Paritet Valuta i Devizni Kurs( Seminarski Rad)

Uvod

Ekonomija se izučava još u delima grčkih i rimskih filozofa. Tu je posebno značajan Aristotel, koji je izučavao pravila gazdovanja u domaćinstvima. Zatim se ekonomijom posebno bave socijalisi – utopisti (Sen Simon, Tomas Mor, i dr.), engleska klasična ekonomija (Adam Smit, David Rikardo i dr.) i nemačka klasična filozofija (Hegel i dr.), da bi se ekonomija posebno afirmisala sa nastankom i razvojem kapitalizma (XV – XVIII veka).

Ekonomiju definišemo kao nauku o zakonima društvene proizvodnje ili kao nauku o ponašanju ljudi u korišćenju ograničenih resursa (materijalnih dobara) radi maksimizacije sopstvenih ciljeva kao proizvođača i kao potrošača. Ekonomiju možemo definisati kao nauku koja izučava mehanizam proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje u datoj društvenoj strukturi i međuzavisnosti tih mehanizama i te strukture. Privredu jedne zemlje čine privredne delatnosti, kao što su: Poljoprivreda, Industrija, Trgovina, Saobraćaj, Turizam i sl.

Makroekonomija (potiče od grčke reči makros – velik i oikonomije – privreda) je nauka koja izučava ponašanje ekonomije u celini. Ona svodi mnogobrojne varijable ekonomskog sistema na manji broj društvenih globalnih veličina, velikih agregata, kao što su: društveni proizvodi, nacionalni dohodak, ukupna potrošnja i ukupne investicije, ukupna zaposlenost, štednja, platni bilans itd. I analizira ih. Dakle, Makroekonomija izučava pojave, procese i probleme privrede, prati ukupna privredna kretanja, svodi varijable ekonomskog sistema na manji broj agregata analizira ih i izučava. Radi se o ekonomskoj analizi koja se odnosi na aktivnosti celokupne privrede ili bar aktivnosti osnovnih grupa od kojih je ona sastavljena, što se odnosi, na aktivnosti koje se mogu kvantitativno izraziti. Tu pre svega, spadaju društveni proizvod i nacionalni dohodak, zaposlenost, potošnja i investicije, privredna ravnoteža, monetarna stabilnost, ekonomski rast i razvoj, platni bilans i sl.

Makroekonomija određuje: pristup – agregiranje; predmet – čitav ekonomski sistem, najčešće jedne nacije; metod – induktivna analiza odnosa između agregatnih veličina i svrha – shvatanje međuzavisnosti koje postoje među glavnim agregiranim varijablama, a posebno predviđanje ukupne proizvodnje njenih komponenti i upotrebe.

Ideja o kvantitativnom izučavanju nacionalne ekonomije veoma je stara. Nju srećemo još kod Boagilbera 1695.god. u Francuskoj, Zatim Kinga koji je 1969.god. izvršio procenu engleskog nacionalnog dohotka, zatim Ekonomske tablice Fransoa Kenea 1758.god. predstavljaju pravu računovodstvenu sliku celokupne privrede. Makroekonomskoj teoriji pripada Sejov zakon tržišta, Maltusov zakon stanovništva, Smitova i Rikardova teorija komparativnih troškova, kvantitativna teorija novca i sl. Svoju punu afirmaciju makroekonomije dobija u Marksovoj ekonomskoj teoriji, posebno u njegovoj teoriji reprodukcije. Veliki doprinos razvoju makroekonomske teorije dao je Džon Majner Kajnz koji se javlja posle Velike ekonomske krize 1929 – 33.god. i dao je veliki doprinos načinu izlaska privrede iz krize. Zatim se 60-ih godina XX veka javljaju monetaristi koji se bave problemima inflacije, 80-ih godina javlja se simpli-sajd ekonomija koja se bavi problemima fiskalne politike (obaranjem poreza), a danas se makroekonomija bavi pitanjima efikasnosti ekonomske politike, pitanjima ekonomskog rasta i razvoja i uticaja na kontinuitet porasta životnog standarda.

Sve je ovo dovelo do pojave makroekonomskih modela privrednog razvoja koji omogućuje predviđanja, a posebno pomažu da se predvide posledice raznih ekonomskih politika. Makroekonomija je uglavnom usmerena na funkciju regulisanja

ekonomskog sistema koju treba da obezbedi javnu vlast (kontrola raspodele bogatstva i dohotka, ekonomskog rasta i razvoja, korišćenje i zaštita prirode, planiranja infrastrukture, standarda stanovništva, itd.).

1. Pojam novca-

Novac je roba kao i svaka druga roba. Novac je određenog oblika, materijala i težine.

Jedno od fundamentalnih pitanja kako marksističke, tako i građanske, monetarne teorije, jeste pitanje prirode novca. Mnogo je istine u stavu Denizeta, kada kaže: "Osnova naše nemoći leži u slabom poznavanju monetarnih fenomena."

Novac je društveno - ekonomska kategorija koja je u svom dugom evolucionom procesu najuže vezana za razvoj proizvodnih snaga, robnu proizvodnju i podelu rada - dakle, za razvoj društva u celini. Novac je stoga, osnova monetarnog sistema svake privrede, pa se zato i postavljaju pitanja prirode savremenog novca, njegovog stvaranja, funkcija i delovanja u privredi.

Marks i marksistička teorija polaze od toga da je novac proizvod stihijskog razvoja društva i robne proizvodnje, da se on nužno u njima stvarao i usavršavao, paralelno sa razvojem proizvodnih snaga, podele rada, razmene. "Glavna teškoća u analizi novca savladana je čim se shvati njegovo poreklo iz same robe."

2. OBLIK IZRAŽAVANJA VREDNOSTI ROBE

2.1 Prometna, relativna ili srazmernavrednost robe

Vrednost robe se izražava preko prometne, relativne ili srazmerne vrednosti robe.

Prometna vrednost je sposobnost robe da bude razmenjena za manju ili veću količinu druge robe.

Prometna, relativna ili srazmerna vrednost robe predstavlja količinski odnos u kome se dve robe razmenjuju, ili količina jedne vrste robe koja se u razmeni može dobiti za jedinicu druge vrste robe. Stoga ovaj odnos predstavlja aprometnu vrednost robe.

Ona se naziva prometnom vrednosti zbog toga što je to vrednost koju roba dobija ili stiče u prometu. Naziva se još i realnom vrednosti, jer se vrednost jedne robe izražava u relaciji prema količini neke druge robe. Još se naziva srazmernom vrednosti jer se vrednost jedne robe izražava u srazmeri prema količini druge vrste robe.

Roba koja se nalazi sa leve strane znaka jednakosti je u stvari roba čiju vrednost treba da izrazimo. Taj oblik nazivamo relativni oblik vrednosti. Roba koja se nalazi sa desne strane znaka jednakosti služi da svojom količinom izrazi veličinu vrednosti druge robe. Ona pokazuje neku jednakost (ekvivalenciju) pa se taj oblik naziva ekvivalentni oblik vrednosti.

Prometna vrednost jeste jedini mogući način za izražavanje vrednosti robe, ali ona nije pouzdani pokazatelj stvare veličine vrednosti, jer se veličina prometne vrednosti robe menja iako se ne menja njena vrednost.

Naime, ako funkcija ekvivalenta "sraste" sa jednom jedinom robom onda ta roba postaje novac, a prometna vrednost robe postaje cena robe.

2

2.2 Razvoj oblika izražavanjavrednosti robe

Sa razvojem robne proizvodnje razvijao se i menjao način izražavanja vrednosti robe. Tim razvojem je došlo i do novčanog oblika vrednosti robe, odnosno došlo je do pojave i nastanka novca. Ovaj proces se ostvarivao transformacijom prometne vrednosti robe.1) prost, jednostavan ili slučajan oblik vrednosti - se sastoji u tome što se roba jedne upotrebne vrednosti razmenjuje za odgovarajuću količinu robe druge upotrebne vrednosti (R - R). To se još naziva trampa. Ovaj oblik vrednosti se naziva prostim, jer se roba jedne upotrebne vrednosti razmenjuje za samo određenu robu druge upotrebne vrednosti. Ovaj oblik se naziva i slučajnim jer su se viškovi proizvoda slučajno pojavljivali i slučajno se dešavalo da vlasnici viškova roba različite upotrebne vrednosti imaju interes da izvrše međusobnu razmenu robe.2) potpun ili razvijen oblik vrednosti - naziva se potpun zbog toga što se vrednost robe može izraziti različitim vrstama druge robe. Razvijenim se zove zbog toga što su razmenski odnosi razvijeniji. Ovaj oblik izražavanja vrednosti je doprineo razvoju proizvodnih snaga, jer vlasnik jedne robe nju može zameniti za različite druge vrste robe čime se ubrzava robna razmena, a time ubrzava razvoj robne proizvodnje.3) opšti oblik vrednosti - kada svaka roba izražava svoju vrednost u jednoj jedinoj robi kao opštem ekvivalentu, nastaje opšti oblik vrednosti robe.

Ovaj oblik izražava vrednost robe jednostavno, tj. jednom robom i jedinstveno, tj. istom robom. Ovaj oblik vrednosti čini svaku robu kvalitativno jednakom i kvantitativno samerljivo (uporedivom). 4) novčani oblik vrednosti - pojavio se u vreme kada je pronađena roba koja je na svim drugim teritorijama izražavala vrednost svih drugih vrsta roba. Kada funkcija opšteg ekvivalenta "sraste" sa jednom jedinom robom, ta roba postaje novac. Prema tome, novac je roba koja vrši funkciju opšteg ekvivalenta za svaku drugu robu koja se nalazi u razmeni.

Dakle, novac je roba, koja pored svoje vrednosti i upotrebne vrednosti, ima i društvenu upotrebnu vrednost, koja se sastoji u tome da vrši ulogu opšteg ekvivalenta svake robe.

3. FUNKCIJE NOVCA

Glavne funkcije novca su:1) novac kao mera vrednosti i merilo cene2) novac kao sredstvo prometa3) novac kao blago4) novac kao sredstvo plaćanja5) svetski novac

3.1 Novac kao mera vrednostii merilo cene

Osnovna funkcija novca jeste funkcija mere vrednosti koju novac vrši tako što se manjom ili većom količinom svoje upotrebne vrednosti može izraziti vrednost bilo

3

koje druge vrste robe. Svaka roba meri svoju prometnu vrednost u novčanoj robi, npr. zlatu, i to u onom odnosu u kojem količina date robe i određena količina zlata sadrži jednaku količinu društveno potrebnog rada.

Da bi novac funkcionisao kao mera vrednosti neke robe, nije potrebno da on bude i realno prisutan. Vrednost robe izražena u novcu predstavlja njenu cenu. Cena je novčani izraz vrednosti robe.

Pošto se vrednost sve robe meri u novčanoj robi (u zlatu) nemoguće bi bilo meriti je ukoliko se prethodno ne bi odredila jedinica mere, odnosno težinska jedinica novčane robe. Tako utvrđena težinska jedinica novčane robe, koja sluzi kao osnova pri merenju vrednosti svake robe u novčanoj robi, naziva se merilo cena.

Dakle, preko novčanog izraza vrednosti, odnosno preko cene, sve robe postaju samerljive i međusobno uporedive.

Funkcija novca kao mere vrednosti se ostvaruje kroz merilo cena. Promenom merila cena, država smanjuje ili povećava prometnu vrednost domaćeg novca i tako utiče na nivo cena u zemlji. Smanjenje merila cena naziva se devalvacija novca, a povećanje merila cena naziva se revalvacija.

3.2 Novac kao sredstvo prometa

Da bi obavljao ovu funkciju, novac mora biti fizički prisutan kako bi se vrednost robe mogla realizovati u novcu.

Sve do pojave novca, razmena robe je obavljana neposredno, tj. putem trampe. Razvijena robna proizvodnja podrazumeva postojanje novca koji se pojavljuje kao posrednik u procesu razmene robe. Neposredna trampa sada je zamenjena robnim prometom R - N - R. Dok je trampa bila jedinstven proces, razmena robe posredstvom novca predstavljala je odvajanje prodaje (F - N), od kupovine (N - R).

Svakom proizvođaču proizvedena roba služi kao sredstvo da nabavi drugu vrstu upotrebne vrednosti. Razmena robe za robu je morala vremenski, prostorno i količinski da odgovara obojici proizvođača. Pojava novca je olakšala, ubrzala i učinila efikasnijom razmenu, jer prodaja nije više uslovljena kupovinom i obrnuto.

Sad će svaki robni proizvođač prvo prodati robu za novac i tako obezbediti potrebna sredstva za kupovinu druge vrste robe, bilo za proizvodnju, bilo za ličnu potrošnju.

3.3 Novac kao blago

Moguće je da dođe do prekida procesa robnog prometa, tj. da se izvrši samo prva transakcija (prodaja robe), a da se pri tom ne otpočne sa izvršenjem druge (ne obavi kupovina). Na taj način se novac povlači iz opticaja i prekida svoje kretanje, odnosno prestaje da funkcioniše kao prometno sredstvo. Time se novac pretvara u blago, a njegov vlasnik postaje zgrtač blaga.

Naime, novac važi kao opštevažeći predstavnik materijalnog bogatstva, tako da posedovanje novca (tj. blaga), predstavlja posedovanje određene društvene moći.

Za akumulaciju bogatstva odgovarajuću prednost ima novac u obliku novčane robe kao što su zlatne ili srebrne monete, poluge ili nakit, odnosno predmeti koji su u datom momentu pogodni za čuvanje i manipulisanje. Zlatan novac se čuva zbog potreba međunarodnog prometa u uslovima čistog papirnog važenja.

4

3.4 Novac kao sredstvo plaćanja

Kada nakon određenog, dužeg ili kraćeg roka, kupac vrši plaćanje prodavcu za već ranije isporučenu robu, dolazi do pojave kredita i dužničkih odnosa. Prema tome, novac nije fizički prisutan u trenutku kada roba prelazi iz ruku prodavca u ruke kupca, već služi kao obračunsko sredstvo koje će se stvarno pojaviti u prometu onda kada nastupi rok za plaćanje.

Ovakva funkcija novca nastaje kao rezultat razvoja robne proizvodnje. Samo funkcionisanje novca kao platežnog sredstva je uslovilo robno - novčani promet, jer uvek postoji mogućnost da kupac ne bude u stanju da u određenom roku dospeća, isplati svoje obaveze. Ovakav slučaj može izazvati lančanu reakciju, odnosno slučaj kada ni prodavac ne može ispuniti svoje obaveze prema svom prodavcu i tako redom. Tada nastaje tzv. dužnička kriza koja ima negativan uticaj na razvoj robno - novčanih odnosa.

Ova funkcija novca dovela je do pojave kreditnog novca u koji spadaju: banknota, menica i ček.

1Banknota je jedna vrsta bančine pismene obaveze kojom se ona obavezuje da svom donosiocu isplati u zlatu onu sumu novca koja je na banknoti označena. Izdavanje banknote je započelo u XVII veku kada su pojedinci svoje zlato ili zlatan novac ostavljali na čuvanje banci, a ona im zauzvrat davala odgovarajuće priznanice. Ubrzo su ove priznanice počele da kruže u opticaju umesto novca, jer su pojedinci, koji su ih posedovali, počeli njima da plaćaju svoje obaveze. Kada se uvidelo da bančine priznanice mogu uspešno zameniti novac u opticaju, počinje štampanje banknote u savršenijem obliku. Banke su se obavezale da će njihovim donosiocima u svakom momentu isplaćivati na banknotama označeni iznos zlata. Bitno je istaći da banknote predstavljaju prvi oblik papirnog novca, tj. novca koji zamenjuje zlato u opticaju.

Menica je posebna vrsta pismene obaveze dužnika poveriocu, čiji je oblik, sadržaj, prenos i način ostvarivanja zakonski propisan, a kojom se lice koje izdaje menicu (trasant) obavezuje da će u ugovorenom roku platiti naznačenu svotu novca određenom licu (remitentu), ili pak, naređuje tim putem drugom licu (trasantu) da izvrši ovu isplatu remitentu, odnosno poveriocu. U prvom slučaju se govori o vlastitoj ili solo menici, a u drugom slučaju o trasiranoj ili vučenoj menici. Sam korisnik menice može preneti svoja prava iz menice na nekog drugog što čini potpisanom izjavom na menici.

Ček je pismena isprava koja je izdata u propisanoj formi kojom njen izdavalac daje nalog banci, kod koje poseduje uloženu određenu svotu novca, da naznačenoj osobi ili donosiocu isplati određenu sumu novca. Osnovna svrha čeka je u tome da posluži kao sredstvo plaćanja umesto gotovog novca. Postoje 2 vrste čeka: gotovinski i barirani ček.

1 „Osnovi ekonomije“- prof. dr Jovo Jednak ... Beograd 2007

5

Gotovinski ček predstavlja nalog banci od strane preduzeća ili pojedinca da nekom licu isplati određenu sumu novca. Ukoliko se primljeni ček ne iskoristi odmah, on se sve dotle dok se ne naplati kod banke, može upotrebljavati kao sredstvo plaćanja.

Barirani ček predstavlja oblik bezgotovinskog plaćanja. To je, u stvari, nalog da se određena suma novca prenese sa jednog računa, odnosno računa kupca, na drugi račun, tj. račun prodavca.

3.5 Svetski novac

Zbog težnje nacionalnih privreda da ostvare što veće učešće u međunarodnoj trgovini i potrebe regulisanja plaćanja između zemalja, javlja se problem svetskog novca.

Na svetskom tržištu i u međunarodnim ekonomskim odnosima funkciju novca ne mogu vršiti nacionalne monete, monete nepune vrednosti i papirni novac, jer njihov prinudni kurs određuje država svojim zakonskim propisima.

Zbog toga funkciju novca može vršiti samo novac pune vrednosti bez ikakvih obeležja bilo koje pojedinačne države. Tako bi funkciju svetskog novca moglo da vrši zlato (ili srebro), kao i devize koje su opštepriznate kao sredstvo plaćanja, pri čemu se najčešće uzimaju u obzir dolarske devize.

Države danas ne dozvoljavaju slobodan promet zlata i upotrebu novca drugih zemalja kao sredstva prometa na svojim teritorijama. Zlato i devize se moraju pretvoriti u nacionalnu valutu. Uz to, karakteristika svetske privrede je da se u međunarodnoj trgovini roba, uglavnom prodaje na kredit. Zbog toga svetski novac najviše funkcioniše kao opšte sredstvo plaćanja.

Kada je u pitanju ova funkcija novca, bitno je objasniti konvertibilnost novca, paritet novca i devizni kurs.

Pod konvertibilnošću se podrazumeva sposobnost zamene novca za zlato ili za novac druge zemlje. U periodu zlatnog važenja papirnog novca bila je moguća zamena papirnog novca za zlato i to se označava kao klasična (zlatna) konvertibilnost.

Nezavisno od toga da li se kupljena roba u međunarodnoj trgovini plaća odmah ili se uzima na kredit, javlja se problem pretvaranja (konvertovanja) valute jedne zemlje u valutu neke druge zemlje (tj.valute zemlje kupca u valutu zemlje prodavca). Dakle, nezavisno od toga da li se to pretvaranje vrši posredstvom zlata ili ne, roba u međunarodnoj razmeni se plaća u nacionalnoj valuti zemlje prodavca. Zbog toga je veoma bitno odrediti odnos između nacionalnih valuta učesnika u međunarodnoj razmeni. Takav odnos se označava kao intervalutarni paritet, ili kraće rečeno, paritet novca.

Za razliku od čistog zlatnog važenja kada je postojao tačno utvrđen odnos između svake pojedinačne valute i zlata, u sistemu čistog papirnog važenja emitovani papirni novac nema zlatno pokriće, pa samim tim odnos između nacionalnih valuta ne može biti tačno utvrđen. Jer, domaći papirni novac uvek se nalazi u nekom određenom odnosu prema zlatu koje predstavlja u prometu i taj odnos je obično i zakonski određen (merilo cene). Na taj način definisan odnos između različitih nacionalnih valuta je poznat pod nazivom zlatni paritet.

S druge strane, paritet novca može da se odredi i na osnovu odnosa kupovnih snaga pojedinih nacionalnih valuta. Tada se upoređuje količina istorodne robe koje bi

6

se i u jednoj i u drugoj zemlji mogla kupiti za utvrđenu količinu novca i jedne i druge zemlje.

Konačno, paritet novca se uspostavlja i na tržištu novca, odnosno berzi. Naime i valute su predmet kupovine i prodaje, odnosno prodajom jedne valute kupuje se neka druga vrsta valute, čime se utvrđuje i njihov međusobni odnos.

Pošto je valuta predmet kupovine i prodaje, ona, kao i svaka druga roba, ima svoju cenu koja zavisi od odnosa ponude i tražnje. Upravo ta cena strane valute na domaćem tržištu, koja je formirana sučeljavanjem ponude i tražnje za devizama (deviza je svako novčano potraživanje u inostranstvu) i koja je izražena u domaćem novcu, ima naziv valutni ili devizni kurs. O njemu će kasnije biti reči.

4. OBLICI NOVCA U OPTICAJU:

- metalni, papirni i kreditni novac -

4.1 Metalni novac

Plemeniti metali u funkciji novca su u početku upotrebljavani u prirodnom obliku. Zlato je upotrebljavano u vidu poluge, kojoj je pri svakoj razmeni bilo potrebno utvrditi težinu i kvalitet.

Trgovci su počeli da stavljaju na komade metala svoje znakove kojima su garantovali da ti komadi plemenitih metala sadrže određenu količinu i kvalitet zlata. Iako su trgovci uživali poverenje javnosti (njihovi žigosani komadi novčane robe su primani bez prethodnog merenja), dalji razvoj razmene je postavljao zahtev da ulogu garanta preuzme država. Tako država vremenom počinje da stavlja znakove na komade zlata kojima garantuje da ti komadi predstavljaju određenu količinu i kvalitet zlata. Pored toga, ona tim komadima daje i stalan, po pravilu, okrugao oblik, određuje naziv, sastavne delove i sl. Na taj način dolazi do pojave monete.

Moneta predstavlja kovani novac čiji obli, kvalitet, težinu i naziv određuje država. Monete imaju nacionalni značaj, jer služe kao prometno sredstvo samo u određenim državama.

4.2 Papirni novac

Zlatni novac se već dugo vremena ne koristi kao sredstvo razmene. Umesto njega, u prometu funkcionišu banknote i sitan metalni novac. Do tridesetih godina XX veka u većini zemalja je postojalal praksa konvertibilnosti papirnog novca za zlato, što je poznato pod nazivom "zlatno važenje novca". Danas je u opticaju čisti papirni novac koji nije zamenljiv za zlato.

Postavlja se pitanje kako je moguće da papir, koji ima veoma malu vrednost u odnosu na zlato, funkcioniše kao novac.Jedan od odgovora na ovo pitanje leži u samom načinu na koji se izrađuje metalni novac. Naime, država je pored ostalih obeležja monete, određivala i količinu zlata koju treba da sadrži jedinica monete. Međutim, država je dopuštala određena odstupanja od propisane količine metala. To dozvoljeno odstupanje se naziva remedijum.

7

Treći odgovor leži u funkcionisanju sitnog novca. Naime, ni to nije novac pune vrednosti, jer je izrađivan od metala čija je vrednost bila manja od zlata (srebra, bakra, aluminijum).

Upravo zbog toga što se kao sredstvo razmene mogu koristiti predmeti manje ili zanemarljive stvarne vrednosti, došlo je i do pojave papirnog novca.

Pošto je zlato metal velike vrednosti, za čiju je proizvodnju potrebno utrošiti dosta rada, pogodnije je iskoristiti papir čiji su troškovi izrade relativno niži.

Papirni novac sam po sebi nema vrednost. Za nastanak papirnog novca bila je neophodna pojava države koja će snagom prinude garantovati papirni novac kao posrednika u razmeni robe.

4.3 Kreditni novac

Funkcija novca kao platežnog sredstva dovela je do pojave kreditnog novca. Oblici kreditnog novca su: banknota, menica i ček. O njima je detaljnije bilo

reči.

5.POTREBNA KOLIČINA NOVCAU PROMETU

Stalno kretanje novca iz ruku jednog vlasnika u ruke drugog naziva se opticaj novca.

Novac se stalno kreće u oblasti prometa i tu se zadržava. Ukoliko se količina robe koju treba razmeniti smanjuje, a brzina opticaja i drugi faktori koji deluju na potrebnu količinu novca u opticaju ostaju nepromenjeni, onda se smanjuje ta potrebna količina novca u opticaju i to tako što jedan deo novčane sume koja je bila u opticaju, ispada iz njega, odnosno pretvara se u blago. Ukoliko se, pak, u sledećem periodu količina robe koju treba razmeniti poveća, ona se može razmeniti uz istu količinu novca ukoliko se povećaju brzina opticaja, količina robe koja se prodaje na kredit ili obim uzajamnih prebijanja.

U svakoj privredi je poželjno da postoji monetarna ravnoteža, odnosno ravnoteža između raspoložive količine novca (ponuda novca) i stvarnih potreba za novcem (tražnja novca).

6. Paritet novca i devizni kurs

U međunarodnim odnosima razmena plaćanja se vrši u momentu prodaje robe, ali se roba uglavnom prodaje na kredit, što odlaže čin plaćanja. Svaka država svoj novčani sistem reguliše zakonom na način primeren stepenu njenog društveno – ekonomskog razvitka. Unutar nacionalnih ekonomija cirkulišu nacionalne novčane jedinice. U međunarodnom robnom prometu za plaćanje razlika u međusobnoj razmeni koristi se zlato, ali je to ređi slučaj, koji se predvidi dogovorom između tih zemalja. Zato država u svojim trezorima mora imati izvesne rezerve zlata.

Kupljena roba može da se isplaćuje u nacionalnoj valuti zemlje prodavca. Međutim, prodavac može da traži plaćanje i u nacionalnoj valuti neke treće zemlje.

8

Na primer, ako naša zemlja uvozi švajcarsku čokoladu, partner iz Švajcarske može tražiti švajcarske franke, ali može tražiti i eure (koji su mu, na primer, potrebni za plaćanje mašina za obradu sirovina kupljenih od nemačkog partnera). Za zemlju kupca sada nastaje pitanje kojom valutom se mora platiti roba i kako doći do nje. Ali, šta je valuta?

Valuta je osnovna novčana jedinica jedne zemlje, odnosno njeno zakonsko sredstvo plaćanja.

Jedan autor je slikovito opisao ovaj problem: „Novac koji u nekoj zemlji cirkuliše nije tovar koji se može prosto staviti na kola i poslati preko granice“. Međutim, bilo da je to lira, dolar ili dinar, mora se uvek utvrditi njihov međusobni odnos.

Zakonom se može utvrditi odnos nacionalne valute prema zlatu. Ako to učini svaka zemlja, onda je lako staviti u odnos dve valute koje predstavljaju različite količine zlata. Pretpostavimo da 1 dinar predstavlja 0.05g zlata, a 1 dolar 0.6g zlata; na osnovu dobijenog odnosa (1:12) utvrđeno je da je 1 dolar = 12 dinara.

Ako između jednog broja zemalja postoji dogovor da se kao kriterijum za pretvaranjejedne nacionalne valute u drugu uzme njihov odnos prema zlatu, to je zlatni paritet.

Međusobni odnos različitih nacionalnih valuta može da se odredi na osnovu kupovnih snaga pojedinih valuta. Posmatra se količina određenih istorodnih dobara i usluga koje se mogu kupiti jedinicom jedne ili druge valute. Zašto količina robe kupljena za 1 švajcarski franak može da bude različita od količine robe kupljene za 1 dinar. Jedan od razloga su zapravo različite cene te iste robe kod nas i u Švajcarskoj. Smatra se da je ovakvo utvrđivanje odnosa nacionalnih valuta različitih zemalja određeno odnosom nivoa cena određenih proizvoda između tih zemalj, a to čini ovakav paritet nedovoljno pouzdanim.

Danas se valute slobodno prodaju na tržištu novca i tu se uspostavljaju stvarni odnosi između njih. Mogućnost da se jedna valuta zameni za drugu naziva se konvertabilnost valute. Kada se valuta neke druge zemlje kupuje, razmenjuje za novac, onda je ona samo roba. Ta roba ima svoju cenu, jer se plaća domaćim novcem, odnosno domaćom nacionalnom valutom. Zato smo i zainteresovani za cenu jedinice robe.

Cena strane valute na domaćem tržištu naziva se devizni kurs.

7. DEVIZNI KURS

7.1 Pojam deviznog kursa

Devizni kurs je vezan za pojavu spoljne trgovine. On predstavlja pretvaranje domaćeg novca u strani i obrnuto i to uvek u određenom odnosu koji predstavlja devizni kurs.

To je i cena po kojoj se jedna nacionalna valuta zamenjuje u drugu i obrnuto.Devizni paritet je zvanično određena vrednost nacionalne valute u zlatu u

drugoj nacionalnoj valuti, u više nacionalnih valuta, ili u specijalnim pravima vučenja (rezervni novac koji emituje MMF i služi kao rezervna svetska valuta).

Sve do Velike ekonomske krize (1929 - 1933), postojalo je zlatno važenje novca (bilo koja nacionalna valuta se mogla zameniti zlatom), a potom nastupa era

9

papirnog novca i vrednost nacionalne valute zavisi od privredne snage i kreditne sposobnosti vlasti koja emituje nacionalnu valutu.

Devizni kurs predstavlja odnos između domaćih i stranih cena, obezbeđuje poređenje cena i daje odgovor gde se isplati investirati, a gde ne. Pomoću njega određujemo proizvode koji mogu konkurisati na svetskom tržištu i izvozimo ih, odnosno proizvode koji su jeftiniji u inostranstvu i uvozimo ih.Vrste deviznog kursa: fiksni, fluktuirajući i višestruki.

7.2 Fiksni devizni kurs

Fiksni devizni kurs je kurs koji određuje država određene valute u odnosu na zlato, na neku nacionalnu valutu, na više nacionalnih valuta ili na specijalna prava vučenja.Kao fiksni kurs smatra se i kurs koji oscilira na dole ili na gore, u odnosu na zvanično utvrđeni paritet i naziva se puzajući devizni kurs. Fiksni devizni kurs je primenjivan u vreme zlatnog standarda, a njegova visina je zavisila od količine zlata u odnosu na nacionalnu valutu.Prednosti fiksnog deviznog kursa su:

a) za razliku od fleksibilnog deviznog kursa, ovaj kurs pruža stabilniju osnovu prilikom izrade spoljno - trgovinskih kalkulacija kod uvoza i izvoza

b) povoljnije deluje prilikom sklapanja dugoročnih poslova sa stranim partnerima i povoljan je za ocenu rentabilnosti domaćih investicija

c) štiti domaću privredu od kratkoročnih, stihijskih i špekulativnih promena u svetskom okruženju

d) značajan je za borbu protiv inflacije, jer doprinosi stabilizaciji cena u zemlji

Nedostaci su:

a) celokupna nacionalna ekonomija podređena je potrebama održavanja deviznog kursa

b) nacionalna privreda se teže povezuje sa svetskom privredom c) često su potrebne dodatne mere kako bi se uskladile cene u zemlji sa

cenama stranih partnera (carine, kontigenti, dozvole)d) potrebno je posedovati veće devizne rezerve, nego kod fleksibilnog

deviznog kursae) često je domaća valuta precenjena, pa je moguća devalvacija čime se

poništavaju mnoge prednosti ovog kursa

7.3 Fluktuirajući (fleksibilni)devizni kurs

10

Ovaj kurs je devizni kurs koji se određuje pod uticajem ponude i tražnje, slobodno na deviznom tržištu.

Ako iza ponude i tražnje pri formiranju deviznog kursa stoji država, reč je o prljavom deviznom kursu.

Prednosti ovog kursa su:

a) upućuje domaću privredu na potrebe prilagođavanja međunarodnom okruženju, čime olakšava privrednu saradnju sa svetom

b) efikasnije deluje na uspostavljanje ravnoteže platnog bilansac) smanjuje potrebu uvođenja dodatnih mera da bi se uskladile domaće

cene sa cenama strane konkurencije d) manja je mogućnost da dođe do precenjenosti i potcenjenosti

nacionalne valute nego kod fiksnog kursae) smanjuje potrebu držanja velikih monetarnih rezervi

Nedostaci su:

a) podstiče i uvećava inflaciju u domaćoj privredi b) ne obezbeđuje postojanje kalkulacije i kriterijume za ocenu

rentabilnosti investicija izvoznih i uvoznih poslovac) izlaže domaću privredu nekontrolisanom uticaju svih kratkoročnih,

stihijskih, špekulativnih kretanja na svetskom tržištud) povećava komercijalne rizike u ekonomskim poslovima sa

inostranstvom

7.4 Jedinstveni višestrukidevizni kurs-

Kod ove podele nije bitno da li je kurs fiksan ili fleksibilan, već na koje transakcije se odnosi. MMF (Međunarodni monetarni fond) preporučuje korišćenje jedinstvenog deviznog kursa za sve ekonomske transakcije prilikom izvoza i uvoza, što je prihvatila i naša zemlja. Višestruke devizne kurseve primenjuju zemlje u kojima vlada potpuna devizna kontrola. U njima se primenjuju kursevi koji su posebni za istu vrstu robe prilikom izvoza i uvoza i različite su po pojedinim zemljama.Jugoslavija je ovaj kurs primenjivala od 1952 - 1961 godine. Danas se višestruki kurs ne primenjuje.

8. TEORIJA KUPOVNE SNAGE

8.1 Teorija pariteta kupovne snage 1

Teorija pariteta kupovnih snaga (purchasing power parity - PPP) je u savremenom obliku nastala nakon napuštanja zlatnog standarda 1914. godineTada se javlja švedski ekonomista Gustav Kasel koji odnose između pojedinih valuta objašnjava paritetom kupovnih snagaPo ovoj teoriji, devizni kurs se uspostavlja na onom nivou na kojem se izjednačava kupovna moć u zemlji i inostranstvu

11

Ako se pribavljanjem strane valute može kupiti više robe nego na domaćem tržištu, povećaće se tražnja strane valute i ponuda domaće, a cena strane valute će rasti dok se ne uspostavi paritet kupovne moći u zemlji i inostranstvu


Postoji apsolutna i relativna verzija teorije pariteta kupovne snageObe verzije PPP važe jedino kada se ekonomija nalazi u ravnotežnom stanjuTeorija PPP objašnjava formiranje ravnotežnog deviznog kursa pa se može smatrati fundamentalnom teorijomApsolutna verzija PPP se odnosi na opšti nivo cena u zemljama između kojih se posmatra formiranje deviznog kursaOpšti nivo cena predstavlja ponderisani prosek svih cenaPariteti kupovnih snaga se uspostavljaju kada se izjednače cene iste robne korpe (sa istim ponderima) u valutama dve ili više zemalja


Apsolutna teorija se može predstaviti na sledeći način:

S = P / P*S – devizni kursP – nivo cena u posmatranoj zemljiP* - nivo cena u stranoj zemlji

Primer: Identična robna korpa u zemlji A košta 100 € a u zemlji B 200 $. Prema apsolutnoj varijanti, ravnotežni kurs iznosi 2 $ za 1 €


Devizni kursevi dobijeni na osnovu zajedničke korpe valuta važe samo u uslovima ravnoteže, ali pod uticajem kratkoročnih faktora dolazi do privremenih devijacija tekućeg od ravnotežnog kursaDevijacije deviznog kursa od ravnotežnog nivoa znače formiranje precenjenog ili potcenjenog kursa, s tim da se u oba slučaja aktiviraju tržišne snage koje teže da ponište ove devijacijePrecenjeni devizni kurs deluje restriktivno na izvozne a ekspanzivno na uvozne poslovePotcenjeni devizni kurs deluje ekspanzivno na uvozne a restriktivno na izvozne poslove


Prema relativnoj verziji PPP, promene ravnotežnih deviznih kurseva jednake su razlici između domaće i strane stope inflacije u određenom periodu za identične korpe roba i uslugaKod apsolutne verzije PPP ravnotežni devizni kurs se dobija upoređivanjem vrednosti posmatrane robne korpe u nekom momentu

12

Kod relativne verzije PPP ravnotežni devizni kurs se dobija upoređivanjem promene vrednosti korpe izražene u raznim nacionalnim valutama u određenom periodu


Pošto se relativna verzija PPP posmatra u određenom vremenskom periodu, važno je pravilno izabrati baznu godinu od koje počinju da se posmatraju relativne stope inflacije i promjene deviznog kursaNajadekvatnije je za baznu godinu izabrati onu godinu u kojoj je zemlja imala zadovoljavajući tekući bilansRelativna verzija PPP se može prikazati na sledeći način:

St+1 = St (P / P*)

S – devizni kursP – promena indeksa cena u zemlji AP* - promena indeksa cena u zemlji B


Primer: (direktno notiranje) St (devizni kurs u baznom periodu): 1$ = 20 €; P (indeks cena u datoj zemlji) = 125; P* (indeks cena u stranoj zemlji) = 100; St+1 (novi devizni kurs) = 20 x 125/100 = 25.I kod relativne verzije PPP, devizni kurs dobijen na bazi promene stopa inflacije u dvema zemljama, prestavlja ravnotežan devizni kurs koji privremeno može da bude probijen u periodima uspostavljanja nove ravnotežeU cilju utvrđivanja stepena i trajanja devijacija tržišnih kurseva od PPP kurseva, sprovedeni su brojni testovi na osnovu kojih se može zaključiti da teorija PPP nije prihvatljiva na kratak rok, ali da je uglavnom prihvatljiva na dugi rok


U tom smislu se postavlja pitanje koji faktori utiču na formiranje devijacija tržišnih deviznih kurseva od PPP kursevaIzdvajaju se četiri faktora, i to:1) Trgovinske barijere;2) Necenovni faktori u spoljnoj trgovini;3) Netrgovinske barijere;4) Međunarodno kretanje kapitala.1.Teorija PPP pretpostavlja da u spoljnoj trgovini ne postoje trgovinske barijere, odnosno da je slobodan protok roba između zemalja


13

U trgovinske barijere spadaju pre svega carinske i necarinske barijere koje ometaju da cenovni faktori budu dominantni u formiranju spoljnotrgovinskih tokovaNecarinske barijere se pojavljuju u vidu kvota i kontigenataPrisutan je trend smanjenja carinskih stopa i potiskivanja kvota i kontigenata, s tim da se zaštita sprovodi kroz propisivanje standarda koje uvozne robe moraju da zadovoljavaju


Ravnotežni kurs je i funkcija necenovnih faktora (kvalitet proizvoda, inovacije, imidž i slično)Promena necenovne konkurentnosti zemlje utiče na promene ravnotežnog deviznog kursa čak i pri nepromenjenoj cenovnoj konkurentnosti zemlje na spoljnim tržištimaNa osnovu empirijskih istraživanja se pokazalo da zemlje sa višim dohotkom per capita imaju precenjene valute a one sa nižim potcenjene, polazeći od kriterijuma PPP Ovaj fenomen se objašnjava polazeći od činjenice da u svakoj zemlji postoji trgovinski (tzv. međunarodna dobra) i netrgovinski sektor (domaća dobra)

8.11Teorija pariteta kupovne snage 11

Veća produktivnost i veće nadnice na trgovinskom sektoru se prenose preko tržišta rada i na porast nadnica na netrgovinskom sektoruU zemljama sa višim dohotkom per capita se formiraju viši nivoi cena u odnosu na manje razvijene zemlje, pa su i valute zemalja na višim nivoima privrednog rasta precenjene u odnosu na valute manje razvijenih zemalja, imajući u vidu PPP teorijuAli, postojanje precenjenosti ili potcenjenosti ne mora da znači da te zemlje nemaju ravnotežne devizne kurseve


Na ravnotežni devizni kurs u novije vreme značajno deluje i kretanje međunarodnog kapitalaPriliv/odliv kapitala prema inostranstvu deluje u pravcu apresijacije/depresijacije deviznog kursaMeđutim, teorija PPP posmatra formiranje ravnotežnog kursa samo u kontekstu spoljnotrgovinskog bilansa, a ne i kapitalnog bilansaZato će odstupanje tržišnog deviznog kursa od njegovog ravnotežnog nivoa na bazi principa PPP, biti veće ukoliko tokovi kapitala bitnije utiču na formiranje deviznog kursa zemlje

14


Što se prednosti i nedostataka teorije PPP tiče, može se istaći da ova teorija pruža dobru osnovu za formiranje deviznih kurseva ako su glavni faktori poremećaja različite stope inflacije između zemaljaIpak, na promene deviznog kursa, osim stopa inflacije, deluje i mnoštvo drugih faktora (stanje platnog bilansa, visina kamatnih stopa, ciklične oscilacije i sl.), kojima teorija PPP ne poklanja pažnju, ali se i pored toga smatra fundamentalnom teorijom za objašnjenje formiranja deviznog kursa

ZAKLJUČAK:

Novac je krvotok privrednog sistema, jer omogućava protok roba i usluga.

Sofokle, dramski pisac iz Grčke, imao je specifično shvatanje uloge novca. Njegovo viđenje je bilo: "Od svih zala na svetu, najgore zlo je novac. Novac razara gradove, ljude odvodi od kuće, čupa im srce, ometa prirodnu inteligenciju i stvara naviku nepoštenja."

Nekada novac nije bio neophodan, jer se vršila razmena između različitih vrsta roba i ljudi su na taj način zadovoljavali svoje potrebe. U današnje vreme, da bi zadovoljili svoje potrebe, ljudi moraju posedovati novac, kojim nažalost, većina ljudi oskuduje.

Zaključujemo da je novac roba koja je u današnje vreme neophodna za opstanak.

Što se tiče sredstava plaćanja, danas je u opticaju papirni novac., ali on nije zamenljiv za zlato. Kreditni novac se sve više koristi kao sredstvo plaćanja.Oblici monetarne neravnoteže su inflacija i deflacija.

Što se tiče deviznog kursa, možemo zaključiti da je najbolje primenjivati realni, odnosno ravnotežni devizni kurs (ni precenjen, ni potcenjen), a ravnotežni devizni kurs se ostvaruje ako je platni bilans u ravnoteži.

15

Sadržaj:

Uvod.............................................................................................2Ekonomija i makroekonomija......................................................2Novac...........................................................................................4Pojam novca.................................................................................4Oblik izražavanja vrednosti robe.................................................4Prometna, relativna ili srazmerna vrdnost robe...........................4Razvoj oblika izražavanja vrednosti robe....................................5Funkcije novca.............................................................................7Novac kao mera vrdnosti i merilo cene.......................................7Novac kao sredstvo prometa........................................................8Novac kao blago..........................................................................8Novac kao sredstvo plaćanja........................................................9Svetski novac.............................................................................10Oblici novca u opticaju: metalni, papirni i kreditni novac........12Metalni novac............................................................................12Papirni novac.............................................................................13Kreditni novac...........................................................................14Potrebna količina novca u prometu...........................................14Paritet novca i devizni kurs.......................................................15Devizni kurs...............................................................................17Pojam deviznog kursa................................................................17Fiksni devizni kurs.....................................................................17Fluktuirajući (fleksibilni) devizni kurs......................................18Jedinstveni višestruki devizni kurs............................................19Teorija pariteta kupovne snage ............................................... 20Zaključak................................................................................... 26

16

Literatura:

-Prof. Dr. Bogdan Ilić – Makroekonomija- Prof. Dragana Bogdanović i Prof. Gordana Ivanišević – Osnovi ekonomije- Prof. Dr. Jovo Jednak – Ekonomija- Prof. Dr. Žarko Ristić, Prof. Dr. Slobodan Komazec, Prof. Dr. Miroslav Dinčić i - Preostala literatura je preuzeta sa internet-a- Prof. Dr. Marko Radičić – Monetarne i javne finansije

17

Documents

Paritet Valuta i Devizni Kurs( Seminarski Rad)