Маријана Милуновић и Драгослав Јеринић

ОСНОВИ ЕКОНОМИЈЕ

Сремски Карловци 2013.

Рецензенти:

Проф. др Јован Горчић, редовни професор

Проф. др Душица Карић, редовни професор

Проф. др Давид Дашић, редовни професор

III

САДРЖАЈ:

САДРЖАЈ: ............................................................................................................................ III

ПРЕДГОВОР ........................................................................................................................ XII

I ДЕО ................................................................................................................................... 13

УВОД У ЕКОНОМИЈУ ........................................................................................................... 13

1.ГЛАВА .............................................................................................................................. 13

ПРЕДМЕТ ОСНОВА ЕКОНОМИЈЕ ......................................................................................... 13

1.ПОЈАМ ЕКОНОМИЈЕ ........................................................................................................ 13

2. ЗАШТО ИЗУЧАВАМО ЕКОНОМИЈУ .................................................................................. 15

3.НАСТАНАК И РАЗВОЈ ЕКОНОМСКЕ НАУКЕ ....................................................................... 16

3.1. НАСТАНАК ЕКОНОМСКЕ НАУКЕ ................................................................................................ 16

3.2. ОСНОВНИ ПРАВЦИ РАЗВОЈА ЕКОНОМСКЕ НАУКЕ У XX ВЕКУ .......................................................... 16

3.2.1 Правци развоја капиталистичке економије ........................................................ 16

3.2.2 Правци развоја марксистичке економије ............................................................. 18

2. ГЛАВА ............................................................................................................................. 20

ЕКОНОМСКИ ЗАКОНИ И ЊИХОВЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ......................................................... 20

1.ОПШТИ ПОЈАМ ЗАКОНА ПРИРОДЕ И ДРУШТВА ............................................................. 20

2. ЕКОНОМСКИ ЗАКОНИ У САВРЕМЕНОЈ ЕКОНОМСКОЈ ТЕОРИЈИ ...................................... 21

3. ПОЈАМ ЕКОНОМСКИХ ЗАКОНА И ЊИХОВА КЛАСИФИКАЦИЈА ...................................... 22

3.1 УНИВЕРЗАЛНИ И ОПШТИ ЕКОНОМСКИ ЗАКОНИ ........................................................................... 23

3.2 ПОСЕБНИ, ПОЈЕДИНАЧНИ И ОСНОВНИ ЕКОНОМСКИ ЗАКОНИ ......................................................... 23

3.3 ОСНОВНА ОБЕЛЕЖЈА И КАРАКТЕРИСТИКЕ ЕКОНОМСКИХ ЗАКОНА ................................................... 24

3.3.1 Нужност економских закона .................................................................................. 24

3.3.2 Историјска специфичност економских закона .................................................... 25

3.3.3 Економски закони као дугорочне тенденције ....................................................... 26

3.3.4. Статистички карактер економских закона ...................................................... 26

3.3.5 Практични значај познавања одређених закона ................................................. 27

3. ГЛАВА ............................................................................................................................. 28

ОДНОС ЕКОНОМИЈЕ И ДРУГИХ НАУЧНИХ ДИСЦИПЛИНА .................................................. 28

1.ОДНОС ЕКОНОМИЈЕ И ДРУГИХ ЕКОНОМСКИХ НАУКА .................................................... 28

IV

1.1 ЕКОНОМСКА ИСТОРИЈА ........................................................................................................... 28

1.2 ЕКОНОМСКА ГЕОГРАФИЈА ........................................................................................................ 29

1.3 ЕКОНОМСКА СТАТИСТИКА ........................................................................................................ 30

1.4 ЕКОНОМСКА ПОЛИТИКА .......................................................................................................... 30

1.5 ПОЛИТИЧКА ЕКОНОМИЈА ........................................................................................................ 31

1.6 ФИНАНСИЈСКИ МЕНАЏМЕНТ .................................................................................................... 31

2. ОДНОС ЕКОНОМИЈЕ И ДРУГИХ НЕЕКОНОМСКИХ НАУКА ............................................... 32

2.1 ПРАВО .................................................................................................................................. 32

2.2 ПОЛИТИКА ............................................................................................................................ 32

2.3 ЕКОЛОГИЈА ............................................................................................................................ 33

II ДЕО .................................................................................................................................. 36

ПОДЕЛА ЕКОНОМИЈЕ ПРЕМА ПРЕДМЕТУ ИЗУЧАВАЊА И ЕКОНОМСКИ СИСТЕМИ ........... 36

1.ГЛАВА .............................................................................................................................. 37

МИКРОЕКОНОМИЈА ........................................................................................................... 37

1. ПРЕДМЕТ МИКРОЕКОНОМИЈЕ ....................................................................................... 37

2. БАЗИЧНА ПИТАЊА МИКРОЕКОНОМИЈЕ ........................................................................ 38

2.1 ШТА ПРОИЗВОДИТИ ............................................................................................................... 38

2.2 КАКО ПРОИЗВОДИТИ .............................................................................................................. 39

2.3 ЗА КОГА ПРОИЗВОДИТИ ........................................................................................................... 39

3. ПРОИЗВОДЊА, ПРИВРЕДНА ДРУШТВА И ПОСЛОВАЊЕ ПРИВРЕДНИХ ДРУШТАВА ....... 41

3.1 ПРОИЗВОДЊА ....................................................................................................................... 41

3.1.1 Основна питања ...................................................................................................... 41

3.1.2 Људске потребе, материјална добра и услуге .................................................... 43

3.1.2.1 Људске потребе ............................................................................................................... 43

3.1.2.1.1 Економске потребе ................................................................................................. 44

3.1.2.1.2 Урођене потребе ..................................................................................................... 45

3.1.2.1.3 Стечене (интелектуалне) потребе .......................................................................... 45

3.1.2.1.4 Производне потребе ............................................................................................... 45

3.1.2.1.5 Личне потребе ......................................................................................................... 46

3.1.2.1.6 Заједничке потребе ................................................................................................ 46

3.1.2.2 Материјална добра и услуге ................................................................................ 46

V

3.1.2.2.1 Производ и производна функција ......................................................................... 47

3.1.2.2.2 Роба и њена основна обележја .............................................................................. 50

3.1.2.2.2.1 Појам ................................................................................................................ 50

3.1.2.2.2.2 Вредност робе ................................................................................................. 51

3.1.2.2.2.2.1 Употребна вредност робе ...................................................................... 51

3.1.2.2.2.2.2 Прометна вредност робе ....................................................................... 52

3.1.2.2.2.2.3 Тржишна вредност робе ........................................................................ 52

3.1.2.2.2.3 Теорије о вредности робе .............................................................................. 53

3.1.2.2.2.3.1 Теорија радне вредности робе .............................................................. 53

3.1.2.2.3.2 Теорија корисности робе ............................................................................... 54

3.2 ФАКТОРИ ПРОИЗВОДЊЕ .......................................................................................................... 54

3.2.1 Капитал као фактор производње ......................................................................... 54

3.2.2 Природни извори као фактор производње ........................................................... 56

3.2.3 Рад као фактор производње .................................................................................. 57

3.2.4 Остала питања као фактори производње ......................................................... 59

3.2.4.1 Предузетништво .............................................................................................................. 59

3.2.4.2 Информације ................................................................................................................... 60

3.3 ПРИВРЕДНА ДРУШТВА КАО ЕКОНОМСКИ СУБЈЕКТИ ...................................................................... 61

3.3.1 Појам привредних друштава .................................................................................. 61

3.3.2 Циљеви привредних друштава .............................................................................. 63

3.3.3 Функције привредних друштава ............................................................................ 64

3.3.3.1 Примарне (вертикалне) функције .................................................................................. 64

3.3.3.1.1 Функција управљања .............................................................................................. 64

3.3.3.1.2 Функција руковођења ............................................................................................. 65

3.3.3.1.3 Функција извршења ................................................................................................ 65

3.3.3.2 Секундарне (хоризонталне) функције ........................................................................... 66

3.3.3.2.1 Функција истраживања и развоја .......................................................................... 67

3.3.3.2.2 Функција планирања .............................................................................................. 68

3.3.3.2.3 Функција набавке .................................................................................................... 68

3.3.3.2.4 Функција производње ............................................................................................ 68

3.3.3.2.5 Функција продаје .................................................................................................... 69

3.3.3.2.6 Финансијска функција ............................................................................................. 69

VI

3.3.3.2.7 Функција информисања ......................................................................................... 69

3.3.3.2.8 Кадровска функција ................................................................................................ 70

3.3.3.2.9 Функција контроле .................................................................................................. 70

3.4 ВРСТЕ ПРИВРЕДНИХ ДРУШТАВА ................................................................................................ 71

3.4.1 Облици организовања по форми ............................................................................ 71

3.4.1.1 Ортачко друштво ............................................................................................................. 72

3.4.1.2 Командитно друштво ...................................................................................................... 73

3.4.1.3 Друштво с ограниченом одговорношћу ........................................................................ 74

3.4.1.4 Акционарско друштво ..................................................................................................... 75

3.4.2 Облици организовања према величини ................................................................. 76

3.5 ПОСЛОВАЊЕ ПРИВРЕДНИХ ДРУШТАВА ....................................................................................... 78

3.5.1 Трошкови ................................................................................................................... 78

3.5.1.1 Појам трошкова ............................................................................................................... 78

3.5.1.2 Врсте трошкова ................................................................................................................ 81

3.5.1.2.1 Трошкови предмета рада ....................................................................................... 82

3.5.1.2.2 Трошкови средстава за рад .................................................................................... 83

3.5.1.2.3 Трошкови радне снаге ............................................................................................ 83

3.5.1.2.4 Фиксни трошкови ......................................................................................... 84

3.5.1.2.5 Варијабилни трошкови ........................................................................................... 85

3.5.1.2.6 Маргинални трошкови ........................................................................................... 85

3.5.2 Приходи ..................................................................................................................... 87

3.5.2.1 Пословни приходи .......................................................................................................... 88

3.5.2.2 Приходи од финансирања .............................................................................................. 89

3.5.2.3 Ванредни приходи .......................................................................................................... 89

3.5.3 Резултати пословања ............................................................................................ 90

3.5.3.1 Добитак – губитак ............................................................................................................ 91

3.5.3.2 Извештај о пословању .................................................................................................... 91

3.6 ПРИНЦИПИ ПОСЛОВАЊА ПРИВРЕДНИХ ДРУШТАВА ...................................................................... 94

3.6.1 Продуктивност ....................................................................................................... 95

3.6.1.1 Физички капитал као фактор продуктивности .............................................................. 96

3.6.1.2 Људски капитал као фактор продуктивности ............................................................... 96

3.6.1.3 Природни ресурси као фактор продуктивности ........................................................... 97

VII

3.6.1.4 Технолошко знање као фактор продуктивности .......................................................... 97

3.6.2 Економичност .......................................................................................................... 98

3.6.3 Рентабилност ......................................................................................................... 99

3.6.4 Ликвидност ............................................................................................................ 100

2. ГЛАВА ........................................................................................................................... 102

МАКРОЕКОНОМИЈА ......................................................................................................... 102

1. ПРЕДМЕТ МАКРОЕКОНОМИЈЕ ...................................................................................... 102

2. БАЗИЧНА ПИТАЊА МАКРОЕКОНОМИЈЕ ....................................................................... 105

2.1 ИНФЛАЦИЈА И РАСТ ЦЕНА ...................................................................................................... 105

2.2 ЗАПОСЛЕНОСТ ..................................................................................................................... 110

2.3 ПРОДУКТИВНОСТ ................................................................................................................. 114

2.4 КАМАТНЕ СТОПЕ .................................................................................................................. 115

2.5 ДРЖАВНИ БУЏЕТ .................................................................................................................. 116

2.6 Платни биланс ..................................................................................................................... 117

2.7 Енергетска ситуација ........................................................................................................... 119

2.8 ЕКОЛОГИЈА .......................................................................................................................... 121

2.9 ЕКОНОМСКИ АСПЕКТИ ОПОРЕЗИВАЊА ..................................................................................... 122

3. ИЗРАЖАВАЊЕ РЕЗУЛТАТА ПРОИЗВОДЊЕ .................................................................... 125

3.1 Друштвени бруто производ ................................................................................................ 126

3.2 ДРУШТВЕНИ ПРОИЗВОД ........................................................................................................ 127

3.3 НАЦИОНАЛНИ ДОХОДАК ....................................................................................................... 131

3.4 МЕТОДЕ ОБРАЧУНА И СИСТЕМИ НАЦИОНАЛНИХ РАЧУНА ............................................................ 133

3.5 НОМИНАЛНИ, РЕАЛНИ И ПОТЕНЦИАЛНИ ДРУШТВЕНИ ПРОИЗВОД ................................................ 136

3.6 ДРУШТВЕНИ ПРОИЗВОД И ЕКОНОМСКО БЛАГОСТАЊЕ ................................................................ 137

3.ГЛАВА ............................................................................................................................ 138

ИНСТИТУЦИОНАЛНА, ПОЗИТИВНА И НОРМАТИВНА ЕКОНОМИЈА .................................. 138

1. ИНСТИТУЦИОНАЛНА ЕКОНОМИЈА ............................................................................... 138

2. ПОЗИТИВНА ЕКОНОМИЈА ............................................................................................. 139

3. НОРМАТИВНА ЕКОНОМИЈА ......................................................................................... 140

4.ГЛАВА ............................................................................................................................ 142

ГЛОБАЛНА ЕКОНОМИЈА ................................................................................................... 142

VIII

1. О ГЛОБАЛНОЈ ЕКОНОМИЈИ УОПШТЕ ........................................................................... 142

2. СВЕТСКИ МУЛТИЛАТЕРАЛНИ СИСТЕМ ......................................................................... 145

3. МУЛТИЛАТЕРАЛНЕ ЕКОНОМСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ И ОРГАНИЗАЦИЈЕ .............................. 146

5.ГЛАВА ............................................................................................................................ 149

ЕКОНОМСКИ СИСТЕМИ .................................................................................................... 149

1. ПОЈАМ ЕКОНОМСКОГ СИСТЕМА .................................................................................. 149

2. ВРСТЕ ЕКОНОМСКИХ СИСТЕМА .................................................................................... 149

2.1 ЦЕНТРАЛИЗОВАНИ (ЕТАТИСТИЧКИ) ЕКОНОМСКИ СИСТЕМ ........................................................... 149

2.2 Децентрализовани економски систем .............................................................................. 151

3. ИНСТИТУЦИЈЕ ЕКОНОМСКОГ СИСТЕМА ....................................................................... 152

3.1 ЕКОНОМСКИ МЕХАНИЗМИ ..................................................................................................... 153

3.2 ВЛАСНИШТВО ...................................................................................................................... 154

3.2.1 Приватна својина .................................................................................................. 155

3.2.2 Колективна својина ..................................................................................................... 157

3.2.3 Трансформација својине ........................................................................................ 159

4. ОБЛИЦИ ЕКОНОМСКИХ СИСТЕМА ................................................................................ 161

4.1 ТРЖИШНА ЕКОНОМИЈА ......................................................................................................... 161

4.2 КОМАНДНА ЕКОНОМИЈА ....................................................................................................... 162

4.3 МЕШОВИТА ЕКОНОМИЈА ....................................................................................................... 163

4.4 АУТАРХИЧНА ЕКОНОМИЈА ...................................................................................................... 164

4.5 ТРАДИЦИОНАЛНА ЕКОНОМИЈА ............................................................................................... 164

4.6 НЕЛЕГАЛНА ЕКОНОМИЈА ....................................................................................................... 165

6. ГЛАВА ........................................................................................................................... 167

ЈАВНА ДОБРА И ЕКСТЕРНАЛИЈЕ ....................................................................................... 167

1. ЈАВНА ДОБРА ................................................................................................................ 167

1.1 ПОЈАМ ............................................................................................................................... 167

1.2 ЈАВНА И ПРИВАТНА ДОБРА ..................................................................................................... 167

1.3 ПОНУДА И ТРАЖЊА ЈАВНИХ ДОБАРА ....................................................................................... 168

1.4 ЈАВНА ДОБРА И ЈАВНЕ ПОТРЕБЕ У МЕШОВИТОЈ ПРИВРЕДИ........................................................... 169

2. ЕКСТЕРНАЛИЈЕ .............................................................................................................. 170

IX

2.1 ПОЗИТИВНЕ ЕКСТЕРНАЛИЈЕ .................................................................................................... 170

2.2 НЕГАТИВНЕ ЕКСТЕРНАЛИЈЕ ..................................................................................................... 171

III ДЕО ............................................................................................................................... 174

ТРЖИШТА ......................................................................................................................... 174

1.ГЛАВА ............................................................................................................................ 174

ТРЖИШТА У ЕКОНОМИЈИ ................................................................................................. 174

1. ПОЈАМ ТРЖИШТА ......................................................................................................... 174

2. ФУНКЦИЈЕ ТРЖИШТА .............................................................................................................. 175

3. Врсте тржишта ........................................................................................................ 176

3.1 ТРЖИШТА РОБА И УСЛУГА ...................................................................................................... 176

3.1.1 Понуда и тражња као основни чиниоци тржишта .......................................... 177

3.1.2 Обим и структура понуде и тражње ................................................................. 178

3.1.3 Еластичност понуде и тражње .......................................................................... 180

3.1.3.1 Еластичност понуде ....................................................................................................... 181

3.1.3.2 Еластичност тражње ...................................................................................................... 182

3.1.4 Потрошачко понашање и тражња робе ............................................................ 182

3.1.4.1 Корисност и понашање потрошача (други Госенов закон) ........................................ 183

3.1.4.2 Последице промене цена: гранична стопа замене, ефекат доходка и ефекат замене ........................................................................................................................................ 184

3.1.4.3 Општи закон тражње робе ........................................................................................... 185

3.2 ФИНАНСИЈСКА ТРЖИШТА ...................................................................................................... 186

3.2.1 Уводна разматрања .............................................................................................. 186

3.2.2 Тржиште новца ..................................................................................................... 189

3.2.3 Тржиште капитала .............................................................................................. 190

3.3 ТРЖИШТА РАДНЕ СНАГЕ ........................................................................................................ 192

3.3.1 Уопштена разматрања ....................................................................................... 192

3.3.2 Најамнина као цена радне снаге .......................................................................... 192

3.3.2 Аналитичке категорије најамнине ..................................................................... 195

3.3.2.1 Номинална најамнина .................................................................................................. 195

3.3.2.2 Реална најамнина .......................................................................................................... 195

3.3.2.3 Релативна најамнина .................................................................................................... 196

X

3.3.3 Различити начини одређивања најамнине ......................................................... 196

3.3.3.1. Најамнина од времена ................................................................................................ 197

3.3.3.2 Најамнина од комада ................................................................................................... 197

3.3.3.3 Остали облици најамнине .................................................................................. 198

3.3.3.4 Специфичности најамнине ........................................................................................... 199

2. ГЛАВА ........................................................................................................................... 201

ОСНОВНИ ОБЛИЦИ ТРЖИШНЕ И ЕКОНОМСКЕ РАВНОТЕЖЕ ............................................ 201

1.УВОДНЕ НАПОМЕНЕ ...................................................................................................... 201

2. ЗАКОН ВРЕДНОСТИ КАО ОСНОВНИ ЗАКОН РОБНЕ ПРИВРЕДЕ ..................................... 202

3. ЕКСТРАПРОФИТ КАО ОСНОВНИ ПОКРЕТАЧКИ МОТИВ РОБНИХ ПРОИЗВОЂАЧА ......... 203

4. УСПОСТАВЉАЊЕ РАВНОТЕЖЕ У ДУЖЕМ ВРЕМЕНСКОМ ПЕРИОДУ ............................. 204

5. НЕВИДЉИВА РУКА ТРЖИШТА: ЕФИКАСНОСТ И СОЦИЈАЛНА ПРАВЕДНОСТ ................ 205

3. ГЛАВА ........................................................................................................................... 207

ОБЛИЦИ КОНКУРЕНЦИЈЕ ................................................................................................. 207

1.ПОТПУНА КОНКУРЕНЦИЈА ............................................................................................. 207

1.1 УСКЛАЂИВАЊЕ ПОНУДЕ И ТРАЖЊЕ У УСЛОВИМА ПОТПУНЕ КОНКУРЕНЦИЈЕ ................................... 209

2. НЕСАВРШЕНА КОНКУРЕНЦИЈА ..................................................................................... 211

2.1 МОНОПОЛИ ........................................................................................................................ 211

2.1.1 Усклађивање понуде и тражње у условима несавршене конкуренццје .......... 212

2.1.2 Ресурси монопола ....................................................................................................... 214

2.1.3 Монополи које ствара држава ............................................................................ 214

2.1.4 Природни монополи ............................................................................................... 215

2.2 ОЛИГОПОЛИ ....................................................................................................................... 215

2.2.1 О олигополима уопште ......................................................................................... 215

2.2.2 Примена теорије игара на срећу ......................................................................... 217

3.МОНОПОЛИСТИЧКА КОНКУРЕНЦИЈА............................................................................ 218

4. АНТИМОНОПОЛСКА ПОЛИТИКА .................................................................................. 219

4. ГЛАВА ........................................................................................................................... 222

МЕЂУНАРОДНИ ЕКОНОМСКИ ОДНОСИ ........................................................................... 222

1. МЕЂУНАРОДНА РОБНА РАЗМЕНА ................................................................................ 223

1.1 НЕОПХОДНОСТ МЕЂУНАРОДНЕ РАЗМЕНЕ ................................................................................. 223

XI

1.2 ПРЕДНОСТИ МЕЂУНАРОДНЕ РАЗМЕНЕ ..................................................................................... 224

2.СПОЉНОТРГОВИНСКА РАЗМЕНА .................................................................................. 225

2.1 СВЕТСКА ТРГОВИНСКА ОРГАНИЗАЦИЈА ..................................................................................... 228

2.2 СРЕДЊЕЕВРОПСКИ СПОРАЗУМ О СЛОБОДНОЈ ТРГОВИНИ (ЦЕФТА) .............................................. 233

2.3 СПОЉНОТРГОВИНСКА ПОЛИТИКА ........................................................................................... 238

ЛИТЕРАТУРА: .................................................................................................................... 241

ЗАКОНСКИ ПРОПИСИ ....................................................................................................... 247

XII

ПРЕДГОВОР ОСНОВИ ЕКОНОМИЈЕ је настала на претходним делима аутора, као и на законским и подзаконским актима у области економије. Намењена је студентима Факултета за менаџмент у Сремским Карловцима на основним студијама свих смерова, али и другима који се баве овом актуелном облашћу. Усагашена је са наставним планом и програмом факултета на којима се школују будући менаџери.

ОСНОВИ ЕКОНОМИЈЕ је подељена у три дела: Увод у економију, Подела економије према предмету изучавања и економски системи и Тржишта. Поред општих појмова, обрађена су и питања општих економских принципа из микро и макроекономије, дати су примери како они функционишу у оквиру нашег економског система, али и у оквиру светског и европског система. За лакше разумевање, приказани су графикони и табеле са егзактним подацима и неким упоређењима и прогнозама економских кретања, које се односе на опште економске појмове.

Ово издање је резулатат тимског рада два аутора, који је проистекао из теоретског рада на предавањима из предмета Основи економије, али и практичног рада и познавања економских категорија и института. Аутори се захваљују рецензентима проф. др Јовану Горчићу, проф. др Душици Карић и проф. др Давиду Дашићу, на стручним сугестијама и предлозима. Посебну захвалност изражавају Иванки Јоветић на подршци овом издању. Све добронамерне сугестије и критике биће драгоцене за наредна издања и будући рад аутора у овој области.

Аутори

I ДЕО|13

I ДЕО

УВОД У ЕКОНОМИЈУ 1.ГЛАВА

ПРЕДМЕТ ОСНОВА ЕКОНОМИЈЕ

1.Појам економије Реч економија или економика води порекло од грчких речи iokos што има значење кућа или газдинство и nomos што има значење правило или закон. У слободном преводу ове две грчке речи могле би се определити тако да економија представља управљање домаћинством.

Домаћинство и економија имају много тога заједничког. У једном домаћинству се доносе многобројне одлуке, као што су ко шта ради, на који начин обавља те радове и шта за узврат добија. Слично томе и у економији неког друштва се доносе одлуке, који ће се, и на који начин обављати одређени послови од заједничког интереса.

У свакој научној дисциплини и на почетку сваког рада је потребно определити значење основних појмова те научне дисциплине. Код опредељивања основних појмова разни аутори имају различите начине како то чине, па из тога произилази да постоје и различите дефиниције. У основи се оне једна од друге не разликују много. Због тога ће у овом раду, што се економије тиче, бити назначене дефиниције неколико страних и домаћих аутора.

Амерички економиста Н. Грегори Манкју (N. Gregori Mankju) професор екoномије на Харвардском универзитету даје дефиницију: „Економија проучава како друштво управља својим ретким ресурсима. У већини друштава, ресурсе не алоцира један централни планер, већ се алокација обавља кроз здружене поступке милиона домаћинстава и предузећа. Економисти, стога проучавају како људи доносе одлуке: колико раде, шта купују, колико штеде и како инвестирају своју уштеђевину. Економисти проучавају како људи међусобно утичу једни на друге. На пример, они проучавају како мноштво купаца и продаваца неког добра заједнички одређују цену по којој се то добро продаје и количину која се продаје. Економисти анализирају силе и трендове који утичу на

I ДЕО|14

економију у целини, укључујући раст просечног дохотка, удео станов-ништва који није у стању да нађе посао и стопу раста цена.“1

Eнглески економисти Давид Бег (David Begg), Стенли Фишер (Stanley Fischer) и Рудигер Дорнбуш (Rudiger Dornbusch) дају следећу дефиницију: „Економика је наука о томе како друштво да одлучи шта, како и за кога да производи.“

2

Jeдан од највећих економиста и аналитичара двадесетог века, који се може назвати и творцем Међународног монетарног фонда (ММФ) и Светске банке (СБ) Џон Мајнард Кејнз (John Maynard Keyns) за економију каже: „то је више метод него доктрина, један мисаони апарат, техника размишљања, која оном ко је поседује помаже да доноси одлуке.“

3

Професор Јово Једнак у истраживању и сажимању више дефиниција дошао је до своје дефиниције економије која гласи: „Економија је научна дисциплина која проучава основна правила понашања и економске законитости у функционисању предузећа (компанија), националне и глобалне економије. У ствари економија проучава економске актив-ности, како друштво користи оскудне ресурсе ради производње и расподеле добара и услуга међу људима (групацијама људи) – члановима друштва.“

4

Професор Давид Дашић за економију каже: „Једна од могућих синтетичких дефиниција „Економике“ као науке је да се она бави решавањем економских проблема у производњи, размени, расподели и потрошњи добара и услуга, те да у том погледу користи одговарајуће економске методе, моделе, инструменте и мере.“

5

Дакле, економија, као научна дисциплина се изучава са циљем да се научно проникне у све економске законитости, принципе и механизме функционисања привреде. Она доприноси да се схвате и решавају питања и проблеми које имају поједина домаћинства, привредни субјекти, државе,

1 N. Gregori Mankju (Harvard univerzitet), „Принципи економије – треће издање“, Центар за издавачку делатност Економског факултета у Београду, Београд, 2008. стр.4 2 D. Begg, S. Fischer, R. Dornbusch, „Economics”, second edition, Mc Graw – Hill Book Company (UK) Limited, Berkshire, England, 1987. str. 3 3 М. Bronfenbrenner, W. Sichel, W. Gardner, op. cit str. 2 4 Ј. Једнак, „Економија“, Београдска пословна школа, Београд, 2007. стр. 3 5 Д. Дашић, „Принципи економике“ треће издање, Факултет за пословно право Београд, Београд, 2005. стр. 9

I ДЕО|15

региони и светска привреда у целини. Другим речима, економија помаже, да захваљујући научној спознаји питања којима се бави, омогући људима да рационално и ефикасно користе ограничене природне и производне ресурсе, који се могу употребити на различите начине и који у датим околностима најпотпуније задовољавају њихове потребе.

2. Зашто изучавамо економију Економија као наука најнепосредније је повезана са економским процесом који људи обављају са циљем да обезбеде одређене услове своје егзистенције. У том сложеном систему привређивања који данас функционише, а то је високо развијена тржишна, односно робна привреда није једноставно дати одговоре на многа питања, без коришћења одређених научних сазнања. То из разлога јер су појединцима, па и друштвима у целини недовољно познате економске законитости и међусобне условљености појава и процеса који на том подручју владају. Није једноставно извршити избор у коришћењу ограничених природних и производних ресурса којим се путем фактора производње задовољавају бројне људске потребе.

Економска наука треба да пружи одговоре на бројна питања из области микроекономских питања, а то је шта је неопходно производити, на који начин и у ком обиму, као и на многа макроекономска питања, која тангирају друштво као целину.

Економија као економска научна дисциплина се изучава са циљем да научно проникне у све економске законитости, принципе и механизме функционисања економије, односно привреде. На тај начин она доприноси да се схвате и решавају питања и проблеми које имају појединци, породице, приврeдни субјекти у друштво у целини. Економија треба да помогне да се избегну нежељене последице у привреди и њеном развоју у одређеном друштву, као што су рецесија, која настаје због неконтролисане инфлације, раста цена, превисоке незапослености и осталих питања која је прате. Другим речима захваљујући научној спознаји питања којима се бави економија, људима се омогућава да рационално и ефикасно користе ограничене производне ресурсе, који се могу употребити на различите начине. Тако се омогућава да се производима и материјалним добрима у датим околностима техничке и технолошке развијености најоптималније задовољавају људске потребе.

I ДЕО|16

3.Настанак и развој економске науке

3.1. Настанак економске науке Економија као наука настаје у време снажног развоја капиталистичких друштвених односа, иако су и раније, још од Аристотела па кроз цео средњи век постојала извесна теоријска сазнања о привреди и привредним кретањима. Појави економије је претходио правац познат под називом Меркантилизам (17 – 18 век). Назив мерканитилизам потиче од речи која означава трговину, трговање, а најпознатији заговорници тог правца су били Томас Ман (Thomas Man), Џемс Стјуарт (Sir James Denham Stewart), Антоан де Монкретјен (Antoine de Montchretien) и други. Заслуга меркантилиста је у томе да су допринели ослобађању од средњевековног религиозног тумачења привредних појава и постављању економије на рационалне основе.

Формирању економске науке су значајно допринели Виљем Пети (William Petty) и П. Боагијбер (P. Boisgullebert), а затим Адам Смит (Adam Smith) и Давид Рикардо (David Ricardo). Као плод теоретског изучавања економске мисли настају научни правци, као што су физиократизам, класична политичка економија, али долази и до појаве марксистичке политичке економије.

Карл Маркс и његови сарадници и следбеници сву своју доктрину заснивају на критици политичке економије капитализма. Они своја учења темеље на дијалектичком и историјском материјализму и третирају капитализам, као историјску пролазну степеницу развоја људског друштва. Таква учења су прихватиле поједине државе, али ће касније установити да развоју економских односа такав систем не даје адекватне резултате, па ће се окренути старим методама.

3.2. Основни правци развоја економске науке у XX веку

3.2.1 Правци развоја капиталистичке економије У првим деценијама XX века се развија правац Неокласичне анализе, подстакнут „Принципима економике“ Алфреда Маршала. Неокласична школа настоји да одговори на актуелна питања економског развоја и да изнађе решења за проблеме са којима се привреда суочавала. У тој

I ДЕО|17

неокласичној школи доминирају два основна правца: Кензијанизам или правац Економике (ефективне) тражње и правац Економике понуде или Монетаризам.

Неокласична школа је била усмерена на макроекономске проблеме из објективних разлога, јер је тридесетих година двадесетог века настала у светским размерама велика економска криза. Велика светска економска криза, која је трајала од 1929. до 1933. године, нанела је пре свега економији велике економске штете. Све до појаве Кејнза (John Maynard Keynes, 1883 – 1946) светски економисти нису имали одговор за решење проблема економске кризе. Кејнз је дао неке одговоре у свом изузетном делу Општа теорија запослености, камате и новца.6

• разрада макроекономије, као економске дисциплине;

У овом делу су учињена четири крупна доприноса економској мисли и то:

• решење проблема појаве економских криза; • заокрет од монетарних ка реалним агрегатима и • помак од краткорочних ка дугорочном гледању на економске

појаве.

Кејнз је оспорио закон тржишта по којем понуда ствара тражњу и према којем су оне увек у равнотежи. Он долази до спознаје негативне улоге прекомерне штедње и до откривања недoвољне незапослености и нерационалног коришћења капацитета који су изазвани недовољном ефективном тражњом и инвестирањем. Услед свега тога Кејнз, супротстављајући се неокласичарима, наглашава потребу бављења макропривредним феноменима производње богатства путем подстицања штедње и инвестирања као неопходност укључивања државе као битног чиниоца процеса друштвене репродукције.7

6 The General Theory of Employment, Interest, and Money, објављено 1936. године 7 Исто

Данас је скоро сваком економисти разумљиво да држава води економску политику и да доприноси стабилизацији националне привреде. Једино је дискутабилно питање обима државне интервенције и конкретних мера. Али, у случају појаве економских турбуленција, неопходна је интервенција државе усмерена ка стабилизацији привреде.

I ДЕО|18

Несумњив допринос Кејнза је у Бретон Вудским преговорима, када су ударени темељи Међународног монетарног система и када су формирани Међународни монетарни фонд, Светска банка и друге светске институције. И данас су присутни следбеници Кејнзовог правца и његове мисли, познати под именом Неокејнзијанци.

Неокејнзијанци у основи прихватају Кејнзова полазишта, јер заузимају полазиште да савремена држава мора одговарајућом економском политиком да брине о мерама које ће спутати инфлацију и решити проблем незапослености у условима стагнације привреде. За разлику од монетариста неокензијанци мисле да је незапосленост већи проблем од инфлације. Монетаристи су сматрали да је потребно отклонити превисоку инфлацију, која ће допринети да се смањи стопа незапослености.

За разлику од Кејнза, који држи да треба подстицати тражњу и повећавати склоности инвестирању јефтинијим новцем (чак и помоћу буџетског дефицита), правац Економике понуде или монетаризам, који је настао као критика Кејнзијанске школе (Чикашка школа економије) се залаже за подстицаје на страни понуде и полази од принципа „laissez faire”. Ти подстицаји треба да се остваре ослобађањем произвођача високих дажбина и пореза, уз стабилну вредност новца и уз знатно мање ангажовање државе у привреди. Овај правац се нарочито развио у време појаве хроничне стагфлације. Пракса је међутим показала да се применом метода монетаристичке школе, не могу решити одређени проблеми економске природе, посебно проблеми смањења државних расхода.

3.2.2 Правци развоја марксистичке економије Марксистичка економија је настала на наслеђу енглеске класичне политичке економије, класичне немачке филозофије и револуционарне (социолошке) француске социјалистичке литературе. Главни допринос и основни печат тој врсти економије дали су Карл Маркс и Фридрих Енгелс. Њихово учење и поставке базирају на разоткривању економских закона и тенденција развоја капиталистичког друштва. У том смислу су изнели својеврсну критику политичке економије капитализма.

Марксистичка економија утемељена на дијалектичком и историјском материјализму, третира капитализам као историјску пролазну степеницу и све појаве и процесе посматра у њиховом настајању, развоју и нестајању.

I ДЕО|19

На основу Теорије радне вредности, која има најзначајније место у Марксовом учењу, извршена је јасно и суштинско разграничење између рада најамног радника и његове радне снаге као робе. Други важан сегмент Марксовог учења представља Теорија вишка вредности. На основу те две теорије Маркс долази до закључка да капитал као друштвени однос условљава да се производња обавља као процес у којем се присваја вишак вредности и увећава богатство капитала, однoсно његових власника.

Без обзира на доприносе у теоретском смислу изучавања економских питања, оваква схватања и поред покушаја у пракси нису дала одређене резултате. Зато је највећи део држава, који је покушавао да примени те моделе у својим економијама, напустио такве начине и вратио се капиталистичким економским моделима.

I ДЕО|20

2. ГЛАВА

ЕКОНОМСКИ ЗАКОНИ И ЊИХОВЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ

1.Општи појам закона природе и друштва Природу и друштво сачињавају безброј појава и процеса који су међусобно испреплeтени, који се стално развијају и мењају. Обзиром на те чињенице, намеће се потреба да се открију и откривају одређене повезаности и зависности разних појава и процеса који се догађају у природи и друштву. На том плану посебан задатак и улогу имају разне научне дисциплине.

Унутрашње скривене снаге и односи узајамне зависности и међусобне условљености појава у природи и друштву називају се законима.8

8 Д. Драгишић, Б. Медојевић, Б. Илић и М. Павловић, Основи економије – изабрани текстови, Центар за издавачку делатност Економског факултета у Београду, Београд, 2009. стр. 25

Закони представљају прецизно формулисане исказе о објективно постојећим суштинским и релативно трајним везама и односима између појава. Наравно у правној теорији постоји посебна формулација шта су закони, али то није ствар нашег предмета. Пошто закони регулишу процесе, појаве и односе у природи и друштву, они имају задатак да одреде и каква ће бити усмерења, односно тенденције промена у природи и друштву.

У друштву и друштвеној производњи људе стално покрећу све веће и нове потребе, што узрокује свесно усмеравање одређених намера у циљу остваривања одређених интереса.

Природни и друштвени закони су идентични са становишта њихове објективности, односно нужности њихових деловања. И једни и други делују слепо (стихијски) насилно и разорно све док се не упознају и док се не схвати карактер њиховог деловања, те негативне и позитивне последице које они условљавају.

Нас у нашем предмету пре свега интересују економски закони и одређена понашања, па ће том питању бити превасходно посвећена пажња.

I ДЕО|21

2. Економски закони у савременој економској теорији У савременој економској теорији схватање економских закона има четири различита типа, односно тумачења.

Према првом схватању економски закони су апсолутни, објективни и универзални. Апсолутност значи да економски закони важе за сваку појединачну појаву и процес. Објективни су јер се поистовећују са узајамним везама и односима зависности човека и природног окружења, па су по свом карактеру природно-техничке законитости. Универзалност проистиче из карактера људске природе, која је у принципу непроменљива. Појединац, суочен са природом и природним законима делује у складу са мотивацијом максималног задовољења својих потреба. У условима капиталистичке привреде у којој су присутне категорије као што су својина, најамнина, профит, камате, итд. оне се доживљавају као израз „природног поретка“ ствари и појава. То је посебно присутно у теоријским поставкама Класичне политичке економије.

Друго схватање пориче објективност и универзалност економских закона. Према том схватању допушта се могућност да се у одређено време и одређеној земљи појаве поједине правилности економског развоја, али не постоји трајно узрочно-последична веза која би функционално условљавала или изазивала кретање других појава. Овакво схватање је својствено представницима историјске и институционалистичке школе економске мисли. 9

Према четвртом схватању, које је присутно у савременој економској теорији субјективног правца, економски закони као одређене правилности развоја друштва регулишу употребу ограничених производних ресурса у

Треће схватање јесте комбинација претходна два. То схватање захтева да се истражи које то и какво универзално понашање појединца као произвођача и потрошача. Према том схватању економски закони се идентификују са психолошким и биолошким детерминантама људског понашања. Зато се оно представља као методолошки начин (правила) понашања људи.

9 Друго схватање је познато по Маршалу као „магловити закони“ који представљају тврдње које се односе на тенденције људских поступака под одређеним условима или су то једноставно „закони људских поступака.“

I ДЕО|22

циљу да се произведу неопходне робе и да се на одређени начин расподеле између различитих појединаца и група људи. Према том схватању економски закони су закони вероватноће, а не егзактни закони, као што су то природни закони, јер се научне истине представљају у виду просека око којег осцилирају појединачни случајеви и понашања. Јер, економски закони нису константни, као што рецимо Закон земљине теже. Они су у стању да открију шему вероватноће, око које ће се посматране чињенице груписати. Развојем друштва се економски закони мењају, изналазе нове форме и модели, а претходни се напуштају.

3. Појам економских закона и њихова класификација Економски процес се схвата као скуп различитих појава које изражавају облике људског деловања у друштвеној производњи. Те појаве се на одређени начин понављају, односно постоје одређене правилности одвијања економског процеса, испољавања одређене друштвене појаве у њему. И управо те (научно идентификоване) правилности објективно условљеног људског понашања и деловања у економском процесу називају се економским законима.10

10 Д. Драгишић, Б. Медојевић, Б. Илић и М. Павловић, Основи економије – изабрани текстови, op. cit. стр. 27

Из наведеног се може закључити да су економски закони правилности успостављања најбитнијих односа и одвијања појава у укупности људског деловања у процесу друштвене производње.

Имајући у виду карактер и суштину економских закона, а посебно њихову условљеност стањем и развијеношћу производних снага и производних односа, у економској литератури се појављују следеће три врсте економских закона: техничко-билансни закони, закони понашања људи и закони испреплетености људских активности. Прва врста представља техничке и вредносне структуре у процесу друштвене репродукције. Друга се односи на појаве и односе људи у производњи и расподели. А трећа је у смислу самог назива. Оваква подела на ове врсте је одређеној корелацији са класификацијом на универзалне и опште и на посебне и појединачне, о чему ће у наставку бити речи.

I ДЕО|23

3.1 Универзални и општи економски закони Универзални економски закони представљају најопштије законе, који су по својој суштини техничко-билансни, јер се тичу одређених структурно материјално-вредносних односа који регулишу нормално одвијање процеса друштвене производње. Као најпознатији универзални закон који регулише процес друштвене репродукције у свим друштвено економским формацијама је закон сразмерног распореда друштвеног фонда рада на различите делатности. Тај закон изражава читав низ различитих феномена везаних за континуираност друштвене производње и потрошње, нужност непрестаног подизања нивоа продуктивности рада, односно измена услова производње и усавршавања производних снага и сл.

Општи економски закони изражавају читав низ општих својстава једног већег броја појава. Ради се о појавама и процесима присутним у различитим друштвено-економским формацијама. Примера ради то су: закон друштвене поделе рада, закон система робног привређивања, закони који се односе на постојање вишка рада, вишка производа и расподеле вишка производа, итд.

Општи закони су различити од универзалних економских закона, из разлога што не делују у свим временима и што су то по правилу закони испреплетености људских активности. Они се разликују и по степену историјске трансформације у споју са одређеним начином производње.

3.2 Посебни, појединачни и основни економски закони Посебни економски закони изражавају посебна или специфична обележја одређене материје или одређеног друштва. То су закони који регулишу одвијање привредног живота у оквирима једне одређене друштвено-економске формације. У највећој мери су то закони понашања људи, који произилазе из целине економске структуре одређеног начина производње и делују као покретачке снаге у стварању мотивације за развој тог начина производње. Они се у некој мери усклађују са универзалним и општим законима производње и утичу на њихов историјски карактер. Сасвим је разумљиво све док су универзалне, опште и посебне законитости релативно усклађене са основним законом једне друштвено-економске формације, дотле она врши своју мисију и обезбеђује развој производних

I ДЕО|24

снага у могућим односима и оквирима. У супротном то може бити узрок социјалних тензија и настајања нових начина производње.

Појединачни економски закони изражавају обележја одређеног предмета или појаве у природи или друштву. Они су својствени одређеној фази (делу) развоја одређене друштвено-економске формације. То би у раној фази капитализма биле одређене законитости монополске фазе развоја акционарства, монополских цена, монополског екстрапрофита, итд., а у условима државног капитализма законитости производње и расподеле, итд.

Основни економски закон као посебан закон једне друштвено-економске формације је најнепосредније везан за основни производни однос и он као такав у највећој мери доприноси стварању услова за развој те друштвене формације.

Например, у капиталистичком друштву делују следећи посебни економски закони. закон присвајања најамнине, закон присвајања профита, закон акумулације капитала, закон концентрације и централизације капитала, итд. Најбитнији основни закон из којег су изведени сви напред побројани закони, а који најнепосредније произилази из основног производног односа: капитал – најамни рад је закон производње и вишка вредности.

3.3 Основна обележја и карактеристике економских закона Основна заједничка карактеристика природних и економских (друштвених) закона је у чињеници да и једни и други постоје и делују независно од воље људи. Потребно је одговорити на питање чиме је условљена објективност економских закона и њихова идентичност са природним законима. Иако људи свесно и самостално одлучују којом ће се делатности бавити, ипак су зависни од одређених објективних услова, који су у вези са одређивањем циљева и у вези са начином обављања те делатности.

3.3.1 Нужност економских закона У систему робне производње у савременим условима мешовите привреде, економски закони представљају унутрашњи регулатор процеса друштвене производње. То је нужност. Нужност такође постоји и остварује се

I ДЕО|25

укрштањем тежњи разних субјеката, односно сукобљавањем њихових економских и друштвених интереса.

У вези са објективном условљеношћу постојања економских закона поставља се питање начина њиховог деловања. У одређеним условима у капитализму ти закони делују спонтано, рекли би стихијски. У условима испреплетености и противречности мноштва појединачних циљева и интереса, постиже се укупан резултат, који појединац није могао да предвиди, а није га ни желео. И поред тога, ипак се у савременом друштву економски закони и поред спонтаности, успостављају (планирају) односи између појединих субјеката, посебно привредних субјеката. Зато се и каже да утицај планирања и његова комплементарност са тржиштем представља „регулисано тржиште“. Економски закони представљају нужност, јер би у супротном у одређеним економским односима имали анархију.

3.3.2 Историјска специфичност економских закона Једна од битних карактеристика, односно специфичности је у томе, што су економски закони мењају у зависности од одређених друштвених промена, као што су начин производње, технолошка достигнућа, промена друштвено-политичког система, итд. Та карактеристика економским законима даје историјски карактер. Чак и закони који имају опште важење у свим начинима производње добијају различит историјски облик зависно од начина производње у којем делују. Због тога говоримо о историјском карактеру друштвених закона, односно о законима одређеног друштвено-економског система или одређених епоха развоја људског друштва.

По правилу су природни закони, у односу на економске дуговечнији. Економски закони у принципу историјски настају и нестају са одређеним начином производње. Кажемо по правилу, јер у сваком правилу постоје изузеци. О томе Оскар Ланге (Oskar Lange) каже: Могу се, међутим наћи извесни економски закони који имају дужи век од природних закона. Економски закони, као што је закон сразмерног распореда друштвеног фонда рада је „дуговечнији“ од неких природних закона, на пример у области климатологије.11

11 О. Ланге, Политичка економија, ЦЕКАДЕ, Загреб, 1981. стр. 60

I ДЕО|26

3.3.3 Економски закони као дугорочне тенденције Економски закони се испољавају као дугорочне тенденције понављања одређених појава, пошто се манифестују као резултат деловања сасвим различитих међусобно супротстављених чинилаца и економских интереса. Појединачне појаве се по правилу разликују од економских закона. Економски закони не постоје као нешто што је непроменљиво и увек делују као дугорочне тенденције, односно они догађаји који ће се дешавати у будућности.

3.3.4. Статистички карактер економских закона Ако се економски закони схвате као унутрашња суштина која је идентична у појавама друштвене производње, произилази да се о одређеним односима и појавама као законима може говорити само уколико се у непрегледној маси појава и њиховом масовном понављању може употребом статистичких поступака разоткрити оно што је посебно значајно. Тако се долази до тзв. “статистичког закона“, који показује да постоји одређен степен вероватноће да је то та битна појава, односно да ће се такав однос успоставити.

Пошто се нужност као унутрашња законитост пробија кроз случајност и то у великом броју појава људског деловања које се масовно понављају, то се одговарајућим статистичким поступцима, а посебно користећи закон великих бројева, могу отклонити случајне појаве, односи и везе и на тај начин се може управо установити економски закон као унутрашња суштина тих појава. Из наведених разлога можемо тврдити да економски закони имају карактер статистичких закона.

Атрибут статистички изражава чињеницу да су подручја истраживања основа економије веома сложена, да се до закона које открива ова наука, као релативно поуздан израз објективних економских закона, може доћи уколико се, путем статистичких поступака, као што су теорија вероватноће, закон великих бројева и други поступци, омогући да се у стварности теоријски открију битне везе и условљености међу појавама и искључи утицај мање битних и случајних појава и процеса.

Статистички карактер економских закона се често назива и стохастичким, јер показује да постоји одређени степен вероватноће да је то та битна појава, односно да се такав економски однос успоставио.

I ДЕО|27

3.3.5 Практични значај познавања одређених закона Познавање одређених економских закона има веома велики практични значај за укупно људско деловање из просте потребе да схвати карактер закона, његово историјско кретање и перспектива развоја и свесно прилагођавање деловању тих закона. Зато је важно да се научним методама закон бар приближно верно изрази у погледу објективно постојећих закона друштвене производње. То је могуће остварити уколико се научни закон изводи из вишеструко проверене хипотезе о одређеним појавама.

Када је реч о економским законима, треба рећи да су они различити код различитих економских дисциплина, па и код различитих праваца економије. Из тих разлога је у зависности од класификације различит је практични значај познавања (по степену општости) различитих закона једног начина производње.

Основи економије као научна дисциплина се бави најопштијим законима процеса друштвене производње, за разлику од других конкретнијих наука, као што су Економска политика, Економика предузећа и др. које имају непосреднији практични значај.

Произилази, према томе, да је циљ и практични значај спознаје економских закона – прилагођавање људи деловању тих закона, односно свесно стварање услова којима би се отклањале извесне негативне последице стихијности деловања економских закона и остварили жељени резултати.12

12 Д. Драгишић, Б. Медојевић, Б. Илић и М. Павловић, op. cit. стр. 33

I ДЕО|28

3. ГЛАВА

ОДНОС ЕКОНОМИЈЕ И ДРУГИХ НАУЧНИХ ДИСЦИПЛИНА Ниједна научна дисциплина, па ни економија се не може посматрати издвојено од осталих, већ се у теорији, а нарочито у практичној примени прожима и преплиће са другим наукама.

Зато је због бољег разумевања, неопходно размотрити однос економије са другим сродним економским дисциплинама, па и са оним, које у суштини свог изучавања немају економске односе.

1.Однос економије и других економских наука

1.1 Економска историја Ова грана историјске науке се, као посебна дисциплина развила тек у новије време. Без обзира на то, историчари, филозофи и други научници који су се бавили друштвеним наукама, су још у старој Грчкој у својим делима имали економске мотиве историјских збивања. То се наставило кроз цео средњи век све до половине 18. века.

Разарањем феудалних односа и ширењем капиталистичког начина производње, настаје и научна дисциплина економска историја.

Под притиском развоја капитализма у Енглеској, долази до афирмисања личне иницијативе и немешања државе у економски живот. Тежње за економским слободама добиле су најзначајније теоретско образложење у делу Адама Смита (Adam Smith).13

У даљем развоју економске историје, велики преокрет је настао појавом марксизма, који је био посвећен дијалектичком и историјском материјализму. Економска структура друштва требала је да служи историјској науци, као основа на којој се изграђивала правна и политичка

У Француској је половином 19. века економска историја добила на значају у учењу социјалиста утописта Сен Симона (Saint Simon) и Фуријеа (Fourier), који критикују капиталистички систем и развој људског друштва постављају искључиво на основу економског развитка. Главни поборник брзог индустријског развоја и идеолог капитализма у Немачкој је био Ф. Лист (F. List).

13 А. Смит, „Истраживање о природи и узроцима богатства“, 1776. година.

I ДЕО|29

надградња. Такав економски систем се никад није применио тамо где је настао, већ у другим земљама, које су биле економски на нижем ступњу развоја, па су се и поред тога одлучиле за примену социјалистичке економије. Ипак, крајем прошлог века, такав систем је напуштен у скоро свим земљама света, па се поново углавном примењује капиталистички привредни систем .

Економска историја се данас, као наука изучава код нас на економским факултетима и другим високошколским институцијама економског смера.

Да би могли данас да градимо и развијамо економију и економске односе, морамо знати какви су они били у неким прошлим историјским временима, што несумњиво доприноси повезаности и условљености ове две научне дисциплине.

1.2 Економска географија Као научна дисциплина, развила се из географије. Предмет њеног изучавања јесу законитости и условљености размештаја производње, при чему је дати размештај детерминисан како сложеним производним условима и изворима, тако и одлучујућим друштвено-економским чиниоцима.

Ова наука се налази између природних и друштвено-економских наука. Од природних наука користе се ставови геологије, климатологије, биогеографије и др, а од друштвено-економских: економске историје, политичке економије, економије и др.

Будући да се у економској географији проучавају привредне структуре у простору, с њом се уочава дати размештај привреде, те оцењује његова правилност, равномерност и комплексност.

Указује се такође, на потребу предузимања одређених акција, било да се ради о макро или микро-аспектима размештаја економских ресурса и капацитета.

Све ово указује на значај економске географије на економију и економска кретања и неспорну повезаност ове две научне дисциплине.

I ДЕО|30

1.3 Економска статистика Економска статистика представља самосталну област примењене статистике која се бави истраживањем појава, које се односе на целокупни процес репродукције-друштвеног производа, народног дохотка, друштвеног богатства, радне снаге, производних снага, продукционих односа, животног стандарда и др. Она квантитативним мерењем анализира испољавање и законитости код масовних процеса и појава економског живота земље у њиховој узајамној условљености и повезаности.

Економска статистика са својим показатељима је изузетно везана за економију. Развој економије скоро да није могуће замислити, без употребе и анализе показатеља, које обезбеђује економска статистика.

1.4 Економска политика Активност државе, којом се усмерава понашање привредних субјеката и корисника њихових производа и услуга, ради остваривања одређених унапред постављених циљева у одређеном периоду назива се економска политика.

Циљ економске политике је остваривање привредног раста и развоја, обезбеђење стабилног тржишта и цена, што већег степена запослености, уравнотежење спољнотрговинске размене итд. Наравно, циљеви морају бити у сагласности са деловањем општих и посебних економских законитости, који егзистирају у датим економским односима.

За остварење наведених циљева примењују се различити одговарајући инструменти. Ти инструменти не би требало да ограничавају слободу избора учесницима у економским процесима. Уплитање економске политике у регулисање тржишта, зарада, неадекватна царинска политика, диктирање девизног курса и друге мере на кратак рок доводе до противречности и негативних утицаја на привредне токове. Само осмишљена и економска политика на дужи рок може донети резултате и остваривање циљева економског развоја.

Предмет ове дисциплине јесу пре свега макроекономска питања, па је њен утицај на економију веома битан, а успешно функционисање економије скоро се не може замислити без адекватне економске политике.

I ДЕО|31

1.5 Политичка економија Теоретичари економских наука нису увек сагласни у разликовању између економије и политичке економије. За неке је политичка економија теоријска дисциплина, а економија примењена наука. Неки сматрају да је политичка економија фундаментална наука од које су изведене многе друге науке па и економија. Трећи сматрају, што је данас углавном општеприхваћено мишљење, да су обе науке подједнако фундаменталне и битне економске дисциплине.

Политичка економија изучава економске односе и законе у друштву, опште законе друштвене производње, расподеле, размене и потрошње, али и материјалне и личне услове производње у робно-новчаној привреди.

Једно је сигурно, да економија као научна дисциплина, води порекло од политичке економије као науке, укључујући све правце и школе у историји њеног развоја.

1.6 Финансијски менаџмент Управљање финансијама се може дефинисати као диспозитивна делатност, која уз помоћ одговарајућих средстава (инструмената) настоји да обезбеди реализацију задатака, који произилазе из подручја финансијске функције, а повезани су са извршењем циља предузећа.14

У данашње време сведоци смо веома изражене тенденције за издвојеним проучавањем финансијске економије која, за разлику од финансијске теорије, запоставља политичку, социјалну и правну парадигму финансијских појава и манифестација и усредсређује се на проучавање економског погледа на феномен финансија као науке. За њу се каже да је још увек финансијска наука – недовољно интегрисана у све поре економске теорије – и да би, као таква, могла сасвим да послужи као мост

Данас се управљање финансијама предузећа, као научна дисциплина, која је под утицајем спољних фактора, назива финансијски менаџмент. Ова наука је посебно преко монетарне економије, повезана са нашом научном дисциплином, јер она задире у феномен производних снага и продукционих односа и снажно их подупире, унапређује и уређује.

14 Ј. Ранковић, „Управљње финансијама предузећа“, Економски факултет Београд, Београд, 2004, стр. 19.

I ДЕО|32

између економских и финансијских студија. Природно, она је непосредно везана за финансијску политику економских учесника система и за сам систем и од помоћи им је у трагању за решењима практичних проблема у том домену.15

2. Однос економије и других неекономских наука

2.1 Право Правом се уређују економски односи, односу у процесу производње, размене, расподеле и потрошње добара и услуга, али и сви други односи који се дешавају у једном друштву, као што су политички односи, односи власти, породични односи, односи у култури, науци, здравству, моралу и многи други.16

2.2 Политика

Тржишна економија се не може замислити без низа правних институција, које регулишу економске односе као што су: правне форме привредних субјеката, систем својине и продукционих односа, заштиту поседа од ремећења других лица, слободног тржишта роба и услуга, капитала, радне снаге итд.

Сва сложеност и међузависност економске и правне регулативе одређују велики значај, у сваком друштву, који утиче на развитак економије и економских односа.

Док економија обухвата економске односе и активности, везане за материјалну репродукцију, политика као активност, која је присутна у свим државама обухвата односе и активности везане за свесно регулисање конфликтних ситуација и интереса, као заједничких послова у животној активности целог друштва.

Политика не постоји као научна дисциплина под тим именом, али низ појединачних дисциплина се бави политичким питањима, зависно од њихове врсте и намене.

15 Б. Прокоповић, „Финансијски менаџмент“ Проинком Београд, Нови Сад, 2007, стр. 22. 16 Д. Јеринић, Пословно право, Cekom books, Нови Сад, 2009. стр. 18

I ДЕО|33

У прошлости је политика имала одлучујући утицај на економске токове. У социјализму се то заснивало на обавези државе да заштити интересе радничке класе и радничког друштва, а данас она има другу улогу.

Без обзира што се често чује захтев да политику треба одвојити од економије, то практично није могуће учинити, нарочито када се ради о макроекономским односима. Наравно, често политички циљеви нису у сагласју са економским законитостима и стремљењима. Али, у принципу политички односи су детерминисани економским односима, па је практично немогуће раздвојити ове две функције.

Овде нисмо разматрали однос научних дисциплина које се баве политиком са економијом, већ политику као незаобилазну активност у свакој привреди и сваком друштву.

2.3 Екологија И екологија, као и економија има исти корен речи (грчки: oikos – дом), што указује на извесне паралеле између ове две научне дисциплине.

Екологија, као наука се може дефинисати на више начина, али суштина је да је то наука о узајамним односима човека и његовог окружења, која проучава правила функционисања и могућности модификовања „планетарног домаћинства“ биосфере, чији је циљ да обезбеди квалитетнији живот и опстанак човека на земљи.

У последње време, стање еколошких размера се налази у критичној фази. Зато се са мање или више успеха у свету предузимају мере да се ускладе економски (пре свега индустријски) односи са захтевом за очување животне средине. Оно што се неминовно намеће јесте да се у производњи ствара што мање отпадних и штетних материја, да се у производима искључи присуство таквих материја и да се што је могуће више, смањи трошење природних ресурса.

Савремену економију је данас, а и у будућности, немогуће замислити без поштовања и спровођења одређених еколошких принципа.

Екологија не представља само научну дисциплину, већ скуп организованих делатности и стандарда, који се морају поштовати и спроводити. Зато је екологија и еколошки захтеви и принципи незаобилазан фактор у свакој држави, па самим тим и у светској економији.

I ДЕО|34

I ДЕО|35

КОНТРОЛНА ПИТАЊА:

1. Шта је економија? 2. Зашто изучавамо економију? 3. Настанака и развој економије 4. Класификација економских закона 5. Нужност економских закона 6. Практични значај економских закона 7. Однос економије и других економских наука 8. Однос економије и других неекономских наука

II ДЕО|36

II ДЕО

ПОДЕЛА ЕКОНОМИЈЕ ПРЕМА ПРЕДМЕТУ ИЗУЧАВАЊА И ЕКОНОМСКИ СИСТЕМИ Што се тиче поделе економије према предмету изучавања, као и у другим научним дисциплинама и теоретским питањима и ту је присутна различита подела. Код скоро свих, који се баве изучавањем економије, су заједничка два елемента, док се остали разликују.

Професор Мирољуб Лабус се определио да изучавање економије подели у три дела и то на:

1. Институционалну економију; 2. Микроекономију и 3. Макроекономију.17

Професор Јово Једнак економију дели на:

1. Микроекономију; 2. Макроекономију; 3. Позитивну економију и 4. Нормативну економију.18

Професор Давид Дашић је учинио теоретску поделу економије на следећи начин:

1. Микроекономија; 2. Макроекономија и 3. Глобална економија.19

Ми ћемо овде обрадити питања из Микроекономије и Макроекономије, које су заједничке у свим поделама, затим у једном делу Институционалну, Позитивну и Нормативну економију, које имају доста додирних тачака и у посебном делу Глобалну економију о којој пише проф. Дашић.

17 М. Лабус, „Основи економије“, седмо измењено и допуњено издрање, Правни факултет Универзитета у Београду, Београд, 2007. 18 Ј. Једнак, „Економија“, девето измењено и допуњено издање, Београдска пословна школа Београд, Београд, 2007. 19 Д. Дашић, „Принципи економије“, треће издање, Факултет за пословно право Београд, Београд, 2005.

II ДЕО|37

1.ГЛАВА

МИКРОЕКОНОМИЈА

1. Предмет микроекономије Као и економија и микроекономија као значење потиче од грчких речи mikros (мали) и oikonomia (привреда). Из тога произилази да би у слободном преводу то могло да значи да се ради о изучавању појединачних економских појава, величина и односа везаних за појединце (домаћинства) и за привредне субјекте односно предузећа.

„Микроекономија проучава привредне субјекте (домаћинства и предузећа) са становишта трошкова производње, формирања и расподеле профита, формирање цена, производње и дистрибуције роба и услуга, појединачна тржишта, индивидуалну штедњу и акумулацију, животни стандард, личну потрошњу итд. Из овог проистиче да су домаћинства и предузећа основни привредни субјекти у пословању и потрошњи у свим облицима привређивања.“20

„Микроекономија бави се изучавањем одлука појединачних актера у привредним збивањима – предузећа и њихових пословних удружења, домаћинстава као потрошачких јединица, државе и њених институција и, коначно појединаца (поглед одоздо).“

Напред наведено представља једну од дефиниција микроекономије.

Професор Давид Дашић је појам микроекономије определио у краћем облику, а који гласи:

21

20 Ј. Једнак, op. cit. стр. 4. 21 Д. Дашић, op. cit. стр. 9

Из наведених дефиниција произилази да је један од кључних задатака микроекономије да изучава шта се дешава у привредним организацијама (предузећима) у погледу њихове основне делатности односно производње и пословне активности, избора одговарајућих програма, разних комбинација фактора производње, алокације средстава, вођење политике и одређивање цена својих производа.

II ДЕО|38

У микроекономији је исто тако важно изучавање потрошње, са аспекта појединца, домаћинства, привредног субјекта и друштва као потрошача уопште.

2. Базична питања микроекономије Базична или основна питања микроекономије која се постављају, јесу конкретна питања која се постављају пред економске актере у виду конкретних одлука, бирајући између различитих алтернатива. Та питања су: шта производити, како производити и за кога производити?

Сва наведена питања су међусобно тесно повезана и условљена. Од правих одговора на сва постављена питања, зависи пре свега како ће пословати одређени привредни субјект. Али од тих одговора и других питања и понашања привредних субјеката у одређеној грани привреде, зависи каква ће ситуација бити у тој грани. И шире гледајући, имајући у виду и мере државне политике, од доношења појединих одлука зависи каква ће бити економија у држави.

2.1 Шта производити На ово базично питање је потребно дати одговор, када се претходно сагледају сви важни аспекти. Није могуће, односно није сврсисходно, сва потребна добра и услуге произвести или производити у неограниченим количинама. Јер ако би то било тако, таква роба и услуге не би нашле свога купца, па би даљи процес производње био угрожен или онемогућен.

Одлука привредног субјекта о томе шта производити, није нимало једноставна, јер са собом скоро увек носи одређени ризик. Неки производи и услуге се могу производити у већим, а неки у мањим количинама. За неке је потребно веће ангажовање економских ресурса. Зато је, поред одлуке о томе шта производити потребно одговорити и на питања, у ком обиму ће се ти производи или услуге производити, у којим фазама, асортиману, квалитету, изгледу итд.

На сва ова и друга питања треба да да одговор тржиште односно тражња и понуда на том тржишту.

II ДЕО|39

2.2 Како производити Овде се поставља основно питање ко ће производити, са којим ресурсима и на који технолошки начин? Поједностављеним речима тражи се одговор на то ко ће шта радити: ко ће производити машине, ко ће се бавити пољопривредом, ко ће учити ђаке, ко студенте, ко ће обављати услуге од јавног интереса итд.

Потребно је такође, кад се определи шта ће ко радити, одговорити на питање, на који ће начин то радити. Рецимо, код производње енергије, да ли ће енергију производити помоћу нафте, лигнита, хидроенергије или атомске енергије. Поред тога потребно је разрешити и друга значајна питања, као што су, да ли таква производња загађује животну средину и у којој мери, да ли ће се та производња обављати уз помоћ савремене технологије и машина, уз компјутерску контролу, или ће преовлађивати живи људски рад, да ли ће се та производња одвијати у државном, приватном сектору или мешовитом власништву односно ко ће имати одлучујућу контролу над производњом и оствареним профитом.

У конкретним питањима производње добара и услуга постоје још бројна питања, која је потребно разрешити, али се ми у овом делу нећемо на њима детаљније задржавати.

2.3 За кога производити Да би одговорили на ово питање, потребно је пре свега познавати потребе тржишта, познавати потребе потенцијалних купаца односно шта су купци у могућности и шта су спремни да купе. Пошто је производња намењена тржишту, она практично има своју сврху само ако је у функцији потрошње, односно није могућа без потрошње. Потрошачки капацитети друштва иницирају производњу и опредељују колико и каквих добара и услуга треба производити.

С друге стране, сам раст производних капацитета добара и услуга обезбеђује снабдевеност тржишта и задовољење људских потреба. Сами производни капацитети се у појединим земљама више или мање повећавају, док у другим земљама имају тренд стагнације или чак опадања, што утиче на обим производње добара и услуга и задовољење потреба становништва. Све то зависи од многих елемената, а један од

II ДЕО|40

кључних јесте опште привредно и економско стање у неком друштву односно држави.

Стагнација или опадање, односно економска рецесија, у појединој привреди има далекосежне последице које се огледају у повећању стопе незапослености, неконтролисаном расту цена производа и услуга, негативном спољнотрговинском билансу, повећању инфлације, паду стандарда становништва итд.

На крају ова три наведена питања, када се и нађу одговори на њих, потребно је проучити како, на који начин и по којим критеријумима се врши расподела остварене добити односно профита, сваког појединог привредног субјекта, који се бави производњом добара и услуга. По одбитку пореза и других давања, које држава узима од профита, преостали део остаје на слободно располагање привредном субјекту (предузећу). За све који учествују у производњи, било својим капиталом, правима, људским радом или на други начин значајно је који ће део преосталог профита ићи власницима, менаџерима, запосленима, за одржавање производног процеса или његово проширење, у инвестиције, истраживање тржишта и друге намене.

На крају овог дела графички су приказана базична микроекономска питања и порука која гласи:

„Свака економија мора да решава ова три базична питања, јер је у природи и људској нарави присутан ограничен број ресурса и неограни-чених жеља.“

II ДЕО|41

3. Производња, привредна друштва и пословање привредних друштава

3.1 Производња

3.1.1 Основна питања Циљ свих економских активности у сваком друштву јесте задовољење људских потреба. О људским потребама ће бити речи у једном од наредних делова ове књиге. Основни облик економских активности је производња, која се у најопштијој форми може дефинисати као процес прилагођавања природе људским потребама. Производња обезбеђује производе у оквиру производног процеса у којима привредни субјекти користе радну снагу и опрему на основу које прерађују материјална добра из природе и стварају финалне производе за људске потребе. Људске потребе се задовољавају, односно подмирују у виду потрошње, која уствари представља једини циљ и сврху производње.

Однос између производње и потрошње, међутим може се остварити, и остварује се на два различита начина, па се према томе и деле облици организовања друштвене производње на систем натуралне и систем робне производње.

Систем натуралне производње подразумева постојање директног односа између производње и потрошње, у смислу да се произведена добра користе за подмиривање потреба самих произвођача или производних заједница (газдинства, сељачке породице, задруге).

Робна производња је такав систем привређивања у којем је веза између производње и потрошње посредна, јер произвођачи производе материјална добра намењена другим потрошачима, који су по правилу непознати. Таква материјална добра се путем размене „уступају“ потрошачима, па је отуда исправан закључак да је робна производња друштвени облик производње материјалних добара која су намењена размени на тржишту. На такав начин се производња и потрошња путем размене међусобно повезују, па се од стране потрошача јавља тражња за материјалним добрима и услугама.

Значи на страни тражње за економским добрима и услугама се налазе потрошачи, који теже да остваре што бољи положај у потрошњи, а на

II ДЕО|42

другој страни понуде тих истих добара и услуга, налазе се произвођачи, који су организовани у различитим формама (привредна друштва, предузетници, индивидуална лица итд.) и који теже да за своје производе обезбеде што већу зараду односно профит.

Између производње и потрошње се остварује стални контакт, било да се ради о непосредном односу, када је произвођач уједно и потрошач (аутоконзум) или се сусрећу на тржишту, где се врши размена добара и услуга. У савременим условима се произвођач и потрошач не срећу „лично“, већ послове размене обављају други у виду делатности тј. трговине.

Да би робе односно производи, путем размене или продаје стигли до потрошача, претходно морају бити произведене. Оне се производе у оквиру производних процеса у којима привредни субјекти користе опрему, радну снагу помоћу којих прерађују материјална добра из природе и стварају финалне производе за људске потребе или инвестициону потрошњу. У крајњој линији и инвестициона потрошња представља улагање за неку будућу производњу, која ће опет служити за неку личну потрошњу. Капитал, рад и природни ресурси се заједничким именом називају улагањима или факторима производног процеса.

На слици која следи приказали смо један млин који „меље“ улагања односно факторе производње, у неком технолошком процесу, а као резултат из млина излазе производи, који за произвођача представљају приход односно профит.

II ДЕО|43

„Производња је процес прераде материјалних добара из природе, уз помоћ рада и опреме, ради стварања добара за личну и инвестициону потрошњу.“22

3.1.2 Људске потребе, материјална добра и услуге

3.1.2.1 Људске потребе

Сваки човек има одређена стремљења и нужности за појединим потребама. Поред тога што се човек као појединац појављује као носиоц потреба постоје неке потребе којим се задовољавају одређене групе људи па и читаве друштвене заједнице.

Економија као наука не изучава све људске потребе, него само оне које су у вези са економским односима, односно оне које се задовољавају одређеним односима производње и одређеном систему робног привређивања. Такве потребе називамо економским потребама, а њихова најбитнија одлика јесте у томе да се оне задовољавају производима људског рада односно добрима и услугама. Поред економских потреба постоји читав низ других потреба којима се људи задовољавају.

Људске потребе су у различитим периодима развоја друштва биле другачије. Данас се људске потребе не задовољавају само присвајањем слободних материјалних добара које пружа природа, осим у изузетним случајевима као што су изворска вода (која се не користи комерцијално) кестен, шумске јагоде, боровнице, гљиве итд. већ превасходно стварањем, односно производњом, разменом, расподелом и потрошњом материјалних добара. Све то наравно подразумева потребе по одређеним економским активностима.

Свако људско биће има потребе за материјалним добрима, које се могу третирати са аспекта његових приоритета односно важности. Сигурно је да су за сваког човека најважније његове потребе, које му омогућавају његов биолошки опстанак, као што су: храна, одећа, обућа, стамбене потребе, потребе за хигијенским артиклима, итд. Свакако да су развојем и укупним напретком друштва, а и поправљањем егзистенције сваког појединог човека и потребе расле све до нивоа да су поједине потребе постале луксуз.

22 М. Лабус, op. cit. стр. 333.

II ДЕО|44

Људске потребе су за различите групације људи другачије, зависно од њихове економске моћи, али и од других елемената, као што су урођене и стечене навике, ниво културе и просвећености и других елемената.

На људске потребе утиче велики број фактора, као што су:

• ниво економског и друштвеног развоја; • навике и преференције људи; • ниво културног развоја; • природни услови; • друштвени и професионални положај појединца; • социјална структура друштва, итд.

Ми ћемо се овде укратко осврнути на најважније и то на: економске потребе, урођене, стечене (интелектуалне и социјалне потребе) и производне, личне и заједничке потребе.

3.1.2.1.1 Економске потребе

Економске потребе се задовољавају производима људског рада, а то су материјална добра у виду производа и услуга. Ниво задовољења ових потреба предодређује производња, односно достигнути степен развоја друштва. Основни облик економских активности је производња, која се најопштије може дефинисати као процес прилагођавања природе људским потребама. Производња је делатност људи усмерена на стварање производа и услуга којим се подмирују неке потребе. Зато је сигурно да економске потребе обезбеђују поред економског развоја, и развој човека у привредној и друштвеној средини.

Поред производње у задовољењу људи економским потребама важну улогу имају расподела и размена. Расподела и размена, као облици економских активности који обезбеђују да производи и услуге од оних који их стварају дођу до оних којима су потребни, односно оних који их троше.

Задовољење економским потребама појединца зависи од његовог материјaлног, културног и социолошког стања, али и од многих других фактора.

II ДЕО|45

3.1.2.1.2 Урођене потребе

Ова врста потреба је везана за човека у свим епохама развоја привредног и друштвеног развоја. Таква врста потреба има своју физиолошку, урођену потребу, која се огледа кроз рецимо потребу за водом, потребу за храном, потребу за ваздухом, потребу за спавањем и томе слично. Без ових потреба ниједан човек не може опстати, односно без њих практично није могућ живот.

Карактеристика урођених потреба је да највећи део њих користе сви људи. Сви људи имају потребу за ваздухом, храном, водом, спавањем. Друго је питање како људи долазе до тих потреба и у којим количинама и квалитету им је задовољење тих потреба омогућено.

3.1.2.1.3 Стечене (интелектуалне) потребе

Стечене потребе су производ људског развоја, интелекта и духа. Везане су за сваког појединца, његов материјални, интелектуални и сваки други положај. Ове потребе могу бити различите од државе до државе, од региона до региона, од града до града, од породице до породице. По врстама те потребе везујемо за природне потребе и за природно понашање човека, а огледају се у потреби и могућностима за образо-вањем, културом, спортом, стваралаштвом итд.

Ова врста потреба има директну везу са економским положајем сваког појединца, јер често без обзира на стечене потребе, људи нису у могућности да обезбеде њихово задовољење.

3.1.2.1.4 Производне потребе

Овакву врсту потреба везујемо за репродукцију инпута производње, јер сигурно је да за функционисање сваке производње треба обезбедити све оно што је неопходно за њено функционисање.

Производња је услов задовољења људских потреба, а такође и услов њихове егзистенције. Производња је активни однос између људи и природе, у којем људи својим радом и средствима рада делују на природу, мењајући њен облик и прилагођавајући је својим потребама. Основни елементи производње су рад, средства рада и предмети рада.

II ДЕО|46

3.1.2.1.5 Личне потребе

Сваки појединац има своје личне потребе које се огледају у његовим навикама, потребама и могућностима. Задовољење личних потреба се огледа у томе да сваки појединац на адекватан начин обезбеди репродукцију своје радне снаге.

Личне потребе представљају материјална и духовна добра. Оне се појављују као физиолошко и психичко осећање потребе сваког појединца. У задовољењу личних потреба веома важну улогу има фактор могућности. У највећем броју потреба он се огледа у материјалним могућностима за њихово задовољење. Нису сви у могућности да из материјалних разлога задовоље све своје личне потребе.

3.1.2.1.6 Заједничке потребе

Заједничким или колективним потребама се подмирују потребе и захтеви већег броја људи, без обзира ко обезбеђује такве потребе. Оне се огледају у потребама за школством, културним садржајима, здравственом заштитом и другим колективним потребама.

Заједничке потребе свим грађанима углавном обезбеђује држава директно или преко других институција. Према расположивости коришћења заједничких потреба се мери друштвени развој одређене заједнице.

3.1.2.2 Материјална добра и услуге

Резултат сваке производње су материјална добра којима се задовољавају неке материјалне потребе. Људи се баве призводњом да би преко расподеле и размене задовољили потребе за материјалним добрима и услугама на нивоу појединца, у оквиру домаћинства, односно газдинства, привредног субјекта или друштва као целине.

Значи да је производ материјални резултат производње, односно све оно што је на располагању за задовољење људских потреба. Када је реч о производу, са економског становишта он има своје опредељење, али се разликује од појма робе. Зато ће у наставку бити речи о производу и производним функцијама и о роби и њеним основним обележјима.

II ДЕО|47

3.1.2.2.1 Производ и производна функција

Са аспекта потрошње производи се могу класификовати у три групе:

• потрошна добра, • трајна добра и • услуге.

Потрошна добра су она добра која се приликом једне или више употреба потроше (истроше) и после тога немају више употребну вредност. Примера ради, када купите јагњетину, млади лук и хлеб и позовете пријатеље на ручак, те производе ћете за тај ручак потрошити. Када купите чарапе или доње рубље, након краће или дуже употребе, ти прoизводи ће бити потрошени без икакве даље употребне вредности.

Трајна материјална добра имају својство дуже, или чак неограничене употребне вредности. Када купите викенд кућу са плацем, можете их користити неограничено, па и после евентуалне продаје они ће имати за другог власника употребну вредност.

Услуге су са аспекта производа важна делатност. Услуге помажу да у поступку размене производи од произвођача дођу до потрошача.

Производи се могу класификовати на много начина, али за познавање основних питања економије је довољна и само подела о којој је било речи.

У сврху производње се ангажују фактори производње о којима ће бити речи у наредном делу овог рада. Они су узајамно повезани, допуњују се, а некада замењују (супституишу) једни друге.

Производна функција представља техничку страну производње. Она треба да покаже технички однос и узајамну везу између укупних улагања разних фактора производње, који може постићи максималне остварене количине, односно обим производње. Производна функција увек дефинисана за дати ниво технологије и свако побољшање технолошких знања повећава максимални обим производа који се може добити из датих комбинација производних улагања.

Циљеви организације производне функције једног привредног субјекта могу бити различити, али се главни састоје у следећем:

• да се произведе одређена количина добара и услуга уз минималне трошкове;

II ДЕО|48

• да се произведе оптимална количина производа и услуга уз максималну добит;

• да се запосле сви фактори, који постоје у привредном субјекту, итд.

Наравно да је крајњи циљ сваког привредног друштва да остварује што већи обим производње и да се трајно обезбеди добит односно профит. За остварење овог циља постоји низ комбинацаја у факторима производње и много других питања које треба испунити.

Обим производње је један од кључних фактора производње. Да би се обезбедио максимални обим производње потребно је испунити низ предуслова. Ипак постоје кључни фактори који утичу на обим производње.

Обим производње се може условно приказати и формулом, која следи:

Q = f (K, L, Mg)

У овој формули наведени знаци имају следећа значења:

Q = обим производње f = улагања у производњу K = kaпитал (производна опрема) L = радна снага Mg = материјал за репродукцију

Производна функција изражава обим производње, који може бити достигнут уз ангажовање фактора производног процеса. Производна функција, такође може обезбедити и алтернативна решења и могућности, при којима је могуће извршити замену фактора производње, с тим да треба да се обезбеди максимални ниво резултата односно производње. С тим у вези, потребно је извршити најбољи избор између разних доступних решења. Ово питање истовремено има и микроекономски и макроекономски карактер, па је зато потребно стално усклађивање на тим релацијама.

Одговор на наведено питање подразумева да се претходно изнађу решења за више значајних питања, као што су:

• које количине добара су неопходне; • колики су трошкови производње разних добара; • која производња је рентабилнија, ефикаснија, продуктивнија; • код које производње постоје компаративне предности;

II ДЕО|49

• која производња је интензивна, а која екстензивна, која иновацијска, а која мобилизацијска;

• како производња утиче на запосленост и загађење човекове околине:

• и најзад, колике су могућности реализације на домаћем и иностраном тржишту.23

Избор производних могућности је једно од значајних питања, на које ћемо преко графикона који следи дати одговор.

У наведеном графикону приказане су могућности производње два произвoда: пшенице и соје. Према константним расположивим факторима, могуће је засејати одређене количине пшенице и соје. Одустајање од сејања једне количине би значило повећање друге количине. Оптимална производња се налази на кривој линији, па је могућа комбинација производње на тој линији (рецимо: 30 тона пшенице и 30 тона соје или 20 тона соје и 40 тона пшенице или 40 тона соје и 20 тона пшенице). Свака од комбинација на кривој линији је оптимална, испод линије рецимо у тачки која се налази у оквиру криве њихова производња није ефикасна, а преко криве линије у тачки која се налази изван криве није могућа.

23 В. Драшковић, Економија за менаџере, Котор, 2003. стр. 158 – 159.

05

101520253035404550

пшен

ица

соја

подручје производње

није могућа

Poly. ( )

II ДЕО|50

За какву ће се производњу пшенице и соје одлучити пољопривредни произвођачи, зависи пре свега од цена на тржишту односно од исплативости њиховог посла. Сви произвођачи, па и пољопривредни теже да остваре што максималнију добит. Није потребно много филозофије да доказујемо, како ће у стварном животу пољопривредни произвођачи покушати да предвиде, која ће производња после жетве донети веће резултате, односно већи профит, па ће на основу тога и доносити одлуке шта ће од ова два претпостављена производа засејати и у којим количинама.

Слични примери овом примеру из пољопривреде се могу наћи у другим гранама економије, али са другачијим комбинацијама и факторима.

3.1.2.2.2 Роба и њена основна обележја

3.1.2.2.2.1 Појам

У уводном делу ове главе је речено да се веза између робне производње и потрошње остварује путем размене. Ти производи, који су резултат људског рада и који морају имати одређено корисно својство, којим се може подмирити нека човекова потреба представљају робу. Из тога произилази да је основно обележје робе својство неког производа да задовољи неке људске потребе, али оних који нису и произвели те производе.

Међутим, према теорији радне вредности сваки користан предмет или свака корисна ствар не мора истовремено да буде и роба. Роба мора бити користан предмет, али сваки користан предмет не мора бити роба. Примера ради чиста вода на извору је за сваког човека корисна, па ако је доступна сваком човеку не представља робу. Али ако ту исту воду, неко преузме, флашира и изнесе на тржиште она има својство робе. Из овога јасно произилази да постоји разлика између производа и робе. Роба је производ намењен тржишту. Тек када се појави на тржишту, када се пласира, производ постаје роба.

У развијеној тржишној економији роба може постојати у материјалном и нематеријалном облику. Највећи део роба се јавља у материјалном облику, тако да је материјалност главно обележје робе. Пример робе у нематеријалном облику је рачунарски софтвер који се може појавити у облику флопи диска, ЦД – а, ДВД – а, или у неком другом електронском

II ДЕО|51

облику. Многе робе се као производи нових технологија јављају на тржишту, али исто тако многе робе нестају са тржишта. Данас у продавницама у већим количинама нема грамофонских плоча, грамофона, пејџера или лампи на петролеј. Све су то некад биле робе које су се масовно куповале па су их временом истиснуле неке друге савременије робе.

Из напред наведеног следи одговор да је: роба корисно материјално добро, произведено за потребе другог, односно произведено са циљем да се разменом за њега добије одговарајућа противвредност, друго материјално добро или одређена количина новца.

3.1.2.2.2.2 Вредност робе

Пошто се за робу добија друго материјално добро или одређена количина новца то подразумева да свака роба има своју вредност. Вредност робе се може посматрати са три аспекта: употребне, прометне и тржишне вредности.

3.1.2.2.2.2.1 Употребна вредност робе

Употребна вредност представља корисност, односно употребљивост робе. Скуп корисних својстава производа, односно њихова употребљивост било да се ради о физичким, хемијским, функционалним, естетским или било којим другим особинама, чини употребну вредност робе.

Употребна вредност аутомобила се састоји у његовој способности да нам служи као превозно средство, а вредност хлеба је садржана у његовој намени односно потреби за људску исхрану.

Постоје више дефиниција а Карл Маркс је дао следећу дефиницију:

„Роба је, пре свега, спољашњи предмет, ствар која својим својствима задовољава људске потребе ма које врсте. Ништа ту не мења какве су природе ове потребе, на пример, потичу или из стомака или из фантазије. Ту се не поставља ни питање како ствар задовољава потребе људи. Да ли непосредно, као животна намирница, тј. као предмет потрошње, или посредно, као средство за производњу.“24

24 К. Маркс, „Капитал“, Култура, Београд, Београд, 1947. том 1. стр. 3.

II ДЕО|52

Сама употребна вредност робе се реализује, њеном употребом од стране потрошача. Робни произвођач ће сазнати колико његови производи одговарају потрошачима, тек у време размене, када добију своју верификацију на тржишту. Анализом односа који се формирају путем размене на тржишту, роба добија своју вредност, па тако долазимо до појма прометне вредности робе.

3.1.2.2.2.2.2 Прометна вредност робе

Прометна или разменска вредност робе представља квантитативни однос две врсте роба у размени. То значи да прометна вредност означава њену способност, односно могућност да буде размењена за неку другу врсту робе. Илустративно се то може приказати на следећи начин:

1 пар ципела = 10 метара платна

У овом изразу роба на левој страни потврђује своју вредност и називамо је релативним обликом вредности, а роба на другој страни представља одређени еквивалентни облик вредности. У тим односима су могуће разне комбинације, прометна вредност робе у релативном облику, промена вредности робе у еквиваленту, промена вредности обеју роба у истом правцу и истој размени и промена вредности роба у различитим правцима и сразмери. Ове комбинације нећемо детаљније елаборирати.

3.1.2.2.2.2.3 Тржишна вредност робе

Вредност робе, према теорији радне вредности дефинише се као материјализовани апстрактни рад. Вредност је увек материјализована у некој конкретној врсти употребне вредности која је резултат одређене делатности конкретног рада у материјалној производњи.

Робе као употребне вредности јесу различите, јер представљају резултате различитих конкретних радова, али имају једну заједничку особину а то је да су све резултат трошења радне снаге уопште. И управо та заједничка особина различитих врста робе, чини заједничку супстанцу тј. њихову вредност изражену кроз апстрактни људски рад.

Вредност робе се остварује на тржишту, и зависи од много фактора, као што су: већ поменути људски рад, трошкови производње, понуде и тражње, конкуренције, бренда, маркетинга итд. Међутим, вредност робе,

II ДЕО|53

односно њена цена на тржишту се формира као резултат међусобног договарања између продавца и купца. Цена је новчани израз вредности робе.

Карактеристично је напоменути да вредност робе не зависи увек од њене количине или величине, јер рецимо 10 грама злата је скупље од 1000 килограма папира, мањи мобилни телефон је обично скупљи од већег мобилног телефона, итд.

3.1.2.2.2.3 Теорије о вредности робе

У економској теорији, а и у пракси постоји више теорија, које објашњавају утврђивање вредности робе, а ми ћемо се определити за две познате теорије и то: теорија радне вредности и теорија корисности робе.

3.1.2.2.2.3.1 Теорија радне вредности робе

У економији је ова теорија одавно позната, а први је лансирао енглески економиста Давид Рикардо (David Ricardo), а касније преузели и други економски аналитичари.

Према тој теорији вредност робе чини уложени људски рад, односно утрошак људског рада мерен временом потребним за производњу одређене количине робе. То време се другачије назива друштвено потребно радно време, а добија се упросечавањем радних времена потребних за производњу неке робе, али које мора бити применом понуде и тражње прихваћено на тржишту.

Друштвено призната вредност робе се формира на тржишту, где је присутно много актера на страни понуде и на страни тражње, наравно у условима потпуне конкуренције. На тржишту сваки понуђач поставља своје индивидуалне услове, па долази до тога да исти производи имају различите цене. На формирање цена утиче потреба, односно тражња за одређеним робама. Уколико је тражња за одређеним робама мања од понуде вредност робе пада, и обрнуто уколико је тражња већа од понуде цене роба расту.

Одређивањем цена робе на тржишту се верификује уложени људски рад, односно одређује друштвено потребно радно време за производњу одређених роба, уз присуство других фактора производње.

II ДЕО|54

3.1.2.2.3.2 Теорија корисности робе

Економски теоретичари, као што су Карл Менгер (Karl Menger), Алфред Маршал (Alfred Marshall) и други, су творци тзв. маргиналистичке школе економске мисли. Они су одбацили теорију радне вредности робе и као основне критеријуме за одређивање вредности робе узели корисност и реткост робе.

Према тој теорији вредност робе је условљена субјективном проценом корисности, коју одређује потрошач. Наравно, сваки потрошач, ако процени да је одређена врста робе за њега више корисна, биће спреман да за такву врсту робе плати и већу цену, и обрнуто.

Ова теорија је обимно разрађивана и анализирана, па су се у оквиру ње створиле различите врсте теорија (кардинална, ординарна, идр.), али се ми у те детаље у овој књизи нећемо упуштати.

3.2 Фактори производње У теорији се дуги низ година сматрало да постоје три фактора производње и то: капитал, рад и природни извори (земља). Међутим у новије време многи економисти сматрају да постоје и други фактори који утичу на производњу, као што су предузетништво, информације итд. Због тога ће у наставку бити обрађена три класична фактора производње, а у осталим питањима ће бити речи о предузетништву и информацијама као допунским факторима производње.

3.2.1 Капитал као фактор производње Капитал представља један од израза који се у у свакидашњем животу али и у економској теорији и пракси употребљава у разноврсним значењима. За власника неке радионице или неког привредног друштва, који поседује разну опрему, машине, алат, сировине и др. кажемо да поседује завидан капитал. За трговца који има у својим продајним објектима доста робе, кажемо да има доста капитала. Власник динарских и девизних рачуна у банкама или власник обвезница, акција и других хартија од вредности има одређени капитал. Али у жаргону кажемо и за некога ко има одређена знања или способности да представља прави капитал.

II ДЕО|55

Капитал као фактор производње се дефинише на много различитих начина, али све дефиниције се своде на то да он представља један од елемената улагања, без кога није могућа производња.

У наставку ћемо дати неколико дефиниција капитала:

• добра, дугорочног коришћења која служе за производњу других вредности;

• материјалне вредности које су стављене у функцију производње; • ресурс који су људи створили за производњу нових роба и услуга; • скуп елемената уложених у процес производње роба и услуга; • активу (средства и имовину) предузећа која су у функцији; • ресурсе дугорочне употребе; • вредност која власнику доноси одређени доходак и др.

Из свих наведених дефиниција би се за наше потребе, за потребе економије могла извући најједноставнија дефиниција капитала, а то је да капитал представља вредност која се оплођује.

За капитал је значајно да се он троши у процесу производње, са циљем да се кроз производњу обезбеде нови производи. Али да би се капитал обезбедио потребна су одређена финансијска средства. Финансијска средства, финансијери обезбеђују за улагање у капитал, под условом да немају неке друге примамљивије понуде за оплодњу финансијских средстава. Шта то значи, значи да улагање финансијских средстава за обезбеђење капитала у циљу неке производње мора обезбедити већу добит односно профит, него рецимо ако та финансијска средства буду уложена у банку са циљем обeзбеђења прихода од камата.

Капитал у тржишној привреди увек може да се преобрази у свој новчани облик. Тај новчани облик, у принципу не може дуго да егзистира, јер када је у чисто новчаном облику он се не оплођује. Због тога он увек тежи да се што пре претвори у један од своја два основна појавна облика: реални и финансијски капитал.

У реалном облику капитал егзистира као средства за производњу: машине, опрема, постројења, зграде и други објекти, репродукциони материјал, залихе полупроизвода, залихе готове непродате робе, и др. У оваквом облику капитал се често назива реалном имовином.

II ДЕО|56

У свом финансијском облику капитал се појављује у различитим финансијским инструментима: у новчаним кредитима, штедним улозима, комерцијалним записима, обвезницама, акцијамa и другим хартијама од вредности.

Према томе улагање капитала може бити у куповину финансијских инструмената, које доносе ефекте, односно оплођују се преко камата или других прихода. Улагањем капитала у облику куповине средстава за производњу ради обављања привредне делатности се капитал оплођује тако што се обезбеђује стварање добити, односно профита.

Реални капитал се по правилу везује за инвестиције. Инвестиције представљају одрицање од садашње потрошње за нека будућа времена. Када је реч о инвестицијама у привреди (привредним инвестицијама) оне могу бити инвестиције у основна и инвестиције у обртна средства. Прве служе замени постојећих основних средстава (проста репродукција) или њиховом увећању (проширена репродукција). Инвестиције у обртна средства увек имају за циљ проширење репродукције, преко инвестирања у залихе сировина, недовршене производње и готових производа.

Улагање капитала у проширену репродукцију је могуће из сопствених извора од акумулације и страних извора. Акумулација представља узимање дела националног дохотка из текуће непроизводне потрошње и усмеравање у производњу. Под страним изворима подразумева се сваки облик улагања предузећа или физичких лица једне земље у економију друге земље.

Капитал у облику страних улагања у Србији има веома значајну улогу и место, али о том питању нећемо детаљније образлагати.

3.2.2 Природни извори као фактор производње Природни извори су све оно што природа даје човеку на располагање, а то је пре свега земља, као површина која служи за пољопривредне намене односно исхрану становништва, за грађење објеката, за изградњу комуникација и све друго корисно за човека. Природни извори су ваздух, без којег не би било живота на земљи, затим, врло значајна рудна богатства, по коме се раније ценило, посебно кад се ради о важнијим рудама, да ли је земља богата или не. Сунчева и хидроенергија су два врло значајна природна извора.

II ДЕО|57

Једним именом све то називамо природним ресурсима. Природни ресурси су део природног богатства којим обилује једна земља или регион, који могу бити експлоатисани од стране те земље или региона. Природни ресурси не подразумевају читаво природно богатство неког подручја већ само онај његов део који може бити искоришћен у сврху производње.

За одређивање да ли нека земља има природних ресусра да може да организује задовољавајућу производњу, значајне су и природне каракте-ристике на одређеном подручју, као што су клима, географски положај и др.

За земљу као природни извор је значајно да има ограничене могућности давања приноса, јер након одређеног броја година експлоатације почиње да даје ниже приносе, па су зато потребна додатна улагања, што увећава трошкове производног процеса.

3.2.3 Рад као фактор производње Рад представља фактор производње, а може се дефинисати као сврсисходна људска делатност, која се улаже у производњу у облику људске радне снаге, човекових физичких и умних знања и способности, производног искуства и радних навика. Сам рад човека је увек усмерен на постизање неког корисног резултата, који у разним облицима служи за задовољење људских потреба.

Помоћу радне снаге се врши преображај природе и њених ресурса и њено обликовање и прилагођавање за употребу.

Рад може бити производни, што претпоставља да се његовом употребом стварају нека опипљива добра, али исто тако може бити и услужни, што значи да се њиме задовољавају неке људске потребе за услугама. Разликује се по многим елементима, сложености, степену интензитета, врсти квали-фикација коју поседује извршилац, интелектуалним способностима и др.

У нашој земљи су се у неким ранијим временима рад и радни односи другачије квалификовали. У време социјалистичког уређења и друштвеног власништва, као један од уставних начела је био систем самоуправљања. Тада смо имали закон о удруженом раду, па су радници били „власници“ предузећа у којима су били запослени.

Данас смо у капиталистичком уређењу и систему тржишних односа, када запослени (некада се звао радник) уговором о раду послодавцу продаје

II ДЕО|58

своју радну снагу. Зато се без увијања може рећи да се сада ради о најамним радним односима, у којима постоји понуда и тражња за радном снагом и на основу тога се формира цена радне снаге. Понуда и тражња за радном снагом се као и за робе и услуге и за финансијске агрегате реализује на тржиштима.

Тржиште рада се разликује од других тржишта, јер је тражња за радом, односно радном снагом изведена тражња. Већина услуга које пружа рад нису финална добра која конзумирају потрошачи. Радну снагу углавном унајмљују привредни субјекти и користе је у процесу производње производа, односно материјалних добара и услуга. Те производе привредни субјекти материјализују на тржишту и тако враћају трошак радне снаге и остале трошкове које су имали у процесу производње.

Да би привредни субјекат ангажовао радну снагу потребно је да претходно размотри и донесе одлуку о броју радника које ће ангажовати. Ангажоваће их онолико колико је неопходно у процесу производње, односно онолико колико ће му са осталим факторима производње обезбедити максималне резултате. У процесу производње и прављења калкулација важан фактор јесте цена рада. Цена рада, као и код других фактора производње зависи од понуде и тражње. Што је понуда већа цена ће бити нижа и обрнуто.

Понуду и тражњу и цену рада (наднице) приказујемо на следећем графикону:

II ДЕО|59

У пракси се ретко дешава да је понуда једнака тражњи, односно да постоји равнотежа на тржишту рада. Скоро у свим земљама, нарочито у време економских криза, је понуда радне снаге много већа од тражње, што ствара незапосленост. Из тих разлога у свету су присутне миграције, које су узроковане трагањем радне снаге за запослењем. Последњих деценија је на делу пребацивање капитала у земље које имају јефтинију радну снагу, са жељом остваривања већег профита. У Србији је незапосленост перманентно један од кључних социјално – економских проблема. О незапослености је детаљније писано у делу о Базичним питањима макроекономије.

Из свега произилази да рад, као фактор производње, који има своје значење, има и своју цену, па ти трошкови, као и трошкови капитала имају утицаја на коначан резултат, односно на остваривање крајњег циља привредних субјеката а то је остваривање профита.

3.2.4 Остала питања као фактори производње Као што је речено у осталим питањима ћемо се осврнути на два фактора и то: предузетништво и информације.

3.2.4.1 Предузетништво

Предузетништво подразумева комерцијалну идеју организације производње роба и услуга, трговине и других привредних делатности, које је потребно предузимати ради остваривања дохотка односно профита.

У економској литератури се предузетништво посматра као:

• економска категорија, код које су субјекти првенствено приватна лица, али такође и групе лица, па и држава, а објекти разне ефикасне комбинације фактора производње;

• метод привређивања који подразумева самосталност у раду, независност у одлучивању, слободу избора (делатности, средстава, одлука, производних програма, ресурса, извора финансирања, итд), способност предузимања ризика, зависност тржишта, одговорност за одлуке, оријентација на постизање комерцијалне добити, испољавање иницијативе за иновације, тражење нетрадиционалних решења, итд.;

II ДЕО|60

• посебан тип економског мишљења који се заснива на оригиналности идеја, приступа и одлука, високом нивоу знања, искуства, способности предвиђања и креативности;

• фактор производње нераскидиво повезан с тржишном економијом; • иницијативна самостална економска делатност привредних

субјеката (појединаца, домаћинстава, предузећа и државе) усмерена на остваривање добити у конкурентним тржишним условима;

• процес који обухвата следеће фазе: • тражење нове идеје и њену оцену, • израду пословног (бизнис) плана, • тражење неопходних ресурса, • управљање ресурсима у формираном предузећу.25

Неретко се предузетништво поистовећује са појмом бизниса

26

3.2.4.2 Информације

(business). Бизнис је шири појам и поред предузетништва обухвата и извршавање било каквог посла (укључујући и државни посао) у било којој сфери делатности. Бизнис се најчешће дефинише као самостална делатност привредних субјеката усмерена на остварење добити , односно економске користи у било ком облику.

Такође је потребно разликовати предузетника од менаџера. Менаџер је субјект управљања у предузећу и ништа друго, док предузетник, самим тим што има ту улогу, може бити и менаџер, а не мора, већ за те послове може ангажовати друго стручно лице.

Из напред написаног садржаја се може закључити да је предузетништво значајно као фактор производње.

Данас су информације веома значајне у сваком погледу. Информације се појављују на тржишту (некад са врло високим ценама) као и свака друга роба, и на основу тржишних законитости, понуде и тражње им се одређује цена.

25 В. Драшковић, op. cit. стр. 154. 26 Business – то је енглеска реч са занчењем: посао, занимање односно радна делатност

II ДЕО|61

Основне карактеристике информација су:

• не троше се употребом, тако да се могу вишеструко користити; • временом застаревају и губе вредност; • користе се у разним облицима и на разне начине; • производња им је много скупља од умножавања (копирања), те се

на тржишту најчешће купује право њиховог коришћења, а не копирања.

Сфера информација обухвата широк спектар разних облика производње и примене, као рецимо комуникације, образовање, штампа, реклама, телевизија, научно – техничка и технолошка истраживања итд.

3.3 Привредна друштва као економски субјекти

3.3.1 Појам привредних друштава Привредно друштво је правно лице које оснивају оснивачким актом правна и/или физичка лица ради обављања делатности у циљу стицања добити (члан 2 став 1. Закона о привредним друштвима).27

Привредни субјекат је лице које обавља неку привредну делатност као свој предмет пословања ради стицања добити и које је, као такво уписано у одговарајући регистар.

Ово је законска формулација, а уједно може бити и дефиниција привредног друштва.

28

27 „Службени гласник РС“, број 125/2004. 28 А. Фримерман, „приручник за примену закона о предузећима, Пословно – економски биро, Београд 1996. стр. 23.

Иако је најновија законска формулација за привредне субјекте, привредно друштво, још увек је у употреби традиционални назив: предузеће.

Прва предузећа су настала из развијених мануфактурних радионица, када је развој науке и технологије, тржишта и стварање акумулације омогућило стварање индустријске производње. Тако настала предузећа била су што се тиче предузетничке, управљачке и зарађивачке функције сједињена у једној личности – предузетнику. Тај предузетник, као појединац или хомогена група људи, су власници предузећа, са јединственим циљем остварења максималног профита, као разлике између укупних прихода и укупних трошкова.

II ДЕО|62

Права власника односно предузетника на својину предузећа, садрже у себи права, која дефинишу класични систем капиталистичких односа у предузећу, као што су:

• право на присвајање дохотка насталог производном активношћу и одређеног као разлика прихода остварених том активношћу, односно продајом произведених добара, и расхода ангажованих за куповину добара и услуга потребних за обављање те активности, односно за производњу;

• право да повећа или смањи ангажовану радну снагу прекидом постојећих или склапањем нових уговора (уз одређена ограничења дата у правној регулативи сваке земље);

• право да претходне две категорије права уступи другом предузетнику и

• резидуално право контроле које омогућава предузетнику да доноси одлуке које се тичу употребе и располагања активе чији је власник, у свим случајевима који нису предвиђени уговорима, обичајима или законима.29

Развојем тржишне привреде и њене све веће сложености, мењао се и облик предузећа. Промене су се огледале у квантитативном смислу - величине предузећа, повећање броја запослених, ангажованим средствима односно капиталом, али и у освајању нових производа, повећању предузећа, сложености и организационих облика итд. У оквиру тих промена, које су се догађале током времена, дошло је до раздвајања управљачке од власничке функције, а онда и до појаве новог облика организовања тј. акционарских друштава.

30

29 Ж. Кениг, „ Биће предузећа“, Београд, 1994. стр. 9 – 10. 30 Подаци говоре да је до формирања првог акционарског друштва дошло 1600. године – Енглеска источно-индијска компанија, али је то био појединачни и спорадични случај. Прави развој акционарска друштва доживљавају у 18. веку у Холандији, а у 19. и 20. веку у целом развијеном свету.

Да би привредно друштво могло да обавља делатност за коју је регистровано, мора да испуњава законом одређене услове. Један од битних услова је да поседује имовину, којом одговара за преузете обавезе из свог пословања.

II ДЕО|63

3.3.2 Циљеви привредних друштава Циљ сваког привредног друштва односно предузећа је максимално остваривање добити (профита). Иако је ово тако јасно и недвосмислено, поставља се питање како и у којим условима се долази до тог циља. Зато је економија често била тема спорења и контроверзи између разних научних доктрина и теорија. Један део разилажења је био идеолошке природе.

Неки теоретичари заступници тржишне привреде и капиталистичког начина производње су заступали тезу да предузеће (капиталиста) остварује у првом плану интересе друштва, а да је остваривање профита (ако га има) секундарне природе. Преко такозване „невидљиве руке тржишта“ (Invisible Hand) и тежњом ка максималном профиту односно личној користи долази и до максимизације благостања за цело друштво.31 Током развоја тржишне привреде све више се удаљавало од датог модела, условљавајући да реална тржишна стања у све већој мери одступају од модела слободне предузетничке (laissez faire)32

Без обзира на разне тезе и начине функционисања привреде, основни циљ сваког привредног субјекта и привреде у целини је остваривање профита. Те циљеве привредни субјекти остварују сталним развојем. У основи развоја сваког привредног субјекта је акумулација, односно инвестирање. Из остварене добити привредно друштво, у условима тржишне конкуренције улаже један део у замену истрошених основних средстава, други у обртна средства, трећи у ангажовање додатне радне снаге, четврти у освајање нових технологија и проширење капацитета, итд. Да би привредно друштво у условима тржишне економије могло све то да

привреде.

У сваком случају и данас се воде расправе око тога колики треба да буде утицај државе на тржишну привреду у остваривању циљева и задовољавању појединачних и општих потреба.

31 Метафора о невидљивој руци Адама Смита („није увек лошије за друштво што није била намера појединца да пропагира циљ друштва. Кад он следи свој властити интерес, он често унапређује интерес друштва делотворније него кад стварно настоји да га унапређује.“), из једног од најпознатијих дела у историји економске литературе – Истраживање природе и узрока благостања народа, (An Inquiru Into the Nature and Causes of the Wealth ofr Nations) из 1776. године – једно од најчешће навођених и (зло)употребљаваних места у економској науци. 32 Laissez faire – laissez passer, tout va de lui meme (Пустите да ствари иду саме, све тече само по себи).

II ДЕО|64

оствари потребно је да се руководи основним циљевима – максимизација резултата уз минимална улагања, уз поштовање основних принципа пословања.

3.3.3 Функције привредних друштава Развој предузећа, као све сложенијег облика организовања привредних субјекта, се током времена није више могао ослањати на активности и способности само власника односно предузетника. Неминовно се указивала потреба за уобличавањем поделе рада, односно за груписањем одређених скупова активности и њихових издвајања као засебних делова послова.

Издвојени скупови активности усмерени на остваривање одређеног циља представљају функције предузећа.

Из наведене дефиниције следи да се активност предузећа, односно привредног друштва, реализује остваривањем већег броја функција, између којих треба да постоји одређена координација, која има задатак да спречи конфликте различитих активности, односно циљева које те функције представљају и остварују.

Сама координација функција у једном привредном субјекту је предмет изучавања посебне научне дисциплине, која се зове организација предузећа.

Када је реч о конституисању оптималних организација пословања, теорија и пракса познаје два начина класификовања функција (активности) предузећа, и то: примарно (вертикално) и секундарно (хоризонтално).

3.3.3.1 Примарне (вертикалне) функције

Када говоримо о примарној подели функција у једном привредном субјекту (предузећу) онда их можемо поделити у три основне групе и то: функцију управљања, функцију руковођења и функцију извршења.

3.3.3.1.1 Функција управљања

Превасходни задатак функције управљања јесте усмеравање и праћење развоја предузећа, односно привредног друштва. Реализација ове функције се манифестује доношењем одлука, који представљају циљеве предузећа, избором метода или стратегије који ће се применити у

II ДЕО|65

остваривању циљева и доношењем одлука о расподели резултата, које остварује привредно друштво. Логично је да у једном привредном субјекту ове кључне одлуке доносе власници привредног друштва. Међутим, у пракси је могуће, да овакву врсту одлука доносе органи управљања (управни одбор и/или директор), али свакако да ипак последњу реч имају власници, јер ако се не слажу са донетим одлукама органа управљања, могу разрешити те органе управљања и поставити друге, са чијим ће одлукама бити задовољни.

3.3.3.1.2 Функција руковођења

Кључни задатак функције руковођења је конкретизација задатака управљачке функције. Лица која обављају функцију руковођења прате, обједињују и координирају извршење постављених циљева. Овај посао у сложенијим привредним субјектима обавља већи број лица, која су међусобно хијерархијски везана и за свој рад одговарају директору, а директор органима, који га постављају (управном одбору или скупштини). Потреба за ангажовањем већег броја извршилаца функције руковођења је разумљива, јер су у већим системима разнолики послови (производња, продаја, финансије, кадрови, итд) за које су потребне различите струке кадрова.

3.3.3.1.3 Функција извршења

Функција извршења има улогу извршавања задатака, који се постављају у привредном друштву. Ову функцију буквално обављају сви запослени, свако у оквиру својих задатака и надлежности. Прецизирање извршавања задатака уређује се нормативним актима у привредном субјекту, најчешће организацијом и систематизацијом. Конкретизовање функције извршења са детаљним описом, поред осталих елемената, послодавац уговара са сваким запосленим и у ту сврху, како то закон налаже закључује уговор о раду.

У пракси је могуће, као што је већ речено, да дође до тога да носиоци функција управљања (власници) пренесу своје задатке на носиоце функција руковођења. Пример за то су акционарска друштва са великим бројем акционара где је скупштина гломазна, па због опасности од неефикасности стратегију развоја поверава руководећем слоју („top menagmentu“).

II ДЕО|66

Када је реч о менаџменту, израз тог појма је најбоље формулисао професор Душан Ристић:33

„У последње време тај појам улази у употребу код нас на велика врата и, наравно, по нашем обичају са редовним претеривањима. Медији су пуни емисија о менаџерима године, о факултетима за менаџмент и нашим менаџерима. Тај однос представља претеривање и, наравно, заблуду. Ми нажалост, још увек немамо тај друштвени слој који у развијеним индустријским замљама полако али сигурно постаје носилац друштвене моћи.“

На следећем графикону приказујемо примарну (вертикалну) поделу функција:

Процес рада

3.3.3.2 Секундарне (хоризонталне) функције

За разлику од управљачких и руководећих функција, које су приближно уједначене, па се надлежности могу и преносити са једних на друге, извршна функција има скоро у свим привредним субјектима велики број различитих активности. Зато се извршна функција класификује у низ разноврсних функција.

У том смислу се у оквиру секундарне функције предузећа појављују следеће функције: функција истраживања и развоја, функција

33 Д. Ристић и сарадници, „Основи менаџмента“, Цеком букс-Факултет за менаџмент, Нови Сад, Нови Сд, 2005. стр. 30

II ДЕО|67

планирања, функција набавке, функција производње, функција продаје, финансијска функција, функција информисања, кадровска функција, функција контроле, итд.

Оваква подела извршне функције, која је настала као резултат секундарне (хоризонталне) поделе, не представља шаблон, који се може применити на сва предузећа. Њихова подела, обим и начин организовања зависиће од делатности, величине, кадровске попуњености, постојеће организације и других елемената у једном привредном субјекту.

3.3.3.2.1 Функција истраживања и развоја

У савременим условима пословања ова функција све више долази до изражаја. Она је условљена све бржим развојем тржишне привреде и променљивошћу услова пословања. Задатак функције истраживања и развоја - ИиР (Research&Development = R&D) је праћење промена у окружењу и истраживање могућности примене нових технолошких и научних достигнућа, која се примењују у производњи.

Истраживање и развој предузећа зависе од његове величине, финансијске моћи и могућности ангажовања у ту сврху квалификованих стручњака.

У оквиру функције истраживања могуће је деловање у три правца:

• фундаментална (базна); • примењена и • развојна истраживања.

Фундаментална истраживања представљају постизање сазнања у оквиру теоријске науке, и она по правилу изискују велика финансијска улагања.

Примењена истраживања су примена постојећих научних сазнања и достигнућа и утврђивање могућности њихове примене.

Пошто су за фундаментална истраживања неопходна знатна финансијска средства, она карактеришу велика и моћна привредна друштва, док за средња и мала привредна друштва је карактеристична примена развојних истраживања. Развојна истраживања се најчешће односе на усавршавање и развој производње, процеса рада, истраживање тржишта итд. што у принципу не изискује велика финансијска средства.

II ДЕО|68

3.3.3.2.2 Функција планирања

Данас је скоро немогуће замислити било који привредни субјекат, који се у свом пословању не бави планирањем. Само планирање је детаљније предмет изучавања једне друге науке. У овом раду је неопходно изнети, да се у привредним друштвима доносе разне врсте планова, као што су планови производње, набавке, продаје, финансијски планови, планови инвестиција итд. Посебно важно питање је, стално праћење планова и утврђивање евентуалних узрока њиховог неиспуњења, али и предлагање мера за отклањање разлога неиспуњења планова.

У већим системима се у циљу припрема планова организује посебна планска функција, која је обично директно подређена пословодном органу.

3.3.3.2.3 Функција набавке

Ова функција је значајна, јер се скоро ниједан процес производње не може замислити, без одговарајућих инпута (сировина, репроматеријала, горива, мазива, резервних делова, итд.). Функција набавке има задатак да обезбеди континуиран процес производње, тако што ће правовремено, квалитетно и јефтино снабдевати производњу. У том смислу по потреби ће формирати одређене залихе. А да би све то ова функција обавила извршиоци, који су надлежни за обављање ове функције, морају добро познавати тржиште и прилике на њему и поседовати друга знања и вештине.

3.3.3.2.4 Функција производње

У производним привредним друштвима кључна и основна функција је функција производње, и све друге функције морају њој бити прилагођене. У оквиру функције производње обично се обављају следећи послови:

• припрема и то: • техничка припрема; • оперативна припрема и • припрема радних места;

• непосредно извршавање и • одржавање, односно сервисирање средстава.

Без обзира на значај ове функције, успешност производње зависи и од повезаности и синхронизованости са осталим функцијама.

II ДЕО|69

3.3.3.2.5 Функција продаје

Задатак функције продаје је пласман готових производа и услуга, које производи привредни субјекат. У савременим условима пословања успешност продаје зависи од развијености мреже, обима и организованости продајних канала, рекламе и пропаганде, гаранција квалитета, сервисирања итд.

Функција продаје у привредном друштву се поставља у зависности од потреба и организације и најчешће се везује за пословодство.

3.3.3.2.6 Финансијска функција

Управљање финансијама привредног друштва се може дефинисати као: „диспозитивна делатност, која уз помоћ одговарајућих средстава (инструмената) настоји да обезбеди реализацију задатака, који произилазе из подручја финансијске функције, а повезани су са извршењем циља предузећа.“34

• набавка капитала (финансирање),

Послови финансијске функције у сваком привредном субјекту су од посебног значаја, јер се не може замислити функционисање ни других активности без потпоре и добре организације ове функције.

Сви финансијски послови се глобално могу систематизовати у три функционална подручја и то:

• употреба капитала (инвестирање) и • управљање капиталом (одржавање ликвидности).

3.3.3.2.7 Функција информисања

Функција информисања у привредном друштву претпоставља обезбеђење ефикасног формирања преноса, коришћења и чувања информација потребних за ефикасно управљање у привредном субјекту.

Скуп свих пословних информација помоћу којих се прати и усмерава начин и токови пословања представља систем информација.

Ова функција развојем науке и технологије, посебно компјутерске је у последње време доживела велику експанзију и напредак.

34 Ј. Ранковић, op. cit. стр. 19.

II ДЕО|70

3.3.3.2.8 Кадровска функција

Изналажење одговарајућих кадрова, оцена њихове квалификованости, постављање на одговарајућа радна места, регулисање права и обавеза запослених јесте задатак кадровске функције.

Поред наведених задатака кадровска функција организује и планира стручна оспособљавања и усавршавања, иновирање знања и вештина, организовање одмора и друштвене исхране, учествовање у заштити здравља и безбедности запослених на раду и многе друге активности.

Квалитетно обављање кадровске функције има значајног утицаја на успешност пословања привредног друштва.

3.3.3.2.9 Функција контроле

Када смо говорили о планској функцији, онда смо констатовали да сви донети планови неминовно подлежу провери односно контроли њиховог извршавања. То је једна од кључних функција овог сегмента.

У оквиру ове функције јављају се још две групе послова, које се међусобно суштински разликују. То су:

• послови техничке контроле и • послови економске контроле.

Техничка контрола се везује за производњу роба и услуга, а економска за остварење економских циљева, који представљају реализацију зацртаних циљева привредног друштва.

У наставку дајемо један шематски приказ могуће структуре извршне функције:35

35 Д. Јеринић, Основи економије, Cekom books, Нови Сад, 2008. стр. 128

II ДЕО|71

Секундарне функције у извршној функцији

Делови секундарне функције производње

3.4 Врсте привредних друштава О овом питању детаљније се бави научна дисциплина која се назива Пословно право. Из тих разлога ћемо ово питање обрадити само у кратким цртама.

3.4.1 Облици организовања по форми Што се тиче облика организовања привредних субјеката у теорији постоји више врста подела. Ми ћемо се определити за поделу, коју је извршио наш већ поменути важећи Закон о привредним друштвима, који је учинио основну поделу на:

• друштва лица и • друштва капитала.

ДИРЕКТОР

План и анализа ПРОИЗВОДЊА

Истраживање и развој Набавка ОБРАДА

Техничка примена

Производња делова Монтажа Унутрашњи

транспортПаковање и

отпрема

Усавршавање операција

Контрола квалитета

Одржавање средстава

Организација производње

Продаја Финансије Кадрови

ИнформатикаОрганизација

II ДЕО|72

Као посебан вид организовања, поред ових друштава, привредну делатност обављају и тзв. сопственичка предузећа (Proprietorship) или како се другачије називају: инокосна предузећа или предузетници. Такође постоје и јавна предузећа и предузетници.

У шеми која следи графички је приказана подела привредних друштава према Закону о привредним друштвима:36

Суштинска разлика предузећа по назначеним облицима се огледа у следећем:

• ко је оснивач; • на који начин се обезбеђују средства за пословање; • на који начин оснивач(и) преузима(ју) обавезе; • како се управља и • како се врши расподела остварених резултата пословања.

3.4.1.1 Ортачко друштво

„Ортачко друштво је привредно друштво. Оснива се уговором двају или више физичких лица и/или правних лица у својству ортака друштва. Оснивачи овог друштва се обавезују да обављају одређену делатност под заједничким именом. Приликом оснивања ортачког друштва оснивачи се

36 Ibid, стр. 129

Привредна друштва

Друштва лица

Ортачко друштво

Командитно друштво

Друштва капитала

Акционарско друштво

Друштво са ограниченом

одговорношћу

II ДЕО|73

такође обавезују да за све обавезе друштва одговарају солидарно, целокупном својом имовином.“37

3.4.1.2 Командитно друштво

Основна карактеристика ортачког друштва је уговорни настанак друштва и неограничена солидарна одговорност оснивача. према закону одређен је минимални број оснивача (два), а максимални број није лимитиран. То указује да нису могућа једночлана ортачка друштва. Иако максимални број овог друштва није дефинисан, пракса показује да су најчешћа двочлана ортачка друштва, односно друштва са мањим бројем ортака.

Имовина (капитал) ортачког друштва је одвојена од имовине ортака. Друштво за своје обавезе одговара целокупном својом имовином. Ортаци за све обавезе друштва одговарају и својом личном имовином. Из тог разлога овакву врсту друштава називају и друштва са неограниченим ризиком.

Закон није одредио висину оснивачког улога, што је разумљиво, пошто ортаци поред имовине друштва одговарају и својом личном имовином.

На крају сваке пословне године ортаци усвајају годишњи финансијски и извештај о пословању. Овим извештајима се утврђује резултат пословања (добит или губитак). Добит или губитак се расподељује на ортаке у једнаким деловима сходно њиховим уделима. Другачију расподелу не дозвољавају законски прописи.

Командитно друштво представља привредно друштво које оснивају два или више физичких и/или правних лица у својству ортака, ради обављања одређене делатности, под заједничким пословним именом, од којих најмање једно лице одговара неограничено за обавезе друштва – комплементар, а најмање једно лице одговара ограничено до висине свог улога – командитор. Двојност чланова, комплементара и командитора, указује на уговорни начин настанка. Једно исто лице не може имати статус и једне и друге категорије ортака.“38

37 Д. Недељковић, Д. Нешков, „Пословно право“ Цеком букс и Факултет за менаџмент Нови Сад, Нови Сад, 2006. стр.88 38 Д. Јеринић, Пословно право, Cekom books, Нови Сад, 2009. стр. 81 и 82.

II ДЕО|74

Командитно друштво је правно лице које за своје обавезе одговара целокупном својом имовином. За обавезе према трећим лицима одговарају и ортаци. Комплментари одговарају својим улогом и својом личном имовином, а командитори само до висине свог улога у друштву.

За оснивање командитног друштва није законом прописан минимални основни капитал, јер су његови чланови комплементари који одговарају неограничено солидарно за обавезе друштва.

Послове командитног друштва воде један или више комплементара. Командитор не може вршити пословођење друштва. Право на пословођење имају сви комплементари. Ако друштво има само једног комплементара, њему припадају сва овлашћења која обухватају пословодство. Ако у командитном друштву постоји више комплементара, пословодство ће вршити сви, више њих или само један од комплементара, на начин утврђен оснивачким актом друштва или уговором ортака. Пословођење се може поверити и посебном органу састављеном од лица која су стручна за вођење ове врсте послова (менаџери, прокуристи).39

3.4.1.3 Друштво с ограниченом одговорношћу

Друштво са ограниченом одговорношћу (Limited Laibility) је по својој форми најближе акционарском друштву. Организовање оваквог привредног друштва се врши удруживањем више лица правних и/или физичких, са циљем да под заједничком фирмом, уз ограничену одговорност и унапред одређени улог обављају договорену делатност. Друштва са ограниченом одговорношћу и акционарска друштва су друштва капитала а називају их још и друштва са ограниченим ризиком.

Закон је предвидео једноставнији начин организовања и управљања оваквим друштвима него што је то случај код акционарских друштава. Оснивачки улог је одређен у висини од пет стотина еура у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан уплате.

Улози чланова друштва чине основни капитал друштва. Чланови куповином улога стичу удео у друштву сразмерно вредности улога. Сваки члан друштва може имати само један удео, а један удео може подразумевати више гласова. Удели свих чланова не морају бити једнаки.

39 Ibid, стр. 85.

II ДЕО|75

Један удео може имати више власника. Удели не могу бити изражени у акцијама.

На основу свог улога у друштву члан стиче удео као чланско право. Удео сваком члану омогућава реализацију личних и имовинских права. Право гласа представља лично право члана друштва са ограниченом одговорношћу. Имовинска права са друге стране обухватају право учешћа у добити друштва и право учешћа у расподели ликвидационог вишка, сразмерно уделу у укупном уплаћеном основном капиталу друштва у време остваривања тих права.40

3.4.1.4 Акционарско друштво

Данас у Србији је ово најчешћи вид организовања привредних друштава.

Акционарско друштво (Limited) или корпорација (Corporation) је најзначајнији облик организовања привредних друштава. Према Закону о привредним друштвима (члан 184.)41

Акција (или како се раније називала – деоница) је хартија од вредности, којом се потврђује да је њен власник (Shareholder или Stockholder) уложио

акционарско друштво је друштво које оснивају правна или физичка лица ради обављања делатности под заједничким именом, чији је основни капитал утврђен и подељен на акције одређене вредности. Средства за оснивање ових друштава се прибављају издавањем (емитовањем) и продајом акција (Shares of Stock).

Акционарско друштво је правни субјект који има своју имовину, која је одвојена од имовине акционара. Акционари одговарају за обавезе друштва само до висине оснивачког улога. Из тог разлога је законодавац прописао минимални оснивачки улог (за затворена акционарска друштва – десет хиљада еура, а за отворена акционарска друштва – двадесет пет хиљада еура у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије, на дан уплате).

Најчешћи вид организовања акционарских друштава, код нас и у другим земљама транзиције је претварање друштвених (државних) предузећа у та друштва, односно претварање друштвене и/или државне својине у приватну својину.

40 Ibid, стр. 92 и 93. 41 „Службени гласник РС“, број 36/2011.

II ДЕО|76

одређена средства и да је стекао одређена права у акционарском друштву. Власник акција (акционар) није и власник имовине друштва. Његова кључна права су право управљања, сагласно власништву и право на учешћу у расподели добити кроз исплату дивиденди.

Управљање акционарским друштвима је предвиђено Законом о при

3.4.2 Облици организовања према величини Када је реч о организовању привредних субјеката односно њиховој подели према величини, онда треба рећи да у свим привредама поред великих предузећа, односно привредних друштава, постоје и микро, мала и средња предузећа.

У последње време се увелико поклања посебна пажња, па и форсира формирање и функционисање малих и средњих предузећа (SME, Small and Medium Enterprises). Цени се да је у тржишним привредама Западне Европе у малим и средњим предузећима запослено преко 100 милиона људи, што представља око 80% свих запослених.

„Формирају се посебни региони чија се привреда заснива претежно на малим и средњим предузећима (у Италији: Венеција, Јулијска Крајина, Емилија Романа, у Немачкој: Порурје, Баден Виртенберг, Баварска).42

• микро предузеће је предузеће које има до 10 радника;

Критеријуми поделе предузећа према величини нису исти у свим земљама. У неким су опредељујући елементи број запослених, у неким висина ангажованог капитала, у неким обим производње итд.

Ми ћемо овде навести критеријуме по којима се руководила комисија Европске инвестиционе банке (EIB – European Investment Bank) и Европског инвестиционог фонда (EIF – European Investment Fond), а који су дефинисани на следећи начин:

• мало предузеће је оно које има до 50 радника, до 7 милиона еура годишњег обрта (прихода) и биланс стања (пословне имовине) до 5 милиона еура;

• средње предузеће је предузеће које има до 250 запослених, које није део неке веће организације нити део неког ланца, које има

42 Д. Ђорђевић, М. Анђелковић, С. Богетић, „Допринос малих и средњих предузећа економском развоју“, Београд, 2002. стр. 8

II ДЕО|77

годишњи обрт мањи од 40 милиона еура, и чији је биланс стања мањи од 27 милиона еура;

• сва остала предузећа, чији критеријуми премашују оне наведене у средњим, спадају у велика предузећа.

Према регулативи у Србији односно према Закону о рачуноводству и ревизији je разврставање привредних субјеката у мала, средња и велика предузећа извршено према сличним критеријумима које има наведена комисија. Према том пропису у средња предузећа спадају она правна лица која испуњавају најмање два следећа критеријума:

• да је просечан број запослених у години за коју се подноси годишњи извештај од 50 до 250;

• да је годишњи приход од 2,5 до 10 милиона еура у динарској противвредности и

• да је просечна вредност пословне имовине (на почетку и на крају пословне године) од милион до 5 милиона еура у динарској противвредности.

Привредни субјекти који имају ниже од најнижих износа у показатељима код најмање два од наведених критеријума, из претходног става разврставају се у мала правна лица. Правна лица, која имају веће износе од највећих у показатељима код најмање два критеријума, разврставају се у велика правна лица.

Разврставање правних лица је значајно јер је законодавац за средња и велика правна лица предвидео обавезну екстерну и независну ревизију годишњих извештаја о пословању тих привредних субјеката.

Развоју малих и средњих предузећа се у последње време придаје посебан значај и код нас.

На размеђу столећа сачињен је Програм развоја малих и средњих предузећа43

43 Програм унапређења институционалних, организационих, финансијских и техничких услова за развој малих и средњих предузећа, Београд, 2000.

а нешто касније основана је и Агенција за развој малих и средњих предузећа као део државне управе Србије.

II ДЕО|78

3.5 Пословање привредних друштава

3.5.1 Трошкови Да би неки привредни субјекат производио производе или услуге потребно је ангажовање одређених ресурса. То ангажовање ресурса се огледа у трошењу предмета рада, средстава за рад, улагања живог рада, коришћење туђих услуга, као и извршавање одређених обавеза према друштву односно држави.

Праћење односа између оствареног обима пословања привредних субјеката и за то утрошених средстава, неопходан је услов за управљање економијом предузећа. Мото сваког предузећа треба да буде смањење трошкова, под условом да то не утиче на смањење обима и квалитета производа и услуга. У том смислу једна констатација, која гласи:

„Минимизација трошкова захтева производњу датог обима производње са најјефтинијом комбинацијом фактора производње.“44

3.5.1.1 Појам трошкова

Трошкови представљају вредносно изражено трошење економских добара, односно производних чинилаца у циљу производње и продаје учинака привредног субјекта и остваривање добити по том основу.

Главна обележја трошкова су:

• у њиховој основи мора да стоји количински изражена потрошња економских добара или количинска компонента;

• потрошња економских добара треба да буде у вези са учинцима, односно треба да буде условљена учинцима;

• утрошене количине добара треба да буду вредносно изражене, или вредноване по одређеним ценама (ценовна компонента трошкова).

Сви трошкови, који учествују у процесу производње, могу се посматрати и одређивати у натуралном облику или у вредносним величинама. Натурални облик трошкова (утрошци) се изражавају у мерним јединицама (метру, килограму, комаду, киловату, литру, итд.). За сваку производњу, почев од процеса планирања па до коначне реализације, је потребно познавање и праћење утрошака.

44 М. Лабус, op. cit. стр. 341.

II ДЕО|79

Обзиром на то да се различите величине не могу међусобно сабирати, преко њих није могуће доћи до укупног улагања у производњу нити цене коначног производа. Зато је неопходно да се елементи који се утроше у процесу производње изражавају вредносно.

Вредносни или новчани израз утрошених елемената производње пред-ставља трошкове.

Трошкови елемената производње се могу изразити формулом која следи:

Упр x Цпр = Тпр

Уср x Цср = Тср

Урс x Црс = Трс

У претходним формулама скраћенице имају следећа значења:

Упр = утрошак предмета рада, Цпр = цена предмета рада, Тпр = трошак предмета рада, Уср = утрошак средстава за рад, Цср = цена средстава за рад, Тср = трошак средстава за рад, Урс = утрошак радне снаге, Црс = цена радне снаге, Трс = трошак радне снаге.

„На основу овог израза се може закључити да су трошкови елемената производње одређени, с једне стране, величином утрошака у производњи, а са друге стране, висином набавних цена одговарајућих елемената. Раздвајање количинске и ценовне компоненте трошкова веома је значајно не само с гледишта правилног схватања њиховог појма, већ и с гледишта планирања, контроле и анализе.“45

Поред трошкова у ужем смислу за пословање предузећа и остваривања њихових основних циљева, у процесу репродукције неопходно је и:

Наведени елементи производње представљају само део укупних трошкова пословања једног предузећа, па се они могу назвати трошкови пословања у ужем смислу.

45 Р. Буквић, „Основи микроекономике за правнике“, Правни факултет Универзитета УНИОН, Београд, 2007. стр. 47.

II ДЕО|80

• коришћење услуга других (услуге транспорта, складиштења, посредовање, заступање, истраживање тржишта, пропаганда и др.);

• обавезе према државним и недржавним организацијама (порези, доприноси, чланарине итд.),итд.

За ове трошкове је карактеристично да се не изражавају у мерним јединицама, већ вредносно, па се ти трошкови на тај начин прате, контролишу и анализирају.

То све заједно представља трошкове пословања у ширем смислу.

„Стога се трошкови предузећа могу дефинисати, као вредност свих утрошака и издатака који су проузроковани стварањем производа или пружањем услуга.“46

Поред појма трошкова у економској терминологији је познат и често употребљаван израз расход, па ћемо у наставку елаборирати појам и значење тог израза.

Расход означава бесповратно издавање (трошење) новца, предмета и других компоненти. Расход је шири појам од трошкова, па поред трошкова који се могу укалкулисати у цену производа или услуге, обухватају и сва остала наменска и ненаменска трошења. На графикону, који следи јасно се види однос расхода и трошкова и подела расхода:

46 Р. Буквић, op. cit. стр. 48.

РАСХОДИ

НЕПОСЛОВНИ РАСХОДИ

ПОСЛОВНИ РАСХОДИ

УКАЛКУЛИСАНИ РАСХОДИ -ТРОШКОВИ

ВАНРЕДНИ РАСХОДИ

II ДЕО|81

Као што се види расходи могу бити пословни и непословни, а разлика је у томе што се пословни могу укалкулисати у цену коштања производа или услуге, а непословни не могу. Непословни расходи су независни од пословања предузећа (дотације, донације, итд.).

Ванредни расходи, накнадно утврђени трошкови, су обично везани за неки ранији период, као што су пенали, казне, штете итд. Пошто знамо да је циљ сваког привредног субјекта остваривање што веће добити (профита), неопходно је осврнути се на то како доћи до тог циља.

Остваривање добити се може постићи, са једне стране повећањем прихода, а са друге стране смањењем расхода и наравно у оквиру њих трошкова. Зато је неопходно, када говоримо о трошковима, познавати њихову природу, определити факторе који утичу на њихову висину, односно једном речју знати управљати трошковима.

Развојем привреде и њених токова, се питању трошкова поклањала све већа пажња, па је у том смислу дошло до стварања нове научне дисциплине која се зове теорија трошкова.

Теорија трошкова се може укратко дефинисати као: „скуп сазнања о законитостима настајања и мењања трошкова, њиховим карактеристикама и карактеристикама дејства фактора који их управљају.“47

3.5.1.2 Врсте трошкова

У скоро свим економским научним дисциплинама, када се говори о класификацији или врстама појединих појмова, нема постављених клишеа, који би за све били прихватљиви. Тако је и кад је реч о врстама трошкова.

Професор Иштван Черничек дели трошкове на: • трошкове рада; • трошкове капитала и • трошкове природних извора (земљишта).48

Професор Јово Једнак је учинио поделу трошкова са једног аспекта на:

• економске; • рачуноводствене;

47 „Лексикон рачуноводства и пословних финансија“, Београд, 1983. стр. 1005 – 1006. 48 И. Чернишек, „Microeconomics” Цеком букс – Факултет за менаџмент Нови Сад, Нови Сад, 2005. стр. 85.

II ДЕО|82

• опортунитетне и • неповратне.

а са другог аспекта на: • фиксне; • варијабилне и • укупне трошкове.49

Ми се опредељујемо за неку природну поделу трошкова, као што је написано у претходном делу (појам трошкова) на:

• трошкове предмета рада (трошкове материјала); • трошкове средстава за рад и • трошкове радне снаге.

У наставку ће бити речи о још једној подели на фиксне, варијабилне трошкове и маргиналне трошкове.

3.5.1.2.1 Трошкови предмета рада

Ови трошкови настају при изради производа и услуга и у директној су сразмери са производњом. Учешће ових трошкова зависи и од усвајања достигнућа технолошког развоја. Мањи степен примене нових технологија неминовно ће створити веће трошкове.

У ове трошкове поред утрошка материјала улазе и трошкови туђих услуга. Структуру трошкова предмета рада нарочито садржавају следећи трошкови:

• трошкови материјала за израду, • трошкови помоћног материјала, • трошкови енергије, • трошкови режијског материјала, • трошкови туђих услуга и др.

О свакој од ових врста трошкова се може доста говорити, али пошто су они својим називима прилично јасни нећемо их детаљније елаборирати.

49 Ј. Једнак, op. cit. ст. 198 – 203.

II ДЕО|83

3.5.1.2.2 Трошкови средстава за рад

Трошкови средстава за рад представљају трошење које настаје самом употребом тих средстава у процесу обављања делатности привредног субјекта. Ови трошкови се не могу поуздано одредити преко физичког трошења. У ову врсту убрајамо следеће трошкове:

• трошкове амортизације, • трошкове економског застаревања, • трошкове продужавања века и • режијске трошкове средстава за рад и др.

Трошкови амортизације представљају трошкове који настају физичким трошењем средстава за рад било да се средства налазе у употреби у процесу рада или ван њега. У књиговодству се ови трошкови евидентирају и прате на прописани начин.

Кад је реч о трошковима економског застаревања, онда се може рећи да они настају из следећих разлога:

• појаве нових, савршенијих и продуктивнијих средстава за рад, • промене технолошког поступка, • немогућности реализације производа и др.

Када се на тржишту појави нова савршенија технологија, свако предузеће тежи да постојећа средства рада замени новим. Због тога, уколико предузеће за то има могућности, постојећу опрему амортизује по убрзаном поступку и замењује је новом. То наравно изискује додатне трошкове.

Постојећим средствима за рад се може продужити век трајања, одржавањем, сервисирањем, репарацијама, што опет захтева додатне трошкове.

3.5.1.2.3 Трошкови радне снаге

Трошкови радне снаге (људских ресурса) представљају вредносни израз утрошене физичке и умне енергије човека, који се дефинише кроз надокнаду и за ту енергију изражава зарадом запосленог.

Зарада се дефинише на основу различитих показатеља, а сагласно критеријумима и методологији у сваком привредном субјекту.

II ДЕО|84

Цена радне снаге, као и сваке друге робе се дефинише на тржишту радне снаге. Уколико се две стране послодавац и запослени сложе око цене рада и других елемената, закључују уговор о раду, који у радно-правној регулативи представља заснивање радног односа. Уговором о раду, у најамном радном односу, запослени послодавцу продаје своју радну снагу. Та цена радне снаге која се плаћа (у бруто износу) представља за привредни субјекат трошак радне снаге.

3.5.1.2.4 Фиксни трошкови

Фиксни трошкови (Fixed Costs FC) су они трошкови који се у укупном износу не мењају, чак и при промени обима производње. Ти трошкови настају и егзистирају из саме чињенице да је привредни субјекат инсталирао одређени производни капацитет, без обзира да ли ће он бити у функцији или не.

У фиксне трошкове спадају трошкови амортизације основних средстава, плаћање фиксних уговорних обавеза (например: закупнина) камата на узете кредите, трошкови осигурања, физичког и техничког обезбеђења. У ову врсту трошкова спадају и трошкови радне снаге која ради у режији (администрација, трошкови организације и др). Оног момента када се уложе средства, предузеће мора да обезбеди њихово чување и осигурање, морају да буду организоване поједине функције и управа предузећа, па у вези са тим настају одређени трошкови који су у највећем делу независни од интензитета пословања, односно обима активности предузећа.

Иако су, као што је речено, фиксни трошкови независни од степена активности, фиксни трошкови се сврставају у две категорије:

• апсолутно фиксни и • релативно фиксни трошкови.

У апсолутно фиксне трошкове спадају они трошкови који су потпуно независни од степена активности привредног субјекта. Ту се убрајају трошкови амортизације, камате на кредите, закупнине, порези, итд.

У релативно фиксне трошкове спадају они које је у појединим случајевима могуће елиминисати. Ту убрајамо зараде режије, трошкове обезбеђења, трошкове електричне енергије, чишћење и одржавање објеката, итд. Те трошкове је у датим ситуацијама могуће елиминисати, зависно од врсте делатности којима се баве ти привредни субјекти.

II ДЕО|85

3.5.1.2.5 Варијабилни трошкови

Варијабилни трошкови (Variable Costs VC) су трошкови који се мењају зависно до промене обима производње и других фактора у производњи. Уколико нема производње нема ни трошкова. У ове трошкове убрајамо трошкове сировина, трошкове репроматеријала, трошковe енергије који се стварају у процесу рада, трошкови радне снаге, итд. Варијабилни трошкови могу бити пропорционални, што значи да се мењају у истом односу као и активности у процесу производње, прогресивни који се повећавају или смањују брже од промена у обиму производње и дегресивне који се мењају спорије у односу на промене обима активности.

У литератури се често среће израз укупни трошкови производње, који су уствари збир свих фиксних и свих варијабилних трошкова.

Подела трошкова на фиксне и варијабилне и њихово даље рашчлањавање према њиховој зависности се види из следеће шеме:

Подела трошкова према њиховој зависности од степена коришћења капацитета

3.5.1.2.6 Маргинални трошкови

На почетку овог дела о трошковима јасно је опредељено да је циљ сваке производње смањење трошкова, под условом да обим производње остане непромењен. Укупни трошкови у некој производњи, као што је напред речено, представљају збир фиксних и варијабилних трошкова. Да би дошли

II ДЕО|86

до цене коштања појединог производа, односно учешћа трошкова у том производу потребно је укупне трошкове поделити са обимом производње. Тако добијамо просечне трошкове. Укупни трошкови расту са повећањем, односно порастом производње. Разлика између претходне и повећане производње називамо прираштај. Када се подели прираштај трошкова са прираштајем обима производње добијамо маргиналне трошкове.

Под маргиналним (граничним, диференцијалним, додатним) трошковима подразумевамо трошкове који настају за сваку новопроизведену или додатну јединицу производа. У том смислу су маргинални трошкови увек повезани са стварањем додатне јединице производа.

Цело подручје производње се може поделити у два дела: у део где маргинални трошкови опадају и у део где маргинални трошкови расту. Маргинални трошкови постижу свој минимум за нижи обим производње у поређењу са минимумом просечних трошкова. Минимум просечних трошкова постоји у оној тачки производње где се секу просечни и маргинални трошкови. Након те тачке маргинални трошкови расту брже од просечних трошкова. То значи да сваки нови производ више кошта него што у просеку коштају сви раније произведени производи.

На слици која следи су линије просечних и маргиналних трошкова при одређеним обимима производње печурки.50

50 Слика преузета: М. Лабус, Основи економије, op. cit. стр. 346

Маргинални трошкови

Просечни трошкови

0

10

20

30

40

50

0 50 100 150 200 250 300 350

Трош

кови

Обим производње

II ДЕО|87

При датој употреби земље од 3 ара, маргинални трошкови опадају до нивоа производње од 150 кг печурки, а након тога расту. На нивоу од око 270 кг секу се са просечним трошковима производње. Просечни трошкови најпре опадају с растом производње печурки, затим достижу свој минимум и преко тога расту, ако производња настави да расте.

На слици је евидентно да просечни трошкови повећањем производње имају свој пад, а да маргинални трошкови на почетку повећања производње падају а затим расту. Ниво производње на коме се секу криве линије маргиналних и просечних трошкова је око 270 килограма печурки.

Кретање маргиналних трошкова показује да у привреди делује закон растућих маргиналних трошкова. При датим ценама фактора производње и уз дату технологију производње, опадајући маргинални приноси морају да доведу до растућих маргиналних трошкова производње.

Маргинални трошкови су испод просечних трошкова при ниском обиму производње. С растом обима производње маргинални трошкови прво опадају, затим постижу свој минимум и након тога расту. Просечни трошкови опадају и у тачки свог минимума изједначавају се са маргиналним трошковима.

3.5.2 Приходи Сваки привредни субјекат, који живи и ради у реалном окружењу, своје производе и/или услуге продаје на тржишту и на тај начин долази до прихода. Колики ће тај приход бити, зависи од много фактора, а пре свега од цена и количине продатих производа односно услуга. Значи, приход представља производ количине продате робе и остварене тржишне цене. Сви приходи које оствари неко привредно друштво представљају укупне приходе. Укупни приходи представљају производ количине произведене робе и остварених тржишних цена.

То се може изразити формулом:

УП = Кпр x Oтц

У наведеној формули су следећа значења: УП = укупни приходи Кпр = количина произведене робе Отц = остварена тржишна цена

II ДЕО|88

Али привредни субјекти у свом пословању могу имати и друге приходе. Укупни приходи могу бити:

• пословни приходи; • приходи од финансирања и • ванредни приходи.

3.5.2.1 Пословни приходи

Ово је најважнији и у већини привредних субјеката, највећи део укупног прихода. Остварује се непосредно у пословању или поводом пословања неког привредног субјекта.

Пословним приходима се сматрају:

• приходи од продаје производа и услуга на домаћем и иностраном тржишту;

• приходи од дотација, субвенција регреса и компензација, као и разних повраћаја дажбина по основу продаје роба и услуга;

• прихода по основу употребе сопствених производа и услуга за материјална и нематеријална улагања, као и за потребан ситан инвентар у привредном друштву;

• приходи од продаје материјала, ситног инвентара, резервних делова и слично;

• приходи од закупнине материјалних и нематеријалних средстава привредног субјекта, које он даје на одређено време под закуп;

• приходи из односа кооперације и пословно – техничке сарадње у земљи и иностранству у висини вредности испоручене робе или извршених услуга и

• други приходи, који настају по основу и у вези са основном делатношћу привредног субјекта.

За обрачун пословног прихода се узима фактурисана реализација, што значи да не мора у исто време бити и наплаћена.

Висина пословног прихода зависи од следећих елемената:

• физичког обима остварене производње или извршених услуга; • продајних цена по јединици производа или услуга и • тржишних и других услова значајних за продају остварених

производа и услуга.

II ДЕО|89

Сва наведена три елемента су у међусобној корелацији и свако повећање или смањење тих елемената утиче на висину пословног прихода.

3.5.2.2 Приходи од финансирања

Приходи од финансирања настају као резултат финансијских трансакција, којима се баве привредни субјекти, да би обезбедили веће укупне приходе. Ове приходе чине:

• приходи од финансирања из односа са повезаним привредним друштвима, која заједнички учествују у финансирању неке активности (приходи од камата, учешће у заједничкој добити и др);

• приходи од финансијских улагања која привредно друштво чини (давање дугорочних и краткорочних кредита у земљи и иностранству, позајмица и других кредитних аранжмана);

• приходи од позитивних курсних разлика.

3.5.2.3 Ванредни приходи

Ова врста прихода је резултат неких ванредних разлога, у које можемо сврстати следеће:

• приходи од продаје основних средстава; • приходи од вишкова материјала, резервних делова, ситног

инвентара и амбалаже, готових производа и новца и других хартија од вредности који се утврде у привредном друштву пописом;

• приходи од отписа обавеза и потраживања, која су други привредни субјекти потраживали па их отписали или су застарели;

• приходи од награда на изложбама и сајмовима; • приходи од пенала, камата и других потраживања, која су у

претходним годинама отписани, па су у години у којој се врши обрачун наплаћени.

Као и трошкови и приходи имају категорију просечних и маргиналних прихода, који се израчунавају на исти начин као и трошкови.

На крају овог дела о приходима приказујемо графикон у коме су садржани најважнији делови укупног прихода са свим његовим саставним деловима.

II ДЕО|90

3.5.3 Резултати пословања Резултати пословања се исказују на двојак начин: у физичким и вредносним показатељима. Ако привредно друштво има већи број различитих производа или услуга смисао исказивања у физичким показатељима губи на значају. Најсигурније и најзначајније је исказивање резултата у новчаним показатељима.

Изражавање резултата се исказује у новчаном облику кроз производе (материјална добра) и услуге које привредно друштво остварује. Ти резултати се изражавају као његови излази (output) а који су настали трансформацијом његових улаза (input).

УКУПАН

ПРИХОД

ПОСЛОВНИ ПРИХОДИ

Приходи од продаје производа

Приходи од дотација, субвенција, регр

еса

Приходи од закупнина

Приходи од употребе сопствених производа

ПРИХОДИ ОД ФИНАНСИРАЊА

Приходи од финансирања са повезаним предузећима

Активне камате

Приходи од ревалоризације

потраживања

Приходи позитивних курсних разлика

ВАНРЕДНИ ПРИХОДИ

Приходи од продаје основних средстава

Вишкови утврђени пописом

Приходи од отписа потраживања

Приходи од награда

II ДЕО|91

3.5.3.1 Добитак – губитак

Као што је већ више пута наглашено основни циљ сваког привредног субјекта (предузећа, односно привредног друштва) је остваривање добити односно профита. Добит се утврђује као разлика између укупних прихода и укупних расхода привредног друштва.

ДОБИТ = УКУПНИ ПРИХОДИ - УКУПНИ РАСХОДИ

Уколико је привредно друштво, на крају неког обрачунског пословања направило веће расходе него што је остварило приходе, пословало је неуспешно и исказало губитак.

Остварени приход представља подлогу за даљи развој, проширење производње и успешније пословање у наредном периоду.

Негативан пословни резултат би морао бити покривен у неким наредним периодима, у којима ће се остварити добит. За оне привредне субјекте који у дужем временском интервалу исказују губитке кажемо да су неуспешни. А ако губитак привредног друштва превазиђе сопствени капитал онда неминовно наступа ликвидација таквог привредног друштва.

На остваривање резултата пословања неког привредног субјекта утичу унутрашњи и спољни фактори.

Унутрашњи фактори се огледају у непосредном утицају радног колектива и управљачке структуре. Тај се утицај испољава на тржишту, у процесу производње. у коришћењу средстава за производњу и другим питањима на које се може утицати у самом привредном друштву.

Спољни фактори који утичу на резултат су они на које се утиче изван привредног друштва, као што су економска политика земље у одређеном периоду, политика увоза и извоза, девизна политика, политика цена, развијености тржишта и други фактори.

3.5.3.2 Извештај о пословању

Сви резултати, које остварује један привредни субјекат налазе се у рачуноводству или књиговодству. Вођење тих исказа је уређено Законом о рачуноводству и ревизији.51

51 „Службени гласник РС“, број 46/2006.

Наведеним законом и другим прописима

II ДЕО|92

предвиђена је обавеза свих привредних субјеката да на крају пословне године (најкасније до 28. фебруара текуће, за претходну годину) поднесу надлежној служби Народне банке Србије и Агенцији за привредне регистре завршне рачуне (билансе стања и билансе успеха и другу документацију).

Законом о рачуноводству и ревизији је предвиђена обавеза за средња и велика привредна друштва да сачине ревизорске извештаје. Ревизију врше и подносе извештаје независна и овлашћена ревизорска друштва.

За разлику од већине развијених земаља у Европи, где не постоје законски прописане шеме билансних извештаја, у Србији поред обавеза подношења завршних рачуна, постоји законска форма тих образаца.

Рачуноводство припрема и израђује биланс стања и биланс успеха у којима су исказани подаци о стању и резултатима пословања предузећа. Ти подаци имају вишеструку намену и поред обавезних годишњих завршних рачуна, могу се правити периодично, или када то захтевају неке друге потребе.

Биланс стања исказује на једној страни употребу средстава (капитала), а на другој изворе средстава или порекло капитала. У овом билансу, у којем се средства називају актива, а извори средстава пасива увек постоји једнакост (равнотежа).

Биланс стања у сажетој форми изгледа овако:

1. Основна средства 2. Дугорочна финансијска улагања 3. Залихе 4. Краткорочна потраживања 5. Готовина 6. Свега: актива (1 до 5)

___АКТИВА_________________________ПАСИВА______

1. Сопствени капитал 2. Дугорочне обавезе 3. Краткорочне обавезе 4. Свега: пасива (1 до 3)

Биланс успеха или како се другачије назива рачун добитка – губитка је преглед финансијског резултата (прихода и расхода) у неком обрачунском периоду. Израђује се обавезно на крају пословне године, али и током године када то захтевају потребе.

II ДЕО|93

Скраћена шема биланса успеха изгледа овако:

ПРИХОДИ

1.Приходи од продаје

2.Финансијски приходи

3.Ванредни приходи

4. Укупан приход (1+2+3)

РАСХОДИ

5. Редовни расходи

6. Финансијски расходи

7. Ванредни расходи

8. Укупaн расход (5+6+7)

9. Добитак (4-8)

10. Губитак (8-4)

Сваки привредни субјекат, који послује по принципима савременог пословања стално прати, упоређује и анализира укупно пословање. То се обавља преко израде годишњих или периодичних биланса, али и контролом извршавања постављених планова пословања.

Планирање је веома важан сегмент сваког привредног субјекта. Према временској димензији планови могу бити на већи број година (перспективни), годишњи или текући, квартални и оперативни (месечни, седмични, дневни).

Као што је речено, у земљама западне Европе не постоји обавеза подношења завршних рачуна, али зато постоји обавеза јавног објављивања извештаја о пословању уз годишњи закључак.

Ради једнообразности Европска унија је још давно једном директивом прописала шта тај извештај мора да садржи:52

• извештај о пословању треба да пружи веран приказ развоја послова, као и информацијског положаја друштва (предузећа);

• извештај такође треба да пружи индиције о:

52 Fourth Council Directive, EU, July 1978, Article 46.

II ДЕО|94

• свим важним догађајима који су се десили по окончању пословне године,

• вероватном будућем развоју друштва (предузећа), • активностима у области истраживања и развоја, • информацијама које су предвиђене чланом 22 (2) Директиве 77/91

ЕЕЗ у вези набавке сопствених акција.

У нашој пракси извештај о пословању са анализом пословања скупштини привредног друштва обично подноси директор (може и председник управног одбора) који се поред ревизорског извештаја и извештаја надзорног одбора (тамо где постоји) усваја од стране власника. Зато се у пракси такав извештај често зове „директорски извештај“.

3.6 Принципи пословања привредних друштава Циљ сваког привредног друштва у тржишним условима је да послује и остварује максималне резултате, подмирујући при том тржиште и да ствара профит. Степен успешности привредног друштва у остваривању његових циљева представља ефикасност његовог пословања.

Ефикасност пословања је већа, ако су испуњени следећи услови:

• уз смањена улагања, остваривање истих резултата; • са истим улагањима, повећање резултата; • ако се улагања и резултати повећавају, с тим што резултати расту

у већем обиму од улагања; • ако се улагања и резултати смањују, али се улагања смањују

више од резултата.

Теорија и пракса познаје и примењује праћење одређених параметара у циљу ефикасности, а ти параметри су познати под називом принципи пословања.

У наставку ћемо посветити пажњу на неколико принципа, као што су:

• продуктивност; • економичност; • рентабилност и • ликвидност.

II ДЕО|95

3.6.1 Продуктивност Продуктивност представља основни економски принцип пословања, чијом се применом у пракси са што мањим утрошцима радне снаге постижу што већи резултати. Да би привредно друштво било успешно, максимална продуктивност треба да буде остваривана на дужи рок.

Количински, продуктивност се изражава са односом обима производње и утрошком радне снаге.

Једноставно приказано у формули то изгледа овако:

П = Оп/Урс

У овој формули су значења:

П = продуктивност; Оп = обим производње; Урс = утрошак радне снаге.

Обим производње смо већ дефинисали, а што се тиче утрошка радне снаге он може бити изражен у броју радника, али је прецизније исказивање у броју утрошених радних часова.

Код оцењивања продуктивности у једном привредном друштву се појављује више питања, од оних који се утрошак радне снаге рачуна до начина мерења продуктивности код хетерогене производње.

Увек су постојала неслагања, посебно код нас, који је оптимални однос непосредно запослених у производњи и осталих које условно називамо режија.

Показатељи продуктивности не би били исправни, уколико би се изузео утрошак радне снаге непроизводних запослених. Зато је потребно код рачунања параметара продуктивности урачунати утрошене радне сате свих запослених у привредном друштву и на тај начин ће се добити права слика. Посебно је питање односа у броју једних и других запослених. Сигурно да је један од разлога неповољног односа непосредно запослених у производњи и режије (у корист режије) био један од разлога заостајања продуктивности код нас у односу на западне земље, где је тај однос био у корист производних радника.

II ДЕО|96

Када се ради о хетерогеној производњи онда је немогуће продуктивност изражавати количински, па се онда са натуралних прелази на вредносне количине.

Из тога може следити формула:

П = Опв/Урсв

У овој формули је:

П = продуктивност; Опв = обим производње изражен вредносно; Урсв = утрошак радне снаге мерен исплаћеним зарадама.

Продуктивност је изузетно важна за одређивање животног стандарда, како запослених у поједином привредном субјекту тако и на нивоу привредне гране и државе у целини. На продуктивност утичу многи фактори, а као најзначајније издвајамо: физички капитал, људски капитал, природне ресурсе и технолошко знање.

3.6.1.1 Физички капитал као фактор продуктивности

Оруђа за рад, опрема и друга средства која се користе у производњи имају великог утицаја на продуктивност. Запослени који користе савременију опрему у производњи ће сигурно произвести веће количине добара од оних који то немају. Сва та средства која запослени користе у производњи зовемо физички капитал или једноставно капитал.

О капиталу смо детаљније елаборирали у делу: Фактори производње. Капитал је фактор производње који се користи за производњу свих врста добара и услуга, укључујући и нови капитал.

3.6.1.2 Људски капитал као фактор продуктивности

Људски капитал је економски израз за знање и вештине које запослени стичу кроз образовање, обуку и искуство. Људски капитал обухвата знања и вештине које се стичу и акумулирају у предшколском образовању, основној и средњој школи, високошколским институцијама и кроз обуку за одрасле који представљају део образовног система.

II ДЕО|97

Мада су образовање, обука и стечено искуство мање опипљиви од физичког капитала они имају и те како велики утицај на повећање производње добара и услуга привредног субјекта и државе у целини.

Људски фактор као и физички капитал представља фактор производње.

3.6.1.3 Природни ресурси као фактор продуктивности

Трећа детерминанта продуктивности јесу природни ресурси. Природни ресурси су инпути производње које обезбеђује природа у виду земље, река, рудника и др. Постоје два облика природних ресурса: обновљиви и необновљиви. У обновљиве спадају они који се употребом обнављају. Коришћењем земље једне године и скидањем летине можете је користи и следеће године. Сечом шуме ће порасти нова шума. Необновљиви природни ресурси су они који се употребном троше и нестају. Када вадите камен из мајдана, током времена када извадите сав камен њега више нема. Изворе нафте у једној бушотини ћете искористити током времена.

Природни ресурси имају утицаја на продуктивност, односно на животни стандард. Земље које располажу неким природним ресурсима су богатије. Пример су земље које располажу великим налазиштима нафте, гаса, дијаманата, итд. (Саудијска Арабија, Кувајт, Јужноафричка Унија). Мада природни ресурси могу да буду значајни, они нису и одлучујући да би економија била високо продуктивна у производњи добара и услуга. Пример за то је Јапан који највећи део природних ресурса увози, па ипак има веома високу продуктивност.

3.6.1.4 Технолошко знање као фактор продуктивности

Четврта детерминанта продуктивности је технолошко знање, односно разумевање најбољих начина производње добара и услуга. Технолошко знање се јавља у више видова. Поједине технологије су познате и приступачне свима. Питање је једино да ли се могу или желе користити. Неке друге технологије представљају искључиво власништво и право коришћења. Пример за то је Кока – Кола, која поседује тајни рецепт за производњу безалкохолних пића. Поједине технологије су у искључивом власништву само одређени временски период. Пример за то је производња лекова. Онај ко открије неки лек има право да га патентира и искључиво производи само одређено време, а након тога га могу сви производити.

II ДЕО|98

Сва наведена технолошка знања имају значајни утицај на продуктивност у производњи добара и услуга.

3.6.2 Економичност Појам економичности је у свакодневном животу изједначен са појмом штедљивости. Задатак овог принципа је да се задаци које обавља неко привредно друштво остваре са што мањим трошковима. Већ раније смо рекли да у производњи учествују средства за рад, предмети рада и радна снага.

Економичност се може изразити и количински тј. односом између количине производа и утрошка фактора који учествују у производњи.

У формули то изгледа овако:

Е = Пк/Ум

Е = Пк/Уср

Е = Пк/Урс

У овој формули су значења: Е = економичност Пк = произведена количина; Ум = утрошак материјала; Уср = утрошак средстава за рад; Урс = утрошак радне снаге.

И овде се појављује проблем количинског мерења, као код продуктивности, па је зато сврсисходно, нарочито код хетерогене производње економичност мерити вредносно.

У том случају имамо следећу формулу:

Е = Пкв/Утп

Овде значења скраћеница представљају:

Е = економичност Пкв = произведена количина изражена вредносно; Утп = укупни трошкови производње.

II ДЕО|99

Економичност је комплекснији принцип од принципа продуктивности, јер обухвата питања рационалнијег коришћења не само људског рада већ и средстава за рад и предмете рада. Принцип економичности је парцијални економски принцип, јер по свом економском значењу доприноси остварењу основног економског принципа – остварење максималних резултата производње са минималним улагањима. Остваривање већих резултата уз смањење трошкова постиже се квалитетније пословање. Повећање економичности у ширем смислу представља и повећање богатства друштва.

Смањивањем трошкова стварају се услови да се смање цене производа. Смањивањем цена производа се на тржишту повећава конкурентност. Тиме се повећава потрошња и боље подмирују потребе потрошача, чиме се постиже један од циљева економије. Повећањем потрошње се стварају услови за већу производњу, а тиме и развој привредних субјеката и економије у целини. На овај начин принцип економичности утиче на квалитет производње и развој укупне економије.

3.6.3 Рентабилност Рентабилност53

• фактор добити односно профита и

захтева остваривање максималног дохотка (добити одн. профита) са што мање ангажованих средстава. За доходак смо већ рекли да он представља разлику између укупних прихода и укупних расхода.

И овај принцип се може изразити формулом, која следи:

Р = Д/Ас

У овој формули су следећа значења:

Р = рентабилност; Д = добит односно профит; Ас = ангажована средства.

Рентабилност је најсложенији принцип од свих принципа који се посматрају и прате у привредним субјектима.

На рентабилност утичу две велике групе фактора:

• фактор ангажованих средстава. 53 Рентабилност је реч француског порекла и значи: уносан тј. посао који се исплати

II ДЕО|100

У овим питањима постоје бројне комбинације које се могу применити, па из тих разлога постоји и низ теоретских разматрања, мишљења и ставова.

На висину добити утичу: обим производње, асортиман производа, цена и утрошци средстава за производњу и радне снаге, степен коришћења капацитета, као и склоп организационих мера којима се повећава квалитет рада и пословања привредног друштва.

Ангажована средства зависе од: величине средстава и времена ангажовања. Кад је реч о фактору ангажованих средстава за рентабилност је битан и коефицијент обрта средстава. Што је коефицијент обрта већи, рентабилност је већа и обрнуто.

3.6.4 Ликвидност Од велике важности за пословање привредног друштва поред претходна три обрађена принципа је принцип ликвидности.

Продуктивност, економичност и рентабилност су наглашени економски принципи. Они су принципи циља, принципи којима се формулишу какви треба да буду резултати репродукције. За разлику од ових принципа, принцип ликвидности, сигурности и сл. су принципи организационих и пословних метода. Њима се дефинише како треба организовати пословање да би се спровео неки од основних економских принципа. 54

54 С. Куколеча, Економика предузећа, стр. 443

Ликвидност (латински: liquiditas) представља способност једног привредног субјекта да своје обавезе измирује у роковима њиховог доспећа. Да би се испунио тај захтев потребно је обезбедити правовремени прилив новчаних средстава.

Зато се и ликвидност изражава у једној формули, која означава однос између ликвидних средстава и доспелих обавеза.

Л = Лс/До

Значења скраћеница су:

Л = ликвидност; Лс = ликвидна средства; До = доспеле обавезе.

II ДЕО|101

Овај принцип, не без основа везују са принципом сигурности. И једним и другим принципом се са једне стране обезбеђује сигурност поверилаца, коју штити, или треба да штити правни поредак земље и правовремена и несметана исплата свих доспелих обавеза, са друге стране.

Неликвидност ствара ситуацију да привредни субјект није у могућности да обезбеди потребан обим средстава, њихов ток и трошење. Недостатак обртних средстава доводи до тога да се привредно друштво задужује под неповољним условима (високе камате и трошкови), користи туђа средства у већем обиму од реално потребних, што доводи до погоршања економије свог пословања. Такав статус по правилу проузрокује многе негативне последице које често доводе до суноврата привредног друштва. Пословни партнери и добављачи губе поверење и најчешће судским путем траже измирење обавеза, блокирају средства на рачунима и покрећу принудна поравнања и стечајни поступак.

Због тога је принцип ликвидности једнако важан као и претходна три економска принципа.

У овом делу Принципи пословања смо обрадили четири, најважнија принципа. Поред њих постоје и други принципи, као што су солвентност, принцип флексибилности (еластичности), принцип независности, принцип аквизиционог дејства и многи бројни, о којима нећемо у овој књизи писати.

II ДЕО|102

2. ГЛАВА

МАКРОЕКОНОМИЈА

1. Предмет макроекономије Као и микроекономија и реч макроекономија потиче од грчких речи мakros, што значи велики и oikonomia у преводу привреда. Из ових речи произилази да се макроекономија бави економским питањима од већег значаја, односно проучавањем економије у целини. Циљ макроекономије јесте да објасни економске промене које истовремено утичу на многа домаћинства, привредне субјекте и тржишта. Она се бави разноврсним питањима: зашто је у неким земљама просечни доходак висок, а у другим низак, зашто цене у појединим периодима расту, а у другим су стабилније, зашто производња и запосленост у неким периодима брзо расте, а у другим има опадајући тренд, итд. Шта влада може, ако уопште нешто може, да учини да би промовисала бржи раст доходка, ниску инфлацију и стабилну запосленост. Та питања су по карактеру макроекономска јер се тичу функционисања целе економије, економије у оквиру једне државе, регије па и светске економије.

У наставку излагања даћемо три дефиниције макроекономије, већ помињаних наших економиста.

Прва дефиниција гласи:

„Макроекономија се бави изучавањем појава, процеса и проблема, као што су: бруто домаћи производ, нето национални производ, национални доходак, потрошња, штедња, камата, инвестиције, економски раст, спољно-трговинска размена, девизни курсеви, платни биланс, циклична кретања привреде, буџет, фискална и монетарна политика, агрегатна тражња и понуда, запосленост, инфлација итд. Према томе, макроекономија проучава функционисање и управљање економијом у целини.“55

55 Ј. Једнак, op. cit. стр. 4

II ДЕО|103

Друга дефиниција гласи:

„Макроекономија (Macroeconomics) бави се проучавањем агрегатних, збирних величина укупне привредне активности датог друштва (поглед одозго).

Предмет изучавања макроекономије је функцонисање привреде као целине, односно економски агрегати којима се изражавају резултати укупне производње (национални доходак, друштвени производ), основни чиниоци производње (запосленост, технички прогрес), ниво међународне размене (увоз, извоз, трговински и платни биланс), односи у расподели националног доходка (инвестициона, лична, општа и заједничка потрошња), економски раст и развој, животни стандард, национални рачуни и слично.“56

„Макроекономија се бави укупним величинама или агрегатним изразима појединачних привредних активности. Укупна вредност свих роба и услуга произведених у току године дана у једној земљи представља њен бруто домаћи производ. На једној страни, бруто домаћи производ исказује способност земље да произведе и понуди на продају укупну количину роба и услуга док, на другој страни, он показује спремност националне привреде дате земље да потражује и купи ове робе и услуге.“

Трећа дефиниција гласи:

57

Макроекономија је веома важна и корисна за сваку државу, јер може дати одговоре на кључна питања привреде. Например, може дати одговор како кретање каматних стопа и инфлације утичу на привредне токове и с тим у вези предложити шта треба предузети да каматне стопе буду прихватљиве за привреду и становништво, а да то не проузрокује инфлацију.

Из свих наведених дефиниција произилази да се макроекономија бави економским питањима, која тангирају националну, регионалну па и светску привреду.

56 Д. Дашић, op. cit. стр. 13. 57 М. Лабус, op. cit. стр. 139.

II ДЕО|104

Та питања уређује свака држава према својим потребама. Држава је сублимирана политичка власт на својој територији. Она је најјача сила у земљи и као таква уређује односе у задовољавању људских (приватних и јавних) потреба. У оквиру правних функција држава ствара и примењује право и при том регулише привреду. Регулација привреде од стране државе не сме да потисне или суспендује „невидљиву руку“58

58 Теорију „невидљиве руке“ је лансирао Адам Смит, који се сматра оцем модерне економије. Та теорија предвиђа да појединци управљајући у свом интересу истовремено остварују интересе целог друштва, а држава треба да обезбеди унутрашњу стабилност правног поретка и спољну безбедност.

, већ да створи, односно обезбеди услове да она ефикасно остварује алокативну функцију. Из тих разлога држава креира привредни систем тј. законе и институције као привредно системски оквир у коме делује тржиште. Циљ је да се обезбеди подстицајни развој тржишта, управљање тржишним ризицима и спречавање и отклањање тржишних недостатака. У том оквиру држава решава (прописује) статусна питања привредних субјеката и контролише примену привредно системских закона.

Друга функција државе у оквиру привредног система се састоји у економској политици која треба да има подстицајни и стабилизациони утицај на тржиште. Она се састоји од монетарне политике, фискалне политике (буџетске, односно политике јавних расхода и јавних прихода), политике цена, запошљавања, економских односа са иностранством и других. Једном речју држава треба да обезбеди повољан макроекономски амбијент.

У случају промене привредног амбијента, привредни субјекти могу доста да профитирају, али и изгубе, без обзира на то колико успешно воде пословање своје фирме. Због тога је неопходно да буду спремне на све могуће промене привредног амбијента, а то ће успети само уколико прате и изучавају макроекономска кретања.

Макроекономија је важна и за грађане једне земље, које треба да интересује шта ће влада учинити да направи повољан економски амбијент, али и да заштити потрошаче од високих цена и монополских понашања.

II ДЕО|105

2. Базична питања макроекономије Основна питања са којима се бави макроекономија су она питања која најнепосредније утичу на привреду једне земље, али и на потребе и свакодневни живот њених грађана. Та питања су бројна а ми ћемо се овде задржати на најзначајнијим као што су: инфлација и раст цена, запосленост, продуктивност, каматне стопе, државни буџет, платни биланс, енергетска ситуација, екологија, економски аспекти опоре-зивања.

2.1 Инфлација и раст цена Инфлација, као појам представља проблем за све економисте света, али и за грађане од којег сви зазиру и кога се сви плаше. Као појава, она се догађа у скоро свим привредним системима. Чак се појављује и у индустријски најразвијенијим земљама, али ипак повремено и због предузимања адекватних мера, траје по правилу релативно кратко. Чешћа је појава у привредама земаља у развоју, неразвијеним или недовољно развијеним земљама, посебно у земљама транзиције обично траје дуго, по правилу са доста негативним последицама.

Инфлација је у директној вези са растом цена производа и услуга и уствари она представља стање пораста цена.

„Инфлациона очекивања су предвиђања привредних субјеката у погледу будућег кретања цена.“59

Монетаристи инфлацију третирају као монетарну појаву: „Инфлација је увек и свуда монетарни феномен, у том смислу што се она ствара и може

Неуравнотеженост између тражње и понуде добара и услуга на тржишту, по правилу узрокује повећање цена. Општи пораст нивоа цена представља инфлацију. Тај општи пораст цена има за последицу да је инфлација присутна у целој привреди једне земље и превасходно се односи на вредност коју имају средства размене у економији. Међутим, раст цена се разликује од једне земље до друге, од једног до другог случаја.

59 М. Лабус, op. cit. стр. 258.

II ДЕО|106

да се створи само растом количине новца који је бржи од стопе раста производње.“60

цене ове године – цене прошле годинеИнфлација = x 100

цене прошле године

Стопа инфлације је уствари стопа општег нивоа цена и мери се на следећи начин:

Ниво цена се мери као пондерисани просек цена роба и услуга у некој привреди земље. Практично ниво цена меримо израдом индекса цена који представља индекс потрошачких или произвођачких цена роба и услуга (Consumer Price Index – CPI).

Са аспекта висине инфлације, теоретски је можемо сврстати у три групе, односно категорије и то:

• умерена инфација; • галопирајућа инфлација и • хиперинфлација.

Умерена инфлација представља прихватљив раст цена и стопу инфлације која се годишње креће у једноцифреним износима. Тада су цене релативно стабилне и грађани имају поверења у новац. У таквим случајевима грађани – потрoшачи резонују: новац је једнако вредан данас као и сутра или за годину дана, па ако није неопходна и нужна потрошња тог новца он се може уносно уложити на штедњу уз одређене ефекте, купити хартије од вредности (акције, обвезнице) или на други начин уносно инвестирати.

Галопирајућа инфлација представља инфлацију у висини двоцифрених или троцифрених бројева (20, 100, 200% на годишњем нивоу). У тим примерима настају озбиљни економски поремећаји. Већина купопродајних уговора или друге врсте послова се уговарају тако што се вредност усклађује са индексом раста цена или се изражава у некој стабилној валути (ЕУР-и, долари). Грађани губе поверење у новац и код себе држе само најнеопходније суме и све што је могуће претварају у добра или чврсту валуту. По правилу царује црно тржиште девиза, али и роба и услуга што држава није у стању да сузбије. Инвестиције пресушују, јер и домаћи и страни инвеститори усмеравају средства на другу страну.

60 М. Фридман, Теорија новца и монетарна политика, Београд, 1973. стр. 227.

II ДЕО|107

Многе привреде преживе галопирајућу инфлацију, разним интервенцијама (деноминацијом валуте, страним кредитима, законском регулативом), али су веома тешке последице ако дође до хиперинфлације. Проценти инфлације су у хиљадама на годишњем нивоу. У време хиперинфлације, потраживања за новцем драстично опадају и постепено престају, привредници и грађани губе поверење у новац и одбацују га. Скоро по правилу се развија размена роба – роба, или се тргује у некој чврстој валути. Хиперинфлација доводи, поред економских проблема скоро по правилу и до политичких потреса, због незадовољства становништва.

Неки теоретичари познају и тзв. „пузећу инфлацију.“ Пузећа инфлација је она када стопа инфлације на годишњем нивоу не прелази 5%.61

У наставку ево неколико показатеља о расту цена и инфлацији у Републици Србији у 2012. и првом полугођу 2013.године:

Инфлацију је могуће делити и по другим принципима на уравнотежену, неуравнотежену и очекивану и неочекивану, али ми нећемо овде то детаљније елаборирати.

Супротно од инфлације јесте појава дефлације када рестриктивним мерама долази до смањења инфлације. Дефлација означава економску појаву општег пада цена, која се манифестује кроз пад цена и повећање куповне моћи . Ова појава јесте ретка, али и она може извзвати велике негативне последице по националну привреду. Дефлација се може изазвати и мерама државне политике, односно деноминацијом националне валуте. Такав случај смо имали у Савезној Републици Југославији 24. јануара 1994. године, када је изузетно висока стопа инфлације, деноминацијом динара, уз помоћ рестриктивне монетарне политике и осталих инструмената економске политике, сузбијена и доведена на прихватљив ниво, па је тако у наредном периоду дошло до значајног пада цена и до дефлације.

62

Међугодишња стопа инфлације у 2012. Години износила је 12,2%, а инфлација мерена просечним растом цена у 2012. у односу на просек 2011. године износила је 7,8%. Упркос циљаној инфлацији од 4,0% + - 1,5 п.п. Србија је у 2012. години, већ традиционално била рекордер, у окружењу, а

61 Г. Милошевић, Јавне и монетарне финансије, Београдска пословна школа – Висока школа струковних студија, Београд, 2007. стр. 350 62 Привредна комора Србије, Коњуктурни трендови Србије, број 2 и 7-8 , Београд, фебрар и јул-август 2013. године

II ДЕО|108

и шире, по стопи раста цена. Највећи допринос међугодишњој стопи инфлације имао је раст цена алкохолних пића и дувана (31,7%) и хране и безалкохолних пића (15,4%).

Табела која следи приказује раст потрошачких цена и одређене индексе за децембар 2012. године у однсоу на неке претходне периоде.63

Производи и услуге Структура

(%)

XII 2012

Ø 2011

XII 2012

XI 2012

XII 2012

XII 2011

2012

2011

I-V 2010

I-IV

2009

IV 2010

XII 2009

Укупно 100,00 113,8 99,6 112,2 107,8 104,4 102,5

Храна и безалкохолна пића 38,76 115,2 98,5 115,4 108,1 99,0 100,2

Алкохолна пића и дуван 5,38 130,9 100,3 131,7 113,7 109,5 108,8

Одећа и обућа 5,09 107,03 100,6 104,01 103,9 106,3 100,5

Стан, вода, ел.енергија, гас и др.горива

16,45 110,4 100,4 106,9 106,4 106,3 106,4

Намештај, покућство и тек.одржавање

4,43 118,2 101,1 112,6 111,4 108,4 102,8

Здравство 4,33 106,3 101,3 105,8 103,0 104,5 101,9

Транспорт 10,49 114,1 99,4 111,5 110,6 114,1 104,2

Комуникације 4,11 107,6 100,1 104,5 103,6 104,4 100,7

Рекреација и култура 3,96 111,6 100,3 110,2 106,9 106,5 102,1

Образовање 0,99 106,0 100,4 105,5 102,6 105,8 102,9

Ресторани и хотели 1,98 111,8 100,9 109,6 106,3 106,9 102,0

Остала роба и услуге 4,03 113,5 100,5 109,6 108,0 105,6 102,7

Да смо рекордери по стопи инфлације показују и подаци упоредног прегледа међугодишњих стопа инфлације у европским земљама у табели која следи.64

63 Извор: Републички завод за статистуку. Саопштење број 007 од 11. јануара 2013. године 64 Привредна комора Србије, Коњуктурни трендови Србије, број 2, Београд, фебрар, 2013. Године, стр. 19

Као што се види први следећи конкурент за „неласкаво признање“ је Турска , која је имала упола нижу стопу инфлације од Србије.

II ДЕО|109

Земља Стопа

инфлације Земља

Стопа инфлације

Земља Стопа

инфлације

Србија 12,2 Шпанија 3,0 Португал 2,1

Турска 6,2 Аустрија 2,9 Немачка 2,0

Мађарска 5,1 Литванија 2,9 Данска 1,9

Исланд 5,1 Малта 2,8 Ирска* 1,6

Хрватска 4,7 Бугарска 2,8 Летонија 1,6

Македонија 4,7 Велика Британија 2,7 Француска 1,5

Румунија 4,6 Италија 2,6 Кипар 1,5

Естонија 3,6 Луксембург 2,5 Шведска 1,1

Финска 3,5 Чешка 2,4 Норвешка 1,1

Холандија 3,4 Албанија 2,4 Грчка 0,3

Словачка 3,4 Пољска 2,2 Швајцарска -0,3

Словенија 3,1 Белгија 2,1

Просечан ниво цена у јуну 2013. године, у односу на исти месец 2012. године, виши је за 9,8%. Релативно висока јунска инфлација 2013. године, након мировања цена током маја, резултат је, пре свега, сезонски неуобичајеног раста цена поврћа због неповољних временских прилика у првој половини месеца. С обзиром на то да је био вођен факторима који су привременог карактера, јунски раст цена не угрожава тенденцију враћања инфлације ка постављеном циљу. Очекује се да би текућа пољопривредна сезона могла довести до појефтињења воћа и поврћа, као и даљег пада цена примарних пољопривредних производа. Међугодишња инфлација би у наредним месецима могла бити у паду и, према очекивањима, требало би да се врати у границе дозвољеног одступања од циља до октобра 2013. године, упркос августовском поскупљењу електричне енергије. Тиме би, поред добре пољопривредне сезоне и ефеката високе прошлогодишње базе, требало да допринесу и до сада предузете мере монетарне политике, висока агрегатна тражња, као и додатне мере по плану фисакалне политике.

Табела која следи показује индексе промена потрошачких цена у јуну 2013. године.65

65 Привредна комора Србије, Коњуктурни трендови Србије, број 7-8, јул – август, 2013. године. Извор: Републички завод Србије, Саопштење број 196 од 12. јула 2013. године

II ДЕО|110

Производи и услуге Структура у 2012. (%)

VI 2013

Ø 2012

VI 2012

V 2013

VI 2013

VI 2012

I-VI 2013

2012

Укупно 100,00 108,9 101,0 109,8 107,5

Храна и безалкохолна пића 34,52 113,5 101,5 112,6 110,9

Алкохолна пића и дуван 7,82 115,2 100,0 128,8 115,1

Одећа и обућа 4,63 101,6 100,2 102,1 101,4

Стан, вода, ел.енергија, гас и др.горива

13,04 105,5 100,4 106,5 104,8

Намештај, покућство и тек.одржавање

4,13 108,7 101,3 109,0 107,4

Здравство 6,38 109,7 100,5 110,0 107,6

Транспорт 12,31 101,8 100,8 101,9 101,8

Комуникације 4,98 108,0 100,4 109,3 107,8

Рекреација и култура 4,23 104,4 103,8 106,4 101,0

Образовање 1,07 103,0 100,1 104,7 102,9

Ресторани и хотели 2,36 107,0 100,8 108,5 105,9

Остала роба и услуге 4,53 106,2 100,5 108,1 105,4

Посматрано по појединим врстама производа и услуга, највећи раст цена током јуна ове године (2013.) евидентиран је код: пакет аранжмана (25,3%), услуга осигурања стана (9,7%), воћа (6,6%), поврћа (6,3%), услуга поправке аудиовизуелне опреме (6,3%), услуга у вези са одржавањем стана (4,2%), новина и часописа (3,1%), аутомобила (3,5%), телефонске опреме (3,2%), изнајмљивања стана (2,9%) и услуга у вези са спортом и рекреацијом (2,8%).

Истовремено, највећи пад цена у просеку је забележен код: осталих важних предмета за рекреацију и културу (- 3,5%), терапеутских уређаја и опреме (- 2,2%), опреме за пријем, снимање и репродукцију звука и слике (- 2,6%) и већег алата и опреме за кућу и врт (- 1,7%).

2.2 Запосленост Тржиште радне снаге не функциконише као остала тржишта, као тржиште роба и услуга или као тржиште капитала. На тржишту радне снаге ништа се не продаје нити купује, него се људски рад, као услуга радне снаге са којом човек располаже, за одређено време и уз одређене услове изнајмљује.

II ДЕО|111

Зато се у ствари ради о изнајмљивању радне снаге или о најамним радним односима.

Када би у идеалном случају постојала изједначена потражња и понуда за радном снагом онда не би постојала незапосленост. Међутим, у пракси и животу није тако, јер у већој или мањој мери у свим привредама и свим државама постоји незапосленост.

„Незапосленост и недовољна запосленост манифестују се у немогућ-ности радноспособног становништва дате земље да продуктивно ради, да привређује и обезбеђује неопходна средства за живот.“66

број незапосленихстопа незапослености = x 100

радна снага

Као што је речено, свуда постоји незапосленост. Одређена стопа незапослености је неизбежна, јер људи праве промене у каријери, мењају радна места и запослење, привредни субјекти мењају своју технологију и програме да би достигли нове циљеве и упослили нове кадрове. Но, без обзира на то незапосленост представља велики проблем за оне који немају запослење, како за њих тако и за њихове породице.

Када се процењује озбиљност проблема незапослености, потребно је размотрити једно питање: да ли је незапосленост по правилу краткорочно или дугорочно стање. Ако је незапосленост краткорочна, могло би се закључити да то не представља велики проблем. Јер та врста незапослености је наступила можда из разлога да је радницима потребно неколико недеља између два запослења. То време је потребно да оно лице које је престало са радом пронађе други посао. Али ако је незапосленост дугорочна, односно ако радници дуже времена не успевају да добију запослење, то би могло да представља озбиљан проблем. Радници који су дуже времена незапослени, вероватно ће чешће западати у економске, или сваке друге тешкоће.

Свака држава тежи да обезбеди амбијент, да се осигурају слободна радна места за већину оних који могу и желе да раде.

Стопа незапослености представља однос броја незапослених према величини радне снаге, помножено са 100, како следи:

66 Д. Дашић, op. cit. стр. 13

II ДЕО|112

Пошто смо објаснили питање незапослености, потребно је определити шта у укупној популацији – становништву представља људе у радној снази, а шта ван радне снаге. То ће се најбоље видети у приказу који следи:

У Србији је већ дуже време стопа незапослености енормно висока. То има изузетно велике негативне последице. Велики број запослених остао је без посла, због трансформације тзв. друштвеног капитала. Нови власници предузећа, ретко када на раду задржавају све запослене које су са капиталом преузели. Обично се у купопродајном уговору са Агенцијом за приватизацију предвиђа и тзв. социјална клаузула, а то није ништа друго већ исплата одређене суме новца за оне који ће остати без посла.

Према процени Републичког завода за статистику, последњег дана 2012. године у Републици Србији је било укупно запослених 1.722.794 лица, што је у односу на исти период 2011. Године мање за 0,8% или за 13.133 лица.

Крајем јуна 2013. Године број запослених је процењен на 1.723.459 лица, што је незнатно више у односу на децембар 2012. Године, али и мање у

УКУПНА ПОПУЛАЦИЈА –СТАНОВНИШТВО

ВАН РАДНЕ СНАГЕ

ИСПОД 16 ГОДИНА

ДОМАЋИЦЕ

У ШКОЛИ – НА СТУДИЈАМА

ПЕНЗИОНЕРИ

БОЛЕСНИ, ИНВАЛИДИ И ДР.

У РАДНОЈ СНАЗИ

ЗАПОСЛЕНИ НЕЗАПОСЛЕНИ

II ДЕО|113

односу на јуни 2012. године, односно за 15.421 лице или 0,9%. Од укупног броја запослених процењује се да је код правних лица радило 1.345.218 лица, а у оквиру приватног предузетништва 378.241 лице.

Број незапослених лица,, пријављених Националној служби за запош-љавање, у јуну 2013. Године износио је 776.354.

Административна стопа за мај 2013. године износила је 29,33%, У табели која следи дати су основни показатељи незапослености и запошљавања у јуну 2013. године, са упоређењима јун 2012. и мај 2013. године.

V 2012. V 2013. VI 2013. Индекс VI 2013. VI 2012.

Индекс VI 2013. V 2013

Потребе за запошљавањем 3.697 4.855 6.579 177,96 135,51 Запошљавање 92.877 86.951 90.272 97,20 103,82 Запослени са евиденције 18.185 17.699 20.051 110,26 113,29 Незапослена лица 754.967 783.880 776.354 102,83 99,04 Незапослена лица која први пут траже запослење

269.106 268.560 267.904 99,55 99,75

Незапослена лица која су била у радном односу

485.861 515.312 508.450 104,65 98,67

Незапослена лица која чекају запослење дуже од 1 године

483.520 505.918 503.109 104,05 99,44

Новопримљени на евиденцију 34.634 32.476 33.841 97,71 104,2 Брисани због непридржавања законских одредби и престабка вођења евиденције

53.276 52.914 54.176 101,69 102,39

Административна стопа незапослености 28,29% 29,33%

Ако се има у виду да држава Србија има преко 7,5 милиона становника, од чега оних који су старији од 15 година, односно који према Закону о раду могу засновати радни однос преко 6,3 милиона, онда је број запослених према тренутној ситуацији, енормно низак. Када би се извршила анализа структуре запослених у Србији, онда би могли закључити да је ситуација још неповољнија јер је недозвољено велики број запослених у државним органима, органима локалне самоуправе и јавним предузећима. Према томе, остаје веома мали број запослених у привреди, која једина ствара нову вредност.

На крају излагања о незапослености једна животна дефиниција:

II ДЕО|114

„Људи који су изгубили своје послове у доживљеној рецесији нису само доживели изненадан губитак у дохотку, већ су такође изгубили сигурност и самопоуздање.“

2.3 Продуктивност Израз продуктивност односи се на количину добара и услуга коју је радник у стању да произведе за сваки сат рада.

Продуктивност представља тежњу свих оних који воде предузеће, а и запослених, да се оствари одређени обим производње, промета или обим извршених услуга са што мањим трошковима и што мањим утрошком радне снаге.

Продуктивност се повећава када се просечна вредност произведених добара или извршених услуга повећава по запосленом или по становнику. Продуктивност је могуће повећати применом савршенијих техничко – технолошких метода, повећањем нивоа знања и квалификација запослених и бољом организацијом радног процеса.

У друштву у коме се не повећава продуктивност, није могуће задовољити све веће потребе грађана. Јер свако увећано трошење појединаца, је могуће само смањењем добара које би добили други. Прерасподела добара са једних на друге је могућа, ако се једни добровољно или недобровољно жртвују за друге. Пошто је у људским душама више присутна себичност него одрицање, онда у друштвима у којима је већа потражња него понуда, најчешће расподелу преузима држава. Међутим, то увек у пракси ствара велике проблеме и незадовољства грађана, па се слободно може рећи да таква друштва нису пријатна за нормалан живот.

Што се продуктивности тиче у свету постоје огромне разлике, од најразвијенијих земаља где је продуктивност на највишем могућем нивоу преко средње развијених на прихватљивом нивоу, до оних где је изузетно ниска, па се те земље и из тог разлога сматрају сиромашним.

У Србији је продуктивност различита од гране до гране економије, од појединог привредног субјекта до другог. Најнижа продуктивност је у принципу у фирмама где није регулисано питање власништва (друштвена предузећа), које су у поступку трансформације и које ће у догледном периоду нестати. Општа оцена је да продуктивност код нас није још увек на потребном нивоу, или тачније речено још увек имамо ниску

II ДЕО|115

продуктивност. Продуктивност у Србији у знатној мери заостаје за оном која се остварује у земљама западне Европе.

2.4 Каматне стопе Каматна стопа је финансијски принос на новчане фондове или годишњи принос на позајмљене фондове. Она се другачије може назвати и интересна стопа, јер они који позајмљују новац (зајмодавци) имају интерес да то чине, јер за то добијају одређену уговорену своту новца, која је у народу позната под именом „интерес“ .

На тржишту капитала, на основу понуде и тражње и у зависности од тога, одређује се висина каматне стопе. Ако је понуда новчаних средстава већа од тражње, каматне стопе падају и обрнуто, ако је понуда мања од тражње каматне стопе расту.

Банке су те институције, које се баве новчаним средствима, на тај начин што прикупљају слободна новчана средства и касније их пласирају као зајмовни капитал својим комитентима. За прикупљена новчана средства односно штедне улоге банка плаћа каматну стопу која се назива пасивна каматна стопа, а на одобрене кредите наплаћује тзв. активну каматну стопу. Како банке послују по принципу профитабилних привредних субјеката то је активна каматна стопа увек већа од пасивне каматне стопе, а разлика између те две стопе представља зараду за банку, која се другачије назива каматна маргина или маржа.

Високе каматне стопе карактеришу земље у развоју и неразвијене, или у земљама у којима долази до одређених поремећаја на финансијском тржишту. Високе каматне стопе не одговарају економији, јер дестимулишу улагања у производњу и инвестиције, а такође не одговарају ни становништву, јер грађани избегавају било какво задуживање и самим тим нису у могућности да задовоље своје потребе.

Каматне стопе у Србији су данас прилично стабилне, али још увек на неприхватљиво високом нивоу, а то као што је речено не користи ни економији земље ни становништву.

У свим земљама централна банка (код нас Народна банка Србије) има у банкарском пословању улогу обезбеђења стабилности финансијског система, који се огледа у контроли банака, вођење монетарне и кредитне политике и других надлежности сагласно закону. То претпоставља да

II ДЕО|116

Народна банка Србије може имати значајан утицај на макроекономска кретања у земљи.

Међутим, све мере које су последњих година предузимане, нису имале позитивног утицаја на висину каматних стопа, нити на актуелна економска кретања у Србији, па се може констатовати да каматна стопа као макроекономско питање не стимулише у довољној мери економска кретања.

2.5 Државни буџет Свака влада за пословну годину, која се обично поклапа са календарском годином, доноси буџет. Тим буџетом се предвиђају приходи, који ће се преко пореза, царина, доприноса, такси и др. сливати у државну касу и расходи односно трошкови тј. прецизирање како ће прикупљена средства бити утрошена.

Када влада једне земље троши више средстава за финансирање државних, јавних и других потреба него што су прикупили средстава по основу којих је наведен у претходном ставу, онда говоримо о дефициту у буџету (Government Budget Deficit).

У случају дефицита, држава се може задужити, али може, што се дешавало и код нас у не тако далекој прошлости, да то надокнади новом емисијом новца. Емисија новца за покривање дефицита буџета или друге неоправдане сврхе, је најгори потез који једна држава може да учини, јер то увек има несагледиве негативне последице и по државу и по економију и по целокупно становништво.

У економији влада једно правило, а то је да све што се потроши мора једном да се плати, пре или касније. То се пежоративно каже „нема бесплатног ручка“ (No Free Lunch). Значи, рачун данашњег буџетског дефицита мораће да плате, директно или индиректно грађани у неком наредном периоду, било да ће он бити плаћен кроз умањену буџетску потрошњу од оне која је била уобичајена, или повећање давања кроз порезе и друге дажбине, или кроз смањење зарада.

Зато, је разумљиво да се код доношења буџета за пословну годину у Скупштини Србије, води опсежна и детаљна расправа, са анализом и најситнијих ставки у приходима и расходима предложеног буџета.

II ДЕО|117

Ево неколико показатеља из Буџета Републике Србије за 2012. и прво полугође 2013. године. Према прелиминарним подацима Министарства финансија и привреде, објављеним 15. јануара 2013. године, приходи буџета у 2012. години (према ширем обухвату усаглашено са методологијом Међународног монетарног фонда) износили су 788,5 милијарди динара, што је номинално више за 5,9%, а реално мање за 1,8% у односу на 2012. годину. Расходи буџета, у том периоду, су номинално већи за 11,8%, реално за 3,7% и достигли су 980,4 милијарде динара. Из тога следи да је буџетски дефицит износио 191,9 милијарди динара, што је номинално више за 44,8%, а реално за 34,3% у односу на 2012. Годину.

Нешто бољи показатељи су у првој половини 2013. године: буџетски приходи су 383,1 милијарде динара (номинално виши за 13,1%, а реално за 1,7% у односу на исти период 2012. године); буџетски расходи су 481,1 милијарде динара (номинално виши за 9,9%, а реално нижи за 1,2%). Шестомесечни дефицит буџета 2013. године (97,9 милијарди динара) је и номинално и реално смањен у односу на исти период 2012. године

Код креирања буџета једну од кључних улога има Међународни монетарни фонд, који у преговорима око даљег задуживања инсистира на стриктном поштовању прихватљивог буџетског дефицита и смањењу јавне потрошње. Представници Владе Републике Србије и креатори буџета настоје да испуне такве захтеве Међународног монетарног фонда.

На крају излагања о буџетском дефициту једна порука која гласи: због буџетског дефицита данас, грађани постају сиромашнији сутра.

2.6 Платни биланс

Биланс плаћања односно платни биланс је основни систематизовани преглед свих економских трансакција између једне земље и других земаља.67

Биланси међународних плаћања (платни биланси) се састављају према правилима, која публикује Међународни монетарни фонд у виду Упутства за састављање платног биланса (Balance of Payments Manual). Циљ тог

Платни биланс уствари представља један јавни рачуноводствени исказ, у којем су регистроване све финансијске трансакције једне економије са другим економијама, без обзира да ли се ради о робним или неробним трансакцијама.

67 Д. Јарић и В. Радун, Увод у економију, Ауторско издање, Нови Сад 2007. стр. 249.

II ДЕО|118

упутства је да се исказивање билансних података стандардизује, ради лакшег праћења и упоређивања података.

Платни биланс се може изразити у следећој формули:

ПБ = Пр – Д

при чему наведене одреднице имају следећа значења:

ПБ = платни биланс земље Пр = укупна вредносна примања из иностранства Д = укупна вредносна давања према иностранству

Наравно, да је за базична макроекономска питања веома значајно питање платног биланса једне земље. Земље које имају суфицит у платном билансу могу рачунати на додатни економски развој у сваком погледу, док земље са дефицитом платног биланса морају поред текућих економских питања, да воде рачуна како и на који начин ће то надокнадити. По правилу неразвијене земље и земље у развоју скоро редовно исказују дефицит у платном билансу.

Србија, већ дуги низ година има дефицит у платном билансу. У наставку овог дела изнећемо неколико најновијих доступних података.

Вредност оствареног дефицита текућег рачуна платног биланса у 2012. години достигла је 3,2 милијарде евра, што представља раст од 9,9% у односу на 2011. годину. Раст дефицита је последица биланса робне размене и доходка. Негативан биланс робне размене је износио 5,4 милијарде евра, а у размени услуга је остварен суфицит од 152,4 милиона евра.

У биланску инвестиција је одржана позитивна нето позиција уз реализовани биланс од преко 1,7 милијарди евра. У 2012. години је забележен благ прилив страних директних инвестиција (СДИ) од 231,9 милиона евра, прилив портфолио инвестиција од 1,7 милијарди евра, уз одлив осталих инвестиција у вредности 151,7 милиона евра. Према процени Агенције за страна улагања и промоцију извоза (СИЕПА), Србија би у 2013. години могла да привуче око 2 милијарде евра страних инвестиција. Највише инвестиционих улагања у Србији потиче из земаља Европске уније (Аустрија, Италија и Словенија), док је интересовање

II ДЕО|119

Уједињених Арапских Емирата (УАЕ) који располажу великим инвести-ционим капиталом већ дало конкретне резултате.

У периоду јануар – мај 2013. године дефицит теккућег рачуна платног биланса је износио 758,3 милиона евра, што је у односу на исти период 2012. године мање за 53,4%. Ово смањење је реализовано услед мањег дефицита робне размене (већи извозни приливи), стабилног суфицита у билансу услуга и раста прихода од текућих трансфера (виши прилив дознака) и мањег одлива по основу камата.

У јануарско – мајском билансу инвестиција је забележена позитивна нето позиција, уз реализовани суфицит од 837,6 милиона евра. Током првих пет месеци 2013. године забележен је нето прилив страних директних инвестиција од 278,6 милиона евра, прилив портфолио инвестиција од 1,1 милијарде евра, уз значајно висок јануарско – јунски одлив осталих инвестиција у вредности 543,3 милиона евра.

Једини повољан податак представљају девизне резерве Народне банке Србије. Девизне резерве су последњег дана 2012. године износиле 10 милијарди и 914 милиона евра, што обезбеђује покривреност новчане масе М1 од 400% и покривеност више од седам месеци увоза робе и услуга. Највећи прилив током децембра протекле године реализован је по основу издвајања девизне обавезне резерве банака, а највећи одлив по основу измирења обавеза према иностраним кредиторима. Девизне резерве Народне банке Србије последњег дана јуна 2013. године износиле су 10 милијарди 673 милиона евра, што је за 282 милиона мање у односу на мај исте године. У поређењу с крајем претходне године, девизне резерве су мање за 241 милион евра. Највећи одлив из девизних резерви у јуну 2013. године забележен је по основу исплата обавеза према кредиторима из иностранства, старе девизне штедње и отплате дуга Међународном монетарном фонду.

2.7 Енергетска ситуација

Потребе за енергијом због привредног, технолошког и сваког другог развоја у свету су у сталном порасту. У претходном излагању је већ речено да се свет суочио са великом енергетском кризом, седамдесетих година прошлог века, када је дошло до десетоструког повећања цена енергената, нарочито нафте. И данас се суочавамо са великим повећањем цена нафте,

II ДЕО|120

па произведена енергија није у стању да задовољи потребе. Због тога је понуда енергије мања од потражње, па су цене и даље у сталном порасту.

У структури трошкова већине производа и услуга цена енергената учествује са око 30%. Зато, свако повећање цена енергената има за последицу ланчано повећање цена скоро свих производа и услуга.

Енергетска несташица је реалан светски, глобални економски проблем, нерешив за многе земље у свету па и за свет у целини.

Највећи проблем, представља нафта, која је и најчешће коришћени извор енергије. Стално повећање цена нафте на светском тржишту поставља пред свет задатак истраживања и употребе алтернативних енергенета. Поред нафте, као енергија користи се угаљ, који има еколошке недостатке и хидроенергија, чији се потенцијали искоришћавају у прилично високом степену.

Већ су присутни покушаји субституције бензина алкохолом у Бразилу, затим чистог водоника као погонског горива (у Француској, Јапану, Немачкој идр.), као и неки други експериментални програми.

У свету је присутан и велики број нуклеарних електрана, као извора енергије, али тај начин носи велике опасности за људске животе, због евентуалних испада и хаварија (пример: хаварија у Чернобилу).

У свету је присутна једна експериментална изградња термонуклеарног реактора, који би производио електричну енергију методом фузије (спајања) језгра атома, који је за разлику од нуклеарне енергије (метод фисије или раздвајања) далеко сигурнији са аспекта безебедности и загађивања животне средине. У финансирању тог пројекта учествује Европска унија, Сједињене Америчке Државе, Кина, Русија, Јапан и Јужна Кореја. Тај међународни термонуклеарни пројекат, познат под називом ИТЕР, одвија се на југу Француске и предвиђено је да се заврши до 2015. године.

Србија има енергетски потенцијал у обновљивим изворима енергије попут соларне, ветра и водне енергије Коришћењем обновљивих извора у

II ДЕО|121

Србији, досадашњи електроенергетски сектор Србије у државном власништву изгубиће доминантну позицију на тржишту.68

2.8 Екологија

Наша земља итекако осећа последице светске енергетске кризе, јер смо велики увозници енергената, пре свега нафте и гаса. Сталне корекције цена горива које се врше према светским ценама, за последицу имају увећавање трошкова производње и услуга, а самим тим то доводи и до укупног повећања трошкова које трпе потрошачи.

Иако је последњњих година дошло до знатног смањења цена енергената (нафте и нафтиних деривата) то није имало неког значајнијег утицаја на смањење цена истих у Србији. Највећи део ефеката смањења цена је неутрализован повећањем пореза и акциза, због потреба пуњења буџета, па зато нису смањени улазни трошкови, односно нису смањене цене роба и услуга.

Енергетска криза је у сваком случају важно макроекономско питање, јер у случају повећања цена енергената директно негативно утиче на економију сваке земље.

Перманентно загађивање земље, воде и ваздуха угрожава елементарне егзистенционалне услове живота људи и свих других живих бића на земљи.

Огромне количине земље су изложене временским непогодама (земљо-треси, поплаве, ерупције вулкана, итд.), али и идустријском производњом, деградацијом, исцрпљивањем и сваким другим уништавањем природних својстава земљишта.

Данас се огроман број становника на земљи суочава са несташицом пијаће воде. Од укупне количине на свету свега око 2,5% је слатка вода погодна за људску употребу. Задњих тридесетак година су у целом свету, па и код нас реке и речни токови толико загађени да постоји опасност од заразе и самим додиром са таквом водом. Потражња за питком водом посебно у Европи, Северној Америци и Аустралији је веома велика. Експлоатација питке воде је добила комерцијалне размере, па је код нас скупља од млека, а у свету се литар пијаће воде продаје по цени литре бензина.

68 М. Милуновић, Г. Ђоковић, Економски аспекти коришћења обновљивих извора енергије у Србији, Еcologica, 2013.

II ДЕО|122

Што се ваздуха тиче, због емитовања штетних гасова из индустријских постројења умногоме је угрожен ваздушни омотач земље, појавом тзв. озонских рупа. Највећи загађивачи ваздуха су најразвијеније индустријске земље, па због тога није ни могуће донети светску конвенцију о заштити атмосфере.

Природа еколошких стандарда и проблеми екологије не познају никакве и ничије границе. Сваки еколошки проблем је истовремено локални, регионални, национални и светски проблем, па се због тога тако мора и решавати.

У последњих неколико година Европа и земље Европске уније придају велики значај еколошким проблемима, па се под тим утицајем и у нашој земљи осећају назнаке правилнијем и ефикаснијем приступу тог питања.

Издвајања за очување животне средине, за смањење или бар заустављање даљег загађивања изискује знатна средства у оквиру сваке националне економије па и у оквиру светске економије. Због тога је питање екологије значајан макроекономски фактор.

2.9 Економски аспекти опорезивања Од свих извора прихода које држава остварује порези су најзначајнији и најефикаснији. Функционисање државе ћемо боље разумети, ако кажемо: „држава оно што даје мора претходно то и да узме.“

Као најпотпунију дефиницију пореза наводимо следећу:

„Порез је инструмент јавних прихода којим држава од субјеката под својом пореском влашћу принудно узима средства, без непосредне противуслуге, у сврху покривања својих финансијских потреба и постизања осталих јавних, првенствено економских и социјалних циљева.“69

Закон предвиђа обавезу привредних субјеката да воде пословне књиге на прописани начин. Лица која остварују приходе од самосталне делатаности

Држава законом уводи порезе као општу обавезу за сва физичка и правна лица на својој територији. Неплаћање пореза за собом повлачи примену разних законских санкција и мера за принудну наплату дугованог износа.

69 Ј. Ловчевић, „Институције јавних финансија“, Службени лист СФРЈ, 1991. стр. 75.

II ДЕО|123

(предузетници) пословне књиге могу водити по систему простог књиговодства, док су остали привредни субјекти у обавези да те књиге воде по систему двојног књиговодства. Према рачуноводственим прописима то су пословне књиге: дневник, главна књига и помоћне књиге.

Пореска обавеза се састоји у његовом уредном и благовременом измиривању. Измирење пореског дуга се по правилу обавља у новчаном износу, плаћањем вирмански, електронским путем, на шалтерима банака или поштанских штедионица или у просторијама пореског органа.

Порези изазивају непожељне и пожељне ефекте, зависно од угла гледања.

Непожељни ефекти које порези изазивају су врло сложена и комплексна дејства у привреди и друштву. Због опорезивања настају поремећаји не само у пословном одлучивању у привредним субјектима, већ и у приватним пословима појединаца. Пошто убирање пореза од стране државе утиче на понашање привредних субјеката и на односе основних макроекономских агрегата, то је могуће разликовати микро и макро ефекте опорезивања.

У сваком случају порези представљају одређена обавезна давања држави, па за привредни субјекат представљају трошак. Но без обзира на то није препоручљиво избегавати или умањивати пореске обавезе, јер то може имати за последицу примену ригорозних законом предвиђених санкција. Висина тог трошка директно утиче на пословни резултат предузећа.

Пожељни ефекти које изазивају порези се огледају на више начина. Пожељни или позитивни ефекти могу бити у облику стимулације одређених привредних кретања, ефеката на понуду радне снаге, ефеката на штедњу, ефеката на инвестиције, ефеката стабилизације, итд.

На крају овог дела о опорезивању, неопходно је напоменути да је Србија изменила свој раније постојећи порески систем и у примену увела систем пореза на додату вредност (ПДВ - ТВА), који је као такав опште прихваћен од свих развијенијих земаља. Овај систем је врло погодан за растерећење извозних производа од пореза садржаних у цени извозне робе. Порез на додату вредност се обрачунава и плаћа према принципу односно фазама уложеног људског рада. Са увођењем пореза на додату вредност Србија је добила значајан инструмент унапређења извоза, као и средства активне заштите и подршке извозу, али и значајан инструмент тзв. ванцаринске заштите при увозу роба. Међутим, свака држава одређује својим

II ДЕО|124

прописима висину пореза на додату вредност, при том водећи рачуна какве ће то имати ефекте на привреду, односно на макроекономска питања. Порез на додату вредност не би смео да буде само извор пуњења буџета, већ и мера подстицаја за развој привреде и економије у целини.

На крају базичних макроекономских питања показаћемо неке аспекте који се предвиђају у периоду до 2013. године, а који су резултат договора наше владе са представницима Међународног монетарног фонда. Креатори економске политике за три године Србију виде као земљу која је забележила раст од 5,5 одсто, с нешто нижом стопом инфлације од садашње, али и врло скромним растом животног стандарда. Јер, у Меморандуму о буџету за следећу годину (2011. годину), у коме се налазе и прогнозе до 2013. године, а који је влада усвојила, планиран је благи раст просечних плата, броја запослености и домаће и извозне тражње. Међутим, кад се одмрзну пензије и плате запосленима у јавном сектору, грађани се неће много овајдити од повећања. Јер, према овом документу, а у складу с договором с Међународним монетарним фондом, предвиђен је раст од два до највише 4,5 процената. Формула која ће до 2013. године кројити судбину пензионера и запослених у јавном сектору предвића повећање једнако полугодишњем расту инфлације увећано за половину економског раста. Према планским параметрима пензије би од априла 2011. године порасле за 3,4 одсто, а од октобра исте године 2,5 процената. Априлско повећање у 2012. години износило би 3,5, а октобарско два одсто. Годину дана касније пензије би биле веће за три одсто у априлу и додатних два процената у октобру – наводи се у Меморандуму о буџету. Економисти објашњавају да је скромни раст плата и пензија нема алтернативу, јер Србија не може да настави са старом праксом задуживања и трошења незарађеног које би државу одвело у банкротство.

У меморандуму се види и намера државе да се, смањењем укупних трошкова намењених за јавну потрошњу плате и пензије, повећају издаци за инвестиције. Предвиђа се смањење учешћа јавне потрошње у бруто домаћем производу за три одсто и додаје да велико фискално прилагођавање није могуће без чврсте фискалне дисциплине и поштовања горње границе расхода предвиђене овим пројекцијама. Наводе се и расходи који нису обухваћени планом, а који могу бити ризик за примену строгих фискалних правила. Тако се, на пример, Нацртом закона о социјалној заштити предвиђају већа социјална давања. Трошак примене тог закона процењује се на око три милијарде. Рачуницу министарства

II ДЕО|125

финансија могло би да поремети и то што у расходе за плате нису укључена средства за награде и бонусе, чији би евентуални ефекат на буџет био 2,2 милијарди динара. Такође, уколико би под притиском синдиката дошло до одмрзавања проширеног дејства Општег колективног уговора, који се односи на топли оброк и регрес, државна каса би била тања за 81,8 милијарди.

Макроекономске пројекције до 2013. године

2011. 2012. 2013.

Економски раст 3% 5% 5.5%

Инфлација 4.5% 4.3% 4.1%

Раст запослених 0.5% 1.1% 1.6%

Број запослених 1.840.000 1.861.000 1.891.000

Раст просечне плате 1.5% 2.3% 2.9%

Извор: Меморандум о буџету

Пошто су нам доступни подаци за 2011. 2012. и за прво полугође 2013. године, јасно је да ни по једном елементу Макроекономске пројекције нису испуњени планирани резултати. Разлози томе су многобројни,, почев од економске ситуације у свету до разлога који су чисто унутрашње природе.

3. Изражавање резултата производње Макроекономски агрегати су одређене величине једне националне заједнице којима се изражавају њене производне могућности, као и укупни резултати привредђивања. Стварни резултати функционисања националне привреде се представљају као одговарајући производи и услуге, а који се појављују на тржишту, на којем добијају свој вредносни израз и као такви се агрегатно (на нивоу националне заједнице) обухватају и изражавају преко одређених показатеља обима и структуре остварене производње и њене наменске расподеле.

У овом делу ће бити обрађена питања изражавања укупних резултата производње, са аспекта макроекономских агрегата, а то су:

• друштвени бруто производ (Gross Output), • друштвени производ (Бруто домаћи производ = Gros Domestic

Product, или Бруто национални производ = Gross National Product) и

II ДЕО|126

• национални доходак (National Income).

Такође ће бити обрађена питања метода обрачуна и системи националних рачуна, Национални реални и потенцијални друштвени производ и друштвени производ и економско благостање.

3.1 Друштвени бруто производ

Друштвени бруто производ или бруто вредност укупне производње (Gross Product или Gross output) представља показатељ резултата укупне друштвене производње одређене државне заједнице у једном временском раздобљу (обично се узима једна година дана). Он садржи све величине вредности свих произведених добара и услуга у једној националној заједници у току једне календарске године.

Maтеријалну структуру друштвеног бруто производа сачињавају средства за производњу и средства личне потрошње, што показује следећа формула:

ДБП = СП + СЛП

У наведеној формули скраћенице имају следећа значења:

ДБП = Друштвени бруто производ СП = Средства за производњу СЛП = Средства личне потрошње

Као вредносни показатељи резултата производње друштвени бруто производ се састоји из пренете вредности, односно утрошених средстава за производњу и из новостворене вредности. И тај показатељ се може видети у формули:

ДБП = ПВ + НВ

У наведеној формули скраћенице имају следећа значења:

ДБП = Друштвени бруто производ ПВ = Пренета вредност НВ = Новостворена вредност

II ДЕО|127

Материјална и вредносна структура условљава да се тржишно верификовани обим вредности производа и услуга распоређује на трошкове односно фондове и то на:

• фонд материјалних трошкова, као новчани еквивалент утрошених предмета рада,

• фонд амортизације, • фонд личне потрошње и • фонд акумулације.

И овај распоред приказујемо формулом, која следи:

ДБП = МТр + ФАм + ФЛп + ФА

Сви напред наведени показатељи се користе за потребе економских анализа у макроекономским односима, јер је обим, структура и расподела друштвеног бруто производа основа за сагледавање свих екномских зависности појединих делатности у процесу друштвене репродукције. Ови показатељи су такође од суштинске важности за потребе статистике, чији су значај и повезаност са економијом већ елаборирани. Сагледавање привредних кретања коришћењем ових економских показатеља је од посебног значаја за изучавање основних пропорција или економских законитости процеса друштвене репродукције. Теорија и пракса планирања и праћења укупног привредног развоја сваке националне економије, без наведених података не може замислити своје активности.

3.2 Друштвени производ Одређени недостаци у показатељима друштвеног бруто производа условили су потребу, исказивања величина вредности финалних добара и услуга националне економије који се остварују у одређеном временском периоду, обично у календарској години. Тај показатељ називамо друштвеним производом.

Према методологији, коју су усвојиле Уједињене нације, друштвеним производом се сматрају сва финална добра и услуге, које се користе као предмети рада у наредној фази процеса рада и пословања. Вредносни показатељ резултата производње представља амортизацију као вредносни израз утрошених средстава рада и новостворену вредност, која се производи у одређеном временском периоду. Тај показатељ величине

II ДЕО|128

вредности тржишне реализације производа и услуга се разликује од бруто друштвеног производа за износ пренете вредности на име утрошених предмета рада, односно за међуфазну потрошњу. Из тога произилази да је друштвени производ позитивна разлика између друштвеног бруто производа и величине вредности материјалнх трошкова (утрошених предмета рада).

То се, такође може исказати следећом формулом:

ДП = ДБП – МТр

У наведеној формули скраћенице имају следећа значења:

ДП = Друштвени производ ДБП = Друштвени бруто производ МТр = Материјални трошкови

Произвођачи финалних производа и услуга, својом активношћу додају нову вредност, па се зато друштвени производ често назива и другим именом: бруто додата вредност.

Бруто домаћи производ мери две ствари одједном: укупне доходке свих у одређеној привреди и укупне издатке привреде које она има у производњи добара и услуга. Разлог због кога Бруто домаћи производ има такву способност да мери и укупан доходак и укупне издатке лежи у томе што су те две ствари исте. У привреди у целини дохоци морају бити једнаки издацима. То зато што у свакој трансакцији постоје две стране: купац и продавац. Сваки динар издатка за купца представља доходак продавца.

Једнакост доходка и издатака видимо у дијаграму:

II ДЕО|129

Дијаграм кружног тока

Домаћинства купују добра и услуге од предузећа, а предузећа користе приход од продаје за исплату зарада радницима, за плаћање ренте и за исплату профита власницима предузећа. БДП је једнак укупном износу који троше домаћинства на тржишту добара и услуга. Он је једнак и укупним надницама, рентама и профиту које исплаћују предузећа на тржишту фактора производње.

На овом дијаграму приказане су све трансакције између домаћинстава и предузећа у једноставној економији. У тој привреди, домаћинства купују добра и услуге од предузећа па издаци теку кроз тржишта добара и услуга. Предузећа тај новац од продаје користе за исплату зарада запосленима, плаћање ренте и профит власника предузећа. Ти дохоци теку кроз тржишта фактора производње. У тој привреди новац тече од домаћинства ка предузећима, а затим се поново слива у домаћинства.

II ДЕО|130

Бруто домаћи производ ове привреде можемо израчунати на један од два начина: сабирањем укупних издатака домаћинства или сабирањем укупних доходака (надница, ренти и профита) које исплаћују предузећа. пошто сви издаци у привреди на крају постају нечији доходак, бруто домаћи производ је исти без обзира на начин рачунања. Наравно привреда и сви односи у привреди су у стварности далеко сложенији и компликованији од оних приказаних у дијаграму.

Друштвени производ је материјална основа свих облика финалне потрошње и то:

• личне потрошње; • државне и јавне потрошње; • инвестиционе потрошње и • позитивне или негативне вредности спољнотрговинског промета

роба и услуга.

За боље разумевање разлике два наведена облика, дајемо податке укупног унутрашњег и националног производа у Сједињеним америчким државама 1998. години, који је дат у следећем приказу70

70 С. И. Иванов, „Основи економске теорије“, ВИПА, Москва, 2001. стр. 310.

II ДЕО|131

Друштвени производ се у статистикама привредно високо развијених земаља, а и према усвојеној методологији Уједињених нација појављује у два облика: бруто домаћи производ (ГДП) и бруто национални производ (ГНП). Почев од 2001. године Светска банка и Међународни монетарни фонд уместо ових израза користи Бруто домаћи доходак (ГДИ) и Бруто национални доходак (ГНИ).

3.3 Национални доходак Национални или народни доходак је макроекономска категорија, која изражава укупну величину новостворене вредности коју је произвела једна државна заједница у одређеном временском периоду, обично у једној календарској години. Овај показатељ представља разлику између укупне величине вредности друштвене производње и пренете вредности као дела његове вредносне структуре.

II ДЕО|132

То се може изразити следећом формулом:

НД = ДБП – ПВ

У наведеној формули скраћенице имају следећа значења:

НД = Национални доходак ДБП = Друштвени бруто производ ПВ = Пренета вредност

Национални доходак се може изразити и на другачији начин тј. као разлика између друштвеног производа и амортизације, односно када се од друштвеног производа одузме износ пренете вредности на име утрошених средстава за рад. И то се може изразити на следећи начин:

НД = ДП – Ам

У наведеној формули скраћенице имају следећа значења:

НД = Национални доходак ДП = Друштвени производ Ам = Амортизација

Значај показатеља националног доходка се огледа у томе што његова величина представља материјални оквир могућности формирања обима свих видова потрошње, јер би потрошња преко тог обима довела до потрошње раније остварене производње, што ни у ком случају не би било добро. Јер, расподела националног доходка се врши за потребе личне потрошње, заједничке (колективне) потрошње и за потребе акумулације. У ту сврху се формирају фондови личне потрошње, заједничке потрошње и фонд акумулације. Зато се структура наменске расподеле националног доходка представља као збир наведених фондова, па из тога следи формула:

НД = ФЛП + ФДП + ФА

У наведеној формули скраћенице имају следећа значења:

НД = Национални доходак ФЛП = Фонд личне потрошње ФДП = Фонд заједничке потрошње

II ДЕО|133

ФА = Фонд акумулације

Зато је за сваку државу веома значајан однос наменске расподеле националног доходка, посебно однос фонда личне потрошње и фонда акумулације са материјалном структуром друштвеног производа.

Од обима и степена увећања националног доходка зависи ниво животног стандарда становништва, као и ниво и могућности економског развоја сваке државне заједнице. Зато се и према стопи раста овог макроекономског показатеља одређује степен привредног развоја сваке земље. На основу тих података, статистичким методама се долази и до показатеља: националног доходка по глави становника и националног доходка per capita.

Величину националног доходка није могуће једноставно утврдити као што је то случај са бруто домаћим производом. Тешкоће настају, јер није могуће прецизно утврдити обим амортизације, односно колико од бруто домаћег производа издвојити за обезбеђење будућих средстава, па се зато прибегава принципу издвајања у тзв. бруто привредне инвестиције, које служе за накнаду утрошених средстава рада, њихово увећавање и усавршавање.

3.4 Методе обрачуна и системи националних рачуна У теорији и пракси су позната два метода утврђивања и праћења кретања друштвеног производа и то: производни или трошковни метод и доходовни или метод расподеле друштвеног производа.

Први, производни метод обрачуна друштвеног производа примењује принцип сабирања свих тржишних вредности, односно тржишних цена свих финалних производа и услуга у једном временском периоду, најчешће у току календарске године. Овај производни принцип полази од концепта додате вредности, што подразумева мерење резултата екононске активности сабирањем додате вредностиу свих произвођача. Додата вредност је једнака величини, односно вредности укупне производње, умањене за вредност купљених међуфазних производа од других добављача.

Бруто домаћи производ једнак је:

II ДЕО|134

• издацима за финалну потрошњу домаћинстава по набавним ценама;

• издацима за финалну потрошњу државе по набавним ценама; • издацима за финалну потрошњу непрофитних организација; • бруто инвестицијама у фиксну имовину по набавним ценама; • променама у залихама и • извозу по набавним ценама умањеном за увоз по ценама на

граници.71

Имајући у виду наведени приступ, обрачун друштвеног бруто производа, зависно од цена по којима је обрачунат, друштвени бруто производ се може представити на следећи начин:

• као збир додатих вредности обрачунатих по ценама произвођача, плус порези на увоз, умањени за субвенције, плус необустављени порез на додату вредност или

• као збир додатих вредности по ценама фактора који се представљају као дохоци од фактора производње заједно са амортизацијом плус порези на производе умањене за субвенције.

Доходовни или метод расподеле друштвеног производа подразумева сабирање доходака запослених (зарада и других примања) примљених од произвођача, као и доходак власника појединих ресурса, који се састоји од ренте, камате, профита (укључујући и амортизацију).

Без обзира на који се од два наведена начина обрачунава друштвени производ мора бити исти. То зато јер је тржишна вредност произведених добара и услуга у одређеном временском периоду једнака износу који носиоци доходка треба да потроше како би их купили. То подразумева да је производња једнака потрошњи. Значи да је укупна потрошња једнака укупном доходку, а пошто је она једнака и укупној производњи следи једнакост и доходка и производње. Пошто су ове две величине једнаке и друштвени производ мора бити исти независно од тога по ком је методу израчунат. Та једнакост се може представити на следећи начин:

71 Почев од 2001. године Међународна банка за обнову и развој уместо термина бруто национални производ per capita, употребљава термин бруто национални доходак per capita (скраћено: GNI per capita – engl. gross national income per capita).

II ДЕО|135

Производни метод

= БДП =

Доходовни метод

Издаци за финалну потрошњу Издаци за бруто инвестиције Издаци за финалну потрошњу државе

Зараде и друга примања запослених Ренте Камате Профити

Из свега наведеног произилази да је укупни обим издатака за куповину свих производа и услуга произведених у једној години једанки новчаним дохоцима добијеним од производње у тој години.

Систем националних рачуна за привреду једне националне заједнице, односно државе, има приближно исти значај као и књиговодствено праћење пословања неког привредног друштва. Обухватајући целину производње, расподеле и потрошње систем националних рачуна обезбеђује да се на адекватан начин сагледају међузависности најзна-чајнијих макроекономских променљивих показатеља и да се на тој основи конципира и води одређена економска политика.

Најзначајнији национални рачуни у којима се приказује производња добара и услуга и врши обрачун бруто домаћег производа по одређеним секторима и параметрима у складу са захтевима класификације Међународне класификације делатности су: рачун добара и услуга и рачун производње.

На рачуну добара и услуга приказују се укупни производи и услуге (обим и структура националне производње и увоза) и њихова употреба, имајући у виду међуфазну потрошњу, финалну потрошњу, бруто инвестиције у основна средства, као и промене у залихама и извоз.

Рачун производње приказује бруто додату вредност која је једна од најбитнијих ставки система националних рачуна. Структура производње треба да је усклађена са структуром употребе производа.

Национални рачуни представљају процесе и односе у стварању, расподели доходка, његовој употреби и акумулацији.

II ДЕО|136

Рачуни расподеле доходка, који се тичу расподеле нето доходка, садрже: • рачун примарне расподеле доходка; • рачун секундарне расподеле доходка и • рачун прерасподеле доходка у натури.

Рачун употребе доходка представља категорију, којом се приказује подела доходка на финалну потрошњу и штедњу.

Рачуни акумулације садрже: • рачун капитала и • финансијски рачун.

У вези са рачуном акумулације је и: • биланс стања имовине, којим се исказује промена у имовини

изазвана трансакцијама и другим токовима приказаним у рачунима акумулације и

• рачун односа са иностранством, који представља трансакције између домаћих и иностраних субјеката.

Национални рачуни у својој целовитости омогућавају обрачун и праћење свих битних макроекономских агрегата, посебно када је реч о производњи, расподели и употреби доходка. Имајући наведено у виду систем националних рачуна пружа поуздану емпиријску основу за оцењивање успешности вођења одређене економске политике.

3.5 Номинални, реални и потенциални друштвени производ Друштвени производ као макроекономски показатељ представља збир произведене робе и услуга у једном временском периоду. Међутим, немогуће је сабирање различитих врста производа, па је зато доћи до величине друштвеног производа вредновањем свих произведених роба и услуга. Ту се количина произведених роба и услуга множи са ценом по јединици мере. У зависности од тога које цене користимо приликом израчунавања вредности друштвеног производа, разликујемо номинални и реални друштвени производ.

Номинални друштвени производ представља категорију која је израчуната по текућим ценама, односно ценама производа и услуга које су биле актуелне у тренутку његовог израчунавања. Овакав начин обрачуна

II ДЕО|137

друштвеног производа има своје недостатке услед могућих повећања цена, односно инфлације, што би могло створити нереалну слику повећања друштвеног производа. Зато је сигурнији други начин, односно обрачун по реалним показатељима.

Реални друштвени производ се обрачунава на тај начин што се из номиналног друштвеног производа искључи фактор повећања цена, односно инфлаторни фактор.

Поред номиналног и реалног друштвеног производа познајемо и категорије потенцијални и стварни друштвени производ. Потенцијални друштвени производ представља укупан производ, који је могуће произвести у једној земљи уколико су у потпуности упослени сви фактори производње. То су практично потенцијали, који се скоро никад у пракси не реализују. Стварни друштвени производ је она категорија, која се на крају одређеног временског периода оствари. Разлика између потенцијалног и стварног друштвеног производа назива се јаз (gap) друштвеног производа. Тај однос се представља на следећи начин

Потенцијални БДП – Стварни БДПЈаз БДП = x 100

Потенцијални БДП

3.6 Друштвени производ и економско благостање Економско благостање се може определити као ниво животног стандарда (личне потрошње и друштвеног стандарда), као просечан ниво потрошње мерен одговарајућом корпом добара, која треба да укључи и одређене потребе колективне потрошње. Та корпа добара и колективна потрошња је објективно омогућена одређеним нивоом бруто друштвеног производа.

Економско и друштвено благостање људи одређених националних заједница може бити различито из читавог низа фактора који утичу на квалитет живота појединаца одређене националне заједнице, а који се исказују у оквирима бруто домаћег производа. Један од фактора јесте технички и технолошки развој друштва, који је донео нове вредности и нове производе. На тај начин се повећава квалитет економског благостања. Тим променама се скраћује радно време, људи се посвећују новим активностима, занимањима, хобијима, чиме се подиже животни стандард. Постоји и читав низ других фактора који утичу на животни стандард и економско благостање.

II ДЕО|138

3.ГЛАВА

ИНСТИТУЦИОНАЛНА, ПОЗИТИВНА И НОРМАТИВНА ЕКОНОМИЈА

1. Институционална економија „Економија проучава не само ефикасну употребу оскудних ресурса, него и подстицаје (награде и казне) за доношење одлука о употреби ресурса, који зависе од институционалних аранжмана.“72

72 М. Лабус, op. cit. стр. 25.

Институционална економија представља нови истраживачки правац, који се средином осамдесетих година прошлог века појавио, као заједнички економски именитељ, економско теоријских и емпиријских радова у оквиру различитих грана економске науке.

Институционална економија (Instititutional Economy) се бави оценом функционисања институција привредног система, као што су својина, тржиште и планирање, односно оценом њихове економске ефикасности у укупном процесу друштвене репродукције.

Институционална економија, такође даје одговор на питања, која су економска тржишта најефикаснија односно која ће дати најбоље укупне привредне резултате. У том смислу се одређује и какве су економске функције државе, њени домети и ограничења.

Посебно питање институционалне економије се односи на најбоље могућности и начине преласка из једног начина привредног система у други.

Када данас говоримо о економијама које се налазе у процесу прелаза (транзиције) из социјалистичких привреда, ка привредама тржишног типа у којој се налази и наша земља, онда се поставља питање да ли је могуће увести тршишни вид економије, без претходно завршеног поступка потпуне приватизације друштвеног односно државног капитала. У скоро свим бившим социјалистичким земљама је поступак приватизације одавно завршен, па су тако прешле на тржишне односе без уплитања државних институција.

II ДЕО|139

Код нас поступак приватизације, још увек није завршен, па без обзира на то што су у појединим сегментима, још увек присутне институционалне мере, оне не утичу значајно на увођење тржишних односа. Но, без обзира на то још увек су важне и потребне мере институционалне економије.

2. Позитивна економија Позитивна економија (Positive Economics) проучава циљеве и научно објашњава, односно даје процене како привреда функционише. То значи да је задатак позитивне економије да анализира како привреда ствара и доноси одлуке о производњи, расподели, размени и потрошњи добара и услуга. Истовремено она објашњава зашто привреда тако ради, како ради, али уједно и даје предвиђања како ће се привредни токови одвијати у будућности и како ће реаговати на промене.

Творац ове теорије је амерички економиста Џон Невил Кејнс (John Neville Keynes 1852 – 1949). Oн је још пре више од сто година (1891. године) у свом делу Предмет и метод политичке економије (The Scope and Method of Political Economy) рекао да је задатак нормативне економије да дефинише стање које ваља успоставити, односно да дефинише идеале које ваља остварити.

Користећи сазнања позитивне економије, као науке код нас би се могли понудити одговори на питања да ли је процес приватизације довео до већег степена ефикасности привреде, до пораста најамнина запослених и до повећања животног стандарда уопште. Такође, треба тражити одговоре зашто долази до неконтролисаног повећања цена, инфлације, буџетског дефицита и спољно-трговинског дефицита. Позитивна економија не може дати одговоре на то какве кораке треба да предузме држава у спречавању сукоба између ефикасности привреде и социјалних турбуленција са којима се друштво сусреће. То је задатак нормативне економије.

Позитивна економија нема намеру, без обзира на политичке склоности или моралне кодексе, да се упушта у промоцију расуђивања и доношења одлука. Према томе она анализира и описује стварне везе између економских узрока и последица. Због тога је позитивна економија слична природним наукама, као што су физика, хемија, геологија или астрономија.

II ДЕО|140

3. Нормативна економија „Нормативна економија иде корак даље и даје оцене или нуди препоруке у функционисању привреде, засноване на личном прорачуну мишљења.“73

• спровођење приватизације, уз што мање поремећаје;

Из ове дефиниције произилази да је нормативна економија (Normative Economics) наука која захтева промену или увођење нових институ-ционалних аранжмана у постојећој привреди, јер процењује да ће они донети боље економске ефекте. Овакав вид економије је био приоритетан у земљама социјалистичког уређења, где је држава снагом свог ауторитета нормирала (прописивала) многа економска питања (шта ће се производити, како ће се производити, како ће се вршити расподела итд.).

Као и код позитивне тако и код нормативне економије се може рећи да је њен творац Џон Невил Кејнс. За нормативну економију он каже да је то студија о ономе што би у стварности требало да буде. Њоме се дакле пројектују жељена стања. Она као таква имплицира вредносне судове. Ови пак не подлежу било каквом тестирању или пак ако се они могу вредновати онда то није ствар економске науке. Нормативну економију је Џон Невил Кејнс називао и регулативна економија.

Нормативна економија треба да допринесе остваривању одређених циљева и да понуди одговоре на питања шта треба држава да уради како би се остварили следећи циљеви:

• конципирање и остваривње програма борбе против превелике незапослености и ублажавање социјалних неједнакости у друштву;

• обезебеђење услова за спутавање прекомерне стопе инфлације; • обезбеђење услова за остваривање макроекономске равнотеже; • друге мере.

Уз све наведено да би држава остварила циљеве мора имати адекватну економску политику, укључујући пореску и монетарну политику, с тим да се не сме довести у питање деловање економских законитости.

У земљама развијене економије нормативни значај нема неког великог утицаја, већ је то препуштено законитостима тржишне привреде. Но, и

73 Д. Крагуљ, Д. Милићевић „Економија“, Макарије, Београд, Београд, 2006. стр. 14-17.

II ДЕО|141

поред тога, не може се рећи да је нормативни значај у потпуности искључен.

Економисти и економски аналитичари кажу, да је најбоље решење када се позитивна и нормативна економија међусобно прожимају и преклапају и када не постоје битне разлике између ова два вида економије.

II ДЕО|142

4.ГЛАВА

ГЛОБАЛНА ЕКОНОМИЈА

1. О глобалној економији уопште Глобална економија је самостална научна дисциплина, са својим посебним предметом, економским и другим садржајима, у оквиру велике породице економских и друштвених наука. Предмет односно садржај Глобалне економије као науке веома је конплексан и противуречан, граничи се и прожима са другим научним дисциплинама, као што су Микроекономија, Макроекономија, Геоекономија, Теорија међународних односа, Економска дипломатија.74

Данас се повећава број а нарочито економска и финансијска моћ, предузећа, мултинационалних компанија и финансијских група које освајају свет и згрћу огромно богатство. Никада у историји господари света

Поред већ набројаних и описаних микроекономских, макроекономских, институционалних, позитивних и нормативних димензија, привредна активност у савременим тржишним условима све више добија још једну димензију, а то је глобалну димензију, која се тиче економије, органи-зовања привреде и живота у светским размерама.

У међународним економским односима у другој половини прошлог века, а нарочито током 80-их и 90-их година дошло до снажења процеса либерализације и глобализације. Процес глобализације светске привреде директно је условљен појачаном интернационализацијом, у скоро свим областима, а пре свега у економији. Основни стубови процеса глобализације су велике светске економске и трговинске интеграције, транснационалне компаније и међународне институције. Кад је реч о економији може се рећи да се тај процес састоји из три повезана елемента: производње, трговине и финансија. Треба посебно истаћи чињеницу да се све већи део друштвеног производа у свету ствара по основу међународне размене.

74 Д. Дашић, Д. Карић, Међународна економија са основама дипломатије, Делта пресс, Београд, 2009. стр. 4.

II ДЕО|143

нису били толико богати и моћни као садашњи који владају светским финансијским токовима.75

“Данашњи свет карактерише доминација транснационалних корпо-рација, снажно присуство државе у привреди и глобализација светске привреде.“

Светска економија, убрзаним темпом формира, односно прекомпонује своје институције било да се ради о привредним или финансијским институцијама и преко њих утврђује обавезна правила понашања. На разним нивоима се формирају регионалне групације, које између себе утврђују правила понашања, а која су у складу са оним на светском глобалном нивоу. Правила која су формирана у Светској трговинској организацији и другим светским институцијама конципирана су тако да ће снажно утицати на јачање либерализације трговине, директних страних инвестиција и услуга и јачање конкуренције. Такве принципе су поставиле најмоћније светске економије. Услов за приступ земаља које нису у оквиру тих система је испуњење тих принципа. Разуме се да ти неприкосновени принципи највише одговарају развијеним тржишним привредама. На другој страни неразвијене земље и земље у развоју налазе се у врло незавидном положају са веома лошим показатељима, пре свега у оквиру развијености економије.

Глобална економија (Global Economy) односи се на укупну привреду. Предмет изучавања глобалне економије јесте, које услове, претпоставке и могућности треба обезбедити за одржив економски развој у светским размерама (Sustainable Economic Growth). У процесу глобализације са порастом економске међузависности у свету смањују се национална и регионална ограничења у спољнотрговинској размени. Привредна и инвестициона активност почињу да се све више интензивирају унутар и између економских интеграција, а националне привреде се све више повезују путем светског тржишта. Економске и трговинске политике већине земаља заснивају се на принципу отварања према светском тржишту.

76

Ранији процеси интеграције који су били присутни у светским привредним токовима, замењени су процесом глобализације светске привреде. Сама

75 Р. Грујић, М. Милуновић, Основи осигурања, Алфа Универзитет, Београд, 2011. стр. 224. 76 Б. Илић, С. Бараћ, Ј. Једнак, „Економија“ Виша пословна школа Београд, 2002, стр. 464 - 466

II ДЕО|144

глобализација је донела велике користи, како светској привреди тако и појединачним земљама. Интересовање готово свих земаља света, ставља у други план идеолошко-политичка питања, а форсира питања економско-техничко-технолошког развоја. Зависност и повезаност привредних токова скоро свих земаља света успоставља се преко нових савремених технологија и финансијских токова у виду извоза капитала и производње.

Међутим, глобализација светске привреде са собом носи још веће продубљавање јаза између неразвијених и земаља у развоју у односу на најразвијеније привредне земље. Неразвијене и земље у развоју чине око 80% светске популације, али у светској индустријској производњи учествују са само око 12%, у извозу је њихов удео око 17%, а у укупном друштвеном производу учествују са мање од 20%. Да ситуација буде још гора, те земље су према развијеним земљама изузетно задужене, па морају само за нето отплату тих дугова да издвајају више од 30% свог друштвеног производа.

Табела која следи графички приказује и најбоље говори о дубини социјалне поларизације земаља света.77

Ред.бр. Светска популација Светско богатство

1. Најбогатији 20% 82,7%

2. Други 20% 11,7%

3. Трећи 20% 2,3%

4. Четврти 20% 1,9%

5. Најсиромашнији 20% 1,4%

Диспропорције у развоју појединих земаља су познате по разликама „Север-Југ“, где је север развијен, а југ неразвијен.

Према неким подацима послератни однос (мисли се на 2. светски рат) између севера и југа се кретао у распону 1:3, а данас према истим изворима тај однос се креће у распону и до 1:100.

77 D. Held & McGrew, „Globalisation/Anti-Globalisation“, Politiy Press, Cambridge, 2002. pag.82.

II ДЕО|145

Без обзира на наведене податке неразвијене и земље у развоју немају алтернативу, већ су принуђене да се повинују глобалној светској економији и њеним правилима.

Глобализација и транзиција су међусобно условљене и повезане, јер транзиција има за задатак оживљавање тржишта кроз увођење тржишне економије и реафирмацију приватног власништва, који су предуслов за укупну демократизацију друштва.

2. Светски мултилатерални систем Светски мултилатерални економски ситем има своје постављене корене још крајем Другог светског рата. У лето 1944. године (22. јула) у Сједињеним Америчким Државама у Бретон Вудсу (Breton Woods) држава Њу Хемпшир (New Hempsher) представници 44 државе уз водећу улогу САД и Велике Британије су потписале споразум, којим су утврдили структуру послератног међународног монетарног и финансијског система.

Том приликом су основане следеће финансијске институције:

1) Међународни монетарни фонд–ММФ (International Monetary Fund – IMF);

2) Међународна банка за обнову и развој (International Bank for Reconstruction and Development – IBRD), познатија под називом Светска банка - СБ (World Bank – WB);

У каснијој фази у сфери трговине је закључен споразум и формирана светска организација, које су пре свега имале карактер међународних трговинских институција. То су:

3) Општи споразум о царинама и трговини (General Agreement on Tarifs and Trade), познат под именом ГАТТ;

4) Светска трговинска организација (World Trade Organisation – WTO).

Наиме, на тој тзв. Бретонвудској конференцији било је предложено да се поред оснивања Међународног монетарног фонда и Светске банке оснује и Светска трговинска организација. Светска трговинска организација је требала да подстиче, креира и усмерава развој трговине у светским размерама. Али због различитих интереса тај предлог није прошао.

На конференцији о трговини и запослености у Хавани – Куба, је усвојена Хаванска декларација о стварању Светске трговинске организације, али

II ДЕО|146

поново није било консензуса о њеном оснивању. Уместо тога постигнут је договор о прелазном решењу, односно о потписивању Општег споразума о царинама и трговини - ГАТТ. Тај споразум, иако привременог карактера, као прелазно решење трајао је све до 15. Aприла 1994. године када је коначно нa Maракешкој конференцији (Marrakesh–Maroko) формирана Светска трговинска организација (скраћено: СТО).

O Општем споразуму о царинама и трговини и Светској трговинској организацији ће бити детаљније у делу Међународни економски односи.

3. Мултилатералне економске интеграције и организације У циљу ефикаснијег економског живота и укупне привредне активности на глобалном нивоу, све више су присутни свеобухватни процеси економског организовања и интегрисања највећег дела развијених, а и других земаља света. Створене су, а и стварају се бројне форме интеграција у економском смислу, које доприносе све већем комуницирању и повезаности. У том смислу се стварају и регионалне организације, које покривају одређену географску територију.

Примера ради навешћемо неке од тих регионалних организација:

1) Европска унија– ЕУ (EU); 2) Европска зона слободне трговине – ЕФТА (EFTA); 3) Споразум о слободној трговини у Југоисточној Европи – ЦЕФТА

(CEFTA); 4) Северноамерички споразум слободне трговине – НАФТА (NAFTA); 5) Јужноамеричко заједничко тржиште – МЕРKОСУЛ (MERCOSUL); 6) Карибска заједница и заједничко тржиште – KАРИKОМ (CARICOM); 7) Заједница андских земаља – KАН (CAN); 8) Заједница независних држава – KИС (CIS); 9) Асоцијација земаља Југоисточне Азије – АСЕАН (ASEAN); 10) Јужноазијска асоцијација за регионалну сарадњу – САРK (SAARC); 11) Економска заједница држава Западне Африке – ЕKОВАK (ECOBAC); 12) Заједничка тржишта Источне и Јужне Африке – KОМЕС (COMESA) и

др.

Поред регионалних организација, у оквиру и под окриљем Уједињених нација се такође формирају економске организације, у виду савета,

II ДЕО|147

конференција, комисија и других видова организовања. Задатак тих организација је унапређење економских интеграција, али и помоћ неразвијеним подручјима и појединим државама.

Набројаћемо само најважније и најпознатије од њих:

1) Економски социјални савет – ЕKОСОK (ECOSOC); 2) Економска комисија за Африку – ЕKА (ECA); 3) Економска и социјална комисија за Азију и Пацифик – ЕСKАП

(ESCAP); 4) Економска комисија за Европу – ЕKЕ (ECE); 5) Економска комисија за латинску Америку и Карибе – ЕKЛАK (ECLAC); 6) Економска и социјална комисија за Западну Азију – ЕСKВА (ESCVA); 7) Организација Уједињених нација за индустријски развој – УНИДО

(UNIDO); 8) Конференција Уједињених нација о трговини и развоју – УНKТАД

(UNCTAD); 9) Организација Уједињених нација за храну и пољопривреду – ФАО

(FAO); 10) Међународна организација рада – ИЛО (ILO); 11) Светска организација интелектуалне својине – ВИПО (VIPO); 12) Међународна поморска организација – ИМО (IMO); 13) Светска здравствена организација – ВХО (VHO); 14) Међународна агенција за нуклеарну енергију – ИАЕА (IAEA) и др.

Поред регионалних организација и организација које су формиране у оквиру Уједињених нација, значајну улогу у економским интеграцијама имају међународне владине и невладине организације.

Навешћемо најпознатије од њих:

1) Организација за економску сарадњу и развој – ОЕЦД (OECD); 2) Међународна привредна комора – ИKK (ICC); 3) Међународна организација послодаваца – ИОЕ (IOE); 4) Светска царинска организација – ВЦО (WCO); 5) Европска организација за нуклеарна истраживања – KЕРН (CERN); 6) Организација земаља извозника нафте – ОПЕK (OPEC); 7) Међународна организација за стандардизацију – ИKО (ICO); 8) Међународна организација за миграције – ИОМ (IOM); 9) Светски економски форум – ВЕФ (WEF) и др.

II ДЕО|148

Последњих година је у приличној мери интензивирана активност свих наведених међународних организација. Без обзира на огромне проблеме у неравномерној економској развијености и великом јазу између развијеног и сиромашног дела света, међународне економске интеграције и њихово постојање су сврсисходне и оправдане. Ниједна земља у свету не може рачунати да ће изолована од међународних економских токова остварити привредни напредак и благостање за своје становништво.

II ДЕО|149

5.ГЛАВА

ЕКОНОМСКИ СИСТЕМИ

1. Појам економског система Када говоримо о системима који су присутни у некој држави, онда их можемо посматрати са два аспекта: као политичке и као друштвено-економске системе. Устројство државе у политичком смислу може бити организовано као вишестраначки и једностраначки систем. Вишестраначки систем је данас присутан у највећем броју земаља, јер су многе земље бившег источног блока, па и наша земља, напустиле једностраначки и прешле на вишестраначки систем.

У тесној вези са политичким је друштвеноекономски систем. Од политичког система зависи какав ће бити друштвено економски систем.

Економски систем подразумева правила и начине кроз које се изражава и одвија привредни живот у целини у једном друштву. Економски ситем представља комбинацију институција, које свака држава односно друштво развија, због решавања макроекономских питања и налажењу најповољнијих решења у микроекономским односима, свакако имајући у виду власништво над ресурсима и средствима за производњу. У сваком економском систему одлучујућу улогу имају институције тог економског система.

2. Врсте економских система Друштвено-економски систем условно можемо поделити у две групе: етатистички (централизовани) и тржишни (децентрализовани) друштвено економски систем. Прелазак из једног у други систем је, за разлику од политичког, дуготрајан и компликован. За земље које из етатистичког прелазе на тржишни друштвено-економски систем, кажемо да су земље у транзицију. У ту групу спада и наша земља, јер транзиција која дуго траје, још није окончана.

2.1 Централизовани (етатистички) економски систем Етатистички начин производње је настао и развио се у земљама источне и средње Европе у прошлом веку и трајао је све до последње деценије тог

II ДЕО|150

века. Прва земља у којој се конституисао такав начин економског система је Совјетски Савез, после октобарске револуције изведене 1917. године. Због нагомиланих проблема и противуречности у класном, капиталистичком друштву, тежило се стварању неког новог друштва, које треба да обезбеди више социјалне правде, хуманизам, равноправност, солидарност и које ће елиминисати експлоатацију и потчињеност. Међутим, такав систем у пракси није испунио очекивања најширих слојева друштва. Уместо да користи позитивна искуства развоја капиталистичког начина економије и да их даље развија и обогаћује, тај систем постаје сам себи циљ, затвара се, бирократизује и практично се окреће против човека и његових интереса и служи само владајућој елити да лакше држи у потчињености цело друштво.

Карактеристика оваквог система је државно власништво и једнопартијски систем и одлучивање о свим економским питањима из једног или више центара. Утицај појединих привредних субјеката и њихових асоцијација је минималан. Економија функционише на бази централног плана са веома малим утицајем тржишта. У рукама државе је власништво над скоро свим привредним субјектима.

Основне карактеристике етастичког економског система се могу груписати у следећем:

• централизовано одлучивање из централних планских институција, са ограниченом могућношћу утицаја привредних субјеката на те одлуке;

• механизам који обезбеђује информације и координацију деловања привредних субјеката је централни план а деловање тржишта је присутно само на подручју неких потрошних добара;

• држава је била власник велике већине производних средстава; • мотивација за веће ефекте у економији је заснована делимично на

материјалним чиниоцима (централна дистрибуција доходка, контролисани платни систем са незнатним разликама у зарадама) а делимично на моралним нормама; итд.

Етатистички економски системи су „специјалност“ тзв. социјалистичких земаља, у које је спадала и наша бивша држава. Због нагомиланих проблема и заостајања, пре свега у економском развоју, највећи број земаља напушта једнопартијски политички систем и етатистички економски систем и прелази на вишепартијски политички систем и систем

II ДЕО|151

тржишне (децентрализоване) привреде. Међу тим земљама је и Србија. Данас само мали број земаља у свету у свом устројству има једнопартијски политички систем и етатистички (централизовани) економски систем.

2.2 Децентрализовани економски систем

У децентрализованом политичко-економском систему је присутан вишепартијски систем и тржишна економија. Најважнији механизам који даје информације о привредним кретањима, пре свега у облику цена роба и услуга и производних односа обезебеђује своју координацију економских одлучивања преко тржишта. Власништво над средствима за производњу је претежно у приватним рукама а само мањи део, пре свега у инфраструктури је државно власништво. Мотивација се заснива на материјалним факторима, условљена новчаним токовима који зависе од индивидуалних доприноса привредних субјеката и тржишно признатих резултата.

Када су у питању политички интереси који се уграђују у економски систем, мора се имати у виду да њих не артикулишу и за њих не лобирају само политичке странке, већ и интересно организоване асоцијације (удружења послодаваца, привредне коморе, синдикати и др). Истовремено ове асоцијације својим професионалним предлозима помажу да систем боље функционише. Неке од ових асоцијација више артикулишу интересе капитала (удружења послодаваца, привредне коморе и др.) а само неке интересе запослених (синдикати, например) што долази до изражаја у лобирањима и кризним ситуацијама. Држава мора да посредује у усклађивању ових релативно сукобљених интереса који се преко ње преламају (у парламенту, влади) за шта има и одговарајућа институционална решења (колективне уговоре и друге мере социјалне политике).

Када се у тај модел односа убаце интереси и политика (програми политичких странака засновани на обавезама према одређеним структурама бирачког тела, конзервативизам државне администрације, лобији послодаваца нарочито крупног, моћног капитала, притисци синдиката и других интересних група) онда је јасно да су и држава и

II ДЕО|152

тржиште системи у којима се ови интереси преламају, сукобљавају, усклађују и утичу на то да је добијени економски систем компромисан.78

То се јасно види из следеће шеме:

Савремена тржишна економија се састоји из државе и тржишта. Ипак у систему тржишне (децентрализоване) економије, иако је држава јача, јер је као ентитет суверена, тржиште даје печат том и таквом систему. Зато се данас не говори о државним економским системима, већ о савременим тржишним економским системима, односно тржишним привредама.

У оквиру једне државе, односно њеног економског система, условно речено постоје два сектора: јавни сектор и приватни тржишни сектор. Без обзира на то што је у савременим тржишним економијама преовлађујући приватни (тржишни) сектор, функционисање економије ни у једној држави не може се замислити без тзв. јавног сектора. У појединим државама је могуће да се јавни и приватни сектор појаве заједно, па у том случају говоримо у мешовитом сектору.

Данас се привредни системи процењују по томе да ли су мање или више подложни државном (етатистичком) утицају или преовлађује тржишна оријентација. О утицају државе је било детаљније речи у делу о економским теоријама.

3. Институције економског система Институције економског система представљају: економски механизми организовања привредне активности и власништво односно својина и њени облици.

78 Ј. Горчић, Управљање кризом свет и ми, op. cit. стр. 83.

Држава

Јавни сектор Мешовити сектор

Приватни (тржишни)

сектор

II ДЕО|153

3.1 Економски механизми Економске механизме представљају тржиште и план, као два одлучујућа фактора, који се могу практиковати појединачно или у одговарајућој комбинацији.

И у једном и у другом фактору незаобилазну улогу је имала и данас има држава. Постоји правно схватање, које се не може оспорити, да држава представља монопол силе на одређеној територији. Економија представља један од подсистема државе, односно друштва као целине и његова политичка уређеност нужно утиче на обликовање привредног система.

У ранијем социјалистичком уређењу држава је имала битну улогу у привреди, па је своје економске функције обављала као:

• привредни субјекат; • алокатор оскудних ресурса и • заштитник социјално угрожених слојева становништва.

Те функције, које је обављала држава неминовно су довеле до следећих економских последица:

• држава је искључила тржиште као облик слободних трговачких веза између предузећа и потрошача и

• држава је угушила привредну иницијативу и мотивацију за подизање продуктивности рада.

Из тих разлога, после кратког периода убрзаног развоја, дошло је до стагнације привредног развоја, незапослености, инфлације и других поремећаја. Зато је настала потреба да се изврши транзиција социјалистичке привреде, која је подразумевала, не само укидање државног, односно друштвеног власништва, него и потпуно нову улогу државе у економским односима.

У земљама транзиције напуштањем социјалистичког модела, држава мења своју улогу у привредним односима. Она није више хијерархиски надређен орган који уређује тржиште, већ је један од кооперартивних учесника на тржишту. Држава сарађује са приватним сектором и настоји да оствари дугорочне, стратешке циљеве, који се састоје у научном и технолошком развоју, професионалном оспособљавању, стварању информативних мрежа, укључивању у међународне асоцијације итд.

II ДЕО|154

Тако сада држава има две кључне улоге, које се огледају у:

• постављању правила тржишне утакмице и обезбеђењу механизама за њихово стриктно поштовање;

• обезбеђивању информација неопходних за доношење правилних привредних одлука.

Постоје такође и бројни конкретни облици државне интервенције у привреди, а сви они се могу груписати у пет основних категорија:

• држава ствара и регулише привредну активност; • купује и продаје робе и услуге; • врши трансферна плаћања, • води стабилизациону макроекономску политику и • порезима и субвенцијама усмерава алокацију оскудних ресурса ка

пожељним употребама.

Тржиште, у условима његовог слободног формирања, без уплитања државе, представља укупност понуде и потражње економских добара и услуга. Оно такође, регулише привредне односе између купаца и произвођача приликом размене односно куповине и продаје.

Повезивање производње и потрошње у процесу једне укупне репродукције и слободних и проучених одлука привредних субјеката о томе шта ће производити, како ће производити и за кога ће производити јесте једна од најзначајних компоненти слободног тржишта роба и услуга.

Када је реч о плану онда се може рећи да микроекономске одлуке доносе непосредно привредни субјекти уз координацију државе, а у макроекономским односима држава има кључну улогу, јер је у обавези да одговори на питања обезбеђења адекватног друштвеног производа, смањи незапосленост, инфлацију и на други начин створи повољне амбијенте за свеукупни развој економије.

3.2 Власништво Власништво или својина, што се економије тиче, представља власт привредних субјеката, појединаца или организованих група појединаца, над средствима за производњу, која им омогућава да доносе привредне одлуке везане за њихову продуктивну употребу.

II ДЕО|155

У савременим привредама, данас постоје два доминантна облика економских система. У једном у коме функционише пре свега приватна и тржишна привреда, а у другом у коме се државна односно друштвена својина налази у тзв. поступку транзиције. И у једном и у другом систему привреда практично функционише у неком „мешовитом систему“, јер поред приватне или државне односно друштвене привреде, постоји и државни односно јавни сектор, са одлучујућим утицајем државе у макроекономским односима.

„Тржиште не може да функционише без јасно дефинисаних својинских права.“79

3.2.1 Приватна својина

У овом делу ми ћемо се, што се власништва односно својине тиче, осврнути на следећа питања: приватна, колективна, државна, друшт-вена својина и трансформација својине.

Приватна својина представља апсолутну власт односно право једног економског субјекта, који је титулар те својине над стварима и правима. Тај статус титулару дозвољава да управља средствима за производњу и омогућава му да независно и самостално доноси пословне одлуке у вези њихове продуктивне употребе.

Приватна својина је готово одувек сматрана основним атрибутом демократије, а такође и као најбољи и најрационалнији облик организације економских односа.

Право својине над стварима, још од римског права, подразумева три овлашћења, које титулар има и то:

• право поседовања, односно држања ствари (ius utendi); • право коришћења ствари (ius fruendi) и • право располагања са стварима (ius abutendi).

Поседовање односно држање ствари подразумева да титулар односно власник својине доноси независно одлуке о томе како и на који начин ће употребљавати те ствари.

79 М. Лабус, op. cit. стр. 107.

II ДЕО|156

Коришћење ствари онога, чија је својина, представља право да их употребљава на начин, који он одреди, као и да ужива плодове тих ствари, или да помоћу њих обезбеди новостворене вредности и ствари. У тржишној привреди ово право се односи на право коришћења неког новоствореног доходка у виду профита, камате, ренте, дивиденде идр.

Располагање стварима даје овлашћење титулару, да ради са стварима што му је воља, да је прода, поклони, уништи, привремено отуђи итд.

Међутим, право својине, као приватно право може на неки начин бити ограничено прописима јавног права. Ограничења се могу учинити само законским прописима и могу бити негативна и позитивна ограничења. Негативна ограничења представљају неки налог, који забрањује одређена поступања са стварима (рецимо: забрана злостављања домаћих, припитомљених и дивљих животиња, забрана продаје одређених ствари, које представљају архивску вредност, итд). Позитивна ограничења дају одређене налоге титулару својине над стварима (рецимо: да архивске вредности одржава и не дозволи њено уништавање, да одржава спољни изглед зграде у насељеном месту, да обрађује плодну земљу, итд.).

За економију приватна својина има посебан значај, јер представља један од главних постулата тржишне економије. То се огледа у приватним својинским правима на средствима за производњу, односно на основним и обртним средствима. Та права, наравно не обезбеђују аутоматски и унапред економску рационалност и добре резултате у пословању предузећа. За пословање привредних субјеката, поред својине (приватне) потребно је обезбедити и незаобилазни људски фактор, који ће обезбедити успешно вођење, који се назива менаџмент предузећа.

Приватна својина + добар менаџмент = профит у пословању

Приватна својина + лош менаџмент = губитак у пословању

Приватна својина, више него било који други облик својине у економији омогућава да се у привредном друштву организује ефикасан менаџмент, који ће бити способан да власницима и запосленим обезбеди успешно пословање, које се огледа у трајном или трајнијем остваривању профита, што је основни циљ сваког привредног друштва.

II ДЕО|157

На крају излагања о приватној својини, кад се ради о економији односно привредним субјектима, је веома значајно разликовати својинска права привредног друштва као посебног правног лица од својинских права власника, као физичких лица. Ово питање, нарочито код нас, не наилази на разумевање, па зато у пракси често долази до нежељених последица. О овом питању професор М. Лабус се кратко и јасно определио:

„Власници предузећа јесу његови резидуални повериоци, док су сама предузећа власници ствари са којима послују.“80

3.2.2 Колективна својина

Колективна својина представља својину више субјеката, који своје односе уређују на различите начине. Колективна својина се јавља (боље је рећи јављала се) у два облика својине и то: државна и друштвена својина.

Државна својина је облик колективне својине у којем је држава правни титулар или власник ствари односно средстава.

Облик државне својине, као одраз социјалистичког уређења, је нарочито дошао до изражаја у Совјетском Савезу после октобарске револуције и у свим земљама тзв. источног лагера, после Другог светског рата. Он је био присутан као облик државног и привредног уређења бивше заједничке државе Југославије, од после Другог светског рата до педесетих година прошлог века, када је уведен систем самоуправљања у привреди и „средства за производњу дата на управљање радницима“.

Карактеристика таквог економског система, је било не само доминантно власништво, него и систем централног планирања производње, расподеле и потрошње скоро свих добара у тим земљама. Такав систем је опстао у Совјетском Савезу скоро седамдесет година, а у другим социјалистичким земљама педесетак година. Обзиром на евидентно заостајање у привредном развоју за западним земљама, тај систем је напуштен и све те земље су прешле на тржишни начин економије.

Данас, безмало у свим земљама света, скоро у потпуности, као систем је напуштен доминирајући облик државне својине (чак и у Кини), осим неколико земаља (Куба, Северна Кореја), које немају значајнију улогу у светској привреди.

80 М. Лабус, op. cit. стр. 110.

II ДЕО|158

Као облик државна својина, још увек постоји у привредним субјектима, које имају за циљ задовољење општих јавних интереса. То су тзв. јавна предузећа. У земљама тржишне економије и у јавним предузећима државна својина постепено препушта доминацију другим облицима својине.

За друштвену својину би се са правом могло рећи да преставља „уникатно“ решење привредног система наше бивше државе Југославије. Као што је већ речено, настала је код нас педесетих година прошлог века.

Друштвена својина представља посебан облик подељене колективне својине. Својина је „подељена“ између запослених лица у друштвеним предузећима и државе. То произилази из чињенице да су између та два фактора подељена власничка овлашћења. Пошто је то било тако, треба одговорити на питање, каква су власничка овлашћења сваког појединачног субјекта. Једна од карактеристичних особина, јесте да не постоји тржиште власничких права. Значи, запослени у предузећу не могу да продају своје право управљања, нити своје право на расподели у профиту. Чак, када раднику (сада запосленом) из било којих разлога престане радни однос у предузећу, он губи права на управљање и сва друга права која je имаo у том предузећу. Ни држава није могла да прода своја права у предузећима. јер је формално-правно одлуку о продаји имовине друштвених предузећа доносио надлежни орган управљања у том предузећу.

Друштвена предузећа имају (су имала) генералну обавезу да обнављају имовину предузећа и да је увећавају. Обнављање се одвија кроз прописани процес амортизације, где многа правила која доноси држава уређују амортизационе стопе и отписе и принудну ревалоризацију основног капитала у случају инфлације, итд.

Друштвена својина је све до деведесетих година прошлог века била код нас доминантни облик својине. 1989. године је у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији донет први Закон о претварању друштвене својине у друге облике својине. Тим законом је започет процес трансформације друштвеног капитала, који још увек траје, а према последњем закону је предивђено да се заврши до краја 2008. године, што се није десило. За очекивати је да ће тај процес бити завршен до краја 2010. године.

II ДЕО|159

3.2.3 Трансформација својине Крајем деведесетих година прошлог века укидањем Закона о удруженом раду и усвајањем Закона о предузећима (1988. године) и Закона о претварању друштвене својине у друге облике својине (1989. године) започео је процес промена економског система у Југославији. Заједничка карактеристика свих промена је била увођење тржишта капитала и усаглашавање поступка оснивања, унутрашње организације и функционисање приватизованих привредних субјеката са новим принципима пословања, који су својствени тржишном начину привре-ђивања и капитала.

Све те економске промене, које су се десиле у земљама, које су напустиле социјалистички начин организовања привреде, и прешле на тржишни начин (што се десило и још увек се дешава и у нашој земљи) називамо транзицијом.

Транзиција подразумева рехабилитацију приватне својине и промену постојећих својинских односа у њену корист, што неминовно захтева и промену начина дистрибуције националног богатства у оквиру друштвених класа и слојева.

Као разлози транзиције односно приватизације, најчешће се наводе следећи:

• стварање основа за потпуну тржишну привреду; • побољшање ефикасности привређивања и • пораст државних прихода.

Да би се створило потпуно и интегрално тржиште, потребно је обезбедити функционисање свих врста тржишта, посебно тржишта капитала. Путем тржишта капитала се ефикасно прикупљају слободна новчана средства, ради улагања у најпродуктивније привредне потребе, али се преко њега (преко тржишта хартија од вредности – акција) врши и даља трансформација друштвеног капитала и власничка контрола над радом привредног друштва. Примера ради, ниска цена акција неког привредног субјекта на берзи, подстиче власнике на размишљање о промени пословне политике, укључујући и промену менаџмента, директора и управног одбора.

II ДЕО|160

Ефикасност привредног друштва у приватној својини је неспорно већа, него у предузећима са друштвеном својином. У условима тржишне конкуренције приватни произвођачи мање троше енергије и других улагања по јединици производа, чиме се постиже већи обим производње, већа ефикасност, а самим тим су производи на тржишту јефтинији. То све омогућава већи стандард становништва и повећава друштвени производ.

Евидентно је да држава има веће приходе у тржишним начинима привређивања. Друштвена предузећа стварањем слабијих резултата, у крајњем случају оптерећују државу. Познат је слаб ефекат финансијске дисциплине друштвених предузећа, који није могућ у систему приватне својине. Држава и њени буџетски приходи деле судбину привреде, јер није могуће обезбедити довољно потребних буџетских средстава, кроз порезе, царине и друга давања уколико привреда остварује слабе резултате.

У нашој привреди од почетка трансформације до данас су била у употреби три модела приватизације. Први модел је био у примени до 1997. године и предвиђао је продају акција (тада деоница) са попустом запосленим лицима у предузећима приватизације. Тај модел је требало да доведе до стварања тзв. радничког интерног акционарства. Други модел је важио од 1997. године до 2001. године. Он се пре свега ослањао на бесплатну расподелу акција, запосленим и пензионерима, уз допунску примену метода продаје акција са попустом или без попуста. Трећи модел је уведен законом у лето 2001. године,и он предвиђа продају капитала или имовине предузећа тзв. стратешком партнеру. Такође је остављена могућност бесплатне поделе акција.

Скупштина Србије је крајем 2007. године донела измене и допуне Закона о приватизацији, којим је омогућена бесплатна подела акција свим пунолетним грађанима, који имају држављанство Србије, а који у досадашњим поступцима приватизације нису користили било какво право на бесплатне акције. Уредбом Владе Србије донето је Упутство, којим је омогућено добијање бесплатних акција и свим оним бившим акционарима, чије су акције постале безвредне.

Сви наведени модели су имали своје предности и недостатке, који су били присутни у самом поступку али и у каснијем периоду деловања и рада привредних друштава насталих поступцима приватизације.

II ДЕО|161

4. Облици економских система Постоји више теоретских облика економских система, са својим специфичностима и одредницама. У претходном излагању смо политичко-економске системе поделили у две врсте: етатистички (централизовани) и децентрализовани економски систем. Без обзира на те врсте у даљем излагању ћемо обрадити шест облика економских система који би требали да обухвате све постојеће системе који су били или су данас присутни у пракси. То су: тржишна, командна, мешовита, аутархична, традиционална и нелегална економија. То није у колизији са две основне врсте економских система. Шест облика економија се могу појавити у свом облику или у комбинацијама са другим облицима.

4.1 Тржишна економија Овакав облик привредне организације друштва претпоставља економску повезаност и условљеност самосталних привредних субјеката у сфери производње роба и услуга, где се размена и потрошња остварује посредством тржишних механизама. Тај облик представља тржишни систем привреде (Маrket Economy) односно робне привреде.

Тржишни систем представља механизам преко кога се повезују привредни субјекти у систему децентрализованог привредног одлучивања. То подразумева да сваки продавац доноси за себе одлуку о сопственој понуди роба и сваки купац одлучује потпуно независно од других купаца колико и каквих роба ће купити. У том смислу кажемо да сваки привредни субјект, као продавац и сваки други привредни субјект, домаћинство или појединац представљају независне центре привредног одлучивања. То је суштина њиховог третирања као независних привредних односно тржишних субјеката. Нико не може на њих утицати, ни држава ни њени органи (Влада или централни плански орган) нити уместо њих доносити одлуке. Једини начин да се овакви независни привредни субјекти повежу, јесте размена роба и услуга на тржишту.

Привреда заснована на слободном тршишту назива се и либерална привреда или слободна економија (Free Economy), а теоријско схватање о таквој улози тржишта у привредном животу назива се економски либерализам (laissez-faire доктрина).

II ДЕО|162

Модел отворене тржишне економије је од посебног значаја за мале, неразвијене или недовољно развијене земље, јер су те економије подложне утицајима напредних и развијених тржишта и преузимању свих позитивних ефеката које су присутне у развијеним привредама.

У малим земљама је од посебне важности и тзв. предузетничка економија (Entrepreneurial Economy). У њеном фокусу интересовања се налазе предузетничке и менаџерске функције појединих предузетника и предузећа, њихове економске слободе, тржишне иницијативе, изграђивање тржишних веза са окружењем, подстицање развоја недржавног сектора итд.

Један од стратешких циљева предузетничке привреде је изградња предузетничког друштва, у којем ће предузетнички дух представљати покретачку снагу целокупног привредног односно економског амбијента у једном друштву.

4.2 Командна економија Овакав вид економије је био карактериситичан за земље тзв. социјалистичког лагера. Бивше социјалистичке државе на челу са Совјетским Савезом у жељи да заштите свој народ „раднике, сељаке и поштену интелегенцију“ определили су се за један специфичан облик организације привредног система и друштва, који се заснивао на кључној улози државе и њених органа, који су креирали и доносили апсолутно све привредне одлуке у вези производње, размене, расподеле. и потрошње.

Планска државна комисија, у Совјетском Савезу познатија под називом ГОСПЛАН, одлучивала је шта ће се производити, односно конкретно, која врста добара и услуга, где ће се и на који начин производити, у којим количинама и којег квалитета ће се производити, на који начин ће се вршити дистрибуција произведених добара и услуга и наравно незаобилазна контрола извршавања тих радњи.

Читава једна држава је функционисала у привредном смислу као једно предузеће. Произвођачка предузећа нису имала, никакав субјективитет и одлучивали су о малом броју питања. „Подела рада“ се успостављала на основу норматива, који је произвођачко предузеће добијало од централно – планског државног органа.

II ДЕО|163

Пошто се у таквој економији све важније одлуке доносе из једног центра, она се назива и центрaлизована привреда (Centralised Economy), али и планска привреда (Planned Economy).

Највећи део земаља командне економије је крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века био захваћен, великим економским кризама, што је узроковало и политичке потресе. Излаз су нашле у промени модела привредног система и са командне eкoномије (Command Economy) односно етатистичког система управљања привредом, прешле су на тржишне облике привређивања, својствене капиталистичком уређењу.

4.3 Мешовита економија Модерне капиталистичке државе све више настоје да се понашају „предузетнички“ и да својим мерама и интервенцијама у макроекономском смислу подстичу развој предузетништва. У том смислу користе најновија технолошка достигнућа у области знања и информација у формулисању менаџерских одлука.

Те модерне, савремене привреде су уствари мешовите привреде (Mixed Economy). Оне практикују у свом развоју истовремено и достигнућа отвореног тржишта, али и утицај државе и њених органа. Држава и приватни сектор утичу једни на друге у циљу решавања економских питања на начин који најбоље одговара текућим и дугорочним интересима развоја и стабилности привреде и друштва.

Најкарактеристичнији пример мешовите економије је економија Шведске. У Шведској се са једне стране максимално стимулише индустријска производња, која је у власништву приватног сектора, а са друге стране области које су од јавног интереса су национализоване и о њима води рачуна пре свега држава. Делатности о којима води рачуна држава се односе на животни стандард, а то су: здравство, школовање, социјална заштита, итд.

Овакав начин економије је сигурно дао позитивне резултате, јер држава Шведска спада у ред најразвијенијих земаља света.

II ДЕО|164

4.4 Аутархична економија Аутархична економија се другачије назива и затвореном економијом (Closed Economy). За привреде земаља, које практикују такав начин, карактеристично је да су трговинске трансакције са иностранством, увоз, извоз, зајмови, трансфер технологија релативно ограничене.

Аутархичне привреде су по правилу заостале, индустријски неразвијене економије, које су нетржишне или недовољно тржишне. Своју економију „штите“ разним баријерама и протекционистичким мерама заштите, као што су забрана увоза, високе стопе царине, високе извозне премије идр.

Аутархичне привреде су биле привреде земаља социјалистичког лагера, нарочито одмах после другог светског рата. Посебно карактеристична по затворености је била Кина. Привреда Кине је доживела потпуну промену и од затворене је постала једна од најотворенијих привреда света. Данас аутархичних привреда у свету има веома мало, јер су скоро све привреде увиделе недостатке таквог модела економије. Аутархичним привредама се данас могу назвати привреде Кубе, Северне Кореје и Зимбабвеа.

4.5 Традиционална економија У свим друштвима, па и у савремним привредним системима, део производње се остварује и реализује ван тржишних токова и без икаквог посредовања, као и без неког нарочитог планирања. Такав начин производње роба и услуга, који искључиво служи за задовољење сопствених потреба, другачије се назива „аутоконзум“.

Овакав облик организовања привредног живота је више карактериситичан за неразвијене и земље у развоју, јер места где се обавља таква производња, неповезана су и удаљена од центара потрошње али се не може рећи да је он више у било којој држави доминантан. Најчешћи случај је када пољопривредни произвођачи и њихове породице производе за своје сопствене потребе, за исхрану стоке, за семе, итд.

Традиционална привреда је карактеристична више за примитивне друштвене заједнице, али није у потпуности нестала до данас, па се среће и у високоразвијеним економијама. Таква, натурална привреда је у марксистичкој теорији названа „примитивни комунизам“.

II ДЕО|165

Облик организовања привредног живота заснован на производњи добара и услуга намењен аутоконзуму и сопственој репродукционој потрошњи назива се и традиционална привреда (Traditional Economy).

Производња намењена аутоконзуму, односно натурална привреда заједно са производњом намењеном тржишту, саставни је део укупне производње и потрошње у датом друштву.

4.6 Нелегална економија Нелегална трговина је постојала, данас постоји и постојаће у будућности, само је питање да ли она постоји у „прихватљивом обиму“ или има већи утицај на привреду поједине земље.

Нелегална економија (Unlawful economy) се у свакодневном жаргону назива и црна економија (Black Economy), сива економија (Gray Economy), подземна економија (Undrerground Economy), улична економија (Street Economy) и разним другим називима.

Као предмет нелегалне трговине се најчешће јављају производи који су веће вредности, који су оптерећени увозним, царинским и другим дажбинама, порезима, а то су цигарете, нафта и нафтини деривати, кафа, опојне дроге, оружје, „бело робље“, итд. Карактеристика нелегалне економије и трговине како на домаћем тако и на међународном тржишту је да се обавља уз помоћ шпекулативног и лихварског капитала. У принципу, бављење тим послом је обично врло рискантан посао, јер се њиме баве људи склони криминалу, који су у принципу организовани и који су поставили правила игре, која се морају поштовати. По начину своје организације и функционисања нелегална економија се представља као засебан економски систем заснован на софистицираним техникама трговачког и финансијског пословања и комуницирања.

За токове нелегалне трговине у свету, слободно се може рећи да је везана светска мафија и светски криминал.

Заједничка особина нелегалне економије, на међународном и домаћем нивоу је да је није могуће статистички пратити, већ је могуће само дати више или мање поуздане процене.

Већи ниво нелегалне трговине је присутан у неразвијеним земљама и земљама у транзицији, јер је тамо због слабије развијене привреде и

II ДЕО|166

слабије снабдевености тржишта једноставније реализовати такве послове. Тако се процењује да у неким земљама преко 50% укупне економије отпада на нелегалну трговину. Пример за то су неке латиноамеричке државе (Парагвај), али и у нашој земљи је у другој половини последње декаде прошлог века нелегална економија била на врло високом нивоу. И данас још увек постоји као тржиште које делује на разне начине, а један од њих је у доброј мери трговина на тзв. „бувљим пијацама“

Нелегална економија, уколико држава не предузима адекватне мере за њихово свођење у прихватљиве оквире, може нанети привреди земље несагледиве штетне последице.

II ДЕО|167

6. ГЛАВА

ЈАВНА ДОБРА И ЕКСТЕРНАЛИЈЕ

1. Јавна добра

1.1 Појам Јавна добра (јавне потребе) можемо одредити на више начина. Можемо их једноставно побројати и указати на њихове карактеристике односно специфичности. Можемо их одредити према субјектима који их обављају. Такође, их можемо определити упоређујући њихове специфичности у односу на приватна добра.

Без обзира на начин одређивања, једно је сигурно да јавне потребе нису личне, приватне потребе, које људи обезбеђују на тржишту, већ које се обезбеђују посредством државе и других јавноправних институција.

Јавна добра су она добра која се колективно користе од свих или великог броја лица, без обзира да ли они плаћају или не плаћају за њихову потрошњу. Онај ко плаћа за стварање јавних добара истовремено омогућава и свима другима да их користе, тако да и друга лица могу да остварују корист независно од тога да ли плаћају или не плаћају противнакнаду за то. Код јавних добара постоје позитивни екстерни ефекти за трећа лица која не улазе у обрачун цене коју плаћа купац.

Јавна добра су она добра од којих сви или велики део потрошача имају користи, али која тржиште уопште не осигурава, или их не обезбеђује у довољној количини.

1.2 Јавна и приватна добра Највећи број роба и услуга које се појављују на тржишту су приватна добра.

Та приватна добра карактеришу два својства:

• искључивост, тј. својство да се други људи, који не поседују то добро, могу спречити да га користе и

• ривалитет, што подразумева да коришћење добара једне особе смањује могућност да га друга особа користи.

II ДЕО|168

Та иста неприступачност приватних добара, није карактеристична за јавна добра. Јавна добра имају карактеристику колективне доступности и потрошње, без обзира да ли се њена употреба и коришћење плаћа или не плаћа. Облици такве потрошње су бројни: јавна безбедност, јавне саобраћајнице, ваздух, градски паркови, водовод и канализација, итд. Корисност овакве потрошње и употребе јавних добара простире се на велики број људи од којих нико не може бити искључен. Насупрот томе, код приватних добара цена увек одражава приватну корист купца, који њиховом потрошњом искључује остала лица из потрошње и уживања. Како остала лица немају ни користи ни штете од такве потрошње, куповна цена пада искључиво на купца.

1.3 Понуда и тражња јавних добара Понуда и тражња јавних добара се одређује на основу маргиналних друштвених трошкова и маргиналне друштвене корисности. Маргинални (latinski: marginalis) има значење крајњи, гранични, на ивици.

Маргинална друштвена корисност за сваку јединицу јавног добра представља збир маргиналних корисности сваког појединачног потрошача. Разлог томе лежи у чињеници да свака додатна јединица јавног добра не повећава само маргиналну корисност једног лица, него и свих других бројних потрошача, односно корисника јавних добара. Из тих разлога, друштвена корисност јавних добара се добија вертикалним сабирањем приватних функција сваког појединачног потрошача.

Међутим, поставља се питање појединачних користи од јавних добара и финансирање тих добара. Заједничко плаћање заједничких услуга не значи да сви имају исту корисност од тих услуга. Кооперативна равнотежа код јавних добара захтева да сви потрошачи поштено искажу своју маргиналну корисност. Међутим, често постоји мотив да се то не уради код јавних добара, јер потрошачи имају корист од њихове потрошње, без обзира да ли је плаћају или не плаћају. Сазнање такве чињенице мотивише појединце да мање доприносе подмиривању трошкова производње јавних добара него што имају маргиналну корист од њихове потрошње. Оваква ситуација је позната под називом проблем бесплатне вожње или проблем слепог путника (free – rider problem). Слепи путник настоји да подцени вредност јавног добра не би ли извукао неку корист од доприноса других

II ДЕО|169

лица која подмирују друштвене маргиналне трошкове производње ових добара.

Из напред наведеног је јасно да понуда и тражња јавних добара нема исте карактеристике као понуда и тражња приватних добара, за које се на слободном тржишту потпуне конкуренције може рећи да искључиво владају закони понуде и тражње.

1.4 Јавна добра и јавне потребе у мешовитој привреди Све политичке, правне, финансијске и економске анализе указују не само на повезаност тржишне и јавне привреде односно приватних и јавних потреба, већ и на чињеницу да приватна тржишна привреда делује у јавном интересу, а савремена јавна привреда, заснована на улози државе и других јавноправних институција делује не само у јавном већ и у приватном интересу.

Наравно, под приватним интересом не подразумевамо само интерес привредних субјеката, већ и интересе милиона грађана и њихових породица у једној држави, о чему они на разне начине одлучују.

Развој савременог друштва иде у правцу све чвршћих и све квалитетнијих веза између јавног и приватног сектора.

Постоје јасни критеријуми о разграничењу јавних и приватних добара, али и разлике у одређивању њихове ефикасности.

Критеријум ефикасности у приватном сектору се манифестује на тржишту преко цена производа и услуга, које се изражавају у поступку размене односно понуде и тражње. За разлику од приватног, у јавном сектору нема таквог објективног критеријума. То се спроводи на основу политичких одлука државних или других јавноправних институција, тако што они претходно алоцирају шта су јавне потребе и по којим условима ће бити стављене корисницима на располагање. Ти органи односно институције одлучују, које су јавне потребе, ког обима и квалитета и колико ће средстава бити издвојено за задовољење тих потреба.

Колики ће бити обим задовољења јавним добрима у некој држави зависи од опредељења економског система дотичне државе. Погрешан је закључак. да се све може са јавног сектора пребацити у приватни. Као доказ томе је сврсисходно развијање мешовитог система у развијеним

II ДЕО|170

земљама Европе (Шведска, Француска и др.) у којима институције јавног сектора функционишу на високом нивоу.

2. Екстерналије Сама реч екстерналија потиче од латинске речи (италијански: exsternalis, латински: externus) и има значење спољашњи, спољна обележја, спољни привид.81

2.1 Позитивне екстерналије

Екстерналије су резултат привредних и непривредних активности, а појављују се када производња или потрошња нехотице наноси трошкове или корист другим. Тај утицај, односно учинак се не одражава увек директно у новчаним јединицма или тржишним трансакцијама.

Економски теоретичари деле екстерналије на позитивне и негативне, па ће у наставку бити речи о једним и другим, с тим што ћемо већу пажњу посветити негативним екстерналијама, које у данашњим условима привређивања и технолошког развоја имају веома негативне утицаје на живот и здравље становништва.

У тржишној економији ко производи ради остваривања профита, или задовољења људских потреба, то чини да би за себе остварио одређену корист. Међутим, такве активности, могу посредно донети одређене користи и трећим лицима.

Позитивни екстерни ефекти или екстерналије су користи за трећа лица који нису укључени у цену коштања. Ти ефекти доносе корист трећим лицима, с тим да се то дешава без изазивања додатних трошкова за онога ко обавља одређене активности и за трећа лица.

Примера ради, када држава одлучи да гради аутопут Ниш – Димитровград или мост Земун - Борча (наравно када то постане извесно) сви власници земљишта у одређеној зони ће имати одређену корист, јер ће се цена њиховог земљишта у одређеној мери увећати.

Други пример је изградња хидроелектране, која може донети одређене користи појединцима али и региону, тако што ће цена земљишта

81 И. Клајн, и М. Шипка, „Велики речник страних речи и израза“, Прометеј, Нови Сад, Нови Сад 2007. стр. 415

II ДЕО|171

власништво појединаца поред локације хидроелектране порасти, а моћи ће се развијати туризам, риболов, наводњавање и остале користи за регион.

2.2 Негативне екстерналије Негативне екстерналије слободно можемо назвати називом: јавна зла. Јер, оне намећу додатне екстерне трошкове (екстерне учинке) структурама друштва. Термин екстерни учинак је први употребио енглески економиста Артур Пигу (Arthur Cecil Pigu). Он је закључио да загађивање животне средине намеће значајне издатке трећим лицима, која уопште нису укључена у односе на тржишту. Екстерни учинак, по мишљењу овог економисте, настаје изван тржишта, у ситуацији када на економски положај одређеног привредног субјекта утичу, позитивно или негативно радње другог привредног субјекта, иза којих не стоји противчинидба.

Из наведеног произилази, да је битно да лица која ти ефекти погађају:

• нису имала никакве везе правно, у тржишној трансакцији, куповини или продаји из које су ти ефекти настали;

• да не постоје ни екoномске везе са тим ефектима; • да те ефекте нико, ни продавац, ни купац није платио или

надокнадио у цени трошкова робе, односно да за те ефекте, ако су негативни, лица која су погођена нису добила било какву накнаду;

• ови ефекти су увек разлика између индивидуалних и друштвених трошкова, па према њима држава мора да се определи у смислу сузбијања негативних ефеката и обезбеђења накнада за екстерне користи.

Данас у свету је присутна објективна опасност од разних екстерналија, која се огледају, пре свега у загађивању животне средине. На плану смањења, или бар заустављања даљег раста, загађивања животне средине је потребна активност свих фактора, државних и недржавних.

Позната је школа власничких права, предвођена америчким професором Роналдом Коузом (Ronald Coase) која се другачије назива Коузова теорема. По тој теореми је потребно бесплатно да преговарају стране које стварају и које трпе последице екстерналија. Сматра се да стране, које преговарају, увек могу наћи решење, без обзира ко је законски одговоран за насталу штету.

II ДЕО|172

Аутор сматра да су за спречавање негативних последица екстерналија ефикасније државне мере, које у рукама имају средства принуде. Наравно, пошто се не ради о проблему једне државе, јер је животно угрожена читава планета, потребно је ангажовање укупне међународне заједнице. У том смислу 1977. године донесен је тзв. Протокол из Кјота. Тај протокол је дефинисао циљеве земаља потписница за смањење штетних гасова. Он треба да постане обавезујући за период од 2008. до 2012. године и да смањи емисију штетних гасова за 5% у односу на ону која је забележена 1990. године.

У табели која следи приказана је емисија штетних гасова 1990. године и циљеве које би поједине државе највећи загађивачи требали да остваре до 2012. године.

Емисије из 1990. (у милионима тона)

Циљ за 2012. (% промене у односу на

ниво из 1990.) Јапан 1.190 -6 САД 5.713 -7

Немачка 1.204 -21 Велика Британија 715 -12

Италија 532 -6 Француска 498 0

Шпанија 301 +15

За сваког разумног човека Протокол из Кјота представља одређени напредак у очувању животне средине. Али тако не мисле највећи загађивачи Сједињене америчке државе, па је 2001. године Џорџ Буш изјавио, да они неће ратификовати протокол, наводно зато што он не обавезује и друге земље попут Кине и Индије. И поред тога у јулу 2001. године у Немачкој (Бон) одржан је скуп од 178 земаља, који је упркос одбијању Сједињених америчких држава, одлучио да настави са применом Протокола из Кјота, са нешто ублаженијом верзијом. У 2009. години је учињен још један покушај у Копенхагену, који нажалост није дао никакве резултате.

У Србији се предузимају опсежне мере на кодификовању и примени светских стандарда. Доказ за то је да се том материјом бави посебно министарство и да се предузима низ других конкретних мера.

КОНТРОЛНА ПИТАЊА:

II ДЕО|173

1. Предмет и значај микроекономије 2. Базична питања микроекономије 3. Однос људских потреба и производње 4. Производ и производне функције 5. Роба и њена основна обележја 6. Капитал као фактор производње 7. Рад као фактор производње 8. Примарне функције ПД и њихов значај 9. Трошкови – појам и врсте 10. Пословни приходи као најзначајнија компонента 11. Резултати пословања и начин исказивања 12. Предмет и значај макроекономије 13. Инфлација и незапосленост као базична макроекономска питања 14. Државни буџет и платни биланс као базична макроекономска

питања 15. Утицај опорезивања на макроекономију 16. Макроекономски резултати (БДП и ДП) 17. Национални реални и потенцијални ДП 18. Карактеристике глобалне економије 19. Предности и ризици глобалне економије 20. Врсте економских система са освртом на децентрализовани

систем 21. Институције економског система – власништво 22. Понуда и тражња јавних добара у Србији 23. Јавна добра и јавне потребе у мешовитој сњвојини 24. Негативне екстерналије и њихов утицај на економију

III ДЕО|174

III ДЕО

ТРЖИШТА

1.ГЛАВА

ТРЖИШТА У ЕКОНОМИЈИ

1. Појам тржишта Тржиште је један од основних појмова савремене теоријске економије, чија би најопштија дефиниција била да оно представља облик размене производа и услуга, редован однос понуде и тражње и место на коме се образује цена.

На страни понуде су продавци, који својом производњом или неком другом делатношћу, регулишу задовољење потреба тржишта, а на страни тражње су купци, који као носиоци одређених новчаних средстава претварају своје потребе у ефективну тржишну снагу.

Сам појам тржишта је теоретски врло сложен. Али ми ћемо то питање поједноставити и рећи да се у најопштијем смислу под тржиштем подразумева целокупност свих радњи куповине и продаје роба, током којих ове прелазе из руку продавца у руке купца. У том општем смислу, дакле, тржиште представља скуп свих робно – новчаних веза који се успостављају између економских субјеката подразумевајући ту и коначне потрошаче.

Из напред изнетог произилази да тржиште чине:

• елементи понуде, који обухватају робу понуђену на продају, односно робу коју су произвођачи спремни да продају по одређеним ценама;

• елементи тражње, који се манифестују у неком од облика новца којим се изражава куповна снага купаца који траже одређену робу;

• односи који се успостављају између привредних субјеката, који су носиоци понуде и тражње на тржишту, при чему се под привредним субјектима подразумевају и крајњи потрошачи одређене робе; као и

• институционална решења која омогућују сучељавање понуде и тражње.

III ДЕО|175

Понуда и тражња су две речи које економија најчешће користи. Понуда и тражња су силе које омогућавају функционисање тржишних економија. Оне одређују количину сваког добра које се производи и цену по којој се оно продаје.

2. Функције тржишта Тржиште обавља своју свестрану улогу у процесима купопродаје роба и услуга вршећи истовремено више различитих функција. Једна од значајних функција тржишта јесте да се оно јавља као велики аутоматски регулатор између производње и потрошње у робно - новчаној привреди.

У овој његовој координирајућој функцији посебно се истичу следећа три елемента:

• ефикасна селекција потребних производа; • ефикасна алокација потребних производних чинилаца и ефикасан

избор производних поступака и • начин расподеле укупно створеног доходка између свих учесника у

производњи.

У данашњем друштву потребе су тако бројне, разноврсне и динамичне, тако да се непосредним пописом или неким другим статистичким методом не могу утврдити. Савремене потребе може регистровати једино тржиште својим огромним економским капацитетом.

Оно представља и одређени систем економских стимуланса, који преко материјалне заинтересованости произвођача, шири примену научних и технолошких достигнућа у свим деловима привреде. У свему томе посебно место и функцију имају цене и то не само као објективне економске величине, већ као богате информације упућене економским субјектима. Значи, да информативну, алокативну и дистрибутивну функцију тржиште обавља помоћу ценовног механизма. Односи понуде и тражње делују на цене, доводећи до њиховог сталног колебања и прилагођавања.

Ценовни механизам на тржишту обавља следеће функције: • обрачунску и контролну; • платежну и доходовну; • информациону и индикаторску; • подстицање појединих фактора у привреди и • одржавање равнотеже понуде и тражње.

III ДЕО|176

О свакој од ових функција ценовног механизма на тржишту, могло би се детаљније образлагати, али ми то на овом месту нећемо чинити.

3. Врсте тржишта Што се тиче поделе тржишта, оно се може посматрати и квалификовати на разне начине и према већем броју критеријума.

Оно може бити одређено:

• просторно према ширини коју обухвата (локално, национално, регионално и међународно);

• према месту на путу производа (од производње до коначне потрошње, преко трговине на велико и мало);

• према врсти робе која се на њему размењује (тржиште нафте, угља, метала итд.)

• према хомогености (нехомогена, хомогена и хетерогена), • према условима размене (слободна и везана тржишта) тд.

Једну од најопштијих подела је извршио Ханс фон Штакелберг (Hans von Stackelberg)82

• принцип слободе размене (principle of freedom of exchange) у којима се формирају слободна тржишта, без икаквог утицаја државе и супротно од тога регулисана тржишта и

истакавши два основна критеријума поделе тржишта:

• принцип индиферентности (principle of indifference) која представљају савршена тржишта, насупрот несавршеним или имперфектним тржиштима.

Ми ћемо у даљем излагању обрадити три врсте тржишта, која се разликују према предметима којима се тргује и то:

• тржиште роба и услуга; • финансијска тржишта и • тржишта радне снаге.

3.1 Тржишта роба и услуга Тржиште роба и услуга се заснива на сучељавању купца и продавца да би разменили робе или услуге. Тржиште роба и услуга представља механизам 82 H. von Stackelberg, “The theory of the Market Economy”, London, 1952. str. 215.

III ДЕО|177

путем кога купци и продавци међуделују да би некој роби одредили цену и количину.

У тржишној привреди свака роба има своју цену, која је вредност те робе изражена у новчаном облику. Цене представљају услове по којима појединци и привредна друштва добровољно размењују различите робе и услуге. Цене су значајан сигнал и произвођачима и потрошачима. Ако потрошачи желе више неких роба и услуга, повећава се њихова тражња. Произвођачи реагују тако што повећавају цене, а веће цене су истовремено подстрек за већу производњу. Обратно, ако је за неком робом и услугама смањена потражња, створиће се залихе и продавци ако желе да продају робу, морају снизити њихове цене. Тиме се ствара нека тржишна равнотежа. Та тржишна равнотежа представља уствари однос између свих продаваца и свих купаца.

У развијеној и отвореној привреди систем цена и тржиште ће обавити улогу у одређивању већине економских активности, посебно у решавању већ поменутих питања, која су обрађена у делу о микроекономији:

• шта ће се производити, • како ће се производити и • за кога ће се производити.

3.1.1 Понуда и тражња као основни чиниоци тржишта Из напред изложеног се може закључити да је друштвено-економски значај тржишта вишеструк и вишедимензионалан. Основни чиниоци тржишта су понуда и тражња. То су општи услови без којих једноставно размена фактички не постоји. Због тога је неопходно претходно детаљније објаснити основна питања понуде и тражње како би се добила потребна полазна основа за даљу анализу односа размене на тржишту.

Дефинисање понуде и тражње се у теорији различито објашњава, али се у пракси најчешће прихвата следеће:

„Понуда се дефинише као одређена количина робе, која се под одређеним условима нуди заинтересованим купцима, а тражња као одређена количина новца којом се одређена врста робе купује.“

III ДЕО|178

Из ове дефиниције произилази да понуда без робе и тражња без новца није могућа, па зато то двоје (роба и новац) представљају материјалне одреднице понуде и тражње.

Понуђена количина неког добра или услуге јесте количина коју су продавци спремни и у стању да продају. Постоје многе детерминанте понуђене количине с тим што цена у томе има посебну улогу. При расту цена неких производа расте и понуђена количина и обрнуто. Овај однос између понуђене количине и цене називамо закон понуде.

Сасвим је разумљиво да на тржишту роба и услуга понуђачи увек имају интерес да продају по вишој цени, а купци да ту робу и услуге добију по што повољнијој цени. Сигурно да у свим тим односима важно место има и квалитет роба које се нуде односно траже и друга питања из тих односа.

У свему овоме поставља се питање. шта се дешава када цене роба које су предмет понуде на тржишту падају. До ког нивоа су произвођачи односно понуђачи спремни да спусте цене, да би продали своје производе. Теоретски одговор на то питање је да најниже цене по којима би произвођачи били спремни да продају своје производе, морају да обезбеде поновну производњу, односно да обезбеде нормално репродуковање. Од овог правила у пракси постоје одступања, када се неки производи продају по тзв. дампинг (dumping) ценама или из неких других разлога, али то су изузеци, којима се овде нећемо бавити.

Под тражњом за неким добром на одређеном тржишту у одређеном раздобљу подразумевају се количине тог добра које су купци спремни да набаве на том тржишту и у том раздобљу при различитим ценама. Тражена количина неког добра јесте количина тог добра коју су купци спремни и у стању да купе. Много тога одређује тражену количину било ког добра, али једна детерминанта има кључну улогу, а то је цена добра. И у случају тражње, као и у случају понуде делује у економији познат закон тражње. Он гласи: када цена неког добра расте, тражена количина се смањује, а када његова цена пада, тражена количина се повећава.

3.1.2 Обим и структура понуде и тражње У принципу понуда роба и услуга је одређена могућностима производње. Зато се често понуда поистовећује са производњом, па се не упоређују понуда и тражња, већ производња и тражња.

III ДЕО|179

Међутим, чињеница је да између та два појма, између понуде и производње, постоји суштинска разлика. Производња је обично већа од понуде, јер један део произведених добара, из разних разлога није намењен тржишту.

Укупна понуда, укључујући и њену структуру је одређена:

• величином друштвеног бруто производа и његовом натуралном структуром;

• евентуалним залихама непродате робе произведене у претходним периодима;

• билансом спољнотрговинске размене.

Истовремено, стварне могућности понуде одређене врсте робе, условљене су економским условима производње појединих произвођача. А то значи да понуда сваке појединачне врсте робе фактички зависи од трошкова њене производње, јер стварне могућности повећавања понуде одређене врсте робе зависе од трошкова производње сваке додатне јединице производа. Јер, као што је напред речено, производња, па и понуда се може повећавати дотле док је продајна цена већа од трошкова производње датог производа.

Понуда робе појединачног произвођача по одређеној цени, не чини тржишну понуду, јер се она одређује по економским законитостима тржишта имајући у виду укупан обим роба које се нуде и која је продата односно купљена при одређеној цени.

Појмовно одређивање тражње робе се може сагледавати са различитих аспеката. А свим тим аспектима је заједничко да је потребно истражити од чега зависи тражња и које су њене главне одреднице. Једно од тих опредељења, постављено одавно, гласи:

„Тражња је одређена великим бројем чинилаца веома различите природе, од физичких до биолошких, као што су, на пример, природна средина у којој потрошачи живе, њихов узраст итд, па преко психолошких до општедруштвених и економских чинилаца, као што су цене робе, друштвени и класни положај произвођача, њихов доходак, већ достиг-нути животни стандард, итд.“83

83 И. Лаврач, Тражња у економској анализи Алфреда Маршала, Београд, 1961. стр. 2

III ДЕО|180

Без обзира на наведено опредељење, тражња није могућа без одговарајућих платежних инструмената, па је зато количина новца са којима располажу они који су тражиоци, незаобилазни фактор. То значи да су расположивим платежним средствима одређене стварне могућности тражње у свим случајевима, а у смислу да то важи како за појединачну тражњу, тако и за укупну тражњу за одређеним врстама роба, укључујући и укупну тражњу у једној националној привреди.

Уколико изузмемо новчане резерве које су створене у неком претходном периоду, онда можемо рећи да укупан обим тражње зависи од следећих фактора:

• величине друштвеног бруто производа; • вредносне структуре друштвеног бруто производа и • наменске расподеле.

Из напред наведеног произилази да укупна тражња не би могла бити већа од вредности произведеног друштвеног бруто производа. Његовом вредносном структуром одређена је минимална тражња за средствима за производњу и максимално могућа тражња за средствима за потрошњу. Наменска расподела друштвеног бруто производа одређује стварну тражњу како за средствима за производњу тако и за средствима за потрошњу.

3.1.3 Еластичност понуде и тражње На формирање и кретање тржишних цена робе одређујуће утичу понуда и тражња одређених производа и услуга. Наиме, цене се мењају, било да расту или опадају у зависности од односа понуде и тражње. Уколико је тражња одређене робе већа, у односу на понуду, њена тржишна цена ће бити виша и обрнуто.

Еластичност понуде и тражње има велики практичан и теоријски значај. Тим питањем се први почео бавити енглески економиста Маршал (Alfred Marshall). Он је дефинисао појам еластичности на примеру тражње, у облику у којем се данас употребљава у економској литератури.

Еластичност у економији у најопштијем смислу означава способност одређене економске величине (производње, понуде, тражње и сл.) да у мањем или већем степену реагује на промене неке друге величине, као што је рецимо цена, са којом се налази у корелационом односу.

III ДЕО|181

У наставку ће бити речи прво о еластичности понуде, а затим о еластичности тражње.

3.1.3.1 Еластичност понуде

Еластичност понуде би могли определити као њену могућност да се прилагођава насталим променама цена. Ценовна еластичност понуде исказује се у облику одговарајућег коефицијента. Уколико је коефицијент мањи од један, говоримо о нееластичној понуди, а када је већи од један о еластичној понуди. Ако се понуђена количина робе повећава сразмерно повећању продајне цене, сматра се да је понуда еластична. Потпуно је нееластична понуда која уопште не реагује на проемене цена, а нееластична или недовољно еластична је ако се понуђена количина робе не мења сразмерно променама цена.

Колико и како понуда стварно може реаговати на промене цена, зависи од више фактора. У литератури се наводе следећи:

• технично-технолошке могућности да се обим производње одређене врсте реобе прилагођава променама цена;

• трошкови производње; • могућност да се одређена роба, односно производи употребљавају

на више начина или за подмиривање различитих потреба; • могућност лагеровања одређене врсте робе и могућности да се

њена употребна вредност дуже одржава; • могућност транспортовања одређене робе; итд.

За прилагођавање понуде насталим променама цена, важну улогу има и фактор време. Време као фактор се користи као аналитичка величина, тако што се разликује тренутно стање, кратки и дуги рок.

Понуду је могуће тренутно повећати, ако робе има на залихама. Непродата роба се може одмах повући са тржишта. Има, међутим случајева када се постојећа количина робе мора продати, иако продајне цене нису повољне. То се односи на лако кварљиве робе, за које не постоји могућност лагеровањем продужења употребне вредности.

За разлику од тренутних услова, кратки рок подразумева већу могућност да се понуда прилагоди насталим променама цена. То је случај када се понуда повећава већим степеном коришћења постојећих производних капацитета,

III ДЕО|182

већом продуктивношћу, повећањем радног времена и другим сличним могућностима.

Дуги рок подразумева ангажовање понуђача на проширењу производних капацитета, њиховом модернизацијом, инвестирањем у нове савременије начине производње и то све на неки дужи период.

3.1.3.2 Еластичност тражње

Мањи или већи утицај цене на тражену количину робе исказује се преко тзв. ценовне еластичности. Она показује да тражња за различитом робом различито реагује, ако се мењају њихове продајне цене. То је, уствари, однос који показује како се количина тражње мења с променом цене неке робе.

Исто као и понуда и тражња се исказује одређеним коефицијентом, који може бити мањи или већи од један. У теорији је могућа тзв. савршена еластичност тражње, која постоји у оним случајевима када и најмањи пад цена повлачи бескрајно повећање куповине, а најмање повећање цена доводи до тога да се потпуно одустаје од куповине одређене робе. С друге стране чврста и савршено нееластична тражња означава оне случајеве када промена цена уопште не утиче на количину тражње.

Ако се знају коефицијенти ценовне еластичности тражње неке робе, може се релативно поуздано предвиђати како би одређене промене њихових цена утицале на тражњу за тим производима. Међутим, чињеница је да ту дефинитивних сазнања нема. Јер ценовна еластичност тражње једне исте врсте робе у различитим земљама и на различитим нивоима њихове развијености, може бити веома различита. Сматра се ипак да се еластична тражња пре свега односи на предмете луксузне потрошње, док се за предмете који су неопходни за основне животне потребе, као што су хлеб, млеко, месо, поврће, итд. у принципу не може говорити о еластичности тражње.

3.1.4 Потрошачко понашање и тражња робе Тражња робе има свој смисао у задовољењу одређених људских потреба, односно потрошње. Потрошач у том смислу има одређену меру суверенитета у одлучивању, које ће потребе од свог доходка задовољити и

III ДЕО|183

на који начин. Није спорно да потрошач у улози купца, као тржишни субјект врши избор између различитих алтернатива које му се нуде на тржишту.

Укупност понашања потрошача у задовољавању својих потреба у крајњој мери одређује да ли ће се мање или више одређене врсте производити. Јер, пораст тражње за одређеном врстом робе, доприноси потреби за повећањем производње, а самим тим и до већих ефеката произвођача, односно до већег профита. Смањена тражња делује супротно. Имајући у виду да је тиме условљено и кретање (понашање) тражње за средствима за производњу – да тражња за средствима за потрошњу повлачи тражњу за средствима за производњу, изводи се закључак да је то кретање укупне производње и њене структуре примарно условљено избором купаца (потрошача) потрошних добара.

3.1.4.1 Корисност и понашање потрошача (други Госенов закон)

У теорији која објашњава потрошачко понашање полази се од претпоставке да се у свим ситуацијама потрошач понаша као економско рационално биће (homo oeconomicus). То значи да ће свој расположиви доходак употребити на начин да максимира укупну корисност куповином различите количине добара.

Да би се објаснило понашање потрошача, потребно је разјаснити како потрошач уз дату количину средстава и дате цене и укусе, постиже максимум корисности, одлучујући се за куповину једне, а не друге групе добара. Код објашњења субјективне теорије вредности, гранична корисност неког добра одређује се као повећање укупне корисности која се добија потрошњом додатне јединице датог добра. Као економски рационално биће, потрошач ће користити додатну јединицу неког добра у односу на додатну јединицу неког другог добра, ако му је додатна (гранична) корисност од употребе првог добра већа од граничне корисности другог добра. Дакле, дато добро ће појединац користити тако да му се изједначе граничне корисности у свим његовим употребама, што представља други Госенов закон.84

84 Немачки економист Херман Госен, кји је 1854. године објавио свој познати рад: „Развитак размене међу људима и правила која отуда произилазе за људске поступке“. Први Госенов закон објашњава чињеницу да се са постепеним задовољењем дате потребе интезитет те потребе смањује. Због тога се и гранична корисност од употребе додатне јединице смањује, а крива граничне корисности је опадајућа крива тражње.

III ДЕО|184

Пошто потрошач располаже ограниченим доходком, односно средствима, добро којим потрошач изједначава граничну корисност у свим његовим употребама је дата новчана јединица (евро, долар, динар и слично) из које се састоји његов доходак, односно средства. Потрошач је постигао максимум корисности ако свака додатна (гранична) јединица његовог доходка (евро, долар, динар и слично) доноси једнак прираст корисности у свим комбинацијама употребе тог доходка.

Правило о максимирању корисности потрошача упућује на следећи закључак: ако би цена свих добара била иста онда би потрошач куповао она добра која за њега имају највећу граничну корисност. Међутим, пошто цене нису исте за сва добра, која троши потрошач, онда је он принуђен да упоређује задовољење својих потреба са издацима које има за прибављање датог добра тржишном ценом.

3.1.4.2 Последице промене цена: гранична стопа замене, ефекат доходка и ефекат замене

Последице промена цена се могу посматрати преко функција граничне стопе замене, преко ефекта доходка и ефекта замене.

Граничну стопу замене можемо дефинисати, у том смислу, као количину једне робе, коју означавамо са Y (ипсилон) која може да компензира потрошачу губитак граничне јединице X (икс) при неизмењеном нивоу корисности датих добара за потрошача. Потрошач ће у овом случају имати максимално задовољење својих потреба (полазећи од датог доходка) ако је гранична стопа замене било која два добра (робе) једнака односу њихових цена.

Ефекат доходка показује како се мења реални доходак потрошача и његова тражња односно, како се мења реална куповна снага потрошача. Повећање доходка потрошача узрокује повећање његове куповне моћи. Међутим, смањење цена неких производа доприноси да потрошач за исти доходак може купити више производа. Уколико се смање само неке цене, јавиће се тенденција замене других производа, производима чија је цена смањена. Према томе, ефекат замене показује узајамну везу између релативних цена роба (производа) и обима тражње потрошача, односно показује промену релативне привлачности других роба, чија је цена смањена.

III ДЕО|185

У коначном резултату, промена тражње резултат је дејства ефекта доходка и ефекта замене, а која ће тенденција превладати зависи од тога у којој пропорцији потрошач троши свој доходак на једну или на другу робу. У ствари, ако количина добара „x“ доминира у структури потрошње, односно ако релативно највећи део деоходка иде на куповину ове робе, онда ће се смањењем цене робе „x“ значајно повећати реални доходак потрошача, па ће ефекат доходка превладати над ефектом замене. Ако, пак учешће робе „x“ у структури потрошње нема већи значај, ефекат замене превладаће ефекат доходка.

На наведеној основи, у највећем делу савремене економске теорије, објашњава се, независно од теорије граничне корисности, понашање потрошача, максимирање његове циљне функције и објашњава кретање тражње, односно дају се неопходни елементи за објашњење закона тражње.85

3.1.4.3 Општи закон тражње робе

Тражња и њена еластичност показује да се она повећава уколико се снижава цена датог добра, односно да се смањује уколико се повећава цена одређене робе. Поставља се питање да ли то опште правило важи за све случајеве? Одговор на то питање тражи да се поново вратимо на питања ефекта доходка и ефекта замене.

Код „нормалних роба“ ефекат доходка и ефекат замене делују у истом правцу: при снижењу цена роба, тражња расте. Међутим, када су у питању друге врсте робе (луксузне), ово опште правило не долази до изражаја у сваком тренутку. Дешава се да се смањењем цене, смањује и тражња, а да се повећањем цена повећава и тражња. Када је у питању тражња за луксузним производима, она често представља у одређеним категоријама неки друштвени престиж. Зато се за такву врсту потрошње, често употребљава израз „снобовска потрошња“. Неки богати купци („снобови“) не желе да купују јефтинију робу, иако је она можда доброг квалитета. Они купују само „фирмиране“ производе или производе одређеног порекла из одређеног бутика или чак само од одређеног лица.

Ако се анализира понашање потрошача, онда се може доћи до закључка да су промене тражње условљене променама понуде и цене робе која је у

85 Д. Драгишић, Б. Медојевић, Б. Илић и М. Павловић, op. cit. стр. 131

III ДЕО|186

питању, као и промена роба супститута и цена комплементарних роба, те променама доходка потрошача. То значи да закон тражње делује, без изузетка на нормалне робе. Ако се повећа цена нормалних роба, ефекат доходка и ефекат замене деловаће негативно: повећање тржишне цене нормалних роба довешће до смањења тражње од стране било ког потрошача. Ако дође до смањења тржишне цене нормалних роба, ефекат доходка и ефекат замене делују позитивно: при снижењу цена нормалних роба тражња расте код свих потрошача.

3.2 Финансијска тржишта

3.2.1 Уводна разматрања „Финансијско тржиште се дефинише као организован простор на коме се коришћењем финансијских метода и инструмената сучељавају понуда и тражња новчаних средстава (зајмова и/или капитала) између финансијских суфицитних и финансијских дефицитних трансактора, чија су резултанта формирање тржишне цене и реализоване продаје и куповине новца и капитала којима се формирају и усклађују токови штедње и инвестиција, потрошње и добити (профита) на нивоу микро и макро економије.“86

Финансијска тржишта имају велики значај за развој производње, повећање друштвеног производа и остваривање акумулације. Преко финансијских тржишта омогућава се ефикасно коришћење финансијских средстава једне националне економије, чиме се обезбеђује ефикасније пословање у привреди.

Из ове дефиниције проистиче да се овде као и код тржишта роба и услуга ради о размени, с тим што је овде предмет трговања капитал, новац и хартије од вредности.

87

Новчани промет представља крвоток целокупног процеса друштвене репродукције. Он у савременој робној привреди обавља функцију новчане трговине, односно обављање операција платног промета. Осим тога функција новца омогућава да преко кредитно-депозитних послова, банке

86 Ј. Горчић, М. Анђелковић , „Јавне финансије, финансијско право и економија јавног сектора“, Проинком, Београд, Ниш 2005. стр. 217 87 М. Милуновић, Берзанско пословање и хартије од вредности, Алфа Универзитет, Београд, 2011. стр. 23.

III ДЕО|187

прикупљају привремено слободна новчана средства од привреде и становништва и пласирају их у профитабилне гране и секторе, а на тај начин онима који та средства дају обезбеђују адекватну зараду путем камата.

Економско значење новчаног промета, односно финансијског тржишта се може посматрати са различитих аспеката.

Развојем робно-новчане привреде, су се постепено релативно смањивали и трошкови промета. Ово смањење трошкова новчаног промета условљено је пре свега појавом специјализованог осамостаљеног капитала за ове трансакције. Развио се и систем безготовинског плаћања, који је у многоме допринео ефикаснијој размени економских добара и услуга. Процена је да се у развијеним земљама преко 80% трансакција обавља путем тзв. жиралног новца.

Развијени кредитни систем појављује се и као значајан чинилац формирања просечне профитне стопе и деловања закона просечног профита. То значајно олакшава процес сељења капитала из једне гране у другу, из једне државе у другу, па чак са једног континента на други.

Из напред изнетог закључујемо да је тек у савременој робној привреди, са високо развијеним финансијским тржиштем, новчани промет могао реализовати у пуној мери своју економску функцију у друштвеној репродукцији.

У економској теорији постоји више начина поделе финансијских тржишта. Ми се опредељујемо за поделу која следи у графичком приказу, а обрадићемо питања тржишта капитала и тржишта новца, без детаљнијег упуштања у њихове подврсте.

III ДЕО|188

Као што постоје робне берзе, такође постоје и финансијске берзе на којима се тргује новцем, краткорочним (каматоносним) хартијама од вредности, обвезницама или ефектима и капиталом у који спадају акције, средњерочни и дугорочни кредити и дугорочне хартије од вредности. Промет који се обавља на финансијским берзама врши се преко брокерских и дилерских институција, а поред привредних субјеката и грађана, па и државе активни су учесници и банке, осигуравајућа друштва, фондови и друге финансијске институције. Држава контролише све берзанске трансакције преко својих институција, а посебно преко Комисије за хартије од вредности.

Данашње берзе су високо организована тржишта, како сопственом регулативом, тако и регулативом надлежних државних органа. Њихово дејство се огледа у стабилизаторској функцији и уједначавању тржишних токова, изузев у великим економским кризама када и оне делују дестабилизационо.88

88 М. Mилуновић, Берзе у условима финансијске кризе, монографија, Задужбина Андрејевић, Београд, 2012.

III ДЕО|189

3.2.2 Тржиште новца „Новчано тржиште се дефинише као укупност новчаних трансакција проистеклих из односа понуде и тражње краткорочних слободних финансијских ресурса.“89

• кроз финансијске трансакције на њему компаније и финансијске институције оптимизирају своју ликвидност;

Најзначајније функције новчаног тржишта су:

• преко новчаног тржишта држава остварује неинфлационо финансирање буџетског дефицита;

• преко њега централна банка (код нас Народна банка Србије) спроводи монетарну политику, тако што повећава или смањује количину новца у оптицају.

На тржишту новца се формира цена, која се изражава кроз камату.

Функције новчаног тржишта се остварују преко четири основна сегмента: • кредитног тржишта, • есконтног тржишта, • ломбардног тржишта и • тржишта новца.

Функционисање секундарног тржишта хартија од вредности може увек значајно да допринесе повећању расположивих облика штедње, јер сви власници слободног капитала имају широку могућност улагања у те хартије од вредности, са различитим степеном ризика, али и са различитом стопом приноса на капитал.

Интерес оних који купују хартије од вредности, јесте да преко тих улагања дођу до веће зараде, која се исказује кроз принос, камату или дивиденду. С тим у вези постоје бројне врсте хартија од вредности, а најзначајније су обвезнице и акције.

Новац као капитал је драгоцено средство које је неопходно тржишној привреди, али и сваком другом привредном субјекту, као средство промета или као средство инвестирања. Без сталних улагања и инвестирања ни један тржишни субјекат се не може одржати у тржишној конкуренцији. Новац, као средство у процесу тржишне реализације роба, омогућава његовим

89 Ј. Горчић, М. Анђелковић, op. cit. стр.223.

III ДЕО|190

корисницима да га увећавају, да га оплођавају, односно да створе још више добара и новца. На тај начин се ствара, односно повећава друштвени производ, индивидуални доходак, лично и друштвено благостање.

Већа производња и продаја и освајање нових производа захтева додатна новчана средства, а ова се у сваком циклусу продају, увећавају и омогућују улагања у нове инвестиције, отварање нових радних места, још већи профит, веће зараде, већи бруто друштвени производ и национални доходак и веће могућности за све облике потрошње.

Једна од основних тенденција на светском тржишту представља нагли развој тржишта хартија од вредности које, тако да оне последњих петнаестак година постају главни сегмент светског тржишта капитала.

3.2.3 Тржиште капитала „Тржиште капитала је специјализовано финансијско тржиште које омогућује трансакције дугорочним новчаним средствима (капиталом) а то су средњерочни, дугорочни кредити, средњерочне и дугорочне хартије од вредности и акције.“90

• изједначавање услова понуде и тражње капитала;

Као трговина капитала сматра се трговина ликвидним новцем расположивим у року дужем од једне године. Основна функција тржишта капитала је да стално врши окупљање оних који имају и нуде капитал и оних који траже капитал, на одређеном месту и у одређено време.

Циљ те трговине је:

• премештање капитала од оних који нуде онима који га траже и • дугорочног финансирања раста и развоја предузећа и привреде

земље.

Како се расположиви капитал преко тржишта капитала пласира под утицајем тржишта, то је тржиште најбоља гаранција да ће на њему понуђена сума капитала бити уложена тамо где може дати највеће ефекте.

Тржиште капитала омогућује организовано сучељавање понуде и тражње капитала, као примарно тржиште капитала, ако се на њему први пут врши продаја и куповина хартија од вредности и акција или као секундарно

90 Ј. Горчић, М. Анђелковић, op. cit. стр. 227.

III ДЕО|191

тржиште, ако се већ раније трговало истим хартијама од вредности и акцијама, које су предмет куповине односно продаје.

Основне функције тржишта капитала су: • трансфер финансијских ресурса између финансијских суфицитних и

финансијски дефицитних учесника; • посредством тржишта капитала учесници на финансијском тржишту

оптимизирају имовински портфељ са аспекта ризичности, ликвидности и профитабилности;

• уз помоћ финансијских инструмената штедња се износи на тржиште, што у исто време подстиче учеснике на повећану склоност ка штедњи.

У тржишним привредама ситуација на финансијским тржиштима је таква, да се као тражиоци средстава за финансирање инвестиција јављају привредна друштва. Ово због тога што увек имају нове програме који захтевају додатна фиансијска средства која им недостају. Код одређених привредних субјеката могу се такође јавити одређени суфицити финансијских средстава која се, док се не инвестирају, улажу у одговарајуће каматоносне или друге финансијске пласмане, као што су на пример акције. Међутим, у принципу привреди недостаје финансијских средстава, нарочито за дугорочне потребе, односно инвестиције, па се привредни субјекти углавном појављују на финансијском тржишту као тражиоци капитала. И становништво, по правилу штеди и на тај начин акумулира средства за најразличитије потребе (куповина стана, аутомобила и других капиталних потреба).

Из тих разлога се у економији инсистира да штедња буде равна инвестицијама, да средства не буду имобилисина у привреди и код грађана, већ да буду инвестирана у профитабилне гране привреде.

Познато је да у националној привреди могу постојати три извора капитала: • домаћа штедња; • трансфер иностране штедње (инострана акумулација); • претварање средстава у капитал посредством финансијских инсти-

туција.

Нема сумње да за земље у транзицији, у којој се налази и наша земља, проблем представља доста велики износ неискоришћене штедње. То је резултат нестабилних економских кретања и губљења поверења у

III ДЕО|192

финансијске институције. Стабилизација политичких и економских прилика је претпоставка за укључења прилично великог дела тезаурисане штедње грађана у привредне токове.

Изузетан значај за развој економије земаља у развоју и транзицији има оживљавање прилива иностраног капитала.

3.3 Тржишта радне снаге

3.3.1 Уопштена разматрања Као што је већ речено у делу о незапослености тржиште радне снаге није исто као тржишта роба и услуга или финансијска тржишта.

Радна снага као субјективни фактор производње пружа своје услуге у облику рада, под одређеним условима и за одређени период. Цена рада ипак зависи од понуде и потражње. Ако су понуда и тражња за радном снагом уравнотежени онда говоримо да нема незапослености. Како је привредно стање, посебно код нас, далеко од идеалног, постоји велики број лица која траже а не могу да нађу посао, па зато говоримо о незапослености.

Код нас су у времену када је друштвена својина била преовлађујући облик, радни односи уређивани на специфичан начин, где је држава имала велику улогу. Данас када је примарно приватно власништво имамо Закон о раду и друге радноправне прописе, који регулишу радне односе на начин како је то у западним земљама.

Запослени (раније се звао радник) и послодавац закључују уговор о раду којим се прецизирају сва права и обавезе из радног односа, а нарочито се уређује питање цене рада или зараде запосленог (раније се звала плата или лични доходак). Сада запослени практично продаје своју радну снагу, физичку, умну, знања и вештине за одређену цену и за одређено време.

3.3.2 Најамнина као цена радне снаге Капиталистички начин производње условљава постојање радне снаге у процесу рада као робе. У таквим односима радна снага се купује и продаје, односно има своју цену. Та цена радне снаге није ништа друго него најамнина, без обзира што се у нашем законодавству употребљава термин

III ДЕО|193

зарада. Најамнина представља новчани израз величине радне снаге, односно величину вредности изражене у новцу.

Радна снага се продаје и купује само на одређени временски период, јер уколико би се продала једном за свагда, онда би изгубила својство робе, а радник не би био слободан, већ би био роб.

Најманина се може плаћати у новцу (што је најчешћи случај) или у роби. Када се најамнина плаћа у роби, говоримо о натуралној најамнини. Натурални облик најамнине је у принципу неповољан за радника, јер му је тиме ограничено право избора и могућност да на другој страни исту робу добије по повољнијим условима, што се тиче цене и квалитета.

Најамнина је историјска категорија. Појављује се настанком капита-листичког начина производње. У капитализму се замагљује подела радног дана на потребно радно време и вишак радног времена. Ствара се привид да је целокупан радников рад плаћен, јер се радник плаћа или према времену проведеном на раду или према количини произведене робе. Тако се при најамном раду и вишак рада испољава као плаћени рад, а тиме и целокупан рад радника као плаћени рад. Тако се маскира порекло вишка вредности и експлоатација радне снаге, односно радика од стране послодавца, односно капиталисте. Зато се најамнина третира као преображени облик величине радне снаге, односно као цена радне снаге.

На цену радне снаге утичу сви они фактори, који утичу и на остале врсте роба. У те факторе убрајамо величину вредности радне снаге као робе, понуду и тражњу радне снаге, ниво производње и запослености, монетарне промене, дражаву као фактор идр.

Пошто је радна снага у капитализму роба, она има своју вредност, па величина вредности радне снаге утиче, пре свехга на висину најамнине. Сама величина вредности радне снаге зависи од више разлога, као што су интензивност рада, продуктивност рада. дужине радног времена, друштвено-економских услова и др. Једни разлози узрокују његово повећање, а други смањењем па је стога величина радне снаге промењљива категорија. Ти разлози су различити у појединим земљама, па су стога и најамнине различите. Различите количине робе исте врсте, које су у разним земљама произведене за једнако радно време имају неједнаке међународне вредности које се изражавају у различитим ценама тј. у новчаним сумама већ према томе каква им је међународна

III ДЕО|194

вредност. Ове разлике у националним висинама најамнина имају одређени утицај у међународним економским односима приликом формирања цена на светском тржишту. До осцилација у најамнинама долази у појединој земљи у различитим периодима.

Понуда и тражња одређује цену радне снаге, њену висину и њене промене. Иако је радна снага роба, она има низ специфичности у односу на друге врсте роба. Када је реч о понуди радне снаге, треба имати у виду пре свега, радно способну популацију, њен прираштај, поседовање одређених знања, вештина и способности и других елемената.

Законитости економске робне производње имају великог утицаја на понуду и тражњу радне снаге. Рецимо у економским кризама долази до смањења економских активности, па самим тим и до мање тражње за радном снагом. У фази просперитета, тражња за радном снагом се повећава. Савремена техничка и технолошка средства доводе до тога да се замењује живи људски рад, што узрокује технолошки вишак, а самим тим и смањење тражње радне снаге.

Специфичност радне снаге као робе се састоји и у томе што се осцилације понуде и тражње других роба регулишу одговарајућим променама тржишних цена, што није случај са радном снагом. Смањењем тражње за радном снагом се не може надоместити смањењем цене радне снаге. Повећану тражњу за радном снагом може обезбедити само повећана привредна активност, односно раст економских показатеља.

Конкуретно тржиште радне снаге подразумева велики број тржишних субјеката и на страни понуде и на страни тражње, при чему ни један од ових субјеката није у стању да апсолутно диктира висину најамнине, односно да оствари апсолутни одговарајући облик контроле. Када је реч о конкретном привредном субјекту, тражња за радном снагом је у директној вези са очекиваним профитом. Пошто је радна снага за послодавца трошак, све док тај трошак доприноси остварењу профита биће стална тражња за додатном радном снагом. Када тај трошак достигне ниво профита, послодавац неће више имати потребе за ангажовањем додатне радне снаге.

Монетарне промене имају утицаја на висину најамнине. Наиме, повећање новчане масе у једној земљи има за последицу реалног смањења цене рада. У условима инфлације долази до повећања цена роба и услуга, па и до повећања цене рада, односно најамнина.

III ДЕО|195

Обзиром да су присутне сталне противуречности у економским односима, то је улога државе у тим односима незаобилазна. Држава одређује својом снагом ауторитета уређује поједина питања из области радних односа. Кад је реч о ценама рада, односно зарадама (најамнинама) законски происи одређују неке оквире, али и минималну цену рада. На тај начин држава покушава да заштити оне који нуде своју радну снагу и на тај начин обезбеђују своју и егзистенцију своје породице.

3.3.2 Аналитичке категорије најамнине Да би се утврдио положај и карактер радне снаге у учешћу стварања нове вредности, односно економских активности, користе се различите категорије најамнине. Тако познајемо номиналну, реалну и релативну најамнину. Оне представљају различите аналитичке приступе цени радне снаге, односно најамнине. Свака од њих представља одређене показатеље економског положаја најамних радника у процесу економских активности.

3.3.2.1 Номинална најамнина

Номинална најамнина је укупна сума новца коју запослени (радник) прима за продату радну снагу за одређени временски период (за рдни час, радни дан, месец или годину дана). На ту категорију не утиче питање како је та сума утврђена, да ли је по времену или по комаду или на други начин. То је цена радне снаге утврђена у вредносном показатељу за одређени временски период. На ту цену утиче низ фактора о којима је писано у претходном делу.

Номинална најамнина не изражава стварни положај запосленог у одређеним економским делатостима, јер не узима у обзир кретања цена других материјалних добара, која запослени купује за своју репродукцију и за потребе своје и егзистенције своје породице.

3.3.2.2 Реална најамнина

Реална најамнина представља категорију која изражава цену радне снаге у сразмери према ценама других категорија и на тај начин изражава куповну моћ номиналне најамнине.

Висина релане најамнине зависи од два факотра и то од висине номиналне најамнине и висине цена оних роба које запослени купује ради подмирења

III ДЕО|196

својих потреба. Реална најамнина пада уколико је номинална најамнина константна а цене других категорија расту и обрнуто, што се у пракси скоро не дешава. Уколико се номинална најамнина повећава, а остале цене стагнирају или расту мањим интезитетом од номиналне најамнине имамо реално повећање најамнине и обрнуто.

Реална најамнина је различита од величине вредности радне снаге. Величина вредности радне снаге одређена је вредношћу материјалних добара која служе за номиналну репродукцију радне снаге. Значи, само уколико реална најамнина обезбеђује обим и структуру материјалних добара која обезбеђују нормално репродуковање радне снаге, најамнина ће бити једнака величини вредности радне снаге.

На крају реална најамнина која је присутна у одређеној држави одржава ниво животног sтандарда запослених и стновништва уопште.

3.3.2.3 Релативна најамнина

Кад је реч о релативној најамнини она представља однос номиналне најамнине и вишка вредности. Овај аналитички облик показује однос оног дела новостворене вредности, који у виду најамнине припада запосленом и оног дела који као вишак вредности присваја власник привредног друштва, односно капиталиста.

Релативна најамнина представља израз односа радника, односно запослених и оних који користе ту радну снагу. На тај начин се изражава класни положај и статус радника у економским односима. На те односе знатног утицаја има држава, али и организованост и борба за свој положај у виду колективног преговарања и уговарања између запослених и послодаваца.

3.3.3 Различити начини одређивања најамнине Доминантни облик плаћања најамнине је у савременим условима пословања јесте најамнина која се плаћа у новчаном облику. Начин утврђивања најамнине је могућ на више начина, али се у пракси своди на најамнину од времена и најамнину од комада.

III ДЕО|197

3.3.3.1. Најамнина од времена

Сума новца која се плаћа запосленом за одређено време проведено на раду (час, дан, седмица, месец) назива се најамнина од времена, а у пракси се често назива сатница, надница, плата или зарада. Најамнина од времена, уствари представља само преображен или у новцу изражен облик вредности радне снаге.

Висина најамнине од времена утврђује се рачунски, тако што се дневна вредност радне снаге подели са бројем часова рада у току дана. На тај начин добијемо тзв. сатницу, која се назива цена рада.

Дневна вредност радне снагеНајамнина од времена =

Број часова радног дана

4.000 РСДПример: Најамнина од времена = = 8 часова

500 РСД

У наведеном примеру је дневна вредност радне снаге 4.000 динара, а дневно радно време осам часова, па у том времену сатница износи 500 динара. Из тога се може закључити да сатница зависи од дневне вредности радне снаге и дужине радног дана.

Када се најамнина одређује преко тзв „сатнице“, запослени су у принципу заинтересовани да раде дуже, како би обезбедили већу зараду, односно дневну најамнину. У том случају запослени престају да буду заинтересовани за скраћење радног времена. Наравно све то се регулише преговарањем и споразумевањем између запослених и послодаваца, преко колективних уговора и индивидуалних уговора о раду.

3.3.3.2 Најамнина од комада

У овом случају одређивања најамнине, плаћање радне снаге се састоји од плаћања за сваки произведени комад производа. Овакав начин најамнине има своје предности, али и одређене недостатке.

Предности одређивања најамнине од комада, пре свега за послодавца су: • смањује се потреба контроле обављања или необављања рада, јер

је запослени заинтересован да произведе више комада, јер на тај начин обезбеђује већу најамнину;

III ДЕО|198

• смањује се потреба контроле обављеног посла, јер послодавац запосленом плаћа само производе који задовољавају одређене стандарде квалитета (трошкови неквалитетних производа падају на терет запосленог);

• отупљује се борба, односно интерес запослених за скраћење радног времена, јер су запослени вођени интересом за веће принад-лежности принуђени да раде дуже, па чак и код своје куће;

• омогућава се лакше смањење најамнине испод вредности радне снаге; итд.

Међутим, из наведених предности за послодавца, не треба извчлачити закључак да је данас овакав начин преовлађујући. У савремним условима пословања доминантан је облик плаћања најамнине од времена. То је из разлога што се у већини савремних индустријских процеса производње не може утврдити индивидуални учинак сваког појединца. Примера ради тешко је то извести у производњи електичне енергије, топионицама метала, у нафтној привреди, у услужним делатностима, итд.

3.3.3.3 Остали облици најамнине

Поред два основна облика најамнине о којима је претходно било речи, примењују се и други облици плаћања радне снаге. Међутим, сви ти други облици уствари представљају изведене облике најамнине од времена и најамнине од комада. Често пута је у примени комбинација два основна облика плаћања најамнине, са циљем да се избегну одређене разлике између њих. Тако се код најамнине од времена поред потребног радног времена које запослени треба да проведе на раду, постављају се и одређени услови неког конкретног учинка. Код најамнине од комада се постављају захтеви у погледу максимума времена за које неки производ треба да се произведе.

Један од допунских облика плаћања најаманине представља плаћање на акорд. Он се састоји у томе да се за унапред дати обим, врсту и квалитет посла који треба извршити у одређеном временском периоду утврди сума новца која ће се за то платити, уз допунско плаћање за пребачај норме.

У остале облике плаћања најамнине спадају и разни системи премија („најамнина уз премију“ или „премијална најамнина“), која такође представља неку врсту комбинације најамнине од времена и најамнине од комада.

III ДЕО|199

Примена осталих облика најамнине има за циљ да отклони одређене мањкавости које имају најамнине од времена и најамнине од комада. Тиме се постиже боља стимулација запослених и обезбеђује рационалнија и ефикаснија производања, што је уствари заједнички интерес и запослених и послодаваца.

Када је реч о различитим облицима плаћања најамнине, они представљају одређени уступак послодаваца, односно власника капитала, запосленима, који су на организован начин преко синдиката и других видова борбе за што бољи социјални положај, путем колективног преговарања и закључивања колективних уговора успели да се обезбеде за себе повољније услове рада, у које свакако спада и једно од основних права, право на фер најамнину.

3.3.3.4 Специфичности најамнине

Најамнина предствља врло важну категорију у условима савремене робне привреде. Као друштвено-економска категорија најамнина као цена радне снаге подложна је утицају бројних економских и неекономских фактора.

Један од фактора који утичу на висину најамнине је економски развој и укупна привредна ситуација у одређеној земљи. Најамнине су и по неколико пута више у индустријски развијеним земљама у односу на неразвијене.

Други фактор је понуда и тражња за радном снагом, што је у сфери директног утицаја нивоа и промена незапослености. То је у тесној вези са питањем да ли је привреда одређене земље у фази застоја, кризе или просперитета. Тај фактор директно утиче на висину најамнине. Ово питање је детаљно анализирао Филипс (A.W. Filips).91

Основни закључак Филипсове анализе могао би укратко да се формулише на следећи начин: Ниво тражње за радном снагом и незапосленост, као и

Његова анализа односа између незапослености и стопе промене номиналне најамине у Великој Британији од 1861. – 1957. године послужила је као основа за мнгобројна истраживања којима се кроз анализу фактора који у савременој робној привреди одређују незапосленост и промене најамнине потврђују или побијају његови закључци.

91 A.W.Filips, The Relаtion Between Unemployment and the Rate of Cange of Money Wages in the United Kingdom, 1861 – 1957, Economics, November 1958.

III ДЕО|200

њихове промене фактор су нивоа и промена најамнине. Статистички подаци за наведени период показују да се у узлазним фазама привредног циклуса стопа најамнине брже повећава него што пада незапосленост. У силазним фазама циклуса, када незапосленост расте, стопа најамнине пада спорије од пораста незапослености. Овај проблем је у литератури означен као асиметричност у кретању најамнине, а познат је под именом „Филипсова крива.“ Када наступи застој у привреди, односно када је привреда у фази кризе, најамнине падају спорије од пада тражње за радном снагом и пада цена осталих производа.

Касније је Филипсова идеја била преформулисана, па се сада истражује однос између промене номиналне најамнине и кретања инфлације, односно инфлационих очекивања. У таквим условима крива Филипса показује обрнуту међузависност између промена инфлације и стопе незапослености. Што је виша стопа инфлације, то је нижа стопа незапослености.

У наставку приказујемо Филипсову криву за период 1861. – 1957.

-2

0

2

4

6

8

10

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11God

išnj

a pr

omen

a st

ope

naja

mni

ne (u

pr

ocen

tima)

nezaposlenost u %

poo'

III ДЕО|201

2. ГЛАВА

ОСНОВНИ ОБЛИЦИ ТРЖИШНЕ И ЕКОНОМСКЕ РАВНОТЕЖЕ

1.Уводне напомене Значајна карактеристика капиталистичког начина производње је робни карактер свих фактора производње, услед чега се и производи као резултати производње представљају као робе. Доминирајући облик производње јесте призводња за тржиште. Робна производња и робни произвођачи и њихово понашање могу бити предмет различитих анализа, као што и њихова делатност може да се изучава и анализира са различитих становишта. Посебно место у тим изучавањима и анализама има економска равнотежа.

Појам економске равнотеже се користи у економији у анализама узрочно-последичних веза и промена између одређених економских величина. У том смислу, равнотежно стање се узима као полазна тачка економске анализе, при чему се најчешће анализира степен одступања од равнотежног стања и дејство фактора који условљавају то одступање. Равнотежно стање привреде и тржишта јесте модел којем треба да тежи сваки економски систем. При томе треба имати нагласак на унутрашњим снагама тржишног система, односно на његовом саморегулишућем механизму који води привреду ка стању равнотеже.

При свему изнетом, анализе су засноване на одговарајућим моделима. Најчешћи коришћени модел у економској теорији је модел тзв. чисте или савршене конкуренције. Модел савршене или како га неки аутори називају перфектне конкуренције је у пракси тешко остварив. За такав модел је потребно низ претпоставки, о чему ће бити речи у наредним излагањима.

Привреда либералног капитализма из 19. века је била најприближнија моделу савршене конкуренције. Међутим, касније, настанком монопола, као и држава другог типа, са својим економским функцијама условили су развој теорије ограничене конкуренције. Независно од свих тих промена, у економској теорији и литератури и даље се користи модел савршене конкуренције, да би се пре свега, ефекти економских закона, а посебно закона вредности сагледали у свом чистом облику.

III ДЕО|202

2. Закон вредности као основни закон робне привреде Свака друштвена заједница, без обзира на степен развитка и карактер друштвених односа мора обезбедити одговараући распоред укупног друштвеног фонда рада на разне делатности како би се, у складу са постојећим производним могућностима, задовољиле дате друштвене потребе.

У свим облицима робне производње као основни начин испољавања закона сразмерног распореда друштвеног фонда рада појављује са закон вредности. Овај закон, као основни економски закон друштвене репродукције, обезбеђује на постојећем степену развоја производних снага и друштвених односа, успостављање сразмерног распореда друштвеног фонда рада на разне делатоности на друштврено најприхватљивији начин. И поред свег расипања друштвеног фонда рада које собом неминовно носи стихијско испољавање закона вредности, овај закон и даље обезбеђује, на постојећем степену развоја, најефикаснију употребу ограничених производних ресурса са циљем задовољења датих друштвених потреба.

Закон вредности успоставља у робној привреди одређену равнотежу па се зато може назвати равнотежни закон. Он, уствари, уз одређене услове, обезбеђује успостављање сразмерног распореда друштвеног фонда на разне делатности. На тај начин преко њега се оставрују следећи ефекти:

• услови репродуковања просечно утрошених средстава за производњу;

• просечним произвођачима обезбеђује у свим областима друштвене производње просечно реализовање циљне функције њихове економске активности;

• потрошачима омогућава да у оквиру постојеће расподеле друштвеног производа и националног доходка такође максимирају своју циљну функцију.

Закон вредности у стању равнотеже обезбеђује максимирање циљне функције свих субјеката друштвене репродукције, како на страни производње, тако и на страни расподеле, размене и потрошње.

У досадашњој економској теорији о закону вредности, као равнотежном закону се доста расправљало и полемисало. Без обзира на супротстављена

III ДЕО|203

мишљења и ставове искристалисала су се два доминирајућа мишљења, односно приступа питању закона вредности.

Први приступ везан је за традицију класичне политичке економије (Смит, Рикардо, Маркс и њихови следбеници) и одређење нормалне цене као равнотежне цене. Главни акценат овог приступа је на објашњењу основних закона производње и расподеле друштвеног производа, односно националног доходка. Преко објашњења о профиту, најамнини и ренти, објашњава се максимирање циљне функције произвођача и на тој основи објашњење нормалне и равнотежне цене.

Други приступ (Маршал и његови следбеници) везан је за теорију опште економске равнотеже. Акценат се даје на дефинисање критеријума и стандарда, уз дата средства за производњу и дати доходак, оптималну алокацију како ограничених производних ресурса, тако и ограниченог доходка, за алтернативне употребе. Дефинисањем услова за максимално задовољење потреба свих потрошача (при датом доходку), односно максимирање циљне функције свих произвођача (уз дате производне чиниоце), одређује се и економска равнотежа.

Наизглед су два наведена приступа међусобно супротстављена, али су анализом и једног и другог ипак у многим сегментима комплементарни. Наиме, у питању је објашњење једног те истог закона. Различите су само полазне основе, подручја истраживања и услови посматрања, практично исте друштвено-економске појаве.

3. Екстрапрофит као основни покретачки мотив робних произвођача Анализом економских законитости и капиталистичког начина робне производње уз објашњења о вишку вредности, акумулацији капитала, рентабилности робних произвођача и других параметара, показује се као неопходно непрекидно усавршавање процеса производње и његово проширење, а самим тим употребу вишка вредности у складу са законима крупне робне производње. Због тога се присвајање што веће масе профита, као преображеног облика вишка вредности, појављује као стварни покретачки мотив у капиталистичком начину производње. Тај процес максимирања профита се практично материјализује кроз присвајање екстрапрофита.

III ДЕО|204

Различити произвођачи у одређеној грани формирају у тржишној утакмици различите цене. На тај начин при истом анагажовању капитала ће произвођачи остваривати различите профитне стопе. Произвођачи који уз остале претпоставке, остваре дати производни резултат уз што нижу цену коштања, присвојиће у истој срезмери већи профит, односно присвојиће додатни профит (екстрапрофит).

Екстрапрофит је резултат начина употребе капитала. Комплекс тзв. унутрашњих фактора екстрапрофита везан је за самог произвођача и ефикасности његове производње коју остварује у условима савременог техничко-технолошког процеса. То у таквим условима постаје један од главних фактора обезбеђења и присвајања екстрапрофита. Максимирање профита је објективно условљено дејством економских закона у крупној робној производњи и као такво је незаивсно од воље појединачног капиталисте. Екстрапрофит се означава као основна покретачка снага капиталистичког начина производње, која доводи до непрекидног повећања техничко-технолошког нивоа производње. Смањење на тој основи цене коштања испод просечне гранске цене коштања и присвајање профита већег од просечног је подстицај и за друге да смање своје цене коштања.

Из напред изнетог се показало да се максимирање профита и у том смислу присвајање екстрапрофита појављује као најзначајнији фкатор унутар гранске конкуренције и свођења, на тој основи, различитих индивидуалних профитних стопа на просечну гранску профитну стопу.

4. Успостављање равнотеже у дужем временском периоду У дугом временском периоду произвођач треба да покрије све своје трошкове, па је пословање без губитака могуће једино ако је дугорочна тржишна цена једнака минималним дугорочним трошковима, односно ако је тржишна цена једнака дугорочним граничним трошковима. У дугом временском периоду фактори производње су вариабилни. На бази додатног улагања у опрему може се повећати обим производње, али исто тако се могу смањити улагања и преусмерити у друге гране производње. На тој основи повећање или смањење понуде у датој грани, или у другим гранама има одговарајући утицај на тржишну цену, односно на кретање профита сваког привредног субјекта и гране у целини.

III ДЕО|205

Пошто се сви произвођачи у грани понашају економски рационално, стање дугорочне равнотеже биће постигнуто када је код свих произвођача у свим гранама тржишна цена једнака дугорочним граничним трошковима. При тој цени ниједан привредни субјект у грани не остварује профит (укупна маса профита у грани максимална), нити се било који произвођач налази у губитку. Из тих разлога нема нових улазака у дотичну грану, нити изласка из ње. Промена равнотежног положаја је могућа у случају увођења нових технологија, нове организације рада и других унапређења, што ће довести до већег профита. То отвара процес међугранске конкуренције и подстицај произвођачима да улажу свој капитал у профитабилне гране. На тој основи врши се сељење капитала и уједначавање профитних стопа различитих грана и формирање просечне профитне стопе за привреду као целину. У оним гранама у којима је мања профитна стопа и произвођачи се исељавају из ње, смањује се понуда, што ће уз непромењену тражњу довести до постепеног пораста тржишне цене и профитне стопе те гране.

Дугорочна равнотежа је успостављена када је у свим гранама производње остварено максимирање циљне функције произвођача. Сељењем произвођача из гране са нижом профитном стопом у гране са вишом, врши се уједначавање профитних стопа различитих грана производње и формирање просечне профитне стопе за привреду као целину. На тај начин закон просечног профита обезбеђује једнакост капитала различитих области производње, односно правило да се на једнаке ангажоване капитале обезбеђује једнак профит.

5. Невидљива рука тржишта: ефикасност и социјална праведност Већ раније смо констатовали да производњу вишка производа, односно вишка вредности одређује закон крупне робне производње. Данас су постојеће разлике у степену развијености између појединих друштава, односно држава, условљене чињеницом у којој мери закон вредности регулише производњу овог вишка, односно у којој мери закон вредности регулише целокпну друштвену репродукцију. Најефикаснију употребу ограничених ресурса, на постојећем степену развоја, обезбеђује закон вредности.

Поставља се питање да ли је само ефиаксност по својим резултатима друштвено прихватљива и да ли се може препустити само закону

III ДЕО|206

вредности да решава бројна друштвена питања. Јер, поред економских интереса долазе до изражаја и други интгереси човека као људског бића. То се пре свега односи на идеолошке, културне, социјалне и друге интересе. Закон вредности доводи до поларизације између робних произвођача и свих учесника друштвене репродукције, до већег раслојавања између њих и до све веће неједнакости у расподели доходка. Ове неједнакости често доводе до сукобљавања појединаца, али и читавих класа. Историја је показала да су се ти сукоби често пута манифестовали у ратовима ширих размера, до револуција, што је за последицу имало поред губитка људских живота и до расипања укупног друштвеног фонда рада.

Покушај да се проблеми реше само економским методама, односно деловањем тржишних законитости није дао жељене резултате. Поред тога била је неопходна друштвена интервенција. Јер само оптимална расподела доходка уз учешће државних и друштвених фактора омогућава тржишној привреди постизање најбољих резултата, односно коришћење оскудних ресурса и максималну производњу уз минималне трошкове.

Из праксе развоја друштвено-економских система познато је да не постоји јединствен стандард праведности расподеле доходка, већ је то препуштено сваком друштву понаособ. Међутим, неспорно је, што се више приближавамо етички оптималној расподели доходка, уз интервенцију друштва, то је могућ виши степен ефикасности у употреби ограничених ресурса.

Према томе, стихијско деловање закона вредности (тржишних законитости) не даје најбоље решење када је у питању ефикасност употребе ограничених ресурса. Због тога је неопходна интервенција друштва (државе) како би се постигао друштвени консензус о друштвено прихватљивој праведности у расподели доходка и како би се ефикасност у коришћењу ограничених ресурса подигла на виши ниво. Ефикасност савршено конкурентског модела на основама етички оптималне расподеле остаје као стање којем се тежи, а одступања од њега показују у којој мери је друштво успело да обезбеди одговарајући степен праведности у расподели услова производње и резултата производње.92

92 Д. Драгишић, Б. Медојевић, Б. Илић и М. Павловић, op. cit. стр. 181

III ДЕО|207

3. ГЛАВА

ОБЛИЦИ КОНКУРЕНЦИЈЕ Конкуренција (латински: concurentia, супарништво, такмичење) у економским наукама има већи број значења, која су углавном везана за област размене и промета роба и услуга на тржишту. У том смислу конкуренција представља надметање учесника у „тржишној утакмици“, односно садржај те утакмице. На тржишту се конкуренти међусобно такмиче, ко ће да произведе, односно да понуди баш оно што купци траже, да при истој цени понуде квалитетнији производ, односно да при истом квалитету понуде нижу цену. Зато је неопходно да привредно друштво које своје циљеве остварује на тржишту, у избору стратегије правилно процени конкуренцију у грани у којој послује или у којој намерава да буде присутно. Тиме се уствари одређују садашње и будуће карактеристике пословног амбијента у којем конкуренција ствара подстицаје за економску ефикасност.

Као и у многим другим економским питањима тако и у питању конкуренције могуће је извршити различиту поделу. Ми ћемо овде конкуренцију обрадити у неколико питања, и то:

• потпуну конкуренцију; • монопол; • олигопол; • монополистичку конкуренцију и • антимонополску политику.

1.Потпуна конкуренција Под појмом потпуне или савршене конкуренције подразумевамо тржиште на које у пуном смислу делују основна својства понуде и тражње. Овакав вид конкуренције се у пракси назива још и перфектна или чиста конкуренција.

Да би на тржишту постојала потпуна конкуренција, неопходно је да се испуни неколико услова привредне структуре и понашања привредних актера:

• атомизирана структура привредних субјеката; • потпуни аутоматизам у кретању односа цене понуде и цене тражње

тј. принцип апсолутне еластичности понуде и тражње;

III ДЕО|208

• присуство принципа рационалности у привређивању и тежње да се његова садржина (циљ) максимизира;

• немогућност појединих партнера да утичу на ниво цена, већ нужност да им се прилагоде својим производним одлукама;

• непостојање било каквих природних ни правних препрека (монопола) за слободно кретање производних фактора и предмета размене (финалних производа).

Основне претпоставке за постојање потпуне односно савршене конкуренције су постојање великог броја продаваца и купаца, хомогеност робе и слобода уласка и изласка из одређене гране привреде, обавештеност произвођача и потрошача о ценама, квалитету и условима продаје и да су конкурентске фирме без „тржишне моћи“.

Општа је потреба и тежња сваке организоване друштвене заједнице да успостави један задовољавајући однос између производње и потрошње и на тај начин омогући потпуну (слободну) конкуренцију. Успостављање таквих односа се може вршити на различите начине. Најоптималнији начин би био да у условима слободне конкуренције те односе регулише закон вредности, чију основу механизма треба да чини међусобна повезаност и узајамна условљеност понуде и тражње и слободно и независно формирање тржишних цена.

Сигурно је, да у условима потпуне и слободне конкуренције, понуда и тражња представљају главне регулаторе робне размене. Зато њихова неравнотежа може имати значајне економске последице, па је због тога неопходно њихово стално усклађивање.

Без обзира на напред изложено, потпуну или савршену конкуренцију и када би постојала воља, тешко би је било остварити. Неки економски аналитичари су поставили услове, које би требало остварити, да би се остварио теоретски модел савршене конкуренције.

Набројани су следећи услови:

• обиље фактора и њихова потпуна мобилност; • потпуна аутоматизованост понуде и тражње; • потпуна еластичност понуде и тражње; • одсуство утицаја државе на економске односе; • одсуство било каквих субјективних преференцијала између

тржишних партнера;

III ДЕО|209

• одсуство било каквих психолошких утицаја на тржишне односе; • подједнака информисаност учесника у размени о могућностима и

условима тржишта.

Напред наведени услови су тако идеално постављени, да практично никада и нигде нису постојали, па је због тога питање потпуне конкуренције, више жеља него стварна могућност. Они су можда најближе били конципирани у време либералног капитализма са тзв. слободном конкуренцијом (Laissez faire - laissez passer). Економска теорија је понудила теоријску концепцију савршене конкуренције, која не постоји у стварности, већ искључиво у уџбеницима економске теорије. Али на аналитичком плану, те теорије су од велике користи, будући да онима који уче економију омогућава да спознају све оне механизме којима се успоставља равнотежа на тржишту, којима се регулише, односно успоставља равнотежа на тржишту и изједначава понуда и тражња. Ипак у многим теоретским поставкама постоји заблуда да политика заштите конкуренције треба да доведе до успостављања потпуне конкуренције. Политика заштите конкуренције треба да спречи нарушавање потпуне конкуренције, које ако се на тржишту појави у већој мери, може имати веома негативне последице по целокупну економију државе.

Већ у другој половини 19. века настају значајне промене, у којима се фактички дефинитивно установљавају облици ограничене или монополске конкуренције, који и данас представљају један од основних облика у савременим, развијеним привредама.

У ситуацији када недостају неки од напред набројаних елемената тржиште постаје несавршено.

Економисти кажу да уколико постоји само један понуђач (купац) говоримо о монополу (монопсону), уколико постоји мали број понуђача (купаца) говоримо о олигополу (олигопсону).

1.1 Усклађивање понуде и тражње у условима потпуне конкуренције Када је у питању успостављање равнотеже, треба имати у виду чињеницу да је у питању један дугорочан процес успостављања равнотежног стања, са бројним међусобним везама и односима између различитих тржишта роба и тржишта фактора производње. Тржиште је једна јединствена

III ДЕО|210

целина, па зато свака и најмања промена има за последицу промене осталих економских категорија са којима је оно повезано.

Да би се потпуније дефинисало равнотежно стање, треба да се укључи циљна функција свих учесникана тржишту. У том смислу равнотежно стање се може дефинисати као стање у којем привредни субјекти немају подстицаја за промену свог економског положаја.

У којим случајевима ће у условима потпуне конкуренције на тржишту бити успостављена равнотежа? Пошто је за произвођаче тржишна цена дата као објективна величина, независна од њиховог деловања, тј. не зависи од обима производње, то они могу побољшати свој положај, само ако смање трошкове свог пословања. Произвођач у условима потпуне (савршене) конкуренције не може у кратком року мењати обим производње само променом варијабилних фактора, пошто су дати производни капацитети фиксирани. При томе треба имати у виду да се у потпуној конкуренцији ради о производњи стандардизованог производа, те да промене појединачног обима производње немају утицај на укупну понуду и ниво тржишне цене. Све то се јасно може сагледати у следећој графици:

Тражња за производом предузећа Х Приходи предузећа Х

Цена производа Величина потражње Укупан Приход Гранични приход

150 0 0

150 1 150 150

150 2 300 150

150 3 450 150

150 4 600 150

150 5 750 150

150 6 900 150

150 7 1050 150

150 8 1200 150

150 9 1350 150

150 10 1500 150

III ДЕО|211

Када је у питању кратки рок произвођач мора прво да одреди обим производње за који се тржишна цена, која је дата, изједначава са граничним трошком. Произвођач може повећавати обим производње до нивоа који му обезбеђује профит, јер се укупни трошкови спорије повећавају од укупних прихода. Значи да ће произвођач наставити производњу ако је тржишна цена виша од просечних варијабилних трошкова, иако не покрива све своје трошкове. Ако је тржишна цена једнака или нижа од просечних варијабилних трошкова привредни субјекат нема интереса за даље пословање, јер ствара губитак. Ако ипак жели да настави производњу, мора учинити одређене мере да смањи трошкове по јединици производа.

Све напред наведено се односи на понуду и тражњу привредних субјеката у условима потпуне (савршене) конкуренције на тржишту.

2. Несавршена конкуренција

2.1 Монополи Монопол представља тржишно стање при којем на страни понуде постоји само један продавац, а на страни тражње мноштво купаца. Теоретски је могућа и друга комбинација да се на тржишту јавља само један купац и мноштво понуђача, па тада говоримо о монопсону. Пошто је то у сфери теорије, том питању нећемо поклањати посебну пажњу.

У монополистичкој конкуренцији свако привредно друштво, мењањем својих цена зависних од њихове конкуренције, може да утиче на свој удео на тржишту до извесне мере. У оваквим случајевима цена није једина карактеристика производа око које постоји конкуренција, већ су битни и квалитет, маркетинг и бренд, а улазак у грану је слободан.

Сви монополи, олигополи и друга несавршена тржишта имају за циљ да доминирају тржиштем и да диктирају услове. Такав начин тржишта се у светској економији постиже договорима и споразумима између највећих и најјачих компанија (картела, трустова, удружења итд.). При томе ти споразуми или договори могу бити директни или скривени. Таква понашања нису страна ни на нашем тржишту.

Па ако смо констатовали у претходном излагању да је потпуна, слободна конкуренција, у сфери теорије, онда се може рећи да практично не постоји ни потпуни монопол. Значи, можемо констатовати да су потпуна

III ДЕО|212

конкуренција и монопол два екстремна тржишна стања, каква у стварности појединачно не постоје. Могло би се рећи да на тржишту практично постоје одређена стања, која се у већој или мањој мери ограничавају.

У економској литератури одавно постоји једна табела, коју је у првој половини прошлог века поставио познати немачки економиста Ханс фон Штакелберг (Hans von Stackelberg), а која показује постојање девет различитих тржишних стања:93

Број купаца

Бр. продаваца Много Мало Један

Много Потпуна

конкуренција Олигопсон Монопсон

Мало Олигопол Билатерални

олигопол Квазимонопсон

Један Монопол Квазимонопол Билатерални

монопол

Из табеле се јасно може разазнати да је економска моћ сваког учесника у робној размени, било продаваца или купаца, мања уколико је број учесника већи и обрнуто, економска моћ јача уколико је број учесника мањи.

Привредно друштво има монополски положај ако је једини продавац производа и ако ти производи немају блиске субституте. Зашто настају монополи. Основни узрок монопола јесу баријере уласка на тржиште, које имају три главна узрока: кључни ресурс је у рукама само једног привредног субјекта, држава само једном привредном друштву даје ексклузивно право да производи неко добро или услугу и трошкови производње чине једног произвођача ефикаснијим у односу на остале произвођаче.

2.1.1 Усклађивање понуде и тражње у условима несавршене конкуренццје Када је у питању усклађивање понуде и тражње у условима несавршене конкуренције, онда се она може посматрати у условима постојања монопола, олигопола и монополистичке конкуренције. За разлику од савршене конкуренције, код које се тржишна цена појављује, за све 93 H. von Stackelberg, “Marktform und Gleichgewicht”, Wien – Berlin, 1934

III ДЕО|213

произвођаче као објективно дата величина независна од њиховог деловања, у ситуацији несавршене конкуренције постоји могућност да се утиче на тржишну цену.

Тржишна моћ у случају монопола је условљена чињеницом да је дати произвођач једини произвођач у својој грани, па је стога у могућности да диктира тржишне услове. Монополиста има могућност да одређује цену, која је у принципу виша него у условима савршене конкуренције. То за последицу има неефикасну расподелу и употребу ресурса и одређивање обима производње према нахођењу монополисте. Монополиста ће повећавати обим производње ако је пораст прихода већи од пораста трошкова, што значи да ће је повећавати све док се гранични приходи не изједначе са граничним трошковима. У таквим условима се комбинује обим производње (који је мањи него у савршеној конкуренцији) са ценом, а све са циљем обезбеђивања максималног профита. Равнотежа у условима монопола се успоставља одређивањем најповољније цене за одговарајући обим производње. Тржишна цена се одређује тако да се изједначи тражња са оптималним обимом производње (са понудом).

Формирање тржишне цене у условима олигопола је резултат заједничког деловања више произвођача, односно продаваца. За разлику од монопола, где један одлучује, овде је мало сложенији процес. То из разлога што није лако ускладити више различитих ставова. Да би се превазишао тај проблем прибегава се тзв. лидерству. У том случају један произвођач (продавац) најчешће економски најјачи одређује цену за све произвођаче, који га у томе прате. У принципу се одређује таква цена да и најлошији произвођач може да покрије трошкове, односно да оствари одређени профит. Лидер одређује колико дуго ће те цене бити на тржишту, односно када их треба мењати или усклађивати. Ти договори су обично прећутни, из разлога, што све државе такве поступке санкционишу антимонополским законима. У оваквом начину усклађивања понуде и тражње постоје отежавајући разлози, о којима на овом месту нећемо детаљније елаборирати.

У систему монополистичке конкуренције нема препрека за улазак нових произвођача у грану. Овај облик конкуренције подразумева постојање великог броја произвођача (продаваца) у грани, који свој сегмент тржишта освајају диференцијацијом свог производа. Њихови производи су за купце слични, али не и заменљиви, јер се међусобно разликују по квалитету, марки, стилу, локацији, итд. Диференцијација производа даје произвођа-

III ДЕО|214

чима одређену тржишну моћ, јер произвођач може, због привржености купца за његов производ да повећа цену а да не изгуби своје купце, што није случај у савршеној конкуренцији. У монополистичкој конкуренцији привредни субјект контролише релативно мали део тржишта, а његова контрола над ценама је такође ограниченог карактера. За разлику од олигопола, привредни субјекти у монополистичкој конкуренцији су самостални у вођењу политике цена, тако да она, у свом највећем делу, није зависна од политике цена конкурената.

2.1.2 Ресурси монопола

Монопол настаје и у случају, када су одређени кључни ресурси у рукама само једног власника. Примера ради ако у једном граду постоји само један извор снадбевања водом и воду није могуће набавити на други начин, онда власник тог извора држи монопол на воду. Други пример је снабдевање електричном енергијом. У оба случаја власници имају тржишну моћ јер немају конкуренцију. Зато су у ситуацији да диктирају тржишне услове.

Најчешћи примери власништва над ресурсима су неки производи и услуге од јавног интереса па их зато држава уређује на посебан начин, а то спада у други узрок монопола. Други ресурси су углавном у рукама многих људи, па су монополи засновани на ресурсима реткост. Такође је мало примера власништва ресурса за које не постоје блиски супститути.

2.1.3 Монополи које ствара држава У многим случајевима монополи настају зато што је држава једној особи или предузећу дала екслузивно право на продају неког добра или услуге. Карактеристични примери су задовољавање масовних потреба (вода, електрична енергија, комуналне услуге и др.) које се екслузивно поверавају јавним предузећима, која у тим делатностима имају монопол.

Закон о патентима и ауторским правима представљају два важна примера како држава ствара монопол који ће служити јавном интересу. Примера ради када нека фармацеутска компанија открије неки лек, она од државе затражи да га патентира. Ако држава процени да се ради о оригиналном леку одобриће патент и дати ексклузивно право производње и продаје лека у рецимо периоду од пет година. Слично томе је ауторско право којим држава гарантује да нико не сме да штампа или продаје неко дело без

III ДЕО|215

дозволе аутора. Ауторско право, односно заштите државе, даје аутору монополистичка права продаје свог дела.

Закони којима се регулишу патенти и ауторска права имају своје користи и трошкове. Користи јесу већи подстицаји на креативну делатност, с тим што те користи компензују трошкове монополског одређивања цена.

2.1.4 Природни монополи Природни монопол је монопол који настаје када појединачни привредни субјект може да снадбе цело тржиште неким добром или услугом, уз мање трошкове него што би то могла да ураде два или више привредних субјеката. Када неки привредни субјект има природни монопол он је мање забринут да би улазак нових предузећа на тржиште могао да умањи његову тржишну моћ. Зато је другим привредним субјетима јасно да због немогућности да смање трошкове не могу да угрозе тај монополски положај.

Пример природног монопола јесте масовна и савремена производња неког производа чији су просечни трошкови знатно нижи од екстензивне и појединачне производње. Због тога долази до ситуације да економски није рационално да се, например, једно подручје водом снадбева са две паралелне мреже, односно да свако домаћинство има два водоводна прикључка. Има и низ других сличних примера.

Због отворености тржишта и поспешивања међународне трговине природни монополи представљају реткост.

Ниједна национална привреда не треба да дозволи неконтролисано моно-полско понашање привредних субјеката, па због тога та питања, држава уређује снагом свог ауторитета нормативним прописима.

2.2 Олигополи

2.2.1 О олигополима уопште Ограничено присуство на тржишту је могуће када се на њему буквално налазе две фирме или када две фирме доминирају тржиштем. Тада говоримо о дуополу. Могућ је и триопол, кватропол, итд.

III ДЕО|216

А када говоримо о више понуђача који диктирају услове на тржишту, цене, рокове и начин испоруке, плаћање, онда је реч о олигополу. Постоје два типа олигопола. Први је када само неколико продаваца нуди производе који су слични или идентични. Други пример олигопола су одређене групације или асоцијације, као што је рецимо ОПЕК (OPEC – Organisation of Petroleum Exporting Contries) који диктира светско тржиште нафте.

За разлику од монопола, када је конкуренција у потпуности елиминсана, познати су и други видови стања на тржишту на страни понуде: олигополи и полиполи и на страни понуде: олигопсони и полипсони.

Олигополи представљају такву врсту тржишта, када на њему из исте привредне гране, постоји мањи број продаваца исте или сличне економске снаге, а полипол када таквих продаваца има више.

У уводу смо рекли да монопол постоји уколико се на тржишту налази само један понуђач и велики број купаца. Међутим, у пракси је чешћа појава када се више продаваца удружи, са циљем да одстране конкуренцију и завладају тржиштем. У том случају говоримо о тзв. колективном монополу. За савремену капиталистичку економију је карактеристично да се велики системи удружују у различите облике монополских савеза. Ти савези настају као потреба производне структуре, јер потпуна конкуренција између великих капитала, објективно носи и велики ризик. Зато велики системи у капитализму, где су уложени велики износи капитала ништа не препуштају случају. Самим тим је јасан њихов интерес да се по одређеним питањима наступања на тржишту међусобно договарају, постављају правила понашања која се морају поштовати.

У скоро свим развијенијим капиталистичким земљама постоје у разним гранама привреде савези (удружења), који диктирају услове на тржишту, владају тржиштем и неспорно представљају облик монополског понашања.

Монополски савези се међусобно разликују по временском трајању, што опредељује њихову форму организовања. Повремени или привремени монополски савези, као што сама реч каже, имају по времену ограничени карактер трајања. Организују се у формама конвенција, џентлменских споразума, рингова, корнера, итд. Могу се договорити за само један облик наступања на тржишту (рецимо: начина рекламирања, најнижих цена производа, најнижег квалитета, итд). Трајни монополски савези имају чвршћу везу организације и шири облик сарадње, који често представља и

III ДЕО|217

повезивање капитала, обавезу облика организовања итд. Такви монополски савези су познати под именима: картели, трустови, концерни.

За овакву врсту тржишта је нарочито значајна економска снага појединих продаваца. Јер, уколико њихова економска моћ није одлучујућа, већи број понуђача може довести до слободне конкуренције. Али, уколико њихова економска моћ неконтролисано порасте, па су у ситацији да енормно повећају своју производњу, диктирају продајне цене на тржишту и на тај начин завладају тржиштем, онда је реч о класичном начину монополског тржишта.

Уобичајено је да се степен концентрације понуде у датој грани мери процентуалним учешћем четири највећа произвођача у укупној понуди гране. Јер, поједини аутори сматрају да је грана олигополистичка ако четири највећа произвођача контролишу више од 40% тржишта.94

2.2.2 Примена теорије игара на срећу

Основна претпоставка сваког монополисте, без обзира да ли се ради о монополу, дуополу или олигополу да сви желе да остваре максимални профит. Као што смо већ раније констатовали сви они желе да избегну конкуренцију. Зато сви имају подстицај да се договарају о пословним одлукама и да се суштински понашају као један понуђач, монополиста. Претпоставимо да се ради о двоје монополиста (дуополу), који држе приближно 50% тржишта и који треба да се договоре око одређених питања. Назовимо их именима: „Диџеј“ и „Џејџеј“.

После исцрпљујуће конкурентске борбе и утрошка новца на ту борбу, успели су да се договоре да једном свом производу, зејтину одреде цену и повећају је са 90 на 100 динара по литру.

С обзиром да је овакав договор у супротности са принципима слободне конкуренције и да представља кршење важећих антимнополских прописа, он нема никакву правну снагу односно ништаван је. То из разлога, јер се испуњење тог договора (споразума) не може захтевати судским путем. Због тога и један и други монополиста имају две опције: да се држе договора или да га прекрше.

Из наведеног произилазе четири могућности и то:

94 C.R.McConnel, S.L. Brue, Economist, Moskva 2002. str. 568

III ДЕО|218

• оба монополиста се држе договора • оба монополиста крше договор • „Диџеј“ поштује договор, а „Џејџеј“ га крши • „Џејџеј“ поштује договор, а „Диџеј“ га крши

У ове четири комбинације су могућа следећа решења:

У првом случају ће оба монополиста остварити додатни приход, за разлику између досадашње цене од 90 динара до договорене цене од 100 динара по литру зејтина.

У другом случају, уколико оба партнера крше договор и продају зејтин по тржишној цени од 90 динара по литру, неће бити додатног прихода ни за једног монополисту.

У трећем примеру ће „Џејџеј“ продајом зејтина по 95 динара по литри остварити додатни приход, „Диџеј“ који ће држати договорену цену остаће без икакве продаје.

У четвртом примеру ће ситуација бити обрнута.

У наведеном случају је дат само један пример са једним производом. Међутим, у стварности, игре се углавном понављају и односе се на већи број производа. У стварности монополисти не доносе своје одлуке симултано, већ секвенцијално. То значи да један играч (монополиста) одигра потез, па онда други, па онда први реагује и тако даље. То јако компликује ситуацију, уз много других финеса, па зато такве монополске игре није могуће једноставно открити.

3.Монополистичка конкуренција До сада смо анализирали три основна типа тржишта: потпуну конкуренцију, монопол и олигопол. Међутим у стварности највећи број тржишта се налази изеђу ова три типа тржишта.

Монополистичка конкуренција је тржишна структура у којој постоји већи број конкурената, производ је мање више диференциран, цена није једина карактеристика производа око које постоји конкуренција, већ су битни квалитет, маркетинг и бренд, а улазак у грану је слободан.

Кључна разлика у односу на савршену конкуренцију је то што је производ диференциран, а не хомоген. у стварности постоји релативно мало хомогених производа, што значи да је модел савршене конкуренције

III ДЕО|219

веома редак. Диференциран је онај производ који има блиске, али не и савршене супституте.

Диференцијација производа омогућава фирми да конкурише другим учесницима на тржишту не само ценом, већ и другим атрибутима производа, као што су квалитет или бренд. Квалитет обухвата групу атрибута, али се пре свега односи на дуготрајност, поузданост и друге физичке атрибуте производа.

Конкурисање у квалитету и бренду доводи до тога да се привредна друштва која послују на оваквом тржишту суочавају са опадајућом тражњом, као и монополисти. То им омогућава да на кратак рок остварују економски профит. Оно што је разлика у односу на монопол и олигопол је много еластичнија крива тражње и могућност уласка нових конкурената на исто тржиште.

На кратак рок фирме у овакавим гранама могу да остварују економски профит. На дуги рок постоји могућност уласка нових фирми у грану. То ће повећати продату количину и оборити цену тражње. У таквим условима нестаће монополски, односно олигополски профит. То значи да ће, на дуги рок, тржишна ситуација бити блиска стању равнотеже условима потпуне конкуренције. на овај начин значајно се подиже друштвена ефиканост у условима монополистичке или олигополистичке конкуренције.

4. Антимонополска политика Постојање монопола није пожељно, јер доводи до поремећаја на тржишту и наноси штету привредним субјектима и привреди у целини. Државна интервенција против монопола се назива антимонополска политика.

У свим развијеним тржишним привредама антимонополска политика се спроводи ради заштите тржишта и конкуренције, а у крајњем случају ради заштите потрошача.

У том циљу поједине националне економије уводе различите мере, које су углавном упућене на исте или сличне циљеве:

• спречавање настанка монополске моћи; • спречавање њеног коришћења и • обезбеђење заштите произвођача и потрошача од монополског

понашања на тржишту.

III ДЕО|220

Монополистичко понашање, у принципу има негативне последице по националну економију, јер су снагом своје економске моћи у ситуацији да изврше одговарајућу прерасподелу доходка на рачун других произвођача, потрошача и друштва у целини. Не ретко се може десити да се у рукама монополиста (једног или више њих) концентрише и политичка моћ у некој земљи.

Због тенденције константног опадања граничних трошкова монополисти су заинтересовани да зауставе раст производње односно понуде испод нивоа који је друштвено оптималан.

Постојањем монопола директно се разграђује и негира здрава конкуренција. Из тих разлога се држава мора директно укључити у ограничавању и елиминисању монопола, односно развијању слободне тржишне конкуренције. Да би се спречило монополско понашање на тржишту предузимају се различите мере државне политике.

Интервеницја може да има два облика:

• укидање монопола, или • регулисање њиховог понашања.

У првом случају држава може да захтева преструктуирање монополског привредног друштва, разбијањем на низ мањих привредних друштава, која ће бити изложена тржишној конкуренцији.

У другом случају држава не тражи разбијање таквих привредних друштава, већ надгледа њихову политику цена и профита и предузима адекватне мере.

Држава такође може ограничити слободан избор активности и да монополима забрани улазак у неку делатност. За спровођење оваквих мера се доносе посебни законски прописи, даје се надлежност судским органима, а формирају се и посебни државни органи.

Антимонополска политика је у скоро свим развијеним земљама регулисана законским прописима. То је учињено и у Европској унији, па ти прописи обавезују све чланице на поштовање тих прописа.

У Србији је ова материја и раније била регулисана законским прописима, а сада је у примени Закон о заштити конкуренције, који је у Скупштини

III ДЕО|221

Србије усвојен 2005. године.95

• споразуми са којима се битно спречава, ограничава и нарушава конкуренција;

Тим законом се уређује заштита конкуренције на тржишту ради обезбеђивања равноправности учесника на тржишту, а у циљу подстицања економске ефикасности и остваривања економског благостања друштва у целини, нарочито потрошача (члан 1 закона). У ту сврху је основана Комисија за заштиту конкуренције, која функционише и има надлежности у складу са законом.

Повредом конкуренције у смислу наведеног закона, сматрају се акти и радње привредних субјеката и других правних и физичких лица и осталих учесника на тржишту и то:

• злоупотреба доминантног положаја; • концентрација којом се битно спречава, ограничава и нарушава

конкуренција, пре свега стварањем, односно јачањем доминантног положаја на тржишту.

Поред осталих одредби, за непридржавање закона су предвиђене санкције.

У Сједињеним америчким државама се интервенција спроводи преко антитрустовског законодавства, а у западним земљама прихваћено је као могуће решење национализација делатности, у којима се појаве монополска понашања.

На крају излагања о антимонополској политици, наводимо један пример санкционисања монополског понашања од стране Европске антимонополске комисије:

„Европска антимонополска комисија казнила је због гушења конкуренције и високог нивоа цена велике европске концерне, произвођаче витамина (швајцарски „Хофман“ и немачки „БАСФ“ и др) са 882 милиона еура казне (по тадашњем курсу – 1,7 милијарди долара).“96

95 „Службени гласник РС“, број 79/2005. 96 „Политика“, 23. новембра 2001. године

III ДЕО|222

4. ГЛАВА

МЕЂУНАРОДНИ ЕКОНОМСКИ ОДНОСИ Развојем крупне капиталистичке робне производње долази до проширења размене између различитих земаља света. На тај начин ствара се међународна подела рада, долази до повећања и унапређења међународне робне размене и настанка светског тржишта и стварања међународне економије.

Још су Адам Смит (Аdam Smith) и Давид Рикардо (David Ricardo) у својим економским теоријама указивали на потребу међународне поделе рада.

По Адаму Смиту свака земља треба да производи и размењује само ону робу за коју има најповољније природне и стечене услове. Та теорија је била позната под називом – теорија апсолутних предности (трошкова).

По Давиду Рикарду и његовој теорији релативних и компаративних предности све земље треба да се специјализују у производњи и размени, чиме ће се обезбедити максимирање националне производње и националног дохотка, као и максимирање светске производње и реалног доходка у свету, као целини.

У међународним економским односима је пред крај прошлог века дошло до снажења процеса глобализације. Тај процес је директно условљен појачаном интернационализацијом, пре свега у економији са циљем интеграције у производњи, трговини и финансијама.

Економски односи са иностранством представљају важан сегмент укупне стратегије развоја сваке земље. Тим односима придају значај све земље у свету, мале и велике, богате и сиромашне. Мале земље имају проблем у ограниченим природним ресурсима и тежњи да ефикасније уђу у међународну поделу рада. Сиромашне земље имају сталну „глад“ за капиталом, савршенијом и савременијом техником и технологијом, како би што брже употпуниле своју привредну структуру и ухватиле прикључак са развијеним економијама. Велике и богате земље имају своје интересе како би ојачале свој положај и у тржишној утакмици освојиле нова подручја.

Свака држава, привредни субјекти па и појединац, директно или индиректно, упућени су на одређене међународне односе. Страни капитал, ако се правилно инвестира, позитивно утиче на основне економске

III ДЕО|223

показатеље: привредни раст, запосленост, инфлацију и платни биланс.97

1. Међународна робна размена

Држава треба да ствара одговарајући амбијент за односе са светом, склапа различите аранжмане са другим земљама, преко ње се одвијају међународне саобрћајне и друге комуникације. Многи привредни субјекти не би могли да функционишу без набавке одређене опреме и других компоненти са страног тржишта, а такође без пласмана својих производа на страна тржишта не би могли да рачунају на значајнији просперитет. Појединац је као произвођач, купац, туриста, научник или у некој другој улози данас више него икад упућен на међународну сарадњу и односе.

Данас је скоро немогуће замислити функционисање неког привредног система, који нема односе у виду међународне размене са другим земљама света. Бројни су разлози неопходности и користи међународних економских односа.

У наставку ћемо неке од тих разлога детаљније елаборирати.

1.1 Неопходност међународне размене Међународна трговина представља за све земље света, које желе да избегну замке затворености своје економије, неопходност и потребу. Та неопходност се огледа у разним факторима, а ми ћемо се определити за најзначајније.

Привреде које се укључују у међународне привредне токове, односно које представљају отворене привреде, на бази извоза и увоза, путем међународне размене повећавају величину бруто друштвеног производа, постижу значајну стопу економског раста, док привреде које су мање отворене бележе стагнацију бруто друштвеног производа, а тиме и животног стандарда.

Међународна трговина надокнађује различитост услова производње и тиме смањује трошкове производње. Услови производње омогућавају специјализацију, о којој су давно говорили Адам Смит и Давид Рикардо. Та специјализација се огледа рецимо у климатским условима, јер се примера

97 Милуновић, М., Међународно кретање капитала у функцији привредног развоја Србије, Економика бр. 2, Ниш, 2010. стр. 173.

III ДЕО|224

ради у топлијим крајевима могу производити банане, ананас, агруми, а у нешто хладнијим пшеница, кукуруз, јечам итд. На тај начин се свака земља са својим производима укључује у тзв. међународну поделу рада.

Други разлог који иде у прилог међународној трговини, јесу опадајући трошкови производње у повећаном обиму исте, који се у већим количинама реализује на међународном тржишту.

Трећи разлог за међународну трговину представља различитост укуса потрошача. Рецимо неки потрошачи у нашој земљи цене чоколаде, али оригинал „Милка“ из Швајцарске или „Моцарт кугле“ из Салцбурга, што значи да ће увозници, без обзира на цене имати потрошаче тих производа.

У сваком случају, имајући у виду набројане разлоге, неоспорно је да у отвореној међународној трговини постоје компаративне предности које иду у прилог што већем обиму таквог начина пословања.

1.2 Предности међународне размене И поред набројаних разлога које иду у прилог неопходности међународне размене, постоје озбиљни и дубљи разлози на којима се заснива целокупна међународна трговина унутар привредних субјеката, унутар земље, између земаља, које се заснивају на принципу компаративних предности.

Принцип компаративне предности говори, да је међународна трговина корисна и ефикасна, када земља извозница има одређене предности у производњи производа које извози у односу на земљу увоза. Овај принцип подразумева да ће свака земља специјализовати производњу намењену извозу, с тим да ће бити у ситуацији да такве производе обезбеди уз ниже трошкове, наравно уз услов једнаког квалитета.

Предност међународне трговине се огледа и у томе да због могућности увоза одређених добара и услуга, домаћа производња мора стално да води рачуна да уколико жели пласман својих производа, треба да буде конкурентна страним производима.

Конкурентност претпоставља захтев да домаћи производи треба да имају задовољавајући квалитет и цену. Из тих разлога, свака држава треба да допринесе развоју међународне трговине на свом националном тржишту,

III ДЕО|225

тако што ће заштиту домаће привреде, која се огледа кроз царинске и нецаринске баријере, поставити на прихватљив ниво.

Предност се огледа и у томе што се домаће тржиште обезбеђује производима, који су резултат савремених и нових технолошко – техничких достигнућа, па и то треба да подстакне привредне субјекте у земљи да усвајају таква решења.

2.Спољнотрговинска размена У отвореној међународној размени добара и услуга односно у увозу и извозу свака држава за себе на крају одређеног периода (обично на крају године) прави биланс. Спољнотрговински биланс је део укупног платног биланса одређене земље.

Спољнотрговински биланс садржи вредносне податке о томе у којој вредности су увежене робе и услуге, а у којој вредности су извежене. Тај трговински биланс, уколико је вредност извоза роба и услуга већи од вредности увоза роба и услуга исказује тзв. суфицит, а ако је вредност увоза већа онда говоримо о трговинском дефициту.

Стални трговински дефицит и платни дефицит, слично као и буџетски дефицит има негативне конотације за економију једне земље, јер се негативни салдо мора негде надокнадити, а то се обезбеђује повећањем цена роба и услуга, смањењем текућег доходка или задуживањем у иностранству.

Трговински дефицит најчешће доводи и до дефицита у укупном платном билансу земље. У тај биланс поред спољнотрговинског биланса укључена су и сва остала дуговања и потраживања према иностранству.

У нашој земљи, већ дуги низ година имамо негативан трговински биланс, односно дефицит у робној размени, што сигурно негативно утиче на економска кретања уопште.

У табели и графикону који следе су приказани подаци о трговинском билансу Србије у последњих неколико година:

III ДЕО|226

Спољнотрговинска робна размена у периоду од 2002 - 2013. године у мил. USD

Година Извоз Увоз Салдо

2002 2.075 5.614 -3.539

2003 2.755 7.473 -4.718

2004 3.523 10.753 -7.230

2005 4.482 10.461 -5.979

2006 6.428 13.172 -6.744

2007 8.825 18.350 -9.525

2008 10.973 22.999 -12.026

2009 8.345 15.582 -7.237

2010 9.798 16.710 -6.944

2011 11.801 20.205 - 8.425

2012 11.354 19.013 7.660

2013 I-VI 6.552 9.683 -3.131

Напомена: 2003. и 2004. приказане су по новој методологији која има већи обухват код обраде података (укључује се враћена роба, финансијски закуп и реекспорт)

Из наведене табеле се види да је од 2002. године константно растао обим извоза, али и дефицит спољнотрговинске размене, да би у 2008. години тај дефицит премашио 12 милијарди долара. То су резултати који су, у најмању руку, забрињавајући. Од 2008. године даље, односно у 2009. и 2010. години је приметан пад укупног спољнотрговинског промета из разноразних разлога, а пре свега због светске финансијске и економске кризе. Тек 2011. и 2012. године је спољнотрговинска размена по обиму достигла 2008. годину, с тим што смо имали већи раст извоза од раста увоза, па тако и донекле смањен дефицит робне размене. Тај дефицит је у 2012. години био мањи од дефицита у 2008. години за скоро 4,5 милијарди евра. Тај тренд се наставља и у 2013. години, што нам показују резултати из првог полугођа те године.

III ДЕО|227

Укупна спољнотрговинска размена Републике Србије у 2012. години, достигла је 30,4 милијарде долара, што представља смањење од 4% у односу на 2011. годину. Извоз је био мањи за 3,6%, пре свега због смањења извоза гвожђа и челика, природног и индустријског гаса, електричне енергије и обојених метала.

Кад је реч о размени у првом полугођу 2013. године, укупна спољнотрговинска размена достигла је 16,2 милијарде долара, што представља пораст од 10% у односу на исти период 2012. године. Такође је дошло до смањења спољнотрговинског дефицита (3,1 милијарде долара) за 21,9% у односу на прво полугоше 2012. године. Покривреност извоза увозом износи 67,7% и већа је за 10,4% у односу на 2012. годину, и рекордна је у односу на претходних десет година.

Регионално посматрано у јануарско – јунској размени стандардно је доминирала размена са чланицама Европске уније (61% укупне размене). Извоз у Европску унију је повећан за 27% у односу на исти период 2012. године. Више него дупло је порастао извоз у Италију (индекс 215,9), затим порастао је извоз у Немачку (индекс 122,4), Чешку Републику (117,3), итд. Изражено финансијски прво место међу извозним тржиштима Европске уније заузима јануарско – јунски извоз у Италију (1,10 милијарди долара), друго извоз у Немачку (780 милиона долара), а треће у Румунију (354 милиона долара).

Друга најзначајнија извозна дестинација домаће привреде је регион ЦЕФТА, о чему ће бити детаљније речи у наредним излагањима.

Водећи спољнотрговински партнери на увозној страни робне размене, појединачно, су били: Италија (1,14 милијарди долара), Немачка 1,08 милијарде долара), Руска Федерација (776 милиона долара) и Кина (703 милиона долара).

У табели која следи приказаћемо структуру спољне трговине са одабраним земљама у првом полугођу2013. Године, изражено у процентима.98

98 Републички завод за статистику, Саопштење СТ15, број 211од 31.јула.2013. године

III ДЕО|228

Структура спољне трговине Србије по одабраним

земљама у првом полугођу 2013. године (%)

Земље Извоз Увоз

ЕУ27 61,4 60,3

Немачка 12,2 11,1

Италија 16,8 11,7

Румунија 5,4 2,8

Мађарска 2,6 4,9

Словенија 3,2 3,0

Аустрија 2,4 3,3

БиХ 0,1 7,3

Црна Гора 0,1 4,6

Македонија 3,0 2,2

Русија 7,3 8,0

Кина 8,0 2,1

Посматрано по регионима Србије, највеће учешће у извозу имали су регион Шумадије и Западне Србије (33,3%), затим Војводина (32,1%) и Београдски регион (21,8%), а у увозу Београдски регион (42,3%), регион Војводине (28,6%) и регион Шумадије и Западне Србије (20,2%).99

2.1 Светска трговинска организација

О Светској трговинској организацији је било речи у претходном делу ове књиге, а овде ћемо нешто детаљније образложити место, значај и улогу те светске организације.

Светска трговинска организација настала је као „наследница“ Општег споразума о царинама и трговини познатијег под називом ГАТТ. Основана

99 Извоз и увоз по регионима дат је према седишту власника робе у моменту прихватања царинске декларације. То значи да власници робе, према царинском закону, могу бити произвођачи, корисници, извозници или увозници робе, што треба имати у виду при тумачењу података по регионима.

III ДЕО|229

је 1. јануара 1995. године и представља правни и институционални основ мултилатералног трговинског система.

За време постојања и важења Споразума ГАТТ одржано је тзв. осам рунди мултилатералних преговора који су резултирали снижавањем царинских стопа пре свега за индустријске и пољопривредне производе, али које су донеле многе олакшице и унапређења у међународној трговини за чланице тог споразума.

Поред постављеног циља либерализације трговине, онако како је већ успешно спроведена применом ГАТТ-а, Светска трговинска организација све више има задатак да развија и спроводи глобалне правне норме. Са остварењем овог задатка започело се већ са ГАТТ-ом, а оснивањем Светске трговинске организације ова област је још више добила на значају. Принципи правних прописа Светске трговинске организације у великој мери се осликавају у националним царинским прописима појединих земаља чланица.

Тај систем предвиђа обавезу свих земаља чланица, да уговорне обавезе предвиђене нормама ове организације укључе у домаћу регулативу у области спољне трговине. Основне функције ове међународне организације су надзор и спровођење мултилатералних (вишестраних) трговинских споразума, који заједно представљају Светску трговинску организацију, форум за мултилатералне преговоре, решавање трговинских спорова, надзор над националним трговинским политикама и сарадња са осталим међународним институцијама које су укуључене у глобално креирање економских политика.

Споразум о оснивању Светске трговинске организације садржи 29 посебних правних текстова (споразума) и више од 25 министарских декларација, одлука и меморандума који предвиђају даље обавезе за чланице Светске трговинске организације. Овим споразумом о оснивању Светске трговинске организације се предвиђа трговина без дискриминације између чланица ове организације и између домаће и увезене робе, која је била одређена у члану „I” ГАТТ-а, а који је предвиђао (што је акцептирала и Светска трговинска организација) клаузулу најповлашћеније нације.

Сходно овој клаузули, чланице су обавезне да производима других чланица ове организације дају третман који није неповољнији од третмана

III ДЕО|230

који се даје било којој другој земљи. Из тога произилази, да ни једна држава не може дати другој посебне трговинске повластице или је дискириминисати. Све земље су једнаке и све оне деле користи од снижавања трговинских препрека. Али, постоје и бројна ограничења од овог принципа, која се односе на царинске уније и зоне слободне трговине.100

Бивша Југославија је постала чланица ГАТТ-а већ 1966. године. Савезна Република Југославија, односно Државна заједница Србија и Црна Гора је

Следећи облик недискриминације у међународној трговини који је усвојила ова организација, а што је познавао и ГАТТ јесте „национални третман“. Он подразумева да када су одређене робе и производи ушли на неко тржиште, да не могу бити неповољније третирани од домаћих производа. Он такође забрањује директно субвенционирање и премирање извоза, што се у неким ранијим периодима практиковало у нашој земљи. Али су зато дозвољене индиректне субвенције, које се огледају у унапређењу производње путем повољнијих кредита, побољшања квалитета роба, унапређења маркетинга, пласмана производа и других мера, а које ће допринети већем и ефикаснијем извозу.

Светска трговинска организација није институција потпуно слободне трговине, јер свакој земљи чланици допушта прописивање царина, разних ограничења и других видова заштите домаће привреде. Али она промовише правила недискриминације и фер конкуренције у међународној размени.

Светска трговинска организацијa је једна од највећих међународних организација. То је организација која има 153 државе чланице. Приступом Кине у децембру 2001. године, правни прописи Светске трговинске организације су постали примењиви и на све трговинске односе са овом земљом. Након што су Европска унија и Русија у мају 2004. године склопили споразум којим се Русији трасира пут у Светску трговинску организацију, шансе Русије да у догледно време, као последња велика привреда, буде примљена у Светску трговинску организацију значајно су порасле. На тај начин се принципи Светске трговинске организације примењују на преко 90% укупног светског тржишта.

100 Д. Јеринић, Царински систем Србије и основни институти, Пословно удружење Транспорт и Логистика, Београд, Београд, 2008. стр. 96.

III ДЕО|231

полагала право да буде једина правна наследница бивше Југославије, што је могло водити даљој примени ГАТТ-а у Србији и аутоматском чланству у Светској трговинској организацији. Међутим због негативног става пре свега Сједињених америчких држава и других западних земаља таква могућност је ускраћена. Србија још увек није чланица Светске трговинске организације, иако је joш у јануару 2001. године поднешен захтев за приступање од Државне заједнице Србија и Црна Гора.

Након што је Државна заједница Србија и Црна Гора 21. јануара 2001. године поднела захтев за приступање Светској трговинској организацији, 9. фебруара 2001. године оформљена је радна група, која је имала задатак да ради на том питању. Међутим, као што је познато престала је да постоји тзв. Државна заједница Србија и Црна Гора, па је поднети захтев те творевине постао ништаван.

Због тога је Влада Републике Србије на седници одржаној 19. новембра 2004. године донела одлуку да се поднесе захтев за поновни пријем у ову светску организацију, по принципу „двоструког колосека“. По том принципу, јер је у то време Република Србија била у саставу тзв. Државне заједнице Србија и Црна Гора. Без обзира што је била у том саставу, Србија је имала право, сагласно уставу, да сама уређује своје међународне односе и свој међународни положај. Радна група за приступ је покренута у јануару 2005. године и до почетка 2008. године је одржала пет седница. У априлу 2008. године објављена је прва верзија извештаја радне групе. Преко десет чланица Светске трговинске организације води билатералне преговоре са Србијом о тржишном приступу тој институцији за робу и услуге.

Без обзира, што нам неки наши експерти обећавају скори приступ Светској организацији, реално је очекивати да се то оствари 2014. године.

Улазак у чланство Светске трговинске организације је регулисан чланом 12 Споразума о оснивању Светске трговинске организације, који предвиђа, да и засебне царинске територије, које поседују пуну аутономију у вођењу спољнотрговинских односа и осталим питањима, која су регулисана Споразумом о Светској трговинској организацији и мултилатералним трговинским споразумима, могу приступити Светској трговинској организацији.

Одлуку о приступању, након преговора, доноси Министарска конференција Светске трговинске организације.

III ДЕО|232

Чланство у Светској трговинској организацији представља један од кључних елемената интеграције земље у модерне међународне економске токове, као и предуслов и неопходни корак у процесу придруживања за приступање Европској унији. У том смислу, приступање Светској организацији ће представљати важан елеменат стратешког привредног и укупног развоја Србије.

Приступањем Светској трговинској организацији, ће се обезбедити предности, које се огледају у следећем:

• могућност приступа тржиштима других земаља под равноправним условима;

• сигнал страним инвеститорима о стабилности и предвидљивости економског система (смањује се фактор ризика за потенцијалне улагаче);

• коришћење међународно договорених правила, као оптималног оквира за изградњу домаће тржишне привреде и реформу привредног законодавства;

• коришћење међународно договореног механизма решавања трговинских спорова у заштити сопствених интереса и

• уживање користи мултилатерално договорене клаузуле „најповлашћеније нације“ (предност у смислу да се не може једнострано повући дата обавеза приступа тржишту без одговарајуће компензације, као у случају када је обавеза билатерално договорена).

Србија је, сагласно правилима Светске трговинске организације, на унутрашњем плану у домену спољнотрговинског и царинског система извршила одређене промене системских прописа, тако што је донела нове законе, као што су Закон о спољнотрговинском пословању, Закон о девизном пословању, Царински закон, Закон о царинској тарифи и др.

Чланство Србије у Светској трговинској организацији ће несумњиво донети значајне предности нашој привреди, јер ће се тиме добити погодности и бенефиције предвиђене правилима те организације, што треба да омогући већи извоз, а на тај начин и свеукупни економски развој земље.

III ДЕО|233

2.2 Средњеевропски споразум о слободној трговини (ЦЕФТА) Генеза Споразума ЦЕФТА јесте Споразум о слободној трговини у Централној Европи (Central European Free Trade Agreement – CEFTA) који је сачињен у Кракову 21. децембра 1992. године и измењен и допуњен 11. септембра 1995. године у Брну и 4. јула 2003. године на Бледу. Чланице Споразума о слободној трговини су до 2006. године постале следеће државе: Пољска (од 1992. године), Мађарска (1992.године), Чехословачка – Чешка и Словачка (1992 године.), Словенија (1996.године), Румунија (1997.године), Бугарска (1998.године.), Хрватска (2002. године.), Македонија (2006. године), с тим што су земље које су ушле у Европску унију, датумом уласка изашле из тог споразума.

Влада Србије је 19. децембра 2006. године потписала Споразум о измени и приступању Споразуму о слободној трговини у Централној Европи (у даљем тексту: ЦЕФТА). Овај споразум су потписале владе Албаније, Републике Молдавије, Босне и Херцеговине, Републике Црне Горе, Републике Бугарске, Румуније, Републике Хрватске, Републике Србије, Републике Македоније и УНМИК у име Косова и Метохије, у складу са Резолуцијом 1244 Савета Безбедности Уједињених нација. Уласком у Европску унију, чланство у ЦЕФТА-и је 1. јануара 2007. године престало Републици Бугарској и Румунији и Хрватској 1. јула 2013. године.

С обзиром на чланице на које се ЦЕФТА односи, он сада у ствари представља Споразум о слободној трговини у југоисточној Европи. Споразум је ступио на снагу 1. јануара 2007. године, с тим што све земље потписнице, осим Бугарске и Румуније, треба да депонују своје инструменте ратификације до 31. марта 2007. године. Споразум ЦЕФТА 2006. ступа на снагу уколико га ратификује најмање пет земаља потписница. Све земље потписнице Споразума су га ратификовале, тако да је он на снази и примењује се у свим државама потписницама.

Основни циљеви стварања ЦЕФТА били су консолидовање демократије и тржишне економије у тим земљама и мобилизација заједничких напора за њихово интегрисање у институције Западне Европе, посебно у економски, политички, правни и безбедоносни систем Европске уније, као и убрзање развоја комерцијалних активности, подизања животног стандарда и

III ДЕО|234

осигурања бољих могућности запошљавања, повећања продуктивности и подизања финансијске стабилности.101

• консолидација постојећег нивоа либерализације слободне трговине, у оквиру јединственог споразума, која је већ постигнута закљученим билатералним споразумима;

Основ за ЦЕФТА-у су: Декларација из Вишеграда (15. фебруар 1991.године.); Декларација из Кракова (6. октобар 1991.године); Декларација из Познања (25. новембар 1994.године) и Декларација из Загреба (29. новембар 2005. године), које су усвојене као резултат договора највиших државних представника потписника тих докумената. Тим декларацијама је потврђена спремност примене принципа тржишне економије, али и обавеза поштовања права плуралистичке демократије засноване на владавини права, људским правима и основним слободама. Такође се прихватају и обавезе садржане у Завршном акту Конференције о безбедности и сарадњи у Европи и Париској повељи.

Задатак чланица ЦЕФТА-е јесте да се успостави зона слободне трговине на простору свих земаља чланица, у складу са одредбама овог споразума и сагласно одговарајућим правилима и процедурама које прописује Светска трговинска организација. Обавеза примене прописа Светске трговинске организације је предвиђена за све чланице ЦЕФТА-е, без обзира да ли су или нису учлаљене у ту организацију. Рок за успостављање потпуне зоне слободне трговине је 31. децембар 2010. године.

Циљеви Споразума ЦЕФТА су:

• стварање услова за унапређење страних улагања, укључујући директне стране инвестиције;

• отклањање препрека и неправилности у међусобној трговини, као и бржи проток роба у транзитном саобраћају између земаља чланица;

• заштита права интелектуалне својине сагласно међународно признатим стандардима;

• обезбеђење свих правила и процедура за спровођење и примену Споразума.

101 Д. Дашић, Д. Карић, Међународна економија са основама дипломатије, Делта пресс, Београд, 2009. стр. 279.

III ДЕО|235

Све напред наведено ће допринети складнијем развоју земаља чланица ЦЕФТА, али и ширењу трговинских односа у европским и светским оквирима.

Споразум ЦЕФТА 2006. је између осталог предвидео и опште обавезе за земље чланице које се односе на трговину свих врста робе. На класификацију робе у трговини између земаља чланица за увоз роба примењиваће се Комбинована номенклатура робе. У тој номенклатури ће за сваки производ бити одређена базна царина. Базна царина представља царинске проценте или износе, који су се примењивали у трговини између земаља чланица на дан који претходи ступању на снагу Споразума. Према одредбама Споразума, земље чланице су у обавези да обавесте једна другу о базним царинама. Значајно је за ЦЕФТА Споразум да су за увоз роба предвиђене мере смањења базних царина.

Сва количинска ограничења увоза и извоза роба и мере истог или сличног дејства ће даном ступања на снагу Споразума бити укинуте. Такође се у будућности не могу уводити било каква количинска и друга ограничења у увозу и извозу роба.

Чланице Споразума су се обавезале да укину и да у будућности не уводе извозне царине и све мере које имају исту примену, као и извозне дажбине фискалне природе. Морају се укинути и остале царинске дажбине у међусобној трговини, које су у супротности са чланом VIII Општег споразума о царинама и трговини 1994 (ГАТТ).

Што се тиче индустријских производа (производи од 25. до 97. главе Комбиноване царинске номенклатуре) чланице ће ступањем на снагу овог споразума укинути све царине на увоз роба и све увозне дажбине фискалне природе. Ово се односи на све производе осим оних које подлежу билатералним концесијама, а које су садржане у листи коју обухвата Анекс 2 Споразума. Листа садржи производе за увоз у Македонију, за увоз у Молдавију и за увоз на територију УНМИК/Косово и Метохија. Царине у овим листама су постепено смањиване и укинуте у оквиру прелазног периода који је завршен 31. децембра 2008. године.

За пољопривреде производе (производи од 1. до 24. главе Комбиноване царинске номенклатуре) царине на увоз и друге увозне фискалне дажбине биће смањене или укинуте у складу са Анексом 3 Споразума. У листама Анекса 3 Споразума до детаља је за сваку земљу чланицу предвиђено

III ДЕО|236

терминско смањење, односно укидање царина према шестоцифреним царинским бројевима из Номенклатуре царинске тарифе. Чланице су такође у обавези да примењују царине по стопи најповлашћеније нације (према правилима Светске трговинске организације) уколико су оне ниже од оних предвиђених Анексом 3 Споразума.

У међусобној трговини у погледу примене санитарних, фитосанитарних, ветеринарских и других контрола којима подлежу робе, примењиваће се мере и процедуре предвиђене правилима Светске трговинске организације.

Све евентуалне спорове између земаља чланица, који се не могу решити договором у оквиру Заједничког комитета, решава арбитража. Арбитражни суд решава спорове у складу са одредбама Споразума и одговарајућим правилима међународног права. Пресуде Арбитражног суда су коначне и обавезујуће за све стране у спору.

За Србију је приступање Споразуму ЦЕФТА 2006. од изизетне важности, јер је тиме послала јасну поруку о намерама да се интегрише у регион, а преко тога обезбеди и индиректно укључивање у Европску унију. Према расположивим подацима Споразум ЦЕФТА 2006. покрива више од 90 одсто међусобне робне размене у региону по преференцијалним условима. То у великој мери доприноси даљем расту размене роба и услуга, конкурентности производа, повећању ефикасности, специјализације производње и другим позитивним ефектима. Регион ЦЕФТА је једно од ретких тржишта са којима Србија има континуиран суфицит у спољнотрговинској размени, односно на које више извози него што увози. Према учешћу у укупном извозу Србије то тржиштеје друго по значају, после тржишта Европске уније.

Према билатералним споразумима, Србија је са Босном и Херцеговином и Македонијом укинула царине на све производе, а са Молдавијом су укинуте царине на готово све производе, сем примене квота на осам тарифних ставки из групе производа дувана, вина и алкохолних пића. Са Албанијом су од 1. јануара 2007. године укинуте царине на индустријске производе, а решење концесија за пољопривредне производе ће се размотрити у наредном периоду. Робна размена са Црном Гором и УНМИК/Косово и Метохија се обавља према постојећем стању.

III ДЕО|237

Након ратификације, Србија, као и друге државе потписнице, сва тржишта у оквиру ЦЕФТА-е третира као домаће тржиште, што значи да су елиминисани разни подстицаји и субвенције, пособно за пољопривредне производе намењене извозу на то тржиште. Све заштитне мере предвиђене ЦЕФТА Споразумом аутоматски ће престати да важе када Србија постане члан Светске трговинске организације.

Србија, приступањем Споразуму ЦЕФТА има највеће користи од тзв. принципа „дијагоналне акумулације“, који омогућава да се на тржиште Европске уније, по преференцијалном режиму, односно повлашћеном поступку, извозе производи у чијој изради је учествује више земаља чланица. До ступања Споразума на снагу, извоз по повлашћеном режиму се одвијао под условом да је у производу који се извози учешће домаће производње било преко 51 одсто вредности производа. Приступањем Споразуму ЦЕФТА Србији и другим чланицама Споразума је дата могућност да извозе у Европску унију по преференцијалном режиму уколико је вредност произведене робе већа од 51 одсто, рачунајући све земље ЦЕФТА-е заједно.

Значај потписивања ЦЕФТА Споразума за Србију представља и наступ на једном знатно проширеном тржишту, по правилима која су усаглашена са правилима Европске уније и Светске трговинске организације. То у ствари представља неки прелазни период ка укључивању у европску породицу, као што је то био случај са ранијим чланицама ЦЕФТА-е (Пољском, Мађарком, Словенијом, Чешком, Словачком, Румунијом и Бугарском и Хрватском), које су сада чланице Европске уније.

Иако ЦЕФТА свим државама чланицама формално пружа идентичне услове пословања, сигурно је да су задржане одређене разлике између земаља увозника и земаља извозника. Имајући у виду досадашњу спољнотрговинску размену и геостратешки положај, приступањем Споразуму ЦЕФТА Србија може постати регионални центар и гарант економског просперитета и самим тим привредни лидер у овом делу Европе.

У наставку неколико конкретних података о спољнотрговинској размени са регионом ЦЕФТА у 2012. и првом полугођу 2013. године.

Домаћа привреда је у регион ЦЕФТА споразума пласирала током 2012. године 25,2% извоза или вредности 2,86 милијарди долара. У том периоду

III ДЕО|238

Србија је са земљама регионалне интеграције ЦЕФТА остварила суфицит у вредности 1,32 милијарде долара. Ако се има у виду да са другим спољнотрговинским партнерима имамо константно велики дефицит, ова чињеница има посебан значај. Од извозних производа кључно место су имале житарице, производи од житарица, пића, гвожђе и челик. Најважнија национална тржишта ЦЕФТА споразума за домаће извознике су: Босна и Херцеговина, где је пласирано 1,08 милијарди долара извоза, затим Црна Гора (799 милиона долара) и Македонија (482 милиона долара), што укупно чини 82,6% извоза у регион ЦЕФТА.

Током првих шест месеци 2013. године у земље ЦЕФТА споразума је извезено робе у вредности 1,42 милијарде долара, односно 21% домаћег производа. У том периоду Србија је остварила суфицит у вредности 737,5 милиона долара. Стандардно су производи који су се највише извозили пољопривредни производи, као што су житарице и производи од житарица. Као и претходне године, најважнија национална тржишту су Босна и Херцеговина, у коју је пласирано робе у вредности 524 милиона долара, затим Црна Гора (384 милиона долара) и Македонија (253 милиона долара), што укупно чини 82% извоза у земље региона ЦЕФТА. Са ове три земље остварен је суфицит у размени у вредности од 745 милиона долара. Са територије земаља регионалне интеграције ЦЕФТА увзено је робе у вредности 680 милиона долара, што чини 7% укупног јануарско – јунског увоза у 2013. години. У увозу из земаља региона ЦЕФТА доминирају камени угаљ, кокс и брикети, гвожђе и челик, електрична енергија, као и воће и поврће.

2.3 Спољнотрговинска политика Свака држава у међународним економским односима одређује како и на који начин ће спроводити те односе. Једном речју, свака држава доноси стратегију развоја међународних економских односа, које називамо спољнотрговинска политика.

Спољнотрговинска политика, поред међународне трговине, обухвата и међунардно кретање капитала, међународних инвестиција и све друге економске односе. Спољнотрговинска политика је у тесној вези са спољном политиком земље и једна другу условљавају и подржавају.

Успешна спољнотрговинска политика је она која на време обезбеђује оптимално повезивање унутрашњег функционисања привредног система и

III ДЕО|239

процеса привредног развоја са неопходностима прилагођавања нацио-налне економије кретањима на светском тржишту и светској привреди у целини.

За одређивање спољнотрговинске политике у суштини важе исте претпос-тавке, које се примењују и за економску политику у целини.

Те претпоставке можемо сврстати у четири групе и то:

• ниво економске развијености привреде; • карактер друштвено-економског система; • општи економски и друштвени циљеви дате националне заједнице и • спољна политика и геополитички положај земље.

Као и други облици економске политике и спољнотрговинска политика не може да буде успешна уколико искључиво регулише постојеће привредне токове. Она мора да буде активан фактор у постизању одређених циљева у економским односима са иностранством, као интегралном делу укупних циљева економске политике једне земље.

Инструменти спољнотрговинске политике, који утичу на обим спољно-трговинске размене, се могу класификовати у три правца и то:

• инструменти индиректног утицаја, који утичу на спољнотрговинску размену преко цена, у које се могу сврстати: царина и мере царинске политике, премије и стимулације, које су у сагласности са принципима Светске трговинске организације;

• инструменти индиректног утицаја, који утичу на спољнотрговинску размену, преко количина, у које спадају: забране, квоте, контигенти, увозне и извозне дозволе, итд., а све мере треба да буду у сагласности са међународним билатералним и мултилатералним споразумима и

• инструменти мешовитог (комбинованог) система, које држава примењује у зависности од процене и потреба, које су наметнуте стањем у међународним и домаћим привредним токовима.

У првој алинеји је назначена потреба усаглашености неких економских категорија са принципима Светске трговинске организације. О томе је детаљније било речи у претходном делу ове књиге.

III ДЕО|240

Сви наведени инструменти спољнотрговинске политике имају посебан значај за спровођење макроекономских питања и на развој економије у целини у одређеној држави.

КОНТРОЛНА ПИТАЊА:

1. Појам и функције тржишта 2. Еластичност понуде и тражње роба и услуга 3. Потрошачко понашање и тражња робе 4. Најамнина као цена радне снаге 5. Закон вредности као основни закон робне производње 6. Покретачки мотив произвођача и успостављање равнотеже у

дужем временском периоду 7. Ефикасност и социјална правда (невидљива рука тржишта) 8. Усклађивање понуде и тражње у условима савршене конкуренције 9. Монопол и њени облици 10. Значај антимонополске политике и њена примена у Србији 11. Место и улога међународне размене 12. Светска трговинска организација – њена улога и значај 13. Светска трговинска организација и Србија 14. Средњеевропски споразум о слободној трговини – карактеристике и

значај 15. Зашто је ЦЕФТА 2006 значајна за Србију

III ДЕО|241

ЛИТЕРАТУРА: [1] Аничић, Р. Пилић-Ракић, В. и Зарић, С. Методе економске анализе, „

„Економски факултет Београд“, Београд, 2001. [2] Aristovnik, A. The Determinants and excessiveness of current account

deficits in eastern Europe and former Soviet union, “Unievsity of Ljubljana, Faculty of Administration”, Ljubljana, 2006.

[3] Baumol, W. J. What Marshall didn’t know> On the Twentieth Century’s Contribution to Economics, “The Quaterly Jornal of Economics” Februari 2000.

[4] Begg, D. Fischer, S. Dornbusch, R. Economics, second edition, Mc Graw – Hill Book Company (UK) Limited, Berkshire, England, 1987.

[5] Бела књига: Припрема придружених земаља централне и источне Европе за интеграцију у унутрашње тржиште уније,“ИЕН у Фондација Фридрих Еберт, Београд“, Београд, 2001.

[6] Буквић, Р. Основи микроекономике за правнике, Правни факултет Универзитета Унион, Београд, 2007.

[7] Васић, Ј. Јединствени трговински споразум о формирању зоне слободне трговине земаља западног Балкана“, „Коњуктурни трендови Србије, број 11/2006“ Привредна комора Србије, Београд, 2006.

[8] Benedicts, L I Tajoli, L. Economics integration, similarity and convergence in the EU and ceecs trade structures, “University of Macerata”, Italy, 2003.

[9] Божовић, М., Урошевић, Б. и Живковић, Б. Глобална финансијска криза: Узроци и последице по Србију и регион, „Квартални монитор 14, Београд“, Београд, децембра 2008.

[10] Буквић, Р. Основи микроекономике за правнике „Правни факултет универзитa Унион у Београду“, Београд, 2007.

[11] Варијан, Х. Р. Микроекономија; модеран приступ, „Економски факултет, Београд“,

[12] Васиљевић, В. Научни и технолошки прогрес, „Економски факултет, Београд“, Београд, 1996.

[13] Горчић, Ј., Анђелковић, М., Јавне финансије, финансијско право и економија јавног сектора, Проинком Београд, Ниш, 2005.

[14] Горчић, Ј. Управљање кризом, свет и ми, „Проинком д.о.о. Београд, 2009.

III ДЕО|242

[15] Грандов, З. Међународна економија и глобализација, „Београдска трговачка омладина – БТО“, Београд, 2009.

[16] Грујић, Р., Милуновић, М., Основи осигурања, „Алфа Универзитет“, Београд, 2011.

[17] Дабић, С. Хартије од вредности и њихово тржиште, „Научна књига, Београд“, Београд, 1990.

[18] Дашић, Д. Принципи економике, треће издање, „Факултет за пословно право, Београд“, Београд, 2005.

[19] Дашић, Д., Карић, Д., Међународна економија са основама дипломатије, Делта пресс, Београд, 2009.

[20] Драгишић, Д., Медојевић, Б., Илић, Б. и Павловић, М. Основи економије, изабрани текстови, „Центар за издавачку делатност Економског факултета у Београду“, Београд, 2009.

[21] Драшковић, В. Економија за менаџере,“Факултет за поморство, Котор“, Котор, 2003.

[22] Ђорђевић, Д., Анђелковић, М. и Богњетић, С. Допринос малих и средњих предузећа економском развоју, „Фондација Конрад Аденауер, Београд“, Београд, 2002.

[23] Иванов, С. И., Основи економске теорије, ВИПА, Москва, 2001. [24] Илић, Б., Бараћ, С., Једнак, Ј., Економија, Виша пословна школа

Београд, 2002. [25] Јарић, Д. и Радун, В. Увод у економију, Ауторско издање, Нови Сад,

2007. [26] Једнак, Ј. Економија, „Београдска пословна школа, Београд“,

Београд, 2007. [27] Јеринић, Д. Основи економије, „Cekom books“, Нови Сад, 2008. [28] Јеринић, Д. Царински систем Србије и основни институти, Пословно

удружење Транспорт и Логистика, Београд, 2008. [29] Јеринић, Д. Економија-основна питања, „Cekom books“, Нови Сад,

2009. [30] Јеринић, Д. Пословно право, „Cekom books“, Нови Сад, 2009. [31] Јовашевић, В. Смисао преображаја привреде, „Пољопривредни

факултет, Београд“, Београд, 1999. [32] Јовичић, М. и сарадници, Мерење компаративних предности и

стратегија унапређења спољнотрговинске размене Србије, „Економски факултет, Београд“, Београд, 2002.

III ДЕО|243

[33] Кејнс, Ј. М. Општа теорија запослености, камате и новца, „Култура, Београд“, Београд, 1956.

[34] Keyns, M. J. Mikroeconomics, Third edition, Houghton Mifflin Company, Boston, MA, 1990.

[35] Кениг, Ж. „Биће предузећа“, Београд, 1994. [36] Кисић, С. и Петровић-Јовановић, М. Економика предузећа;

принципи и примена, четврто издање, „Савремена администрација, Београд“, Београд, 1999.

[37] Клајн, И., Шипка, М., Велики речник страних речи и израза, Прометеј, Нови Сад, 2007.

[38] Kotler, P. Marketing Management, Milenium Edition, “Pearson Customs Edition Boston”, Boston, 2002.

[39] Котлица, С. и Кнежевић, Б. Међународна економика и пословање, „Мегатренд, Београд“, Београд, 2002.

[40] Ковачевић, М. Међународна трговина, „Економски факултет, Београд“, Београд, 2002.

[41] Ковачевић, М. Савремене тенденције у светској привреди – регионални трговински аранжмани, Тржиште, новац, капитал бр. 3/2003, Привредна комора Србије, Београд, 2003.

[42] Крагуљ, Д., Милићевић, Д., Економија, Макарије, Београд, 2006. [43] Лабус, М. Основи економије, „Правни факултет универзитета у

Београду“, Београд, 2007. [44] Лаврач, И., Тражња у економској анализи Алфреда Маршала,

Београд, 1961. [45] Ланге, О. Политичка економија, ЦЕКАДЕ, Загреб, 1981. [46] Лексикон рачуноводства и пословних финансија, Београд, 1983. [47] Ловрета, С. и Радуновић, Г. Трговински маркетинг „Економски

факултет у Београду“, Београд, 2002. [48] Ловчевић, Ј., Институције јавних финансија, Службени лист СФРЈ,

1991. [49] Лопандић, Д. и Бисенић, Д., Придруживање Европској унији,

„Медија центар, Београд“, Београд, 2004. [50] Максимовић, С. Микроекономија; принципи и методе анализе,

Београд, 2006. [51] Маркс, К. Капитал, Критика политичке економије, први том, књига

1., „Култура, Београд“, Београд, 1964.

III ДЕО|244

[52] Манкју, Г. Принципи економије, „Економски факултет, Београд“, Београд, 2009.

[53] Marshal, A. Na;ela ekonomije, “CEKADE, Zagreb”, Zagreb, 1987. [54] Милановић, Б. Два лица глобализације, „Архипелаг“, Београд, 2007. [55] Милошевић, Г., Јавне и монетарне финансије, Београдска пословна

школа –Висока школа струковних студија, Београд, 2007. [56] Милуновић, M., Међународно кретање капитала у функцији

привредног развоја Србије, „Економика“ бр. 2, Ниш, 2010. [57] Милуновић М., Берзанско пословање и хартије од вредности, „Алфа

Универзитет“, Београд, 2011. [58] Mилуновић М., Берзе у условима финансијске кризе, монографија,

Задужбина Андрејевић, Београд, 2012. [59] Милуновић, M., Ђоковић, Г., Економски аспекти коришћења

обновљивих извора енергије у Србији, „Еcologica“, 2013. [60] Миљковић, Д. Национални макроекономски рачуни, „Економски

факултет, Београд“, Београд, 2001. [61] McConnell, C. R. i Brue, S. L. Economics, “INFRA-M, Moskva”, Moskva,

2002. [62] Недељковић, Д., Нешков, Д., Пословно право, Цеком букс и

Факултет за менаџмент, Нови Сад, 2006. [63] Николић, Г. Структурни асппект српског извоза у Европску унију,

„Економски анали“ Саветовање економиста и банкара (Економско-финансијски односи са иностранством), Београд, 2005.

[64] Николић, Г. Ефекти приближавања Европској унији на спољну трговину Србије, „ТНК 3/2008“, Београд, 2008.

[65] Пелевић, Б. и Вучковић, В. Међународна економија, „Економски факултет у Београду“, Београд, 2007.

[66] Петровић, Д. Основи теорије трошкова, „Штампарија Драг. Грегорића, Београд“, Београд, 1941.

[67] Покрајац, С. Транзиција и технологија, „Топи, Београд“, Београд, 2000.

[68] Првуловић, В. Економска дипломатија, „Грмеч-Привредни преглед“, Београд, 2001.

[69] Прокопијевић, Б. „Финансијски менаџмент“, Проинком Београд, Нови Сад, 2007.

[70] Радовановић, Т. Управљање предузетништвом, „Факултет за менаџмент, Нови Сад“, Нови Сад, 2002.

III ДЕО|245

[71] Радоњић, С. Западни Балкан и евроинтеграције – перспектива Србије, „Задужбина Андрејевић, Београд, 2009.

[72] Ранковић, Ј. Управљање финансијама предузећа, „Економски факултет, Београд“, Београд 2004.

[73] Ристић, Д. и сарадници, основи менаџмента, “Cekom books”, Нови Сад, 2005.

[74] Samuelson, P. A. i Nordhaus, W. Ekonomija, 15. izdanje, “Mate, Zagreb”, Zagreb, 2000.

[75] Селишчев, А. Ц. Микроекономика, „Питер“, Санкт Петерсбург, 2003. [76] Смит, А., „Истраживање о природи и узроцима богатства“, 1776. [77] Stackelberg, H. „Marktform und Gleichgewicht“, Wien-Berlin, 1934. [78] Stiglitz, J. E. Globaliyacija I njene protivure;nosti, “Penguin Books,

London”, London, 2002. [79] Стојановић, И. Теоријске основе формирања цена на монополским

и олигополским тржиштима, докторска дисертација, „Економски факултет, Београд“, Београд, 1975.

[80] Terou, L. Budu’nost kapitalizma, “Mate, Zagreb”, Zagreb, 1997. [81] Унковић, М. Извозни капацитет Југословенске привреде,

„Економски анали, Београд“, Београд, 2002. [82] Фајол, А. Општи индустријски менаџмент, „Адижес, Нови Сад“, Нови

Сад, 2006. [83] Filips, A. W. The Relation Between Unemployment and the Rate of

Cange of Money Wages in the United Kingdom, 1861-1957, Economics, November 1958.

[84] Fourth Council Directive, EU, July 1978. [85] Friedman, M. A Theory of the Cosumption Function, “Princeton

University Pres”, 1952. [86] Фридман, М. Теорија новца и монетарна политика, Београд, 1973. [87] Фримерман, А. Приручник за примену закона о предузећима,

Пословно-економски биро, Београд, 1996. [88] Held, D. & McGrew, „Globalisation/Anti-Globalisation”, Politiy Press,

Cambridge, 2002. [89] Чернишек, И. Busines Economics, “Cekom books, Факултет за

менаџмент, Нови Сад“, Нови Сад, 2006. [90] Чернишек, И. Microeconomics, “Cekom books, Факултет за

менаџмент, Нови Сад“, Нови Сад, 2005.

III ДЕО|246

[91] Чомски, Н. Профит изнад људи-Неолиберализам и глобални поредак, „Светови, Нови Сад“, Нови Сад, 1999.

[92] Шолак, З. Економика асиметричних информација, „Футура, Петроварадин“, Петроварадин, 2003.

[93] Штиглић, Ј. Економија јавног сектора, „Економски факултет, Београд“, Београд, 2004.

III ДЕО|247

ЗАКОНСКИ ПРОПИСИ [1] Закон о привредним друштвима, „Службени гласник РС“, број 125/2004 [2] Закон о рачуноводству и ревизији, „Службени гласник РС“, број

46/2006 [3] Закон о запошљавању, „Службени гласник РС“, број 71/03 [4] Закон о заштити конкуренције, „Службени гласник РС“, број 79/2005