of 14/14
95 ODNOS TEOLOGIJE I FILOZOFIJE U SREDNJEM VEKU

ODNOS TEOLOGIJE I FILOZOFIJE U SREDNJEM VEKU

  • View
    248

  • Download
    11

Embed Size (px)

Text of ODNOS TEOLOGIJE I FILOZOFIJE U SREDNJEM VEKU

  • Religija i tolerancija, Vol. VI, N 9, Januar Jun, 2008.

    95

    95

    Jelena Cuci UDK: 1:27-104/14

    Novi Beej Originalni nauni rad Primljen: 03.12.2007.

    ODNOS TEOLOGIJE I FILOZOFIJE U SREDNJEM VEKU

    Rezime

    Kao to se oveanstvo menjalo kroz istoriju, tako se menjao i znaaj filozofije. Ona je prela dug put, od najuzvienije, preko potrebne, do korisne, ali je bez obzira na sve uspela da se odri! U srednjovekovlju je bila potinjena teologiji pa je to ini manje korisnom i uticajnom. Moda na prvi pogled to ne izgleda tako jer je crkveni oci ne cene dovoljno, ali da nije bilo nje, ni teologija ne bi mogla toliko visoko da se uzdigne. Filozofi su osuivani i prozivani nevernicima, a u osnov svakog hrianskog uenja ulazili su njihovi pojmovi. eleli su da filozofiju stave u drugi plan u emu su i uspeli, ali je svakako nisu mogli unititi. Kako bi to uspeli kad je ona predstavljala osnov svim njihovim uenjima? I najzad, kako bi je branili da nije bilo filozofskog orua?

    Kljune rei: filozofija, teologija, Antika, srednjovekovlje, vera i razum, renesansa, Novi vek.

    Primat filozofiije u Antici

    Filozofija je nastala iz ljudske tenje ka mudrosti. To pokazuje i njeno izvo-rno grko ime. U staroj Grkoj je filosofos (gr. philosophein teiti za mudro-u) bio ovek koji je teio za saznavanjem istine. Kako se razvijala kultura, i filozofija je zauzimala sve znaajnije mesto kako u staroj Grkoj, tako i na osta-lim prostorima. Od tada, pa do danas filozofija se nije izgubila. Istinito sagleda-vanje stvarnosti je jednostavan cilj filozofije. A pod pojmom stvarnosti podrazu-mevamo sva pitanja o ovekovom poloaju u svetu. Tu je smisao ivota, svet, reavanje problema raznih vrsta Filozofija je bila oboavana i cenjena, nepriko-snovena i potovana. Tako je bilo sve do pojave nove epohe koja je preokrenula svet do srednjeg veka. U ovom periodu, razvija se teologija (uenje o Bogu). Njenom procvatu u mnogome je doprinela nova vera, hrianstvo, koja iz korena menja ovekov pogled na svet. Antiki period je zavren, a sa njim i stari nain shvatanja celokupne stvarnosti i kulture. Ljudi postaju preokupirani verovanjem i sada je sve to se deava u slubi Boga koji je postavio stroge granice. Poto vie nema potrebe za traenjem istine kada je ona ve objavljena, vie nema ni potrebe za filozofijom. Pa ipak, filozofija nije nestala kao Heleni. Ona se odrala ali ne u punoj snazi, a i njena prvobitna svrha je izmenjena.

  • CEIR

    96

    1. Platon: dijalektika kao nauka nad naukama

    Platon (427-347) je jedan od najpoznatijih antikih filozofa. On, kao i ostali antiki filozofi, filozofiju stavlja na pijedestal, ispred svega drugog. Filozofija je neprikosnoveni osnov, temelj i deo svega.

    Njegov ivotni san bio je da ujedini politiku i filozofiju, ali taj san nije ostvario. Osnovao je svoju filozofsku kolu u Atini. U sklopu kole bio je i teren za gimnastiko i ratniko vebanje. Akademija je imala trostruki cilj: obrazovanje due, treniranje tela i obrazovanje za ivot u zajednici. Najvaniji predmet bio je dijalektika.

    Temelj njegove filozofije je uenje o idejama. Za Platona, postoji Bog, ali on nije kao hrianski (ne stvara ni iz ega) ve njegov Bog stvara svet po ugledu na svet ideja. Svojim stavovima Platon prevazilazi politeizam svog doba ali je pobonost za njega samo uslov mudrosti a ne i sama mudrost. Svet ideja je natulan, a vidljivi svet je njegov nesavren odraz. Ono je idealno bie koje se moe saznati samo umom. Biti pravedan, znai voditi ivot u skladu sa svetom ideja u kojem boravimo posle smrti.

    Dijalektika je za Platona nauka nad naukama. Ona predstavlja vetinu postavljanja pitanja i odgovaranja na njih, a cilj je da se pronae ono to je opte u pojedinanim stvarima, ono to je identino u mnotvu razliitosti. To je najdublji istraivaki napor ljudske svesti. Dijalektika je smisao i sredite filozofije. Za Platona, ona je apsolutno znanje koje ne zavisi od drugih nauka ali zato sve druge nauke zavise od nje. Da bi se ljudi sluili dijalektikom, moraju prethodno dobro da izue aritmetiku, geometriju i astronomiju. Dijalektika se poistoveuje sa filozofijom pa se iz toga vidi da je za Platona i sama filozofija apsolutna, tj. najbitnija.

    Platon je razvio ideal savrene drave. Ona je opisana u jednom od njegovih najpoznatijih dela koji se zove Drava. Smatrao je da bi drava trebala da bude prvenstveno pravina, a to se postizalo posebnim nainom. To pravino, nije znailo pokoravati se jaem ve boljem. Smatrao je da se to moe postii ukoliko svako radi onaj posao za koji je najvie sposoban i za koji je osposobljen. Trebali bi da postoje proizvoai (koji e proizvoditi hranu), ratnici (koji e uvati i braniti zemlju) i konano, na samom vrhu treba da budu vladari (filozofi). Platon je smatrao da bi filozofi (oni koji ude za saznanjem) bili najbolji i najpraviniji vladari jer ne ude za vlau. Ti ljudi, koji ine aristokratiju uma, bili bi najmudriji i najsposobniji vladari jer nemaju drugih linih interesa sem interesa za saznanjem. U VI knjizi Drave, vodi se razgovor izmeu Sokrata i Glaukona1 u kojoj Platon objanjava zato bi vladari trebali da postanu filozofi. Ovakvim stavom, Platon ponovo pokazuje koliko filozofiju smatra vanom i neophodnom za ivot svakog oveka.

    1 Vidi: Platon, Drava, Kultura, Beograd, 1966.

  • Religija i tolerancija, Vol. VI, N 9, Januar Jun, 2008.

    97

    2. Aristotel: sofia - najvii oblik znanja

    Aristotel (384-322) je ostavio najvei trag u istoriji filozofije kao njen prvi sistematiar. I sam je osnovao kolu, Likej. Meutim, Akademija i Likej su bili u nekoj vrsti meusobnog rivalstva zbog neslaganja u svim uenjima, izmeu osta-log zbog Aristotelove kritike Platonovog uenja o idejama. Za sobom je ostavio brojna dela koja su nebrojeno puta kasnije koristila mnogima. Za razliku od Plato-na, njegova glavna dela nisu dijalozi, ve rasprave u kojima je navodio miljenja prethodnih filozofa, kritikovao ih, postavljao filozofska pitanja i odgovorao na njih, nudei svoja reenja.

    Svrha je odluujui uzrok, a sveobuhvatna svrha za Aritotela je Bog. Svo-jom prirodom, Bog odreuje da sve ima svoju svrhu i da stvari tee da postanu sline njemu. Aristotel je smatrao da je Bog nepokretni pokreta, koji odreuje i oivljava svet. Bog je delatna misao koja samu sebe misli miljenje miljenja (noesis noeseos). A dua je "nepokretni pokreta" tela kod ivih bia.

    Aristotel je stvorio originalno etiko uenje koje je povezano sa njegovom metafizikom. Za njega, svrha ovekovog ivota je da usavri delatnost karakteri-stinu samo za sebe delatnost miljenja. ovek moe da tei bogatstvu, slavi, moi, ali u njima nema neke vrednosti po sebi. Vredna po sebi je srea koju ovek moe nai samo u nekoj delatnosti koju je usavrio. Ako usavrava miljenje, ovek e postati slian Bogu. Platon je dijalektiku poistoveivao sa filozofijom a Aristotel joj daje skromnije mesto. Ona je pomonica filozofije, jer njen cilj nije istina ve pobeda u diskusiji. Zato je za njega mudrost voena logikom najvii cilj oveka. Od onoga to ovek moe da zna, neke stvari ne mogu biti drugaije (vene su i nepromenljive) i njima se bavi mudrost, ali ovek se bavi i stvarima koje su stalno drugaije, kao sto su npr. ivotne okolnosti i problemi koji se javljaju u njima. Za reavanje tih problema potrebna je praktina mudrost koju Aristotel naziva razboritost (fronesis). Mudrost ima prednost u odnosu na razbori-tost jer je ona naa najsamostalnija sposobnost. Zato je za Aristotela filozofija najvii stepen znanja: Filozofska kultura je, dakle, ekvivalentna umu udruenom sa saznanjem, kao glava svih znanja, budui da obuhvata najuzvienije objekte znanja.2 Aristotel najvie ceni teorijski nain ivota. Za njega je filozof koji pokree vlastiti um, kao i umove drugih ljudi mnogo korisniji nego bilo koji drugi praktiar. Da bi se to postiglo, potrebno je istovremeno koristiti i teorijsku umnost i razboritost. Aristotel je rekao Sve druge nauke su potrebnije od filozofije, ali nijedna nije bolja od nje.3 Time je pokazao da je filozofija najbitnija jer predsta-vlja polazite i temelj za celokupno razumevanje sveta i njegovih zakonitosti kao i pravi i jedini put ka mudrosti.

    2 Aristotel, Nikomahova etika, str. 150, Kultura, Beograd, 1970. 3 Kolari, Ivan, Filozofska hrestomatija, str. 95, Uiteljski fakultet, Uice, 2000.

  • CEIR

    98

    3. Neoplatonizam: filozofija gubi primat

    Temelj neoplatoniarske filozofije ine prethodna filozofska uenja anti-kih filozofa, Pitagore, Sokrata, Platona i Aristotela. Neoplatonizam ustvari pre-dstavlja dovrenje antike filozofije, ali i prelaz filozofije u jedan novi oblik tesno povezan sa hrianstvom.

    Najznaajniji filozof ovog doba bio je Plotin (204-270) iz Likopolja u Egiptu. U etrdesetoj godini ivota doselio se u Rim, gde je stekao naklonost cara Galijena. Pokuao je da ga ubedi da u Kampaniji osnuje grad Platonopolis u kome bi realizovao Platonove politike ideje, ali plan nije uspeo.

    Poetni stav njegove filozofije je saglasnost due sa samom sobom ili isto miljenje. To je ekstaza koju dua mora da dostigne ukoliko eli da se okrene spo-znaji apsolutnog bia. Za njega, to Jedno (apsolutno bie) emanira iz sebe prvo um, zatim duu, pa materiju. Cilj Plotinove filozofije je uzdizanje, a do njega do-lazimo prolaskom kroz nekoliko stupnjeva. Najpre se dua mora oistiti (katha-rsis), ime se ovek uzdie do politikih vrlina. Posle toga se dua oslobaa ulnih spoznaja i okree se umu, to je bavljenje naukom i filozofijom. Nakon sje-dinjavanja sa umom, sledi mistiko sjedinjavanje sa Bogom u ekstazi. Time za Plotina umska delatnost filozofije prestaje biti najvii cilj ivota, jer to sada posta-je mistiko iskustvo sjedinjavanja sa Bogom. Tako Plotinova filozofija stupa na religijsko podruje, ali u jasnoj opoziciji prema nastupajuoj hrianskoj religiji4

    Hrianstvo: Primat teologije nad filozofijom

    Hrianstvo je donelo ljudima novo razumevanje smisla ivota. Umesto filozofske zauenosti nad injenicom bia, hrianska misao se temelji na bespogovornoj veri u Boga koji je Tvorac sveta ni iz ega, ontoloki izvor, razlog i smisao svekolikog postojanja.5

    Teologija je za svoj osnovni zadatak uzela razumevanje odnosa izmeu razuma i vere. Tako je preovladalo shvatanje da se (raz)um i vera mogu na ne-ki nain izmiriti, to bi trebalo da znai da istine vere nisu protivne ljudskom umu, ve ga nadilaze. 6 Iz toga je usledio stav da je prava i istinska mudrost hrianstvo a da je filozofija samo spoljanja mudrost, inferiorna u odnosu na veru i istine objavljene u otkrovenju. U poslanici Kolonjanima, apostol Pavle upozorava: Brao! uvajte se da vas ko ne zarobi filozofijom i praznom preva-rom, po kazivanju oveijem, po nauci sveta a ne po Hristu.7 Ovo upozorenje

    4 Perovi, Milenko A., Istorija filozofije, str. 126, Odsek za filozofiju filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Novi Sad, 1997. 5 Savi, Mile, Cvetkovi, Vladimir N., Ceki, Nenad, Filozofija za srednju kolu, str. 107, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003. 6 Vidi: isto, str. 108. 7 Kora, Veljko, ivoti, Miladin, Pavlovi, Branko, Istorija filozofije, str. 90, Zavod za izdavanje udbenika socijalistike republike Srbije, Beograd, 1970.

  • Religija i tolerancija, Vol. VI, N 9, Januar Jun, 2008.

    99

    apostolovo jasno pokazuje da je za njega hrianstvo superiornije od grke filo-zofije, da su uenja antikih filozofa obina mnjenja i da istina koju oni saopta-vaju nije prava.

    Ovakva vera, koja se obraa svima, otvorila je trajan sukob izmeu grke filozofije i nove vere koja je neprestano jaala. To je bila religija oiglednosti, vera u koju se nije smelo sumnjati, vera trojedinstva koja postaje glavni neprijatelj do tada oboavane i visoko cenjene filozofije.

    1. Filon utvruje superiornost Biblije nad filozofijom

    Prvi hrianski filozof Filon (I vek pne), ustvari nije pripadao hrianskoj nego jevrejskoj veri. Bio je savremenik apostola Pavla. Ono to ga ini prvim hrianskim filozofom je njegova intelektualno-knjievna delatnost koja istovremeno ima obeleja grke filozofske misli i misionarska obeleja nove religije, koja se upravo u to vreme pojavljuje na istorijskoj poziciji.8

    Filon je eleo da pokae da je biblija superiornija od grke filozofije. U svojim tvrenjima je iao toliko daleko da je smatrao (istorijski potpuno neosnovano) da grka filozofija nije originalna tvorevina Grka, ve da je ona samo razvila ideje koje su i pre nje bile u Starom Zavetu! On kae da je religija otkrovenja uzvienija od filozofije zato to filozofija ne komunicira direktno sa istinom nego istrauje pomou dijalektike. Pa ipak, bio je impresioniran grkom kulturom. Iako je osudio filozofiju, nije mu smetalo da se njome koristi pri tumaenju biblijskih pria. Pa tako, on u svoja tumaenja uvodi pitagorejske brojeve, pojam logosa, Sokratovog demona pretvara u anela itd.

    2. Patristika: gnostici i apologeti

    Naziv ovog razdoblja srednjeg veka dolazi od latinske rei pater to znai otac, a odnosi se na crkvene oce koji su u tim prvim vekovima postojanja hrianstva povezivali svoju veru i antiku filozofiju (posebno Platonovu i neoplatonizam). To su bili gnostici i apologeti.

    Gnostici: ono Boansko se spoznaje

    Odnos prvih apologeta prema gnosticima bio je slian odnosu velikih grkih filozofa prema sofistima. U gnostike su spadali oni koji su u Hristovim porukama o nadi, ljubavi i vaskrsenju traili dublji smisao. Oni se nisu zadovo-ljavali prosto verovanjem, nego su teili da spoznajom prodube vlastitu veru. Njihova tumaenja temelje se, i sadre puno elemenata razliitih verovanja i Platonovu filozofiju. Njihova uenja bila su proglaena jeretikim.

    8 Veljko Kora, Miladin ivoti, Branko Pavlovi: Istorija filozofije, str. 90. Zavod za izdavanje udbenika socijalistike republike Srbije, Beograd 1970.

  • CEIR

    100

    Apologeti adaptiraju antiku filozofiju za potrebe hrianstva

    Apologeti su bili crkveni oci i uitelji, neprijatelji gnostika, koji su nastojali da objasne superiornost hrianstva u odnosu na sva druga jeretika shvatanja i filozofiju.

    2.1. Tertulijan: otvoreno neprijateljstvo hrianstva i filozofije

    Tertulijan (155-220) je jedna od najznaajnijih linosti hrianske apologe-tike. Zastupao je jednostrano gledite o odnosu hrianstva prema grkoj filozofi-ji. Smatrao je da ona nije dorasla uenju o Bogu i da joj ne treba davati nikakav primat. Za njega, ne postoji filozofija koja bi mogla biti hrianska jer se veronauka nalazi mnogo iznad filozofije. Put kojim se dolazi do verskih istina mora biti razliit od onog filozofskog. Nemo filozofije je u tome to ona gleda na stvari putem logike pa Tertulijan smatra da je ono to je filozofskom umu neshvatljivo, shvatljivo umu jevanelista i umu obinih ljudi koji nisu dolazili u dodir sa filozofijom. Ako bi se teologija potpuno razjanjavala putem filozofije, najvei deo religijskih dogmi bio bi doveden u sumnju. Tertulijan to svakako nije hteo jer je bio pravi vernik, a pravi vernik nije mogao da dozvoli sebi da pone da sumnja i proverava, poto upravo to vera zabranjuje. To njegovo potpuno versko opredeljenje pokazano je u stavu: credibile est, quia ineptum est; certum est, quia impossibile est credo quia absurdum (verovatno jest, jer je nerazumno; sigurno jest jer je nemogue verujem jer je apsurdno).9 To znai da vernik ne prihvata logiku ako ona pokazuje da je njeno verovanje neosnovano. Po njemu, potpuno je nepotrebno traziti neku istinu kad je ona ve objavljena. Tertulijan je zastupao i cenio samo pravi verski ivot zatvorenog tipa uz potpuno predavanje veri kao neemu apsolutnom, kao svrsi ivota.

    Tertulijan kae: ta ima Atina sa Jerusalimom, ta Akademija sa Crkvom, ta heleni sa hrianima? Ovim stavom on eli da pokae da izmeu Jerusalima, koji je simbol religije otkrovenja, i Atine, kao nosioca ivotnog stava da se nita ne uzima za istinito to se prethodno nije potvdilo, nema nikakve saradnje. Pa je tako hrianstvo neprijatelj slobodnog filozofskog miljenja, kao to je i istina iz otkrovenja neprijatelj racionalno osnovanih istina filozofije. Tertulijanovo odbacivanje filozofije i isticanje primata iste vere nad dijalektikom poznato je pod optim nazivom fideizam.

    2.2. Aleksandrijska kola: zbilavanje hrianstva i filozofije

    Za razliku od stanovita koje je zastupao Tertulijan, u aleksandrijskoj hrianskoj koli dolazi do zbliavanja hrianstva i filozofije, posebno kada se na njenom elu nalazio Tit Flavije Kliment (150-219).

    9 Kora, Veljko, ivoti, Miladin, Pavlovi, Branko, Istorija filozofije, str. 95, Zavod za izdavanje udbenika socijalistike republike Srbije, Beograd, 1970.

  • Religija i tolerancija, Vol. VI, N 9, Januar Jun, 2008.

    101

    On je smatrao da je filozofija boji dar. Nema znanja bez vere, ni vere bez znanja10 je stav koji je i osnova njegovog uenja. Po njemu nema nesaglasnosti izmeu hrianske vere i antike filozofije, one su dve grane istog stabla.11 Filozofija i teologija su jedna drugoj potrebne. One se dopunjuju i zavise jedna od druge. Pored toga, one imaju istu osnovu jer i jedna i druga potiu od Boga. Obe su podjednako potrebne ljudima. Kliment je filozofiju, kao i Filon, koristio za tumaenje svetih spisa. Meutim, Kliment je ipak, kao i njegovi prethodnici, zanemario filozofiju. Postavio ju je na prilino visoko mesto ali ona je koriena samo kao orue i vetina kojom su se objanjavali biblijski pojmovi. Njena izvorna uloga i znaenje su izmenjeni. Njen zadatak nije vie bio da pronae i dokae istinu ve da postojeu istinu dokae i to bez upotrebe sumnje i provere! Kliment se razlikovao od ostalih jedino po tome to nije bio otvoreni neprijatelj filozofije i po tome to ju je cenio.

    Njegov naslednik Origen (184-253) takoe je koristio filozofiju kao intele-ktualno sredstvo za dokazivanje prvobitnog hrianskog uenja. Hrianstvo je video kao dovrenje antike filozofije. Hriansko uenje je po njemu bila prosta vera, neosnovana i nedokazana i zato je smatrao da ona treba da se dopuni i proiri filozofijom jer je mislio da je hrianstvo ustvari ona istina za kojom su filozofi dugi niz vekova tragali. Ali kako je mogue da je ta istina ba hria-nstvo? Taj zakljuak je potpuno neosnovan jer se ni do jedne biblijske istine nije dolo osnovnim putem filozofije, putem razuma. Jasno je da se u filozofiji nikada nije uzimalo za istinu neto to predhodno nije provereno i dokazano. Da bi ovek postao i ostao pravi vernik on skoro najmanje treba da koristi razum i isto logi-ko zakljuivanje. Jedino to treba da uini je da veruje, odnosno da nikada ne po-sumnja. Origen je teologiju obogatio filozofskim pojmovima, zalagao se za njen razvoj i napadao paganska uenja. Ipak, crkva je odbacila njegove ideje i uenje proglasila jeretikim jer se suvie udaljio od izvornog shvatanja hrianstva.

    2.3. Aurelije Avgustin: vera kao najvia spoznajna mo

    Aurelije Avgustin (354-430) vai za najznaajnijeg mislioca patristike epohe. Njegova majka je bila hrianka a otac paganin. Meutim, on tek u 32. godini ivota postaje pravi hrianin. Napisao je vie dela meu kojima su: O dravi bojoj, Ispovesti, O trojstvu itd. Avgustinova filozofija nastaje kao spoj hrianskog i antikog uenja. Njegovo uenje postaje znaajno ba zbog tog spoja, jer niko pre njega nije postigao takvu duhovnu dubinu. Avgustin se uglavnom koristio Platonovom filozofijom koju je dobro poznavao.

    Osnovna tema njegove filozofije je spoznavanje Boga i boanske ljubavi. Njegovo shvatanje boanske milosti i predodreenja ostavilo je znaajan uticaj na kasnija hrianska uenja. On je smatrao da sudbina oveka ne zavisi od oveko-

    10 Perovi, Milenko A., Istorija filozofije, str. 171, Odsek za filozofiju filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Novi Sad, 1997. 11 Vidi: isto str. 171

  • CEIR

    102

    vog ponaanja ve od boje milosti, ali je takoe smatrao i da hriani imaju vee predispozicije za veni ivot od nehriana. Stavom: Crede nihil aliud est quam cum assensione cogitare (Verovati nije nita drugo do misliti u saglasnosti)12 Avgustin govori o odnosu hriana i filozofa. Po njemu, filozofima nedostaje vera zato to svaki od njih ima svoju sopstvenu, pa oni ne mogu misliti u saglasno-sti. Avgustin je u pravu to se toga tie, jer to zaista jeste uzrok neslaganja meu filozofima, ali u tome nema nikakve superiornosti hrianstva nad filozofijom! Vernik poinje da veruje, pa se samim tim i odrie sumnjanja odnosno dijalektike, rasprave i ostalih orua kojima se filozofi slue kako bi doli do svojih sopstvenih istina.

    Avgustin je promenio i znaenje filozofije. Ona postaje ljudska tenja ka mudrosti. Tako ona, kao razumska delatnost, predstavlja viu sposobnost oveka. Istine do kojih razum dolazi imaju smisao jedino kada se dopunjuju verom. Ta razumska delatnost moe lako da pree u radoznalost, pa je zato neophodno da pre nje ovek prihvati dogmatske istine vere. Upravo zato Avgustin kae: Intellige ut credas, crede ut intelligas (Razumi da bi verovao, veruj da bi razumeo)!13 Ovaj zahtev ujedno je znaio i kraj one velike epohe intelektualne radoznalosti koju su otvorili Grci. Razumevanje pomou verovanja moglo je jedino da vodi dubljem prihvatanju onoga to je religija ve donela.

    Filozofija je pretvorena u ljubav prema Bogu, to je suprotno odreenje od prvobitnog, antikog. Tako je i hrianski ovek daleko od antiko-grkog, kao to je i hrianski mislilac drugaiji od grkog filozofa. Kod Klimenta, teologija je bila samo prosta vera i da bi bila savrena bila je dopunjavana znanjem, odno-sno filozofijom. Avgustin je i to izmenio, teologija je postala jo samostalnija. Ona sada predstavlja znanje o veri! Filozofija gubi jo jedno odreenje. Do tada je bila potovana kao znanje bez koga teologija nije mogla, a sada joj je teologija preuzela i to odreenje i tako postala jo superiornija.

    3. Sholastika: philosophia ancilla theologiae est

    Naziv sholastika dolazi od latinske rei scholasticus to znai uitelj, a predstavlja ime za srednjevekovnu hriansku filozofiju na Zapadu. Crkvene dogme su u to vreme bile osnova celokupnog duhovnog ivota, crkva je imala veliku mo i uticala je i na obrazovanje. Gradivo se predavalo u okviru sedam slobodnih veina. Osim muzike, ostale discipline koje su se prouavale bile su neka vrsta reprodukcije programa Platonove Akademije, ali naravno, bez istrai-vake usmerenosti. Filozofija se tada predavala samo u manastirskim kolama za

    12 Kora, Veljko, ivoti, Miladin, Pavlovi, Branko, Istorija filozofije, str. 97, Zavod za izdavanje udbenika socijalistike republike Srbije, Beograd, 1970. 13 Savi, Mile, Cvetkovi, Vladimir N., Ceki, Nenad, Filozofija za srednju kolu, str. 117, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003.

  • Religija i tolerancija, Vol. VI, N 9, Januar Jun, 2008.

    103

    potrebe buduih svetenika. Ona postaje orue teologije. Po Pjetru Damjaniju: Philosophia ancilla theologiae est (Filozofija je slukinja teologije)!14

    U sholastici se smatra da je prava istina data u otkrovenju pa je zadatak filozofije da tu istinu dokae i objasni. Logika i dijalektika se sve vie razvijaju, ali ne da bi se uz pomo njih kritikovala sveta istina, ve da bi se lake odbranila od jeretika. U ovom periodu postepeno se adaptira Aristotelova filozofija za potrebe teologije.

    3.1. Johan Skot Eriugena: korespondencija religije i teologije

    Johan Skot Eriugena (oko 810-877) je bio Irac, ali je ceo ivot proveo u Francuskoj. Njegov zatitnik bio je Karlo elavi koji mu je bio i prijatelj. Jedan je od najistaknutijih filozofa sholastike. Postavio je tezu o korespodenciji religije i filozofije, pa tim povodom kae: Svaki autoritet e se pokazati slabim, ako nije potvren istinskim umom.15 On smatra da izmeu istine otkrovenja i istine uma nema protivrenosti, a filozofija je duna da se dri sudova autoriteta crkve pri tumaenju! Johan Skot Eriugena je eleo da racionalizuje teologiju. Preuzeo je neka antika shvatanja i uveo neke nove pojmove. Boga identifikuje sa prirodom, a celokupnu prirodu stepenuje. Zbog ovoga, crkva njegov celokupan rad osuuje na spaljivanje i proglaava ga jeretikom.

    3.2. Toma Akvinski: istina hrianstva je iznad filozofije

    Toma Akvinski (1226-1274) je najvei i najvaniji filozof sholastikog pe-rioda. Od roenja je bio hrianin a za ivota je bio poznati predava teologije. Napisao je nekoliko znaajnih dela meu kojima su Zbornik teologije i Zbornik protiv neznaboaca. Njegovo uenje je 1879. god. prihvatila Rimokatolika crkva kao svoje zvanino, a Tomu Akvinskog je proglasila za sveca.

    Akvinski se ugledao na Aristotela i sluio se njegovim uenjem, pa je Bibliju tumaio u duhu metafizike. Za razliku od Avgustina, on smatra da nije potrebno da verovanje uvek prethodi razumu (Crede, ut itelligas). Teologija je ljudima data preko svetih spisa. Ona nije filozofska disciplina i poto je data, u nju se ne sumnja. Filozofija postoji i slui da se njome brani i dokazuje ono to je dato verom, pa se samim tim i vera uvruje. Toma je smatrao da je filozofija teologiji jako potrebna i da se njom verovanje produbljuje i shvata. Logika i zakljuivanje su pretvoreni u prirodnu svetlost (lumen naturale) koju poseduje ljudski um. Iako je ta obdare-nost poreklom od Boga, ona ipak nije natprirodna pa je inferiorna u odnosu na otkrovenje. Filozofija moe da dokae neke delove verskog uenja, a one koje ne moe, mora da prihvati zato to su one nadiskustvene i ne mogu se spoznati obinim ljudskim umom! Tako on jasno

    14

    Vidi: isto, str 126. 15 Perovi, Milenko A., Istorija filozofije, str. 177, Odsek za filozofiju filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Novi Sad, 1997.

  • CEIR

    104

    razgraniava filozofiju i teologiju, istinu uma i istinu otkrovenja kao razum i veru, ali pokazuje i njihovo jedinstvo.

    Akvinski je izvodio i dokaze o postojanju Boga. Ali, zar dokazivanje nije ista filozofska potreba? Zar nije poznato da u hrianstvu nije dozvoljeno i nije potrebno izvoditi bilo kakve dokaze kad je sve to je reeno u Bibliji apsolutna istina? U prvim vekovima hrianstva, i sama pomisao na dokazivanje bilo ega to je vera dala bilo je zabranjivano, osuivano ili proglaavano jeretikim. Tertulijanovi stavovi bi bili mnogo realniji nego Tomini u ranom hrianstvu.

    Ipak, on nije potpuno zapostavio autoritet Biblije. Zapravo, samo je eleo da pokae da se do istine vere moe doi i prirodnim razumom, to je pomoglo da se vera vie priblii ljudima iako je to bilo protiv onoga za ta se izvorno hrianstvo zalagalo.

    3.3. Dunst Skot: povratak nesaglasnosti filozofije i teologije

    Duns Skot (1270-1308) je bio poznati predava na Oksfordu i Parizu. Bio je dobar poznavalac Aristotelovih dela pa je smatrao da puna saglasnost izmeu teologije i filozofije nije mogua. Ovim stavom je osporio uenje Tome Akvi-nskog. On smatra da je najvii moralni cilj oveka ljubav prema Bogu. Filozofija je ista teorijska nauka, bavi se sferom nunosti a njene istine vae za sve ljude. A pored te sfere nunosti, postoji i sfera slobode koja je po Skotu podruje vere. Tako, vera nije predmet razuma, ve slobodne volje poto sami moemo da odlu-imo da li emo da verujemo. Po ovome, istine koje se donose verom ne vae za sve ljude, ve samo za one koji veruju tj. one koji te vere prihvate kao takve (istinite). Po svojim uverenjima, Duns Skot je mnogo blii Avgustinu, iako pripa-da sholastikom periodu.

    Srednjovekovno iskustvo filozofije

    Kao to se oveanstvo menjalo kroz istoriju, tako se menjao i znaaj filozofije. Ona je prela dug put, od najuzvienije, preko potrebne, do korisne ali je bez obzira na sve uspela da se odri! U srednjovekovlju je bila potinjena teologiji pa je to ini manje korisnom i uticajnom. Moda na prvi pogled to ne izgleda tako jer je crkveni oci ne cene dovoljno, ali da nije bilo nje, ni teologija ne bi mogla toliko visoko da se uzdigne! Filozofi su osuivani i prozivani nevernicima, a u osnov svakog hrianskog uenja ulazili su njihovi pojmovi. eleli su da filozofiju stave u drugi plan u emu su i uspeli, ali je svakako nisu mogli unititi. Kako bi to uspeli kad je ona predstavljala osnov svim njihovim uenjima? I naizad, kako bi je branili da nije bilo filozofskog orua?

    Filozofija jeste bila na neki nain u slubi teologije, ali poto se teologija temelji na filozofiji, znai da je besmisleno smatrati je manje vanom. Filozofija je bila u sutini mnogo jaa jer je mogla sama da doe do istine i to osnovane, i ba zbog toga crkva nastoji da je potini. Ona je u stvari bila najvei neprijatelj

  • Religija i tolerancija, Vol. VI, N 9, Januar Jun, 2008.

    105

    teologije, ali zbog mnogo manjeg broja ljudi koji su je istinski shvatali u odnosu na one koji su poli putem vere, izgubila je bitku i morala je da se pokori.

    Razum je na kraju ipak pobedio dogme vere, ali filozofija nije povratila snagu. Zbog preterane udaljenosti od stvarnog sveta, u oveku se najzad probudila elja da se vrati na zemlju. Ali, ovek poinje da preteruje vie nego ikad. Zbog izuzetne ogranienosti koju je nosilo srednjovekovlje, ovek preuveliava stvari i javlja se elja za potinjavanjem prirode po miljenju Niea.16 Naravno, nauka i tehnika sada zauzimaju ono mesto koje je trebalo ponovo da pripadne filozofiji.

    Od antikih vremena do danas filozofija se ubraja u najvia teorijska znanja ali se ona danas ne ceni kao nekad. Aristotel je filozofiju stavio na sam vrh teorijskih znanja i napisao da je ona najboanstvenija i najvia nauka. Danas se ona mnogo manje ceni a mnogi je smatraju za potpuno nekorisnu. Sa jedne strane, to je shvatljivo jer se danas jo uvek, a moda i vie nego ikad, ono materijalno smatra najboljim. Filozofija nam naravno ne moe doneti nita korisno u smislu materijalnog, ali to uopte i nije njen cilj. Ona nam donosi duhovno bogatstvo koje nam je mnogo, mnogo potrebnije.

    1. Renesansni povratak filozofiji

    Iako renesansa nije potpuno prekinula veze sa srednjim vekom, ona predstavlja taku preokreta u razdoblju evropske civilizacije.17 Taj prelaz je doveo u pitanje strogi hijerarhijski hrianski sistem, on prihvata humanizam koji svet sagledava iz ovekovog ugla.

    Ljudi ponovo poinju da se zanimaju za antiku kulturu. Veza izmeu oveka, njegovih vrednosti i prirode, koja se u srednjem veku izgubila, ponovo se uspostavlja. Ljudi vie nisu zagledani u nebo, okreu se ovozemaljskom stvarnom svetu. Centar zbivanja i prouavanja postaje ovek, a apsolutni cilj, njegovo prilagoavanje i usavravanje. Iako Antika ponovo dobija znaajno mesto, renesansni ovek njene vrednosti menja i koristi na drugi nain. Istina je u renesansi znanje koje se moe i mora iskoristiti, a ljudi tee ka znanju da bi mogli da ga iskoriste. Ono to je za sholastiare bila dijalektika, za renesansnog filozofa postaje retorika, koja se izjednaava sa moi.

    Sticanje bogatstva postaje ivotni cilj, pa tako i primarni znaaj politike postaje sticanje moi. Delovanje radi pravde, za koje su se nekada filozofi zalagali, postaje u uslovima renesansnog sveta borba za vlast i mo.

    Priroda, koja je u sholastici izvor greha, a u antici ima boanski status, u renesansi se karakterie kao izvor moi koju ovek treba da upozna i potini! Upoznavanje prirode postaje bitan zadatak za oveanstvo i iz te potrebe razvija se moderna nauka. Ta nauka se prvo javila kao filozofija prirode, a iz nje su se

    16 Vidi: Nie, Fridrih, Knjiga o filozofu, Grafos, Beograd, 1987. 17 Savi, Mile, Cvetkovi, Vladimir N., Ceki, Nenad, Filozofija za srednju kolu, str. 140, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003.

  • CEIR

    106

    posle razvile prirodne nauke koje danas predstavljaju temelj za razvoj modernog doba i tehnologije.

    Iako je Antika odigrala bitnu ulogu u formiranju oveka novog doba, ona nije povratila svoju potpunu snagu. ovek se naglaeno okree sebi, postaje mnogo egoistiniji, eli sve sebi da prilagodi. Svrha je izgubljena, sada postoji samo cilj koji je uvek vezan za korist. Renesansa je izvrila prevrat pre mnogo vekova, ali je ostavila trajne posledice na kasniji razvoj oveanstva.

    2. Frensis Bekon: koncepcija dvojne istine

    Frensis Bekon (1561-1626) je zaetnik engleske empiristike filozofije koja se razvijala uz graansko drutvo. Poznat je po tome to je uveo klasifikaciju nauka. Po njemu postoje tri duhovne aktivnosti: pamenje, mata i razum. Nauku je podelio na istoriju, poeziju i filozofiju. Pamenju odgovara istorija, mati poezija, a razumu filozofija.

    Bio je kritiar sholastike filozofije. Sholastici i formalnoj logici suprotsta-vio je novu metodu saznanja koja polazi od eksperimenta. Pravo znanje ne mo-e, po Bekonu, da poiva ni samo na ulnom iskustvu, ni na istom razumu, ve na metodski voenoj eksperimentalnoj praksi.18 Bekon odbacuje Aristotelovu silogistiku logiku, a po ugledu na njega pie Novum organum (Novi organon), koji treba da slui kao vodi za novi metod. Ranije su metafizika razmatranja koristila metod dedukcije (zakljuivanje od opteg ka posebnom). Ali, Bekon je smatrao da na duh nije ispunjen idejama koje nam istinito predstavljaju stva-rnost, nego idolima, zabludama kojima nekritiki verujemo. Zbog toga dedukcija nije najbolja metoda nauke, jer izvoenje iz pogrenih principa dovodi do pogre-nih zakljuaka. Na razum i njegova tumaenja prirode treba korigovati, a to mo-emo postii novom metodom, koja predstavlja postupno izvoenje teorija iz po-smatranja i eksperimenata. Po njemu, filozofi treba da se odreknu spekulativnog naina saznavanja i ponu da se bave konkretnim pojmovima iz prirode.

    Istinski znati, znai znati na osnovu uzroka!19 Preuzeo je od Aristotela uenje o uzronosti ali je za njega najvii cilj otkrivanje forme. Tek kad ovek otkrije formu moe da shvati i prirodu. Znanje je mo!20 Iz ovog stava se vidi da osnovni cilj Bekonove filozofije postaje nova metoda miljenja koje treba da pomogne razvoju proizvodne moi oveka i njegove tenje da ovlada prirodom.

    Frensis Bekon je, kao pravi predstavnik svog vremena, filozofiju stavio u drugi plan. Ona je i dalje prisutna i vana, ali nauka ima vidljiv primat u odnosu na nju. I pored svega nainio je kompromis sa sholastikom tradicijom, smatra-jui da paralelno postoje istine otkrovenja i istine filozofije.

    18 Kora, Veljko, ivoti, Miladin, Pavlovi, Branko, Istorija filozofije, str. 124, Zavod za izdavanje udbenika socijalistike republike Srbije, Beograd, 1970. 19 Vidi: isto, str. 126. 20 Savi, Mile, Cvetkovi, Vladimir N., Ceki, Nenad, Filozofija za srednju kolu, str. 147, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003.

  • Religija i tolerancija, Vol. VI, N 9, Januar Jun, 2008.

    107

    3. Rene Dekart: novi poetak

    Dekart nije bio samo veliki filozof, ve isto tako veliki matematiar i fiziar. On je jedan od utemeljivaa modernih prirodnih nauka. Pripadao je sloju sitnog plemstva i u koli je bio poduavan u duhu sholastike.

    U racionalizmu, pravcu iji je Dekart zaetnik, ovek sam po sebi mora da se uveri da li je neto istinito ili dobro. A do zakljuka treba da doe vlastitim razumom. Posedovanje razuma znai da je ovek bie koje je sposobno da otkriva istinu, slua i daje razloge za tvrdnje o svetu i tako formira svoje miljenje. On veruje da svako poseduje prirodno svetlo razuma pomou kojeg moe da doe do sigurnih istina. Meutim, to ne znai da uvek i dolazi. Naprotiv, Dekart je bio nezadovoljan znanjima koja je primio kroz sholastiku filozofiju. Zbog toga je sva njemu poznata znanja podvrgnuo sistematskoj sumnji, da bi tako naao neto u ta se ne moe sumnjati. Nagnan sam priznati da od svih onih stvari u koje nekad verovah kao u istinite, nema ni jedne u koju ne bi trebalo sumnjati, i to ne zbog nepromiljenosti ili povrnosti nego na temelju valjanih i promiljenih razloga: stoga treba i takvima - nita manje no onima to su oigledno lani - uskratiti pristanak, elim li pronai togod sigurno.21 Kada se ovek oslobodi svih verovanja i sadraja svesti koje dobija preko ula, on se ne oslobaa miljenja jer je i sama sumnja jedan njegov oblik.

    Krajni rezultat sumnje je neposredna svest, izvesnost o sopstvenom miljenju i njegovom postojanju. Cogito, ergo sum (mislim, dakle jesam (postojim)) 22 - ovo je potpuno jasna i razgovetna istina, ona pokazuje da neposredno iskustvo miljenja o samom sebi predhodi svakom moguem znanju. Za Dekarta, ovek je stvar koja misli (res cogitans), a miljenje je ono prvo jer jedino se ono ne moe od mene otrgnuti 23 Metodski voena sumnja imala je zadatak da otkrije temelj saznanja. Zbog toga su i nastala etiri osnovna pravila kojih se traba pridravati ukoliko elimo da doemo do prave istine, a ujedno i da napredujemo u nauci.

    Dekart je razvio i posebnu modernu metafiziku. Smatrao je da je metafizika osnova saznanja (kao i Aristotel) i da iz nje sledi fizika, a zatim i sve ostale nauke. Po Dekartu, svet je podeljen na dve supstancije, misaonu i materijalnu. Fiziki svet je trebalo da bude objanjen jednostavnim i univerzalnim zakonima o kretanju tela, a ne bezbrojnim i razliitim unutranjim formama kako je to radio Aristotel. Tela se prosto ponaaju prema zakonima prirode, a ne zato to time ele da postignu nekakvu svrhu. Zato ispitivanje Aristotelovih svrha treba iskljuiti iz nauke.

    21 Dekart, Rene, Meditacije o prvoj filozofiji, str. 17, Plato, Beograd, 1998. 22 Savi, Mile, Cvetkovi, Vladimir N., Ceki, Nenad, Filozofija za srednju kolu, str. 160, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003. 23 Dekart, Rene, Meditacije o prvoj filozofiji, str. 21, Plato, Beograd, 1998.

  • CEIR

    108

    Rene Dekart kae Razum je najbolje rasporeena stvar meu ljudima.24 Ovim stavom on pokazuje ono to su svi filozofi renesanse eleli: da sve ono to postoji objasne argumentima koje e svi ljudi moi da razumeju, a ne samo poseban krug ljudi kao do tada.

    LITERATURA

    Platon, Drava, Kultura, Beograd, 1966.

    Aristotel, Nikomahova etika, Kultura, Beograd, 1970.

    Dekart, Rene, Meditacije, Plato, Beograd 1998.

    Nie, Fridrih, Knjiga o filozofu, Grafos, Beograd, 1987. Biblija, u prevodu Vuka Stefanovia Karadia i ure Daniia:, Prosveta-Nolit,

    Beograd, 1985. Perovi, Milenko A., Istorija filozofije, Odsek za filozofiju filozofskog fakulteta u

    Novom Sadu, Novi Sad, 1997. Kora, Veljko, ivoti, Miladin, Pavlovi, Branko, Istorija filozofije, Zavod za

    izdavanje udbenika socijalistike republike Srbije, Beograd,1970. Savi,Mile, Cvetkovi, Vladimir N., Ceki, Nenad, Filozofija za srednju kolu, Zavod

    za izdavanje udbenika i nastavna sredstva, Beograd, 2005. Kolari, Ivan, Filozofska hrestomatija, Uiteljski fakultet, Uice, 2000. Jelena Cuci Novi Beej

    Summary

    The Relationship Between Theology and Philosophy in the Middle Age

    As the mankind has changed trough history, so has the significance of philosophy. It has traveled a long way, from the sublime, over needed, to useful, but regardless of everything it succeeded to maintain! In the middle ages it was under the submission of theology what made it appear less useful and influential. Maybe at the first glance this doesn't appear to be so due to not being admired by the church fathers, but if it wasn't philosophy, neither the theology could have risen so high. Philosophers were condemned and seen as nonbelievers, but the essence of every Christian teaching consists of their knowledge. Philosophy was pushed out of the first view but was never destroyed. How would it be destroyed when their teachings are based on it? And finally, how could it be defended without "philosophical means(tools)"? Key words: philosophy, theology, classical period, middle ages, faith and reason, renaissance, new age

    24

    Savi, Mile, Cvetkovi, Vladimir N., Ceki, Nenad, Filozofija za srednju kolu, str. 161,

    Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003.