Језик је најуниверзалније средство за споразумевање и социјализовање људи, ствара културу и уметност речи, преноси искуства, знања и умења, а књижевна уметност сеже у сва животна подручја.

Образовни циљеви

Усмерени су према упознавању и схватању одговарајућих појмова, чињеница и законитости.

Образовни циљеви првенствено утичу на појмовно богаћење ученика и ширење њихових сазнајних видика.

Помоћу њих се усваја критичко мишљење, усваја научни поглед на свет и остварује образовна улога наставе.

Образовни циљеви

Увиђање и сазнавање естетског света и стваралачких поступака у његовој структури.

Конкретни и и оперативни циљеви усмерени су према појединим вредносним чиниоцинма уметничког текста, те се и организовање њиховог делатног скупа повинује структури одговарајућег књижевног дела.

Елементарни циљеви који су иманентни епском делу Проучавање најбитнијих уметничких

чинилаца као што су: Тематика, фабула, сиже, композиција,

мотиви, уметничке слике, мотивациони систем, ликови (њихови поступци, изглед, душевна стања, мисли, осећања, намере, искази), битније поруке са поткрепљивањима , важнији облици казивања (нарација, дескрипција, дијалог, монолози, приповедање у првом лицу, доживљени говор и сл.), оригинални језичкостилски поступци и друга исходишта естетске сугестије.

Књижевна уметност делује преко слика и ликова, клони се категорија и уопштавања и не послује са апстрактим, већ спољашње поводе прати кроз свест и осећања појединца и тако егзактне чињенице преобраћа у естетичке чиниоце.

На сличан начин се преко уметнички уобличене социјалне предметности могу стицати знања о економским и класним односима у друштву, о моралним схватањима и егзистенцијалним проблемима.

Иако образовни чиниоци делују из уметничког света, они пружају сазнања која се могу применити и у практичном животу и оспособљавају човека да се боље снађе у животној збиљи.

Васпитни циљеви

Односе се на развијање ваљаних моралних схватања и усвајање културног понашања.

Они првенствено утичу на вољну активност ученика, снаже је врлинама и и усмеравају према друштвено корисним делатностима и племенитом поступању. Најопштија васпитна сврха наставе је хуманизовање и социјализовање личности.

Васпитни циљеви

Свако вредно уметничко дело је на посебан начин ангажовано на страни добра.

Сазнање да добро и врлина не морају да буду ни признати ни награђени, већ да су често потцењени и понижени, представља најснажнију осуду зла и порока.

Кад учни другоме добро, човек већ самим тим себе духовно награђује. Пуно је људских вредности и врлина које су лепше и природније без материјалних стимуланса, славе и признања.

Васпитни циљеви

Развијање љубави према према књижевној уметности и стварање читалачких навика, стицање уметничког укуса, богаћење репродуктивне и стваралачке маште и јачање чулног, језичког и литерарног сензибилитета.

Функционални циљеви

Умење, способности, радне навике и искуства

Читање (логичко, доживљајно, истраживачко, интерпретативно, уметничко, аналитичкосинтетичко, повратно, читање са бележењем, појачавају доживљавање и разумевање стручних и уметничких текстова и доприносе успеху књижевних интерпретација.

Уметност

Својим опсегом свет није дорастао души,

Те стога људском духу припадају обухватније

Величине, савршенија доброта и веће разлике

Него што их налазимо у природи... Песништво замишља веће и

одважније подухвате. Френсис Бејкон

Уметност

Уметност је посебна духовна делатност и истина о животу којом човек (стваралац) уз помоћ властитог талента, инспирације, искуства, маште и осећања ствара особите смислене вредности која пружају уживање и изазивају естетски доживљај.

Уметност

Као егзистенцијално-онтолошки поредак, уметност карактеришу јединство, разноврсност, једноставност, оригиналност, имагинација, истина, јасноћа...

Уметност је по природи дводимензионална зато што интегрише сферу разума и сферу имагинације.

Последица надахнућа, интелекта и знања, она означава способност којом се, говорио је Аристотел, унутарњим визијама налази одговарајућа поетска форма.

Уметност

Уметност је спој субјекта и објекта, слободе и нужности, коначног и бесконачног, спонтаног и рационалног.

Тајна је у постигнутом јединству садржине и форме (облика), конкретног и општеги у креативној илуминацији.

Уметност

Уметност се сматра најцеловитијом људском активношћу која равномерно развија мишљење, осећање чула и перцептивна својства, али истовремено развија и такозване специјалне способности, као што су музички дух, визуелно перципирање и литерарно изражавање.

Забавити и поучити су принципи на којима се, као на осовини, окреће читава уметност.

Уметност

Одређена потребом за изражавањем и растерећењем, уметност је у бити комуникација и информација – информација за разум и за душу (то јест, за све сложене садржаје човекове свести: мисли, осећања, расположења, преживљавања, свесни и несвесни подстицаји), при чему реципијент бира на шта ће се концентрисати и чему ће више пажње посветити.

Уметност

Уметношћу се човечанство брани од духовне пустоши и распада (Аска и вук, Хиљаду и једна ноћ)

Уметност – без коначне дефиниције Ниједна дефиниција уметности није

довољно добра , нити довољно тачна. Бавећи се проблемом шта и како

подражавати, поетика се заснива на мимесису. Мимесис је Аристотелов израз и значи имитирање, подражавање.

По Аристотелу, сва креативност је у опонашањеу, те вреди у мери у којој је довољно вероватна, није реч о подражавању природе, већ идеје која је основна природна појава, образовање модела подражаване ствари.

Уметност

Теорија одраза 19. века само је једна од варијаната старог учења о књижевности као имитацији природе.

Поетика као научна дисциплина Проучава природу књижевног стварања

Аристотел, њен осниивач, замишљао ју је као учење о песничком умећу као таквом и о појединим његовим облицима.

Она је скуп књижевних схватања изражених у стваралачком поступку једног аутора, школе, жанра или епохе: подразумева начин саопштавања, пре распоред слика, а не њихово стварање.

Иманентна поетика означава скуп свих препознатљивих издвојених средстава и поступака помоћу којих се књижевни текст организује као управо као кеижрвни, а не некњижевни.

Као теоријска мисао, поетика има циљ да изгради нормативне кодове унутар једне школе, скупове и правила чија се примена сматра обавезном и путем којих би се дало описати оно што је заједничко свим белетристичким остварењима, као и оно што их чини различитим.

Поетика

Поетика као ужи појам од теорије књижевности (у старом смислу прављење и стварање) има упориште у градиву и у различитим поступцима обликовања и значења. Поетика изучава оппште законитости, опште у срцу појединачног, али и посебно, непоновљиво, индивидуално и случајно.

Наука је и о формама, средствима и начинима организације језичко-уметничког дела.

Поетика

Поетику средњег века и хуманизма и доцније већим делом чинили су уџбеници технике на којима су се писци школовали.

Стваралачки поступак одвија се у три етапе:

сазнање осећање ново сазнање.

Поетика

Разум оријентише практично и тумачи стварност на најцелисходнији начин: он спутава имагинацију и прилагођава је реалном изразу, обуздава емоције које теже да избију у нереду, анархично.

Мисао и рефлексија наткриљују уметност.

Књижевни акт није неконтролисан, слободан рад маште, већ вољни и разумни чин обликовања који дисциплинује меру и укус и који познаје границе.

Поетика

Поетско јесте конкретна духовност у индивидуалном облику.

Велика поезија је најчешће логична. Поетска реч је у начелу рефлексивна,

свест је та којој припада завршница. Дело је плод хладног посматрања ума и

болног запажања срца (Пушкин). Показујући пут, поетска граматика,

насупрот нормативној, не спутава на један уски колосек.

Књижевна теорија уметнички чин своди на поступак.

Поетика

Дело је резултат свесних ствараочевих снага и слика, естетског и изванестетског.

Стваралачки процес, пише Јунг, постоји у несвесном доживљају архетипа и у његовом развијању и уобличавању до завршног дела.

Уметност је синтеза значења и облика, узајамно прелажење једног у друго.

Поетика

У дијалектичкој трипартитности (објективно, субјективно и синтеза) стваралачки процес пролази кроз следеће етапе које се тичу грађе и обликовања дела: посматрање, размишљање, инспирација, кристализација и реализација.

Пут при стварању је: посматрање, доживљавање, спознавање, те обликовање у дело. Он је у субјективном осмишљавању стварности, њеном естетском представљању и деловању на примаоца, у идеји израженој на уметнички начин.

Поетика

Из опсесивне незаситости формом произлази гама уметничких поступака: умножене тачке гледишта, смислене комбинације, однос делова и целине, квантитативне и квалитатитвне везе, везе и односи делова по себи естетски безвредних форми.

Уметност одражава најдубљу истину људског света.

Поетика

У књижевном делу све је подређено потпуности и њоме усмеравано. Органска целина, оно што - по Аристотелу – има почетак, средину и крај, производи праву поетичност.

Мерило вредности - оригиналност Уметност је у својој суштини

новост. У антици се ценило савршенство,

а не оригиналност. Оригинално, које је продирало у

остварења великих уметника, схватано је као нека врста непристојности.

Мерило вредности - оригиналност Данас, ништа није важније и вредније од

оригиналности као непресушне лепоте. Појам оригиналног је у исто време

релативан. Оригиналност у својој појавној

самоприсутности огледа се у томе да се већ позната ствар види под другим углом, прегрупише, изрази на потпуно свој и израђен начин и представи у целини под неочекиваним околностима.

Мерило вредности - оригиналност Дело није еманација апсолутне

индивидуалне способности, јер се не може пренебрегнути дејство књижевне традиције.

По Велеку, ниједно уметничко дело не може да буде сасвим јединствено јер би тада било потпуно несхватљиво.

Имагинација

Књижевност је један од видова који надопуњава исконску потребу човековог бића да посредством измишљене стварности доживи и појми реалну, емпиријску датост.

Књижевност је у свим својим облицима језик имагинације и страсти, фиктивно, непостојеће, искривљено, креирано у мислима.

Имагинација

Стваралачка моћ лежи у ауторовој фикцији као главном песничком оруђу и као једној од основних карактеристика инвенције.

Њен инвентивни карактер је у њеном посредовању између природе и замишљеног, између природе и артифицијелног, у актуализовању нечег што је виртуелно и нечег што је у позадини.

Имагинација

Ван истине и неистине, имагинација проширује власт над реалним, раскида са збиљом, стварност се претвара у слику и уметнички лик.

Без имагинације и игре уметничко дело делује методично, охлађено, уздржано, академски.

Настала од оног што се налази у животу, стварност поводом стварне стварности, као искорак у веродостојност и као њена интерпретација, књижевност нуди човеку нови хоризонт – могућност односа са стварношћу знатно суштаственијом од онога на који је навикнут.

Имагинација

Уметност је савршенија од стварности, јер је организована на креативан начин и доноси квинтесенцију смисла, али је у исти мах инфериорна у односу на њу, будући да представља измишљену збиљу (у њој је евидентна варијабилна равнотежа између необичног и обичног, аутентичног и могућег, истинитог и сугестивно симулираног.

Симболика (знак, белег)

Симболи јесу најосновнији, најједноставнији и најпрецизнији начин комуникације у уметности. Реч симбол (знак, знамење) означава конкретан предмет који, по конвенцији или по асоцијацији, упућује на нешто друго што има шире и универзалније значење.

Универзалном читљивошћу, значењем и вредношћу, они преовладавају међу светом духа и светом чулне супстанце.

Симболика (знак, белег)

Симболи су вишезначни комуникацијски феномени путем кога се у имагинативној форми адресату преносе одговарајуће представе, омогућава се предочавање оног што се не може до краја одредити и схватити.

Симболика (знак, белег)

Симболика као праисконска форма и категорија је трајна тековина људске свести.

Наука о књижевности има посла са делима као уразнострученим и и неодгонетљивим сигнумом, што уосталом каже и сама реч (littera – слово, знак)..Сваки знак почива на међусобној вези смисла и форме; указује на однос буквалних и фигуративних елемената у структури песничког дела – конкретно и појединачно упућује на опште.

Симболика (знак, белег)

Симбол је у најширем смислу речи исказ који упућује на нешто друго.

Исказујући целину, он је живи део јединства који представља.

Амблем

Сличан симболу, амблем означава реч за одређени предмет, али му је друго, пренесено значење утврђено традицијом, јасно одређено.

Смисао амблема је потпуно непознат субјекту који га претходно није научио (срп и чекић – савез радника и сељака, комунистички покрет).

Симболика (знак, белег)

Симболика даје покретљивост, еластичност, мисаону дубину, ширину и надисторијски смисао, репрезентује нешто опште, али упућује на индивидуално подручје појмовности.

У питању је привидност посебног у појединачном или општег у посебном или универзалног у општем, а изнад свега привидност вечног у пролазном. (Колриџ)

Симбол није слика већ феномен сугестије.

Симболика (знак, белег)

Сваки симбол је тријада абц, при чему је а неразлучиво стваралачко јединство у коме се спајају две компоненте (б слика природе, оваплоћена у звуку, боји речи, и ц доживљај који слободно распоређује материјал звукова, боја речи и како би тај материјал интегрално изразио доживљај).

Симбол у поезији

Симбол у поезији има скривено значење, али контекст песме открива какво се то значење у њему крије.

Симбол се појављује у једном контексту који је по правилу значењски видљив, отежан и изразитије обојен, тако да је читатељ контекстом припремљен да уочи симболичка значења онога што чита.

Треће, емоционални набој који нас припрема за доживљавање симболичких значења песничке слике произлази колико из самог контекста, толико и из нашег властитог животног искуства. Симбол у нама покреће нека ранија сазнања или осећања која нас чине способним за прихватање његових тумачења. (Лешић 2005)

Симбол у поезији

Песнички језик као језик евокације најекспресивније говори метафором и симболом.

Сав текст уметничког дела је у суштини једна реч. (Потебња, према Лотману)

Што је разгранатија симболика, тим текст - у Бахтиновом смислу као повезани знаковни комплекс – јаче, неочекиваније и свестраније одјекује.

Неодређеност

Тајна и драж песништва лежи у надмоћи речи над смислом и у његовој недоречености, при чему не треба сметнути са ума чињеницу да је смисао, исказан речима, садржан у речима које су саме по себи смислене.

Дело се одржава само логиком необјашњивог, као обрута слика истине.

Неодређеност

Књижевно дело одушевљава својом укључивошћу, отвореношћу, неодређеношћу саопштења, недовршеношћу форме, двосмисленошћу, многосмисленошћу, енергијом коју емитује и сличним светим местима која га чине неухватљивим свести.

Естетска вишезначност дела Естетска вишезначност дела нуди човеку

могућност уношења у дело властите моћи имагинирања, властитог животног и читалачког искуства.

Читалац помоћу фантазије осмишљава текст и сагласно његовој решеткастој структури, уноси у њега ону непостојећу карику и актуелизује његов семантички потенцијал.

Одстрањивање такозваних празних места или мисаоних пауза претпоставља завршавање, уписивање и досликавање значења, постулира допуњавање, затрпавање рупа и лепљење пукотина.

Имагинација

Смењивање секвенци смисла и бесмисла, анаграм, каламбур, нонсенс као праисконска поетска форма, бунцање и замуцкивање, смелост и дрскост на ивици нонсенсног и шокантног – једна дезинтеграција и аутоматизација иза које се (не) да наслутити смисао - узима се као игра поетске имагинације.

Игра и хумор

Уметност је у већој мери играчка активност. Луидистички концепт је у основи креативног поступка и стваралачке интенције.

Игра као изворна делатност и синоним авантуре духа синтеза је свих уметности.

Игра и хумор

Игра и хумор су у функцији чувара равнотеже људског духа.

Игра је корен стваралаштва. У књижевности сваки исказ се може

посматрати као потез у језичкој игри. Игра духа се огледа у форми, у

савладавању речи и звука, у необичном илузионистичко-фиктивном свету који функционише као извор естетског уживања.

Игра и хумор

Уметност је у већој мери играчка активност.

Игра као изворна делатност и синоним авантуре духа синтеза је свих уметности.

Поезија је – гласе најновија сазнања – рођена у игри и наставља да живи у облику игре, пре свега је у себи затворена сфера игре, сасвим посебан свет са својим законима, различитим од сваке стварности.

Игра и хумор

Реч је о поступку којим се обликује мотив, развија прича, уводе јунаци, граде занимљива радња и ситуација, коментарише и исказује пишчева имагинација.

Игру карактеришу неизвесност, непредвидивост, искључење испитаних стаза и поступака.

Игра и хумор

Ефекат игре се састоји у томе што разна значења једног момента нису дата у статичкој коегзистенцији, него трепере.

Спонтаност и непредвидивост искључују анархију или шегачење са стваралачким чином.

Наоко лудистички видокруг, привидан бесмисао и неред, заснива се на високој дисциплини песничког реда, на недоступању од перфекције песничке технике и строге доследности језичког кодекаса.

Игра и хумор

Поезија је – гласе најновија сазнања – рођена у игри и наставља да живи у облику игре, пре свега у себе затворена сфера игре, сасвим посебан свет са својим законима, различитим од сваке стварности.

Уобразиљска способност заиграног ума тешко је одредива. У питању је универзални изражајно-поетски феномен којим се ствара симболизација вишег нивоа, односно свет имагинације. Њени структурни квалитети су емотивни, афективни и психолошки.

Игра и хумор

Игру карактерише неизвесност, непредвидивост, искључење испитаних стаза и поступака.

Ефекат игре се састоји у томе што разна значења једног момента нису дата у статичкој коегзистенцији, него трепере.

Свако разумевање образује посебан синхронични пресек, али при томе чува сећање на претходна значења и свест о могућности каснијих значења (Лотман).

Игра и хумор

Слобода игре, измишљања и лудистички ефекти заснивају се на осећању мере и одређеним законитостима.

Хумор, досетка, сатира, иронија, алузија и игра, као облици испољавања доживљаја смешног, као реакција на комично, исказују најдубље човекове слободе, манифестација су љубави према животу и животне ведрине.

У супротности са озбиљним, доличним, смех настаје изненадним откривањем неког скривеног недостатка.

Игра и хумор

Хумор – енергија која ослобађа Живети у свету као да то није

свет, поштовати закон, а стајати изнад њега; поседовати као да се и не поседује, одрећи се као да то и није одрицање – све ове омиљене и често формулисане захтеве високе животне мудрости може да оствари хумор. (Херман Хесе)

Игра и хумор

Шармом и обухватнијим појмом од хумора, комиком, доживљава се свет у коме се наглашава смешан неспоразум између жељеног и оствареног.

Познатији видови комике су бурлеска, фарса и сатира.

Обмана – обрнута стварност Уметност као скривена и друкчија

слика истине вешто је организован реалитет који се прихвата као симулација означеног света.

Уметност се заснива на збивању које оставља утисак истине, на фасцинацији која полупривиде и нестварно представља као стварно.

Обмана – обрнута стварност Књижевност је заснована на избору

речи и њиховој демијуршкој снази. Речи удовољавају човековој потреби да креира чаролију и лепоту.

У додиру са естетским предметом, човек има посла са својом илузијом коју је произвољно створио.

Реч је о естетској илузији која не штети него оплемењује.

Обмана – обрнута стварност Драма је најснажнији и најочигледнији

начин представљања. Литерарна илузија и визија истинитости причања о објективној стварности заснива се на заборављању да се има посла са чисто фингираном предметношћу, са било каквом уметничком преваром.

Прихватајући свет књижевне творевине као указану слику збиље, пуке илузије, као опажајну варку, реципијент се ипак увек креће унутар сфере естетског, а не у подручју збиље.

Осећање задовољства

Уметност као лепо у разноврсним облицима подмирује човекову потребу за идеализованим и осећајним животом.

Вишесмисленост, хаос информација, експресивност и различитост од појава које припадају познатој стварности продукују перцепцију која се појављује у форми пријатности.

Природа књижевности

Књижевност је уметност речи. Језичко уметничко уобличавање и посебан

начин доживљавања и изражавања света, названо књижевност, исказивање је усмерено према изразу.

Литерарност се огледа у стилу, у умећу речи и у ритмичкој деформацији семантичког фактора уметничке конструкције.

Као израз самосвесног и самоделотворног бића, књижевност се манифестује у широј скали, од чисте форме, као извора посебног задовољства, до тенденциозно испољене поруке, односно сазнања.

Природа књижевности

Њен значај и прворазредност исказује се у задовољству и остварењу импулса за лепотом, симетријом, једностраношћу и довршеношћу.

Уметност самим својим постојањем функционише као друштвени феномен.

Модерна књижевност

Укидање миметичке концепције песништва, опадање маште, радикализација артистичких новина, одбацивање перспективе и инкохерентности мењају начин перцепције.

Доминација слике над стварношћу, одсуство интерференције ауторовог ја – аутора који води и обликује причу, аутореференцијалност, интертекстуалност, експериментнеодређеност, неповезаност и антиформа, сложеност, недостатак конкретне предметности, дифузност, фрагментација, расап који разбија илузију целовитости света, подозрење у језик као поетско средство изражавања...

Функција књижевности

Катарза Књижевност своју улогу обавља

преношењем порука, чињеница, знања, догађаја и веровања, оштрећи човекове осећаје за етичко и естетичко, потом нудећи уживање, забаву, задовољство и оно човеково нагонско осећање потребе за новим осенарским средствима језика.

Функција књижевности

По Фројду, уметност је надокнада за непроживљену стварност и идеално скровиште свих дубоких емоција које нису реализоване у животу.

Књижевност даје животу нову смисаону димензију, уочава дотад неуочене односе ствари и овековечује то уочавање.

Функција књижевности

Естетско кретање према животу, апеловање на човекова чула и усмереност на израз – не искључују ванестетске функције. Естетско служи ванестетском циљу- самосврховитост је стављена у службу сврховитости и формативне друштвене улоге.

Функција књижевности - интенционалност Васпитност и поучност Ангажовање и трезвеност

интенционалности јесу замке за дух и фактор који ремети (сакати) целовитост литерарног бића.

Смисао књижевности је лепота која се супротставља сваком интенционалном експонирању и осипању под притиском пролазности.

Сазнајна функција

Општеприхваћен је став о нелогичној когнитивној моћи књижевности и испразним настојањима да се из фикцијске творевине, и реченица које нису судови већ квазисудови, извлаче умећа и филозофске поставкењ.

Било какав ангажман и предвидљивост смисла компромитују књижевност и естетско.

Идејност

Интенција текста је у ставу према чињеницама и догађајима о којима се говори, односно у идеји до које писац хоће да доведе читаоца, коју жели да искаже.

Трагање за идејом као динамичком категоријом, њено документовање мишљу или асоцијацијом, пружа читаоцу и истраживачу непосредно задовољство.

Мисаона порука дела је многострука и сложена, са једном доминирајућом мишљу, али са мноштвом пратећих мисли које релативизују ту главну мисао.

Делотворност књижевног текста Уметност (преко и изнад свести)

делује на стварни живот посредством утицаја на разум људи, на оно што је у човеку најдубље и што се најтеже мења.

Стилистика

Научна дисциплина која се развила из античке реторике.

Изучава појаве и законитости изражајних облика песничког језика.

У основи ове дисципине је вишезначан и тешко ухватљив појам стила

Стилистика изучава афективне вредности речи и скупова речи: ритам, конструкцију реченице, еуфоничне гласовне склопове, лексику која поседује сугестивност информације , она премашује чисто референцијалну функцију исказа.

Стилистика

Однос мисли и њеног израза, однос идеја и језика

Стилистика подразумева изчавање умећа изналажења изражајних средстава (фонетских, морфолошких, лексичких, фразеолошких и синтаксичких облика), уметничких поступака, свесну и сврховиту интензификацију типичних структурних и семантичких карактеристика језика и , и оно што тексту доноси конотативну информацију.

Стилистика

Структуирана између науке о језику и науке о књижевности, стилистика сагледава свет језика (логосфере) са становишта његове стваралачке функције и његове поетске вредности.

С обзиром на то да се стил реализује језичким средствима, граматика представља њену полазну основу.

Стилистика

Утемељена на начелима лингвистике и естетике, као и лексикологије, семантике, дијалектологије, психологије, социологије и статистике, она проучава облике и структуру језичког израза и његов уметнички квалитет, испитује значење и симболику језика: извор речи и њихово повезивање у исказ (лексички састав и конструкција дискурса или текста) које денотира или конотира значење.

Стилистика

Имплицира анализу унутрашње текстовне организације и објашњавање естетских својстава те организације,као и посебних варијабилних могућности које се у језику манифестују.

Стилистику више занима начин на који се исказ и исказивање међусобно прожимају него сама организација исказа и осећања, као и сва одступања од уобичајеног начина споразумевања у служби лепотеили њиховог афективног деловања.

Стилистика

Шарл Баји (Бали) , творац модерне стилистике, истиче да она као наука о одступању изчава чињенице језичке експресије, организоване са тачке гледишта њиховог афективног садржаја.

Афективност (експресивност и импресивност израза) има двоструко својство: деловање само својом природом (експресијом) и изазивање утиска (импресија).

Стилистика

Стилистика као граматичка лепота – за разлики од граматике која прописује шта је у области устројства језика допустиво, а шта није – оцењује тачност мисли и правилност језичког израза, склад језичког израза са мишљу и намерама.

Стилистика се шире одређује као истраживање различитих избора које друштвене групе и појединци чине приликом употребе језика.

Стил

Развој естетике хуманизма и слободна и стваралачка реализација језика омогућиле су развој стила.

Књижевност је, по Шкловском, збир стилистичких поступака, начин обликовања градива.

Стил је начин организације изражајних средстава, поредак и ритам којим се износе мисли и осећања.

Стил

Стил је је јединство мисли и њеног облика.

Језик је збир изражајних средстава за обликовање једног исказа, а стил аспект и квалитет тог исказа који произлази из избора изражајних средстава.

Књижевни стил прате и сувишни елементи и структурна редунданца; као емоционално-афективни и ментални дискурс испољава се у одступању од норми, у нарушавању или структурисању, у нашироком описивању и онда када би се жељено могло једноставније рећи.

Стил

Снага је у згуснутом и збијеном изразу саображеном науму и емоцији; у минималној редунданци и изразу који инклинира шкртом језику пуном информативности.

Однос између редундансе (редунданције, информација распоређена на што више сигнала) и економичности (порука се покушава што више скратити) – ове две појаве чине један од најјачих сукоба у језику.

Стил

Редунданција доводи до продужавања процеса преноса информација (понављања), али се тиме појачава поузданост кибернетичког система, елиминишу могуће грешке у декодирању и повећава степен разумевања – економија, обратно, скраћује и брже преноси информацију, али се смањујуе поузданост преносног механизма (сажимање и изостављање).

Стилистика

Одступање од стандарда, превазилажење граница које спутавају, јесте, према најшире прихваћеном мишљењу, основно обележје по којем се препознаје стил.

Граматичке неправилности померају значење и продубљују их у естетичке ефекте.

Стил

Одустајањем и преиначавањем неког основног израза остварује се посебан идиом и постиже промена смисла, а то значи прелазак са денотативног, мисаоног реда речи који води од познатог ка непознатом, на конотативни, афективни смисао, то јест на осећајни: од непознатог ка познатом (Шапатом збори сиротиња).

Стил

Стил је класификован на једноставан, умерен и узвишен; на низак, средњи и високи.

Најприхваћенија је подела на емоционални и интелектуални стил, аналогно природи човековог психолошког стања и двојству човекове природе.

Стил

Обрнути ред речи у реченици имплицира обраћање осећањима читалаца.

Стил је информација, као што је информација стил.

Песништво није у прозирној знаковитости, директном и огољеном говору, мада се може изразити сасвим обичним говорењем. Оно је у неконвенционалној употреби језика, у сугестији, асоцијацији, илузији, слици и језику који увишестручује исказ.

Стил

Књижевни језик егзистира као збир различитих стилова.

Из многоликости језичког богатства и видова употреба језичких средстава проистичу различити стилови.

Посматрано у историјској перспективи, може се говорити о модерном изразу који се по правилу појављује као реакција на - по некима- преживљени начин изражавања.

Стил

Са становишта потреба дате области живота, осим песничког, препознају се научни, новинарски, административни и њима слични стилови којима је сликовитост само помоћно средство, а не циљ.

Као функционални видови изражавања, они нису индивидуални, већ друштвени варијетети условљени постојањем одређене групе која се том категоријом служи.

Језик

Језик је у неком свом облику настао као први чулни дах , самом појавом човека као свесног и делатног бића.

Почетак постојања језика најбитнији је догађај у еволуцији нашег психичког живота.

Природни језик је информативно-комуникативан, језик дескрипције, констатације, дидактизма.

Језик

Језик је услов развоја људске мисли и сабирно место свих знања.

Он је начин да се употпуне властита искуства и знања, изнесу запажања, идеје, осећања, жеље, оцене, ставови и слично.

Он је најсигурнија, најживља и најпотпунија веза која спаја прошла, садашња и будућа поколења народа у једну велику историјску живу целину.

Језик

Изумирањем језика у устима народа, сматра се, изумире и народ.

Лингвистика свестрано истражује језичке појаве, утврђује правилност у њему, описује и систематише различите манифестације и феномене.

Темељ општој лингвистици поставио је крајем претпрошлог века Вилхелм фон Хумболт својом тезом да је језик израз духа појединог народа.

Језик

Де Сосир у својим радовима разликује језик као главни инструмент колектива и говор као слободан и стваралачки чин појединца, то јест жива реч као чин његове воље и духа – лингвистика постаје наука која посматра овај феномен као средство споразумевања.

Језик

Језик је организован и усвојен систем знакова који су међу собом тако повезани да вредност једног бива условљена присутношћу осталих.

Обострани систем унапред предвиђених и обезбеђених могућности назива се код.

Језички знак јесте јединство онога чиме се означава и онога што је тиме означено.

С обзиром на то да међу њима нема природне везе, они су произвољне, немотивисане комбинације звука и значења.

Језик

У књижевности је од нарочите важности однос између акустичке слике и појма, ознаке и означеног, звучања и значења.

Магијска функција језика заснована је на веровању у суштинску и судбинску везу између речи и онога што оне означавају.

Језик

Табу-речи се изговарају у блажој или прикривеној форми јер се сматра(ло) да само њихово изговарање може дозвати предмет који именује, те да оно поседује делотворну моћ.

Неограничена употреба ограничених средстава, једно непотрошиво изобиље јесте основно својство језика.

Језик

Језик и језички исказ јесу у основи троструки знак: упућују на садржину која се саопштава (репрезентативна функција), на адресата кога се тиче та садржина (апелативна функција) и на говорника, чији морални став или психичко стање изражава (експресивна функција).

Језик

Лингвистика разматра језик да би утврдила његову природу и начин функционисања у књижевном делу.

Много старија, граматика чува његову унутрашњу организацију и правилност (85 000 речи), седмопадежни систем и четири акцента.

Одбацује се подела на стандардни и поетски језик.

Естетски квалитет је више последица повремених растерећења говора од његове комуникативно-практичне функције.

Језик

Језик је сам по себи уметност, и то напопуларнија и најоснованија која се може уопште претпоставити. Рођен из нужде, он је у уметности доведен до савршенства.

Дух језика је доминантан у стваралачком поступку.

Институција књижевности, која је нешто што премашује сам појам језичке уметности, посматра се као борба за језик, као превазилажење стандардних језичких норми.

Језик

У обиљу и лепоти језика одражава се сав мисаони и емотивни читаочев свет.

Без суштине језика као градитељског материјала тешко је замислити суштину песништва. И обратно, суштина језика се може схватити из суштине поезије.

Говор

Језик и говор стоје у односу уговореног знака и поруке, система и процеса.

Први је више апстракција и општа појава, а други је појединачан чин, његова конкретна реализација.

Усмена комуникација подразумева начин исказивања мисли и осећања звучним језичким средствима, односно речима припадника датог језичког колектива.

Говор

Нема ничег вреднијег од оплемењивања и усавршавања говорничког дара, писао је Квинтилијан. Књижевност која се практично зачела са говором и са осећањем магичне моћи речи – оног тренутка када је човек произвео први звучни знак који је означавао групу сличних објеката (као човек који означава све људе) – средство је које оплемењује и усавршава овај драгоцени човеков дар.

Реч

Реч као имагинативна, интелектуална и емоционална чињеница има три функције: именовање (диференцирање), излагање (експлицирање) и представљање (репрезентација).

Реч је апстрактан знак и минимална слободна форма.

Реч

У Сосировом смислу, речи јесу спој означитеља – ознаке, акустичке слике, означенога – асоциране ствари и психолошког садржаја.

Као најмања неразложива јединица лексичког система језика и као његов саставни део, реч логички означава конкретан, замислив предмет и истовремено поима нешто друго.

Реч

Књижевност је у речима – речима као таквим, у њиховом етимолошком значењу или у њиховој двосмислености, симболици и иронији.

Реч у свом правом смислу и денотативном значењу, оном које нормално прво треба да падне на памет примаоцу, основна је њена вредност.

Песничка јединица је троп који тражи да се у њему јасно осете најмање два смисла.

Реч

У тексту као уметнини, реч је посредник између аутора и читаоца, она је тумач ауторових мисли и осећања.

Песнички језик

У стручној литератури прихваћена је подела на поетски и прозни језик, будући да обе категорије поседују специфичне врсте и посебне форме ритмичког рашчлањивања.

У изразу као остварењу мисли у језику присутне су три вредности: појмовна (објективно, логичко значење), експресивна (несвесно, ненамерно обележје израза) и импресивна (хотимична тежња да се изразом делује на реципијента).

Песнички језик

Поетски дискурс семантизује морфолошку структуру речи; њиме гласовне, морфолошке, супра сегментичне и интонацијске компоненте добијају облик поруке.

Суштина поетског језика се не одређује његовим квантитетом и каквоћом, већ општом усмереношћу према језичком емотивном изражавању и неким подземним токовима значења речи.

Основне карактеристике песничког језика Конкретност (сликовитост) у

описивању, емоционалност у тону изражавања, ритмичност, пуноћа, преображај и ширина значења.

Метафоричност Ритам Еуфонија

Стилске фигуре (Петровић, 2009) Фигуре дикције (асонанца, алитерација,

анафора, епифора, палилогија, рефрен) Фигуре речи (тропи) – метафора,

компарација,епитет, метонимија, перифраза, персонификација, антитеза или контраст, синегдоха, алегорија, сарказам, апострофа, еуфемизамалузија)

Фигуре конструкције - асиндет, полисиндет,претериција (прикривено саопштавање ствари)

Фигуре мисли (хипербола, градација, иронија, парадокс)

Гласовна организација књижевног дела - уређење говорног низа

Језички знак : јединство звука и значења

Облици гласовне организације уметничког текста – гласовна понављања и фигуре понављања

Асонанца, алитерација, консонанца (понављање сугласника на почетку речи у дужем говорном низу)

Понављање речи и лирски паралелизам

Анафора Епифора Симплоха Анадиплоза Епаналепса Епизеукса ( узастопно понављање

истих речи, назива се и палилогија) Полиптотон (вишеструко

понављање исте речи у различитим граматичким облицима)

Рима и рефрен

Функција риме у структури песме:еуфоничкаметричкаСхваћена као гласовно понављање, рима

се јавља у различитим моделима:мушка рима (подударање једносложних

речи: звук-пук, брат-бат)женска рима (подударање двосложних

речи: звоно-боно)дактилска (подударање тросложних

речи: цветова-светова)

Рима

Правилна, потпуна или савршена рима – гласови се подударају од наглашеног слога па до краја речи (крошања-ношања, туге-дуге)

Чиста рима је она у којој се и нагласак подудара (ближе-стиже, благи-драги, дар-жар)

Богата рима – подударају се и гласови испред наглашеног вокала (цветова-светова)

Ехо-рима , један члан у себи садржи цели други члан (блиста-листа).

Рефрен

Интензивира ритам песме. део стиха, стих или строфа која се

редовно понавља на одређеним местима у песми по више или мање правилном распореду – гради и композициону улогу.

Интонационо-синтаксичка уређеност књижевног текста (Лешић, 2005) Фигуре конструкције: Апострофа, дијалогизам,

екскламација, интерогација, реторичко питање,

Асиндетон, полисиндетон, хијазам, хипербатон, парентеза, елипса, силепса.

Тропи или фигуре значења(Лешић 2005: 216) Епитет и поређење Метафора, метонимија, синегдоха

и иронија – четири мајсторска тропа:

метафора као перспектива метонимија као редукција синегдоха као репрезентација иронија као дијалектика. (Кенет

Берк, Граматика мотива, 1945)

Тропи и фигуре мисли (Лешић 2005: 233) Алегорија Алузија Антитеза Еуфемизам Градација Хипербола Иронија Персонификација Парадокс Оксиморон...