu onaj plamen kakav čovek barem jednom u svome životu ima da pokaže drugome, plamen za koji se vredi roditi. Očas posla, i njih dvoje se pretvoriše u dve vatrene kugle, koje se prvo počeše vrteti oko sebe, sve brže i brže, a zatim skočiše jedna na drugu sve dok se ne spojiše u jednu veliku užarenu loptu bljujući iz sebe svetlost sreće, strasti i požude. Pred njima na kolena pade ceo svemir, posta mali, ponizan, neprimetan, pregažen žarom koji njih dvoje nesebično šibaše iz sebe.

Tek negde oko jutra njih dvoje izađoše iz svoga tajnog carstva, a svemir se vrati na svoje mesto.

Deset dana kasnije, kako Šilja nabavi za Bosu papire, stadoše pred oltar. Svatovi su bili skromni, ali glasni. Uz pucnje iz kubure i zvuk tambura.

Šilja je bio kum, sav srećan i veseo. Čini se srećniji od mladenaca. Gledao ih je zaštitnički, pokroviteljski, bekrijski, šireći veselje oko sebe. Nakon što popiše sve što im ponudiše u kafani Kod dva bela goluba, oni se oteturaše do Solunske, uđoše ponovo u svoje malo, skriveno carstvo i te noći ponoviše onu istu igru koja ih je nekoliko dana ranije i spojila. Igrali su je strasno, punim plućima, uživajući svake sekunde u njoj kao da su znali da im vreme koje dolazi neće dati mnogo prilike da je ponavljaju. Ono što nakon poslednje igre Života ponese u san beše misao o tome kako su Bosine oči one koje su popile svu pamet ovoga sveta.

Sledeće godine rodi im se dete. Dadoše mu ime po Bosinom bratu. Dimitrije.

ŠESTO POGLAVLJE u kojem se rastaju otac i kći

I kad je lovio ribu i kad je prevozio ljude, Života je gledao svoja posla. Nije ga interesovalo ko će jesti šarane, smuđeve, a bogami i kečige, niti koga to prebacuje preko reke.

Ali tog pitomog jutra, kada je za lepu svotu novca Rahelu i njenog oca prebacivao u Zemun, u očima mu umesto hladnoće i nezainteresovanosti zaiskri tuga kojoj ni sam nije znao razlog i koren.

Boleli su ga rastanci. Parali su mu dušu napola. A otac se rastajao sa kćerkom. On znojav od nošenja teških Rahelinih kofera i nervoze koja ga je uzela pod svoje, a ona odsutna i rastresena, bez stava o odlasku i ostanku. Izgledalo je da je najtužniji na tom čamcu bio Života.

Na zemunskoj stanici Rahelu je čekao voz za Beč, a tamo drugi, za Pariz. Njen otac, očajan zbog samoće u kojoj je njegova kćerka zatamničena nakon pokušaja samoubistva, okrivivši za to učmalu sredinu u kojoj žive, odlučio je da je pošalje što dalje od ovoga „prostakluka, koji nit razume umetnost, nit ljude koji su malo drugačiji od ove fukare“.

„Pariz će ti dati deo sebe, videćeš!“, hrabrio ju je sa sigurnošću nekoga ko sa Parizom ima ugovor, posao, pa sad na osnovu toga šalje kćer u najbolju školu crtanja na svetu, da tamo, na mestu u kome caruju svetlost i sloboda, pronađe sebi sreću daleko „od ove ustajale žabokrečine“. Joakim nije lako trošio teško zarađene pare, ali kad je u pitanju kći, nije žalio taj komadić svoga bogatstva.

Beogradom je, istina šapatom, kružila priča da stari Štrajh ne daje ni žute banke, već da kćerku šalje u Pariz zahvaljujući novcu Alekse Krsmanovića, koji je time sprečio da se jedno ozbiljno austrijsko osiguravajuće društvo pozabavi njegovim nesavesnim rukovođenjem zapuštenom separacijom koje je „prouzrokovalo opasnost u kojoj se, zarad nemara i nepoštovanja propisa, našao život nervno rastrojene devojke“ i primora ga da na ime odštete oštećenoj strani plati kudikamo veći iznos.

O ovome se nije govorilo naglas, ne samo zbog Alekse, jednog od najmoćnijih ljudi u Srbiji, već zbog slutnje da se iza ovakvog razrešenja krije austrijska namera da ponizi Srbiju, koja se zarad toga ne libi da pri ostvarenju

Solunska 28 31

namera potegne i jevrejske veze u ovdašnjim filijalama osiguravajućih društava. Poraz Krsmanovića u ovome procesu za običan narod beše ravan porazu Srbije.

Upravo se zbog toga, kao neka uteha, širio glas da je Aleksa Krsmanović bio glavna spona sa školom slikanja u kojoj će Rahela provesti naredni deo svoga života, a sve preko svojih francuskih kooperanata, koncerna „Sošo Brižit de Fer“. Kao mali znak zahvalnosti, Rahela je Krsmanovićima poklonila svoja tri akvarela. Za ovaj lepi gest bio je zaslužan stari Joakim, koji je shvatao da bi bilo poželjno da Krsmanoviću ostavi prostor kako poraz na sudu ne bi osetio kao lično poniženje, jer je neophodno da se ostane u što boljim odnosima sa moćnim industrijalcem i njegovom porodicom, pošto se „vremena menjaju, ko bi gore, sad je dole, a nama valja živeti jedni pored drugih“.

Postojala je i treća verzija, koju je, čuvši zlurade šapate po ustajaloj čaršiji, preko svojih zbirova pustio u grad sam Aleksa: on je lično, pošto mu beše žao Jevrejina i njegove kćeri, nakon dramatične istorije nesrećne devojke i teške sramote koju je starac doživeo odbijanjem suda da mu se dodeli odšteta, odlučio da kupi te tri slike, ove izuzetno „talentovane mlade slikarke“, za nerealno visoku cenu koju je sam odredio, pa se od te dobiti Toakimu probudila hrabrost da razmišlja o slanju kćerke u ozbiljne škole.

Kako god, ta tri Rahelina akvarela postadoše Krsmanovićeva svojina. Upravo zbog tih silnih priča koje su Beogradom kolale poput pčela u

košnici, dobijajući s vremenom i na iskrivljenosti i na intenzitetu, da ne bi dodatno „dizali prašinu“, kako je to lukavi Štrajh voleo da kaže, on odluči da dete prebaci u Zemun „diskretno“, čamcem, daleko od očiju znatiželjnika, kao da prevozi zaverenika, a ne budućeg studenta slikarstva.

Dok je prelazila na drugu obalu Dunava, Rahela se u mislima nije vraćala u Beograd, već je, kao u transu, gledala u snažne Životine ruke, kako vuku vesla po površini reke, kako se njegovi mišići zatežu pa opuštaju u savršenom skladu sa talasima koje je čamac ostavljao za sobom.

A dok je voz izlazio iz stanice, i dok joj je otac mahao zatrpan sivkastim dimom lokomotive, gledajući za kćerkom čija se figura, nagnuta kroz prozor, polako gubila u daljini, i dok su se po peronu suze rastanka mešale sa pesmom Cigana i zadahom prosutog mašinskog ulja, ona tu sliku Živote i čamca ponese kao glavnu uspomenu na mladost.

A kada god bi je neko, tamo, negde daleko, gde ju je odveo život, upitao odakle dolazi, Rahela bi odgovarala uvek isto:

„Sa velike reke.“

SEDMO POGLAVLJE u kojem se otvara kupalište

Dimitrije nikada nije plakao. Kao da se rodio bez suza. Ali mu je, umesto suza, bog očima dao znatiželju, pa je svet upijao kao suv sunder vodu.

A svet oko njega bio je blagorodan, šarolik, čaroban. Dimitrije ga je gledao iz majčinih skuta, pa iz očevog čamca, pa na vlastitim nogama. Ništa mu nije promaći moglo. Ništa! Ni let ptice iznad Dunava, ni smiraj sunca nad Zemunom, ni dereglija što tera pesak za Konstancu, ni ples pčela na cvetu jabuke, ni igra pasa pored Joakimove bakalnice, ni bezuba baba na Zelenom vencu, ni kap rose na listu jablana, ni dečje sandale u lokvama napunjenim kišom, ni sjajne kočije kraljevskog ađutanta, ništa što je činilo njegov mali svet. A taj svet je bio kao neko nepregledno i beskrajno polje, sazdano od očevog čamca i majčinih priča, što ga nošahu sa jednoga kraja beskraja na drugi, budeći u njemu maštu koja, sa slikama što ih upijaše u sebe, napravi podlogu za ono što će Dimitrije biti kad odraste.

Života je u njemu video radost. Stavio bi ga na čamac, pa bi se prepuštali Dunavu, lutajući njegovim obalama. Zatim bi ulazili u Savu, prepadajući je lupom vesala praćeni smehom i vriskom, onda bi se iskrcali na Ratno ostrvo, dozivajući ptice poimence, jer su u svetu Dimitrijevom sve životinje imale ime, pa bi se tek pred kraj dana vraćali kući bez ulova, ali srećni kao novorođenčad.

Bosa je u detetu videla smisao života, jer je ovaj prema njoj bio oskudan i škrt, nemilosrdan do krajnjih granica, nudio joj je samo bedu, na šta ona nije pristajala, ne samo sebe radi, već radi deteta, na koje je uvek gledala koliko sa ljubavlju toliko sa sažaljenjem, verujući da ono nije zaslužilo njenu i sudbinu njenoga muža.

I dok ga je otac vozao na čamcu, majka ga je vodila u duge, beskrajne šetnje. U tim šetnjama, kada god bi prolazila pored kuća bogatijih Dorćolaca, ona se pitala kako i zašto oni imaju, a ona nema. Zašto je njih bog pogledao, a nju ne. I da li boga uopšte ima.

Posmatrala je njihovu decu, odeću, igračke, slušala ih je kako se smeju i guguču poput golubova, i činilo joj se da čak i reči koje ova, bogata deca izgovaraju imaju veću cenu od reči koje sriče njen Dimitrije. Pitala se postoji li pravda i koliko košta kad do nje mogu da dođu samo imućni.

Solunska 28 33

Silazila je do pijace, samo zbog Dimitrija, jer je znala da on voli da posmatra život, ponevši tek nešto malo novca (a to bi često bilo i sve što joj je ostalo). Dečak je gledao slasno voće, šaroliko povrće, krvavo meso, ribu koja se još koprcala na tezgi, udisao je mirise koje beogradska pijaca u sebi krije, upijao žamor ljudi, lavež pasa lutalica. Pijaca je pred njim bila neki nov tajanstveni svet čije tajne valja otkriti.

A ona je gledala ljude sa posebnim strahopoštovanjem. Svi su joj izgledali bogati i srećni.

„Samo smo Dimitrije i ja ovde siromasi.“ Pitala se da li je istinita Životina priča o siromaštvu kao o jedinom

pravom znaku dostojanstva i duhovne snage. Da li je moguće biti dostojanstven i punog tanjira?

U pogledima ljudi prepoznavala je i prezir i sažaljenje. Sažaljenje ju je više bolelo.

„Mlada, siromašna majka, još sa detetom! Šteta!“ „Pa zašto je rodila kad ne može da ga hrani?“ „Jadnica. Skapaće od gladi i ona i dete.“ Najteže joj je padalo to što je i Dimitrije prepoznavao njihovo siromaštvo. „Mama, mogu li jabuku?“ „Ne, sine, nije vreme za voće.“ „Ali samo jednu.“ „Nijednu. Čeka nas tata.“ Brzo je Dimitrije shvatio šta je to. To je nemanje! Jednom prilikom on ugleda kolica sa perecama. Prave, okrugle perece sa

belim zrncima soli na njima. Dimitrije je bio lud za perecama. Kao i svako dete. Istrgnu se iz majčinih ruku i dotrča pred kolica ispred kojih je stajalo troje mališana sa majkama. Perece je prodavao trgovac neuredne kose, slične petlovoj kresti.

Petlu se ne svidi kako je Dimitrije obučen, pa prvo pogledom a onda i rečima upozori Bosu da nosi dete od kolica.

„Ajmo, Dimitrije, sine, nema pereca da ne pokvariš ručak“, reče Bosiljka. Svima beše jasno da majka dete laže, da nema nikakvog ručka, pa se one

tri žene nasmejaše, a Petao se namrgodi pazeći da mu Dimitrije ili majka ne ukradu koju perecu.

Dimitrije se okrenu majci. „Mama, ne moramo da je kupimo, samo me pusti da je gledam.“ Te večeri plakala je pred Životom kao nikada dotad. Bila je tužna, ali je

znala da nešto mora u životu da promeni! Života ju je tešio. „Nemati nije sramota.“


„Nije sramota, ali nije ni poželjno, Života! Šetam sa detetom svaki dan. Prolazim pored kuća, gledam kako ljudi žive, šta sve imaju i pitam se zašto mi to nemamo. Da li smo mi gluplji od Almazijana? Od Sikimića, koji sagradiše onoliku kuću preko puta crkve? Od čega? Od pravljenja cipela! Od onoga Cincarina, Nuše, što prodaje katran? Od gospodina Štrajha, čije si dete spasao? Po čemu su oni to bolji od nas? Imaju dve ruke kao ti i ja, dve noge kao ti i ja, jednu glavu kao ti i ja, a samo ti i ja živimo u ovoj straćari, na ivici gladi, moleći se bogu da ulov bude dobar ili da prevedeš nekog baju preko Dunava!“

„Oni kradu, Bosiljka.“ „Pa hajde i mi da krademo!“, uskliknu ona skoro sa radošću. Života nije znao sa novcem. Terao ga je od sebe, kao što sujeverna baba

tera crnu mačku. Nije mu se primao. Žuljao ga je, navlačio mu je teške misli, činio ga razdražljivim, punim jeda. Bio je uveren da novac donosi zlo, ali ne ono očigledno zlo koje čovek može da primeti odmah čim ga ugleda, kao neprijateljskog vojnika ili vešticu, već ono zlo koje ti prvo godi, koje ti stvara utisak mira i spokojstva, sladak ukus u ustima, zlo čiju prirodu saznaš tek kada bude kasno, kada shvatiš da su sva ona lepota i raskoš koje ti je to zlo donelo u stvari varljivi privid iza kojeg se krije propast.

„Ne bulazni, bre, Života“, prekidala bi Bosiljka te njegove napade filozofije, kao da gasi sveću. „Bez novca se ne živi. Lako ti je bilo mudrovati dok si bio sam! Sad imamo dete, bre! Ne interesuju ga te tvoje gluposti, hoće da jede, Života. Neću da mi dete završi pred crkvom prošeci. Nismo to zaslužili!“

I nisu. Bili su vredni, nisu birali posao, ne libeći se da peru, peglaju, čiste, love, nose, zidaju, sve ono što je moglo da nahrani troja usta. Ali dok je Života na takav život gledao kao na nešto što mu je suđeno, Bosa se s tim nije mirila.

Stigla su i prva pisma od brata iz Amerike. Ona su joj unela kuraži u razmišljanja. „Sad sam u Gradu anđela“, pisao je on. „Zaposlio se kod nekog fotografa. Snima pokretne slike i obične fotografije. Ovde ti je to sada mnogo tražen posao. Idem po plažama gde se ljudi kupaju, polugoli, uživaju, jer je more toplo. Slikam ih i onda im prodajem fotografije kao uspomenu.“

Dimitrije je sestri poslao nekoliko tih fotografija. Na njima mlada i lepa lica. Nasmejana kao iz francuskih modnih žurnala koje je videla kod Hadžipešićke u salonu koji subotom čisti. Iza njih more. Divota blista u svakom od njih. Ona zamalo da ne prepozna brata. On se izmotava pokazujući lepo razvijeni torzo. Ona mu pozavide do krajnjih granica. Da joj je biti s njim, da se predaju vodi i suncu. Oh, kako je lepo! Zatim izljubi sliku i stavi je na mesto gde se čuvaju važne stvari.

Jedne blistave majske noći dok su sve troje šetali obalom reke, dođoše do one napuštene separacije gde Dunav beše napravio sprud. I dok je topli vetar s

Solunska 28 35

juga, netipičan za maj, sušio vazduh koji im se lepio za kožu, čineći je grubljom no što jeste, Života oseti potrebu da se okupa. Skoči u vodu.

Bosa ga je gledala kako uživa kao dete igrajući se sa talasima koje je gurala struja sa banatske strane, videvši da između njenog muža i Dunava postoji neko duboko razumevanje i poštovanje. Ona postade ljubomorna na veliku reku.

„Ti Dunav voliš više od mene i Dimitrija!“, viknula mu je dok je ovaj zaranjao i izranjao praveći grimase davljenika. Bosa se smejala, i Dimitrije se smejao, i baš u tom trenutku ona oseti neku nepatvorenu, iskonsku sreću, kakvu ljudi poput nje veoma retko doživljavaju.

„Zašto ja ne mogu da budem stalno ovoliko srećna? Zbog života koji je grub prema meni pa sreću tera daleko? Zbog stalne brige koja u meni tinja?“ Nju protrese blaženstvo netipično za one koji imaju prebrz um. „Eh, kad bih mogla da ne mislim! Gde bi mi bio kraj? Koliko bi tada sreća bila velika?“

Te noći pred Dunavom, kao pred ikonostasom, ona je imala sve što treba čoveku da bude blažen. Malo dete koje se smeje i muža koji pravi budalu od sebe. Gde ćeš veće sreće? I ona se zaista oseti blaženom. Ali tren kasnije ta blaženost iščili.

„Bože, imam li ja pravo na to?“, upita se, pa se ujede za jezik. „Eto je! Opet misao! Smirite se, misli moje! Ja sam blažena!“, pokuša da umiri um.

Tad je obli želja da se ova noć produži… da ne da zori da se pojavi, da se zaustavi baš na tom mestu u to vreme kad ju je blaženstvo plavilo kao što Dunav plavi svoje obale. Gledala je muža kako uživa, bacaka se, kao neko raspušteno dete, videla ga je kako se rađa iz vode, kako postaje deo nje, i tad, tad joj je pala na um ta ideja!

„Ovde! Kao na slikama iz Grada anđela! Kupalište!“ Ustade, skoči, uhvati Dimitrija za struk i poče da se zajedno s njim okreće

oko sebe. „Kupalište! Eto, to nam treba! Bićemo bogati!“ Okretala se gledajući nebo. Iznad nje su plesale zvezde, mesec se smejao,

dete vrištalo od radosti, muž se igrao sa Dunavom, a ona u ushićenju pade na zemlju. Dimitrije se prevali preko nje smejući se kao blesav, a iznad nje se, kao proviđenje, izvi tabla na kojoj piše da je separacija preduzeća „Krsmanović“ na prodaju.

„Ti si luda žena!“, cedio je kroz zube Života, želeći da završi razgovor koji mu je bio pretežak da shvati, a mučan da izdrži. Iako Života nije voleo da protivreči, svađa je, kao i u svakoj porodici, bila redovna stvar. Ali ova, oko kupališta, bila je drugačija od svih prethodnih. On nije pristajao, a ona nije popuštala.


„Da posudiš tuđ novac, pa ga daš onim krvopijama da bi napravila mesto gde će se ljudi kupati!?“

„Života! Videla sam slike kod Hadžipešićke u magazinu! To se sada radi svuda u svetu.“

„Ali mi nismo svet!“ „Pa bićemo. Slušaj… To što mi je palo na um, i to što se ta tabla našla na

tom mestu… to je proviđenje!“ „Pusti me proviđenja, kumim te bogom. Ja ti u to ne idem.“ Bosa iznenada promeni taktiku. Sede pored njega, stavi mu glavu na rame

i poče da mašta. „Plaža puna ljudi, svi lepi, kupaju se, raduju, piju otmena pića, ti i ja

sedimo sa njima, pričamo o nečem lepom, o slikama, muzici. Kao da smo u Beču, Parizu! Znaš, Života, ne smemo da se pomirimo sa tim što smo rođeni ovde.“

„A šta fali što smo rođeni ovde?“, reče Života glasom koji odade da nije u stanju da prati Bosiljkine misli.

„Život! To nam fali! On prođe pored nas a da ga nismo ni videli.“ Života se okrenu na drugu stranu sećije na čijem je uzglavlju stajala dečja

košulja. „Života“, Bosa dobi odlučan pogled. „Nismo vezani pupčanom vrpcom. Ja

neću da ovome detetu život bude maćeha kao nama! Ako ti nećeš sa mnom, nemoj. Ja moram zbog njega!“ Majka pogleda dete. Zagrli ga. Dimitrije je poljubi. Dugim trepavicama pogladi je po licu. Uz njih se privi i Života. Sve troje zaspaše zagrljeni.

Te noći ubijeni su kralj Aleksandar i kraljica Draga. Tela su im bacili na zemlju ispred dvora.

Sutradan strah je vladao nad Beogradom. Grad, ne znajući u kom pravcu se kreću događaji, nikome nije verovao. Laži su se širile kao zarazna bolest, kao i uvek kada istorija zamuti vodu u ovoj nesrećnoj bari. Života ne izađe iz kuće. Bosa mu ne dade. Znala je da u ovakvoj čorbi kum Šilja mora biti mirodija. Stajala je ispred vrata i preklinjala ga.

„Doći će po tebe! Sakrij se, čoveče.“ Pokazivala mu je mesto na kome je ona izbegla poteru. Tajni sobičak iza lažnog zida. On nije hteo. Bio je previše gord i ponosan da minut, a ne dan, provede šćućuren u mraku kao miš u mišolovci.

„Ne znam o čemu pričaš.“ „O čemu pričam? O tebi, mamlaze! I o kumu! Ko zna koga si ti preveo

preko reke, mamlaze! Znaju da si radio za njega, a znaju i da je on lud! Ne jednom je govorio da će im on doći glave!“

Solunska 28 37

„Kome?“, pravio se Života nevešt. „Kralju! I kraljici!“ On krenu ka vratima. Ona uze nož. Prepreci mu put.

Mahnu mu nožem oko glave. U njenim očima bijesnu neka svetlost koju on ranije nije imao prilike da vidi. On tu svetlost razume. To je bila svetlost onoga koji je spreman na sve. On se okrenu prema lažnom zidu.

Ponizno kao pas, sklupča svoje veliko telo i uđe bespogovorno u tajnu prostoriju, koja već jednom spase Bosi glavu. Bosa ne stiže ni da zatvori zid za sobom, a već je neko lupao na vrata. Čula se galama.

Bili su to žandarmi. Komandant odgurnu Bosu u stranu i mahnu ostalima da pretresu kuću. Radili su to ćutke i temeljno. Bosa i dečak stajali su napolju. Mali se toliko prepao da nije ni zaplakao. Žandarmi su pretresli celu kuću. Iza njih ostaše krš i lom, kao iza zemljotresa. Nema ugla koji nisu pretresli, ali Životu ne nađoše.

Iz kuće izađoše psujući, nozdrva ispunjenih onim posebnim mirisom rečnoga mulja. Ona pokuša da sakupi razbacane stvari. Jedan žandarm je odgurnu. Bili su ljuti preko svake mere. Iz komandanta je izbijao bes.

Već sutradan komandant nije bio među živima. A Života jeste. Tako je htela istorija. Smiri se grad. Dođoše novi ljudi na dvor. Kažu, vraćaju Karađorđeviće. „Sjaši, Kurta, da uzjaše Murta“, reče Šilja savijajući skiju, rukama punim

žuljeva od drške mača. Brkovi su mu od svetlosti petrolejke dobili zlatnu boju. Bosa se i dalje pravila luda da ne zna o čemu se radi, a Života ga je gledao kao nekoga ko će jednoga dana izgubiti glavu zbog svojih ideala.

„Pa, ako već gubim glavu, daj da to bude sa nekim smislom“, odgovori mu Šilja.

„A ovo… ubiti kralja i kraljicu… to ima smisla?“, ne izdrža Bosa, čime pređe onu liniju koja ženama nije dozvoljena.

Šilja se samo nasmeja. Zatim je pogleda kao da nema snage da da je viška objašnjenja.

„Kumo! Nije tvoje da guraš nos u ovo! Moralo je ovako! Nije više moglo da se trpi!“

Bosa htede još nešto da kaže, ali je Života rukom zaustavi. Bosa ga odgurnu.

„A sad će kao biti bolje?“ „Ne znam, ali ako smo se ovih ratosiljali, ratosiljaćemo sa svakog

sledećeg.“ Bosa se prekrsti. Života je ponovo prostreli očima. Ona ponovo ne znade

držati jezik za zubima. „Dobro, kume, što se vi, tamo, ubijate zarad vlasti…“


„Slobode…“ „Dobro, zovi to kako hoćeš… ali što mog Životu umešaste? Ni meni ni

ovome detetu ovde ne trebaju ni vlast ni sloboda bez njega.“ „Boso, plaćen sam…“, odbrani Života kuma. „Plaćen? Da stavljaš glavu u torbu, da prevoziš kojekakve uhode, da te

žandarmi vijaju kao da si lopov, da živite u strahu i ti i tvoja porodica. E pa, malo si plaćen, Života, malo!“

Šilja pogleda u nju. Blistala je od ljutine i hrabrosti. Kao mačka. Njemu dođe da je poljubi.

„A dobro, kumo, šta bi po tebi bilo to 'biti dobro plaćen'?“ Bosa ugleda priliku za sebe. Pogleda u Životu. Njegovo lice bilo je u grču,

iznenađeno Bosinom drskošću. „Kako šta? Prevozio vam svakoga, i tamo i vamo, i onog Savatija, radio,

ćutao, ko zna za šta ste ga sve upregli, ne zna ni on, krio se od žandarma, pre neki dan maT ga nisu odveli na Karaburmu… Kume, ja jesam mlada, ali nisam glupa. Svi ste se vi ovajdili od ovoga ubistva… svi! E pa, daj da se ovajdi i moj Života. On je pomogao vama, aj'te sad vi pomozite njemu.“

Šilja se nagnu prema njoj. Prvi put joj se obratio kao sebi ravnoj. „Pričaj! Šta treba?“ Bosa iznese plan o kupalištu. Života je ćutao, Šilja pušio, a Dimitrije

spavao. Ni Šilji nije bilo jasno u prvih pet minuta Bosinog izlaganja „šta u stvari ova žena želi“, ali onda mu pred očima izbiše slike koje je viđao u Budimpešti dok se vukao po ondašnjim kuplerajima.

„Kao u Pešti?“ „Da, kume. Beograd mora biti deo tog sveta.“ Šilja je pogleda, ustade i poljubi je. Izađe napolje bez reči. Bosa se sruši na

kauč. Života ostade za stolom. Preko lica mu se navuče sena koju sa sobom nosi briga. Slutio je da je jedan deo njihovog života završen, a to mu nije bilo drago.

Prva vrata na koja je Šilja zakucao bila su vrata preduzeća „Krsmanović“, koje je prodavalo separaciju. Računao je da će naići na razumevanje. Ta separacija svakako je bila zapuštena, izbačena iz planova, „svaki dinar koji donese biće zauvar“.

Aleksa se plašio Šilje. Priče koje su pratile ovog mladog oficira davale su mu za pravo da se tako oseća. Ali mu je teže od straha padala odvratnost koju su u njegovoj duši izazivali ljudi koji ne prežu od nasilja. A Šilja je bio takav. Aleksa nije trpeo nikoga kome se mora povinovati zbog čiste sile, naročito ne „bagru koja je na svirep i neopevan način ubistvom kraljevskog para ukaljala ugled ovog ponosnog naroda“.

Solunska 28 39

S druge strane, Šilji su se gadili svi oni koji su pili krv ovome „ponosnom narodu“, što su ga muzli i bogatili se na njegovoj muci. A Krsmanovići su bili jedni od njih. Zbog toga njihov razgovor nije imao diplomatski uvod, već je Šilja, vojnički jednostavno, udario odmah u glavu.

„Podsetio bih vas, gospodine Krsmanoviću, da u novom vremenu, u koje smo ušli pre nekoji dan, nije baš zgodno biti unuk čoveka koji je, kao jedan od glavnih zagovornika abdikacije na Svetoandrejskoj skupštini, bio krajnje neprijatan prema knezu Aleksandru Karađorđeviću, ocu našeg novoga kralja, i da je ta neprijatnost prešla sve granice pristojnosti nakon što je nepobitno utvrđeno da je on bio najglasniji u širenju laži da je knez Aleksandar među onima koji su doturili oružje ubicama kneza Mihaila, što je bacilo večnu ljagu na porodicu koja u ovome trenutku preuzima presto.“

Aleksa je znao da se kod Srba nakon svake promene vlasti vreme broji iz početka, ali nije znao o kojoj je to zgodi reč, s obzirom na to da mu ni deda a ni otac tu istoriju nikada nisu ispričali. Međutim, nije bilo ni mesto a ni vreme da proverava istinitost Šiljinih reči, tim pre što mu je odlučnost sa kojom je major Tankosić nastupio ledila krv u žilama. Stoga i Aleksa razgovoru priđe krajnje pragmatično.

„A šta bi to trebalo da se učini, poštovani majore, pa da se ta nesrećna epizoda ne izvlači iz fioke u kojoj stoje davno zaboravljene stvari?“

Šilju iznenadi lakoća sa kojom je Krsmanović pristao. Krsmanovića, opet, iznenadi da je to što Šilja traži od njega „obična sitnica“, nešto za šta nije bilo potrebe da se izvlače toliko jaki argumenti, koji bi, „posle ovoga dogovora, trebalo da ostanu tamo gde su bili do sada, u zaboravu“.

U znak sklopljenog posla oni ispiše čašu kajsijevače naiskap, potpisaše ugovor koji Bosi dade pravo na korišćenje prostora separacije pod uslovima koje od Alekse ne bi dobilo ni nerođeno dete, Šilja izađe zadovoljan iz prostrane kancelarije na Kosančićevom vencu, a Aleksa se zavali u kožnu fotelju, moleći boga da ovoga čoveka više nikada ne vidi.

Teško da će mu bog tu molbu uslišiti. Šilja sve pripremi Bosi, baš kako je i obećao i njoj i njenom bratu. Objasni

joj svaki detalj novoga stanja, ali joj ne reče odakle mu novac koji joj je dao da se počne sa gradnjom kupališta.

„Vratićeš ga kada ti bude krenuo posao“, rekao je i dodao da neke stvari čovek jednostavno ne bi trebalo da zna.

Mesec dana kasnije Kupalište „Tanković“ počelo je sa radom.

OSMO POGLAVLJE u kojem jedna Nemica susreće žutog psa

Pariz je bio grad u kojem je stanovala sloboda. Tako su ga, barem, videli oni koji su mu hrlili u zagrljaj. Grad oseti to ukazano poverenje, pa poput neke plemenite žene otvori svoje skute, tajne mansarde i podrume, otvori lokale, bistroe, restorane i kafane, otvori galerije, sale, pozorišta, opere, univerzitete, amfiteatre, svoje ulice i trgove, parkove, bulevare, s namerom da primi svakoga ko je željan slobode. Sa svih strana pristigoše slikari, vajari, pisci, pristigoše muzičari, kompozitori, studenti, profesori, novinari, glumci, za njima i žongleri, cirkusanti, prevaranti, pa onda i lake žene, zaverenici, revolucionari, anarhisti, secikese, lupeži i prosjaci, ubice i kockari, svi oni koje sloboda privlači i koji u njoj vide neki smisao ili neku korist.

Rahela je bila jedna od njih. Ali, za razliku od ostalih, ona od Pariza nije očekivala ništa.

Prvih meseci njenog boravka izgledalo je da joj Pariz neće ništa ni dati. Smestila se u podrumskim prostorijama oronule kuće u pasažu Beli konj,

blizu Bastilje. Kroz prozorčić je mogla da vidi samo ljudske noge, kopita konja, točkove kočija ili nekog retkog automobila, pse nižeg rasta, mačke i pacove, te izmet svakojakog porekla. Sunce u podrum nije zalazilo. Neretko se dešavalo da su beskućnici ili bekrije tokom noći zapišavali okna i da ju je budio nesnosan zadah mokraće.

Pristojniji smeštaj trebalo je da sredi neki očev rođak, ali se taj nije ni pojavio na stanici Lion, na kojoj je Rahela svojim stopalima prvi put dotakla pariško tlo. Tumarala je besciljno oko stanice, da bi na kraju nabasala na osamdesetogodišnju babu, krezubu, ali vitalnu ženu koja je uvede u ovo predvorje pakla. Ona za to nije marila. U paklu ili raju – bilo joj je svejedno.

Ni sa školom nije imala sreće. Dok je Pariz živeo najuzbudljivije, blistavo, revolucionarno doba u istoriji slikarstva, dok se po galerijama, izložbenim paviljonima, restoranima, bistroima, ali i akademijama i bibliotekama vodio odlučujući boj za novu umetnost, koja će ljudski rod uvesti u dvadeseti vek, nju je zapala škola u kojoj su predavali profesori neosetljivi na nove vetrove u slikarstvu, ljude koji su svoje studente učili onome što je u svetu umetnosti odavno umrlo. Tehniku lišenu svake strasti.

Solunska 28 41

Tako se i desilo da je njen rad, moderan i avangardan, ali osećajan i strastven, nailazio na kritike, omalovažavanja, čak i podsmeh. Profesorima se činilo da se ona oglušuje o njihove primedbe i sugestije, a ona ih, u stvari, nije ni čula. Slikala je po svome, osluškujući bat svoga srca i treptaj duše. Bilo je jasno da je u školi drži samo činjenica da je skupa školarina već bila plaćena.

A njoj slikanje postade most između ovoga i onoga sveta. Ona ga sa velikim žarom stade prelaziti. Dela su izranjala, jedno za drugim, kao na nekoj magičnoj traci. Rahela ih je sve volela, bdela nad njima, šaptala im nežne reči, poveravala tajne. Slike postaše njeni jedini drugari, bliski prijatelji koji je ne mogu izneveriti. Sliku koja joj beše najbliža srcu nazva Žuti pas.

Samo pažljiv posmatrač i iskusan ljubitelj slikarstva bio je u stanju da u oblaku žutog dima obasutog belim mrljama svetlosti, čiji je izvor bio nejasan, prepozna psa. Pored psetanceta, u jedva vidljivom kupeu voza, stajala je i teško uočljiva figura, obučena u ruho sazdano od hiljada pahuljica koje su mogle biti i rojevi pčela. Belina kojom je figura bila opkoljena nije dozvoljavala posmatraču da joj odredi pol, ali se pak jasno videlo da je to biće mlado i krhko.

Svake godine prve subote u novembru, u njenoj školi, nazvanoj po jednom velikom baroknom slikaru, priređivana je zajednička izložba mladih umetnika, polaznika te priznate institucije. Tako je i Rahela dobila priliku da, uprkos zgražavanju njenih profesora, na svetlost dana iznese jednu svoju sliku.

Ona odluči da publici prikaže svog Žutog psa. Nije lako opisati prirodu Grete Švarcenbeg, mlade, ali ambiciozne slikarke

iz bavarskog mesta Bad Tele, koja je sav svoj umetnički i životni potencijal uložila u zajednički rad sa Jasperom Krausom, pesnikom, čovekom sa kojim je tokom šest turbulentnih godina, ispunjenih svađama, sukobima, rastancima i silnom, strastvenom ljubavlju, delila krevet i snove, za koga se verila jedne neobične večeri, u zadimljenoj pivnici Kod tri lava na minhenskom Altštatu, držeći u levoj ruci prsten, delo zlatare Hof, a u desnoj dugi bouvi nož sa duplim sečivom, spremna za napad ukoliko njen verenik, prevrtljiva i nestalna osoba, koju neizmerno i bezuslovno voli, ne donese ovo što joj je u levoj ruci, da bi je taj isti čovek, samo dva meseca kasnije, ostavio samu nasred Marijenplaca, otišavši za suknjom nepoznate Engleskinje koja je i njemu, ali i njoj, upala u život na isti način na koji lisica upada u kokošinjac.

I zaista, Greta je bila satkana od suprotnosti. U njoj su živeli i umetnik i preduzetnik, i mir i gnev, i snaga i apatija, i dobrota i zlo, i na kraju krajeva, i žena i muškarac.


Jasperov odlazak s „onom kurvom“ u njoj izazva zemljotres zastrašujućih razmera, da su, iz njene duše, nekontrolisano, kao lava iz vulkana, iz dana u dan, izlazila oprečna osećanja, te su se nada i očaj, sreća i tuga, spokoj i bes smenjivali na svakih pola sata, a ljubav i mržnja su se spojile u jedno, izazivajući fizički bol u srcu da je u jednom trenutku pomislila kako bi najbolje bilo da joj ono što pre iskoči iz grudi.

Jedne večeri spas od košmara potražila je u nekim zelenim pilulama koje joj je krišom dao doktor Štraus, kućni prijatelj njene porodice. Naravno, doktor joj zaboravi reći da ih ne zaliva pivom. Život joj je spasla blizina bolnice u kojoj su joj u rekordnom vremenu isprali želudac. Ona je ostala živa, ali je u njoj umro umetnik… za sva vremena.

Ali tada se u njoj probudi preduzetnik. Ona spakova kofer i iz sivog Minhena, koji ju je svakom ulicom, zgradom, raskrsnicom, kamenom podsećao na čoveka koga bi najradije zadavila, ali sa kojim bi se istog trenutka pomirila, krenu za Pariz, sa idejom da ono malo novca što je uštedela uloži u neku novu i zanimljivu umetničku ličnost, koja bi, po njenome sudu, trebalo da otvori vrata novom veku u istoriji umetnosti.

Imala je žensku ćud, ali mušku snagu. Ta je snaga održa na površini uzburkanog pariškog mora u kojem je, iza svakog talasa, vrebala neka morska neman ili skrivena hrid. Galeristi, menadžeri, organizatori, kustosi, antikvari, kolekcionari, slikari, prevaranti, secikese, plagijatori, kritičari i svi oni koji su u slikanju videli priliku za zaradu i sticanje imena, plovili su oko nje kao barakude, spremne da za neko novo ime otkinu konkurentu nogu i da ga pošalju na dno, kome je ona, istini za volju, bila sve bliža.

I tako, u očaju, suočena sa bankrotom i opasnošću da će morati da se vrati nazad u Minhen, što bi u njoj ubilo i poslednje tragove samopoštovanja, nadajući se, ali ne priznajući sebi da će konačno stići Jasperovo pismo koje bi moglo da promeni pravac njenoga života nabolje, ona na jednoj afiši obešenoj o izlog kafea Flora, iz čije je bašte bespomoćno posmatrala kako život Pariza prolazi pored nje, ugleda skromnosti lišenu obavest da Eko! Žorž de la Tur u svom izložbenom prostoru predstavlja dela svojih pitomaca od kojih će neki, „brže no što se može zamisliti, zauzeti centralna mesta pariških galerija“.

Cvrc! Znala je Greta da iz te akademije neće biti takvih, barem ne u narednih sto godina, ali besmisao dana koji je stajao pred njom natera je da ode na tu izložbu.

Na izložbi nije bilo iznenađenja. Svi radovi su bili „tragični i tužni“. Realizam bez emocije, vesti crteži, briljantne tehnike, ali dosadni i neuzbudljivi, zanatski odlično urađeni, ali bez ičega što bi u čoveku moglo da probudi uzvišena osećanja. Ona ubrza razgledanje, kao da joj se žuri, i izašavši

Solunska 28 43

iz sale prepune hladnih platna, skrenu levo ka poslednjoj prostoriji, te ne primetivši Rahelu, koja je stajala na vratima između dva prostora, zape za njenu nogu. Njih dve razmeniše osmehe. Greta se okrenu, pometeno, kao da ju je nešto izbacilo iz ravnoteže, ali joj pogled privuče slika iz koje je izbijala svetlost!

Slika je kipila gorućim osećanjima! Bio je to Rahelin Žuti pas. Ona stade pred njim kao zaslepljena. Oseti da joj se koža zateže. Okrenu

se oko sebe plašeći se da će neko primetiti snažan talas uzbuđenja koji joj ophrva telo. Ugleda Rahelu. Ponovo joj se nasmeja, kao da joj se izvinjava što pokazuje osećanja. Rahela je stajala nepomično, bezizražajno, kao čuvar vlastite slike. Greta priđe Žutom psu kao što vernik prilazi ikoni. Iz očiju su joj izbijale suze. Koža na njenom licu dobi boje sa platna.

Okrenu se Raheli i upita je, tiho, zaverenički. „I ti si videla žutog psa?“ Glas joj je bio tvrd, bavarski, lišen emocija. Sa

strahom u očima, Rahela potvrdno klimnu glavom. „Čini mi se da sam ga videla“, progovori ona kao lupež pred priznanjem.

Osećala se neugodno, kao da je neko skinuo svu odeću sa nje. Greta oseti tu nelagodu. Približi joj se još više, kao da je ohrabruje da nastavi svedočenje, kao da joj pokazuje da će njihov razgovor ostati tu, među njima.

„Bio je kao u nekom vozu. Sedeo pored mene“, nastavi Rahela, pokazujući rukom mesto pored nje na kojem je sedeo žuti pas. Greta klimnu glavom.

„A napolju je padao sneg?“, upita je. „Bilo je sve belo?“ Rahela se prepade Gretinih pitanja.

„Jesmo li sanjale isti san?“ Imala je dubok, iskren pogled, pogled koji nije imao šta da krije.

Kada je Greta, tri dana kasnije, pod škrtim svetlom petrolejke, gledala Rahelina platna iz kojih je izbijala neka bezimena sila, osetila se uzvišenom kao da stoji u centru gotske katedrale, a ne u podrumu lišenom ljudskog dostojanstva. Svaka od tih slika krila je u sebi vlastito kazanje, isto kao što kazanje u sebi kriju i godovi drveta. Bila je prisiljena da ih gleda iznova, iznova i iznova, osećajući iz njih snagu koja kao magnet privlači pogled k sebi. Rahela je sve vreme sedela u uglu, pokrivena ćebetom čiji su obodi bili iskrzani kao da ih je izjeo pacov. Greta primeti da devojka iz Beograda (Gde ti je to? Tamo gde je velika reka.) ne oseća nelagodu koja obično preplavi svakoga ko svoje slike pokazuje drugim ljudima. „Pokazivati sliku je kao pokazivati nago telo.“ Ali Rahela je izgledala kao da je ona taj nemir i tu nelagodu prevazišla onoga dana kada se slika predstavila njoj i ona slici. Nije bilo sumnje, slike su bile deo njene raspukle duše.

„Gde ti je atelje?“, upita je Greta.


Rahela slegnu ramenima kao da nije razumela pitanje. „Gde ti je atelje? Gde slikaš?“ Rahela pokaza prstom na pod. „Ovde? Kako ovde… po mraku? Pa odakle ti dolazi svetlost?“ Rahela

pokaza prstom na srce.

DEVETO POGLAVLJE u kojem Beograđani traže osveženje

Zlonamernici bi rekli da je Beograd uvek bio palanka. A dobronamerni bi ga nazivali metropolom. I jedni i drugi bili su u pravu. Beograd je bio palanka u ruhu metropole, ali i metropola u odelu palanke. Tačno je bilo i jedno i drugo. Pitanje je samo da li ste zlonamerni ili blagonakloni.

U toj igri skrivalica provincijski duh se osećao udobno. Vesto pritajen, ali sveprisutan, tražio je od ljudi oprez i budnost prema svakoj novotariji koja se pojavi u gradu. Ako je ona nešto što je Beograđanin imao prilike da vidi u lepšem i srećnijem svetu, a provincijski duh mu je govorio da je svaki svet lepši i srećniji od njegovog, ona je više nego dobrodošla, ali ako je to nešto potpuno nepoznato, ljudi mu prilaze sa nipodaštavanjem i podsmehom i sa neskrivenom željom da taj posao što pre propadne.

Kupalište je bilo jedna od tih novotarija. Otvoreno za uživanje i razonodu, u gradu u kome su te dve stvari bile vezane isključivo za kafanu, zjapilo je prazno.

Ali svakoga je kopkala radoznalost, jer Beograd je ljubopitljiva čaršija. Šta li je to ona Hercegovka otvorila? O kakvom se to kupleraju radi? Ko li je taj koji će da koristi ove usluge? Zar bez odeće među svet? Boji li se ta žena boga? Ali, na Bosinu žalost, niko nije hteo prvi da potraži odgovore na ova pitanja.

Kako prođe nekoliko sedmica a niko nogom ne kroči na kupalište, Bosu je hvatala panika. Dani su prolazili, bezdušno joj napominjući da novac koji je posudila curi, odlazi, nestaje. Noći su postale nepodnošljive. Noći su bile bez sna.

„A da probamo to da prodamo?“ „Neće niko propalu stvar, moj Života.“ „A da ja kumu kažem da još malo sačeka?“ „Već sam mu to rekla pre sedam dana.“ „Pa šta da radimo?“ „Da bežimo u Ameriku“, htede da kaže Bosa, ali samo uzdahnu. I kada bi

taj plan bio u opticaju, valjalo bi ga odraditi u tajnosti i ćutke. Ovako, ostala je samo nada, koja se s vremenom topila, postajala sve tanja, i na kraju je pretila da potpuno iščezne.


I baš kada je nada nestala, u Beograd nenajavljeno stigoše dva gosta koja u potpunosti promeniše sled događaja.

Prvo je stigla nesnosna vrućina. Došavaši iz Afrike, ona sporo ali temeljno, poput sudbine, prekri prvo Mediteran, a zatim i Balkansko poluostrvo, podižući temperaturu vazduha do neizdržljivosti. Pade svom silinom na Beograd, poče da ga guši, mrcvari, ne pokazujući nameru da iz njega ikada ode.

Lišće poče da žuti kao da je jesen, cveće da vene, trava da se suši, psi i mačke srodiše se sa zemljom, a ljudi počeše da se znoje, teško dišu, pobolevaju, stariji i bolesni da gube svest, čak i deca padaše po ulici od vrućine. „Kao da se sam pakao spustio na Srbiju“, pisalo je u Politici tih dana.

Javio se i ministar zdravlja u vladi. On zamoli ugledne građane da ne izlaze iz kuća jer kafane i njihove bašte nisu imale dovoljno hlada za sve. Narod ko narod, poče da se snalazi svako na svoj način. Prskanjem, polivanjem, boravkom u podrumima, begom u planine.

A oni najhrabriji, gubeći dostojanstvo koje su celoga života negovali, presekoše i krenuše na Kupalište „Janković“. Prvo u malom broju i stidljivo, oprezno ispitujući kako se na tako jednom novom, dosad neviđenom mestu ponaša, da ne remete nečiji red, da ne izgube dignitet i, ne daj bože, ispadnu smešni. Kada videše da to i nije neka bogzna kako zagonetna rabota, da se čovek zaista rashladi i razonodi a da pritom, posle kupanja i sunčanja, izlazi isti onakav kakav je bio i pre dolaska na kupalište, zdrav, prav i neukaljan, počeše da dolaze u većem broju i slobodnije. Oni koji su bili pre, pravili su se važni pred ovima koji su došli prvi put, a oni koji nisu bili nijednom komentarisali su sa podsmehom i zajedljivošću one koji su postali redovni, držeći svoju radoznalost na kratkom povocu, sve dok taj povodac ne pukne, i oni, tobože nevoljno, odu da vide kako izgleda taj skandal koji je otvorila luda Hercegovka.

Ubrzo stiže i drugi gost u Beograd. Ovoga puta to ne bi vrućina, nego letnji raspust, koji dovede svojim kućama studente i školarce, pečalbare i njihove rođake, bogate trgovce i umne ljude, sve one koji na duže ili kraće vreme borave u lepom i čarobnom svetu, gde je ovakvo jedno mesto normalno, čak i poželjno. Sreća kojom je taj novi talas pridošlica nagrnuo na kupalište očas posla načini od Bosine ideje najomiljenije mesto u Beogradu, a kako mladost i lepota privlače jedna drugu, tako su studenti i školarci, koji po celu godinu izbivaju u školama Beča, Pešte i Pariza, na kupalište privukli i svoje vršnjakinje Beograđanke, koje su ih celu godinu čekale a žudnju za njima gasile pisanjem nikad neposlatih pisama.

A gde dođu devojke, to mesto nikada nije prazno. Za njima stigoše i njihovi verni pratioci, oni dečaci kojima nije uzvraćena ljubav, a koji joj se

Solunska 28 47

nadaju u svakom novom danu. Kupalište posta poligon ljubavnih igara, prevara i zakletvi, mesto zabave, radosti i veselja, ali i tuge i rastanaka, mesto na kome se slobodno diskutuje o politici, parama, slobodi, umetnosti, mesto gde zabrane ne postoje i gde je svačija misao gola, kao i telo.

Uglavnom, Bosa je već u mesec dana rada pokrila sve troškove. Za takvu računicu nije bilo potrebno završiti velike škole. Nakon toga sledila je zarada. Voda, sunce, suncobran, peškir, klaker, šećerna vuna, sendvič, jaja, hleb, rakija, vino, sve je imalo svoju cenu i sve je kliktalo od sreće trčeći ka Bosiljki sa radošću i veseljem.

Ona je noći završavala sama, brojeći pazar, i zajedno sa tim brojevima legala je u krevet, ponavljajući kao uspavanku poslednji broj koji bi označavao ono što je ostajalo nakon odbitka svih troškova. Sutradan bi se ritual ponavljao još jačim intenzitetom.

„Bićemo bogati“, šapnula je mužu na uho u trenutku kada je spustila glavu pored njegove na krevet, koji je bio jedini svedok njenih misli i snova.

„Mi smo već bogati. Ja imam tebe, a ti mene, a oboje imamo Dimitrija.“ Ona se nasmeja. Zaklopi oči. Sanjala je reku po kojoj pliva novac. Reku je obasjavalo sunce, na čijoj su

se svetlosti presijavale pare, kao neko čudno cveće. Ali pare otežaše od vode. Jedna po jedna banknota poče padati na dno. Bosa skoči sa čamca hvatajući ih, ali kako su bile mokre, bežale su joj iz ruku. Ona zavrišta. „Nazad! Vi ste moje!“ Tako se lep i umirujući san pretvori u noćnu moru.

DESETO POGLAVLJE u kojem su se pojavili prvi problemi

Dorćolski besposličari i zlonamernici vrlo dobro su znali koliko je Joakim Štrajh osetljiv na tuđi uspeh, pa ga počeše začikavati, kao bajagi ispravljajući nepravdu, kako to zaista nije pošteno da Jankovići „njemu, koji im je toliko pomagao, izvadio ih iz kanala takoreći, njemu, bez kojeg bi oboje prosili pred crkvom, nisu bili u stanju da pošalju bar nekoliko reči zahvalnosti, a kamoli da ga pozovu na pićence ili, ne do bog, nekakav ručak, već su ga tako olako zaboravili, nezahvalnici jedni, spomena nevredni“!

Joakim je znao za pokvarenost sveta u kojem je živeo, znao je i te ljude koji su ga podbadali, znao je i zašto to čine, „jer nema lepše zanimacije za zaludnu čaršiju od svađe međ' bogatim i uspešnim“, ali ga ovi komentari, ipak, nisu ostavljali ravnodušnim. U početku su mu ujedali dušu kratko ali duboko, poput uboda pčele, ali kasnije, kako su tekli dani, a novac koji je Bosa zarađivala prevazilazio meru pristojnosti, svaka nova vest o njenom uspehu budila mu je bujicu ljubomore i zavisti, od kojih više nije mogao da pobegne.

U naklapanja da Jankovići planiraju da nadograde kuću, da su već bezecovali najskuplje dunđere u Srbiji, da su krenuli u proširenje prema unutrašnjem dvorištu, a da će već sledeće godine podizati sprat, nije odmah poverovao, ali kao grom iz vedra neba pogodi ga vest da je Bosa već iznajmila Zlatnog alasa, kafanu preko puta kupališta, i da se sa gazdom dogovorila da je vodi preko cele zime, a za tu se kafanu znalo da je dobro donela svakome ko je njome upravljao. Sad su i priče o proširenju kuće u Solunskoj dobile na snazi. U njemu poče da vri zlo, ali kao i svaki ozbiljan i mudar čovek, on se smiri.

Ali, Joakim je bio plašljiv čovek. Bojao se svega i svačega, a najviše države. Imao je osećaj da je ta aždaja napravljena samo radi njega, da mu otima, sprečava, uskraćuje, čini sve, samo mu ništa ne daje.

Znao je da država najviše voli one obveznike koji ne oskudevaju novcem, ali koji ga nemaju previše, jer su oni koji ga imaju previše obično u nekom naročitom dosluhu s njom. On nije spadao u te koji su imali dovoljno da budu „dobri s aždajom“, pa je bio svestan da je, po mehanizmu za koji ne možemo reći da je pravičan, on na prvom udaru poreskih organa.

Solunska 28 49

Tako je bilo i tog leta. Znajući da je uvezao količinu svile koja se mora prijaviti poreskoj upravi, on se spremao da jedan dan ode na vrata organima sa željom da i tu svoju obavezu izvrši na opšte dobro. Ali, umesto da ode sam, po njega dođoše policajci, pod optužbom da je pokušao da utaji porez.

Ta slika, dva pandura ispred njegove radnje, bila je dovoljna da Joakim poželi da propadne u zemlju. Njegova čestitost i pravičnost bile su poslovične u Beogradu, a sada su nestale kao izmaglica pred sunčevim zracima. Stid koji ga obli pritisnu mu grudi, i on, želeći da što pre izgladi nesporazum, i ne primeti da mu je grudni koš u nekom stanju paralisanosti, da diše kratko i nepostojano, i da mu se dlanovi znoje.

U kancelariji ga je dočekao glavni inspektor Milovan Vrpčević, brkati činovnik tamne puti koji je istovremeno mirisao na ružino ulje i beli luk, čovek za koga se znalo da nije imun na novac koji prolazi pored njega, a prolazi više od dvadeset godina, uvek u istom pravcu.

Joakim je stajao bled, slušajući opomenu pred plenidbu, koju je Vrpčević deklamovao tihim i monotonim glasom lišenim bilo kakvog osećanja. Trgovac je rukama pridržavao grudi da mu se ne raspadnu od narastajućeg bola. Kad Vrpčević završi službeno čitanje, spusti papir na sto, pogleda starca sa naglašenim izrazom razumevanja i poput nekoga kome nije jasno kako je moglo doći do ovoga nesporazuma, postavi Joakimu ono isto pitanje koje postavlja svakom zabludelom poreskom obvezniku koji je pokušao da prevari državu.

„Gospodine Štrajh, što vam je ovo trebalo?“ Gospodin Štrajh ne odgovori ništa. Samo spusti pogled na sto, a oči mu se

toliko zamagliše od straha da ne mogaše da vidi da na papiru koji mu je Vrpčević čitao stoji datum do kog će čovečanstvo stići tek za deset dana.

„Mislio sam da imam još vremena…“, stidljivo procedi, kao dete svesno greha. Bol u grudima se povećavao.

Vrpčević, naravno, ne reče da on u stvari ima još deset dana za ispunjavanje obaveze i da je ovo privođenje izvršeno mimo propisa (da je kojim slučajem Joakim primetio pravi datum, Vrpčević je imao spremljen drugi plan), nego nastavi svoju tiradu sa nekim posebnim zadovoljstvom koje imaju oni što uživaju u mučenju drugog, znajući da za to nikada neće biti kažnjeni. Ustade, pa obiđe krug oko nesrećnog trgovca, koji se svojski trudio da im se pogledi ne sretnu.

„Ne znam šta sada da radim. Vi ste pošten čovek, revnostan građanin, volite kralja i otadžbinu, Srbija vam je iznad svega.“

„Jeste, tačno“, povrati se snaga u Joakimovom glasu, ali ga ona težina u grudima s kojom je ušao u ovu prostoriju spreči da ispravi leđa.


„Znate, mi, Srbi Mojsijeve vere, nismo ništa manje odani srpstvu od hrišćana.“

„Tačno, gospodine Štrajh, tačno. Ja bih za neke od vas dao ruku, a neke hrišćane ne bih štapom dirao… ali nije moje o tome da sudim, jer ja imam svoju službu koja je važnija od moga mišljenja, i koja ima svoja pravila. A to pravilo je u vašem slučaju jasno i neumoljivo. Ja moram da vas kaznim.“

„Gospodine, verujte mi… da je u pitanju slučajnost.“ „I slučajnost se kažnjava, zar ne?“ Joakim izgubi svaku nadu. Podiže glavu ka Vrpčeviću kao da traži

dodatno razumevanje. U pogledu mu se videlo da vadi poslednju kartu. „A kada bismo, nekako, mogli da se dogovorimo. „Pravim se, gospodine Štrajh, da ovu ponudu nisam čuo“, bi još oštriji

Vrpčević. Joakima bol pritisnu još jače. On se zakašlja. „Ako bismo se držali slepo zakona, ne biste dobro prošli.“ „A je li baš mora?“ „Samo se umreti mora, gospodine Štrajh. Postoji, u skladu sa zakonom, i

opcija da se novac vrati prinudnim radom.“ Joakim se zgrozi. Već vide sebe u robijaškom odelu kako kopa ulice na

Dorćolu, a dušmani se naslađuju gledajući kako mu pijuk lomi kičmu. Sloši mu se od te pomisli. Ponovo se uhvati za grudi. Vrpčević to primeti, ali ne dade mu mnogo značaja, već nastavi sa pretnjama.

„Isto tako, dužnost mi je napomenuti da od danas kreću i kamate za sve neplatiše.“

Na pomisao o kamatama, Joakima ponovo nešto probode kroz grudi. Sad ga ta bol uznemiri više od pretnje kamatama.

„Žao mi je, gospodine Štrajh, ali interes je vaš, jevrejski izum.“ Štrajhu se bol stade dizati iz predela centralnog grudnog koša ka grlu. Na

čelu mu izbiše vidljive graške znoja. Izduži vrat poput utopljenika. I tek kad ugleda bledilo na njegovom licu, Vrpčević shvati da je vrag odneo šalu.

„Da li ste dobro?“, upita, ali to pitanje još više uznemiri trgovca, jer u njemu on ne ču pomahnitalog poreznika koji se naslađuje strahom svoga klijenta, već iskrenu brigu za njegovo zdravlje. Tako mu se bol pojača.

Vrpčević u tren oka skoči i otvori ormar, sa kojeg se po sobi razlete prašina. On iz donje fioke razmaknu gomilu spisa, čija je neurednost jasno pokazivala da im je retko ko pridavao ikakvu važnost, pa izvuče flašu šljivovice u kojoj je, zaglavljeno od dna prema čepu, plutalo drveno raspeće. Otvori flašu i zlatnu tečnost nasu u čokanjče.

Solunska 28 51

Rakija Tevrejinu spase život. Tako je barem izgledalo pet minuta kasnije, kad bol minu i kad se Toakimu vrati boja u lice. I Vrpčević beše mnogo pitomiji. U strahu da se klijentu ne dogodi nova neprijatnost, on promeni ton, ukinu onu sivu zvaničnost koja nikome ko je sluša ne sluti na dobro, a od poreskog inspektora pretvori se u prostog dobrodušnog čoveka i, s osmehom na licu i čokanjčetom u ruci, on predloži Joakimu plan po kome će „i vuk biti sit i ovce na broju“.

Joakima je san te noći potpuno zaobišao. U glavi su mu se lomile misli poput talasa razbesnelog mora. Udarale su o njegov um kao o stenje, neravnomerno, divlje i van svakoga smisla. Dve su se struje borile za prevlast u njegovom košmaru. Pomisao da je, skoro sigurno, preživeo srčanu kap i muka koja ga je spopala kada mu je postalo jasno da je Vrpčevićev plan jedino rešenje koje mu je preostalo da ga izvuče iz nemile situacije. A plan je izgledao ovako…

Rano izjutra, on presavi tabak, posla pismo u kome od Bose zatraži hitan sastanak. Žurilo mu se da barem jednu muku skine s vrata, a za kap… videće kasnije.

Čim je pročitala pismo, Bosa je znala o čemu se radi. Prečesto je na svojoj koži osećala ljudsku zavist da bi sada to previdela. Ona ude u kuću mutna kao Dunav s proleća, te sede pored muža. Njega obli osećanje krivice.

Bosa je pretpostavljala sledeće: Joakim je Životi dao novac da sagradi kuću i rekao mu da to čini iz zahvalnosti što mu je iščupao kćer iz kandži smrti, ali to nigde nije bilo zapisano, niti je u njihovoj blizini bio iko ko bi to mogao da posvedoči. To što se Joakim najavio, nije bilo dobro. Jasno je da dolazi po svoje, „jer zna da imaju“.

„Jesi l' ti siguran da ti je on to rekao?“ „Jesam, ženo, jesam. Rekao je: 'Ovo ti je od mene poklon', tim rečima!“ „Pa što mu, mamlaze jedan, nisi tražio da ti to napiše, da imaš crno na

belo?“ „A što bih? Ja verujem više na reč nego u papir.“ „E pa, sad kad dođe sa žandarmima, ti vidi koliko se Čivutinu može

verovati na reč.“ „A zašto bi došao sa žandarmima?“ „Kako zašto!? Zato što je platio svaku ciglu ugrađenu u ovu kuću! Eto

zato!“ Života je ćutao. Znao je da je kriv. Ali je kriv samo zato što veruje ljudima. „Pa zar je to toliki greh?“ „Nije pred bogom, ali jeste pred ljudima!“ Života ućuta. Uzdahnu kao da traži malo vazduha.


„Pa šta sad može? Da nas istera iz kuće?“ „E, moj Života, moja naivčino. Nije njemu do kuće. Njemu je do novca. Zna

on koliko mi zarađujemo.“ „Pa šta? Imamo ga. Daćemo koliko treba.“ „Pa, ja! Tako ti… 'daćemo koliko treba'.“ Ona to kaza oponašajući Životin

pomirljivi glas, a zatim se pretvori u oluju. Ljutina joj izmeni lice. Bljuvala je oko sebe vatru.

„E, šipak! Ti mu daj ako imaš! Sve ovo što smo stekli, ja sam stekla, a ne ti! Ja da zarađujem, a ti da poklanjaš! E, ne ide to!“

Bosa je bila u pravu. Joakim je došao po pare. „Eto, sada, bog vam je dao da imate. Ja sam Životi pomogao kada mu je

trebalo, sada bi bio red da se to vrati.“ Bosu, međutim, ne prevariše njegove reči. Njegov pogled, koji je lutao od

jednog zida do drugog, bio je pogled nekoga ko ne preti, već ko boga moli da se ovaj neprijatan razgovor što pre završi. Otkrivao je nelagodu koju je nosio u sebi. Kao da ga je nešto drugo teralo na ovu negospodsku rabotu, a ne strast za parama. Bosa ga je čekala da završi. Nije trajalo dugo.

„Ovoliko je koštalo sve što sam dao za kuću“, on ispisa na papiru priličnu svotu. „Ali meni toliko ne treba, odbiću vam ruke i prevoz, pa bi to bilo ovoliko.“

Drugi iznos beše manji, ali i dalje nepristojno velik. Bosa ne udostoji pogledom ispisani broj. Streljala je trgovca očima videvši da mu se samopouzdanje gubi. Jasno joj je da Joakim nije tu zbog para. Zbog toga joj je bilo malo lakše, ali ju je kopkala nepoznanica „šta ovaj čovek od njih hoće“.

Ona poče da izlaže svoju poziciju. „Mi smo komšije, valja nam se paziti. Nije problem novac. Sad ga, hvala

bogu, ima. Neće zemlja propasti ako se sada izravnaju računi za koje smo i moj muž i ja mislili da su izravnati, ali šta će ostati od obraza, mog i vašeg, od sramote nastale zbog povlačenja poklona? S njom valja živeti.“

„To nije bio poklon!“ „A ako nije poklon, šta je?“ „Posudba.“ „Kakva posudba? Čoveku za koga ste znali da nije u stanju da vrati

dinara?“ „Ne znam. Bio je mlad, prav i zdrav.“ „Niste ni vi senilni. Znali ste da, ako alasu dižete kuću, on taj novac nikada

neće imati da vrati.“ „Pa vidite da ga ima.“

Solunska 28 53

„Ima zato što sam mu ja ušla u život. A vi ga nijednom rečju niste obavezali da vrati taj novac.“

„Otkuda vam to? Nigde nije zapisano!“ „Pa nije zapisano ni da je posudba!“ Zavlada tišina. Joakim više nemade snage da se nadgornjava. Izgledao je

kao neko ko je dovoljno duboko zagazio u govna da bi najradije iz njih izašao. „Da vam kažem, iskreno… Meni pare ne trebaju“, reče, a iz njegovih usta

poteče istina. „Meni treba usluga.“ Bosa izvadi iz kredenca čokanjče i nasu rakiju. Pokapa je po mušemi na

kojoj su se kočoperile crvene ruže. Joakim sali svu ljutinu u sebe, kao da je hteo da podmaže grlo da iz njega lakše izađe ostatak njegove molbe.

„Inspektorova žena, knjigovođa, divna jedna osoba, ostala je bez posla, a vi ste posao razgranali, fali vam takva jedna funkcija… nećete moći sve sami da vodite. Inspektor me molio, pošto zna za naš delikatni odnos, a i ja sam njemu nešto dužan…“

Bosi pade kamen sa srca. Gela ova ujdurma zavrtela se samo da bi gospođi inspektorki našli posao. Ona nasu još jedno čokanjče i sali ga zajedno sa Jevrejinom.

„Pa, gospodine Štrajh, zašto mi to niste odmah rekli? Nego vi… kao kiša oko Kragujevca… poklon, posudba, posudba, poklon.“

I Joakimu se srce oslobodi tereta. Celo telo izgubi na težini koju mu zadaje briga.

„Nisam znao kako ćete reagovati…“ „A zašto mi gospodin inspektor nije sam to predložio?“ „Ne sme… otvoreno… morate da ga razumete… ovako usluga za uslugu…

znamo samo vi i ja… A kao čovek od iskustva, mogu da vam kažem… inspektorova žena kao knjigovođa… može samo da vam valja!“

Ta misao je i Bosi došla u pamet. „Recite gospođi inspektorki da dođe sutra na posao da se dogovorimo

oko detalja.“ Ispiše još po jednu. Joakim ode, a Bosa za njim zadovoljno zatvori vrata.

Nije ni sanjala kakvu je zmiju stavila u nedra.

JEDANAESTO POGLAVLJE u kojem se lako dobija rudnik, a teško dete

Nakon druge godine zajedničkog života i Vasviji i Aleksi bi jasno da verovatno neće moći da imaju dece. Iako strast nakon onih prvih, burnih i vrelih meseci njihovog braka nije zgasnula, oni su osećali da se njihovoj želji da dobiju dete suprotstavlja neka jaka i nepoznata sila.

Dok je Aleksa u brak uneo burnu prošlost, iza Vasvije je stajalo skromno, gotovo nikakvo iskustvo. To ne beše samo slika i prilika parova tog vremena, već i karaktera koje su sa sobom u brak uneli ovo dvoje mladih ljudi. Ova činjenica, međutim, Vasviju uopšte nije uznemiravala. Čak i kad bi se Aleksi u prvim mesecima braka omakla pokoja noć u sumnjivom i neprimerenom društvu, ona je na to gledala kao na neku vrstu tereta koji muškarac njegovog bogatstva i statusa mora da nosi sa sobom. On je za nju bio onaj dečak koga nikako da dobiju, a koga je povremeno puštala da se igra opasnih igara. Povremeno ga treba držati na uzici. Nedostatak deteta njenu brigu je usmeravao prema mužu.

Ali i Vasviji je bio neophodan oslonac. Lepa i naočita devojka, iz pristojne građanske porodice, očas posla propadne ukoliko svoju budućnost ne veže za nešto sigurno i bogato, pa zato i nije teško zamisliti sreću, koja je kao grom iz vedra neba, pogodila njene roditelje kada je brak sa imućnim Krsmanovićem od glasine postao stvarnost. Dobitak je bio toliko velik i neočekivan da nikome među Manojlovićima nije padalo na pamet da proverava Aleksin moralni dosije, koji je, znao je to Beograd, bio pun sitnijih i krupnijih prestupa.

Sa druge strane, Aleksi je brak prijao. Uz Vasviju on posta sigurniji u sebe, manje buran i teže zapaljiv.

Međutim, njihov brak je najviše uticao na posao. Aleksa brzo oseti Vasvijinu pronicljivost i nepogrešivu žensku intuiciju, pa se sve više i više oslanjao na njene procene. Sa druge strane, poslovi su rasli i granali se, a kako deteta nije bilo ni na vidiku, oni postaše Vasviji glavna preokupacija, pasija, skoro strast. Mesto na kome će u potpunosti ostvariti svoje ambicije. Nije više bilo posla u koji je Aleksa ulazio a da prethodno za savet nije pitao svoju ženu.

Tako su i sad, dok je kiša prala prozore na zgradi Razvojne banke u Knez Mihailovoj ulici, sedeli u kancelariji njenog vlasnika Milana Živadinovića, ne

Solunska 28 55

verujući u ono što im je taj riđobradi čovek sitnih očiju i krupnih podočnjaka upravo ispričao.

„Znači, on bi na to pristao?“ Vasvija upita Aleksinog porodičnog prijatelja, a bankar uzdahnu i spusti pogled na jedini papir koji je stajao na njegovom velikom radnom stolu.

Vasvija uze papir u ruke. „Dušo, gledala si ga već pet puta“, prebaci joj Aleksa. „Gledaću ga i šesti put! Ovo je ozbiljna stvar.“ „Nema laži, nema prevare“, ponovi Živadinović, zalegavši u fotelju od

kuvane jelovine. „Tu sve piše… spreman je da za te novce potpiše ugovor pod uslovima koje vi odredite…“

„On je lud!“, reče Vasvija. „Lud ili… nešto krije.“ „Ljubavi, nema šta da krije. Čovek koji ovo napiše nije lud nego je očajan.“ „Aleksa, naivan si!“ Okrenu se bankaru, pokazujući na muža: „Milane, da

mene nema, on bi sprčkao sve ono što su mu roditelji ostavili u amanet. Bankar se nasmeja. „Gospođo Vasvija, mislim da ovde nema mesta za brigu. Gospodin Vajfert

je došao čista srca. Njega, na kraju krajeva, grad takvog i poznaje. Neobično mu je stalo da počne eksploataciju rudnika, tražio je od banke zajam. Ja to ne mogu da mu dam, mnogo je komplikovano. Ali vi možete. Kad sam mu rekao za vas, da biste vi mogli da mu budete partneri, bio je oduševljen. Napišite uslove, dajemo advokatu na potpis, i bog vas sve blagoslovio. Posao sa rudnicima je budućnost!“

Kako to reče, nasloni se u fotelji, a zatim, ni sam ne znade zašto, otkri svoju poslednju kartu.

„Skoro je sigurno da će svoj deo gospodin Vajfert prodati francuskom bankarskom konzorcij umu. Na taj način će vaš udeo u tome u potpunosti biti osiguran. Teško je naći sigurniji profit danas, u ovome ludome svetu.“

Vasvija ga je gledala kao da ne sluša značenje izgovorenih reči, već kao da gleda pokrete njegovog tela, mimiku lica, kao da se iz njegovog ponašanja želi uveriti da li je ovo što im se nudi istina.

Aleksa zapali cigaretu. Nije mu bilo pravo. „Ja jesam trgovac, ali ovo mi je malo lešinarski…“ Vasvija ga pogleda kao da mu treba psihijatrijska pomoć. „Mislim, čovek je na kolenima, sad ga još mi pljačkamo.“ Zavlada neugodna tišina. Vasvija nije skidala pogled s muža. Aleksa to

oseti, pa poče da se vadi. „Mogli bismo mu dati te pare na zajam, sa nekim pristojnim interesom. Da

mu pomognemo, a ne da ga potkopavamo.“


„Aleksa!“, konačno iz Vasvije izbi reč. „Ti nisi normalan! Ovo je kapitalizam! Ozbiljna igra! Nije za decu! Ko mu je kriv što se zaleteo. Zašto nije ostao na svome pivu? Malo mačku teleća glava! I zašto sad da mu pomažem? Ko je nama pomagao? I šta je on? Siroma'? Pre godinu dana mogao je da kupi i mene i tebe… ali kolo sreće se okreće… uostalom, ne pada mi na pamet da od kuće pravim dobrotvorno društvo.“

Aleksa ućuta. Pogleda u pod. Milan razbi neugodnu pauzu. „Mislim da je gospođa potpuno u pravu. Polako ali sigurno, ova zemlja

počinje da liči na Englesku. Tu nema milosti. Novac je jedino merilo. Velike ribe će jesti male… Aleksa, ne zaboravi“, on se protegnu da dohvati papir, „gospodin Vajfert, osim što je pasionirani istraživač rudnika, računa na sigurnu dobit čak i ako mu ostavite samo pola od ovoga.“

Milan na kraju klimnu glavom kao da je zadovoljan svojim iskazom. „Aleksa, ako je ovo tačno…“, Vasvija poče da maše papirom ispred sebe,

„ako je ovo tačno, ovo je posao veka!“ „Ne bih vas ja zvao da nije.“ Milan raširi ruke. „Dobro“, konačno prista Aleksa. „Nek bude tako.“ Na te reči Milan skoči i otvori flašu konjaka. Nasu ga brže-bolje da se neko

od bračnih drugova ne predomisli. „Evo! Nek je sa srećom!“ Kucnuše se. Dan kasnije sklopiše ugovor. Đorđe Vajfert pristade da Krsmanoviću

proda 40% akcija u koncernu borskih rudnika za petsto hiljada dinara dokapitalizacije. Pri potpisu beše duhovit kao i uvek. Reče da pristaje na ove ponižavajuće uslove jer ga je „posao naučio da je u pravu onaj kod koga je novac“. Već sutradan on svoje koncesije prodade francuskoj bankarskoj grupi Mirabo, što učvrsti dobit porodice Krsmanović na onome nivou o kojem je njihov prijatelj Milan Živadinović govorio.

Aleksa je sa zadovoljstvom gledao potpisani ugovor, ali Vasvija ga nije htela uzeti u ruke. Bilo joj je krivo što udeo nisu podigli na 50%.

Dobit je rasla kao trava posle kiše, i za veoma kratko vreme rudnici postaše najunosniji posao porodice Krsmanović.

Aleksa, da bi proslavio veliki uspeh, napravi prijem na koji pozva čitavu vladu i pola dvora, sve kooperante i suvlasnike, diplomatski kor, umetnike i viđenije ljude, sve u svoju prekrasnu vilu na Senjaku, koja je te večeri šljaštila kao lampa isijavajući radost i veselje, začinjeno nastupom najboljih tamburaša beogradskih kafana i horom Prvog srpskog pevačkog društva, čiji je kraj ugledalo jutro sledećeg dana.

Solunska 28 57

I Aleksa i Vasvija izdržaše stoički ovaj kermes. S osmehom na licu, uredne i besprekorne toalete (Vasvija se tri puta presvlačila tokom proslave), ispravljenih leđa i bez znakova umora, oni ispratiše i poslednjeg gosta i povukoše se u svoje odaje, ostavivši osoblju da ukloni posledice burne noći, a gostima da je pamte i dugo pričaju o njoj.

Vasvija uvežbanim pokretima skinu satenski korset, gledajući svoju elegantnu figuru u ogledalu oivičenom drvenim ramom sa detaljima iz nečijeg sna. Izbegavala je da se pogleda u lice. Znala je da neprespavana noć ostavlja na licu vidljive tragove. Zato je gledala samo svoju figuru. Nju noć nije mogla da ukalja. Ipak, skupi hrabrost, pa pre nego što skine šminku, podiže pogled i zagleda se u oči.

Izgledale su bolje nego što je pomislila. Boje kestena, čistih i jasnih beonjača, diskretnom šminkom sakrivenih podočnjaka i dugih prirodnih trepavica, te oči su predstavljale svoga vlasnika u najlepšem svetlu. Ona beše zadovoljna sobom.

Aleksa ugleda kako joj se telo izvija pred ogledalom, pa joj priđe tiho, s leđa, zagrli je oko struka a lice priljubi uz njeno, tako da su u ogledalu ličili na fotografiju mladenaca.

Retko kad joj je prilazio ovako hrabro i otvoreno. Poznajući njen tvrd karakter, bi iznenađen što ga ona prima toplo, bez otpora, otvarajući široko vrata strastima, kao da je ovakav muževljev korak željno očekivala. Istini za volju, nakon večeri koja je cela prošla u međusobnom uvažavanju, tajnim ljubavnim signalima i kratkim ali strasnim poljupcima u trenucima kada su osećali da su van pogleda gostiju, koji su već oko ponoći svojim ponašanjem dali domaćinima do znanja da će na ovoj proslavi mnogo toga biti dozvoljeno, prirodno je da bi kruna ovoga veselja trebalo da se dogodi baš tu, u njenom krevetu, koji, već neko vreme, nije bio svedok ljubavnih vatri koje su njih dvoje ranije umeli da potpale.

I tako bi i bilo da Aleksa ne postavi jedno pitanje. „Da li si srećna?“ Njeno lice u ogledalu osvoji osmeh žene u kojoj sem sreće nema mesta za

bilo šta drugo, zatim uzdahnu i onda zaplaka. Suza je suzu terala, razmazujući šminku po njenom čarobnom licu, a jecaji

se pretvoriše u otvoreni bol i tugu. Telo se savi od patnje, izgubi gracioznost i posta žrtva neke posebne nesreće. Aleksa je zagrli snažno kao da je želeo da iz nje izbaci svu tu tugu, a ona se stropošta na krevet kao deblo bez života. Kao da to nije ona ista žena koja je pre samo nekoliko trenutaka uživala u sili svoje figure ocrtane u ogledalu sa ramom ukrašenim nečijim snom. Zari glavu u


perjani jastuk želeći da ostavi ovaj svet iza sebe i da pronađe neki drugi, manje nepravedan. Tako osta nekoliko minuta.

Zatim se okrenu ka Aleksi, koji je bespomoćno sedeo na ivici kreveta. „Zašto nas je bog ovako kaznio?“ „Nije nas kaznio, dušo.“ „Jeste, jeste! Kaznio nas je. Ti to znaš, ali se praviš lud.“ To je bila istina. Aleksa je imao onu osobinu koja obično krasi uspešne

ljude. Nije voleo da gleda istini u oči. „Nije nas kaznio, dušo… Mladi smo… Imamo vremena.“ „Kojeg vremena? Ne teši se, Aleksa, sve smo probali, sve, a deteta nigde!“ I bila je u pravu, probali su sve… Odlazili su kod raznih travara, vračara, doktora, šarlatana, ali u svakoj

takvoj prilici izlazili su iz kuće puni nade, a vraćali se praznih džepova. Išli su po raznim sanatorijumima, bolnicama, svetim mestima, crkvama i manastirima, ali deteta nije bilo ni na vidiku. Aleksa je čak preko svojih poslovnih partnera nabavljao i grožđe sa Hilandara, za koje se govorilo da i „dasku zakucanu za drvo čini plodnom“. Ni to nije pomoglo.

„Pa šta ako nemamo dece! Kao da smo jedini.“ „A šta ćeš sa svim ovim što imamo? Kome to da damo?“ „Daćemo ovome narodu, daćemo ljudima kojima treba, nije sve u deci.

Važno je da smo ti i ja srećni, da smo zajedno, da smo uspešni!“ Ona se okrenu i pogleda ga kao što bi pogledala dete koje ne razume svet

oko sebe. Njemu se taj pogled svide. Osetio je da njegova žena dolazi sebi. „Uspeh? Kakva si ti budala! Uspeh ti je uteha, moj Aleksa. Nema uspeha

bez poroda! Uspeh je varka, iluzija. Njega ste smislili vi, muškarci, ne znajući kako da potrošite vreme kad oplodite ženu, kad vam se rodi dete, a vi izgubite smisao postojanja na ovome svetu. Muškarac je, Aleksa, smislio čitavu civilizaciju samo zato što je zaludan kada žena postane majka, donese život i gaji ga. A žena… Ona ako nije majka… Ona nije ništa.“ Ponovo zaplaka.

Zaspala je tek kad je svanulo. Telo joj se po krevetu rasulo ko pirinač. Aleksa je sedeo u fotelji preko puta nje i gledao je. Grizao je neupaljenu cigaru, a njega je grizlo osećanje krivice.

DVANAESTO POGLAVLJE u kojem žuti pas bežisa slike

U početku Mića nije mogao u potpunosti da prati Binijevu priču. Bila je prebrza, sapuno detalja, mnogo ljudi, sudbina, sve nekako zamršeno, toliko isprepleteno između sebe da je jednoj duši koja je izdvojena od ostalog sveta bila teško shvatljiva. Sve te reci koje su izBinija izlazile kao što voda izlazi iz vrela plavile su Mićin um ne dajući mu vremena da ih složi, da iz njih izvuče zaključke i prati ih sa razumevanjem. Ali nije mario. Ako i nije sve razumeo, uživao je gledajući slike. To ga je opčinjavalo, privlačilo, do te mere da je jedva čekao da se rodi. Gledao je Savu i Dunav, izlazak i zalazak sunca, te jata ptica koja prate lađe koje reku dele napola. Jako je zavoleo Beograd.

Voleoje da gleda ljude. Bili su mu interesantni, zagonetni. U početku, naravno, nije bio u stanju da razlikuje muškarca od žene, ili dete od odraslog čoveka, ali mu je kasnije i ta razlika postala jasna.

A najviše od svega je voleo da sluša Binijev glas. Kada bi Bini počeo da priča, Mića se osećao kao da jaše svemirom.

***

Greta se prilično pomučila da pronađe galeristu zainteresovanog za Rahelina dela. Nošena zanosom i uverenjem da je pronašla slikara koji svojim delom otvara put u novi vek, obijala je pragove pariških galerija, kucala na vrata izložbenih prostora, akademija, slikarskih škola, tražeći onoga ko će podeliti njeno uverenje, ali i onoga koji ima novca da taj put skrati. Dovijala se na svaki način, zakazivala sastanke, ostavljala platna, čak i plaćala ručkove onima koji su obećavali pomoć i davali nesigurne garancije. Nije lako jednoj ženi hodati kroz šumu prepunu zveri, gde se svako predstavlja ekspertom, poznavaocem, autoritetom, gde iza svakoga drveta vreba zamka u kojoj, ako upadneš, ostaješ zauvek. Trudila se da je niko ne prevari, a da pritom da onoliko koliko je neophodno da se uđe u svet uspešnih u gradu u kome su hiljade poput nje, sa crtežima, slikama, skulpturama i skicama u rukama, verujući da su mesije, pokušavale da pronađu sreću.


Sreća nije dovoljna za uspeh, ali je neophodna. Ne zna se koliko je njih slikalo kao Leonardo, pisalo kao Molijer, komponovalo kao Bah, ali nije imalo sreće da se nađe na pravom mestu u pravo vreme, pa su njihove slike, note i slova završili na smetlištu istorije. Greti se, jednog tmurnog jutra, kakva ne manjkaju u gradu lažno nazvanom Grad svetlosti, sreća osmehnula.

Prelazeći Rivoli, sa jednom od Rahelinih slika pod miškom, Greta nalete na čoveka čiji je tamni, krznom postavljeni kaput otkrivao njegov visoki društveni status. Kako je prelazak takve jedne ulice uvek neka vrsta avanture, tako se i ovoga puta dogodi nezgoda. Pazeći da izbegne kočije koje su divljale iz pravca Konkorda, okrenute glave ka opasnosti, ona vrhom u rolnu umotane slike zakači lakat pomenutom gospodinu, pa se slika nade na tlu. Gospodin se ljubazno i džentlmenski sagnu da podigne sliku. „Vi ste slikarka?“, upita je.

„Da… mislim, ne… mislim… nije moja… ali i ja sam…“ Gospodin je bio Imanuel Gaske, jedan od vlasnika galerije Konkord, jedne

od najprestižnijih u Parizu. Oni pređoše ulicu na stranu prema Luvru, a on je, ne otkrivajući joj svoj identitet, zamoli da vidi tu sliku. Bese to Žuti pas.

Deset dana kasnije u galeriji Konkord behu izložena sva Rahelina dela. Rahela je stajala u uglu galerije, odsutna, bez izraza na licu, ravnodušna i bleda. Greta se gurala međ' posmatračima, poput provodadžije, hvaleći svako od tih platna, kao što Ciganin hvali svoga konja.

Među zvanicama se našao i sin Gaskeovog školskog druga, advokat Rišar Maho. Bese to mlad, naočit čovek, prodornog pogleda koji je sevao ispod crnih obrva i još crnje, guste kose. Besprekorne biografije i više nego prijatne spoljašnosti, mladi Maho je u sebi spojio dve društveno važne karakteristike. Bio je i poželjan mladoženja i tražen advokat.

Pa ipak, u njegovoj duši je stanovalo neko nejasno nezadovoljstvo. Primetio je da, kako vreme protiće, to njegovo nezadovoljstvo raste,

postaje sve izraženije i jasnije, iako ga je on, uz svu silu razuma, potiskivao, tražeći način kako da ga u potpunosti uguši. I pored toga što nije bio sklon nerazumnim postupcima, često je osećao potrebu da napravi neki javni skandal, da šokira najbliže oko sebe, da prodrma učmalu i licemernu sredinu nalik kakvoj bari, prepunoj sluzi i fekalija. Ali u tome nije uspevao. Uvek ga je sprečavao obzir, čijim je okovima bio vezan. Mrzeo je sve blazirano, a sam je bio deo toga. Pariz bi najradije zapalio, a od njega je i u njemu živeo. Jedini vid otpora prema društvu koje ga je morilo bio je odlazak u bordele. Trenutak kada bi vadio novac za usluge neke konkubine bio je uzbudljiviji od svakojake strasti. Imao je osećaj da tim novcem ne kupuje žensko telo, nego neku vrstu pobune prema samome sebi, prema svemu što ga je krasilo, prema ljudima

Solunska 28 61

koji su ga hvalili, prema svetu koji je osvajao, ali i koji je prezirao, ali i prema bogu kome se molio, ali nije bio načisto šta da o njemu misli.

Te večeri došao je na Gaskeov poziv, računajući da će proćerdati još jednu noć svoga trivijalnog života. Tako je i bilo dok nije došao do Žutog psa.

A Žuti pas je stajao okačen na dominantni zid galerije Konkord. Oko njega su stajala tri kritičara čiji je sud Gaskeu bio najmerodavniji. „Da li je pametno da se u Rahelu Štrajh uloži novac ili bi je trebalo prepustiti matici Pariza, koja je sve što ne preživi nosila u bezličnost prošeka.“

Rišar slici priđe oprezno. Učini mu se da je ovakvo jedno platno imao prilike da vidi ranije. Iznenada, pred očima počeše igrati boje od kojih je ova slika satkana. Pomuti mu se u glavi. Obori pogled na pod od širokih hrastovih dasaka. Nesvestica potraj a koji minut, pa on, kako dođe sebi, podiže glavu ka platnu. Ostao je potpuno zbunjen prizorom koji mu se ukaza. Sa slike, one iste koju je samo par trenutaka ranije posmatrao sa velikom pažnjom, nestade žutog psa! Sve ostalo na njoj stajalo je na svome mestu. On pogleda u one tri sede glave, čiji je sud Gaske čekao. Stajali su i posmatrali sliku, kao da je pas još uvek na njoj!

Znao je da u čovekovoj glavi stanuju mnoge tajne, ali ovakvu on pre ovoga ne vide. Obori pogled da se preispita, da sačeka sa konačnim sudom, ali mu se u tome trenutku žuti pas pojavi među nogama. Mahao je repom!

Htede da ga odgurne od sebe, ali se okrenu i baci pogled po galeriji, uvidevši da ga samo on vidi. Ustuknu korak-dva nazad, ne želeći da ostali primete njegovu zbunjenost i čuđenje, i diskretnim pokretima ruke pokaza psiću da bude tih, da ne remeti mir toliko karakterističan za galerijske prostore. Pas zalaja ljupko i radosno. Rišar se okrenuo oko sebe. Niko na njih dvojicu nije obraćao pažnju. Postalo mu je jasno. Pas nije nezvan gost u galeriji, pas je nezvan gost u njegovoj glavi. Uzdahnuo je duboko. Tada pas otrča do Rahele i nestade iza njenih nogu.

Trenutak kasnije vrati se ponovo na sliku, na isto ono mesto na kojem je bio prvog trenutka kada ga je Rišar zapazio, te se ušuška u boje koje mu je Rahela dodelila onog dana kada ga je naslikala.

Rišar odluči da ovom neobičnom događaju ne prida preveliku pažnju.

TRINAESTO POGLAVLJE na čijem se kraju sneg otopi na oknu jedne pariške mansarde

Pvišar Maho bio je prilično iznenađen dok mu je gospodin Gaske diktirao uslove pod kojima bi trebalo da sarađuje sa mladom slikarkom iz Beograda, čija su dela gotovo svi stručnjaci u koje je veliki galerista imao poverenje ocenili najvišom ocenom.

„Da niste jutros malo previše darežljivi?“, upitao je svoga klijenta Maho, posmatrajući brojeve koji su krasili komadić papira na kojem je Gaske izneo svoj predlog.

Gaske se na to nasmeja i pomilova Rišara po kosi, kao što se to čini sa decom svojih prijatelja.

„Dragi moj Rišare, ja sam taj koji brine o tome da li je to previše darežljivo ili nije, a ti si taj koji bi to trebalo da pretoči u valjan pravni akt.“

Rišar slegnu ramenima. Znao je da je Gaske čovek impulsivan i hrabar kada su u pitanju umetnička dela, ali je isto tako znao da se stari lisac retko kada prevario u svojoj proceni. I one slike u kojima je samo on video budućnost s vremenom su dobijale na ceni, a njegov kuražni sud već ga je prilično izdvojio od ostalih pariških galerista i pored toga što je umetnički život u francuskoj prestonici bujao od novina i velikih iznenađenja.

U sklopu ugovora, koji je, kada ga je pročitala, Greta ljubila kao da joj je rođeno dete, galerija „Konkord“ našla je mansardu u blizini Plas de Voža, mesto gde će se dame useliti kao što se ptice selice useljavaju u svoja gnezda. Rišar ih je, kao ozbiljan advokat, otpratio do naznačene adrese, jedan detalj osta mu na pameti. Plamen u Rahelinim očima. Plamen karakterističan za ljude pune strasti.

Uz nekoliko kurtoaznih reči zahvalio je na saradnji i razumevanju, pohvalivši slike koje je imao prilike da vidi u galeriji Konkord. Lepe reči koje joj je uputio kao da su ostavile veći utisak na Gretu nego na Rahelu.

Na samom izlazu iz mansarde Rišar se okrenu i poljubi damama ruke. Iza njega osta miris pačulija.

A damama ne beše teško da se snađu u novoj ulozi. Novi devojački stan beše nalik gnezdu. Iz njega je Greta izlazila vesto se krećući kroz visoko pariško društvo, a Rahela je u njemu ostajala, slikajući platno za platnom.

Solunska 28 63

Greta je imala plan. Bila je sigurna da je taj plan ostvariv. Ona je ugovor sa Gaskeom smatrala samo jednom stepenicom na putu do konačne slave. A put je bio vidljiv i jasan. Po isteku ugovora ona će imati dovoljno novca da se osamostali. Zatim će u potpunosti preuzeti brigu o Raheli, koja će tada već biti poznata slikarka. Prvo će joj organizovati zajedničke, a zatim i samostalne izložbe. Od njenog imena, koje ne bi menjala jer je odisalo jevrejskom zagonetnošću, napraviće svetski priznatu umetnicu. To će povećati cene njenim platnima. Otvoriće vlastitu galeriju, a zatim će napasti London i Njujork… Nije bilo kraja snovima.

Ali, osim talenta, Rahela je u sebi nosila i nešto što Greta nije umela da objasni.

Danima su sedele jedna pored druge, živele zajedno, hranile se, disale isti vazduh, a Rahela nije progovarala nijednu jedinu reč. U početku je Greti to bilo simpatično, ali kako je vreme prolazilo, ona oseti da u Rahelinoj duši živi neki demon i da glasine kako mlada Beograđanka „nije sva svoja“ nisu bez osnova. U početku su i Greta i Gaske podgrejavali te priče, jer zagonetnost ludila povećava cenu platnima. „Ljudi vole dela onih koji nisu s ove strane razuma. Misle da poremećeni vide dalje i dublje“, govorio je Gaske kada ga je Greta pitala da li je pametno potpirivati taj trač.

Međutim, kako je vreme teklo, tako je Gretu pritiskao strah da takva lomljiva Rahelina duša neće biti u stanju da izdrži put koji je ona zacrtala, da će se raspasti u hiljadu komada.

Stoga ona odluči da joj priđe oprezno, zaverenički, da proba da uđe u tvrđavu u kojoj je ova nesrećnica zatočena, da je otvori i oslobodi iz tamnice u kojoj je Rahela i tamničar i sužanj.

Počela je da obigrava oko nje, da je pažljivo posmatra dok crta, dok spava, dok jede, dok diše. Verovala je da će biti u stanju da otključa sve katance kojima je Rahela zakatančena, da joj zaroni u dušu, otkrije tajnu koja Raheli ne da da život udahne punim plućima. Pratila je njene pokrete, navike, htenja, posmatrala slike i crteže. U njima je pokušavala da pronađe odgovor na ključno pitanje. Ko se to krije u Rahelinoj duši?

A Rahela je bila nestalna i nepredvidljiva. Nijedan dan joj nije bio isti. Katkad bi ga prespavala, katkad bi besomučno slikala. Ponekad bijela mnogo, a zatim danima ne bi stavila ništa u usta. Govorila je malo, skoro nikako, plakala često a smejala se retko. Rečenice su joj bile škrte i kratke, iz njih se ogledalo nepoverenje. A slikala je kad joj se prohte. Ponekad danju, dok je sunce još uvek u zenitu, a ponekad i noću, pod petrolejskom lampom kao da joj za njena dela svetlost nije potrebna, kao da dolazi iz nje same, a ne sa neba. Znalo se dogoditi da je probudi neka tajanstvena sila, da usred noći skoči na


noge, da se brže-bolje uhvati kista, a zatim da u potpunom mraku ili pod škrtim svetlom mesečine, koja je znala da se prikrade kroz krovni prozor na mansardi, stavi na platno vizije koje su je tako grubo izvukle iz sna. A Greta je sve više i više bila uverena da Rahela i ne izlazi iz tog svog sna, da joj je svejedno da li su joj oči zatvorene ili otvorene, da li leži ili stoji. Za nju nije bilo sumnje da je slikarka zarobljena u dramatičnom svetu koji živi u njenoj glavi, a da su slike koje ostavlja iza sebe jedini svedok tog burnog unutrašnjeg života.

Čovek ne zna od čega je sazdan, niti zna kakva mu sve iskušenja stoje na putu. Nije ni Greta znala ko je ona u stvari dok se nije upustila u kopanje po Rahelinoj duši. A kopajući po Raheli, otkrivala je sebe.

Što ju je duže posmatrala, Rahela joj se činila zagonetnijom. Što je bila tajanstvenija, tako je bila lepša i ljupkija. Crte Rahelinog lica, svetle beonjače, baršunast ten, kovrdžava gusta kosa, dubok pogled, na koje nikada nije obraćala pažnju, sada postaše toliko jasni i izražajni da Greta oseti da je privlače, da postaje njihov rob, zavisna od žene koju posmatra.

Pokušala je i da je naslika. Sedele su jedna nasuprot druge, svaka za svojim štafelajem, Greta je slikala Rahelu, a ova svoje snove. Kako je prolazila kistom po platnu, osećala je onu vrstu uzbuđenja koju ima dete kada krade zabranjeno voće.

Osetila je da je upala u klopku iz koje neće lako moći da se izvuče. Počela je da misli na Rahelu i kad nije s njom, da govori o njoj i kad za to nema neke preke potrebe, da joj se divi i kad to nije realno, da voli njene slike bezrezervno i bezuslovno, do te mere da joj je to postalo prepreka u postizanju realnih cena.

„Gospođo Švarcenberg“, govorio joj je Gaske u onim trenucima kada nisu bili u stanju da se dogovore oko cene pojedinih Rahelinih radova. „Ako nađete čoveka koji će dati toliki novac za ovu sliku, zovite i mene, da i ja počnem da radim za njega.“

Tih jesenjih dana nebo je bilo začuđujuće vedro. Pun mesec nije dao Greti da zaspi. Oči su joj igrale u ritmu misli. Divlje i neobuzdano. Negde oko ponoći mesec pronađe put međ' zgradama oko Plas de Voža, pa se kriomice, poput kakvog lupeža, ušunja u njihovu sobu, bacajući svoju plavičastu svetlost kroz tanki prolaz na krovnom prozoru. Mesečina pade preko njihovog zajedničkog kreveta deleći ga dijagonalno na dva dela. Par minuta kasnije ta ista plavičasta svetlost pređe put od nahtkasne na kojoj je stajala vaza sa hrizantemama do mesta na kojem leži Rahela uronjena u dubok i beskonačan san. Pope se, nežnošću povetarca, od brade pa sve naviše do čela i kose, dajući Rahelinom licu izraz bezvremenosti. Mlada Jevrejka je tada izgledala nestvarno, nedodirljivo, poput nekog mitološkog bića veličanstvene lepote. Od tog

Solunska 28 65

prizora Gretu napade uzbuđenje čudovišne snage. Ono je u sebi nosilo i čulnu i duhovnu pojavnost. Njene oči su ostale prikovane za Rahelino lice, žudeći da tu lepotu ukradu za sebe, da postanu deo nje. Ona zaustavi dah tačno onoliko dugo koliko treba plavičastom tragu da ode sa Rahele ka drugom uglu sobe i kasnije napolje. Tih nekoliko minuta behu praznik koji se ne propušta, vatromet najuzvišenijih osećanja, buktanje plamena strasti. Tih nekoliko minuta bilo je vredno celog jednog života. Zaspa istoga trenutka. Sanjala je Majku božju.

Sneg retko kada padne na Pariz, a i kada padne, brzo izgubi svoju belu boju, postane siv, neugledan. Ali, makar nakratko, belina pokrije sve krovove grada smeštajući ga u bajku. I te je večeri sneg prekrio krovove Pariza, ali stisak hladnoće mu nije dao da promeni boju.

Na štafelaju je stajala Oluja. Rahela je počela da je slika onoga dana kada su prve pahulje pokrivale staklo krovnoga prozora, pretvarajući ga u beli poklopac. Pahulje su divljale iznad njene glave kao pčele omamljene mirisom nektara. Ona ih je posmatrala zanesena njihovom igrom, pokušavajući da u padanju pronađe neku tajnu poruku koju joj šalje nebo. Ruka je, zatim, sama stavljala boju na platno. Brzo i znalački, ono se popunjavalo belinom, kao da je tu belinu već negde imala prilike da vidi. Platno je stenjalo pod naslagama boja, a krov pod snegom. Rahela kao da je žurila kistom, kao da je htela napuniti platno pre nego što pahulje napune prozor iznad glave.

Iznenada, sneg prestade, a pahulje koje su pokrile krovni prozor napraviše mesta da u sobu uđe zrak mesečine. Polako je osvajao ceo prostor noseći u sebi mirnoću beskonačnosti. Rahela ustuknu korak nazad. Učini joj se da je oko nje slika koju želi da naslika, a da je ona samo deo te slike. Sa svetlošću mesečine ceo prostor dobi zlatnu boju. Prozor se otvori. Njoj se učini kako je neka blaga ruka sazdana od pahulja privlači k sebi. Kroz otvoren prozor uđe i hladnoća.

Ona se predala toj snežnoj ruci i polako, sledeći je, stade na ivicu prozora. Svetlost mesečine se pojača. Čuli su se udari zvona Crkve Svetoga Pavla. Ona izvi svoje telo, provuče se kroz prozor i, prateći nevidljivi trag mesečine, izađe na krov. Iznad nje smejao se mesec, a pod njom je ležao Pariz prekriven snegom.

Korak-dva napred, i ona ugleda provaliju pod sobom. Ona ruka je nestala. Samo se provalija pod njom otvorila poput usta neke nemani. Čula je kako doziva njeno ime, kako je zove k sebi. Da li da joj se preda? Šta stoji na dnu te provalije? Da skoči u nju? Da proveri? Dole na ulici videla je ljude kako se okupljaju, kako je gledaju. Čula je njihove glasove, viku. Njihovi glasovi mešali su se sa glasovima nemani koja ju je dozivala sebi. „Dooođiiii!“


„Sačekajte! Vratite se nazad!“ U njenoj glavi glasovi se pomešaše sa mesečevim smehom. Činilo joj se

kako je neka laka, ali moćna ruka uzima k sebi. U trenu kada joj noge počeše klecati od zime, Greta je snažno povuče za

kosu i ugura je nazad u mansardu. Ona pade polusvesna na kauč ispod prozora. Unutra je vetar bio razvejao platna. Stan je ličio na kokošinjac. Greta je bila bleda od nje. Rukom joj je masirala grudi ne bi li povratila život u njima. Rahela ponovo dobi boju živog čoveka. Greta je zagrli kao povratnika sa nekog dalekog putovanja. Rahela je u tom zagrljaju osetila nešto što joj probudi volju za životom, neku toplinu koje je bila lišena do ovoga trenutka. Uroni glavu u Gretin miris.

Rahelin dah na vratu Greta oseti kao dodir Svevišnjeg. Uskomeša se krv poput provrele vode. Ona na trenutak pomisli kako je tanka linija između života i smrti, ali se ona krv preli preko svih obzira i Greta joj zadignu kosu i strasno je poljubi. Tada krenu u avanturu koju je snila a u koju nije imala hrabrosti da se upusti. Na tom putu Rahela nije postavljala prepreke. Potpuno joj se prepustila. Mansardu je ispunila vrelina koju sa sobom nosi strast. Njih dve izgoreše u njoj.

Ujutro su se pariški golubovi, zatečeni iznenadnom hladnoćom, čudili da se samo na krovu iznad devojačkog stana sneg u potpunosti otopio.

ČETRNAESTO POGLAVLJE u kojem sve potapa poplava

I kao stoje stari Štrajh načuo, kuća u Solunskoj dobila je nov, svečaniji izgled. Ona se rastegnu prema unutrašnjem dvorištu, poput mačke pred maženje, poklonivši svojim ukućanima jednu prostranu prostoriju, punu svetla, u kojoj je bilo „zabranjeno unošenje svega što ima veze sa čamcem, ribama i rekom!“, a koja se polako počela puniti onim stvarima koje su je činile najelegantnijim i najotmenijim delom kuće. U novu sobu se zato useliše stari oslikani trokrilni ormar, delo nekog majstora iz Crepaje, zatim iz iste radionice i kredenac, koji je, glomazan i nadmen, odavao utisak da nije samo centralno mesto sobe u koju su ga domaćini smestili već i celog vaskolikog svemira u kojem dominira poput neke nebeske katedrale, pa se oko izrezbarenog stola od crvenog jasena okupiše poput jata gusaka šest stolica nastalih iz istih majstorskih ruku kao i njihov sto („Zašto šest, Bosiljka, kad je nas troje?“), pa su na kraju, pored vrata koja su vodila u dvorište, smanjeno širenjem kuće, mesta našle i dve komode čiji su se metalni okviri pravili važni, hvaleći se da u njima kriju nešto veoma dragoceno.

Ipak, ta nova soba, koliko god da je bila velika i lepa, nije uspela da privuče ukućane, koji su i dalje sedeli u staroj kuhinji.

To nije bilo sve što je kuća u Solunskoj dala svojim ukućanima tog proleća. Ona se prope na noge i dobi drugi sprat. Visinom se izjednačila sa ostalim kućama u kraju, koje su je od njenog rođenja gledale s omalovažavanjem i neskrivenom zlobom. Kuća sa brojem 28 dobi i balkon, koji se kočoperno naginjao nad ulicom, bacajući na nju dugačku senku tokom lepih letnjih dana.

Na njega je najviše ponosna bila Bosiljka. Volela je da se popne na balkon, pa da sedne u pletenu fotelju sličnu onima koje je viđala u modnim časopisima što su joj donosile mušterije iz stranih zemalja, te onako nakinđurena i sređena kao da ide na carski bal sa visine posmatra svet oko sebe, najzad osećajući da je uspela u životu.

Ali balkon ne beše samo Bosino mesto uživanja. Na njega se, često i kriomice, penjao i Dimitrije. Sa visine svet mu je izgledao drugačije. Malen, ali promućuran, sa smešnim nogama u obliku ćiriličnog slova X, posmatrao je sa


balkona ljude, životinje, biljke, vetrove, reku, oblake, kišu, sneg, sa nekim ozbiljnim izrazom na licu, „kao da je završio dva fakulteta“, i svakome od njih u svojoj glavi, koja je pucala od mašte, davao uloge i sudbine, vodio ih od njihovog rođenja do njihove smrti poput nekog „malog tvorca“ koji se priprema za velika dela. „Ovaj vetar“, mislio je on, gledajući sa visine kovitlanje lišća ispod svog prozora, „ovaj vetar dolazi iz daljina. Prešao je sedam gora i sedam mora, tražeći svoju dragu. I evo ga, tu pred nama. Pita lišće da li su je videli. A lišće ne zna, ne zna ni jablan čije je vrhove uznemirio svojim paničnim pokretima. Jadni vetar… Gotovo je. Umreće ovde u Beogradu.“

I vetar je zaista umro, ali nije reka. To proleće beše kišovito i pomamno. Ono potera kiše iz oblaka, otopi

snegove iz dalekih krajeva, iscedi svu vodu sa planina i sruči je u reke. One krenuše da se valjaju od izvora prema ušću, postajući sve veće i moćnije, noseći sve pred sobom, ono što je priroda odbacila i ono što je čovek zaboravio da skloni.

Priče o velikom potopu stigle su u Beograd preko grčkih trgovaca, koji su se, bežeći pred stihijom, hvatali zemljanog puta, pa se niko od njih iz Beča, Pešte, Bratislave ne vrati brodom, već kočijama, što je putovanje učinilo dužim i neizvesnijim, praćeno stalnim nevremenom po izrovanim putevima. Oni ispredahu priče koje su čuli uglavnom od putnika koji su prolazili blizu reka, pa ih beogradski alasi i gospoda skloni šegačenju ne shvatiše ozbiljno. Jedan od njih, koji gore u Ugarskoj svojim očima vide poplavljena sela, ispriča priču koja beše najneverovatnija od svih koje su stigle u Beograd, da se Dunav popeo sve do Budima ližući kamen ispred Crkve Svetog Matije.

Sutradan i novine na naslovnoj strani donesoše izveštaje o poplavama, ali oni nisu bili potkrepljeni fotografijama, pa ih čitaoci odbaciše kao obična naklapanja.

Dimitrije je voleo da ide u školu. Tamo se družio sa brojevima i slovima. Slova je voleo više. Kako i ne bi. Poznavao ih je svih trideset. Bili su mu drugari. Slovo A se pravilo važno, valjda zbog toga što je predvodilo azbuku, pa mu je Dimitrije, da ga smiri i dovede u red, uvek na nogama crtao opanke. Slovo A se bunilo, jer je tvrdilo da ono nije sa sela, već iz grada, ali su mu se sva ostala slova smejala. Voleo je Dimitrije i slovo E, ali ga je stalno terao na telovežbu, jer je imalo stomak kao u trudice, a to je „nešto što bi moglo da ugrozi zdravlje“, zatim slovo B, koje mu je ličilo na debelu ženu, pa T, kojeg se plašio jer je ličilo na vešala… i tako dalje, sve do poslednjeg slova koje je ličilo na Posejdonov trozubac. Da, da, Dimitrije je znao za Posejdona. Mnogo toga je Dimitrije znao, a da nije morao.

Solunska 28 69

Ali sa brojevima nije tako stajalo. Jednostavno, nisu ga primali u društvo, ali njemu nije bilo krivo. Znao je on da će kad-tad svi brojevi od jedan do milion shvatiti koliko on, Dimitrije, njih voli i ceni.

Ništa mu nisu značile majčine reči da je „njen Dimitrije povukao na ujku i da će biti umetnik“, jer on nije znao ni šta je umetnik, a za ujku je znao samo iz Bosinih molitvi jer ga nikada ni u jednoj nije izostavila.

Tog jutra čas je počeo kao i svaki drugi, piskavim glasom učiteljice Jelene Majstorović, iza koje se širio miris ruže i škripa školskog parketa. Izdužena figura i kao sneg beli zubi činili su Dimitrijevu učiteljicu u očima učenika nadnaravnim bićem, otmenijom od svačije majke i pametnijom od svačijeg oca. Iz nje su izbijali mudrost, znanje i pravda. Ali isto onoliko koliko je se bojao, toliko ju je i voleo. Učiteljica Jelena ukrala je srce maloga Dimitrija i on je bio spreman da za nju učini sve.

U trenutku kada je počinjala velika beogradska tragedija, učiteljica je lenjirom prebirala po kuglicama na računaljci, pokušavajući da u malim glavama probudi prvo ljubav, pa onda i razumevanje za matematiku, taj najstrašniji i najveći bauk za svu decu sveta. „Lakše bi im bilo sa Turcima, gospođo Majstorović“, govorio joj je jedan neutešni otac, „nego sa brojevima. Ako im to utuvite u glavu, vi ste mudriji od vladike.“

Nakon što tri kuglice odvoji iz reda na drugu stranu, ona, gledajući kroz prozor u unutrašnje dvorište, upita decu da joj odgovore šta se desi sa desetkom koja izgubi trojku. Graju dece, koja su nestrpljivo pokušavala da daju odgovor, prekinu svojim upadom u razred ludi Manojlo, domar prve beogradske osnovne škole, i s panikom u glasu obavesti učiteljicu da je stiglo naređenje da se škola hitno napusti, te da se svi upute ka Kalemegdanu.

Na pomen Kalemegdana ona prvo pomisli da je od upravnika škole došlo naređenje da se ide u prirodu, jer se proleće, koje je počelo velikim padavinama i teškim nevremenom, smirilo, izgubilo huju i bes koje je nosilo u svojim prvim danima i ušlo u onaj period u kome pokazuje svu svoju blagost i dobrotu. Ali dok su glasići pomahnitalo udarali o zidove učionice, ne mogavši se vratiti nazad u slatka dečja grla, i dok je Manojlo, sa licem koje nije napustila panika, očima izbuljenim u učiteljicu, pokušavao da novom rečenicom istakne značaj naređenja koje prenosi, prvo učiteljica, a zatim i deca čuše potmulu huku sličnu galopu miliona konja od kojih se pomera nebo, a drhti zemlja.

Smeha nesta u tren oka. Huk postade jači i bliži. Zloslutan i jeziv. Čuli su se i vriska žena, vapaj dece, rzanje konja, lavež pasa, naređenja pribranih. Ali svi ti glasovi behu jadni i ništavni pred grmljavinom prirode, koja je još jednom bila odlučila da pokaže čoveku koliko je mali i ništavan.


Poplava koja je snašla Beograd beše jedna od tih katastrofa. Manojlo je stajao na vratima i gledao uznemirena i preplašena lica dece

razvukavši usne u pobednički osmeh. „Šta je sad? Sad se ne smejete?“, htede da kaže, ali ga u tome prestiže prasak kojim je prvi talas vode udario u školu poput topovskog đuleta.

Iz prizemlja su se čuli prvi dečji vrisci, a zatim i zlokobno klopotanje vode, koja se u tren božji pojavi i na spratu. Voda je sa sobom donela i smrad mulja, koji Dimitrija podseti na očevo ribarsko odelo. Bujica donese i hladnoću. Voda uđe u učionicu i poče da hvata male đake za članke i kolena.

Učiteljica nije imala vremena ni da prosledi naredbu, a deca su već trčala oko nje tražeći izlaz iz učionice, ali ih je u hodniku čekala voda koja se prelivala preko stepenica, noseći sa sobom knjige, sveske i pokoju cipelu.

U opštem metežu Dimitrija gurnu krupna devojčica koja je sedela u klupi iza njega i on pade licem na pod. Preko njega protrčaše oni iz poslednjih klupa izgazivši ga po leđima. Tada mu je voda prvi put ušla u usta. On pokuša da se digne, ali ga poklopi klupa na koju je neko stao bežeći od vode.

Već u sledećem trenutku njegovo celo telo bilo je mokro. Čuo je glas učiteljice, koja je uzalud pokušavala da u paniku uvede neki red. Nakon nekoliko odsečnih i jasnih komandi i ona zaćuta. Dimitrije skloni klupu sa sebe. Ustade.

U razredu su sada bili samo on i voda. Pored njega su plutale mrtve ribe. Izašao je u hodnik. Nigde nikoga. Samo vriska sa krova zgrade, dozivanje

u pomoć, i huk vode. Iznad njega je zjapila rupa kroz koju su se deca merdevinama popela na krov. Ali merdevina više nije bilo, jer ih je odnela voda.

Nije bio vesto dete. Naprotiv, dok su se ostali dečaci iz kraja grudvali, skakali, prevrtali, penjali, on je sedeo i posmatrao svet oko sebe. Sada nije imao izbora. Dogura onu klupu pod otvor na plafonu i uspentra se preko nje kao da je ceo život samo to vežbao.

Krov je ličio na Nojevu barku. Neki su se grčevito držali crepova, koje je voda polako nagrizala pretvarajući ih u plovne objekte. Oko krova su se pojavili čamci spasilaca. Cela ulica u kojoj se nalazila škola postala je velika, brza reka koja nosi sve pred sobom. Drveće, komade krovova, mrtve pse i mačke, ljude koji su pokušavali da se održe na površini, čak i konje koji su se nezgrapno odupirali bujici.

Čamci su tražili način da pristanu uz krov koji se polako ali sigurno predavao vodenoj stihiji. Niko od veštih alasa nije mogao da se prisloni uz krov zgrade, jer je voda tekla velikom brzinom, pa je svaki od tih čamaca samo proklizavao dužinom krova i u trenu završavao zaglavljen o neko drvo

Solunska 28 71

stotinama metara nizvodno. Deca koja nisu imala snage da se drže skakala su u vodu prepuštajući se bujici.

Dimitrije je, začudo, bio miran. Kao da je to što se dešava usud, nešto sa čim bi se trebalo pomiriti. Video je reku ispod sebe kako krklja, mahnita, kako joj iz ždrela izbija žuč, kako besni, ljuta na ljudski rod. Setio se očeve priče da poplava nastaje kad se reka naljuti na ljude. Kada oseti da se čovek pomamio, da joj je oteo više ribe nego što je trebalo, da je izgradio mostove da je zauzda, a ona ne voli da je sputana, da previše brodova i čamaca para njenu površinu, to ju je bolelo. I uzvrati potopom.

„Tako ti je to sa rekom“, završavao bi svoje priče njegov otac. Dok su mu očeve reči bojile misli smirujućim bojama, on oseti žarku želju

da se preda reci, da postane deo te bujice, da ga odnese zajedno sa ribama, da se pretvori u nju, da on bude taj koji plavi a ne koji je plavljen. Ona je onako smeđa prolazila ispod njegovih nogu, potapajući krov škole. Deca oko njega pokušavala su da uskoče u čamce koji behu uspeli da se, barem na par sekundi, prislone uz krov. Neka su uspevala u tome. Neka nisu. Ona koja nisu, nestajala su u bujici. Iza njih su ostala samo njihova imena uklesana na zajedničkom spomeniku podignutom mesec dana kasnije u dvorištu ispred škole.

Učiteljica Jelena poslednjim je pokušajima u jedan takav čamac ubacivala devojčicu koja je izgazila Dimitrija kada je panika počela. U trenutku kada je dete ušlo u čamac, učiteljica je izgubila ravnotežu i u tren oka bujica je povuče s krova kuće. Onako bespomoćna, koprcala se na površini reke prolazeći pored Dimitrija, moleći ga pogledom da joj nekako pomogne. Njeno lice beše ispunjeno užasom, a beli zubi grizli su jezik i usne pa joj se usta ispuniše krvlju. Ruke su joj bile pružene ka njemu, kao poslednjoj nadi. Bila je u očajničkom grču, samo korak do samrtnog ropca.

Dimitriju je ona bila nadbiće. Anđeo u čiji se sud nije smelo sumnjati. Taj anđeo sada je propadao, nestajao u histeriji reke koja nije praštala nikome u svome stihijskom naletu.

„Što ti je ona kriva?“, upita Dimitrije reku. „Ona niti je lovila ribu, niti je dizala most, niti je vozila čamac.“

„Kriva je!“, odgovarala je reka. „Kriva je kao što je kriv vaskoliki ljudski rod!“

U trenutku kada joj je glavu prekrio smeđi mulj i kada joj se usta nakupiše vode i blata, kada joj je još samo ruka ostala na ovome svetu, Dimitrije skoči za njom želeći da je izvadi iz pomahnitale reke.


Voz je stajao u stanici. Kroz hodnik su prolazila deca. Dimitrije je neke od njih prepoznao, ali nije imao nameru da im se javi. Nervirali su ga. Vrata kupea bila su zatvorena. Poneko dete stalo bi ispred gledajući da li unutra postoji slobodno mesto. Činilo mu se da voz samo što nije krenuo.

Dimitrije nije bio tužan. Navikao je da bude sam, a da mu svet oko njega bude igračka. Svakom detetu koje bi prošlo prišivao bi neku od svojih priča. Neka devojčica se izgubila, ova dva dečaka su krala trešnje, onaj malecni će postati bokser, a onaj visoki se zaljubio u učiteljicu. Zabavljala ga je ova trka pred njegovim očima.

Dva dečaka, starija od njega, naslonile se na staklo kupea. Jedan od njih priljubi lice, pa mu se nos spljošti na staklu, a usta se raširile u kreveljenje. Bilo je to jako smelno. Onaj drugi pokuša da otvori vrata. Nije uspeo. Dimitriju dođe da mu pomogne, ali nikako nije imao snage da se pomakne. Ruke kao da su mu bile vezane, a noge slepljene za pod. Decak mu je pokazivao prstom na nešto iznad njega. On podignu glavu. Ugleda teški crni kamen kako se klati iznad njega i preti da svake sekunde padne direktno na glavu. Bio je nemoćan, nije mogao da ga izbegne.

Onaj drugi dečak, koji mu je pokazao kamen iznad glave, pozva nekoga u pomoć. Pojavi se učiteljica Jelena. Pre nje u kupe uđe miris ruže. Ona se silno iznenadi kad u kupeu ugleda Dimitrija. Otvori klizna vrata silno i autoritativno.

„Dimitrije! Šta radiš tu? Izlazi napolje! Ovo nije tvoj voz!“ Kako zalupi vrata za sobom, tako kamen pade Dimitriju na glavu.

On oseti bol na temenu. Bol mu prođe kroz mozak, pokrenu mu disanje. Na prvi izdisaj, iz usta i nosa mu izbi blato. Voda ga ponovo prekri novim talasom, ali isto ono veslo koje ga je udarilo po glavi, sad ga poduhvati ispod struka. Života ga s velikom veštinom privuče čamcu, pa se sagnu kao da je od gume, uhvati ga za kosu i povuče napolje van bujice. Beživotno telo dečaka pade u čamac na kome su već ležale tri devojčice, iz kojih, od straha i panike, nije izlazila nijedna reč. Života sede sinu na stomak i dva-tri puta, snažno, svom težinom tela, pritisnu dečakov drob. Izgledalo je kao da to čini rutinski, svaki dan. Blato izlete dečaku iz usta i nosa, čak i kroz uši. Života, zatim, legnu na njega, nasloni svoja usta na njegova i udahnu u dečakova pluća. Jednom, dva puta, tri puta, dunu tako direktno u njega, pa mu rukama ponovo pritisnu pluća. Poslednji čep blata izlete kroz nos. Iz usta poteče voda. Dimitrije otvori oči i nasmeja se.

„Bio sam u nekom vozu…“, reče. Tek tad, kad ču sinovljev glas, Života zaplaka.

PETNAESTO POGLAVLJE u kojem ljudi nesebično pomažu jedni drugima

Kada udari nevolja na Srbina, neka pošast, prirodna kataklizma ili rat, u njemu se probude najplemenitija osećanja, koja su u doba mira i prosperiteta uglavnom nevidljiva i potisnuta koristoljubljem i sebičnošću. Čim nagrne nesreća, Srbin se oseti pozvanim da pomogne, da se žrtvuje, solidariše sa nastradalima, do te mere da čoveku od ponosa što pripada tome plemenu suze naviru na oči. Nestanu tada u njemu sva ljubomora i zavist, pokvarenost i prevara, obest i zloba, sve ono što ga krasi kada život ide normalnim tokom, daleko od stradanja. Onu poslovičnu „komšijsku kravu“, kojoj u miru želi sve najgore, u vreme velikih nesreća on je spreman da spase, izbavi iz nevolje po cenu vlastitog života. Ali kad se život vrati u svoj redovan tok, Srbin postaje ponovo onaj stari pokvarenjak pun zavisti i zlobe, koji će tu istu „komšijsku kravu“ rado otrovati, ako to već nema neko drugi da uradi umesto njega.

Kada bi Srbi živeli pod stalnim pritiskom nesreća i katastrofa, bili bi najplemenitiji narod na svetu. Ovako, kako te nesreće, hvala bogu, prođu, Srbi ostaju samo jedno od milion plemena sa svim svojim manama i vrlinama.

Tako i te godine, kada su reke poplavile Dorćol i Savamalu, kada su se pod vodom našle i Kula Nebojša i Jataganmala, narod je pokazao dirljivu solidarnost, neprepoznatljivu spremnost na žrtvu i saosećanje bezgraničnih razmera.

Stvori se pred Crvenim krstom red onih koji su donosili hranu i ćebad, odeću, obuću, ne bi li onima koji su izgubili sve u ovoj strašnoj katastrofi barem malo ublažili muke. Opet, onima koji su doživeli najveće nesreće beše drago što neko misli na njih, pa su reči utehe koje su im upućivali oni što žive na brdima i koji katastrofu ne osetiše bile važnije i toplije od odeće i hrane koju su im donosili.

Na drugoj strani, pojavi se veliki broj dobrotvora koji se prijaviše da popravljaju potopljeno i porušeno za badava. Nisu se sećali da su na te kuće„koje sada ponovo dižu bez ikakve naknade, pre samo neki dan gledali ša zavišću i zlobom, proglašavajući njihove vlasnike krivcima za vlastitu nesreću i siromaštvo.


Pojaviše se čak i oni najbogatiji, oni koji u miru i blagostanju preziru običan svet i fukaru, oni čije su vile netaknute vodom stajale visoko iznad reka, negde na Vračaru, Senjaku i Terazijama, te ponudiše unesrećenima svoje odaje kao privremeni smeštaj dok se Dorćol i Savamala ne oporave od katastrofe biblijskih razmera.

Među tim bogatima bili su i Krsmanovići. Vasvija je u zajednički magacin donela na poklon pola svoje skupocene garderobe. Izlišno je reći, da nije bilo poplave, Vasvija ne bi dala ni pertle iz svoje kolekcije. Ovako, kako je udarila katastrofa na Beograd, ona od Kir Janje najednom postade Kosovka Devojka. Kad je odnela garderobu, pred Crvenim krstom videla je gomilu beskućnika i, vrativši se kući, potresena do suza, predloži Aleksi da prime neku familiju na određeno vreme kod sebe u vilu.

„Možemo ih smestiti u pomoćnu kućicu.“ „A šta ćemo s osobljem?“ „Pa daćemo im odmor.“ „A ko će čistiti kuću, kuvati ručak, spremati stvari?“ „Pa… ja.“ Do njih je doprla vest o Životi, čoveku kojem je kuća potopljena, hrabrom

alasu koji je spasao najveći broj dece iz dorćolske škole, koja posta simbol velike tragedije. Vasvija se seti da oni njemu i njegovoj porodici izdaju bivšu separaciju, pa joj je bilo logično da tu porodicu prime kod sebe dok im se kuća ne obnovi.

Tako i bi. Nakon desetak dana spavanja pod vedrim nebom, Bosiljka, ponovo bez igde ičega, ali ovog puta sa detetom pored sebe, uđe na kapiju velikog imanja porodice Krsmanović. Izgledala je starije deset godina nego što je krštenica to govorila. Došla je bez muža. Njemu ponos nije dao da kod nekog obitava.

„Ja ću da obnovim Dorćol“, rekao joj je na rastanku uz poljubac i suzu. Nju i Dimitrija smestiše u pomoćnu kuću. Bila je veća od njihove na Dor

colu. Vasviji se mnogo sviđala uloga žene koja nesebično pomaže. Oseti se

beskrajno korisnom. Tada shvati šta su to htele da kažu reči oca Pavla, koji im je u Crkvi Pokrova Presvetle Bogorodice u Valjevu, dok je kao dete stajala pred ikonostasom velikim kao svemir, govorio da samo nesebično davanje čoveka vodi u sreću i blagostanje.

„Znate, gospođo Janković“, govorila je ona Bosi, koju je prigrabila kao rod rođeni, dok su u bašti prepunoj magnolija pile jutarnju kafu, „te reči, pametne reči naših duhovnika, kao i Sveto pismo, razume svako dete. Ono je toliko jednostavno i prirodno daje detetu blisko i jasno. Problem nastaje kad čovek

Solunska 28 75

odraste, kad ga život uzme u svoje ruke, tada on te reči zaboravi, pa umesto da daje, on počinje da uzima, grabi, otima, ne shvatajući da se tom pohlepom udaljava od sreće, a nipošto ne približava. Tek kad nas snađe kakva nevolja, mi postajemo ljudi.“

Naravno, ona je sebe izuzela iz te grupe. Bosa ju je slušala sa zanimanjem, klimala glavom sa razumevanjem, ali je

u sebi mislila: „Lako ti je pričati o davanju kad imaš sve. I ja bih davala da mi je ovakva jedna vila.“

A Bosa je kod Krsmanovića videla ono što nikada u životu nije imala prilike ni da sanja. Kapija, ograda, magnolija, čempresi, travnjak, žaluzine, trem, parket, komode, kredenci, svećnjaci, klavir, violina, ćilim, ulja na platnu, escajg, tanjiri, čaše, stolovi i stolice, sve u vili Krsmanovića dolazilo je iz jednog nestvarnog sveta, za koji nije ni pretpostavljala da postoji, a čiji je deo htela da bude. Tek je tu, u njihovoj vili, shvatila da su oni dorćolski aršini po kojima je merila svoj uspeh i sreću ništavni za ovu raskoš u kojoj sedi sa svojim domaćinima i razgovara o umnim i bogougodnim stvarima.

„Lako je biti pametan u ovoj raskoši.“ Ali nije Bosi trebalo ni dva dana u gostima pa da shvati da sve to

bogatstvo u kojem pliva ovo dvoje dobrih ljudi nije dovoljno za sreću. Nedostajalo je dete. Taj nedostatak videla je u Vasvijinim očima kada bi čežnjivo posmatrala Dimitrija, davala mu preterano na značaju, nudila ga kolačima, žitom, vodila ga u šetnju, pretvorivši se u detetovu dadilju, sa veoma izraženim majčinskim instinktom, koji je, očigledno, bio jači od nje.

Aleksa je bio uzdržan. Gledao je na stradanja s velikim razumevanjem i dubokom žalošću, ali hladno i bez pokazivanja osećanja. Bio je, kao što je i red, jedan od najvećih donatora za obnovu kuća i imanja, ali je to radio preko posrednika, nikad lično, držeći srce zaključanim. Istina, iskazao je i veliko divljenje prema Životi, za koga je čuo da se hrabro uhvatio ukoštac s vodenom stihijom, da je najviše pomogao u spašavanju dece, ali mu se u tom čoveku najviše dopao njegov ponos koji mu ne dade da prihvati „velikodušnu ponudu da sa porodicom pređe na određeno vreme u blagorodnu kuću“, jer je osetio da je potrebniji tamo gde je najpreče, a to je njegov Dorćol.

Aleksa je o sebi imao preterano visoko mišljenje, i toga je bio svestan, ali je upravo zato sam sebe iznenadio kada je primetio da uživa dok sa dvema ženama sedi kraj otvorene flaše vina, u sumrak, dok se Senjak izgledom približavao raju, i sluša Bosine priče o Hercegovini, o hrabrosti njenih predaka, o ljubavi koju nosi u sebi prema mužu i detetu, o zahvalnosti koju ima spram njih, kako je govorila, „najdivnijih ljudi koje sam srela u životu“, o potrebi da se ljudi zbližavaju, o tome kako je nekad neophodno da se dogodi


nekakva nesreća pa da razumemo jedni druge, o sreći koja nije u novcu, nego u zagrljaju sa bližnjim, o tome da svet pokreće ljubav, a ne pare. Nije mu bilo jasno zbog čega su ga privlačile te priče pune onoga što su mudri ljudi nazivali „opštim mestima“, na koje čovek može da nabasa skoro u svakoj knjizi koju uzme u ruke. Niti su njega te reči mogle da fasciniraju, niti je bio željan mudrosti, ali je, ipak, svake večeri, barem na sat vremena, delio sto sa pogledom na Avalu, koju je gutala noć, sedeći između dveju žena i slušajući Bosin ujednačeni glas iz kojeg su izlazile priče kao što voda izlazi iz česme.

Ali jedne večeri Bosa naruši tu rutinu. Dok su se na nebu postepeno palile zvezde i dok je mesec zauzimao

mesto s kojeg će imati prilike da jednim pogledom obuhvati ceo svet, Bosa krenu da govori o poeziji, o njenoj veličanstvenosti, o značaju stiha za opstanak vaskolikog Srpstva.

„Dragi moji, nemojte pogrešno da me razumete, ali ne zovu nas badava nebeski narod. Znaju oni da nas je poezija sačuvala od nestanka. Jeste, pesma! Meni je moj otac govorio da se nekoji narod odbranio mačem, a nekoji mudrošću, a da smo se mi odbranili srcem, verom i stihom, jer ništa ubojitije mi imali nismo. A šta će ti ubojitije? Pesma nas je držala zajedno. U njoj smo se prepoznavali. A nju ne možeš da sasečeš. Da je spališ, presečeš joj grkljan, ubiješ je iz puške. Jok! Kad čuješ te reči o Kosovu, te rime, to nadahnuće, osetiš da ti je dužnost da ih širiš dalje, da ih predaš pokolenjima iza sebe, pa nek oni vide šta će s tim. Da ne bi pesme, mi bismo nestali kao što su nestali mnogi narodi koji svoju sudbinu nisu vezali za stih. Mi, slava bogu, jesmo.“

Zatim ustade i, uznemirena vlastitim rečima, poče da recituje Vasićev Kamen. Teško da se te rime nisu čule međ' zvezdama koje tada zauzeše ceo nebeski svod.


Dok je Hercegovka silinom košave izgovarala ove stihove, Aleksa u njenom glasu oseti neku jaku, skoro opipljivu čulnost, snažnu poput erupcije vulkana. Kako krenuše rime, tako se u njemu probudi nesputano uzbuđenje, čiji mu izvor osta nepoznat.

„Šta je to sa mnom?… Zašto mi se to događa?… Ko je ova žena?… Zašto mi zastaje dah?… Kako da izađem iz ovoga svega?… Da li sam to ja?“

Solunska 28 77

Kad Bosiljka završi deklamovanje, on pokuša da vrati uzavrelo srce na svoje mesto, i to mu pođe za rukom čim mu misli odlutaše sa Bose na sutrašnji posao. Vasvija je kratkim ali odsečnim aplauzom odala priznanje Bosinom izvođenju, a vrućina koja je obuzela Aleksu u trenu nestade, pa mu se ponovo vrati normalan ritam disanja. On osta zadovoljan kad primeti da je iznenadna bura koja uzdrma njegovu dušu prošla neprimećena međ' damama.

Ispi poslednji gutljaj iz svoje čaše i upita za dozvolu da se povuče. Njih dve ostadoše da razgovaraju o nakaradnim navikama Beograđanki.

Aleksa odluči da onome osećanju koje ga je obuhvatilo u trenutku kada je Bosa recitovala Vasića ne prida veliki značaj. Sutra su ga čekale obaveze.

ŠESNAESTO POGLAVLJE u kojem nekadašnja separacija menja vlasnika

Srbi brzo zaboravljaju katastrofe. Ne pamte oni ni nepravde koje im nanose ljudi, a kamoli priroda. Ali, za razliku od naroda koji svaku nevolju pripisuju božjoj volji, njihov zaborav dolazi iz bojazni da bi im pamćenje učinilo život nepodnošljivim, jer nevolja je bilo toliko da bi se od njih mogla načiniti niska dovoljno duga da se njome opaše planeta. Lakše je da se zaboravi. Na kraju krajeva, nije njihovo da sude. Ima ko je zadužen za to.

Tako je zaboravljena i poplava. Što se udavilo, udavilo se, što je srušeno, srušeno je. Beograd je oprostio i Dunavu i Savi. Šta bi drugo? Valja nastaviti život dalje. Samo je spomenik utopljenoj deci podsećao na tragediju, mada je spomenika bilo i biće ih vazda… a nova deca se, svakako, rađaju.

Dorćol se brzo oporavio od potopa. Kuća u Solunskoj, koja je po povlačenju vode izgledala kao nasukana lađa, ustade iz blata.

Kažu, kuća je poput ljudi, ako preživi nevolju, ona je učini jačom. Tako su i Jankovići u obnovu kuće ušli sa nekim posebnim, neobičnim elanom, koji nije bio ravan ni onome sa kojim su zajedno krenuli u život.

I grad se zainatio da se oporavi. Proleće se umiri, stiša, a sa tim mirom i lepim danima krenuše slave, slavlja, svadbe i druga veselja.

Beograd je nevoljama odgovarao pesmom. U takvom zanosu uđe se i u prve dane leta. Opustošeno kupalište dobi

novo ruho. Malo novca na zajam, malo kredita kod banaka, puno znoja i ljubavi, i kupalište dočeka prve goste čim je sunce odlučilo da se malo duže zadrži nad Beogradom. A svečarska atmosfera i lepa sećanja od prošle godine privukoše narod. Ceo grad j urnu na taj komad obale, kao da mu je poslednje.

Sjatilo se i mlado, ali se sjatilo i staro. Sjatile se dede, očevi, unuci, radnici i neradnici, studenti, đaci, zgubidani i poslovni ljudi, Beograđani, i oni koji to nisu. Leto poče u znaku kupanja i razbibrige.

Bosa je blistala. Iz dana u dan zarada je bujala kao trava posle kiše, a ona je sa ponosom vraćala dugove. Života je molio boga da im ne zameri, a Dimitrije je rastao uz glasnu prepirku roditelja oko novih investicija. („Boso, treba li to nama?“)

Solunska 28 79

Najviše koristi Bosa je imala od Vrpčevićke. Ta žena je radila i sa ljudima i sa papirima mudro i znalački. Kao da ju je sam bog poslao na to mesto.

„Hvala ti, draga. Bez tebe ja bih propala“, ne jednom joj je Bosa odala priznanje.

Ali uspehu kupališta prethodila je neočekivana prodaja bivše separacije. U stanju posebnog nadahnuća, ganuta snagom volje „ove divne porodice“,

Vasvija Krsmanović silinom sveg svog dobročinstva, sa suzama u očima i govorom koji bi otopio i najhladnija srca, uveri svoga supruga da, pred sam početak letnje sezone, Jankovićima proda separaciju za, malo je reći, smešne pare.

„Ja ovo ne želim da potpišem!“, govorio je njihov advokat Žarković, dok mu se u rukama tresao papir na kome beše nacrt kupoprodajnog ugovora.

„Gospodine Žarkoviću“, uveravala ga je Vasvija, „ne smatrajte ovo poslovnim potezom, već jednim lepim humanim gestom. Ljudima koji su preživeli strašnu nesreću valja nekako izaći u susret.“

„Ali, ako hoćete da pomognete, onda im dajte novac… Jednokratno! Dobrotvorno! A ne ovako! Takav komad obale prodavati budzašto?!“

Aleksa je stajao sa strane. U ruci je držao kristalnu, odavno ispražnjenu čašu, prstima prebirajući po žlebovima što ih je napravio neki vest češki majstor. Kada god bi pogled njihovog advokata pao na njega, ovaj bi okretao glavu u stranu. Kao da nema leka za tajanstvenu bolest od koje boluje njegova žena.

„To su dobri ljudi! Predivni!“, ponavljala je svoj argument Vasvija. Žarković je samo odmahivao rukom.

„Pustite to. Ko je dobar, određuje bog, a ovde na zemlji određuje sud. Samo mi nije jasno kako je jedna pokvarena Hercegovka uspela da vas nagovori.

„Ne! To je moja odluka!“, prekide ga ljutito Vasvija. To i jeste bila njena odluka. Čak se i Bosa silno iznenadila kada joj je

Vasvija, nakon nekoliko sedmica strastvenog druženja, koje se, kako to sa ženama obično biva, pretvorilo u bezrezervno, euforično prijateljstvo, puno nežnosti i međusobnog razumevanja, dala ponudu koja je sve samo ne poslovni potez. Bosu je u prvome trenutku iskreno ganula Vasvijina ideja da njenoj porodici pomogne na taj način što će joj prodati bivšu separaciju pod uslovima koji su, najblaže rečeno, povoljni, ali zatim je, prizvavši ponos u pomoć, elegantno odbila ponudu, držeći je kao neprihvatljivu, s obzirom na to da „nit je ona došla da traži milostinju, nit je Vasviji taj novac potreban“.

„Na kraju krajeva, moj muž i ja bismo bili presrećni da cena zakupa ostane ista.“


Vasviju tek to odbijanje razneži. Bosin ponos bio je istovremeno i dirljiv i nepokolebljiv. Vasvija je zagrli i spusti glavu na njeno rame. Njihova druženja su odavno prešla granicu formalnog i prešla u polje intime, u kojem je Vasvija sa neskrivenom radošću našla nekoga s kim će podeliti svu svoju muku, ali i tajne koje se ne dele ni s onima s kojima delite krevet. U tom druženju Bosa je pak pronašla osobu na koju može da se osloni u svetu koji joj je stran i nenaklonjen, našla je prijateljicu kojoj može da veruje i koja je razume bolje i od sina i od muža, „jer je žensko, a nema tog muškog stvora koji ženu može da razume bolje od žene same“.

Kako Bosa odbi predlog, Vasvija je uze za ruku, skrivajući oči natopljene suzama, stade joj prebirati zglobove na prstima, te joj reče da prodaja pod ovakvim uslovima ide od srca, a ne iz koristi.

„Jer, da je do koristi, ja to ne bih ni prodavala, a to što, ipak, ima neku cenu, znak je poštovanja prema vama. Ta cena svima pokazuje da nije milostinja, nego poslovni potez, jer sam sigurna, poznajući tebe i tvoga muža, da vama ponos ne bi dozvolio poklon ove vrste, pa ga ovom cenom ja ne htedoh ni prizivati, nego dadoh nešto što je razumno, a pritom odgovara i nama koji imamo i vama kojima je neophodno.“

Ona dodade da dobra dela „ne treba stavljati na kantar, jer kakva su, takva su“, a samo onaj gore zna da li su iskrena ili nisu, a ona je sigurna, „jer je osetila njihovu dobrotu“, te da će oni isto tako dobro delo učiniti „nekome kome to bude potrebno“.

Na Bosinu opasku da čovek ne treba da se osvrće na sopstvena dobra dela, već da bi trebalo posmatrati ih kao nešto uobičajeno, Vasvija odgovori da ona nije toliko blažena da joj je dato da stvari čini po najtananijim kanonima moralnoga sleda, zapisanog u Novome zavetu.

„Ja sam običan smrtnik, pun grehova i mana. Jedna žena koju prati od rođenja sebičluk, jer sam jedinica iz bogate kuće, uvek tetošena, vazda pod staklenim zvonom. Zato me bog i kazni nemanjem deteta.“

Na tom mestu ne izdrža, već zaplaka. Bosi se srce prelomi na dva dela. Da je mogla, rodila bi jedno dete samo za nju. A Vasvija nastavi kroz plač.

„Jesam, Bosiljka, sebična sam! Ne krijem taj greh. Istina je. Ja ti ovo dajem da malo sebe usrećim. Shvati to tako. Dozvoli mi da barem na trenutak budem srećna.“

Bosa joj je dozvolila, ali Života ne. Dugo se opirao ovakvome „poklonu“. Njemu je ceo svet bio pun Danajaca. Znao je da je ljudski rod naopak, „da očas posla promeni stav, znanje, veru, da ova ista žena, koliko god da je dobra duša, sutra može da okrene ćurak, da te nagrdi, optuži za to što ti sada poklanja“.

Solunska 28 81

„Pa seti se samo staroga Joakima! Kakvu nam je nevolju navalio na vrat svojim poklonom!“

Bosa je negde u dubini duše znala da je Života u pravu, ali je osećala da bi grdno uvredila Vasviju ako bi odbila njenu ponudu. Sa druge strane, ruku na srce, ta ponuda bi im dobro došla. Ne zna se koliko je para potrošeno za obnovu, a nit su osiguravajuća društva želela, nit je država bila spremna da pomogne unesrećenima.

„Prepušteni smo sami sebi, Života, zato nam se valja snalaziti kako god znamo i umemo.“ Nije ona bila naivna, trpela je dovoljno da ne bi verovala ljudskome rodu, ali čistota sa kojom je Vasvija izašla pred nju bila je razoružavajuća. To Životi nije umela da objasni.

Na kraju Života pristade, kao što je pristajao uvek kada mu žena za nešto zapne. Takav je bio čovek.

Separacija bi prodata za bagatelnu cenu. Ispade da je cena usluge advokata bila veća. A samo je Aleksa znao da sreća kojom je Vasvija bila darovana ovim poslom nije imala cenu.

SEDAMNAESTO POGLAVLJE u kojem sila boga ne moli

Vrpčevićka je postala stub organizacije kupališta. U nju je Bosa imala neograničeno poverenje. Životu je to istinski čudilo, ali kada bi god izrazio sumnju u ženu glavnoga inspektora, Bosa bi ga prekidala mahanjem rukom i naboranim čelom.

„Sve možeš da mi kažeš, Života, ali nju mi ne diraj! Bez nje bismo propali!“ Ovakav njen utisak nije bio bez osnova. Iskusni knjigovođa, pametna i

mudra žena, s velikim darom za organizaciju. Vodila je knjige, nalazila radnike, proveravala robu, pazila goste, čineći sve to od srca, domaćinski, da su počela govorkanja da je ona, u stvari, pravi vlasnik kupališta, a ne Bosa.

Vrpčevićka je čula za te priče, one su joj godile, pa se nije mnogo trudila da ih sprečava. Ta su govorkanja, tako slobodna, nastavila da se šire Beogradom, lako i lepršavo kao i svaki trač koji unižava onoga koji se naočigled celoga sveta bogati. Lakše je Beogradu bilo da prihvati da silne pare idu „njihovoj Vrpčevićki, jer je ona dete sa Vračara, a ne onoj Hercegovki, koja dođe ovamo bez kučeta i mačeta“.

U početku Bosi ta naklapanja nisu smetala, ali kasnije, kako posao krenu još većom silinom, ona negde duboko u sebi oseti neku senu koja joj je stiskala dušu i trovala želudac. Jedne prijatne večeri, kada je sedeći posle završenog dana proveravala papire, pod pritiskom žgaravice koja joj tog dana ne dade ni trenutka odmora, ona kao kroz šalu upita Vrpčevićku da li je i ona čula da se šire glasine o „pravom vlasniku kupališta“.

Vrpčevićka se tobože iznenadi. Pogleda Bosiljku u oči, više da proveri koliko je te glasine pogađaju, a zatim, nevešto krijući iznenađenje, sklopi ruke kao da će se pomoliti i procedi rečenicu koja niti je bila izvinjenje, niti opravdanje.

„Bože me oprosti, ako ste pomislili da iza tih priča stojim ja.“ Tu se odala. Bosa je već naučila da reči kod Beograđana znače suprotno

od onoga što je govornik izrekao. „Boso, ovde kad ti kažu crno, to znači belo. Ali to nije sve! Oni misle da si

ti to shvatila. Neugodno im je kad im neko poveruje!“, govorio joj je Šilja. Vrpčevićka oseti da se odala, pa se brže-bolje pokri novim predlogom.

Solunska 28 83

„Ljudi su zavidni i pokvareni, naročito ovi što rade za nas. Konobari, dobavljači, spasioci, čistačice… sve je to priprost svet, pun jeda. Oko njih se roje ovakve priče. Evo, hajte da stanemo tim glasinama ukraj! Od sada, sve papire, račune, ugovore, sve pod milim bogom, potpisujete vi umesto mene. Pa da svima bude jasno kod koga je kasa.“

Bosa zagrize udicu. Sa zadovoljstvom pristade na Vrpčevićkin predlog, sa mišlju da je žena koja radi za nju poštena, na ivici naivnosti, te sledećih dana sa ponosom uze da potpisuje sve što joj ova stavi pod nos, od ugovora, nabavki, preko ulaza, izlaza, pa do poreskih formulara koji su pratili razvoj kupališta, kao što ose prate miris trulog voća. Kao po nekoj komandi, svi zaposleni joj se počeše obraćati sa dodatnim poštovanjem, naglašavajući reč „gazdarica“.

Svide joj se nova uloga. Osetila se važnijom nego što je bila, jer je do sada kupalište gledala očima zaposlenog, a ne očima vlasnika. Nije primetila da joj se nad glavom njiše Damoklov mač.

Mač iznad vrata nije osetila ni kad je Vrpčevićka prvi put odsusrvovala sa posla pod izgovorom da je bolesna. Nije joj palo na pamet da se nešto sprema ni kad je sa nedolaskom knjigovođe na posao stigla i prva poreska inspekcija.

Jedan muškarac, kraće kose, sa zubima žutim od jeftinog duvana, ušao je u upravnu zgradu, kako je Bosa kroz šalu zvala kućerak sklepan od jeftine građe. On u nju uđe oko osam ujutru, da bi iz nje izašao tek nekoliko minuta pre ponoći. To koliko je nepravilnosti našao, ne bi stalo ni na pergament na kome je pisan Stari zavet, ali ni tada Bosa nije shvatila u kojoj se opasnosti nalazi. Lakonski je ispratila službenika, popila stomakliju i otišla kući.

Ne pustiše je na miru ni sledećih dana. Inspekcija je nekad dolazila u pratnji žandarma, nekad bez njih, ali je uvekbila revnosna i ozbiljna. Pregledali su sve. Papire, higijenu, kuhinju, šank, piće… Bosa vide da je vrag odneo šalu i da se sprema nešto prilično neugodno. Ona pokuša da se izvadi na svoga knjigovođu, ali joj inspektor napomenu da su potpisi na datim papirima njeni. Tad shvati odakle duva vetar. Ali beše kasno.

Sledio je nov udarac. Četvrti dan inspekcije pojaviše se trojica radnika sa zahtevom za odštetu. Na to su, po ugovoru koji je Bosa potpisala, imali pravo. Navodno, pretrpeli su povrede na radu.

Vrpčevićka ju je propisno nasamarila. Očajna, sedela je u kuhinji u Solunskoj posmatrajući oči Svetoga Vasilija kako cakle pod svetlošću sveća.

„Manimo se, Boso, ćorava posla. Nije ovo za nas“, prošaputa Života ne bi li je malo ohrabrio, ali ona ne odgovori. Oči joj se napuniše suzama, a samo njena gordost im ne dade da iz njih izađu. Života stade iznad nje i zagrli je oko vrata.


„Možda je ovako bolje? Ako nam i uzmu novac, ne mogu da nam uzmu sreću!“

Ona iznenada skoči, strese sa sebe Životine ruke i gonjena manijakalnim besom pogodi šoljom Svetoga Vasilija u glavu.

„E neće moći… Neće moći!“, vrisnu i izađe napolje. Iza nje osta Života. Pokupi ostatke šoljice za kafu i pogledom se izvini

Svetom Vasiliju. Sveti Vasilije osta miran. Ponašao se kao da se ništa nije dogodilo.

Karuce je dovezoše do vile Krsmanovića. Sedela je između Vasvije i Alekse, utučena i pokisla, ali puna nade.

„Prevarili su te!“ „Bila sam naivna.“ „Svet je pun gada, draga moja.“ „Jeste. A ta žena… Ta Vrpčevićka… Izgledala je kao jagnje nevina… Bila je

spremna na sve, samo da pomogne. Moja desna ruka!“ Aleksa ustade sa stolice. Otvorio je flašu sa rakijom, te dosuo žutu tečnost

u čašice što su se caklile pred damama. „Jasno je ko dan! Preko starog Joakima Vrpčević vam je uvalio ženu kao

trojanskog konja i čekao pravi trenutak. Beograd je opasna varoš. Na to morate da se naviknete. Ovde prevara caruje. To je normalno. Na razmeđima carstava nema mesta za poštenje.“

„Ajde, Aleksa, ne popuj. Šta sada da se radi? Bosiljki može i zatvor da zapadne.“

Aleksa ne reče ništa, a to je značilo sve. „Vrpčević je pre neki dan postao šef poreske službe za celu Srbiju. Gura ga

ministar Srejović, što podrazumeva da iza toga stoji vlada, verovatno i sam Baja. Ovi moji koje ja imam na spisku neće hteti radi takve sitne stvari da udu s njima u sukob. Suviše im je jeftino. Čekaju ozbiljniju priliku, a ja ih na to nagovoriti ne mogu.“

Vasvija ustade ljuta na muža. Gledala ga je kao nekoga ko nema srca. „Šta to govoriš, dragi? Nije valjda da ne može niko od tih tvojih vajnih

narodnih poslanika. „Može, ali ne sad! Oni jesu u sukobu sa Srejovićem, ali sigurno se neće

otvarati bez preke potrebe. Politika nije samo šta, nego i kad!“ Vasvija tresnu čašu o pod. Ona se ne razbi. To ju je dodatno razljutilo. „Koliko ih samo plaćaš! Koliko tetošiš! Koliko te samo vijaju pred izbore!

Ima da pomognemo ženi!“ „Pred izbore da, ali sada ne. Odbiće me. Ispašću smešan, razumeš“,

podignu bačenu čašu i vrati je na sto.

Solunska 28 85

„Gospođo Janković, najbolje bi bilo da odete direktno kod Vrpčevića, pa da se lepo nagodite. On je, čuo sam, nagodan čovek. Pogrešno je zatezati sa vladom u ovome trenutku kada se ne zna ko kosi, ko vodu nosi.“

Vrpčević ju je čekao u kafani Kod dva bela goluba. Ispred su stajale njegove karuce ukrašene kraljevskim grbom. Na uglu između zadnjih vrata i nusprostorija postojao je prolaz do separea, u kojem je glavni poreski inspektor običavao da prima „klijentelu“, kako je on nazivao ucenjenu gospodu, spremnu da podmićivanjem spasu šta se spasti može. Na razgovore je, uglavnom, slao svog emisara, Milentija Radovića, sa kojim je radio više od dve decenije i koji mu je bio čovek od punog poverenja. Međutim, sada je došao sam. Lično. Nije mogao da propusti priliku da gleda jednu ženu, pa još Hercegovku, kako se pati i uvija u njegovome snažnom stisku.

Opuštenog stomaka, crnih gustih brkova, s brojanicom u levoj ruci i fildžanom kafe u desnoj, Bosu podseti na onog trgovca, Turčina, u čijoj je radnji u Trebinju njen otac kupovao so. Videlo se da je taj stomak stekao u službi, a i da se povećavao kako su se podizala nameštenja koje je Vrpčević dobijao. Ono što je izlazilo iz njegovih usta bilo je više mrmljanje a manje govor, što je slušaoca teralo da ga prati pažljivije, da mu se primiče, saginje pred njim, jer od svake njegove reči zavisio je nečiji imetak. Lukavstvo mu je izbijalo iz očiju. Vrtoglavi uspon njegove karijere jasno je pokazivao veštinu s kojom je prolazio kroz život, jer bila je neophodna posebna umetnost da se dođe na mesto čoveka koji narodu uzima novac u zemlji koja je imala najmanje tri centra moći i u kojoj se „nije znalo ko kosi, ko vodu nosi“.

Teško da je Bosa mogla da pred sobom ima prevejaniju osobu, pa je to saznanje upozori da ne bi trebalo mnogo da se kočoperi, već da čeka njegovu zadnju nameru.

A on ju je pasao očima, otvoreno i prostački, ne krijući uživanje u položaju u kom se našao. Izgledao je kao neko kome je slađe da je ovako gleda nego da je ima u krevetu. Povremeno bi sukao brkove, kao mačak koji se oblizuje pred plenom.

„E pa, šta ćemo s vama, Bosiljka, Bosiljka…“, poče Vrpčević preteći. U rukama je držao izveštaj o svim gresima Kupališta „Janković“. Bosa je samo ćutala, znajući da velike kazne može da je spase samo Vrpčevićeva dobra volja. Ali nje, izgleda, tog dana nije bilo.

„Zataškani računi, neuredno knjigovodstvo, radnici bez dozvole, kuhinja bez higijenskog atesta, povrede na radu… c-c-c, kako je žena poput vas mogla ovo sebi da dopusti?“

Bosa podignu glavu. Ne izdrža. „Pa… to je sve vodila vaša supruga.“


Vrpčević je očekivao takav odgovor. Na njega je bio spreman. „Gospođo…“, pogleda u papire, jer se, kao bajagi, nije sećao Bosinog

prezimena, „Janković, ja sam vam bio duboko zahvalan kada ste primili moju suprugu. Sećate se… tim povodom sam vam poslao buket cveća. Ali, koliko ja znam, vi ste joj u jednome trenutku oduzeli sve ingerencije, čak i potpis na pravnim aktima. Vi ste se lišili usluga znalca svoga posla jer ste se uplašili da taj znalac postane važniji u poslu od vas! E, ne može se biti bogat na taj način. Ne znam šta da vam kažem. Ovo što ste uradili, brat bratu, čak i da je sudija naklonjen vama… ovo bez plenidbe imovine i par godina Karaburme, neće proći.“

Bosa preblede. Vrpčević to vide, pa se konspirativno nagnu ka njoj. „Imam rešenje. Ljudi smo, dogovorićemo se. I država ima srce. Tu smo da

izađemo jedni drugima u susret. Da vi ne biste gubili novac, imovinu, ležali u kazamatu, ja predlažem da vi to sve lepo prodate za iste pare za koje ste kupili od Krsmanovića. Znam ljude koji bi to kupili, koji bi preuzeli sve vaše obaveze i prema državi i prema pojedincima, a one nisu male, vas bi oslobodili ovog tereta, a oni bi nastavili rad na tom…“, pa ponovo pogleda u papire, jer tobože ne može da se seti imena predmeta, „kupalištu. Da li je to pošteno?“

Bosa ustade i izađe iz kafane. „Mamu li mu pandursku! Šta su sve u stanju da učine!“, grmeo je Šilja

slušajući Bosinu ispovest, nagnut nad stolom na kojem su se tresle Bosine ruke. Života je sedeo postrance. Bio je ljut na svoju ženu, ali mu je istovremeno bilo i žao nje. Svi su znali da je ispala naivna, ali da je Vrpčević toliko prefrigan, to nije moglo ni Šilji pasti na pamet.

A on se upravo vratio iz Stare Srbije. Sa bojišta. Ruke su mu mirisale na barut. Vojevao je sa svojim odanim četnicima, kako ih je odmilja zvao, spremnim da zbog njega stave glavu pod panj. Vojevao je i protiv Turaka, ali i protiv dvora i vlade koji su se protivili takvoj borbi „u ovome trenutku“. Bio je nošen idejom o oslobođenju srpskih zemalja, ali i razapet između politike, vojske i realnosti. Hteo je da pomogne Bosi, ali nije znao kako.

„Kumo, ovde se ne zna ko kosi, a ko vodu nosi. Ovaj tvoj dušmanin, on ti je Bajin čovek, nema druge. Zato je brzo napredovao. Kvarni su kao šupalj zub. Paze se. Mnogo su jaki na svim mestima, a slizali su se i sa kraljem. Čuvaju jedan drugoga jer mnogo jedan o drugome znaju. A znaju loše stvari. Sad i kruni to odgovara. Jer su protiv nas. Ne vole nas, vojsku, ni jedni ni drugi… ti mu dođeš između čekića i nakovnja.“

Savijao je duvan. Bosa ga pogleda ispod oka. Osetila je mesto na koje bi mogla da ubode Šilju.

„Znam, to mi je i gospodin Krsmanović rekao“, odgovori Bosa.

Solunska 28 87

Bila je u pravu. Šilja podignu glavu. Tresnu šakom o sto. Bosa se prepade, a Života osta miran. „Ta gnjida od čoveka!“

„Nemoj, kume, dobri su ljudi. Mnogo su nam pomogli.“ „Pa on im daje pare. Pola Bajinih ljudi je na njegovom platnom spisku.“ „Kume, ne razumem se ja u politiku. Ali ti ljudi su prema meni dobri.“ „Dobri su dok ih drži znatiželja. Kumo, mi, običan svet, za njih smo kao

kučići. Malo se poigraju, pomaže te, a onda, kad im dosadiš, šutnu te nogom.“ „Boso, rekao sam ti to isto“, odvaži se Života da se uplete u razgovor. „Ama ne dozvoljavam da tako govorite o tim ljudima. I ti, kume, a i ti,

Života! Pa ljudi su nam pomogli kao niko do sada.“ „Pomogli sad, ali pazi se te njihove pomoći, da je ne naplate“, procedi kroz

zube Života. „Slušaj, kumo, šta ti kaže tvoj Šilja“, uozbilji se major Tankosić, pa se

mahinalno desnom rukom uhvati za balčak sablje. „Krsmanović može da ti pomogne, ali je kukavica. Bednik! Zna da mu ovi

trebaju, pa neće da se zamera. On, bre, radi velike poslove, s imperijama, mala si ti njemu riba da bi sad zbog tebe da se kači s ovim, s onim… da upropasti posao radi tebe, bre… Budi razumna! Taj Vrpčević, on je ušao mnogima pod kožu. Paze ga jer je kvaran, a sve zna, i guraju ga napred jer i oni o njemu znaju sve. Mogu da ga spuste kad hoće. Dobar ti stojim, taj tvoj dobrotvor, Krsmanović. .. može da ti pomogne, ali ne sme.“

Zavladao je muk. Bosa usta od stola. Dogega se do kredenca kao neko ko je ostao bez imalo želje za životom, uze čokanjče, nasu u njega prepečenice, stavi je na sto ispred Šilje, pogleda ga u oči pogledom iza kojeg je stajao očajnik i izgovori reči koje je čuvala kao svoje poslednje oružje.

„Pa, kume, ti si onda isto što i on. Možeš, a ne smeš.“ Šilja se već sutradan ujutro našao sa Vrpčevićem. Došao mu je u

kancelariju, nenajavljen, u uniformi, zategnutog hoda kao na paradi, sređen, naročito lep, visoka čela, potkresanih brkova, i svež, kao da nije te noći stigao sa fronta. Iza njega se širio miris kolonjske vode. Vrpčević se iznenadio, ali ne i preplašio. Znao je ko je Šilja i kakve nevolje prate ljude poput njega, ali u razgovoru koji je trajao manje od pola sata nije popustio. Na sve Šiljine predloge o smanjenju kazne, o odlaganju isplate, o određenim olakšicama u slučaju poravnanja dugova prema državi, na sve to Vrpčević je, svestan svoje snage, samo odmahivao rukama. Na pitanje da li on zaista želi da za smešne pare kupi Bosino kupalište, Vrpčević je odgovorio da on samo radi svoj posao.

Tada Šilja izgubi strpljenje. Otvori karte koje je nameravao da sačuva za sebe.


„Najbezbolnije bi bilo“, reče mirnim tonom, kao da je sveštenik, a ne ratnik, „da se stvari vrate na svoj početak, te će se time dobiti ono što je i najvažnije u ovome trenutku, mir i red. Gospodine Vrpčeviću, ceo grad priča da ste u dosluhu sa svojom ženom napravili ovu ujdurmu, a to nije lepo. Čovek može da se ovajdi na druge načine, a ne na otimačini nečega za šta je neko dao ceo svoj život. Savetujem vam, i to je moje poslednje, da zaboravite Bosu i kupalište. Izbijte to sebi iz glave, da vam ne bude izbijeno!“

Ni tad se Vrpčević ne dade uplašiti. Gledao je Šilju s osmehom onoga ko u porazu protivnika uživa više nego u vlastitoj pobedi.

„Kažite svojoj kumi da od sutra kreće prinudna naplata, a vi, majore, upitajte se na šta ste spali. Hrabri vojnik da brani ženu koja vara državu? Neustrašivi četnik da preti poreskim organima? Žalosno, majore, morate priznati, žalosno“, reče Vrpčević, ustade i otvori vrata.

Napolju, u hodniku, stajao je naoružani žandarm. Kad ugleda Šilju, ispravi se i stade mirno. Promeni lik. Dok je Šilja prolazio pored njega, žandarm zadrža dah. Stekao se utisak da je imao osećaj da pored njega prolazi bog. Šilja, ako je i imao dileme šta da uradi, ponašanje ovoga žandarma ih rasprši. On se odluči na najrizičniji potez.

Iste noći gorele su inspektorove kočije sa sve kraljevskim grbom na njima, bejahu polupani svi prozori na njegovoj kući na Gundulićevom vencu, uključujući i one potkrovne. Magaza, koja je bila u njegovom vlasništvu, ispražnjena je i opustošena. Naoružani čuvar osta vezan zapušenih usta, izmetom napunjenih čakšira. Inspektorova deca dobila su po jedno pisamce u kojem je nacrtan obešen čovek sličan njihovome ocu, a njegovoj ženi u spavaću sobu ulete gavran od kojeg joj umalo srce nije stalo. Bilo je to i više nego dovoljno da gospodin Vrpčević shvati da je precenio svoj položaj.

Tek ujutro, kada je video da niko od policijskih inspektora ne želi da ide u potragu za vinovnikom ovog huliganskog poduhvata, on postade svestan šta ga je snašlo.

Na Vrpčevićevo zaprepašćenje, i u vladi okrenuše glavu od njegovog slučaja. Neki od zvaničnika kojima se obratio, a za koje je bio siguran da osećaju dug prema njemu, bili su svesni njegove alavosti, pa su ga vesto izbegli, pravdavajući se obavezama koje su za državu mnogo važnije od nesporazuma koji je šef poreske uprave imao sa svojim klijentima.

Na kraju je došao i do Baje, koji ga je postavio na mesto sa koga može da „vedri i oblači“, ali da „u toj igri ima meru“.

Vrpčević je u predsedniku vlade jasno video bes svaki put kada mu je, ponizno i moleći ga za razumevanje, spomenuo Šiljino puno ime i čin koji ga prati. Taj bes koji je Baja, kako su odmilja zvali premijera Pašića, nosio u sebi,

Solunska 28 89

obećavao je da će se pretvoriti u oluju, kadru da oduva sve te zaverenike i otpadnike koji su unesrećili njega, „poštenog i revnosnog poreskog inspektora“. Baja, međutim, razumom utiša taj bes. Na lice mu se vrati spokoj. Umesto da izda nalog za konačan obračun sa „tom bagrom“, što je Vrpčević očekivao, on u tri reči upozori poreskog inspektora da i on ima oraha u džepu. Na kraju dodade:

„Vrpčeviću, ne klonite duhom. Biće dana za megdana. Važno je da je živa glava. Vi bi, barem, trebalo da razumete situaciju. Nema potrebe zatezati sa vojskom u ovome trenutku… sada kada se ne zna ko kosi, ko vodu nosi.“

OSAMNAESTO POGLAVLJE koje je u potpunosti posvećeno Smrti

Nakon noći u kojoj je Rahela još jednom pokušala da se ubije, ona i Greta ostaše zagrljene skoro mesec dana. Za njih nije postojalo ništa van te mansarde. Nisu znale da li je dan ili je noć, da li je kiša ili sneg, da li je san ili je java. Da li je mesto u kome se vole Pariz ili pusto ostrvo. Tako obično udara Ljubav. Nametljivo i bezobzirno. Bez ikakve diskrecije.

Rahela je pričala bez prestanka. Kao da je za sve ove godine tišine, koje su ostale iza nje, reči čuvala za ovaj trenutak. Kao da ih je štedela za Gretu. Iz njenih usta izlazile su bujice dogodovština, anegdota, zapažanja, čak i mudrosti, koje je ova devojka godinama čuvala zaključanima u svojoj duši. One behu pune uzbuđenja, radosti, tuge, bola, tako da su iz Grete istovremeno izbijali i suze i smeh. Molila je boga da se Raheline priče nikada ne završe, a ova je izgledala kao kadra da ispuni tu želju.

Pričala joj je o svemu. O ocu, o Beogradu, o dvema rekama, o Dorćolu, o mirisu pečenih paprika, škripi čeza, lavežu pasa, muzici Cigana, srpskom kolu, pametnom rabinu, tajanstvenim Jermenima, brkatim Turcima, alasima dunavskim.

Pričala joj je o tome kako je počela da crta, kako su joj, kad zažmuri, ostajala lica ljudi i životinja s unutrašnje strane oka. Pričala joj je o bojama, o crvenoj, koju ne voli, o plavoj, koju obožava, o žutoj, koja je neprijatelj.

Sve što joj je govorila bilo je toliko slikovito i živo, tako lepo opisano, duboko shvaćeno, da je tek peti dan slušanja Greta uspela da je pita zašto je sve vreme ćutala.

„Smrt“, kaza Rahela nešto što je mislila da nikome neće reći. „Ona mi je govorila da ćutim.“

Greta je uze za ruku kao što se uzimaju oni kojima nije dobro. „Smrt?“, upita. Ispričala joj je o tome kako je prvi put srela Smrt. Došla joj je iznenada,

kao beli golub. Sletela na prozor. Gledala ju je požudno. Htela je da je odmah vodi sa sobom, da joj pokaže kako je lepo kad se umre. Rekla joj je da život nema smisla, i da je to svima jasno. I posle toga je nastavila da dolazi. Znala je da dođe i kao starac prosjak, i kao riba što iskače iz Dunava, čak i kao kiša.

Solunska 28 91

„One noći kad si me skinula sa krova, ona me dozivala. Pretvorila se u sneg. Mnogo me privlači. Lepa je.“

Zbog te privlačnosti koju je Smrt imala, rano je pokušala da se ubije. „Zašto?“ „Računala sam na to da iza mene neće ostati mnogo ožalošćenih. Majku

nisam imala…“ Eto, patio bi njen otac, ali bi mu već nekako objasnila da je tako bolje. Ali ovi drugi, ta moja rodbina… Štrajhovi, to je sve u zavadi, na sudovima, u prepucavanjima, tako da bi im vest da stari Joakim više nema naslednika bila vedra.

„A ni otac, ni on nije znao ništa o meni ni kad sam bila dete, ni kad sam bila devojka, ni kad sam postala žena.“

„Muškarac je nesposoban i sebičan“, reče Greta s razumevanjem. „On bez žene gubi smisao. Može da vodi i raskošan život, da menja oko sebe žene kao što menja cipele, ali mu i uživanje dođe glave. Shvati da je besmisleno. A žena može sama. Večno. Bez ikoga. Muškarac je samo jedna planeta, a žena, žena je ceo svemir.“

„Htela sam da upoznam Smrt. Ona me je jedina razumela.“ Onda joj je Rahela pričala o Grku, o onome što se desilo u njenom srcu…

kako je u početku sve to bila igrarija. Poželela je, veli, da bude zaljubljena. Mislila je da se to može onako, kad ti hoćeš. Onda je ponovo došla Smrt.

„Tada je došla kao Ciganka. Pokucala je na moja vrata. Oca nije bilo, a i da ga je bilo, on je ne bi video, jer Smrt sam mogla da vidim samo ja. Upozorila me da se ne igram sa Grkom. Da ne smem da se zaljubim. Rekla je da ljubav udara tamo gde ne treba i kad joj se čovek najmanje nada. Zvučalo je kao da recituje neku pesmu.“

„A ti“, upita Greta, „šta si joj ti odgovorila?“ „Ja sam se pravila luda. Samo sam klimala glavom i gledala njene usne

kako se pokreću, ne slušajući reči. Nikako nisam mogla da odustanem od te igre. Mnogo me privlačilo to što se zove ljubav… i što udara tamo gde ne treba.

I Smrt je bila u pravu. Ljubav nije bila uzvraćena, a neuzvraćena ljubav se naziva bol.

Rahela nastavi: „Postalo je nepodnošljivo biti u kući s nekim u koga si zaljubljen, a znaš da se ta ljubav nikada neće uzvratiti. Još gore! On uopšte nije bio taj u koga sam se zaljubila!“

Bilo je tačno onako kako joj je Smrt i rekla. Nepodnošljivi bol. „Počela sam da ga mrzim. Između ljubavi i mržnje mali je korak, tanka

linija koja spaja i razdvaja. Kao da su oba ta stanja srca jedan te isti voz, koji ide u različitim pravcima. Zato najviše i mrzimo one bližnje, koje bi trebalo da najviše volimo. Nikada nećeš mrzeti slučajnog prolaznika koliko ćeš mrzeti


vlastitog oca. Pa i među narodima je tako. Oni koji se najviše vole, oni među sobom najviše i ratuju.“

Tu prestade da mudruje. Ućuta kao da je želela da se priča o Grku tu i završi. Ali to nije bilo moguće. Greta ju je gledala radoznalim očima, tražeći od nje nastavak, epilog. Rahela se rasplaka, pa zatim poče da se smeje. I ispriča sve onako kako je bilo. Crtež, vetar, otac i Jorgos, uvredljivi pogled, njen trk do Dunava, skok u vodu… i žuti pas…

Greta zahvali bogu što ju je sačuvao. Sklopi oči kao neko ko je dosegao spokoj… ali čovek ne bi bio čovek da ga spokoj dugo drži mirnog.

DEVETNAESTO POGLAVLJE u kojem se ljudi ponovo rastaju

Jasper je Greti poslao tri pisma. Prvo, koje je stiglo u vreme najlepših Rahelinih priča, bilo je preterano

teatralno i patetično, puno kajanja i molbi za oprost. U Greti probudi ono isto gađenje koje joj je otrovalo dušu nakon strašne minhenske noći, gađenje koje se s Jaspera preseli na ceo muški rod. Pismo je završilo u kaminu.

U drugom pismu Jasper je promenio taktiku. Ponašao se kao da ono prvo pismo nije ni poslao. U tom drugom pismu, nad kojim se Greta dugo dvoumila da li da ga pročita ili da ga spali nepročitanog, on zaliči na onoga čoveka kog je upoznala davne pozne jeseni u pivnici Kod tri lava, koji joj je ukrao srce i pomutio um. Pismo je iskrilo oporim humorom, onim intelektualnim, kakav je najviše volela, začinjenim sočnim izrazima koje je Jasper znao na pravi način da stavi na pravo mesto.

Za razliku od prvog pisma u kojem ju je molio za milost, razumevanje i oprost, u ovom drugom on je sam sebe izvrgao ruglu dubokom ironičnom samokritikom, koju je znalački koristio uvek kad bi osetio da mu nikakvo drugo oružje nije preostalo. Nije je zvao da mu se vrati, ali se kroz celo pismo to podrazumevalo.

Zašto je Greta pročitala pismo? Zašto ga je uzela u ruke? Zašto joj đavo nije dao mira? Sada kada je u njoj vladao spokoj kao na površini zaleđenog jezera. Veća je harmonija vladala međ' njima dvema nego međ' Mocartovim notama. Čak je i na Raheline izlive straha da se ovaj sklad lako može narušiti i da njihov život više liči na mehur od sapunice i lagani san pred buđenje nego na stvaran život dve odrasle osobe, gledala sa prostodušnom nevericom i dubokim uverenjem da ih nikad i ništa ne može rastaviti.

Eto, zbog toga joj nije bilo jasno zašto je otvorila to drugo Jasperovo pismo, i zastoje, čitajući njegove zavodljive i omamljujuće rečenice, slatke kao med, a otrovne kao arsenik, osetila ponovo ono staro iskonsko uzbuđenje koje oseća svako ko kriomice radi ono što ne sme. Na kraju, pročitavši ga, nju napade talas stida i sramote što se uzbudila na njegova laskanja. Ona skupi naročitu snagu i pismo stavi na sveću. Uvojci izgorele hartije popadaše po


parketu kao crno jesenje lišće, a njoj pade kamen sa srca kad vide da nije ostalo ni traga od njene zavere.

Nekoliko dana kasnije ona oseti žal za spaljenim pismom. Nedostajale su joj Jasperove reči, njegov graciozni rukopis, duhovitost, strast. Pokušavala je u glavi da rekonstruiše rečenice, da ih sklapa, reč po reč, na način na koji je to činio Jasper, zamišljajući njegov duboki, senzualni glas koji ih deklamuje kao neku pesmicu. Eh, da je sad tu pored nje!

Mrzela je izdajice, nemoralne ljude, prevarante, ali je ipak znala da je čoveku neophodno da poseduje neku tajnu koju ne zna niko osim boga.

Kao na nekoj vrtešci, žal za pismom se smenjivala s osećanjem krivice. Nije znala šta je nosi, koja sila. Sila srca ili sila razuma. Ili je to u oba slučaja bilo srce, samo podeljeno na dva dela.

Ona uđe u neko posebno napeto stanje iz kojeg je teško uteći. Da stvar bude još gora, oko njih je sve teklo po planu. Slike su dobijale na ceni i ugledu, ušle su u najviše umetničko društvo, osećale su se kao deo pariškog krema. Ali pismo joj je ostalo kao kamen u cipeli. Da je žulja.

Mesec dana kasnije stiglo je i treće pismo! Greta ga je jedva čekala. Držeći ga u ruci, ona shvati da je progutala mamac. Kao riba. Ali joj

nekako bi prijatno. Kao da je došlo vreme da nju neko upeca. Umorila se sama. Nasmeja se zaverenički sama sebi. I šmugnu u sobu.

Pismo je bilo kao vatromet, šareno, uzbudljivo, dirljivo, smešno, duhovito, mudro.

Te noći, nakon što je Rahela zaspala, ponovo ga je pročitala. Reč po reč, polako. U svakom slovu je uživala, merila ga svom svojom težinom. Pismo je završavalo nežnim rečima, elegantno, kako je to samo ta bitanga od Jaspera znala da sroči.

Danima ga je čitala iznova. Uzimala ga je kao neku medicinu, kao nešto bez čega se ne može. Svaki put kada bi pismo uzela u ruke, hvatala ju je neka vrsta vrtoglavice, u kojoj je uživala.

Kanila se da mu odgovori. Danima se premišljala. Borila se sama sa sobom. Znala je da je pola njegovih reči laž, ali laž koja prija, koja osvaja. Na kraju krajeva, i da jeste laž, kakve to veze ima? Valjda je važno kako se čovek oseća kada sluša ili gleda, a ne da li je nečiji iskaz istinit. Poznavala ga je dobro. I kad govori i kad piše, on je zanesen. On ne laže. On samo ugađa.

„Njegova laž je refleksija moje duše, mojih želja. Što je laž veća, meni je prijatnije. On ne laže, on je samo servilan.

Ispunjava moje želje. A to što je đubre… To je neka druga priča. Svi muškarci su đubrad. Da nisu đubrad, bili bi žene.“

Jednog jutra nije izdržala. Presavila je tabak… napisala je:

Solunska 28 95

„Dođi. Čekam te.“ Jasper se pojavio na vratima mansarde kad je odzvonilo podne na Crkvi

Svetoga Pavla. Bio je zadihan, ali odlučan. Izgledao je kao oni koji znaju šta rade. U ruci je držao šešir i mahao je njime kao neko kome se žuri. Gretu ne iznenadi njegov ulazak. U njoj je vrilo, ali je spoljna ljuštura sprečavala vatri da bude vidljiva. Jasper se okrenu nekoliko puta oko sebe. Znao je da je uljez, ali je znao i da nije došao da traži bilo šta što nije njegovo.

Iz sobe izađe Rahela. Ugledala je Jaspera, pa se osmehnula. Nije to bio osmeh nekoga kome je pripalo nešto smešno, to je bio osmeh onoga koji je shvatio da je sve izgubio.

Ali osmeh ohrabri Jaspera. Nije ga očekivao. Bio je spreman na borbu za voljenu osobu, a ne na osmeh. On se pokloni Raheli. Ona klecnu kolenima kao odgovor. I dalje joj se držao osmeh na licu.

„Idemo“, reče Jasper Greti. Ona klimnu glavom ne otvarajući usta. Pogleda u slikarku. Obli je stid. Nadala se da je Rahela neće zateći u begu. Nadala se da će sve saznati iz malog pisamceta koje je danima pisala spremajući se za ovaj dan. Ona nogom privuče kofer zguran ispod teškog stola. Ležao je tu spakovan danima. I on je kao i Greta čekao ovaj trenutak. Uze ga i stavi ispred sebe. Osećala se kao izdajnik. Osećala se kao govno. Znala je da će se ovako osećati. „Govno! To sam ja!“, mislila je.

Ali njen život mora da ide dalje, a osećaj govneta je cena tog kretanja. „Idemo“, reče Greta i upravi pogled ka Raheli. Nju osmeh nije napuštao.

Tek sad je videla koliko je lepa. Tek sad je primetila sve njene skladne crte lica koje su skrivane njenim osećanjima kao da nosi hidžab. Videvši lepotu, stid nestade. Čak i ako je izdaja, lepota te nagrađuje. Zato i jeste skupa. Za Rahelu i preskupa.

Greta iz džepa izvadi novac. Stavi ga na sto. „Ovo je sve tvoje. Sve. Ja moram da idem. Verujem da me razumeš.“ Greta se povuče korak nazad pa stade u ravan s Jasperom. Ovaj je zagrli. Tad nestade osmeha s Rahelinog lica. Na njemu zavlada tuga. Duga,

neprekidna i beskonačna tuga. I pre i posle Grete. Tuga. Znala je da će doći ovaj dan, jer je Smrt bila u pravu. Da nije u pravu, ne bi se zvala Smrt. Ljubav je bol.

Ona poče da se moli onako kako se molio njen otac. Oči su joj se polako, skoro nevidljivo punile suzama. Na kraju, kada u njima više ne bi mesta i kad suza skliznu niz obraz ostavljajući prostor za drugu, lice joj se ponovo razli u blagi, nevini, prostodušni osmeh kakav može imati samo svetac ili dete. Gretu taj osmeh preseče. Ona joj pritrča, zagrli je i poče da je ljubi, ljubi, ljubi. Rahela


je stisnu kao što dete stiska majku, snažno i bezuslovno. Stisak im zaustavi krv napola.

„Volim te“, prošaputa Greta. Iz njenih usta izlete istina. Gola i sama. U trenutku kad je stisak bio najjači, Greta se vesto izmigolji i, pre no što je

Rahela otvorila oči, u hodniku više nije bilo nikoga. Samo je čula žurne korake kako se spuštaju niz basamake, škripu ulaznih vrata i vrisku kočijaša koji potera karuce ka stanici Lion.

„Ubiće se. Sigurno“, prošaputa Greta Jasperu na uho dok su kočije lomile pariške ulice žureći navoz. Jasper ne odgovori ništa. Ne zato što nije znao odgovor, već zato što se slagao s Gretinim mišljenjem. Dami koja je delila stan s njegovom ženom bog nije pripremio dug život. U tren oka oni stigoše na stanicu. Voz je stajao na trećem peronu, nepobitan kao sudbina. On ih, u divljem trku, povede za Nemačku.

Rahela je stajala na vratima. Znala je da ne može da utiče na odluke sudbine. Sve češće i češće zamišljala je sudbinu kao neku babu koja, onako elegantno odevena u engleski tvid, namerno prži čorbu devojkama poput nje.

Ona ogrnu ruski crni šal oslikan ružama i izađe u grad.

DVADESETO POGLAVLJE u kojem je glavni junak jedan most

Beše prošlo pola šest kad Rahela izbi na Plas de Vož. Okretala se oko sebe kao da nekoga traži, a tražila je Smrt. Bila je uverena da je ova negde čeka, da će joj se ponovo javiti i da će joj ostati jedini prijatelj, jedina osoba koja je razume.

Svakome ko ju je video tog ukletog popodneva bilo je jasno da je sišla s uma. A onima koji su sišli s uma valja se ukloniti s puta. Pred njom su bežali ulični psi podvijena repa, od nje su ljudi okretali glavu, žene prelazile na drugu stanu ulice, a deca plazila jezik.

Zašto oni koji izgube razum tako prolaze? Zašto se oni telesno oboleli gledaju drugačije od onih obolelih u duši? Kao da bolest duše nije jednako za žaljenje kao i bolest tela. Kao da u čoveku pravo na bolest imaju samo meso i kost. Kao da je bolestan duh greh, a ne nesreća.

Rahela je prelazila preko Rivolija kao da prelazi bojno polje. Oko nje su vitlale karuce, psovali kočijaši, skakale mačke, padao mrak. Kad pređe na drugu stranu, negde u pravcu Notr Dama, ona ugleda Smrt.

Konačno! Stajala je ispred nje kao musavo dete sa pariške kaldrme. Imala je i osmeh. Iz njega je izlazio hladan dah. Rahela zastade. Raširi ruke.

„Čekala sam te“, reče joj Smrt. „Gde si do sada? Mogla si već odavno da budeš mrtva i da ne patiš, dušo moja.“

Rahela nije ništa rekla. Nije ni imala šta da kaže. Tako je valjda kada se čovek nađe licem u lice sa Smrću. Čuti i pristane. Šta god da Smrt kaže, verovatno je u pravu. Zato i jeste Smrt. Konačna, određena stvar, iza koje ne stoji dvoumljenje. Čovek nema nikakav uticaj na Smrt, a Smrt na njega ima. Odlučujući.

„Ponovo si se zaljubila, a? .Ponovo gubiš vreme, dete moje. Pobegla si mi s krova… pobegla i zato patiš.“

Smrt uze Rahelu podruku. Povede je ka mostu Arkol. U dnu mosta postojala je mala kamena ploča koja je stub mosta delila od Sene.

„Videćeš. Ništa neće boleti. Možeš da skočiš u vodu… a možeš i da padneš na onaj kamen. U oba slučaja završavaš ovu komediju od života, uspešno.“

Smrt se radovala Rahelinom kraju. Kao da je htela Životu da pokaže svoju moć, snagu koja joj daje pravo na završni udarac!


„Sve se završava sa mnom“, reče tako da je čuju i Rahela i njen protivnik. Život. U glasu se osećala zluradost.

Most je imao kamenu ogradu malo širu od ljudskog stopala. Podizao se lagano ka svojoj sredini, da bi se na drugu stranu spuštao istim ritmom. Rahela stade nasred mosta. Okrenu se oko sebe da vidi Smrt. Smrt joj glavom pokaza na ogradu. Rahela se pope. Stopala se prilepiše za kamen. Pod njom se igrala Sena. Kao da ju je zvala k sebi. Kao da se i ona radovala skorom susretu. Kao da je bila pijana od neke podmukle sreće koju imaju reke zaljubljene u samoubice. Sada će se pojaviti i onaj žuti pas, sigurno, kao i prošli put.

„A gde je žuti pas?“, upita Rahela. Smrt nije ništa odgovorila. Popela se pored nje. Gledala je Senu. Sena je gledala u njih. Raheli dođe nešto smešno u glavu. Razvuče osmeh.

Smrt se nije smejala. I dalje je gledala u Senu. „Pođimo“, reče Smrt i odlete nazad u pravcu Notr Dama. Sad je bila

vrabac. Mali smeđi vrabac. Rahela osta sama. Sa Smrću odlete i misao o njoj. Ona pogleda u Senu. Ova

se pretvorila u Dunav. Ona ista boja, ona ista mirnoća, onaj isti beskraj. Beskraj koji privlači. Sve se pretvorilo u beskraj. Rahelu prođoše oni stari dobri žmarci koji je nisu zaobilazili kad god je sebi htela da oduzme život. „Sreća! To je ono što me tamo čeka. Sreća!!! Dolazim!“

Izmače joj se tlo pod nogama.

Velike crne karuce, zlatnih okova sa velikim slovom N okruženim lovorovim vencima na pročelju, jezdile su pariškim ulicama šireći oko sebe neuravnoteženu radost i veselje. Četiri mlada i naočita čoveka, iz visoke klase, obučena po poslednjoj modi, pijana od uspeha i vina, vrištali su iz njih prizivajući prolaznike da im se pridruže u njihovoj sreći. Njihov vođa, ujedno i najglasniji u grupi, Rišar Maho, upravo je dobio ozbiljnu parnicu na drugostepenom sudu, te je opravdao očekivanja svih onih koji su ga još kao studenta Sorbone kovali u zvezde. Njegov klijent, jedan oficir francuske vojske, optužen da je šurovao sa stanovitom stranom silom, te da je s tim u vezi napravio krivično delo veleizdaje, oslobođen je po svim tačkama optužbe. Ako se uzme u obzir da je na drugoj strani terazija pravde stajao državni tužilac, čuveni Žil Beržem, razlog za proslavu bio je veći.

Rišar je stajao na podestu karuca. Onako otmeno obučen, s pijanim izrazom na licu, izgledao je ko da je pobegao s nekog maskenbala. Ljudi su reagovali različito. Neki su ih ispratili vriskom i smehom, a neki pak pogrdnim rečima, jer postoje oni koji zameraju onima što se raduju. Po njihovom

Solunska 28 99

mišljenju, život bi trebalo da prođe u miru i tišini. Dostojanstveno. Deca su se smejala izrugujući ih kao što to uvek rade pijanicama. Činilo se da Pariz neće imati dovoljno vina za ova četiri mladića. Činilo se da sreća nema taj kapacitet da ih zadovolji.

Karuce su truckale pariškom kaldrmom naginjući se na svakoj od krivina, ali dva crna dobro utegnuta vranca nisu pokazivala znakove umora. Ipak, najtrezniji od advokata, Pol Ljoris, postavi društvu pitanje koje je bilo najlogičnije u tom trenutku.

„A kuda sada?“ Posle pića, dobrog provoda gradskim ulicama, posle šala i veselja koje po

prirodi stvari rađaju uspeh i vino, došlo je vreme da se slavlje nastavi na drugi način. Ono što je društvu nedostajalo bile su žene!

„Le Baron!“ Uskliknu Rišar, koji se njihao na stopama karuca nagnut prema pariškim ulicama, kao da je uskliknuo ime nekoga vojskovođe, a ne ime bordela.

„Le Baron!“, ponovi Pol. „Le Baron! Le Baron! Le Baron!“, počeše da skandiraju pijani advokati. Ali u trenutku kada karuce napraviše zaokret nameravajući da krenu

galopom prema željenom odredištu, ispred dva vranca se ispreči mali žuti pas. Kočijaš bejaše zbunjen kad se vranci ukopaše u mestu, jer on psa nije bio kadar videti. Putnici se zaljuljaše, a Rišar iz kočija ispade na ulicu. Komična situacija izazva smeh kod prolaznika, a ta bi se sramota svakako utisnula advokatu u srce da ne ugleda žutog psa. Mahao je repom, okrećući se u pravcu mosta Arkol. Izgledao je kao da mu se žuri. Rišar skoči na mesto kraj kočijaša i naredi mu da prati psa.

„Koji pas, gospodine?“, upita kočijaš, kojem je postalo jasno da je alkohol konačno počeo da deluje na raskalašno društvo. Rišar uze uzde u ruke, šibnu bičem po vrancima, oni krenuše za psom. Oni su ga videli. „Životinje vide…“, pomisli Rišar, držeći čvrsto uzde, koje su mu se usecale u dlanove. Pred njima je stajao most Arkol.

Karuce sa četvoricom advokata zagaziše na most, kada se na njegovoj ogradi pojavi silueta mlade dame ogrnute dugačkim šalom sličnim onima što ih nose Ruskinje. Šal beše crn, oslikan ružama. Bila je nagnuta ka reci, spremna na skok.

Rahela se već pozdravila s ovim svetom u trenutku kad ju je Rišar ščepao za noge. Stajala je dovoljno dugo na ogradi mosta da joj ovaj priđe s leđa, da uhvati njene članke i strgne je s ivice na onu stranu ograde na kojoj ostaju živi.


Bila je bleda kao da ju je Smrt već uzela sebi, ali su joj oči imale dubinu živoga stvora. Ona obori glavu na Rišarovo rame i pogleda iznad sebe. Videla je Smrt kako odlazi u nebo.

Izgledala je prilično razočarano. Rišar je strpa u karuce, a ona od vetra dođe sebi. Kako kočija krenu kasom, tako se Rahela nasmeja.

„Iako ne stoji u ugovoru da vam spašavam život, ja sam to sa zadovoljstvom učinio“, reče advokat, nudeći joj čašu prepunu crvene tečnosti. Ona otpi gutljaj.

„Ako je zbog nečega šteta napustiti ovaj svet, onda je to zbog vina“, on joj doda flašu, a njegovi drugovi zapevaše jednu od mnogih pesama koje slave boga Dionisa.

Dok su se kola truckala Bulevarom Sen Žermen, u Rahelinoj glavi su se ponovo pokrenule misli.

„Je l’ ovo mene bog nagrađuje? Ili je ovo neka greška? Zašto mi ne da da umrem? Zašto me s ivice smrti vraća u život, u njegov najbujniji oblik?“

Bila je to osveta Života, preokret na koji Smrt nije računala. Koliko god da je moćna i beskonačna, nije joj sve potaman.

Rahela je gledala oko sebe vedra, nasmejana i lepa lica mladih advokata. Gledala je Rišara. „Da li je zaista bilo potrebno da umrem? Neću u smrt! Doviđenja, mračne sile! Hoću da živim, da se veselim s ovim ljudima. Hoću da se zaljubim!“

„Živeo život!“, ona uskliknu, a momci je podržaše. „Živeo život!“, uskliknuše svi. Karuce stadoše pred željenom krčmom. Na

teškim drvenim vratima, zakačen na metalnu podlogu boje zlata, stajao je crnim slovima upisan natpis. Le Baron.

DVADESET PRVO POGLAVLJE u kojem Smrt posećuje bordel

Kafanski je zakon sličan zakonu gravitacije. Najveselije društvo privlači ostale goste k sebi. Kako advokati uđoše u Le Baron i kako zauzeše centralno mesto u najvećoj sali, tako se iz susednih prostorija pojaviše glave polupijanih i vedrih krčmalija, koji prisajediniše svoje astale njihovom. Doteče vino, a s vinom i dame s one strane morala. One su bile deo ponude najčuvenijeg pariškog bordela. Znajući da njihovo vreme neumitno dolazi i da će se ova noć završiti po slabo osvetljenim sobama na prvome spratu ovog lascivnog lokala, raspaljivale su maštu veseloj družini, strpljivo čekajući svoj trenutak.

Rahela se privi uz Rišara. Da ju je neko pitao zašto, ne bi znala odgovor. Sve tamne misli pobegoše iz njene glave, kao da se uplašiše sreće i veselja koje je advokatsko društvo oko sebe nesebično širilo. Ona zaboravi i Gretu, koju je još jutros celivala po hladnome nemačkom licu i zbog čijeg je odlaska bila spremna da se preda Seni. U njoj se pojavi život, razuzdan i bujan kao u prolećem probuđenoj šumi. Smejala se bezumno, vrištala od sreće, ljubila oko sebe znane i neznane. Njen duh uzleprša po krčmi poput leptira što leti s cveta na cvet.

Od nepatvorenog zadovoljstva ona ne stiže da se upita šta li se to u njoj prelomilo. Od čega je sazdana njena duša pa je sklona takvome raskolu? Sa ograde mosta do kafanskog stola u samo pola časa! Da li ju je ista sila gonila i u smrt i u život? Gledala je u Rišara zaljubljeno, ali je istim, zaljubljenim pogledom častila i ostale advokate, i konobare, i pijani sto preko puta njih, čak i dame čiji je posao, ne da prime, već da daju sreću. Ako postoji esencija sreće, ona je te noći lutala njenim venama. Ako bog voli zanesene radošću, njoj je bilo obezbeđeno mesto u raju.

Gledajući razdraganu, obezmudrenu gomilu koja se oko nje uvijala u ritmu vesele polke, čije su reči skoro pa otvoreno govorile o onim stvarima koje bi pristojan čovek trebalo da prećutkuje, u njoj sevnu misao o začudnosti života.

„Prema nekome je darežljiv i nesebičan, a nekoga sputava i oduzima mu slobodu. A od mene pravi budalu!“


Njena ruka se bez nekog naročitog razloga nađe na Rišarevom ramenu u trenutku kada su muzičari, osetivši da novo tek pridošlo društvo mnogo obećava, prelazili iz susedne prostorije za njihov sto. Krenuše polke, jedna za drugom, zatim pokoji kankan. Društvo se izmeša. Dame zauzeše svoje pozicije, advokati svoje. Sve je išlo svojim tokom, kao što reka grabi ka ušću. Dok su note omamljivale vazduh, vino je kolalo venama. Teško da mu se čovek odupre, naročito ako je opijen životom oko sebe, a Rišar je to već bio.

Tada u Le Baron uđe Smrt. Bio je to muškarac, naočit i lep, s iskošenim zelenim očima iz kojih je izbijala požuda. Zaogrnut plastom od crnoga tvida izgledao je odlučan i neumoljiv. Željan osvete. S njim je ušao i jedan kepec. Kepeca srdačno pozdraviše sve zaposlene na ovom skaradnom mestu. Zauzeše sto preko puta Rišarevog veselog društva. Među njima se sve uskomeša kada prsata konobarica stavi čaše na sto. Vrč vina koji im potom donese nije bio dovoljan za prvi krug. Kepec sali svoje sledovanje u grlo kao žedna zemlja vodu, ali Smrt ne proba ni kapi. Streljao je pogledom sto preko puta. Tražio je nekoga.

Rahela ga je videla čim je kročio u krčmu. Nadala se da je neće prepoznati u ovako veselom i opuštenom izdanju. Mislila je da je Smrt pamti samo kao tmurnu, bledu i setnu, da je došla po nekog drugog. Ali pogledi im se ukrstiše. Mladić sa zelenim očima joj se nasmeši. Osmeh beše hladan, ali privlačan. Ona pokuša da okrene glavu na drugu stranu, nadajući se da je Smrt u obliku zgodnog muškarca samo opsena, njena uobrazilja.

„Možda to i nije Smrt. Možda je zaista čovek, zgodan i šarmantan, a ne Smrt.“ Uzalud. Na koju god stranu da se okrene, koliko god da zatvori oči, protrese glavom, Smrt je sedela na onome istom mestu gledajući je pravo u oči. Rišar primeti Rahelin nemir. Okrenu se oko sebe da vidi šta je uzrok.

Rahela je zurila u susedni sto. Za njim je sedeo kepec. Sam. „Kepec, a? Čudno ti? Dolazi često u Le Baron. To ti je kolega. Slikar“, šapnu

joj tiho, da ne remeti pesmu, ali ona na to ne odgovori. I dalje je zurila u pravcu Smrti.

A Smrt joj se nasmeši, Rahela odgovori osmehom. Smrt je bila zadovoljna. Svidelo joj se što Rahela nije pružala otpor. Stvar će se završiti brzo.

Nežnim pokretom ruke Smrt pozva Rahelu k sebi. Poslušna kao pas, ona ustade sa svog mesta i, prošavši kraj majsterzingera, sede između Smrti i kepeca slikara. Rišaru bi simpatično što je Rahela sela pored kepeca.

„Mogu da razmene iskustva“, nasmeja se, ali Rahela okrenu leđa kepecu. Izgledala mu je kao neko ko s pažnjom gleda u prazninu.

Smrt nije dugo čekala. Zelenooki mladić zagrli Rahelu ispod struka, primače joj usne obrazima. Ona na licu oseti ledeni dah. Jednu ruku Smrt stavi

Solunska 28 103

na Rahelina kolena. Rahela se privi uz Smrt, osećajući neku teško objašnjivu sigurnost. Ovakvu sigurnost verovatno oseti onaj koga polažu u grob. Bilo joj je malo čudno što se Smrt ponaša kao neko ko dolazi u bordel. Bordel je znak života, a ne smrti. Mladić za to nije mario. Poljubi je u uho.

„Večeras te vodim sa sobom“, šapnu joj. U trenutku se ponadala da to i nije Smrt.

„Kuda?“ „Tamo gde je lepše.“ Rahela je ćutala. „Videćeš, neće boleti.“ Pokuša da je ugrize za uho, Rahela se izmaknu. „Ne brini… niko me ne

vidi… samo ti.“ „Ni kepec?“ „Ni on.“ Smrt izvadi kesicu s otrovom. Sipnu ga u Rahelinu čašu s vinom. „Pij. Biće brzo i lepo.“ Rahela odgurnu ruku. „Ne!“, odgovori Rahela. „Ne sad! Sad hoću da živim!“ Smrt se nasmeja. „Ne možeš da živiš kad ti hoćeš… ti si samo jedna nesrećna devojka!“ „Neću s tobom! Sad mi je lepo ovde! Hoću da živim!“ „Dobro… Neću te terati, ali biće ti žao.“ Tada u salu uđe pevač. Izgledao je čudno. Nedovršeno. Na pola puta od

muškarca do žene. Rišar ga je voleo, pa kuckanjem kašikom o kristal prekide razgovor za stolom. U trenu se sve utiša. Pevač krenu da peva fado, toliko tužno i setno da se prisutnima učini da se sva nesreća ovoga sveta slila u njegova prva tri tona. Muzika je jedino mesto na svetu gde je lepo to što se ne zna ko je muškarac a ko žena.

A pesma, očas posla, krčmu pretvori u hram i osvešta bordel kao tamjan crkvu. Pevač je goreo u izvedbi pretvarajući se u pesmu, tako da se u jednome trenutku nije znalo šta je čovek, a šta glas. Nije bilo nikoga u Le Baronu kome te večeri iz oka nije potekla suza. I konkubine se osetiše uzvišenim. I njima pevačev ton uli tugu, a sa tugom i toliko željeno dostojanstvo.

Rišar se upita šta se to krije u muzici pa je tako snažna, nevidljiva sila koja vlada čovekom mimo njegove volje. Ona mu iz očiju izbija suze lakše od teške reči ili udarca korbačem. Igra se njegovim osećanjima kao vetar lišćem. Uzburka dušu kao uragan more. A oružje joj je nevidljivo. Zagonetno. Svaka druga umetnost ima svoju strelu. Jasnu i opipljivu. Sliku, reč, pokret. Vidiš sliku, čuješ reč, osetiš pokret… i uzbuđenje stiže.

Samo je kod muzike drugačije. Ona udara s one strane uma. Zato i jeste jača od svih ostalih umetnosti. Za nju čovek nema razumno objašnjenje. Ona je zagonetna kao i sam život. Ona te vodi u rat, ili te vodi u mir, u tebi budi ljubav, ali budi i mržnju. Ti pristaneš, a ne znaš zašto.


Ceo Le Baron se pridruži pevaču na refrenu. Zapeva i Rahela, a pevač, želeći da slušaocima pokaže da iza svake tuge postoji nada, iza pada ponovni let, iza smrti vaskrsenje, podiže refren za pola tona, što pesmi uli dodatni optimizam i nadahnuće. Odjednom, celo društvo se probudi iz sete. Iz tužne melodije rodi se poletna himna, kao što iz larve izađe leptir. Svet u Le Baronu, omamljen nekim posebnim podstrekom, poče da se ljulja u ritmu refrena tražeći od gospoda produžetak života. Ako bog daruje godine na ovome svetu po onome kako ko peva, ovaj nesrećnik, ni muškarac ni žena, postaće besmrtan.

U trenutku kada je refren ušao u svoju repeticiju, na teški, hrastov sto skoči mali žuti pas! Nađe svoje mesto međ' čašama i flašama. Od celoga društva video ga je samo Rišar.

„Nije te dugo bilo“, pomisli Rišar i nasmeja se. Pas mahnu repom. Izgledao je veselo i bezbrižno, kao i onoga dana kada

je pobegao sa slike. Tad pevač krenu u drugu strofu. Krčmu ponovo prekriše tuga i seta. Pas

zalaja. Rišar se trgnu. Htede da mu prstom pokaže da bude tih, ali se seti da psa može da čuje samo on. Rišar se smiri, ali pas nastavi da laje.

„Kao da želi nešto da mi kaže“, ponovo pomisli Rišar. Pas skoči na pod. Potrča ka susednom stolu.

A tamo, naočit muškarac sa zelenim, urokljivim očima držao je u naručju Rahelu isto onako kako se u naručju drže one dame čiji je posao prodaja tela. Ona mu se potpuno prepustila, puštajući ga da je mazi po kosi, da joj ljubi lice, oči, čelo, čak i vrat. Njena kosa rasplela se preko ramena padajući nehajno po stolu. Muškarac je bio u zanosu, kao da je krenuo putem s kog nema povratka.

Kad ih ugleda, Rišara obli iznenadni udar ljubomore. Snažan poput zemljotresa. Krv mu usključa toliko snažno da mu se činilo da će izbiti na nos, oči, uši. U muškarcu čije su ruke pratile konture Rahelinog tela on prepozna sve neprijatelje koje mu je život doneo. Zelenooki se drznu, pa zari svoju njušku Raheli za vrat, kao da je vampir a ne ljubavnik, a kad Rišar vide kako se Rahela u zanosu povukla nazad, dozvoljavajući zelenookom da svoju odvratnu gubicu spusti sve do procepa međ' njenim grudima, u njemu ljubomora savlada razum.

„Ubiću ga!“, skoči od stola, prođe pored pevača, koji je nastavio da pegla po poslednjoj strofi pred drugi refren, priđe stolu za kojim se Rahela prepuštala Smrti i snažno, bez objave rata, udari zelenookog direktno u vrh brade. Mladić pade kao pokošen, tačno u trenutku kada pevač praćen polupijanim veselim horom uđe u drugi refren, koji je sa sobom nosio zanos

Solunska 28 105

veći od onog prvog. Kepec kao da nije ni primetio šta se oko njega događa. Slušao je pesmu.

Rišar podiže bezobraznika s poda. „Ja sam je spasao, ona je moja!“, uskliknu tako da zelenooki nije bio u

stanju da razazna ni jednu jedinu reč. Rahela je stajala sa strane, uplašena kao neko ko ne želi da bude predmet svađe. Rišar jednom rukom podignu mladića a drugom ga tresnu posred nosa. Krv se prosu po podu, ali niko od prisutnih se ne požali na nemir. Niko za njihovu tuču nije ni mario! Svi su slušali pesmu, mašući pred sobom vrčevima vina kao nekim posebnim sakralnim instrumentom koji prati ovaj religiozni ritual. Samo je Rišar video Rahelinu borbu sa Smrću.

On izbaci zelenookog napolje. Vrati se i odlučnim korakom priđe Raheli. Uze je za ruku i, kao da je ona nešto što mu pripada, povede je ka najbližoj slobodnoj sobi. Nije mu se opirala.

Neka čudna sila dala je Rišaru divljačku snagu, pa on u Raheli probudi ono za šta ona nije znala ni da postoji. Raspojasan i divalj, poput olujnog vetra, Rišar ju je očas posla doveo u stanje zbog kog je vredelo roditi se, a ona, prepuštena salvama slasti, zamoli boga da joj Smrt više nikada ne pokuca na vrata, i da ovo u čemu je sada, kako god da se zvalo, potraje večno.

„Večno… večno… večno…“, ponavljala je u ritmu udara talasa o stenovitu obalu.

Iz sale se čulo dobovanje kontrabasa. Miris pačulija ispunio je sobu. Vatromet slasti nije prestajao. Njihova igra bila je kao neko slavlje, slavlje pobede Života nad Smrću.

Njih dvoje izgoreše u plamenu čiji je žar tinjao sve do kraja noći, kada se, zaverenički vesto, iskradoše iz sobe, bežeći od jutra kao od neželjenog svedoka.

Za onim stolom s kojeg je pokupio Rahelu i bacio je sebi u naručje, Rišar ugleda kepeca. Ovaj je pred sobom na komadu papira stvarao crtež. U Rišaru se probudi džentlmen, pa mu priđe i uputi izvinjenje zbog noćašnjeg nedostojnog ponašanja.

„Pijana glava, gospodine Lotrek. Budite ljubazni, pa prenesite reči mog dubokog izvinjenja vašem prijatelju sa kojim ste delili ovaj sto.“

Kepec se okrenu ka Rišaru, skinu naočare, pa pogledavši ga kao nekoga ko je sigurno pogrešio osobu, reče: „Sinoć, gospodine Maho, nisam imao čast da delim ovaj sto ni sa kim. Sedeo sam sam.“

Rišar klimnu glavom kao da mu je jasno da je pogrešio. Bio je umoran da se preispituje. Sve mu je izgledalo teško objašnjivo. I to što je pomislio da


gospodin Lotrek laže, ali i to da mu nije palo na pamet da je veliki slikar umro pre nekoliko godina.

Ipak, najviše ga je zbunilo to što je video da je Lotrek, na komadu papira, nacrtao malog žutog psa.

DVADESET DRUGO POGLAVLJE u kojem se govori o muškarcima

Tri meseca kasnije, jednog sivog popodneva, dok je pariška kiša rutinski terala narod s ulica, Rahela je stajala nasred Rišarove radne sobe, ispred polica na kojima su, uredno složeni, ležali krivični predmeti. Bila je bleda, ali odlučna. U rukama je držala papir na kome je pisalo da će uskoro postati majka. Rišar je stajao kraj prozora čija su okna oprana tako da bi čovek mogao pomisliti da stakla i ne postoje. S one strane parka kočoperno su se širila Jelisejska polja. Nad njima je kružilo zlokobno jato svraka.

Nije izgledao nimalo zabrinut. Rahela nije bila prva koja je u njegovu kancelariju došla sa takvim lekarskim nalazom. Zbunjivala ga je samo njena odlučnost. Dame koje je na ovaj način unesrećio, a ruku na srce nije ih bilo onoliko koliko ih je moglo biti, obično traže novac za odštetu i stvar se veoma brzo završi u jednoj od tajnih klinika specijalizovanih za ovakve slučajeve. Međutim, Rahela nije tražila novac. To ga je najviše brinulo.

„Dobro… i šta sad?“, upita je Rišar, više kao neko ko je radoznao nego kao neko ko je nekome dužan.

„Moramo da se venčamo!“ Rišar poče da se smeje. Prvo tiho, kao za sebe, a zatim sve glasnije i

glasnije, dok se na kraju nije zacenuo, boreći se za vazduh. Prvo je to bio smeh očajnika, potom smeh zadovoljnog čoveka, onda se

smejao kao baraba, pokvarenjak, sve dok se nije pretvorio u smeh koji nipodaštava i vređa onoga koji je smeh izazvao.

I dok se Rišar smejao i smejao, Raheline oči su se punile suzama. U glavi su joj odzvanjale Gretine reči: „Muškarac ti je, mila moja, nevaspitano derište, škrto i sebično, nespremno na bilo kakvu žrtvu! U njih ne vredi ništa ulagati jer su nestabilni i površni, odani za jednu noć, a već sutradan su spremni da zarad svoje guzice učine prevaru. Pa, zar nije cela naša civilizacija nastala iz muške pohlepe i gramzivosti, jer mu je priroda tobože dala zadatak da oplodi ženski rod a zatim izgubi svaku funkciju?! Bolesna aspiracija nije mu dala mira, pa je počeo da pravi svet paralelan sa prirodom. Otuda je on, dušo moja, s njome u stalnom ratu. Otuda sve te religije, filozofije, umetnosti… Sve je to samo uzaludan pokušaj muškarca da sebi, posle oplodnje, nađe smisao.“


Ali Greta joj nije rekla koliko muškarac može da bude grub i osion, neotesan i pokvaren, nije joj rekla da je muškarac spreman da ponižava i, što je najgore, da u tome uživa!

Ona uze onaj papir sa stola i ode bez pozdrava. Rišar osta zbunjen. Dugo je gledao u vrata koja su se za njom zalupila.

Nije mu bilo jasno šta je uradio. Otkuda sad toliki ponos kod te žene? Zašto ga nije imala one večeri kad joj je spasao život? Uostalom, mislio je, kakva li je to bestidnost da od mene traži odgovornost za ono što je ona svojevoljno učinila? I ko meni garantuje da sam baš ja taj čije se seme zakopitilo u njenome telu? Dama živi sama u Parizu, na Plas de Vožu, slikarka, umetnica… pa hajte, molim vas… zar moram da iznajmljujem detektiva da proverava s kime se sve druži?

„Nek ide bestraga“, pomisli i sede za sto. Njegove misli već su prešle na drugi predmet.

Rahela je još isti dan pokupila sve svoje stvari, stavila ih u jedan kofer, iz galerije skinula tri svoje slike i uzela novac koji joj je Konkord dugovao zaključno s tim danom.

Te noći bila je u vozu što vodi na istok. Pričalo se da je prvo otišla do Grete, zatim u Berlin, pa u Minhen, pa

ponovo kod Grete, pa da je zatim odlučila da se vrati kući. Na tim putovanjima rodila je dečaka.

Bila je nedelja kada ju je čamac iz Zemuna prebacio preko Dunava. Reka je bila mirna. Dozvoljavala je suncu da baca zrake po njenoj površini igrajući se talasima, poput deteta, bezbrižno. Čamdžija je bio pogrbljen i neugledan. Ni nalik na onoga koji ju je pre toliko godina odvezao iz Beograda u svet. Iza nje, sklonjen u ugao barke, ležao je kofer pun uspomena. Tri slike bile su pažljivo srolane, odvojene od ostalog prtljaga, a u naručju je držala dete, iz čijih je očiju izbijala želja za životom. Sve vreme puta dete je urlalo. Pogrbljeni čamdžija, ljut na malog što remeti sklad reke i neba, sarkastično primeti da će dečak biti pevač.

Umalo da pogodi. Lacijus je od rođenja čuo samo muziku.

DVADESET TREĆE POGLAVLJE u kojem se govori o nestanku jednog prijateljstva

Nije sve sa Binijevim pričama išlo tako glatko kako je Mići u početku izgledalo. Naime, znalo je proći mnogo vremena a da Bini ne pozove Miću u meditaciju. Tada se osećao glupo, zaboravljeno. Tešio se da i Bini ima svoja posla. Dovoljno je da jednom krene s kraja na kraj svemira pa da prođe vremena koliko za hiljade ljudskih života. A Bini je bio vragolan. Hteo je sve da zna, sve da proven. Ništa mu nije bilo teško. Setio se jednom kako je čekao da se jedna zvezda ugasi… dok je pričao, Bini je zaustavio dah, vratio ga nazad sa zemlje ovde u svemir. I cap! Pred njima se ugasila zvezda. Kao da je nikada nije bilo.

„Šta li onda oni koji se rode očekuju da će biti s njima kada jedna zvezda ovako lako nestane?“

Beograd uđe u novo proleće. Ovoga puta mirno i blago. Grad se umi martovskim kišama, pa kad ga sunce, početkom aprila, okupa svojom nevinošću i čistotom, on zasja kao biser izgubljen na obalama dveju reka. Retko šta može da se meri po vedrini i razdraganosti sa aprilom u Beogradu.

Bosa je dočekala novu sezonu spremna. Kupalište dobi nove ograde, žardinjere, cveće, uredi se pesak i kamen na plaži, dodade se još trideset ari placa koje joj prodade stari Ilija, čije su barke više od pedeset godina sekle reke, a sada nema ko da ih tera Dunavom i Savom. Život Jankovića dobio je onaj oblik koji ima Beograd u aprilu: vedar, nasmejan, obećavajući.

Malu senku na taj predivni period bacilo je ponovno pojavljivanje Životine nesvestice, na koju on skoro i da beše zaboravio. Stajao je na ulazu u kupalište, pozivajući radnike koji su posipali pesak po obali. Samo mu je u jednom trenutku pesak došao gore, a nebo dole. Radnici mu pomogoše da se pridigne, dadoše mu vode da dođe sebi, a Bosu najviše zabrinu to što Života nije bio u stanju da joj kaže šta mu se zaista dogodilo.

„Šta bi bilo da si bio na čamcu?“, upitala se, iskreno zabrinuta za zdravlje svoga muža, kome naredi da sutra obavezno ode lekaru. Ali Života ne ispuni tu naredbu. Bojao se lekara. „Mogao bi nešto da mi nađe“, ali bojao se i da kaže


Bosi da je u trenutku kada se svet oko njega okrenuo naglavačke video Željanu, i to kako mu maše iz vode.

Dimitrije je odavno pokazao zanimanje za čudo koje zovu kamera. Čeh Pavel Mandrla bio je prvi čovek koji je u Beograd doneo to sokoćalo, s objektivima „Karl Cajs“. Duga kovrdžava seda kosa, nehajno razbacana na oba ramena, marama boje ljubičice široko obavijena oko tankog vrata, karirani sako širokih revera, te čizme sa visokom petom i zlatnim nitnama na njenim obodima. Šta li je drugo Mandrla mogao da bude nego umetnik? Bio je star, ali se nije tako ponašao.

Mandrla je dolazio na Jankovića plažu, vadio svoju neobičnu skalameriju i snimao polugolišave kupače koji su rado pozirali, praveći se važni ispred tog izuma koji će desetak godina kasnije promeniti ljudsku misao. Beograd se od pamtiveka trudio da imitira veliki svet, pa je i u to vreme prestonička mladež u svakoj inovaciji koja joj je postala dostupna videla priključak s onim što su zvali moderno.

Manrdlu je pratio dečak Dimitrije, noseći njegove teške torbe sa stalcima i okularima. Bilo ga je smešno videti. Imao je noge u obliku ćiriličnog slova X i zadnjicu istaknutu preko svake mere. Bosa ga je gledala pogledom majke koja nepogrešivo oseća kako joj čedo izmiče i odlazi. Onako malešan i nespretan, nosio je Mandrli stalke i kameru, kao što mu je i deda nosio pušku. Vremena se menjaju, a s njima i oružja. Samo je cilj uvek isti. Sloboda.

Mandrla je u dečaku prepoznao sebe. Prepoznao je zaslepljenost pokretnom slikom koja ga je manijakalno gonila sve ove godine, prepoznao je dečakovu spremnost da joj preda ceo svoj život. Zato ga je voleo. I dok je, u početku, s oprezom gledao kako mu Dimitrije postavlja stalak, meri razdaljinu od objekta, izoštrava okular, udara klapu, s vremenom je poverenje toliko naraslo da je bio spreman da dečaku prepusti organizaciju kadra, pripremu mizanscena, čak i režiju drugog plana. Mandrla je prepoznao ljubav s kojom je Dimitrije prišao ovoj veštini, koju čovek u to doba još nije zvao umetnost.

Ali senu na lep život Jankovića baci Bosin odnos sa Vasvijom. Prijateljstvo je nestalo. Istopilo se. Kao da ga nikada nije ni bilo. Dani su prolazili, ljudi su hrlili na kupalište, a od Vasvije „ni pisma ni razglednice“. I u onim retkim, slučajnim susretima koji su u čaršiji veličine Beograda po prirodi stvari mogući, Vasvija nemaše mnogo toga da kaže osim onih par šturih reči pozdrava, pristojnih, ali bledih, lišenih svakog osećanja. Ličila je na nekoga ko ne pozdravlja, već kažnjava.

Bosa je takvo ponašanje pripisivala Vasvijinom naopakom karakteru, koji je od te žene napravio osobu čija su osećanja i svetonazor uvek išli iz krajnosti u krajnost. Iako je sama sebi govorila da tom „zahlađenju“ ne bi trebalo

Solunska 28 111

pridavati preveliku pažnju, ona se potajno nadala da će ta „divna žena“ ponovo okrenuti ćurak i vratiti se onome toplom i dubokom prijateljstvu u kom su obe uživale.

Ali, kada god bi pomislila na Vasviju, osetila bi težinu ispod srca koju čoveku stvaraju neželjene misli. Prebirala je po sećanju ne bi li pronašla koji li je to njen pogrešan potez, koja li je to pogrešna reč ili gest mogli da ovako snažno i bespogovorno udalje Vasviju od nje.

„Kao da ona zna da li si ti nešto pogrešila ili ne! Ona se naljuti, onako, iz obesti! Kao i svi bogataši“, govorio bi joj Života kada god bi se poveo razgovor o Vasviji Krsmanović.

Bosiljka nije verovala u to. Morilo ju je što ne zna odgovor na to pitanje, a osećala je da je taj odgovor mnogo važan.

„Da li je ljubomorna? Ne, ne verujem. Nema na šta. Pare? Ne bi trebalo. Oni imaju para da kupe i nas i sve oko nas. Sreća? Ni govora. Zna ona kroz kakav smo pakao prošli, a isto tako zna šta nas sve čeka. Uspeh? Nikako. Otvoriti jedno malo kupalište, za njih koji trguju s pola Evrope ne može se nazvati uspehom.“

„Boso. Ti ne razumeš. To su bogati ljudi! To što oni imaju, mi ne umemo ni da sanjamo! A oni imaju toliko da im to daje za pravo da misle da sve mora da bude njihovo vlasništvo, pa i prijateljstvo. A ti si joj se odmetnula, razumeš?“

Bosa nije razumela. „Nisi više pod njenom zaštitom: Otišla si od nje. Postala si svoj čovek.

Zarađuješ dovoljno. Imaš svoj život u koji ne može da ti se petlja. To ona ne može da podnese.“

„Pa zar ne bi bilo prirodnije da joj je drago što smo se digli iz pepela?“ „Bilo bi, da zavisimo od nje. Ovako, ne“, završi svoju mudroliju Života i

spusti tanjir sa jajima na sto. Bosa i dalje nije prihvatala to objašnjenje. Ali, sa druge strane, uplašila se

da bi zahlađenjem odnosa sa Krsmanovićima put u ono najviše beogradsko društvo bio praktično nemoguć.

Kako se odnos nije poboljšavao, Bosiljka se drznu pa napisa dva-tri reda, te posla po kuriru pisamce gospođi Krsmanović, da je obavesti kako će joj u petak koji dolazi, gost biti slikar Jovan Nesterović, pa bi ona, Bosa, bila rada „da upriliči slikanje njenoga portreta ne bi li takva lepota bila zabeležena kistom majstora za veke vekova“.

Vasvija je ne udostoji odgovora. To Bosiljki beše znak da se njihovo prijateljstvo ugušilo.

A šta li je to Vasviju odvuklo od Bose, zaintrigiralo je i Aleksu Krsmanovića. On to pripisa ženinim nepredvidljivim hirovima. Vasvija je i pre


prijateljstva sa Bosom znala da ulazi u intimne odnose sa mnogim drugaricama, ali se iz njih nikada nije izvlačila ovako naglo.

On iskoristi jednu priliku kada je Vasvija uživala u branju trešanja, pa je podseti da je prošle godine u ovo doba bila ona strašna poplava i kako mu je čudno da već izvesno vreme nema gospođe Janković u poseti.

To što se Vasvija pravila da nije čula pitanje dade mu do znanja da je stvar prilično ozbiljna. On pretpostavi da je Bosiljka učinila neki pogrešan korak, a da nije ni svesna toga.

„Možda joj nije dovoljno zahvalila, možda je trebalo da joj pokloni više pažnje, možda je trebalo da podeli sreću zbog uspeha kupališta.“

A kupalište je zaista procvetalo. Postalo je mesto na kome je pametno bilo biti viđen, a to je u Beogradu, kao uostalom i u palanci, ali i metropoli, mnogo važna stvar. Bilo je samo pitanje trenutka kada će Kupalište „Janković“ u svoje okrilje primiti srpsku elitu.

DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE u kojem je nastala jedna fotografija

Među Srbima se retko kada znalo ko kosi, a ko vodu nosi. Jedino kad udari neka nevolja, rat ili katastrofa širih razmera, tada se Srbi slože, pa međ' sobom podele uloge. Ovako, kad je mir, svako vuče na svoju stranu.

I tih je godina postojala jaka netrpeljivost između civilne i vojne vlasti, a kako se obruč oko Srbije stezao, iako nikada i nije bio labav, tako je svima postalo jasno da među zavađenim stranama mora da dođe do pomirenja.

S jedne strane stajala je Vlada Kraljevine Srbije, ispred koje je, „na Bajino insistiranje“, delegiran ministar vojni Sava Grujić sa još trojicom advokata, a sa druge strane posebna, hrabra, ali zaverenički raspoložena grupa oficira, od koje su svi zazirali i za koju su tvrdili da je planirala i izvršila ubistvo kralja i kraljice, sa spremnošću da takav čin ponovi kada god za to oseti potrebu. Njih je predvodio Šilja, s jednim svojim istomišljenikom koji nije bio vojno lice. Zvali su ga Čupa.

Iza inicijative za pomirenje stajala je grupa bogatih industrijalaca koji su svoju ideju pravdali neophodnošću da se postigne što veće jedinstvo „u vremenima koja ne obećavaju med i mleko“, ali su istovremeno, zarad svojih poslova, bili zainteresovani da Srbija ne ulazi u dodatne konflikte sa svojim komšijama.

Bosino kupalište bilo je najbolje mesto za ovakav jedan dogovor, zgodno i po svome jedinstvenom ambijentu, ali i po broju skrovitih mesta koja su kao stvorena za razgovore od izuzetne važnosti i zakulisnog sadržaja. Šilja je povod okupljanja našao u proslavi stotog broja Bosanske vile, jedinog srpskog časopisa u Bosni čiji je vlasnik bio Nikola Kašiković, ozbiljan i naočit čovek, kulturni patriota, kako je voleo da se predstavlja pred stranim i domaćim prijateljima i poznanicima. Kašiković je bio idealan medijator pregovora, upravo zbog toga što nijedna strana u njemu nije videla protivnika. Njegova supruga Stoja bila je Sarajka, temeljno obrazovana žena od ukusa, svetskih manira, stasala u školi Adeline Irbi. Sama njena pojava u diplomatskom koru u Beogradu izazivala je poštovanje i divljenje.

„Kumo, znaš dobro da kod Srba ništa bolje ne uspeva od imitacije velikog sveta.“ Šilja je tim rečima Bosi počeo da izlaže svoju ideju o proslavi. „Hoće da


mu bude ko u Beču, a praziluk mu viri iz dupeta. Pa daj mu onda taj Beč, ali ga i naplati! Spremamo neviđen vatromet! Ima da napravimo proslavu Vile da se u svetu priča o tome!“

Bosa pristade! Za to veče obezbedila je trostruko više ljudi nego obično, sredila glavnu salu tako da se stekao utisak da se čovek nalazi negde usred Pešte, dovela vrsne kuvare i konobare, a kada je videla ko sve na proslavu dolazi, počela je da se trese kao prut.

Na spisku zvanica behu i oni obični, ali čestiti ljudi koji su mnogo pomogli Bosanskoj vili, ali i sve one viđenije persone iz sveta politike, kulture, novinarstva, diplomatije, a beše tu i prijatelja porodice, donatora, poslovnog sveta, te predstavnika vojske i policije.

Za ovu priliku pozivnica je stigla i na adresu Krsmanovića. Kada joj je posilni uručio lepo oslikanu kovertu sa naslovnom stranom

prvog broja Bosanske vile, Vasvija sa skorojevićkom nadmenošću pokaza prezir. Još kad ugleda mesto na kome se proslava održava, s indignacijom ostavi pozivnicu sa strane.

Ali Aleksa je bio jedan od inicijatora sastanka dveju zavađenih strana. Bez njih se proslava nije mogla održati. Besnela je svađa u kući Krsmanovića.

„To su viši interesi, Vasvija!“ „To je običan provincijski bal. Sita sam toga!“ „Nije tebi problem u provincijskom balu, tebi je problem u Bosi.“ Vasvija ne odgovori. Okrenu glavu od muža. On oseti da je pogodio u

metu. „Hajde, reci mi, šta je bilo? Zašto si tu ženu oterala od sebe?“ Vasvija se okrenu. Iz nje je isijavao bes. Ličila mu je na dete koje ne zna

zašto se ljuti, ali oseća da je tako najbolje. „Zašto? I još me pitaš zašto? Zato što je nezahvalna! Zato što sam joj

pomogla kao što joj otac rođeni ne bi pomogao! Zato što nema u sebi grama zahvalnosti.“

On je uhvati za ramena. „Vasvija, polako. Šta je to trebalo da učini, a da nije učinila? Kako ona

može da zna šta ti od nje očekuješ? Ljudi nisu isti. Neko na stvari gleda drugačije od tebe. Osim toga, doći će i austrijski ambasador. Važno mi je da stupim u kontakt s njim. Mnogo toga trebalo bi da se desi večeras. Molim te, ljubavi, idi, obuci najlepšu haljinu. Hoću da mi večeras blistaš.“

I Vasvija obuče najlepšu haljinu. Krsmanovići su, kako i dolikuje ljudima njihovoga ranga, došli među

poslednjima.

Solunska 28 115

„Bila bi velika greška da se nismo pojavili“, šapnu Aleksa Vasviji u trenutku dok su ulazili u svečano ukrašenu glavnu salu. Krsmanoviće pozdraviše domaćini, a gospodin Kašiković izrazi veliko divljenje prema svim poslovima koje porodica Krsmanović vodi. On pozdravu doda i reči zahvalnosti prema „nesebičnom donatorskom radu“, koji kao porodica ga je prema svome narodu nastanjenom s one strane Drine. Sa ponosom napomenu da će u čast svih zvanica večeras biti održan vatromet „kakav Evropa videla nije“, pa se okrenu novopridošlim gostima. Gospođa Kašiković biranim rečima pohvali toaletu gospođe Krsmanović, te joj u tri reči kaza da je o njoj slušala „sve najlepše priče od njihovog divnog domaćina, gospođe Janković“.

Te reči izmamiše osmeh na Vasvijino lice, a srce joj omekša. Koliko god da je čovek navikao na laskanje, ono mu godi, pa i njena osećanja prema Bosi dobiše toplije boje.

A Bosa kao da je znala kad treba, pa je tačno nakon tih reči, sva ushićena i bez daha, uhvati podruku.

„Draga moja, znala sam da ćeš doći! Znala! Toliko mi je bilo važno da vas oboje vidim večeras ovde. Srećne.“

Zatim se okrenu prema Kašikovićki. „To ti je moja najbolja drugarica o kojoj sam ti govorila. Samo da znaš

koliko mi je pomogla. Zaista, nisam u stanju da nađem reči zahvalnosti za sve ono što nam je učinila.“

Njena neposrednost imala je tačnu meru. Nije iskočila iz strogih normativa koje ovakve prigodbe imaju, ali je u razgovor unela vedrinu koja raskravi Vasvijino srce. Ova se, već nakon prvih razmenjenih rečenica, nije ni sećala svoje ljutine.

Bosa je znala šta je Aleksi važno, pa ih oboje, znalački, provede pravo pred austrijskog ambasadora, koji dočeka bogati srpski par s visokim poštovanjem i uvažavanjem. Njihovo upoznavanje poče krajnje površnim razgovorom, u kome se dva muškarca dotakoše hrane, vremena, reke, običaja, mode, svega sem politike. Aleksa onako vesto, kao usput i nenametljivo, najavi mogućnost da njegova kompanija proširi poslove s Austrijom, čekajući reakciju ambasadora, a kako ona izostade, Aleksa, kao nevažno, spomenu neke impozantne brojeve koji bi bili sasvim realan profit koji se od tih poslova očekuje, ali da bi se stvar mogla učiniti mnogo jednostavnijom, trebalo bi otkloniti neke birokratske zamke na koje tako veliki poslovi obično nalete.

„Udeo u dobiti onoga ko bi pomogao na tom putu je neupitan“, reče on tako da to čuje samo ambasador. Tu ambasador podiže obrvu, a ta podignuta obrva beše jasan znak da je spreman za jedan takav razgovor. Naravno, na mestu prikladnijem od ovoga na kome se sada nalaze.


Bosa i Vasvija nastaviše razgovor kao da meseci hlada nisu postojali. Ponovo otvoriše gomile tema, o muškarcima, ženama, porodici, Srbima, Austrijancima, ljudskom rodu uopšte.

Utom naiđe Dimitrije. Nosio je Mandrlinu kameru, sav važan pred gostima. Vasvija ga pomilova po glavi, a njemu beše neugodno. Ona se osvrnu na činjenicu kako deca brzo rastu, pa tu razgovor na trenutak stade.

Bosa, primetivši Vasvijin setan pogled na detetu, diskretno reče da je čula da postoje silni načini na koje se danas može doći do deteta. Opravdavši to svoje znanje sretanjem raznih ljudi na ovome mestu, spomenu par doktora, jednog sveštenika, nekoliko vrsta čaja, vino iz Grgeteka, neku Ciganku s Avale, ali uz reči hvale, Vasvija napomenu da je sve te mogućnosti već ispitala, pa se njihova konverzacija preseli na olajavanje prisutnih.

U jednom trenutku pored njih prođe livrejisani mladić, skoro dečak, u čijoj su ruci zveckale tacne sa posluženjem. Bosa ga nije poznavala.

„Radi kod mene, a ne znam ga!“, pomisli, pa ostavivši Vasviju u društvu beogradskih gospođa, žustro uđe u službene prostorije. Unutra je sedeo Života.

„Ko je onaj mali što nosi posluženje?“, iz glasa joj je izbijala ljutina. „Milanče“, odgovori Života. „Ko je Milanče?“ „Kako ko je Milanče? Pa, Milanče, siroče.“ Milanče je bio siroče. Niko ne zna kada je i kako stigao na Dorćol. Zna se

samo da je jedno vreme bio štićenik monaha u Tresijama, i da se, došavši u Beograd, hvatao svakojakih poslova koje je obavljao toliko savesno i temeljito da mu je bila milina udeliti nešto više para od onoga što je dogovoreno. Ali, osim marljivosti, Milančeta je krasio i vedar duh, pa ga je bilo lepo videti kraj sebe. Sipao je šale kao što oblak sipa kišu, ali ne kao neki nezreo balavac koji ne zna za meru i odnose među ljudima, već kao vest alčak, takoreći humorista, kojeg kao da je izbacio na zemlju neki kabare, a ne nesreća. Nije bilo čoveka na Dorćolu koji ne bi razvukao usne u osmeh kada vidi šarlatansku figuru maloga Milančeta. Zato Životi nije bilo jasno kako Bosa ne zna Milančeta.

„Nisi smeo da ga zaposliš! On je još dete. Znaš li ti ko nam je sve u gostima?“

„Slušaj, ženo. Ako gde pukne, to neće biti kod Milančeta. U njega imam više poverenja nego u sve ove tvoje 'profesionalce'.“

Bosu je iznenadila sigurnost s kojom je Života branio Milančeta. Tu sigurnost imao je samo na čamcu. Na čvrstom tlu ju je gubio. Ona htede da upita još nešto za maloga, ali je Života preduhitri.

Solunska 28 117

„Pouzdan je, vredan, odgovoran, pametan i lep. Ko velim, daj da mu dam šansu. Može samo da bude od koristi.“

„Života, oko nas je ozbiljan svet. Bogat. Ako nešto nekome nestane…“ Života se prekrsti. „Gospode, šta ti pada na pamet. Milanče ti je vernik, teški. Odrastao u

manastiru. Petkom ide u Svetu Trojicu. Monasi mi kažu da razgovara s ikonama. Sa Hristom…“

To je bila priča koja je došla u Beograd zajedno sa Milančetom. Pričalo se da je u toku molitve, naročito one jutarnje, kada su slike iz

snova još uvek žive i plivaju na površini svesti budeći u duši osećanja koja po svojoj snazi ne zaostaju za onima što ih izaziva java, znao da pita Hrista Pantokratora, čije je oči i blaženi pogled naslikala ruka nekoga Grka, da li zna šta li mu sada rade otac i majka.

„Svejedno mi je“, nastavljao bi svoj dijalog s ikonom Milanče, „da li su na ovome ili onome svetu, samo mi reci šta rade.“

Hrist je odgovarao kratkim, jednostavnim rečenicama, poput onih koje je Milanče slušao dok su mu monasi čitali delove Novog zaveta. Svaki put bi ga utešio i svojim glasom, koji je, naravno, samo Milanče mogao da čuje, i zamenio mu roditeljsku ljubav.

To da razgovara sa Hristom naučio je od monaha, ali nije znao da takvu jednu duhovnu veštinu nisu mogli da razumeju oni koji duboku ljubav ka Sinu božjem ne znaju da ispolje, ili je nemaju, pa je jednom, kada su došli neki trgovci u manastir da prenoće, cenjenom skupu ispričao šta mu je Hrist rekao kada je poslednji put s njim razgovarao. Onako mali, pun nečeg iskonski dobrog, bio je zanimljiv svima koji su provodili noć u manastiru, pa su ga monasi čak i slali da uveseljava i vedri goste. Ali ovaj put dečakovu priču trgovci, što zbog umora, što zbog bahatosti, ispratiše podsmehom.

Da stvar bude još gora, te letnje večeri, kada je zapara Kosmaj pretvorila u grotlo, plamen uze k sebi manastir sa sve monasima, koji ga ne htedoše gasiti, jer je vatra božja volja, već su se molili sve dok i poslednji nije izgoreo u stravičnoj buktinji. Jedini koji se spasao katastrofe bio je Milanče, ne zato što je bio manje pobožan od monaha, već zato što su ga nečije ruke zgrabile iz kreveta i izbacile napolje dalje od plamena.

Razgovor o Milančetu možda bi bio i nastavljen da u kancelariju ne uleti Pera ložač, lica bledog kao da ga je napala sama smrt. U bujici reči koja izlete iz njegovih inače škrtih usta, Jankovići razumeše tek to da vatromet treba da počne za deset minuta, ali da nema Bubiše… a gde je Bubiša, ne zna se.

„Gospođo, samo on zna to da upali. Ubiće nas Šilja“, reče Pera kroz gomilu izdisaja koji su iz njega izlazili.


I Šilja bi ih ubio. On, koji je svima najavio spektakularan vatromet i koji je nagovorio Kašikoviće da u program uvrste i plate takav jedan vanserijski događaj, da ispadne smešan!? Bosa shvati problem, i u tren oka se nađe s Perom i njegovim pomoćnikom ispred cevi zabijenih u zemlju. Sve troje gledali su u sprave koje je Bubiša postavio, kao u tehnologiju daleke budućnosti. Bosa, shvativši da situacija nije nimalo naivna, pozva tri momka za koje je pretpostavljala da mogu da pomognu, ali ni od njih ne dobi nikakav odgovor. Osim toga što nisu umeli da pokrenu paklenu mašinu, niko od njih nije želeo da na sebe preuzme odgovornost. Bosu uhvati panika. Znala je da će na neki način i ona biti kriva za fijasko koji su izazvali, kasnije se ispostavilo, pijanstvo i neodgovornost ludog Bubiše.

Tu se pojavi i Kašiković, koji je došao da sa zanimanjem prati ovaj spektakl „iza zavese“. On preblede kada shvati u čemu je problem. Situacija je postala očajna. Bez vatrometa sve pada u vodu. „Da ga barem nismo onako glasno najavljivali! Oh, moj bože, hoće li ovaj narod ikada išta učiniti kako treba?“

I dok je deset ljudi bledo gledalo tu beživotnu skalameriju, pojaviše se Života i Milanče. Života ih sve lepo zamoli da se udalje i daju prostora „stručnjaku“, kako je nazvao mladića, koji priđe cevima pun samopouzdanja. Milanče je posmatrao sistem koji je Bubiša postavio ne duže od pet minuta, ali mu je izraz lica bio takav da je svima ostalima ulio poverenje. Usput je zviždukao neki poznati šlager. Svi su mu poverovali. Nije on znao ništa više od ostalih, ali je imao smelosti da svu odgovornost preuzme na sebe. I uspeo je. U mreži fitilja pronađe onaj najvažniji. Zatraži šibicu i zapali ga.

Ono što se sekundu kasnije dešavalo na nebu iznad Beograda prepričavaće se godinama. Sledeća velika nebeska terevenka koja će zaseniti „Vilin vatromet“, kako je sutrašnja štampa krstila veliki spektakl koji je Milanče pokrenuo, biće bombardovanje Beograda 1914. godine. Hiljade boja, dezena, oblika, mustri, cvetova, lepeza rasulo se po zvezdanome nebu iznad glava zvanica u ne manje od deset minuta koliko je ovaj spektakl trajao. Sve je ličilo na veliki nebeski ples, razdragan, vedar, veseo, nesputan. Zvanice su stajale otvorenih usta posmatrajući igru boja i oblika, žene su držale začepljene uši pune detonacija, a Šilja i Kašiković su se s ponosom šepurili, kao da su ga oni lično napravili.

Uspeh vatrometa otvori sva vrata u pregovorima koji su se te večeri i otključali i uspešno završili. Kada videše Šilju i Grujića zajedno, mnogima laknu. Obojica behu vidno zadovoljni, ali je još zadovoljniji bio Kašiković, koji u ključnom trenutku pregovora pozva Krsmanovića, čiji je autoritet bio nesporan i na jednoj i na drugoj strani. Upravo njegov zalog u novcu, koji bi

Solunska 28 119

barem privremeno smirio međusobno nepoverenje, dade znak Grujiću i Šilji da jedan drugome pruže ruku.

U takvom raspoloženju oni priđoše Vasviji i Bosi, a potom ih Mandrla učtivim pokretima ruku ugura u prostor koji se video kroz okular kamere. Mali Dimitrije rasklapao je stalak zanesen strašću kao da gradi kuću a ne da otima sliku od trenutka. Vesto je nameštao aparat i sa ozbiljnošću odraslog čoveka gledao količinu svetlosti na licima onih koji će, trenutak kasnije, biti zabeleženi za večnost. Kašiković mudro koraknu nazad, te izađe iz kadra ne želeći da svojim prisustvom na fotografiji da povoda nekome da njega poveže sa pregovorima, tako da na fotografiji ostade njih petoro. Krsmanović sa suprugom, Vojvoda Tankosić, zvani Šilja, ministar vojni Sava Grujić i, u samome uglu fotografije, domaćica ove predivne proslave Bosiljka Janković.

Sutradan ujutro, svako od njih dobi po fotografiju na poklon. Kada ju je sluškinja stavila na sto u bašti vile Krsmanovića, iz koje se

pružao pogled ka Košutnjaku i dalje prema Šumadiji, Vasvija je pogleda sa neskrivenim ponosom i na sebe i na svoga muža. Ali, da je znala u koje će je sve nevolje ta fotografija uvući, ona bi je odmah zapalila.

DVADESET PETO POGLAVLJE u kojem se razvijaju i poslovi i nesporazumi

Bosa je bila oprezna žena. Život ju je naučio da u svakome čoveku čuči đavo i da je samo pitanje trenutka kada će se taj đavo probuditi. Zato je na silna Životina insistiranja da se Milančetu poveri nešto mnogo odgovornije od nošenja ispijenih boca, sklanjanja suncobrana i čišćenja plaže, uzvraćala ćutanjem koje je otkrivalo njeno opšte nepoverenje u ljudski rod. Znala je da je mali zreo za ozbiljnije zadatke, ali se plašila da se kao i svako drugo ljudsko biće ne polakomi kada dođe u kontakt s otrovom koji se zove novac.

Ipak, nije prošlo ni mesec dana od Viline proslave, a Bosa Milančetu uplati školu. Trgovačku. To je, bez sumnje, bio znak da na njega u potpunosti računa.

„E, što mi je drago što sam bio u pravu!“, govorio je Života Bosi svaki put kada ona pohvali mladića, više imitirajući nju i njeno zvocanje nego hvaleći se svojom dobrom procenom.

A procena mu je bila briljantna. Milanče je narednih meseci napredovao brže i od samog kupališta, koje je posle velike proslave Bosanske vile dobilo na ceni, pa su se ambasade, udruženja, preduzeća, pojedinci, čak i predstavnici vlasti, utrkivali da na tom eminentnom mestu naprave neku proslavu koja bi makar malo zaličila na onu Vilinu.

Milanče se u tim novonastalim okolnostima maestralno snalazio na svakom mestu koje mu je Bosa odredila. Mlad, vest, vedar i vredan, jedan od onih ljudi kojima ništa nije mrsko, Milanče se isticao među ostalim zaposlenima kao onaj kome kad nešto poveriš ne moraš da proveravaš da li je to i završeno. To Bosi beše jasan signal da mu u zadatak daje poslove sa većom odgovornošću. Malo-pomalo, shvatila je da u njega ima najviše poverenja.

„Smatrajte taj posao završenim“, bio je njegov šeretski odgovor šta god da mu se da da učini.

A škola mu je išla i glatko i brzo. Kao da je sve to znanje imao od ranije, pa su mu učitelji služili samo da ga podsete na to. Glad za naukom koju je ovaj momak pokazivao izazivala je suze kod svakoga ko je znao ko je on i odakle dolazi. Njegova studioznost, lakoća pamćenja, visprenost pri rešavanju problema, učinile su ga superiornim već posle prvih meseci školovanja. Bilo je jasno da će Milanče postati stub budućnosti Kupališta „Janković“.

Solunska 28 121

A kako je kupalište procvetalo, Jankovićima se u kući počeše kotiti novci. Prošlo je vreme pokrivanja troškova, sklapanja kraja s krajem, posudbi i zaduživanja, to čudo, pare, koje je ljudski rod izmislio da bi uspostavio univerzalne vrednosti međ' sobom, uđe stihijski u kuću u Solunskoj ulici, poput poplave.

„Samo što novac, za razliku od vode, ne radi vidljivo, već plavi ispotiha i podmuklo, pa ljude truje s vremenom, na svoj poseban način, kao da je opasan virus čije prisustvo primetiš tek kada je kasno, kada otrovanom pomoći nema.“

Tako je o novcu Života govorio Dimitriju kad god bi u sinovljevim očima spazio odsjaj nagomilanih zlatnika.

Bosa, naravno, nije delila Životin pogled na novac. Bila je uverena da je novcem moguće vladati i da je baš ona ta koja je tu veštinu u potpunosti savladala. Slagala se sa Životom da novac ne donosi sreću, ali je „put do nje sa novcem kraći“.

Kako su prihodi rasli, ona je pravila planove za investiranje, pa je boljitak prvo osetio, kao što je i red, Dimitrije, koji je dobio svoju kameru, uvezenu iz Austrije, preko ambasadora, zatim kuća u Solunskoj, kojoj je Bosa dodala neophodnu sobu na spratu, zatim njena garderoba, „jer ona više u dronjcima nema nameru da ide ni na pijacu“, i na kraju Života, iako nevoljno, oseti blagodet kada se ima. Svaki put kad bi mu Bosa nešto kupila, on se krstio, kao da su nove cipele ili kravata kakav greh.

Ali Bosa je imala i osećaj društvene odgovornosti. Davala je u dobrotvorne svrhe, pomagala starije i bolesne, komšijama, prijateljima nosila je darove, radovala se svakom poklonu kao da ga je ona dobila, a ne dala.

Čim je čula da se komšinica Rahela vratila iz Pariza i to još sa detetom, otrčala je do Štrajhovih sa poklonom za maloga Lacija, koji je dobio oblike lepoga dečaka, visokog čela i radoznalih očiju. Čuvši da je dete nadareno za muziku, ona mu kupi malu, slatku violinu, od koje se ovaj nije odvajao danima.

Na Bosinom spisku darivanih bila je i Vasvija, koja je, nakon što joj je Bosiljka donela na poklon prsten od dvadesetčetvorokaratnog zlata, izrađen rukama velikih stambolskih majstora, ponovo zahladila odnos prema Hercegovki. Izgleda da je onaj izliv prijateljstva i iskrenosti, koji se dogodio na proslavi Vile i koji je Vasviju držao još neko vreme, bio samo bljesak i podsećanje na stare dane, a nipošto povratak u ono vreme kada ih je spajala ona prisnost koju samo žene među sobom mogu da izgrade.

Ovoga puta Bosu to nije mnogo potreslo.


„Nemam više snage da se borim sa tom ženom i njenim hirovima,“ rekla je jednoga jutra Životi pošto joj je on napomenuo da Vasvije već dugo nema na kupalištu.

„Prsten!“, odgovori joj Života. „Šta prsten?“ „Prsten je krivac za sve.“ „Života, lud li si. Kakve sad veze ima prsten?“ Života se uozbilji kao i uvek kad je imao osećaj da govori nešto važno. „Kako, Boso, ne razumeš? Taj prsten, to za nju nije bio poklon, već uvreda.

Ne smeš, Boso, bogatima pokazivati da si i ti bogata. To ih vređa.“ „Života, ne pričaj gluposti. To znači da ne treba poklanjati?“ „Naravno da treba, ali kako kome. Krsmanovićki treba pokloniti nešto

skromno, ali od srca. Srca njoj fali. Zlata ima koliko hoćeš.“ Života je bio u pravu. Vasvija je primljeni poklon protumačila ne kao znak pažnje i ljubavi, već

kao izazov, drsko kreveljenje. Onaj prsten, koji je odmah bacila u najtamniji kutak nahtkasne, odavno premale da primi sav Vasvijin nakit (nije ga bacila u smeće jer za to, ipak, nije imala snage), svako jutro joj je plazio jezik izazivajući je i govoreći joj jasnim Bosinim glasom: „Evo, sad smo iste! Sad imam i ja koliko imaš ti!“

Uspela je da mržnju i bes drži u sebi sve dok Bosa nije izašla iz kuće, a kad ova izađe napolje, Vasvija prsnu od jeda, poput prenaduvanog balona, zaklevši se da će toj „bezobraznoj seljančici“ jednom zasvagda zapržiti čorbu.

Da je Aleksa znao koliko se mržnje kotilo u njegovoj ženi kada bi joj u misao ušla Bosa, nikada mu ne bi palo na pamet da gospođu Janković predloži za svog budućeg poslovnog partnera.

DVADESET ŠESTO POGLAVLJE u kojem se donosi važna odluka

Rišar je pred francuskim sudom oslobodio svoga oca svih optužbi za proneveru velike sume novca baš one zime u kojoj je Pariz ličio na Moskvu. Sneg beše zarobio grad, stegao ga u uzengije i skoro sasvim umrtvio život.

Karuce u kojima je ispijao bordo u društvu dve prijateljice noći besnele su po ledom okovanim ulicama, a on je, prosipajući vino svud unaokolo, obesno urlao:

„Ja sam pobednik! Pobednik!“ Jedna prijateljica se grčevito držala za njegov struk i uz mrmljanje neke

molitve, žuta od ludovanja karuca, čekala trenutak da izbljuje sve one ostrige i vino koje je te večeri strpala u sebe. Ona druga skoro da i nije bila živa.

Vitlali su treći krug oko Bastilje kada je onoj prvoj hrana počela da izleće na usta. Rišar reče kočijašu da stane, a ovaj kao da je jedva čekao tu naredbu, zaustavi dva crna vranca, ali kočija otkliza, te udari u stub na kome je goreo fenjer.

Dama izađe i u tri poteza povrati predjelo, jelo i vino. Mučila se sa desertom. Rišar joj snegom protrlja potiljak, lice i grudi. Ona se onako žuta nasmeja.

„Nije ti dosta?“, upita ga. Rišar joj stavi sneg u usta. Ona ga ispljunu. Njoj je bilo muka, a on se

smejao. Tada ugleda dečaka. Stajao je pred kočijama. Nije imao više od pet godina. Bio je bled, musav,

prljav, smrznut, odbačen, ojađen, beznadežan, ali lep. Lep kao sam bog. Bio je toliko lep da Rišar kleknu pred njim. Dečak ga je gledao kestenjastim očima, ali ne pogledom koji traži samilost, već pogledom samilosnim kao da je Rišaru potrebna pomoć. To Rišara dodatno uznemiri. U njemu se probudi neka tuga, golema, duboka, iskonska tuga koju svaki čovek nosi u sebi, a koja ga čini plemenitijim i boljim.

I, zaista, Rišar se odjednom oseti čovekom. Nije imao takav osećaj ni kada je držao završnu reč u spektakularnom obrtu na suđenju svome ocu, ni onda kada je sudija oca proglasio nevinim pa je gomila krenula da mu čestita razvlačeći ga po sudnici, grleći ga i ljubeći kao što grli i ljubi svakog pobednika,


ni onda kada je pijan sa družinom s kojom je delio porok upao u Le Bar on, ni kada je delio slast sa damom s kojom je te večeri overio sobu broj dvadeset tri na prvom spratu bordela, dajući oduška svome obolelom libidu, ni kada je karucama jezdio gradom kao da je njegov oslobodilac.

„To si ti!“, reče jedva čujno, zatim ustade, skinu svoj kaput od nerca, stavi ga preko dečakovih leđa i okrenu se ka karucama. Devojke već behu pobegle. Samo ga je kočijaš strpljivo čekao. Rišar ga otpusti uz bogatu napojnicu, a zatim i sam krenu kući peške. Na snegu pred dečakovim nogama osta zgužvanih, znojem natopljenih sto dvadeset franaka. Dečak ih i ne pogleda. Rišar krenu ka Ulici Svetog Antona, a iza njega, s mesta na kojem je stajao dečak, zalaja mali žuti pas. Rišar, ne okrećući se, podiže ruku u znak pozdrava. Pas mu mahnu repom.

Te noći Rišar je sanjao polje ruža. Nepregledno i ravno. Ali ruže nisu rasle u bodljikavom grmlju, kako obično rastu, već poput suncokreta, pravo iz zemlje, okrenute ka suncu. U početku su bile sklupčane u pupoljak, pa su se tako sklupčane njihale na plahom povetarcu koji je kružio poljem. Iz daljine je dolazilo pojanje seljanki koje su, ujutro se setio, pevale pesmu posvećenu Svetome Martinu. Odjednom ruže počeše da cvetaju. Tada ih prepozna. Behu to ruže koje su ukrašavale Rahelin crni šal. I zaista, kako mu ona uđe u san, tako umesto cveta ražinog izađoše Raheline oči. Iste onakve kakve su bile onoga dana kada je nju i Gretu doveo na mansardu blizu Plas de Voža. Krupne, duboke, plahe. On oseti neopisivu, skoro religioznu vezanost za te oči. Ako bi pokušao da objasni šta se sa tim očima desilo, on bi rekao da su se te silne oči, koje su prekrivale celo polje, stopile u dva oka iza kojih je stajala Rahela.

A onda ču glas: „Gospodine, ja sam trudna.“ Sve do ovoga trenutka san je bio prijatan. Bilo mu je toplo oko srca. Ali

sad poče nešto da ga muči. Rahela se okrenu ka njemu. Ali na njoj nije bila njena glava, već glava

dečaka kestenjastih očiju. On se probudi u znoju. Jela ga je krivica! Krivica ga nije napuštala svih tih dana. Terala ga je da misli o Raheli i

dečaku. Kud god bi mu misli krenule, na šta god bi naletele, vraćale su se dečaku i nesrećnoj ženi kojoj je dva puta spasao život.

Nije bio miran ni dok spava. Dečak mu je upadao u snove, menjao njihove tokove, a onda izlazio iz njih, nestajući negde u podsvesti, čekajući ga da se probudi, pa da ga poseti najavi, u mislima. Ni Rahela nije nestala. I ona mu je dolazila u snove, morila ga svojim pogledom, podsećala na krivicu.

Solunska 28 125

Postao je razdražljiv, džangrizav, neprijatan. Društvo je počelo da ga izbegava. Poslovi su stali. Advokatska kancelarija za koju je radio ponudila mu je odmor. On ga je i uzeo. Povukao se u sebe.

U tom stanju proveo je desetak dana. Razum mu je popustio. Nije izlazio iz kreveta. Odbijao je hranu. Osećao je neprijatan pritisak u grudima, drhtanje ruku. Počeo je da pije medicinu.

San mu se vraćao retko, ali ne s onom pređašnjom bistrinom, već mutniji, teže čitljiv, ali sa jasnom porukom… „Ti bez nje nećeš moći da živiš.“

Znao je da stoji ispred ogledala i da govori sam sebi, onako pravnički. „Ti je ne voliš. Ona te ne interesuje. Spasao si joj život. To je dovoljno. Nisi

jedini sa kojim je bila. Ne postoji ni jedan jedini dokaz da je to dete tvoje. Da tebe nema, ona ne bi bila među živima. Ne snosiš nikakvu odgovornost prema tome detetu. Ponudio si joj fer rešenje. Ona nije pristala. Sve je to na tvojoj strani. I šta te onda muči?“

Eh, kad bi život bio obična sudska parnica, Rišar bi u njemu uživao kao dete u prodavnici čokolade. Život nije sudska parnica, niti je Rišar dete.

Jedanaestog dana njegove misli krenuše u suprotnome smeru. „Kakve veze ima da li je dete moje ili nije?! I kakve veze ima to što sam joj

spasao život? Kao da sam sebe abolirao za druge grehe. I otkuda meni pravo da jednoj ženi predlažem šta da radi sa svojim telom? Zar nisam već dovoljno zagazio u greh i zar ovo nije jedinstvena prilika da iz njega izađem? I na kraju krajeva, da li čovek može ovoliko da misli o nekome koga ne voli? Pa naravno da je volim, zato i patim. Ne znam. Možda ljubav ovako izgleda?“

I tako, on ustade zadovoljan sobom. Prvo što uradi, ode do galerije Konkord. Vlasnicima beše milo što ga ponovo vide, ali se uplašiše kada on poče da se raspituje o novoj adresi mlade beogradske slikarke.

„Pazite šta radite! Mi sa njom i dalje imamo ugovor“, reče gospodin Gaske, preteći uzdignutom obrvom.

Tek kada ih je Rišar uverio da je njemu važna ona, a ne njene slike, Gaske donese papirić s adresom koju je jedan Francuz teško mogao da izgovori pravilno bez velikog napora.

Noćajska 32, Beograd, Kraljevina Srbija. Kada čovek nešto istinski želi, onda i okolnosti počinju da mu idu naruku.

Na zgražavanje svojih najmilijih, on dade otkaz u advokatskoj firmi, poče da uči srpski kod jedne starije dame za koju se pričalo da je tamošnje kraljevske krvi i uporedo poče da traži posao kojim bi mogao da se bavi u Beogradu.

„Ti nisi normalan!“, govorio mu je otac. „Odlaziš tamo gde je bog rekao laku noć!“, izazivali su ga drugovi.


On je na to gledao mirno, znajući da će kod mnogih njegov odlazak izazvati tobožnju brigu, koja u stvari prikriva zavist, jer odlazak iz pariške žabokrečine beše privilegija odvažnih, a odlazak zbog ljubavi privilegija srećnih.

Bio je sit suda, kolega, licemera, dupeuvlakača, tobožnjih dušebrižnika, ugovora, političara, pregovora, procesa, Pariza, vina, Le Barona, bordela, kurvi, ljubavnica, udavača, oca, majke, porodice, svega onoga što mu je život činilo ništavnim i praznim. Uostalom, zar odlazak iz ovoga grada nije bio njegova davnašnja želja? Konačno ima priliku da je ispuni sa smislom. Tamo, u novome životu, čekali su ga žena i dete.

Poče obijati pragove preduzeća koja su sarađivala sa nekima iz Srbije. Izgledalo je nemoguće naći nešto što bi bilo njegovog renomea. Trgovina, trgovina, trgovina… Kao da svi ljudi u toj usranoj zemlji samo trguju. I onda, iznenada, kada se najmanje nadao da bi mogao da nađe posao koji bi ga poveo u tu zemlju, on dobi informaciju da je jedan izuzetno bogat Srbin pariškoj banci Mirabo prodao koncesije rudnika na granici sa Turskom.

U banci su vrlo brzo saznali za njegov visoki kredibilitet, a on ih uveri da s tim divljacima treba postupati ozbiljno. Imao je, veli, u svojoj praksi dosta slučajeva u kojima je bio umešan kriminalitet iz istočne Evrope, a on je taj koji im poznaje mentalitet. Cilj njegovog agitovanja bio je da ih uveri da jedan advokat njegovog kalibra može biti od velike koristi.

„Tu se kriju mnoge zamke“, nastavljao je on svoje uveravanje. „Po vašim papirima vidim da je čovek koji vam je prodao koncesije samo jedan od vlasnika rudnika, pa ne bi bilo zgorega utanačiti jasan odnos unutar vlasništva. Predlažem da se napravi koncern, a da taj koncern nosi francuski epitet, bez obzira na to što bi Srbi možda imali i više od 50 posto vlasništva u rudarskom basenu. I njima će se to svideti, jer je mnogo prirodnije da takva osetljiva roba ima zaleđe u jednoj ozbiljnoj državi, a ne u maloj balkanskoj kraljevini.“

On im ponudi rešenje svih problema kroz osnivanje „Francuskog društva borskih rudnika“, i tada ga vlasnici banke Mirabo konačno shvatiše ozbiljno. Nekoliko dana nakon potpisivanja ugovora ušao je u voz na čijim je vagonima pisalo Orijent ekspres. Na tabli okačenoj na spavaćim kolima, koja će biti njegov dom narednih dana, ispod imena Minhena, Beča i Pešte, napisano je i ime grada u kome ga je čekala Rahela.

DVADESET SEDMO POGLAVLJE u kojem neko dolazi na ovaj svet, a neko iz njega odlazi

Tog jutra, dok su se nad Beogradom navlačili teški oblaci boje lima, Toakim Štrajh oseti tupi bol na dva prsta ispod želuca. Činilo mu se da se zbog toga i probudio, iako nikada nije hteo da prizna da je spavao, jer je bio od onih koji su san smatrali grehom ili, u najboljem slučaju, nepotrebnim luksuzom.

Bol beše nepoznat i neobičan. Tražio je put iz stomaka gore prema grudima i dalje prema vratu i glavi. Joakim se malo uznemiri, ali, kako je bio čovek nesrazmerne radne energije, odluči da ga ignoriše. Međutim, čim se pomače sa namerom da ustane, bol se pojača. Postade oštriji. Vrati ga u krevet.

„Šta je ovo?“, prošaputa, stavivši ruku na grudi. Sat otkuca sedmi udar, pa Raheli bi čudno što joj se otac ne pojavljuje na

doručku. Kuća je bila neobična bez njegovog brundanja i zakeranja, bez klopotanja njegovih papuča, čije je zvukove imitirao mali Laci. I sad, dok se deda pita šta li se to buni u njegovome telu, Laci kutlačom udara o šerpe, stvarajući samo njemu poznatu melodiju.

A stari Štrajh, koliko god se radovao kćerkinom povratku, nije osećao onu radost koju stariji ljudi osećaju kad pred sobom imaju unuka. Joakim je bio lišen te sreće, kao i svako ko je sam sebi dovoljan. Bilo mu je teško da gleda dečaka u svoj njegovoj nesputanosti i nestašluku, a kamoli da ga čuva ili igra se sa njim. Najviše ga je nervirala Lacijeva sumanuta posvećenost proizvodnji zvukova.

Dete je u svakom predmetu videlo muzički instrument: u čašama, tanjiru, šipkama, prozorskom oknu, cevima, starom ormaru. Od svih tih stvari tražio je da progovore, da odsviraju onu notu koju je on zamislio. Tako su jutra pored Lacija počinjala simfonijom ormara i stolice za ljuljanje, etidom kašika i noževa, nokturnom na šerpama i poklopcima, a dani su završavani uspavankom koju je svirao škripavi krevet pod njim. Tek kada se odsvira poslednji ton, tek kada instrument napravljen od drveta, stakla ili ćeramide završi svoje delo, dečak je sklapao oči i tonuo u san. Tek tada u kući bi zavladao mir, onaj mir na koji je Joakim navikao i sa kojim je bio srastao toliko duboko da mu je bio preči od rođenog unuka.


I sad, dok je ležao sa sumnjom da mu se „pokvarilo srce“, slušao je klepetanje šerpi u kome je samo Laci prepoznavao najlepšu etidu.

Rahela smiri dete. Obeća mu da će mu vratiti violinu „koju mu je poklonila teta Bosa“. Joakim ostade sam u sobi da trpi bol.

Nasta tišina. Tada je prvi put osetio da mu se bliži kraj. Kao da je došlo vreme da ode na onaj svet gde ga čeka njegova Ema, čije je lice već bilo izbledelo na rubovima sećanja. Zaklopi oči i zaplovi u misli. Odatle niko nije mogao da ga izbaci.

Rahela se pope na tavan. Tražila je violinu. Sakrila ju je nakon jučerašnjeg tročasovnog koncerta kojim je dečak zabavljao stolove i stolice u dnevnoj sobi. Računala je, lakše će podneti Lacijevu svirku na violini nego na šerpama.

Vrata tavana behu odškrinuta, a sunčevi zraci polegli po platnima koja su ležala kojekuda, razbacana u skladu sa Rahelinim osećanjima.

Ona je od tavana napravila atelje. Njene slike u kuću unesoše živost. Ona je na njih gledala kao na živa bića, kao na decu ili, bolje rečeno, kućne ljubimce, koje je mazila, pazila, ali i kudila i grdila. Slike su je uglavnom slušale. Retke su one koje bi joj okrenule leđa, pružile otpor, izvrnule ruglu. Takve bi završavale izderane, precrtane, izbodene, izvađene iz rama, ali i tada bi satima plakala nad njima, tepajući im poimence.

„Gde je ta prokleta violina?“ „Tamo u uglu“, reče galeb sa slike koju je zvala Tišina. Ona se iznenadi

galebovim glasom. Bio joj je poznat. Okrenu se ka slici. Galeb je širio krila. Iza njega je prolazio brod. Cela slika se kretala ka pučini.

„Mama!“, ču Lacijevo dozivanje, ali ne skide pogled sa galeba. „Sad ću…“, odgovori detetu. „Maaamaaaa!“ „Ti nisi galeb“, reče ona galebu na slici. „Nisam“, odgovori galeb.

„Maaamaaaa!“ „Saaad ćuuu, ne budi dosadan!“ Zatim se opet obrati galebu: „Ko si ti?“ „Zar me ne prepoznaješ?“ „Ti si Smrt?!“ „Maaamaaaa!“ „Laci! Dolazi mama. Sačekaj!“, viknu ljutito, pa se okrenu ka Smrti u liku

galeba. „Maaamaaa!“ Rahela se okrenu da mu odgovori, ali Smrt je zadrža. „Pusti ga. Nećeš ga

više čuti.“ Zaista, Laci umuknu. Ili Rahela više nije mogla da ga čuje. „Ajmo sada, zajedno.“ Smrt pokaza na nebo. „Kako?“, uzbudi se Rahela

kao kad dete čini zabranjenu stvar. Galeb pokaza na onaj konopac kojim Joakim veže sanduke kada šalje robu

na zapad. Ona uze konopac. Napravi omču. „A Laci?“

Solunska 28 129

„Pusti Lacija. Doći će i on za tobom… brzo.“ Rahela vesto prebaci konopac preko noseće grede. „A tata?“

„Tata? Pa on je već krenuo gore. Čeka te.“ Joakima bol ne napusti, ali zato se on na njega naviknu, pa pomisli da se

smanjio. Međutim, trenutak kasnije, bol poput krtice uđe dublje u utrobu i prvi put mu stisnu srce. Zatim u trenu nesta. Kao da ga nikad nije ni bilo. Prođe minut-dva. On pokuša da dozove kćer, ali nije imao snage. Ruke ga izdadoše, a znoj poče da mu curi sa čela, a zatim da ga celog natapa. Poče da ga hvata panika. Za panikom se vrati onaj isti bol od malopre, ali sad od srca poče da se penje kroz grlo, do zuba. Zubi utrnuše. Jedan po jedan, a onda cela vilica. Neizdrživo! Sve ga je bolelo, tresao se u groznici, znoj je izbijao na sve strane, natapao posteljinu. Sada je tek bio siguran da je gotovo. Požele samo da mu odlazak bude dostojanstven. Želeo je da umre kao čovek, a ne kao pas. Počeo je da se moli, da mu kroz glavu prolaze slike iz tore, psalmi koje je znao napamet, glas starog rabina, njegov veličanstveni hebrejski, odzvanjanje sinagoge, pa trube jerihonske, pa bubnjevi vavilonski, jače, jače, sve jače…

U voz su ušla neka deca. Nosili su doboše, bubnjeve, činele. Neki su imali i trube. Pravili su buku koja nije primerena mestu gde se našao. Pored njega je sedeo dečak. Smejao se. Nije mu bilo jasno da li se smeje njemu ili sviračima.

„Kako ih nije sramota!“, reče Joakim više za sebe nego dečaku. „A i ti, mali. I ti si isti kao i oni.“

„Pa, ne umiru svi isto“, reče Bini, ali se postide kritike starijeg čoveka i smiri noge. Nije više cupkao.

„Hoće li im iko reći da prestanu?“ Bini slegnu ramenima. Bubnjanje posta sve jače i jače, a ritam se ubrza. Sve

je zvučalo kao neka šamanska igra. „Ovo zaista nema smisla! Nisam došao ovamo da slušam buku. Molim vas,

smirite ih!“ „Ne smem.“ „Zašto ne smete, moliću? Ne izgledate kao neko ko nema autoriteta.

Uostalom, stekao sam osećaj da ste vi ovde nekakav domaćin.“ „Ne. Ne smem! Nije moje da se mešam.“ Bubnjanje posta nesnosno. Trum-trum-trutrutrumH! Od tog zvuka vrati mu

se bol u grudima, stiskanje srca, širenje bola ka zubima, sve do temena. „Ovo je nečuveno! Ako niste u stanju da održavate red u ovom vozu,

dozvolite meni da to učinim. “Joakim ustade, ali se zatetura, noge ga izdaše, ponovo se podiže, prvo ruku, pa nogu, pokuša nešto da kaže, da vikne, da ih


izgrdi, ali nije mogao da diše. Uzdah mu je bio sve kraći i sve bolniji, ruka sve teža, a bio je siguran da je srce prestalo da kuca. I disanje presta. Pade na pod kupea. Bol nestade. Njegovo mesto zauze tišina.

Laci uđe u sobu. Deda je ležao na podu skvrčen u grču sa maramom u ustima i krvi u nosu. Bio je potpuno nag. Pored njega je ležala iskidana spavaćica. „Maaaamaaaa!“

A mama je već bila stavila omču oko vrata. Na vrhovima prstiju stajala je na starom koferu podignutom uspravno.

Samo jedan pogrešan pokret telom i kofer pada na pod, omča se zateže, a Rahela odlazi u smrt. Zaigra joj srce od uzbuđenja. Ona poče da se njiše u ritmu valcera, poslednjeg valcera. „Aleluja, aleluja“, pevala je čekajući trenutak da kofer popusti pod njenim plesom. „Aleluja, aleluja!“ Ponavljala je znajući da su te reči lozinka za kraticu kojom se ide u raj. „Aleluja, aleluja!“, i u jednom trenutku oseti da kofera više nema pod njom. Noge su joj visile, omča se zategla, grlo steglo, prvi pršljen napadnut njenom težinom, galeb uzleteo od sreće. Gotovo je. „Aleluja, aleluja!“

Ali, iznenada, zgrabiše je snažne muške ruke, kosmate. Mirisale su na pačuli. Očas posla te ruke skidoše konopac s njenoga vrata. Ona zagrli čoveka koji je skinu sa vešala. Bio je to Rišar.

DVADESET OSMO POGLAVLJE u kojem se sklapaju veliki poslovi

Vasvija nije mogla da veruje rođenim očima kada je na radnom stolu svoga muža videla nacrt predugovora za kupoprodaju ruda na kome je kao partner stajalo ime Bosiljke Janković. Udar groma manje bi je potresao!

Razgovor koji je usledio, nakon što je povišenim tonom pozvala muža da joj objasni kako je moguće da se ime te „prostakuše“ nađe na bilo kom spisu sa memorandumom njihovog preduzeća, svakako nije služio na čast porodici Krsmanović. Vasvija je u početku toliko urlala da je Aleksa očima oterao sve zaposlene napolje, zatim mu se obratila rečima koje se ne mogu sa ponosom uvrstiti u rečnik onoga ko iole drži do sebe. U jednom trenutku nastupa besa, nacrt predugovora bacila je u kamin, iz kog ga je u poslednji čas spasao Aleksa, zadobivši pritom opekotinu ispod lakta. Vasvija je dodala još koju pogrdnu reč na adresu Aleksine nove poslovne partnerke, da bi se sasvim smirila kada je Aleksa u pomoć pozvao svog novog advokata Rišara Mahoa, koji je za kratko vreme stekao poverenje Krsmanovića dok je kao predstavnik francuskog koncerna Mirabo pregovarao sa njegovim preduzećem o eksploataciji ruda, i zarad tog poverenja prešao, za priličnu svotu, u drugi tabor, a da onaj prvi o tom prelasku nije ni obavestio. Bio je zaposlen u Mirabou, a zarađivao je i kod Krsmanovića.

U stvari, Rišar nije bio previše simpatičan Aleksi, ali jeste Vasviji. Ona je u njemu videla onu daleku, nedostižnu francusku aristokratiju koju je zamišljala čitajući francuske ljubavne romane. Njegov pariški akcent plenio je sve provincijsko u njenoj duši, ne ostavljajući mogućnost ni za kakvu sumnju kada je sud o Rišaru u pitanju. Čak i njegov nimalo moralni brak s „onom ludom slikarkom“, a o njima je beogradska čaršija ispredala priče koje ni najmaštovitiji pisac ne bi bio u stanju da sklepa, nije bacio ni tračak sene na advokatov lik i delo.

Polako i razložno, Rišar objasni Vasviji detaljan plan nove strategije u skladu sa neugodnim okolnostima koje ih očekuju, a čiju je sigurnost potvrdio austrijski „veleposlanik“. Gospođa Janković u ovome poslu nije ništa više do neophodan… „la pont“! Na upotrebu ove reči Vasvija odbaci sve sumnje u neophodnost ovakve akcije, pa više uživajući u Rišarovom glasu a manje


razumevajući njegove reči, položi oružje, sede za sto, i mirno, kao da se čitav skandal nije ni dogodio, upita Francuza kako mu je u Beogradu.

A u Beogradu Rišar je mogao na sve da se navikne. I na svet oko sebe, na ljude i njihove strasti, i na čudne, naopake običaje, na navike toliko daleke svetu u kojem se rodio i odrastao, na poseban pogled na život toliko različit od njegovog pariškog, čak i na veru i crkvu njihovu, lišenu svakog reda i potčinjenosti, u kojoj nema popa, đakona ili monaha koji ne bi sam sebi da bude papa. Sve je to njegovoj širokoj duši bilo jasno i dokučivo i, na kraju krajeva, primamljivo u svome šarmu, pa ga ništa od toga nije dalo pomesti, a i ono što ga je zbunjivalo lako je prihvatao i još lakše primao zdravo za gotovo.

Jedino što mu u Srbiji nije bilo jasno, što ga je čudilo i zbunjivalo, bilo je vreme. Činilo mu se da pokatkad ide prebrzo, tutnji poput zahuktalog voza, da su u dva-tri dana u stvari smeštene godine, ponekad i decenije, a opet, ponekad mu se činilo da je vreme stalo, da se ne miče poput ustajale bare, da se stopilo s ovdašnjom lenštinom, leglo na sunce poput pijanca i čeka da ga neko pogura, mune, pa da iznova krene. Prolazili su meseci, a njemu je izgledalo da nije prošao ni jedan jedini dan. A onda, ponovo, kada to najmanje očekuje, vreme krene da žuri, trči, leti, toliko brzo da nije bio u stanju da broji dane.

Ta jurnjava, u koju je vreme u Srbiji znalo da uđe, najviše Se ogledala u deci. Ona su odrastala prebrzo, poput jednogodišnje biljke. Momčila se i udavala, praktično iz kolevke, a nakon roditeljstva letela su u smrt. Punila su ulice onako kako se puni košara grožđa za bogate berbe. I njegov Laci, ali i deca oko njega, rasli su velikom, zastrašujućom brzinom. Činilo mu se da se sina još nije nagledao kao deteta, a već je video kako njegovo lice dobija obrise momka, a glas mu postaje sonoran i dubok.

Jednom se osmelio da pita Rahelu šta se to s vremenom u Srbiji dešava. Zašto je toliko različito od vremena u Parizu, zašto žuri, pa zatim stane kao da i ne teče, već spava. Rahela ga je tada pozvala na tavan. Tamo beše razapeto platno. Na njemu prikazan vodopad, ali ne običan vodopad, kakav je Rišar imao prilike da vidi na rekama alpskim, već vodopad napravljen od zidnoga sata, na kome su se brojevi prosuli po platnu u neredu i žurbi, teško dokučivi i nerazumljivi. Slika se zvala Vreme. Rišar stade pred slikom i zaplaka.

„Ne znam. Da budem iskren… za Rahelin posao je Pariz mnogo bolja sredina, ali ona je srećna ovde…“, odgovori Vasviji lakonski.

„Vidite“, gospodin Krsmanović poče Bosiljki da obrazlaže svoj predlog novoga posla. „Dolaze teška vremena, i ne vidi im se kraja.“ Pred njim je stajala čaša sa viskijem, pred njom kafa.

Solunska 28 133

Na Bosi se videlo da je počastvovana njegovim pozivom, ali se nije dala smesti. Još juče, kada joj je poštar udelio pozivnicu na razgovor u prvi popodnevni sat, kako je krasnopisom pisalo na mirišljavom papiru, uhvati je neki poseban nemir koji se javlja među onima što osećaju da se približavaju važni događaji. Gledala je Aleksu sa divljenjem i zahvalnošću. Nije je zbunilo ni prisustvo francuskog advokata, oko kojeg su kolale oprečne priče, a koji je povremeno prekidao razgovor upadicama na jeziku koji nije poznavala.

„Jasno vam je da je Srbija u priličnome ćorsokaku s ovom novom uredbom ćesara o zabrani uvoza robe iz naše zemlje. Niko nije očekivao ovako restriktivne mere Austrije. To je, praktično, pravi mali carinski rat!“ Bosa htede nešto da kaže, ali je Aleksa prekinu.

„Znam, znam, ne misle oni ništa dobro nama, što je i normalno, jer na ovom svetu niko nikome ne želi dobro, pa ni Austrija Srbiji, ali to je velika imperija, moćna i snažna država koja je kupovala našu robu i plaćala uredno i redovno.“

On otpi gutljaj, a zatim kažiprstom pređe preko vrha čaše. Zasijaše prstenovi na ruci. On se uspravi kao kobra pred napad, pa otvori onaj deo priče čiji je zadatak bio da sagovorniku da do znanja s kim ima čast da razgovara.

„Znate, gospođo Janković, ja sam ozbiljan čovek. Moji poslovi sa tom zemljom su brojni. Od trgovine marvom, drvetom, tekstilom, kožom, mlečnim prerađevinama, žitaricama, voćem, do onoga meni najunosnijeg, rudama.“

Ni Bosa nije mogla da ostane imuna na ovaj impozantan spisak koji joj je Aleksa izdeklamovao kao neku pesmicu.

„Sve to mi je sada zabranjeno. Ali ja verujem našoj vladi. Verujem da će predsednik vlade naći neko rešenje za sve nas kojima je ne samo posao već i egzistencija ovim aktom ćesara ugrožena. Evo, već se priča kako se osvajaju nove zemlje, nova tržišta, kako postoji mogućnost da naše meso ide u Englesku, Francusku, pa i u Rusiju. Međutim, neke stvari jednostavno ne mogu da čekaju. Niko vas ne pita da li imate vremena da oberete vinograd kada za to dođe vreme, zar ne?“

Bosa je osećala da iza ovoga trenutka dolazi ono zbog čega se ceo ovaj razgovor i poveo. On se još više uozbilji i nagnu ka njoj, toliko da joj bi neugodno.

„Moje rude su stale na granici. Osam velikih vagona gvožđa i šest vagona čistog bakra! Morao sam da ih vratim nazad u Bor. Preduzeće koje ih otkupljuje boji se problema sa vlastima. S njima radim već petu godinu. Jednostavno, ljudi se boje. To je negde oko tri i po miliona kruna. Ukupno. .. bruto. Ne dobit.“


Ova brojka uznemiri Bosu. Ona uzdrhta kao prut na vetru. Aleksa to oseti. Osećao je na kilometre one koje uzbuđuju brojevi.

„Razgovarao sam sa svojim advokatom u Zemunu kako da to da rešimo. Pronašao je put. Potrebno nam je preduzeće u Austriji koje bi bilo spremno da otkupi bakar od mog u Turskoj, i odmah istu tu robu preproda mome starome klijentu.“

Bosa ga gleda. „Ja sam austrijska državljanka?“ „Tačno“, reče Aleksa fasciniran brzinom kojom je Bosa shvatila suštinu

predloga. „A taj vaš klijent, Austrijanac, zašto on ne može da uveze nešto od te vaše

firme u Turskoj?“ „Sultanovim hatišerifom od pre dve godine njemu i jednom engleskom

preduzeću uskraćena je svaka pogodnost u trgovini sa turskim preduzećima. Da budem precizniji, zabranjena im je trgovina.“

Bosa ga upitno pogleda. „Ne znam zašto… niti pitam, niti je to moj posao. Da on to može, ne bi

došao do vas.“ „Znači, moja firma u Austriji?“, reče Bosa. „Tako je.“ „Sve troškove snosim, naravno, ja. Sve vas spremno čeka u Zemunu. Sa

vama će ići i Rišar. A onda vagoni polaze iz Bora, ulaze u Austriju, vi ih otkupljujete fiktivno, ali isti dan ih prodajete firmi moga staroga partnera. I on vas čeka tamo. Skladno kao u nekoj poemi, zar ne?“

Ona podignu pogled. Prostreli Aleksu očima čekajući ono što je najviše interesuje.

„Za to dobijate sedam posto.“ Bosa podignu obrve. „Sedam i po posto“, reče Aleksa razumevši Bosin pogled. Ali Bosa ga je i

dalje gledala. „Osam“, reče i pruži ruku. Bosa mu uzvrati. Rukovaše se. Rišar svima nasu

viski. Zveket čaša otvorio je novo poglavlje u njihovim životima.

DVADESET DEVETO POGLAVLJE u kojem se odlazi u Zemun

Sve vreme, dok je uz Rišarovu pomoć u Zemunu obavljala neophodne formalnosti za otvaranje preduzeća, u Bosinoj glavi je odzvanjalo Životino pitanje: „Bosiljka, da li to nama treba?“

„Treba, naravno da nam treba. Ovaj svet je surov. Nema milosti prema onome ko svoju šansu propusti.“

Na njegovu opasku da „nema 'leba bez motike“, ona se nasmeja, rekavši mu da je budala kao i svi koji misle kao on.

„Pa vidiš li svet oko sebe, dragi Života? Zar ne vidiš da 'leba ima samo onaj koji se motike nikada nije hvatao! Baš taj koji se motike nikada nije hvatao prodao je tu laž i tebi i onima koji misle kao ti… Ti se drži motike, a ja ću brojati pare!“ Ona se uozbilji, a na licu joj zaigra levo oko. „Sada je trenutak da se odvojimo od te motike. Zar ne vidiš da nam sam bog daje šansu. Neću posle da se kajem!“

Života je ćutao. Osetio je da mu ženu polako osvaja strast za parama, da je one sve više i više privlače k sebi kao što ulična svetiljka privlači leptire, ali je osetio i da će se sve to na kraju loše završiti, kao što loše završe i leptiri sprživši se na svetiljci što ih je privukla svojim sjajem. Međutim, nije znao kako to da kaže. Zato je ćutao. A nju je na pomisao da može da postane bogata uhvatilo nejasno, nikad nedoživljeno uzbuđenje, slično onome koje imaju žene snivajući najdelikatnije snove.

Po dolasku u Zemun, usledio je odlazak u restoran Zlatni grozd, gde su se sastali sa predstavnikom firme Kupfer i Ajzen, gospodinom Ribičem.

Ribič je bio rodom iz Beljaka, udovac, tako se barem predstavio, plavih, setnih očiju, iz kojih je izbijao šarm karakterističan za ljude velikog životnog iskustva. Bosa je osetila njegov pogled kada god bi se zaustavio na njenom licu, ali taj pogled ne beše pogled prostački i bestidan, već pogled pun poštovanja i uvažavanja. Bio je to pogled džentlmena. To joj se dopalo.

Ipak, kada bi im se oči susrele, nju bi obuzimala nelagoda, koja je dolazila iz nesigurnosti onoga ko nema velikog iskustva s igrama s one strane morala. Ali, niti je Ribič davao ikakve signale da će se među njima dogoditi nešto


skaredno, niti je te signale Bosa prizivala. Zato joj i beše čudno što joj je takva jedna mogućnost uopšte na um pala.

Ribič je pažljivo slušao sagovornika i, činilo se, u svakoj rečenici nalazio puno razumevanje. To razumevanje naglašavao je klimajući glavom. To je činio što zbog poštovanja prema onome sa kim deli razgovor, što zbog provere značenja reči, jer se u njemu, kao i u svakom poslovnom čoveku velikih ambicija, sudarao nemački sa srpskim, slovenački sa francuskim, engleski sa ruskim.

Rišar je bio u grču. Kako mu je Krsmanović ukazao puno poverenje u sklapanju posla sa moćnom austrijskom korporacijom, a partner mu je bila žena neiskusna i nevična poslu, bilo ga je strah da pregovori ne krenu u pogrešnom smeru, da nešto ne zabrlja ili da se Ribič ne okoristi neiskustvom koje je, istini za volju, osim Bose krasilo i njega. Bilo mu je čudno što ovako jedan veliki poduhvat ne ugovara vlasnik lično, ali bio je ponosan što je on dobio odrešene ruke u sklapanju posla milione vrednog.

On odluči da preuzme inicijativu. Kada se ručak priveo kraju, i kada je konobar sa stola odneo još jednu ispražnjenu flašu traminca, Rišar se učtivo okrenu ka Bosi i zamoli je da napusti sto. U maniru velikih džentlmena, on ustade i isprati je do kočija u kojima ih je čekao ađutant njihovog domaćina, sa svojom suprugom, spreman da dragoj gošći iz Beograda pokaže sve lepote Zemuna.

Pregovori krenuše prilično lako, od uopštenih stvari prema konkretnim, ali se u jednom trenutku zaustaviše, ne zbog međusobnog nerazumevanja, već zbog prirodne potrebe gospodina Ribiča da olakša svoje telo nakon toliko popijenog vina. On ustade od stola, ali neoprezno ostavi ispred sebe sve svoje papire, koji u svome srcu otkriše telegram što je Ribiču stigao neposredno pred sam sastanak. Rišar ga je gledao skoro minut i na kraju ne izdrža. Okrenu se oko sebe proverivši da li ga neko posmatra, izvuče telegram i pročita ga.

„Ribiču ne ide dobro sa metalom na tržištu stop Cena će pasti dramatično stop Obećano ispuniti za ostale isporuke insistirati da se cena smanji stop Donesi slanine stop“

Rišar vesto vrati telegram među Ribičeve papire. Na licu mu se pojavi sena. Uze cigaru. Povuče dim, a iz pravca nužnika dolazio je Ribič.

Njih dvojica privedoše dogovor kraju. Neke stvari ostadoše da lebde u vazduhu.

Sat kasnije Bosa i Rišar stigoše do pristaništa pre nego što je poslednja lađa za taj dan krenula na drugu obalu. Rišar prvi siđe sa karuca i pruži Bosi ruku da joj pomogne pri silasku. Pored njega se, međutim, pojavi Ribič i uz

Solunska 28 137

dostojanstveno držanje visokog službenika pokloni se Rišaru. „Neka, molim vas, ja ću.“

On pruži Bosi ruku, a ova mu uzvrati. Ona u ruci oseti komadić papira. Diskretno ga sakri u rukavu.

Kasnije, nakon što se sa Rišarom pozdravila pred kućom u Solunskoj ulici, Bosa otvori ceduljicu koju joj u ruke tutnu Ribič. Na njoj je pisalo:

„Čekam vas željno na istome mestu u sledeći ponedeljak. Tačno u podne. Vrlo je važno. S poštovanjem, Ribič“

TRIDESETO POGLAVLJE u kojem se Dunav krije na unutrašnjoj strani očnog kapka

Rahela je znala da se spusti do obale i da se okrene prema zapadu kao neko ko više voli krajeve nego početke. U daljini Dunav je uzimao od neba. Bio je miran i mudar. U sebi je krio ogromnu snagu kao kakva tiha uvertira u kojoj stotine violina svira tiho, tiho, najtiše, samo jedan ton, čekajući maestrov znak da se taj napeti mir pretvori u kanonadu topova. Sela bi na kamen, dok bi se iznad reke dizala tanana izmaglica, tanka kao paukova mreža. Pred njenim očima ona bi pravila razne figure, oblike, čak i grimase, zabavljajući one koji su kadri da u njoj vide živo biće. A Rahela je to bila. Sunce je propadalo sve brže i brže iznad zidova Gardoša, menjajući boju iz žute u crvenu, pa bi i nebo i Dunav dobili boju ranih višanja. Rahela bi zatvorila oči pa bi celu tu sliku iscrtavala na unutrašnjoj strani kapka. Nosila bi je tako skrivenu od ljudi do kuće, i tek kada bi pao mrak, ona bi vadila platna i boje i slikala po sećanju, onako kako je ona videla tajanstvenu igru koju igraju Dunav, nebo i izmaglica.

Jednog popodneva, u trenutku kada je sunce zamicalo za zidine, iz reke izbi izmaglica i sve poče da gori u nekom prigušenom plamenu, koji nije jak i silan kao što je plamen koji guta kuće, ali nije ni slab da ga ljudsko oko ne vidi. I usred tog plamena, kao da izranja iz reke, pojavljuje se alas koji tera čamac uzvodno. Ta slika vrati je u mladost.

Reka, mirna i trpeljiva, pušta ribara da je seče popola. Ovaj se u Rahelinim očima pretvara u živi plamen, boja jačih i bujnijih od onih kojim je zalazeće sunce bojilo Dunav. Plamen se pokreće kao u nekim davno zaboravljenim bajkama i počinje da vitla oko sebe iznenađenu reku. Rahela prestaje da diše. Ona sklopi oči ne bi li sačuvala sliku s unutrašnje strane kapaka, ali ne izdrža, pa oči ponovo otvori sa strahom da ne propusti još veću senzaciju. I bi u pravu. Alas pretvoren u vatru približavao se obali. Oko čamca čiji se pramac digao iznad površine vode skakale su krilate ribe. Imale su neke čudne, skoro pa ljudske glave, kliktale su, ali ne vedro i veselo, već zlokobno, sluteći neku nesreću. Nosile su u sebi bes. Lizao ih je plamen. Čamac otvori usta i onako pržene ribe stade gutati halapljivo i brzo, gušeći se i bljujući oko sebe ostatke kostiju i repova. Sve je prštalo od boja i neukusa, sve je bilo nametljivo, neurotično, histerično. Tad Rahela sklopi oči. Ne dade da ta slika istrči napolje.

Solunska 28 139

Te noći naslikala je Vatru nad Dunavom, sa svim detaljima koji su joj ostali na unutrašnjoj strani očnog kapka. Slika je bila potpuno drugačija od svih koje je slikala pre nje. Da je kojim slučajem sliku naslikala tridesetak godina kasnije, Rahelu bi nazvali nadrealistom.

Ujutro je izašla pred kuću. Dan je bio mokar i smrdljiv. Siđe do Dunava i ugleda onog istog alasa kojeg je te noći slikala. Bio je to Života. Ona mu priđe stidljivo, kao monahinja, i reče mu da ga je noćas slikala. Životi beše nezgodno. Znao je da je svet oko njega sve luđi i luđi, ali nije mogao ni da pretpostavi da će on biti taj koji će završiti na platnu. Zahvalio se. Mislio je da to tako treba.

Ona ga je samo posmatrala, a to ga uznemiri. Jedva je čekao da Rahela ode. Odvezivao je čamac i molio boga da ova žena nestane. Ali ona nije dizala pogled s njega. Konopac mu se zapetlja. Retko kad mu se to događalo. Jednom ili dva puta u životu. Dok je pokušavao da ga otpetlja, mislio je o tome kako je to loš znak.

„Ne valja ovo ništa… kako mi se samo zapetlja, majku mu. Ne valja ovo ništa.“

Rahela je stajala i gledala ga kako se savija preko čamca, kako mu se ruke pletu oko mreže, tako da se u jednom trenutku nije znalo šta je mreža a šta ruka, kako iz njih izbijaju žile, jake muške žile, sve u maljama, kao koren hrasta opasan mahovinom.

A on se tek tad spetlja, pa mu iz ruku ispade savijač za mrežu. Uzdahnu kao da traži predah u igri kojoj nije bio vičan.

A ona se ne pomače. Ni treptaj oka. Samo je upijala njegovo telo i njegove pokrete. Iz tih mišića, satkanih od surovoga rada i preživljavanja, izbijala je neka radost. Tu radost je prepoznala na Aureliovoj slici Kristova raspeća, na kojoj je veliki majstor lukavo prošvercovao ideju da i najcrnji dan krije u sebi sreću.

Okrenuo se ka ženi, pogleda oborenog kao pred nekom ikonom. „Šta hoćeš, dete?“ „Da te slikam.“ Nije mogao da je odbije. Znao je da je to najgore što je moglo da mu se

dogodi. Sada će danima boraviti s njom, gledati je, pozirati joj, a znao je da je sve to zabranjeno, bogohuljenje, nešto od čega bi trebalo pobeći.

Ona nije marila. Jutrom je dolazila vesela na čamac, plovila s njim Dunavom, pratila ga sve vreme i gledala, gledala, gledala, a noću bi u svome uglu stavljala to što je zapamtila na platno.

Vodila je Lacija sa sobom. Detetu se svidela vožnja čamcem. Nagnuo bi se na pramac pa bi odozgo gledao kako barka seče zelenu reku. Gledao bi ribe, virove, talase. Talasi su uvek pevali neku pesmu. Nekad je bila tužna, nekad


vesela. Kasnije kad odraste, sećaće se ovih vožnji kao nečega najlepšeg u životu.

Života bi veslao snažno i odlučno. Grabio bi Dunavom kao sankama po ledu. Na pola reke više se nije čuo žamor varoši. Nestao bi zajedno sa ljudskim figurama ostavljenim na obali. Rahela je posmatrala svet okolo, snagu reke i prkos alasa kako se nadmeću, takmiče u žustrini i moći. Na trenutak joj se činilo da alas nema šanse da ukroti reku, a na trenutak kako reka žilavom alasu ne može ništa. Plovili bi tako skoro do popodneva, pa bi se vratili kući. Čim bi pao mrak, ona bi razvijala platna i stala da slika po sećanju, alasa, Dunav, ribe, izmaglicu, svoga sina…

Skoro da se svake noći rađalo novo platno. Snažna inspiracija držala ju je napetom. Slikala je kao da je primorana nekom nadnaravnom silom. Mešala je boje, dolazila do nijansi lako, pokretima je davala život belome platnu. One su se redale na onome istom tavanu na kojem je stavila konopac oko vrata.

TRIDESET PRVO POGLAVLJE koje je posvećeno još jednom odlasku u Zemun

Bosa je Ribičevu cedulju držala u svojoj tašnici od krokodilske kože, davni poklon od Vasvije. Slutila je ona za šta su te reči bile poziv.

„Sigurno ne za posao“, hvatao ju je nemir misleći na to. „Da mu treba za posao, drugačije bi nastupio. Otvoreno, takva i takva stvar… a ne ovako kvarno, ispod ruke.“

Ona odluči da odbije poziv, da se uopšte ne javi, da ignoriše to što joj je Ribič stavio u ruku. Tako će ga smiriti, a neće ga uvrediti, staviće mu do znanja da ona ne komunicira ni sa kim na taj način.

„Šta ja imam s tim? Nisam te fele. Pa sve i da nije poziv na… ono… nije lepo da Krsmanovićima činim nešto iza leđa. Ljudi su me primili, dali mi da na pravdi boga zaradim, a ja sad da im uzvratim prevarom…“

Međutim, ona cedulju ne baci. Činilo joj se da će, ako to uradi, propustiti nešto važno u životu, a ona je naučila da se prilike ne propuštaju.

Kako su dani tekli, tako ju je cedulja dozivala k sebi. Kada god bi uzela tašnu u ruku, osećala je nemir. Ta mala, urotničkim krasnopisom pisana cedulja, bila je uzbudljiv i neodoljiv poziv za nov život, nov život neke nepoznate ličnosti koja nema nikakve veze s njom, ali koja se trenutno nalazi u njenom telu i njenoj duši. Taj poziv, mislila je, u skladu je sa životom s parama. Jedno vuče drugo. Opasno je, ali lepo.

„Bosiljka“, govorila je sebi posmatrajući dan kako uzmiče pred nastupom zvezda, „ako hoćeš da uđeš u taj svet, svet bogatih, moćnih, srećnih, moraš da im se prilagodiš, da usvojiš njihove manire, njihova uverenja, svetonazor koji je sigurno širi i drugačiji od tvog i u kome je poziv gospodina Ribiča nešto najnormalnije. Ili nemoj! Pa ostani zatucana u svojoj glavi, vezana za muža i dete, za posao ugostitelja, a u snovima zamišljaj šta si sve to propustila. Ako hoćeš novac, a hoćeš ga, ovakvo ponašanje je deo tog sveta. I tačka.“

Onda bi vadila cedulju. Čitala ju je kao neko pismo koje dolazi iz lepšeg i srećnijeg carstva.

Istina, ponekad bi osetila ugriz greha, ali taj greh bi, s novim pogledom na krasna Ribičeva slova, gubio svu svoju gorčinu i postajao sve slađi i slađi. Da nije tako sladak, ne bi se zvao greh.


Bosa nije gajila obzire prema društvenim normama. Pljuje ona na sve što bi ljudi mogli da kažu. Ona je svog Životu i volela i mrzela u isto vreme. Sažaljevala ga je zato što je bio tako krut prema svetu oko sebe, ali mu se i divila zato što je u sebi krio neki poseban oblik slobode do kog ona nije mogla da dosegne.

„Zbog čega da imam obzira prema tom čoveku? Nas je slučajnost spojila. Nigde ne piše da moram da budem Penelopa“, kuražila je sebe. „Pa zar on nije imao ceo jedan život pre mene? Kladim se da ne zna koliko je sukanja podigao dok nije naišao na mene. Da li je to pravedno? Da žena nema nikoga osim muža, a muž ima pravo na svakojake avanture? I da li je pravedno da muškarac koji menja žene kao cipele ima reputaciju ljubavnika, a žena koja promeni muškarca postaje kurva? I šta je tu sad čudno? Ja sam bogata, biću još bogatija, bogatija nego iko moj pre mene, a bogatstvo podrazumeva i promene ponašanja. Ovo je društvo licemerno, bolesno od lažnog morala. Kada zaradim novac, moći ću da spavam sa pola Beograda, a ima da me cene kao devicu. Sve to pare mogu da urede.“

U ponedeljak ujutro nestala je svaka dilema. Krenula je u Zemun. Bosa je iznenadila samu sebe sa kakvom se lakoćom našla sa Ribičem u

krevetu iznajmljene sobe u konaku iznad Zlatnoga grozda. Bez ijedne izgovorene reči, kao da im nije prvi put, oni su, posle lađe, pristaništa, ulice, sporednog ulaza, stepenica, hodnika, vrata, sobe, ušli u krevet! Sve oko nje mirisalo je na greh i to je ono što je Bosi bilo najprivlačnije. Skidali su jedno drugo kao da vreme curi, ističe.

Teško da je neka soba u konaku iznad Zlatnoga grozda videla, a videla je mnogo toga, toliko požude na jednome mestu. Šta bi sve plafon, zidovi i pod u takvim sobama mogli da ispričaju samo da umeju i da smeju da govore.

Plafon je video dva tela uvijena jedno u drugo kako se prepliću međ' sobom kao štapovi trske. Video je i kako se posteljina pod njima mreška kao površina reke pod udarima košave. Levi zid je osetio na sebi perjani jastuk, svedok desetina ovakvih rituala, koji je izgužvan Bosinim stiskom brzo pao na pod, a pod je osetio bose tabane muškarca i žene kako međ' sobom plešu neki nepoznat ples. Desni zid osetio je njen vreli dah i njegove dlanove, kojima se potpomagao u igri što se u ovoj sobi igrala svakodnevno, a cela soba stajala je mirno slušajući himnu strasti.

Posle, dok su ručali, Ribič nije skidao pogled sa Bose. Ona je jela s apetitom, ubijajući u sebi svaki pokušaj buđenja osećanja krivice. Ribič je uopšte nije zanimao.

Dok je komade dimljenog šarana posipala prelivom od ulja i beloga luka, povremeno bi podizala pogled ka Slovencu, koji je izgledao kao dete koje je

Solunska 28 143

dobilo najdražu igračku. Zaljubljenost je vladala njegovim očima. Bilo ga je smešno gledati.

Iznenada Ribič progovori. Glas mu više nije bio cvrkutav i zaljubljen, već ozbiljan i poslovan.

„Slušajte, vi ste žena koja razume svet.“ Bosa se iznenadi promenom, pa se brzo vrati u realnost. „Onaj vaš kompanjon, Francuz, prilično je alav, ali i naivan čovek. Uveren

je da će cene ruda padati u narednom periodu. Ja sam mu obećao da će prva isporuka biti otkupljena po ranije dogovorenoj ceni, ali da će za sledeće isporuke cene morati da budu korigovane. Naniže, naravno.“

On na salveti napisa procenat za koji bi trebalo da se smanji cena. „Vi ćete njihovom koncernu ponuditi sledeći dogovor. Daćete svu svoju

zaradu od prvog kontingenta za određeni procenat učešća u dobiti. Idite na još petnaest procenata. Oni će to oberučke prihvatiti, jer su uvereni da će cena ruda padati. Zatim ćete čekati sledeću isporuku. Kupovaćete od njih za ovu cenu.“

On ponovo napisa broj na salveti. „A mi ćemo to otkupljivati za ovoliko.“ On napisa mnogo veći iznos. „Sva razlika biće vaša!“ „Kako znate da oni tako misle?“ „Znao sam da je Francuz jedan od onih koji čeprka po tuđim stvarima.

Ostavio sam mu na uvid lažni telegram. Toliko je alav da nije mogao da izdrži“, nasmeja se od srca. Bosa stavi

svoju ruku na njegovu. Ponovo pogleda na salvetu sa brojevima. Strese se od uzbuđenja. Nije bila sklona prevari, ali ljudi oko nje, naročito pokvareni Francuz, bahati Krsmanović i ona njegova rospija, nisu zaslužili ništa drugo do da ih napravi budalama.

Razlika u zaradi bila je drastična! Uze čašu vina i kucnu se sa Ribičem. Njegovo lice ponovo dobi izraz

zaljubljenog dečaka. „A vi?“, upita ga Bosa. „Šta vi time dobijate?“ „Dobijam priliku da vas češće viđam.“

TRIDESET DRUGO POGLAVLJE u kojem se uglavnom govori o ozbiljnom poslu

„Ja u to ne verujem“, reče Vasvija, bacajući pogled malo na muža a malo na Rišara i nadajući se da će barem jedan od njih razumeti razloge njenog nepoverenja. Nju je, ipak, najviše nervirala muževljeva ravnodušnost prema poslu koji bi im sigurno udvostručio zaradu na godišnjem nivou. I zaista, Aleksa je pre izgledao kao neko kome je više stalo da se ovaj mučan i težak razgovor završi nego da se pronađe skrivena namera u Bosinom predlogu da svoju celokupnu zaradu zameni za dvadeset pet odsto učešća u sledećim prodajama rude. Rišar prekinu kratku tišinu.

„U šta ne verujete? U to da ona hoće da nam da svoju sadašnju zaradu za nešto što ni mi sami ne znamo da li će se dogoditi, ili u to da će cena ruda na svetskom tržištu sigurno pasti?“

„Ni u jedno ni u drugo. Ona je samo lukava primitivka koja se ušunjala u visoko društvo zahvaljujući mojoj dobroti, a tržište ruda u vremenima u kojima se sve vojske sveta naoružavaju ne može da padne ni za paru!“

„Madam, nema sumnje da ste u pravu za Bosiljku, ali za cene ruda nisam siguran. Kolika god da je potražnja, ponuda se povećala najnovijom eksploatacijom afričkih ruda. Bojim se da Kupfer i Ajzen imaju rezervnu opciju i da im je ovo način da nas ucenjuju.“

Vasvija se okrenu prema Francuzu kao prema nekome ko je upravo dolio još ulja na vatru. Podatak da se rude iz Afrike dovoze u Evropu nije joj bio nepoznat, ali sa tim kolonijama nikada niste bili sigurni da li će i koja količina stići na gladno evropsko tržište. Isto tako, velike zemlje krile su podatke o tome, što je mešetarima kakvi su Austrijanci davalo mnogo prostora za razne špekulacije. A Ribič je bio klasičan primer špekulanta. Ona pogleda u muža i skoro podviknu.

„Aleksa! Izjasni se! Sediš tu i bleneš u mene kao da se ne radi o tvome novcu!“

Aleksa se trgnu kao iz sna. Bilo mu je loše. Nije bio čovek od konflikta, vesto ga je izbegavao, pa mu je nekada bilo lakše i da nešto malo izgubi nego da ulazi u bespotrebne rasprave sa konkurentima zarad profita koji nije vredan njegovih živaca. Taj Aleksin rezon je Vasviju dovodio do ludila. „Manje

Solunska 28 145

će te boleti glava ako se sad pomučiš nego kad stvar eksplodira!“, govorila mu je.

„Znam ja da tebi ništa nije važno, ali kako ne pomisliš da nije pošteno prema precima koji ti ostaviše toliko bogatstvo da se ne potrudiš malo! Ti bi proćerdao sve ovo bogatstvo da mene nema.“

„A zašto ne proverimo kod vaših Francuza? Oni bi morali da imaju više informacija.“

„Bojim se, gospodine Krsmanoviću, da bi to bio pogrešan potez. Koncern banaka je već jednom nogom u drugom poslu sa rudama, tako da bi naše pitanje izazvalo dodatnu sumnju. Ne garantujem da u tom slučaju ne bi potpuno izašli iz posla.“

Aleksa zapali cigaretu. Vasvija otera rukom dim od sebe. „Dakle, idemo na sreću.“ „Otprilike tako“, dodade Rišar. Ali se Vasvija ne dade smesti. „A ko je nju mogao da savetuje na takav potez?“ „Jedino taj Slovenac“, Aleksa se uključi u razgovor, ne toliko da bi rekao

nešto pametno, koliko da pokaže svojoj ženi da mu je, ipak, stalo do firme i profita. Vasvija ga pogleda začuđeno. Iznenadi je Aleksina preciznost u zaključivanju. On se zadovoljno uvali u fotelju. Varka mu je uspela. Više nije bio neposlušno derište, već promućurni biznismen.

„A zašto?“ „Šta zašto?“ „Zašto bi on nju savetovao? Zato što će cena rasti? Ona će zaraditi novac

od sledećih isporuka, podeliti sa njim dobit?“ „Nisam siguran, madam“, reče hladno Rišar. „Mislim da gospodin Ribič sa

našom klijentkinjom ima sasvim druge planove koji nemaju veze sa novcem.“ Vasvija ga pogleda izbuljenim očima, pa prasnu u smeh. „Ha-ha-ha. Ma, hajte, molim vas. Na koje planove to mislite? Pa nećete

valjda da mi kažete da je gospodin Ribič pao na onu nakazu od žene.“ Ovo poslednje izlete iz Vasvijinih usta neoprezno ali iskreno, te se ona

ujede za jezik. Nije volela da pokazuje osećanja pred strancima. Stavi ruku preko usta u znak izvinjenja.

„Svako ima svoj ukus“, reče Rišar, džentlmenski ignorišući ispad gospođe Krsmanović. Ona pogleda u Francuza sa dodatnim čuđenjem.

„Ovo nije stvar ukusa. Ovo je pitanje estetike.“ Aleksa ustade iz fotelje ne bi li prekinuo pogrešan tok razgovora. „Rišar hoće da kaže da će Bosa, kupovinom još petnaest posto akcija, biti

sigurno vezana za taj posao, što će Ribiču omogućiti da je viđa češće i bez


izuzetaka. Njena vezanost za prodaju ruda biće zagarantovana. Ovako, ona je samo protočna cev, koja se kad-tad može zameniti drugom. Da li sam u pravu, gospodine Maho?“

„Apsolutno. To je njegov cilj. Ne verujem da joj je rekao šta piše u telegramu koji je dobio iz direkcije. On će biti zadovoljan naredne dve godine, a ona će se malo sekirati, ali neće proći tako loše.“

Vasviji beše milo kada ču Rišarovu pretpostavku da će se Bosa malo nasekirati. Nekada je čoveku dovoljno da čuje pretpostavku o nečijoj nesreći, pa da time smiri svoju sujetu.

„Dakle, pristajemo!“, reče Aleksa, više kao konstataciju nego kao pitanje. Rišar ustade želeći da zatvori sastanak zaključkom da se Bosi izađe u susret, ali Vasviju ponovo savlada sumnja.

„Stanite, pametnjakovići. Vaše pretpostavke nisu dovoljne za ovako važan zaključak. Nema čoveka koji me može uveriti da će cena ruda padati. Pa nema sile na svetu koja se ne naoružava, nema sile na svetu koja ne pravi topove, puške, automobile, vozove, mostove… budite realni! Ništa u ovome trenutku ne može da zameni železo, nikl, bakar, a mi to sve posedujemo. Pogledajte oko sebe. Drvo izumire, uskoro će se i bašte praviti od metala! Nemojte da ste naivni! Ima tu neka igra iza te ponude!“

Na vrata izbi posilni. Bio je prilično uzrujan. Na njemu se videlo da je nešto hitno.

„Oprostite! Gospođa insistira da uđe, ja sam joj rekao da ste na važnom sastanku… da nema smisla da ga prekidamo… ona je uporna… moje vaspitanje mi nalaže da ne upotrebljavam silu… ipak je dama…“

„Smirite se… recite šta je.“ „Gospođa Janković… kaže da je hitno…“ Iza njega je stajala Bosa. Izgledala je uzrujano. „Pustite je“, reče Aleksa. Bosa uđe. Stade pred veliki drveni sto kao kad glumac staje na pozornicu. „Izvolite, sedite“, Aleksa ustade i ponudi joj stolicu. Bosa odmahnu rukom. „Ne, gospodo, ne… hvala. Ja sam došla, znam da nije poslovno, ni pošteno,

ali ja sam se preračunala! Meni je novac preko potreban. Ja ne mogu da čekam toliko dugo… jednostavno sam se preračunala. Ja bih da povučem svoju ponudu. Odustajem od plaćanja dodatnih petnaest procenata, želim svoj deo odmah, ako je moguće…“

U sobi zavlada muk. Cela situacija ličila je na neuspelu komediju. Rišar prekinu tišinu. Ustade od stola tobože ljut. „Pa šta vi mislite ko smo mi? Cirkusanti? Te čas hoćete, te čas nećete!“ „Ali još uvek nema ugovora! To je bila samo moja ponuda!“, branila se

Bosa.

Solunska 28 147

„Ali valjda i reč ljudima nešto znači!“, nije popuštao Rišar. „Ja sam mislio da se u vašem narodu reč poštuje više od slova.“ Potom se okrenu ka Aleksi kao da mu daje znak da preuzme malo od njegove uloge.

„Zbilja, gospođo Janković“, dodade Aleksa, „tako se poslovi ne rade.“ „Naravno da se ne rade!“ Rišar nastavi igru lošeg momka. „Pa ne mogu ja

svakih pola sata da obaveštavam moje pretpostavljene o promeni strukture vlasništva. Nismo deca!“

„Morate da nas shvatite, ako je ovo vaša poslednja promena plana…“ „Ne može više ni trenutka!“ „Uostalom, gospođo Bosiljka, neće biti neka značajna razlika, u to vas

uveravam. Bosa je stajala između njih dvojice. Izgledala je izgubljeno. Vasvija

iskoristi trenutak zastoja u prepirci, pa se iskrade napolje. Bosi se učini da je na njenom licu videla osmeh.

Dva sata kasnije oni potpisaše ugovor. Bosa kupi svojim delom dvadeset pet posto vlasništva firme. Rišar i Krsmanovići otvoriše šampanjac. Bosa krenu u poštu. Posla telegram Ribiču.

„Progutali su udicu. Stop.“

TRIDESET TREĆE POGLAVLJE u kojem je povređena gordost

Bosiljka već sledećeg jutra pozva Milančeta na razgovor. „Imam delikatan posao za tebe. Ali lep“, reče izbegavajući da ga pogleda u

oči. „Da vodiš knjige, znaš ono, koliko je ušlo, koliko izašlo…“ Milanče beše zbunjen. Prepao se ozbiljnosti posla. Bosa ga je kuražila

lažima, „kako taj posao i nije toliko težak“, jer „ako je ko savladao radnje sa brojevima, onda je to on, dragi Milan“. „Na kraju krajeva, platila sam ti za to i školovanje, a veruj mi, teta Bosa ti kaže, neće biti posla da te zaboli glava.“

Izabrala je njega jer je znala da u „ovome usranome gradu“ jedino u njega može da ima puno poverenje. Isto tako, znala je da je Milanče kadar da drži jezik za zubima. On se probao izvući na opterećenost poslom, ali ga Bosa oslobodi svake druge odgovornosti.

A već je sledećeg meseca na njen račun stiglo tačno onoliko kruna koliko joj je Ribič bio napisao na salveti u restoranu Tri grozda. Beše to opterećenje koje dade do znanja Milančetu u šta se uvalio, ali nije bilo puta nazad.

Kada je shvatio da je nasamaren, da se cena ruda podiže, i da je Bosa manevrom koji od nje niko nije mogao da očekuje, izvadila iz njihovog, a stavila u svoj džep još petnaest posto profita, Rišar pade u neki poseban oblik obamrlosti koji stigne one u čijoj duši srdžba, očaj i nemoć ključaju pomešani kao u kotliću.

Veština kojom ga je Bosa prevarila pogodi njegovu sujetu u najranjiviji deo. Pamet! Ona gordost, koja mu je kroz život ulivala sigurnost i samopouzdanje, beše toliko ranjena da mu ne dade san na oči. Poraz ga je tresao poput malarije. Najgore mu je bilo to što je bio svestan da on snosi punu odgovornost za taj promašaj, jer su ga Krsmanovići lukavo ostavili samog u trenutku kad se donosila konačna odluka. Vasvija se izvukla vesto, izašavši iz sobe kao neko ko tobože ne želi da prisustvuje ozbiljnim razgovorima, a Aleksa je, manje ili više, bio nezainteresovan za krajnji dogovor sa Bosom, isto kao što je bio i nezainteresovan i kada mu je davao prve izveštaje što su petkom stizali iz Beča, a koji su, kao neki precizni kardiograf, govorili da su ispali majmuni pred seljankom iz Hercegovine (tako je Vasvija u trenucima besa nazivala Bosu).

Solunska 28 149

Pet minuta je vrištao, bacajući se po podu kao kakav derviš u transu i misleći da će ta vriska promeniti ishod događaja u njegovu korist, ali kad se umori i klonu iscrpljen histerijom, pade očajan u krevet, ne izlazeći iz njega dva dana, potišten i setan, do te mere da je to uplašilo Rahelu, koja mu, videvši da joj čovek kopni poput snega pod naletom južnog vetra, skuva čaj od metvice i kleknu ispred uzglavlja sa rukama spremnim za molitvu.

Bilo ju je dirljivo gledati. Rišara njeno požrtvovanje podseti da novac nije ono što ga čini srećnim, već da su to ova dva stvorenja zbog kojih je svoj život okrenuo naopačke. Njegova žena i njegov sin.

Tu noć su, kao retko kada, proveli zajedno u krevetu, sve troje, deleći međ' sobom toplinu tela i ljubav bez kraja.

Nikada Laci nije bio srećniji u životu! Nikada ni Rišar nije bio srećniji u životu! Nikada ni Rahela nije bila srećnija u životu! Samo jednu noć zajedno u krevetu.

Ali Rahela je znala da je muškarac proklet, da će, čim ozdravi, zaboraviti svoje reči, te će sreću, kao kakva budala, ponovo tražiti svuda samo ne u krevetu sa ženom i sinom. Ona zatim pomisli, trenutak pre nego što će je blaženstvo koje je osećala dodirujući tela njena dva muškarca odvesti u san, da ne bi primetila lepotu svoga muža da ovaj nije pao u postelju i da on nikada neće biti u stanju da shvati da je duša njegova, gola i prosta, to što ga čini privlačnim i lepim, a ne silne maske koje je stavljao na lice ne bi li se svetu oko sebe predstavio na način na koji bi on voleo da ga vide. Njegova poražena taština, koja leži tu kraj nje, bolesna od jeda, skoro mrtva, bila je ta koja je u tim maskama tražila samopouzdanje, a ne njen Rišar. Sada, kada je taština na izdisaju, on postaje ono što je Rahela u njemu videla onoga dana kada joj je spasao život skinuvši je sa mosta na Seni. Svetac!

Sutradan Rišar stade na noge. Sa velikom dozom straha ode do Krsmanovića spreman na najgore. Otkaz!

„Ma, opustite se“, reče Aleksa sipajući gustu smeđu tečnost u čašu sa grbom Krsmanovića. „Novac nam je svakako zagarantovan. Zarada je neočekivano velika, i može samo da se poveća. Ko mari za taj propust. U pitanju su samo brojevi.“

Mario je Rišar, ali ne zato što je on u tom propustu video nižu zaradu, ili veliku grešku, već zbog toga što je on u njemu video Bosin trijumf, njeno likovanje, podsmeh, ruganje. Otuda mu je svaki od tih izveštaja skraćivao život za pokoju godinu. Mrzeo ih je isto koliko je mrzeo Bosu.

Aleksa je na taj slučaj gledao drugačije. On je, rođen imućan, bio duboko svestan svoga bogatstva. On se igrao parama kao što se dete igra peskom, sipajući ga iz jedne kantice u drugu, praveći od njega kule i zamkove, istina,


prosipajući ga oko sebe, ali trudeći se da te kantice nikada ne budu prazne. Tako se Aleksi nije moglo dogoditi da izađe iz nekog posla prazne kantice.

Rišar, koliko god da je dolazio iz „superiornije civilizacije“, kako je on to voleo da kaže Raheli, kada se ljut i uvređen žalio svojoj ženi na nelogičnosti na koje nailazi u ovom gradu „koji je bog izostavio u svojim planovima“, nije imao tu lakoću baratanja novcem kao Aleksa. I dok se on grizao u sebi, istinski pateći što je nasamaren, Aleksa se, ne osetivši tu vrstu bola koju je u sebi nosio Rišar, šeretski smejao komentarišući kako ih je Bosa znalački prevarila.

„Svaka joj čast! Nasamarila nas je majstorski. A tek Francuze koji su izašli iz posla. Ah! Radi pogrešne procene izgubiše tolike pare!“

Uze onu istu tamnu smeđu tečnost i sa dubokim razumevanjem o njenoj suštini sali je u grlo. Rišar ga je gledao pognute glave. Nije mu bilo žao francuske korporacije, u kojoj je, naravno, nakon loše procene dobio otkaz, koliko ga je bolela pomisao da je on najveći krivac za taj promašaj. Aleksa, međutim, ne pridade tome toliku važnost.

„Tu ste, gde ste, gospodine Rišare. Za vas će u mojoj firmi uvek biti mesta.“

Vasvija, međutim, nije delila Aleksinu ravnodušnost, jer je i njena taština uzdrmana Bosinom prevarom, ali je od muža, živeći na visokoj nozi, naučila da nije pristojno pred ljudima pokazivati emocije.

U trenutku kada joj je Rišar rekao da su prevareni, reagovala je iznenađujuće smireno. Istina, oči su joj se stisnule od besa, ali ona tom besu ne dade da izleti napolje, već ga zadrža zaključanog u duši, a usta joj se, iako u trenu ostadoše suva, raširiše u pokvareni osmeh koji nosi onaj kome na dnu duše tinja želja za osvetom.

Rišar je u toj gospodskoj reakciji njegovih poslodavaca prepoznao neku posebnu aristokratsku crtu, davno zaboravljenu u njegovom tobože plemićkom pariškom društvu. Nije video ni trunke licemerja, kojeg je Pariz bio pun. Zato ga obli stid što je u ovoj vukojebini naišao na tu davno izgubljenu gospoštinu, o kojoj Pariz može samo da sanja, a još više ga pogodi saznanje da se on, izdanak negdašnje plemićke porodice, nije našao na nivou tih ljudi sa kojima je delio hleb.

S tim osećanjem izađe iz njihove kuće. Otuda i nije video kako Vasvija, čim on izađe, uze jednu od šest kristalnih

čaša za vino iz serije Bohemija koje je pazarila na Vaclavskim namestima, u radnji u koju ne ulazi niko ko u džepu nema para da kupi pola Praga, i besno je tresnu o zid.

TRIDESET ČETVRTO POGLAVLJE u kojem se prikazuje prvi film

„Ti ćeš majci biti sudija. Dok je sveta i veka, čovek će biti grešan. Valja mu presuditi“, govorila je Bosa Dimitriju kad god bi iz njegovih usta izašla neka pametna i odmerena reč. Tada bi ga obično poljubila u čelo.

A Dimitrije i jeste izrastao u pametnog momka. Njegove oči, od ranog detinjstva radoznale i znatiželjne, kao da su terale um da ih prati, da radi istom brzinom, da zapaža i sudi, da se srodi s njima, pa da zajedno gledaju na svet ne samo osećanjima već i razumom.

„Na mene je povukao tu žicu“, hvalila se Bosa pred ljudima, otvoreno i glasno, kao da od sebe tera strepnju da će Dimitrije postati ono što ona nikako nije želela. Umetnik. Dosta je bio jedan umetnik u porodici!

„Ti ćeš majci biti lekar. Dok je sveta i veka, ljudi će se razbolevati. Valja ih lečiti“, govorila je ona Dimitriju, tešeći se, kad god bi ga zatekla za knjigom, zamišljajući da joj sin izučava one tajne ljudske misli do kojih je ona htela da dopre, ali ju je nakaradan život, surov i bezosećajan, u tome sprečio. Zaslepljena željama, nije bila kadra da vidi da je Dimitriju knjiga teret. On ju je uzimao u ruke samo iz nužde, onda kada je ona bila jedina pomoć.

Njegova jedina prava knjiga bila je kamera. Bosa je to slutila, ali nije htela da zna. Sa kamerom u ruci bio je radostan, svoj. Sa kamerom u ruci, gonjen nekom nadnaravnom silom, tražio je spektakl, senzaciju, da je snimi, zabeleži, da je ukrade od vremena i „od nje stvori beskonačnost“. Tim mu je rečima Mandrla, njegov učitelj, objašnjavao smisao fotografije.

A Dimitriju je snimanje došlo kao dečja igra. Nešto za šta se čovek žrtvuje, a da žrtvu i ne primeti. Silazio je na reke, hodao ulicama, sokacima, mahalama, nosio kameru, okulare, lomio se, padao, kisnuo, ulazio u vodu, smrzavao se, lomatao, povređivao, padao, i na kraju snimio ceo film.

Ali Bosa nije želela da ga vidi kako fotografiše, kako snima, kako sa zanimanjem i u transu razvija slike, kako se nervira kada nešto nije ispalo onako kako je hteo, a kako se raduje kada mu se slika razvije u malo umetničko delo. Okretala je glavu od te njegove strasti. Prezirala ju je, jer je znala da će je ona pobediti u borbi za srce njenog sina.


„Ti ćeš majci biti general. Dok je sveta i veka, ljudi će ratovati. Valja pobediti!“, govorila mu je dok ga je posmatrala kako oblači školsku uniformu, koja mu je bila velika i nezgrapna, ali je ona, kao i svaka druga majka, u njemu videla vitkog i stamenog vojnika, iako su se ostala deca šalila na njegov račun zarad krivih nogu i preterano istaknute zadnjice.

Činilo se da su pred njom rasla dva Dimitrija: jedan koga je ona zamišljala i onaj drugi kakav je bio. Imala je osećaj da su ta dva Dimitrija jako blizu jedan drugome, ali, kako je vreme teklo, onaj stvarni se udaljavao od onoga zamišljenog, i to ju je peklo.

Da približi ta dva Dimitrija, nije bila u stanju. Činila je to nespretno. Bila je svesna svake svoje greške pri pokušaju da otključa srce vlastitog deteta, ali joj neka naročita i nepoznata sila nije dozvoljavala da pronađe ključ.

Razumela je ona i Životu kada joj je govorio da ostavi dete na miru, da Dimitrije ima slobodu pri izboru, „kao riba u reci“, da će ono samo izabrati put. „A mi ćemo ga u tome podržati.“

Razumela je ona i kuma Šilju, koji ju je savetovao da deca ne treba da budu slika onoga što roditelji od njih žele, jer to obično bude „fatalna greška“.

Gledala se u ogledalu govoreći sebi daje vreme da se dete vodi ljubavlju, a ne ambicijama! Ali sve je to bilo uzalud! Ona druga Bosa, koja se boji siromaštva i prezire one koji su nju prezirali dok je bila siromašna, terala ju je da sve oko sebe vodi po svojoj volji, kao da je ona bog, a ne žena.

Taj raskol između onoga što je ona zaista htela i onoga što joj je bilo dato rođenjem pravio je ambis u njenoj duši dovoljno dubok da bude uzrok svake nesreće koja ju je napadala. Znala je za taj razlog, znala je i zašto postoji, ali nije znala kako da se tome odupre. „Kao da te nešto goni da se baciš sa litice u bezdan.“

Međutim, tu svest o vlastitim greškama nije delila ni sa kim. „Na kraju krajeva“, mislila je, „najmanje sam zaslužila nerazumevanje. Ako ja moram da se naviknem na njih, nek se i oni malo naviknu na mene!“

A Dimitrije je rastao udaljavajući se od roditelja ne kao ostala, obična deca, postepeno i neprimetno, već nekako brzo, preko noći.

Imao je podeljena osećanja dok ih je gledao. Majka ga je nervirala kad god bi se nakinđurila i nafrakala, i takva ukrašena, kao božična jelka, izlazila među svet, a otac ga je nervirao jer mu je bilo teško da do njega dopre, da mu izvuče reč iz usta, osećanje iz srca, kao da je sve to što je imao čuvao za reku, a ne za njega.

Ali, sa druge strane, stalo mu je da im se dopadne, da cene ono što on voli. U tome je video svoj krajnji cilj. Voleo ih je beskrajno, naročito majku, ali zajedno sa tom ljubavlju, kao i kod svakoga deteta, raslo je i osećanje teskobe,

Solunska 28 153

koju je priroda usadila u svako živo biće, bodreći ga time da se odvoji od gnezda u kojem se rodio.

Pred kraj leta uspeo je da, uz svesrdnu pomoć učitelja Mandrle, snimi film. Prvi pravi film! Film se zvao Moj Beograd. Trajao je dvadeset i četiri minuta. Imao je svečanu premijeru na kupalištu, u smiraj jednog letnjeg dana, dok su se palili fenjeri dorćolski. Gospoda se udobno smestila na stolice da vidi „koje li je to čudo Bosin mali s onim ludim Čehom napravio“.

U početku Bosa nije pristajala da se tako nešto „bogohulno“ promoviše u njenom ugostiteljskom objektu „prve klase“. Bila je čak i osiona prema maestru Čehu. Kad joj je Mandrla rekao da je dečak izuzetno talentovan, ona ga je prvo upitala na šta tačno misli, a onda dodala:

„Gospodine Mandrla, upropastili ste mi dete!“ „Gospoda Bosa, toj talent, toj trebalo negovati!“, uveravao je Mandrla

Bosu da podrži sinovljevu strast, a kako ova ne bi reagovala na njegove reči, on bi odmahnuo rukama i na svome lošem srpskom rekao Bosi da ne razume vremena koja dolaze.

„Naravno da ne razumem. I ne treba da razumem. Ne živim ja sutra. Ja živim danas.“

Dimitrije nije imao hrabrosti da je moli. Onako malešan, sav satkan od obzira, bojao se da će samo jedno majčino „ne“ biti dovoljno ne samo da spreči projekciju već i da u njemu ubije i svaku želju za snimanjem. Otac ga je hrabrio, govoreći da će majka na kraju sigurno popustiti, ali je uvek napominjao da „bi bilo dobro da je ne razočara“. Ta reč, izgovorena iz očevih usta, samo udvostruči težinu tereta koji je ležao dečaku na duši. On umalo ne odustade od svoga plana.

Ali ga okuraži Mandrla, uveravajući ga da je to što je snimio lepo delo koje će ostati za „veke vekova“ i da je šteta da odustane na početku svoje karijere. Dimitrije nije znao šta znači reč „karijera“, ali je znao da je to nešto vrlo važno.

Srećom, Bosa se tih dana zabavila o drugome jadu. Očekivala je da će, konačno, nakon toliko godina prosperiteta, dobiti poziv na dvorski bal, koji ju je uglavnom mimoilazio.

Jutra su joj počinjala osluškivanjem zvukova s ulice, u želji da čuje topot kopita konja majora Hinića, glavnog dvorskog glasnika, koji beše čuven u gradu kao donosilac lepih vesti sa dvora. Dani su joj, međutim, završavali u razočaranju i tuzi, ali i u nadi da će je se neko na dvoru setiti sledećeg jutra. Ta atmosfera koja joj je jela džigericu omekša njeno srce, pa je učini manje tvrdom na molbe ukućana, te ona popusti i dozvoli da se film prikaže pred eminentnim gostima na njenom kupalištu. Istina, plašila se da će je sin svojim


delom obrukati u gradu, ali joj je s druge strane bilo drago da Dimitrije poseduje njenu drskost!

I tako su, na dan premijere, Dimitrije i Mandrla razvukli belo platno, doneli teški projektor, koji je Bosa kupila od nekih austrijskih zaluđenika, poredali stolice, izoštrili sliku i sačekali goste.

Bosa se tresla kao prut, što očekujući majora Hinića, što plašeći se sinovljevog filma, a Života je obukao ono svoje jedino odelo koje je čuvao za ovakve prilike. Nije znao zašto, ali bio je siguran u ono što je njegov sin uradio. Gledao je na njega kao na odraslu osobu.

Publika zauze svoja mesta. Bosa i Života sedoše u poslednji red, kao pravi domaćini. Izgledali su skockani kao za bal a ne za filmsku projekciju. A kada je projekcija počela, Dimitrije nije imao hrabrosti da je gleda, nego se sakrio čak iza pomoćne zgrade, dok mu je u glavi odzvanjala Mandrlina izreka koju je ovaj stalno ponavljao.

„E sad, il' pukovnik il' pokojnik.“ Mandrla je hrabro stajao uz projektor. Kao pukovnik za topom. Danima će se prepričavati jedinstveni događaj koji je „uzdrmao

beogradsku javnost“, kako je izvestila Politika. „Film koji je, istini za volju, uz svesrdan trud iskusnog Mandrle, snimio mladi Dimitrije Janković, uneo je pometnju među brojnom publikom“, stajalo je u podnaslovu.

Novinar je potanko opisao sve ono što je krasilo Dimitrijevo delo. „Film počinje polako, nenametljivo, poput novoga dana, podizanjem

sunca iznad banatske strane Dunava, da bi nakon prelaska sa Dunava na jednu od naših pijaca dobio na dinamici. Svašta smo imali prilike da vidimo u ovome zanimljivome delu, i krezubu babu koja puši hercegovački duvan, i seljanku sa Kosmaja, i dva psa koja leže na pesku, čak i nadaleko poznatog čiča Trišu, koji je i pred kamerom hranio svoje golubove. Film je u publici izazvao salve smeha, ali i aplauz kada su se na filmskom platnu pojavile dame koje šetkaju Knez Mihailovom ulicom. Na kraju, beše to još jedno divno veče na Kupalištu 'Janković', koje je svoje odane goste počastilo ovim neobičnim poklonom.“

Izveštač, naravno, nije u svoj članak stavio detalj da se na samome početku projekcije na ulaznim vratima pojavio major Hinić, te da je Bosa, uzbuđena njegovim dolaskom, napustila projekciju da mu se nađe pri ruci. Nije zabeležio ni to da se Dimitrije pred publikom pojavio tek kada je čuo gromoglasni aplauz koji je njegovo delo izmamilo od oduševljene publike. Neki su brisali oči od suza, neki su se smejali, ali i jedni i drugi počeše uzvikivati Dimitrijevo ime. Bilo je jasno da njihovim osećanjima upravlja neka viša sila. „Sila umetnosti“, kako je voleo da kaže Mandrla.

Solunska 28 155

Kada mu je postalo vidljivo, skoro opipljivo, to neko čudno, njemu do tada nepoznato ushićenje, što se proširi među gledaocima kao što se širi zaraza među neopreznima, stekao je utisak da on s tim nema nikakve veze, da je neka tuđa ruka, a ne njegovo delo, spojila duše njihove sa dušom njegovom, pa ih zatim vinula u visine o kojima imaju pravo da govore samo vladike. Tada ga obuze blaženost kojoj stremi svaki umetnik. Mandrla je to prepoznao. Gledao ga je s ushićenjem onoga koji je uspeo u svojoj misiji.

Ali sva ta sreća nestade i njegov zanos izlape kada je video da je mesto na kojem bi trebalo da bude njegova majka bilo prazno!

Uzalud je ona danima posle toga govorila, ljubeći ga, kako su sve zvanice oduševljene njegovim delom. Uzalud mu je govorila kako je ponosna na njega i kako mu je i tata bio ponosan dok je gledao silni svet kako se raduje.

Uzalud mu je, danima posle toga, kupovala nova tehnička pomagala što u Zemunu, što od grčkih trgovaca, uzalud mu je predlagala da „predstavu“ ponovi još koji put pred nekim drugim gledaocima. Njegovu dušu potopila je apatija!

On se osećao napuštenim upravo onako kako to biva sa onima kojima se najbliži ne nađu u pravom trenutku na pravome mestu.

Kada joj je on, jedne večeri, mrzovoljan i bled, odbio ponudu da pusti film još jednom na Svetoga Iliju, ona ga zagrli, poljubi u obraz i reče:

„Ma, nema veze. Ti ćeš majci biti sudija. Dok je sveta i veka, čovek će biti grešan. Valja mu presuditi.“

TRIDESET PETO POGLAVLJE u kojem se postavljaju velike, raskošne dveri

Vozovi su prolazili, ruda se prodavala, novci su se kotili, a Bosa je postala nezaustavljiva u svojoj igri sa parama. Ličila je na te vozove. Sabirala je, množila, trošila, investirala, dizala kredit, jedan, drugi, treći, pa ih vraćala, onda je i sama davala pod interes novac, uzimala kamatu, refinansirala dužnike, pa im uzimala garancije, pa prodavala garancije, pa od toga davala ponovo na zajam. Radila je vesto i sigurno, kao da je rođena na Volstritu. Života je gledao kako kuća u Solunskoj raste pred njegovim očima zajedno s onim jednim detetom, kako se propinje na sprat kao vranac, kako se ulepšava, podiže, širi. Oko nje vazda očišćen sneg, procvale ruže, pokošena trava, miris jorgovana, kao da je Versaj, a ne Dorćol.

Bosa je obožavala poslove. U njih je uletala hazarderski, skoro bezglavo, kao pokeraš, a iz njih izlazila pobednički jednostavno.

Ušla je i u trgovinu. Kupi, prodaj, prodaj, kupi. Ono što je neko radio s mukom, njoj je išlo kao dečja igra.

Dobro su se slagali Bosa i novac. Tako je, barem, ona mislila. On je voleo nju, a i ona je volela njega. One iste pare koje bi nekome glave došle, u njenim rukama ponašale su se pitomo i poslušno, kao kućni ljubimac, kao violina pod prstima virtuoza. Činilo joj se da je sav novac sveta, još od dana svog štampanja, imao samo jednu želju. Da završi kod Bose.

Nije joj strana bila ni građevina. Uzeo se plac u Savamali. Jedan, pa drugi. Uz malu pomoć Šiljinih prijatelja, dobila se i dozvola za proširenje.

U međuvremenu Života se držao reke. Izgledao je kao da ga se ne tiče Bosina igra kojoj nije znao pravila. U stvari, žalio je Bosu. Ušla je u svet koji joj ne pripada, u nepristojnu, licemernu, lupešku družinu, kako je voleo da naziva političare i bogataše, koje je gledao kao neku žrtvu vlastitih hirova, kao bolesnike koji će postati svesni svoje bolesti tek poslednjeg dana života. Ali nije dizao glas. Imali su dogovor Bosa i on, još od onih davnih vremena kada se otvorilo kupalište. „Živi svoj život“, rekla mu je tada Bosiljka, „al' pusti i mene da živim svoj.“ I on na to pristade.

Samo ponekad, u retkim trenucima kada sednu zajedno za sto, on joj pošalje pogled pun neke posebne samilosti i postavi uvek jedno te isto pitanje.

Solunska 28 157

„Treba li ovo nama?“ U početku Bosa na to pitanje nije ni odgovarala. Šta da kaže budali? On je

svakako ostao negde u prošlosti. „Nek živi tu kraj mene, kao neko kuče… neće mu biti loše. Neka pazi na ovo naše dete.“

Jednog jutra velika kolica na četiri točka dovezla su ispred kuće u Solunskoj velike, teške dveri od kovanog gvozda, rad nekog Čeha čije su kapije krasile najbogatije beogradske kuće. Sa pozlaćenim lavovima i dva srebrna anđela na svakoj strani, dveri su bile oličenje kiča i neukusa. Četiri amala, sva četiri ko od brda odvaljena, nisu bila u stanju da dveri podignu i da ih nakače na šarke, po pola metra uvučene u kameni zid da bi izdržale silu kiča, gde je ulaz u Jankovića dom. Oni pozvaše pomoć i konačno, nakon skoro dva sata borbe sa tom nemani, podigoše dveri na svoje mesto. Zasijaše dveri, ali zasja i Solunska od neukusa.

Kada je Života došao s reke i video novinu, sloši mu se. Kuća dobi neprimeren oblik, dalek običnom ljudskom biću. To više nije bio ulaz u porodični dom, već u neki hram, ali hram u kome ne vlada bog, nego novac. Prvi put se pobuni protiv Bose.

„Boso, da li ovo nama treba?“ Hercegovka kao da je čekala njegovo zakeranje. Iznervirana nespretnošću

i trapavošću amala, koji su ovaj „posao koji bi i malo dete završilo za pola sata“ otaljavali sve dok sunce nije zašlo za Kalemegdan, ispalila je rafal uvreda na svoga muža toliko silovito i grubo da se sva posluga razbežala po kući.

Ona mu reče da nije više njegovo da pita, jer da nema nje, završio bi pred crkvom kao prosjak, da je ona sita čoveka koji ne živi ovde i sada već sa nekim svojim starim ljubavima za koje ni on više nije siguran da li su uopšte postojale, da bi najbolje bilo da, ako mu se ne sviđa ovde, ode u neki manastir, jer od njega nema koristi ni ovo jadno dete koje hrani majka a ne otac, što je sramota koju nikada niko neće biti u stanju da detetu objasni. Napomenu i da je ona tu silom prilika, ne svojom, već tuđom voljom, ali da je od toga samo on izvukao korist: „Možeš misliti kakva bih bila da sam se udala za nekoga sposobnog a ne za bogalja, ali me je sudbina dovela na ova vrata, pa kad me je već dovela, prokleta da je, neka pusti da joj odgovorim, ali ne kuknjavom i plačem, već bogatstvom i raskoši, da vidi sudbina s kim se zakačila, da Bosa nije neko za poigravanje, već za poštovanje! A ti nemaš prava na sud, jer ništa i ne radiš! Uostalom, široko ti polje.“

Završi ona svoju tiradu: „Idi kod te svoje od koje si pobegao. Ubij se! Sigurno te čeka na onome svetu. Pusti me da živim. Meni ne trebaš, a ne trebaš ni detetu!“


Ništa od toga što mu Bosa sasu u lice ne uzbudi Životu. On ju je gledao kao nekoga ko je u životu pogubio sve konce, te mirno reče da je kapija koju je postavila teška i „ne do bog da spadne sa šarki, trebalo bi dvadeset ljudi da je podigne kako bi oni iznutra mogli da izađu napolje.“

U njoj te reči probudiše novu žuč. „Slušaj, Života. Ovu sam kapiju kupila od svojih para i to hoću ljudima da

pokažem. Živimo u svetu koji ceni samo novac i bogatstvo. Ništa drugo! Sita sam ja onoga vremena kada su na mene gledali kao na Ciganku, skitnicu, jadnicu bez igde ikoga. Uzela sam ove dveri da oni koji su me gledali ili sa prezirom ili sa sažaljenjem vide u kakvom dvorcu živi danas Bosa. Ovo sam kupila njima u inat!“

„Boso, bojiš li se boga?“, upita Života monaški skrušeno. „Zašto me to pitaš?“ „U ovom životu cene se raskoš, sjaj, novac i zlato… ali u onome gore ceni

se nešto drugo.“ „E, kad odem gore, videću šta se ceni… pa ću se već nekako snaći.“ Rišar je teško podnosio Bosino bogatstvo, a ona ga je sve više i

prostačkije pokazivala. Francuz je tražio načina da joj stane ukraj, da joj se osveti, da pronađe pogrešan korak na osnovu kog bi mogao da joj naudi, ali sve oko njega govorilo je da se to nikada neće dogoditi. Profit je rastao, Krsmanović je bio zadovoljan, a odnosi Srbije i Austrije bili su taman toliko loši da je svima Bosino austrijsko preduzeće bilo neophodno. Njeno mesto u lancu trgovine bilo je zacementirano.

S druge strane, Bosiljkine noge su polako počele da se odvajaju od tla. Osećaj bogatstva trovao joj je um, a povećavao gordost. Ona se oseti svemoćnom, toliko sigurnom u sebe da je počela na svet da gleda sa nipodaštavanjem i podsmehom, karakterističnim za ljude koje napušta mudrost. Koliko je Vasvija volela Rišara, zbog njegovog francuskog, aristokratskog porekla, toliko ga je Bosa mrzela, baš zbog te „lažne aristokratske gordosti, iza koje se kriju glupost i neznanje“.

„Da je kakav aristokrata, ne bih ga ja napravila budalom.“ Nije ga štedela ni u razgovorima, peckajući ga tamo gde je najosetljiviji,

uživala je u njegovoj ljubomori, sva tobože zbunjena velikim dobitkom koji ju je snašao. Hercegovački lukavo, potpirivala je u njemu bes i mržnju i uživala u njegovoj nemoći. Dolazila je na sastanke, koje su njih dvoje, formacijski, imali jednom mesečno, pokazujući mu nove investicije i ulaganja, pitajući ga, kao bajagi zainteresovana za njegovo mišljenje, da li je to što radi, po njegovom „iskusnom sudu“, ispravno ili pogrešno, znajući da će svaki taj podatak biti nov udarac Rišarovoj ranjenoj sujeti.

Solunska 28 159

„Jao, pa zaboravih da vam pokažem poslednji plan za izgradnju zgrade u Savamali. Znate, arhitekta, Grk, uze mi trista hiljada, skupo, zar ne? Ali, rekla sam, ako je! Najbolji je! Kad radi Genčićima, može da radi i meni, pa je l’ tako? Što sam ja to gora? A vi? Šta mislite? Da li sam pogrešila?“

Naravno da nije, jer je neimar Todoros Bukas bio garancija da će zgrada biti jedna od najlepših u Beogradu, i to je ona znala. Ali htela je da nadmenom Francuzu „vadi mast“ osećaj ući da svaki njen uspeh stvara u njemu još veću gorčinu.

I zaista, Rišara je sve to toliko bolelo da je uhvatio sebe kako izbegava ulice u kojima Bosa podiže svoje građevinske objekte, a približavanje dana sastanka sa Bosom u njemu je budilo mučninu.

Rahela je videla da joj muž kopni, da ga nešto jede, ali nije znala šta je posredi. Njemu nije padalo na pamet da joj prizna da ga jede Bosin uspeh. Ne toliko zbog nje, koliko zbog sebe. Sramota bi ga bilo da kaže da je ljubomoran na ženu, pa je radije krivicu svaljivao na Rahelu, koja, „o tome priča ceo Beograd“, dane provodi sa Bosinim mužem na čamcu, a žena sama na čamcu s alasom više je nego dovoljan razlog za trač.

„Ti si i lud i smešan, ljubomorko moj“, odgovorila bi mu slikarka na tu zamerku, pa bi ga poljubila, nežno, u vrh nosa, videvši da se njen muž, nekada ozbiljan ljubavnik, davi u nastupima ljubomore, kao mače u poplavi.

„Pa taj čovek mi je spasao život!“ Poljupcem u vrh nosa pokazivala mu je svoju ljubav. Uživala je da ga

zagrli oko struka. Zatim da ga baci na krevet i tu da ga rukama gnjavi po celome telu kao što se gnjavi grožđe pred vrenje. Uživala je da mu napravi njegov omiljeni doručak, da ga na posao isprati poljupcima, da sa Lacijem smisli pesmu kojom bi mu popravljali raspoloženje, ali ništa od tih izliva ljubavi nije moglo Rišara da izvadi iz močvare ljubomore i mržnje koje je gajio prema Bosi.

Tako uznemiren, on krenu ka Kosančićevom vencu, gde je Aleksa zakazao sastanak povodom mogućnosti da se s istim kooperantima sa kojima se radi trgovina metalima, prodaje oružje iz pravca Austrije ka Turskoj. Teško da bi se u tom trenutku, kada je svet stajao na vratima velikoga rata, mogao naći unosniji posao od ovoga.

Aleksa je bio ozbiljan biznismen. On taj sastanak ne bi ni ugovarao da nije bio siguran da će posao biti sklopljen. I austrijska i turska strana su s oduševljenjem dočekale njegove predloge, a Bosa je, znajući da je nezamenljiva karika u lancu zakulisne trgovine, pod maskom nezainteresovanog posrednika, preko kojeg novac putuje sa istoka na zapad i sa zapada na istok, drhtala kao list na košavi. Samo Rišar nije pokazivao


nikakve znake zadovoljstva. Odsutnog pogleda i glave uvek okrenute mimo onoga koji govori, delovao je kao da ne prisustvuje pregovorima.

Čoveku nije potrebno mnogo da napravi glupost. On sebe ne poznaje dovoljno da bi znao šta je okidač koji ga tera da uđe u nevolju. Niko od sagovornika nije nameravao da ga povredi, čak ni Bosiljka, koja je onako, kao kroz šalu poznatu malobrojnima, upitala Krsmanovića da li će i ovoga puta Rišar biti pregovarač ispred njegove firme.

„Ako je tako, da se ja pripremim. Možda dobijem deset posto više od planiranog.“ Ona i Aleksa se nasmejaše njenoj opasci, Turčin i Austrijanac je ne razumeše, a Rišar osta hladan kao da je nije čuo. Međutim, u njemu buknu plamen besa. Zadrža ga da ne izađe napolje, ali mu zato sagore i poslednje znakove svesti.

Aleksa, videvši da Rišar nije pravilno razumeo šalu, a želeći da pecne i Bosiljku pa je time izjednači sa Francuzom, reče aludirajući na čaršijske priče koje uveliko kolaju Beogradom „da bi oboma bilo pametnije da gledaju šta im rade bračni partneri dok oni prodaju oružje i metal“. Bosa, kao prava Hercegovka, shvati Aleksin pokušaj da bude duhovit, pa mu kao iz topa odgovori: „Šta god da rade, ja znam da je ovaj moj gornji“, a Rišar, kao Francuz, nije bio u stanju da ovo razume na pravilan način. On pomisli da ga Bosa izvrgava ruglu. Na njenu upadicu Aleksa se grohotom nasmeja, pa to uveri Rišara da je u pravu, da ga žena vara, da mu se sad oboje smeju, i da je on, u stvari, žrtva jedne opšte zavere koju mu je namestio ovaj primitivni i zaostali svet. To više nije mogao da se trpi!

Bilo mu je muka od svega! I od Bose i od Krsmanovića, i od posla, i od Beograda i od Srbije i od

Balkana, i od ovog primitivnog i zaostalog naroda, od njihovih spletkarenja, podbadanja, od novca, rakije, sarme, prodaje, kupovine, od Austrijanaca i Turaka, od vremena koje teče drugačije nego u ostalom svetu, koje mu se rugalo, plazilo jezik, koje je njegove neprijatelje činilo mlađim, srećnijim; bilo mu je muka i od svoje žene i deteta, njenih slika, njegove muzike, bilo mu je muka od svega, pa i od sebe samog. Odlučio je da ode odavde… ali pre toga imao je da završi jedan poslić.

TRIDESET ŠESTO POGLAVLJE koje je posvećeno jednom obračunu

Ovoga puta poneo je pištolj, poklon od oca koji mu je uručio na dan kada je završio studije prava na Sorboni.

Rekao mu je: „Sine, sve znanje koje si stekao ne znači ništa ako ne znaš da upotrebiš ovu malu spravu.“ Cev mu je bila niklovana, kalibra 42, sa drškom od slonove kosti. Nikada ga do tada nije koristio.

Dok je čekao u senci ambara u Kursulinoj ulici, gledao je u nebo gde su se mimoilazile zvezde padalice. Znao je tačno vreme kada ovuda mora da prođe žena koja mu je zagorčala život. Uhode su mu javile sat kada je iz Zemuna, iz švaleracije, Bosiljka Janković krenula barkom u Beograd. Nije mislio ništa, nije osećao ništa. Kao advokat koji je branio i ubice, znao je kako da se nađe u onom stanju u kojem je najlakše oduzeti nečiji život.

Iskustvo mu je govorilo da ništa ne može da ga izvadi iz ovoga problema. Nema tog svedočenja na sudu koje će sprečiti smrtnu presudu nakon ovakvog ubistva… i kod kuće u Parizu, a kamoli ovde u ovoj divljoj zemlji punoj nekontrolisane ludosti i strasti preko svake mere. Ali ovaj metak koji čuva za Bosu jedino je što može da prekrati njegove muke. Biće kratko i brzo. A ona ništa drugo nije ni zaslužila.

„Telo te bednice izvijaće se po prašini u svom samrtnom ropcu, a ja ću sleteti nizbrdo na kej. Tamo me čeka ona budala iz Slankamena. Prebaciće me u Zemun, a posle ćemo videti… baš me briga… para imam dovoljno, ovde ne mogu više ni trenutka da izdržim!“

I zaista nije mogao. Život mu je postao noćna mora. Čuo je odjek njenih koraka. Bili su nepravilni, zaneseni. Srce je prestalo da

mu kuca. Nije osećao ništa drugo do potrebu da završi započeti posao. Koraci su bili sve jasniji i bliži. Metak je bio u cevi, pištolj zategnut, odlučnost besprekorna. Sve je bilo spremno, kad začu…

„Mesje Maho, iz ličnog iskustva znam da nije tako lako nekome oduzeti život“, progovori hladan glas iza njegovog vrata.

Bio je to Šilja. Stajao je u mraku, naoružan samo svojim samopouzdanjem. „Ja sam ovde samo da se ne bi dogodila nepravda. Teško da vam je žena

koju želite da ubijete nečim naudila.“


Rišar vide njegovo lice. Šiljina samouverenost ga obeshrabri. Spusti pištolj.

„Tako je već bolje“, reče Šilja kao kada se doktor obraća pacijentima. Pokaza mu prstom da bude tih. Pored njih prođe Bosa. Nije ih ni videla ni čula. Disala je ubrzano.

„Zaista biste pogrešili, zar ne?“ Rišar se iznenadi svojom reakcijom. Laknulo mu je! Pao mu je teret s

vrata. Osećao se kao da je izvršio zadatak. „Možda je ovako bolje. Možda je sve ovo, ipak, samo moja uobrazilja. Ako

nisam u stanju da ubijem, ta je žena zaslužila da živi. Ali to nije toliko strašno. Mnogi ljudi ne mogu da učine mnogo jednostavnije stvari od ubistva.“

On bi zaplakao da je imao suza. Šilja mu uze pištolj i krenu da ga radoznalo razgleda. „Smit i Veson?“, upita Šilja. „Da“, odgovori Rišar, i sad ga već poče hvatati jeza od Šiljinog pogleda.

„Neupotrebljen?“ „Da.“ „Da vidimo da li radi.“ Šilja podiže pištolj u visinu Rišarovih grudi. Cev mu nasloni na srce. Opali

jednom, opali drugi put. „Radi.“ Opali treći put. Šiknu krv iz grudi. Na treći pucanj Rišar se trgnu iz sna. Bio je sav mokar od znoja. Lice mu

se pretvorilo u zaleđen krik. Izbečio je oči, a iz usta mu je tekla pljuvačka. Uplašena, Rahela se nadnela nad njega. Stavi mu ruku na čelo.

„Dragi, ti goriš“, reče i obrisa mu znoj. Tri minuta kasnije, stavljala mu je obloge od rakije. On se smirio. Znoj je

stao, misli mu dobiše toplije boje. Srknu čaj od žalfije i pogleda ženu koja je stajala kraj njega obasjana svetlom petrolejke. Izgledala je kao skinuta sa neke slike starih majstora.

„Ovo je čudesan svet!“, pomisli. „Ovo je čudesan svet.“

TRIDESET SEDMO POGLAVLJE u kojem razgovaraju kum i kuma

Šilja je sačekao da Života izađe, pa se onda u dva skoka našao pred zlatnom kapijom trospratne kuće na kojoj je krasnopisom bila upisana adresa Solunska 28. Pored čuvara je prošao kao da ovaj ne postoji, a služavki je naredio da „zove gazdaricu, jer on nema vremena za gubljenje“.

Bosa ga je primila u svečanom salonu koji je šljaštio od kiča i zlata, a ona je u svilenom kaftanu izgledala komično.

„Mislio sam da si pametnija“, reče joj ne bez prekora, a ona se samo nasmeja njegovoj upadici.

„Vidi, Šiljo, znam da si došao da mi popuješ, ali te toliko dugo nisam videla da sam spremna da te slušam i pored toga što mi se to što nameravaš da kažeš neće svideti.“

Sedoše na divan, a Šilja, ne sačekavši da kafa stigne, pokaza ono zbog čega je došao. Zabrinutost.

„Boso, nemoj da sebi praviš neprijatelje tamo gde ih nema. Smiri se malo. Ceo grad priča o tome koliko zarađuješ i kako zarađuješ. Procuriće i to kako donosiš novac. Skočiće ti za vrat i lopovi i država. A taj ološ s kojim si se u kolo uhvatila nije nimalo naivan. Lete glave i za manje pare. Navući ćeš na sebe neku nevolju, a to mudrom čoveku nije potrebno. Malo se spusti na zemlju. Nema potrebe toliko pokazivati raskoš. Svet oko tebe nema šta da jede, a ti se kinđuriš kao vlaška mlada. Niti je to pametno, niti te to čini srećnijom.“

Tu dođe i kafa. Šilja je srknu, pa onda zastade, kao da razmišlja da li da nastavi ili ne.

„Osim toga, trebalo bi da budeš malo diskretnija sa tim tvojim zagondžijom iz Zemuna.“

Tu se Bosa štrecnu. Bila je uverena da je njena veza sa Ribičem tajna. „Preterala si, Boso. Ipak, ti si udata žena. Red je tu da bi se poštovao.

Znam ja šta je srce ljudsko, naročito žensko, a znam i ovoga tvoga bilmeza. Prohtelo ti se da vrcaš okolo, to je normalno, ali nije normalno da bude toliko često. Proredi malo svoje odlaske tamo. Ne mora biti svaki ponedeljak. Preskoči koji.“


Bosa ga je slušala kao da tu priču zna kao pesmicu. Mislila je da mu ne oponira, već da pusti kuma da se istrese do kraja, a ona će, svakako, terati po svome. Ali sada ne izdrža.

„Slušaj, kume. Hvala ti što brineš za mene, ali imam ja dovoljno godina da o sebi sama vodim računa. Doveli ste me ovde, razdvojili od brata, niste me pitali ni za šta. Činila sam sve kao po nekoj naredbi, čak sam se i udala po tvome naređenju, kao da sam saksija cveća pa je stavljaš tamo gde ti se prohte. Nisam ni krajcare imala kada ste me strpali ovde. I šta sad? Sad je problem što Bosa ima? Što je narasla dokle je narasla? A bila je predmet sprdačine. Svaki jad joj se na vrat skupio, svaka šuša joj se podsmevala. A sad? Sad ima šuša da vidi šta sve Bosa ima i šta sve Bosa može! I ima da se Bosa poštuje! A što se tiče mog vrcanja, ni to, kume, nije tvoj posao. Cenim ja tvoju mušku solidarnost sa mojim mužem. Volim ja i tebe i njega, ali volim najviše sebe. E pa, sa tim parama ide i to vrcanje.“

Tu razgovor stade. Ispiše kafu u tišini. Šilja ustade. Poljubi je u obraz. „Drago mi je, kumo, što si dobro i zdravo. I nek ti je bog u pomoći.“ Prekrsti se na vratima.

TRIDESET OSMO POGLAVLJE u kojem jedan mlad čovek upoznaje samoga sebe

Bini je imao strogog učitelja, Jadru, sa kojim nije bilo šale. Kada Jadra podigne glas, a to je retko činio, tresao se ceo svemir, a zvezde bi stisle svoju svetlost skoro pred gašenje. I Mića ga se bojao. Mislio je da je Jadra kadar da mu zabrani da se rodi. To bi mu bila najveća kazna koja bi ga mogla snaći. Ali Bini mu je odagnavao strah novim pričama.

Jednom ga je poveo da vidi starca Jadru. U Pustinju Am. Sakrili su se ispod kedra Života, gledajući odozgo prašnjavu dolinu u čijem je centru licem prema istoku klečao blaženi starac. Pored njega je u mimohodu prolazila kolona ljudi koje je on blagosiljao svojim čudotvornim rukama ne krijući oči pune suza, grleći ih i ljubeći sa nekom naročitom poniznošću koju samo sveti ljudi poput Jadre imaju. Kolona se kretala ka plavom vozu, koji je stajao u dnu doline obavljen belom izmaglicom. Voz je Biniju ličio na dečju igračku.

„Ko su ovi ljudi?“, upita Mića. „Putnici i posada leta Ma 341 avio-kompanije 'Er Malezija'“, odgovori Bini. I

njega počeše gušiti suze. Mića ih nije imao, ali bi potekle da je kojim slučajem oformljeno njegovo telo.

„Kako misliš? Avion?“ „Lepo. Poleteo pa pao. I to se događa.“ . Mići ništa ne bi jasno. Kako nešto što leti može da padne? Šta je avion? Zbog

čega se umre ako se padne? Shvatio je da je još rano da se rodi. „Kako je teško biti svetac!“, prozbori Bini sebi u bradu, gledajući prašnjavu

dolinu u čijem je centru licem prema istoku klečao blaženi starac Jadra.

Dok je posao išao u jednome smeru, Milanče se još i snalazio. Odgovornost mu nije dala da diše. Svaku, pa i najmanju cifru proveravao je deset puta. Sam sebi ne bi oprostio da mu se neki od tih brojeva omakne ili, ne do bog, promeni knjigu, pa iz Bosine ode kod nekoga drugog. Istina, brojevi su bili veliki, ali pitomi. Nisu divljali, bili su poslušni, povinovali su se i njemu i njegovom peru, a, na neki način, bili su i predvidljivi. Odlazi ruda, dolazi novac. Sabere se i oduzme, i sve nekako zauzme svoje mesto. Čak i oni veliki brojevi, od kojih se


čoveku diže kosa na glavi, bili su u nekakvom redu i prilično kooperativni. Slušali su Milančeta.

U stvari, on se nije žalio sve dok posao nije krenuo u oba smera. Tad brojevi podivljaše. Pomamiše se kao muve pred kišu. Pokušavao ih je zauzdati, stati im ukraj, ali više nije bilo moguće. Počeli su da mu beže, da mu ispadaju iz knjiga, da mu se vesto skrivaju. Osećao je da od njega prave budalu. Radio je danima i noćima da ih sastavi, vrati u tor kao neku razularenu stoku kojoj ni tri psa čuvara nisu kadra opepeliti. Ustajao je u cik zore da proveri da mu neki broj nije pobegao iz knjiga, da se nije odmetnuo, da nije pobegao nekome drugom. Legao je u krevet kasno, tek kada je i poslednja nula stala na svoje mesto.

Nisu ga napuštali ni u snu. Hoće da pobegnu! I tako iz dana u dan, iz noći u noć.

Odmora, za kojim je toliko čeznuo, nije bilo. Taman kada je jedna isporuka otišla, kada se oko nje sklopi računica, kada se zatvore svi krugovi robe i novca, kada se kod njega u računu sve poklopi kao što se poklopi noć sa danom, kretala je nova tura. I opet iz početka, Borski rudnici prodaju rudu Dunja Madeni u Turskoj, Dunja Madeni iz Turske prodaje istu rudu Feromont ostu, a Feromont ost krajnjem korisniku. Oružje ide u suprotnom smeru. Krajnji korisnik preko Feromont osta šalje robu u turski Dunja Madeni, Dunja Madeni prodaje istu robu Krsmanovića firmi registrovanoj u Turskoj, turska firma prodaje sestrinskoj firmi u Srbiji, sestrinska firma u Srbiji prodaje oružje vladi. Deo oružja ostaje u Turskoj. Ceo taj put prelazi tri granice, tri države i šest poreskih sistema.

Milančetu se glava raspukla u hiljade komada. Molio je Bosu za odmor. Osetio je da ne može više da vlada.

Ona je bila van sebe. „Da li si ti normalan, dete!? A ko će to onda voditi? Moj Života?“ Onda se

primaknu na pedalj od njegove glave. „Slušaj. Izdrži kako znaš.“ „Ali dajte mi ispomoć.“ „Ne bih volela da još neko vidi koliko je to para“, odgovori Bosa. On tad oseti da se nešto u njemu budi, nešto za šta nije znao da postoji. A

budila se svest o sebi! Prvi put je Milanče u svojim mislima rekao „ja“! Ja! Zvonilo je u njegovoj glavi.

Do ovoga trenutka drugi su imali prednost u njegovim mislima. U njima su imali kraljevski tretman. Misao mu je bila dovoljno velika za sve, samo ne za njega. Sada je odlučio da ih sve izbaci. Da u njegovoj glavi ostane samo on.

Tako i bi! U glavi osta samo on. Ali ču glas koji kao da nije njegov.

Solunska 28 167

„Ko tebe drži u srcu kao što ti držiš njih? Ko? Bosa? Života? Krsmanovići? Francuz? Svi su se natovarili parama, a tebe drže kao siromaha. Svi te robe, gule, iskorišćavaju tvoju dobrotu. A ti rmbačiš, stavljaš glavu na panj, a oni se šepure, kite. To tebe buni, prijatelju, to! Nepravda te je donela na ovaj svet, ona te ne napušta!“

Znao je da je taj glas on. Onakav kakvog ga ranije nije poznavao. Ali taj glas je bio u pravu. Nemir dolazi od Bose! U očima mu se pojavi njen lik, a srce mu zaigra od besa.

„Ona te ponižava, ona ti se kezi u lice! Ona je kriva za sve. Njoj se osveti!“ On pred očima ugleda Bosu kako sa lisicama na rukama ulazi u zatvor. Naježi se od ove pomisli. Nikada mu osveta nije pala na pamet. Monasi su ga učili suprotnome. „Osveta je otrov od kojeg umire onaj koji ga spravlja.“ A zatim opet onaj glas.

„Budi pametan! Traži povišicu. Kaži!“ „Pa dajte mi onda povišicu“, izgovori neubedljivo. Bosa ga je gledala kao da je razum ostavio kod kuće, a on je, dok joj je

obrazlagao razlog za povišicu, potpuno izgubio onaj gnev koji mu je plavio dušu. Jednostavno, kako ga je Bosa pogledala, onaj glas koji ga je naveo na pobunu nestade. Izdade ga. Reči koje izgovori behu blede… jadne. To ga dovede do suza.

Bosa izađe iz kancelarije. To učini znalački i proračunato. Dade vremena Milančetu da se spusti na zemlju.

Milanče je stajao kraj prozora i gledao svoj odsjaj u njemu. Bleda slika čoveka. Onda se Bosa vrati u sobu. On više nije imao hrabrosti ni da je pogleda. Kao da je izdao neke više ideale, pa je sad pred nekom svetom porotom.

Ona nije bila ljuta, ali nije bila ni srećna. Podsetila ga je ko je i šta je i kako je došao u Beograd i kako su ga Života i ona izvukli iz blata, kako ona razume to što on traži, ali kako bi bilo lepo da se priseti koliko je novca ona dala za njegovo školovanje, te kada bi se to sabiralo, a on zna šta to znači, moguće bi bilo da joj je on još i dužan. Ali ona ne namerava da mu traži taj novac. Želi samo da se saradnja nastavi pod aktuelnim uslovima.

„Sigurno će doći vreme u kome ćeš dobiti više. Dobra ti stojim.“ On sede za sto. Oči se sklopiše od nemoći. Ona mu priđe. Nežno mu

pomilova bledo lice, pa ga zagrli. Spusti lice na njegovu glavu. Poljubi ga u teme. Tada sve posta potaman. Učini mu se da je voli.

TRIDESET DEVETO POGLAVLJE u kojem dolazi vreme za povraćaj poreza stranim preduzećima

S vremenom Milanče i brojevi postadoše prijatelji. On se više nije uzbuđivao kad ih vidi, a oni više nisu bili arogantni i agresivni. Bili su organizovani i pitomi. I slušali su ga. Sami su se sabirali i oduzimali. Nije imao potrebe išta da im naređuje. Samo bi podvukao crtu, i brojevi bi se, u redu i tišini, kao kakva disciplinovana vojska, postrojili iznad i ispod nje.

Rutina u koju je ušao stišala je i neugodno osećanje prema Bosi. Nije ga nerviralo ni kad bi je video kako kočoperno hoda kancelarijom, ili kako se kinđuri pre nego što će kročiti na ulicu. Nesta i bunta i neugodnog osećaja. Postajao je onaj stari, dobri Milanče, koji svoj posao odrađuje odgovorno, monaški, postao je opet onaj isti čovek kome ništa nije teško i kome u glavi žive svi bližnji osim njega samog, vedar i veseo, koji radost širi oko sebe.

A onda je stigao nov izveštaj iz Austrije. Kao i svakog drugog petka u isto vreme, ušao je poštar i stavio kovertu na sto. Izveštaj je bio austrijski jasan kao i svaki pre njega, ali je u svome aneksu imao klauzulu koju Milanče do tada nije imao prilike da vidi!

Sedamnaest posto od ukupnog prometa vraća se firmama koje uvoze u treću zemlju izvan imperije! Milanče se sledi. Oseti da je nabasao na neku veliku tajnu, a nije znao kakvu. Uze izveštaj, proveri da li ga iko gleda, i kad bi uveren da je neprimećen, strpa izveštaj u džep.

Taj dan su ulazili u njegovu kancelariju i izlazili iz nje, i Bosa i Rišar, Aleksa dva puta, čak je i gospođa Vasvija dolazila, kao i uvek, „onako u šetnji, tek toliko da pozdravi“, ali on im ne spomenu poslednji izveštaj. Doduše, niko ga za njega nije ni pitao. Kako je posao postao rutinski, a kako su se pare, kao pilići, legle na bankovnim računima, skoro su svi zaboravili da je petak dan za izveštaje.

Vikend je iskoristio da pronađe ljude koji bi mogli da mu objasne o čemu se tu radi. Stari iskusni trgovci, šverceri, advokati, lađari, čamdžije, svi su oni bili bolje verzirani u odnose između zemalja od onih koji su sedeli u privrednim forumima, udruženjima industrijalaca, pa i u samoj vladi. Obišao je nekoliko kafana i naleteo na Drakčeta Furunaša, starog i iskusnog advokata, čoveka idealnog za ovakve razgovore, lišenog svih ambicija osim da fascinira

Solunska 28 169

sagovornika. Milanče ga oprezno upita šta zna o vraćanju novca koje austrijske vlasti imaju običaj da rade, a stari advokat zablista, jer se u Beogradu teško mogla naći osoba koja je poznavala taj zakon.

„Merveštojer, prijatelju, merveštojer! Mi to ne razumemo! Mi smo divljaci! Uzmi, otmi, to ti je ovde jedina politika! A Austrija je ozbiljna zemlja. Sve se zna. Sve je uredno i čisto. Zato i jesu tri koplja iznad nas! Vidi, ti si mlad. Razumećeš. Kad ja tebi uzimam pare zato što ti prodajem neku robu, pošteno je da ti vratim onaj deo koji uzimam mojima podanicima kao porez, ako ti nisi moj podanik. Ti dolaziš iz druge kuće. Pošteno, a?“

Milanče je shvatio. Novac kojim se kupuje oružje preko Bosinog preduzeća bio je oporezovan. Država taj porez vraća svim preduzećima koja nisu u Austriji. Njeno jeste u Austriji, ali Krsmanovićevo nije. Novac bi trebalo dati Krsmanovićima, a on je sada na Bosinom računu. Kako je to zbirni godišnji izveštaj, taj novac nije mali! On je ogroman!

Nije mu bilo lako kad je Bosi pokušao da objasni problem koji je nastao. Ona se u početku sledila. Gledala ga je kao jednog od jahača apokalipse. Da nekome da pare!? Pa nije luda! Te pare su svakako potrošene, otišle, nije ona mogla da čeka. Na kraju krajeva, niko joj to nije rekao, zašto bi ona morala da zna sve te detalje? Nije ona advokat. Ona je trgovac.

Previše je bila uzrujana da bi dala ikakav odgovor. Sve se pod njom smračilo. Ona oseti da kolo sreće odlazi od nje. Milančetu je bi žao, pa umesto da bude hladni knjigovođa, tačno onoliko hladan koliko su hladni njegovi klijenti, brojevi, on postade advokat koji joj predloži da sve to izračuna, pa da se vidi koliko to u stvari košta.

„Gospodo Boso, to su, ipak, samo brojevi.“ Bosa se strese na pomisao da nekome mora da vrati pare. Uplaši se da je

dužna i više nego što je dobila. Pred očima joj izbiše slike koje je nosila u sebi kao dete, slike nemaštine, siromaštva, patnje. Ne! Samo to ne! Sada kad ima dete i muža smlatu, koji nije tri groša u stanju da zaradi, koga prijatelji još uvek pljačkaju znajući njegovu slepu dobrotu i spremnost da pomogne onome koji tu pomoć nije zaslužio, sada kada se konačno skućila, kada je našla svoje mesto pod suncem, kada se navikla na lagodan, bogataški život, sad da nekome vraća novac, ne dolazi u obzir!

Uhvatiše je panika i nemoć. Ona uputi Milančetu pogled pun besa, kao da je on kriv za ovo što se dogodilo, kao da je on bio dužan da to zna od ranije. Ne bi mu lako. Plašio se tog Bosinog pogleda.

Odgovori joj da novac za koji radi ovaj odgovoran posao pripada položaju knjigovođe, a detalj koji je toliko uznemirio gospođu vezan je za posao advokata. Razlika između te dve delatnosti je drastična. Ona spusti glavu, ne


zbog toga što je razumela Milančetovo poređenje, već zbog toga što joj posta jasno da ništa neće postići ukoliko svu krivicu svali na mladića.

„Sve i da on ode u lance, ja taj novac moram da isplatim. Štaviše, ako ga optužim da je utajio važan član ugovora, tek time otkrivam svoj dug. On je ovde najbitniji! Dokle god Krsmanovići veruju Milančetu, ja sam sigurna.“

„Ali kako Krsmanović ne zna za taj zakon?“, upita se ne bi li krivicu prebacila na drugu stranu. Odmah je zamislila razgovor s Aleksom i onim Francuzom: „Ako ste znali, bili ste dužni da mi to kažete!“ Isto pitanje Milanče je postavio Drakčetu kada mu je ovaj objašnjavao pravila poslovanja.

„Boli Krsmanovića uvo za te stvari“, to je bio Drakčetov odgovor. „Mislim da je to iznos za kojim se ne osvrće“, reče Milanče prevodeći

Drakčetove reći usplahirenoj Bosi. „E pa, ako se ne osvrće… nećemo mu ništa ni reći“, odgovori Bosa, ali ne

kao neko ko bi mogao da ukrade te pare, nego kao neko ko pokušava da odloži rešenje problema, da se s njime ne suočava u nevreme, već u trenutku kada bude siguran da će ga rešiti.

Ona odjednom dobi samopouzdanje. Kao da pre samo nekoliko minuta nije sedela očajna na drugoj strani stola, kao da se u istoj prostoriji pojavilo potpuno novo lice, nova žena. Ustade oholo, kao da je ljuta na Milančeta što je uznemirava glupostima. On je pogleda sa čuđenjem. Prvi put je video da neko problem rešava tako što ga izbija iz glave. A ona je to tako i učinila.

Samo je jednom, dok se ljubakala sa Ribičem u skrivenom dvorištu Palmirove krčme u Gospodskoj ulici, postavila pitanje o tom problemu. Grleći je strastveno, kao da je želi uvući u sebe, Ribič u pauzama između poljubaca potvrdi Milančetovu priču, ali doda da se od toga obično ne pravi veliki problem. To je smiri. Prepusti se zagrljaju.

Njen život nastavi da cveta.

ČETRDESETO POGLAVLJE u kojem centralno mesto zauzima jedna predivna večera

Dunav je otkidao komade neba i bacao ih pod sebe u divljem odsjaju valova. Iz sunčeve kugle, koju je zanos smrti vukao ka počinku, prštala je jarkocrvena svetlost, kao da je ranjeno, izbodeno do krvi. Samo je Gardoška kula vraćala čoveka u stvarnost. Sve ostalo je bio opsenarski ritual prirode. Tamo, u daljini, na mestu gde će, za koji minut, sunce položiti svoje telo, gomilali su se oblaci, kao psi oko lešine. Da li plove po nebu ili po reci, teško je bilo reći, jer nebo je postalo reka, a reka nebo.

Barka kojom se Bosa vraćala iz Zemuna cepala je Dunav popola, ostavljajući iza sebe brazde što umirahu daleko pre dolaska do obale. Dok ju je tihim zaveslajima zemunski čamdžija vozio u pravcu Dorćola, ona sa dubokim poštovanjem posmatraše divovsku borbu tri titana, čiji se kraj zna, ali je uvek iznova neizvesna i uzbudljiva. Prelazak sunca sa neba u Dunav u njoj probudi neki nadnaravan zanos, uzvišen i moćan, neko sveto osećanje što preli srce toplinom i približi ga bogovima. Ona to nazva ljubav. Ne beše približnije reči. Ali nije to bila ljubav prema Ribiču, koji je, bez sumnje, u njoj probudio ženu koja traži pažnju, već neka čudna, njoj do sada nepoznata ljubav, mnogo šira i dublja od one ljubavi koja veže ženu za čoveka ili majku za dete. Ovo beše neka svemoćna, opšta ljubav, kojom bi, činilo joj se, mogla da prekrije ceo svet. Ponada se da je ta ljubav upravo veza svih živućih na ovome svetu i da se na kraju svoga puta čovek utapa u nju.

Dalje nije umela da misli. Tu joj je bila granica. Ali uprkos tome, ljubav ju je prelivala kao voda ibrik. Oh, kada bi mogla, kada bi joj bilo dozvoljeno, kada bi ovaj brkati čamdžija mogao pravilno da je razume, vikala bi iz sveg glasa: „Čujte svi vi kojima je potrebna ljubav. Evo!!! Ima je kod Bose!“

U tom zanesenom stanju pored njihovog čamca na nekih stotinak metara prema Ratnom ostrvu, ona ugleda figuru alasa kako tera svoju barku protiv snage velike reke. Čamac je stajao između nje i tonućeg sunca, pa su pogled prekidali sjajni odbljesci velike krvave lopte, tako da su se mogle videti samo konture alasa, njegov stas i njegov čamac.

Ali i to beše sasvim dovoljno da se ta slika ureze u Bosino srce kao oštar nož u meso. Eto ga! To je taj! Njemu treba ljubav!


Ko zna? Da je nije prelilo to čarobno osećanje, alasa ne bi ni primetila, jer čovek vidi drugačije kad mu je srce prazno nego kad mu je ispunjeno ljubavlju.

Alas je veslao stojeći, savijajući se i podižući u veličanstvenom skladu sa rekom, kao da je bio deo nje, kao da je u svakome zaveslaju čekao njen odgovor, kao da su njih dvoje u nekom tajnom dosluhu, koji ih čini ortacima a ne neprijateljima. Ti pokreti imali su nešto duboko erotsko u sebi, nešto što je u njoj budilo uzbuđenje.

Učini joj se da barka ide prema suncu, i izgledalo joj je kao da će je sunce progutati i odneti sa sobom u neki drugi svet, ali trenutak kasnije alas izađe iz vatrene kugle, koja je već dopola zašla za reku ostavljajući za sobom sve tamnije i tamnije crvenilo, i snažnim zaveslajima pokaza svoju figuru koja je neodoljivo podsećala na crteže sa zidova egipatskih hramova. Nju obli nov talas uzbuđenja kada ugleda kako ribar zabaci mrežu. Bio je to pokret atlete koji celu figuru iz starog Egipta preseli u staru Grčku, ali se, zamakavši za ostrvo, alas izgubi iz Bosinog vidokruga. Mogao je da pobegne njenome pogledu, ali ne i njenim mislima. Ona sklopi oči i smesti alasa u najtajnovitiji deo svoje mašte… Odmah do srca.

Videla je sebe kako je skočila u vodu pred njegovom barkom, kako se uhvatila u mrežu kojom je hvatao ribe, kako ju je izvukao sa svim šaranima, kečigama, tolstolobicima na površinu čamca, kako ju je odvojio od ostatka ulova, privukao k sebi, i kao da čini nešto zabranjeno, protivno božjim i ljudskim normama, ljubio svuda po telu, da bi je na kraju, zadovoljivši i sebe i nju, bacio nazad u reku kao da kriomice vraća Dunavu ono što je od Dunava oteo, kao da uništava dokaze svog zločinačkog čina, a ona zadovoljena i srećna ispliva na drugu stranu, jedva čekajući sutrašnji dan, da na istom mestu i u isto vreme sačeka svog alasa, odigra s njim ljubavnu igru i da je završi isto kao i prethodnu.

Otvorila je oči. Bili su nadomak dorćolske obale. Ona se strese od miline, kao da je sve to što se dogodilo bilo stvarno, a ne kao da se zbilo u njenoj glavi. Onda se zapita kako je moguće da su prošle tolike godine, a da ona nije u sebi, kao svaka normalna žena, izgradila taj tajanstveni svet uživanja u koji može da uđe kad hoće i kako hoće. Da li je njen život odista bio toliko osion i grub da jednoj ženi nije dozvoljavao ni maštanja? Dao joj je mrvice, ostatke sa nečije trpeze, „velikodušno“ joj podao čoveka čija je duša odavno mrtva, a telo strpljivo čeka da joj se pridruži, poklonio joj dete koje joj izmiče iz ruku, i na kraju, lišio je svakog uživanja i sreće. Kroz nju prođe gorčina, ali ni ona ne bi dovoljna da ugrozi krasotu u kojoj se kupala njena duša celog ovog nezaboravnog dana.

Solunska 28 173

Tek kad je došla kući i videla da je od ukućana prisutna samo posluga, ona shvati da je alas u koga se tako naprasno zaljubila i sa kojim je u mislima podelila uzbudljivu ljubavnu avanturu, u stvari, njen Života.

Večerali su zajedno, što nije bilo često. On je sedeo u čelu stola, a ona preko puta. Između njih su se protegli specijaliteti i belo fruškogorsko vino iz manastira Grgeteg. Životu je svečanost koju Bosa pridade ovoj večeri zbunila. Ne začudiše ga samo dostojanstvo i sklad u kojem se obedovalo, bez Bosinog povišenog tona, kukanja i pretnje, već i sam izbor jela koji je „gazdarica“, kako ju je posluga zvala, dala da se zgotovi, a koji se, obično, postavlja na meni za neke važne događaje. Njena snaga bila je tolika da je celu kuću bojila u boju svoga raspoloženja.

Ona mahnu rukom posluzi da napuste prostoriju, a Dimitriju dozvoli da se popne na tavan i gleda zvezde. Učini to kao vest provodadžija ne bi li ona i Života najzad ostali sami.

Ispred sebe je imala čoveka, lepotana, Apolona, koga bi trebalo zavesti, a taj posao nije nimalo lak. On je hladan, bešćutan, uništene prošlosti, neosetljiv za sadašnjost, a budućnosti nema. Ali bio joj je primamljiv, kao nikada do sada. Gledala ga je dok je vesto odvajao meso od kostiju srebrnim escajgom u rukama, kao da je princ, a ne alas. Zaista, Životini maniri, pokreti i misli sasvim su odudarali od uloge koju je sam sebi dodelio.

Sada je sedeo tu ispred Bose kao neki monarh. Njoj se na tu pomisao usne raširiše u osmeh. „Čuj, princ, šta mi sve, bože, može pasti na pamet… a jeste… tako izgleda…“ Života to primeti, ali se ne dade smesti. Znao je da kod Bose osmesi kratko traju.

Šta da mu kaže a da ga promrda, da ga izvuče iz letargije, a uvuče u krevet? Na koji način da mu se udvara? Kako da mu se približi, probudi osećanja, izvuče iz njega ono što je nekada imao a što je njoj retko kada pokazivao, šta da učini da mu kroz krv poteku sokovi požude ili je ta snaga odavno umrla zajedno „sa tom njegovom za koju već počinje da sumnja da je ikada postojala“? Kojim putem da krene da bi stigla do srca njegova? Koji ključ otvara ovu zarđalu bravu opasanu paučinom i zaboravom? Kakav je otrov ili lek koji bi njen čovek trebalo da popije pa da se vrati među žive?

Ona, ženski podmuklo, izabra najgrublje oružje. „Života, da li znaš da te varam?“ Života nastavi da jede. „Imam čoveka… tamo, preko puta, u Zemunu.“ Života otpi gutljaj beka. „Nije neka lepota, ali je nežan i dobar prema meni.“ Života presu salatu od krompira iz zlatne činije u svoj tanjir. „Smešan je kad priča. Slovenac.“


Života preli sos od pavlake preko krompira. „Zna malo i naše poezije. Blizak mu je, kaže, Zmaj. Voli da otvori prozore

na sobi, okrene se ka Dunavu, pusti zrak i sunce da uđu u naš greh… bog da nam dušu prosti.“ Prekrsti se.

Života umoči parče pogače u sos od pavlake što se preli preko krompira. „Jeste, Života. Grešna sam. Ali i život je grešan prema meni, zar ne? Ima li

išta grešnije od tebe? Zaljubljen u prošlost?“ Života pažljivo odvoji ribi rep od tela. „Morala sam naći utehu. Nekada si ti umeo da tešiš, doduše, ne mene već

druge žene!“ Života otkinu poslednje parče smuđa sa sve slanom kožom, proguta ga

kao zmija žabu, obrisa usta salvetom, ustade i bez reči izađe. Bosa osta sama za stolom. Gorko zaplaka. Te noći nije mogao da zaspi. Napolju su zrikavci imali svoj pir. Prekrili su

zvukove Dunava, lajanje pasa i pesmu bekrija. Kroz odškrinut prozor kroz koji je ulazila tanka linija svežine, probijao se veliki žuti mesec. U njemu nije video ništa dobro. Činilo mu se da je tu iznad njegove glave, da mu se podsmeva, da ga izaziva, ponižava. Onako žut i okrugao, ličio je na bledunjavog pijanca, zlonamernog i osionog. Da je imao pušku, pucao bi u mesec.

Sklopi oči, a s druge strane kapka pojavi se Slovenac. Ličio je na mesec. Okrugle glave sa podvaljcima od grešnog života i lošeg vina, ali sa požudom u očima, životinjskim smradom za parenje, sa snažnom verom u blud, kakav imaju samo lutalice bez doma, kao da im je taj blud što menja gradove i sela, hotelske sobe i smrdljive krčme, pisoare i šumarke, jedina crkva koja ih prima, jedino mesto u kojem se osećaju prihvaćenim i gde ih razumeju, a ta toplina i bliskost nestaju sa poslednjim sladostrasnim grčem i sa prvim zracima sunca, pa, ponovo, pred njima osta put, hladan i bez kraja, da ih podseti na njihovo beznađe, da su sami na ovome svetu, da im nijedna ljubav na koju su nailazili na svome grešnome putu nije bila vernija duže od jedne jedine noći, da su im misli crne i apokaliptične, da su im osećanja osušena kao grana voćke zaražene monilijom. Eto, takav je stajao taj Slovenac s unutrašnje strane Životinog kapka.

Ali tren kasnije vide Bosu, svoju ženu, prvi put kroz glavu mu prostrujaše te reči, „moja žena“, vide je kako skače na onaj žuti mesec, kako se u njemu kupa, raduje, kako ga ljubi, mazi, čini mu zadovoljstvo kakvo god poželi, kako na kraju, u eksploziji strasti, taj isti mesec otvori svoja usta, velika koliko i on sam, i proguta njegovu Bosu sa pokvarenim, ali zadovoljnim osmehom na licu. I Bosa beše zadovoljna što je pojedena, što će leći pod debelo mesečevo telo

Solunska 28 175

slično želeu. Iz njenih usta izleti krik, krik onoga koji je na putu bluda došao do kraja.

Ne izdrža. Ustade. Izađe iz svoje sobe. Tiše od mačke, još uvek je imao obzira prema ukućanima, u tri skoka

dolete do Bosine sobe i kao zver koja zateče plen nezaštićen i bespomoćan, otvori vrata. Za njim ude vetar požude i strasti. Bosa se trgnu iz sna. Otvori oči, u kojima su se nazirali tragovi straha. Nad njom je stajala neman. Strašni sud od kojeg nije imala nikakvih šansi da pobegne. Pokuša da se odupre napadu, povlačeći se ukraj kreveta. Izgledala je više kao grešnik nego kao svetica.

„Otkud ti?“ To što izgovori zvučalo je kao poziv a ne kao odbijanje. „Seljačino!“, pokuša da bude gruba. Reč beše neubedljiva. Smešna. Ona to

oseti. Pred njom je stajao čovek kog je poslala sudbina. Nag i odlučan, bog

sladostrašća, sila miline. Nije imalo smisla odupirati se. U tren oka, oluja se sruči na njen krevet, a ona se, šta će, kud će, prepusti

udarima ogromne snage, razornim poput onih kojima talasi okeana otkidaju komade stenovite litice. Delovi njenoga tela, koje se nemoćno njihalo poput izgubljene barke nasred mora, otpadali su od celine, utapajući se u okeanu pomame. Nije znala gde su joj ruke, gde noge, šta se desilo sa grudima, šta bi sa glavom, a udari nikako da prestanu. Postajali su sve jači i jači, budeći u njoj stanje blaženstva iz koga nije imalo smisla izaći.

Iznenada, dok je Života prodirao svojim užarenim žezlom u srce vulkana iz kojeg je sipala magma požude, njoj se duša otrgnu od tela, tačno između dva Životina udara, te se vinu ka stropu njihove spavaće sobe, i sa visine kraj kristalnog lustera obori pogled na dva tela što su sjedinjena gorela u plamenu ljubavi kojem bi i najveći šumski požar pozavideo.

Ona se upita da li je moguće da nije znala da ovakva slast postoji? Da li je moguće da je sve ove godine ovo tražila van zidova ove kuće? Da li je moguće da u čoveku pored nje nije videla ovu silu koju on poseduje, a koja je noćas dovodi do vrhunca? Da li je moguće da je tog čoveka tražila na nekome drugome mestu? Ko je on? Da li je moguće da je on noćas ovakav, a da je sve ove godine bio neprimetan, drugačiji? Ali ko je ona? Da li je ona ovakva kakva je noćas ili je njena prava slika drugačija? Da li je on u njoj video ovo što vidi noćas ili je video neku koja nije njegova? Da li su se njih dvoje ikada sreli? Upoznali? Kao što su se sreli i upoznali noćas? Da li je to on ili neko drugi? Da li je to ona ili neka druga?

Usred tih pitanja njena duša ugleda njihova tela kako ulaze u poslednji voz pred tunel sladostrašća, pa oseti ljubomoru toliko jaku da joj preseče misao, te se brže-bolje, da ne propusti nešto za šta se imalo smisla pojaviti na


ovome svetu, ponovo spoji sa telom u trenutku kada su hiljade fanfara što prate ples ljubavnika svirale poslednje taktove simfonije uzavrelosti. Taj trenutak stopi se sa večnošću!

Nakon što se i poslednji ton tog velikog dela utiša, nakon što su se svi delovi tela vratili na svoje mesto, Života i Bosiljka zaspaše zagrljeni, goli, kraj otvorenog prozora, prkoseći i nebu i ljudima, svima koji su u njima videli izgubljenu i lažnu ljubav.

A od siline te ljubavi, Bosiljka već sutradan rodi blizance.

ČETRDESET PRVO POGLAVLJE u kojem se opisuje dolazak novog čoveka na ovaj svet

Prvo je osetio nepodnošljiv bol. Kao da mu je ceo svemir seo na glavu. Pokušao je da proviri napolje, ali za to još uvek nije imao snage. Samo je osetio svetlost kako mu miluje krvavo lice.

„Stvari idu svojim tokom“, pomisli on. Čuo je ljudske glasove. Do sada ih je samo nazirao kako dolaze do njega kao kroz neke membrane, prigušivače, a sad ih čuje čisto i jasno, čak i prejasno. „Bože, hoču li ih ovako čisto čuti ceo svoj život?“ Bol je i dalje trajao. Samo je radoznalost sprečavala da se mozak raspadne. Oseti oštar, razarajući vazduh koji mu je podelio pluća nadvoje. Ne izdrža. Zaurla iz sve snage.

„Aaaaa!“ To izazva smeh i radost kod onih koji su ga strpljivo čekali. Nije mu bilo

ništa jasno. On vrišti od bola, patnje, a oni, oko njega, kao da se toj patnji raduju i vesele. Kao da im je stalo do tuđe muke.

Nestade one toplote u kojoj je do tada uživao. Pored njega je oticao topli crveni potok. Činilo mu se da s tim potokom odlazi ceo jedan svet. Bojao se ovoga novog koji ga tako željno iščekuje. A o tom novom svetu nije bio čuo ništa dobro.

U stvari, nije znao šta da očekuje. Izabrani su oni kojima se svest rađa još dok im se telo stvara u majčinoj

utrobi, ali i oni behu iznenađeni kada se duši priključi telo i kada zajedno izađu u potpuno nov nepoznat svet.

I dalje je vrištao, pokušavajući da se izbori za vazduh i privikne na surovu stvarnost u koju je dospeo. A oni su se i dalje smejali. A onda ga prihvatiše majčine ruke. Tople, meke, sigurne. Sa tim rukama, kao da dobi neku posebnu moć, samopouzdanje. Sve mu se to sabra u glavi. Boje postaše jasne, a pokret siguran. Ču milozvuk majčinog glasa, muziku ljudskog govora, oseti miris njene kože, mekoću dojke, toplotu mleka sa čijim prvim gutljajem uđe u neko ustalasano stanje duše, koje nije mogao da definiše, a koje život čini neponovljivim.

Nasloni usne na dojku. Učinio je to nagonski. Ona je bila nabrekla i vrela, meka, ne samo od gustoga majčinog mleka koje je kuvalo u njoj, već od nekog


posebnog svojstva koje nije imao prilike da upozna ranije. Svojstva koje ljudi neprecizno nazivaju ljubav. Trenutak kasnije okrenu glavu ka drugoj dojci. I imao je šta da vidi! Na drugoj dojci bio je prislonjen neko drugi, ali isti on. Ne bi mu pravo kad shvati da je drugu dojku prisvojio njegov brat blizanac.

ČETRDESET DRUGO POGLAVLJE u kojem se pišu pisma, a deca rastu

Bilo je sasvim prirodno da se Bosiljka više ne javlja Ribiču. Oko nje su rasla deca, cvetala porodica. Svaka pomisao na Slovenca budila joj je neku mučninu u stomaku. Osećala je kako je stid ujeda za želudac.

A Ribič nije popuštao. Slao joj je pisma, u nadi da će mu se Bosa, ipak, obratiti. Pisma su u početku stizala svakodnevno, uvek ukrašena nekim crtežom ili namirisana kakvim otmenim parfemom. Ali Bosa ih nije čitala. Sklanjala ih je sa strane, kao neki neželjeni deo prošlosti koju bi htela što pre da zaboravi, da je izbriše iz sećanja, a da deo srca koji je zaveo taj čudak iz Austrije otkine i baci izgladnelim psima. Ali, da je lako zaboraviti, čoveku bi život bio pesma.

Svaki put kada bi poštar pokucao na vrata, nju bi preplavio talas srama, kao neki podsetnik da se nije dovoljno pokajala, da nije dovoljno molila za oproštaj, da blud i požuda i dalje tinjaju u njenoj duši. Poštar bi pokucao, sobarica bi otvorila vrata, a Bosa bi okrenula pogled kao neko ko ne želi da gleda vlastitu sramotu.

A Ribičeva prva pisma behu nežna, puna patnje i bola, „jer oboje su znali da ovo ne može da traje večno, ali on nije znao da će biti ovoliko bolno“. Zatim je, ulagujući se, pokazivao razumevanje za njenu poziciju, „jer nije lako u tim skučenim, provincijskim varošicama, kakva je ta u kojoj ona, duša, živi, pokazati strast i ljubav, kao da su te dve osobine strane ljudima, kao da ih se treba stideti, a ne isticati ih“. Potom je promenio taktiku i prišao joj sa „poslovne strane“.

„Bliži se, eto, godišnjica našeg poslovanja, pa bi, kao i u svakom civilizovanom svetu, bilo lepo da se to na neki način obeleži“, da bi na kraju, izgubivši svaku nadu da će mu se voljena žena javiti, počeo da šalje kruta i oštra pisma natopljena srdžbom i pretnjama.

I da je čitala pisma, Bosa sigurno ne bi progutala nijednu od ovih jeftinih udica, naročito ne pretnje i kukumavčenje. Osećala je da se tim pismima Ribič ponižava, a kako je želela da ga u sećanju zadrži upravo onakvog kakvog ga je i upoznala, krotkog i duhovitog, ona izbegnu susret sa njim takvim, povređene taštine i lišenog samopoštovanja.


Ali i Ribiču se povrati dostojanstvo i on prestade da piše. „Sve se ovo na kraju završilo dobro“, ponavljala je u sebi kada god bi

pomislila kako je život mogao da je odnese na drugu stranu. „Sve se dobro završilo“, šaputala je dok je dojila svoje bebe, toliko slične u izgledu, a toliko različite po karakteru.

I zaista, Branko i Vlada, ta imena dobiše blizanci, kao da se u putu nisu sreli.

Branko, znatiželjan, otvoren, nagao, borac, pravdoljubiv, oštar, nepredvidljiv. Vlada, povučen, tih, duhovan, stidljiv.

„Kažu da se dete formira u prve tri godine života. Ovi naši došli su na svet kao gotov proizvod“, šalila se Bosa u razgovorima sa Životom, u kojima je počela da uživa kao nikada pre.

Dok je Branko rastao s okolinom, uvek van domašaja onih koji ga čuvaju, Vlada beše kao biljka. Tu gde ga posadiš, naći ćeš ga sledećeg dana.

Bosa se radovala deci. Rasla je sa njima. Sve ostalo, pa i pare, padoše u senu njihovog odrastanja.

„Da sam znala da je to sreća, rodila bih petoro!“ Kuća u Solunskoj sinu, ali ne od zlata i kinđurenja, već od dečje graje i smeha. Dobi izgled raja. Života procveta. Nesta onog njegovog tmurnog pogleda na svet. Cvrkutao je gledajući kako oko njega buja život, kako se kočeperi svet, kako Solunska ulica dobija obrise grada, kako ulazi u svoju zrelost, kako živi, razvija se, trguje, ženi se, rađa, umire, kako se raduje, kako pati, kako pomaže, kako odzvanja pesmom. Kako dođoše blizanci, svet dobi boju veselja. Činilo se, trajaće večno.

I Dimitrije je rastao. Snimao je, razvijao filmove, izmišljao priče zagledan u zvezde, tražio je svoj dalji put. A njegov put vodio je daleko od ove varoši… negde u beli svet u kojem su se već rađale fabrike snova. On je jednu pravio za sebe. Znao je da stoji na balkonu, da gleda ljude kako prolaze, da im daje osobine, da za njih veže priče i bajke, da ih posmatra kao neki bog koji im sa visine deli sudbine. Sa dolaskom blizanaca on dobi svoju prvu publiku, gledaoce kojima će poklanjati uzbuđenja.

„Bila jednom jedna zla i opaka kraljica koja je htela da pojede neposlušno pile…“, počinjao je samo njemu poznate priče, praveći rukama veliku senku na zidu. Senka je predstavljala kraljicu. Plamen sveće povijao se pod njegovim dahtanjem pa je i senka izgledala kao živa, kao da igra po zidu, iznad glava braće blizanaca koji su bez daha gledali malo u Dimitrija, malo u zlu kraljicu.

Tražeći vremena da udahnu, upijali su svaku njegovu reč, ali dok je Vlada verovao svemu izgovorenom, slikajući u svojoj glavi i kraljicu i pile i sve ono što je izlazilo iz Dimitrijevih usta, Branka je više interesovao izraz lica

Solunska 28 181

pripovedača, njegove gestikulacije i način izvedbe, ne bi li nekako uspeo da prepozna laž. Nije verovao ni reč onome što je čuo.

Bosa je bila u pravu. Onoliko koliko su braća bila slična po izgledu, toliko su bila različita po pogledu na svet.

„Onda kraljica reče malom i neposlušnom piletu: 'Dođi da te pooojedeeeem'…“

Na ovome mestu Dimitrije je uvek glumio sablast, praveći na zidu ogromnu senku širokih ramena. Senka bi, zatim, padala ka krevetu na kome su ležala dva brata, s namerom „da ih pojede“. Svaki brat je sablast dočekivao na svoj način. Vlada bi, zatvorenih očiju, potražio zaklon ispod jorgana napunjenog guščijim perjem, dok bi se Branko prkosno izvio gledajući opasnosti direktno u oči i plazeći joj jezik. Dimitrije bi se tada bacio na Branka, zabio bi mu prste među rebra, i imitirajući harmonikaša, izazivao smeh i ciku. Ispod jorgana bi ustao i Vlada, braneći svog brata blizanca, skačući po Dimitrijevoj glavi i glumeći velikog junaka koji priskače u pomoć nemoćnima. Nepravedna tuča završavala bi se uvek na isti način. Dimitrije bi ih obojicu spakovao pod jorgan i uz povike da ih ne vidi, da je slep, da mu je neophodna pomoć, gazao bi po njima kao što vinari gazaju po sakupljenom kljuku. Ovi bi se cerekali i galamili, vukući ga i grizući za noge. Igru bi prekinuo Bosin glas opominjući ih kako je vreme za spavanje. Zatim bi ih Dimitrije poljubio, pa bi onda lagano, skoro neprimetno, izašao iz njihove sobe, ostavivši ih da zagrljeni utonu u san.

ČETRDESET TREĆE POGLAVLJE u kojem shvatamo koliko različiti mogu biti blizanci

Kako je vreme prolazilo, tako su se blizanci razdvajali jedan od drugog. Branko je postao nezaustavljiv. Ko god da je pazio na njega, morao je da

otvori četvore oči, jer bi on, vođen maštom, odlutao bestraga, kao lovački pas. Nije se jedanput desilo da pobegne, pa ga traže satima, da Bosu hvata očaj, da zovu žandarme, da se digne ceo Dorčol na noge, ali se svaki put, na neki volšeban način, Branko vraćao kući onoga trenutka kada bi njegova igra došla do kraja, kada bi mašta prestala da radi, kada bi se isključila i pustila njegovu dušu da se vrati u stvarnost. Doček bi bio pomešan suzama radosnicama i ljutnjom. Uglavnom bi dobio po turu, sledila bi i neka druga kazna, ali bi se đavo u njemu ponovo budio i navodio ga na nove nestašluke.

Volelo je da siđe u podrum u kojem je Dimitrije razvijao filmove. U taj tamni, podzemni svet koji je golicao njegovu maštu. I dok je Vlada samo sedeo i gledao obrise bratovljevog lica na škrtoj crvenoj svetlosti koja je prostoriju pretvarala u predvorje pakla, Branka ne bi držalo mesto, te bi počeo da vršlja po prostoriji tražeći nešto što bi zadovoljilo njegovu znatiželju. Dirao je nerazvijene filmove, umakao prste u hemijski rastvor, skidao slike koje su se sušile na štriku razapetom s kraja na kraj laboratorije. Dimitrije ga je redovno izbacivao iz podruma zaključavajući potom vrata.

Jednom ga je vezao za stolicu preko puta laboratorijskih rastvora. „E, sad nećeš moći da mrdneš odavde!“, rekao mu je, zategnuvši kanap do

krajnjih granica. Taj čin poniženja bio je najveći udarac koji je mali Branko mogao da

primi. Ukidanje slobode za njega je bilo pitanje časti, a vezivanje je nešto na šta nije mogao da pristane ni ako to čini njegov stariji brat. Pokušavao je da se oslobodi, uvijao se kao zmija, tražio prostora među prstima da skine čvrsto stegnuti kanap, vikao, ali uzalud. Bio je nemoćan.

Bes koji se u detetu stvori zna da ima snagu oluje. Dok je Dimitrije razvijao fotografije leđima okrenut vezanome Branku, ovaj na podu ugleda makaze. Male, ali oštre makaze, za rezanje filma. Dovalja se do njih, vesto poput akrobate, i vrhovima prstiju ih privuče sebi.

Mašta poče da radi!

Solunska 28 183

Presta da bude vezani dečak u laboratoriji svoga brata. Postade kosovski junak, Srbin koji je spreman da za svetu zemlju da i svoj život. Nesrećno upade u klopku turskih askera. Vezan, okružen stražarima, u zaboravljenim makazama video je šansu. Njegovom čuvaru, po imenu Zejnil, a tako se zvao komšija koji je u Sokolskoj ulici držao poslastičarnicu gde su njega i njegovog brata vodili na baklave, popustila je pažnja. Nagnut na suprotnu stranu, borio se sa snom. Branko dohvati makaze, a Zejnil ne ču ništa. Makazama vesto prekinu konopce oko ruke. Uze ih u ruke onako kako se drži nož i krenu ka leđima okrenutom turskom neprijatelju.

Prilazio mu je puzeći, pokušavao da zadrži dah da ga ne oda. Zejnil je klonuo glavom. Zaspao je.

„Lak plen“, pomisli Branko i skoči na brata sa makazama u rukama. Velika je sreća bila da se Dimitrije u tome trenutku sagnuo po drugu

rolnu filma, pa su makaze zakačile njegovo rame a ne vrat, kome su bile namenjene. On kriknu i odgurnu Branka od sebe, ovaj udari glavom o stolicu za koju je bio vezan i zaplaka. Više je on zaplakao zbog toga što mu je na tako grub način prekinuta igra nego što je udarac o stolicu bio jak.

Branko je bio previše mali da bi shvatio u čemu je pogrešio. Njegove okice su sa nerazumevanjem gledale razjarenog oca kako vrišti na njega, kako mu skida pantalone, kako ga okreće na stomak, presavija ga u kuku, skida svoj kožni kaiš i udara svom silinom po njegovom golom dupencetu. Ali, umesto da zaplače, umesto da zamoli oca za oproštaj, on sebe vide u janičarskom logoru, zarobljenog i osuđenog na sve patnje ovoga sveta. Od njega su tražili da izda drugove, da otkrije položaj Lazareve vojske, da prizna šta je sve učinio. Ali ne! On neće reći ni reči. Boriće se protiv njih, dostojanstvenošću kao pravi Srbin. Život mu mogu oduzeti, ali junaštvo ne!

„Na spavanje!“, viknu Života, posle poslednjeg udarca. Kako Branko legnu u krevet, Života se prekrsti.

„A šta mi dobismo, hvalim te, bože.“ A dobili su čudo. Čudo je bio Vlada, ali to čudo niko u kući ne primeti, već

do njega prva dođe Jagodinka Suvajdžić, baba koja je mnogo volela cveće, a čija je kuća sa malom bašticom ležala dve kuće niže, ka Kalemegdanu.

U kući su mislili da je Vlada „malo lud“. Tu reč prvi je izgovorio Života, nakon što ga je jednoga jutra zatekao kako razgovara sa ružama posutim uz stazu koja vodi od kuće ka dubini bašte. Života se prekrsti, setivši se izreke „Klanjaj se ludom kao i svetom“. Ponašanje njegovog sina u njemu probudi tugu koja mu ne dade da shvati da je bog Vladi dao redak dar da ceo svet gleda sa posebnim, skoro svetačkim razumevanjem. A kad čovek nešto ne shvata, on to nazove ili nemogućim ili ludim.


I majka je pokušavala da priđe svome sinu, tražeći smisao u njegovom čudnom ponašanju, ali Vlada beše dete zatvoreno u sebe, kao neko ko je znao da je ljudima uzalud objašnjavati šta to on radi i šta oseća. Izbegavao je otvoren razgovor sa majkom, pravdajući se umorom, pospanošću, a nekad i suzama. Nema bića na svetu koje ne bi našlo u sebi duboko sažaljenje kada vidi malog Vladu kako beznadežno plače i jeca, da čovek pomisli da je samim anđelima dužnost da ovom nevinom stvorenju podare utehu. Majka u tim trenucima prestaje sa daljim ispitivanjima, grli i ljubi svoje čedo, plačući zajedno sa njim i hvaleći boga što joj ga je dao takvog kakav je. Njima se uvek pridruživao i Života. On je suze krio, ali nije štedeo poljubaca. To su bili trenuci koji dokazuju da je tuga jedna plemenita osobina i da je ne zaslužuje svako.

Gledajući malog Vladu kako, mimo svih dečaka, posle kiše ili nevremena hvata gliste i insekte, spašavajući ih davljenja poput nekog malog Noja kome nije bio potreban božji glas da se hvata te plemenite rabote, Jagodinka shvati da je dete obdareno nekim naročitim moćima, „da gleda, čuje i oseti ono što mi, normalni, ne možemo“. Ne bi joj mrsko, pa ga nekoliko dana kasnije pozva u svoju baštu da joj zalije ruže i to na mestu na kome one teško uspevaju, u seni velikog starog oraha, grubog i surovog drveta poznatog po svojoj netrpeljivosti prema ostalom rastinju.

„Ja ne znam to da radim“, govorio joj je Vlada stidljivo i sa strahom od majke, koja mu je, znajući sve sinovljeve mane, zabranjivala da se muva po tuđim kućama i baštama, bojeći se da će u prisnijim kontaktima sa komšilukom njegovo čudno ponašanje postati još vidljivije. Jagodinka, međutim, nije odustajala. Pokazala mu je kako se sadi, kako zaliva, kako plevi, kako čisti od insekata i pustila ga da šeta i uživa u njenoj bašti. Mali Vlada prilazio je svakoj biljci, svakome cvetu, sa nekom neskrivenom radošću, ozarena lica, i sa smehom u očima, u nekoj vrsti nadahnuća, skoro transa, toliko karakterističnog za decu. Terala ga je neka nadnaravna sila da miluje one biljke kojima je pomoć bila najpotrebnija. Svakoj biljci davao je ime, razgovarao s njom, milovao je, tugovao i radovao se zajedno s njima, razumevao ih, ljubio i grlio do te mere da mu je tih dana odlazak u teta Tagodinkinu baštu bio glavni izvor razonode i dečačke igre.

Nije prošlo desetak dana otkako je Vlada prvi put ušao u staričinu avliju, a njena bašta se pretvori u simfoniju boja i mirisa. Čak i ona nesrećnica Rozalija, što se stalno povijala pod hladom okrutnog oraha, podiže glavu, vinu se ka nebu i preda svoje boje oku na dar. Vlada se oduševljavao svakog jutra kada bi ušao u baštu. Klimao bi glavom od sreće i radosti svakom od tih svojih malih prijatelja, čestitajući im kako tako brzo i veselo rastu, hvalio ih je

Solunska 28 185

bogougodnim rečima kako su lepi i vedri i kako su se odužili onome koji ih je takve lepe stvorio bojama i mirisom na radost svetu. Jagodinkinoj sreći nije bilo kraja. Nudila je Vladu raznim kolačima i slatkom, pazeći na njega kao na rođeno dete.

Ona htede da se uputi do Jankovića, da im kaže kakvo je čudo njihovo dete, ali na pola puta se predomisli.

„Teško da će mi poverovati.“ Vrati se kući i stade spremati orasnice da obraduje maloga.

ČETRDESET ČETVRTO POGLAVLJE u kojem se dogodilo još jedno čudo

I dok je Jankovića kuća bila puna dece, kod Krsmanovića deteta nije bilo ni na vidiku. Vasvija se već bila pomirila sa sudbinom da će ostati bez poroda, pripisujući to božjoj volji, ali Aleksu nada nije napuštala, pa je povremeno dolazio s idejom da se ode pod Oštrog, pomoli Svetom Vasiliju, čudotvorcu, da se priupitaju doktori u Beču, da li postoji nešto što bi im dalo potomstvo, da se proba sa posebnom ishranom, kažu da bademi muškarcima a suncokret ženi daju moć, čak i da se usvoji neko siroče, koje bi moglo da pokupi ljubav koju njih dvoje sada uzaludno prosipaju oko sebe.

Vasvija je na te predloge gledala blagonaklono, ali bez velikih očekivanja. Pristajala je na te pokušaje više da ne ugasi muževljevu nadu nego što je sama verovala u njih. Njene slutnje uvek su se ispunjavale. Niti im je Sveti Vasilije doneo dete, niti je doktor Vajs znao lek, niti su pronašli dete koje bi imalo sve one karakteristike koje su Krsmanovići od svoga nesuđenog potomstva tražili, niti su im pomogli bademi i suncokret. Aleksa j e bio očaj an, j er ga j e podmuklo mučila misao da je on kriv za ovu neplodnost. Znao je on da zluradi Beograd šapuće da je to kazna koja je konačno stigla Krsmanoviće za njihovu pohlepu i gramzivost, da se konačno pojavila jedna generacija te „lopovske familije“ na kojoj će se prelomiti božji gnev, znao je da mu rođaci spremaju pritisak oko testamenta koji će kad-tad morati da sastavi, a u kome neće biti onoga kome bi najviše voleo da ostavi svoje carstvo. Rođenog deteta.

Dete, prećutno, prestade da bude tema njihovih razgovora. Oni nastaviše da žive pokušavajući da uvere sebe kako je to normalno, čak i poželjno, a svetu oko sebe, baš u inat žlicama i pakosnicima, plasiraše priču da je to njihova odluka, da „ne žele da preuzimaju odgovornost prema nerođenom stvorenju, zarad činjenice da imaju nameru da žive burno i lepršavo, da im je život postao let, i da im, u ovome trenutku, ne treba teg koji bi ih vraćao nazad na zemlju“.

I krenuše da putuju po svetu, da troše pare na stvari koje im nikada ne bi pale na pamet. Prijatelje i poznanike obasipali su razglednicama koje su slali iz austrijskih i nemačkih banja, sa španskih, italijanskih i francuskih obala, austrijskih i švajcarskih planina, iz Pariza, Londona, Rima, Moskve, Jerusalima,

Solunska 28 187

Stambola, čak i iz Afrike, a priče o zanimljivim ljudima koje su sretali u raznim krajevima sveta postadoše glavni program prijema i proslava koje su priređivali u svojoj vili nakon nekog velikog i značajnog putovanja.

„Sreli smo Ruskinju koja je prošla sve prašume ovoga sveta… nekog čudnog Indusa koji je u stanju da ne diše danima. .. upoznali smo irskoga pisca, izbeglicu, koji obožava da ide u našu crkvu u Trstu… a da vam samo pričamo o engleskom političaru koji tvrdi da mu je majka bila sa kraljem Milanom… čujte dve-tri reči o slikarima što ih sretosmo na Monmartru… ovaj jedan slika geometrijske oblike… ali ti trouglovi, ti krugovi, to liči na ljude!“

Te priče hranile su njihovu sujetu, a slušaocima su bacale pesak u oči. Iza njih krila se tuga koju nose oni što nemaju potomstvo.

Vasvija se trudila da održava kontakt sa ljudima. Pokazivala se što je više mogla, išla je na prijeme, proslave, jubileje, čvrsto je držala svoje mesto u pozorištu, na balovima. Svake srede, tačno u pet, livrejisani vozač bi je dovezao do Grčke kraljice, u kojoj se nalazila s engleskom ambasadorkom i princezom Jelenom na popodnevnoj čajanci.

I te se srede crni dajmler bene parkirao na samom ulazu u najotmeniju beogradsku kafanu. Vasvija je izašla iz automobila nasmešivši se prolaznicima koji se sa velikom radoznalošću sakupiše oko mašine koju nisu često mogli da vide na beogradskim ulicama. Vozač, sav važan, ne dade im da je dodiruju, preteći policijom. U trenutku kada je Vasvija prilazila vratima kafane, pritrča joj dečak, lepo obučen, simpatičnog izgleda, sa svetačkim sjajem u očima i razbarušene kose i, iz čista mira, skoči joj u zagrljaj, kao neko ko je video retko dragu osobu. Ona od iznenađenja osta bez reči. Pokuša da ga odgurne od sebe, ali ju je ovaj držao čvrsto, viseći joj oko vrata. Zatim joj, na njeno zaprepašćenje, dlanovima pređe preko ramena, grudi, struka, sve do stomaka, pa iskoči iz njenog zagrljaja, stade pred njom na zemlju i poljubi je više pupka. Vasvija htede da bezobrazniku udari šamar, ali njegove tople oči umiriše joj srdžbu. Vozač iskoči iz auta sa namerom da zaštiti gospođu Krsmanović, ali ga ona zaustavi gledajući u dečakove oči. Dečak je bio Vlada Janković, jedan od Bosinih blizanaca.

Trenutak kasnije naiđe Bosa sa drugim blizancem. Uz reči izvinjenja i licem crvenim od stida, ona povuče Vladu ka sebi. Izgledala je kao da bi najradije propala u zemlju. Vasvija je nije udostojila pogledom. Samo se okrenu i uđe u

Grčku kraljicu. Bosa ostasa dva dečaka napolju, kao polivena vodom. Toliko ju je sramota ophrvala da se nije ni setila da kazni Vladin nestašluk. Ode kući sa željom da taj dan što pre zaboravi.


Kasnije iste večeri, neplanirano, uz crveno vino sa Svete gore, iz boce koja je stajala otvorena tri dana, Vasvija i Aleksa se opustiše preko svake mere, kao nikada do tad, razbiše grč u kome su živeli sve ove godine i oteraše oblake koji su im maglili misli i pogled jedno ka drugome, te dozvoliše strastima i požudama da se probude, rašire svoja krila i slobodno i pomamno izlete iz njih. U toj vatri, oboje, onako beznadežni i utučeni, osetiše neko divno, omamljujuće nadahnuće, koje dolazi iz samoga dna duše i izlazi napolje iz čoveka kao što penušavo vino kulja iz tek otvorene boce. Prolazeći iz centralne sobe, kroz slikama velikih majstora ukrašen hodnik, popeše se širokim stepenicama na gornji sprat, u zajedničku spavaću sobu, koja je sve rede i rede bila zajednička i sve rede i rede spavaća. Ljubili su se strasno i bezglavo. Usput ostadoše bez komada odeće, ostavljajući ih za sobom kao trag iz neke bajke, a delovi tela koji im behu skoro zabranjeni u njihovoj međusobnoj korespondenciji, odjednom se pojaviše pred njihovim očima kao nešto tajno ali dragoceno, nešto što je ispalo iz zaboravljenih knjiga, ali nešto čemu je tvorac u igri koja se zove ljubav dao važnu ulogu. Tako goli zavališe se u krevet, koji se silno iznenadi vatrom u kojoj su ovi još uvek mladi ljudi goreli, osećajući da strast i požuda iznenadnih gostiju, ove noći, neće imati kraja.

Krevet je bio u pravu. Ljubavni požar u kome su goreli Krsmanovići ugasio se tek kad se iz pravca grada pojavio nov dan, spreman da rutinski, po protokolu, zameni odlazeću noć.

Nekoliko dana kasnije Vasviju beše napala neka muka. Prebirala je po glavi šta li je sve pojela. Tako zavaljena na terasi, dok joj je sunce milovalo zajapurene obraze, ču razgovor dveju služavki koje su krišom iza bora stogodišnjaka delile dokono vreme.

Mlađa je tvrdila da postoji dečak, na Dorćolu, koji dodirom leci biljke, a ova starija joj se smejala, izvrgavajući ruglu njenu naivnost. Mlađa se, međutim, nije dala. Nabrajala je sva čuda za koja je čula da je dečak učinio, a starija je na to odgovarala podsmehom i ruganjem. Vasviju njihova rasprava poče da nervira, pa se, onako bolesna, okrenu ka njima dvema želeći da ih utiša, ali onda ona mlađa reče ime dečaka kome se ta čuda pripisuju.

„Mali Vlada, sin Bosiljkin i Životin. Pa ceo Dorćol govori samo o tome!“, reče ona, a Vasvija zatvori oči.

„Moja sestra radi kod njih na kupalištu. Tamo je mališan podigao sve orhideje prošloga leta, bez kapi vode, po onoj najvećoj žezi. Da li pamtite tu sušu?“

Vasviji, kako to ču, u stomaku nešto poče da diše. Osećala se blaženom. Nije bilo sumnje, one večeri pod otvorenim prozorima porodične kuće

Solunska 28 189

Krsmanovića u kolopletu nenajavljene strasti, požude i ljubavi začeo se jedan novi, plemeniti život.

Dolazak male Danice slavio se tri dana i tri noći. Aleksa je častio sve od Savamale do donjeg Dorćola i Jataganmale, uključujući ciganske čerge koje su se tih letnjih dana uobičajeno skupljale podno kalemegdanskih bedema i spremale za prelazak reke na drugu, bogatiju stranu. U kafani Znak pitanja, mestu u kome je Aleksa svakog dana ispijao kafu sa ratlukom, bio je uplaćen račun svakome putniku namerniku koji se tu nađe da jede i pije koliko mu volja. U salonu u kome su primani gosti stajala je ikona Svetog Vasilija Ostroškog, kome je Aleksa pripisao ovo čudo što mu je porodični život učinio toliko srećnim. Nije se nijednog trenutka dvoumio da uz blagoslov mitropolita Dimitrija promeni krsnu slavu svoje porodice, i uz dužnu zahvalnost i izvinjenje Svetome Nikoli, i svim svojim precima, uzme Vasilija kao novog sveca zaštitnika Krsmanovića.

Vasvija mu nikada nije rekla ništa o svome iznenadnom susretu sa Bosinim sinom, za kojeg je od služavki čula da je dodirom sačuvao orhideje od prošlogodišnje suše.

ČETRDESET PETO POGLAVLJE u kojem se odlučuje o obnovi jednoga manastira

Bini je uvek bio vedar dok je pričao svoje priče. Skakao je sa jedne zvezde padalice na drugu imitirajući one o kojima je govorio. Hodao je kao Dimitrije, veslao kao Života, šminkao se kao Bosa, pušio i pio kao Aleksa, bio namrgođen kao Vasvija. Mići se učinilo da svi ti ljudi o kojima mu Bini priča žive u njemu, da su neodvojiv deo onoga što zovu Binijeva duša. Bez obzira na to što se priča komplikovala, što su ljudi o kojima se govori pokazivali i svoje mračne strane, Bini se na to nije osvrtao. Kada god im je spominjao imena, imao je smešak i razumevanje.

Tek poslednji put kada ga je video, Mići se učini da se Biniju na licu pojavila sena koju nije imao ranije. Govorio je sporije nego inače, manje je skakao po zvezdama, vrteo se oko planeta sporije nego što je to ranije činio, rečju, izgledao je zabrinut. Mića nije smeo da ga upita zašto, jer ga je bilo strah da mu ovaj opet ne otkrije nešto loše vezano za čoveka. Bilo mu je jasno da se nešto gadno sprema. Opet, lakše bi mu bilo da se to nešto gadno sprema u svemiru u kome se njih dvojica druže, nego u priči sa kojom se srodio i u kojoj je polako video svoje mesto…

Bini je nastavio da priča, Mića da ga sluša, ali je na priču bila pala neka omorina. Niti je Bini pričao s istim zanosom kao nekada, niti ga je Mića slušao pažljivo kao na početku. Kopkalo ga je zašto Bini više nije bio bezbrižan. Slutio je nevolju.

Ceo grad je znao da petkom, kad padne veče, kad se sunce smiri za Gardošem osvetlj avaj ući neki drugi daleki svet, Milanče iz poštovanja prema Trojici, koji su ga čuvali od „zlih namera i misli i napada zla što ga vreba iza svakoga koraka“, odlazi do crkvice i tamo u tišini, sam, doziva Hrista, pali sveće za svoje neviđene roditelje i moli se za prijatelje i neprijatelje, traži oprost za ono što je uradio, pomislio i osetio, i ponizno ljubi tvrdi izglačani kamen kojim je nepoznati graditelj popločao ovo čudnovato zdanje.

I taj je petak Milanče ušao u Trojicu, ophrvan mislima o najbližima i prepun molbi i želja koje je najmilijem spremio za taj dan.

Solunska 28 191

Tek što završi molitvu i zapali sveću, on iza sebe ču nečije korake koji ga ne uplašiše, jer kada je tu blizu njega, nema čega da se boji, već ga zbuniše, pošto su retki dani kada se nađe još neki vernik u doba u koje on obavlja svoj duhovni zadatak. Okrenu se i ugleda na ulaznim vratima dva monaha. Onog prvog odmah prepozna. Lavrentije. Iz manastira Tresije, jedan od onih koji do grada dolaze samo iz preke potrebe. Pored njega stajao je drugi, mlađi, bled kao krpa, čiji izgled nije obećavao život duži od nekoliko meseci. Izađoše iz crkve. Napolju se budila košava.

„Ti kao da ne nameravaš da stariš, dragi Lavrentije, pogledaj tu kožu, pokrete, kao u mladića“, reče Milanče Lavrentiju, ljubeći ruku starome monahu. Lavrentije je izgledao sve samo ne mlado, ali Milanče ne pogreši u laskanju, jer je iz suvog, ali žilavog tela, kao zelene grane kroz osušeni šimšir, izbijala odlučnost kakvu nemaju ni mnogo mlađi od Lavrentija. To Milančeta najviše zabrinu. Znao je da je ovaj zbog nečega došao.

„Imamo nameru da obnovimo Tresije“, reče Lavrentije i prekrsti se, kao da je rekao nešto suviše hrabro za običnog čoveka. Milanče ne pokaza nijednim gestom da je ganut tom idejom. Lavrentije nastavi oprezno, kao da gazi minskim poljem.

„Za to je potreban novac. Mi ga nemamo, ali, bogu hvala, računamo, ima dobrih ljudi, da pomognu.“

Milanče je i dalje ćutao. Lice mu je bilo mirno, ali u stomaku poče kuvati žuč. Znao je šta se od njega očekuje. Lavrentije odmah to i potvrdi.

„Sigurno se sećaš, dragi Milane, kako smo te i na koji način primili u Tresijama. To je tvoja kuća koliko i naša.“

Milanče potvrdno klimnu glavom. „Logično bi bilo da pomoć prvo stigne od onih kojima Tresije nešto

znače.“ Milanče potvrdno klimnu glavom. „Eto, bog te je doveo do nas, hteo je da te mi odgojimo, da izrasteš u

čoveka od značaja. Bog je hteo, ja uvek kažem mojoj mlađoj braći, da imamo na ovako važnom mestu našeg Milančeta. Bog je hteo i da manastir izgori, sve je to božja volja, ali verujemo da nam neće naći za zlo to što Tresije hoćemo da podignemo iz pepela. Jer, kaže Sveti Petar Rimljanima, sve se može pretvoriti u pepeo, ali vera ne. Tako i mi za naše Tresije hoćemo da učinimo, da ga dignemo iz pepela!“

„Nema potrebe, brate Lavrentije, da trošim reči hvale za sve ono što su mi braća učinila kada su me u krpama stavili ispred praga vašeg manastira“, odgovori Milanče tražeći vremena za pravi odgovor.

„Bogu hvala“, reče Lavrentije i prekrsti se. Prekrsti se i bledunjavi monah.


„Nema potrebe ni da zahvaljujem za dobrotu i mudrost koju ste mi kao najmlađem bratu usadili u srce i dušu.“

„Bogu hvala“, ponoviše monasi jedan za drugim i prekrstiše se. „Ali vi znate, svaki čovek ima svoje mogućnosti, svoja ograničenja, nema

tog koji je svemoćan i koji može da učini baš sve što se od njega očekuje. Tako i ja, dragi Lavrentije, niti imam sto ruku, niti dve glave. Kazuj, šta je to što vi od mene očekujete da vidim da li sam kadar to da ispunim?“

„Ljubav“, odgovori Lavrentije neočekivano. Tek će sada njegova reč biti jaka.

„Nisi ti samo ljubavi radi došao.“ „Nisam, naravno, ali šta god da daš bez ljubavi, propala je rabota. Ne

ištemo ništa na silu. Sve mora biti od srca.“ Tada odjednom progovori onaj bledunjavi brat. Preuze odgovornost na

sebe, kao da htede da poštedi Lavrentija. „Novac, brate Milane, treba nam novac.“ „Ako od mene tražite novac, u pogrešnoj se crkvi molite. Ja niti ga imam,

niti mogu da dajem.“ „Nemaš, ali raspolažeš. To se zna.“ „A što ne pitatate onoga čiji je novac kojim ja raspolažem?“ Lavrentije je znao da će teško od Bose iskamčiti novac. Zato i jeste

odgovornost prebacivao na Milančeta. „Pa to bi trebalo da učiniš ti. To je do tebe. Ti bi trebalo da je ubediš“, reče. „A postoji li država? Ima li ona šta da da? Kralj? Vlada?“ Lavrentije se okrenu bledolikom monahu. On slegnu ramenima, kao neko

ko je čuo reči umobolnika. „Milane, brate, kada je to država davala? Pa država misli da to nije njen

posao. Ali nije država za to kriva. Državu smo napravili mi, Srbi. A mi Srbi državi ne verujemo. Zašto bi ona verovala nama?“

„Mi očekujemo sedam stotina hiljada dinara. To za vas nije neka svota, a nama mnogo znači, time bismo započeli gradnju manastira i doveli bismo sve do postavljanja instalacija. Ostali radovi bi prešli na nekog drugog.“

„Lavrentije, brate, pa vi ste me naučili da se ne stavlja ruka u tuđi džep!“ Lavrentije spusti glas. „Niti te ja teram da daš te pare, niti te prisiljavam da se pridružiš ovako

nečemu plemenitom. Prosto ti bilo. Bog će nam svima suditi. Ti ćeš dati ako voliš boga. Ako ne daš, opet ga voliš, jer nema toga ko ga ne voli. Ali ja, onako, pomislih, eto prilike da smiriš savest. Jer ti si taj koji zna zašto je manastir izgoreo.“

Solunska 28 193

Tu rečenicu je Milanče očekivao godinama. Ona ga je kao sena pratila ceo život. Ko je kriv za požar u Tresijama? Podignu glavu spreman na odbranu.

„A ko je kriv za taj požar, brate Lavrentije?“ „Ostavio si kapiju otvorenu!“ „To mi Hrist reče, Hrist Pantokrator.“ „Ne, brate Milane, to ti reče onaj trgovac pokvarenjak, čiji je zadatak bio

da se crkva zapali.“ „Koji trgovac? Ja sam čuo Hrista.“ „Čuo si ti Hrista sigurno, ali si onako mlad i nevin puno o tome govorio.“ Milanče sede u stolicu. Misli mu odlutaše u prošlost. Istina je. Trgovci su sedeli te noći. Bili su polupijani i zaneseni dosetkama

i šalom. Zabavljali su se terajući Milančeta da im priča šta mu to Hrist govori. Jedan od njih otišao je da spava, a ostali su polegali po stolovima kantine. Milanče tada primi od onoga što ih je napustio četiri zlatnika, on ga poljubi u čelo i upita da li je red da zamoli Hrista da mu dete ozdravi od sušice.

Milanče, dobar kakav jeste, ode pred oltar, kleknu, moleći Pantokratora za želju trgovčevu. Iznenada, Hrist odgovori da je spreman za takav jedan ustupak, pod uslovom da sutradan ostavi glavnu portu otključanu.

„To mi je rekao!“, potvrdi Milanče Lavrentiju. „I ostavio si portu otključanu?“ Milanče klimnu glavom. „Sutradan je stigao taj satana, sa još trojicom. Svi smo spavali kada je

plamen počeo da proždire manastir.“ „Zašto su ga zapalili?“ „Hteli su da spale tebe! Mnogo moćan čovek koji te je želeo mrtvog davao

je zlatnike onome ko će to uraditi. Onaj trgovac te je prepoznao! Bio je lakom i gramziv, bog da mu dušu prosti. Umro je od sušice kao i dete njegovo.“

Milanče uzdahnu. Na pamet mu pade najteže pitanje. Plašio se odgovora. „A ko me doveo u Tresije? Ko mi je otac, a ko majka?“ „Ne znam. Ti si već bio u Tresijama kada sam ja stigao tamo.“ „Pa ko zna ako ti ne znaš?“ „Znaju oni koji su izgoreli.“ Milančetu pade kamen sa srca. Bojao se da će mu ovaj ludi monah otkriti

tajnu koja ga je toliko privlačila, ali od koje je bežao. „To ti je iskupljenje, brate Milane. Postaješ slobodan“, reče bledoliki

monah. „Ali novac nije moj.“ Lavrentije oseti slabost u sagovorniku. Nastavi da ga lomi. „Ja sam te

spasao. Umotao sam te u mokru krpu i izneo napolje. Braća su već bila u molitvi, namereni da izgore zajedno sa manastirom. Sećam se, plamen je bacao


svetlost do Nemenikuća, ti si trčao, trčao, trčao… a ja sam plakao za tobom. Nije bilo molitve u kojoj te nisam spomenuo. Od tog dana pa do danas. Zbog tebe je goreo manastir, ali si ti plod ljubavi. Ako je cena ljubavi kataklizma, platimo je. Ali onda platimo i vaskrsenje!“

„Ali meni je Hrist rekao šta da uradim.“ „Nije ti rekao Hrist, rekao ti je onaj trgovac. Sakrio se za oltar i čekao te da

se približiš ikoni.“ Teško da laže, pomisli Milanče i spusti glavu. „Ti od mene tražiš da ukradem?“, reče. „Ne. Ja od tebe tražim da daš.“ „Ali ja ne mogu da dam ako ne ukradem.“ „Možeš. Ne znam kako da to nazovem, ali ako ti je to lakše, slazi.“ „Pa ti si me, Lavrentije, učio da ne valja da se laže.“ „Jesam. I ne valja. Ali ti moraš. Shvati to kao iskušenje.“ „Iskušenje?“ „Pa, zamisli, Milanče, kako je Hristu bilo? Kroz kakva je on iskušenja

prolazio. Ovo tvoje, to nije ništa.“ „I šta ako slažem? Da li ću završiti… u… raju?. „Molićemo se svi zajedno da tako bude.“ Iskušenje? Dva dana se kupao u svome znoju. Ko je on, pitao se. Da li se

oko njega lomi savest jednog čoveka ili celog čovečanstva? Da li je njegova dilema odlučujuća u svemiru? Ako jeste, da li je on svemir? Da li su Hrista morile iste misli kao što more njega? Da li je Hrist znao da je njegovo iskušenje ključno, najvažnije, da je ono to koje spašava ljudski rod? Ako je znao, bilo mu je lako. Šta će oni koji ne znaju koliko je značajno njihovo iskušenje? „Hrist je znao da to što se žrtvuje ima smisla, a mi koji nemamo svest o tome? Šta mi da činimo? Uostalom, Hrist je znao ishod. Ja ga ne znam.

Ja nemam ideju na šta će ovo izaći. Rušim sve svoje zakone, da bih podigao nove. Ja nemam nikoga ko bi mi rekao šta da činim. Zato i nisam prorok. Njima je lakše. I meni bi bilo lako da shvatim svoj položaj kad bih čuo glasove koje je Hrist slušao. Ali možda on i nije čuo te glasove. Možda ih je čuo jer mu je savest to nalagala. Bože, dovoljno si me namučio, šta još tražiš od mene? Od mene, koji sam samo trunka u svemiru.“

Odlučio je da im da novac. Dade malo više nego što su tražili. Bosu nije smeo ni da pita. Znao je da ona crkvu ne voli. „Popovi-lopovi“, govorila je kada god bi se pomenula crkva. Da pita Životu da mu pomogne, bilo bi bespredmetno. On bi dao, ali njegova reč ne znači ništa. Odlučio je da mešetari. Procenat koji je Bosa dobijala na račun merve-štojera uveliko je prevazilazio

Solunska 28 195

Lavrentijevu potražnju. Ona nije Krsmanovićima rekla za merveštojer, neće ni on reći za crkvu. Plan je bio skoro savršen.

Pare je dao sedam dana nakon susreta sa Lavrentijem. Jedini uslov je bio da pomoć ostane anonimna. Bledi, tuberkulozni monah primi pare i prosledi ih bratstvu. On je znao za zavet ćutanja. Ali dva dana nakon toga, umre. Umesto njega na mestu knjigovođe tresijskog bratsva dođe monah Pavle, stari i savesni pisar do kojeg dođoše sve uplate vezane za Tresije. On vide da najveći novac da je neka firma čije ime nije bilo nigde zapisano. Da bi ispravio nepravdu, naredi ikonopiscima da naslikaju veliku ikonu Svetoga trojstva i pošalju na adresu preduzeća dobrotvora sa sve zahvalnicom za „nesebičnu i bogougodnu pomoć“.

Jednog jesenjeg jutra, kada je magla oduzimala od Save, brišući drugu obalu iz vida ljudskome oku, sveže oslikana ikona, sa sve zahvalnicom, stiže na Bosin radni sto.

Bio je iznenađen mirnoćom sa kojom ga je Bosa dočekala. Kada bi joj neko učinio nešto nažao, obično bi vriskala, skakala po kancelariji, tako da bi se slika kralja Petra okačena na zidu iznad njenog kabineta, skovanog od kuvane jelovine kod nekih stolara iz Tešnja, ljuljala kao pod zemljotresom. Ovoga puta ona je stajala kraj prozora gledajući decu koja istrčaše iz škole noseći sa sobom radost koju odrastao čovek nije u stanju ni da zamisli. Ta mirnoća ga još više zabrinu. Bosinu dreku i viku mogao je da podnese, ali njene podmukle poteze i iracionalne kazne koje je bila sklona da deli unaokolo kao što deca dele bombone, to nije trpeo, to ga je pogađalo u srce. Na stoluje stajala ikona sa zahvalnicom igumana Tresija pisana vestom rukom ikonopisca. Milančeta je najviše bolelo to što je ikoni bio otkinut ram, verovatno kao prvi rezultat Bosinog besa na informaciju da je preduzeće donator za izgradnju manastira. „Koliko smo im dali?“

„Osamsto hiljada“, odgovori Milanče, znajući da je besmisleno da nastavi da se pravi lud. „Ko ti je rekao da im daš?“

„Niko.“ „Pa zašto si onda dao?“ „Morao sam. Ucenili su me.“ Ništa nisam slagao, pomisli. „Ucenili?“ „Postoji priča kako sam ja kriv…“ „A kakve veze ima kompanija sa tom pričom? Što im ti nisi dao svoje? Nisi

dao jer nemaš“, poče Bosa da odgovara na vlastita pitanja. Znao je da je to najopasnije. Postepeno je padala u vatru, iz koje se teško uzdizala, samoj sebi vadila je žuč iz utrobe. „A nemaš zato što si ga ovako i dao. Shvataš li ti šta si učinio? Ti koji si odgojen da budeš pošten, da ne lažeš, da ti je istina jedini


drug… da li su te tako učili u tom manastiru? Ili su te učili da uzmeš tuđe, a da pritom nikoga ne pitaš.“

„Nisam vas pitao, jer…“ „Naravno da ne bih dala! Popovi-lopovi. Korumpirana bagra, ogrezla u

otimačini od naroda. Ne bih im dala dinara, a ne osamsto hiljada. Tu stade. Milanče se ponada da je to kraj. Bila je to lažna nada. „Slušaj. Ima to da vratiš.“ „Kako? Oni mi sigurno neće vratiti nazad.“ „Nije me briga. Ima da radiš za mene sve dok se dug ne poravna.“ „Pa to je nemoguće. Treba mi sto godina!?“ „Začas to prođe.“

ČETRDESET ŠESTO POGLAVLJE u kojem se nadvijaju crni oblaci

Milančeta nije bilo lako uvrediti. Mogao je da izdrži poniženja kao što brdski konj može da povuče tereta. Ali ovoga puta ga je mnogo više zabolela lakoća s kojom ga je Bosa izbrisala iz svog srca nego njena rešenost da ga tako teško kazni. Za nju je postao prazan prostor. Nula. To nije mogao da podnese.

Danima se nadao da će se stvar promeniti, da će joj neka samilost otopiti led, da će ga iznenaditi nekom prijateljskom, spontanom rečenicom, od koje bi mogao da živi narednih mesec dana, da će se nasmejati i reći kako je ovo do sada samo bila šala i kako bi dobro bilo da se sve ovo vrati na staro, pa makar joj radio ceo život zabadava, jer njemu novac svakako nije značio ništa. Ali do tog preokreta nije dolazilo. Čak mu se u misli ušunja i osećanje krivice. „Ja sam kriv! Nema šta da se bunim. Nisam smeo raditi pod tim uslovima. Sada kukam!“

Teret grehova se utrostruči. Sada na duši nije imao samo manastir već i krađu, laž, prećutkivanje.

Nije mu pomagala ni molitva. I u njoj je osećao da laže. Činilo mu se da onaj kome se obraća zna da je smutljivac, da petlja i mešetari.

A niko da mu priđe, da ga upita šta mu je. Ni Lavrentije, koji je čuo da je otac Pavle napravio glupost zbog koje Milanče sada ispašta, ni mali Dimitrije, koji ga je neizmerno voleo, ali kome je Bosa zapretila kaznom ako mu se približi, ni osoblje preduzeća, koje je bežalo od njega kao od kuge, računajući, valjda, da je Bosina anatema prelazna i da bi mnogi od njih mogli da dozive Milančetovu sudbinu, ni poslovni partneri, koji mu okrenuše leđa čim im postade jasno da je izgubio nekadašnji uticaj.

„Pusti dete, ko boga te molim.“ Života je molio Bosu, misleći da će joj probuditi samilost. Ona se na to nije osvrtala.

„Pa taj novac nije toliki da je vredan tolike patnje.“ „Ne mešaj se, Života! Ja se tebi ne mešam u ribe i u Dunav, ne mešaj se ni

ti meni u moj posao.“ Životi se srce cepalo kada bi sreo Milančeta. Izgledao je kao ruža koja

vene od neke čudne i retke bolesti. A Milanče ga je izbegavao, jer je i prema njemu osećao neku vrstu krivice.


Živnuo bi jedino kada su dolazili novi izveštaji i kada je u Bosinu kancelariju odlazio s verom u preokret, nadajući se da će brojevi izmamiti osmeh na njeno lice i blage reči iz njenih usta. Ali ona je hladno primala izveštaje koji su govorili da profit raste, kao da joj ih donosi vetar, a ne živ i utučen mladić.

A kada je naredila da joj izveštaje ubuduće donosi novi knjigovođa Miroslav, u Milančetu preminu i poslednja nada.

U takvom stanju je jednoga jutra naišao na Rišara. Na uglu Cara Uroša i Noćajske. Ovaj je bio načuo da nešto nije bilo u redu u Bosinoj firmi, pa ga izokola upita kako ide posao, naslađujući se lošim vestima.

Milančetu nikada neće biti jasno šta se to u njemu otvorilo pred poslednjom osobom pred kojom bi trebalo da se ispovedi. Ali duša i jeste zagonetna baš zbog toga što se ne zna kad se otvara, a kad zatvara. Rišar je bio čovek koji je sa naporom slušao tuđu muku, pa bi, gotovo je sigurno, i ovoga puta pobegao da mu mladić kroz kukumavčenje ne spomenu i neke obaveze koje Bosiljka ima prema partnerima, a koje nije izmirila samo zbog toga što je on, Milanče, iz ljubavi prema svojoj gazdarici to vesto skrivao. Rišar sačeka da Milanče završi svoj traktat, a onda upita o kakvim se to obavezama radi.

Nije imao izbora. Morao je sve da kaže. Već tog poslepodneva sedeo je ispred Rišara. Podrobno dade sve detalje o

neisplaćenom merveštojeru i o količini novca koji je ostao na Bosinom računu. Rišar je na osnovu toga rutinski sračunao visinu kamate koja bi po najnovijem, tek usvojenom zakonu trebalo da se isplati zbog kašnjenja u izmirivanju obaveza, o moralnoj odšteti koja bi u ovom slučaju morala da se traži, o profitima koje stranka koja kasni u izmirivanju obaveza ima, samo zbog investiranja onoga dela novca koji već godinama nije bio njen, a tek ako se uđe u ono što nije platila državi! Sve to je Bosu moglo da košta i nekoliko godina robije. Milanče se suoči s osećanjem dubokog samoprezira. Nesreća ga je toliko utukla da je pomislio kako bi najbolje bilo da digne ruku na sebe, jer „čega god da se uhvati, zabrlja, a bog mu je svedok da uvek ima plemenite namere“.

Zna se, međutim, dokle vodi put popločan plemenitim namerama. „Ona zaslužuje kaznu!“, reče Rišar, kroz zube, s nekom đavoljom radošću. „Nemojte, molim vas“, skoči Milanče. „Šta nemoj!? Kako si glup, sine! Pa ti bi prvi trebalo da se raduješ njenoj

propasti. Pogledaj šta ti je učinila! Pogledaj kako te ponižava. Svirepo! Podmuklo! Kao bolest! A lepo si joj rekao, je l' da? Upozorio si je. Ti si čist. Nema čega da se stidiš, sine. Ona nije bila u stanju da shvati upozorenje.

Solunska 28 199

Naprotiv! Nije pokazala nimalo zahvalnosti za to što si joj pomogao, već te kaznila… i to kao psa!“

„Nije baš tako.“ Milanče pokuša da ublaži sliku koja je bila prilično tačna. „Ne brani je više, ako boga znaš!“, prekinu ga Rišar. „I slušaj, o ovome

nikome ni reči. Ako nekome kažeš, znaće ko ju je odao. Imamo vremena da napravimo plan, a da ti ne budeš kriv.“

Milanče na to prista, ali ne pristade Aleksa. Tri sata je trajalo ubeđivanje tokom kojeg ga je Rišar pritiskao da pokrene

građansku parnicu protiv Bose, uveravajući ga da imaju dovoljno dokaza za više godina zatvora.

„Pa šta ako nas je prevarila? Svaka joj čast, važno je da posao teče… U njemu svi dobijamo, mi mnogo više od nje. Nije lepo ni zbog sveta okolo da se tužakamo i vucaramo po sudovima, širi se loša slika o porodici. Uostalom, budite oprezni, mladić je van sebe, ko zna šta mu je u glavi, trebalo bi proveriti sve detalje, možda namerno želi da joj se osveti. Ima tu prostora za kontratužbu. Uglavnom, ja tu ne bih ništa dirao. To je moja zadnja reč.“

ČETRDESET SEDMO POGLAVLJE u kojem ponovo dolazi Smrt

Neuobičajeno rano za nju, Rahela je stajala na obali i posmatrala prelivanje mladoga sunca po površini vode. Života, koji se tek spremao da isplovi, ponudi joj mesto na pramcu, a ona dečji zaneseno doskakuta do barke. U tren oka otisnuše se ka sredini reke.

Dunavom je gazio parobrod. Dostojanstven i romantičan. Rahela ga je zaneseno gledala. Imala je utisak da parobrod lebdi nad mirnom rekom, da je ne dotiče, ali talasi koje je brod stvarao vratili su je u stvarnost. Na brodu su stajali lepo obučeni ljudi za koje se videlo da dolaze iz nekog dalekog, otmenog sveta. Hranili su galebove, u čijem je kliktanju bilo nečeg opominjućeg.

Parobrod ispusti dim kao bolesnik kašalj, zacrni nebo iznad, a galebovi se razleteše na sve četiri strane.

Kad, gle čuda! U trenutku kada je parobrod zamicao za krivinu ka Vilinim vodama, jedan galeb se okrenu ka njima i krenu ka Životinoj barci. Bio je sasvim beo sa velikom crnom tačkom na čelu. Rahela ga je gledala kao u nešto poznato, a čijeg se imena ne može setiti. Života ga, izgleda, nije ni primetio.

Galeb drsko napravi dva kruga iznad barke a zatim još drskije sleti na pramac tik ispred Rahele. Tad Rahela prepozna Smrt. Crveni kljun razvi se u prijateljski osmeh, dok je, iza njih, na krmi, Života zabacivao mrežu.

„Ne brini se“, reče Smrt, „ne vidi nas.“ „Dugo te nije bilo.“ „Dugo me nije bilo. Nisi bila spremna da kreneš sa mnom, pa nisam ni

htela da ti dosađujem.“ „A sada?“ „Sada si spremna.“ Rahela oseti neku tajnu moćnu silu koja je povlači sa sobom u ambis, gde

je verovala da se nalazi mesto s koga se pruža pogled na celokupno vreme sveta.

„A moji?“ „I oni će doći… kad-tad.“ „A on?“, pokaza na Životu. „On će me ponovo spasti?“

Solunska 28 201

„Ne. Videće u tebi nekog drugog… nekog koga želi više od tebe… više od svega.“

Života spusti u vodu poslednji kraj mreže. Zategnu je do krajnjih granica da je kakav som ne bi mogao otkinuti. Od siline pokreta mu se zanesvesti. Prvo je pomislio da mu se krv slila u glavu i da mu je ona pomutila mozak, ali oseti nemoć u rukama i bol u krstima. Znoj se pomeša sa Dunavom, i on ugleda sebe na površini vode. Tada shvati da ga ponovo hvata nesvestica, ona ista koja ga prati ceo život. Kada se svet oko njega okreće naopako, kada ono što je gore postane ono što je dole, a ono što je dole postane ono što je gore. Tako mu u očima Dunav i nebo zameniše mesta, nebo beše pod njim, a Dunav iznad. Zatim Dunav skoči na nebo, a nebo se izmaknu, pa potpuno nestade dok se ne vrati sa druge strane i izbrisa Dunav iz slike. Rat Dunava i. neba potraja neko vreme praćen zvukom olujnog neba i kliktanjem galebova, a zatim se sve smiri, i oluja i galebovi i Dunav i nebo, i sve prekri mrak. Pre nego što je izgubio svest, on ču da je nešto teško palo u vodu.

Rahelu probudi nedostatak vazduha. Nešto joj nije dalo da diše. Na glavi joj je ležao mali žuti pas. Ona se nasmeja. Uze ga u ruke. Pas ju je lizao po rukama, ostavljajući trag tople pljuvačke.

U kupeu nije bilo nikoga osim njih dvoje. Napolju je vladala belina. Iz nje su izlazili ljudi, pa ponovo u nju nestajali. Pratili su voz. Jedna elegantno obučena dama prišla je prozoru njenoga kupea. Stakla su bila zamagljena. Teško da se moglo videti unutra. Dama priljubi lice uz prozor. Oči joj ispadoše gledajući unutra. Nije videla ništa. Rahela prepozna Gretu. Skoči. Vrisnu od sreće. „Greta! Gretice!!! Ovde sam… ovde!“ Pogledi im se ne ukrstiše. Rahela lupi o staklo dva-tri puta. „Greta! Gretice!!! Ovde sam… ovde!“ Uhvati je očaj. Poče daplače. „GreeetaaaU!“

„Uzalud pokušavaš. Kasno je. Voz kreće.“ Pored nje je sedeo Bini. Uze je za ruku i spusti na sedište. Dodir njegovih

toplih dlanova je umiri. Čak se i nasmeja. „Gde mi je mali žuti pas?“ „Ja sam mali žuti pas.“ „Ti si mali žuti pas?“ „Da, ja sam mali žuti pas. Ja mogu da budem sve… A sad sam ponovo ja.“ Rahela se nasmeja: „Ti pas!? Ha, ti si smešan… Jao, što si smešan dečak.“ „To ti je drugarica?“ „Greta.“ „Ima sina?“


„Ima.“ „Znam. Jirgen.“ „Kako znaš njegovo ime?“ „Znam. I ti imaš sina. Lacija.“ „Jeste.“ Rahela poče da se smeje luđački. Sad se i Bini nasmeja. „A ti? Ti si slikarka?“ „Da. Ja sam slikarka.“ „Pa hajde… Naslikaj me.“ Bini izvadi beli papir i olovku. Dade ih Raheli. „Hajde… Slikaj me“, nasmeja se zauzimajući pozu. Rahela poče da ga slika.

Ni sama nije znala zašto, ali naslika ga starijeg i golog. Ispod desnih rebara naslika mu ranu. Od koplja, ili tako nečega. Iz te rane curila je krv. Na trenutak se Raheli učini da je to najvažnija krv na svetu.

„Ne znam koliko sam dugo bio bez svesti“, odgovori Života na pitanje advokata tužioca Rišara Mahoa, pred prepunom sudnicom Okružnog suda u Beogradu, a povodom tragične smrti Rahele Štrajh, Mahoove nevenčane supruge i velike srpske slikarke, koja je svoj život završila davljenjem u Dunavu pod još nerazjašnjenim okolnostima.

„Kada sam progledao, nje više nije bilo“, slegnu ramenima iskreno žaleći slikarku.

Rišaru to objašnjenje nije značilo ništa. Želeo je da dokaže ono u šta je sumnjao, a to je da je ovaj čovek ubio njegovu ženu, majku njihovog deteta, te da s njime treba postupati kao s ubicom i kazniti ga najstrožom kaznom.

Da je na Životinom mestu bio bilo ko drugi, Francuz bi imao neke šanse, ali ceo grad je bio spreman da posvedoči istinitost reči svedoka odbrane, gospodina Miška Uzunovića, noćnog čuvara marine Dorćol: „Života ne bi ni mrava zgazio, gos'n sudija, a kamoli da ubije ženu, koju je jednom već spasao.“

Čak je i Krsmanović u razumnom i otvorenom razgovoru uveravao Rišara da se mane ćorava posla, „svi znaju da je Rahela toliko puta pokušala da se ubije i da joj je jednom ta namera uspela“, „Života ne bi bio kadar to da učini, i badava pravi trošak i nervozu“ i „nema tog sudije odavde do Vijene koji bi presudio na stranu tužitelja“.

U njegove reči uverio se i Rišar onoga dana kada je sudija Raspopović, uvidevši sve okolnosti pod kojima se ova nesreća dogodila, od slike duše unesrećene žene, preko stanja njenoga tela, koje je pronađeno nekoliko dana kasnije kod Vilinih voda, praktično netaknuto ljudskom rukom, do svedočenja

Solunska 28 203

svih relevantnih ljudi koji su poznavali i nesrećnicu i alasa, proglasio Životu nevinim, a ceo slučaj nazvao nesrećnim, uz još jednu upućenu reč saučešća i Rišaru i njegovom mladome sinu, koji je, eto, kako je pisalo u subotnjoj Politici, „prvo živeo lišen oca, a sada će, nakon strašne smrti naše velike slikarke, živeti i bez majke“.

No Života dočeka presudu potresen i utučen, kao da nije bio zadovoljan njenim ishodom. On se osećao krivim, upravo onako kako je odgovorio na početku ovoga procesa na prvo pitanje koje mu je francuski advokat postavio.

„Da. Osećam se krivim. Nisam smeo da izgubim svest. Morao sam da budem pribran. Da sam bio pri sebi, ona bi danas bila sa nama.“

Tek koji dan kasnije, u vreme obeda, Života skupi hrabrosti, te tihim, skoro nečujnim glasom oslovi ženu punim imenom, što je u protokolu porodičnih odnosa značilo da ima nešto važno da joj kaže. Bosiljka, držeći u ruci zdelu s prelivom od ulja i beloga luka, očima da znak služavki da napusti prostoriju. Života nastavi.

„Lagao sam.“ „Šta?“ „Na sudu. Video sam je kada sam se osvestio… ili je to bilo pre nego što

sam izgubio svest.“ „Života, to ćeš reći samo meni i nikom drugom, je l’ ti jasno?“ „Da. Sedela je na pramcu. Čini mi se da je bio jedan galeb pored nje. Čak

smo se ispričali. Ona mi je rekla kako joj je tamo i kuda treba da ide.“ Bosiljka ga zabrinuto pogleda. „Šta, bre, Života, pričaš?“ „Rekla mi je da me čeka i da joj je svaki dan dug kao godina. Rekla mi je da

tamo nema ničega.“ „Života, pričaš koješta! Nije tebi dobro.“ „Ja njoj ništa nisam rekao. Kao da mi je neko ukrao jezik. A ona je pričala.

Imala je isti onaj glas.“ „Života, sutra idemo kod lekara.“ „Pre nego što je otišla, rekla mi je da me čeka.“ „Ko te čeka? Rahela?“ „Ne. Željana!“ Bosiljka ustade, tresnu zdelu s prelivom od ulja i beloga luka o zid. Izađe

napolje.

ČETRDESET OSMO POGLAVLJE u kojem se mešaju novac, poezija i strast

Aleksa nije voleo da pije danju. Smatrao je da ta osobina odlikuje one koji su izgubili trku sa životom. Ali desi se ponekad da mu se omakne. Dva drugara iz školskih dana, vrelo julsko prepodne puno vlage i nalet mladalačke bezbrižnosti staviše ga za sto u Tri lista duvana. Krenuše bez ustezanja po starim uspomenama i belome vinu. Dok se astal punio raznim đakonijama, oni su se smejali samo njima jasnim šalama, nadglasavali med' sobom poput školaraca opijenih mladošću, polemisali oko sitnica, žustro, puni vatre, onako kao što to rade studenti željni besmislenih nadmetanja. Iz njega je izbijala radost onih koje život još nije naterao na brigu. Vino je bilo pitko, ali i otrovno. On oseti da ga savladava. Znao je s alkoholom, koliko ga uzimati i kad stati. Situacija nije nalagala potpunu predaju.

Šlaga da ima posla. Svi su znali da je bogat i ozbiljan, zato nikome ne bi sumnjivo kada ustade od stola i diskretno, da niko ne primeti, plati ceh i doda na to i više nego dovoljno za napojnicu i ono što će njegovi drugari popiti do fajronta.

Ispratiše ga zagrljajima i obećanjem da će se ponovo videti. Uglavnom, dan bi bio divan da na ulazu u preduzeće nije ugledao Bosu. U

svakoj drugoj prilici pokušao bi da je izbegne, jer mu je s njom razgovor uvek bio mučan i neprijatan. Zamaralo ga je apotekarsko vaganje i reči i osmeha.

Međutim, Aleksa je, poput mnogih, u sebi nosio potrebu da žuri ka nevolji i, umesto da prođe neprimećen, on joj se, tobože srdačno, javi.

„Ah, koliko ste vi vredni!“, on oseti svoj trapav pokušaj duhovitosti. Ali, gle čuda, taj pokušaj se Bosi svide. Ona nije volela Aleksu. Smatrala je da je nadmeni hvalisavac, punih džepova, ali prazne glave. No, ovakav pripit, postade joj simpatičan i ljubak.

„Izgleda da čovek mora malo da popije pa da pokaže svoju bolju stranu.“ Ona odgovori začuđujuće ležerno, čak i prijatno. Prvi put je osmeh na

njenom licu pripadao njoj a ne nekom drugom. Nakon nekoliko vragolastih reči, ona prihvati poziv na piće u njegovu kancelariju, u kojoj je, iznad karte rudnika istočne Srbije, dominirala slika kralja Petra.

Solunska 28 205

„Pravi škotski“, reče Aleksa i nasu u čašu i pre nego što je Bosa pristala na gutljaj.

Viski ne može da uradi sve, daleko od toga, ali zna da pripomogne nameri. Po navici, započeše priču o poslu. Aleksa je govorio o neophodnosti modernizacije pogona, a Bosa o racionalnijem rasporedu kadrova. Priča je išla uzbrdo, planovi su rasli, milioni su se množili, a čaše dopunjavale na kraju svake tačke dnevnog reda. Oboma je bilo prilično prijatno.

Zatim skrenuše i na priču o porodici. Deca rastu u obe kuće, bogu hvala. Danica je slatko dete da slađeg nema, a

i Bosa ima zlatnog muža, koji čini sve da joj pomogne u ovim silnim poslovima koji su je zadesili, bogu hvala. Bogu hvala, divna je i kuća u Savamali koju podigoše. I jedna i druga, bogu hvala. Eh, kad bi svako imao tako. Bogu hvala. Trebalo bi da se radi koliko god se može, jer ko zna dokle će ovakvi poslovi biti uspešni. Bogu hvala. Nikada se ne zna u koju će stranu krenuti svetski poslovi.

Njegovi su iz Crne Gore, a ona iz Hercegovine, i jedni i drugi oštroumni i snalažljivi, upućeni jedni na druge, ali nikad spojeni u jedno. Hrabri i drski, svikli na neimaštinu iz koje dolaze. Britki i na maču i na peru.

Pero ih zavadi. Ko je bolji pesnik? Hercegovac ili Crnogorac? Aleksa odmah isuče Njegoša. Stade recitovati najmudrije glave Gorskoga vijenca i Luče, Bosa ga je gledala malo pripita s određenim nipodaštavanjem karakterističnim za Hercegovce, kao da Njegoš nije isto toliko njen koliko i Aleksin, kao da je sa Zanzibara, a ne manje od sat hoda od njene kuće. Tu ona izvadi adute hercegovačkih pera.

„Lirika, osećajnost, mekoća stiha. Jeste, Petar Petrović je mudar, tu nema sumnje, ali krt u reči, rogobatan.“

„Ti, Boso, nazva Njegoša punim imenom. Znam ja vas Hercegovce. Kad govorite puna imena, kao da ste pred nekim sudom, vi se, u stvari, podsmevate.“

Bosa ustade sa stolice kao da namerava da kaže nešto važno. Kako ustade, tako joj se suknja zategnu, pa dade grudima da se malo probiju kroz korset i pokažu svoj obim više no što je dozvoljavala pristojnost. Aleksu to dobro protrese. On se seti večeri koje provedoše zajedno u vili na Senjaku, pa mu krvotokom proteče požuda. Kako je ona rasla, tako se i Bosa menjala u njegovim očima, postajala lepša i privlačnija.

Sada je Bosa stajala pred njim kao neka antička statua, skladna i izazovna. Ona oseti njegov pogled. Iako su oko njega kolale priče kao o čoveku kome nije strana tuđa suknja, nije mogla da veruje da bi gospodin Krsmanović bio spreman na tako jedan rizičan korak da joj priđe i pokuša da od nje dobije


nešto više od prijatnog razgovora. Iako je, htela – ne htela, ona činila sve da do takvog koraka i dođe.

Ona krenu sa poemom Kamen. Uz te stihove majka ju je uspavljivala, sa tom rimom je živela, rasla.

„Zar je Vasić vaš?“, prekide je Aleksa, znajući taj podatak, ali sa željom da je malo raspali, onako kako se žaračem raspaljuje vatra u ognjištu.

„Jakako! Gačanin! Nije iz Nikšića!“, zagrakta Bosa. Bio je u pravu. Kad joj lice dobije ljutinu, ona postaje izazovnija. Tad

stvari počeše da se odvijaju sve brže i brže, u ritmu koji beše van domašaja zdravog razuma. Na Bosinom licu pojavi se zanos kakav i zaslužuje veliki pesnik.

Iz kamena sikti bijes iz duše oluja oko mene sve kulja ja znam da sam sam al sam i ljuta guja…

Ona mu okrenu leđa. Pogled joj je leteo po stropu salonskog stana prateći stihove uz koje je odrasla. Oseti se uzvišenom, bestežinskom, kao sanjar, lutalica. Kako poezija može da uzvisi!

Aleksu istinski pogodiše stihovi velikog pesnika, ali ga još više dotače njen zanos, njena izvedba. Ona je izgledala kao leptir neopisivih boja, što se upravo pred njim izlegao iz neugledne larve. Iz jedne hladne i odbojne osobe izleteo je vatromet strasti. Nema tog muškarca koji može da odoli ovakvim udarima ženske erupcije osećajnosti, pa makar bio mnogo hladniji prema lepšem polu od Alekse Krsmanovića.

Ali ona se iznenadi sama sobom. Kao da se ova pesma krila u njoj sve ove decenije i samo čekala trenutak da iz nje izleti, kao što ptica izleti iz kaveza kad ga neko nesmotreno otvori. Ona ju je slušala danima, godinama, od starijih i mudrijih, ali se nikada, nikada nije usuđivala da je sama recituje, osećajući da je nije vredna. Ali kad začu svoj glas kao da je tuđi, kad joj srcem stadoše upravljati rime slavnoga pesnika, nju obli neopisivo uzbuđenje koje joj uzdrhta telo i natera suze na oči.

I ne dam da drhtiš pred sudbinom kletom Niti se sa strahom ti kititi smeš

Solunska 28 207

Tvoj je istok da prkos svoj sučeš Kao mač pred boj u kom sigurno mreš

Na tom mestu Krsmanović ne izdrža. Ustade, priđe joj s leđa i nežno, da ne remeti tananu ravnotežu između Bosinog nadahnuća i dana što se približavaše kraju, zagrli je oko struka, koji postajaše sve uži i uži kako stihovi iz nje izlažahu.

U njima se potpališe vatre požude. Srce poče da pleše poznati ples strasti. Razum beše isključen, kao što je i red u trenucima zanosa. Ona oseti vrelinu po bedrima. Podiže glas kad uđe u naredni stih, kao kad vest kompozitor pred kraj svoje simfonije violinama pridoda i fanfare.

Nek iz tebe izbije žar ptica Klanjaju ti se oni što nebom plove Nek se bude vulkani strasti Nek začari ono što ljubav se zove

Poslednje reči izgovoriše zajedno. Njegov glas beše siguran i zvonak, ali ga Bosa ne ču od vlastitog zanosa. Ona se svom težinom nasloni na čoveka iza nje. To je bio onaj tajni signal koji žena daje muškarcu kada je spremna da s njim ide ravno do dna.

Srce je probijalo svetloplavu lanenu košulju, a tri kapi znoja na njenome vratu učiniše je još privlačnijom. Ona se, onako s leđa, obmota oko njegovog vrata, pa ga strasno povuče za kosu, tako da ovaj skoro uskliknu od bola, a zatim se munjevito okrenu licem u lice i sprži ga pogledom u kome nije bilo ničeg drugog do plamteće želje. Takav pogled se ne zaboravlja. On ne mogaše da odvoji oči od njenih. Oseti se nemoćnim poput deteta. Tih pola minuta ona ga je držala omađijanog i slepog. Zbog njenog pogleda pristao bi na sve.

Oseti pun miris ženskog bića. To ga dodatno okuraži. Stisnu je uz sebe, snažno i odlučno, kao da htede reći da su se oboje našli na putu bez povratka. Ona se nasmeja kao neko kome godi ovaj lumperaj, zabi glavu u njegovo rame, a zatim je izvi u visinu njegovih prsa. On se sagnu. Pomamno, goreći u plamenu, kao zver pred lovinom, i svojim vrelim usnama poče da traži njene.

Ali, avaj! Njene usne ne behu tamo gde ih je očekivao!? Šta je Bosu otrglo iz njegovog zagrljaja, on to nikada neće saznati. Ni njoj

nije bilo jasno zbog čega je odlučila da se mane te igre. Teško da je u pitanju bila njena lojalnost mužu, jer, kad se ovako plane, o obzirima se ne misli. Nije


bila ni sramežljiva. Naročito ne posle nekoliko čaša viskija. A da nije lepo biti u rukama tuđega čoveka, za to nije marila. Pljuje ona na sve norme. Nije joj čak ni uzbuđenje stalo. Naprotiv, gorela je i onoga trenutka kada se okrenula ka izlaznim vratima i s osmehom na licu ostavila zbunjenog Aleksu da kroz prozor prati njen dečji hod. To što postoje žene, a i muškarci, kojima je veći užitak prekid ljubavne igre nego ono što im ona donosi, nije bio i njen razlog odlaska. Ona nije bila takva. Naprotiv, bilo je dana, nakon ovoga vrelog, da se sama pokajala što se nije do kraja prepustila čarolijama koju čulna ljubav u sebi krije. Nije htela da povredi Aleksu, jer ga nije volela. Vređa se onaj koga voliš. Uglavnom, tako je odlučila i više nije bilo povratka.

Koliko god da je tog popodneva goreo od strasti, Aleksa taj slučaj lako izbi iz glave. Kao da se nikada nije dogodio. Ništa mu nije predstavljalo iskušenje, ni sećanje na taj dan, ni susreti sa Bosom. Jednom su čak ostali sami u onoj istoj kancelariji koja je bila svedok njihove avanture, ali niko, ni jednim jedinim znakom, nije pokazivao da se među njima dvoma nešto dogodilo.

Ni Bosi ova čudna avantura ne ostade blizu srca. Ona je kao mala naučila da zaboravlja. Kada bi njena duša pamtila sve ono šta je doživela, sva bi se raspala u paramparčad. Ovako, ona je bila kanta za nemila sećanja.

Samo ponekad, pri nekom nenajavljenom nadahnuću, ona je znala da oseti Aleksine prste kako joj dobuju po struku, i tada joj nije bilo svejedno.

Jednom je, ljubeći se sa mužem, videla Aleksu kako uskače u njeno telo, onako vreo i znojav kakav je bio u kancelariji tog popodneva, pa je na vrhuncu erupcije strasti počela u sebi da recituje Vasića i njegov Kamen. Života se nije osvrnuo na tu anomaliju. Završio je trijumfalno tu retku igru među njima, ostavši siguran da je on zaslužan za ekstazu u kojoj je gorela njegova žena.

Tako bi se među njima stvar i završila da čovek nije naopak i nepredvidljiv.

Negde pred Svetoga Nikolu te iste godine Aleksa utonu u popodnevni san sa novinama palim preko lica. Kroz mrenu koju spavanje isplete oko uha, on ču kćerkin glas. Danica se spremala za školu. Sutra joj je najteži dan. Sreda. Trebalo je da nauči jednu pesmu napamet. Učiteljica joj je dala Vasića i njegovu poemu Kamen.

I ne dam da drhtiš pred sudbinom kletom Niti se sa strahom ti kititi smeš Tvoj je istok da prkos svoj sučeš Kao mač pred boj u kom sigurno mreš

Solunska 28 209

Kako je Danica deklamovala stihove, onako dečje i školski, tako se Aleksino srce natopi nekim teško objašnjivim besom koji zna da napadne naglo probuđene.

„Ona je mene napravila budalom!“, prošaputa, a gnev se pojača. Pretvori se u otrov koji napade Aleksino srce. Kako je Danica prolazila kroz poemu, tako se pred njegovim očima stadoše redati slike od onoga lepljivog dana. Sve, jedna po jedna. Bosa, njen stas, pogled, usne, osmeh, okret, otvaranje vrata, prozor, hod, sve. Kompletna tragedija. A otrov stade kolati njegovom krvlju.

„Ona, seljanka, došla iz Bosne meni ovde… Ona mene da odbije! Trebalo je da je silujem!“

Okrenu se na drugu stranu. Pokuša da nastavi san, ali zvonak glas njegove kćeri samo pojača pomisao na Bosu i njen greh. „Da! Greh! Ona me je i navela na to! Pa posle pobegla!

Trebalo je da je izbacim iz posla! Napolje! Dosta je uzela! I previše! Koliko ona uzima? Za šta? Samo zato što je rođena u Bosni? Pa ima li to igde? Ima da joj smanjim sve! Sad je svakako sve gotovo! Mrtva je! Kunem se, mrtva je!“

On ustade, obuče se i kao furija strča niz ulicu. Morao je što pre da nađe Rišara.

ČETRDESET DEVETO POGLAVLJE u kojem vidimo jednu stranu osvete

Razgovor sa Rišarom bio je kratak, ali impulsivan. Sve silne podatke o Bosi i njenim prevarama koje mu je advokat izneo na sto, Aleksa je, manje-više, znao. Njemu beše smešno kako su on i Francuz, u razgovoru, zamenili osobine svojih plemena, pa je Rišar, poput Srbina, goreći u strasti i pun žuči, objašnjavao na koje bi sve načine trebalo nauditi Bosi i kazniti je za svaku prevaru koju im je pričinila, dok ga je Srbin slušao francuski mirno i staloženo, ne pokazujući osećanja, pletući u mislima plan, kako i na koji način da se Rišarove ideje pretope u stvarnost.

Nije trebalo mnogo mudrosti da se shvati da iza Bosinog vrtoglavog uspeha stoje naklonost i zaštita moćnoga kuma Šilje, koji je, iz nepoznatih razloga, stajao iza svake njene akcije, neutrališući udare na nju poput živoga štita. Ukloniti Šilju značilo je ostaviti Bosu nebranjenu u svakom smislu te reči. I pravno, i društveno, i politički.

A Šilje su se svi bojali. Glasno se govorkalo da je, zajedno sa „pokvarenim Čupom i nekoliko bolesnih oficira“, osnovao tajnu organizaciju koja drži pod kontrolom „pola sudstva, tri četvrtine parlamenta i celu vojsku“, a ostalima koje ne kontrolišu „napune se gaće kada im neko spomene ime“.

Aleksi se gaće ne pune lako. Znao je da, ako Šilju udalji od Bose, njen pad biće neizbežan, a jedino što je Šilji preče od kume bio je rat.

A ni rat nije bio daleko. U staroj Srbiji se već dobrano kuvalo i „samo je budala mogla da se nada da neće biti prolivena krv“.

Aleksi je upravo sukob sa Turcima išao naruku. On dade nalog svojim poslušnicima u Skupštini da lobiraju za intenziviranje gerilske borbe protiv Osmanlija, znajući da će u tom slučaju Šilja i svi oni koji su bili garanti Bosine nedodirljivosti biti zaokupljeni ratom sa Turcima.

„Ne može, gospodo, više da se čeka“, govorio je za skupštinskom govornicom gospodin Janićije Gavrilović, radikal, jedan sa Krsmanovićevog platnog spiska. „Naš narod tamo stenje pod zulumom, a mi ovde debatujemo. Vojska, gospodo! Vojska te stvari rešava!“

Šiljina grupa sa radošću dočeka insistiranje poslanika da se protiv Turaka raspiruje vatra. Ne prođe mnogo vremena, tek krenuše sukobi za staru Srbiju.

Solunska 28 211

Mobilizacija Šiljine vojske beše stopostotna. Niko od njih ne ostade u Beogradu. Teren je bio čist. Akcija je mogla da počne.

Jednoga bledog jutra, na vratima Bosinog preduzeća pojaviše se dva poreska činovnika. Jedan je nosio belo odelo, izgledao je kao da ide na svadbu, a ne u inspekciju, a drugi je bio Vrpčević. Činio se mnogo starijim nego što bi to godine mogle da kažu, popucalih kapilara i tamnih podočnjaka, karakterističnih za one koji druguju sa vinom. Držao je u ruci zlokobnu gomilu papira, nespretno vezanu crvenim kanapčetom. Kada ga je Bosa videla, znala je da je vrag odneo šalu. Bilo joj je jasno da taj čovek ne kuca na vrata bez opake namere.

Njega se setio Aleksa. U stvari, setio se kako ga je Bosa preveslala i ponizila, i kako ga je napravila budalom, i kako se time hvalila po celome gradu. Isto tako je znao da je takvom čoveku, punom taštine i gordosti, osveta slađa od meda. Preko svojih ljudi u Ministarstvu finansija izdejstvovao je da upravo Vrpčević nadgleda inspekcije poreskih organa, za koje se znalo da su sklone mitu i svakojakim malverzacijama. Obezglavljen od sreće, Vrpčević sa strašću deteta preuze svoj novi posao. Bosin slučaj shvati kao lični zadatak.

Na raspolaganju mu je bio mali Milanče. On mu otkri sve papire, sve tajne, sva zamešateljstva, sav šverc, sva pranja novca, učene, pritiske, podmićivanja i korupcije. Bosa, koja je imala bezgranično poverenje u ovoga mladića, samo je jednu stvar smetnula s uma. Milanče ne ume da laže.

Taj period beše najmučniji u Milančetovom životu. Reči koje je za sebe imao nisu bile nimalo laskave. „Izdajica! Potkazivač! Bednik! Eto, to si ti!“, ali iz tog kruga više nije mogao da izađe. Pomirio se sa živim blatom u koje je upao, isto kao što se Bosa, nakon neuspešnog pokušaja podmićivanja, uzaludnog traženja pomoći od svojih zaštitnika, koji behu zaokupljeni ratom za Srpstvo, i kucanja na zatvorena vrata, pomirila sa kaznom, nadajući se da ona neće biti preoštra. Omča se stezala.

Ručak kod Krsmanovića toga dana nije bio uobičajen. Vladica je doneo ribu sa Dunava, a i dan je bio lep, prozračan, kakav samo na Senjaku ume da bude. Aleksi nije manjkalo apetita, a Vasvija je, na nagovor doktora, pokušavala da spusti svoju kilažu. Danica je sedela za stolom kao prava mala dama, kao da joj dvor odvajkada pristaje.

„Da li je princeza za još malo ribice?“, upita je Aleksa preko stola, zaljubljeno gledajući u njene kestenjaste uči, u kojima je, činilo se, ceo svet mogao da se okupa. Ona odrično odmahnu glavom, kao da naređuje, pa izvi glavicu imitirajući majku, koja iza leđa svoga muža u dubini bašte ugleda iznenadnog gosta. Bese to Rišar. Njegova pojava unese nemir u spokoj koji samo ručak po ovako lepom vremenu može Krsmanoviće da drži na okupu.


Aleksa se okrenu za pogledom svoje supruge, te jednim pokretom ruke dade gostu znak da pričeka da se završi obed. Vasvija je imala dovoljno takta da ne pokaže odmah svoje nezadovoljstvo dolaskom Francuza, a Aleksa dovoljno mudrosti da tome dolasku ne prida značaja, tako da su se oboje svojski potrudili da se ručak nastavi u miru i zadovoljstvu. No to beše pritvorno. Oboje su znali da će na kraju doći do prepirke. Vasvija prva popusti.

„Ne treba to da radiš, Aleksa“, reče između zalogaja, nekako ovlaš. „Došao je Rišar…“, pokuša Aleksa da izbegne diskusiju, konstatujući

očiglednu činjenicu. „Znam i zašto je došao…“, ponovi ona, sigurna u sebe. Oboje su jeli. Aleksa od nervoze, a Vasvija da pred detetom sakrije

uznemirenost. „Ne treba to da radiš“, ponovi ona. „Šta?“, upita Aleksa nevešto. „Da se svetiš Bosi.“ Aleksa podignu obrve kao da je tobože iznenađen. „Kako misliš: da se svetim?“ „Pa to štO joj spremaš. Nije to zaslužila!“ „Draga, rekli smo da ćeš se držati daleko od poslova. Imamo dete, ono

nam je najvažnije.“ „Ne treba to da radiš“, ponovi Vasvija, tako da Aleksa ne zadrža

iznenađenje u sebi. „Draga, ja se nikome ne svetim. Ja samo tražim svoje… Naše!“ „Ne, dragi. Ti se svetiš. Da si tražio naše, tražio bi još onomad kada ti je

Rišar govorio. Da si mene slušao, ne bi je ni zvao za partnera! Tada ti je bilo svejedno.“

Aleksa ućuta. Nastavi da jede kao dete otkriveno u laži. „I…?“, upita Vasvija. „Šta i?“, napravi se Aleksa ludim. „Hoćeš li je pustiti na miru?“ Aleksa ne odgovori. „Lepo te pitam. Hoćeš li pustiti ženu na miru?“ Aleksa ne izdrža. „A otkuda taj preokret? Otkuda to da je ti štitiš? Ti si je nazivala

najpogrdnijim imenima, nisi htela ženu na ulici da pozdraviš! Otkuda da je sad braniš?“

„Ne branim je. Samo kažem da ne treba to da radiš.“ „A zašto, moliću?“, upita Aleksa skoro ironično. „Zato što će nam to svima doneti nevolju.“

Solunska 28 213

Aleksa se zbuni. Vasvija je poslednju rečenicu izgovorila proročki mirno, a on je u njoj video sve samo ne sklonost sujeverju i vradžbinama. Beše to neka nova Vasvija.

„A zašto bi to donelo nevolju?“, upita zblanuto. Prvi put nije znao šta od svoje žene da očekuje.

„Ne znam. Ali je vidim.“ „Šta vidiš?“ „Nevolju“, ponovi Vasvija, ovog puta još sigurnije. „Osveta je batina koja

ima dva kraja, Aleksa.“ Aleksa se potrudi da dete ne primeti njegovu uznemirenost, pa okrenuvši

se koji put oko sebe, kao da proverava da li ih neko posmatra, upita tiho: „Draga, šta ti je?“ „Nije mi ništa.“ Vasvija beše mirna. Pogled joj je pratio Daničine zalogaje. „Čudna si… otkako si rodila, promenila si se.“ „To je normalno.“ „Jeste normalno, ali ne ovoliko.“ „Koliko?“ „Pa ovoliko koliko si se ti promenila.“ Vasvija se nagnu ka njemu. Lice joj dobi njemu neku nepoznatu

odlučnost. Oči joj se otvoriše, a čelo podiže. „Njen sin, jedan od blizanaca… onaj malo čudniji, znaš na koga mislim…“

Aleksa potvrdno klimnu glavom. „E, on, on me dotakao… On nam je doneo Danicu.“

Aleksa se zavali u stolicu zaprepašćen. Mogao je od svoje žene da čuje sve samo ne bajke. Vasvija je u njegovim očima bila oličenje razuma, obema nogama na zemlji.

„Draga, kako to misliš?“ „Tačno tako kako sam ti rekla. On me je dotakao! Tu!“, pokaza na stomak.

„On nam je podario dete!“ Aleksa se okrenu par puta oko sebe kao da želi da proveri da li sanja. Bile

su mu poznate priče koje se šire o malome Vladi, ali je njegova žena bila poslednja osoba koja bi u te priče mogla da poveruje.

„Draga, da tebi nije…“ „Zato mi, Aleksa, veruj“, prekide ga odlučno Vasvija. „Pusti Bosu na miru.

Osveta će doneti svima nevolju.“ Nastavi da jede kao da se ništa nije dogodilo. Cele noći Aleksa je mislio o onome što mu je žena ispričala. Tražio je

racionalno objašnjenje, ali nije uspeo da ga nađe. Ipak, pred samo jutro, sedeći sam u svojoj sobi, donese odluku. Nastavlja progon protiv Bose.


„Ako se sad zaustavim, pristajem da deca koja lece biljke i daju život dodirom počinju da rukovode mojim životom. A to ne smem da dozvolim.“

I nije dozvolio! Priprema je bila dovoljno dobra da je ceo proces koji pade u ruke sudiji Mihajlu Bandiću, ljubitelju rozea i teleće kolenice, postade toliko predvidljiv da dokona varoš beogradska izgubi interesovanje već nakon drugog dana suđenja. Znalo se da će Bosa nagrabusiti, pitanje je bilo samo koliko. Tu malu nadu da će kazna biti manja od najteže ulivala je mogućnost da Aleksa u unakrsnom ispitivanju pokaže svu svoju srdžbu prema Hercegovki, što bi Bandiću dalo razloga da joj malo progleda kroz prste.

Ali Aleksa ne nasede na tu zamku. Njegovo svedočenje bilo je prepuno tobožnje neverice i čuđenja, skoro tuge, kako je moguće da je žena sa kojom ima tako dobar poslovni, a više nego solidan lični odnos, bila kadra da ga tako „opelješi“. Namerno je upotrebio žargonski izraz, što je često radio, želeći da se izgovorenom rečju približi običnom čoveku. Kršeći prste pred sobom, on u jednom trenutku skoro zaplaka.

„Nije meni teško, časni sude, što mi je deo profita neosnovano otuđen, niti zbog činjenice da mi je tim nezakonitim aktom 'naneta duševna bol', već zbog toga što još uvek nisam u stanju da shvatim da posle ovoga nemilog događaja odnosi između naše dve porodice više ne mogu da budu isti.“

Na kraju svog izlaganja otišao je najdalje: „Klečeći molim vaš svetli sud da ne bude prestrog prema gospođi Janković, da joj za neke stvari milostivo progleda kroz prste, jer nova je među nama, poslovnim ljudima, a njena volja i bistrina uma garantovaće i meni i velečasnom sudu da je kadra da shvati svoju grešku i ne ponovi je više nikada.“

Sud nije uvažio ovu tobožnju molbu. Bosa je, osim vraćanja imovine, plaćanja ekstra poreza, izmirenja dugovanja uz godišnju kamatu koja to dugovanje skoro udvostruči, dobila i dvanaest meseci zatvora.

PEDESETO POGLAVLJE u kojem se raspala jedna porodica, a i druga je blizu kraja

Bosiljku su sproveli u zatvor na Karaburmi u ranim jutarnjim satima. Učinjeno je to bučno i neukusno. Ceo komšiluk je gledao kako je izvode iz kuće i vuku kroz Solunsku ulicu ruku vezanih lisicama. Čak je i onima koji su je mrzeli i kojima je „mast vadila“ bestidnim pokazivanjem vlastitog bogatstva bilo teško gledati je onako ucveljenu i oronulu, kako vukući nogu za nogom ide u tamnicu praćena trojicom žandarma.

Vasvija beše ozlojeđena. Mužu nije mogla da oprosti. Nije znala da li je ljuta zato što nije poslušao njen savet ili zato što je naneo nekome bol. Plakala je tiho noćima, moleći boga da sled događaja ne uzme onaj tok koji je slutila. Smišljala je kako da se iskupi i za svoje zle misli koje je imala o toj ženi, ali i za Aleksinu ishitrenu odluku da nekog tako stravično kazni.

A Aleksa se branio bežanjem. Izmišljao je poslove, službena putovanja, neodložne sastanke. Čak je na nekoliko sedmica otišao u rat. Bio je svestan greške koju je napravio, ali to nikada ne bi priznao.

Harmonija u kući Krsmanovića beše razbijena u paramparčad, kao da je neko od njih otišao u zatvor, a ne Bosa. Cena osvete bila je previsoka, ali nije bilo puta koji vodi nazad.

A Bosin put vodio je u samo jednom pravcu. Ka sužanjstvu. Pre no što su je odveli na Karaburmu, plenili su stvari iz kuće. Sve što je imalo ikakvu vrednost, ormare, komode, escajg, stolove, stolice, slike, ćilime, nakit, novce, sve osim Dimitrijeve aparature za fotografisanje, koju je pametni dečak sakrio u tajni sobičak u prizemlju.

Sud je odlučio da se imovina nad novopodignutim zgradama zamrzne do konačnog rešenja vlasništva. „Ako te zgrade budu dovoljne da pokriju troškove koje je Bosa napravila, sva pokretna imovina iz Solunske ulice i kupališta biće vraćena.“

Sa Bosinim odlaskom izmače se noseća greda porodice Janković i ova se istopi poput snega u proleće. Prvo se Životi povrati ona njegova stara nesvestica, ali ovog puta ona nije bila kratkotrajna i laka, već uze maha duže vremena. Vezala ga je za krevet držeći ga, kao psa, na kratkom povocu, na korak do smrti. Njegova soba se pretvorila u grobnicu u koju nije ulazila


svetlost. Dušom mu je carevao očaj razapet preko srca kao paukova mreža. Goreo je u vatri prepunoj strašnih vizija i noćnih mora. Tek ponekad, posle kakve medicine koju mu je spremao doktor Mačkić, vizije su pokazivale toplije boje, ali se u njima više nije pojavljivala Željana, već Bosa. Izgleda da je morala da ode u zatvor da bi on shvatio koliko je voli i koliko mu je potrebna. U onim danima kada je znao za sebe, ležao je i izgovarao njeno ime u molitvama koje je sam sklapao i od kojih je živeo.

A mali Branko, nesputan i nekontrolisan, gonjen radoznalošću i maštom, odmetnu se od kuće, te se, onako sitan ali odvažan, priključi ulici, na kojoj je obitavao dan i noć, lutajući s ostalom decom, beskućnicima i propalicama. Ličili su na čopor pasa lutalica. Hranio se po restoranima i krčmama kada bi ga neko od gostiju počastio ili kada bi mu dali ono što je trebalo da se baci. Neki Šiljin prijatelj, Brko, našao ga je na Zelenom vencu kako brani drugara od napada druge dece. To mu se kod deteta svidi „osećaj za pravdu“, pa ga uvede u Zlatnu morunu, na samom ulazu na pijacu, gde ga nahrani i predstavi bosanskim studentima, koji su u toj krčmi krali bogu dane i kovali zavere. S njima se sprijateljio, uveseljavajući ih za čaj i parče hleba. Postao je deo tog društva iza čije se veselosti krilo pravo lice pobune.

Najstariji brat Dimitrije se potpuno povukao u svet fotografija. Za njega, izvan filma, stvarnost nije postojala. Iz kuće je izlazio rano ujutro sa kamerom u ruci, dolazio kasno, kad padne mrak, zavlačio se u laboratoriju i razvijao slike i filmove. Ne jedući danima, pretvorio se u kost i kožu, nalik skeletu. Hranio se snovima.

Majka mu je nedostajala toliko da se noću znao uvući u njenu sobu, leći u njen krevet i grejati se sećanjem na nju. Ni on, kao ni otac mu, nije bio svestan koliko je voli sve dok je nisu odveli u zatvor.

Jednom je, kriomice, otvorio ormarić u kom je držala svoje važne stvari. U njemu je pronašao gomilu pisama koje joj je slao brat iz Amerike. Nikada im nije ništa govorila, ni o njemu ni o njegovim pismima. Zašto ih je krila?

Da li zbog toga što ju je bilo sramota da pokazuje ono što je u prvim pismima ujka Dimitrije pisao o Americi, kako su „ljudi divlji, a Grad anđela, gde se zatekao, surov i bezdušan, a Bileća pitomija od sveta koji se ovde nastanio“, ili ju je bilo strah da prizna da je tamo, u Americi, kako je brat pisao, „jedino dobro što niko ne pita odakle si, već kako radiš, i što svi gledaju svoja posla, a on je takav jedan posao našao, posao koji sigurno ona neće moći razumeti, a vezan je za pokretne slike“, ili se pak Bosa uplašila da joj brat ne omađija sina jer u pismu objašnjava da ne bude staromodna i da se ne duri na momčinu što je zanesen „nekorisnim stvarima“, jer „to čime se ime njegovo zanima, to je tamo veoma znano i prosperitetno, jer ljudi su željni snova, a pokretne slike

Solunska 28 217

im te snove donose u stvarnost, pa je siguran da bi mali bio srećan da vidi kako to ljudi ovde rade“, do poslednjih pisama koja slutiše nevolju i u kojima je ujak direktno pozivao Bosiljku da „proda sve to bogatstvo i da s tim parama dođu kod njih, jer rat se ne da izbeći, to svi govore, pošto su ušle i američke pare u tu rabotu, a gde uđu američke pare, tu sreće nema“.

Ipak, najgore je prošao mali Vlada. Njega, još od onoga jutra kada su mu odveli majku, uhvati neka obamrlost koja ga obori s nogu i smesti u postelju. Ublede, presta da jede, da pije. Disao je plitko. Ručice se stanjiše, iz njih izviriše kosti. Oči se ugasiše, beonjače postaše žute. Izgledao je kao da ga je život odavno napustio. Života je, čim se malo pridigao, zvao lekare i vidare. Stajali su iznad dečaka, većali, češkali se po glavi, ali nisu znali koja je nesrećna bolest udarila na dete.

Nemoćan, pred strašnim udarom sudbine, Života odluči da bolesno dete preda monasima u manastir na Tresijama. „Pa, ako je božja volja da ode, nek barem bude blizu njega.“

Vest o Vladinoj bolesti stiže i do Vasvije. Ona u njoj ugleda šansu za iskupljenje. Osim toga, prepade se da malome nešto ne bude, jer je osećala sudbinsku vezu između njega i njene kćeri Danice, koja je polako dobijala obrise lepotice. Obuče se nenametljivo i skromno, te naloži vozaču da je odveze do Solunske ulice.

Kuća u Solunskoj sve je više ličila na smrt. Na njenome krovu skupljale su se vrane. Pred vratima korov je pojeo ciglu. Izgledala je kao da se u nju uselila bolest koja nema nameru da je napusti. Samo su oni anđeli i dva lava na dverima, koje je Bosa kao simbol svoje pobede nad sudbinom i zlim jezicima postavila u danima najvećih uspeha, podsećala na nekadašnje bogatstvo. Ali i te dveri su, sada kad je kuća u stanju urušavanja, izgledale komično i nespretno, kao „na kravi gaće“.

Života se nimalo ne obradova Vasvijinom dolasku. Iz pristojnosti on je pozva unutra, a ona to odbi ne toliko zbog gađenja koje ima svaki čovek kada ispred sebe vidi trulež i raspadanje, već iz želje da domaćina ne stavi u neugodan položaj stida. Ona učini napor da mu u ruke tutne kovertu sa priličnom svotom novca, „za decu, da mu se nađe“, ali on to odbi.

„Možda više nemamo novaca, gospođo Krsmanović, ali još uvek imamo ponos. To nisu mogli da nam oduzmu vaši žandarmi.“

Vasvija pokuša da objasni da nije ona ta koja je zvala žandarme, ali je Života preseče.

„Bolje je za vas da ne nastavljate tu priču. Što je pre zaboravite, pre ćete mirno zaspati.“


Ona zatim upita kako je mali Vlada, da li mu treba neka pomoć, lekar, smeštaj u bolnici.

„Ne brinite se. U sigurnim je rukama. Biće kako odluči onaj koji ga je na ovaj svet i poslao.“

Vasvija, shvativši da Života ne namerava da od nje primi išta osim reči, okrenu se i zažele mu sreću.

„Meni sreća ne treba. Ja verujem u boga i to je sasvim dovoljno, a vama će, gospođo Krsmanović, sa vašim karakterom i vašim novcem, ona biti potrebnija. Zadržite je za sebe.“

Kako Života zatvori vrata, tako ona izađe na kapiju sa kovertom u rukama. Taj koverat joj se učini kao balast kojeg bi trebalo osloboditi se. Vrati se do ulaznih vrata i provuče koverat s novcem kroz prorez u vratima koji je služio za ubacivanje pošte. Sede u automobil i ode.

Sutradan Života nađe koverat. Dade ga Dimitriju neotvorenog. „Idi pred crkvu i razdeli ovo sirotinji.“

PEDESET PRVO POGLAVLJE u kojem su se događaji odvijali nepredviđeno brzo

Miću je najviše uzbuđivala Binijeva veština ulaženja u tuđe duše. Činio je to lagano, bez napora, kao da je sa svima njima bio srođen. Kao da je otvoriti nečiju dušu isto tako jednostavno kao i otvoriti nečija vrata. Kao da su svi oni bili deo njega. I Bosa i Života i dečaci. Njih je najviše voleo!

Bini je voleo i Krsmanoviće. I Mića ih je voleo, ali ne toliko kao dečake. Doduše, jedva je čekao da se rodi Danica. Činilo mu se da je ona veoma važna za ovu priču, za njega samog.

Zanimljivo mu je bilo što je Bini za sve nalazio razumevanje. I za one koje je Mića voleo i za one koje nije. Takav je Bini. Lafčina!

Živa je sreća što ga je upoznao. Ušao je i u njegovu dušu. Zarazio je ljubavlju. Mića ga je voleo više nego zvezde, sunce, mesec i svemir zajedno.

Voleo je kad jašu na zvezdi repatici. Bini bije držao za krak, a Mića bi se uvijao oko njega. Zvezda je letela pokušavajući da se otrgne iz dečakovog zagrljaja, a Bini bi vriskao od radosti šireći po svemiru sreću. Miću bi, upravo tada, kada im je sreća bila neizmerna, napadala neka tuga iznutra.

Plavičasti dim od kojeg je bio sazdan dobijao bi tamne boje. Bini to nije primećivao. I to je bilo normalno. Ipak, Mića je samo čovek. Istina, nerođeni, ali čovek.

„To što ti sad osećaš, to je tuga“, reče mu jednom prilikom Bini kada je primetio tamni ton u Mićinom plavetnilu. „Čudno. Rano je za tugu. Tuga tek dolazi.“

Mićin dim dobi još tamniju boju. Uvi se oko Binijevih nogu. „A je li? Da li ćemo se mi sresti kada ja budem živ?“, upita Mića drugara. Bini ne odgovori ništa. „Znaš odgovor, a nećeš da mi kažeš“, uporan je bio Mića. „Ti znaš sve.“ Nasta tišina. Utiša se i svemir. Mića je osetio šta mu je Bini hteo ćutanjem

reći. Činilo mu se da se događaji odvijaju velikom brzinom. Slutio je brzi kraj. Tog kraja se najviše plašio.


„Dakle, on je preko tvoje firme prodavao Austrijancima rudu, a od njih uzimao oružje koje je posle prodavao Turcima?“, upita Šilja Bosu, bledu kao kreč, ispucalih usana i bez trunke života u očima. Sedeli su u mokroj ćeliji zatvora na Karaburmi, on se tresao od besa, a ona od hladnoće. On se tek vratio iz rata, spreman da nastavi da ubija, a ona je tek ušla u zatvor, spremna da tu istrune. On je govorio, a ona ćutala. Iza njega širio se vonj znoja i miris duvana, iza nje nije se širio očaj. Iza njega visila je obešena sablja, iza nje nije bilo ni sene.

„Znam, Boso, sve znam. Nailazili smo na čaure s imenom firme. Rekao sam ti da je taj čovek izdajnik! Nitkov!“

Ona je gledala u jednu tačku, izmučeno i beznadežno. Izgledala je kao da jedva čeka kraj.

„A taj Slovenac? Taj Ribič? E, moja Boso, s kim si se ti u kolo uhvatila! Taj ti je Ribič izbacio francusku banku iz igre.

Lažirao je pad cene metala da bi Francuzi brže-bolje prodali svoje akcije Krsmanoviću. Za to si mu ti bila potrebna. Na kraju su Krsmanović i Ribič podelili plen, a tebe nagradili većim procentom. Sve mi je ta ptica propevala. Taj tvoj Ribič!“

Ona na pominjanje Ribičevog imena okrenu glavu u stranu. Stidela se. „A nisu ti rekli ništa o duplom oporezivanju, da te imaju u šaci ako se

pobuniš, zatražiš više. Na sve su mislili! Pustili su te da uzimaš, grabiš. Umesto da taj deo vratiš njima, uzimala si sebi. Velike pare! Pa si onda sav taj novac prebacivala iz Zemuna u Beograd. Što bankama regularno, što čamcem kriomice. Time si, osim Krsmanovića, oštetila i državu. I to su znali, ali su se pravili ludi. Čekali su tvoj pogrešan korak. Naivna si, Boso, naivna. A lepo sam ti govorio.“

Bosiljka je i dalje ćutala. Reči od sramote nije imala. „Sve mi je to jasno, ali kazuj, kumo, šta si to uradila, pa si ga tako naljutila?

Nisi ti poslovno napravila nikakav prekršaj. Ali nije ni on zabadava na tebe tako nasrnuo. Kazuj!“

Bosa podiže glavu. Zbaci sa sebe stid i sramotu kao sneg s kaputa. Pogled joj dobi ponos.

„Hteo je da me ima… Hteo je da me ima, ali mu ja nisam dala.“ Šilja ustade. Tresnu stolicom o zid. Odvali se noga, a na podu ostaše

komadi loše kuvanog drveta. On izjuri iz ćelije. Iza njega stražar zatvori teška metalna vrata.

Pola sata kasnije sedeo je kod Živote u Solunskoj. Života beše skrhan i bez nade. Čekao je monaha Lavrentija da mu bolesno dete odvede u manastir.

„Kunem ti se, kume, pobiću ih! Sve!“, procedi Šilja kroz zube. Vatra koja je obasjavala njegovo lice igrala se senom njegovih uvijenih brkova.

Solunska 28 221

„Nećeš“, odgovori Života tiho, kao da šapuće molitvu. „Ubiću ih! Jedno po jedno. Prvo ono malo govno, zatim rospiju, pa

Francuza, i na kraju izdajnika. Aleksu.“ „I šta? Ubiješ ih? Da li će to vratiti Bosu iz zatvora? Da li će mi sin

ozdraviti?“ Zavlada tišina. Šilja je pušio, a Života gledao ispred sebe. Pogled mu je bio

sve kraći. Napolju se čulo rzanje konja. Na kraju Šilja podiže pogled, kao da se nečega dosetio. „Vidi, Života. Da ne dangubimo. Ubiću samo malog, kao opomenu.“ Života uputi pogled pun ogorčenja. Uhvati ga za ruku. „Ne brini se, kume“, zagrli ga Šilja, pokušavajući da ga smiri. „Izgledaće

kao nesrećan slučaj. Onaj koji treba da zna, razumeće.“ Ustade i ode. Iza njega vetar zalupi vrata. U kuću uđe Dimitrije. „Oče, neki starac te čeka napolju.“ Taj starac beše Lavrentije, monah manastira Tresije. Ne htede da uđe u

kuću. Pognut od starosti, prekriven monaškom mantijom, gledao je u zemlju. Života uvi maloga Vladu u ćebe. Dečaka je tresla groznica. Strčao je na kapiju.

Dimitrije ostade u sobi sa suzama u očima. Kroz prozor je gledao oca kako predaje Vladu monahu. Srce mu se delilo nadvoje. Ostao je bez majke, sad bez jednog brata. Video je oca kako ljubi sinu ruke, noge, čelo, kako ga daje u ruke Lavrentiju, kako se krsti zajedno sa svetim starcem, mrmljajući molitvu. Vide i kako se monah teškom mukom uspravi s namerom da ocu šapne nešto na uho, nešto značajno, važno, jer šaputanje potraja dugo.

Kad Lavrentije završi, desi se nešto što nije imao prilike mnogo puta da vidi. Otac prvo ustuknu korak unazad, kao da ga hvata nesvestica, kao da ne veruje rečima staroga monaha, ali mu zatim krotko priskoči, kao mladić, uhvati ga obema rukama za kragnu mantije, te ga protrese ljutito i besno. Čuo je očev glas. „Lažeš!“

Lavrentije mu, bez promene na licu, kao da je očekivao ovakvu reakciju, potvrdi klimanjem glavom da je ono što mu je rekao istina. Života ga pusti. Uhvati se za glavu, zatetura unazad, pa se nasloni na kapiju da ne bi pao. Lavrentije mu priđe, poljubi ga i ode. U rukama je nosio njegovog nesrećnog Vladu.

Više ništa nije video. Oči mu se zamagliše suzama. Života uđe u kuću vidno uznemiren. Izgledao je kao da mu gori kuća.

Kopao je po mislima koje su mu se rojile, pokušavajući da se seti svake reči koju je maločas Šilja izgovorio. Tražio je najvažniju.


„Šta li je sve rekao? Šta li je sve rekao? Rekao je da će ih sve pobiti… rekao je jedno po jedno… rekao je da je Aleksa izdajnik i… da!“

Seti se! U ušima mu odzvoni Šiljin glas. „Ne brini… izgledaće kao nesrećan slučaj!“ Jeste! To je rekao! Pominjao je nesrećan slučaj! „Dimitrije!“, uskliknu. „Dimitrijeee!“ Mladić proviri iz sobe. „Koji je danas dan, sine?“ „Petak!“ Života dohvati mantil i stavi šešir na glavu. Istrča na ulicu odlučnim

korakom. Kao da pre neki dan nije bio na korak od smrti. Na samoj kapiji sudari se sa malim Brankom. U žurbi ga odgurnu. Dete osta u čudu. Gledao je za ocem dok je ovaj trčao niz ulicu gonjen velikom nevoljom. Nije mu izgledao kao da je pri zdravoj pameti. Tad se i on uznemiri. Otrča na drugu stranu…

Puteljak koji vodi do Crkve Svete Trojice, koju svakoga petka pohodi Milanče, nalik je onima kojima prolazi koza, i opasno se nadvija nad rekom koja, s ove visine, izgleda blago i nestvarno.

Života stiže na vreme. Tiho poput mačke, on zauze busiju iznad puteljka. Ispod njega je zjapila reka. Noć je pokrila grad i jedina svetlost koja je padala na stazicu bila je od stidljivog meseca, koji se nekim čudom probijao kroz oblake što su grad držali danima pod opsadom.

Pretpostavka je bila tačna! Na desetak metara od njega primeti osobu širokih ramena i prilične visine, kako se nevešto krije iza jednoga žbuna što pokrivaše pogled ka crkvici.

„Izgledaće kao nesrećan slučaj!“, odzvanjale su mu Šiljine reči u glavi. Nema nikakve sumnje da je pad s te visine u reku izvesno tragičan i da bi

svakoga navukao na pomisao da se radi o nesrećnom slučaju. Prilika zamače za žbun. Jasno je da je pripremala zasedu. Strpljivo je

čekala žrtvu. Trenutak kasnije, iz pravca grada, korakom koji je pripadao onome ko put jako dobro poznaje, prilazio je Milanče. Prilika prvo izvuče svoju glavu napolje, tek toliko da se uveri da mu žrtva prilazi, a zatim se sakri iza žbuna. Milanče se približavao mrmljajući molitvu.

Molio se za sve grešnike i sebe među njima, molio se za spas duše svih koje je znao, ponizno je spominjao i Bosino ime, tiho izgovarao ime njenog bolesnog deteta, molio je Hrista da oprosti i njemu što je učinio takvu groznu stvar zbog koje ne sme Životi pred oči, zbog koje se stidi samog sebe, zbog koje sanja zmije i pauke, molio se i za Vasviju, koja pati, molio se i za Pdšara i njegovu oholost i pokvarenost, molio se i za Aleksu, koji ne vidi običan svet, već samo sebe, molio se pravdajući ih time što im je satana ušao u srce, a bez

Solunska 28 223

tog zla njihovo srce jeste čedno kao i svako drugo ljudsko srce, molio se u ritmu koraka kojima je grabio uzanom stazicom, ponavljajući poneku molitvu više puta, kao da se preispitivao šta bi to sve trebalo večeras Hristu dati do znanja da ne bi nekoga zaboravio.

Tačno u trenutku kad spomenu Životu, ispred sebe začu komešanje, psovku, ljudski urlik i vrisak koji zapara beogradsku noć. Zauze zaklon. Trenutak kasnije, nešto veliko i teško pade u reku uz pljusak vode. Pogleda dole. Reka je već progutala to što j e u nju palo. Jedna velika prilika j e trčala prema crkvici. Nasmrt uplašen, okrenu se nazad i potrča prema gradu. To je bio i poslednji put da je petkom išao u Trojicu.

„Znači, dotakao sam dno“, pomisli Života kada oseti kako se oko njega razli mulj. Sava je bila hladna i neprijateljski raspoložena. Udarac nije bio toliko jak pa ga svest nije napustila. Činilo mu se da je mogao da pruži jači otpor nasilniku, ali sada to već nije imalo nikakvog smisla. Bio je zadovoljan kako je pao u vodu. Učinio je to pravilno, znalački. Spasao je jedan ljudski život, i sad je samo trebalo da se vrati na površinu. Ali mu se iznenada u grudima otvori rupa. Bio je to znak da mu ponestaje vazduha. On zapliva za šaranom koji svojim smeđim repom prolupa kroz vodu ispred njegovih očiju. To ga malo zanese. Njegova nesvestica? Uhvati ga strah. Panika! „Ako me sad uhvati nesvestica… gotov sam! A imam onu decu… bez majke… o, bože, ne daj da umrem!“ Mulj mu se poče hvatati za nozdrve. Rukama je gurao šaš. „Ja ne isplivavam! Ja tonem!“, i nešto ga udari u glavu.

Učini mu se da je u nekom vozu, da pored njega sedi dečak, sladak, radoznalih očiju, da je okolo voza sve belo i da vlada tišina. Pomisli da je sve to neka uobrazilja, deo zavereprotiv njega, možda neka nova Šiljina ujdurma. Dečak reče nešto nerazumljivo, kroz nos. Jedino što je razaznao beše dečakovo ime. Bini. Učini mu se da dečak laže. „Ustvari, ne laže, on izmišlja“, ispravi se. Reč laž beše teška za dečaka radoznalih očiju.

„Zašto ne kažeš svoje pravo ime? Zašto izmišljaš?“ Dečak se šeretski nasmeja. Na njegov smeh voz se zadrma. U stvari,

zadrmao se on, a ne voz. Sve se okrenu naopako. Ono što bi gore, sada pade dole. Čak i dečaku bi neprijatno. Voz se tresao, tresao, tresao. Okretao se oko sebe.

„Da čovek poludi!“, pomisli Života. Opet oseti tup udar u glavu.

Neka jaka, nepoznata struja povuče ga ka površini vode. Svež vazduh mu kao plamen oprlji pluća. On otvori oči.


„Kume, šta ti je ovo trebalo?“, vikao je Šilja, izvlačeći polumrtvo Životino telo na čamac. Nečije ruke pritiskale su mu pluća. Iz usta su mu šikljali voda i mulj. On prepozna te ruke. To su one iste ruke koje su ga bacile u reku. Čovek je bio ogroman. Brkat. Imao je lice vernoga psa. Kako iz Živote izlete žuta tečnost, tako brka stade sa pritiskanjem. Kupao se u znoju. Iza njega je sedeo mali Branko.

„Isprepada me, kume! Da ne bi deteta, ne bismo te našli! On mi reče da si pošašavio!“

Života je gledao u sina kao u neko proviđenje. Branko beše ponosan na svoj podvig. Spasao je ocu život. Kao u nekoj igri, kao u snu!

Zagrabiše veslom ka obali. Pred njima su se igrala svetla Savamale. Šilja upali cigaretu.

„Ajde da te pitam, kume, ali iskreno mi odgovori. Zbog čega mi ne dade da ga ubijem?“

„Zbog tebe, kume. Da ne završiš u paklu.“

PEDESET DRUGO POGLAVLJE u kojem voz polazi sa stanice

I ovde, baš na ovome mestu, Bini završi sa pričom. To je ono čega se Mića najviše plašio! Kad je bilo najzanimljivije, najuzbudljivije, on nestade. Ni traga ni glasa od tog vragolana.

„A ti, Mić o, čekaj! Zamišljaj šta bi moglo kasnije da se dogodi!“ U početku je Mića bio strpljiv. Računao je da će Bini morati da se pojavi, jer

i njemu je bilo lepo da priča koliko je Mići bilo lepo da sluša. Mislio je da ga ovaj izaziva, ispituje njegovo strpljenje. Prodoše decenije, vekovi, a Bini se nije pojavljivao. Mića klonu. Strpljenje ga izdade.

„Zašto ga nema? Da li je ljut na mene? Šta mu je to preče od našeg druženja? Možda mu dobri starac Jadra ne dozvoljava da se viđa sa mnom?“

Mića se pomiri sa tim da nikada neće saznati kraj priče. Beše mu krivo. Šta li se dogodilo sa svim tim ljudima sa kojima se, slušajući Binijevu priču,

srodio? „Šta je bilo sa Bosom? Da li je izašla iz zatvora? Kako li je tamnica delovala

na nju, kojoj si mogao da oduzmeš sve osim slobode? Života? Kud li se on deo? Hvata liga nesvestica? Da li je njegov život po drugi put izgubio smisao? Zbog čega li se njemu sudbina toliko sveti da mu oduzme jednu, pa zatim i drugu ženu? Da li je on kriv za to? Ipak, nije cenio Bosu dok mu je bila u kući, već onda kada ju je život oterao u sužanjstvo? I njihova deca? Šta li je s njima? Zašto li oni ispaštaju za roditeljske greške? Vlada? Da li je preživeo ili se upokojio i sada lebdi negde na nebu, smejući se našoj naivnosti, nama koji jedva čekamo da se rodimo? Branko? Od čega li je on satkan kad svaki dan mora da mu bude nova avantura, neizreciva, opasna? Šta li to njega goni da uskače u život naglavačke, baš onako kako je Života skočio u Savu spašavajući čoveka koji mu je život zagorčao? Zašto ga je spasao? I taj Milanče. Šta li sada oseća?Da li ga je stid? Hteo je da učini dobro, a uništio je sve.“

„A Krsmanovići? Da li je Vasvija oprostila mužu za strahotu koju je naneo jednoj porodici, ilijeAleksa sam shvatio greh? Da li se njih dvoje zaista raziđoše onda kada su dobili ono jedino što im je nedostajalo? Dete! Da li je čovek zaista praćen prokletstvom, pa svoju sreću ne ume da nade med' onim najbližim, već ga tera neki vrag da kopa za nju miljama daleko od samoga sebe?“


„I Danica? Da li je odrasla? Da li je lepa? Šta će biti s njom?“ Konačno je sam sebi priznao da mu je to najvažnije pitanje. Sve vezano za

Danicu njega se najviše tiče. A činilo mu se kao da je Bini u svojoj priči namerno izbegava. O svakome je govorio više, a o Danici skoro nikako. Prozreo ga je! Namerno je izbegava. Nešto krije. Tu se ponovo uznemiri.

Bini, međutim, ne bi da odgovara na ova pitanja. Mića se pomiri sa tim da je izgubio prijatelja. Čekati nekoga preko dvesta godina zaista nije imalo nikakvog smisla! Pomirio se i sa time da nikada neće biti rođen. Očigledno je da je ovo bila samo jedna od mnogih Binijevih vragolija. Ko zna koliko je duša on ovako zaveo. Odluči da ga zaboravi.

Bio je to kraj. Čekao je samo trenutak da izgubi i ono malo svesti o sebi, pa da utone u veliko sve kojem pripada svaka nerođena duša. Bilo mu je žao što će propustiti život, ali opet, kada malo bolje razmisli o onome što mu je do tada pričao Bini, život i nije pesma… privlačan jeste, ali možda je bolje mimoići ga.

I onda kada je izgubio svaku nadu, pred njim se ponovo pojavi onaj isti mali nestaško koji ga je toliko vesto zamantao svojim pričama. Izgledao je malo starije, ali je i dalje imao oči iza kojih se krio vragolan.

„Gde si do sada?“, upita ga Mića Ijutito. Bini se smejao. Usne su mu se razvile od uha do uha. Od tog smeha tresle su se zvezde.

„Kako si smešan kad si ljut“, reče. A Mića nije hteo da razgovara s njim. Okrenuo je dušu od njega, pa se

plavičasti dim uvijao u suprotnome smeru. Bini mu prvo da vremena da se duri, ali mu onda priđe i sa nesvakidašnjom toplinom ruke dotače Mićinu dušu. Ovaj se ukruti kao omađijan.

„Ne ljuti se, druže. Hajde, dođi da se malo proveselimo.“ „Neću!“Miću je i dalje držalo dečačko durenje, ali je pokazivao znakove

onoga koji bi najviše voleo da ga Bini moli. „Izdao si me! Nisi završio priču! Nisi dolazio! Tebe nije briga za mene! Ti

mene ne voliš!“ Binijevim licem ovlada osmeh s takvom ljubavlju da zagreja ceo svemir.

Zvezde se počeše razlivatipo širokom svodu, a hladan dah što dolažaše iz centra vasione dobi toplinu koja smiri Mićinu dušu, te se on poput poslušnog kučenceta privi uzBinijev dlan spreman na svaki plan.

„Hajde“, reče mu Bini. „Hajde, idemo… da ti pokažem onaj voz.“ „Voz u kojem ljudi prelaze iz jednog sveta u drugi?“ „Jeste! Taj voz!“ Voz je stajao u stanici. Sve oko njega bilo je belo. Dva decaka uđoše u prvi

slobodan vagon. Mića je sve oko sebe gledao kao zanesen nekom magijom. Bini je bio srećan. Odobrovoljio je prijatelja. Ne postoji veća nagrada za njega. Mića

Solunska 28 227

poče ulaziti u svaki kupe. Brojao je sedišta, otvarao i zatvarao prozore, vrata. Voz je bio običan, ali zanimljiv. Stajao je mirno u stanici, kao ukroćeni vranac. Mići se svidelo u njemu.

„Lep je ovo voz. I ja ću jednoga dana ući u njega?“ „Hoćeš… kad umreš.“ Sedoše. Mića pokaza nestrpljenje. „!?“, upita. „Šta i?“ „Hoćeš li nastaviti priču?“ „Koju priču?“ „Ma daj! Zašto me zavitlavaš? Nastavi! Šta je bilo dalje?“ U tom trenutku voz se naglo tržnu. Njih dvojica izgubiše ravnotežu. Vagon

se zaljulja toliko jako da Bini pade na pod. Mića bi se tome nasmejao da voz ne krenu žustro, silovito, povećavajući brzinu, tako da je dim od koga je sazdana njegova duša od inercije izleteo u hodnik. Nazad u kupe ga je vratio vetar koji ulete u hodnik voza kroz naglo otvoren prozor. Zatim ga na drugu stranu baci krivina u koju je voz uleteo brzinom i za Binija suviše divljačkom. On je i dalje ležao na podu udarajući o noge sedišta, a voz je jurio preteći da svakoga trenutka izleti iz šina. Što je najgore, brzina mu je bila sve veća i veća, i bilo je jasno da nije nameravao da uspori. Mića se obmotao oko kvake na prozoru. Hvatala ga je hladnoća. Uhvatio ga je strah od te jurnjave. Nije mu više ništa bilo smešno. Kada ugleda da je i Biniju nestao osmeh s lica, uhvati ga panika.

A Bini je ležao na podu ovladan očajem. Mića nikada nije imao prilike da ga vidi takvog. Činilo mu se da se događa nešto neobično. Da li je to ta nevolja koju je slutio videvši da Bini gubi veselost u svojim pričama? Da li je to ono zbog čega ga je taj vragolan izbegavao? Da li ga je hteo lišiti ovoga ludila?

Sad je gotovo. Oni su u vozu, a voz je tutnjao uz neizdrživu buku. Iz njega je izlazila para. Sirena je svirala na svaki minut. Bila je jeziva. Prizivala je nesreću.

„Šta je ovo?“, uskliknu Mića uplašeno. „Zašto juri? Reci mu da stane!“ „Rat!“ Uskliknu Bini. Na njegovom licu oslika se bol. „Počinje rat!“ Kako to reče, tako u voz koji je jurio punom brzinom počeše da upadaju

ljudi. Ljudi bez ruku, bez nogu, bezglave, očiju, ušiju, krvavi, otrovani, masakrirani, samleveni. Upadala su i deca, ili samo njihovi komadi, delovi odeće razdvojeni od deteta. Upadale su i žene, gole, razdrljene, otkinutih dojki, unakažene nekom neobjašnjivom svirepošću. Upadali su vojnici i oni koji to nisu, goli i obučeni, sveštenici, robijaši, doktori, oni u uniformi i oni bez nje, stari i mladi, tek rođeni, i oni koji su se otkinuli od života. Valjali su se po hodniku zbunjeni i pitali se šta ih je to snašlo, gde se nalaze i koja ih to sila goni ovakvom brzinom, dalje, u nepoznato.


A voz nije imao nameru da stane. Jurio je sve brže i brže, mahnito i nekontrolisano, kao da njime upravlja sam đavo, kao da u njemu nema mesta ničemu što ima trunku razuma i ljubavi. Mnogi su povraćali, neki udarali glavom o prozore, ostajali bez prstiju pokušavajući da otvore vrata nekoga kupea u kojem su hteli da se smeste. Voz je mahnitao igrajući se njima, kao što se morska oluja igra usamljenom barkom.

Bini je ležao na podu i vrištao. Bilo ga je strašno gledati. Mići se činilo da se sav bol celoga sveta slio u njega i njegovo srce. Izgledao je razapet patnjama. Ni traga od onoga veselog dečaka. Izgledao je kao čovek pred kraj života. Činilo mu se da mu je sad potrebna njegova pomoć, ali nije znao kako da mu pomogne. Dim njegove duše plivao je nad mrtvim i umornim telima, nadvio se nad užasom koji je ležao pod njim kao nad nekom strašnom provalijom nastanjenom patnjom i strahotom. Treperio je od brzine. Nije znao kako da pomogne onima čija se duša polako odvajala od unakaženih tela, nadajući se da će odvajanjem od trupa doći do spokoja, a ne znajući da pakao ne pravi razliku između mesa, kostiju i duha.

„Šta ga je nateralo da uđe u ovaj voz?!“ Bini se pridigao. Ustao je nošen nekim naročitim zadatkom. Išao je od

unakaženog do unakaženog, pokušavajući da im pomogne, preuzimajući njihov bol, vadeći ih iz patnje za koju su, nekim nevidljivim verigama, bili vezani kao barka za mol. Izgledao je kao neko ko vrši misiju koju nikada neće biti u stanju da dovede do kraja, ali nikada neće ni prestati da je vrši.

Mića oseti da je sam, da mu nema pomoći i da mu se valja sam snalaziti u ovome ludilu. Ali prava panika ga uhvati kad shvati da će u ovaj voz, u ovu klanicu, početi da ulaze oni koje je upoznao kroz Binijevu priču, koje je zavoleo, sa čijim se dušama sjedinio, i čije se sudbine vežu za njega.

„Sad će početi da dolaze“, pomisli. Uhvati ga jeza. Bio je u pravu. Prvi koji uđe u voz beše Života. Bio je mokar do gole kože, usta punih mulja.

PEDESET TREĆE POGLAVLJE koje nam donosi jedan važan razgovor

Rov je bio prekriven balvanima i lišćem. Njegova unutrašnjost beše sazdana od stvrdnute ilovače koja je svojim mirisom ulivala poverenje, pa se čovek osećao sigurno, kao beba u kolevci. Major Mihajlović je sedeo oslonjen na zid. Videle su mu se samo kestenjaste oči, na koje je bio ponosan dok je bio mlad i dok je izgled čoveka imao nekoga smisla. Milanče i Života uđoše unutra. On ih pogledom premeri.

„Vi ste dobrovoljci?“ Oni klimnuše glavom. „Znate li da ronite i plivate?“ Oni ponovo klimnuše glavom. „Treba da se zaroni i postavi mina što bliže Ratnom ostrvu. Izgleda

jednostavno, a? Pazi! Švaba je na ostrvu! Kruži čamcima. Može da te skoka u trenutku.“

Oni oćutaše na upozorenje. On pogleda van rova preko drvene ograde. Na drugoj strani kao da nije bio rat. Samo mir i tišina.

„Mirno je. Previše je mirno. Ne sluti na dobro“, reče major. Milanče uze cigaretu pa je vrti međ' prstima.

„Kad se kreće?“, nestrpljivo upita. „Kad se kaže. Vi ostajete ovde. Ja idem u komandu. Vraćam se s

naređenjem!“ On otpuza nazad kroz rov ka pozadini. Milanče i Života ostadoše sami.

Prvi put posle toliko vremena. Prođe minut-dva bez reči. Milančetu posta neugodno.

„Namerno si se prijavio?“, upita ga. Života je ćutao. „Reci! Namerno si se prijavio kao dobrovoljac? Samo da bi me sada

mučio!“, ponovi Milanče. Života je ćutao. „Nisam ja kriv, Života, već Krsmanovići, veruj mi“, reče Milanče. Života je i dalje ćutao. Ta tišina pekla je Milančeta više od svake reči. „Morao sam. Pritisli su me.“ Života ni reči.


„Bosa me uvredila! Istinski me uvredila! A mnogo sam vas voleo. Mnogo sam zbog toga patio, veruj mi, Života. Nisam imao spokoja ni trenutka. Stid me, Života, ali to sam ja. Ne umem da budem drugačiji.“

Života ga iznenada zagrli. Milanče oseti neku toplinu oko srca. U početku mu beše milo, ali trenutak kasnije u srce mu se uvuče zebnja. Znao je da Života ne grli bez valjanog razloga.

„Batali tu priču, dete. Dobili smo što smo zaslužili. Niti smo mi umeli sa parama, niti si ti umeo sa ljudima. Život je zver, moj Milane, zver koja jede nemoćne. Tebe, eto, nije pojeo… još uvek… budi srećan.“ Tu Života zastade. Proguta pljuvačku.

Milanče oseti da se u Životinoj duši odškrinuše neka tajna vrata kroz koja niko do sada ne imade priliku da prođe.

Radoznalost ga uze pod svoje. Svakako je na korak do smrti, pa da iskoristi ovo malo vremena što mu je preostalo.

„A tebe? Da li je tebe pojeo?“, upita Milanče. „Jeste. Pojeo me je… i sve moje… sve što sam voleo.“ Milanče obori pogled. Sad se uplaši dalje ispovedi više nego rata oko sebe. „Ne znam, znaš li… da li si čuo… ja sam pobegao iz Prahova kao mladić, od

osvete… samo zato što sam bio zaljubljen i što sam voleo nekoga onom ljubavlju od koje se gubi glava.“

„Načuo sam… nešto“, reče Milanče, osetivši da je neophodno da nešto kaže.

„Jeste. Bila je mlada i lepa kao san. Voleli smo se. Beskrajno. Ludo. Ali beše kći kneza. Između nje i mene stajala je provalija široka vekovima. AT ljubav je ljubav, ne pita za vekove. Ali knez saznade… i… sve se raspalo.“

„Ali kako si mislio da se neće raspasti?“ „Bili smo mladi, a mladost ne misli. Mladost voli.“ „I ti… preko vrata“, reče skoro s osmehom na licu. „Da. Ubio bi me… da me uhvatio. Bio je to nemilosrdan čovek. A ja… beži

kud te noge nose… uskočih u neki šlep sa Rumunima… terali su so, za Zemun, ili tako nešto, ali setih se da kod Smedereva znaju da zaustavljaju brodove radi kontrole. Iskočih napolje, pa peške… a ne znam gde… mislio sam odma' za Beograd. Velika varoš, možda me ne nađu tamo…“, opet zasta.

Milančetu se učini da mu u oku vide suzu. „I?“, upita ga da spreči plač, da čuje priču dalje. „I… ništa… naleteh na neke monahe. Ispričah im moju sudbinu. Ko velim,

monasi su, razumeće. Dadoše mi mantiju. .. odvedoše me u neki manastir… rekli su mi, grešan si, ali pravičan… ljubav te vodila, pa nisi kriv, jer čovek od ljubavi nije kadar da se odbrani.“

Solunska 28 231

Reč ljubav iz njega izbi prvu suzu. Za njom krenu i druga. Milanče bi iznenađen. Sve je mogao da zamisli, ali da Života ima suze, to mu nije bilo pojmljivo.

„Bio sam tamo, u manastiru, neko vreme… ali nije me držalo mesto… hteo sam da vidim šta li je sa Željanom, tako se ona zvala. Govorili su mi da sam lud, da će me, ako izađem, naći i ubiti, ali nisam više mogao da izdržim. U manastiru imaš boga… blizu… tu, pored sebe… ali meni on nije trebao, meni je trebala ona.“

„I u Beograd?“ „Na Dorćol. Mislio sam da uzmem neki šlep i nazad, po nju… ali ništa od

toga. Tada sam čuo sve o njoj. Ubila se. Znao sam, slutio sam, previše smo se voleli. Znaš, ljubav zna da ubije. Kad sam to čuo… mene obli stid, stid zato što sam ja živ, a ona nije.“

Tad suze probiše i poslednju branu. Izleteše iz njega silno kao da su na ovaj trenutak čekale sve ove godine. Milanče ućuta. Tekli su trenuci posvećeni plaču, a ne priči. Tek kad Života dignu glavu, on priupita:

„Zna li Bosa ovu priču?“ „Ne zna sve, ali sluti. Mnogo ti je ona pametna. Više nego što misliš. Zna

ona da ja nisam sav svoj. Izabrala me je jer sam joj bio slamka spasa, a ona je meni bila draga, od prvog dana kada sam je prebacio čamcem preko Dunava. Sitna, lepa, dražesna, ličila je na malu žutu jabuku, onako neuglednu, kvrgavu kad je pogledaš, ali slatku kad je zagrizeš. Slatku da ne može da bude slađa.“ Lice mu se razvi u osmeh. Taj osmeh pokaza Milančetu šta je Bosa bila Životi. Ona mu je bila osmeh.

„Mnogo je volim, a i ona mnogo voli mene, to znam. Ne bismo imali troje dece da se ne volimo.“ Nasmeja se i Milanče.

„Pa, na kraju, sreća je pobedila!“ „Jeste, sreća uvek pobedi, ali mi izgubimo.“ Obojica se nasmejaše. Osta

jedan trenutak tišine iza tog smeha. „A oni monasi? Da li si ih ikad posle video?“ „Da. Onaj što dođe po mog bolesnoga sina. On mi reče da su posle mene u

manastir doveli njeno dete.“ „Čije dete?“ „Željanino. I moje. Krila ga je od roditelja.“ „Pa nije mogla…“ „Nije. Živela je dok joj nisu rekli da sam se oženio, to ju je do tuklo…“ „A dete?“, upita Milanče, uplašivši sepitanja. „Doneseno je u Tresije. Tu je i bilo dok manastir nije izgoreo.“


Milanče pogleda u nebo. Mesec je čekao pogodan trenutak da iskoči iza oblaka, da obasja grad pred umorom, pred smrću. Okrenu se Životi i uplaši se odgovora još više.

„I šta kaže Lavrentije? Gde je to dete?“ „Sedi tu pored mene.“ Major ulete u rov. Njegov skok prekinu priču oca i sina. Goreo je u panici. „Ide se odmah! Treba samo jedan od vas. Pitao sam pukovnika koji i on mi

napisa…“ Poručnik izvadi papirić. Pročita. „Ide… MilanTerzić.“ Života ustade kao da je on prozvan. Milanče ga zbunjeno pogleda. Života

izađe iz rova. Dva minuta kasnije, skočio je u Dunav.

Bujica ga izbaci na kraj voza. Telo mu se odbilo o zakovani prozor. Na njemu su bili vidljivi tragovi eksplozije. Činilo mu se da više nije imao ruku, ali kao da mu to više nije bilo važno. Bini, probijajući se kroz leševe, pride mu i stavi ruku na njegovo čelo. Životu konačno napustiše bolovi.

„A, ti si onaj dečak?“, upita videvši dečakovo lice, na kojem se polako probijao osmeh.

„Nije važno “, odgovori Bini, primivši u sebe sav Životin bol. Života se okrenu ka prozoru. Voz je u punoj brzini ulazio u krivinu. Inercija ponovo pobaca tela na sve strane. Tek tada iza sebe ugleda sedam austrijskih vojnika prekrivenih muljem i travama. Mina ih je unakazila. I tek tada med' licima vojnika sa prve linije fronta prepozna i Milančeta. Bio je bled, ali spokojan. Na čelu mu je zjapila rupa od metka. Jedan od vojnika prepozna Životu. Htede da kaže da je to taj kojeg je ugledao na površini vode u trenutku kada je eksplozija raznela njihov ratni brod, ali odustade od toga. Činilo se da mu je svejedno.

Života je gledao kroz prozore. Voz je tutnjao, ali ga to ne uznemiri. Napolju je belina nestajala, pretvarala se u veliku, mirnu, beskrajnu reku. Na reci je stajao čamac. Na čamcu Željana. Čamac se približavao vozu polako, ne remeteći sklad reke i neba. Željana mu mahnu. Mahnu i on njoj. I tad se dogodi čudo, ako su čuda u vizijama moguća. Željana se polako, kao crtež iz ruke nekog deteta, pretvori u Bosu, a on, kad je prepozna, oseti kako mu se srce ispunjava bezuslovnom ljubavlju koja, činilo se, nije imala kraja. Bini mu zaklopi oči.

Tek tada Života umre.

„Životaaaa!“, uskliknu Bosa izbačena iz sna u svome krevetu, nakon što su Dorćol protresle tri eksplozije podvodnih mina. Jedna za drugom. Bum! Bum!

Solunska 28 233

Bum! Znala je! To nije mogao biti niko drugi do Života! Izgubila je jedinog čoveka kog je volela!

PEDESET ČETVRTO POGLAVLJE u kojem sve gori

Bosiljku su iz zatvora pustili odmah nakon što je Austrija napala Srbiju. Umesto našeg sužnja, Karaburmu napuniše austrijski zarobljenici. Ona se vrati na Dorćol, pomerenog uma, sa stalnim strahom u očima. Bojala se svega što je videla, dotakla ili čula. Strah ju je bio za dvoje dece, koja su joj preostala, strah ju je bio i za kuću, za sebe, čak i za muža, koji herojski dade svoj život za otadžbinu.

„Bog zna gde li je moj Života završio!“, govorila je sa strahom kada ju je mali Branko pitao zašto se brine za oca „kad ga više nema“.

Strah ju je budio, sa strahom je legala i iz straha je pravila gluposti. Onog jutra kada je velika imperija omamljena željom za osvetom sručila

svu svoju silu na načetu Srbiju i izmučeni Beograd, ona se toliko prepade prvih detonacija da svoja dva sina zaključa u sobu ne bi li im time spasla život. Kao da im granata ne može ništa dok su pod njenim skutima, kao da je mreti lakše kada si u svojoj, a ne u tuđoj kući.

Ni Dimitrije ni Branko ne shvatiše majčinu ludost ozbiljno. Računali su da će, dok su prve eksplozije kopale po Dorćolu, ona doći sebi, pa ih otključati. Međutim, nje ne bi ni kad su šrapneli skinuli krov sa pomoćne zgrade u dvorištu, ni kad je druga bomba, poput kakvog palikuće, zapalila prizemlje, preteći da raširi vatru prema gornjem spratu, na kom su bili oni. Tek tad shvatiše da je đavo odneo šalu. Uzalud. Bosiljka nije odgovarala na njihovo dozivanje. Ona se molila pred ikonom Majke božje, tražeći utehu i spasenje svima koji sa njome stoje i onima koji se njoj priklanjaju.

Na kuću padoše još dve granate, tako da vatra dobi ispomoć, te poče da uzima od zidova jedući sve do kamena. Dva dečaka pokušaše da izađu na balkon, ali on se sruši pod udarom talasa vazduha koji je sa sobom nosila nova eksplozija.

Bosa iz straha istrča napolje, pa tek kad vide kako plamen nagriza kuću, shvati koju je glupost napravila zaključavši decu. Ona kriknu od užasa i krenu nazad u plamenu buktinju, ali sledeća granata pogodi dom Petrovića, na broju 20, pa od razorne detonacije sa šarki spadoše teške dveri u čijem su se centru kočoperila dva lava, a koje su na uglovima čuvali anđeli. Bile su to one dveri

Solunska 28 235

koje Bosiljka postavi onomad dok se šepurila pred komšijama kao neko ko je pobegao iz siromaštva pravo u bezgranično bogatstvo. Nije bilo sile koja bi te dveri mogla da skloni sa vrata. Dečaci ostadoše zatvoreni u plamenoj buktinji, a ona očajna pred vratima kuće. Oko nje je sve gorelo.

U plamenu je bio i jedan vagon voza čije se kretanje ubrzavalo a broj putnika povećavao iza svake krivine. Mića prvo oseti smrad dima, a zatim ugleda plamenu kuglu koja se probijala među unakaženima velikom brzinom. Buktinja je bacala svetlostpo onima što su ležali i zapomagali, trčeći kroz hodnik voza poput slepca u mraku. Tek kad mu se približi i kad ugleda obrise njegovog spaljenoga lica, Mića prepozna buktinju. Bio je to Rišar.

„Gospodo Nemci! Šta to pada po Beogradu? Kiša gneva vrelog gvožđa, užarene lavine germanskog besa? Ili note Mocarta, stihovi Getea, partiture Betovena, misli Hegela, reforme Lutera? Od čega umiru deca raskomadanih tela? Od Devete simfonije'? Od Male noćne muzike? Od Kritike čistog uma?“ mislio je Rišar dok ga je kraljevski automobil, zajedno sa njegovim sinom Lacijem, vozao među granatama, pokušavajući da ga izvede iz dorćolskog pakla, dalje prema Bajloniju i Smederevskom drumu, ka jedinicama srpske vojske koje uzMiću pred naletima jačeg neprijatelja. Po njega je došao livrejisani vozač, po naređenju Njegovog veličanstva, kao da nije rat, već vojna parada. Vozač se, međutim, izgubi po dorćolskim sokacima gonjen kišom granata, a Rišar je korio sam sebe što nije napustio ovu užasnu zemlju dok je za to još bilo vreme. Pored njega sedeo je njegov sin, kog nada nije napuštala čak i kad je osetio kako mu od straha niz nogavicu teče tanki, vreli mlaz tečnosti.

Oni uleteše u Solunsku ulicu izbegavajući granate kao što mačka izbegava kapi kiše. Rišar je vrištao na vozača da požuri, a u Laciju se iznenada probudi smisao za humor, pa upita oca da li bi bilo uputno da svrate kod Jankovića na kafu. Čak se i Francuz nasmeja toj šali, ali smeh prestade onoga trenutka kada ugledaše Bosu kako polugola i polusvesna vrišti pred buktinjom koja je iznutra lizala zidove njene kuće. Molila je za pomoć.

Uzalud je gurala teška metalna vrata koja su bila prignječena onim prokletim dverima. Taj kič i to bogatstvo, što je „bolo oči dušmanima“, sada je držalo njenu decu u plamenu.

„Moja deca!“ Čuo ju je Laci. Čuo ju je i Rišar, ali se pravio da nije. „Deca su unutra, tata. Gore!“, reče Laci. Rišar ne odgovori. Automobil se

približavao Bosi, koja je ka njemu širila ruke. „Moja deca!“, vrištala je Bosa.


Vozač se okrenu ka Rišaru. U njegovom pogledu lebdelo je pitanje: „Da li da stanemo i pomognemo?“ Rišar okrenu glavu od njega. Laci ga munu.

„Pomozi joj!“ Da pomogne njoj? Koja ga je prevarila, ponižavala, napravila budalom? I

sad da svoj i život svoga deteta rizikuje zbog nje i njene dece? Pa to može da pomisli samo ovaj balkanski ološ. Uostalom, taj ološ je i počeo ovaj rat, a ne oni, Francuzi.

„Pomozi joj!“, viknu Laci koliko ga grlo nosi. U njegovom glasu bi nečeg očajničkog. Čak i vozač zaustavi automobil. Rišar ga pogleda prekorno.

„Šta radiš to? Hoćeš da ovde svi izginemo?“ „Mislio sam da možemo zajedno da pomognemo… Gospodin i ja?“ „Šta zajedno? Šta ti je naređenje, marvo srpska! Šta ti je naređenje?“,

vrištao je Rišar. Vozač mu je salutirao. „Naređenje je da vas vozim u Niš.“ Krenu dalje. Bosa se baci pred automobil. „Deca su mi unutra! Pomozite da dignemo zlatnu kapiju…“ A ko te je terao da kupuješ tu raskošnu kapiju, gusko jedna! Ta kapija

kojom si se kočoperila sad ti ubija decu. Tvoja pohlepa ih ubija! Kako to ne razumeš, mislio je Rišar dok ju je gledao kako očajnički mlatara rukama ispred automobila. Mislio je i kako je bog, ipak, na kraju pravičan. Svako dobije baš ono što je zaslužio.

Bosa ga pijunu. U njoj tako očajnoj probudi se dostojanstvo i ponos. Laci pogleda u oca kao u neprijatelja. Pokuša da iskoči. Rišar ga zgrabi za ruku. Udari ga pesnicom u glavu.

„Pomozi joj, tata!“, vrištao je Laci. Rišar pobudali. „Šta ti hoćeš!? Život sam zbog tebe promenio! Život! Zbog tebe i tvoje

majke! Ona mi je otišla, neću da mi odeš i ti! Ovo nije tvoj svet! Tvoj svet je Pariz!“

Okrenu se prema vozaču. „Šta me gledaš? Vozi!!!“ Automobil krenu, a iza njega osta Bosa i osta kuća u plamenu. Padoše

nove granate. Jedna napravi krater ispred vozila, vozač je vesto izbegnu. Pojaviše se neki vojnici. Mahali su zastavicama da se požuri.

„Brže! Brže! Naši su tu na Bajloniju. Čekaju vas. Idete za Niš.“ „Za Niš, za Niš!“, vrištao je Rišar. U prvi mah činilo se da vrišti od sreće.

Laci je ležao beživotno pored oca. Izgubio je svaku nadu. „Za Niš, za Niš!“, vrištao je Rišar van sebe, ali sada ne kao da beži iz pakla,

već kao da je sišao s uma.

Solunska 28 237

„Za Niš, za Niš!“, vrištao je Rišar kao da su mu misli krenule drugim tokom.

„Za Niš, za Niš!“, reče kao da menja mišljenje. „Za Niš, za Niš!“, reče peti put i, iznenada i bez najave, iskoči iz

automobila. U nekoliko skokova on dođe do Bosine kuće, vičući „Za Niš, za Niš!“, i pred

njenim zapanjenim očima preskoči velike zlatne dveri, pope se kao mačka na prozor iznad srušenih vrata, razbi komade stakla koji su kao krnji zubi visili u oknu i uskoči u buktinju.

Nekoliko trenutaka kasnije na prozoru se prvo pojavi Branko, pa Dimitrije. Iskočiše napolje. Majka nije imala snage ni da ih ljubi. Pala je na zemlju oduzetog razuma. Gledala je u nebo na kome beše videla Životino lice. „Volim te“, reče mu.

Iza njih se stropošta u plamenu ceo sprat. Buktinja dobi na snazi. Proguta sve oko sebe. Proguta i Rišara. Pred buktinjom je stajao Laci. Kroz bol koji mu je rezao dušu izbijao je i ponos.

„To je moj tata! To je moj tata!“ Vozač ga zgrabi i ubaci u automobil. Krenu punom brzinom. I dok su

granate padale, roveći po Solunskoj ulici, i dok je Laci vrištao, ponosan na oca koji je dao život za njegove drugare, vozaču se učini da mu put iz pakla austrougarskog napada pokazuje mali žuti pas.

„Šta je rekao?“, upita Bini Rišara. Sedeli su na telimafrancuskih vojnika koji su polako gubili težinu dok je voz divljao planinama presečenim prugom.

„Pa to. To sam čuo… Vikao je: 'To je moj tata! To je moj tata!'… i bio je ponosan na mene… kao nikad…“

„I ti si samo zbog toga uleteo u vatru?“ „Pa, malo li je?“ Rišar se nasmeši. Tek tada primeti da je on u stvari velika buktinja, ali ne

oseti vrelinu. Svi oko njega gledali su ga s povećanim interesovanjem. I mrtvi i polumrtvi. Bio je to tek početak rata, pa je i onaj koji gori bio izuzetak. Gledao ga je i neki plavičasti dim koji muse motao oko goruće glave. Sve mu je bilo čudno. I belina van voza, i Binijev osmeh, i brzina kojom je kompozicija tutnjala. Sve mu je bilo čudno.

„Čudno. Valjda se tako oseća svako ko umre.“ Pogledao je napolje. Voz je jurcao, ali on je bio miran. „Ne brini se. Sad će doći Rahela“, reče Bini i ode. Imao je preča posla.


Rišaru se učini da je dečak postao mali žuti pas. Bio je siguran da će se sve ovo lepo završiti. Nije mario za voz i njegovu brzinu. Nije mario ni za mrtve ni ranjene koji su se valjali oko njega. Oči mu se napuniše suzama. Okrenu se ka belini. U njoj se ocrtavala Rahelina silueta. On ustade i otvori prozor. Belina nagrnu u kupe. Rahela mu pruži ruku. Oseti kako mu milina prolazi kroz celo telo, oseti kako mu se polako duša odvaja od buktinje, oseti kako Rahela ulazi u nju… oseti kako gori s njim… oseti da je umro… i da to i nije tako loše… jer ona postaje deo njega… i tako su sada… nekako… zajedno… zauvek…

PEDESET PETO POGLAVLJE u kojem vidimo drugu stranu osvete

Aleksa Krsmanović je ušao u voz nonšalantno, aristokratski, kao da se gadi sve te gomile koja se krvava i izmasakrirana valja oko njega. Nije mu bilo najjasnije šta se dešava, ali mu je smrad koji je vladao pomahnitalim vozom jasno davao do znanja da to gde se nalazi nije dečje obdanište. Pokušao je da prođe preko zgaženih austrijskih vojnika čija su tela bila unakažena kuršumima, ali se jedan od njih, vitak i bled, usprotivio Aleksinom prolazu. Pokušao je da kaže da i pored nesrečnog stanja u kojem se nalazi ljudski rod, u ovome stravičnome vozu valjda postoji neki red, te da nije lepo da takav jedan gospodin, a ne sumnja da Aleksa to jeste, sa toliko nipodaštavanja staje drugima na donje ekstremitete. Bledoliki austrijski vojnik, međutim, ne izusti ni reči, jer se njegovo telo polako rastajalo sa dušom, te trenutak kasnije izgubi svaki oblik ljudskosti. Aleksa se nije obazirao na primedbe, i dalje je gurao napred kao da nekoga traži, kao da nije sasvim siguran da li je njegovo mesto uopšte u tom vozu. Na preklopu između dva vagona, gde se brzina voza najviše oseča, on srete Životu. Nikada ne bi rekao da će mu to lice doneti nekakvo zadovoljstvo, ali sada, u ovom neprijateljski raspoloženom okruženju gde je smrt uobičajena stvar, njemu poznato lice izmami osmeh a srce ugreja radošću.

„Gospodine Života, tako je prijatno u ovome paklu sresti nekoga poznatog“, izgovori Aleksa srdačno i otvoreno, ali Života to ne ču, jer je voz pravio toliku buku da su se dva čoveka, da bi se međusobno razumela, morala skoro pa nepristojno približiti jedan drugome. Ustvari, Života ga nije mogao čuti, jer je već bio mrtav. Aleksa je video samo njegov poslednji odsjaj. On ponovi svoju rečenicu glasnije s afektiranjem, računajući da će ga Života čuti, a zatim ga upita ono što ga je najviše interesovalo.

„Da li ste imali prilike da vidite gospodina Ribiča, poslovnog partnera vaše supruge, inače mog veoma dobrog prijatelja? Neobično bi'mi značilo ukoliko biste mogli da mi odgovorite na to pitanje.“

Aleksa je čekao Ribiča ispred ulaza u svoju vilu. Ispred njega je stajao njegov dajmler bene, napunjen koferima, spreman za pokret.


Pre tri dana, dok je ratna situacija još bila mirna, dok se iz grada još moglo izaći u normalnim uslovima, ponovo je bio dobio ozbiljnu ponudu za prodaju rudnika. Gospodin Ribič mu je preko emisara ponudio cenu koja se, u trenutku kada mu se zemlja raspada, ne odbija.

„Iako je jasno da Austrija u ovome ratu pobeđuje, ja, duboko uvažavajući vaše gospodstvo, ne želim da vas ponižavani, pa da vam se obraćam kao prema nekome ko je u problemu do guše, iako vi u toj situaciji sigurno jeste. Stoga vam nudim cenu za koju mislim da je dovoljno velika da vam sačuva dostojanstvo, a dovoljno mala da ja ne ispadnem budala“, napisao je Ribič u svome pismu koje Aleksi otvori apetit. Trgovati na taj način, u ovim uslovima, predstavljalo je neku vrstu umetnosti.

Ali tri dana su prošla, a Ribiča nema. Tog jutra su na Senjak, umesto kiše, padale granate. Igrale su se

komadima krovova, rovile zemlju, čupale drveće, razbacivale glave, menjale pejzaž. Maloj Danici su izgledale kao neki neobični ringišpil, pun iznenađenja, toliko nestvaran da ga se nije ni bojala. Činilo joj se da granate dolaze iz nekoga drugog, mračnog sveta, da će se ovde, u zbilji, zadržati kratko, tek toliko da malo uplaše ljude okolo, jer ono što rade i čine nije istina, već naša uobrazilja, pa će, kad se malo razdani i kad se one vrate nazad u onaj svet iz kojeg su došle, sve biti isto kao i pre njih. Mirno i srećno. Nije se prepala ni detonacija, koje su razbijale stakla, parale uši, terale krv na nos. I one su bile toliko neverovatne da čovek u njih jednostavno nije mogao da poveruje.

„Koliko još da čekamo?“, upita ga u panici Vasvija. „Dok ne dođe!“ „Aleksa, krečimo… izginućemo!“ „Nećemo, veruj mi!“, uzviknu on. „Ne mogu bez para u bežaniju. Ova

prilika se ne propušta!“ „Ama, kakva prilika!? Rat je!“ „U ratu se najviše zarađuje! Sada će doći čovek! Obećao je!“ Vasvija pogleda u nebo kao da traži pomoć odozgo. Odozgo nije bilo

pomoći. Odozgo su mogle da padnu samo granate. „Misli na dete!“ „Pa zbog deteta ovo i radim! Da ne bude siroma' izbeglica!“ Iz šumice istrčaše tri vojnika. Jedan je hitao ka njima, a dvojica su ga

sporijim hodom pratila. Krsmanović ih ugleda. Bilo mu je jasno da trče prema njemu. Mahnu im!

Sve ono što se desilo u narednih pola minuta odigralo se toliko brzo da ni Vasvija ni Aleksa nisu imali vremena da očima trepnu.

Vojnik je prišao automobilu, a druga dvojica stala su sa strane. „Krsmanović?“, upita vojnik. „Da. Je l’ vas šalje Ribič?“

Solunska 28 241

„Ne. Šalje nas Bosa.“ Ona dvojica natakoše bajonete na puške i izbodoše gume na dajmler

bencu. Vasvija i Aleksa šmugnuše u kuću. Jedan posu kantu benzina po automobilu i zapali ga. Trenutak kasnije sva trojica nestadoše u šumi. Automobil je goreo. Granate počeše svoj novi ples.

„Bosa! Bosa! Rekla sam ti ne sveti joj se! Osveta je batina s dva kraja!“, vrištala je Vasvija, utrčavajući u podrum.

„Nije Bosa… nego Šilja, crkd dabogda!“ Aleksa je nadjačavao detonacije. Shvatio je da je nasamaren, da ga je na glupost naterala njegova pohlepa. Šilja je, u stvari, bio Ribič.

„Bosa, Bosa. Znala sam! Nisi mi verovao! Ovo ne mogu da joj oprostim!“, bila je uporna Vasvija. „Ne zbog nas, već zbog deteta!“ U skloništu ih je čekala Danica. Napolju je tutnjalo. Njih troje se skupiše jedno do drugog. Dodir ih smiri.

Danica oseti takvu silinu roditeljske ljubavi kao nikad do sada. Trebalo je ući u sklonište, trebalo je da se Srbija raspadane, da austrijski vojnik gazi Beogradom da bi joj se roditelji zagrlili. Kao da su sve ove godine čuvali roditeljsku ljubav baš za ovaj trenutak. Ona oseti sreću dok joj je majka mrsila kosu pletući joj kike, a otac pričao šta će sve uraditi kada izađu iz ovoga pakla.

„A ti ćeš ići u školu u Pariz“, nastavljao je da mašta ljubeći joj ruku. „Stanovaćemo preko puta Monmartra, s najotmenijim Parižanima. Ti ćeš se šetati kraj Sene u najlepšim haljinama, sa cvetom u kosi kao princeza…“

Danica nije razumela ni reč očevog obećanja, ali joj je njegov glas ulivao poverenje. Nikada joj ranije nije bio toliko blizak i topao. I Vasvija se smiri. Njenom dušom potekoše neke umirujuće i blažene vode, za koje nije znala ni da postoje. „Bože, zašto mi nismo ovako živeli ranije?“

Napolju je borba jenjavala. Puške su prestale da kašljucaju, štektanje mitraljeza se proredi, a topovi umuknuše, ostavivši slobodno mesto ljudskim povicima i naredbama. Te naredbe behu sve rede na srpskom, a sve češće na nemačkom jeziku.

Milena uđe u podrum i pokloni se. „Gospodine, neprijatelj je pred vratima!“ „Dočekajmo ga dostojanstveno“, odgovori Aleksa, pa ustade i zategnu

svoje odelo. Prvi austrijski vojnici na Senjak su izbili oko pola jedan. Trojica su stajala

na raskrsnici, sa puškama uperenim ka ljudima u vili. Oprez je bio suvišan, jer srpskog vojnika više nije bilo sve do Ralje. Krsmanovići su stajali na pragu.

Aleksa je izgledao odlučan i dostojanstven, Danica se privila majci uz nogu želeći da vrati ono blaženo stanje koje joj pobeže iz srca kako napustiše


podrum, a Vasvija se, gledajući ka šumi iz koje bi trebalo da izađu neprijateljski vojnici, iznenada i bez vidljivog razloga, seti sna od pre tri noći. Uplaši je to što se sna setila baš u ovome trenutku.

Sanjala je nekog dečaka u nekom vozu, pa joj je taj dečak u tom vozu ulio neku mirnoću koja nema veze s ovim, nego sa nekim drugim svetom. Dečak joj je govorio i o Danici, kako će jednog dana biti mama i kako je njen sin, u stvari, njegov veliki prijatelj. Tako su se redale sve te gluposti koje čoveku mogu samo u snu doći u pamet. Ali joj je prijao taj san i sad ga se setila kada su oklopna kola ukrašena crnim dvoglavim orlom stala ispred samog ulaza u kapiju. Jedan vojnik im dobaci da izađu iz kuće.

Posluga je već stajala postrojena napolju. Kao da je čekala drage goste, a ne okupatora. Svi su držali ruke ispred sebe. Vojnicima se pridružiše dva uniformisana lica s epoletama na ramenima. Jedan stade pred kapiju. Izvadi pištolj i uđe u baštu. Nije izgledao kao neko ko donosi ljubav. Aleksa i Vasvija izađoše na vrata ispred kuće. Danica je stajala iza njih. Bila je bleda od straha. Iz susedstva zalaja pas.

„Majore, izvolite“, Aleksa ga pozva u kuću više da održi svoj autoritet nego iz gostoprimstva. Nije slutilo na dobro kad se major poče smejati. Smeh je bio sablastan. Vasviji se sloši. Dlanovi joj se orosiše. Aleksa je i dalje stajao mirno, praveći se da ne čuje majorov smeh. Oficir napravi dva koraka prema njima pa pogleda poslugu. Sve četvoro gledalo je u zemlju. Ovaj mahnu glavom vojnicima. Utrčaše u baštu, poredaše ljude i izvedoše ih napolje. Nisu bili nimalo nežni u svome postupku. Aleksa se uzbudi. Gordost mu ne dade da razmišlja.

„Na to nemate pravo. To je moja posluga!“ Oficir se okrenu prema njemu kao prema ludom čoveku. Vojnici im se

približiše. Vasviji mrak poče da prekriva oči. Nije više videla ni vojnike ni muža.

„Dobar vam stojim da ćete ih kad-tad morati vratiti nazad, majore. Vi ste upravo prekršili osnovni zakon na kojem počivaju sva carstva, zakon imovine!“

Major priđe bliže, na korak-dva od njih. Kako se približavao, u Vasvijinim očima se pretvarao u zver, nesputanu, nekontrolisanu zver, koja je spremna da napadne iznenada, mučki, smrtonosno, svakoga ko joj se suprotstavi, ili ko joj se ne sviđa, ili ko je pogrešno pogleda. Tim zverima ljudski život ne znači ništa, jer je njima i njihov život bezvredan. Nose ih hir, bes, huja, i to obično završi tragedijom, smrću. Aleksa nije imao Vasvijinu moć da tako proceni čoveka. Da je imao, prestao bi da govori.

Solunska 28 243

„Mogao bih ovo da vam ponovim i na nemačkom, ali pošto cenim da niko od vas nije Nemac, govorim vam na jeziku koji jako dobro razumete.“

Vasvija ga stisnu za dlan kao znak da prestane, da se zlo sprema i da bi zlo trebalo da se izbegne. Major je uživao u Vasvijinom strahu i Aleksinom kočoperenju. Drugi oficir se odmaknu korak nazad. Kao da je znao da će se dogoditi neka nevolja. Major priđe Vasviji. Prostačkim, izazovnim pogledom odmeri njeno telo. Kao što kočijaš meri prostitutku. Vasvija oseti svu odvratnost njegove strasti. Njena figura je blistala u očima svakog čoveka, a kamoli onoga koji je mesecima bio na frontu. Da li ju je major uhvatio za nezgodan deo tela zato što je strast koja ga je obuzela isključila racionalno ponašanje, ili je time hteo da još jače i pokvarenije izazove Aleksu da progovori, niko od prisutnih nije imao vremena da sazna. Kad ugleda dlan austrijskog oficira kako s uživanjem prelazi preko zadnjice njegove žene, Aleksa se okrenu i udari majoru šamar. Jak i zvonak.

Zacari tišina. Napeta. Zlokobna tišina. Čak i pas iz komšiluka prestade da laje.

Major se na šamar nasmeja. Nasmeja se i onaj drugi oficir. I vojnici, koji su sve to posmatrali sa pristojne distance, počeli su da se smeju. Smeh je trajao skoro minut. Bio je odvratan.

Zatim major izvadi pištolj, prisloni ga Aleksi na slepoočnicu i opali.

I sad, evo, stoji nasred nekoga voza, koji mahnita po ovoj belini toliko da u coveku budi gađenje, i traži tog Ribiča. Niti ima Ribiča, niti zna gde se tačno nalazi. Čini mu se kao neki san. Čak i Života, za kojeg je bio ubeđen da stoji pored njega, nestade. Njemu posta neugodno kada shvati da je čovek možda ispao iz voza, možda se sada nalazi napolju, a možda i nije to taj čovek uopste. Uhvati ga ona posebna vrsta nervoze karakteristična za ljude kojima se žuri, a ne znaju zašto. Tek kad se na platou između dva vagona pojavi dečak, Aleksa se malo smiri. U dečakovom pogledu on prepozna nekoga koje pri svesti… u ovome ludome vozu.

„Oprostite“, upita ga Aeksa, „kuda vozi ovaj voz?“ Dečak podiže pogled prema njemu i pre nego što izusti i jednu jedinu reč, Aleksa shvati gde se nalazi i zašto.

„Ne! To nije moguće!“, uskliknu. „Smrt?! To da sam ubijen… to je nemoguće! Praktično nemoguće! Znam da nisam umro. Jeste! Tačno je! Major je podigao pištolj, ali nisam osetio ništa!“

Setio se majorove ruke kako uzima pištolj i cevi koju mu naslanja na slepoočnicu.


Dečak ne reče ništa. Samo se prijateljski osmehnu. Aleksa prepozna nekoga u tome, ali ne mogaše da se seti koga. Bilo mu je navrh jezika.

„Ne, nisam umro! Nema govora! To jednostavno nije moguće. Mislim… imam toliko novaca da ne mogu da umrem!“

Dečak ga pogleda sa zanimanjem. Njima se pogledi susretoše. Aleksu uhvati očaj.

„Nije valjda da sam tako glupo umro? Ne, ne može biti! Ne! Nisam umro!“ Tada na podest između dva vagona, na kome su stajali Aleksa i dečak, izađe

Vasvija. Nosila je isti onaj osmeh od one noći kad mu je rekla da je zatrudnela. Bila je jedra, sva je sijala. Ni trunke od one njene zabrinutosti, od njenog straha.

„Nisi umro, junače moj! Ti živiš večno, u meni!“ Aleksu to malo smiri. Pogleda u dečaka. On sa zabrinutošću pogleda

Vasviju. Ona se unervozi. Dečak progovori. „Ne! Rekao sam vam, nikako namrštena! Samo osmeh, osmeh je taj koji će

vam spasti život!“ Vasvija vrati osmeh na lice. Nasmeja se i dečak. lAleksa povrati osmeh na

lice.

Sa tim osmehom pade ničice na zemlju. Major se sagnu da mu opipa puls. Bio je mrtav. Zatim se zlurado okrenu ka Vasviji. Ona ga je gledala sa visine. I njeno lice je krasio osmeh.

PEDESET ŠESTO POGLAVLJE u kojem se priča o potrazi za dečakom iz snova

Prođoše dva-tri tunela, pa jedan veliki most, pa duga krivina ulevo, da bi se u vozu ponovo pojavila Vasvija. Ovoga puta ona ulete u vagon kao oluja u napuštenu kuću. Bila je unezverena, polugola, lica bledog, punog očaja. Tražila je dečaka iz snova. Znala je, osećala, da se on tu negde krije. U ovome ludom vozu! Nije smeo da je napusti u trenutku kada joj je bio najpotrebniji.

Išla je od čoveka do čoveka, od leša do leša, hodala je držeći se za hvataljke ispod prozora, dok je voz ubrzavao prisiljavajući putnike da bljuju krv i povraćku. Rukama je dizala glave pomrlih dečaka tražeći onu koja joj je ulivala sigurnost i samopouzdanje.

Mića ju je jedva prepoznao. Bila je mršava, bleda, istrošena. Njeno telo se prepolovilo od onoga koje je on zamišljao slušajući Binijevu priče. Prepoznao ju je po očima, u kojima je, bez obzira na očaj kojim su bile ispunjene, i dalje stanovala lepota. Mića pokuša da se izvije iznad tela promrzlih italijanskih vojnika, okovanih u ledenice, da priđe Vasviji i usmeri je ka Biniju, ali naredna oštra krivina svom silom nagnu voz na desnu stranu, toliko snažno da su oni mrtvi koji su ležali oslonjeni o desni zid izleteli napolje razbijajući prozore, nestajući u bespreglednoj belini. Bio je siguran da će cela kompozicija izleteti iz šina. Tada je izgubi iz vida. Dim se rasuo po celome hodniku vagona, da bi se sastavio na kraju suprotnom od onoga na kome je video Vasviju. Nje u vagonu više nije bilo.

Uplašio se da nije ispala iz voza, ali se smiri kad joj ću glas koji doziva dečaka.

Mrmljala je nešto između molitve i kletve, tražeći mladića koji ju je naterao da na licu drži onaj glupi osmeh.

A držala ga je od onoga trenutka kada su joj ubili muža pred očima. Držala ga je i dok su je pomahnitali austrijski časnici željni slada nakon burnog vojevanja svirepo čerečili nasred prostranog dnevnog boravka njihove vile na Senjaku, sa čijih se prozora za lepih dana mogao videti vrh Avale. Nije ga skidala s lica ni kada je došla austrijska policija i kada su je, po naređenju


doktora Koha, premestili u bolnicu za umno poremećene jer nije puštala glasa iz sebe, niti je imala ikakvog odnosa sa spoljašnjim svetom osim tog glupog osmeha koji joj je krasio lice, tog osmeha koji je nosila na nagovor dečaka kojeg sada besomučno traži u ovome suludom vozu. A Koh se sa porodicom uselio u njihovu vilu, gde je malu Danicu, koja je izbegla pokolj sakrivši se u ormar, prihvatio kao svoje dete.

Vasvija se smešila i kada su joj javili da je Danica dobro i da raste uz još dve lepe devojčice porodice Koh i da ne treba da se brine za nju, jer je doktor dobra i blaga osoba, puna lepih manira, pa ispade da se u ovoj nesreći njenoj kćeri ništa bolje nije ni moglo dogoditi.

Smejala se i kada su je preneli u policijsku stanicu u kojoj je prvi put ugledala Marcela Štajnmajera, koščatog plavušana sa pegama na licu, koji joj je ličio na lovačkog psa, spremnog da, uporno i svojeglavo, u svojim traganjima ide do kraja.

Nije ona mogla da zna da je Štajnmajer jedan od najambicioznijih austrijskih tužilaca, lični prijatelj glavnokomandujućeg austrijskih snaga Konrada fon Hecendrofa, niti je mogla da zna da ga je u Beograd poslao sam car, sa zadatkom da pronađe tajne veze između Vlade Kraljevine Srbije i zaverenika koji su organizovali i sproveli atentat na prestolonaslednika, sa ciljem da tim dokazom za sva vremena „začepe usta celoj Evropi, na pitanje ko je kriv za ovu klanicu u kojoj se guši ceo svet“. Nije mogla da zna ni da je Štajnmajer nakon višemesečnih uzaludnih istraživanja zaključio da ta veza ne postoji i da bi, ako želi da sačuva svoju reputaciju, tu vezu trebalo izmisliti.

„U suprotnom će me proglasiti nesposobnim“, govorio je on Peteru Rausu, svom pomoćniku koji je od samoga početka sumnjičavo gledao na ceo slučaj.

Nije skidala osmeh ni kada je Štajnmajer ušao u sobu za ispitivanje u kojoj su stajala još dva uniformisana lica, iz kojih je izbijalo sve osim samilosti, niti je taj osmeh pobegao kada su joj pokazali fotografiju iz onih lepih vremena na kojoj su stajali ona, njen pokojni muž, major Tankosić, ministar Grujić i još jedna ženska osoba čija je glava, u desnom gornjem uglu fotografije, oprljena plamenom, pa ju je bilo nemoguće identifikovati.

„Odakle vam ova fotografija?“, upitao je Štajnmajer Rausa kada mu je ovaj, očajnom i beznadežnom, stavio na sto njegove kancelarije na Obilićevom vencu. Raus odgovori da su je pronašli njegovi ljudi u stanu kod pokojnog ministra i da on smatra da to nije nikakvo veliko otkriće, ali da mu je savest nalagala da je prinese glavnome tužitelju.

Štajnmajer radosno skoči, tvrdeći da ljudi sa fotografije sigurno mogu da potvrde vezu između vlade i zaverenika, pošto na njoj, jedan pored drugog,

Solunska 28 247

stoje predstavnici obe strane. Ministar Grujić, kao predstavnik zvanične vlasti, i major Tankosić, za koga se pouzdano zna da je obučavao atentatore.

Već tada je Raus video da sa njegovim pretpostavljenim nešto nije u redu, jer teško da jedna fotografija može da ima vezu sa zaverom, a isto tako je nemoguće da zajednička fotografija bude krunski dokaz udruženog zločinačkog poduhvata. Osim toga, kako su glavni vinovnici na fotografiji van domašaja organa gonjenja, ideju da dve preživele žene mogu da posvedoče o tako važnome istorijskome događaju, samo zato što su uslikane zajedno s eventualnim vinovnicima tog događaja, može da skuje samo očajan um lišen svake nade.

Vasvija se osmehivala i kada je videla fotografiju, kada su je pitali da li ona zna za vezu između ljudi na njoj. Osmeh joj je krasio lice i kada su shvatili da od nje ne mogu da dobiju nikakvu informaciju, ali je njeno lice zablistalo kada ju je „lovački pas“ pitao za osobu čija je glava na fotografiji oprljena plamenom.

Znala je da je to Bosa! Naslađivala se pomišlju da može da joj naudi, da sada, kada otkrije njen identitet, može da joj navuče nevolju koja će je provesti putem kojim je i ona prošla, kroz strašne muke i poniženja, može da joj izbije iz glave i poslednju volju za životom, da joj se osveti za onaj automobil, za sebe, za svoje dete, za Aleksu, za sve što joj je učinila nažao! Samo jedna jedina njena reč bacila bi je pod žrvanj osvete koju bi, umesto nje, činila ova strašna mašina zla koja joj uze sve što je imala. Osveta!

I taman kad htede da Štajnmajeru otkrije ko je žena bez glave na fotografiji, pred njenim očima ponovo se pojavi lice onoga dečaka na kojeg je naletala u snovima. Dečak se smejao. Taj osmeh je smiri, i ubi u njoj želju za osvetom.

„Osveta je batina koja ima dva kraja“, čula je svoje reči upućene Aleksi za vreme predivnoga ručka koji je naprasno prekinuo Rišar.

Ona se okrenu istražitelju gledajući ga pravo u oči. „Ne znam ko je to. Ne sećam se“, kratko reče, na šta Štajnmajer podivlja,

bacajući sve oko sebe. Osmeh nije gubila ni kad je počelo mučenje, kada su joj lomili prste,

zabijali eksere ispod noktiju, kapali vodu na čelo, stavljali pacova na stomak ispod usijane limene kutije, prisiljavajući ga da joj ruje po telu tražeći izlaz. Sve to vreme dečak je bio s njom i u njoj, pa je na sva mučenja odgovarala osmehom i širom otvorenim očima, tako da je u jednome trenutku Štajnmajer bio siguran da je video njen duh kako se odvaja od tela, kako se uzdiže do plafona, pa se nadvija nad celom prostorijom, gledajući sa gnušanjem i ogorčenošću ovaj bestidni čin iživljavanja nad nemoćnom osobom. Shvatio je


tada da je uzalud muče, da mrcvare komade mesa, a ne duh osobe iz koje je trebalo izbiti priznanje.

I kada su joj skinuli pacova sa tela, uplašivši se da će jedina osoba koja može da im ukaže na neki trag preminuti, ona se smejala istim onim zavodljivim osmehom koji joj je dečak iz snova udenuo na lice. Ni kada je dželat, videvši da posle sveg tog mučenja žena na svome telu nema niti jednog jedinog ožiljka, tiho prozborio „Ježus Marija“, ni kada ga je Štajnmajer izbacio iz prostorije, ne bi li sam ostao s ispitanikom verujući da osobe poput ove žene progovaraju samo kada su u intimnome društvu, ni tada joj osmeh nije bežao sa lica.

Držao se na njemu i kada je Štajnmajer počeo da besni pokazujući nemoć pred nekom natprirodnom silom koja štiti ovo „niže biće“, ali kad se njegov bes pretvorio u strast, kada mu je nabrekla žila na vratu s leve strane, kako to obično biva kod muškaraca kojima sila budi požudu, kada ju je, uspaljen vlastitom moći nad tuđim telom, a nemoći nad tuđim duhom, raščerečio na stolu za mučenje kao jagnje pred ražanj, i kada je skinuo pantalone s jasnom namerom kako da stiša buru požude koja mu je plavila um, tada dečaka iz nje nesta, osmeh pobeže s lica, pa je uhvati panika da je ostala sama i nemoćna pored nemani koja se neće zaustaviti u svom strašnom nasrtaju.

I ona sada u ovome razjarenome vozu grčevito kopa po telima još uvek od krvi i mesa, blatnjava, unakažena, izbodena, otkinuta, ne bi li našla mališana koji joj je sve ovo vreme pružao snagu, a koga sada, kada joj je najpotrebniji, nema.

I nade ga nagnutog nad četvoro dece čija se majka pretvorila u belinu koja ophrvava voz i u brzini većoj od kretanja ovoga suludog prevoznog sredstva upada u njega odvodeći sa sobom izabrane. Deca su beživotno ležala, a Bini je sedeo iznad njih i plakao, jasno je videla kako mu iz desne strane grudi lipti krv, baš onako kako ga je pri odlasku sa ovoga sveta naslikala Rahela.

„Ne ostavljaj me sada!“, uskliknu u grču Vasvija, uhvativši polomljenim prstima Binija za ruku, privijajući se uz njega kao da želi da ga uvuče u vlastito telo. Bini ju je u čudu gledao i nemoćno vrteo glavom kao da kaže da nije u stanju da stigne svuda, da svakome bude od pomoći, da mu da utehu i spokoj. Gledao ju je kao neki stranac, a ne kao da je dopre nekoliko trenutaka bio neodvojivi deo nje, onaj zbog koga se rodila i zbog koga je vredelo živeti ovaj život.

Vasvija nije odustajala. Držala ga je čvrsto, zapomažući pod udarima neke nevidljive sile što joj je rastakala telo i plavila dušu, ali njen pogled ne beše toliko jasan i upečatljiv čudotvornom dečaku kao lica sada već mrtve dece, otrovane

Solunska 28 249

gasom za masovno uništenje. Vasvija beše očajna. Ustade, okrenu se ka izlazu iz voza, nameravajući da se potpuno prepusti nečastivoj sili koja ju je probijala u snažnim zamasima poput podivljalog okeana, da preda i svoje telo i dušu belini koja je okruživala voz. I onda kad pri punoj brzini otvori vrata koja zamalo pa se ne otkinuše od siline udara vetra što ga je stvarao kovitlac kretanja voza, ču dečakovglas izdvojen iz opšte halabuke kako je doziva. Okrenu se prema unutrašnjosti vagona i ugleda Binija kako joj, obasjan naročitom svetlošću kao pri rađanju zore, pruža ruke.

„Osmeh, moliću“, reče joj šapatom i nadjača buku koju sa sobom nosi jecaj svemira u vreme ratova i stradanja.

Te reči joj uliše snagu. Ona se ponovo pretvori u onu jaku, osmehom branjenu ženu, kojoj nikakvo čerečenje, mučenje niti ponižavanje nije u stanju da nadvlada duh. Nekako u istom trenutku, udarajući besciljno u centar njenoga tela, Štajnmajer oseti kako mu nestaje strasti, požude i snage, kako se od razjarenog bika pretvara u mrtvo telo, leš, nemoćan da ruinira i ošteti jednu snažnu ženu, upravo onako kako more nije u stanju da proguta planinu. Onemoćao, on pade sa nje na pod tako da mu glava osta u njenome krilu. Zaplaka, a zatim izgubi svest. Ona ga pomilova po kosi.

PEDESET SEDMO POGLAVLJE u kojem se leče neizlečive bolesti

Nakon deset dana neuspešnog lečenja, Štajnmajera su, konačno, odveli na Kosmaj. Ono što je medicinska sestra iz Rogače od samoga početka govorila, a što su nemački, austrijski, hrvatski i slovenački lekari nazivali vradžbinama, na kraju je ostalo kao poslednja nada. Naime, u tih deset dana telo gospodina Štajnmajera bilo je potpuno obamrlo, temperatura se dizala i do četrdesetog podeoka, sve medicine koje mu je doktorski konzilijum prepisivao nisu davale nikakvog rezultata, dijagnoze su bile neprecizne i paušalne, a lekari, koje je lično Konrad fon Hecendorf, glavnokomandujući austrijskih snaga, postrojio pred put u Beograd, napomenuvši da se radi o jednom od najboljih tužilaca koje imperija ima, nisu bili u stanju da zaustave galopirajuće raspadanje tela koje je kulminiralo ispadanjem zuba i otpadanjem kože ispod lakata.

Drugim rečima, u vozu su ga željno iščekivali.

***

Deseti dan, najviše iz straha da bi načelnik glavnog stožera mogao da sruči sav svoj bes na „neznalice, diletante, bubašvabe“, kako je običavao nazivati sve koji nisu bili u stanju da izvrše njegove zadatke, oni odlučiše da zaigraju na poslednju kartu, onu koju je dotična medicinska sestra predložila prvoga dana kada je videla obamrlo telo nesrećnog tužitelja.

„Postoji dete monah, u Tresijama. To vam je blizu. Tu na Kosmaju. Leci sve.“

Štajnmajer je legao u Vladinu ćeliju u stanju u kakvom se ljudi obično šalju na groblje. Vlada je bio zauzet molitvom. On oseti da je vazduh pun nesreće i otrova. Nemački lekar Karl Baumgartner i medicinska sestra iz Rogače, pratnja bolesnog tužioca, stajali su na vratima. Sestra je dečaka gledala sa divljenjem, a doktor sa podsmehom. Vlada na kolenima dođe do bolesnika. Skide mu cipele i, kako red nalaže, opra mu noge.

Solunska 28 251

„Tražili ste moju majku?“, šapnu Vlada Štajnmajeru na uho. Ovaj otvori oči. Prvi put u deset dana on otvori oči. Kod doktora Baumgartnera nesta podsmeha.

„I niste je našli.“ Vlada mu nežno rukom pređe preko lica. Štajnmajer ga pogleda očima

poslušnog psa. Video je dečakovo lice i plavičastu svetlost oko njegove glave. Vlada mu stavi ruke na čelo. Štajnmajer se nasmeši. Doktor oseti ljubomoru.

„Ali to nije vaša greška“, šapnu Vlada. Štajnmajeru se na licu pojavi nešto nalik osmehu. Kako ga je Vlada milovao, tako mu se boja vraćala u obraze. Usne se napuniše krvlju. Izgledao je kao neko ko je nanovo dobio volju za životom. Raširiše mu se zenice. I nozdrve. I doktor i sestra ustuknuše korak unazad kad se ču prvi jasan Štajnmajerov uzdisaj. Sestra zadovoljno gurnu doktora laktom. „Šta sam vam rekla, a?“

„Ne krivite sebe. Sve je to božja volja.“ Dok govori, Vlada dlanovima prolazi preko Štajnmajerovih prsa, srca, trbuha. Doktor se naginje da vidi šta to dečak radi. Činilo mu se da dečakovi dlanovi ne dodiruju bolesnika, već da se između njih i Štajnmajerovog tela dešava nešto njemu potpuno nerazumljivo.

Lečenje nije trajalo duže od sata. Štajnmajer ustade lako kao mladić, kleknu pred Vladom i u znak zahvalnosti poljubi mu ruku. „Hvala“, prošaputa.

„Bogu se zahvalite, gospodine Štajnmajere“, odgovori mali monah. „On je odlučio da vas ostavi na ovome svetu. Ja sam samo njegov rob.“

Sutradan je Štajnmajer bio na svome radnome mestu. Znajući da ne bi poverovao u postojanje dečaka iscelitelja, Konradu fon Hecendorfu rekoše da je za izlečenje zaslužan doktor Baumgartner. General ga nagradi Ordenom Leopolda!

PEDESET OSMO POGLAVLJE u kojem deca uzimaju život u svoje ruke

Mića se nadao da će doći barem jedna stanica na kojoj će se voz zaustaviti, da predahne.

„Odakle mu snaga? Šta to njime upravlja? Koja sila? Koji đavo?“ Putnika je, međutim, bilo sve više i pored toga što ih je belina jela, prosto

gutala. Kao da neman rata ne želi da stane! Kao da u ratu vreme ide brže. Učini mu se, u jednome trenutku, da je rat nešto na šta je ljudski rod

navikao, da taj rod, kome će i on jednoga dana pripasti, oseća da i nije tako loše to što se ubija, pljačka i siluje. Kao da je ta strahota kojoj je čovek očigledno sklon nešto normalno… ili, u najmanju ruku, neizbežno.

I zaista, i pored toga što je voz mahnitao tresući se od eksplozija i pored toga što su krivine i nalegnuća postajali češći i stravičniji, ljudi koji su goreli u ovom pokretnom paklu postadoše mirniji, čak i spokojni, kao da su se navikli na ove pasje uslove, na ovaj užas koji ih je okruživao, a za koji su verovali da nije njihovo maslo, već maslo neke više, nedokučive sile izvan njih. Mnogi uspeše i pored rana i bola da zaspe, neki su se valjali u vlastitoj krvi kao prasci u blatu sa neskrivenim zadovoljstvom topline. Neki su sklopili oči tražeći da ih belina što pre proguta, a neki su se čak i smejali tuđoj muci, videvši da njihove rane nisu ništa naspram onih koji su u ovome užasu izgubili ruku, nogu, brata, dete, majku. I u trenutku kada je Mića pomislio da je svet toliko pomahnitao da mu rat posta normalan, čaki poželjna stvar, u vagon utrča dečak, lud od straha, bežeći od nečega što je samo on bio u stanju da vidi. Dečak mu se učini poznatim, a kad je čuo glas jednog umrlog, čije se telo još ne beše predalo belini, kako ga doziva po imenu Branko, tada shvati o kome je reč. Tad se zabrinu!

A Branko je bežao hodnicima istražnog zatvora u koji su ga, onako malešnog, ali drčnog, nakon celonoćnog lova uveli austrijski policajci s osnovanom sumnjom da je ubodom makaza u vrat usmrtio dvadesetdevetogodišnjeg vojnika M. V., koji je, ušavši u fotografsku radnju njegovoga brata Dimitrija Jankovića, želeo da napravi sliku za novu legitimaciju koja mu omogućava slobodno kretanje po gradu. (Dimitrije je taj posao dobio na intervenciju

Solunska 28 253

nekog Slovenca koji beše veoma uticajan u okupiranom Beogradu i koji mu, sa preteranom ljubaznošću, reče da pozdravi majku.)

U optužbi, naravno, nije stajalo da je austrijski vojnik bio seksualno devijantan. Nije stajalo ni da ga je zavela Dimitrijeva, preko svake mere isturena stražnjica. Nije stajalo ni to da je, kada je bio siguran da su on i mladi fotograf sami u radnji, došlo do eksplozije strasti koja mu pomuti um i ohrabri ga da zagrli mladića s leđa, puštajući ruku da mu se sama, bez nadzora svesti, spusti na onaj deo tela gde joj ni u kom slučaju nije bilo mesto. Mirnoća, tačnije šok, koji je Dimitrija zaustavio u razmišljanju, ne pružajući nikakav otpor nasilniku, nesrećni austrijski vojnik protumačio je kao pristajanje na jednu, ovako neuobičajeno uzbudljivu avanturu. Ali, došavši sebi, nekoliko sekundi kasnije, Dimitrije odgurnu nasrtljivca toliko jako da ovaj jedva ostade na nogama.

Kratko je trajala dilema u glavi austrijskog vojnika, da li da dostojanstveno napusti fotografsku radnju, s namerom da što pre zaboravi ovaj nesporazum koji je izazvalo njegovo nemirno srce, ili da nastavi, s namerom na koju ga je to isto srce gonilo, znajući da će slad biti dovoljno velika da nijedna kazna neće biti u stanju da je zagorca.

On nasrnu na Dimitrija svim silama, udarajući ga gde god je stigao s namerom da u mladiću ubije i svaki pokušaj otpora. Sudbina je htela da u trenutku kada su obojici pantalone bile do kolena u prostoriju uđe musavi Branko, noseći bratu komade hleba koje je pronašao blizu vojničke menze. Kada je ugledao nabrekli ud podivljalog vojnika kako pokušava da pronađe cilj, Branku se smuči do povraćanja, pa, kako ga sila muke savi prema podu, on ugleda one iste makaze kojima je, pre mnogo godina, napao starijeg brata dok su se igrali Kosovskoga boja.

U tren oka makaze mu se nađoše u ruci, a iz ruke uleteše u vojnikovu vratnu aortu, iz koje šiknu krv kao iz centralne gradske fontane. Vojniku se pomešaše bol i strast u trenutku kad mu makaze prerezaše dotok krvi u mozak, tako da nije imao vremena da sazna šta ga je u stvari ubilo. Da li slad, da li bol. On pade ničice na pod gubeći krv kao što lipa s jeseni gubi lišće. Brzo i temeljno. Umro je dvadeset minuta kasnije, go od pojasa naniže.

Kada je Branko uhvaćen, među islednicima i policijom nasta komešanje. Ne postoji zakon koji bi ovo dete poslalo na vešala, govorili su jedni, a drugi su insistirali da se mali ubije odmah, da ne bi bespotrebno trošili vreme.

„Niko neće ni znati da je bio živ. Stariji brat će biti obešen kao ubica i time završavamo ovaj cirkus.“


Međutim, prevagnu strana koja se zalagala za poštovanje prava. „Svakako će obojica trunuti u zatvoru, a mi ćemo ostati čisti i pred bogom i pred ljudima.“

Tako, kao kompromis, predložiše da malog povedu direktno kod Štajnmajera, koji u međuvremenu posta glavni tužilac u celoj okupiranoj Srbiji.

„Ispričaćemo mu ceo slučaj, pa neka on preseče.“ Štajnmajerova kancelarija bila je na Obilićevom vencu. Svetla i prozračna.

Branku je izgledala kao deo raja. Štajnmajer je s nestrpljenjem čekao da vidi dečaka koji je bio u stanju da ubije austrijskog vojnika. Razmišljao je o kazni, o tome na koji način da presudi da bi i vuk bio sit, ali i ovce na broju. Okrenut ka prozoru, nije video kada su smrvljenog i krvavog dečaka uveli u njegovu kancelariju, ali kad se okrenuo, imao je šta da vidi. Pred njim je stajao dečak koji ga je vratio u život!

Štajnmajer pokaza rukom vojniku da izađe napolje, a kako ovaj napusti sobu, on kleknu pred Brankove noge i poljubi ih.

„Oprosti im“, šapnu grleći dečakova kolena. „Ne znaju šta rade.“ Svi su bili prilično iznenađeni kada su od Štajnmajera dobili vrlo jasno,

njegovom rukom pisano naređenje da se oba brata i njihova majka „imaju osloboditi, da je u pitanju greška islednika, da se porodici da koja kruna na ime odštete koju im duguje austrijska država radi fizičkog i psihičkog bola koju su pretrpeli zbog neodgovornog ponašanja pojedinaca u vojsci i policiji, i da im se izdaju posebni papiri kao garancija da se ovakve neugodnosti u budućnosti neće ponavljati“.

Kad je naređenje izvršeno i kad se Štajnmajer izvinio i jednom i drugom bratu, a njihovoj majci poslao cveće, njegov ađutant, gospodin Rajs, upita ga zašto je to tako učinio.

„Nisam to učinio ja, gospodine Rajse, nego bog. Bog je tog dečaka oslobodio, ne ja. Ja sam samo njegov rob.“

Branko se više ne pojavi u vozu.

PEDESET DEVETO POGLAVLJE u kojem se voz konačno zaustavlja

Voz nije usporavao, naprotiv, vožnja je postajala sve luđa i mahnitija. Ljudi, naviknuti napatnju, bezglasno su ga punili, pomireni sa sudbinom, onako kako poplava puni napuštene kuće. Iz njih je isijavala sveprisutna belina preteći da povede ceo voz u nepoznatom pravcu. I Mića se polako privikao na stradanje ljudi i mahnitanje voza. Činilo mu se da nije postojalo vreme pre polaska voza iz stanice, niti će postojati vreme nakon što se ovaj voz zaustavi. To i jeste osobina rata. Čoveku se čini da je odvajkada postojao i da nikada neće ni prestati. Takav je rat. Beskonačan!

Mića je navikao i na unakažene, obolele, osakaćene i umrle, koji su svoje poslednje trenutke na zemlji posvetili molitvama i spominjanjima najbližih. Nije se više osvrtao na zle sudbine, na zlu kob. Nisu ga više mogla ganuti ni stradanja nemoćnih, čak ni dece. Toliko se toga nagledao da mu je stravična smrt postala nešto uobičajeno, normalno, što je jednostavno deo „ovoga našega života“. „Rat je, jebiga!“, govorio je sebi kada je gledao nečiju nadnaravnu patnju.

Samo Bini nije uspeo da seprivikne na ovoliku strahotu. Na licu su mu i dalje isijavali onaj isti bol i ona ista patnja koje je osećao i kad je voz krenuo iz stanice. Išao je od čoveka do čoveka, od duše do duše, preuzimajući na sebe stradanja i gorčinu koji su tim ljudima kidali duh. Laganim dodirima spremao ih je na večni počinak s istom ljubavlju kojom majka prati na počinak usnulo dete. Ni on više nije verovao da će se ova luda jurnjava zaustaviti, da će čovek doći do pameti pa da zakoči mašinu smrti koja kao žrvanj melje ljude, sudbine i duše. Išao je neumorno od jednog putnika do drugog i ispraćao ih na onaj svet, verujući da će sve ovo jednom prestati, da će voz ući u jednu od svojih stanica iz kojih dugo neće izaći. Znao je da sada, u ovome trenutku, ništa više ne zavisi od njegove volje, ali je znao i da sa sprovođenjem svoje volje ne sme da prestane, jer je ona jedina pravedna i iza nje stoji pravi mir, jer je vođena beskrajnom ljubavlju.

„Oh, otkada nisam čuo tu reč!“, s velikim iznenađenjem uskliknu Mića. „Koju reč?“ „Ljubavi“ „Da! Ljubav. Nismo je dugo čuli.“


Njih dvojica se nasmejaše, a kako se nasmejaše, voz ulete u tunel brzinom koju ljudski jezik više nije bio u stanju da opiše. Crnilo je tutnjalo oko njih. Oni u mraku ponoviše reč „ljubav“ još nekoliko puta.

Izgledalo je da tunel nema kraja. Zidovi su pojačavali tutnjavu voza, a strah od mraka nadvlada svepređašnje strahove, ali kako se tutnjava kroz tunel nastavljala, tako utihnu žamor ljudi, utihnu i voz, osta samo kloparanje pragova pod njegovim metalnim točkovima, pa se trenutak kasnije čak i to utiša, vetar koji je stvarala brzina nestade, voz uspori, poče da se valja po šinama, polako, bez žurbe, kao da nikada i nije bilo onih brzina koje su putnicima izbacivale sve iz njihovih stomaka.

Voz izađe iz tunela lagano, skoro neprimetno. Na drugoj strani planine sijalo je sunce, obasjavajući nepregledne zelene poljane ukrašene šumarcima iznad kojih su leteleptice, zujali bumbari i pčele. Trava se povijala pod laganim povetarcem, klanjajući se vozu koji je usporavao do zaustavljanja. Pred njim je stajalo blaženstvo. Blaga izmaglica prekrivala je vrhove jela, koje su bile poredane u stroj poput božanske vojske.

Mića se okrenu oko sebe nekoliko puta. Dim od kog je bio sazdan raširi se od miline pogleda. Zažele da izleti napolje, da se preda suncu, postane deo slike koja je zaustavljala dah.

Igle čuda! Voz je bio prazan. Nijednoga putnika, ni traga od jada, nesreće i čemera. Ni kapi krvi na podu! Sve čisto i prazno.

Nije bilo ni Binija. I on je nestao. Mića pomisli da je sve ovo bila samo još jedna njegova neslana šala. Tada, nasred hodnika koji spaja prva dva vagona, ugleda malog žutog psa. Mahao je repom. Pas zalaja. Radosno.

ŠEZDESETO POGLAVLJE u kojem stiže novo proleće

Jednom se u sto godina poklope Svete mučenice s Uskrsom. Pomešaju se običaji, kao kad se vino pomeša sa vodom, pa je oboji u crveno, ali izgubi na gorčini. Tada se u jednom danu dogodi sve, i rođenje i smrt i vaskrsenje. Narod juri od kuće do crkve, pa od crkve do groblja, pa od groblja do kuće, sav svečan, dostojanstven, praćen liturgijskim pojanjem iz svakog ugla. Kao da se ceo grad pretvara u crkvu, a crkva u grad. Groblja ožive. Narod ih preplavi. Izmeša se behar sa grobljanskim cvećem, pa poslednja stanica čovekova zaliči na svadbeni skup, a ne na mesto gde leže mrtvi. Iz svih pravaca stižu reke ljudi, zanesene nekim posebnim ritualom, dolaze da odaju poštu najmilijima, počivšima.

Tek se završio rat, pa je tih najmilijih mnogo više nego u obična vremena. Svaki četvrti Srbin našao se u Velikom ratu pod zemljom. Ali oni ostali doživeše slobodu.

Kapiju groblja prvi su prešli Dimitrije i Laci. „Momci za ženidbu“, kako ih je zadirkivala Bosa, koja Laciju postade nova

majka. Vratio se sa vojskom sa kojom je delio dobro i zlo od onoga dana kad mu je otac izgoreo spašavajući mu drugove, pa sve do njenog trijumfalnog povratka u Beograd. U vojsci je naučio šta je glad, šta je smrt, šta je rat, ali je naučio i da svira trubu.

Dimirije je nosio cveće. Lepo odeven, sa šeširom na glavi, počeo je da liči na oca, čiji je grob prvo trebalo da se poseti.

Iza njih dvojice išli su Branko i Danica. Sređeni kao za pozorište. Koketirali su kao dva goluba, pričajući samo njima jasne priče. Branko je šutirao kamenčić, a Danica ga je u tome sprečavala. Ne znajući zašto, kako su ušli u groblje, tako su se uhvatili za ruke kao da se brane od neke nevidljive sile koja vlada ovakvim mestima.

Na kraju te male kolone išle su Bosiljka i Vasvija. Obe su izgledale jedro, napadno vedro. Kao da muka nije bilo. Vasvija ih je istrpela toliko da o tome nikada nije ništa govorila, a Bosiljku je u život vratila sloboda. Bez nje je venula kao ruža pod orahom. Išle su ruku podruku, oslanjajući se jedna o drugu i motreći decu pred sobom. Bosiljka pogleda na vrh Grobljanske ulice.


Čekala je Vladu. Njenog trećeg sina. Trebalo je da dođe s ocem Lavrentijem iz manastira na Tresijama. Nije ga videla od Božića, „ljubi ga majka“.

I kako je red, obiđoše sve grobove. Prvo su ostavili cveće na grobu Živote Jankovića. Tu Bosa pređe dlanom

preko slova koja su ispisivala njegovo ime, pa reče sebi nešto u brk, što bi imitiralo molitvu. Dimitrije i Branko stajali su sa strane. Bili su mirni, samo zbog majke.

Zatim su svi zajedno otišli do grobnice Krsmanovića, gde su se pozdravili s Aleksom. Vasvija tu pusti suzu, privi Danicu uza sebe, a deca, videvši kako je tuga uzima pod svoje, okrenuše sve na šalu, pa se i Vasvija kroz suze nasmeja, terajući od sebe slike prošlosti.

„Ne tuguj, dušo moja. Deca sada žive umesto nas. Takav je red i treba ga poštovati“, reče joj Bosa mudro, pa se zagrliše kao da se zajedno bore protiv navale sećanja.

Na kraju, u jevrejskom delu, posetiše Rahelin i Rišarev grob. Laci osta na trenutak sam iznad groba svojih roditelja. Nije osećao ništa. Znao je da bi trebalo da bude tužan, ali mu to nije polazilo za rukom. U njemu je bujao život. Gledao je u majčin i očev grob, dozivao sećanja na njih, činio sve da mu se vrati neka misao ili neko osećanje koje bi ga sa njima spojilo, ali uzalud. Posta mu neugodno što je sam. Nije hteo da se razdvaja od ostalih. Jedva je čekao da se okrene ka ostaloj deci.

A groblje se, nekako, radovalo dolasku živih. Međ' granama tek prolistalih lipa igrali su se žmurke zraci prolećnog

sunca, bezbrižno se odbijajući o tamni granit, na čijoj je površini uz pravoslavni krst stajalo ime pokojnika. Blagi povetarac povijao je grane žalosne vrbe darujući im život i pokrete, pa se one stadoše plesti međ' sobom kao dečje ruke pri igri. Međ' grobovima protrča pas. Žgoljav, ali veseo. Žute boje! Radost mu je podarilo proleće. On stade ispred tužnog skupa ljudi oko jednoga groba, pa ih pogleda svojim toplim očima punim života, mašući repom, kao da ne želi samo da ih uteši već i da objasni da taj za kojim sada tuguju nije otišao nigde daleko, već je njegova prisutnost bliska i neposredna, on je tu među njima, lebdi, samo u drugome stanju.

I zvuči se razleteše svežim vazduhom praveći virtuoznu prolećnu etidu. Ču se rzanje konja, klopotanje kopita po Grobljanskoj, dreka Cigana što prodavahu cveće, psovanje kočijaša, policijska pištaljka, smeh razdragane dece, mrmljanje prosjaka, pojanje sveštenika, strog glas majke, lavež pasa, cijukanje mačaka, cvrkutanje drozdova, šikljanje česme, čak i zapomaganje narikača. Stvoriše zajedno horsku kompoziciju sa jasno prepoznatljivim refrenom.

Solunska 28 259

„Ej, vi, mračne sile! Došlo je proleće! Badava vam rat, badava stradanja, badava smrt. Na kraju uvek pobedi život!“

Na izlasku iz groblja deca se stadoše ganjati među sobom po samo njima znanim pravilima. Odozgo, Grobljanskom ulicom hramao je otac Lavrentije. Pored njega skakutao je Vlada. Veseo i bezbrižan. Kada ga videše, deca potrčaše prema njemu. Sve je pucalo od radosti! Od sreće!

Bosiljki i Vasviji srce obli neka milina. Kao da su i one nagrađene od proleća. Dotrčaše do Vlade i počeše da ga grle. Bosa, kao bajagi ljutita, povika: „Hoće li iko ocu Lavrentiju da čestita praznik?“ Deca uglas, kao da su to danima vežbali, graknuše: „Hristos voskrese!“ Monah im se osmehnu, pa odgovori dubokim glasom: „Vaistinu, deco… vaistinu voskrese.“

ŠEZDESET PRVO POGLAVLJE u kojem se postavljaju mnoga pitanja

Tu Bini završi priču, zatim baci pogled na Miću, tek toliko daproveri kakav je utisak ostavio na njegovu dušu. A Mića se povijao oko Binijevih nogu, kao izmaglica. Da je imao oči, plakao bi.

Bini se šeretski nasmeja. „Šta je? Ne veruješ mi?“ Znao je da Mića više nije naivna duša. Predugo mu je pričao, dovoljno dugo

da, slušajući Binija, Mićina duša poče da misli, zaključuje, čak i da oseća. Ali je i dalje verovala Biniju. A kako i ne bi? Pa Bini ga je i pozvao u svoju

meditaciju. Ona zbog njega postoji. Ali, kako duša sluša, tako u sebi rađa sumnju. A sumnja je majka svesti. „Ako znam za sebe, znam i za ono što mi se govori. Ako mi govoriš o laži,

možda i ti lažeš.“ Bini se smejuljio. Nije davao odgovora. Pustio je Miću da misli. „Izmišljaš, je li?“, upita ga Mića. „Sve si izmislio? Priznaj! Ništa nije tačno,

a?“ Ali ovako nešto nije bilo lako izmisliti. Mada, možda i jeste… „Kao što sam i ja izmišljen… U stvari, nisam izmišljen, već sam pozvan u

njegovu meditaciju, što je isto. Znači, ako nema nikoga van njegove meditacije, ja sam izmišljen, ali ako ima, onda sam ja stvaran. Ili nisam stvaran nikako, jer je sve u njegovoj meditaciji. Malo sam zbunjen. On me je zvao, pa se meni čini kao da je stvarno. To je sigurno tako. Sad mi je jasno! Ova priča je izmišljena, dolazi iz njegove glave. Ali da li sve priče dolaze iz njegove glave? Pa i ovo što ceo svet živi sada, a što ja tek treba da budem, da li i to dolazi iz njegove glave? Kako onda mi, ako dolazimo iz njegove glave, mislimo da smo stvarni? Zato što nismo iz njegove glave ili zato što on nas zamišlja tako da nam da svest o tome da mi mislimo da smo stvarni? A kako osećamo? Jer jedno je da imaš svest o tome da si stvaran, a drugo je da osećaš. Da li je moguće da on nas može da zamisli tako da nam da i osećanja? Ako može, onda ceo svet, svemir, sve ono što vidimo i osećamo nije stvarno, već je samo njegova zamisao! A i da je sve to stvarno, onda je tako samo zato što je on to odlučio. Nema stvarnog mimo njega!“

Solunska 28 261

Pogleda u Binijevo lice, koje se zaceni od smeha, i seti se reci starca Jadre. „Ko vidi tebe, vidi i tvog oca.“ „Dakle, ništa ne postoji osim Binija!“, zaključi Mićina duša. Bini se ponovo

nasmeja. „Nemoj da se smeješ! Hajde, reci, da li sam upravu? Ništa ne postoji osim

tebe?“ Bini ne odgovori. Samo se i dalje smejao. „Zašto se smeješ? Pa, ako ništa ne postoji osim tebe, nama je dobro, a ti… u

stvari… patiš. Da li sam upravu?“

O autoru

Dr Nele Karajlić je rođen u Sarajevu 1962. godine kao Nenad Janković. Završio je Drugu sarajevsku gimnaziju, studirao orijentalistiku na Filozofskom fakultetu u Sarajevu.

Multimedijalni je umetnik koji se bavi muzikom, filmom, televizijom, pozorištem i književnošću.

Ranih osamdesetih osniva rok grupu Zabranjeno pušenje, koja veoma brzo postaje svejugoslovenski fenomen. U isto vreme radi na Radio Sarajevu, kasnije i na Televiziji, satirično-humorističku emisiju Top lista nadrealista, koja ostavlja dubok trag na celokupnom jugoslovenskom medijskom prostoru.

Početkom rata u bivšoj Jugoslaviji seli se u Beograd gde sa grupom Zabranjeno pušenje izdaje još jedan album, Ja nisam odavle, sa kojeg je pesma Ženi nam se Vukota u izborima brojnih TV stanica proglašena hitom 20. veka.

Za Radio-televiziju Srbije 1996. snima humorističku seriju Složna braća. Godinu dana kasnije Dr Nele Karajlić sarađuje sa filmskim režiserom i

bivšim basistom Zabranjenog pušenja, Emirom Kusturicom, na saundtreku za film Crna mačka, beli mačor, odakle nastaje ideja o osnivanju grupe The No Smoking Orchestra.

Grupa postaje svetski priznata i nastupa u svim većim gradovima. Dr Nele Karajlić svira u grupi The No Smoking Orchestra sve do 2011.

U prestižnoj operi Bastilja u Parizu piše libreto i igra u pank operi Dom za vešanje u režiji Emira Kusturice.

U produkciji Prve televizije 2013. radi na humorističko-satiričnoj seriji Nadrealna televizija, a samo godinu dana kasnije izdaje i svoj prvi roman Fajront u Sarajevu, koji postaje bestseler ne samo u Srbiji već i u regionu.

Godine 2016. na sto šezdesetu godišnjicu rođenja Nikole Tesle u Sava centru u Beogradu i Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu postavlja multimedijalni spektakl FBI: Dosije Tesla.

Dela:

DISKOGRAFIJA

Zabranjeno pušenje 1. Das ist Walter, 1984, Jugoton, Zagreb

Solunska 28 263

2. Dok čekaš sabah sa šejtanom, 1985, Jugoton, Zagreb 3. Pozdrav iz zemlje Safari, 1987, Diskoton, Sarajevo 4. Male priče o velikoj ljubavi, 1989, Diskoton, Sarajevo 5. Ja nisam odavle, 1997, Komuna, Beograd

The No Smoking Orchestra 1. Black Cat, White Cat, 1998, Universal, France 2. Unza Unza Time, 2000, Universal, France 3. Life Is a Miracle, 2004, Universal, France 4. Live in Buenos Aires, 2005, Universal, Palass, France 5. Time of the Gypsies, 2007, Universal, Palass, France

RADIOEMISIJE Top lista nadrealista 1981-1985, Radio Sarajevo (scenarista i glumac)

TV SERIJE 1. Top lista nadrealista 1,1984, TV Sarajevo (scenarista i glumac) 2. Top lista nadrealista II, 1989, TV Sarajevo (scenarista i glumac) 3. Top lista nadrealista III, 1991, TV Sarajevo (scenarista i glumac) 4. Složna braća, 1996, RTS, Beograd (reditelj, scenarista i glumac) 5. Nadrealna televizija, 2013, Prva televizija, Beograd (reditelj, scenarista i

glumac)

FILM 1. Underground, reditelj Emir Kusturica, 1995. (glumac) 2. Crna mačka, beli mačor, reditelj Emir Kusturica, 1998. (kompozitor) 3. Super 8 Stories, reditelj Emir Kusturica, 2001. (glumac i kompozitor) 4. Život je čudo, reditelj Emir Kusturica, 2002. (glumac) 5. Zavet, reditelj Emir Kusturica, 2006. (pomoćnik reditelja)

POZORIŠTE I OPERA 1. Mjesečeva predstava, reditelj Mladen Materić, Otvorena scena Obala,

Sarajevo, 1998. (izbor muzike) 2. Time of the Gypsies, reditelj Emir Kusturica, opera Bastilja, Paris, 2007.

(libreto, kompozitor i glumac) 3. FBI: Dosije Tesla, SNP, Novi Sad, 2016. (reditelj, glumac i kompozitor)


KNJIŽEVNOST Fajront u Sarajevu, roman, Večernje novosti i Laguna 2014.

Documents

O NOVCU - skripta.info · 10 DR NELE KARAJLIĆ A bio je dobar učenik. Učio je brzo, koristeći sve delove tela, osim srca. Ono je pripalo Željani, kćerki prahovskoga kneza, koja