Пабло Неруда

100 љубавних сонета

(Cien sonetos de amor)

(1959)

1

Матилда, име од биљке, камена или вина, од свега што се рађа из земље и траје, речи у чијем расту свиће, у чијем лету плану светло лимунова.

У томе имену плове бродови од дрвета окружени ројем ватре морске модрине, и ова слова су вода неке реке што утече у моје закречено срце.

О име откривено испод пузавице као да су врата непознатог тунела што се с мирисом света спаја!

О, освоји ме својим врелим устима, истражи ме, ако желиш, својим ноћним очима,

али ме пусти да пловим и спавам у твоме имену.

2

Љубави, колико путева до једног пољупца, каква лутајућа самоћа до тебе! Усамљени возови котрљају се с кишом. У Талталу још није свануло пролеће.

Али ти и ја, љубави, ми смо сједињени, сједињени од одеће до корена, сједињени од јесени, воде и бокова, све док само ти и ја не будемо заједно.

Мислити да је стајало толико камења које носи река, ушће воде Бороа, мислити да смо се, одељени возовима и народима,

ти и ја једноставно морали волети, измешам са свима, с мушкарцима и женама, са земљом која сади и гаји каранфиле.

3

Опора љубави, љубичице окруњена трњем, шипражје између многих страсти накострешено, копље болова и круницо гнева, којим си путем и како пошла у моју душу?

Зашто си суновратила свој болни пламен, одједном, између хладног лишца мог пута? Ко ти означи кораке који те носе к' мени? Који цвет, камен и дим показаше моје боравиште?

Сигурно је да је дрхтала стравична ноћ и зора испунила све врчеве својим вином и сунце учврстило своју присутност небеску,

док ме окрутна љубав опседала непрестано све док, секући својим сабљама и трњем, у моме срцу не отвори ужарени пут.

4

Сетићеш се оног хировитог кланца где су се успињали дрхћући мириси, с времена на време птица одевена у воду и тромост: а то је одећа зиме.

Сетићеш се дарова земље: необузданог мириса и златне глине, траве шипражја, махнитог корења, зачараног трња попут мачева.

Сетићеш се руковети коју си донела, руковети сене и воде с' тишином, руковети као што је камен с' пеном.

И тада беше као никада и као увек: пођимо тамо где нас не чека ништа и нађимо све што нас тамо очекује.

5

Да те не такне ноћ, ни ветар, ни зора, само земља, невиност гроздова, јабуке што расту и слушају чисту воду, блато и смоле твог мирисног краја.

Од Квинчамалија где се родише твоје очи до твојих ногу створених за ме на Граници ти си тамна глина коју познајем: у боковима ти дирам поново сву пшеницу.

Можда ниси знала, Арауканко, и кад ти заборавих пољупце, пре него што сам те волео, срце се моје сећало твојих усана,

и бејах попут рањеника на улицама све док нисам схватио да сам нашао, љубави, своје подручје пољубаца и вулкана

6

У шумама, изгубљен, откинух тамну грану и уснама, жедан, подигох њен шапат: можда то беше глас кише која је плакала, звоно разбијено и срце пресечено.

Нешто из даљине што ми се чинило тегобно скривено, покривено земљом, крик пригушен бескрајним јесенима, одшкринутом и влажном тмином лишца.

Али тамо, пренувши се од снова шуме, грана лескова запева под мојим устима и њен се блудећи мирис верао по мом мерилу,

као да ме одједном потражило корење које напустих, земља изгубљена с мојим детињством. и зауставих се рањен скитничким мирисом.

7

“Поћи ћеш са мном” - рекох - и нико није знао

где и како дрхти моја болна душа и не беше за ме каранфила и баркарола, ништа, једино рана љубављу отворена.

Понових: пођи са мном, као да већ умирем и нико не виде месец на усни што ми крвари, нико не виде ту крв што се пела тишини. О љубави, заборавимо сада звезду с' трњем!

Али кад сам чуо твој глас како понавља “Поћи ћеш са мном” - као да си ослободила и бол и љубав и беснило заробљеног вина

што се из свог потопљеног подрума успињало,

и поново на својим устима осетих окус пламена, крви и каранфила, камена и паљевине.

8

Кад твоје очи не би имале боју месеца, дана с глином, с радом или с ватром, кад не би заточену чувала окретност уздуха, кад не би, као што јеси, била недеља ћилибара,

кад не би, као што јеси, била жути тренутак у коме се јесен пење винима, да ниси још и хлеб који мирисни месец меси носећи своје брашно небом,

о љубљена, не бих те волео! У твоме загрљају грлим оно што постоји, и песак, и време, и стабло кише,

и све живи зато да бих ја живео: не одлазећи далеко могу да видим све: у твоме животу видим све оно што је живо.

9

У удару вала против непокорног камена светло се распада и успоставља своју ружу и круг мора сужава се и постаје грозд, једна једина кап модре соли што пада.

О блистава магнолијо ослобођена у пени, магнетична путнице чија смрт цвета и вечно се враћа да буде и не буде ништа: разбијена со, заслепљени покрет морски.

Сједињени ти и ја, љубави моја, ћутимо, док море уништава своје вечне кипове и обара своје торњеве беса и белине,

јер у ткању тих тканина невидљивих од воде разбеснеле и непрестаног песка бранимо једину и прогоњену нежност.

10

Нежна је лепотица као да су песма и дрво, ахат, тканине и жито, брескве прозрачне, подигли свој пролазни кип. Према таласу управља супротну свежину.

Море купа глатка стопала утиснута у облик тек направљен у песку и сада је његов женствени огањ руже тек мехур на који сунце и море насрћу.

Јао, нека те ништа не такне до соли студене! Нека ни љубав не сруши нетакнуто пролеће. О лепа, одсјају неразориве пене,

нека твоји бокови положе у воду нову меру лабуда или жутог љиљана и нека плови твој кип по вечном кристалу.

11

Гладан сам твојих уста, гласа и твоје косе и улицама ходам не хранећи се, тих, хлеб ми не даје снаге и збуњује ме зора, тражим текући звук твојих корака у дану.

Изгладнео сам за твојим смехом што клизи, за твојим рукама боје бесне житнице, гладан сам бледог камена твојих ноктију, желим ти јести козу од нетакнутог бадема.

Желим јести муњу изгорелу у твојој лепоти, нос који влада на твом охолом лицу, желим јести несталну сену твојих трепавица

и гладан идем и враћам се њушећи сумрак тражећи те, тражећи твоје топло срце као нека пума у самоћи Квитратуе.

12

Потпуна жено, путена јабуко, топли месече, густи мирису алги, блато и светло смрвљено, какав се тамни сјај отвара између твојих ступова? Каква древна ноћ дира човека својим чулима?

Јао, љубити је путовање с водом и звездама, са ваздухом утопљеним и грубим олујама брашна: љубити је борба муња и двају тела јединим медом поражена.

Од пољубаца до пољубаца прелазим твој мали бескрај, твоје границе, твоје реке и твоја сићушна села,

и огањ генитални преображен у сласт

јури осетљивим путевима крви све док се не сруши као каранфил ноћни, све док буде и не буде једино муња у сјени.

13

Светло које се с твојих ногу пење до косе, набреклост која обавија твој нежни облик, није од морског седефа, ни од хладног сребра: ти си од хлеба, од хлеба који је љубила ватра.

Брашно је подигло с тобом своју житницу и израсло унапређено срећним годинама, када је жито удвостручило твоје груди љубав је моја била угљен што зри у земљи.

О, хлеб је твоје чело, твоје су ноге хлеб, и твоја уста, хлеб који једем, рођен са светлом сваког јутра,

љубљена, топла заставо пекара,

ватра ти даде подуку крви, од брашна си научила да будеш света, од хлеба си примила говор и мирис.

14

Недостаје ми времена да славим твоје власи Морам их бројати и хвалити једну по једну: други љубавници желе живети с неким очима,

ја желим бити само твој фризер.

У Италији су те назвали Медузом због увојака и сјаја твоје косе. Зовем те: чупава моја и разбарушена: и срце моје познаје сва врата твоје косе.

Када залуташ у својој властитој коси не заборави ме, сети се да те љубим, не допусти да одем изгубљен без твојих власи

у свет мрачан на свим својим путевима што само сенке познаје и боли пролазне, док се сунце не попне на торањ твоје косе.

15

Већ одавно те земља познаје: једра си као хлеб или дрво, тело си и грозд сигурне супстанце, тешка си као акација, семе злаћано.

Не постојиш само зато што ти очи лете и обасјавају ствари као отворен прозор, већ и зато што су те од глине умесили и испекли у Чилану, у зачуђеној пећи од цигала.

Бића се расипају као ваздух или вода и мраз и неухватљива су, бришу се у додиру с' временом, као да су пре смрти била уситњена.

Ти ћеш пасти са мном као камен у раку и тако за нашу љубав што не би потрошена земља ће и даље живети заједно с нама.

16

Љубим комад земље који си ти, јер у пољанама планетарним нема друге звезде. Ти понављаш умножавање свемира.

Твоје бескрајне очи светло су које имам сјаја расутих звезда, кожа твоја дрхти као што дрхте путеви којима метеор путује у киши.

Од месеца беху за мене твоји бокови, од сунца твоја уста дубока, и њихова сласт, од толико горућег светла као мед у сјени

твоје срце спаљено дугим црвеним зрацима, и тако прелазим ватру твог облика љубећи те, малу и планетску, голубицу и географију.

17

Не волим те као да си ружа од соли, топаз или стрела каранфила који проносе огањ: волим те к'о што се воле неке мрачне ствари, потајно, између сене и душе.

Волим те као биљку која не цвета и носи у себи, скривено, светло оних цветова, и хвала твојој љубави у телу ми таман живи густи мирис који се уздигао из земље.

Волим те не знајући како, ни када, ни одакле, волим те изравно без проблема и гордости: тако те волим јер не знам волети друкчије,

него на тај начин на који нисам и ниси, близу, да ти је рука на мојим грудима моја, близу да ти се очи склапају с мојим сном.

18

Планинама идеш као што стиже лахор или бујица што извире из снега и твоја уздрхтала коса потврђује високе шаре сунца у жбуњу.

Све светло Кавказа пада на твоје тело као на неку малу и бескрајну амфору у којој вода мења одећу и песму на сваки прозрачан покрет реке.

У брдима стари пут ратника, а доле помамна блиста као сабља вода између зидина минералних руку,

све док ти не примиш из шума изненада стручак или муњу неког модрог цвета и необичну стрелу неког дивљег мириса.

19

Док те голема пена Црног острва, модра со и сунце у таласима купају, проматрам како лети оса заокупљена медом свога свемира.

Стиже и одлази смирујући свој лет раван и златокос као да склизну с неке невидљиве жице отменост плеса, жеђ њеног појаса, и убиства злоћудне игле.

Од петролеја и наранџе њена је дуга, и попут авиона истражује у трави, са шумом класја лети и нестаје,

док ти излазиш из мора, нага, и враћаш се свету пуна сунца и соли, статуа блистава и сабља од песка.

20

Ружна моја, ти си кестен расчешљани, лепа моја, дивна си попут ветра, ружна моја, од твојих се уста могу створити двоја, лепа моја, пољупци су ти свежи као лубенице.

Ружна моја, где су се скривале твоје груди? Мајушне су као две мерице жита. Волео бих на недрима видети два месеца, големе торњеве твоје суверености.

Ружна моја, море нема твоје нокте у свом шатору, лепа моја, цвет по цвет, звезду по звезду, вал по вал, љубави, бројао сам твоје тело:

ружна моја, љубим те због твог струка од злата, лепа моја, љубим те због једне боре на целу, љубави, љубим те јер си светла и јер си тамна.

21

О нека сва љубав у мени слави своја уста, да не патим више нити часа без пролећа, препустио сам болу једино своје руке, сада ми, љубљена, остави своје пољупце.

Покри светло отвореног месеца својим, мирисом, сва врата затвори својом косом, а ја, не заборави, када се уплакан пробудим зато је што сам у сновима тек изгубљено дете

што тражи између лишћа ноћи твоје руке, додир пшенице који ми ти преносиш, уздрхтали усхит од снаге и од сене.

О, љубљена, и ништа више но сена у коју ме пратиш у својим сновима и говориш ми време светлости.

22

Колико пута, љубави, љубљах те одсутну, без успомена, не препознавши твој поглед, не гледајући те, кентаурко, у супротним крајевима, у подневу што гори: била си једино мирис житарица које волим.

Можда сам те видео, замислио да пролазиш подижући пехар у Анголу, на светлости јунског месеца, или си ти била струк оне гитаре коју дирнух у тмини и која одјекну као неизмерно море.

Волео сам те и не знајући, тражио сам твоје сећање,

улазио у пусте куће с лампом, да бих украо твоју слику. Али, знао сам већ каква јеси. Одједном,

док си ишла са мном дирнух те и живот ми се заустави: пред мојим си очима била, владала си и владаш. Као ломача у шумама ватра је твоје краљевство.

23

Ватра је била светло, а хлеб киван мјесец, јасмин удвостручи своју звездану тајну, и страшне љубави меке и чисте руке дадоше мир мојим очима и сунце мојим чулима.

О љубави, како одједном, из одрпина саградила си зграду слатке постојаности, поразила си нокте злоћудне и завидне и сад смо пред лицем света као једини живот,

Тако је било и јесте, тако це бити све дотле док, дивља и слатка љубави, Матилда вољена, време не најави за нас коначну ружу дана.

Без тебе, без мене и светла нећемо постојати: тада, са оне стране земље и сене наставиће зивети светло наше љубави.

24

Љубави, љубави, облаци на торњу неба попеше се као победничке праље, и све је горело у модрини, све беше звезда: море, лађа и дан прогнаше се заједно.

Дођи да видиш трешње воде звездане и округао кључ хитрог свемира, дођи да дирнеш ватру часовите модрине, пре него што се потроше њене латице.

Овде је само светло, мноштво, гроздови, простор отворен врлинама ветра све док не открије последње тајне пене.

И између толиких небеских модрина, потопљених,

губе се наше очи једва предсказујући силе ваздуха, кључеве подморске.

25

Пре него што сам те љубио ништа не беше моје: тетурао сам улицама и стварима: ништа не беше важно, а све без имена: свет је био од ваздуха који је чекао.

Упознао сам салоне пепеласте, тунеле настањене месечином, хангаре окрутне који су се опраштали, питања што су устрајала у песку.

Све беше празно, мртво и немо, пало, напуштено и пропало, све беше неотуђиво страно,

све беше туђе и ничије, док твоја лепота и твоје сиромаштво не испунише јесен даровима.

26

Ни боја страшних дина Икуикве, ни ушће Рио Дулце де Гуатемала нису изменили твој профил освојен у житу, твој стил великог грозђа и твоја уста гитаре.

О срце, о моја из све ове тишине, од врхова где је владала винова лоза до опустелих равница платине, у свакој чистој домовини поновила те земља.

Али ни плаха рука минералних планина, ни тибетански снег, ни камен Пољске, ништа није променило твој облик житног путника,

као да креда или пшеница, гитаре или гроздови Чилана бране у теби своје подручје прогласивши законе шумског месеца.

27

Гола си тако једноставна ко једна од твојих руку, глатка, земаљска, малена, обла и прозрачна, имаш црте месеца, путеве јабуке, гола си тако танка као голо зрно пшенице.

Гола си тако модра као ноћ на Куби, на коси имаш звезде и биљке лозе, гола си тако жута и неизмерна као лето у некој златној цркви.

Гола си малена ко један од твојих ноктију, обла, танка, ружична све док се не роди дан и док се не повучеш у подземље света

као у дугачак тунел одеће и дела: твоја се светлост гаси, одева се и остаје без лишца и поново се претвара у једну голу руку.

28

Љубави, од зрна до зрна, од планете до планете, мрежа ветра са својим сеновитим местима, рат са својим цокулама крвавим, или дан и ноћ класа.

Куда прођосмо, острва, мостови или заставе, виолине пролазне јесени избодене, радост је понављала усне пехара, бол нас је заустављала својом лекцијом плача.

У свим републикама развијао је ветар своју непорочну заставу, своју ледену косу и затим се вратио цвет своме цветању.

Али јесен у нама никада није окоштала. У нашој домовини сталној ницала је и расла љубав са свим законима росе.

29

Стижеш из сиромаштва колиба југа, крајева тврдих са потресом и студени што су нам, кад су и богови силазили у смрт, дали у својој глини лекцију живота.

Ти си коњиц од глине црне и пољубац тамног блата, љубави, мак од глине, голубица сумрака што је летела непрестано. Шкрабица са сузама нашег јадног детињства.

Девојко, сачувала си своје срце сиромаха, табане сиромаха навикле на камење, уста што нису увек имала хлеб и ужитак.

Ти си с Југа сиромашног, одакле и моја душа: на његовом небу и даље мајка ти пере рубље заједно с' мојом мајком. Зато те одабрах, другарице.

30

Од Архипелага имаш ланце ариша, месо створено вековима времена, вене које познаваху море дрвета, зелену крв палу с неба на сећање.

Нико неће подићи изгубљено ми срце између толико корења, у горкој свежини сунца умножена суровим бесом воде, тамо живи сена која не путује са мном.

Зато си ти и сишла с Југа попут острва, настањен и окруњен перјем и дрвима и ја осетих мирис лутајућих гајева,

нађох таман мед који упознах у шуми, и дирнух на твојим боковима сеновите латице што су се родиле са мном и саздале моју душу.

31

Са ловором Југа и ориганом Лоте крунишем те, мала владарице мојих костију и не може ти недостајати ова круна коју је створила земља са балзамом и лишћем.

Ти си, ко тај што те воли, из зелених покрајина: оданде донесмо глину која нам тече у крви, лутамо градом изгубљени као и многи други уплашени силно да ће затворити тржницу.

Љубљена, твоја је сена од миомириса шљиве, твоје очи скрише на Југу своје корење, срце је твоје као голубица шкрабице,

тело ти је глатко као камен у води, твоји су пољупци гроздови с' росом и уз те живим заједно са земљом.

32

Кућа ујутро са нејасном истином поњава и перја и почетак је дана без смера, лутајућа као убога лађа, између хоризоната, реда и снова.

Ствари као да желе оставити трагове, приврженост без циља, хладна наслеђа, папири скривају згужване вокале и хтело би вино у боци следити своје јуче.

Господарице, пролазиш дрхћући као пчела, дирајући подручја изгубљена у сени, освајајући светло својом белом снагом.

И тада се поново подиже светлост: ствари се покоравају ветру живота и ред успоставља свој хлеб и своју голубицу.

33

Љубави, сада идемо кући где се ладолеж успиње степеницама: пре него што стигнеш већ је у твојој соби голо лето с' ногама козје крви.

Наши скитнички пољупци обиђоше свет: Арменију, густу капљу ископаног меда, Цејлон, голубицу зелену и Јанг Це који одваја древним стрпљењем дане од ноћи.

И сада се, љубљена, враћамо морем које шуми

ко две слепе птице неком зиду, гнезду далеког пролећа,

јер љубав не може летети не заустављајући се:

зиду и морском камењу одлазе наши животи, и нашем краљевству вратише се пољупци.

34

Ти си кћи мора и сестричина оригану, од чисте је воде тело твоје, пливачице, куварице, крв ти је као жива земља и твоје су навике земаљске и цветне.

К' води ти иду очи и подижу валове, земљи твоје руке и скаче семење,

твоји дубоки поседи, у води и земљи у теби се сједињују као закони глине.

Најадо, твоје тело сече тиркиз који ускрснуо поново цвета у кухињи тако да преузимаш све оно што постоји

и најзад спаваш окружена мојим рукама што од сеновите сене одвајају, да би се одморила, поврће, алге и траве: пену твојих снова.

35

Одлетела ти је рука у дан, с' мојих очију и светло уђе као отворени грм дивље руже. Песак и небо куцаху као нека највиша кошница пресечена у тиркизу.

Твоја је рука такла слогове што су треперили, пехаре и уљанице пуне жутог уља, крунице, изворе и, пре свега, љубав, љубав: кашичице је чувала твоја чиста рука.

Вече је отишло. Ноћ је спустила тајновита на човеков сан своју небеску чауру. Тужни и дивљи мирис ослободи козја крв.

И врати се твоја рука с' лета летећи да би ставила перје које сматрах изгубљеним на моје очи које је прогутала сена.

36

Срце моје, краљице кошнице и целера: леопарду мали и конца и лука: радо гледам где блиста твоје мало царство, оружје од воска, од вина и од уља,

белог лука и земље отворене твојим рукама, од модре супстанце упаљене у твојим рукама

и сеоба и сељења од снова до салате, змије савијене попут гуменог црева.

Ти подижеш мирис својом косилицом, ти што рукујеш сапунима у пени, ти која се успињеш мојим лудим степеништем,

ти која се слузиш знаком мог рукописа и налазиш у песку моје бележнице изгубљена слова што тражише твоја уста.

37

О љубави, о луда муњо гримизне претње, посећујеш ме и узлазиш својим хладним степеницама дворца које је време окрунило маглама, бледих зидова затвореног срца.

Нико неће знати да је једино нежност саградила кристале тврде попут градова и да је крв отварала тунеле злосрећне, а да не сруши зима њено краљевство.

И зато љубави, твоја уста, кожа и светло и твоје боли беху наследство живота, свети дарови кише и природе

која прима и уздиже трудноћу семења, тајну олују вина у подрумима, бљесак жита у тлу.

38

Твоја кућа звони као воз у подне, зује осе, певају тигањи, слап набраја чињенице росе, твој осмех распростире свој трилер палме.

Модро светло зида разговара с каменом, стиже као пастир звиждећи свој телеграм и између две смокве зелена гласа узлази Хомер у својим ћутљивим ципелама.

Једино овде град нема ни гласа, ни плача, ни бескраја, ни соната, ни усана, ни рога, чује се једино разговор водопада и лавова

и ти која се успињеш, певаш, трчиш, корачаш, силазиш, садиш, сејеш, куваш, прибијаш, пишеш и враћаш се, или си отпутовала и зна се да почиње зима.

39

Заборавих ипак да су ти руке нахраниле корење поливајући руже заплетене, све док не процветаше отисци твојих прстију у свеопштем миру природе.

Мотика и вода као твоје животиње следе те ждерући и лижући земљу и тако је као да радећи ослобађаш плодност, жестоку свежину каранфила.

Љубав и част пчела тражим за твоје руке које у земљи мешају своје прозрачно племе, чак и у моме срцу отварају своје ратарство,

због тога сам, и зато, камен изгорели који одједном, с тобом, пева јер прихвата воду дубрава вођену твојим гласом.

40

Ћутња је била зелена и светло окупано, дрхтао је месец јун као лептирица и у јужноме подручју, с мора и камења, Матилда, прешла си подне.

Била си натоварена цвећем гвозденим, алгама које ветар јужни мори и заборавља

још белим и распуклим од прождируће соли и руке су твоје подигле класје песка.

Волим твоје чисте дарове, кожу невина камена, твоје нокте понуђене у сунцу твојих прстију, уста твоја расипна за сву радост,

али за моју кућу у близини бездана дај ми измучени систем тишине, заставу мора заборављену у песку.

41

Невоље месеца јануара када равнодушно подне одређује своје једначине на небу, тврдо злато као вино у пуној чаши испуња земљу све до азурних граница.

Невоље овог времена налик на грожђе малено и које скупља горко зеленило, збуњене и скривене сузе многих дана, све док невреме не објави своје гроздове.

Да, клице и болови, све оно што дрхти покопано у праскавом светлу јануара, сазреће, изгорети, као што изгореше плодови.

Јади ће бити подељени: душа ће пожелети ударац ветра и дом ће остати чист са својим свежим хлебом на трпези.

42

Блистави дани заљуљани морском водом, скупљени као унутрашњост неког жутог камена чију светлост меда не обори неред: сачувала је своју чистоћу правоугаоника.

Пуцкета, да, час је попут ватре или пчела и зелен је задатак да утоне у листове, све док горе у висини лишце не буде искричави свет који се гаси и шапуће.

Жеђ ватре, помамна гомила лета које подиже Рај с неким листовима, јер земља мрачна лица не признаје патње

него свежину или огањ, воду или хлеб за све и ништа неће смети да раздвоји људе, једино сунце или ноћ, месец или класје.

43

Тражим твој знак међу осталима, у оштрој и валовитој реци жена, плетенице, очи тек утонуле, јасне ноге што посрћу пловећи у пени.

Одједном ми се учини да спазих твоје нокте, дугуљасте, утекле, нећаке неке трешње, затим твоја је коса што пролази и чини ми се да видим како у води твој лик од ломаче гори.

Гледах, али ниједна не имаде куцај твог срца, светло и мрачну глину из шуме коју си донела, ниједна није имала твоје малене уши.

Ти си јасна и потпуна и једина међу свима и тако с тобом идем прелазећи и љубећи широки Мисисипи женственог ушћа.

44

Знаћеш да те не волим и да те волим, јер живети је могуће на два начина, реч је само крило тишине, а ватра чува половину зиме.

Волим те да бих те почео волети, да бих поново почео бескрај, да те не бих престао волети никада: зато те још увек не волим.

Волим те и не волим, као да имам у својим рукама кључеве среће и несигурну судбину несрећника.

Моја љубав има два живота да би те волела. Зато те волим када те не волим и зато те волим када те волим.

45

Не буди далеко од мене ни један једини дан, јер, не знам како бих рекао, дан је дуг и чекаћу те као на некој станици кад негде далеко усну возови.

Немој отићи ни само на сат, јер тада, у том сату, споје се капи несанице и можда ће сав дим што трази своју кућу доћи да убије и моје изгубљено срце.

Јао, нека се не разбије твој лик на песку, јао, нека не лете твоје веђе у одсутности: љубљена, не иди од мене ни за тренутак,

јер у том часу отићи ћеш тако далеко да ћу обићи земљу испитујући хоћеш ли се вратити или ме оставити да умрем.

46

Од звезда којима сам се дивио, окупаних у рекама и различитим росама, одабрах једино ону коју сам љубио и отада спавам једино с тамом.

Између валова један вал, и други, зелено море, зелена студен, зелена грана, одабрах само један једини вал: вал неодвојиви од твога тела.

Све капи и све корење, све зраке светлости дођоше, дођоше да ме виде пре или касније.

Хтедох за себе твоју косу, али од свих дарова моје домовине одабрах једино твоје дивље срце.

47

Желим да тевидим иза себе на грани. Мало по мало претворила си се у плод. Није ти било тешко да се успнеш из корења певајући својим слоговима сока.

И ту ћеш бити најпре мирисни цвет, у статуу пољупца претворена, све док ти сунце и земља, крв и небо не одобре сласт и милину.

Видећу на грани твоју косу, твој знак који сазрева у лишћу, приближавајући листове мојој жеђи,

и испуниће моја уста твојим соком пољубац који је изникао из земље твојом крвљу заљубљеног плода.

48

Двоје срећних љубавника само су један хлеб, једна једина кап месечине у трави, идући остављају две сене здружене, једно једино сунце празно у некој постељи.

Од свих истина изабрали су дан: не свезаше се нитима него мирисом и нису разбили ни мир, ни речи. Срећа је прозирна кула.

Ваздух и вино иду с двоје љубавника, ноћ им поклања своје срећне латице, они имају право на све каранфиле.

Двоје срећних љубавника немају краја ни смрти, рађају се и умиру више пута док живе, имају вечност природе.

49

Данас је: све јуче пропало је између прстију светла и очију сна, сутра ће доћи зеленим корацима: реку зоре не зауставља нико.

Не зауставља нико реку твојих руку, ни очи твојих снова, љубљена. Ти си дрхтај времена што пролази између усправног светла и тамног сунца,

и небо склапа над тобом своја крила дижући те и носећи према мојим рукама тачном, тајновитом милошћу:

и зато певам дану и месецу, мору, времену и свим планетама, твоме дневном гласу и твојој ноћној пути.

50

Котапос рече да твој осмех пада попут сокола с неког опорог торња и, истина је, прелазиш лишће света једном једином муњом свог небеског рода

што пада и сече и искачу језици росе, воде дијаманата, светло са својим пчелама и тамо где је живела тишина са својом брадом праскају гранате од сунца и звезда,

и руши се небо са ноћу сеновитом, горе на месечини звона и каранфили и трче и јуре коњи седларски:

јер си малена као што јеси пушташ да падне смех с твог метеора задивљујући њиме име природе.

51

Твој осмех припада стаблу које одшкрину гром и једна сребрна муња што паде с неба и разби се о врх и располови дебло једном једином сабљом.

Само у висинама, где је снег на лишћу, рађа се, љубљена, осмех као твој. То је осмех зрака ослобођена у висини, наслеђе арауканско, љубави моја.

Кордиљерко моја и, сигурно, Чиланко, сеци ножевима сену свог осмеха, ноћ, јутро и мед поднева,

и нека скачу у небо птице лишћа кад као једина светлост расипна твој осмех разбије дрво живота.

52

Певаш, а сунцу и небу својом песмом твој глас расипа жито дана, говоре борови својим зеленим језиком: цвркуће свака птица зиме.

Море пуни своје подруме корацима, звонима, ланцима и јецајима, звекећу ковине и оруђе, звоне точкови караване.

Али слушам само твој глас што се диже, твој глас у лету тачан попут стреле и спушта се твој глас с бременитошћу кише,

твој глас расипа највише сабље, враћа се твој глас натоварен љубичицама и затим ме прати небом.

53

Ту је хлеб и вино и сто и соба, мука човекова, жена и живот: том је месту тежио вртоглави мир, од тог је места горела заједничка рана.

Слава твојим рукама што лете спремајући беле исходе песме и кухиње, здраво потпуности твојих ногу хитрих, живела плесачице која плешеш с' метлом.

Оне дивље реке с водама и претњама, она измучена застава од пене, она запаљива саћа и хридине

данас су овај мир твоје крви у мојој, то корито звездано и модро попут ноћи, та једноставност нежности без краја.

54

Блистави разуму, јасни демоне апсолутног грозда равног поднева, Овде смо најзад без самоће и сами, далеко од бунила дивљега града.

Кад чиста линија окружи своју голубицу и ватра одликује мир својом храном ти и ја подижемо тај небески плод. Разум и љубав живе наги у овом дому.

Бесни снови, реке горке сигурности, одлуке тврђе од сна неког чекића падоше у двоструком пехару љубавника.

Све док се у равнотежи не уздигоше, близанци, разум и љубав као два крила. Тако је саздана прозрачност.

55

Трње, разбијена стакла, болести и плач опседају дању и ноћу мед сретника и не помаже ни торањ, ни путовање, ни зидови: невоља се испречила пред миром уснулих,

бол се пење и спушта и приближава своје жлице и нема човека без таквог гибања, нема рођења, нема ни крова, ни бедема: треба рачунати с тим да се то дешава.

Ни у љубави не помажу склопљене очи, дубоке постеље, далеко од кужног рањеника, од оног што мало по мало осваја своју заставу.

Јер живот удара као колера или река и отвара тунел крварећи где на нас вребају очи једне бескрајне породице болова.

56

Навикни се да видиш иза мене сену и нека ти руке изађу из мржње прозрачне,

као да су у јутру мира биле створене: со ти, љубави моја, даде кристални сразмер.

Завист пати и умире, са мојом се песмом исцрпљује. Један по један издишу тужни јој капетани. Ја кажем љубав и свет настањују голубови. Сваки од мојих слогова доноси пролеће.

И тада ти, расцветана, срце, љубљена, на мојим очима, као небеско лишће, јеси и гледам те нагнуту на земљи.

Видим како ти сунце преноси грожђе на лице, мотрећи висину препознајем ти кораке. Матилда, љубљена, дијадеме, добродошла!

57

Лажу те што су рекли да сам изгубио месец, ти што су прорекли моју будућност пешчану, рекли су толике ствари леденим језицима: хтедоше забранити цвет свемира.

“Неће више певати бунтовни ћилибар сирене, има још једино пук.” И жвакаху своје непрестане папире желећи заборав за моју гитару.

И ја им бацих у очи заслепљујућа копља наше љубави што приковаше твоје срце и моје, тражио сам јасмин, трагове твојих стопа,

и изгубих се ноћу без светла под твојим веђама и кад ме обави светлост поново се родих, господар властите тмине.

58

Између сабљетина књишког гвожђа пролазим као далеки морнар

који не познаје углове и пева, јер је тако и као да није тако.

Са измучених архипелага понесох своју хармонику с олујама и рафалима луде кише и једну спору навику природних ствари: они одредише моје шумско срце.

И кад су зуби књижевности били спремни да прождру моје часне пете, пођох и не знајући, певајући с' ветром

према кишним амбарима свог детињства, према хладним шумама неописивог југа, тамо где се мој живот испуни твојим мирисом.

59

(Г. М.)

Убоги песници које живот и смрт прогоне истом сеновитом упорношћу и затим буду покривени бесћутним сјајем, предани ритуалу и зубу погребном.

Они - тамни као каменчићи - сада иза охолих коња испружени иду и коначно њима управљају наметљивци, између гробара, да би спавали без спокоја.

Уверени да је мртвац заиста мртав претварају сахрану у бедну свечаност ћуранима, свињама и осталим говорницима.

Чекали су њихову смрт и затим је увредише: само зато што су му уста затворена и не могу више потврдити свој пев.

60

Ко ме је хтео ранити повредио је тебе, ударац отрова против мене управљен пролази као кроз мрежу између мојих дела и на теби оставља мрљу оксида и бесанице.

Не желим видети, љубави, на расцветалом месецу твог чела мржњу како ме вреба. Не желим да у твом сну туђа злоба заборави своју бескорисну круну ножева.

Куда идем следе ме горки кораци, где се смејем гримаса страве огледа ми лице, где певам завист проклиње, смеје се и гризе.

То је та сена, љубави, коју ми даде живот: то је празна одећа што ме, хрома, следи као птичје страшило с осмехом који крвари.

61

Љубав је вукла свој реп од болова, своју дугу и статичну муњу од трња затворисмо очи да нас ништа, да нас никаква рана не растави.

За тај плач нису криве твоје очи: твоје руке не зарише ту сабљу: ноге твоје нису тражиле овај пут: мрачни мед достиже твоје срце.

Кад нас је љубав као бескрајни талас бацила у тврди камен, умесила нас је једним јединим брашном,

и паде бол на друго слатко лице и тако се у светлу отвореног доба посветило рањено пролеће.

62

Јао мени и нама, љубљена, хтели смо само љубав и да се волимо,

и између толико патње беше одређено да само нас двоје будемо повређени.

Хтели смо тај Ти и Ја за нас, Ти од пољупца и Ја од тајног хлеба и тако беше све, бескрајно једноставно, све док кроз прозор није ушла мржња.

Мрзе они што нису волели нашу љубав, ни иједну другу љубав, несрећни као столице у изгубљеном салону,

све док се не претворише у пепео, а претеће лице које су имали не угасне у угашеном сумраку.

63

No sólo por las tierras desiertas donde la piedra salina es como la única rosa, la flor por el mar enterrada, anduve, sino por la orilla de ríos que cortan la nieve. Las amargas alturas de las cordilleras conocen mis pasos.

Enmarañada, silbante región de mi patria salvaje, lianas cuyo beso mortal se encadena en la selva, lamento mojado del ave que surge lanzando sus escalofríos, oh región de perdidos dolores y llanto inclemente!

No sólo son míos la piel venenosa del cobre o el salitre extendido como estatua yacente y nevada, sino la viña, el cerezo premiado por la primavera,

son míos, y yo pertenezco como átomo negro a las áridas tierras y a la luz del otoño en las uvas,

a esta patria metálica elevada por torres de nieve.

64

Од толике љубави мој живот постаде љубичаст и пођох од немила до недрага, као слепа птица, све док не стигох до твог прозора, пријатељице моја: ти си тада чула звук разбијеног срца

и тамо се из магле подигох на твоје груди, нестваран и не знајући пођох према торњу жита, појавих се да бих живео између твојих руку, подигох се из мора према твојој радости.

Нико не може рећи то што ти дугујем, јасно је то што ти дугујем, љубави, и јесте као корен рођен у Арауканији, то што ти дугујем, љубљена.

И без сумње је звездано све то што ти дугујем,

то што сам ти дужан зденац је шумског подручја у коме време сачува своје скитничке муње

65

Матилда, где си? Осетих, тамо доле, између кравате и срца, горе, неку сету између ребара: зато јер си одједном била одсутна.

Недостајало ми је светло твоје снаге и гледао сам, прождирући наду, гледао сам празнину, а то је кућа без тебе, остадоше само трагићни прозори.

Тако је ћутљив тај кров који ослушкује како падају кише, древне и без лишца, и перје и све оно што је ноћ затворила:

и тако те чекам као сама кућа, вратићеш се да ме видиш и настаниш. И док се не вратиш болеће ме прозори

66

Не волим те зато јер те волим и од љубави до невољења стижем и до чекања када те не чекам, срце ми пролази од зиме до пламена.

Волим те једино зато јер те волим, мрзим те бескрајно и мрзећи те молим и мера моје љубави скитничке јесте да те не видим и волим као слепац.

Можда ће појести јануарско светло, сурова му зрака, цело моје срце и украсти ми кључ спокојства.

У овој причи умирем само ја и умрећу од љубави јер те волим, јер те љубим, љубави, крвљу и ватром.

67

Велика киша југа пада на Исла Негру као једина капља прозрачна и тешка, прима је море и отвара своје студено лишће и земља разуме влажну судбину пехара.

Душо моја, дај ми у својим пољупцима горку воду ових месеци, мед подручја, мирис окупан хиљадама усана неба, свето стрпљење овог мора у зими.

Нешто нас зове, сва врата се сама отварају, приповеда вода дуги шум прозорима, и небо доле расте додирујући корење.

Тако дан плете и расплиће своју небеску мрежу с' временом, сољу, шапатом, растом и путевима, женом, мушкарцем и зимом на земљи.

68

(Кип с кљуна брода)

Девојчица од дрвета не дође ходајући: седела је одједном тамо на опекама, старо цвеће мора покри њену главу, њезин је поглед имао нешто од туге корења.

Гледала је тамо наше животе отворене, постојање и кретање и кружење земљом, и дан који скида боју својих постепених латица. Бдела је, не видећи нас, девојчица од дрвета.

Девојчица окруњена древним валовима гледала је тамо својим освајачким очима: знала је да живимо у некој далекој мрежи

времена и воде, валова, звука и кише, не знајући живимо ли, или смо из њених снова. То је прича о девојчици од дрвета.

69

Можда не бити значи бити без тебе, да не идеш режући подне као модри цвет, да не корачаш касније између магле и цигала,

да нема оног светла које носиш у руци, које други, можда, неће видети златно, које можда нико не примети да је расло као румено порекло неке руже,

и да не постојиш, најзад, да ниси дошла опора, узбудљива, да упознаш мој живот, ударац ружиног грма, жито ветра,

и отада постојим јер ти постојиш, и отада јесам, јеси и јесмо, и за љубав бићу, бићеш, бићемо

70

Можда сам рањен, а да не крварим једном од зрака твога живота и посред шуме зауставља ме вода: киша која је пала са својим небом.

Затим додирујем прокисло срце: тамо знам да твоје очи продиру у пространо подручје мог бола и шапат сене сам се подиже:

Ко је? Ко је? Али беше без имена лист или тамна вода што дрхти посред шуме, глува, и на путу,

и тако, љубави, дознах да сам био рањен и нико није говорио, једино сена, ноћ која је лутала, једино пољубац кише.

71

Од бола до бола прелази љубав острва своја и поставља корење које затим натапа плач, и нико, нико не може умаћи корацима срца које трчи ћутљиво и крволочно.

Тако ти и ја тражимо пукотину, другу планету

где со неће моћи дирнути твоју косу, где боли неће моћи расти мојом кривицом и где ће живети хлеб без агоније.

Планета заплетена у лишћу и даљини, пустош, камен суров и ненастањен, својим властитим рукама хтели смо саградити

тврдо гнездо, без невоље, без ране и без речи, но љубав не беше таква, ту је суманути град у коме људи полако на балконима бледе.

72

Љубави моја, зима се враћа у своје касарне, земља учвршћује своје жуте дарове и прелазимо руком преко далеког места на коси географије.

Пођимо! Данас! Напред, точкови, бродови, звона, авиони челични од дневног бескраја према свадбеном мирису архипелага, по лонгитудиналном брашну ужитка!

Пођимо, устани и окити се и попни се, и сиђи и трчи и цвркући са ваздухом и са мном, уђимо у возове Арабије и Токопиља,

тек да бисмо одселили према далекм полену, према пробадајућим селима од прња и гарденија у којима владају убоги краљеви без ципела.

73

Можда ћеш се једном сетити оног оштрог човека који је попут ножа изашао из тмине и који је знао пре но што смо знали: виде дим и одлучи да букне ватра.

Бледа жена црне косе изађе као уловљена риба из бездана и између то двоје подигоше против љубави машина наоружана безбројним зубима.

Човек и жена затреше планине и вртове, сиђоше к' њивама, узвераше се на зидове и подигоше на брда своје грозне топове.

Љубав је тада знала да се зове љубав и када подигох очи до твога имена одједном твоје срце одреди мој пут.

74

Пут окупан водом коловоза блиста као пресечен за пун месец, у јасној светлости јабуке, посред воћа јесени.

Магла, простор или небо, скитничка мрежа дана расте са хладним сновима, звуцима и рибама, пара острва напада округ и дрхти море под светлом Чилеа.

Све се повлачи као ковина и скрива се лишће, зима прикрива своје потомство и слепи смо, непрестано, једино слепи.

Само приковани за речно корито које чува тајну кретања, растанка, путовања и пута: збогом, капљу сузе природе.

75

Ово је кућа и море и застава. Лутасмо иза других дугих зидова. Не нађосмо ни врата, ни звука после одсутности као после мртвих.

И на крају кућа отвори своју тишину, улазимо да газимо остављено, мртве пацове, празно збогом, воду што је плакала у цевима.

Плакала је, плакала кућа ноћу и дању, јецала с' пауцима, притворена, расуше се њене црне очи,

и сада је, одједном, враћамо животу, настањујемо је, али нас не препознаје: треба да цвета, али се не сећа.

76

Диего Ривера стрпљењем медведа тражио је смарагд шуме у сликарству или руменило, жестоки цвет крви, скупио је светло света на твојој слици.

Сликао је одлучан облик твога носа, искру твојих дивљих зеница, нокте што распаљују завист месеца, и уста лубенице на твојој летњој кожи.

Стави ти две главе вулкана јарко црвена од ватре, љубави и племена арауканског, и изнад образа које позлати глина

покри те кацигом необузданог пожара и остадоше тамо тајно уловљене очи на својој потпуној кули: твојој коси.

77

Данас је данас с тежином прохујалог времена, с крилима свега што ће тек бити сутра, данас је Југ мора, старо доба воде и задатак неког новог дана.

Твојим устима подигнутим к' светлу или месецу придружише се латице истрошеног дана, и јуче стиже зурећи својом тамном улицом да бисмо се сетили његова мртвог лица.

Данас, јуче и сутра једу се ходаући, поједимо дан као горућу краву, наше стадо чека са својим избројаним данима,

но своје брашно баци време у твоје срце, моја љубав сагради пећ од глине Темука: јер ти си хлеб свагдашњи за моју душу.

78

Немам: никада више, и немам: увек. На песку победа остави ноге изгубљене. Убоги сам човек одређен да љуби ближње. Љубим те. Не знам ко си. Не дајем, не продајем трње.

Неко ће можда знати да нисам плео венце крваве, да сам се борио с' поругом, да сам доиста испунио плиму своје душе. И да сам подлост плаћао голубицама.

Не познајем: никада, јер другачији бејах, јесам и бићу, и у име своје несталне љубави проглашавам невиност.

Смрт је само камен, камен заборава. Волим те и љубим радост на твојим уснама. Донесимо дрва. Запалићемо ватру у планини.

79

Ноћу, љубљена, вежи своје срце за моје и нека заједно у сну разбију тмине као двоструки бубањ, борећи се у шуми против густог зида окупаног лишћа.

Пролазу ноћни, црна жераво сна што хваташ нити земаљскога грожђа тачношћу неког нередовитог воза што сене и камење хладно за собом вуче непрестано.

Зато ме, љубави, вежи за чисти покрет, за постојаност што куца у твојим грудима крилима неког лабуда испод воде,

да би на звездана питања овог неба наш сан одговорио једним јединим кључем и само једним вратима која затвори тама.

80

С' путовања и бола вратих се, љубави моја, твом гласу, твојој руци што дира жице гитаре, ватри која прекида јесен пољупцима и кружењу ноћи на небу сумрачном.

За све људе света тражим хлеб и царство, тражим земљу за све ратаре без среће, и да се не нада нико миру моје крви и пева. Али без твоје љубави не могу а да не умрем.

За све то свира валцер јасног месеца, и песма гондолијера у води гитаре све док ми уморна глава не клоне сањајући:

јер све су несанице мог живота замрсиле ову сеницу где ти рука живи и лети чувајући ту ноћ путника уснулога.

81

Сада си моја. Почивај својим сном у мом сну. Љубав, бол и невоља сада морају уснути. Ноћ се окреће на својим невидљивим точковима, а ти си уза ме чиста к'о ћилибар успавани.

Ниједна неће, љубави, спавати с' мојим сновима. Ићи ћеш, ићи ћемо заједно водама овог времена. Ниједна неће путовати сеном заједно са мном,

само ти, увек жива, увек сунце и месец.

Сада су руке твоје отвориле нежне шаке, испустиле нежне знакове, а не зна се камо, твоје се очи склопише као два сива крила,

док следим воду коју носиш, која ме носи: ноћ, свет и ветар расплићу своју судбину и ја сам без тебе само још твој властити сан.

82

Љубави моја, затворивши ова ноћна врата молим те, љубави, да пођеш у тамни простор: затвори снове и уђи с' небом у моје очи, простри се у мојој крви као широка река.

Збогом, збогом окрутна јасноћо која оде падајући у врећу свакога прошлог дана, збогом сваком зраку наранџе или сата, здраво, здраво сено, нестална пратилице!

На овом броду или води, смрти или новом животу, још једном сједињени, уснули и ускрснули, ми смо само венчање ноћи у крви.

Не знам ко живи или умире, ко се буди или одмара, али твоје срце поклања у мојим грудима дарове свитања.

83

Дивно је, љубави, знати да си овде у ноћи, невидљива у свом сну и озбиљно осамљена док расплићем своје бриге ко мреже заплетене.

Одсутно, твоје срце плови сновима, али тело ти дише тако напуштено, тражећи ме узалуд, допуњујући мој сан као биљка што се удвостручује у сени.

Усправна, бићеш друга што ће живети сутра, ал од оних граница изгубљених у ноћи, и овог бити и не бити у којем се налазимо

нешто остаје и води нас светлу живота као да је печат сене обележио ватром своја тајновита створења.

84

Још једном, љубави, мрежа дана гаси дела, точкове, ватре и звекет растанка, и ноћи предајемо пшеницу повијену коју је подне примило од светла и од земље.

Само месец посред своје чисте странице подржава ступове широког ушћа неба, постојбина усваја тромост злата и руке твоје полако припремају ноћ.

О љубави, о ноћи, о куполо затворена реком непробојних вода и у сени неба што одваја и потапа своје олујно грозђе,

све док не будемо једини таман простор, пехар у који пада небески пепео, капља у пулсу споре и дуге реке.

85

С' мора према улицама јури скитничка магла као пара говеда покопаног на мразу, дуги се језици воде скупљају скривајући месец што нам животима обећа постати небеским.

Рана јесени, пискутаво саће лишца, кад изнад села дрхте твоје заставе певају луде жене опраштајући се с' рекама и коњи ржу и ржу све до Патагоније.

На твоме је лицу вечерња повијуша која тихо расте ношена љубављу до гласних поткова неба.

Сагињем се над ватром твог ноћног тела и не волим ти само недра него и јесен што просипа у магли прекоморску крв.

86

О јужни крсте, детелино мирисног фосфора, с' четири пољупца данас проби твоја лепота, препречила је сену и мој шешир: округао месец шетао је по зими.

Тада, с љубављу мојом, с љубљеном, о дијаманти модрога иња, ведрино небеска, ти си се појавила и ноћ се испуни с' твоја четири подрума уздрхтала од вина.

О устрептало сребро рибе сјајне и чисте, зелени крсте, першуну блиставе сене, свиче на јединство неба осуђени,

почивај у мени, склопимо наше очи. На један тренутак спавај с људском ноћи. Упали у мени своја четири звездана броја.

87

Три морске птице, три муње, троје маказа пресекоше хладно небо према Антофагасти и зато остаде само уздрхтали ваздух, све је треперило као рањена застава.

Самоћо, дај ми знак свог непрекидног порекла, једва да си пут окрутних птица и куцање што несумњиво претходи меду и музици, мору и рођењу.

(Самоћа коју подржава постојано лице као тежак цвет раширен без престанка, све док не обухвати чисто мноштво неба.)

Летела су хладна крила мора, Архипелага у сусрет песку североистоцног Чилеа. И ноћ је затворила свој небески гром.

88

Враћа се месец март са својим скривеним светлом и небом се клижу бескрајне рибе, несталан земаљски дим напредује опрезно и ствари једна по једна падају у тишину.

Срећом, у тој кризи скитничке атмосфере здружила си животе мора и пламена, жалобно гибање брода зиме, облик који је љубав утиснула гитари.

О љубави, ружо што је окупаше сирене и пена, ватро што плешеш и улазиш невидљивим стубама и будиш крв у тунелу бесанице,

да би се затрли таласи на небу, да би море заборавило своја добра и лавове и да би свет пао у тамне мреже.

89

Кад умрем желим твоје руке на својим очима: желим светло и жито твојих љубљених руку, да ме још једном дирне њихова свежина, да осетим нежност што измени моју судбину.

Хоћу да живиш док те, успаван, чекам, хоћу да твоје уши и даље слушају ветар, да удишеш мирис мора које смо заједно волели и да наставиш ходати песком којим смо ходали.

Хоћу да оно што волим настави живети, а тебе сам љубио и певао изнад свега, зато цветај и даље, расцветана,

да би достигла све што ти љубав моја наређује, да би сена моја прошетала твојим власима, да бисмо тако упознали и разлог моме певању.

90

Помислих да ћу умрети, осетих близину хладноће и од свога живота оставих само тебе: уста ти беху дани и ноћи моје земаљске, а твоја кожа република коју ми пољупци створише.

У овоме тренутку готово је с књигама, пријатељством и благом згртаним без предаха,

с прозрачном кућом коју смо скупа саградили:

све престаде да постоји осим твојих очију.

Јер љубав је, док нас живот прогони, напросто високи талас изнад таласа, али јао кад смрт стигне и куцне на врата.

Остаје само твој поглед за толику празнину, само твоја светлост да се не буде више, само љубав твоја да затвори сену.

91

Покривају нас године као ситна киша. време је бескрајно и јалово, перо соли дира твоје лице и капи су изгризле моју одећу:

не разликују време у мојим рукама или лет наранџе у твојима: снегом и мотиком пробија живот: твој живот који је живот мој.

Мој живот који ти дадох пуни се годинама, као бујност неког грозда. Вратиће се грожђе земљи.

А тамо доле време ће и даље постојати и надати се и падаће киша на прах жељно да избрише и саму одсутност.

92

Љубави моја, умрем ли, а ти не умреш, љубави моја, умреш ли, а ја не умрем, не оставимо болу одвише простора: нема живота до овога који живимо.

Прах у житу, песак у песку, време, вода што лута, нејасан ветар однео нас је као пловеће семе. Могло се десити да се не сретнемо у времену.

Ову ливаду на којој се нађосмо, о малени бескрају, враћамо, али та љубав, љубави, није свршена.

И као што није имала рођења, ни смрти нема и као дуга река мења једино земље или усне.

93

Ако се једног дана твоја недра зауставе, и нешто престане тећи горећи у твојим жилама, ако ти глас са усана сиђе и не буде реч, ако ти руке забораве летети и усну,

Матилда, љубави, нека ти усне буду мало отворене јер овај последњи пољубац мора трајати са мном, мора остати заувек непомичан на твојим устима да бих га тако сачувао у својој смрти.

Умрећу љубећи ти луда и хладна уста, грлећи изгубљени грозд твога тела, тражећи светло твојих склопљених очију.

И тако, кад земља прими наш загрљај отићи ћемо сплетени у једној јединој смрти да бисмо заувек живели вечност једног пољупца.

94

Умрем ли наџиви ме с толико чисте снаге да пробудиш бес бледила и мраза, подигни с југа на југ неразориве очи, од сунца до сунца да звоне ти уста гитаре.

Нећу да оклевају ни смех, ни твоји кораци, не желим да умре моје наслеђе радости, не куцај о моје груди, ја сам одсутан. Живи у мојој одсутности као у некој кући.

Одсутност је кућа толико велика да ћеш у њу ући преко зидова и обесити слике о ваздух.

Одсутност је кућа толико прозирна да ћу те без живота видети како живиш и, будеш ли трпела, љубави, умрећу поново.

95

Као ми, ко се љубио? Тражимо древни пепео спаљенога срца и тамо нека падају редом наши пољупци све док не ускрсну ненастањени цвет.

Љубимо љубав што поједе свој плод и сиђе на земљу с лицем и влашћу: ти и ја смо светлост која се наставља, њен несломиви и осетљиви клас.

Љубави коју закопа толико хладна времена, и снег и пролеће и заборав и јесен, приближимо светло једне нове јабуке,

свежине отворене једном новом раном, као да древна љубав ступа у тишини по вечности сахрањених уста.

96

Размишљам, ово доба у коме си ме волела нестаће замењено неком другом модрином

и друга кожа биће на истим костима и друге очи видеће пролеће.

Нико од оних што су свезали овај час, од оних који су разговарали с димом, ни владе, ни трговци, ни пролазници, неће и даље плесати на својим концима.

Нестаће окрутни богови с' наочарима, длакави месождери с' књигом, лисне уши и пипипасеирос.

И кад свет буде тек испран родиће се у води друге очи и никнуће пшеница без суза.

97

Треба летети у овом времену, али куда? Без крила и авиона летети без сумње: већ су прошли кораци без помоћи и нису подигли ноге путника.

Треба летети у сваком часу попут орлова, мува и дана, треба победити очи Сатурна и подићи тамо нова звона.

Сад нису довољне ципеле и улице, сада не служи земља луталицама, сада је корење прешло ноћ

и ти ћеш се појавити на другој звезди, сасвим сигурно привремена, на крају претворена у дивљи мак.

98

Ова реч, овај папир исписан хиљадама руку једне једине руке,

не остаје у теби, не служи сновима, у земљу пада и тамо се наставља.

Није вазно хоће ли се светло или хвала улити или излити из пехара ако су били снажан дрхтај вина, ако ти је уста обојило амарант.

Не жели више касни слог оно што привлачи и повлачи гребен мојих успомена, узбуђена пена

жели писати једино твоје име. И макар о њему ћути моја мрачна љубав касније ће га изговорити пролеће.

99

Доћи ће други дани, разумеће се тишина биља и планета и колико ће се чистих ствари десити! Виолине ће имати мирис месеца!

Хлеб ће тада бити као ти што јеси: имаће твој глас, твоје житно порекло и друге ће ствари твојим гласом говорити: изгубљени коњи Јесени.

И ако не буде како је суђено љубав ће испунити велике бачве као да је древни мед пастира,

а ти у праху мог срца (где ће бити бескрајна складишта) ићи ћеш и враћати се међу лубенице.

100

У средишту земље одвојићу смарагде, да бих те угледао

и ти ћеш стајати попут класја с' пером воде гласничке.

Какав свет! Какав дубоки першун! Какав брод што плови у милини! И ти, можда, и ја, можда топаз! Неће бити више деобе у звонима.

Биће само ваздух потпуно слободан, јабуке ношене ветром, сочна књига у сеници,

и тамо где миришу каранфили створићемо одору што ће се опирати вечности неког победничког пољупца.