S K R I P T A

PAGE 115

S K R I P T AOPTA SOCIOLOGIJA SA SOCIOLOGIJOM RADA

Dr Milo BeiODREDJENJE SOCIOLOGIJE I NJEN PREDMET

Problem odredjenja sociologije jeste u osnovi problem razliitih teorijskih pristupa koji postoje u okviru ove nauke. Ukoliko se kao osnov za odredjivanje predmeta sociologije uzme jedna teorijska paradigma, ova nauka se moe odrediti na jedan nain, a ukoliko se kao osnov za njeno odredjivanje uzme neki drugi pravac u sociologiji, dobiemo drugaije odredjenje. Ono u emu se svi slau jeste da je sociologija drutvena nauka i da za svoj predmet ima drutvo. Meutim, oito da ovakvo odreenje iako tano nije naroito plodno obzirom da je isuvie iroko. Osnovni problem je u tome to sociologiju valja odvojiti od ostalih drutvenih nauka kao to su istorija, psihologija, pravne nauke, politike nauke itd. Svaka nauka mora da ima i svoj specifian predmet ukoliko tendira da ima samostalni status u porodici nauka. Koji je, dakle, predmet sociologije, a da ovaj predmet nije u isto vreme i predmet ostalih drutvenih nauka? Da bi odgovorili na ovo pitanje neophodno je uz odreenje predmeta sociologije da prikaemo odnos izmeu ove i ostalih drutvenih nauka.

Sociologija je najoptija drutvena nauka. To znai da ukoliko se ostale drutvene nauke bave nekim posebnim aspektom drutvenog ivota, sociologija ima za cilj da prouava drutvo kao celinu tj. totalitet. U razliitim teorijama se totalitet razliito posmatra i definie , te se u ovu svrhu upotrebljavaju razliiti termini (celina, sistem, struktura, itd.), ali je sutina da se uvek misli na drutvo kao celinu. Iz ovog stava sledi nekoliko veoma vanih konsekvenci. Prvo, totalitet je neto opte. Sve to je opte ima karakter apstrakcije, a ono to je apstraktno u stvarnosti moe da postoji samo posredstvom konkretnih pojava i odnosa. Dakle sociologija najpre predstavlja da ovo opte postoji. To znai, da je njen osnovni stav da svi pojedinani aspekti u drutvu pod delovanjem odreenih drutvenih zakonitosti meusobno dolaze u vezu gradei celinu koju zovemo drutvo. Sociologija se bavi onim optim u pojedinanom (konkretnom). Njen predmet moe biti svaka drutvena pojava, dakle i one kojima se bave druge drutvene nauke. Ali, nain na koji se sociologija bavi ovim pojavama je potpuno drugaiji od naina na koji se ovim pojavama bave druge drutvene nauke. Sociologija ne prouava ono to je specifino za neku konkretnu drutvenu pojavu, ve upravo tei da otkrije nain na koji je ova drutvena pojava povezana sa ostalim elementima drutvene celine, kako deluje na tu celinu, kako je nastala iz te celine, te kako se moe objasniti sa stanovita te celine koju zovemo drutvom. Zato kaemo da se sociologija pojedinanim fenomenima u drutvu bavi na takav nain da otkrije ono opte u njima. Iz ovih stavova sledi da drutvo postoji kao totalitet (struktura, sistem, celina, itd.). Sociologija dalje stoji na stanovitu da u ovom totalitetu postoje odreene zakonitosti. Njen cilj je da otkrije ove zakonitosti, da ih opie i objasni. Prema tome, sociologija se moe definisati na sledei nain: Sociologija je najoptija drutvena nauka koja ima za cilj da otkrije drutvene zakonitosti reprodukcije totaliteta. Kad kaemo drutvene zakonitosti tada mi mislimo na drutvene pojave, drutvene odnose i procese koji se na zakonit nain pojavljuju u drutvu. Kako se shvata totalitet, te kako se razume sam pojam drutvene zakonitosti, posebno je pitanje i mi emo se njime posebno baviti. injenica da u sociologiji postoje razliiti teorijski pristupi koji su prilino ujednaeni po snazi ide u prilog konstataciji da je drutvo jedan zaista sloen fenomen kojim se moemo baviti na veoma razliite naine, a da pri tome ostanemo na tlu socioligije. Zato emo se mi u posebnom poglavlju baviti pitanjem razliitih sociolokih teorija.DRUTVENE POJAVE, DRUTVENI ODNOSI I DRUTVENI PROCESI

Tri pojma navedena u ovom naslovu se veoma esto mogu sresti u sociolokoj literaturi. Upotrebnu vrijednost ovih pojmova problematizuje njihovo viesmisleno znaenje . Ova injenica stvara izvesne probleme u iitavanju socioloke literature. Obzirom da smisao ovih pojmova nije univerzalna, niti je precizirana, kada god neki autor eli da potencira drutvenu stranu nekog problema on koristi neki od ova tri pojma. ta su to zaista drutvene pojave, odnosi i procesi?

Ukoliko elimo da definiemo pojam drutvene pojave manje vie moemo doi do ovakve definicije: Pod pojmom drutvene pojave podrazumevamo one pojave u drutvu, koje po svojoj sutini i karakteru jesu proizvod drutvenih procesa. One sa druge strane predstavljaju elemente drutvenog ivota te stoga i same na ovaj ivot utiu. Oito da nam ovakva definicija nije mnogo pomogla u rasvetljavanju pojma drutvene pojave. Ista situacija vai i za drutvene procese i drutvene odnose. Moemo napraviti niz slinih definicija koje nam nee pomoi da razumemo o emu se radi. Definicija koju smo gore izneli je sasvim tana i jasna, ali jednako beskorisna zato to nije dovoljno distinktivna. Naime, na osnovu ove definicije mi nismo u stanju da razlikujemo drutvene pojave od nedrutvenih. Svaku pojavu kao drutvenu injenicu, naime, mi moemo pokazati kao proizvod drutvenih procesa, te kao pojavu koja utie na drutveni ivot. Da li to znai da su sve pojave u drutvu u isto vreme i drutvene pojave?

U osnovi, ova tri pojma imaju smisao samo u nekom konkretnom pojmovnom sistemu tj. u okvirima neke konkretne sociolike teorije. Time, samo znaenje ovih pojmova moe da se deifruje obzirom na teorijsku pozadinu sjedne strane i socijalni kontekst sa druge strane. Drugim reima, u drutvu nema takvih pojava koje se ne mogu okvalifikovati kao drutvene.Ovo isto vai za drutvene odnose i procese. Kako to zaista jedna pojava postaje drutvena zavisi od naina na koji ovu pojavu teorijski tretiramo, te od skupa socijalnih uslova u kojima ova pojava postoji. Doista, budui da svaka pojava moe biti objanjena drutvom ide u prilog injenici da su sve pojave drutvenog karaktera , te da nema nedrutvenih pojava. Prema tome, tvrdnja da je neto drutvena pojava, drutveni odnos ili drutveni proces je obina tautologija i ovaj iskaz nema po sebi saznajni karakter. emu onda, doista, ovi pojmovi slue i da li su nuni?

Pojmovi drutvene pojave, odnosa i procesa imaju svoju ulogu u sociologiji kao pojmovi koje koriste konkretni teorijski modeli, ili pak kada se precizno i jasno te pojave, ti odnosi i ti procesi dovode u vezu sa konkretnim drutvom. Na primer, kako objasniti stav da je narkomanija devijantna drutvena pojava. Osnovno to moramo da uradimo jeste da ovu pojavu objasnimo tako to emo ukazati koji je to drutveni mehanizmi proizvode. Tako npr. ukoliko pokaemo da se ova pojava vezuje za moderno drutvo, mi smo dali jednu socioloku odrednicu koja je jo uvek nedovoljna i opta. Ukoliko elimo da produbimo ovaj jednostavan stav mi moramo ukazati na nain na koji moderno drutvo uzrono utie na pojavu narkomanije. Ako pod modernim drutvom podrazumevamo drutvo masovne proizvodnje i potronje koju odlikuje visok stepen diferencijacije, urbanizacija i visok stepen socijalne pokretljivosti, time smo ve dali odreene socioloke momente koji mogu da nam ukau na to zato je narkomanija drutvena pojava. Tako se moe pokazati da socijalna kohezija u drutvenim uslovima koje smo opisali slabi, te da je uticaj porodice na socijalizaciju pojedinca u ovakvom drutvu sve manji. Tako slabe mehanizmi socijalne kontrole nad pojedincem. Zatim, urbani nain ivota i masovna proizvodnja i potronja u ovom drutvu omoguavaju pojedincu da bez veih problema doe u kontakt sa psiho stimulativnim sredstvima. Ukoliko je posledica diferencijacije i urbanizacije porast broja sekundarnih drutvenih grupa, onda je sasvim jasno da pojedinac koji uzima psiho-stimulativna sredstva moe lako da postane lan neke od ovih grupa koje su devijantne po ponaanju. U ovom opisu moemo ii i dalje na mikrosocioloki nivo, ali to u ovom trenutku nije vano.naprotiv, vano je da na osnovu ove eksplikacije moemo slobodno rei da je narkomanija drutvena pojava tj. da je makar jednim delom uzrokovana drutvenim iniocima. Ovaj deo je socioliki posao i on kao takav treba biti objanjen.

Eksplikacija koju smo u ovom primeru dali jednako vai i za drutvene pojave i odnose i procese. Prefiks drutven ne stoji ukrasa radi, ve on ukazuje na vezu izmeu drutva i date pojave . Tajna je u tome to kad govorimo o nekoj konkretnoj pojavi, odnosu ili procesu, prefiks drutven ima smisla samo ukoliko ukaemo na koji je nain data pojava, odnos ili proces povezan sa drutvom. U suprotnom korienje ovih rei je besmisleno i spada u domen puke ezoterije, to na elost u naunoj praksi i nije redak sluaj. DRUTVENA STRUKTURA, DRUTVENI SISTEM I TOTALITET

Ova tri pojma su par exelance sociolokog karaktera. Oni predstavljaju osnov za tezu da se sociologija bavi drutvom kao celinom tj. na najoptiji nain. Doista, sva tri navedena pojma u jednom se slau: Drutvo je celina. Razlika je u tome to ova tri pojma na razliit nain tretiraju tu celinu. No, prava predpostavka da ovi pojmovi imaju smisla jeste da celina postoji? Postoje sociolozi koji se sa ovom tezom ne slau. Najee ovde spadaju pozitivistiki orijentisani sociolozi. Oni naime argumentuju da je pojam celine metafizikog karaktera, da se ne moe jednostavno operacionalizovati i definisati empirijskim putem. Zato je, kau ovi teoretiari, ovakav pojam krajnje tetan i treba ga izbaciti iz naune prakse. Sa ovim miljenjem se moemo sloiti ili ne, ali ostaje injenica da nema takve stvari kao to su empirijski pojmovi. Naime, ukoliko se odbaci pojam totaliteta, ili sistema kao empirijski neprihvatljiv, u istom trenutku i sa istim razlozima se trebaju odbaciti pojmovi kao to su drutvena mo, stratifikacija, klase, ideologija, drutvena podela rada itd. Naime, niti jedan od ovih pojmova se ne moe empirijski i nedvosmisleno dokazati na nain na koji to hiperpozitivizam trai. Ovakav stav nas vodi na potpuno ukidanje apstraktnog miljenja, a bez apstraktnog miljenja nema ni nauke. Tako ispada da se dosledni pozitivizam svodi na saznajni skepticizam tj. na nauni nihilizam.

Dakle, predpostavimo da drutvo postoji kao celina. Ovo se svakako moe i dokazivati, ne samo teorijski ve i na osnovu analize samog drutva putem traenja empirijskih indikatora. Tu celinu moemo videti na razliite naine. U zavisnosti od naina na koji je sagledavamo, u sociologiji za ovu celinu su bazino formulisana tri pojma. Prvo, to je pojam sistema. Sam pojam sistema preuzet je iz biologije, tako da se kao prvi korak u afirmaciji teorije sistema u pogledu tretmana drutva moe uzeti biologizam kao sociolokii pravac, a prvi predstavnik ovog pravca je Herbert Spenser. Ovaj sociolog se posluio metodom analogije opisujui drutvo pojmova koje je biologija koristila za opis ivog organizma. On je otiao toliko daleko da je davao ak i neke sasvim jasne uporedbe. Tako se npr. uloga belih krvnih zrnaca u zatiti organizma se poredi sa ulogom vojske u drutvu itd. Svakako da su ove analogije neprikladne za analizu drutva, ali se sama teza da drutvo postoji kao sistem svakako moe braniti. Ideja sistema je potpuno socioloki afirmisana u funkcionalizmu kao jednoj od vanijih sociolokih paradigmi. Sistem se shvata kao celina koja se sastoji iz delova, pri emu svaki deo obavlja neku funkciju koja zadovoljava izvesne potrebe sistema. Dakle, pojam potrebe sisitema i funkcije koje obavljaju razliiti elementi sistema postaje vaan sastavni deo ove teorije. U skladu sa ovim stavom postavlja se pitanje koje su potrebe sistema univerzalne i da li izmeu ovih potreba postoji hijerarhija je veoma vano. Tako se javljaju razliita miljenja u odgovoru na ovo pitanje. U osnovi, zaista se moe rei da postoji jedan fond potreba koje su univerzalnog karaktera. ini se da su sledee potrebe sistema univerzalne: Potrebe za biolokom reprodukcijom drutva

Potrebe za ekonomskom reprodukcijom drutva

Potrebe za kulturnom reprodukcijom drutva

Potrebe za integracijom drutvenih grupa

Potrebe za socijalizacijom pojedinaca

Potrebe za drutvenim razvojem

U okviru ovih kategorija se moe nai itav niz podkategorija i specifinih potreba koje zadovoljavaju specifine drutvene pojave i mehanizmi. Ono to je vano jeste da svaki poseban drutveni tip kao i svako konkretno drutvo na razliit nain reava pitanje zadovoljenja ovih potreba. Meutim, teza je teorije sistema da ukoliko se ugrozi zadovoljavanje neke od kljunih potreba neophodnih za reprodukciju sistema opstanak itavog sistema je doveden u pitanje. Sledee vano pitanje je odnos sistema i okoline. Ovo se po teoriji sistema tumai kao input-output odnos. Naime, sistem prima informacije od okoline, ove informacije obrauje posredstvom svojih mehanizama i kvalitativno ih prilagoava svojim potrebama. U outputu je izraena ideja delovanja samog sistema na okolinu ili pak izbacivanja iz sistema onih elemenata koji su disfunkcionalnog karaktera. Konano sa stanovita teorije drutva kao sistema namee se pitanje drutvenog razvoja. U ovom aspektu sociolokog razmatranja, teorija sistema prihvata ideju preuzetu iz evolucionistikog pogleda na svet. Naime, sistem neprekidno pokuava da potrebe zadovolji na to je mogue kvalitetniji nain. U tom nastojanju deava se proces diferencijacije . Ovaj proces znai da se iz nekog elementa koji je imao dve funkcije izdvaja novi element drutva koji se specijalizuje za samo jednu od funkcija koju je obavljao predhodni element drutva iz koga ovaj novi nastaje. U sledeoj fazi se novonastali element prilagoava sistemu za obavljanje ove funkcije i tako postaje njegov sastavni deo. Ovaj proces zove se adaptacija. Tako se proces drutvenog razvoja moe sagledati u odnosu: diferencijacija-specijalizacija-adaptacija.

Drugi pojam koji je jako vaan u sociologiji i koji opisuje drutvo kao celinu jeste pojam strukture. Ovaj pojam je potpuno afirmisan u jednom posebnom teorijskom pravcu u sociologiji koji se zove strukturalizam. Strukturalizam kao nain miljenja u drutvenim naukama je prevashodno nastao kao metod analize jezika i jezikih formi (semantika i semiotika). Vrlo brzo se ovaj pristup pokazao kao zgodan i u drugim drutvenim naukama naroito u kulturnoj antropologiji i sociologiji. Osnovna ideja u sociologiji koja afirmie ovaj pojam jeste da se drutvo moe posmatrati sa stanovita njegove strukture. Slika drutva u strukturalistikoj perspektivi znai da predstavimo drutvo kao skup njegovih sastavnih delova koji tu strukturu ine. Dakle, struktura ima svoje elemente i ovi elementi svakako stoje u konzistentnom odnosu gradei celinu. Ukoliko izmeu ovih elemenata strukture nema sklada, mi i ne bi bismo mogli da govorimo o celini. Oito da u ovom stav ima slinosti izmeu pojmova sistema i stukture. Naime i u jednom i u drugom sluaju mi govorimo o celini koja se sastoji iz odreenih elemenata koji stoje u konzistentnom odnosu. Meutim, ovde postoje i vane razlike. Najvanija razlika je u tome to struktura kao pojam ne prejudicira pojmove potrebe i funkcije. U strukturalistikoj perspektivi se nikada ne tvrdi da elementi celine predstavljaju funkcionalnu zgradu. Oni u strukturalistikoj perspektivi doista stoje u konzistentnom odnosu, ali ova konzistencija moe biti uzrokovana i drugaijim tipom veze izmeu elemenata a ne sam o funkcionalnim. Druga vana razlika je dinamika perspektiva. Naime, dok se u sistemskoj perspektivi drutva podrazumeva dinamika sistema, pa tako i pitanje drutvenog razvoja, strukturalizam je izrazito statiki pristup. On se ne pita na koji nain struktura nastaje i kako se ona razvija. No, svakako da teorija sistema u izvesnom smislu podrazumeva strukturalistiku perspektivu. Na osnovu teorije sistema, jednog trenutka se u izgraivanju slike drutva pojavljuje njegova struktura. Tako se moe rei da je pojam sistema iri od pojma strukture.

U procesu izgraivaja srukture jednog drutva najvanije je potovati odreen analitiki nivo. Sama drutvena sruktura je analitika kategorija. Ona nastaje u procesu apstrahovanja itavog niza konkretnih empirijskih datosti i izvlaenja strukturalnog modela nekog drutva. Zato je vano u procesu izgraivanja drutvene strukture da elementi koji je ine budu na istom analitikom nivou. Ne moe se drutvena struktura ocrtati npr. ovako: ekonomija, politika, kultura, institucionalna struktura, nauka i sekundarne drutvene grupe. Ovde se vidi da nauka i sekundarne drutvene grupe nisu na istom, tanije na niem su analitikom nivou od ostalih elemenata. Takoe, je jako vano u izgradnji strukturalistike perspektive da sama struktura koju dobijemo bude saznajno plodna, tj. da nam koristi u razumevanju i objanjavanju drutva. Sama struktura je model i kao takva ona ima cilj da nam drutvo pokae pojednostavljeno pri emu smo mi sasvim svesni da stvarnost nije zaista takva kakva je u modelu prikazana. Konano, saznajna vrednost modela se koristi u svim naukama. Dakle, zato kaemo da struktura koju ocrtamo u prouavanju jednog drutva (ili drutava uopte) mora biti heuristiki plodna. U sociologiji ima primera strukturalistikih pokuaja koji nam sasvim zamagljuju sliku drutvai niim nam ne pomau da drutvo bolje razumemo. Jedan od ovakvih primera je Gurvieva morfologija o devet slojeva drutva.

Drutvena struktura postavlja pitanje primata izmeu elemenata koji tu strukturu grade. To znai da od svih elemenata jedne strukture jedan je najvaniji tj. na njemu poiva itavo ustrijstvo. Ovaj element se zove fundamentum ili jednostavno temelj na kome itavo drutvo poiva. Pitanje na koji nain jedan element u strukturi postaje vaniji od drugih te na koji nain ostali elementi jesu zavisni od njega je teorijsko pitanje koje objanjava svaka posebna paradigma na svoj nain. Za samu strukturalistiku perspektivu ovo je pitanje irelevantno. Tako npr. u funkcionalistikoj perspektivi temelj drutvene strukture je sistem vrednosti. To znai da su svi elementi u strukturi podreeni sistemu vrednosti, da od njega zavise i da se mogu jasno dovesti u vezu sa njim. U marksistikoj perspektivi fundamentum drutvenog ustrojstva je ekonomska struktura drutva (ili proizvodne snage i proizvodni odnosi kako to sam Marks kae). Dakle, pitanje razliitog znaaja, razliitih elemenata u strukturi drutva je pitanje razliitih teorijskih pozicija sa kojih se drutvo sagledava.

Konano, vezano za pitanje strukture drutva, mi emo ponuditi jedan analitiki okvir koji moe da poslui univerzalno kao metodoloki princip za ocrtavanje odreene drutvene strukture. Ovaj analitiki okvir tako ne predstavlja samu strukturu drtva , ve predstavlja nain na koji je mogue prouavanjem jednog drutva ocrtati njegovu strukturu. Evo koji su kriterijumi po naem miljenju za izgradnju strukture nekog drutva. Pri tome, mi ovde ni na koji nain ne postavljamo pitanje prioriteta , to znai da redosled koji dajemo ne prejudicira hijerarhiju izmeu elemenata sistema koji se ocrtavaju primenom ovog analitikog modela. Ekonomska reprodukcija drutva

Duhovni obrazac drutva (drutvena svest)

Kultura i njena reprodukcija

Politika struktura drutva

Oblici drutvene integracije

Stepen socijalne kohezije

Poslednji pojam koji emo objasniti kao jedan od pojmova koji tretiraju drutvo kao celinu jeste pojam totaliteta. Ovaj pojam je neto apstraktniji i sloeniji od predhodna dva. Zato je ovaj pojam ee izloen napadima pozitivista u odnosu na pojam sistema i strukture. Ovaj pojam se bazino vezuje za marksistiku paradigmu. Ovo zato to je marksizam kao teorija nastao na Hegelijanskom miljenju u filozofiji, tanije u svom zaetku on je bio jedna od levo-hegelijanskih struja. Totalitet jednostavno znai apstrahovana celina. Ideja totaliteta poiva na premisi da u svim pojedinanim manifestacijama drutvenog ivota postoji neto opte. To to je opte u pojedinanom, mi zovemo drutvom. Prema tome, drutvo kao optost ne postoji po sebi ve samo postoji posredstvom nekih konkretnih empirijskih entiteta. Svet drutva u iskustvenom smislu tako predstavlja neophodne materijalne nosioce posredstvom kojih se drutvo pojavljuje. Poto je drutvo jedno to znai da u svim pojedinanim empirijskim momentima jednog drutva mi to jedno moemo prepiznati i identifikovati. Zadatak sociologije tako ostaje da prouavanjem drutva kao neeg dostupnog iskustvu, doemo do saznanja opteg tj. onog to odlikuje sve predmete iskustva. Svakako da ovakav pristup ne tvrdi da se drutvo kao skup empirijskih fenomena moe u potpunosti svesti na totalitet kao njegov ontoloki surogat. Dakle, priznaje se da svaki fenomen drutvenog ivota poseduje i one dimenzije koje nisu sastavni deo totaliteta. Ove dimenzije tako nisu ni predmet sociologije i njima se bave druge nauke.

Ideja totaliteta moe na trenutak da izgleda konfuzno. Ovo je zato to se u posmatranju drutva kao totaliteta zahteva afirmacija apstraktnog miljenja i to na nivou koji je blizak filozofiji. Meutim, ova teza se moe braniti na nivou same empirije i analize drutvenih fenomena. Ideja totaliteta znai jedno u mnotvu ili opte u konkretnom. Ovaj stav je naiao na estoke kritike naroito od strane logikih pozitivista. Oni naime tvrde da je u osnovi ove ideje sholastiki nain miljenja koji je vezan za religijsku interpretaciju sveta. Naime, sam stav je blizak religijskom stavu da Bog kao jedno jeste ovaploen u svemu pojedinanom. Meutim, ova kritika je uputna kao sredstvo koje titi sociologe totaliteta od greaka nekritikog svoenja svega empirijskog na jedno. Sutinska stvar je u tome da se postojanje totaliteta moe dokazati empirijskim putem, bez obzira to je sam postupak dokazivanja malo sloeniji. U ovom postupku svoenja totaliteta na konkretne manifestacije potrebno je izgraditi itav niz pojmova medijatora posredstvom kojih se totalitet operacionalizuje, ali je ovo mogue i ta vie nuno. Pri tome, sama logika strana problema konkretizacije poiva na istim premisama kao i svaki drugi postupak koji operie sa pojmovima nieg stepena optosti.

Kako nastaje sam totalitet kao opti koncept u razumevanju drutva? Tako to se prouavanjem drutvenih fenomena uviaju odnosi meu njima, odnosi koji nas usmeravaju na to da su ove pojave sastavni deo istog obrasca. Ukoliko se ova nit prati u istraivakoj proceduri, onda se svaka drutvena pojava moe dovesti u vezu sa ovim obrascem. Sam obrazac predstavlja totalitet. U procesu metodoloke konstrukcije totaliteta, ne predpostavlja se tip veze izmeu drutvenih pojava. To znai da one mogu biti u uzrono-posledinom jednako kao i u funkcionalnom odnosu. Takoe, u krajnjem rezultatu koncipiranja totaliteta dolazi se i do vizije drutvene strukture, ali ova drutvena struktura nije odraz apriornih teorijskih kriterijuma o tome ta je osnov itavog drutva. itava izgradnja totaliteta podrazumeva neutralan stav po pitanju prioriteta razliitih drutvenih elemenata i mehanizama.

Tipini primeri uspene primene naela totaliteta jesu Marksovo objanjenje liberalnog kapitalizma i Galbrajtova analiza modernog industrijskog drutva. Marks je pokazao kako kapital-odnos predstavlja osnovni drutveni odnos u kapitalizmu. Iz njega nastaje itava drutvena struktura, drutvene klase, ideologija, kultura kao i svi ostali elementi drutva. Na slian nain je i Galbrajt analizirao moderno drutvo objanjavajui sve njegove meganizme na osnovu premisa o modernoj tehnologiji kao kljunog faktora drutvenog oblikovanja.

Konano, u primeni naela totaliteta mi moemo biti usmereni u dva pravca. Prvo, da shvatimo naelo totaliteta kao sredstvo objanjavanja drutvenih tipova. To znai da se drutva mogu klasifikovati na tipski nain i da razumevanjem jednog drutva odreenog tipa mi u isto vreme saznanja moemo da generalizujemo na sva ostala drutva koja pripadaju ovom tipu. Drugo, moemo nastupiti sa stanovita konkretnog totaliteta ovaj pristup oznaava stav da je svako drutvo sasvim specifino i da se ono ne moe svesti na nekakvu tipologiju. Zato je neophodno da se sa stanovita svakog konkretnog drutva nastupi po naelu totaliteta i izgradi objektivna slika o tom drutvu. Pri tome, dobijena slika vai samo za to druvo i ne moe se primenjivati kao ekplanatorni model za neka druga drutva bez obzira na slinosti koje se mogu uvudeti izmeu tih drutava.

ZAKON DRUTVENE PODELE RADA

Zadatak svake nauke jeste da otkriva naune zakone. Jedan od osnovnih i najvanijih drutvenih zakona jeste zakon drutvene podele rada. Po mom miljenju ovaj zakon u sociologiji najmanje je jednako vaan kao i prvi Njutnov zakon u mehanici ili pak zakon trita u Ekonomiji. Ovaj zakon je prvi otkrio i teorijski uobliio E. Dirkem. Zakon drutvene podele rada poiva na dinamikoj perspektivi. Tako on predstavlja jedan socioloki nuan i neprekidan proces. Ovaj proces je poeo u jednom istorijskom trenutku, a i danas traje. To znai da mi ovaj zakon ne moemo u potpunosti da razumemo bez istorijske perspektive, te emo ga tako i prikazati. Osnovna premisa na kojoj ovaj zakon poiva jeste da jedna drutvena celina kao uslov za svoju reprodukciju pretpostavlja obavljanje odreene ukupne koliine rada. U prvim istorijskim oblicima drutvenog ivota rad je bio nerazdeljen. To znai da su svi lanovi drutva obavljali sve poslove koji su bili potrebni za nihovu reprodukciju. Dakle, u prvim oblicima drutvenog zajednitva svaki pojedinac (ili porodica) je za sebe proizvodio i hranu i odeu i obuu i orue kojim je vodio svoju borbu sa prirodom. Pretea drutvene podele rada jeste prirodna podela rada tj. podela rada po polu i uzrastu. Ova podela rada nije drutvenog karaktera zato to nije uzrokovana dutvenim mehanizmima. Kriterijum za ovu podelu rada je bioloki pa je zato i zovemo prirodnom podelom rada. U situaciji kada nema drutvene podele rada, nema ni drutvene diferencijacije, tj. nema podela drutva na nekakve posebne drutvene grupe. Princip integracije u ovom drutvu jeste kolektivna svest tj. izvesni duhovni obrazac drutva u kome svi pojedinci jednako uestvuju.

Drutvena podela rada poine u onom istorijskom trenutku kada se rad deli na umni i fiziki. Tako prve drutvene grupe koje se mogu videti kao razliite jesu sa jedne strane oni koji se bave umnim radom i sa druge oni koji se bave fizikim radom. Drutvo, prema tome, poinje da se diferencira. Ovu diferencijaciju vidimo u obliku klasne podele drutva, zato to ona grupa koja se bavi umnim radom eksploatie onu grupu koja se bavi fizikim radom. Izmeu ove dve grupe vie ne postoji identitet koji je ostvarivala drutvena (kolektivna) svest, zato to bavei se razliitim radom, ove dve grupe poinju da obrazuju i posebnu svest. Podela rada je uvek praena podelom drutva na posebne zajednice koje oliavaju novonastale drutvene grupe. U sledeoj istorijskoj fazi i sam fiziki kao i umni rad se deli. Iz ukupnog fizikog rada koji je obuhvatao sve aktivnosti vezane za ekonomsku reprodukciju celine drutva, se izdvaja najpre poljoprivreda. To znai da se u drutvu pojavljuje posebna grupa ljudi koja se bavi samo poljoprivrednim aktivnostima. Zatim kao posebna delatnost iz ukupnog rada se izdvaja stoarstvo. Konsekventno, ljudi koji se bave stoarstvom ne bave se drugim poslovima. im se poljoprivreda kao posebna delatnost izdvojila iz ukupnog rada, pitanje njene produktivnosti jeste pitanje unapreenja sredstava za rad (tehnologije). Tako se javlja posebna grupa koja se bavi proizvodnjom sredstava za rad. Ovu delatnost nazivamo zanatstvom. Konano, budui da je rad razdeljen pojavila se potreba za razmenjivanjem proizvoda tj. razliitih radova. Tako su onima koji se bave poljoprivredom potrebna sredstva za rad jednako kao i proizvodi koje obezbeuju stoari. Oni su prema tome prinueni da razmenjuju svoje proizvode. Vremenom, razmena proizvoda se ustaljuje i formira se trite tj. neko stalno mesto na kome se ova razmena vri. Polako se obrazuje posebna drutvena gupa koja se bavi razmenom tj. otkupom proizvoda od jednih i njihovom prodajom drugim lanovima drutva. Tako nastaje trgovina. Budui da trgovina zahteva da se roba koncentrie na jednom mestu, drutvena podela rada uzrokujui nastavak trgovine je najvaniji uzrok samom nastanku i razvoju grada. to se samog umnog rada tie, u drutvu se i on deli pa tako razlikujemo onu grupu koja se bavi naukom od one koja se bavi politikom. Poto je drutvena diferencijacija uzela maha, postavlja se problem kontrole drutvenog ivota. Javlja se posebna grupa ljudi zaduena za red u drutvu. Tako nastaje prva zakonodavna aktivnost te drutvena grupa koja se stara da se zakoni potuju. Budui da je drutvo u ovom periodu stalno bilo izloeno napadima od strane drugih drutvenih zajednica, javlja se i posebna grupa ljudi iji je zadatak da dato drutvo odbrani od napada spolja. To su vojnici. Vojnici bivaju plaeni samo za poslove ratovanja i oni se sve manje bave drugim aktivnostima.

Ovaj obrazac koji smo opisali nastavlja da traje u istorijskom smislu. Iz poljoprivrede se vremenom izdvajaju posebne grupe koje se bave proizvodnjom samo nekih poljoprivrednih kultura dok se drugi bave drugim kulturama. U okviru zanatstva se pojavljuju posebne grupe koje proizvode samo neke zanatske proizvode. U okviru trgovine se specijalizuju posebne grupe koje trguju samo pojedinim proizvodima itd. Ovaj proces se zove drutvena podela rada. U tom procesu iz jedne homogene celine itavo drutvo se diferencira na posebne drutvene grupe. Dok je u homogenom i neizdiferenciranom drutvenom obliku princip integracije itave zajednice bila kolektivna svest, u situaciji kada je drutvo diferencirano sama kolektivna svest slabi i ne moe da ispuni svoj integrativni zadatak. Ovo zato to svaka posebna drutvena grupa ivi drugaije od ostalih i ne moe jednostavno da se sa drugima stopi zajednikom sveu. U svakom sluaju kolektivna svest ostaje kao najoptiji izraz identiteta jedne zajednice. Mehanizam koji obavlja zadatak intergracije u uslovima drutvene diferencijacije i slabljenja kolektivne svesti jeste sama drutvena podela rada. Naime, poto je ukupan rad podeljen, sve drutvene grupe su meusobno dovedene u odnos meuzavisnosti. Proizvode jedne drutvene grupe koriste sve ostale i obrnuto. itavo drutvo se nalazi u jednoj organskoj vezi. Dalje, jako je vano da drutvena podela rada vodi ukupnom napretku drutva. Ovo zato to je nalije same podele rada specijalizacija u obavljanju nekih konkretnih poslova. U uslovima specijalizacije deava se napredak u svakoj pojedinanoj oblasti.

Pokuaemo na osnovu datog opisa da definiemo zakon drutvene podele rada. Drutvena podela rada je istorijski proces razvoja drutva, u kome se jedna homogena drutvena celina diferencira na posebna drutvene grupe koje se meusobno nalaze u odnosu meuzavisnosti. Koji su elementi ove definicije:

Prvo, to je istorijski proces

Drugo, on vodi drutvenom razvoju

Tree, on poinje u situaciji kada je drutvo nediferencirano

etvrto, on vodi ka drutvenoj diferencijaciji

Peto, on vodi ka novom obliku integracije na principu meusobne zavisnosti posebnih drutvenih grupaDrutvena podela rada i danas traje. Kada kaemo da je moderno drutvo diferencirano, tada se prevashodno misli na drutvenu podelu rada kao mehanizam koji dovodi do difenencijacije. I zaista, moderno drutvo je u toj meri diferencirano da je gotovo nemogue nabrojati sve posebne drutvene grupe koje se bave posebnim delatnostima. Vrhunac drutvene podele rada se deava sa tehnikom podelom rada koja je princip organizacije u preduzeima. Sinonim za tehniku podelu rada je tekua traka (Ford) na kojoj proizvoai obavljaju samo jednu posebnu aktivnost u pravcu obezbeivanja celokunog sistema proizvodnje nekog predmeta. Drutvena podela rada svakako ima i nekih negativnih strana naroito u psiholokom i kulturnom pogledu, ali o tome emo posebno govoriti u delu koji se tie analize kulture modernog dutva.STRATIFIKACIJA

Pojam stratifikacije je jako vaan u sociologiji. Mi smo sociologiju definisali kao nauku koja se bavi drutvom na najoptiji nain. Pri tome smo naveli da se sociologija bavi istim predmetom tj. drutvenim fenomenima kojim se bave i druge drutvene nauke, s tim da je pristup koji socioligija nudi drugaiji. Stratifikacija meutim kao drutvena pojava je predmet prouavanja sociologije pri emu ona ovaj predmet ne deli sa drugim drutvenim naukama. Ova drutvena pojava je per exelance socioloka.

Pojam stratifikacije je nastao iz termina stratum. Tako sam pojam stratifikacije podrazumeva da je drutvo podeljeno na nekoliko (ili vie) stratuma, pri emu izmeu njih postoji odreeni odnos hijerarhije. Kad je o stratifikaciji re, sam predmet stratifikacije su pojedinci i drutvene grupe, dakle, stratifikacija podrazumeva hijerarhijski odnos izmeu pojedinaca i drutvenih grupa. Takoe, stratifikacija je istorijski fenomen i proces koji se nalazi u direktnoj vezi sa drutvenom podelom rada o emu smo govorili u predhodnom poglavlju.

Sledea veoma vana dimenzija pojma stratifikacije jesten da ova pojava iskljuuje ideju jednakosti u drutvu. Ukoliko se govori o hijerarhiji izmeu pojedinaca i drutvenih grupa, oito je da se time drutvena jednakost negira. Ovo je razlog zbog koga su ideolozi jednakosti i socijalne pravde uvek imali negativan odnos prema stratifikaciji. Svaki zahtev koji se u tom smislu postavlja u pravcu drutvene jednakosti u sutini znai ukidanje stratifikacije u drutvu.

Sledee pitanje je jako vano a u osnovi je veoma jednostavno: ta mislimo kad kaemo hijerarhija? Ukoliko govorimo o hijerarhiji, naime, mislimo da postoji neki jasan kriterijum koji odreuje da neki pojedinci ili drutvene grupe budu iznad drugih pojedinaca i drutvenih grupa. Ovaj kriterijum iz koga hijerarhija proistie moe biti razliit. Tako razlikujemo nekoliko kriterijuma u odnosu na teorijsku perspektivu iz koje se sami kriterijumi izvode. Najee se koriste sledei kriterijumi: Raspodela ukupnih drutvenih resursa

Stepen participacije u politikim strukturama i institucijama

Priroda rada koju obavljaju lanovi drutva

Odnosi moi i odluivanja na razliitim drutvenim nivoima

Materijalni status pojedinaca i drutvenih grupa (ekonomski kriterijum)

Stavovi javnog mnenja o drutvenim razlikama (socijalno-psiholoki kriterijum koji esto moe da odudara od objektivne slike)

Stepen slobode koju imaju drutvene grupe i pojedinci.

Zato je stratifikacija vana? Osnovna stvar u poimanju stratifikacije sa sociolokog stanovita jeste da ukoliko imamo hijerarhijsku raspodelu izmeu pojedinaca i drutvenih grupa na nivou itavog drutva, to znai da u tom drutvu postoje odreeni mehanizmi koji su doveli do stratifikacije. Prema tome, bavei se stratifikacijom, mi sa jedne strane spoznajemo koje drutvene grupe se nalaze u odnosima hijerarhije i kakav je odnos meu njima, a sa druge strane saznajemo i samu prirodu drutva uoavanjem mehanizma koji je doveo do stratifikovanog drutva.U sociolokoj ideji bazino postoje dve ideje koje se bave pitanjem stratifikacije. Prvi koncept stratifikacije jeste klasna podela drutva. Ovaj koncept je karakteristian za marksistiki orijentisane sociologe. Po ovom konceptu stratifikacije drutvo se deli na dve bazine drutvene grupe- klase, pri emu jedna poseduje vlasnitvo nad sredstvima za rad i prisvaja rezultate rada, a druga je liena tog vlasnitva. Zato izmeu klase postoji trajan kontakt. Klasa koja ima vlasnitvo nad sredstvima za proizvodnju, takoe, po osnovu ovg vlasnitva ima i politiku mo koja je oduzeta pripadnicima eksploatisane klase. U drutvu svakako postoje jo neke klase (neke srednje), ali je sama stratifikaciona perspektiva zasnovana na dvoklasnom modelu.Stratifikaciju sasvim drugaije vide teoretiari funkcionalistike provinijencije. Oni odbacuju ideju o klasnoj stratifikaciji i vide stratifikaciju kao nunost koja proistie iz same prirode diferenciranog drutva. Dakle, stratifikacija je drutvena zakonitost koja proistie iz procesa drutvene diferencijacije i predstavlja raspodelu statusa unutar diferencijalnog drutva. Pri tome, funkcionalizam u stratifikacionoj perspektivi ne vidi drutvene grupe, ve samo pojedince koji se nalaze u hijerarhiji na osnovu razliitih statusa koje zauzimaju u drutvu.

Dakle, evo definicije stratifikacije na osnovu elemenata koji su gore dati: Stratifikacija je drutveno-istorijska pojava vezana za razvoj drutvene podele rada, te drutvene definicije koja iz ove proistie a koja nam ukazuje da u drutvu nasuprot jednakosti postoje odnosi hijerarhije izmeu pojedinaca i drutvenih grupa.

DRUTVENE KLASE I DRUTVENI SLOJEVIPodela drutva na klase i slojeve je jedna od veoma estih perspektiva koje se koriste u sociologiji sa ciljem spoznaje jednog drutva. Iako je pojam klase izvorno marksistiki pojam, ovaj pojam je prihvaen i u drugim sociolokim teoriajma (ukljuujui i pozitivizam) s tim to je sam znaenje klasa promenjeno u odnosu na izvorni marksistiki smisao.

Prvi je pojam klase u sociologiji uveo Marks. On je govorei o klasama govorio o drutvenim grupama koje se meusobno razlikuju po mestu i ulozi koje zauzimaju u procesu drutvene reprodukcije. Samu definiciju klasa na osnovu marksistike perspektive izveo je Lenjin. Evo kriterijuma na osnovu kojih se u drutvu identifikuju klase po ovom teoretiaru: Klase su velike drutvene grupe koje se meusobno razlikuju po:

- mestu i ulozi u drutvenoj podeli rada,

- po odnosu prema vlasnitvu nad sredstvima za proizvodnju

- po nejednakoj raspodeli rezultata proizvodnje

- po svom istorijskom mestu i ulozi

Dakle, pre svega je re o velikim drutvenim grupama. To znai da je uslov postojanja klase da one broje relativno veliki broj pripadnika. Drugo, u drutvenoj podeli rada pripadnici klasa zauzimaju razliito mesto. Pri ovome se prvenstveno misli da se jedna klasa bavi proizvodnim a druga neproizvodnim radom. Tree, jedna klasa je vlasnik sredstava za proizvodnju a druga je liena tog vlasnitva. etvrto, klasa vlasnika prisvaja rezultate rada klase koja proizvodi robu. Peto, klase su istorijska kategorija, one nastaju kao proizvod odreenih istorijskih okolnosti a zatim nestaju i bivaju zamenjene drugim klasama.

Klasna perspektiva drutva je jedna od osnovnih taaka na kojima se bazira marksisitika paradigma. Opis klasa koji je dat u marksizmu nedvosmisleno dokazuje da u drutvu postoji eksploatacija. Zbog ove injenice je marksizam imao negativan odnos prema klasama i zahtevao njegovo ukidanje. Poto je osnov klasne diferencijacije vlasnitvo nad sredstvima za proizvodnju, marksizam tvrdi da je uslov drutvene jednakosti ukidanje privatnog vlasnitva.

Klase su istorijska kategorija. One su rezultat konkretnih drutvenih odnosa koji postoje na odreenom istorijskom nivou razvoja drutva. Izvorni marksizam razlikuje sledee klase (parove) koje su postojale u istoriji ljudskog drutva:

robovi i robovlasnici (robovlasniko drutvo)

feudalci i seljaci (feudalno drutvo) boroazija i proletarjat (kapitalizam)

Klase su po miljenju marksista odluujui faktor drutvene dinamike. Antagonizam koji vlada izmeu klasa predstavlja jednu trajnu tenziju koja se pre ili kasnije pretvara u otvoren drutveni sukob-revoluciju. Ovaj sukob rezultira ruenjem itavog drutvenog poretka i nastankom novog drutva koje istorijski sledi. Dakle, po marksizmu je klasna podela drutva mehanizam koji omoguava ukupan drutveni progres. Podela drutva na klase je tako nuna kao to je po miljenju marksista nuno da jednog trenutka u istoriji doe do ukidanja klasa ime se ostvaruje ideal drutvene jednakosti.Marksistiko uenje o klasama je ostavilo trajan trag kako na socioloku teoriju, tako i na drutvenu praksu XX veka. Istorijski pokuaj da se marksistika paradigma o klasama ostvari u ideji socijalizma je kao to znamo propala zahvaljujui pogrenoj ideolokoj interpretaciji marksizma i njegovom nekritikom i selektivnom prihvatanju od strane ideologa socijalistike revolucije. No, o tome emo kasnije. Sada emo da govorimo o modernijim koncepcijama u sociologiji koje se oslanjaju na sam pojam klase, ali na jedan nemarksistiki nain.

Jedan od pristupa koji je veoma est danas u odreivanju klasne srtukture drutva je ekonomizam. Ovaj pristup je veoma jednostavan i on podrazumeva da se kao iskljuivi kriterijum za klasnu podelu drutva uzme materijalni status. Tako problem odreivanja klasne strukture drutva jeste odreivanje drutvenih grupa-klasa koje se nalaze na odreenom stpenu (u odreenom dijapazonu) materjalnog statusa. Kao kriterijum odreivanja materjalnog statusa uzima se nekoliko indikatora od kojih je svakako prihod najznaajniji. Primenom ovog kriterijuma dobija se nekoliko drutvenih grupa koje sainjavaju pojedinci (pripadnici) iji se materijalni status kree u dijapazonu koji je odreen u okviru kvota. Ovakav pojam klase tj. njihovo svoenje na materijalni status je najblie zdravorazumskom poimanju klasa, ali obzirom da nam ovaj koncept dolazi od ekonomista, to ne treba da udi jer je poznato da je njhova mo za apstraktnim miljenjem ograniena. Kljuni problem sa ovakvim konceptom je sutinske prirode. Najjednostavnije se ovaj problem moe obrazloiti primerima. Naime, primanja predsednika Amerike su manja od primanja vodoinstalatera u ovoj dravi; da li to znai da je vodoinstalater pripadnik vie klase u odnosu na predsednika drave? I kod nas ima slinih primera. Naime, primanja svih politikih funkcionera su manja nego obinih radnika u bilo kojoj dobrostojeoj privatnoj kompaniji, ali ovo i dalje ne znai da su politiki funkcioneri nii po statusu od obinih radnika u privatnim kompanijama. U predhodnom periodu ovaj problem je kod nas bio veoma izraen. esto se tvrdi da je ekonomska kriza dovela do stvaranja dvoklasnog drutva tj. da je dovela do ukidanja srednje klase. Pri tome se argumentuje da su plate lekara, pravnika i profesora gotovo iste kao i primanje radnika. Da li se ovo moe uzeti kao agrument da zaista nema srednje klase? Ne, naravno! Ukoliko pogledamo ove dve drutvene grupe (intelektualce i radnike), bez obzira na isti nivo novanih primanja izmeu njih postoje velike razlike. Pre svega u nivou obrazovanja, zatim u strukturi potreba , zatim u nainu troenja novca, zatim u sistemu vrednosti, u strukturi svakodnevnog ivota itd. Sve ove razlike se ne ukidaju u trenutku kada se izjednae primanja izmeu radnika i intelektualaca. Zato se iz socioloke perspektive materjalni status ne moe prihvatiti kao jedini kriterijum klasne diferencijacije.

Materjalni status jeste jedan od kriterijuma klasne diferencijacije ali nikako ne moe biti iskljuiv kriterijum. Jedan od kljunih kriterijuma koji je socioloki relevantan jeste mesto u podeli rada. Ovaj kriterijum esto korespondira sa materjalnim statusom ali ovo nije nuno. Zahvaljujui ovom kriterijumu izgraena je jedna od klasinih sociolokih perspektiva, podela klasa na niu, viu i srednju. Ova podela je postala gotovo univerzalna u zemljama zapadnog kulturnog kruga. Niom klasom se smatraju radnici i ostali proizvoai. Viom klasom se smatraju vlasnici, rentijeri i svi oni koji raspolau velikom koliinom dobara. Srednju klasu ine intelektualci i slobodne profesije koje se ne nalaze u najmnom odnosu i iji status zavisi od vlastitog rada koji nije fizike prirode. Eto, ovo je klasna struktura kako je sam moderni kapitalizam vidi i kako je meri. Po ovoj slici, istorijski se pokazalo da broj nie klase opada, a stalno raste broj pripadnika srednje klase, dok pripadnici vie klase vremenom gube onaj uticaj koji su nekada imali. Ovaj proces apologeti kapitalizma vide kao kretanje ka istinskoj jednakosti. esto se argumentuje kako je najvanije u ovom procesu to to je u modernom kapitalizmu dolo do odvajanja izmeu vlasnitva i upravljanja. Naime, dok je u ranijim epohama vlasnik upravljao proizvodnjom, danas su vlasnici izbaeni iz procesa proizvodnje, a njihovo mesto zauzimaju kvalifikovani strunjaci-menaderi. Relativizacija klasne strukture u tradicionalnom smislu zaista postoji, ali se ipak ini da su odnosi moi na osnovu vlasnitva nad kapitalom jo uvek veoma snani mehanizmi klasne diferencijacije.Osim drutvenih klasa, sociologija se bavi i drutvenim slojevima. Ukoliko po pitanju odreivanja klasne strukture i kriterijuma klasne diferencijacije i postoje odreene teorijske dileme, kada je re o drutvenim slojevima uglavnom postoji slaganje u pogledu njihovog definisanja. Prema tom miljenju, u okviru drutvenih klasa postoje odreene podklase, koje se meusobno razlikuju po prihodu, obrazovanju i prirodi posla koji obavljaju. Ove podklase zovemo drutvenim slojevima.

Postoje i takva stanovita koje usvajaju pojam drutvenih slojeva ne prihvatajui pojam drutvenih klasa. Po ovim miljenjima drutvo jeste slojno izdiferencirano, ali ne postoje nikakve kategorije slojeva, odnosno klase. Meutim, prihvatili klase kao oblike agregacije slojeva ili ne, to ne menja samo shvatanje slojeva i njihov drutveni smisao. Najbolji nain da se shvati pojam slojeva su primeri. Tako npr. u okviru klase vlasnika kapitala moemo razlikovati sledee slojeve: vlasnike proizvodnog kapitala, vlasnike novanog kapitala, rentijere itd. U okviru srednje klase moemo razlikovati: vie slubenike, nie slubenike, zdravstvene radnike, slobodne profesije itd.

Slojevi su vana socioloka i analitika kategorija koja se veoma esto koristi za razliite potrebe prouavanja drutva koje su veoma esto i komercijalne prirode. Svako drutvo je manje ili vie izdiferencirano te prema tome unutar tog drutva moemo identifikovati manji ili vei broj slojeva. Time se i moe objasniti iroka primena ovog pojma u sociologiji. Istorijski, moemo rei da e slojevi ostati sastavni deo drutva sve dok budemo imali razlike u radu tj. dok se budu razlikovali pojedinci koji budu obavljali razliite radove. Ne moe se govoriti o socijalnoj jednakosti ukoliko postoji razlika u prirodi rada kojom se bave pripadnici drutva, makar ne u radicionalnom smislu. Ukoliko moemo hipotetiki da predstavimo neko drutvo u budunosti u kome nee biti razlika izmeu rada koji budu obavljali pojedinci u tom drutvu, utoliko bi imali pravo da tvrdimo da e drutveni slojevi nestati kao socioloka kategorija. Meutim, drutvo na sadanjem nivou razvoja i sa postojeim tendencijama i zakonitostima koji u njemu vladaju ne daje nam za pravo na ovakve spekulacije.

DRUTVENI STATUSI I DRUTVENE ULOGEOva dva pojma su svakako vana kako u teorijskom tako i praktinom drutvenom smislu. Drutveni statusi i drutvene uloge koje iz ovih statusa slede takoe, moemo posmatrati u perspektivi drutvene stratifikacije i diferencijacije koja nastaje kao posledica drutvene podele rada.

Pojam statusa u sociologiji iskljuuje klasnu perspektivu kao oblik drutvene diferencijacije. Statuse treba shvatiti kao mesta koje pojedinci zauzimaju u diferenciranom drutvu. Svako mesto je hijerarhijskog karaktera a to znai da u vertrikalno stratifikovanoj strukturi drutva, pojedinci na osnovu odreenih kriterijuma zauzimaju svoje mesto. Dakle, pitanje statusa je pitanje kriterijuma na osnovu kojeg neki pojedinci zauzimaju vie odnosno nie mesto. U sociologiji je uobiajeno da se stastus odreuje na osnovu tri kriterijuma. To su bogatstvo, ugled i mo. Dakle, ukoliko je pojedinac bogatiji uiva vei ugled te ima veu drutvenu mo on zauzima i vii status. U ovakvoj interpretaciji statusa i samo merenje svakog pojedinanog statusa postaje relativno jednostavno. Naime, dovoljno je da se bogatstvo, ugled i mo operacionalizuju u empirijskom smislu, te da se mere pojedinano. Zbir ove tri varijable odreuje status nekog pojedinaca u drutvu. Naravno u praksi je mogue da postoje odreene disproporcije izmeu ove tri varijable kada se radi o nekim konkretnim statusima. To znai da je npr. mogue da neki status podrazumeva visok ugled i mo ali nizak stepen bogatstva, a po ovom principu mogue su i druge kombinacije. Ukupan status tako predstavlja i sintetiki pokazatelj koji jednako uiva sva tri kriterijuma. No, ukoliko nam je jasno ta neki status predstavlja i kako se meri, mi jo uvek ne znamo kako se odreeni status stie tj. na osnovu kog drutvenog kriterijuma neki pojedinci zauzimaju vii a neki nii status. Ovo pitanje je teorijskog karaktera, a kao i svako drugo teorijsko pitanje postoje i razliita miljenja koja poivaju na razliitim teorijskim perspektivama. ini se da je za odgovor na ovo pitanje neophodna istorijska perspektiva. Ovo zato to je oito da su pojedinci zauzimali odreene statuse u razliitim istorijskim tipovima drutava na osnovu razliitih kriterijuma. To znai da je svaki istorijski tip drutava postavljao razliite drutvene zahteve na osnovu kojih su pojedinci zauzimali razliite statuse. Ovo je sasvim opravdano i zbog injenice da je sama stratifikacija sasvim razliita u razliitim istorijskim tipovima drutava. U modelima zajednice tj. drutvima kada pitanje svojine jo uvek nije bilo artikulisano, kriterijum razliitih drutvenih statusa se reava na osnovu kriterijuma fizike snage. Dakle, fiziki jai pojedinci imali su vii status u drutvu. Ovo je sasvim razumljivo obzirom da se ovaj oblik drutva nalazi u stalnoj borbi sa prirodom i takoe u stalnim sukobima sa drutvenima zajednicama u okruenju. Tako jedan bioloki kriterijum (fizika snaga) postaje i socioloki kriteriijum koji je krajnje razumljiv.Istorijski, sledei kriterijum stratifikacije jeste vlasnitvo nad zemljom. Ovaj kriterijum vai za sva ona drutva u kojima je poljoprivreda bila oslonac ukupnog drutvenog ivota. Kao kljuni faktor proizvodnje poljoprivreda zahteva zemlju. Tako vlasnitvo nad zemljom kao kljunim resursom proizvodnje postaje socioloki kriterijum raspodele stausa u drutvu. Pojedinci u ovom drutvu, ukoliko su bili vlasnici vee koliine poljoprivredno obradive zemlje imali su vii status. Oni koji su bili vlasnici manje koliine zemlje imali su nii status i konano pojedinaci koji nisu imali nikakvo vlasnitvo nad zemljom imali su najnii status.

Sa razvojem industrijskog drutva menjaju se ukupni drutveni odnosi te prema tome i osnov za sticanje statusa. Poto industrijsko drutvo poiva na razvijenom tritu, osnovni kriterijum za uspeh u ovom drutvu jeste trina utakmica. Sinonim za trite jeste kapital. Tako se kapital moe uzeti kao dominantan kriterijum za statusnu diferencijaciju u drutvu. To znai da oni pojedinci koji u trinoj utakmici stiu vie kapitala imaju vii status u drutvu i obrnuto. Nii status u drutvu imaju oni pojedinci koji su totalno lieni kapitala, odnosno koji nisu u stanju da svoj rad valorizuju na tritu i njime postignu vii status.Konano u drutvu koje sledi iza industrijske epohe, a koje emo ovde oznaiti kao moderno drutvo, nastaje i jedan novi drutveni mehanizam koji utie na preraspodelu statusa. Ovaj mehanizam je sposobnost upravljanja u uslovima sloene tehnologije i uopte sloenih drutvenih odnosa. Zahvaljujui ovom mehanizmu kriterijum za postizanje satusa u ovom tipu drutva postaje struno znanje pa prema tome uslov za sticanje statusa jeste obrazovanje i to onaj oblik obrazovanja koji je upotrebljiv u reavanju problema svakodnevnog ivota. Tako pojedinci koji imaju vii nivo stunog znanja zauzimaju vii nivo u drutvu i obrnuto.

Slika koju smo prikazali analizom statusa posredstvom istorijske perspektive je svakako je simplifikacija realnih drutvenih prilika. Takoe, sa ovom slikom se nee svi sociolozi sloiti. Ali stoji da se ovakav pristup problemu statusa moe braniti na osnovu istorijske analize razliitih tipova drutava. Ono to je vano u pravilnom razumevanju ovog problema, jeste da je slika izrazito idealno-tipska. U izradi ove idealno tipske slike mi smo teorijski prikazali drutvene uslove razliitih istorijskih tipova drutava i na osnovu toga objasnili mehanizme koji dovode do preraspodele statusa. Svaki tip drutva je prikazan u svom apstraktnom vidu tako da iskljuuje mogunost tzv. konvergentnih modela tj. situacije u kojoj se razliiti drutveni tipovi meaju. U stvarnosti, sasvim je jasno, naroito u periodima istorijske promene drutva da imamo elemente dva drutva koja se istorijski smenjuju. To znai da u jednom drutvu mi zaista na osnovu objektivnog sagledavanja moemo videti da postoje razliiti mehanizmi koji u isto vreme raspodeljuju statuse. Npr. iako u tradicionalnom drutvu kljuni mehanizam preraspodele statusa jeste vlasnitvo nad zemljom, to ne znai da element fizike sile jo uvek ne raspodeljuje statuse imajui u vidu da tradicionalno drutvo nema razvijene mehanizme pravne kontrole. Takoe, iako u modernom drutvu znanje jeste kljuan faktor preraspodele statusa, to ne znai da kapital (u obliku novca npr. ) prestaje da vai kao jedan od faktora statusne diferencijacije. Sve su ovo drutvene realnosti, ali iz razloga boljeg razumevanja problema, slika koju nudimo je oiena i prikazana kao idealni tip. U stvarnosti treba razumeti da su modeli statusne diferencijacije koje smo opisali a koji su vezani za posebne istorijske tipove drutava dominantni tj. paradigmatini.

Drutvena uloga je nalije statusa. Drutvena uloga podrazumeva skup zadataka koje pojedinac ima da obavi na osnovama statusa koji zauzima. Sam pojam uloge je interesantan jer je preuzet iz pozorita i filma. Naime, u pozoritu i filmu imamo glumce koji odigravaju odreene uloge. itav drutveni ivot sa stanovita uloga se moe sagledavati po ovoj analogiji. Pojedinci u drutvu zauzimaju odreene poloaje (statuse) i shodno tome igraju odreene uloge. U tom procesu oni imaju pravo na izvesnu dozu individualnog prearaniranja svojih uloga tj. da svojim drutvenim ulogama daju lini peat. Meutim, aspekt uloge koji se mora odigrati u krajnjoj liniji zavisi od socijalnog zadatka koji odreena uloga namee te prema tome uloga mora biti odigrana na osnovu drutvenih potreba. I kao to u pozoritu postoje bolji i loiji glumci tako i u drutvenom ivotu neki pojedinci bolje igraju svoje uloge a neki loije. Ovi prvi u veem stepenu odgovaraju na potrebe drutva a ovi drugi ukoliko ne ispunjavaju zadatke koje im njihova drutvena uloga nalae bivaju kanjeni. Samu kaznu propisuje drutvo a postoji niz veoma razliitih naina za ovo sankcionisanje, od moralnih i ekonomskih do pozitivno-pravnih.

Dakle, uloga je dinamiki aspekt statusa. Uloga je direktno povezana sa ponaanjem pojedinca a vezano za zadovoljenje odreenih potreba drutva. Zato su uloge funkcionalnog karaktera. Kao i status i uloge su istorijskog karaktera. Tako npr. u modernom drutvu postoje uloge koje nisu postojale u predhodnim epohama i obrnuto. Drutvo kao jedan mehanizam samo propisuje uloge koje pojedincima pripadaju. Pojedinci prihvatajui ove uloge odgovaraju na potrebe drutva i reprodukuju ga. Kao to postoji hijerarhija izmeu statusa, tako se i same uloge razlikuju po znaaju. One uloge koje su znaajnije sa stanivita potreba drutva povlae za sobom vie statuse i obrnuto.

Moderno drutvo je izdiferencirano drutvo. Ovu tezu smo vie puta ponovili. Meutim, ova injenica je jako vana kada se bavimo pitanjem drutvenih uloga. Naime, u modernom drutvu svaki pojedinac ima vie uloga. Npr. u istom trenutku jedan pojedinac moe imati sledee uloge: otac, ef preduzea, lan upravnog odbora, predsednik ribolovakog drutva, voa navijaa itd. Ova injenica znai da mi kao pojedinci sa stanovita svakodnevice imamo vie ivota u istom trenutku. Naime, ivot koji sledi iz uloge radnika u preduzeu je sasvim razliit od ivota koji sledi iz uloge oca porodice. Tako sa sociolokog stanovita pojedinac u drutvu nije nita vie od skupa uloga. Svi aspekti njegove linosti koji se nalaze iza uloga koje igra u drutvu nisu predmet sociolokog razmatranja. Uloge koje definiu pojedinca jesu njegov socijalni identitiet. Naime, ukoliko elimo da odredimo neiji identitiet mi ga u stvari svodimo na niz socijalnih obeleja (uloga). Npr. ko ji Marko Markovi? On je star 45 godina, ima sina od 8 godina, po profesiji slubenik, radnik Zavoda za socijalnu zatitu, po nacionalnosti Srbin, pravoslavne veroispovesti itd. Dakle ne postoji drugi nain da se odredi neiji identitiet a da se ovaj ne svede na socijalne varijable. Iza identiteta kao socijalnog obeleja pojedinaca stoji subjektivitet tj. linost koja je neto autentino, neto posebno, neto to se moe svesti na socijalne korelate. Linost kao subjektivitet nije predmet socioligije, njom se bavi psihologija.DRUTVENA POKRETLJIVOSTDrutvo je dinamika kategorija. Ovaj stav se moe razumeti u tri znaenja. Prvo, drutvo je istorijska kategorija. Ono nastaje u konkretnim istorijskim uslovima, oblikuje sam istorijski proces i menja se posredstvom tog istorijskog procesa. Tako u istoriji drutva moemo razlikovati vie drutvenih tipova. Drugo, drutvo kao totalitet (struktura, sistem) se sastoji iz odreenih delova-elemenata. Izmeu ovih elemenata postoji trajna dinamika bilo u klauzulnom bilo u funkcionalnom smislu. Ovaj aspekt drutvene dinamike vai u okviru svakog drutvenog topa posebno. Naravno, ova dinamika je u nekim drutvenim tipovima izraena u veoj a u nekim u manjoj meri. Trea dimenzija koja se tie dinamike jednog drutva odnosi se na odreene procese kretanja pojedinaca i drutvenih grupa u okviru svakog konkretnog totaliteta. Kada kaemo drutvena pokretljivost mi mislimo na upravo ovaj oblik drutvene dinamike. Prvi oblik drutvene pokretljivosti koji moemo identifikovati jeste geografska pokretljivost. Ovaj tip pokretljivosti znai da pojedinci ili drutvene grupe menjaju svoju geografsku destinaciju u okviru samog drutva. U istorijskom smislu, najdinaminije u ovom smislu je bilo nomadsko drutvo iji je nain ivota poivao na lovnoj i sakupljakoj privredi. Tako je itava drutvena zajednica u traganju za boljim lovitima i plodovima prirode neprestano menjala geografsko mesto boravka. Suprotan sluaj je sa tradicionalnim poljoprivrednim drutvom koje se oslanja na poljoprivrednu proizvodnju. Budui da je obraivanje zemlje ekonomski osnov ovoga drutva, pojedinci i drutvene zajednice (porodica) su trajno bili vezani za zemlju koju su obraivali. Tako se moe rei da je ovo drutvo imalo veoma nizak stepen geografske pokretljivosti. Sa stupanjem kapitalizma na istorijsku scenu osnovni vid geografse pokretljivosti jeste kretanje iz sela prema gradu. Cvetanjem gradova, zanatstva i trgovine u odnosu na koje poljoprivreda vidno zaostaje deava se stalan priliv stanovnitva iz sela u grad. U ovom procesu pojedinci tragaju za boljim uslovima ivota i pokuavaju da pobegnu od tradicionalne vezanosti za feudalne gospodare koji su im ograniavali slobodu. Kapitalizam je inae izrazito dinamiko drutvo. Tako i u modernom kapitalizmu postoji visok stepen geografske pokretljivosti. Osnovni razlog za geografsku pokretljivost u kapitalizmu jeste samo trite koje postavlja zahteve da pojedinci i drutvene grupe stalno menjaju mesto boravka obzirom na zahteve trita a vezano za prirodu posla koji ovi pojedinci i drutvene grupe obavljaju. U uslovima modernog i diferencijalnog drutva, stalna promena mesta boravka je svakodnevna injenica drutvenog ivota.Drugi vid pokretljivosti koji se tie pojedinaca i drutvenih grupa jeste horizontalna pokretljivost. Ovaj vid pokretljivosti znai kretanje kroz drutvenu strukturu ali na istom statusnom nivou. Pojednostavljeno, ovo znai kada pojedinac menja delatnost kojom se bavi ali time ni na koji nain ne poboljava svoj status u drutvu u hijerarhijskom smislu. Npr. kada poljoprivrednik postane radnik ili kada slubenik iz javne slube postane slubenik u privatnom sektoru itd. Horizontalna pokretljivost postaje paradigmatian drutveni fenomen u onim istorijskim situacijama kada drutvo bitno menja svoju strukturu i mehanizme funkcionisanja. U ovim periodima se deavaju snani drutveni potresi, raaju se novi oblici proizvodnje a nestaju oni koji se istorijski prevazilaze. U ovakvim drutvenim uslovima pojedinac je prinuen da promeni delatnost kojom se bavi i da se prilagodi novim drutvenim uslovima. Na istorijskom nivou ovaj fenomen je , takoe, veoma vaena i indikativan. Prvo, u trenutku kada nomadski nain ivota zamenjuje drutvena zajednica situirana na odreenom geografkom prostoru, javlja se poljoprivreda kao nain proizvodnje. Ovaj nain proizvodnje zamenjuje sakupljaku poljoprivredu. Horizontalna pokretljivost ovde znai da se pojedinci- sakupljai transformiu u pojedince- poljoprivredne proizvoae. Ovo isto vai u odnosu lovaca i stoara tj. drutveno-istorijskom promenom lovci postaju stoari. Sledei paradigmatian istorijski primer je dominacija trgovine nad poljoprivredom, te cvetanje zanatstva i industrije u gradovima. U ovim istorijskim uslovima veliki broj seljaka naputa poljoprivredni nain ivota i postaje sastavni deo radne snage koja je potrebna za zanatstvo i industriju. Slian primer vai i za nae prostore od trenutka kada je na scenu stupio real-socijalizam. Posle II svetskog rata drutveni mehanizmi deluju u pravcu preusmeravanja pojedinaca sa poljoprivrede na industriju. U modernom drutvu prema problemu horizontalne pokretljivosti moramo imati dva kriterijuma. Prvo, ovaj proces je nuan i zadovoljava potrebe drutva u situacijama kada se na osnovama razvoja novih tehnologija i novih grana privrede pojedinci i drutvene grupe preorijentiu u svojoj poslovnoj orijentaciji. Tako je npr. cvetanjem sektora usluga polovinom XX veka, horizontalna pokretljivost koja je pothranjivala tercijalni sektor radnom snagom bila sasvim potrebna i pozitivna. Meutim, van ovog obrasca horizontalna pokretljivost u modernom drutvu nije poeljna, ak moe biti i veoma tetna, a evo i razloga. Dominacijom sloene tehnologije uslov efikasnosti pojedinaca, osim obrazovanja jeste specijalizacija. To znai da se pojedinci moraju itavog ivota usavravati za jedan obllik rada kako bi poboljali svoju efikasnost i pospeili delanje organizacije kojoj pripadaju. U ovakvim uslovima je jako teko da se pojedinac po principu horizontalne pokretljivosti prebaci u neku drugu granu privrede i bude dovoljno efikasan. Naime, u novim uslovima njega e saekati potpuno drugaiji uslovi i oblici proizvodnje-maine i alati te se njegovo prilagoavanje i efikasnost dovode u pitanje. Ovo isto vai i za neproizvodne grane privrede. Slubenik koji se bavi marketingom u jednoj agenciji ne moe jednostavno i efikasno da postane slubenik koji se bavi socijalnim pitanjima. Ova dva posla su veoma razliita po svojoj prirodi, tehnolokim uslovima i cilljevima koje ostvaruju. Trei vid drutvene pokretljivosti kojim se sociologija bavi jeste vertikalna pokretljivost. Ovaj vid pokretljivosti je direktno povezan sa stratifikacijskom strukturom drutva. Vertikalna pokretljivost podrazumeva kretanje pojedinca kroz drutvenu strukturu, pri emu pojedinac menja svoj status. Promena statusa moe biti progresivna tj. ka viem statusu ili pak regresivna -ka niem statusu. Jasno je da je sasvim oekivano ponaanje pojedinaca da tee da u toku ivota ostvare to vii status. Zato svaki pojedinac ulae manje ili vie napora (zavisno od motivacije) u cilju poboljanja vlastitog statusa. No, osnovni uslov da pojedinac pobolja vlastiti status jeste da drutvo bude statusno propustljivo da se tako izrazimo. Samo drutvo definie mehanizme i postavlja uslove koje pojedinac mora da ispuni ukoliko ima za cilj da pobolja vlastiti status. Ukoliko ova pravila igre pojedinac potuje i ukoliko u veoj meri odgovara na zahteve koje mu drutvo postavlja, utoliko ima vie ansi da pobolja svoj status.Svaki istorijski tip drutva pa i svako konkretno drutvo se razlikuje po svojoj otvorenosti za promenu drutvenog statusa u dva smisla. Prvo, svaki drutveni tip tj. svaki konkretni totalitet u razliitoj meri omoguava pojedincima da menjajju svoj status u vertikalnom smislu, i drugo, u svakom konkretnom tipu drutva tj. njegovim konkretnim predstavnicima postoje drugaiji mehanizmi (kriterijumi) na osnovu kojih pojedinac menja svoj status. Neka istorijska drutva su bila potouno zatvorena za pojedince koji su eleli da promene status. Tako npr. Indijsko kastinsko drutvo je zakonski zabranjivalo svaki kontakt izmeu razliitih kasta a to znai da niti jedan pojedinac za ivota nije mogao da promeni svoj kastinski status. Zajednice predistorijskog tipa i nisu bile statusno diferencirane (kao ni klasno), a razlika u statusu se uglavnom svodila na ugled koji su pojedinci sticali u zajednici. Ovaj ugled je pojedinac mogao da pobolja tako to je u svakodnevnoj borbi sa prirodom i spoljnim neprijateljima pokazivao veliku fiziku snagu. To znai da promena statusa u ovom drutvu zavisi od biolokog kriterijuma. U tradicionalnom drutvu , meutim, status je bio naslednog karaktera. Onaj ko je roen kao plemi to je ostao itavog ivota a isto vai i za pripadnike ostalih klasa. Status se tako u ovom drutvu obezbeivao roenjem. Dakle, i tradicionalno drutvo je izrazito statusno zatvoreno. U industrijskom drutvu, u liberalnoj fazi status se teko menjao ali je ovo ipak bilo mogue. Kriterijum za promenu statusa u ovom drutvu jeste sposobnost da se zaradi to vea koliina kapitala na slobodnom tritu. Konano, moderno drutvo se moe smatrati prilino otvorenim u pogledu vertikalne pokretljivosti (iako se ova injenica iz ideolokih razloga preuveliava). Poto moderno drutvo poiva na upravljanju modernom tehnologijom kako u sektoru proizvodnje, tako i u ostalim sektorima, osnovni faktor na osnovu koga pojedinac stie status jeste znanje i to struno i upotrebljivo znanje koje se stie obrazovanjem. Znai u ovom drutvu paradigmatian model vertikalne pokretljivosti postaje obrazovanje.U ovom prikazu ne treba izgubiti iz vida da je slika idealno-tipskog karaktera. To znai da u stvarnosti navedeni modeli se esto meaju i postoje u isto vreme. Recimo, i danas se status moe naslediti u modernom drutvu na osnovu nasledstva ili pak sposobnosti za efikasno proizvoenje kapitala. Meutim, kada se daje idealno-tipska slika onda se misli na socioloki nivo analize, tj. na onaj model koji se moe apstrahovati kao paradigmatian. Takoe, mora se imati u vidu da je pitanje vertikalne pokretljivosti uvek vezano ne samo za drutveni tip nego i za konkretno drutvo o kome je re. Tako npr. u drutvu real-socijalizma koje je postojalo na naim prostorima, uslov za vertikalnu pokretljivost je bila sposobnost participacije u ideolokom modelu. Dakle, uslov statusnog napredovanja se svodi na sposobnost da pojedinac postane deo institucionalne srtukture a na osnovu participacije i objektivacije ideologije na kojoj itavo drutvo poiva. Na kraju mi smo govorili o promeni statusa u progresivnom smislu. Sve to jednako vai i za regresivnu promenu statusa, tj. za gubljenje statusa u drutvu.DRUTVENA JEDNAKOST

Pitanje drutvene jednakosti je veoma vano socioloko pitanje. Oko ovog pitanja se esto centriraju razliiti stavovi koji se bave problemima drutvene pravde. Ideja o drutvu u kome e biti svi jednaki stara je gotovo koliko i samo teorijsko promiljanje drutva i ona se oznaava kao egalitrna ideja. Tako se jo u staroj Grkoj razlikuju dva tipa jednakosti: jednakopravnost (isonomija) i ekonomska jednakost (isomerija). U jednakopravnosti pokree se pitanje jednakosti pred zakonom. Ne treba zaboraviti da je jednakost pred zakonom rezultat novije istorije drutvenog razvoja, a da vekovima ovaj princip nije vaio za sve pojedince u drutvu. Sutinsko pitanje je meutim pitanje ekonomske jednakosti. Ovaj tip jednakosti podrazumeva izgradnju takvih drutvenih odnosa koji e svim pojedincima obezbediti jednak materjalni status. Prema pitanju jednakosti u drutvu se moemo odnositi na razliit nain kako vrednosno tako i teorijski. Za marksistiku teoriju drutva pitanje materjalne jednakosti je jedno od centralnih pitanja. Marksizam tvrdi da u uslovima postojanja privatne svojine nuna posledica jeste klasna diferencijacija drutva. Pri tome postoji veliki jaz u pogledu jednakosti izmeu klase koja je vlasnik sredstava za proizvodnju i klase koja je liena ovog vlasnitva. Pitanje razreenja drutvene jednakosti u ovoj teoriji postaje pitanje ukidanja privatne svojine kao generatora drutvenih nejednakosti. Istorijski prvi oblik drutvene jednakosti koji je zaiveo i postao univerzalan civilizacijski princip jeste jednakost svih pripadnika drutva pred zakonom. Ovaj tip jednakosti biva potpuno primenjen u drutvenoj praksi sa nastankom graanskog drutva pri emu sam termin graansko drutvo predstavlja politiki naziv kojim se oznaava drutvo liberalnog kapitalizma. Zato se i o jednakosti u ovom drutvu govori o graanskoj jednakosti ili jednakost meu graanima. Osnovna ideja ovog oblika jednakosti jeste da je primena zakona univerzalna i da odredbe zakona jednako obavezuje sve pojedince u drutvu bez obzira na njihove materjalne, socijalne, verske, nacionalne ili druge razlike. Manje ili vie, moramo prihvatiti injenicu da je ovaj princip zaiveo u svakom demokratskom drutvenom ureenju. No, kljuni problem pitanja jednakosti je ekonomska jednakost koja se esto naziva i socijalna jednakost. No, pre svega postavlja se jedno vrednosno pitanje, koliko je zaista opravdano da svi pojedinci u drutvu budu socijalno ujednaeni? Da li je ovo zaista princip socijalne pravde? Naime, ukoliko se omogui socijalna jednakost izmeu svih pojedinaca u jednom drutvu to znai da se ukida svaka stratifikacija u smislu statusne diferencijacije u tom drutvu. To znai da se ujednaavaju oni pojedinci koji imaju male sposobnosti, koji su nisko motivisani i oni koji niim ne doprinose drutvenoj zajednici sa onim pojedincima koji se neprestano trude da svojim radom unapreuju itavu drutvenu zajednicu. Ukoliko se ostvarenjem ovakvog tipa jednakosti ostvaruje i socijalna pravda, onda je neophodno da se i sam pojam pravde redefinie. Na osnovu uvida u ovaj opis slobodno se moe rei da nije pravedno ujednaavati materjalni status onh koji imaju mali nivo sposobnosti i motiva i onih koji ulau napore u obavljanju svojih drutvenih uloga. Zato pojam jednakosti treba da bude zamenjen pojmom ravnopravnosti tj.drutvo svima treba da obezbedi jednake anse za sticanje statusa pa neka svaki pojedinac u skladu sa svojim mogunostima i zalaganjem zadobije mesto u drutvu koje zasluuje. Meutim, moe se rei i sledee: oni koji imaj nizak nivo sposobnosti i nisku motivaciju nisu krivi zbog toga. To je rezultat biolokih kriterijuma genetskog naslea pa i socijalizacije. Zato bi oni zbog toga trebali biti kanjeni u smislu materjalne nejednakosti sa onima koji su imali sreu da naslede dobar genetski materijal i imaju dobre uslove socijalizacije? Ukoliko se prihvati da oni koji su uspeniji treba da imaju i vii ekonomski status, to znai da se drutvena diferencijacija odvija po biolokom kriterijumu, tj. individualnoj sposobnosti koja se stie roenjem.Ovakvoj i slinim spekulacijama oito da nema kraja. Moemo stalno posmatrati problem jednakosti na osnovu razliitih vrednosnih i teorijskih kriterijuma i dolaziti do razliitih zakljuaka. U novijoj istoriji postoji primer koji je veoma indikativan sa stanovita socioloke analize problema jednakosti, a to je istorijski eksperiment sa ostvarenjem socijalistikih ideala u veem broju drutava Istone Evrope. Ova drutva su po uzoru na ideoloke premise marksistike paradigme pokuala da ostvare socijalistike ideale jednakosti. Zato je kao prvi korak u izgraivanje ovih drutava ukinuta privatna svojina, a drutvo definisano kao radnika zajednica. Otud termin diktatura proletatijata. U uslovima dravne kontrole itavog drutva a pod budnim okom partije kao ideolokog kontrolora, ova drutva uinila su napore u pravcu industrijalizacije zemlje i ukupnog drutvenog razvoja. Ubrzo se zatim pokazalo da razvoj, naroito tehnoloki, postavlja zahtev za diferencijacijom statusa. Iz ove diferencijacije slede i socijalne razlike, koje su u praksi bile vee nego to se to samo primanjima moe meriti. Takoe, glomazna drava u uslovima dravne svojine zahtevala je hijerarhizovanu birokratsku strukturu kojom se upravlja dravom. Budui da je na elu drave jedna partija, kojom upravlja oligarhija, ovde nastaje model oligarhijskog vlasnitva nad ekonomijom, koji ubrzo poveava diferencijaciju meu onima koji su blizu centara moi odluivanja i onih koji imaju izvrne funkcije. Ubrzo se pokazalo da drutvo na ovim premisama bez obzira na sve ideoloke napore ne moe da ostvari ideal drutvene jednakosti. U periodu liberalnog kapitalizma pitanje drutvene nejednakosti tie se delovanja mehanizama slobodnog trita. Za liberalne teoretiare pitanje socijalne pravde se razreava na samom tritu. Trite je po ovom miljenju slobodno i svako ko valorizuje svoje mogunosti u trinoj utakmici ima anse da zaslui i vei drutveni status. Trite je dakle objektivan kriterijum koji socijalno diferencira drutvo. Meutim, u praksi je sasvim jasno da zakoni trita vode klasnoj reprodukciji drutva, poto pripadnici viih slojeva imaju mogunost nasleivanja kapitala sa kojim raspolau. Tako trite ustvari deluje samo u pravcu odravanja klasne strukture drutva na osnovu nasleivanja kapitala. Moderan kapitalizam je daleko od ostvarenja drutvene jednakosti u praksi. Meutim, sa ekonomskim razvojem u ovom drutvu se belei stalni rast srednja klase, a pad vie i nie klase. To znai da u drutvu postoji odreeni generator koji pozitivno deluje na drutveno ujednaavanje. Taj generator je obrazovanje. Naime, dominantan principi na osnovu kojih pojedinci zadobijaju status u ovom drutvu jeste stepen obrazovanja i struno znanje koje iz ovog sledi. Ovo je socioloki sasvim razumljivo obzirom da je uslov funkcionisanja sloenih struktura tehnoloki modernog drutva, upravo struno i specijalizovano znanje koje ove strukture u svim apektima opsluuje. Naroito je vano to to u modernom kapitalizmu dolazi do odvajanja vlasnitva od upravljanja. Naime, vlasnici zadravaju svoj status na osnovu vlasnitva nad preduzeima ali proces odluivanja tj. rukovoenja preuzimaju specijalizovani strunjaci. Tako kljuna taka koja razreava pitanje jednakosti u modernom kapitalizmu jeste obrazovanje. Dakle, sasvim je razumljiva grevita borba za pohaanjem to boljih kola i postizanjem to boljih rezultata u procesu obrazovanja. Ti rezultati garantuju dobar start za one koji ele da postignu uspeh u drutvenom ivotu. Prema tome, princip jednakosti u ovom drutvu zamenjen je principom jednakosti u obrazovanju. Naime, ukoliko od uspeha u obrazovanju zavisi status u drutvu, pitanje drutvene jednakosti i socijalne pravde se svodi na jednakost ansi svima u obrazovnom procesu. Ovakav pristup problemu jednakosti zove se meritokratija. Meritokratsko drutvo tako prihvata injenicu da je u uslovima diferenciranog drutva nemogue ostvariti jednakost statusa. Ali problem sticanja statusa se odvija po naelima jednakosti u procesu sticanja znanja tj. onog kriterijuma na osnovu kog se statusi dobijaju. Kritiari meritokratskih naela ukazuju na injenicu da, iako formalno, svi uesnici obrazovnog procesa imaju jednaku ansu, ststistiki se moe pokazati da proces obrazovanja ima klasno-slojni tj. statusni background. Naime, istraivanja su pokazala da deca roditelja sa viim statusom postiu bolje rezultate u koli od dece iz niih drutvenih slojeva, tako obrazovanje po svojoj koncepciji predstavlja samo mehanizam u kome se statusi steeni u procesu socijalizacije prenose na ukupan drutveni ivot. injenica je, meutim, da je moderno drutvo sa stanovita drutvene jednakosti i socijalne pravde otilo dalje nego sva ostala drutva u istoriji. U prilog ovome govore i statistki podaci. Ovaj fenomen se najee meri stalnim porastom srednje klase. Sa stanovita analize stanja i predvianja smera u kome e se kretati drutvo ubudue, vano je znati nekoliko injenica. Moderno drutvo je u viem stepenu egalitarnije pre svega zbog kljunih promena koje su nastupile u sferi rada. Naime, stepen fizikog rada u modernoj ekonomiji, a zahvaljujui tehnolokom napretku je sve manji. Stoga i sami radnici u novim uslovima ne obavljaju one poslove koji su do skoro bili karakteristini po stepenu fizikog rada koji je bio neophodan za njihovo obavljanje. Istovremeno, ekspanzija sektora usluga (tercijalnog sektora) ide u prilog to veem afirmisanju rada koji nije fizikog, ve je vie ili manje kreativnog i intelektualnog karaktera. Ovo sve ide u prilog tezi da e se trend egalitarizacije nastaviti poto je teko verovati da e se proces tehnolokog progresa zaustaviti. Sa sociolokog stanovita se moe rei sledee. Prvo, dok god budemo imali razliku izmeu upravljanja i izvravanja, a teko je zamisliti da e u skoroj budunosti svi biti upravljai, imaemo i znaajnu diferencijaciju u drutvu koja onemoguava potpuni egalitarizam. Naime, uvek e upravljai imati vii status u odnosu na nosioce izvrnih delatnosti. Drugo, pitanje drutvene jednakosti jeste pitanje jednakih drutvenih ansi za sve pojedince i slojeve u jednom drutvu. Prema tome, egalitarno drutvo na trenutnom nivou istorijskog razvoja podrazumeva drutvo koje ima jednake kriterijume tj. drutvo koje svim pojedincima prua jednake anse za zauzmu svoje mesto u hijerarhijskoj strukturi drutva a ne drutvo koje e nekakvim posebnim mehanizmima ujednaiti sve statuse i slojeve.SOCIJALIZACIJA

Socijalizacija je pojava kojom se bazino bavi jedna granina oblast izmeu sociologije i psihologije i koja se zove socijalna psihologija. Meutim, kao veoma vaan fenomen sa stanovita samog drutva i njegove reprodukcije, nezaobilazno je da se i sami sociolozi ovim pitanjem bave. Evo definicije socijalizacije: Pod socijalizacijom se podrazumeva trajan proces socijalnog uenja u kome se delovanjem pojedinaca, drutvenih grupa i drutvenih odnosa oblikuju lanovi drutva tako da prihvate osnovne vrednosti i forme drutva u kome ive, da se osposobe za uloge koje e u toku drutvenog ivota zauzeti i time aktivno uestvuju u procesu reprodukcije drutva. itava teorijska analiza problema socijalizacije se moe izvesti iz definicije koju smo gore predloili. Zato emo se pozabaviti analizom elemenata definicije socijalizacijePrvo, socijalizacija je proces uenja. Kao i svaki proces uenja, socijalizacija je psiholoka kategorija. Uenje je proces u kome pojedinac posredstvom delovanja odreenih mehanizama usvaja odreena znanja. Ova znanja su u konkretnom sluaju drutveni sadraji. U okviru same socijalne-psihologije postoje nekoliko teorija socijalizacije koje objanjavaju kako tee ovaj proces. Jedna od najuticajnijih je bihejviorizam. Po gleditu ove teorije, pojedinac se ui drutvenom ponaanju po principu podraavanja. On naime, po uzoru, od malena posmatra ponaanje pojedinaca u svojoj okolini im pokuava da to ponaanje imitira. Proces uenja drutvenog ponaanja u sutini se nikada ne zavrava ve on traje tokom itavog ivota. Psiho-analitika teorija kao jedna od klasinih u psihologiji drugaije objanjava proces socijalizacije. Ona socijalizaciju uglavnom vezuje za najranije periode ivota oveka i razume ovu pojavu kao rezultat formiranja strukture linosti. Naime, sama linost se sastoji iz tri dela: nagona (bioloki nivo), ega (JA) i superega (moral). Socijalizacija je po ovom pristupu proces u kome se formira JA kao dinamiki aspekt linosti koji dri u tei nagone kao svet prirodnih potreba i sveta moralnih normi koje pojedinac usvaja u procesu socijalnog uenja. U ovom procesu veoma esto dolazi do socijalnih lomova u linosti naroito u periodu formiranja i razreavanja edipovog kompleksa. Postoje nekoliko verzija psihoanalitikih objanjanja socijalizacije, a jedna od prihvaenijih verzija je koncepcija Nency Chodorow. Ona je uspela da napravi odreeni kompromis izmeu psihoanalize i ostalih oblika drutvenog uticaja na pojedinca. Takoe, ona je mnogo bolje objasnila razlike u socijalizaciji izmeu polova a na osnovama same psihoanalize. Jedna od posebnih teorija socijalizacije koja i nije izrazito psiholoka jeste jeziki strukturalizam. Po ovoj teoriji socijalizacija znai proces u kome pojedinac usvaja jezik. Usvajajui jezik usvajaju se i znaenja. Sama znaenja uvek sadre dva elementa. Jedan element znaenja je odreeni predmet koji se nekom reju oznaava, a drugi elemenat znaenja je kultura datog drutva koja proima sve rei u jednom jeziku. Ova znaenja su skrivena ali veoma snana i njihovim usvajanjem mi se ustvari socijalizujemo tj. prihvatamo kulturu datog drutva. Osim ovih postoje jo neke teorije socijalizacije koje su manje uticajne. U svakom sluaju ovek je racionalno bie i proces uenja drutvenog ponaanja je jedan od oblika uenja sasvim u skladu sa njegovom racionalnom prirodom.

Druga karakteristika socijalizacie jeste da se ovaj proces odvija delovanjem pojedinaca drutvenih grupa i drutvenih odnosa. Najsnaniji uticaj koji na pojedinaca ima neka drutvena grupa jeste porodica kao drutvena zajednica. Porodica je drutveni okvir u kome pojedinac prihvata odreene vrednosti i norme kao i oblike drutvenog ponaanja u najranijim godinama ivota. Zato se smatra da je ova faza u procesu socijalizacije i najvanija. Naime, ono to se u ovom periodu naui kao model ponaanja, teko se moe ispraviti i promeniti u daljem drutvenom ivotu, naprotiv, moe se samo razvijati i nadograditi. Ovo je jedan od razloga zbog koga se porodica kod velikog broja sociologa smatra jednom od kljunih drutvenih institucija. Osim porodice, na socijalizaciju naroito u kasnijem periodu ivota pojedinca utiu ostale drutvene grupe kojima pojedinac pripada. To je pre svega kola koja utie na socijalizaciju pojedinca na jedan smiljen i metodian nain, a u funkciji to boljeg prilagoavanja pojedinca dominantnom obrascu kulture drutva kao i njegovom obrazovnom osposobljavanju za ispunjavanje odreenih drutvenih uloga. Osim kole kao formalne strukture koja utie na proces socijalizacije, na pojedinca utiu i neformalne drutvene grupe iji lan pojedinac postaje. Od ovih grupa naroito je vaan uticaj vrnjaka zato to se u okviru ove grupe postavljaju odreeni generacijski standardi i specifinosti koji vae na generacijskom nivou. Sa aspekta socijalizacije koja se ostvaruje putem uea u neformalnim drutvenim grupama veoma je opasno eventualno uee pojedinca u tzv. devijantnim drutvenim grupama. Ukoliko pojedinac postane lan ovih drutvenih grupa oteava se dalje postupak uspene socijalizacije i pojedinac postaje nepoeljan lan drutva. Konano, osim drutvenih grupa, na pojedinca imaju uticaj i drugi pojedinci. U najranijem detinjstvu smatra se da poseban uticaj na proces socijalizacije ima majka. Zatim, veoma je est sluaj da sticajem razliitih okolnosti pojedinac prihvati neke linosti kao svoje idole i da u tom smislu i ovi idoli igraju kljunu ulogu u procesu budue socijalizacije. Osim uticaja drutvenih grupa i pojedinaca na proces socijalizacije svakako uestvuju i ukupni drutveni odnosi. Tako npr. jako je vaan uticaj masovnoh medija i modela koji se ovim putem prezentiraju. Takoe, svako vreme ima neke svoje kulturne specifinosti i i ove specifinosti svakako utiu na proces socijalizacije pojedinca. Ovo vai za ostale oblike drutvenih odnosa u koje pojedinac ulazi u toku svog drutvenog ivota npr. zapoljavanje i odnosi u radnoj organizaciji, politika deavanja u drutvu, lanstvo u sekundarnim drutvenim grupama itd.

Trea karakteristika socijalizacije je u samoj definiciji na prvom mestu. Ona je izraena u stavu da je socijalizacija trajan proces. Ovo sledi iz same injenice da je socijalizacija proces uenja. Uenje je uvek trajnog karaktera. To znai da pojedinac tokom itavog ivota pod dejstvom drutvenih odnosa u kojima uestvuje, oblikuje i svoje vlastito drutveno bie. Mi smo naveli da je socijalizacija najintenzivnija u najranijim godinama ali je svakako ovaj proces jednako vaan i u ostalim fazama drutvenog ivota. Nakon prve faze socijalizacije, pojedinac socijalno ui najee putem pokuaja i pogreaka. Kasnije, kao zrela linost kada pojedinac predstavlja razvijenu i racionalnu linost, on se kritiki odnosi prema drutvu i sam se opredeljuje za neke vrednosti i oblike ponaanja koje prihvata kao aspekte vlastite linosti. Ali vano je shvatiti da se proces socijalizacije prostire tokom itavog ivota pojedinca.

etvrti element definicije socijalizacije tie se oblikovanja pojedinaca u pravcu prihvatanja drutvenih vrednosti i normi. Drutvene vrednosti predstavljaju element drutvene svesti i sadraj kulture jednog drutva. To znai da je uslov za uspenu socijalizaciju pojedinca prihvatanje opte prihvaenih drutvenih vrednosti. Norme predstavljaju akcioni aspekt vrednosti. Norme su tako posebni oblici drutveno-prihvaenog ponaanja koji se oslanjaju na vrednosti i koje opravdavamo samim vrednostima. Prihvatanje samih drutvenih normi znai nauiti odreene modele ponaanja na kojima ove norme i poivaju. Interiorizacija vrednosti i normi je sutina odlika socijalizacije funkcionalistike teorije o drutvu. Sledei element definicije socijalizacije tie se uloga koje pojedinac treba da ispuni u drutvenom ivotu. Mi smo objasnili da za funkcionalistiku sociologiju pojedinac nije nita drugo do skup uloga koje on ima da obavi. Ove uloge, kao i one u pozoritu, se svakako moraju nauiti. Tako u procesu socijalizacije pojedinac mora da naui sve vanije uloge koje e ispunjavati u drutvenom ivotu. Uspeno uenje ovih uloga odgovara uspenoj socijalizaciji, a to je uslov da pojedinac postane funkcionalan za itavu drutvenu zajednicu. Poto svaki pojedinac u drutvu ima vei broj uloga, svaka uloga se posebno i ui u ovom procesu zato posreduju posebni drutveni mehanizmi socijalizacije. Tako npr. za ulogu oca (ili majke) u buduem ivotu se ui iz najranijeg detinjstva u porodici. Za profesionalnu ulogu pojedinac se socijalizuje delom u procesu obrazovanja, a delom na samom radnom mestu uei od kolega i na osnovu vlastitog zalaganja. I za svaku drugu ulogu koju pojedinac preuzima na sebe potreban je i poseban proces socijalizacije.

Poslenji aspekt socijalizacije koji smo izrazili u predloenoj definiciji jeste da socijalizovani pojedinac predstavlja jedan od mehanizama za ukupnu drutvenu reprodukciju. Dakle, kao socijalizovan lan drutva ovaj pojedinac u drutvenom ivotu neprekidno ovaplouje vrednosti i norme datog drutva i ispunjava svoje drutvene uloge. Time on uestvuje u reprodukciji drutva na vie naina. Pre svega reprodukuje kulturni obrazac. Zatim preko porodinih uloga uestvuje u biolokoj reprodukcici drutva. I u aspektu ekonomskog ivota drutva socijalizovan pojedinac pospeuje reprodukciju jer obavlja neke konkretne zadatke u ukupnoj drutvenoj podeli rada. Konano, socijalizovani pojedinac deluje pozitivno na socijalizaciju ostalih pojedinaca u drutvu posredstvom njegovog aktivnog uestvovanja u drutvenom ivotu.

Na kraju jo valja rei da je sasvim jasno da socijalizacija i po formi i po sadraju zavisi od tipa drutva kao i od konkretnog drutva u kome se ostvarije. To znai da vrednosti i modeli ponaanja , te uenje uloga, sasvim se razlikuju izmeu drutvenih tipova , pa i izmeu nekih konkretnih drutava. Posebno vano pitanje socijalizacije namee se sa stanovita modernog drutva. Naime, moderno drutvo je izrazito dinamiko. Proces veoma brze drutvene podele deluje negativno na proces socijalizacije zato to se veoma brzo menjaju vrednosni modeli kao i profesionalne uloge. U ovoj situaciji ne postoji standardan nain trajnog uenja jednih istih uloga i vrednosti, ve socijalizacija postaje procas u kome je najvanije nauiti kako da se ui u drutvenom ivotu koji je u stalnom procesu. Ova injenica drutvenog ivota ukazje na socijalizaciju kao trajan i kreativan proces a ne proces jednostavnog pripadanja datih vrednosti i uloga.

DRUTVENE GRUPESociologija sve pojedince i jednom drutvu bazino vidi posredstvom njihove pripadnosti odreenim drutvenim grupama. Tako pojam drutvene grupe postaje jedan od vanijih u sociolokoj analizi drutva. Uobiajeno je da se sve drutvene grupe dele u dve kategorije: globalne i parcijalne. Globalne drutvene grupe su one koje obuhvataju sve pojedince jedne drutvene zajednice, a parcijalne su one koje okupljaju deo pojedinaca jedne drutvene zajednice. Osnovne globalne i drutvene grupe kroz istoriju su:

horda

rod

pleme

narod

nacija

oveanstvo

Ova klasifikacija je istorijskog karaktera, zato to drutvene grupe koje smo naveli istorijski smenjuju jedna drugu obzirom na istorijski stepen razvoja drutva, tako je prvi oblik totalne drutvene grupe u isto vreme i prvi oblik ljudskog zajednitva uopte. Horda je drutvena zajednica koja okuplja sve lanove jednog deutva u uslovima nomadskog drutva koje se zasniva na promiskuitetu i lovnoj i sakupljakoj privredi. Princip socijalne integracije ove drutvene grupe jesu surovi zakoni prirode i stalni sukobi sa socijalnim okruenjem. Vremenom, iz horde se diferencira rod. Rod je onaj oblik totalne drutvene grupe koji okuplja sve lanove drutva po principu krvnog srodstva. Dakle, princip integracije ovog drutva jesu krvno-srodnike veze izmeu njenih lanova. Pleme nastaje u uslovima razvoja poljoprivrede i stoarstva i ovaj oblik drutvene grupe nastaje tako to okuplja vie rodova. Ovaj oblik drutvenog zajednitva nastaje iz potrebe olakavanja opstanka u uslovima neprekidnih sukoba sa drugim plemenima, kao i iz potrebe unapreivanja drutvene proizvodnje. Narod kao oblik drutvenog zajednitva je na istorijski vioj stepenici i vezuje se za robovlasnitvo i tradicionalno feudalno drutvo. Narod nastaje tako to se politiki ujedinjuju plemena koja su geografski bliska, koja govore istim jezikom i koja imaju isti nain proizvodnje. Tako je princip integracije naroda odreeni oblik politikog zajednitva kao i slian kulturni model. Nacija kao globalna drutvena grupa nastaje s kapitalizmom i ona predstavlja evoluciju naroda. Nacija postaje zaokruena drutvena zajednica nastankom drave. Konano, istorijski poslednji oblik drutvenog zajednitva jeste oveanstvo. Ovaj oblik zajednitva je rezultat modernijih ekonomskih, kulturnih i politikih procesa u kojima dolazi do ujednaavanja i unifikacie pripadnika razliitih nacija. To je proces kojim se lagano formira itav svet kao jedna drutvena zajednica.

Osnovni sociololoki problem u poimanju drutvenih grupa jeste u pronalaenju mehanizama koji dovode do njihovog nastanka i do analize principa na osnovu kojih se drutvene grupe integriu. Otkrivanjem tih mehanizama i principa, spoznaje se priroda samog drutva o kome je re. Takoe, na osnovu ovakve perspektive postaje mogue sagledavanje uticaja koje drutvene grupe imaju na proces drutvene reprodukcije. Dalje, postavlja se pitanje kriterijuma tj. na osnovu ega moemo jednu skupinu da okvalifikujemo kao drutvenu grupu, tj. kako se ona nama pojavljuje kao drutvena grupa? Osnov za ovo jeste da svi pojedinci u toj grupi imaju zajednike karakteristike. Ove karakteristike mogu biti:

mesto u drutvenoj podeli rada

zajednika ideologija ili sistem vrednosti (kultura)

zajedniki interesi

krvno-srodniki odnosi

neka posebna interesovanja i aktivnosti

Na osnovu ovih kriterijuma, mi osim totalnih drutvenih grupa identifikujemo i parcijalne drutvene grupe koje su sa stanovita analize nekog konkretnog drutv