Prof. dr Franja Fratric

OSNOVE TEORIJE I METODIKE SPORTSKOG TRENINGA

skripta

2012

S A D R A J

STRANA

POGLAVLJE 1......

DEFINICIJA, PREDMET I ZADACI TEORIJE SPORTSKOG TRENINGA.....

UVOD....

CILJEVI TEORIJE SPORTSKOG TRENINGA....

POJAM I DEFINICIJA SPORTSKOG TRENINGA...

Ciljevi i zadaci sportskog treninga...

Zablude u sportskom treningu....

ANTROPOLOKE KARAKTERISTIKE SPORTISTA....

Jednaina specifikacije...

TRENANI STIMULUSI....

STRUKTURA SPORTSKOG TRENINGA.....

OSNOVNE ZAKONITOSTI, PRINCIPI I PRAVILA U SPORTSKOM TRENINGU...

Usmerenost treninga...

Kontinuiranost treninga...

Valovitost dinamike trenanih optereenja...

Ciklinost treninga...

TRENANA TEHNOLOGIJA...

ZAMOR SPORTISTA...

OPORAVAK SPORTISTA...

BIOENERGETIKA SPORTSKOG TRENINGA...

Pregled adaptacija na aerobni trening....

Pregled adaptacija na anaerobni trening...

Pojam "anaerobni prag (ANP)"...

BIOHEMIJSKE I FIZIOLOKE OSNOVE METODA TRENINGA POGLAVLJE 2....

DEFINICIJA I STRUKTURA METODIKE SPORTSKOG TRENINGA

UVOD..

TRENANA OPTEREENJA

Intenzitet optereenja

Obim optereenja

KLASIFIKACIJA METODA TRENINGA

ORGANIZACIONI OBLICI TRENINGA.

ORGANIZACIONE FORME TRENINGA

ELEMENTARNI DIDAKTIKI PRINCIPI U TRENANOM RADU

METODIKA TRENINGA MOTORIKIH SPOSOBNOSTI

Metodika treninga snage

Metodika treninga brzine

Metodika treninga izdrljivosti

Metodika treninga koordinacije...

Metodika treninga fleksibilnosti (gipkosti)

Metodika treninga preciznosti

Metodika treninga ravnotee

METODIKA UENJA MOTORIKIH ZNANJA

ANAEROBNO TRENIRANJE

AEROBNO TRENIRANJE...

SPORTSKA TEHNIKA

SPORTSKA TAKTIKA

METODE OBUAVANJA

PLANIRANJE I PROGRAMIRANJE TRENINGA

ZAGREVANJE I HLADJENJE ORGANIZMA

TRENING NA NADMORSKOJ VISINI

NETO O TRENINGU MLADIH

NETO O DIJAGNOSTICI

LITERATURA.

POGLAVLJE 1

DEFINICIJA, PREDMET I ZADACI

TEORIJE SPORTSKOG TRENINGA

.

Kljuni termini/Teorija sportskog treninga/Kineziologija/Strukturalna analiza/Funkcionalna analiza/Zakonitosti

Adaptacija organizma na sve vea optereenja u trenanom procesu, mogua je samo pod uslovom da su trenani stimulusi takvi da kod zdravog organizma iskoriste genetski potencijal. Dakle ni vea ni manja optereenja nee dovesti do maksimalne adaptacije I visokog sportskog rezultata. U sluaju primene prevelikih optereenja proces je preusmeren ka dekompenzaciji, odnosno do naruavanja adaptacionih sposobnosti, pri emu se pokree ceo lanac negativnih imunolokih reakcija (slabljenje odbrambenih sposobnosti organizma) koji dovode do povreda ,pretreniranosti I destrukcije organizma, od najblaeg do najteeg oblika. Previe mala optereenja nee biti dovoljna da pokrenu transformaciju, i genetski potencijali ostaju neiskorieni a rezultat ispod mogunosti sportiste. Svaki sportista od rodjenja nosi odreeni genetski potencijal, neki vei neki manji i to za specifinu sportsku aktivnost i mogunost razvoja performansi. Veliine krunica na slici, simbolino pokazuju genetski potencijal. Osoba sa manjim genetskim potecijalom u uslovima primene optimalnih optereenja moe da postigne svoju maksimalnu adaptaciju I najvei relativni napredak u svojoj sportskoj karijereri, ali nikada toliki kao osoba uz optimalni trening sa veim genetskim potencijalom. Dakle, u osnovi zakonitosti adaptacije u vrhunskom sportu, lei neophodnost primene optimalnih optereenja kod zdravog organizma sa visokim genetskim potencijalom, kako bi se stvorila to veca superkompenzacija (napredak-dobit od treninga),i tako ostvarila maksimalna adaptacija, koja podrazumeva maksimalno iskoriavanje genetskog potencijala. Prisutnost bilo kakve bolesti, kao faktora rizika u sportu (patoloko stanje), smanjuje adaptacionu sposobnost organizma, pa ak i najoptimalnija optereenja u ovom sluaju mogu dovesti direktno do destrukcije organizma, pa i do smrti, posebno kada je re o nekim kardiovaskularnim oboljenjima. Srce je bez sumnje u ovom

sluaju kljuni organ. Model sportskog srca mogue je postici samo dugotrajnom akumulacijom pozitivnih efekata optimalnog treninga. Patoloko srce moe da se razvije u uslovima primene prevelikih optereenja, ali cak i kod primene optimalnih optereenja uz prisustvo faktora rizika, kada se u oba sluaja sve vise razvijaju kliniki znaci bolesti. Iz ovog razloga, neophodna je procena genetskog potencijala pojedinca, redovna dijagnostika, kontrola i praenje zdravstvenog stanja, stepena adaptacije nivoa treniranosti, kako bi kod sportiste mogli progresivno razvijati raspon regulativnih mehanizama, koji e ga iz sve vece naruenosti ravnotee(sposobnost funkcionisanja organizma u sve teim situacijama naruenog acido-baznog stanja i homeostaze), to pre vratiti u normalno stanje kao u miru (talasaste linije na slici).

Najpametniji, najoptimalniji i najvredniji trening je onaj koji kod svakog pojedinca omoguuje da postigne ono to on moe postii.

1. 0 UVOD

Teorija sportskog treninga je nauna, nastavna, metodoloka i praktina disciplina, koja prouava kinezioloke*, antropoloke, metodoloke i metodike zakonitosti planiranja, programiranja i kontrole sportskog treninga. U najirem smislu teorija sportskog treninga prouava zakonitosti transformacionih procesa (adaptacije) antropolokih karakteristika sportista, kao viedimenzionalnog, dinamikog i sloenog sistema, u cilju maksimiziranja potencijala organizma za postizanje najviih sportskih dostignua.

Re trening je latinskog porekla i potie od glagola trehere to znai vui, izvlaiti. Kao pojam pojavljuje se u starofrancuskom, a izgleda da je zajedno sa Normanima prela iz Francuske u Englesku. U Engleskoj se upotrebljava u konjikom sportu gde se formira novo znaenje izvoenje konja iz tale sa ciljem obuavanja, poveanja sposobnosti, treniranja. Najverovatnije je iz konjikog sporta pojam trening prenesen u sport u celini. Ne zna se tano kada je re trening poprimila svoje dananje znaenje u sportu.

Zahvaljijui teoriji sportskog treninga kao naunoj disciplini, tano se zna ta se deava u organizmu sportiste pod uticajem vrlo napornog trenanog rada i velikih naprezanja tokom takmienja, ta se deava u nervnom sistemu tokom uenja odreenih tehnikih i taktikih znanja, kako pripremiti sportiste u uslovima visinskog treninga i na koji nain osigurati kvalitetnu ishranu u uslovima aerobnih i anaerobnih optereenja ili optereenja usmerenih na razvoj snage. Iako je nauka u sportu, a posebno teorija sportskog treninga, mlada nauna disciplina, danas raspolaemo sa vrlo znaajnim podacima o najboljim biomehanikim analizama kretanja i pokreta, na osnovu kojih se moe efikasno kontrolisati proces uenja motorikih znanja.

*Naziv kineziologija je prvi put upotrebljen od strane Dally-a (1857), a Stedson i Douman (1953) su predloili da se kineziologija tretira kao samosvojna nauka. Od u toku i posle ovog perioda pojam i razvoj kineziologije povezan je sa niz problema. Danas u irem smislu, pod kineziologijom se podrazumeva nauka koja prouava zakonitosti upravljanja transformacionim procesima antropolokih karakteristika pod uticajem programiranog vebanja, radi ostvarivanja odgovarajuih eljenih stanja (ishodita) u razliitim kineziolokim aktivnostima (sportu, sportskoj rekreaciji,fitnesu, edukaciji i kineziterapiji), kao i posledice (efekte) tih procesa na ljudski organizam.

Dramatini progres sposobnosti sportista I time sportskih rezultata, jo vie postavlja zahtev da se danas vrhunski trening mora oslanjati na najnovija nauna saznanja iz mnigih naunih disciplina, koje se objedinjuju u naune teorije u okviru teorije I metodologije treninga.

Dakle teorija I metodologija treninga, koristi, obrauje I transformie u novo nauno saznanje informacije od niza antropolokih nauka.

Teorija I metodologija treninga i naune discipline

TEORIJA I METODOLOGIJA TRENINGA

Anatomija Fiziologija Biomehanika Statistika Testiranja I

Sportska

-BiohemijaMerenjamedicina

Psihologija Motorno PedagogijaNutricija IstorijaSociologija

Uenje(ishrana)

1.1 CILJEVI TEORIJE SPORTSKOG TRENINGA

Osnovni cilj teorije sportskog treninga u globalnom smislu je utvrivanje zakonitosti funkcionisanja integralnog sistema, koga ine sportista, sportska aktivnost i sportska sredina (sportisti i treneri i njihov meusoban odnos).

Sledei bitan cilj teorije sportskog treninga je utvrivanje zakonitosti po kojima je mogue definisati karakteristike sportske aktivnosti, koje su rezultat strukturalnih, biomehanikih, funkcionalnih i drugih analiza i osnova znanja o specifinostima pojedinih sportskih disciplina.

Strukturalna analiza koristi se prilikom utvrivanja tipinih struktura, substruktura i strukturalnih jedinica sportske aktivnosti. Ovom analizom se reava pitanje hijerarhije i karakteristike tipinih faza, podfaza i strukturalnih jedinica koje ine motoriki sadraj odreenog sporta.

Biomehanika analiza se odnosi na odreivanje osnovnih kinematikih i kinetikih parametara kretanja, odnosno, na analizu prostornih, vremenskih i prostorno-vremenskih karakteristika kretanja, kao i dinamometrijsku analizu sila koje se razvijaju u miiima i miinim grupama tokom izvoenja motorike aktivnosti. Biomehaniki podaci su korisni prilikom utvrivanja efikasnosti izvoenja tehnike pri emu se na vrlo jednostavan nain mogu utvrditi odstupanja izvoenja nekog kretanja u odnosu na idealan model izvoenja, zbog toga to se i jedno i drugo moe opisati jednakim parametrijskim sistemom biomehanikih veliina. Tako se mogu dobiti podaci o razlikama u uglovnim vrednostima, u pokazateljima brzine i ubrzanja i parametrima sile izmeu kretanja koje izvodi odreeni sportista i one tehnike kretanja koju realizuje vrhunski sportista.

Funkcionalna analiza prua informacije o strukturi i dominaciji energetskih procesa u pojedinim sportskim granama i disciplinama. Prema Foxu (1972) osnovni energetski procesi su definisani kao aerobni i anaerobni i razliito uestvuju u sportskim granama. Nesumnjivo je da u ciklinim sportskim aktivnostima tipa izdrljivosti, vodeu ulogu ima aerobni energetski kapacitet i potronja kiseonika kao mera aerobnih sposobnosti sportista. U sportskim disciplinama relativno kratkog trajanja koji zahtevaju visok stepen brzine i snage, najvei deo energije osigurava se iz anaerobnih rezervi. U ovoj grupaciji nalaze se sportske igre kao aktivnosti visokog tempa i maksimalnog intenziteta, kao i borilaki sportovi u kojima dominira glikolitiki anaerobni energetski proces. Dakle, na temelju funkcionalne analize, sportske aktivnosti je mogue klasifikovati na sportove anaerobnog, aerobnog i meovitog karaktera.

Sledei cilj teorije sportskog treninga je da se utvrde zakonitosti koje omoguuju analizu linih karakteristika sportiste, odnosno njegovih sposobnosti, osobina i karakteristika, koje omoguuju postizanje visokih sportskih rezultata. Ovo je ustvari zadatak teorije sportskog treninga, da odgovori na pitanje od kojih osobina, sposobnosti i karakteristika sportista zavisi postizanje sportskog rezultata i kakve su njihove meusobne relacije.

Kada je sve predhodno navedeno poznato, sada je potrebno utvrditi zakonitosti po kojima je mogue optimalno metodiki oblikovati trenani proces, kako bi se najefikasnije delovalo na transormaciju upravo onih sposobnosti koje su odgovorne za visoku treniranost i sportsku formu, kod svakog pojedinca i sportske ekipe.

Dalji cilj teorije sportskog treninga je utvrivanje zakonitosti po kojima bi se odvijala selekcija (usmeravanje i izbor) potencijalnih kandidata za vrhunski sport. U ovu svrhu najbitnije je odrediti precizne (metrijski ispitane), merne instrumente, pomou kojih e se najbolje moi meriti, kontrolisati i pratiti razvoj dominantnih osobina, sposobnosti i karakteristika sportiste.

Na kraju kada su svi ovi uslovi ispunjeni, cilj teorije sportskog treninga je odreivanje zakonitosti koje omoguuju racionalno programiranje treninga sportista razliitog uzrasta, pola i razliitog kvalitetnog nivoa.

Realizacija ciljeva teorije sportskog treninga i utvrivanje zakonitosti jedino je mogua i uspena ako se nauni pristup bazira na takvim metodolokim postupcima iji su osnovni strukturalni elementi: nauni eksperiment, dijagnostike metode, statistike i kiber-netike metode.

Studijska pitanja

ta je teorija sportskog treninga?

ta je kineziologija

Koji su ciljevi teorije sportskog treninga?

ta je strukturalna, biomehanika a ta funkcionalna analiza?

1.2 POJAM I DEFINICIJA SPORTSKOG TRENINGA

Trening, lat. Vuenje-izvlaenje...u Engleskoj...konja iz tale, radi obuavanja i podizanja sposobnosti treniranja?!

Nije poznato, tano, kada je (i da li je) iz konjikog sporta, re Trening preneta u sport u celini.

Kljuni termini/Trenani process/Trenana tehnologija/Transformacioni process/Programirani trening/Genetika/Zablude u treningu

*Izraz tehnologija je sastavljena iz grkih rei techne umetnost, vetina (zanat) I logos nauka. Dakle trenana tehnologija je istovremeno kako umetnost tako i zanat i nauka.

Sutina usmerenosti treninga kao prakticno najznacajnije zakonitosti jeste da trenazni proces usmerimo ka razvoju onih faktora koji su I sadrzani u hijerarhijskoj strukturi kao modelu odredjenog sporta. Samo tako je moguce postici zeljeno finalno stanje definisano na vrhu piramide kao cilj.Sledi logino I jasno da ce vrh piramide biti visi ukoliko je baza (razvijenost bazicnih antropoloskih karakteristika zavisnih od genetske predispozicije) sira na inicijalnom stanju odnosno u etapi pre zapocinjanja sistematskog razvoja specificnih antropoloskih karakteristika. Da bi se postigla vrhunska sportska forma kao uslov za postizanje zeljenog sportskog rezultata neophodna je etapa situacione pripreme putem koje se podize specificna takmicarska efikasnost kako u funkcionalnom tako I u strukturalnom smislu (bioenergetika, tehnika, taktika). Tehnoloski put u trenaznom procesu zapocinje dijagnostikom koja se u vidu kontrole I pracenja ponavlja u svakoj narednoj etapi, odnosno u tranzitivnom stanju. U svakom od tranzitivnih stanja se odredjuju novi stimulisuci nadrazaji odnosno optimalni trenazni stimulusi adekvatni trenutnim aktuelnim mogucnostima sportiste detektovanim putem dijagnostike.

Optimalno upravljanje trenaznom tehnologijom dakle podrazumeva I tacno procenjeno vreme trajanja odredjenih etapa pri cemu nece doci do nepotrebnog rasipanja vremena I energije. Ovim putem ce se ispostovati precizna progresija adaptacije sportista na vece zahteve kao

nove stepenice na putu ka vrhu piramide. Sustinski zadaci na ovom putu su stalna traganja (eksperimenti) za sve efikasnijim trenaznim sredstvima, metodama I opterecenjima koji ce biti ukljuceni u svakoj narednoj etapi, odnosno tranzitivnom stanju.Naravno da ovo nije moguce bez sistematske I specificne dijagnostike (testiranja) kontrole I pracenja tokom celokupnog sportskog staza kao I u svim manim periodima I ciklusima.

Upravlajnje trenaznom tehnologijom* njeni zadaci I ciljevi

Brojni pokuaji definisanja sportskog treninga na kraju uvek ostaju nedoreeni i sa mnogo integralnih pojmova koje ponovo treba definisati. Na taj nain praktina korist takvih definicija je svedena na nulu, jer je izgubljena realna sutina i cilj ovog izuzetno sloenog procesa. Sa druge strane, kada govorimo o sportskom treningu danas, svi se ponaamo kao da nam je potpuno poznato znaenje ovog termina, meutim, pri pokuaju da odgovorimo na pitanje, ta je to sportski trening?, nailazimo na velike potekoe. Svaki termin koji prilikom toga koristimo jo uvek se razliito tumai, te zahteva detaljnije objanjenje, a to u sluaju favorizovanog pristupa (medicinskog, fizioloko-biohemijskog, psiholokog, sociolokog, pedagokog...) daje vrlo konfuznu i nerealnu sliku sportskog treninga. Bilo bi prepotentno u ovakvoj situaciji izneti ak i pokuaj davanja "najboljeg reenja" za objektivno i aktuelno shvatanje kinezioloko-antropolokog pojma sportskog treninga. Ni jedna definicija ne znai mnogo tako dugo dok nismo prouili ono na emu radimo, a tada je svaka definicija gotovo nepotrebna (Mainland, prema Petzu, 1981). Zato je od "nesrene definicije", daleko bolje sutinu i pojam sportskog treninga istai kroz njegov cilj, ulogu i zadatke. S obzirom da je

ljudski organizam (izloen sistematskom napornom viegodinjom sportskom aktivnou) primoran da u trenanim i takmiarskim uslovima koristi sve svoje adaptivne mehanizme i proe sve pojedinane specifine procese u sistemu adaptacionog sindroma 1. (u poglavlju fusnota) sa pravom se moe rei da upravo ovaj sloen proces adaptacije lei u osnovi pojma sportskog treninga. Polazei od ove koncepcije sportski trening bi se mogao definisati kao specifian dugotrajan intenzivan proces adaptacije organizma, ostvarenim primenom optimalnih trenanih stimulusa (sredstva, netode, optereenja) u pravovaljano vreme 2 (podnona napomena) u cilju transformacije onih antropolokih karakteristika od kojih zavisi postizanje vrhunskih sportskih rezultata.

Dakle, sportski trening je ciljani kontinuirani proces prilagoavanja organizna na specifine i sve vee napore koji e obezbediti superadaptacione procese i time visok sportski rezultat.

Cilj ovakvog procesa je svakako optimalni nivo prilagoenosti svih osobina, sposobnosti i karakteristika od kojih zavisi eljeni ali realno mogu, dakle unapred planirani sportski rezultat.

Sutina sportskog treninga bez obzira na razliite prilaze odreenju pojma i razliite definicije, je da uvek:

-izaziva adaptacione promene,

-predstavlja specifinu vrstu mentalnog i fizikog rada, -sprovodi se sistematino,

-planiran je i programiran,

-predstavlja dugoroan proces sportske specijalizacije,

-predstavlja delatnost kojom se upravlja pomou specifinih sredstava, metoda i optereenja, -sprovodi se i iznad graninih optereenja pri kojima se savladavaju maksimalni fiziki i umni napori,

-usmeren je na maksimiziranje sposobnosti u skladu sa dispozicijama i uslovima u kojima se izvodi.

Iz ovoga se vidi da trening ima vieslojni karakter. Ova vieslojnos lepo je izraena i u definiciji sportskog treninga od strane Vittori-a (1982), koja glasi:

Sportski trening je kompleksan pedagoki proces koji se konkretizuje u organizovanom vebanju - radu, koje se ponavlja sa takvim optereenjem da aktivira fizioloke procese superkompenzacije i adaptacije organizma. Time se postie poboljanje fizikih, psihikih, intelektualnih, tehnikih i taktikih kvaliteta sportiste, koji se manifestuju u podizanju takmiarskih rezultata.

Osnovna uloga sportskog treninga je da kroz sistem upravljanja sportskom formom sportistu "uvede" u sportsku formu i omogui postizanje maksimalnog sportskog rezultata.

Ovo upravljanje sporskom formom podrazumeva duboko poznavanje individualnih karaktera optimalnih trenanih optereenja. U drugom delu ove knjige posebna panja je posveena odreivanju optimalnih trenanih optereenja, jer se danas jo uvek ogronme greke ine upravo zbog nedovoljnog poznavanja uzroka odreenim posledicama, pa se esto "puca u prazno" odnosno, dominantno se intuitivno odreuju neselekcionisani trenani stimulusi, sa nadom da e neki od njih da pogode cilj i izvre potrebnu adaptaciju.

Dakle, u ovakvoj situaciji je nemogue odrediti ciljano dejstvo trenanih stimulusa i upravljati izlazom (posledicama) odnosno efektima.

Jo uvek se u trenanoj praksi ne primenjuje optimalna harmonina kompozicija sredstava, metoda i optereenja, jer je malo poznato od ega sve zavisi efikasnost u odreenim sportskim disciplinama.

1.2.1 Ciljevi i zadaci sportskog treninga

Osnovni zadatak sportskog treninga je da sportistu kroz organizovane sisteme dijagnostike, kontrole i praenja dominantnih osobina sposobnosti i karakteristika, uz stalno optimalno planiranje i programiranje njihovog razvoja, dovede do eljenog cilja. (sl.ponoviti piramidu 1)

To znai da je trenani proces usmeren na razvoj i odravanje svih vanih komponenata treniranosti i sportske forme koje e sportisti osigurati nastup na takmienjima i postizanje visokih sportskih rezultata.

Zadaci sportskog treninga predstavljaju onaj skup eljenih efekata koji se nastoje postii putem organizovanog i programiranog treninga.

Neki osnovni i najvaniji zadaci sportskog treninga su:

Formiranje i usavravanje specifinih sposobnosti i znanja za izvoenje tipinih struktura kretanja koji ine tehniku sportske grane,

Formiranje i usavravanje specifinih sposobnosti i znanja

za izvoenje tipinih struktura situacija koji ine taktiku sportske grane,

Razvoj i stabilizacija primarnih i specifinih, funkcionalnih i motorikih sposobnosti koje ine kondicionu pripremljenost sportista,

Podizanje nivoa efikasnosti mentalno-kognitivnih sposobnosti specifinih za konkretnu sportsku aktivnost.

Pozitivno usmeravanje i stimulisanje vrednosnog sistema i motivacije sportista,

Poboljanje zdravstvenog statusa sportista,

Razvoj i odravanje pozitivnih osobina linosti u skladu sa karakterom sportske grane,

Podizanje sposobnosti mikrosocijalne adaptacije,

Formiranje integralne efikasnosti sportista imajui u vidu odnos pojedinih determinanti sportskog uspeha.

Informacije bitne za ostvarivanje ciljeva, uloge i zadataka sportskog treninga.

Sportski trening, kako smo rekli, ima za cilj postizanje sportskog rezultata preko razvoja i usavravanja sportske forme. Meutim, nema optimalnog upravljanja sportskom formom ukoliko ne poznajemo sve faktore od kojih ona zavisi. Pre same operativne etape u trenanoj tehnologiji, prvo pitanje koje se namee je koje su to osobine, sposobnosti i karakteristike od kojih zavisi sportski tezultat. Ako to nije poznato upravljanje procesom sportskog treninga nije mogue. Dakle, tek nakon utvrivanja dominantnih antropolokih karakteristika za odreenu sportsku granu moe se pristupiti programiranju treninga. Nemogue je uspeno programirati trening ukuliko ne raspolaemo sa to vie informacija o faktorima od kojih zavisi efikasnost odnosno uspenost u odreenoj sportskoj grani. U takvim uslovima dolazi do intuitivnog i stihijskog rada. Samo one antropoloke karakteristike koje su direktno odgovorne za postizanje sportskog rezultata, a pojedinac ih prirodno (genotipski) poseduje, treba sistematski usavravati (fenotipski). Prilikom toga veoma je vano raspolagati i sa informacijom o genetskoj uslovljenosti svake od bitnih osobina, sposobnosti i karakteristika. Ona koja je genetski visoko uslovljena, odnosno koja ima visok koeficijent uroenosti koeficijent heriditarnosti h2(veliinu varijanse svakog faktora koja je pod uticajem genetikih komponenti) ima i ogranienu mogunost menjanja pod uticajem sportskog treninga. Ovo

konkretno znai da ako se u hijerarhijskoj strukturi osobina, sposobnosti i karakteristika od kojih zavisi sportski rezultat, nae na poetku ona koja ima visok koeficijent uroenosti, sistem selekcije mora biti usmeren ka otkrivanju onih osoba koje tu antropoloku karakteristiku imaju "prirodno" visoko razvijenu.U protivnom to e postati vrlo velik limitirajui faktor u postizanju visokog rezultata, koji e se naalost otkriti mnogo kasnije kada je ve uloeno mnogo truda, vremena, energije i sredstava. Ovakav proces tada postaje ne ekonomian a sami treninzi sredstvo za "maltretiranje" sportista, sa nizom zdravstvenih i psiho-socijalnih destrukcija.

Sve ovo naravno nije dovoljno za uspeno programiranje treninga. Poseban problem predstavlja odgovor na pitanja: koji su to merni instrumenti i koje metode kojima se mogu izmeriti i kontrolisati dominantne antropoloke karakteristike, kao i koji su to optimalni trenani stimulusi (sredstva, metode i optereenja) pomou kojih se te dominantne karakteristike mogu najefikasnije razvijati.

Predpostavimo da znamo od kojih antropolokih karakteristika zavisi sportski rezultat a da nemamo instrumentarijum kojim e mo te karakteristike meriti i kontrolisati njihov razvoj, ili jo gore da procenjujemo te karakteristike sa mernim instrumentima koji imaju vrlo loe metrijske karakteristike. Najtea posledica je da smo izmerili neto drugo a ne ono to mislimo da jesmo i to smo trebali da izmerimo. U ovakvom sluaju pokrenuli smo ceo lanac katastrofalnih greaka. Svi trenani sadraji koje odreujemo na osnovu ovako procenjenih osobina, sposobnosti i karakteristika su potpuno pogreni, jer njima ne utiemo na promene antropoloke karakteristike koja je bitna i koju mislimo da smo izmerili, nego na sasvim neku drugu koja moe da ima ak i antagonistiko dejstvo u hijerarhijskom sistemu faktora od kojih zavisi sportski rezultat. Dakle, trening je usmeren u potpuno pogrenom pravcu. Umesto da se pribliavamo cilju mi se sve vie, kako vreme prolazi udaljavamo od cilja(vidi sl.) faktor greke

Trenanom tehnologijom treba da da navodimo proces transformacije dominatnih performansi sportiste ka ostvarenju cilja (sportski rezultat) u odredjenoj sportskoj grani I disciplini. Dakle direktan put je po liniji O-cilj sa sto manjim oscilatornim talasima (greskama I odstupanjima). Sva odstupanja od pravca koji dovodi do zeljenog stanja (cilja) predstavljaju gresku u treningu, odnosno trening je preusmeren. Vise ne razvijamo one sposobnosti, osobine I karakteristike od kojih direkto zavisi uspeh u odredjenom sportu nego one koje su najcesce potrebnije za neki drugi sport ili sportsku disciplinu, pa rezultat u treniranoj disciplini sve vise opada,i nikad ne dostize zeljeno stanje za odredjeno vreme, kao ni finalno stanje u toku sportske karijere. Greske, slabiji rezultat pa I skracenje sportske karijere je sve vece sto su odstupanja veca. Dakle, greske cine trening sve neekonomicnijim I pre svega neefikasnijim.

Ista posledica se deava i u sluaju da smo precizno procenili dominantnu antropoloku karakteristiku, a da nepoznajemo ili primenjujemo pogrene trenane sadraje (sredstva metode i optereenja) za njenu transformaciju. Ponovo e doi do toga da stimuliemo razvoj neke druge karakteristike, koja opet moe da narui potrebno harmonino jedinstvo optimalne pripremljenosti onih antropolokih karakteristika od kojih zavisi rezultat.

Za uspeno programiranje spotskog treninga izuzetan znaaj imaju informacije o odreenim principima i zakonitostima sportskog treninga koji uslovljavaju i odreuju tok adaptacionih procesa. Svaki trener da bi bio uspean (kreativan, originalan) mora da bude specijalista-programer treninga, a ne da radi po programu, to je posledica slabog poznavanja upravo zakonitosti, ija je osnova bioloke - fizioloko-biohemijske prirode, a nadgradnja metodoloke i tehnoloke. Posebno poglavlje (4) ove klnjige detaljno govori o osnovnim zakonitostima sportskog treninga. Kako je trening eksperiment koji neprekidno traje i nikada se nee zavriti jasno je da treneri koji upravljaju takvim eksperimentom moraju

dobro znati i predvideti dejstvo trenanih stimulusa, to podrazumeva dobro poznavanje zakonitosti sportskog treninga.

U suprotnom, "trener" e se nai u haotinom, zaaranom, bezizlaznom krugu u traganju za idealnim "receptima" programima (koji naravno nepostoje) i izgubiti svaki epitet subjekta koji upravlja trenanim procesom.

U procesu razvoja sposobnosti I osobina, sportista, voen od strane svog trenera mora da se sretne sa osnovnim faktorima treninga, koji su:

Viestrani fiziki razvoj baza.

Sportsko-specifini fiziki razvoj.

Tehniki faktori.

Taktiki faktori.

Psiholoki faktori.

Zdravstveni faktori.

Prevencija povreda.

Teorijsko usavravanje

Isto tako u celokupnom procesu sportskog usavravanja moraju se potovati osnovni principi I zakonitosti sportskog treninga, a najbitniji su sledeI:

Osnovni principi I zakonitosti u sportskom treninguPrincipi treningaZakonitosti treninga

Aktivno uee sportisteAdaptivnostViestrana pripremaUsmerenostSpecijalizacijaKontinuiranostIndividualizacijaCiklinostProgresivnost optereenja

Filozofija treninga mora da se bazira na poznavanju negativnih efekata rane specijalizacije (rani sportsko-specifini razvoj) I pozitivnih efekata viestranog (bazinog) programa.

Komparacija izmeu rane specijalizacije I viestranog razvoja

FILOZOFIJA TRENINGA

Rana specijalizacijaViestrani programrazvoj

Brzo poveanje sposobnostiSporiji razvoj

sposobnostiNajbolje-krajnje sposobnosti seNajbolje sposobnosti sepostiu

Postiu ve u 16 godini, jer jeposle 18 godine, kada jeIzazvana brza adaptacija Idostignuta dizioloka IIscrpljivanje potencijalapsiholoka zrelostSa 18 godina mnogi sportistiOstvaruju se uslovi za dugsagore I prekidaju sa sportomsportski staKonstantne, prolongiraneMalo povreda otpornost

Povrede zbog forsiranena povredeAdaptacije

Nepostojane sposobnosti zaPostojane sposobnosti zaTakmienja nemogunosttakmienje sposobnostdueg

Odravanja sportske formeodravanja sportske formeApsplutno nii maksimalniVisoki sportski rezultati kojiRezultat, kratko odrivse mogu ponoviti

1.2.2 Zablude u sportskom treningu

Sportski trening nije proces koji se moe nauiti njega treba objasniti i razumeti. Mnoge naune discipline koje su direktno vezane za sportski trening (fiziologija, psihologija, pedagogija, sociologija, biologija, biohemija, genetika, i td.) u svojim definicijama treninga su potvrdili njegovu vrlo veliku sloenost. Ako se parcijalno pristupi ili ako se meri bilo koja funkcija, time se odreuje samo stanje odreene funkcije a nikako nam nedaje pravo da zakljuujemo o treniranosti u celini ili da nekoj funkciji damo prednost u integralnom procesu adaptacije. Sloenost procesa treninga je upravo u multidisciplinarnoj meuzavisnosti i interakcijskim odnosima velikog broja kriterijuma, koje za sada praktino nije mogue uzeti i registrovati u obliku celokupnog integralnog, jedinstvenog fenomena. Zato trening treba shvatiti kao vrlo specifian proces u kome se za svakog pojedinca stalno pronalazi odgovarajui optimalni redosled deavanja (tehnoloki proces) i broj faktora koji su odgovorni za uspenost. Proces sportskog treninga nisu ablonski ili bilo kakvi drugi mehaniki postupci dati u vidu "recepta" vaeeg za svakog, kako naalost jo uvek imamo prilike videti i uti mnoge "strunjake" koji sa nepogreivom sigurnou nude pogrena reenja, jer nemaju dovoljno teoretskog znanja. Trener pored znanja mora imati izraenu intuiciju kao talenat za posao kojim se bavi, to je sluaj u svim kreativnim i stvaralakim aktivnostima, i mora biti sposoban da sam odlui o aktuelnoj potrebi i vrsti pomoi nekom sportisti od strane drugih strunjaka (npr. psihologa). Pomo drugih strunjaka, autoriteta u svojoj struci, je daleko potrebnija treneru nego sportisti i esto na ovoj relaciji postoje zablude i zastranjivanja koja donose veliku tetu samoj struci.

Jo uvek se nedovoljna panja posveuje genetskim iniocima pa su zablude o naslednoj uslovljenosti motorike irokoko rasprostranjene. Genetski inioci odreuju neponovljivu biohemijsku individualnost kroz jedinstvenu morfofunkcionalnu organizaciju svake jedinke. Niz ovih biohemijskih i morfofunkcionalnih specifinosti zahteva potpuno razliit pristup i razliite optimalne stimuluse kod svakog pojedinca u procesu maksimalne adaptacije. Dugo se verovalo da se procesom sportskog treninga pokuava "stei" bolje motorike sposobnosti. Tako se deavalo (naalost jo uvek je to prisutno) da su sporiji sportisti radili na brzini, slabiji na snazi i td. Ovi sportisti su postizali i postiu prosene rezultate jer su svoje sposobnosti podredili treningu a ne trening njihovim sposobnostima koje poseduju a koje su bitne za postizanje sportskog rezultata. Ovo svakako govori o nedovoljno poklonjenoj panji genetskim iniocima. Dananja istraivanja (u svetu) znaaja, stepena i procesa naslea motorikih sposobnosti, zahvaljujui u prvom redu genetskom ininjeringu i molekularnoj biologiji, kre iroke puteve ka revolucionarnim saznanjima u oblasti sportske genetike. Sve e to definitivno izbrisati teorijske pretpostavke, kao zablude o receptima i formulama postizanja vrhunskih sportskih rezultata. Treneru e ipak ostati na raspolaganju bogatstvo sredstava, metoda i optereenja u svojoj ogromnoj raznovrsnosti, koje svojom intuicijom i velikim znanjem treba

odabrati i prilagoditi svakom pojedincu do takvog stepena preciznosti da stimulusi deluju tano na uzrok, kao to to ini neki izvanredan farmakoloki preparat.

Jo jedna zabluda koja donosi tetu naoj sportskoj praksi je prisutno miljenje i pojava da se odreene vrste priprema kako ih u praksi nazivamo (kao, tehnika, taktika, fizika, psiholoka itd.) tretiraju kao neke izolovane dimenzije treninga iz kojih mogu proistei reenja za visoku uspenost a da operatori ovih priprema nisu ak prisutni ni fiziki niti emotivno u vremenu i prostoru sportskog treninga (kao podela trenera na kondicione, tehniko-taktike, psiholog u klubu ili reprezentaciji i sl.). Sve ovo mora biti u delokrugu trenerovih sposobnosti, a za ue poznavanje i dublja saznanja kao i za podizanje prirodne intuicije na vii nivo, veliku pomo treba da trai od strunjaka iz drugih naunih disciplina koji mogu da pomognu usavravanju trenanog procesa. Jednostavnije reeno, velika je zabluda da je pomo drugih strunjaka potrebnija sportisti nego treneru. Upravo je situacija obrnuta.

Samo talentovani treneri sa talentovanim sportistom mogu postii uspeh. Vrlo talentovani treneri bez talentovanih sportista su gotovo nemoni kao to i vrlo daroviti sportisti nisu samim tim unapred odreeni za visoke rezultate. Nedovoljna objektivizacija u treningu naalost, nije dozvolila statistiku analizu koliki broj sportista je proslavio trenera ili koliki broj je trenera koji su proslavili sportistu.

Da li su danas ishrana i doping u sportu velike zablude (a jesu) ili neto drugo ( i jo neto), o tome se govori vie u 4-om poglavlju ove knjige.

Studijska pitanja

ta je sportski trening?

ta je cilj, sutina i uloga sportskog treninga?

Koji su zadaci sportskog treninga?

Koje su informacije bitne za ostvarivanje ciljeva, uloge i zadataka sportskog treninga?

Objasni pojmove: transformacioni proces, trenani proces i trenana tehnologija.

Koja je osnovna filozofija treninga?

Koje su mogue zablude u sportskom treningu?

1.3 ANTROPOLOKE KARAKTERISTIKE SPORTISTA

Antropologija predstavlja kovanicu dve rei: antropos to znai ovek i logos to znai nauka. Dakle antropologija je nauka o oveku. Izvorna definicija kae da je to nauka o oveku u vremenu (nastanak i razvoj oveka od prvih tragova ivota do danas) i prostoru (cela povrina zemljine kugle). Ovom naukom danas se bave razne naune oblasti: filozofija, istorija, arheologija, geografija, sociologija, psihologija, biologija, fiziologija, medicina, etnologija, demografija, istorija umetnosti, ekologija, kineziologija i druge.

Antropololoke karakteristike su: morfoloke, konativne i socioloke.

Morfoloke karakteristike se odnose na procese rasta, razvoja i diferencijacije tkiva kao i njihovo funksionalno sazrevanje. One predstavljaju sistem antropometrijskih latentnih dimenzija koje su dobijene kondenzovanjem (saimanjem) vie izmerenih antropometrijskih mera.

Latentne dimenzije su 1. longitudinalna dimenzionalnost skeleta - odgovorna za rast kostiju u duinu (antropometrijske mere koje ulaze u njen sastav su: telesna visina, duina rku - podlaktice i nadlaktice, duina nogu - nadkolenice i podkolenice, duina stopala, duina ake, sedea visina itd.).

transverzalna dimenzionalnost skeleta - odgovorna za rast kostiju u irinu, (antropometrijske mere odnosno njenu strukturu ine: transverzalni dijametar grudnog koa, biakromijalni raspon, bikristalni raspon, bitrohanterijalni raspon, irina ake, irina kolena, irina stopala i td.).

masa i volumen tela - odgovoran za ukupnu masu i obime tela, (njegovu strukturu najee ini sledea grupa mera: telesna masa, obimi grudnog koa, trbuha, nadkolenice, potkolenice, podlaktice, nadlaktice i td.).

potkono masno tkivo - odgovoran je za ukupnu koliinu masti u organizmu. Remetei faktor je za veinu motorikih radnji. (Njegovu strukturu najee ine nabori na trbuhu, leima, nadlaktici , podlaktici, natkolenici, podkolenici, i dr.).

Konativne karakteristike su osobine ili crte linosti koje utiu na modalitete ljudskih reakcija i na sposobnost adaptacije. Postoje normalne* i patoloke** konativne karakteristike. Prisustvo ili odsustvo normalnih konativnih karakteristika nema direktnog uticaja na poremeaj adaptacije pojedinca tako da su za trenani proces daleko znaajnije informacije o patolokim konativnim karakteristikama kod kojih povean intenzitet smanjuje stepen adaptacije i tako direktno utie na smanjenu efikasnost u trenanom procesu. Tu spadaju razliiti oblici i stepeni neurotizma i psihotizma.

* Normalne konativne karakteristike su odgovorne za modalitete ponaanja kod kojih stepen adaptacije nije poremeen i uglavnom su normalno rasporeeni u populaciju. Po Cattellu primarni konativni faktori su (16 PF - personalnih faktora): afektomimija (CA), inteligencija (CB), ego snaga (CC), dominacija (CE), surgencija (CF), superego (CG), parmija (CH), premsija (CI),protensija (CL), autija (CM), fitmija (CN), psihastenija (CO), radikalizam (CQ1), individualizam (CQ2), samokontrola (CQ3), ergika tenzija (CQ4) i dr. Ukupno je izolovano preko 60 takvih faktora. Razliiti autori, na razliitim populacijama i sa razliitim mernim instrumentima, dobili su razliite rezultate u pogledu strukture normalnih konativnih dimenzija (Cattel, 1949, 1956, 1966: Eysenck, 1964, 1969: Momirovi 1971 i dr.).

** Povean intenzitet patolokih konativnih faktora ili crta linosti smanjuje stepen adaptacije, to uz injenicu da je njihov koeficijent uroenosti (naslednosti) vrlo visok (.82) govori koliko je tetno prisustvo bilo kog patolokog faktora u strukturi linosti sportiste. U prostoru patolokih konativnih faktora utvrena je egzistencija sledeih faktora prvog reda: anksioznost (A1), fobinost (F2), opsesivnost (O3), kompulzivnost (C4), hipersenzitivnost (S5), depresivnost (D6), inhibitorna konverzija (I7), senzorna konverzija (E8), motorna konverzija (Z9), kardiovaskularna konverzija (K10), gastrointestinalna konverzija (G11), respiratorna konverzija (R12), hipohondrija (H13), impulzivnost (N14), agresivnost (T15), hipomatinost (M16), izoidnost (L17) i paranoidnost (P18).

U prostoru drugog reda izolovane su etiri grupe faktora: Astenini (anksiozni) sindrom (sainjavaju ga primarni faktori A1, F2, O3, C4, S5 i D6). Konverzivni sindrom (ine ga sledei faktori: I7, E8, Z9, K10, G11, R12 i H13). Stenini sindrom (ine ga, H14, T15 i M16). Disocijativni sindrom (pored faktora L17 i P18, njemu pripadaju i I7 i D6).

U prostoru treeg reda postoji generalni neurotizam i generalni psihotizam, a u prostoru etvrtog reda generalni patoloki konativni faktor (Momirovi i saradnici, 1971).

Socioloke karakteristike su karakteristike mikro (porodica) i makro (drutvo) sredine kojima pripada pojedinac. U dosadanjim istraivanjima socijalnog statusa*** utvreni su sledei subsistemi: Socijalizacijski - u koji spada stepen obrazovanja pojedinca u drutvu i karakteristike mesta u kojem je osoba provela rano detinjstvo; Institucionalizacijski - u koji sopada poloaj pojedinca u radnoj organizaciji i drutveno-politikoj organizaciji kao i njegova politika orijentacija;

Sankcijski - standard u porodici, ivotni stil (natproseni standard) i karakteristike mesta gde pojedinac ivi. Otkrivanje zakonitosti u okviru svih ovih subsistema i uticaj tih zakonitosti na uspeh u sportskim aktivnostima je osnovni i najvaniji zadatak cociologije sporta. Poseban socioloki problem u vrhunskim sportskim ekipama je nastajanje i odravanje grupne dinamike za koju jo nepostoji neka konkretna valjana odnosno aplikativna teorija.

*** Socijalni status sportiste, odnosno njegov socijalni poloaj (makro i mikrosredina - profesija, materijalna situacija u porodici i drutvu, stambeni uslovi i dr.) ima velik uticaj na uspenost u sportu. Danas, kada sportisti ulau velike napore na treningu i takmienju, vie nego ikad istie se potreba u pruanju pomoi od strane drutva u smislu finansiranja preko marketinga, sponzorstva i sl. Sve ovo naravno zavisi od drutveno-ekonomskih mogunosti i od drutvenog i materijalnog vrednovanja i stimulisanja stvaralatva u sportu. Tu svakako spada i stepen kolovanja, socijalne i zdravstvene zatite sportista itd.

Antropoloke sposobnosti sportista su: funkcionalne, motorike i kognitivne. Funkcionalne sposobnosti sportista su u prvom redu kardiorespiratorne (cirkulatorne), odgovorne za transport kiseonika i aerobne sposobnosti i miine (metabolike) odgovorne kako za aerobne tako i za anaerobne sposobnosti. Generalno gledano radi se kako o regulativnim mehanizmima cirkulatornih i miinih adaptacija tako i o samim organskim sistemima i njihovoj efikasnosti. Budui da je funkcionalnim sposobnostima sportista posveen velik deo ove knjige, one su detaljno razmatrane sa posebnim akcentom na optimalne trenane stimuluse za njihovu transformaciju posebno u delu Metodika sportskog treninga.

Motorike sposobnosti ili jo bolje antropomotorike sposobnosti predstavlja u jezikom smislu kovanicu dve rei antropos to znai ovek i motorika (motor lat.), to znai pokreta, pokretna sila ali u ovom kontekstu se odnosi na mehanizme kretanja oveka. Dakle, odnosi se na motoriku oveka sa celokupnom kompleksnou kretanja u zavisnosti od njegovih individualnih potencijala. ^esto se kao alternativni termini javljaju biomotorika a sve manje pogrean termin psihomotorika. Jo uvek je u upotrebi termin fizike sposobnosti i fizika svojstva a moe se uti i vrlo irok i neprikladan naziv psihofizike sposobnosti.

Ovde e biti korieni termini motorike i antropomotorike sposobnosti u kontekstu njihovog uea u reavanju specifinih motorikih zadataka radi ostvarivanja osnovnog cilja - sportskog rezultata. Jo uvek nivo znanja o motorici nije takav da se mogu jasno otkloniti dileme o njihovom broju i tome kako treba zvati motorike sposobnosti koje su osnova celokupnog kretanja oveka a kako one koje su s se razvile

na bazi ovih sposobnosti a koje su potrebne u specifinim sportskim aktivnostima. Danas je kao prihvatljivo reenje uzeto da se prve nazivaju bazinim a druge specifinim motorikim sposobnostima. Svakako da je ovo vrlo gruba klasifikacija i dalja istraivanja motorike e morati biti usmerena ka pravljenju i proveravanju modela koji e dati finu diferencijaciju meu motorikim sposobnostima.

Bazine (neki autori ih nazivaju i esencijalnim) motorike sposobnosti su: brzina, snaga, izdrljivost, koordinacija, gipkost, preciznost i ravnotea.

Specifine motorike sposobnosti grubo reeno su uvek kombinacija i specifina manifestacija bazinih motorikih sposobnosti u odreenim sportskim aktivnostima. Svaka od ovih kombinacija (kao brzinska i eksplozivna snaga, izdrljivost u snazi, brzinska izdrljivost, brzinsko-snana izdrljivost i verovatno tu nije kraj), se ne javlja u istom obliku odnosno sve su razliitog tipa u zavisnosti od mehanikog-biomehanikog i biohemijskog karaktera specifinog motorikog zadatka. Ovi tipovi ispoljavanja specifinih motorikih sposobnosti, njihov razvoj i specifina primena sredstava, metoda i optereenja, treba da bude predmet izuavanja u okvoru svakog sporta- sportske grane i discipline. U ovoj knjizi se posebno kroz metode treninga detaljnije anlaiziraju specifine motorike sposobnosti kojima se najee operie u sportskoj praksi.

Kognitivne sposobnosti ili intelektualne sposobnosti su one koje omoguuju prijem, prenos i preradu informacija i najee se govori o optoj kognitivnoj sposobnosti odnosno o optoj ineligenciji ili generalnom G -faktoru. Pretpostavlja se da nema ni jednog sporta gde G -faktor nema uticaja na rezultat. Istraivanja su pokazala da je G -faktor vrlo sloen i da njegovu strukturu ine ui faktori kao: faktor perceptivnog rezonovanja (odgovoran za brzo opaanje, uoavanje odnosa u prostoru i pamenja podataka);

faktor simbolikog rezonovanja (odgovoran za sposobnost operisanja simbolima i apstraktnog naina miljenja);

faktor edukcije (sposobnost integralnog naina razmiljanja i uspostavljanja zakonitosti).

Pokazalo se da su kod sloenije strukture sportske aktivnosti neophodne kognitivne sposobnosti na viem nivou.

1.3.1 Jednaina specifikacije

NAJVANIJA STVAR U IVOTU JE DA ODREDIMO TA JE NAJVANIJE!

Model hijerarhijske strukture sportskih aktivnosti naziva se jednaina specifikacije. Tu strukturu ine faktori od kojih zavisi uspenost u odreenom sportu. Najvei znaaj jednaina specifikacije ima u programiranju trenanog rada. Ona sadri sve antropoloke karakteristike (osobine, sposobnosti) od kojih zavisi rezultat u odreenoj sportskoj grani i disciplini i to u strogo hijerarhijski ureenom sistemu, to znai da prva karakteristika u nizu ima najvei uticaj na rezultat a zadnja najmanji.

Dakle jednaina specifikacije nam daje podatak o tome koliko karakteristika (faktora) utie na odeenu sportsku aktivnost i koliki je uticaj (znaaj i vanost) svake u postizanju sportskog rezultata. Kako je zadatak sportskog treninga da se trenanim

stimulusima (sredstvima, metodama i optereenjem ) deluje samo na one osobine, sposobnosti i karakteristike od kojih zavisi sportski rezultat , onda nije ni potrebno objanjavati vanost jednaine specifikacije, koja upravo daje odgovor na ovo pitanje. Ako neka antropoloka karakteristika ima visok uticaj na rezultat sasvim je logino da se moraju traiti takvi pojedinci koji poseduju prirodno visoko razvijenu upravo tu karakteristiku i primeniti takvi operatori treninga koji e maksimalno stimulisati njen razvoj. Mogunost i veliina transformacije (promene, preobraaja) zavisi od genetske predispozicije o emu se ovde mora voditi rauna. Kako jednaina specifikacije ima ogromni znaaj i za selekciju u sportu, odnosno za ostvarivanje njenog najvanijeg cilja pronalska talenta* ba zbog toga to nam daje odgovor na pitanje: Koje osobine, sposobnosti i karakteristike kod subjekta moramo dijagnostikovati u inicijalnoj selekciji?, moramo raspolagati sa informacijom o koeficijentu uroenosti svake od antropolokih karakteristika.

*Samo mlade osobe koje u sebi kriju talenat za neki sport mogu biti potencijalni vrhunski sportisti u tom sportu. Talenat je vrlo teko odrediti i definisati. Najee se u definiciji spominju odreene dispozicije kao pretpostavke na osnovu kojih se realno moe oekivati da pojedinac moe da razvije specifine sposobnosti od kojih zavisi uspenost u odreenoj sportskoj grani i disciplini.

Takve potencijalne sposobnosti se mogu aktivirati samo u procesu konkretne praktine aktivnosti pri emu ogroman znaaj ima prisustvo i egzogenih faktora, u prvom redu uslova za optimalni trenani proces.Dakle, talenat kao visok stepen sposobnosti za konkretnu sportsku aktivnost, podrazumeva da su te sposobnosti, karakteristike i osobine preteno uroene, pri emu se efikasna dinamika njihovih promena u pravcu maksimalnog razvoja ostvaruje pod uticajem optimalne trenane tehnologije.

Ukoliko najvei uticaj na sportski rezultat ima karakteristika sa visokim koeficijentom uroenosti (dakle trasformacija ima ogranienu mogunost) kroz sistem selekcije moramo tragati za onom osobom koja ima nadproseno (i po odreenim kriterijumima) razvijenu upravo tu karakteristiku. Jednaina specifikacije se izvodi obradom podataka dobijenih sloenim procesom (metodama i mernim instrumentima)i primenom matematiko-statistikih metoda, faktorske, kanonike i regresione analize. O njima se vie govorilo u treem poglavlju ove knjige.

Najei oblik jednaine specifikacije izgleda ovako: R= Suma n sa i=1 (aiFi)+ex

Ona proizilazi iz generalnog linearnog modela Y = AX + U, kojeg je prvi formulisao indijski matematiar Rao. Ova funkcija se takoe moe prikazati i na sledei analitian nain:

Y= a1X1 + a2X2 + a3X3 +...+ akXk + ak + 1U

Ovo znai da R odnosno Y (rezultat ili uspeh u nekoj sportskoj aktivnosti) zavisi od faktora F odnosno X1, X2, X3....Xk, koji utiu sa odreenim koeficijentima a1, a2, a3...ak. to je neki koeficijent a kod nekog faktora (F odnosno X) vei, to je i vei uticaj tog faktora na uspeh u toj aktivnosti. Dakle faktori su poreani po hijerarhiji, tako da se pomou jednaine specifikacije moe odrediti i relativni uticaj svakog od faktora na uspeh u nekoj aktivnosti. Uspeh zavisi i od jo jednog nepoznatog faktora ex

odnosno U, a koji utie sa koeficijentom ak + 1. U (ex) je komponovan na sledei nain: U=b1E+b2S+b3Xk+1 +...+bmXk+m-2, gde (e) b1E predstavlja faktor greke (eror), b2S specifini faktor, b3Xk+1 sledei faktor itd., zatim +bm nekakav faktor X koji iznosi k+m-2. Iz ovoga proizilazi da se u onome to nije predvieno krije greka merenja, specifini faktor, kao i niz nepoznatih faktora, koje tek treba otkriti.

Modelovanje hijerarhijske strukture sporta predstavlja cilj kome treba da teimo i ka kojem treba da usmerimo trenani proces, jer on definie uspenost, odnosno visok sportski tezult. Subjekte odabiramo u odnosu na jednainu specifikacije i ka njoj je usmeravamo. Kada ona nije utvrena rad je stihijskog i intuitivnog karaktera, trening neusmeren a rezultat nepredvidiv. U takvom sluaju nema programiranja treninga i slaganja mozaika od sitnih detalja iz celokupnog prostora antropolokog statusa sportista, da bi se dobila integralna jasna slika. Onaj trener koji nema viziju (pretpostavku) slike, radi po principu: ako bude - bie ili kako bude. Isto tako ako trener ima viziju slike (rezultat i kriterijume) a nema za nju delove (prediktore odnosno jednainu specifikacije), to je vrlo est sluaj u dananjoj sportskoj praksi, ostaje samo na nivou vizije.

Da ne bi dolo do odreene zablude u vezi jednaine specifikacije i da sportista ne "podlegne" nasilju treninga i trenera mora se istai bitno upozorenje! Hijerarhijska struktura sportske aktivnosti se ovde sagledava u kontekstu vodeih osobina, sposobnosti i karakteristika od kojih zavisi rezultat u toj aktivnosti te kod osoba u inicijalnoj selekciji treba traiti slinu hijerarhijsku strukturu, odnosno vodee faktore sportiste koji odgovaraju odreenom sportu, i trening usmeriti ka usavravanju najbolje (one koje sportista poseduje) sposobnosti, dok e ostale u odreenoj meri pratiti razvoj najbolje. Dakle, da bude savim jasno, mi u procesu treninga, ustvari, ne smemo traiti vodee faktore sporta nego vodee faktore sportista.

Da bi proces sportskog treninga bio visoko efikasan ne smemo zaboraviti da pored navedenog I trener kao drugi podsistem u sistemu Sportista-Trener, da bi bio uspean, takoe mora zadovoljiti odreene kriterijume uspenosti, pa slino hijerarhijskoj strukturi karakteristika sportista, uspean trener je:

-BEZ PREDRASUDA!

-UVEK FOKUSIRAN I U TOKU! -PUN ENTUZIJAZMA! -SPREMAN NA KRITIKU!

-U SVAKOM PROBLEMU VIDI IZAZOV! -NIJE SEBIAN!

-U SVEMU VIDI DOBRO!

-STRPLJIV JE I UPORAN! -NIJE ZAVIDLJIV! -VERUJE U SEBE!

-NE BOJI SE NEUSPEHA!

-ODGOVORAN JE ZA SVOJE POSTUPKE! -KOOPERATIVAN JE!

-OHRABRUJE DRUGE! -NIJE SITNIAV!

-UVEK IMA PLAN! -IMA PISANE CILJEVE!

-DOBRO PLANIRA VREME! -ZNA SVOJ POSAO! -STALNO UI!

-NE BOJI SE PROMENA! -NIKAD NIJE MALODUAN!

Dakle iz ovog modela se jasno vidi koliko je bitno da trener ima visoko izraene pozitivne karakterne (konativne karakteristike) osobine, odnosno crte linosti I zato su one I stavljene po hijerarhiji na prvo mesto, jer od njih zavise sve ostale nie navedene. Samo ovakav trener je u stanju da motivie druge, to predstavlja klju uspeha u bilo kojoj upravljakoj (menaderskoj) delatnosti kakva je I trenana tehnologija.

1.4 TRENANI STIMULUSI

Pod trenanim stimulusima podrazumevamo sredstva, metode i optereenja u treningu. Primenom ovih stimulusa izazivamo eljene efekte ili adaptacije, te otuda i naziv stimulusi jer njima stimuliemo razvoj onih karakteristika koji se nalaze u jednaini specifikacije. Dakle, trenanim stimulusima ostvraujemo specifine ciljane adaptacije. Samo precizno odabrana kompozicija sredstava, metoda i optereenja za svakog pojedinca posebno, moe dovesti do harmoninog jedinstva optimalne pripremljenosti upravo onih karakteristika u hijerarhijskom odnosu, koji se nalaze u jednaini specifikacije.

Trenana sredstva ili sredstva treninga su osnovni trenani stimulusi i pretstavljaju ustvari beskonaan broj moguih vebi kojima se koristimo. Raznovrsnost vebi je uslovljena u prvom redu njenim ciljem koji opet moe biti beskonano razliit. Sve je to uslovljeno karakteristikama sportske grane i discipline, periodizacijom i fazama treninga, ontogenetskim razvojem jedinke, sportskim nivoom, polom i mnogim drugim faktorima. Danas postoji ogroman broj klasifikacija vebi i svaki put se pojavljuju opet nove, meutim veina autora kao osnovnu klasifikaciju daju prema tome kako sredstva utiu na sportski rezultat. Po ovome, sredstva su grubo podeljena na direktna (specifina) i indirektna (nespecifina ili bazina). Da je ovo sasvim uslovna podela govori podatak da postoji itav niz vebi koje su u jednom sluaju direktne a u drugom indirekne i vebe koje se nalaze na granici izmeu takmiarskih i tzv. specifino-pripremnih a takoe i izmeu specifino-pripremnih i opte-pripremnih vebi. Termin opte se pogreno koristi,jer opte nije za nita posebno I odreeno, pa je pitanje koliko to ima smisla jer nema jasnog cilja.

Direktnim sredstvima se smatraju ona koja su po strukturi, formi, karakteru i intenzitetu optereenja veoma slina takmiarskoj aktivnosti i naravno imaju najvei uticaj na sportski rezultat.

Pod indirektnim sredstvima podrazumevaju se bazine-pripremne vebe kojima se razvijaju osobine i sposobnosti koje nemoraju biti specifine za odreenu sportsku aktivnost. Ona moraju biti odabrana tako da ostvaruju visok stepen pripremljenosti organizma za specifian reim rada (koji u prvom redu podrazumeva metabolike

procese, nervno-miina naprezanja i koordinacione sposobnosti). Dakle, indirektnim sredstvima se ostvaruje baza za kasniju visoku efikasnost u specifinoj aktivnosti, koja se ostvaruje putem direktnih (specifinih) sredstava.

Danas moemo sresti veliki broj podela sredstava posebno kada se tretiraju po pojedinim sportovima, ali su ona samo ua i detaljnija podela direktnih i indirektnih sredstava. Tako na primer takmiarske vebe,osnovne vebe imitacione vebe, taktike vebe, tehnike vebe i td. predstavljaju samo podklasifikaciju direktnih, odnosno specifinih sredstava.

Metode treninga predtavljaju nain primene odreenih sredstava. Metode treninga se mogu zvati i metode optereenja, jer nam one daju odgovor na pitanje kojim nainom optereujemo sportistu prilikom primene odreene vebe. Jasno je da se jedna veba moe primeniti na velik broj naina. Osnovna dva naina odnosno metode su kontinuirana (neprekidna) i diskontinuirana (isprekidana sa pauzama ili intervalna).

Obe ove metode u trenanom procesu se zajedno primenjuju budui da je tako efekat najvei. Postoji jako velik broj varijanti kako kontinuirane tako i intervalne metode treninga.

Osnovna podela kontinuiranog metoda je ravnomerni i promenljivi.

Ravnomerni kontinuirani metod se odnosi na rad sa nepromenjenim intenzitetom ili minimalnim kolebanjem, a promenljivi kontinuirani metod karakterie promena intenziteta rada od srednjeg pa sve do maksimalnog (ima vie varijanti kao: progresivni- optereenje se stalno poveava, regresivni-optereenje u glavnom delu treninga sve vie opada, valoviti kontinuirani metod- intenzitet stalno varira i dr.).

Intervalni metod ima bar dve osnovne varijante: Ponavljajui ili tipian intervalni metod kod koga je precizno odreena serija ponavljanja istog intenziteta, trajanja i pauze (on ima dve osnovne varijante: sve serije sa istima karakterom rada i serije sa razliitim karakterom rada npr. kruna metoda-na svakoj stanici je razliit motoriki zadatak.); Promenljivi intervalni metod kod koga se stalno menja karakter rada- nain kretanja, dinamika, intenzitet, sredina, odnosno teren po kome se sportista kree (uzbrdica, nizbrdica, pesak, trava, pliak isl.) - npr. kao kod fartleka. Tipine tri varijante ovog promenljivog intervalnog metoda treninga su: progresivni - stalno poveanje intenziteta u narednom ponavljanju, regresivni - smanjivanje intenziteta u svakom sledeem ponavljanju i kombinovani promenljivi metod sa kombinacijom progresivne i regresivne varijante u jednom treningu.

Metode treninga se klasifikuju I po kriterijumu naina optereenja sportista I kriterijumu naina uenja tehnike I taktike.

Po kriterijumu naina optereenja sportista postoje kontinuirana ili trajna (neprekidna) metoda I intervalna ili metoda sa prekidima (diskontinuirani tip). Obe metode imaju svoje dve varijante standardni I varijabilni.

Po kriterijumu naina uenja tehnike I taktike postoje sintetiki, analitiki, situacioni I ideomotorni metod. Kombinacije ovih metoda ine varijante metoda uenja. Posebno se mora istai da se metode treninga odreuju prema ciljevima i zadacima sportskog treninga a sve zajedno zavisi od:

1.specifinosti sportske grane I discipline, 2.stepena treniranosti I sportske forme,

3.razvojnih karakteristika u pojedinim uzrasnin kategorijama, 4.uslova I mogunosti u kojima se trenni proces izvodi.

Trenana optereenja predstavljaju kljuni i najtei problem u sportskom treningu. Naroito je vano da trener dobro upravlja dinamikom (odnos obim-intenzitet, doziranje, veliina, specifinost i sl.) optereenja kroz odreene periode, faze i cikluse trenanog procesa. Nije samo vano odrediti sredstvo (vebu) i nain njegove primene (metod), nego je bitno kakvo optereenje pri tome dati.

Dva osnovna parametra optereenja su obim i intenzitet, odnosno koliina rada i jaina rada. Oba parametra zajedno odgovorna su za ukupnu veliinu delovanja trenanih sredstava na organizam sportiste.

OPTEREENJE = OBIM + INTENZITET

Ukupno optereenje dakle zavisi od ukupne koliine I ukupne jaine rada, to znai da akcenti na treningu mogu biti u razliitom procentu na obimu ili na intenzitetu. Odnos obima I intenziteta je obrnuto proporcionalan, odnosno to je vei obim intenzitet mora biti manji I obrnuto. Tendencija I zahtevi u savremenom treningu (zbog visokih zahteva na takmienju) su da se pomeraju granice mogunosti istovremenog poveanja oba parametra optereenja obima I intenziteta. Sredstava oporavka ovde imaju kljunu ulogu.

U ovoj knjizi posebno je poklonjena panja odreivanju odnosno programiranju optimalnih trenanih optereenja, jer je ogroman dijapazon uticaja, karaktera i veliine trenanih optereenja, koji uvek zavisi od aktuelnog stanja sportiste i cilja trenanog procesa. Dakle da bi uopte bilo govora o optimalnim trenanim optereenjima predhodno se mora izvriti dijagnostika aktuelnog (trenutnog) stanja sportiste.

1.5 STRUKTURA SPORTSKOG TRENINGA

Sportski trening je ciklian proces, odnosno proces koji se sprovodi u razliitim vremenskim zaokruenim celinama (ciklusima) koji se po odreenom redu nadovezuju. Upravo ovi ciklusi ine strukturu (odnosno elemente) sportskog treninga. Dakle kada kaemo struktura sportskog treninga odna mislimo na cikluse i periode trenanog procesa. Praktinim iskustvom i naunim istraivanjim utvrena je vrsta egzistencija etiri dela itave oblasti strukture sportskog treninga:

Mikrostruktura se odnosi na jedan pojedinani trening ili strukturu malog trenanog cilkusa koji uglavnom traje 7 dana i sastavljen je od trenanih dana sa jednim i vie treninga u toku dana. Postoji vie tipova mikrociklusa a njih odreuje karakter, veliina i usmerenost trenanih optereenja, sredstva i metode treninga. Tip mikrociklusa zavisi od cilja i zadataka sportskog treninga u odreenom periodu makrociklusa. Uspenost u upravljanju sportskim treningom lei u logici kombinacije razliitih mikrociklusa unutar mezociklusa. Dakle tipovi mikrociklusa koji ine strukturu mezociklusa (uglavnom mezociklus ini od 4 do 6 mikrociklusa) odreuju tip mezociklusa. Mezociklusi uglavnom traju mesec dana ali ne kalendarski mesec dana, odnosno vrlo retko. Vie mezociklusa ini strukturu perioda. Periodi su: pripremni, takmiarski i prelazni. Sva tri perida predstavljaju strukturu makrociklusa -

polugodinjeg ili godinjeg. Svaka godina, odnosno svaki makrociklus u viegodinjoj sportskoj karieri jednog sportiste pretstavlja jedan segmet koji ima svoje ciljeve, zadatke i odreeni sadraj, koji se ostvrauje kroz periodizaciju , mezo i mikrocikluse. Optimalna dinamika kretanja obima i intenzitena u trenanom procesu regulisana je tipovima mikro i mezociklusa, odnosno adekvatnom strukturom treninga, koja se neprekidno menja u zavisnosti od aktuelnog stanja sportiste, kalendara takmienja i ciljeva i zadataka treninga. Ako struktura treninga nije dobro postavljena upravljanje sportskom formom nije mogue.

Dobra struktura treninga podrazumeva sveobuhvatnost svih elemenata treninga u njihovoj meusobnoj povezanosti i uslovljenosti kao uslov da se dobri rezultati postignu na najvanijem takmienju.

Osnovni oblik organizacije treninga je svakako pojedinani trening. Svaki trening mora imati jasan cilj koji uvaava faze i periode pripreme, uzrast, nivo treniranosti sportista, broj treninga u jednom danu ili mikrociklusu, spoljanje uslove u kojima se trening sprovodi i td. Od svega navedenog naravno zavisi i ukupno trajanje treninga. Svaki pojedinaan trening ima svoju strukturu. Nju ine tri dela treninga:

uvodno - pripremni deo,

glavni deo i

zavrni deo.

Danas u vrhunskom sportu uglavnom se obavljaju kompleksni treninzi i pri odreivanju redosleda reavanja zadataka treba potovati neka osnovna pravila:

Na poetku glavnog dela treninga reavaju se zadaci koji u veoj meri zavise od centralnog nervnog sistema, a na kraju zadaci koji zahtevaju veliko angaovanje vegetativnih funkcija.

Vebe za razvoj brzine treba obaviti na poetku glavnog dela treninga.

Vrhunski (dakle visoko trenirani) sportisti mogu primeniti u odreenim sluajevima i sa specifinim ciljem vebe za razvoj brzine i na kraju glavnog dela treninga, kada treba da prue maksimum u uslovima zamora.

Vebe za razvoj eksplozivne snage treba raditi na poetku ili u sredini glavnog dela treninga kada sportista jo nije zamoren.

-Ako je akcenat na razvoju izdrljivosti u snazi, taj zadatak treba reavati blie kraju glavnog dela treninga.

Kada se radi na usvajanju nove tehnike ili taktike, to mora biti na poetku glavnog dela treninga, ali poznata tehnika i taktika, moe da se primeni i na kraju treninga, u uslovima zamora.

Razvoj aerobne izdrljivosti je uvek poslednji zadatak u kompeksnom treningu.

Kako u toku pojedinanog treninga tako i u toku mikrociklusa stalno se smenjuju faze napora i faze odmora, odnosno oporavka ili katabolika i anabolika faza. Samo dobro usklaen odnos ovih faza moe da dovede do eljenih adaptivnih procesa u organizmu sportiste i do pozitivnih kumulativnih efekata treninga.

Neki vaniji faktori koji utiu na strukturu mikrociklusa su:

reim ivotne aktivnosti sportiste,

dinamika fizike radne sposobnosti,

sadraj mikrociklusa (vrste pojedinanih treninga i njihova usmerenost),

broj treninga u mikrociklusu,

ukupno optereenje u mikrociklusu,

individualne reakcije na trenana optereenja,

bioritmiki faktori,

mesto mikrociklusa u mezociklusu,

mesto mikrociklusa u makrociklusu - karakteristike perioda, faze i etape kojoj se nalazi,

cilj i zadaci u mikrociklusu idr.

Osnovni tipovi mikrociklusa koji su danas poznati u trenanoj praksi su:

- pripremni

generalni cilj ovih mikrociklusa je da odgovarajuim trenanim sadrajem (sredstvima, metodama i optereenjem) poveaju ili stabilizuju motoriko-funkcionalne, tehnike i taktike sposobnosti ali isto tako i da podignu nivo psiholoke, teoretske i integralne pripremljenosti sportiste. Akcenat je uglavnom na velikom obimu optereenja I podizanju funkcionalnog fundamenta I ukupne treniranosti sportiste.

U prvom delu pripremnog perioda UO = OB + INT U drugom delu pripremnog perioda UO = OB + INT

Boldovana slova pokazuju na kom parametru optereenja je akcenat. UO-ukupno opteree

OB-obim optereenja INT-intenzitet optereenja

- specifino uvodni

Ovaj mikrociklus se postavljaju na kraju pripremnog perioda, odnosno tipian uvodni mikrociklus je zadnji mikrociklus u pripremnom periodu ali on moe da se nalazi i u takmiarskom periodu kada ima vrlo sline karakteristike situacionom mikrociklusu. Uvoenje sportiste u takmienje preko ovog mikrociklusa ostvaruje se na raun poveanog intenziteta optereenja.

UO = OB + INT

- udarni

zadatak ovog mikrociklusa je da se uporedo sa relativnim odranjem obima optereenja znatno podie intenzitet. To su veoma naporni treninzi i poslenji se obavezno moraju uvesti mikrociklusi sa manjim optereenjem. Velika ukupna optereenja se postiu i veim brojem treninga u mikrociklusu kao i veim brojem treninga sa maksimalnim optereenjem ali na koje je sportista u stanju da se adaptira.

UO = OB + INT

- situacioni

zadatak ovog mikrociklusa je modelovanje itavog niza elemenata situacija koji e vladati na takmienju, odnosno elemenata reima i programa predstojeih takmienja.

Intenzitet optereenja u ovom mikrociklusu oscilira na veoma visokim ak i maksimalnim vrednostima dok je obim sveden na minimum.

UO = OB + INT

- takmiarski

ovaj mikrociklus je odreen takmienjem, to podrazumeva da se moraju obezbediti optimalni uslovi za uspean nastup na takmienju. Osnovni zadatak je da se sportista

na dan takmienja uvede u fazu "superoporavka" odnosno superkompenzacije kojoj predhodi tejper odnosno obaranje ukupnog optereenja i obima i intenziteta. Ovaj mikrociklus i nekoliko dana pred takmienje predstavljaju i najosetljiviju kariku pri upravlajnju sportskom formom.

U zavisnosti od sportske discipline (kratkotrajnog do srednjeg I dugotrajnog tipa) moe biti:

UO = OB + INT; UO = OB + INT; UO = OB + INT; UO = OB + INT

- oporavljajui

ovaj mikrociklus se uglavnom smeta nakon napornih takmienja ili treninga u udarnom i situacionom mikrociklusu. Poveava se broj dana aktivnog i pasivnog odmora, trenira se sa malim i srednim optereenjem, menjaju se sredstava tako to se akcenat stavlja na bazina sredstva u treningu, menja se stalno mesto treniranja (npr, sale, fudbalski teren i dr.), smanjuju se psiholoki zahtevi i drugo. Zbog manje veliine optereenja esto se ovaj mikrociklus naziva rastereujuim. Smanjenje veliine optereenja je najee na raun intenziteta ali moe biti i na raun obima ukoliko brzo sledi takmienje na kome treba biti uspean.

UO = OB + INT

Posebno vano je istai da nepostoji jedinstvena, univerzalna (ablonska) struktura mikrociklusa koja bi bila podjednako dobra za sve mogue sluajeve u treningu.

Reeno je da su mezociklusi graeni od mikrociklusa ali sutina mezociklusa nije u prostom zbiru mikrociklusa. Osnovni faktori koji odreuju strukturu mezociklusa su:

neophodnost obezbeivanja kumulativnog efekta treninga,

specifinost adaptacionih reakcija na optereenje,

prioritetni cilj i zadaci u razvoju sposobnosti sportista,

sadraj treninga,

karakteristike kalendara takmienja- broj i karakter takmienja,

duina intervala izmeu takmienja,

karakteristike sportske pripreme u razliitim periodima makrociklusa,

uslovi oporavka,

bioritmiki faktori i dr.

U teoriji i praksi sportskog treninga izdvojilo se vie tipova mezociklusa koji se razlikuju po svom karakteru i imaju razliito mesto u makrociklusu, to su:

- uvodnisa ovim mezociklusom se zapoinje pripremni period. Osnovni cilj je da se sportista uvede odnosno pripremi za velike napore koji slede u narednim bazinim mezociklusima pripremnog perioda. Veliina optereenja u ovom mezociklusu je manja u odnosu na bazine mezocikluse i to posebno na raun intenziteta treninga, dok obim moe biti vei, posebno u sportovima tipa izdrljivosti. Akcenat je na bazinim sredstvima i podizanju funkcionalno-motorikih sposobnosti koje e uticati na efikasnost sledeih treninga.Primer dinamike optereenja za mezociklus sa 4 mikrociklusa, nakon kojeg sledi bazini mezociklus.

Mikrociklusi

1. pripremni, 2. pripremni, 3.pripremni, 4.pripremni

UO=OB+INTUO=OB+INT UO=OB+INT UO=OB+INT, sa progresivnim poveanjem

obima.

- bazini

osnovni cilj ovih mezociklusa da se sportista putem najveeg obima optereenja uz korienje osnovnih trenanih stimulusa dovede na novi nivo treniranosti.

Primer dinamike opterenja za mezociklus sa 4 mikrociklusa, nakon koga sledi pripremno-kontrolni mezociklus:

Mikrociklusi:

1. pripremni, 2. pripremni, 3. pripremni, 4. udarni UO=OB+INT UO=OB+INT UO=OB+INT UO=OB+INT

U drugom mikrociklusu obim je povean u odnosu na prvi a u treem smanjen pa je ukupno optereenje manje, a u etvrtom veliki su i obim I intenzitet pa je I ukupno optereenje veliko.

- pripremno-kontrolni

sutina ovog mezociklusa je kontrola dostignutog nivoa treniranosti i dalja priprema. Dakle kontrola podrazumeva utvrivanje nivoa treniranosti kao osnove za podizanje sportske forme iji razvoj se prati putem primene takmiarskih vebi i takmienja. Osim takmiarskih vebi primenjuju se i specifino-pripremne vebe sa visokim intenzitetom, koje su im, po specifinosti veoma bliske. Na osnovu uvida u stanje treniranosti koriguje se dalji rad u narednom mezociklusu koji sledi a to je obino predtakmiarski.Primer dinamike optereenja za mezociklus sa 4 mikrociklusa nakon koga sledi

predtakmiarski mezociklus.

Mikrociklusi:

1.pripremni, 2. udarni,3.oporavljajui, 4. situacioniUO=OB+INT UO=OB+INTUO=OB+INTUO=OB+INT

- predtakmiarski

ovo je tipian mezociklus koji se smeta u etapu neposredne pripreme za glavo ili jedno od glavnih takmienja. U pripremnom periodu , predtakmiarski mezociklus se logino nadovezuje na pripremno-kontrolni mezociklus. Budui da se u ovom tipu mezociklusa ostvaruje priprema za glavno takmienje, ovaj mezociklus se moe nalaziti na kraju pripremnog perioda ako takmiarski period zapoinje nekim vanim takmienjem ili u takmiarskom periodu uoi glavnih takmienja. U ovom mezociklusu se i dalje poveavaju optereenja u specifinim vebama i uvode se udarni mikrociklusi. U predtakmiarskom mezociklusu treba obezbediti adaptaciju sportista na konkretne uslove takmienja. Dakle osnovni princip u radu je maksimalno pribliavanje trenanog procesa takmiarskim uslovima.

Primer dinamike opterenja za mezociklus sa 4 mikrociklusa nakon koga sledi situacioni ili takmiarski mezociklus.

Mikrociklusi:

1. udarni,2. oporavljajui,3. udarni, 4 situacioni.UO=OB+INTUO=OB+INTUO=OB+INT UO=OB+INT- situacioni

ovaj mezociklus se naziva i mezociklus "lifa" jer je osnovni zadatak lifovanje sportske forme. U principu ovaj mezociklus se karakterie modelovanjem reima predstojeeg takmienja, odnosno, prilagoavanjem sportiste na sve uslove koji e biti na samom takmienju. Posebna se panja obraa na "fine" detalje tehnike.

Primer dinamike optereenja za mezociklu sa 4 mikrociklusa nakon koga sledi takmiarski mezociklus.

Mikrociklusi:

1. udarni, 2. oporavljajui, 3. situacioni, 4. specifino uvodni.

UO=OB+INT UO=OB+INTUO=OB+INTUO=OB+INT

- takmiarski

osnovni elementi ovog mezociklusa su glavno takmienje, uvodna takmienja, neposredna priprema za glavno takmienje. Osnovnu strukturu ine situacioni i takmiarski mikrociklusi. Dakle u ovom mezociklusu cilj je postii vrhunsku sportsku formu i to na najvanijem takmienju.

Primer dinamike optereenja za mezociklus sa 5 mikrociklusa I dva takmienja. Mikrociklusi:

1. situacioni, 2. takmiarski, 3. oporavljajui, 4. situacioni, 5. takmiarski

UO=OB+INT UO=OB+INTUO=OB+INTUO=OB+INT UO=OB+INT

- oporavljajue-odravajui

ovaj mezociklus se karakterie malim intenzitetomi sa ukljuenjem svih sredstava koja se koriste za oporavak. Koristi se pri duem trajanju takmiarskog perioda a postavlja se i izmeu serija napornih takmienja. On moe da zahvata ceo prelazni period ukoliko ovaj period krae traje.U svakom sluaju u njemu preovlauju rastereujui trenani mikrociklusi.

Primer dinamike smanjenog optereenja za mezociklus sa 3 mikrociklusa. Mikrociklusi:

1. oporavlajui, 2. oporavljajui 3. pripremni UO=OB+INT UO=OB+INT UO=OB+INT

Ukupno optereenje u drugom mikrociklusu je smanjeno u odnosu na prvi, a u treem se postepeno poveava obim.

- oporavljajue pripremni

struktura oporavljajue- pripremnog mezociklusa treba da ima karakteristike "malog pripremnog perioda". Tipian je za etapu koja se nalazi izmeu dva takmiarska perioda ali i za uslove kada takmiarski period due traje i kada izmeu dva znaajna takmienja ima oko 20 dana. Usmerenost ovog mezociklusa je oporavak i priprema. Potrebno je oporaviti sportistu od predhodnih napora, zatim obnoviti osnovu njegove pripreme i kroz specifian rad ponovo vratiti u sportsku formu. Dakle strukturu oporavljajue-pripremnog mezociklusa mogu da ine po jedan oporavljajui, pripremni, situacioni (tonizirajui) i uvodni mikrociklus.

Primer dinamike optereenja za mezociklus sa 4 mikrociklusa. Mikrociklusi:

1.oporavljajui, 2.pripremni, 3. situacioni, 4. specifino uvodni UO=OB+INT UO=OB+INT UO=OB+INT UO=OB+INT

Ukupno optreenje u sva 4 mikrociklusa je smanjeno. U prvom mikrociklusu smanjeni su i obim i intenzitet, u drugom povean obim, u treem povean intenzitet a u etvrtom poveani su I obim I intenzitet ali sa ukupno niim globalnim optereenjem.

Odnos obima I intenziteta I njihova dinamika poveanja u mikro I mezociklusima moe biti valovito I stepenasto. U prvom sluaju postepeno raste intenzitet a obim postepeno opada, zatim dolazi do smene ali na globalno viem nivou. U drugom sluaju skokovito stepenasto poraste intenzitet a obim isto tako skokovito opadne. Ovaj ciklus se ponavlja ali na globalno viem nivou, to znai da stalno raste I obim I intenzitet.

Odnos i dinamika obima i intenziteta u mikriciklusu

Razlike izmeu mezociklusa istog tipa mogu biti meusobno veoma velike, ne samo u razliitim, nego i u istim sportskim granama i disciplinama. Razlike su posebno izraene u pogledu trajanja, strukture i sadraja pojedinih mikrociklusa koji ih ine.

Makrostruktura kako je ve naglaeno predstavlja strukturu viemesenog treninga, polugodinjeg a najee jednogodinjeg. Struktura olimpijskog ciklusa koji traje etiri godine naziva se i polimakrostruktura. U jednom makrociklusu (godinjem) postoje tri perioda:

pripremni,

takmiarski i

prelazni

1. Pripremni period je najodgovorniji za nivo treniranosti sportiste. Dakle zadatak u ovom periodu je da se izvri kompleksna funkcionalno-motorika priprema sportista. On se deli na dve etape: bazino-pripremnu i specifino-pripremnu ili kako se to jo naziva, prvu i drugu pripremnu fazu.

Osnovni cilj treninga u bazino-pripremnoj etapi je usavravanje i poveanje nivoa bazino funkcionalno motorikih sposobnosti , tehniko-taktikih vetina, teoretskog znanjai motivacije sportista za naporan trening. U ovoj etapi se radi odvojeno na ovim vrstama priprema, kako bi se to vea panja posvetila nedostacima (odreenim slabostima) u funkcionalno-motorikom prostoru kao i otklanjanju greaka u oblasti

tehnike i taktike. U toku cele etape obim optereenja dominira u odnosu na intenzitet, i stalno se postepeno poveava. To se ostvaruje kroz bazine mezocikluse kao osnovne cikluse ove etape. Trajanje bazino-pripremne faze najvie zavisi od vrste sporta i sportske discipline, stepena treniranosti sportiste (kod poetnika i slabije treniranih ova faza treba da traje due) i od ukupnog trajanja pripremnog perioda.

U specifino-pripremnoj etapi treninga koristi se sve "ui spektar sredstava", odnosno sve vie se koriste specifino-pripremne i takmiarske vebe sa sve veim podizanjem intenziteta optereenja. Dakle osnovni zadatak da se razvijaju primarne sposobnosti i osobine sa ciljem da se podigne nivo specijalne treniranosti. Specifina treniranost se sve vie vezuje za tehniko-taktike treninge,posebno u tzv. tehnikim disciplinama i kolektivnim sportovima. Prelaz iz bazino-primremne u specifino-pripremnu etapu nesme biti otro naglaen nego se to mora uiniti bez jasnih granica, odnosno faze treba da se postepeno prelivaju jedna u drugu. Tipine forme konstrukcije treninga sastoje se u primeni kontrolno-pripremnih mezociklusa koji sadre udarne i rastereujue mikrocikluse.

2. U takmiarskom periodu glavni cilj je postizanje visokih sportskih rezultata i to na glavnim takmienjima. Shodno ovome glavni zadaci takmiarskog perioda sastoje se u stvaranju najpovoljnijih uslova za ispoljavanje sportske forme.

Dinamika optereenja u takmiarskom periodu je u principu takva da se opti obim optereenja smanjuje i zatim stabilizuje na jednom neophodnom optimalnom nivou, dok intenzitet specijalnog optereenja raste do maksimalnog. Dakle dominantno se primenjuju specifina sredstva koja su po strukturi, karakteru i dinamici optereenja veoma bliska takmiarskim. U ovom periodu sportista mora u svom harmoninom jedinstvu optimalne pripremljenosti svih sposobnosti osobina bitnih za odreenu sportsku disciplinu, funkcionisati na svom maksimumu.

Osnovnu strukturnu jedinicu takmiarskog perioda ine takmiarski mezociklusi. Najvei problem u formiranju strukture sportskog treninga u takmiarskom periodu je u tome kako komponovati strukturu koja e stvoriti najpovoljnije uslove za najbolju dinamiku kretanja sportskih rezultata u odgovarajuim uslovima a koji su diktirani, pre svega, kalendarom takmienja i individualnim sposobnostima sportiste. Ciklino smenjivanje pojedinih mezociklusa a time i mikrociklusa i njihova konstrukcija unutar takmiarskog perioda zavisi od zakonitosti razvoja sportske forme, koja ovde mora biti strogo ispotovana.

Prelazni period ili kako se jo naziva posttakmiarski predstavlja period izmeu takmiarskog i pripremnog perioda. Prelazni period je neophodan i veoma vaan deo makrociklusa. To nije period bez trenanog rada, nego, naprotiv to je period gde se obavlja sasvim odreen i drugaiji rad od onog u pripremnom i takmiarskom periodu. U prvom redu obim i intenzitet optereenja se smanjuju i svode se na jedan odreeni neophodan minimum,takav da obezbedi zadravanje steenih osobina na jednom odreenom nivou. Za vreme priprema i takmienja dolazi do velikog zamora posebno centralnog nervnog sistema ,koji se moe efikasno ukloniti upravo za vreme prelaznog perioda.

Dakle osnovni cilj u prelaznom periodu je fiziki i psihiki odmor sportiste (aktivan), i odravanje nivoa treniranosti na takvom stepenu kako bi sportista sledeu sezonu zapoeo na jednom viem kvalitetnom nivou.

Na kraju treba istai da je struktura treninga uzimajui u obzir razliite sportske grane i discipline, veoma heterogena, odnosno razliita.

Heterogenost strukture treninga ogleda se u tome da su strukturni elementi ciklusa razliiti i prouzrokovani specifinostima sportske grane, karakteristikama etape viegodinje pripreme, kalendarom takmienje (broj i nivo takmienja), sportskim nivoom sportiste, ciljevima, zadacima i sadrajem svakog ciklusa, trajanjem svakog ciklusa i perioda, dinamikom trenanih optereenja u makrociklusu, adaptacionim sposobnostima sportiste, materijalno-tehnikim uslovima idr.

Meutim potrebno je naglasiti da prilikom konstrukcije treninga u razliitim sportskim granama i disciplinama treba uzeti u obzir opte osnove periodizacije i strukture treninga a da se u isto vreme potuju specifine karakteristike koje zavise od konkretnih uslova.

1.6 OSNOVNE ZAKONITOSTI, PRINCIPI I PRAVILA U SPORTSKOM TRENINGU

Na ovom mestu e se izneti osnovne karakteristike, odnosno osnovna sutina najbitnijih zakonitosti, principa i pravila sportskog treninga posebno, meutim mora se istai da se u trenanoj tehnologiji oni nemogu razmatrati parcijalno, nego integralno, jer samo tako mogu obuhvatiti sve aspekte savremene koncepcije trenanog rada, odnosno jedino je tako mogue optimalno upravljati, planirati i programirati, konstruisati, kontrolisati i efikasno realizovati proces sportskog treninga.

1.6.1 Usmerenost treninga

Sportski trening e biti jedino onda usmeren kada se postupno, specifino i individualno, navodi u pravcu ciljeva koji se ele postii u konkretnoj sportskoj grani i disciplini. Ovo podrazumeva da se u procesu sportskog treninga moraju optimalno razvijati i usavravati one sposobnosti i osobine, odnosno svi oni kvaliteti koji su primarni za postizanje to veeg sportskog uinka. U tom smislu potrebno je poznavati strukture i relacije izmeu antropolokih karakteristika sportista, kao i metode za dijagnostikovanje poetnog i prognoziranja finalnog stanja treniranosti.

Daklej jedino kada postoji prognozirani cilj i model hijerarhijske strukture antroplokih dimenzija sportista, koje su neophodne za postizanje sportskog rezultata, mogue je pristupiti izradi strukture i sadraja treninga, koji su usmereni u eljenom pravcu.

Sportisti se meusobno veoma razlikuju i za njih su putevi razvoja i usavravanja razliiti. Posebno je vana usmerenost treninga prema karakteristikama uzrasta, jer je poznato da je zbog biolokih determinanti razvoja deteta , trening u prvim fazama dugorone pripreme vie usmeren na razvoj jednog kompleksa znanja i sposobnosti, dok je trening u kasnijim fazama sportskog razvoja usmeren na razvoj i odravanje drugih sportsko-motorikih kvaliteta. Za razvoj svake motorike sposobnosti se mora

definisati najpovoljniji uzrast (odnosno period senzibiliteta) deteta-sportiste, u kojem je ono posebno osetljivo na trenane stimuluse odreene usmerenosti. Za svaku uzrastnu kategoriju potrebno je utvrditi stepen senzitivnosti, odnosno mogunosti razvoja primarnih sposobnosti sportiste. Isto tako svaki pojedinac se nalazi u razliitom inicijalnom stanju i poseduje razliite finalne mogunosti, prema kojima se usmerava trenani proces. Iz tih razloga, sve vie se primenjuje individualni trening zasnovan na bazi dijagnostikovanja, planiranja, programiranja, kontrole i analize procesa treninga. Na svemu ovome se i zasniva princip idnividualnosti koji kako vidimo mora biti ispotovan da bi trening bio usmeren.

Isti sluaj je i sa principom postupnosti koji se ogleda u tome da se pri zapoinjanju trenanog procesa (posebno kod mladih sportista) mora postepeno poveavati optereenje, kako obima tako i intenziteta.

Naravno trening nee biti usmeren ako se ne ispotuje princip specifinosti koji podrazumeva da se u treningu najvie vremena treba posvetiti razvoju i usavravanju spoecifinih, za datu sportsku granu i disciplinu, karakteristika i sposobnosti.

1.6.2 Kontinuiranost treninga

Sutina kontinuiranosti treninga se sastoji u tome da u viegodinjem i jednogodinjem ciklusu treninga stalno postoji smena intervala rada i intervala odmora, odnosno optereenja i rastereenja. Dakle kontinuirani porast treniranosti sportiste moe se osigurati ne samo postepeno doziranim optimalnim optereenjima, ve i optimalnim intervalima odmora. U vezi sa tim kontinuiranost treninga podrazumeva da se svaki naredni trening nadivezuje na efekte predhodnog treninga, odnosno intervali odmora treba da budu takvi da sledee optereenje uvek pada u fazi superkompenzacije, to znai da se svaki naredni trening oslanja na "tragove" predhodnog treninga.

U fazi odmora dogaa se pojava kompenzacije i superkompenzacije koju treneri moraju znati prepoznati, kako bi mogli planirati sledei trening u eljenom delu superkompenzatornog vala.

Sa stanovita superkompenzacije u procesu sportskog treninga potrebno je poznavati specifinosti i vremensku dinamiku superkompenzacije nakon pojedinanih treninga razliite ciljne usmerenosti. Dinamika superkompenzacije nakon treninga brzine je razliita za sposobnosti koje omoguuju realizaciju sledeeg treninga brzine, anaerobnih ili aerobnih sposobnosti od dinamike kompenzacije i superkompenzacije ovih istih sposobnosti, nakon treninga koji je usmeren na razvoj anaerobnih, odnosno aerobnih sposobnosti sportiste.

Na primer posle treninga usmerenog na razvoj brzine, manifestuju se tri posebna kompenzatorna vala i to superkompenzacija za efikasan trening brzine koja nastaje tek nakon 30 - 36 asova od predhodnog treninga, superkompenzacija za efikasno sprovoenje anaerobnog treninga koja nastaje negde posle 18-22 asa i superkompenzacija za izvoenje maksimalnog aerobnog treninga nastaje ve nakon 6 asova.

Nakon treninga anaerobne usmerenosti supekompenzacija za efikasno sprovoenje ponovnog anaerobnog treninga nastaje tek posle 30 asova, za aerobni trening posle 6 asova a za trening usmeren na razvoj brzine posle 18 asova.

Kada je obavljen maksimalni aerobni treninga superkompenzacija za ponovni maksimalni aerobni treninga nastaje tek posle 42 asa, superkompenzacija za efikasan anaerobni trening nastaje posle 18 asova a za efikasno izvoenje treninga brzine nakon aerobnog treninga potrebno je svega 4 do 6 asova.

Pri ovome treba voditi rauna i o trajanju supekompenzacijskog talasa, jer ukoliko se naredno optereenje daje suvie kasno, odnosno kada su se superkompenzacija i tregovi predhodnog treninga izgubili nee doi do znaajnih promena i sportista e stagnirati u svom razvoju. Kada se sledei trening daje isuvie brzo, dakle kada jo nije dolo do superkompenzacije, odnosno do nadoporavka, dolazi do pada radne sposobnosti sportiste.

Kada sledei trening padne u najviu taku superkompenzatornog talasa tada su efekti treninga najvei i dolazi do najveeg porasta radne sposobnosti sportiste.

Sredstava oporavka posebno mere oporavka koje pripadaju podruju farmakoloke stimulscije mogu osigurati daleko bri oporavak i jae izraenu superkompenzaciju koja omoguuje veu uestalost pojedinanih treninga, ime se jo vie pojaava efekat trenanog rada.

U savremenom trenanom procesu zbog velikih zahteva, u odnosu na koliinu i intenzitet rada, praktino i nema duih pasivnih intervala odmora. U kratkotrajnim aktivnim intervalima odmora posle napornih treninga, koji slue kao sredstvo pripreme za forsirana optereenja u narednonom treningu, posebna panja se obraa na niz mera oporavka koje e poveati optimalno stanje organizma za naredni trening ili takmienje.

Radni interval ili kataboliki proces, u sutini predstavlja stimulacijski deo procesa, a interval odmora ili anaboliki proces, relaksaciju koja osigurava postizanje poviene radne sposobnosti, kao rezultat anabolikih ili obnavljajuih procesa do nivoa koji je i vii od poetnog, odnosno vii od nivoa pre poetka samog treninga.

Dakle, pojava superkompenzacije ili nadkompenzacije je jedna od osnovnih funkcionalnih reakcija organizma u procesu sportske pripreme, na kojoj se temelji kumulacija efekata treninga i razvoj treniranosti sportista.

Kompenzacija i superkompenzacija su odgovori organizma posle doziranog napora i uvek zavisi od karaktera i veliine primenjenog optereenja. To govori da se kontinuirano prilagoavanje organizma sportiste na sve vee napore mora razumeti i u treningu stalno sprovoditi na dva nerazdvojiva naina. Kao odgovor organizma u toku optereenja i odgovor organizma posle optereenja. Ovo su dve strane jednog procesa ija efikasnost zavisi kako od optimalnih trenanih stimulusa tako i od optimalnih intervala odmora.

Kontinuitet trenanog procesa se ne odnosi samo na povezivanje dva treninga ili dva mikrociklusa, nego, praktino na itavu karijeru sportiste. Sportista ne bi smeo da gubi kontinuitet u treningu jer due prekide sportista skupo "plaa" a esto je povratak na raniji nivo nemogu.

1.6.3 Valovitost dinamike trenanih optereenja

Smatra se da je valovitost dinamike optereenja u treningu jedan od najvanijih teorijskih postavki u treningu, koja vai za sve strukturne jedinice u trenanom procesu (mikro, mezo i makrocikluse) i ima veliki znaaj za sportsku praksu.

U osnovi principa valovitosti trenanog optereenja lee zakonitosti procesa zamora i oporavka, zatim zakonitosti adaptacionih procesa i zakonitosti meusobne povezanosti komponenata ukupnog optereenja u pojedinim ciklusima sportske pripreme (Matvejev, 1977 godine).

Valovi optereenja i rastereenja su najjasnije izraeni u najveem trenanom ciklusu, makrociklusu. Makrocikluse karakteriu veliki ili makrovalovi optereenja i rastereenja, mezocikluse srednji ili mezovalovi i mikrocikluse opisuju mali ili mikrovalovi.

Periodi rada sa velikim optereenjem u mikrociklusima i mezociklusima se stalno smenjuju sa ciklusima smanjenog trenanog optereenja, kada se stvaraju povoljni uslovi za oporavak i efikasan tok adaptacionih promena.Valovita promena optereenja i rastereenja omoguuje efikasno programiranje treninga u smislu precizne kontrole vrste rada razliite ciljne usmerenosti, kao i obima i intenziteta rada koji definiu ukupno trenano i takmiarsko optereenje.

Postoji vie razloga koji uslovljavaju valovitost dinamike trenanog optereenja. Jedan je zakonit odnos (meuzavisnost) obima i intenziteta treninga (poveanje jednog od njih uslovljava smanjenje drugog). Drugi razlog je to se procesi oporavka i adaptacije odvijaju po fazama i heterohrono (neistovremeno). Kao trei razlog je zakonito periodino kolebanje fizike radne sposobnosti pod uticajem egzogenih (faktori sredine) i endogenih (bioritmovi) faktora. Ovi faktori su odgovorni za pojavu ritmikih oscilacija radnog uinka pri emu treba imati u vidu objektivne ratmike oscilacije kao objektivne bioritmove (smena dana i noi, smena godinjih doba, menstrualni ciklus itd), a ne bioritmove koji se matematiki izraunavaju.

Gledano sa aspekta sportskog treninga n