ODA GRČKOJ URNI

Ti večno nevina, nevesto spokoja!

Odojče tišine i sporih časova,

ti, pevaču šumski, što kroz usta tvoja

navire poj lepši od naših stihova:

kakva bajka cvetna oko tvojeg boka

ovi u dolini Arkadije zlatne

bogove i smrtne ljude u isti mah?

Ljudi i bogovi ko su? Nepodatne

device te ko su? Beg, bitka žestoka?

Kakve su to frule? Kakav zanos plah?

Pesme što čujemo drage su, al draže

još su nečuvene i stog nek zaječi,

frule, ne za uvo već što može blaže,

svirka duhu našem sa pesmom bez reči.

Pod stablima nećeš, o mladiću lepi,

stati s pesmom, kao što nikad i nisi,

niti stabla mogu ikada da mru:

smeli ljubavniče, blizu svrhe ti si,

a ne ljubiš dragu, no zato ne strepi,

volećeš večito večno mladu nju.

Srećne, srećne grane! Nikad lišće vedro

neće vam proleću reći zbogom žalno:

o sviraču srećni, nesmoren i štedro,

sviraćeš na fruli nove pesme stalno:

večna ljubav, večna, srce nek prevlasti,

uvek strasno i za uživanje orno!

Večno zadihana, večno mlada žud,

slobodna od iga svake ljudske strasti

kad nam srce klone gorko i umorno

a orosi čelo grozničava stud.

Ko su ti ljudi što u hram idu trajno?

Kojem žrtveniku, žrecu tajanstveni,

vodiš tu junicu što muče očajno,

svilenih bokova cvećem okićenih?

Gradić pokraj reke il na žalu što je

il na bregu s mirnim zamkom u samoći,

tog smernog jutra što napušten bi?

O gradiću, večno uličice tvoje

biće tihe... niko nikad neće doći

da nam kaže zašto pust ostade ti.

Grčko remek-delo! Sa jasnim držanjem

devica i ljudi koji mramor diče,

s ugaženom travom i sa šumskim granjem:

mučiš misli naše, ćutljivi obliče,

kao večnost. Hladna pastoralo, traješ, –

dok smrt pokolenja lišava života

kao svedok večni slušajuć tuđ vaj –

da čoveku kažeš prijateljski da je

lepota istina, istina lepota,

i to je na zemlji sve, čoveče, znaj.