SEMINARSKI RAD TEMA: PČELINJI PROIZVODI

RADILI: MICIĆ VLADAN MILIĆEVIĆ ANDRIJA MILOSAVLJEVIĆ ALEKSANDAR

Pčelinji med

Pčelinji med je prirodni proizvod izvanrednih osobina, aromatična supstanca koja se dobija od nektara i drugih sokova živih biljaka. U zavisnosti od početne supstance razlikuju se dve vrste pčelinjeg meda: cvetni med (nastao od nektara) i medljikovac (nastao od medljike ili medne rose).

Cvetni med

Cvetni med dobija se iz nektara cvetnica. Jedna pčela, da bi skupila 1 kg meda, mora oko 150.000 puta doneti nektar u košnicu i pritom u proseku pređe oko 400.00 km. Nektar je slatki sok koji cvetovi luče preko svojih žlezdi – nektarija. Pčela sabiračica usisa nektar i pošto je napunila svoj medni želudac vrada se u košnicu gde de nektar preuzeti radilice. Obrada nektara počinje još u ustima pčele sabiračice, ali pretvaranje nektara u zreli med vrši se u delijicama sada.

Vrste cvetnog meda

Postoje monoflorne i poliflorne vrste cvetnog meda. Monoflorni med je vrlo redak, jer pčele često skupljaju med sa više različitih vrsta biljaka. Da bi se odredila vrsta meda sprovodi se organoleptička i pritom se testiraju boja, ukus, miris i konzisanaliza tencija meda.

Najpoznatije vrste su, od monoflornih: 1) bagremov med – prilično je proziran,

sporo kristališe i prijatnog je ukusa i mirisa

2) lipov med – ima miris lipe, sladak, bledo žute boje, brzo se ušederi i kristališe; ima antibakterijsko i antimikrobno dejstvo.

3) med od deteline – bezbojan je, prijatnog je ukusa i mirisa, brzo kristališe u čvrstu, belu masu; veoma je hranljiv i lekovit.

Poliflorne vrste meda su: 1) planinski med – sakuplja se u planinskim krajevima, pčele

pritom najviše sakupljaju nektar gloga, jagorčevine, šumskih jagoda, đurđevka, različka... Žute je boje, prijatnog ukusa i mirisa, vrlo je hranljiv i lekovit, ima antibakterijsko i antimikrobno dejstvo.

2) livadski med – nastaje od nektara koje su skupljale pčele sa livadskog bilja – maslačaka, trava, majčine dušice, kaduna, čubrika i drugih... Boja varira od svetlo do tamno žute, isto je vrlo prijatnog ukusa i mirisa, hranljiv je i lekovit. (Dr Stojmir Mladenov, (1967), Med i lečenje medom, Sofija)

Medljikovac

Osim cvetnog meda, postoji i medljikovac. To je pčelinji med koji se dobija iz medljike ili medne rose – slatke tečnosti slične nektaru koju pčele uglavnom skupljaju u nedostatku istog. Luče je zalisci i lišde nekog drveda kao što su hrastovi, vrbe, borovi... Postoji i životinjska medljika, nju izbacuju u vidu izmeta neki insekti koji se hrane biljnim sokovima. Medljikovac je gušdi od cvetnog meda, sličnog je ukusa, mada postoje i gorki kiselkasti medljikovci; zelenkaste je ili tamno smeđe boje. Hromografskom analizom je utvrđeno prisustvo trinaest različitih šedera i velikog broja esencijalnih amino kiselina.

Skupljanje i čuvanje meda

Nakon sto sazri, med se vadi iz košnica i čuva u specijalnim posudama. Kada su bar dve tedine delija sada zatvorene voštanim poklopcima, tada kazemo da je med zreo i može da se izvadi iz košnice. Ovo se radi pod dejstvom centrifugalne sile, a nakon toga prolazi ikroz dvostruko žičano sito kako bi se otklonila moguda strana tela, ostaci voska i slično. Osnovne vrste košnica koje se koriste na prostorima bivše Jugoslavije su AŽ (Alberti-Žnideršičeva), DB (Dadan-Blatova), LR (Langstrot-Rutova) i pološka. Postoji naravno još čitav niz raznih košnica koje se koriste, uglavnom izumi pčelara, kako bi ostvarili što bolji prinos meda. Na slici 3 prikazane su košnice za sakupljanje meda. Pošto se sakupi zreli med, mora se voditi računa o njegovom skladištenju i čuvanju, kako bi se zadržale hranljive materije i lekovita svojstva. Med je vrlo higroskopičan i fermentira, zato ga treba držati u suvim uslovima i na temperaturi od 5-10C. Lako upija mirise okoline, pa ga treba držati zatvorenog u staklenim teglicama i sudovima od gline ili drveta (od lipe, jasike ili topole, na primer).

Matična mleč

Još od vremena Arisotela, istraživače je interesovalo zašto je matica koja je izašla iz istog jajeta kao i sve ostale pčele gotovo dva puta duža i teža od pčela radilica; zašto ona ima sposobnost poleganja ogromne količine jaja i zašto živi šest godina, kada ostale pčele imaju životni vek svega 30-35 dana. Međutim, danas se zna da pčele radilice starosti 5-15 dana izlučuju iz svojih nadždrelnih žlezda sekret koji sadrži do 18% belančevinastih materija, 10%-17% šedera, do 5,5% masti i više od 1% mineralnih soli, koji se posebno stvara u velikim količinama za vreme paše polena. Upravo tom materijom pčele hrane maticu za vreme njenog razvoja, kao i kasnije u toku celog života. Ta supstanca koja ima takvu primenu kod pčela naziva se matična mleč. Matična mleč je kremasta, mlečno bela supstanca sa malo gorčim ukusom i specifičnim mirisom.

Propolis

Medonosne pčele imaju sposobnost da skupljaju smolastu materiju sa pupoljaka drveda (topola) ili sa kore drveda (četinara) i ta sakupljena materija se naziva propolis. Propolis predstavlja vrstu pčelinjeg lepka koji pčele koriste za zatvaranje pukotina i otvora u košnici, kao i za poliranje zidova košnice. Po boji propolis može da bude tamno zelen, braonkasto zelen, a ponekad i tamno braon. Sam naziv propolis dolazi od grčke reči pro, što znači pre i polis što znači grad, a to ime je najverovatnije došlo zbog toga što pčele koriste propolis da suze ulaze u košnice. U odnosu na način koji pčele stvaraju propolis mogu da se izdvoje dve vrste. Prva vrsta ima biljno poreklo. Njega pčele prenose u korpicama za polen koje se nalaze na zadnjim nogama i njime zamazuju pukotine u košnici i spajaju sada jedno sa drugim. Druga vrsta je od procesa varenja pčela. Sa njim one poliraju delije sada gde se čuvaju rezerve hrane i odgaja leglo.

Vosak

Upotreba voska datira još iz vremena starih Egipdani, kada su oni prilikom balzamovanja i mumificiranja svojih faraona koristili vosak. (Benson G. G.; Hemingway, S. R.; Leach, F. H. (1978) Composition of the wrappings of an ancien Egyptian mummy, J Pharma Protocol) Vosak se još koristio za čuvanje starih svitaka papirusa i slika. Vosak se pominje čak 32 puta u jednom drevnom Egipatskom spisu koji datira još iz 1550. godine pre nove ere.

Vosak je često spominjan u raznim mitovima, alli najzanimljivi mit jeste o Ikaru, sinu Grčkog arhitekte Dedalusa, koji je pokušao da pobegne sa Krita, tako što je napravio krila izgrađena od perja i voska. Letedi previsoko, Ikarova krila su se otopila sletevši u Egejsko more, gde se tragično završio njegov život.

Pčelinji otrov - apitoksin Apiterapija i imunoterapija, prvi put se sredu u

Hipokratovim spisima 400 godina pre nove ere. Hipokrit ne samo da predstavlja najvažnijeg antičkog lekara, ved i važi za najistaknutijeg medicinara svih vremena. On je smatrao da med, vazduh i voda predstavljaju najvažnije supstance u održavanju zdravlja čoveka. Pre 1200.godina Karlo Veliki i Ivan Grozni u Srednjem veku su zahvaljujudi reumatskom dejstvu apitoksina izlečili giht. Još jedna zanimljiva činjenica je da Mao Ce-Tung zahvaljujudi ovom otrvovu doživeo duboku starost. Uprkos primeni apitoksina u antičkoj Grčkoj i Srednjem veku, moderna medicina ne prihvata ovu vrstu lečenja. Jedan od razloga leži u farmaceutskim kompanijama koje nemaju potpuni monopol u produkciji ove supstance. Nažalost apitoksin nema funkciju prilikom oralne upotrebe.