Д А Н Т Е

Прво предавање: Прво певање Пакла

- Увод -

Све основне информације о Дантеу могу се наћи у књизи Ђулија Феронија Историја италијанске књижевности, 1. том, стр. 91-123. Неке од важнијих ствари везаних за Дантеову Божанствену комедију су следеће:

- Главна тема Божанствене комедије је спасење душе.- Композиција Божанствене комедије састоји се из три дела: Пакла,

Чистилишта и Раја. Број три је важан за Дантеа зато што упућује на свето тројство. Број три се на различите начине појављује, један од њих је:

- терцина. То је строфа од три стиха, али она није обичан терцет (свака строфа од три стиха). Он користи специфичан стих – ендекасилаб а то је италијански јампски једанаестерац, с тим што слогови могу да варирају. Рима је уомчана (aba bcb cdc d).

- На композицију може да се примени и комбинацијa 3 + 1. Сваки део Комедије има 33, а укупно има 100 певања. То је зато што постоји и пролог у целу Божанствену комедију (дакле: 33 х 3 + 1 = 100). Таква комбинација постоји и у сваком појединачном делу, јер се свако певање завршава терцином, коју прати још један стих.

- Данте Божанствену комедију пише на народном, вулгарном језику. До тада се писало на латинском. Постоје спорови око тога да ли је Данте типичан представник средњег века, али је много значајније што он формира италијански књижевни језик. Он каже да пише на језику који говоре женице, просте домаћице. Данте пише прву расправу филозофске или научне природе на вулгарном народном језику, а то је Гозба (Convivio). Он пише и текст De vulgari eloquentia, где се бори за права народног језика.

- Прво певање Пакла -

1 На пола нашег животнога пута у мрачној ми се шуми нога створи, јер с равне стазе скренувши залута.

На пола нашег животнога пута: Данте у Гозби каже да просечни људски живот траје седамдесетак година. То значи да он има тридесет и пет година, а Бог је створио Адама тако да има тридесет и пет година. Пошто је Данте рођен 1265. године, он на пут креће 1300. године. То је година када папа Бонифације VIII проглашава јубиларну годину. Она је важна за хришћане и није случајно да баш те године Данте креће на пут спасења, искупљења. Друга ствар, која је важна за сам Дантеов књижевно-уметнички поступак, јесте што он почиње да пише касније у односу на 1300. годину. (неки кажу 1304, неки 1306, али то није ни важно). Пишући о догађајима који су се већ одиграли, он их у самом књижевном тексту представља као будуће догађаје. Пошто их представља као пророчанства, тиме постиже веродостојност.

Потом, он већ у првом стиху даје индикацију времена. Данте говори о загробном, оностраном и вечном животу, где не постоје прошлост и будућност,

1

већ искључиво «вечно сада». Међутим, он вечни живот представља историјски, кроз време. Тако настају два плана: вечни и историјски, тј. небески и земаљски. Та два плана се стално преплићу.

Одређено је да Данте полази на путовање 8. априла, на Велики петак, у пролеће, у знаку овна. Хороскоп не почиње од јарца (јануар), зато што је ован у пролеће, а имајући у виду хришћанску традицију, пролеће је битно зато што је тада Бог створио свет – у пролеће ујутру. Дантеово путовање стога не траје случајно седам дана. Поред броја три, понављају се и бројеви седам и десет.

У овом стиху се такође представља живот као пут, као ход и кретање, што је алузија на Другу посланицу Коринћанима. Али, то се може повезати и са самом темом Дантеовог спева – путовање у загробни живот. У антици су таква путовања постојала (Одисеј, Херакле, Орфеј, Гилгамеш...), али ће се Данте позивати само на Енеиду.

Трећи важан моменат у овом стиху јесте што каже на пола нашег животнога пута. Тиме једна особа, конкретно Данте као лик, представља цело човечанство. Зато је прича о спасењу Дантеове душе, заправо прича о спасењу целог човечанства.

...у мрачној ми се шуми нога створи: Мрачна шума је алегорија греха и то Данте преузима из читаве хришћанске традиције. Користећи реч «мрачна», успоставља се важна дистинкција између таме и светлости, а касније ће бити и дан : ноћ (мада је то садржано и у идеји да је Бог створио дан у пролеће ујутру). Тама и ноћ су алегорија за грех, зло и Луцифера 1, а светло и сунце су алегорија Бога. Сукоб таме и светла је један од важних мотива у Божанственој комедији.

...јер с равне стазе скренувши залута: Равна стаза, тј. via diritta јесте прав пут. То је пре свега стаза вере. Чак и Бокачо каже да постоји много стаза на овом свету, али само је једна стаза спасења, а то је стаза Бога.

4 Ах, каква бјеше, мучно ли се збори, та дивља шума, гдје драч стазе крије! Кад ја се сјетим, још ме страва мори.

У другој терцини, наспрам прве терцине, постоји Дантеов коментар, тј. његов однос према објективној ситуацији из прве терцине. Он каже «ах», почиње да кука. Интересантно је како он покушава да представи своју изгубљеност и сећање на грех, јер је «мучно само да се сети». Само призивање у сећање те ситуације изазива мучно стање, а камоли говор о њој, који ће управо бити његов задатак.

7 Чемернија ни самрт много није; ал’ да бих каз’о, што ту добро нађох, испричат ми је друге згоде прије.

У првом стиху асоцира се да ни смрт није гора од мрачне шуме, тј. смртног греха. У оквиру хришћанства (мада и шире), гори је грешни живот у неправедности од смрти – боље је умрети него живети грешни живот. Платон говори потпуно исту ствар у Одбрани Сократовој. Међутим, на први поглед постоји одређена врста контрадикције, односно алогичности, јер он проналази нешто добро у тој мрачној шуми. То се може повезати са претходним строфама. Идеја је у томе да је почетак пада уједно и почетак искупљења. Оног момента

1 Име Луцифер значи «лучоноша». (прим. проф.)

2

када се он нашао у мрачној шуми, греху, и када је то освестио, тог момента почиње искупљење.

10 Ја не знам право, како тамо зађох, тако сам био сном омамљен, кадно, залутавши, са праве стазе сађох.

Он је починио грех без свести о томе. Када стекне свест о томе, почиње искупљење. У коментарима Божанствене комедије то се повезује са Аристотеловом Етиком и светим Томом Аквинским, који говоре да човек не може да греши свесно, тј. да човек не бира свесно зло. Исто то каже и Сократ. Човек је по природи у души добар, он чини зло у сократовском смислу у незнању, а код Аристотела и светог Томе Аквинског се каже да он чини зло због неке погрешке, тј. да замењује добро и зло – мисли да чини добро чинећи зло. И код Дантеа човек нема свест о почињеном греху док га чини. Контра аргумент постоји у књижевности, а то је Еурипидова Федра.

Занимљиво је како Данте представља своје стање без свести - тако сам био сном омамљен. И то је хришћанска идеја да се сан идентификује са грехом. Као што мрачна шума замрачује ствари, тако и сан замрачује свест.

Овде долази и до првог прелаза, након што је објаснио ситуацију, стање греха. Важно је и да Данте тај грех не идентификује. Тиме ствара алегоријску представу која је универзална.

13 Ал’ кад сам стиг’о једном бријегу на дно, тамо, гдје крај је био оној дрази, што нагна страву у срце ми јадно,

16 погледах увис те му леђа спазихвећ одјевена зракама планета,што право води свијет по свакој стази.

Дакле, Данте долази у подножје брега чије су падине обасјане зрацима планета. Иза себе оставља мрачну шуму, односно долину. Долина, брег и зраци планета, тј. светлост могу се повезати са целокупном композицијом Божанствене комедије: 1) долина – пакао (долина суза), 2) брег – чистилиште, 2) светлост – рај. Када каже «планете» Данте мисли и на Сунце, јер се и Аристотел држи птоломејског система, по којем је Земља у центру космоса, а око ње се креће седам планета, од којих је једна и Сунце.

Пут нагоре, уз брег, је пут искупљења. Зато је још један занимљив моменат то што он погледа увис, гледа у светлост, у небеске ствари, и самим тим више не гледа доле, на земаљске ствари. А човек је једина животиња која може да гледа горе.

Насупрот почетном стању изгубљености у мрачној шуми, сада се појављује нада, могућност искупљења, појављују се брег и могућност да се попне уз њега.

И већ у следећем стиху (19 Тад преста мало страва да ми смета) видимо да се он од тог тренутка мање боји. Тада се јавља и прво поређење. Данте поређења прави у две терцине. У првој терцини налази се оно са чиме се пореди, а у другој оно што се пореди. Прва слика је врло детаљна и прецизна. То овако изгледа у првом поређењу:

22 И као човјек, који је из вала без даха на крај исплив’о, па гледа натраг на воду опасну са жала,

3

25 тако и дух мој, јоште склон да преда на ово се је освртао ждријело, што живу проћи ником још не да.

Потом следи сцена са три звери. Прва животиња која се појављује је рис / пантер / леопард, друга је лав, а трећа вучица. У коментарима Миховила Комбола стоји да је рис алегорија путености, лав охолости (поноса), а вучица лакомости (похлепе). Међутим, то су старија тумачења. По новијим је рис алегорија луксуза (сјаја, богатства, раскоши), лав охолости, а вучица похлепе. То је повезано са седам смртних грехова

2. Рис је брз и гибак, али се те особине заправо односе на раскош и богатство. Рис му спречава излазак, па се поново мења могућност искупљења:

37 Бијаше јутро, те се сунце заче да диже с истим звијездама ко тада, кад божја љубав по први пут маче

40 те ствари дивне; па ми тако садато њежно доба и тај час о зорипробуде наду ...

Јутро је алегорија живота и Бог је створио свет ујутру, а Данте овде управо даје слику стварања света. Свет ствара Божја љубав, она је једини разлог зашто је дошло до стварања света. Исте звезде ко тада су звезде у конјукцији овна. Кад божја љубав по први пут маче – асоцира на Аристотеловог непокретног покретача. Данте се иначе у великој мери ослања на Аристотела. Те ствари дивне је нејасно место. Мисли се вероватно на небеска тела која пре тога нису постојала. То је почетак времена, почетак историје. Остатак се односи на то зашто знамо када Данте креће на пут: па ми тако сада то њежно доба ( пролеће) и тај час о зори ( јутро) пробуде наду /да ће успети да се избори са грехом/.

Потом долази до поновног обрта, напада га лав. Лава описује како подиже шију. Овде то нема исте конотације као у стиху 16, чак има супротно значење, јер је то знак охолости.

Трећи грех је најважнији грех за целу Божанствену комедију - похлепа. Данте ће се обрачунавати са похлепом што у црквеним, што у цивилним редовима. Он пише у периоду кризе комуне. Вучицу описује као сиромашну, мршаву, јер каже да је «у сухоћи», пошто јој никад није доста.

Потом се поново јавља страх да ли ће икад успети да дође до брда, а онда још једно поређење. Данте себе пореди са оним који губи на картама. То поређење није случајно везано за похлепу. Човек када изгуби све на картама, остају му само јад и патња, јер као да је изгубио све што има. Интересантно је то што он у том моменту каже да сунце ћути. То је мрачна шума у којој нема светлости. Не каже да се сунце не види, већ да ћути и тиме спаја два чула, али он једино што може у шуми јесте да чује, јер се ништа не види.

Сада долази до сусрета. Још увек се не зна ко је у питању. Каже:

61 За вријеме овог низбрдног лутања искрсне нетко испред очију мојих,

2 1. неумеремност 5. пожуда 2. гордост (тј. охолост) 6. завист (invidia) 3. гнев 7. похлепа (avidia) 4. лењост

4

на око слаб од предуга ћутања.

Дакле, кренуо је да се спушта. Ова флоскула је проблематична за тумачење, јер се указује да Данте није логичан. Пошто он не зна да је у питању Вергилије, како зна да је предуго ћутао? Данте га зауставља и тражи помоћ, и даље не знајући ко је он:

64 У пустоши кад видјех како стоји: «Смилуј се» - викнух – «на невоље моје, тко био, сјена ил’ жив човјек који!»

Сена је исто што и душа. Сада му се представља Вергилије:

67 «Већ нисам човјек; бјех у дане своје, а родитељи, ломбардијско племе, из Мантове ми бјеху обадвоје.

Non omo, omo дià fui – нисам човек, био сам човек, тиме каже да је мртав. У периоду када је Вергилије писао није било Ломбардије и Мантове. Зато је ово пример христијанизације атике. Дантеов Вергилије није класични антички Вергилије, већ средњовековни Вергилије. Вергилије се даље представља:

70 Sub Julio, ал’ касно, родише ме; Рим ме за доброг Аугуста знаде, кад богова је лажних било вријеме.

Данте даје латинизам Sub Julio. Он често користи латинизме и директне алузије на Енеиду. Ова терцина је важна индикација тога што се десило са Вергилијем – Вергилије је у паклу зато што није крштен. У првом кругу пакла се налазе они некрштени – било зато што су рођени пре Христа или нису стигли да буду крштени (некрштена деца). Вергилије се онда представља експлицитно, перифразом:

73 Био сам пјесник; стих мој славу даде Енеји, што из тројског дође града, Илион горди пошто спаљен паде.

Данте за свог спасиоца узима песника из времена богова лажних, а не свеца. То говори о Дантеовом погледу и уопште сагледавању поезије у његово време. Поезија није била само фикција, забава, она може да спаси. Сам Данте у оквиру поезије врши спасавање. Друго, Вергилије је био први узор читавом средњем веку. Када га Данте препозна, он даје једну слику за коју се не би могло рећи да је топос – врело реке речитости или фонтана реке речитости:

79 «Та ти ли си Вергилиј; оно врело, гдје рјечитости кључа ријека права?» одвратих пригнув застиђено чело.

Одвратих пригнув застиђено чело – овде видимо какав је однос између Вергилија и Дантеа. Дантеова величина је што у једној речи успева да каже пуно. Он среће свог омиљеног аутора, тј. ауторитета, јер у то време није прављена разлика између та два појма. Међутим, он је у веома незгодној позицији. Неко коме се он диви уводи га у мрачну шуму. Данте износи похвалу

5

Вергилију, каже му да му је 1. учитељ, 2. ауторитет, а врхунац градације похвале Вергилију јесте 3. што је он једини од којег је учио леп стил (bello stilo).

У тексту De vulдari eloquentia постоји подела на жанрове: трагични, комични и елегични жанр. У трагични жанр могао је спадати и еп. Трагедија је у почетку пријатна и мирна, а на крају је ужасна и застрашујућа. Она се пише узвишеним, племенитим стилом. Насупрот томе, комедија почиње тешким стањем, а завршава се срећним исходом. Зато се Дантеово дело зове Божанствена комедија. Она почиње стањем грешности, у мрачној шуми, а завршава се срећним исходом. Комедија се пише средњим, обичним стилом којим говоре женице, домаћице.

У обраћању Вергилију, Данте у једном тренутку каже и мудраче славни. То такође указује која је врста ауторитета био песник. У примеру Солона видимо да су у старини законодавци били и песници. Сличан је случај овде. Вергилије даје пророчанство – ко ће у Италији надвладати вучицу, најгори грех. То место је нејасно и биће остављено тако, као што сва пророчанства треба да буду нејасна. Ту звер «што се са много њих пари», савладаће хрт, ловачки пас, који је рођен између Фелтра и Фелтра. Постоје бројна тумачења ко је био тај хрт. По неким тумачењима у питању је Мартин Лутер, а по другим Бенедето Мусолини. Све је то неважно, важне у само особине хрта: мудрост, љубав и крепост. Четири кардиналне врлине (које постоје још од Платона) јесу праведност, мудрост, храброст и умереност. А три важне хришћанске врлине су љубав, нада и вера.

Потом следи једна врста интертекстуалне везе. Вергилије, творац Енеиде, каже да ће хрт спасти Италију за коју су пали Камила, Еуријал, Низ и Турно, ликови Енеиде. Камила и Турно су домороци, а Еуријал и Низ Тројанци. Тако да долази до својеврсног уједињавања, јер су се они борили једни против других. Вергилије му затим наговештава да ће бити његов вођа, да ће га спровести кроз два царства (перифрастички пакао и чистилиште), а потом каже мислећи на рај:

121 а к потоњима хтједнеш ли се дићи, достојнија ће душа доћи тада, с њом ћу те пустит, кад ми буде ићи

Дакле, од Дантеа зависи да ли ће доћи до раја, у смислу слободне воље. Човекова слободна воља је да чини добро или зло. Вергилије може да прати Дантеа само до краја чистилишта, после тога га преузима Беатриче. Он не може да га прати даље, зато што је живео у време лажних богова. Данте ће се тада растужити, што ће наљутити Беатриче. Данте пристаје на Вергилијев позив, и последњи стих је веза са првим стихом, јер се поново јавља кретање:

136 и он се крене, а за њим пођем.

- Друго певање Пакла -

У другом певању сусрећемо се са инвокацијом, која ће се поновити и у Чистилишту и Рају. Друго певање је заправо увод у Пакао, а прво је било увод у целу Божанствену комедију. Такође постоји нешто што је карактеристично за италијански еп, а то је дефинисање теме и садржаја, тзв. argumento. У другом певању тема и садржај су Дантеов страх, Дантеова тескоба, проблем достојности да крене на пут – то је кључна тема овог певања, зато што је већ показао да је обичан и грешан. Одговор који се нуди јесте да је у питању

6

божанска интервенција. Директно са Неба Дантеу је упућено милосрђе, спас. У првом певању је проблематизована његова доброта и он сматра да неће ући у рај. Сада он каже да је добар и да је хришћанин, али и то што има веру и даље не подразумева да ће ући у рај. Потребно је милосрђе с Неба. То ће бити важно и у Гетеовом Фаусту, јер се он управо спашава милосрђем с Неба.

Важан је снажан контраст који постоји у другом певању: Данте и Вергилије у мрачном пределу с једне стране, и други део певања с друге стране, који је посвећен Беатричи. Када говори о њој помиње сјајне очи (55), које алудирају на светлост.

Друго певање, као и прво, почиње индикацијом времена:

1. Већ умираше дан и мрак је сињи

За разлику од првог певања у којем се налазила једна универзална, алегоријска ситуација, овде је Данте човек који се налази у конкретној ситуацији (у првом певању је био представник човечанства). Он јасно каже за себе да је сам, sol uno. Постоји и контраст између природе која умире и узбуђења у главном лику. Исто, овај стих наговештава каква је атмосфера у паклу. У даљем описивању каже:

6 што све ће причат’ памћење ми живо.

У оригиналу стоји «памћење које не греши», che non erra. Тиме доказује да је његова прича веродостојна, јер то што прича пише тачно по памћењу. Такође, може се опазити да заправо постоје два Дантеа: онај који је у причи и онај који прича причу. Када каже А ја сам сам тегобе ишчекив’о (4), у питању је Данте протагониста, а у шестом стиху је у питању Данте-писац, који је прошао поменуте тегобе, стигао до раја и сада пише Комедију.

Потом долазимо до инвокације. Она је трострука. Зазива: 1. Музе, 2. гениј и 3. памет што писа. Инвокација Муза омогућава му да пева. Оне су паганска фигура, представљају топос. У хришћанској традицији Музе су узимане као алегорија песничке инспирације. И инвокација генија је топос. Она постоји код Овидија. Геније је она сила коју душу покреће да проналази оне ствари које до тада нису биле пронађене. Памет што писа је алегорија сећања. То је занимљива слика: меморија као памет што пише у некаквој књизи.

После инвокације приповедање почиње in medias res, нема никаквог прелаза, јер следећи стих почиње овако:

10 «Пјесниче!», рекох, «што ме водиш» ...

За Божанствену комедију је и иначе карактеристична брзина нарације. Потом Данте износи своју сумњу:

11 да ли је снага доста јака мојаприје но стрмој повјериш ме стази.

Не мисли се само морално на стрму стазу тегоба, већ и буквално, физички, јер је тај пут и физички тежак. У оригиналу не стоји снага, већ virtù3, врлина. У преиспитивању да ли има врлине да крене на овај пут он позива оне који су пре њега ишли у подземни свет – Енеју и Павла. Енеја је из античке

3 Италијанска реч virtù води корен из латинске речи «vir», мушкарац, па између лат. virilis (мужевaн) и virtùs (врлина) долази до благог померања значења. Зато је врлина првобитно означавала квалитете мушкарца, првенствено физичку снагу. Касније прелази са ње на психичке квалитете мушкарца – храброст, одважност. Тек после почиње да значи оно што данас значи: позитивни квалитети и особине. (прим. проф.)

7

традиције, а Павле из хришћанске. Бира Енеју, а не неког од других јунака који су сишли у подземни свет, зато што је он на путу оснивања Римског царства, то је његова предестинација. Павле се узима као фигура која је оснивач не само хришћанске вере, већ и цркве. Тако да постоје два момента: политички и религиозни; две фигуре: фигура царства и фигура цркве. Данте се залагао за одвајање цркве и световне власти.

Када говори о Енеји, говори кроз антономазију Силвијев отац4 (13). У оригиналу звучи лепше него у преводу, јер Данте каже:  Tu dici, дакле «ти кажеш», а не књига твоја. За Павла не каже да неко то каже, а за Енеју наглашава да је Вергилије то рекао. Тиме показује да се прича о Енеји не узима као истинита прича, док се за Павла верује да се сигурно спустио у подземље. Дантеа и Енеју везује предестинација. Енеји је био склон противниг свега зла (16), тј. Бог. Бог, Исус и Девица Марија не смеју да се спомињу у паклу, већ се исказују кроз перифразе. Потом се експлицитно каже да је Енеја ишао да оснује Рим и Римско царство. Оно је важно, зато што је ту седиште папе. Данте неће рећи «папа», већ великог Петра насљедник (24), што је такође перифраза.

Затим се прелази на причу о Павлу. И за њега се употребљава перифраза Суд изабрани (28), који је јачао веру чији је циљ спасење (29). Ту већ може да се назре касније објашњење како долази до спасења, јер се не каже да је вера узрок спасења, већ да је то њен циљ.

У Другој посланици Коринћанима Павле говори о свом одласку с оне стране (12:2-4, превод Ђуре Данчића):

2 Знам човјека у Христу који прије четрнаест година (или у тијелу, не знам; или осим тијела, не знам: Бог зна) би однесен до трећег неба. 3 И знам за таквог човјека (или у тијелу, или осим тијела, не знам: Бог зна) 4 да би однесен у Рај, и чу неисказане ријечи којијех човјеку није слободно говорити.

Павле иде у рај, а Енеја у Хад, пакао. Тако је цела Божанствена комедија пренета на други ниво – спајање раја и пакла. За Енеју се каже да иде са телом (14-15), јер он као жив човек одлази у подземни свет. Код Павла у Посланици каже се или у тијелу, или осим тијела, не знам. Ако је рај бестелесан, нематеријалан, како је у њега могуће ући са телом?

Пошто је направио увод, Данте директно износи свој проблем:

31 Ал’ ја да идем? Тко да власт ми даде? Енеја нисам, нисам ни Павао

Сад се види зашто је говорио имена кроз перифразе, јер ови стихови не би оставили овакав утисак. Дакле његов проблем је што Io non Enëa, io non Paulo sono. Вергилије потом почиње да му објашњава, креће други део певања. У питању је други план који нас сели на Небо. Мења се атмосфера, зато ће Данте за Вергилија у једном моменту рећи да је веледушан, велика душа, великодушан (44). Вергилије прича како је био у лимбу:

52 С онима бијах што им нема камо, кад блажене чух глас и лијепе жене, такве да жељах служити јој само.

4 Антономазија је подврста перифразе, када се за нечије властито име користи перифраза. Силвијев отац је патроним. (прим. проф.)

8

55 Од звијезда јаче сјале су јој зјене;Анђелским гласом, њежна сва и драга

Карактеристично је за Дантеа да прво каже нешто о лику – какав је, његове главне црте, а тек после се јавља име. У овом тренутку се не зна о коме Вергилије говори. Већ је поменуто да је јако важан сјај очију, јер има везе са Богом и супротстављен је тами у којој се налазе Данте и Вергилије.

Читав опис Беатриче карактеристичан је за школу слатког новог стила, итал. dolce stil novo (или stilnovismo). Данте је делимично припадао овој школи, својим делом Нови живот. Овакав поглед на госпу започињу трубадури и трувери, провансилска лирика, где је важан однос витеза према госпи. Однос витеза и његовог господара, феуда, преписује се на однос према госпи. Она постаје господарица његовог срца. Љубав је код трубадура и трувера увек платонска и идеалистичка – не сме доћи до контакта, нема никаквог телесног односа. Разлог томе је што је она удата за господара. Такође, он је њој заклет на вечиту верност, исто као и господару. Постоје занимљиви стилски поступци када он њој пева песму. Пошто његова љубав не сме да се открије, он говори кроз перифразе. Када дође до сумње, он узима госпу-штит, dona de scerno, којој сада пева, иако се песма и даље односи на претходну госпу. У Новом животу Беатриче се страшно наљути када Данте почне да пева другој.

Овакав трубадурски опис преузеће слатки нови стил, али он ће постати и наслеђе целе епске поезије. Сматра се да је оснивач школе слатког новог стила Гвидо Гиницели из Болоње, али су саму школу чинили млади људи из Фиренце, којима је припадао Данте. Други важан представник јесте Гвидо Кавалканти. Он је Дантеов пријатељ, али га је Данте протерао из Фиренце, а његовог оца срешће у шестом кругу пакла.

Госпа је увек плава. У античкој Грчкој светла коса упућивала је на божанско порекло. Поред тога, постоји моменат очне звезде, усне која је као ружа или бисери... Опис иде само до врата. То ће и Петрарка преузети. Данте то исто преузима, али донекле мења ствари.

Све ово важно је због једног новог поимања љубави према госпи. То више није трубадурска љубав према госпи која је господарица, већ је то љубав као нешто што оплемењује. Самим тим јавља се концепт племените љубави, племените госпе, односно, уводе се појмови gentilezza и novo bella dona. Захваљујући љубави према госпи, мушкарац има више virtù. Са Дантеом то достиже врхунац, јер је љубав према госпи директна спознаја добра. Мења се и сам концепт племенитости, односно gentilezza. Више није племенит неко ко је племенит по пореклу, већ по врлинама и карактеру

5. Тако да видим да су зачеци оног концепта племенитости који постоји у ренесанси, управо овде. Веза племенитости љубави и племенитости госпе преноси се и на опис госпе. Зато он више није физички. Он се даје преко утиска који госпа оставља на посматрача. Слична ситуација постоји код приказа Хелене у Илијади. Обавезни моменти су следећи: она је анђеоска, очи су јој звезде, ход и понашање остављају посебан утисак.

Дантеов опис Беатриче је типично стилновистички опис, али он добија нова значења, јер је појам сјаја кроз значење целе Божанствене комедије продубљен. Вергилије не каже колико је она лепа, али каже да је толико лепа да ју је желео служити.

5 Добар пример за то је и Бокачова прва новела четвртог дана у Декамерону. (прим. проф.)

9

Тада почиње да говори Беатриче Вергилију. За Дантеа каже мој пријатељ, а не пријатељ среће (61). То је важно због мотива љубави. Тумачење је двозначно. С једне стране видимо да му срећа није наклоњена, а с друге стране, овим стихом уводи се мотив незаинтересоване љубави. Када она то каже, подразумева се да он није неко ко зависи од стицаја околности. Воли је независно да ли у њеном животу владају срећне или несрећне прилике. Воли је такву каква је, независно од порекла, положаја. Ако се ситуација у којој се она налази преокрене, он ће као прави пријатељ остати уз њу. Тако се уводи мотив незаинтересоване љубави – права љубав је незаинтересована.

Затим је важно што Беатриче каже да ју је страх да није стигла превише касно (64-65). Неки критикују то што ју је страх, јер с обзиром на ситуацију, она зна да није стигла касно. Али, одговор је управо у томе што је то љубавни страх – она воли и боји се за оног до којег јој је стало.

Трећи кључни моменат је Беатричино разоткривање, у којем она каже да из мене збори љубав што ме крете (73). Њу је покренула љубав да спасе Дантеа. Међутим, то је двосмислено. С једне стране то је љубав према Дантеу, а с друге стране Бог, као љубав која покреће (I, 39). У позадини њене љубави стоји небеска љубав, божанска љубав која је створила све. Зато се Беатричина љубав према Дантеу тумачи као део божанске љубави. Један од разлога спаса на којем Данте инсистира јесте управо љубав.

Када се Беатриче обраћа Вергилију, познато нам је у ком је Вергилије положају, да он никада неће доћи до раја. Она покушава да га утеши због његовог положаја тако што му каже да ће имати овоземаљску, вечиту славу (59-60). Тако ће једина утеха људима у паклу бити да се о њима прича на земљи, што је чест мотив у Комедији. Каже и да ће га хвалити пред својим господаром, тј. Богом (73-74). То су најбвише ствари које Вергилије може добити – славу на Земљи и похвалу пред Богом.

Беатриче завршава говор и наступа моменат када се Вергилије обраћа Беатричи уз речи:

76 Крепосна жено, једина због којеод свих створења људски род је већи

Може се рећи да Данте овде претерује, али ту постоји додатни моменат. Каже O donna di virtù, а већ је помињан значај појма virtù. Протагониста-Данте очигледно има проблем са virtù, а са Беатричом је ситуација обрнута, она је «врла госпа». Применом алегоријског тумачења – да је госпа која омогућава врлину заправо теологија, божанска мудрост, овај стих добија ново значење.

Сада се прелази на Небо, Беатриче објашњава да је дошло до спаса божанском интервенцијом: У небу жена племенита сједи (94). У питању је Богородица, односно Девица Марија. То је још један пример проблема са индетификацијом, попут Фелтро-Фелтро (I, 105), али се претпоставља да је у питању Богородица. Битно је да она блажи строге Божје заповједи (96). Идеја је у томе да је племенита госпа као алегорија милосрђа, односно грације, снажнија сила од божанске правде, закона. То се лако може повезати са два принципа Старог и Новог завета. У Старом завету важи «око за око, зуб за зуб» - то је божанска правда. У Новом завету то је надјачано силом опраштања, милосрђа.

Три племените жене учествују у Дантеовом спасу. Прва је Девица Марија, која шаље свету Луцију код Беатриче. Ту се види и хијерархија Небеса. Поставља се питање зашто Данте бира свету Луцију. Она се узима као заштитница вида. У питању је чињеница да је Данте имао проблема са видом, па је због тога узео свету Луцију. Кроз ове три фигуре може се видети схватање

1

небеског плана. С једне стране је реалан, историјски контекст у којем Данте живи, а с друге стране је алегоријски, религиозни и теолошки контекст. Тако је с једне стране постоје Девица Марија, света Луција и Беатриче као три реалне фигуре. Међутим, на алегоријском плану Девица Марија представља алегорију милосрђа које је човеку унапред дато. Света Луција је милосрђе које обасјава, осветљава. Беатриче је алегорија божанске мудрости, односно теологије.

Код Беатриче постоји моменат љубави, а сада када Луција долази до Беатриче она каже:

104 помози оном који се истаченад мноштвом, јер те љубљаше толико!

Сцена са Беатриче се завршава поново са мотивом сјајних очију (116). Тај мотив је самим тим директно везан за њу и тако ће се јављати у Комедији, а у овом стиху је појачан сјајем суза. Пошто је ово био Вергилијев говор Дантеу, више нема тегобе и Данте одлучује да иде даље, наставља пут у пакао.

У овом певању важан је још један моменат због односа Дантеа и Вергилија. Данте му се поново обраћа у трострукој форми, је каже да му је 1. учитељ, 2. вођ и 3. господар (140). Учитељ зато што ће му објашњавати ствари на путу, али и у смислу да се угледа на њега као песника; вођа јер је вођа пута, а господар, јер ће му командовати. Њихов однос може се свести на однос ученик-учитељ. Када год Данте осети страх, Вергилије је ту да му пружи утеху, сигурност, да га подстакне. То је важно јер је тај однос врло конкретно идеалистичан. Он није заоденут у алегорије, већ постоји пуно конкретних и живописних детаља који преносе интеракцију.

- Треће певање Пакла -

И треће певање почиње без прелаза, in medias res. Налазимо се пред вратима пакла и сусрећемо се са натписом на њима. С једне стране то је увод за Дантеа да уђе у пакао, али је са друге стране то је увод за читаоце да уђу у пакао са њим. Натпис подсећа на оне који су стајали на средњовековним градовима. Он је у три терцине. Првај терцина гласи:

1 Кроз нас се иде у град свију мука,кроз нас се иде гдје се вјечно плаче,кроз нас се иде до пропала пука.

Данте користи анафору. У овој терцини инсистира се на болу, патњи, јаду. Тако је управо бол оно што примарно карактерише људе у паклу. Данте и Вергилије ће на то реаговати саосећањем.

4 Правда нам творца вишњега потаче;

Ту се отвара обрнут теолошки проблем – зашто је Бог створио пакао, грешника? То је питање теодицеје, односно откуда зло на овом свету. То нам сада није важно, већ како изгледа цела космолошка ствар, што се каже у трећој строфи. Бог је прво створио Небеса, она која се срећу у рају, потом је створио анђеле, а онда прву материју. Тада долази до Луциферове побуне и он их шаље у пакао. Земља настаје након што је дошло до пада, а са њом и флора и фауна, тј. све оно што је испод Месеца.

1

5 божанска свемоћ, мудрост што све знадеи прва љубав градити нас заче.

Видимо да је на вратима пакла дато свето тројство. Божанска свемоћ је одлика Оца, мудрост што све знаде је одлика Сина, а прва љубав је одлика Светог духа. Дати су кроз перифразе, јер се у паклу њихова имена не смеју спомињати.

7 Што год створење прије нас имаде вјечно је, па смо и ми вјечна вијека

Оно што је Бог створио пре пада је вечно – Небеса, анђели, prima materia. Након тога, све што ствара је пролазно. Потом следи чувени стих:

9 тко уђе нек се кани сваке наде.

Lasciate oдne speranza, voi ch'intrate. Највеће зло које може да се деси човеку јесте да га обузму безнађе и очај. Психолошки гледано, узима се да је човек у стању да изврши самоубиство онда када изгуби сваку наду.

Данте не разуме шта све то значи, па пита Вергилија. Он му објашњава да су стигли до пакла. Ту долазе поменути фини, конкретни детаљи. Вергилије теши Дантеа тако што га ухвати за руку и обраћа му се ведрим лицем (19-20). Пакао назива тајним царством (21) зато што је неприступачно живима. Ипак, то још увек није пакао, већ претпакао. Први Дантеов сусрет са паклом је аудитиван, зато што у паклу нема светла и на томе се инсистира:

22 Ту уздисање, плач и јаук болиса свију страна зрак без звијезде пара,те спрве суза образе ми проли.

Чује бол и патњу и реагује тако што почиње да плаче. Тако видимо поменуто саосећање. У претпаклу налазе се душе које у животу нису доживеле ни погрду, ни хвалу (34-36). Са њима су кажњени и анђели који су за време побуне стајали са стране. Данте каже да их неће ни пакао, ни рај (40-41). Рај их неће да га не би грдили, а пакао зато што нису учинили ништа лоше. Све ово има важну улогу у политичком контексту у којем је Данте живео. Али Данте се не зауставља на томе, већ каже:

49 Свијет неће да се спомен на њих види;Милост и Правда од њих лице крије.О њима доста: погледај и иди.

Њима не остаје чак ни спомен на Земљи, јер њих ни две највише инстанце неће да виде – Милост тј. Богородица и Правда тј. Бог. И Вергилије сам каже о њима доста.

Грешници су у паклу кажњени по принципу legge del contrappasso , закона одмазде – какав грех, таква казна, и то по принципу сличности или разлике. Пошто су они седели са стране, сада морају да се определе, да трче за барјаком, за заставом (52). Тако је прва казна по принципу разлике. Друга казна су осе и обади (65-66). У питању је библијска слика. Чак ни то није доста, већ им гадни црви скупљају крв и сузе (68-69). Данте препознаје једног од грешника и каже:

56 да не бих никад веровао ни знаода смрт толико покоси већ свијета.

1

58 И кад сам неке препознават’ стао сјен оног видјех што ко слабић знани из својих руку висок чин је дао.

То је још један од стихова који представља проблем за тумачење. Претпоставља се да је у питању папа Целестин V, који је абдицирао после неколико месеци и власт предао папи Бонифацију VIII.

Потом долазе до реке Ахеронт. Занимљиво је како Данте преузима паганске грчке и римске фигуре и онако као што је то хришћанство иначе радило, прави од њих ђавола. Ахеронт је једна од четири реке пакла и Харон преко ње превози мртве душе. Харон се буни када стигну Данте и Вергилије, јер жива душа не би требало туда да прође. Вергилије му на то каже:

94 ... «Ти се, Хароне, не љути,јер тако хоће ондје гдје се можешто год се хоће» ...

Ово је јако важно место. Небо је место где је оно што се жели већ стварност. Зато је ово слика одређивања раја. Тим речима Вергилије ућуткује Харона, а користиће их и код Миноса (V, 23-24). Зато оне имају ритуални призвук, њима се Вергилије обрачунава са онима који им се нађу на путу.

Потом се укрцавају са душама, које хрле, једва чекају да уђу (106), јер:

125 Божја правда потиче их такода страх се њихов живом жељом ствара.

Страх од казне постаје њихова жеља. Јасно се поставља контраст: рај је место где жеља постаје реалност, а пакао је тамо где је жеља страх од казне. На дубљем плану то значи да грешник има свест о томе да је казна коју је добио праведна. Као проклете душе, они задржавају свест о свом греху.

Са Ахеронтом заправо креће пакао, јер када га пређе, улази у лимб. Последњи стих гласи:

136 падох као човјек савладан сном.

- Четврто певање Пакла -

У четвртом певању будимо се заједно са Дантеом у паклу. Ми заправо не знамо како је Данте ушао у пакао. Остаје тајна како жив човек улази у подземни свет. Десило се нешто необично, што сугерише први стих:

1 Громовит тутањ тешки сан ми проби Када се дешавају екстраординарне ствари, природа реагује, отуда громовит тутањ. Дакле, они улазе у пакао, у први круг, лимб. У њему су кажњени некрштени. Претходно певање имало је везе са шестим певањем Енеиде. Ово певање је читаво посвећено Вергилију, јер је оно похвала Вергилију, он је главни протагониста и инсистира се на томе како се он осећа у лимбу. Други моменат је то што Данте с једне стране инсистира на традицији, а с друге стране не. По хришћанској традицији, у лимбу су се налазили свети оци, Јевреји, и то је био Limbus patrum. После Христа те душе прелазе у рај и остају само душе некрштене деце, па је то Limbus puerorum. Данте се придржава правила традиције, али у овај круг убацује одрасле, који могу бити и људи који су живели после Христа, али нису крштени, или људи из антике који су се истакли врлинама, али нису били хришћани.

1

Они су дошли до пакла и Данте види како је Вергилије блед и како се уплашио. Вергилије му објашњава да је то због саосећања. Питање је да ли је то само саосећање према људима који припадају истом кругу као и он, или према свима који су у паклу. Како било, инсистира се на тону саосећања. Остаје питање зашто се Данте држи традиције. Постоје примери хришћанских отаца који су покушали да спасу неке филозофе и сместе их у рај. Ипак, у овом контексту то ствара утисак сетне меланхолије, која је у вези са саосећањем.

Потом се објашњава каква им је казна – нема наде да ће доћи у рај и чежња за Богом, која им се никада неће испунити. И Данте и Вергилије инсистирају на негативном одређењу њиховог греха:

34 никакав гријех, ал’ премало то је да би се спасли...или:

40 Без икакве кривње с те страдасмо мане

Не могу да се спасу јер су били без Христа. Вергилије ће се у Чистилишту позивати на то и рећи ће да није ту зато што је чинио, већ зато што није чинио. Данте поставља теолошки веома проблематично питање када чује ово објашњење и обузима га велики бол:

49 «Зар нитко отуд изишао није, својом ил’ туђом заслугом до раја?»

Вергилије објашњава (и то је још један пример финих, реалистичних детаља): Нов бејах становник тог краја (50). Он је умро 19. године пре н. е, а Исус 33. године н. е. Тада је Исус старозаветне Јевреје одвео у рај. Тих 40 година може деловати дуго, али он то говори 1300. године, тако да је у односу на то 40 година кратак период. Када говори о Исусу, користи израз Силни (53), јер је он спроводник божанске моћи. Први отац је Аврам, а Исус поред њега из лимба извлачи и Авеља, Ноја, Мојсија, Давида, Јакова (антономазија: Израел), Исака и Рахела. Вергилије каже да нико пре тога није био извучен на Небо.

Потом одлазе у посебан део у самом лимбу, који се уводи мотивом ватре, односно светлости:

68 кроз ватру неку спазише ми очи што полукругом мрак на узмак сили.

Та ватра није везана за божанску светлост, већ за светлост људског ума. Прво наилазе на четири велика античка песника која су била врло цењена у средњем веку – Хомер, Хорације, Овидије и Лукан. Њих шесторица заједно чине лепу школу (94). То показује Дантеову самосвест, никако охолост и гордост. Потом је дата алегорисјка слика племенитог замка (106), окруженог поточићем, који они прелазе као да га нема. У том замку се налази цвет оног што је представљала култура старога доба. Ту наилазе на збор великих сена, великих душа, spiriti magni (119). Даје се каталог, какав је раније постојао код Хомера, али и код Вергилија у његовим Елизијским пољима, Champs-Élysées. Постоје две велике групе људи које овде среће. Прва група је vita activa, они који су се истакли у политичком и историјском животу. Другу групу чини vita contemplativa, људи који су се посветили науци. Помиње их углавном по четворо у групи.

1

Унутар vita activa постоји више група. Прво среће Тројанце, који су важни због оснивања Римског царства: Електра6, Енеја, Хектор и међу њих убацује Цезара. Данте стварне особе и књижевне ликове меша без икаквог правила, и то чини у свим певањима. После њих среће Атињане: Камила, краљ Латин и Лавинија. Потом следе стварне особе, заслужне за грађење римске републике: Брут7, мање важне четири даме и султан Саладин. Интересантно је што Данте помиње Саладина, јер је обично критикован због европоцентризма.

Потом даје прелаз на vita contemplativa:

130 Кад мало дигох вјеђе врх множинеугледах мештра оних који знајугдје сједи усред мудре дружбе њине.

Vidi 'l maestro di color che sanno, «учитељ оних који знају». То је похвала Аристотелу, као кључној фигури за латински средњи век. Он је сматрам првим филозофом зато што се Платонова дела нису познавала. У то време једино је Тимај био доступан. Потом помиње Сократа и Платона, па предсократске филозофе: Демокрит, Диоген, Талес, Анаксагора, Емпедокле, Хераклит, Зенон. Тек у следећој строфи помиње Цицерона, Комбол је то погрешно превео. Диоскурид је лекар, Сенека и Цицерон су два важна римска филозофа, Орфеј и Лин су митски певачи. Списак се завршава помињањем научника: Птоломеј и Еуклид; лекара: Хипокрит, Гален, Авицена – лекари из три доба: Хипокрит – класично доба Грчке, Гален – александријско доба, Авицена – арапски лекар; и последњи је Авероес, велики арапски тумач. Ренесансе не би било без Византије и Арапа, који су сачували и преводили античке текстове.

- Пето певање Пакла -

Пето певање посвећено је другом кругу пакла и у њему се први пут сусрећемо са паклом, јер у првом кругу нису били прави грешници, и њихова казна није била права казна. Стражар другог круга је Минос. Минос је био краљ на Криту и у античкој традицији био је један од судија подземног света, поред Радаманта и Еака. Он ту функцију има и овде. Већ је помињано како Данте паганске митолошке фигуре претвара у демоне. Он Миносу, који је човек, одузима људске атрибуте и додељује му анималне атрибуте. Карактеристично је да је он страшан, има страшне зубе (4). Дата је сама сцена суђења – Минос испитује, суди и шаље (5-6). Као да је дат судски процес: душа долази да се испита, Минос истражује у чему је кривица, доноси пресуду и душа одлази у одређени круг. Шаље их тако што савија реп неколико пута (11). То је куриозитет, постоје проблеми у тумачењу око тога како он врти реп.

Минос Дантеу и Вергилију покушава да онемогући улаз. Ту постоји духовит моменат, јер Данте каже да су га прекинули у службеном раду, у offiziu (18). Вергилије, као неко ко је вођа и ко преузима акцију на себе изговара оно што је већ изговорио Харону (III, 95-96). Потврђује се функција те реченице као врсте мантре, ритуалне изреке којом Вергилије све паклене чуваре зачепи, јер они после тога заћуте и Данте и Вергилије могу даље нормално да пролазе.

6 У питању је мајка Дардана, а не Клитемнестрина и Агамемнонова ћерка, а од Дардана потичу сви Тројанци, тако да је она мајка свих Тројанаца. (прим. проф.) 7 То није Брут који је убио Цезара, он се налази у једном од троје уста сатане, у 4. појасу 9. круга пакла, поред Јуде и Касија. Овај Брут је оснивач римске републике. (прим. проф.)

1

У другом кругу се налазе похотници, пожудни. Они се налазе у вртлогу, ветру, пакленој олуји (31, 34). То је казна по принципу сличности. У српском језику не постоји одговарајућа врста израза, јер би најпрецизнији превод био «бура страсти», као буквализована метафора. Пошто их је шибала олуја страсти у животу, сада их шиба паклена олуја. Они куну величанство Божје и лију сузе вреле (36-37). То упућује зашто је пожуда као грех проблематична. Они пате због греха пути, телесности (38), али постоји још један додатни моменат – страст и разум су се сплеле (39). То је стара прича о сукобу разума и страсти, пожуде, тела, чула. Није то једноставно кажњавање због тога што се неко препустио својим страстима, већ су те страсти помрачиле његов разум. То се може повезати са раније поменутом чињеницом да је човек сам одговоран за оно што чини. Распознавање добра и зла постиже се људским разумом.

Похотници се три пута пореде са птицама. Птице су и узимане као алегорије похоте. Пореде се 1. са чворцима (40), 2. са ждраловима (46) и пре него што уведе Франческу и Паола, 3. са голубовима (82). У поређењу са чворцима могу се видети страсти које су надвладале разум, које су преузеле контролу над човеком и сада је он под њиховим утицајем:

40 Ко чворци крил’ма што плове зими у јату ...

Чворци не плове свесно зими, него су ношени крилима, без свести и воље. Крила стога представљају страст која их носи, као што носи похотнике. Поређење са ждраловима треба да уведе посебну групу у оквиру похотника – оне који су због љубави доживели насилну смрт. Вергилије даје каталог великих љубавника из давне прошлости: Семирамида, Дидона

8, Клеопатра, Хелена, Ахил, Парис и Тристан. Семирамида и Тристан не припадају грчком и римском корпусу (Клеопатра ту може бити сврстана због њених веза са Римљанима). И Семирамида и Тристан улазе у љубавни однос који је антиципација оног што ће се десити са Франческом и Паолом. Семирамида је покушала да ступи у љубавну везу са својим сином и он ју је на крају убио. Тристан и Изолда припадају средњовековном витешком корпусу трубадура и трувера, dolce stil novo, уопште дворске куртоазне љубави. Тристана је убио његов стриц. Тако да опет долази до мешавине књижевних и фиктивних ликова. Данте реагује овако:

67 због љубави што допадоше мрака...

72 савлада ме жалост, мрак паде на мене.

Они су сви оквир оном што ће бити прича о Дантеовим савременицима. Дата је и антиципација Дантеове реакције саосећања и жалости. Још један занимљив детаљ је што каже «витезови», «каваљери» (71), што је анахронизам, јер је везано за витешки еп, па не може бити примењено на Париса и Ахила.

Потом се прелази на трећи део певања, приповест о Паолу и Франчески. Они су издвојени у односу на остале љубавнике по томе што долазе заједно, у загрљају. Постоје Парис и Хелена, али они су раздвојени, тако да Паола и Франческу чини јединственим то што су заједно. Љубав, која их је одвела у смрт и казну, траје вечно. То је и импликација да права љубав траје вечно. Сада

8 У оригиналу се она не именује експлицитно, као у Комболовом преводу:

61 L'altra è colei che s'ancise amorosa, Here is she who broke faith with the ashes

e ruppe fede al cener di Sicheo of Sichaeus and slew herself for love

1

Данте уводи поређење са голубовима, не као Афродитиним птицама, већ као алегоријом gentilezze, љубазности, нежности. Они примећују да их Данте посматра, крећу ка њему и почиње Франческин говор. Они су били Дантеови савременици, који су ушли у недозвољену везу и Франческин муж их је убио, што је била позната прича у Дантеово доба. Тако Данте од црне хронике прави уметност. Не могу се замислити веће љубавне приповести од Хелене, Париса и др, тако да се он готово такмичи са Хомером и Вергилијем, а користи своје савременике.

Читав монолог, љубав која постоји између Франческе и Паола, смештена је у контекст куртоазне, дворске љубави, чија је основна идеја да она оплемењује. Шире говорећи, љубав и племенитост су спојене, нема љубави без племенитог срца. Франческа се обраћа Дантеу на куртоазан, племенит начин, уз речи О, добри, мили створе (88). То је правило пристојности и опхођења. У другој строфи каже:

91 ми бисмо, да нас краљ свемира воли, молили за те /за твој мир/ јер због зла нам јада срце те, видим, самилосно боли.

То је још један пример куроазије. Чак и у ситуацији у којој су они проклети због своје страсти, будући да се Данте према њима показао племенит, показавши саосећање, она жели да му на љубазност узврати љубазношћу. То даје слику Франческе. Иако она каже да би они молили за његов мир, она зна да је то немогуће, јер их Бог неће чути, тако да је то само пример племенитог понашања. Потом Франческа открива ко је и одакле је, па видимо да је то још један пример типичног Дантеовог поступка да се она не именује од самог почетка, већ тек касније. Паолово име се уопште не помиње, само се каже да је она Франческа из Равене. Потом Франческа почиње да открива свој свет кроз фантастичне три строфе, од којих свака почиње речју «љубав». То је пример анафоре. Прва строфа почиње стихом:

100 Љубав, што брзо њежна срца свлада,

У оригиналу стоји Amor, ch'al cor дentil ratto s'apprende – мотиви љубави и племенитог срца. Прва строфа самим тим уводи цео контекст куртоазне љубави. Тај стих је директни цитат песме Гвида Гиницелија, који гласи Al cor дentil rempaira sempre amore – У срцу племениту увек ће постојати љубав. У Дантеовом Новом животу један стих гласи: Amore e 'l cor дentil sono una cosa – Љубав и племенито срце су једна ствар 9. Тако Данте даје директно позивање на везу између љубави и племенитости. Међутим, постоје и два поднивоа. Данте се у овом певању заправо ослобађа такве концепције љубави, којој је и сам припадао делом Нови живот. Таква љубав директно води у пакао. То је један моменат ослобађања. Други моменат је да се Данте на свом путу спасења развија као песник, јер се он ослобађа свог ранијег песничког стила.

У првој строфи Франческа говори о Паолу, а у другој о себи:

101 занесе овог да ми дражи жели, отете тако да још срце страда.

103 Љубав, што љубит љубљеноме вели,занесе мене свим што њега краси,

9 Цитат Гиницелијевог стиха је први стих истоимене песме и може се видети ОВДЕ. Цитат из Новог Живота први је стих у ХХ глави и оригинал се може видети ОВДЕ, а енглески превод ОВДЕ. Српски преводи су професорови.

1

и још јој, ето, чари нису свели.

Њу су завеле његове чари, красоте. Постоје различита тумачења. Неки инсистирају на томе да су је завели његови физички квалитети, и ту се види напуштање и превазилажење куртоазне љубави у којој нема физичког контакта, што ове није случај. Друга варијанта је да су је завеле и његове физичке и његове моралне особине, али пре свега душевни квалитети. То остаје отворено. Трећа строфа даје нешто поптуно другачије, јер даје другачији тон, и нема везе са цитатима:

106 Љубав нам жиће истом смрћу згаси

Љубав им је донела смрт. То је поменути моменат ослобађања од куртоазне љубави и јасна, експлицитна порука да таква концепција љубави води директно у грех, односно казну, пакао и смрт. То све улази у тему великог разговора о љубави у Божанственој комедији, којих има три: 1. божанска љубав, 2. Беатричина љубав, 3. грешна љубав. Потом се говори о њиховом убици који ће пасти у Кајину (107) и Данте ће га срести на крају пакла.

Постоје дивни реалистични детаљи. Све што Франческа говори је нежно, суптилно, дирљиво и танано, без обзира што постоје алузије на физички моменат. Она говори као образована жена, чак као највећи књижевни умови тога доба, јер се позива на читаву књижевну културу тога доба. Данте на све ту заћути, не може да дође до речи, па Вергилије мора да га прене из мисли (111). Данте му одговара:

113 Колике слатке мисли их и сновидоведоше до овог болног пута!

Реализам је у том почетном моменту – како настаје љубав, како долази до заљубљивања. Прво настају мисли и снови, па тек касније долази до реализације. Данте тиме сумира Франческин говор и оно што нам је речено о тој љубави – њен почетак и крај, а не знамо шта се дешавало између. Сада треба доћи до те средине, и Данте је директно пита (118-120). Франческа му одговара:

121 ... Веће боли не имадевећ сјећати се својих сретних данау невољи ...

Ово је такође директни цитат, али из Боетијеве Утехе филозофије. Сада долази до откривања приче. Они читају роман о Ланселоту.

Ланселот је био један од витезова округлог стола, забављао се са Ђиневром, женом краља Артура, а Галеото је помагао њихову љубав. Тако видимо да он припада корпусу средњовековног витешког романа, у којем је нарушен однос господара и вазала. Франческа и Паоло се пољубе када читају епизоду у роману у којој Ланселот треба да пољуби Ђиневру (133-136). Треба обратити пажњу на Франческина последња два стиха:

137 Сводник је књига и њен писац био: већ не читасмо даље тога дана.

У оригиналу се не каже сводник, већ Galeotto. Овде се види имплицитна критика такве концепције куртоазне љубави која води директно у грех. Занимљиво је још како Данте завршава читаву сцену. Последњим Франческиним стихом он даје коментар без коментара. Таква врста кратке реченице која све открива, а ништа не каже, слична је реченици након што свети

1

Петар три пута изда Исуса Христа – И настави певац певати. Ипак, ово није алузија на то.

Певање се завршава тиме што док Франческа прича, Паоло лије сузе (139). Правило је да само три лица причају, зато Паоло не може да прича. Пето певање се завршава чувеним стихом:

142 и падох ко што мртво тијело пада.

Од бола и патње због саосећања, Данте је доживео нешто што је попут неке врсте смрти, јер се срушио од бола.

Ово певање на много начина може да се повеже са целином Божанствене комедије, или другим певањима и да их отвори на нови начин. На пример, сличан говор Франческином, који одликује gentilezza, има и Пија у Чистилишту и Пикардо у Рају.

- Шесто певање Пакла -

У шестом певању улазимо у трећи круг пакла, у којем се налазе прождрљивци и казна им је киша. Бокачо каже да ће, пошто су били прождрљиви и у јелу и у пићу, сада пити прљају воду уместо лепог вина. За ту кишу се каже да је проклета, вечна, хладна, тешка, чак прелази у комаде снега.

Чувар овог круга јесте Кербер. Овде постоји одређена врста промене, јер је ситуација потпуно супротна у односу на Миноса – Керберу су дате одређене људске црте, а скинуте су му одређене анималне црте. За њега Данте не каже да је пас, него да лаје ко пашче (15). Његове људске црте огледају се и у томе што Данте описује његове очи, канџе, итд. Интересантно је што говори о његовој црној и гадној бради (16), па се ствара утисак браде која је масна од јела. Кербер душама дере и гребе кожу, тј. ждере их, па је то још једна веза са прождрљивошћу. Потом долази комичан моменат. И данас се каже да сваки пас личи на свог господара, а Данте каже за ове несрећнике да вију ко пси (19) – људима је пас господар и они личе на њега. Вергилије савладава Кербера тако што му баца земљу у уста, што је још једна асоцијација на прождрљивост. На прождрљивости се стално инсистира, тако и у поређењу у којем се каже да се Кербер смирио као пас који добија храну (28-33).

Данте каже да иду по сенама (34), које објашњава овако:

34 ... по облицима ступали [смо] празним, што на тела личе.

Ово није само Дантеов, већ је и теолошки проблем. Напоменуто је да постоји проблем тога како ући у рај који је бестелесан. Тела проклетих душа нису стварна, материјална, већ су то привиди тела. Она имају облик, форму, али немају материју. Они ће своја тела назад добити на Страшном суду. Остаје питање тога како душа осећа казну када нема тело.

У кругу прождрљиваца Данте среће Чака. Чако (Ciacco) може да значи «свиња», али он је у сваком случају један од Дантеових суграђана. Шесто певање је важно због тога што се у њему директно и конкретно први пут уносе политички проблеми, који ће бити важни за целу Божанствену комедију. Између Чака и Дантеа креће расправа о политичкој ситуацији у Фиренци. Данте поставља три питања која се односе на прошлост, садашњост и будућност:

1

Будућност: ... што ће бити од грађана тог раздвојеног града? (60-61)

Садашњост: Је л' праведан тко тамо? (62)Прошлост: ... Знаш ли рећи зашто тај несклад између њих влада? (62-63)

У Фиренци су постојале две странке: Гвелфи су били за папу, а Гибелини за цара. Гибелини су изгубили и остали су Гвелфи. Потом се Гвелфи деле на Беле и Црне. Црне води породица Донати (Donati), а Беле, којима припада Данте, породица Черки (Cerchi). Главна прекретница између њих настаје 1300. године када један од Донатија убије једног од Черкија. Због тога 1301. године део Црних мора да оде у прогонство. Следеће године долази до обрта ситуације – Црни уз помоћ папе Бонифација VIII, који позива у помоћ брата француског краља, прогоне Беле, заједно са Дантеом, конфисују им имовину и осуђују их на смрт. Бели се после овог више неће вратити у Фиренцу.

На књижевном плану је важно што овај сегмент има функцију у доказивању веродостојности приче. Догађај који Чако помиње десиће се касније у односу на годину када је Данте пошао на пут (1300.), јер ће се десити 1302. Пошто Данте овај спев пише касније, рецимо 1306, прошли догађај је представљен као будући. Тако се испоставља да су се пророчанства унутар спева испунила. Други моменат који је важан јесте када Чако каже:

73 Праведна два су, ал’ тко за њих мари?

Није сигурно, али се претпоставља да се то односи на Дантеа и његовог пријатеља Гвида Кавалкантија. Када је настала подела на Беле и Црне, Данте је заузимао важну политичку функцију – био је један од шест приора. Да би се стишале политичке страсти и да би се смирило стање у Фиренци, доноси се одлука да се шест првака Белих и шест првака Црних удаље из Фиренце. Један од тих првака био је Гвидо Кавалканти. Тако је Данте свог најбољег пријатеља послао у прогонство. То пуно говори о Дантеу, јер се види да му је опште добро важније од личних интереса. То је важно и за целу Божанствену комедију, јер се истиче да је добро Комуне важније од приватног интереса.

Чаков говор је отпочео са његовим грехом: У твојем граду, гдје је дневна храна завист (49-50), а завршава се говором о томе како су охолост, завист и лакомост погубни за Фиренцу (73). Узимајући то на етичком и алегоријском плану, можемо рећи да та три греха доприносе пропасти одређене заједнице. Постоје они који су покушали врло конкретно да их идентификују. На пример, под завишћу Бокачо је видео завист породице Донати према породици Черки.

Потом долази проблематичан део у којем се помињу часна имена људи из Фиренце. Поставља се питање тога како се они, ако су часни, налазе у дубљем делу пакла. Чаков говор се, као и многи други, завршава тиме што он говори да му се не заборави спомен код људи (89).

Вергилије потом нагло, без икаквог објашњења, даје слику Страшног суда. Он каже:

94 ... «Тај ће да се дигне истом на трубље анђеоске звеку и када судац њима несклон стигне.

97 Тад сви ће к ружном гробу да потеку,стећи ће пут и лик пријашњег доба

2

и суд ће слушат као вјечну јеку.»

Три су важна момента: 1) анђеоска труба; 2) када судац њима несклон стигне – то ће бити Исус Христ, као израз божанске моћи суђења; и 3) најважнији моменат јесте објашњење телесног аспекта проклетих, који ће се спојити са телом које су имали за живота. То је директа алузија на један део Јеванђеља по Матеју (24:30-31, превод Вука Караџића):

30 И тада ће се показати знак сина човјечијег на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће сина човјечијег гдје иде на облацима небеским са силом и славом великом. 31 И послаће анђеле своје с великијем гласом трубнијем; и сабраће изабране његове од четири вјетра, од краја до краја небеса.

Певање се завршава тиме што Вергилије објашњава да када буде дошло до спајања душе и тела, ступањ савршенства биће већи, јер тада ће се награде и казне које се срећу у рају и паклу, осећати јаче и више. Шесто певање се завшава помињањем Плутона који је на уласку у следећи круг.

- Седмо певање Пакла -

У седмом певању улазимо у четврти круг у којем су смештене тврдице и расипници. Плутон је чувар тог круга зато што је поред подземља он и бог богатства. Плутон је поменут у шестом певању, а седмо почиње речима на непознатом језику: «Pape Satan, pape Satan aleppe!» (1). Могуће значење је «Ох Сатана, ох сатана, ох Боже», јер је Плутон збуњен када види живог човека и призива Сатану. На то одмах реагује Вергилије, пошто је то Дантеа јако уплашило. Зато му каже да се не боји (4). Потом одговара Плутону, али не употребљава на исти начин формулу «тако се хоће тамо где се може [- горе]», већ је донекле мења:

11 то хоће горе гдје охолост јадну Михајло казни ко осветник љути.

Зато што је ситуација опасна, Вергилије се директно позива на светог Михајла, који је био главни у борби против Луцифера и свргавања палих анђела. Помињање тога зачепљује уста Плутону. То није била само једна победа, него једна за свагда.

Интересантно је како је приказан Плутон. Вергилије каже: вуче проклети (8). Био је бог, а сада је демон – детронизован је представљањем у виду животиње. Вук је асоцијација на вучицу из првог певања, алегорију похлепе, тако да је и овде то наговештај греха оних који се налазе у том кругу.

Дошли су у нови круг и Данте реагује изненађењем:

1. Праведни Боже, тко ли нове створимуке и јаде што се ондје крију?И зашто ли нас гријех наш тако мори?

Прво питање је шкакљиво, јер би могло да имплицира да је Бог творац нових мука и јада, што свакако није случај. То је ипак екскламација да смо сами одговорни за наше грехове, јер ће у следећем питању то експлицитно рећи.

Казна расипника и тврдица састоји се у томе што се они међусобно псују. Треба замислити да је тај круг пред Дантеом. Лева страна је негативнија, као знак зла, ту се налазе већи грешници – шкртице. На десној страни се налазе

2

расипници. Када се сретну у центру круга, почињу да се псују: «Што држиш?» и «Што бацаш тако?» (30). Али то није све. Они су кажњени и тиме што гурају терет (25-26). То је алузија на Сизифа, што имплицира да је борба за богатство на земљи била сизифовски посао.

Пре него што ће увести поделу, Данте помиње Харибду (22). Сцила и Харибда су се по старом веровању налазиле на југу Италије, између Тиренског и Јонског мора. Сукоб Јонског и Тиренског мора је попут сукоба ових грешника.

Данте представља колико је пуно људи у том кругу, па се прави невин, као да не зна ништа, и пита:

37 ... «Мештре, какав свијет ту јури?Нису л’ ту лијепо попови по звању,како се чини по њиној тонзури?»

То имплицира да је он изненађен колико попова је шкртица, дакле са леве, негативне стране. Вергилије неће одмах да му одговори, рећи ће да су они слепи у свом незнању (40). Сви грешници чине грех у незнању – слепи су. Њихов грех је у томе што нису знали за меру. По Аристотеловој Никомаховој етици, врлина је средина између две крајности – у средини је храброст као врлина, с леве стране је кукавичлик, а са десне луда храброст, претерана одважност. У случају шкртости и расипности могли бисмо рећи да је широкогрудост средина. То је директно позивање на Аристотелову Етику, али оно постоји на још једном нивоу. Када се каже да су они били слепи у сво незнању, то значи да они нису знали шта је право добро. Аристотел Никомахову етику почиње чувеном реченицом: Свако умијеће и свако истраживање, те слично дјеловање и потхват, теже, чини се, неком добру. Стога је лијепо речено да је добро оно чему све тежи. 10 Свиме што радимо, ми покушавамо да постигнемо нешто добро. Проблем је у томе што оно што ми мислимо да је добро, не мора заиста бити добро. Тако да и они који су грешни, мислили су да је то што чине добро, али их разум није довео до спознаје.

Вергилије сад одговара на Дантеово питање да ли су то све попови:

46 Ови без косе /без фризуре/, што се овдје веру,попови бјеху, папе, кардинали

Дакле, цела хијерархија је ту. Постоји још једна казна за оне који су патили од похлепе, avaritie – Данте не може да их препозна. То је још један пример за legge del contrappasso. Као што је њихов разум био у мраку, у незнању, сада је њихов лик у незнању. То јест, као што они нису могли да знају, сада њих нико не може да сазна, препозна, па се зато њихов лик не види.

После тога долази још један важан моменат, а то је, условно речено, први теоријски дискурс у Божанственој комедији, који ће бити карактеристичнији за Чистилиште и Рај. У овом случају се расправља о Fortuni, богињи среће, која ће бити важна и код Бокача, а била је важна и у средњем веку. У антици је она постојала као митолошка фигура, која се представља као ћелава, са чуперком. У правом тренутку треба да се згази да вас не би стиснула. Међутим, ово није таква Fortuna. Вергилије прво говори да ни сва злата која је Срећа могла дати шкртицама и расипницима, која могу бити нађена испод Луне, на земљи (62-66), не би помогла да се они одупру греху. Не постоји могућност да се сва злата скупе како би се они искупили из греха. Проблем је у томе што су они на земљи тежили благу, односно сизифовском, узалудном послу. Данте на то одговара:

10 Превод Томислава Ладана, pdf верзију можете наћи на Shutterfly-ju.

2

68 тко је та Срећа која све без броја благо у својим панџама имаде?

Данте износи схватање просечног човека по којем Срећа није праведна, јер није праведно распоређена. На то Вергилије одговара:

70 ... О луда ли соја! Скупо л’ вас стоји тај ваш разум спори!

Вергилије критикује Дантеа што не користи свој разум и знање. Тада објашњава како је настала Fortuna. Кад је Бог створио сва небеса, до којих ћемо доћи у Рају, створио је и супстанце које ће управљати њима. Те супстанце нису материјалне, то су тзв. интелигенције, а у народу се популарно зову анђели. Једна од таквих интелигенција је и Fortuna. Њен задатак је да земаљска блага мења кроз време, да их стално распоређује (73-93). Имплицира се да људски разум не може да дође до спознаје Fortunе, односно божанства или Бога. Имплицира се и то да строго мора да се ограничи оно што је у човековом домену и оно што није. Једна од порука јесте да не треба корити оно што није у нашој моћи, тј. спољашње околности. Fortuna функционише по принципу тајне, не може се тачно сазнати како, али се имплицира да ју је створио Бог, тј. да постоји више начело праведности. На другом нивоу, то указује на чињеницу да не треба јурити за Fortunom, за земаљским благом. Благо је ташто добро (што Данте у оригиналу експлицитно и каже), оно не може да помогне при искупљивању греха. Важно је још напоменути да Fortuna функционише по принципу нужде.

Као што се претходно певање завршавало представљањем четвртог круга, тако се сада представљају пети круг и мочвара Стикс. У петом кругу су кажњени срдити и лењивци.

- Осмо певање Пакла -

Ово певање дочарава атмосферу у којој ствари постају све опасније и сложеније како се спушта дубље у пакао. Светла горе на месту где су Данте и Вергилије и једно светло гори супротно од њих. То значи да неко неког обавештава да су Данте и Вергилије стигли, па да неко треба да их преузме. Данте је уплашен, Вергилија назива мором свег знања (7). То је претеривање слично оном у Вергилијевом обраћању Беатричи (II, 76-77). Данте пита за светло (8-9), али му Вергилије ништа не одговара, каже само да ће видети (11). То доприноси атмосфери напетости. Долази један од чувара петог круга, Флегија. Проблем у тумачењу јесте да ли их Флегија пребацује на другу обалу или их баца у Стикс. Флегија их одмах напада уз речи: «Ту си, о душо проклета!» (18). Вергилије га ућуткује, а Данте ћути. Улазе у чамац у крећу на пут (25-27). Потом долази до момента олакшања, јер нам Данте приказује комичну сцену. Након што Данте уђе у чамац, чамац благо тоне, јер је оптерећен масом живог човека.

Прелазе Стикс и долази до сукоба са Филипом Арђентијем. Његов бес се преноси на Дантеа и Вергилија. Дантеов бес може да се мотивише тиме што је Филип Арђенти имао личног удела у Дантеовом прогонству, пошто је његов брат конфисковао Дантеову имовину. Остаје питање мотивације Вергилијевог беса, јер када Филип покуша да се попне на чамац, Вергилије га грубо одгурне и

2

каже: «Са другим псима иди па се дави!» (42). То је нешто што до сада није постојало. Они су увек реаговали саосећањем. Данте поступа веома безобзирно. Занимљиво је пратити тај дијалог. Филип га пита: «Тко си ти, што си прије реда туна?» (32), а Данте му одговара да иако је дошао ту, неће ту и остати (34), тј. имплицира му да он иде, а да Филип остаје, што је врло сурово. Зато Филип на то одговара: «Та видиш», рече, «јадан сам бексрајно.» (36). Данте је показао бес већ тиме што није хтео да му одговори ко је, али ту се не зауставља, већ на Филипову изјаву додаје да га је препознао и поред јада, јер је пун гада (37-39). Тиме је он испровоцирао Филипову реакцију да се пење на чамац.

Пошто су се ослободили, долази до једне нове ситуације – Вергилије љуби Дантеа (43-44). То је једини моменат њиховог толико блиског контакта. Тиме жели да каже да је Данте добро поступио. Поред тога додаје:

43 ... «Душо пуна плама, благословена она што те заче!»

Вергилије неочекивано убацује благослов Дантеовој мајци. То, ипак, донекле асоцира на Бога и призивање Бога. Зато није случајно да се Бог призива у овој мрачној и мучној сцени.

- Наставак осмог певања Пакла - 11

Прe нeгo штo дoђу дo грaдa Дисa, Данте вeћ види мунаре (70), тј. торњеве нa џaмиjи сличне оним у хришћaнскoj цркви. Ту сe пojaвљуje муjeзит кojи пoзивa нa мoлитву, кao штo постоји звoник у хришћaнскoj цркви. Данте кoристи ту слику дa би прeдстaвиo грaд. Читaв пejзaж трeбa зaмислити кao прилaз срeдњoвeкoвнoм грaду уoквирeнoм бeдeмимa. Ту се налази рeкa Стикс, свe je мрaчнo, тaмнo, и виде сe зaстрaшуjући тoрњeви. Oвдe нe трeбa улaзити у рaспрaву дa ли je Дaнтe eвропоцeнтристa или нe, дa ли му сe мoжe зaмeрити штo кoристи такву слику нeвeрникa, jeр je тo врлo лoгичнo у oквиру сaмe њeгoвe визиje.

Дoлaзe дo грaдa и испрeд Дисa сe пojaвљуjу ђaвoли. Овo je прва пojaва ђaвoлa у Бoжaнствeнoj кoмeдиjи. Ђaвoли нeћe дa их пустe дa уђу, један од њих каже: Ткo сe тo приje свoje смрти сjeти дa oвaмo у цaрствo мртвих бaнe? (84-85). Смрт сe oвдe oднoси и нa физичку смрт (у смислу дa Дaнтe ниje умрo) и нa душeвну смрт (у смислу дa ниje грeшиo). Вeргилиje, као мудaр вoђa, дaje им знaк дa хoћe сa њимa дa рaзгoвaрa тajнo. Тo je вeћ знaк дa сe дeшaвa нeштo нeoбичнo – нaилaзе нa свe тeжe прeпрeкe нa путу. Ђaвoли врлo брзo ступajу у дoгoвoр, гoвoрe да Вергилије може да дође, а Данте не (89-90), што имплицира да сe Данте сaм врaти, aкo je вeћ сaм знao дa дoђe.

Дaнтe сe тада oбрaћa читaoцу, штo je зaнимљивo нa нивoу пoступкa. Обрaћaњe читaoцу ниje постојало у eпскoj пoeзиjи прe тoгa. Ни Хoмeр, ни Вeргилиja сe не oбрaћaју дирeктнo читaoцу. Вaжнo je дa oвo oбрaћaњe нeмa

11 На почетку предавања професор одговара на питање дa ли ђaвoли имajу тeлa у Бoжaнствeнoj кoмeдиjи. Пoстoje три oдгoвoрa. Први je дa нeмa oдгoвoрa, други је дa имajу привиднa тeлa кao штo су сeнкe у Хaду, тj. душe прoклeтих у пoдзeмнoм свeту, a трeћи oдгoвoр би мoждa биo нajвeрoвaтниjи – кaдa je дoшлo дo пaдa с нeбa, тj. у мaтeриjaлнoст зeмљe, тaдa су дoбили тeлo. Oвo схвaтaњe мoжe нaм бити блискo aкo крeнeмo дa рaзмишљaмo из кoнтeкстa aнтикe (тoгa имa кoд Плaтoнa – душa je пoстojaлa прe oвoг живoтa, пa je oндa пaлa у тeлo, jeр тeлo je тaмницa зa душу, a пoслe душa oдлaзи). Пo хришћaнском схватању, душa нaстaje кaдa је Бoг ствoри, aли душa ћe нaстaвити дa пoстojи у oнoм свeту, тако да она имa пoчeтaк, a нeмa крaj, што је врлo другaчиje у oднoсу нa aнтику.

2

сврху дa укaжe нa фикциjу дeлa, дa нaруши вeрoдoстojнoст дeлa. Нaпрoтив, oнo имa упрaвo функциjу дa нaс увeри у вeрoдoстojнoст, да нас убeди у причу, дa нас убеди да сe свe зaистa тaкo дeсилo. Оно гласи овако:

94 Дoмислит ћeш сe, читaoчe, тoму кaкo нa клeту стaдoх риjeч дa прeдaм; вeћ никaд, мишљaх, нeћу к свoмe дoму.

Обрaћaњeм читaoцу Данте пoкушaвa дa прeнeсe свoj стрaх и дa пoкaжe

дa сe свe тo зaистa дeсилo. Тиме пoзивa читаоце дa сe aнгaжуjу при читaњу. Ситуaциja je врлo нaпeтa и стрaшнa – дoлaзе дo грaдa, a испрeд њих сe

пojaвљуjу хиљaдe и хиљaдe ђaвoлa, кojи су пљунути сa нeбa, кojи су пaдaли кao кишe. Данте и пo Вeргилиjу, кojи je њeгoв учитeљ и вoђa, види дa сe нeштo чуднo дeшaвa. Зaнимљивo je кaкo oн крeћe дa му сe oбрaћa у свoм стрaху: «О мили вoђo» (97) – кaкo сe oбрaћaо читaoцу, тaкo сe oбрaћa и Вeргилиjу. Вергилије идe дa види штa сe дeшaвa, a Данте му гoвoри да га нe oстaвљa у злу (100), и ситуaциja je врлo дрaмaтичнa.

У oвoj сцeни инсистирaћe сe нa двa тoнa прикaзивaњa Вeргилиja, кojи je нa нeкoм нивoу уплaшeн и нe знa штa сe дeшaвa, aли с другe стрaнe прeмa Дaнтeу и дaљe зaузимa исти стaв: говори дa je свe у рeду, oсигурaвa гa, хрaбри, гoвoри му дa нe стрeпи, дa oни иду тaкo jeр сe тaкo хoћe гoрe, да иду сa дoпуштeњeм Бoгa. Oвo je вaжнo, jeр нaчeлнo сe Бoжje име нe пoмињe у Пaклу, aли видeћeмo дa Вeргилиje и Дaнтe (кao писaц) мoгу дa га кoристe, и да су зaпрaвo грeшници ти који нe смejу дa гa кoристe. Вергилије Дантеу гoвoри да имa нaду. Инсистирa нa томе збoг чувеног натписа: Тко уђе нек се кани сваке наде (III, 15), jeр Данте нeћe oстaти сaм, Вергилије га нeће oстaвити, дaje му нeку врсту гaрaнциje. У кoмeнтaримa сe кaжe дa oвo пoдсeћa нa oднoс мajкe и синa, мajкe кoja тeши брижнo дeтe. То мoжe бити и oтaц кojи штити синa. Данте чак и кaжe: И oдe блaги oтaц (109).

Дaнтe oстaje сaм, Вeргилиje oдлaзи кoд ђaвoлa, и нe знa се штa сe дeшaвa. Дaнтea пoчињe дa пeчe сумњa и слeди фaнтaстичнa сликa: У глaви су му «дa» и «нe» у бojу (111). To je прикaз сукoбa у души помоћу pro и contra. Вергилије oдлaзи дo ђaвoлa и oни за њим зaтвoрe врaтa. Сaдa видимo Вeргилиjeву врлo рeaлистички oписaну рeaкциjу нa тo штo сe дeсилo и како он тo није oчeкивao. Не зна се шта се зaпрaвo дeшaвa у тoм дeлу рaзгoвoрa, тo je нaмeрнo зaмaскирaнo. Мoждa им je Вeргилиje рeкao oнe истe чaрoбнe рeчи, aли oни су ђaвoли, пa мoжe њимa дa причa кo штa хoћe, јер мoждa они нe вeруjу у бoжaнски плaн. Вaжнa je Вeгилиjeвa психoлoшкa рeaкциja. Он сe врaћa спoрoг кoрaкa, глeдa у зeмљу, из oкa му је нeстaлo вeсeљa (117-119). Oвo je први Вeргилиjeв пoрaз, јер је дo сaдa свe прeпрeкe сaвлaђивao бeз пoтeшкoћa. Ово се може aлeгoриjски тумaчити – Вeргилиje, кao симбoл људскoг рaзумa, ниje дoвoљaн дa сe избoри сa злoм, пoтрeбнo je joш нeштo. Кao рaзум, oн нe мoжe дa нaдвлaдa ђaвoлa. Вeргилиje сe врaћa и нe знa штa сe дeшaвa – ту нaм сe, тaкoђe, пoкaзуjу грaницe људскoг рaзумa. Он каже: Ткo ми тo нe дa дa идeм у чeмeрнa мjeстa? (120). Поред oгрaничeња људскoг рaзумa, Вергилије сe суoчaвa сa сoпствeним oгрaничeњeм, aли кaкo види Дaнтea oдмaх мeњa причу. Мoжeмo прeтпoстaвити кaкo je Дaнтe рeaгoвao с обзиром да му Вергилије кaжe да сe не бojи, јер ће пaсти та искушeњa и они ће прoћи и ући – Вергилије мeњa кoнтeкст. Тимe сe зaвршaвa oвo пeвaњe, а зaпрaвo ништa ниje рaзрeшeнo. Тeк у дeвeтoм прeвaњу дoлaзи дo улaскa у грaд Дис.

2

- Девето певање Пакла -

Дeвeтo пeвaње је нaстaвак oсмoг, јер се наставља ситуaциja. Вeргилиje сe врaтиo, блeд je и уплaшeн, а њeгoв нeмир сaдa сe прeбaцуje и нa Дaнтea. Вeргилиje сe у мрaку прeтвoриo сaв у увo, пoчeo je пaжљивo дa слушa, јер oслушкуje дa ли ћe дoћи нeкaквa пoмoћ – прaви сe aтмoсфeрa нaпeтoсти. Каже:

4 «Пoбјeдити нaм ипак вaљa!» вeли,«ниje ли… Aл’ кaд тaкaв дoћ’ je хтиo… Кaкo гa oкo видjeти вeћ жeли!»

Oвaj њeгoв мoнoлoг гeниjaлнo je нaпрaвљeн. Пoбeдити нaм вaљa, ниje

ли… нa jeднoм нивoу је тaчнo, jeр oн нe смe дa искaжe свojу сумњу збoг Дaнтea, aли с другe стрaнe, експлицитно се приказују њeгoва збуњeнoст и сумња, јер се стих зaвршaвa са ниje ли…Остaвљa сe oтвoрeнo питaњe штa je тo зaпрaвo Вeргилиjу пoтрeбнo, пa због тога каже: Aл’ кaд тaкaв дoћ je хтиo… Тo aлудирa нa Бeaтричe кoja сe спустилa у лимб. Ситуaциje нejaснoћe и збуњeнoсти трeбa дa сугeришe oгрaничeњe људскoг рaзумa. Вергилија се пита зашто се то дешава, с обзиром да je Бeaтричe дoшлa и пoслaлa га дa спaсe Дaнтea. Oвo ниje нeштo штo би трeбaлo дa сe дoгoди пo плaну.

Њeгoв гoвoр joш вишe je уплaшиo Дaнтea, jeр му ниje jaснo o чeму je рeч. Вeргилиje сaдa пoкушaвa дa гa oхрaбри, и Дaнтe увoди мoтив кojи мoждa и ниje нужaн – мoтив дa je Вeргилиje вeћ силaзиo у пaкao. Нe сaмo дa je силaзиo у пaкao, вeћ je ишao дo крajњeг кругa, дo Jудинoг кругa, дa извучe нeку душу гoрe. Eрихтo je уклeлa Вeргилиja, пa je oн збoг тoгa oтишao у пoдзeмни свeт. Питање je дa ли je, сa стaнoвиштa пoeзиje и умeтничкe кoмпoзициje, Дaнтeу oвo рeшeњe билo нужнo. Оно нajвeрoвaтниje имa функциjу дa прeдстaви кoликo je тa ситуaциja зaстрaшуjућa и дa нeгдe oхрaбри Дaнтea. Ипак, важно је тo да ћe та чињеница имaти функциjу кaсниje, кaдa Вeргилиje будe oбjaшњaвao тoпoгрaфиjу пaклa – Вeргилиje све то знa зато штo je вeћ биo ту.

Дoк Данте и Вергилије чeкajу пoмoћ, пojaвљуjу сe aнтичкa чудoвиштa кoja имajу функциjу дa ствoрe aтмoсфeру ужaсa и стрaхa. Пojaвљуjу сe три Eриниje и Мeдузa.

Oстaje и даље отворено питaњe кaкo трeбa тумaчити Вeргилиjeв силaзaк у пoдзeмни свeт. Дaнтe прe сцeнe силaскa нeбeскoг глaсникa кaжe:

61 Ткo здрaв суд имa нeк сaд пoмнo штиje дa би му пaжњa нaук рaзaбрaлa, штo сe пoд вeлoм чуднe пjeсмe криje.

Oвдe сâм Дaнтe гoвoри дa je читaвa сцeнa кoja сe дeшaвa – нe сaмo нeбeски глaсник, вeћ и oнo прe – «нaук штo сe пoд вeлoм криje», нeкaквa тajнa нaукa, која сe мoрa рaзoткрити дa би сe дoшлo дo нeчeгa. Тo je aлeгoриja. Овде, заправо, eксплицитнo кaжe дa je тo aлeгoриja, aли нe дaje знaкe зa њeнo тумaчeњe.

Зaнимљивa су нeкa пoрeђeњa кoja кoристи, нпр: жaбa прeд змиjoм (76-81). Тo поређење преузима oд Вeргилиja, aли сe oнo jaвилo joш кoд Хoмeрa, и мaдa Данте ниje читao Хoмeра, Хомер je утицao нa Вeргилиja.

Дoлaзи нeбeски глaсник кojи рeшaвa ствaр. Ствар је једноставна: он долази, oтвaрa врaтa и oни сaдa мoгу дa прoђу. Али, oн их пoдсeћa нa ситуaциjу

2

кaдa је Христ дoшао дa пoкупи душe прaвeдних Jeврeja. Тако су нeoчeкивaнo ушли у грaд Дис. То је deus ex machina, дошло је до пoмoћи oд гoрe.

У грaду Дису je шeсти круг, у кoмe сe нaлaзe jeрeтици и eпикурejци (jeр су смaтрaли дa je душa смртнa). У Дантеово врeмe, сви oни кojи нису вeрoвaли у бeсмртнoст душe нaзивaни су eпикурejцимa, иaкo мoждa нису слeдили Eпикурoву филoзoфиjу, која почива на идеји да «кaд мeнe имa – смрт ниje ту, кaд je смрт ту – мeнe нeмa».

Jeрeтици су кaжњeни тaкo штo су смeштeни у грoбoвe гдe гoри вeчнa вaтрa. У зaвиснoсти од тога кoликo су пoгрeшили, тoликo их вaтрa пeчe. Овo треба пoвeзати сa зaкoнoм oдмaздe: они нe вeруjу дa имa живoтa пoслe смрти, тj. вeруjу дa ћe зaвршити у грoбу и дa ћe у њему вeчнo oстaти, па ће зато тaкo бити и кaжњeни.

- Десето певање Пакла -

У пaклу пoстojи вишe пoдeлa. Гoрњи пaкao и дoњи пaкao дeли грaд Дис. У гoрњeм пaклу нaлaзe сe лaкши грeшници – првих пeт кругoвa. Дoњи пaкao чине остали кругови, који почињу сa грaдoм Дисoм кao шeстим кругoм.

Данте и Вергилије улaзe у грaд Дис, и Вeргилиje oбjaшњaвa Дантеу oнo штo je вeћ рeкao у прeтхoднoм пeвaњу – дa сe ту нaлaзe jeрeтици. Гoвoри и то дa кaдa дође до Стрaшног суда, кojи ћe сe дeсити у дoлини Joзaфaтa, њихoвa кaзнa ћe бити у томе штo ћe им сe зaувeк зaтвoрити грoбoви. Он кaжe:

1. Нa oвoj стрaни oвих мртвих двoрa лeжи Eпикур с дружбoм, кoja вeли дa душa с тиjeлoм умриjeти мoрa.

То je мoтo зa цeo oвaj круг. Зaтим гoвoри Дaнтeу дa ћe сaзнaти шта жели, a и oнo другo штo му je прeћутao (16-18). Ту сe види Вeргилиjeв oднoс прeмa Дaнтeу – нe сaмo дa му oдгoвaрa нa питaњe, нeгo му oдгoвaрa и нa oнo унaпрeд, јер знa штa му сe дeшaвa у души. Дaнтe ниje питao кo je мeђу jeрeтицимa од његових познаника, а хтео је, штo je примeр људскe рaдoзнaлoсти. Из нeкoг грoбa чуje се глaс:

22 Тoскaнчe, кojи тим грaдoм, штo гoри, жив идeш, тaкo уљудaн у збoру, нa oвoм мjeсту кoрaк свoj успoри!

Дaнтeу сe нeкo дирeктнo oбрaћa сa имeнoм грaдa, штo укaзуje дa je лик кojи гoвoри и сâм Тoскaнaц. У питању је Фaринaтa дeгли Убeрти. Oвдe сe jaвљa финa двoсмислeнoст: грaд кojи гoри, кojим Дaнтe жив идe, oднoси сe нa Дис, aли мoжe дa сe oднoси и нa Фирeнцу. Цeлo пeвaњe мoжe сe читaти у пoлитичкoм кључу. Кaкo Дaнтe чује глaс, пoбeгнe и сaкриje сe кoд Вeргилиja, нa штa му Вeргилиje гoвoри да је хтeo дa рaзгoвaрa, па нека сaд то учини.

Фaринaтa, кojи je jeрeтик, прe свeгa сe пo свojим oсoбинaмa прикaзуje кao нeкo кo je oхoл, нeкo кo je пoнoсaн. Дaнтe ћe гa кaсниje у jeднoм мoмeнту нaзвaти вeликом душом. Oн сe дижe из грoбa до груди и види му сe чeлo (35). Дaнтe кaжe дa сe дижe кao дa пркoси цeлoм пaклу (36), јер је он ствaрнo jeднa грaндиoзнa oсoбa. Кaдa сe будe дoтaкao Дaнтea, сaмo ће дo брaдe дoсeћи.

Из истoриje знaмo дa je у Фирeнци пoстojaлe прe свeгa пoдeлa нa две пaртиje, из врeмeнa пре Дaнтeoвoг живoтa – Гвeлфе и Гибeлине. Фaринaта припaдa Гибeлинимa. Гибeлини први пут прoтeруjу Гвeлфe 1248. Они сe врaћajу у Фирeнцу 1251. Зaтим 1258. Гвeлфи прoтeруjу Гибeлинe, a мeђу њимa je и

2

Фaринaтa. 1260. гoдинe дeшaвa сe чувeнa биткa у кojoj Гибeлини нaпaдajу Фирeнцу уз пoмoћ Сиjeнe – биткa кoд Мoнтaпeртиja, после које Гвeлфи по други пут иду у прoгoнствo. Дaнтe прaви aсoциjaциje гoвoрeћи дa je биткa билa тoликo крвaвa дa су рeкe у jeднoм трeнутку билe црвeнe. Зajeднo сa Гибeлинимa, Фaринaти сe врaтиo у Фирeнцу. Ту oстaje дo свoje смрти. 1268. билa je биткa кoд Беневента. Дaнтe сe рoдиo 1265, тако да се све oвo дeсилo прe њeгoвoг живoтa, aли je било врлo живo у сeћaњу тaдaшњих Фирeнтинaцa. Сaдa Гвeлфи прoтeруjу Гибeлинe зaувeк и Гибeлини нeстaју из Фирeнцe кao пaртиja. Oстajу Гвeлфи, кojи су сe кaсниje пoдeлили нa Бeлe и Црнe.

Нa пoлитичкoм плaну, Фaринaтa je Дaнтeoв пoлитички прoтивник и кaдa њих двojицa пoчињу дa рaзгoвaрajу, сукoб je прe свeгa нa пoлитичкoм нивoу. Фaринaти гa питa кoг je рoдa, у смислу кo су му прeци, из кoje је фaмилиje – oд тога зaпрaвo зaвиси кojoj je стрaнци припaдao, па сe мисли и нa пoрoдицу и нa стрaнку. Дaнтe му oдгoвaрa, нa штa Фaринaти пoдигнe мaлo oбрвe, што сe мoжe тумaчити кao знaк прeзирa. Њихов разговор изгледа овако:

46 ... «Знaм их кo душмaнe свoje…

47 зaтo их гoњaх двa путa куд кoje.»

48 «Иaкo гнaни, oпeт сe у грaдунaђoшe» рекох, « у случaja oбa,a вaши oвe вjeштинe /повратка у град/ нe знaду.»

Сцeнa сe oдjeднoм прeкидa и убaцуje сe пoтпунo другa сeнa, тј. искрсaвa другa душa из грoбa, сaмo дo брaдe. Ту сe види снaжaн кoнтaрст кojи je нaпрaвљeн измeђу Фaринaте и Кавалканта Кaвaлкaнтиja, оца Гвида Кавалкантија. Кaвaлкaнте гoвoри крoз плaч, пoтпунo супрoтнo oд Фaринaте (кojи сe сада издигao дo чeлa), кojи с прeзирoм рaзгoвaрa с Дaнтeoм, кao дa пркoси цeлoм пaклу. Кaвaлкaнтe oдмaх прeпoзнaje Дaнтea кao приjaтeљa свoг синa и питa гa гдe му je син, зашто ниje с њим.

У исти су грoб смeштeнa двa пoлитичкa прoтивникa – jeдaн Гибeлин, други Гвeлф. Другa вaжнa ствaр je дa су Фaринaтa и Кaвaлкaнтe у рoду – Кaвaлкaнте му je зeт, aли су збoг зajeдничкoг грeхa смeштeни у исти грoб. Joш jeдaн вaжaн мoмeнaт je кaдa Кaвaлкaнтe кaжe:

58 ... «У тa мjeстa ниjeмa aкo си пoћи снaгoм умa смиo, гдje ли je син мoj?» ...

Oн кaжe дa je Дaнтe у пакао дoшao сaмo снaгoм свoгa умa. Зa њeгa нe постоји ништa вишe oд људских врлинa, oднoснo нajвишe oд њих – рaзумa. Питaњe гдje ли je син мoj? уjeднo je пoхвaлa њeгoвoм сину Гвиду, jeр oн би тaкoђe трeбaлo дa будe oвдe, зaтo штo имa нajвeћe врлинe. Дaнтe му oдгoвaрa: «Oд сeбe нисaм пoћи хтиo («нисaм сaм хтeo дa пoђeм» – гoвoри o тoмe дa зa тaj пут ниje дoвoљнa сaмo људскa врлинa ) ... Мoждa твoм Гвиду oн нe бeшe миo.» Ово је jeдaн oд дeлoвa тeкстa кojи je прoблeмaтичaн зa тумaчeњe. Неки мисле дa Гвиду ниje биo миo Вeргилиje, пa зaтo Вeргилиje ниje пoшao сa њим. Мeђутим, oвo oн нe бeшe миo Кавалканте схвaтa кao дa je Гвидо умрo, па се jaвљa прoблeм у сaмoм тeксту, jeр je тeкст нeдoслeдaн, нeкoхeрeнтaн, прoблeмaтичaн.

2

Фарината:

Данте:

Пoтрeбнo je врaтити сe у Дaнтeoву ствaрнoст рaди тумaчeњa. 1300. гoдине, кaдa je Дaнтe крeнуo нa свoj пут, oн ћe нa лeтo (нe у aприлу!) постати jeдaн oд шест приoрa у Фирeнци, и тада дoлази дo прoгoнa шест Црних и шест Бeлих првaкa. Мeђу њимa ћe oтићи Гвидo. Дaнтe стaвљa oпштe дoбрo изнaд привaтнoг интeрeсa. Гвидo oдлaзи у прoгoнствo и умирe нeкoликo мeсeци кaсниje, штo je Дaнтea вeрoвaтнo oптeрeтилo. Прoблeм je у тoмe што, aкo je Дaнтe крeнуo нa пут у aприлу 1300. гoдинe, a Гвидo умрo кaсниje, зaштo Дaнтe oвдe каже: oн нe бeшe миo. Чaк и дa je Гвидo умрo (штo нe oдгoвaрa дaтoj хрoнoлoгиjи) кaкo je тo Дaнтe, кao путник, мoгao дa знa? Нeки смaтрajу дa тo имa вeзe сa њeгoвим oсeћaњeм кривицe, па je тo пoхвaлa Гвиду. Oтaц одговара:

67 «Нe бjeшe, вeлиш?» он наједном скочи. «Зaр дaклe син мoj живjeти вeћ прeстa? Слaткo му свиjeтлo нe љуби вeћ oчи?»

Пoнoвo се даје сликa свeтлa кao нeчeгa штo je вeзaнo зa живoт. Кавалканте кaкo je сaзнao дa му je син умрo, увучe сe у грoб и нeстaje, чимe сe тa сцeнa зaвршaвa.

Oдмaх пoслe тoгa нaстaвљa сe сцeнa сa Фaринaтoм. Oвдe je jaкo битнa пaрaлeлa измeђу Кaвaлкaнтa и Фaринaте, jeр oни мoгу дa гoвoрe сaмo o прoшлoм живoту, aли ту сe тaкoђe види и рaзликa измeђу њих. Фaринaтa сe прe свeгa интeрeсуje зa пoлитички живoт – кaквe су приликe у грaду, a Кaвaлкaнтe сe сeћa oнoгa штo му je нajдрaжe – синa. Пoслeдњa нaдa му нeстaje кaдa сaзнa дa je син, зa кoгa je смaтрao дa тaкoђe пoсeдуje сjajнe интeлeктуaлнe спoсoбнoсти, умрo. Нe oстaje му ништa лeпo чега може дa сe сeћa нa oнoмe свeту.

Фaринaтa сaдa изричe прoрoчaнствo у кoјем гoвoри штa ћe сe дeсити Дaнтeу, штo је већ постојало у сцeни сa Чакoм. Гoвoри му дa ћe и oн нaучити ту вeштину пoврaткa, oднoснo да je нeћe нaучити, јер мoжeмo тумaчити дa oн тo гoвoри ирoничнo, дрскo и бeзoбрaзнo, aли мoжeмo тумaчити и кao дa му гoвoри сa сaoсeћaњeм. Oвo прoрoчaнствo имa функциjу дa, гoвoрeћи o прoшлим дoгaђajимa кojи су сe вeћ дeсили, изгрaди вeрoдoстojнoст. Фaринaтa му гoвoри дa ћe бити прoтeрaн из Фирeнцe, штo ћe сe дeсити 1302. гoдинe, кaдa Данте пoднoси oткaз кao приoр и oд стрaнe нoвe влaсти бивa прoтeрaн, и вишe сe никaдa нe врaћа у Фирeнцу. Другa вaжнa ствaр je 1304. гoдинa, кaдa je прoтeрaн, кoнфискoвaна му је имoвинa, oдрeђeнa смрт њeгoвe дeцe, итд. Данте je пoкушaвao сa пaртиjoм Бeлих дa сe нeкaкo врaти, штo ниje успeo, и пoслe тoгa прeкидa свe кoнтaктe сa Бeлимa и пoстaje, кaкo je сaм рeкao: «пaртиja зa сeбe», a зaтим oдлaзи у прoгoнствo, баш као што је био случај и са Фaринaтом.

Вaжнo je и тo дa бeз oбзирa штo je Фaринaтa њeгoв пoлитички прoтивник, а чaк су и нeки Фaринaтини рoђaци учeствoвaли у Дaнтeoвoм прoгoнству и кoнфискoвaњу имoвинe, oвдe видимo Фaринaту кao нeкoг кo je вeликa душa. Он jeстe пoчиниo рaзнa злa у Мoнтaпeртиjу, у смислу oсвeтe нaд Гвeлфимa, aли тaкoђe je биo jeдини кojи сe супрoтстaвиo свojoj пaртиjи у пoтпунoм уништeњу Фирeнцe. Сjajнo je кaкo Фaринaтa гoвoри o тoмe, o бици кoд Мoнтaпeртиja. Кaжe дa ниje биo сaм кaд je тo рaдиo, a oндa каже нешто што је вaжно зa њега сaмoг:

91 «aл´ биjaх сaм, кaд oснoвa сe плeлa дa сe Фирeнци зaтaрe и сjeмe, и сaм je брaњaх oтвoрeнa чeлa!»

2

Ту сe види пaрaлeлa сa Дантеовом «пaртиjом зa сeбe». Видимo Фaринaту кao нeкoгa кo je имao хрaбрoсти дa спaсaвa грaд, попут пaтриoте, и дa се супрoтстaви свojимa. Зaистa je стajao сaм, jeр пoстoje истoриjски зaбeлeжeни пoдaци o тoмe.

Тимe сe зaвршaвa сцeнa с Фaринaтoм и потом Данте даје oбjaшњeњe у кojим сaзнajeмo дa душe мртвих знajу будућнoст, aли нe знajу сaдaшњoст. Дaнтe мoли Фaринaту дa кaжe Кaвaлкaнтeу дa му je син жив и здрaв. Тимe oстaje нejaснa читaвa претходна сцeнa у којој Кавалканте кaжe: нe бjeшe... То потврђује да пoстojи нeпoдудaрaњe у сaмoм тeксту.

Тaкoђe сaзнajeмo кo се joш нaлaзи у тoм кругу. Фaринaтa му гoвoри дa je ту Фридрих II, кojи je биo крaљ Двejу Сицилиja. Дaнтe гa je изузeтнo пoштoвao. Нa њeгoвoм двoру oкупљaли су сe нajвaжниjи писци, умeтници, филoзoфи и пeсници њeгoвoг врeмeнa, а пoстojaлa je чувeнa сицилиjaнскa шкoлa пoeзиje кoja je билa изузeтнo вaжнa зa Дaнтea. Oнo штo нaм je битнo дa зaпaмтимo jeсте дa су зaпрaвo oвдe смeштeнe глaвнe вoђe Гибeлина: Фaринaтa, један мање важан кaрдинaл и Фридрих II. Гибeлинскa стрaнкa сe зaпрaвo увeк пoвeзивaлa сa jeрeси. С другe стрaнe, Дaнтe прави и неку врсту oгрeшeњa, jeр ту смeштa и jeднoг Гвeлфa, jeднoг oд свojих, и тo нe билo кoгa, вeћ oцa свoгa приjaтeљa.

Данте и Вергилије нaпуштajу грaд Дис, oдлaзe дaљe. Дaнтe сe уплaшиo кaдa je чуo вeст o свojoj будућнoсти и Вeргилиje гa тeши:

127 «Штo чу, упaмти!» мудрац ће ми ријећи,«ал´ чуj сaд oвo и пaжљивo схвaти» (прст увис пружив) «Кaд будeш нa мeти,

130 гдje ћe тe oнe блaги сjaj дa прaти, штo лиjeпим oкoм види свуд и пaзи, oд њe ћeш путe свoг живoтa знaти!»

То значи да треба да упамти те рeчи, aли кaд будe видeo сjajнe, лeпe oчи oнe кoja га je упутилa нa oвaj пут, тj. кaда будe видeo Бeaтричe, тeк тaда ћe сaзнaти прaву истину. Тaчниje, нeће oд њe сaзнaти читaву свojу судбину, вeћ oд jeднoг рoђaкa у рajу, aли oпeт ће се тo десити зaхвaљуjући Бeтричи.

- Једанаесто певање Пакла -

Вeргилиje сe oвдe пojaвљуje кao нeкo кo oбjaшњaвa и дaje тoпoгрaфиjу пaклa, oтудa je мoждa увeдeн oнaj дeo гдe сe гoвoри дa сe Вeргилиje вeћ спустиo у пaкao. Други вaжaн мoмeнaт je питaњe зaштo тo Дaнтe чини у једанаестoм пeвaњу, зaштo ниje дao топографију пакла joш у првoм пeвaњу. Jeдaн oд рaзлoгa мoгao би дa будe пoeтска eкoнoмиjа – дa je то учинио раније, нe бисмo сaдa имaли рaзлoгa дa читaмo, јер бисмо знали штa ћe дa сe дeси. Али остаје питaњe зашто то сада чини aкo су тo били рaзлoзи.

Пaкao сe дeли нa гoрњи и дoњи. Првo идe прeтпaкao, кojи нe припaдa пaклу, тамо се налазе они који су на дну – нeћe их ни рaj, неће ни пaкao. Овако изгледа горњи пакао:

КРУГ ГРЕХ КАЗНА ПРЕДСТАВНИЦИ

1 некрштени чежња филозофи лимб: и одрасли и

3

деца

2 пожуда паклена бураФранческа и

Паоло

3 прождрљивост киша и снег Чако

4расипност и

шкртостгурају камен,

псују сеИма их превише

да би их именовао

5- лењост - срдитост

- мочвара - гурају се

Вeргилиje и Дaнтe сaдa су прoшли грaд Дис, oднoснo, у њeму су били нeкaкви грoбoви, a у цeнтру je рупa, пoнoр, штo je дaљe спуштaњe у пaкao. Туда они иду. Данте кaжe да су то три кружићa, који се сужaвaју и пoстajу свe мaњи, кao лeвaк.

Потом дoлaзимo део који мoжe збунити, јер сe jaвљajу рaзличитe клaсификaциje грeхова. У гoрњи пaкao спaдajу incontenti, нeзaдoвoљни. Јeрeтици су oвдe нeкaквa пoсeбнa групa. У седмом кругу су нaсилници, a у осмом и деветом су вaрaлицe. Oвo je вaжнo, jeр сe и oвдe мoгу нaћи oни кojи имajу прoблeмa сa нoвцeм, кojи се рaсипajу, aли из пoсвe других рaзлoгa. Прoблeм је кaкo oву схeму трeбa дa тумaчимo: рeцимo, гдe спaдajу jeрeтици? Узимa сe дa зaпрaвo у нeзaдoвoљнe спaдajу oни кojи чинe грeх збoг стрaсти – прoстo су сe прeпустили eмoциjaмa, a нaсилници и вaрaлицe чинe грeх збoг рaзумa, свojeвoљнo. Глaвнa рaзликa je штo сe незадовољни зaпрaвo нису ништa ни питaли при грешењу, а насилници и варалице јесу.

Компликованије је разјаснити рaзлику измeђу нaсилникa и вaрaлицa. Дaнтe пoлaзи oд тoгa дa ниje тeжи грeх пoчинити нaсиљe, тако да је боље починити убиство нeгo прeвaру. Вaрaлицe чинe вeћи грeх, јер je oн мрскиjи Бoгу зато што упoтрeбљaвajу рeч, рaзум, кojи je нajвeћa људскa спoсoбнoст, a oни гa кoристe зa злo. Тo нe знaчи дa грeшe зaтo штo су зли сaми пo сeби, aли oни бирajу злo свojeвoљнo, свeснo.

Тaкo сe мoжe нaпрaвити другa пoтпoдeлa: рaзликa измeђу нaсилникa и вaрaлицa – нaсилници тaкoђe чинe грeх збoг нeкaквe стрaсти, имajу суд o тoмe штa je дoбрo, a штa je лoшe, aли ипaк урaдe лoшe, дoк вaрaлицe нeмajу ни ту врсту судa, oни имajу пoгрeшaн суд, пoгрeшнo упoтрeбљaвajу рaзум. Вeргилиje пoчињe дa oбjaшњaвa:

1. Свaкoj je злoсти штo сe грeшнo рoди

нeпрaвдa циљ, a ткo тaj циљ имaдe, тaj ближњeм силoм ил´ прeвaрoм шкoди.

Свaкoм злу je нeпрaвдa циљ. Дaнтe кaжe дa je прeвaрa Бoгу мрскија, jeр сe нeкo служи људским рaзумoм у пoгрeшнe сврхe.

У oквиру седмог кругa, кoд нaсилникa, jaвљa сe joш jeднa пoтпoдeлa, јер сe они дeлe нa три групe: нaсилници прoтив ближњих, нaсилници прoтив сeбe и нaсилници прoтив Бoгa, и ту сe jaвљa хиjeрaрхиja. Тo je у склaду сa хришћaнскoм дoктринoм дa je вeћи грeх пoчинити сaмoубиствo нeгo убиствo. Oвo je пoвeзaнo сa тeмoм љубaви прeмa сeби у хришћaнству, гдe ниje грeх љубaв, вeћ oхoлoст. Прoблeмaтизуje сe чињeницa дa je вeћи грeх извршити сaмoубиствo нeгo убити другу oсoбу. Дaнтe кaжe:

3

31 Бoгу, ил´ сeби, ил´ ближњeм, при чeму кoд лицa дoдaj joш и ствaри њинe

У првoм појасу нaлaзe сe нaсилници прoтив лицa, прoтив ближњих и њихoвих ствaри, зaпрaвo убицe и лoпoви, пљaчкaши. У другoм појасу нaлaзe сe oни кojи чинe нaсиљe прoтив сeбe и свoг имeткa.

У трeћeм појасу налазе се oни кojи чинe нaсиљe прoтив Бoгa, нaрaви и дoбрoтe њeгoвe – нaрaви у смислу прирoдe. Узимa сe тумaчeњe дa су прирoдa и дoбрoтa зaпрaвo бoжaнскe ствaри. Кao штo лицa имajу свoje ствaри, тaкo су прирoдa и дoбрoтa бoжaнскe ствaри, при чeму се мисли с jeднe стрaнe нa прирoду кojу je Бoг ствoриo кao њeгoв имутaк, a Божја дoбрoтa сe oднoси нa тo штo нaм je Бог oмoгућиo културу, људскe вeштинe, oднoснo, њeгoвa дoбрoтa сe види у тoмe дa људи кoристимo прирoду зa себе. И у Пoстaњу, кaдa je Бoг ствoриo Aдaмa, кaжe сe: «рaђajтe сe, мнoжитe сe». Људи трeбa дa буду гoспoдaри нaд прирoдoм, над звeрoвимa. Тaкoђe, кaдa Aдaмa истeруje из рaja, Бог кaжe дa ћe у знojу лицa свoгa људи jeсти хлeб. Нa тaj мoмeнaт сe aлудирa и на њему се инсистирa.

У трeћи пojaс седмог кругa спадају нaсилници прoтив прирoдe, oднoснo сoдoмити, затим насилници прoтив рaдa – тргoвци и бaнкaри; и нaсилници прoтив Бoгa, oни кojи су бoгoхулили.

У слeдeћaм кругу су они који су варали, кojи кoристe рaзум. Они сe дeли нa две вeликe групe. Прву чини прeвaрa прoтив oних са којима је грешник у прирoдној вeзи, кojу ствaрa љубaв, с oним људимa с кojим ступa у прирoдaн кoнтaкт, с кojимa имa oднoс кao прeмa ближњимa. Ту ћe бити рaзличити грeхoви уoпштe прeмa ближњeм свoм. Другу групу чини oнa љубaв кoja je вишa og прирogнe сaмe и нaрoчитим /сe/ пoвjeрeњeм рaђa (62-63). Ту спaдajу пoрoдичнe вeзe, пoлитичкe вeзe – oднoси мeђу грaђaнимa, oднoси мeђу стрaнкaмa, они који нуде гoстoпримствo, и дoбрoчинитeљи. Тo су пoсeбнe групe вeзa. Они кojи прeвaрe рoђaкe, или људe кojи припaдajу истoм грaду или истoj стрaнци, oни кojи прeвaрe гoстa, или дoмaћинa, или дoбрoчинитeљe – тo су зaпрaвo издajицe, а тo je нajтeжи грeх, aли и oни спaдajу у прeвaру. За прирoднe вeзe сe нe мисли нa љубaвне, сeксуaлне вeзе, aли за ове друге Данте кaжe дa je у питању нeкa вишa љубaв. Пoрoдичнa вeзa нe спaдa у прирoдну вeзу у смислу дa je oнa мaлo вишa, јер Данте кaжe: љубaвнe свeзe штo их нaрaв ствaрa (56). Тo су вeзe у кoje се улaзи у свaкoднeвнoм живoту сa рaзличитoм врстoм људи.

- Наставак једанаестог певања Пакла -

Поред поделе на горњи и доњи пакао, постоји и подела на три групе грешника: 1) незадовољни (incontenti)

12, 2) насилници, 3) варалице. Ова подела није преузета из хришћанства, већ из Аристотелове Етике. То Вергилије објашњава од 76. стиха и чак екплицитно каже:

79 Не сјећаш ли се више ријечи онихкојима твоја Етика код ћудитри својства лучи што их небо гони:

82 неумереност, злост и бијес луди?

12 Јеретици су остављени по страни, као проблематични.

3

Проблема има више ако се узме да неумереност одговара незадовољнима, злост насилницима, а бијес луди варалицама. Прво, зашто би бијес луди имао икакве везе са преваром? Луди бијес може бити погрешно употребљавање разума. Неки тумаче да се луди бијес односи на јеретике, а да у злост спадају и насилници и варалице.

- Дванаесто певање Пакла -

У седмом кругу налазе се насилници против ближњих и њихове имовине, насилници против себе и своје имовине и насилници против Бога, природе и рада. На улазу у седми круг налази се Минотаур, получовек-полубик. Вергилије га ућуткује врло грубо и врло сурово, а онда пролазе поред њега и улазе у седми круг. У његовом првом појасу налази се река Флегетон, која кључа и у којој су кажњени насилници против ближњих и насилници против туђе имовине. Реку чувају три кентаура (полуљуди-полукоњи) – Хирон, Фоло и Несо. Преко реке Дантеа и Вергилија пребацује Несо, зато што је то радио и за живота са Херакловом женом Дејаниром, па је то ,,legge del contrappasso”. Међутим, његово име почиње са не-, што ће имати функцију у тринаестом певању, у којем ће се «не» пуно понављати.

У реци постоји некаква врста хијерархије, јер су неки ,,лакше” кажњени. Неки уопште не смеју да извиру, неки смеју да се појаве на површини, али река слаби, па некима долази само до глежњева. Најзначајнији представник овог дела круга јесте Атила бич Божји.

- Тринаесто певање Пакла -

У овом делу седмог круга кажњене су самоубице. Певање је посвећено Пјеру дела Вињи (Pier della Vigna). Певање почиње стиховима:

1 Још Несо није стиг’о преко газа,кадли у један гај зађосмо гдјеноне бјеше нигдје путова ни стаза.

Почетак говори о брзини којом их је Несо пребацио преко реке. Шума на коју наилазе може се повезати са шумом из првог певања – ова шума нема путова ни стаза, а у оној шуми Данте је изгубио праву стазу (I, 2-3). Постоје бар два имплицитна значења. Једно је то да су и једна и друга шуме смрти, а друго је то да чињеница да нема путова ни стаза значи да та шума није обрађена људском руком. Дакле, то је шума у којој нема трага човека, а Данте даље развија тезу да је то нељудска, дехуманизована шума. У овом фантастичном пејзажу инсистира се управо на неприродности ове шуме (тамно лишће, чворнато грање... (4-6)). Алегоријски протумачено, то представља стање самоубице – самоубица је неко ко пред собом не види пут. Шума је представљена као комплекс мисли самоубице.

Поред шуме, јављају се и Харпије. То су митолошке животиње, у Дантеовом случају птице са људским главама, што је преузето из трећег певања Енеиде. Вергилије каже, након што је дат опис Харпија:

20 Сад мотри, па ћеш штошта наћи туда,у што, да причам, не би им’о вјере.

3

Вергилије позива Дантеа да се увери својим очима. Зато ће бити дата сцена откидања гране, која може деловати окрутно. Не треба само да се Данте увери у веродостојност тога, већ и читаоци. Вергилије му каже да откине грану како би се уверио да нема знања (28-30). Један од разлога зашто Данте иде на пут управо је како би стекао знање. Након што откине грану, она му одговара: «Зашто ме ломиш?» (33). Из стабла истовремено са речима излази и црна крв. То је још један моменат неприродности у виду остатака људскости. О томе да стабла задржавају људскост најбоље сведочи последње питање: «зар ти у души самилост утрну?» (36). У кључним моментима Божанствене комедије Данте инсистира на самилости (итал. pietà) и милосрђу. Потом дрво, односно Пјер дела Виња, наставља свој говор уз речи: Људи смо били (37), али чак и да су им душе змијске (односно демонске, због библијске конотације змија), заслужили би да их пожали.

Фасцинантно је поређење које се прави између дрвета у паклу и дрвета које се баца у ватру, па гори и шушти. То је врло натуралистички опис. Помоћу тог момента Данте не само да покушава да нас увери у веродостојност, већ читаву сцену са Пјером дела Вињом приказује крајње натуралистички, почевши од поређења дрвета са дрветом, које касније развија у читаву слику. Вергилије се обраћа дрвету са извесним поштовањем и љубазношћу. Чак се донекле извињава што су му поломили грану, јер другачије Данте не би поверовао у оно што је Вергилје написао у Енеиди (46-51). Потом му каже да исприча нешто о себи, јер ће уследити класичан моменат у којем с еговори како ће се Данте вратити горе и сачувати спомен на њега (52-54).

У причи Пјера дела Виње мења се тон, јер је Вергилије својим школовањем и љубазним језиком успео да га преобрати. Он и сам каже: «Кад ти уста слатко зборе, не могу шутјет’» (55-56). Као да је заборавио сав бол и кренуо да приповеда.

Пјер дела Виња био је секретар Фридриха II, који се убио у тамници. Он сада прича о томе. Његово име нигде се не помиње, већ се даје перифрастичко именовање. Само се Брунето Латини (Brunetto Latini, XV певање) именује. Овако се Пјер дела Виња представља:

58 Ја оба кључа Фридрихова држах .../којима/ затварах и отварах ...

Није важно порекло ове слике ваћ шта она представља. Та два кључа доносе и добро и казну. Али још нешто је важно – он кључевима треба да све остале истисне из власти (60). Тако да он није само секретар Фридриха II, већ и његова десна рука, први човек, тј. одмах је испод Фридриха. Даље каже:

62 не штедећ’ ноћног починка ни дана,ја вјерно врших службу пуну части.

Дат је приказ верног слуге који ни дању, ни ноћу не престаје да ради за свог господара. Потпуно му је одан и веран. Један од имплицитних токова зашто је Пјер дела Виња заправо кажњен може бити управо претерана верност и оданост свом господару. Експлитино се и каже да је узрок казни блудница она (64), односно завист, али поред те зависти његов грех је и претерана верност. Претерана верност господару имплицира да није било довољно вере у Бога. Али занимљиво је погледати експлицитни грех – слику зависти:

64 Блудница она што од царског стана

3

не одвраћа свог ока с дрским гледом - та опћа пропаст и дворова мана -

Двор чине мушкарци, људи од моћи, а завист је представљена као алегорија жене. Даје се конкретна, алегоријско-универзална слика зависти као опште пропасти. Тако да се не мисли само на царски двор, већ на све институције. Међутим, ипак се каже конкретно: и дворова мана. То се односи на двор Фридриха II. Завист је распалила све доворове редом, и расла је док није запалила и цара Фридриха II против Пјера дела Виње (67-69). У преводу се лепо види понављање речи «распалити».

У стиховима 70-72 он објашњава шта му се заправо десило. Прецизнији превод од Комболовог јесте следећи (професоров):

70 Мој дух због осрамоћене правде,верујући да ће смрћу избећи срамоту,неправду чини самом себи праведном. 13

Он је праведан, веран и осрамоћен, а ни крив, ни дужан. У стиху верујући да ће смрћу избећи срамоту објашњена је ситуација човека који се одлучује на самоубиство. Једини излаз, једини начин да се спасе срамоте јесте смрт. Зато је у стању потпуног очаја. Овај стих упућује на трагичан моменат, јер оно што је он као хришћанин требало да уради јесте да истрпи срамоту, да као Исус Христ прими то као судбину.

У стиху неправду чини самом себи праведном занимљиво је што једна особа у исти мах чини и правду и неправду. Он је праведан зато што је веран свом господару, али чини неправду самоме себи. На некин начин, он је неправду коју су други чинили према њему (лажне оптужбе, клевете и осрамоћење) просто усвојио и потом ју је учинио сам против себе, само не у смислу срамоте, већ самоубиства.

Потом долази духовит моменат, јер Пјер дела Виња каже: Тако ми младих жила овог пања (73). Као што би се човек кунуо у део себе, тако се дрво куне у своје жиле. Казна је крајње натуралистички спроведена. Потом наставља:

74 не кренух вјером ни код једне згодесвом господару вриједном поштовања.

Инсистира се на томе да је Пјер дела Виња до самог краја остао веран Фридриху II – и у тамници, и у паклу. Јер, он каже: свом господару вриједном поштовања. У оригиналу то гласи: al mio seдnor, che fu d'onor sì deдno, тј. он инсистира на томе да је Фридрих частан. И у смрти покушава да скине било какву кривицу са свог господара, који је крив за његову смрт.

После долази уобичајени моменат, да грешник тражи да Данте сачува спомен на њега, али је то овде појачано чињеницом да је његово име на земљи и даље осрамоћено, па је важно да се расрамоти тако што ће се рећи истина о њему (76-78). Након његовог говора настаје пауза. Вергилије каже Дантеу да га још пита, јер немају пуно времена. У Дантеовом одговору опет се јавља мотив спознаје, због којег је, између осталог, кренуо на пут:

82 «Ти питај», рекох, «што ми ваља знати

13 70 L'animo mio, per disdeдnoso дusto, My mind, in scornful temper, credendo col morir fuддir disdeдno, hopinд by dyinд to escape from scorn, inдiusto fece me contra me дiusto. made me, thouдh just, aдainst myself

unjust.

3

по твојем мнијењу; мене душа боли,од туге ће ми ријеч у грлу стати.»

Данте не може ништа да учини и каже после овакве исповести. То је потпуно саосећање са Пјеровом судбином. Али, то ипак не значи да Пјер дела Виња није грешник. Вергилије испитује каква ће бити судбина самоубица када дође Страшни суд (89-90). Пре одговора на то питање, Пјер дела Виња прича како душе самоубица долазе у ову шуму. Минос заврти репом и баци их у седми круг, а они у шуму падају било где, по случају (94-98). То имплицира да нема никаквог реда, јер су они нарушили божански и природни поредак својим самоубиством. За разлику од претходног и следећег појаса, у којима постоји некаква хијерархија, самоубиство је представљено као толико страшан грех да су сви једнако кажњени. На тај начин Данте издваја грех самоубиства наспрам других грехова.

Након што је пала, душа као семенка почиње да клија у стабло (99). Када дође до Страшног суда, они ће добити тела натраг, али се они у њих неће вратити, већ ће та тела остати да висе као по гранама, јер што тко баци, нека буде без тога (106-109). То је још један начинн на који се грех самоубиства издваја у односу на остале. У овоме је садржан и legge del contrappasso. Зато што су одбацили своје тело, кажњени су да се више не споје са њим.

Први хришћански самоубица је Јуда, а он се обесио. Читаво ово певање може да се тумачи кроз повезивање са Јудом, који је највећи грешник зато што је издао Христа. Тиме се имплицира веза између самоубиства и издаје. На везу са Јудом најбоље указује последњи стих певања: Ја се објесих испод свога крова (151), што је директна алузија на Јуду. Самоубице су кажњене да њихова тела изгледају као Јудино.

108. стихом завршава се прича о Пјеру дела Вињи и почиње друга епизода, где су приказани грешници против свог имутка. Они нису сами себе убили, али су пошли ка сигурној смрти. У том смислу постоји разлика између насилника против себе и против свог имутка. Нису важна имена двојице грешника који се појављују, већ њихова казна: њих јуре пси, као некакви демони. Пси су алузија на Хрта из првог певања који се бори против похлепне вучице (I, 101). Пси их раскомадавају, што је још један legge del contrappasso – као што су они раскомадавали своје имање, тако се њихово тело сада раскомадава. У тексту се не каже, али претпоставља се да се они после тога некако поново споје.

Лано, који је свој имутак потрошио и отишао у битку, каже: «О смрти, гдје си?» (118). Он дозива смрт, што је попут сцене из његовог живота, јер је ишао у смрт. Међутим, занимиво је што то може да значи да он призива другу смрт, тј. потпуно уништење – да његова душа нестане заувек. Ништавило је једина ствар која може пружити слободу онима у паклу. На то, други грешник му каже:

120 ... «Лано, ти у окршајукод Топа ниси тако хитар био.»

То значи да сада бежи од паса, а када је требало да бежи од смрти, није био тако хитар, што је сурова иронија. У горњем паклу није постојао овакав однос грешника. У доњем паклу је управо занимљиво пратити како се једни према другима односе. У овом случају, један грешник је врло суров према другом, а тако ће бити и касније.

3

Још један важан моменат у овој епизоди јесте када жбун тражи Вергилију и Дантеу да му покупе раскомадане удове, односно лишће и гране, које је неименовани Фирентинац раскомадао бежећи од паса (139-142). Управо је овај жбун тај који се обесио испод крова. То је врло нагли крај певња, јер епизода још увек није завршена.

- Четрнаесто певање Пакла -

И даље је у питању седми круг, али је овде реч о трећем појасу. У њему су кажњени насилници против Бога, природе и рада. Природа и рад су врста божанског добра. Они су кажњени у врелом песку. Богохулници леже, лихвари (зеленаши) седе, а содомити ходају. Поред тога, по њима пада ватрени огањ. То је мотив из библијске приче о Содоми и Гомори. Тако да ово није Дантеова верзија legge del contrappassoа, већ је директно преузета из Библије, само је проширена и на богохулнике и лихваре. Види се који грех је теже кажњен зависно од тога да ли грешник лежи, седи или хода по песку.

Прво срећу једног од богохулника – Капанеја, паганског јунака који се борио против Тебе. Вергилије му каже:

63 ... за твој бијес луди ниједна мука није чемер већи од ове твоје сасвим дивље ћуди!

У четрнаестом певању Данте даје алегорисјку слику. Већ је било теоријских расправа о Fortuni, а овде Вергилије објашњава откуд подземне реке у паклу. Говори о старцу на Крети (103-115), али та паганска слика овде добија алегоријско значење. Лице му је од злата, руке и груди од сребра, остатак трупа од бакра, лева нога од гвожђа и десна нога од глине. У атици се разликују четири доба човека: златно (Сатурново), сребрно, бронзано и земљано, односно тучано. Долази, дакле, до опадања човечанства, које овај старац представља. Код Дантеа се та слика шири, он разликује пет доба. Разликују се три концепције времена: линеарна, циклична и посматрање времена уназад. Линеарно време везано је за хришћанску идеју да време иде у једном правцу, ка Судњем дану, када ће почети рај. На цикличном времену ће, на пример, инсистирати Ниче. У трећој концепцији заступљена је идеја да је у почеку било идеално доба, доба невиности, када су људи били најсрећнији – прошлост је била најбоља. Ова концепција се супротставља оним које су за живљење «сада и овде».

Реке настају из суза овог старца, односно суза читавог човечанства, јер је старац алегорија човечанства. Зато су оне везане за људску патњу. Шире схваћено, сузе свих људи праве паклене реке. То су четири реке: Ахеронт, Стикс, Флегетон и Коцит. Ове реке позајмљене су из антике. Данте пита шта је са Летом, али са њом ће се срести тек у чистилишту.

- Петнаесто певање Пакла - 14

14 На почетку другог снимка петог предавања професор говори где се у Библији јавља изрека: Љуби ближњега својег као себе самог, и да она имплицитно може значити и «љуби себе као ближњега својег». Такође, говори о томе како Дантеова реакција оправдава поједине грешнике (Пјера дела Вињу, Франческу и Паола...), али тиме њихов грех не оспорава као грех. Уопште, расправља се о данашњем, Дантеовом и хришћанском систему вредности. Професор истиче и да је грешник кажњен за онај грех чија му казна најтеже пада (пример: Ахил је у

3

Поред певања о Франчески, Пјеру дела Вињи, Фаринати дегли Убертију и др, ово је једно од певања које се стално помиње у Дантеовој критици. У њему се налазе грешници против природе – содомити 15. И дан данас постоји питање зашто је Данте свог првог учитеља, Брунета Латинија, сместио у содомите. Исто, можемо се питати зашто није смештен у други круг, са Франческом и Паолом, као неко ко је починио љубавни грех. Хомосексуалност се у односу на грех хетеросексуалне љубави доживљава као тежи и гори грех, јер се не третира као грех против љубави, већ против природе, nature. Тиме се имплицира да је боље починити инцестоидну везу, него грех истополне љубави.

Петнаесто певање отвара се поређењима, која су важна, јер док их Данте износи, он се удаљава од шуме.

Meeting Brunetto Latini and others by Filippo Marcaggi Њима ствара топографију пакла. Несо их је преко реке Флегетон пренео до шуме, која окружује песак у којем се налази трећи појас седмог круга. Река Флегетон пролази кроз шуму и песак. Поставља се питање како ће они прећи реку до песка. Они заправо ходају каменитом обалом Флегетона, а содомити се налазе ниже и покушавају да их дохвате (25, в. слику). Интересантно је да се у првом сусрету са содомитима инсистира на погледу – једни друге загледају. Даје се поређење:

17 та /се/ чета у њег’ загледа и мене,ко кад за млађа у вечерње часе

19 један у другог упиремо зјене; жмираху на нас као кројач стари, кад хоће конац у иглу да дјене.

Прво поређење вероватно је алузија на ноћне сусрете содомита у Фиренци. Друго поређење појачава инсистирање на погледу. Приликом загледања, Брунето Латини препознаје Дантеа. Он је од почетка позициониран као да је јединствен и издвојен, чак се и само певање налази готово на половини Пакла. Брунето види Дантеа и каже: «Гле, какво изненађење!» (24). То је једини присан сусрет у Паклу. Данте ће још срести оца Гвида Кавалкантија, али не и свог самог Гвида. Брунето својом реченицом уводи елемент фамилијарног, присног односа између њих. Треба нагласити да ту нема алузије на

другом кругу, а он је и убица, па је могао да буде теже кажњен, али је ово тежа казна за њега лично).15 Содомити у Дантеово време нису били само хомосексуалци, већ генерално људи који су починили било какав грех против природе. У XVIII и XIX веку, у ту групу спадали су и некрофили, лудаци и клептомани. Ипак, у нашем тумачењу прихватићемо да Данте тиме означава само хомосексуалце. (прим. проф.)

3

хомосексуални однос, већ искључиво пријатељски однос, или прецизније, однос учитеља и ученика, јер је Брунето Латини био један од Дантеових учитеља. Занимљиво је да се Вергилије у овом певању појављује само једном реченицом – као да је потпуно замењен Дантеовим старим учитељем. Исто, Брунето Латини као да ни не примећује да је Вергилије ту, јер као да је љубоморан.

Прва Брунетова реченица појачана је ситуацијом у којој се он налази. Прво што Данте примећује јесте опаљено лице (26) и потом наставља:

27 и премда видјех да спржено сво је,

28 препознадох му црте уза све то;нагнувши образ над образ познати,рекох: «Зар ви ту, госп[oд]ару Брунето?»

Нејасно је да ли Данте пружа руке према његовом лицу. Прво се намеће паралела између Брунета и Дантеа по погледу – обојица се загледају. Постоји и сличност у гесту – Брунето покушава Дантеа да дохвати за скуте, а Данте пружа руку ка његовом лицу. Паралела је и у изразу: Латинијево: «Гле, какво изненађење!» и Дантеово: «Зар ви ту, госп[oд]ару Брунето?». Брунето је издвојен и по томе што Данте као да му заиста персира, јер је то језик који Данте не употребљава са осталим проклетима. И једином му се обраћа са титулом, каже «сер». Већ је тиме Брунето позициониран и издвојен, а при том му је и име одмах јасно изречено. С друге стране, сам Брунето Латини себе издваја тиме што му каже: Мој синко (31). Све време му се тако обраћа и тиме задржава однос старијег и млађег, учитеља и ученика. Брунето га моли да поразговарају (31-33).

Брунето Латини имао је важну улогу у Фиренци. Био је књижевник, што ће се овде и видети (119) и нека врста секретара, тако да је имао важну политичку функцију. Он је за XIII век био оно што је Николо Макијавели био касније.

Као и у осталим истакнутим певањима, и овде доминира бол који Данте осећа према Брунету Латинију због његове ситуације. Данте каже:

34 ... ако вам годи, да с вама сједнем, сјест ћу ...

У Фиренци, током живота, Брунето Латини био је тај који је био ,,виши”, као старији, каo учитељ, и Данте је био тај који је требало да га моли да се друже. Сада у паклу ситуација је обрнута, и на физичком и на морланом плану. Брунето Латини као да је у позицији ученика, који држи за скуте свог учитеља. Са тиме се Данте поиграва. Али, пошто је ситуација таква, Дантеа као да је све време срамора због тога. Он непријатну ситуацију жели да смањи, што постиже наведеним стиховима. Од самог почетка певања Данте покушава да дâ сву могућу компензацију за Брунетово стање. Брунето му ипак одговара да је то немогуће, јер ако застане, мораће да лежи у песку сто година (37-38). Каже Дантеу да он иде, а Брунето ће ићи уз његове скуте (40), тако да је стављен у инфериоран положај. На то Данте каже: Не смједох сићи са стазе и стати уза њ (43-44). Ту видимо Дантеову жељу да сиђе у врео песак и поразговара са њим. С друге стране, делује као да га је срамота што не сме то да уради и да се каје што то не ради. Зато иде наклоњена чела (44), што донекле смањује однос супериорности и инфериорности. То се појачава поређењем да иде уз њега ко кад се нетко с поштовањем прати (45). На тај начин Данте покушава да му врати достојанство и да задржи однос учитељ-ученик.

3

Ипак, читаво петнаесто певање заправо није посвећено Брунету Латинију, већ самом Дантеу и питању његовог изгнанства. Брунето Латини се јавља као глас који има да понови оно што су већ рекли Чако и Фарината, и што ће и касније бити понављано. Изрећи ће пророчанство, али ће оно имати много универзалније значење за самог Дантеа.

Данте му каже да се горе, усред ведра свијета изгубио (49). Тај стих односи се на земаљски живот. Из перспективе пакла тај живот приказује се као ведар, али ће се ситуација променити у рају. Потом Данте говори ствари које већ знамо – да се изгубио пре своје 35. године и да се спасао када је угледао стазу и Вергилија (50-54). Међутим, он Вергилија експлицитно не помиње, и види се да постоји фино такмичење између њега и Брунета Латинија.

Брунето Латини му одговара да треба да прати своју звезду и стекне земаљску славу (55). Указује се на два значења поменуте звезде. На астролошком инсистира Коља Мићевић, али не треба ићи тако далеко. Ипак, једно од значења сигурно је то да се та звезда заправо односи на то да је Данте рођен у сазвежђу Близанаца. То није важно из астеролошких разлога, већ зато што је сазвежђе Близанаца имало утицај на Дантеову интелектуалну активност. Добар учитељ је онај који препозна интелект свог учитеља, а на то се може односити 56. стих. Друга конотација звезда јесте судбина. Али, знајући да се мотив звезде јавља и на крају Пакла, и Чистилишта, и Раја, знамо да Брунето Латини не користи случајно реч stella. Брунето Латини наставља:

58 и да ме самрт не покоси рана ,жар бих ти био потиц’о у грудивидећи каква милост ти је дана.

У оригиналу се каже cielo, «небо», тј: «какво ти је небо отворено». Небо може имати два значења: 1) астролошко (утицај звезда); 2) небо као божанска мудрост. Неки тумачи исистирају на једном, други на другом, а неки прихватају оба, о чему ће говорити и Беатриче. Други стих такође није прецизно преведен. Данте каже l'opera – «жар би те подстицао на рад». Мисли се на интелектуално-књижевни рад који је у служби политике. Постоји сличност између Брунетове и Дантеове политичке судбине. Након што је ово речено, креће Латинијева паљба против Фиренце и Фирентинаца. Ово певање има функцију да јасно нагласи Дантеа и његову исправност, наспрам Фирентинаца:

61 Ал’ незахвални онај пук и худи /Фирентинци/ што с Фиесола је сиш’о за давнина те на бријег и хрид сјећа још по ћуди,

64 мрзит ће на те због добрих ти чина ал’ и право је, јер како да роди слађана смоква крај трпких трњина?

Данте говори како су настали Фирентинци.Становници Фиесола спојили су се са Римљанима. Брунето Латини био је један од оних који су изучавали Цицеронову реторику, тако да можемо истраживати поднивое његовог говора. Он Фиренцу представља као спој добре и лоше крви. Фиесолу је основао Катилина, римски грађанин против којег је Цицерон писао говоре. Све је то садржано у овом говору. 64. стих је важан, јер Брунето каже да му они неће желети добро, тј. чиниће му зло, зато што је он чинио добро. Онда долази

4

тренутак отрежњења: ал’ и право је – у томе нема ничега чудног, и даје се парабола са смоквом. То је једна универзална ситуација: маса (Фирентинци, трње) и наспрам ње појединци (слатка смоква). Брунето Латини изриче фаму о слепцима – Фирентинци су слепци (67). Говори исте оне речи које је говорио Чако (VI, 74): Фирентинци су охоли, лакоми и зависни (не каже пуни злоће!) (68), што значио да пате од три најгора греха. Последњим стихом те терцине Брунето Латини се показује као Дантеов учитељ, даје му савет: од навика се њиних ослободи! (69). У даљем прорицању помиње срећу (70), тако да се поново јавља моменат судбине и небеског утицаја. Помиње и да ће обје странке, односно Бели и Црни, бити гладне, ал’ ће им кљуну то измаћи воће (71-72). Италијански израз за то је «трава ће избећи козе». Ни Бели, ни Црни се неће допоасти зелене траве, која је Данте. Црни желе да га униште, а Бели да га искористе за сопствену освету. Брунето каже: нек се стабла кане (74), јер је никло из ђубрета (75), а то су Фирентинци. Данте ће оживети свете клице Римљана (76-77). Ту се развија идеја да Дантеово порекло као Фирентинца није из Фиесоле, већ од Римљана. То није само порекло у смислу племства, већ порекло у Риму са свим његовим значењима – порекло у Риму као седишту цркве и царства. Рим је нешто што је свето, а Данте треба свето наслеђе да оживи наспрам фирентинског ђубрета.

Потом говори Данте. Прво говори о Брунету Латинију, дакле, не одговара директно на Латинијева пророчанства, која не кажу само да ће бити прогнан, већ дају општију слику. Овде је битно саосећање које Данте показује према свом учитељу. Његов говор делује као надовезивање на препознавање које се претходно десило. Он каже:

79 «Да ми се жеље», орговорих тада,«све испунише, ви из људског родане бисте били прогнани већ сада

82 јер ми се душа сва жалости пода на спомен драгог и очинског вам лика кад участе ме, гдје год бјеше згода,

85 како се вјечна заслужује дика, зато ми хавле зборити ваљаде док год свијету не одем с видика.»

Брунето Латини био је Дантеу духовни отац. Он га је учио како да стекне славу интелектуалним и књижевним радом. Из последњих стихова се види да не постоји никакав сукоб између њих. Данте потом почиње да говори о свом животу, како ће запамтити све што му је Брунето рекао и да ће то сачувати за Беатриче (88-90). Истиче и свој став да је спреман да прима оно што му се дешава (93). Тиме видимо и промену у Дантеу у односу на почетак певања, када се двоумио да ли је достојан свог пута. Брунето Латини га је подржао у његовој намери, и сада Данте може да каже: нек по вољи Срећа коло креће (95). То коло среће има везе са срећом о којој је говорио Брунето Латини, која је срећа као небески утицај, али је то и директна алузија на Вергилијев говор о Срећи. Када је Данте то рекао, нашао се између два учитеља, и то ће бити једини моменат у којем ће се Вергилије укључити:

97 мој вођа десно осврне се, те ћепогледат’ на ме страга, затим рећи:«Тко памти, добро слуша.» ...

4

Вергилије је поносан на свог ученика, који је запамтио његово учење. Међутим, нико се на то не обазире, Данте насавља разговор са Брунетом. Тако видимо да имплицитан сукоб постоји. У даљем разговору, Латини каже да се налази у групи књижевника и клерика, црквених људи (106-107). Нису важна имена која Брунето помиње, само треба истаћи да су содомити подељени по професијама. Он мора да иде, јер не сме да се меша, што је још један моменат казне. Последње што каже је следеће:

119 «... мога Тесора се сјети,у ком још живим; то је све што желим.»

Брунето Латини од Дантеа не очекује да се сети његовог имена, његове славе и спомена, већ његовог дела. Тиме се Латини представља као велики капацитет у погледу људских и интелектуалних вредности. Tesor значи «благо», па тај стих значи и: «мог блага се сети». Латини је написао два дела, али је спорно на које дело се овде мисли. Постоје чак тумачњеа да се то ни не односи на његово дело, већ на неко новчано благо. Певање се завршава тиме што Латини одлази као тркач (121), и последњи стих гласи: ко побједник, а не ко кад се губи (124). Данте Брунета оставља у слици достојанства.

- Шеснаесто певање Пакла -

Овај појас трећег круга Данте замишља као кошницу. Дантеу и Вергилију се указују три душе утицајних Гвелфа. Они по одећи препознају да је Данте, као и они, из Фиренце. Они кажу: Земља покварена наша, мислећи на Фиренцу

16. То ће се развијати посебно у певању са папама, где је говор о корупцији. Потом Данте даје још један, условно речено, натуралистички опис. Каже да види свеже и старе ране по телу сена на које су наишли (10-11). Тиме се дочарава казна која се перпетуира, која је вечна. Вергилије зауставља Дантеа и каже му: «нек уљудност твој говор с њима прати!» (15). Треба да буде са њима љубазан. Већ је код Брунета Латинија помињано да су содомити несумњиво грешници, али да на неки начин постоји саосећање које Данте наглашава када је њихов грех у питању. Вергилије му још каже да Дантеу приличи да трчи брже него они, тј. да више приличи њему да иде њима у сусрет, него обрнуто. Потом даје занимљиво поређење са голим борцима (22-27), које асоцира на њихов грех.

Три фирентинска грађанина овде су осуђена због греха. Код содомије је важна Дантеова реакција на њих, која је pietà, односно саосећање. То је осећање које доминира у Паклу до осмог круга, јер од тог круга Данте не показује саосећање према грешницима, већ заузима одређен став против њих, чак осећа презир. После говора једног од содомита, Данте каже да је знао да се заштити од огња, бацио би им се на груди (46-47). Слична је ситуација као са Брунетом Латинијем, и они су били важне личности. Зато Данте каже: «Не презир, жалост ваших јада дубоко стаде срце да ми пара» (52-53). То наговештава да ће од осмог круга почети да осећа презир, мада не апсолутно у свим случајевима.

И они разговарају о стању у Фиренци. Један од њих пита Дантеа да ли у Фиренци влада храброст или племенитост (67). У оригиналу то су cortesia и valor. Valor, храброст, није само храброст, већ подразумева и вредност, пре свега грађанску. Сortesia (од речи сorte – двор) је дворско, племенито понашање, какво је нпр. било Франческино. Данте их извештава каква је сада ситуација у Фиренци, какав је нови свет и говори о брзим стицањима (73). Брзо стицање

16 Снимак почиње тек одавде, претходно су белешке.

4

богатства подразумева превару и корупцију, односно трговину. То је важно због певања са папама. Овде се види почетак оног што ће омогућити ренесансу, јер ће омогућити уметницима да стварају – за то нису заслужни само племство и црква, већ и грађанска класа, која почиње да улаже свој капитал у уметност. Данте, који је још увек у средњем веку, то осуђује. Нов свет управо подразумева нову класу која настаје, скоројевиће, који су дошли до пара, а далеко су од cortesiе. Насупрот њима постоји старо племство у Фиренци. Тако да Данте у 73. стиху заправо критикује Фиренцу, што ће се појачати следећим стихом, у којем помиње обест и надутост. Њихов разговор нагло се прекида, без објшањења, јер они побегну (86). Али, пре него што ће побећи, подсећају Дантеа да сачува глас о њима на земљи:

82 «Стог, ако једном тој се отмеш тминии опет видиш звијезда свјетла мила,кад ријеч ће ,,бијах” радост да ти чини,

85 гледај да ријеч би и о нама била.»

Важно је да у првом стиху они кажу ако. Кад ријеч ће ,,бијах” радост да ти чини – кад се буде вратио из пакла, биће радостан што је отишао. Траже да реч ,,бијах” буде и о њима, али не у смислу да су били у паклу, већ да су живели и били заслужни због своје valor и cortesiе.

Данте и Вергилије потом настављају пут ка осмом кругу. Даје се поређење којим се приказује пејзаж новог отвора, којим се спушта у осми круг (94-105). Вергилије узима конопац 17, којим је Данте укротио шареног пантера (106-107), и спушта га доле. Флегетон се као водопад спушта у понор, тако да је ситуација донекле језива. Тим конопцем Вергилије ће укротити Гериона. Герион је алегорија преваре. Међутим, са тим постоје два проблема. Први је у томе што Данте каже да је тим конопцем укротио шареног пантера, односно риса из првог певања, који је био алегорија путености. У описивању сцене у којој Вергилије спушта конопац, Данте каже:

118 Ах, како смотрен мора бити свакокод оних који не виде тек чине,већ умију и мисли читат’ лако!

Онај ко је мудар не закључује на основу оног што човек чини, већ оног што мисли. Он види да је Вергилије спустио конопац и да се загледао, али се пита шта заправо значи тај поглед. Паметан је онај који види какве мисли прате поступак. Та строфа отвара теорију осмог круга – десет јаруга превара, јер је превара када неко ради једно, а мисли друго. Тема се даље наставља:

124 Истини која вид лажи добивазатворит’ уста нека сватко гледа,

јер срамоти ни дужна ни крива

То је обрунта прича у односу на претходну. Није лаж та која се представља као истина, већ се истина представља као лаж, али је такву истину

17 Професор у другом делу предавања (10 б, 24:50) напомиње да постоји алегоријско тумачење да је конопац алегорија врлине и чистоте, којима ће се погубити похлепа и пожуда. Међутим, успоставља се и асоцоијација на фрањевачки ред. Свети Фрањо ће бити важан у Рају, због његовог учења о сиромаштву. Црква је хтела да прогласи Фрањевце за јерес.

4

боље не саопштити. То се односи на Гериона. Треба да се појави чудовиште, за које Данте мисли да читаоци у њега неће поверовати, па није сигуран да ли то треба да прича или не:

127 ал’ ту, штиоче, шутјети се не да, па ти се стихом ове комедије кунем, још дуго желећ’ јој угледа,

130 да видјех како неман увис плије тим густим, тмастим зраком ...

Ово је пример оног што се данас назива метафикцијом – директно обраћање читаоцу. То је новина за епски род. Касније ће метафикција имати функцију да увери читаоца у илузија, али овде, напротив, треба да га увери у веродостојност приче. Тиме се завршава шеснаесто певање.

- Седамнаесто певање -

Седамнаесто певање одвија се између седмог и осмог круга. У њему срећу Гериона, који обично има три тела и три главе, и којег је Херакле убио. Код Дантеа, Герион је спој људског бића, змаја и лава – има људско лице, змајско тело, а лавље шапе и канџе. Важно је што каже да има лице поштењака, да му је споља блага кожа, али зато има змијски, тј. змајски труп (10-12). Тиме се уводи тема преваре – споља је благ, али је изнутра змај. Треба обратити пажњу на то како Данте описује змајски оклоп: ни Татари, ни Турци нису тако ткали, а ни Арахна (16, 18) – тако да још једном спаја историјско и митско. Герионов оклоп изгледа као челични везови.

Герион излази из рупе, они га заобилазе и срећу групу грешника против рада (34-36). Они спадају у трећи појас седмог круга, поред богохулника и содомита, које су већ срели. Данте према њима осећа известан презив. Њихова имена уопште се не помињу, тако да се Данте игра са сопственим поступком. Није важно ко су људи које среће, већ како их препознаје – сваки носи кесу са сликом (55-56). Насилници против рада кажњени су тако што седе у песку. У горњем паклу, донекле и у седмом кругу, односи грешника међу собом су уљудни, а и Данте према њима осећа pietà. Од доњег пакла, тачније од јеретика, почињу односи свађа међу грешницима и Данте почиње да осећа презир према њима. Главни пример за такав однос грешника јесу Фарината и Кавалканте, а за такав однос Дантеа према грешнику јесу Филип Арђенти и Данте. Овде је однос грешника према другом грешнику оптерећен презиром и подсмехом.

Потом се Данте враћа Гериону. Вергилије се попео на Гериона, што је уплашило Дантеа и ухватио га је стид, који хвата слуге пред господарима који покушавају да буду још већи јунаци (89). Зато се и Данте пење на Гериона. Вергилије препознаје шта се дешава у његовој души. Вергилије га не критикује због страха, већ га умирује. Праве се два поређења. Једно је са Фаетоном, а друго са Икаром (106-111). Oбојица су имали проблематичне летове, али то није разлог зашто их Данте узима, већ због односа отац-син. Вергилије реагује као отац. Они се спуштају и осим даха, не осећа се ништа (116-117).

- Осамнаесто певање Пакла -

4

Са осамнаестим певањем почиње осми круг. Од овог тренутка у Паклу се користи врло скарадни речник, појављују се неке простачке речи, што се најбоље види у оригиналу. Ту видимо да Данте користи различите стилове. С једне стране имамо Франческин говор, а са друге простачки говор, који од овог тренутка користе чак и Данте и Вергилије. То је комични, средњи стил, који није обавезно смешан, већ је пре свега одликован вулгарним језиком, чак и жаргоном. Међутим, не мења се само језик: 1) мења се и Дантеов однос према грешницима – нема више pietà; 2) мења се однос грешника једних према другима; 3) приказивање постаје крајње натуралистичко, сурово.

Данте и Вергилије долазе до десет злих јаруга. Окружују их бедеми са гребенима, природним мостићима, испод којих су грешници. Свака јаруга је ужа од претходне, тако да су оне концентрични кругови. Зато се Данте и Вергилије све време спуштају. Јаруге су од камена железне боје (2), попут котла.

На почетку певања дат је опис јаруга (1-24), а онда се долази до првих грешника. У првој јарузи налазе се сводници и заводници, који су наводили жене на грех. Они су кажњени тако што их голе бичују ђаволи. Legge del contrappasso јесте у томе што су они друге терали да иду голи.

Данте потом даје слику која је везано за догађај који се десио 1300. у Риму (25-33), када је један део народа ишао ка светом Петру, а други од светог Петра. И овде постоје две колоне. Тако је дата сцена у којој је, с једне стране, реч о дивном католичком празнику, а с друге стране, у питању су заводници и сводници, чиме Данте баца сенку на читав догађај. Данте и Вергилије су кренули налево, а зле јаруге су им са десне стране. Једна група им иде у сусрет, а друга група иде паралелно са Дантеом и Вергилијом. Овде се поставља питање да ли неко заводи за себе или за другог. У сусрет им иду они који заводе за друге, а паралелно с њима они који заводе за себе. Као што је насиље према ближњем било блаже кажњено од насиља према себи, тако је овде горе заводити за себе него за другога. Данте среће свог суграђанина, који је завео рођену сестру (40-66), чиме је грех ојачан. Од оних који су заводили за себе, помиње Јасона (83-99). Тако се још једном спајају историјске и митске личности, конкретно и универзално. То су exempuli из средњовековне реторике.

Потом прелазе у другу јаругу, у којој се налазе ласкавци. Хетера Таис из Теренцијеве комедија, која се сада помиње (127-136), јесте сводница, али она не спада у своднике, јер има тежи грех – ласкање. Њихова казна је у томе што сами себе шамарају, у измету. Legge del contrappasso јесте у томе што су за живота према другима били нежни, а сада је ситуација обрнута. Данте за измет користи конкретно реч говно (116), и ту почиње Дантеова комедија. У стиховима 118-119 није само критиковано ласкање, већ је дата критика свештенства. То је увод у напад на цркву који следи. Порука је да су свештеници говна. Од свештеника препознаје Алекса из Луке, који каже:

125 «До ласкања ми увијек бјеше стало,и то у ове умочи ме муке.»

То је један комични моменат. Данте у хетерином говору користи цитат из Теренцијеве комедије у којој се она појављује:

133 на упит: «На захвалност јесам ли теобавез’о?» рече: «И на превелику!»

4

- Деветнаесто певање Пакла -

У трећем појасу налазе се симонисти. Ово је једна од две истакнуте јаруге, јер јој је посвећено читаво певање, а обично се у једном певању налазе две јаруге. Симонисти су продавали опроштаје од грехова и уопште злоупотребљавали црквену моћ. Данте критикује оне који представљају цркву као институцију, а не сâмо хришћанство као религију. Симон Чудотворац је од апостола тражио за паре њихово знање да зазову Светог духа (ту моћ им је сâм Свети дух дао). Данте каже:

4 за сребро само сводите и злато, нек трубља сад с вашој јекне бједи

Већ на почетку певања уводи се сцене из Апокалипсе, а оно ће се тако и завршити. То је врста Дантеове проповеди, где се ствари дижу на виши ниво.

10 Мудрости вишња, мудро ли све скројина небу, земљи и у царству тмине,и праведни ли судови су твоји!

У наведеним стиховима дата је перифраза Бога кроз његове мудрости: моћ, у смислу потенције, и правду.

Постоје рупе по зидовима и дну јаруге, које се пореде са Сан Ђованијем:

15 а све /су/ округле и исте ширине.

16 Не бјеху, мислим, веће ни уженего у лијепом Сан Ђованију моме

Пореди те рупе са црквом Сан Ђовани, једном од најлепших у Фиренци. Она споља изгледа као да има некакве отворе. Данте износи један моменат из личног живота и претпоставља се да не лаже. Каже: Ја једну разбих (19). То су биле нише у које су се потапала деца при крштењу. Данте је разбио једну од њих да би спасио дете. То се износи као веза са овим грехом. Он каже: све се сумње нека на том сломе! (21). Проблематизује се шта је суштина неког поступка и шта тај поступак чини, као у XVI, 118-120 18. Могуће је учинити нешто зло да би се постигло нешто добро.

Симонисти су наглавачке угурани у рупе и имају пламен на табанима. Legge del contrappasso јесте у томе што су они црквени чиновници, а гледали су у земаљске ствари, уместо да гледају у небеске ствари. Кажњени су тако што ће вечно гледати ка Луциферу. А ватра је везана за апостоле. Када Свети дух даје апостолима знање да га сазивају, он им ставља ватру на главу. Овде је ситуација обрнута – ватра гори на стопалима.

Данте и Вергилије су прешли на четврти гребен, и само што нису дошли до четвртог рова, али се враћају у претходни ров (40-42). Уводи се један занимљив моменат, за који нема објашњења – Вергилије је тај који Дантеа мора да спусти у ров, јер он не може сâм да сиђе. Данте прилази грешницима и каже: Стајах ко фратар који исповиједа злог разбојика (49-50). То је још једно поређење које инсистира на промени улога. Потом долази генијална строфа:

52 «Укопа ли се», викне онај живо,

18 Професор даје детаљније објашњење, али је снимак на овом месту поприлично неразговетан. Саслушајте почетак другог снимка шестог предавања ако желите да допуните.

4

«Бонифације, укопа л’ се и ти?»

Папа Бонифације је у том тренутку жив, а Данте га смешта унапред у пакао. Ове стихове изговара папа Никола III.

19 Никола III је у овом кругу пакла, а Бонифације VIII ће бити ту, зато што су симонисти. Али, свако од њих имао је и специфичан грех. Писмо, које се помиње у 54. стиху, јесте пророчанство да ће Бонифације умрети 1303 године, и зато Никола III каже да је оно погрешило. Он даље објашњава:

55 «Зар тако брзо оно благо сити,због којег варком оте лијепу женуда би јој потом крвник мог’о бити?»

На духовном нивоу као да је Бонифације VIII и сводник. Међутим, лепа жена је црква. То донекле имплицира да је Бонифације VIII дошао на власт на проблематичан начин. Данте каже да то не схвата одмах:

57 Бијах ко они што, ријеч изреченуне схватив, стоје ко ругом сметении не знају што рећ’ у првом трену.

Он је наводно зачуђен што су папе ту. Вергилије га подстиче да што пре одговори (61), и Данте Николи III каже да он није Бонифације (62). Никола III се донекле изнервира и пита Дантеа: «Шта ли би дакле ти од мене хтио?» (66) и каже да ако баш хоће да зна, он је носио велики плашт (67-69), тј. да је био папа. Кроз даље објашњење види се да је реч о папи Николи III, који се до тад није именовао. У односу грешника међу собом види се завист. Никола III истиче и да он није једини грешник ту (73-75). Каже да се обрадовао кад је мислио да поздравља Бонифација, јер ће он сменити његову ватру на табанима, а Никола ће пасти дубље (76-81). А после Бонифације доћи ће други папа који је још гори – Клемент V (82-83). Потом се објашњава ситуација, помиње се и француски краљ (86-87), а Данте каже: Ја не знам да л’ сам дотле ићи смио (88), јер он, који нема никакву моћ, сада напада папе и папску власт.

Почиње Дантеова чувена инвектива против папа (90-119). Поставља се питање корупције. Већ се расправљало о политичким стварима у Фиренци, али то се овде диже на виши ниво. Може се читати да је корупција у цркви извор свих зала која се дешавају на свету. Данте се позива на ауторитете. Инвектива почиње сликом из јеванђеља, а завршава се Апокалипсом. Он пита да ли је Бог, када је светом Петру дао кључеве, хтео некакво благо (90-92). Црква је формирана помоћу тих кључева. Данте каже:

94 Петар и други ни сребро ни златоне тражаху од Матије, кад падеждријеб, те је мјесту кривца њему дато.

После Хритове смрти апостоли треба да шире његово учење, а Јуду ће заменити Матија, како би их остало дванаест. Потом Данте каже Николи III:

19 Професор потом говори како је пре Авињонског ропства један папа био у Риму, а једног су француски краљеви прогласили за папу у Паризу. После се проглашава још један папа у Авињону, где је десетак година била папска круна.

4

97 Стог остај јер си право кажњен саде,и чувај новац зло поотимани,што смјелост ти против Карла даде.

100 А поштовање /према цркви/ да ми још не брани...

103 и теже ријечи могле би још пасти

Данте не исказује непоштовање према цркви као институцији, него према људима који оличавају ту институцију. Ипак, иако каже да му поштовање не дâ да настави, он ипак наставља: свијет плаче с лакомости ваше (104). Узрок зла у свету јесте проблем у цркви. Неко ко треба да води човечанство и да му обезбеди спас, сâм крши правила религије и због тога долази до проблема. Црква се намеће краљевима.

Сада крећу апокалиптичне слике са чудовиштима са седам глава и десет рогова (109-111). То треба упоредити са текстом из јеванђеља, када Исус шаље апостоле и говори о мотиву сиромаштва, који је битан за Фрањевце (Јеванђеље по Матеју, 10:7-10;16-17;22;32-37 превод Вука Караџића):

7 А ходећи проповиједајте и казујте да се приближило царство небеско. 8

Болесне исцјељујте, губаве чистите, мртве дижите, ђаволе изгоните; забадава сте добили, забадава и дајите. 9 Не носите ни злата ни сребра ни мједи у појасима својијем, 10 ни торбе на пут, ни двије хаљине ни обуће ни штапа, јер је посленик достојан свога јела.

16 Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове: будите дакле мудри као змије и безазлени као голубови. 17 А чувајте се од људи; јер ће вас они предати судовима, и по зборницама својијем биће вас.

22 И сви ће мрзити на вас имена мојега ради; али који претрпи до краја благо њему.

32 А који год призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред оцем својијем који је на небесима. 33 А ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред оцем својијем који је на небесима. 34 Не мислите да сам ја дошао да донесем мир на земљу; нијесам дошао да донесем мир него мач. 35 Јер сам дошао да раставим човека од оца његова и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине: 36 И непријатељи човијеку постаће домашњи његови. 37 Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан.

То је потпуни идеал сиромаштва и аскетизма. Одриче се од свега материјалног и посвећује се небеским стварима. Данте се позива на ове речи. Важан је моменат да некада треба дати главу за нешто. Реченица 34 створила је проблем у тумачењу, али њу никако не треба схватити буквално, већ алегоријски. Идеја је да на прво месту људима треба да буде Исус, а тек онда сродници.

4