Visoka škola strukovnih studija za vaspitače

Seminarski rad

Uticaj porodicnih specificnosti na vaspitanje dece

Mentor: Bisera Jevtić

Učenik: Jelena Đurđević 1-014/10

Januar 2012.

Sadržaj:

1. Uvod………………………………………………………………….22. Kompletna porodica………………………………………………...33. Nekompletna porodica…………………………………………...…4

3.1 Porodica umrlog roditelja………………….…………………..43.2 Problem razvoda ……………………………....……………….43.3 Kada dete nema oba roditelja?…………………………………5

4. ,,Beli razvod’’.......................................................................................65. Novi brak za partnera i dete...............................................................66. Vanbračna zajednica ..........................................................................7

6.1 Drugi oblik vanbracne zajednice.................................................87. Zeljeno dete…………………………………………………………..88. ,,Mezimce” u porodici.………………………………………………99. Blizanci u porodici…………………………………………………...1010.Usvajanje deteta……………………………………………………...11

10.1 Privremeno staranje…………………………………………1210.2 Dete i cetiri roditelja?!………………………………………12

11. Zaključak ……………………………………………………………1412. Literatura ……………………………………………………………15

1

1.Uvod:

Ljubav je osnov svega,to je temelj kuće, najteži početak puta, prvi korak u

životu. Od nje se stvara porodica a zatim i deca i tako u krug. Porodica ima veliki uticaj

na psihički i psihoseksualni razvoj dece, na formiranje njegove ličnosti, socijalni razvoj,

mentalno zdravlje pa je tako njena uloga nezamenljiva. To je normalno i prirodno jer je

porodica prva socijalna sredina u kojoj se dete razvija. Majka je prva osoba sa kojom dete

ostvaruje kontakt. Ona brine o njemu, štiti ga, čuva i daje mu ljubav. Pored iskrene I ciste

ljubavi postoji I ljubav iz interesa koje ne samo da nije iskren vec I steti detetu I

njegovom razvoju. Dete vremenom prihvata svoje mesto u porodici onako kako mu ga

majka pruža, a odnos prema ocu formira preko majke, tj.kakva je majka prema ocu. Zbog

toga je potrebno da u porodici vladaju harmonicni odnosi sa razumevanjem I

tolerancijom. U prvoj fazi dete se u svom razvoju, povremeno više vezuje za majku, a u

drugoj fazi razvoja više se vazuje za oca, tako da za pravilan psihički razvoj deteta su

neophodna oba roditelja. Porodica kao porodica može biti raznovrsna, oba roditelja ili ne,

nije ni toliko važno jer ipak je porodica kada postoji dete izmedju dve osobe, bitno je to

osećanje sigurnosti i ljubavi koje dete drži na nogama. Naravno ne izostaju ni

razumevanje, strpljenje, popuštanje ali ipak najidealnija porodica je gde su oba roditelja

zajedno i emotivno su ispunjeni I tu ljubav prenose na decu. U ovom seminarskom bih

ukazala na prednosti kompletne porodice, probleme kod deteta koji se stvaraju usled

razvoda roditelja, nedostatak jednog clana bilo smrti ili iz nekog drugog razloga…

2.Kompletna porodica:2

,,Kompletna porodica podrazumeva postojanje oba roditelja“ 1. Osim toga potrebno je da

je ona harmonična sa skladnim odnosima među roditeljima čija je osnova ljubav, puno uzajamno

poštovanje, poverenje i jednakost. U ovom vremenu, srecu se i dalje brakovi koji su sklopljeni na

ekonomskim osnovama, tada se ne moze reci da je to kompletna porodica. Tada se moze reci da

je to samo oklop kompletne porodice a unutar nje je jedna velika praznina

U porodici postoji osećajna ravnoteža i zavisi koliko je ko sposoban da se osećajno

veže sa drugim članovima porodice. U ljubavi su davanje i primanje uslovljeni. Osobe koje su

stupile u brak iz ljubavi imaju prirodnu teznju za stvaranjem potomstva i na tome rade jos prve

bracne noci, tada ih dete samo jos vise veze. Tako je željeno dete od samog začeća okruženo

ljubavlju oba roditelja. To stvara sigurnost u detetu i čini osnovu trajne i harmonične

zajednice. ,,U harmoničnoj porodici dete formira svoj stav prema drugim članovima porodice i

osobama izvan porodice“2. Bitna stavka je ta jednakost medju clanovima porodice, tada se i dete

oseca veliko medju njima i oseca da ga drugi postuju, naravno to podrazumeva ipak da se zna ko

je stariji u porodici. Ako dolazi do nejednakosti ili favorizacije jednog člana porodice ili deteta

ostali članovi, osećaju nepravdu, ljubomoru, zavist i javljaju se sukobi. ,,Neusklađeni odnosi u

porodici stvaraju osećajnu napetost i netrpeljivost među njenim članovima“3. Najopasnije je kad

roditelji u svoje međusobne sukobe počnu uvlačiti i decu,pri cemu teze da ih pridobiju za sebe i

odvoje od drugog roditelja. Takvo vaspitanje poklonima I ispunjavanjima zelja je suprotno od

onog pravog vaspitanja. U porodici se javlja dezintegracija a ona je velika smetnja

u socijalizaciji, vodi u dezorganizaciju, smušenost, povučenost, a često i u delikventno ponašanje. Sve

to zavisi od licnosti deteta, moze postati zlobno, agresivno, hladno ili se povuci u sebe i svoj

svet. Nikad nije zadovoljno i uvek je manje ili više nesrećno.Izdvojila bih jedan citat sto mi se

dopao ,,Samim radjanjem dete ima pravo da ga roditelji vole a roditelji treba da zasluze ljubav

deteta ’’4

3.Nekompletna porodica:

1 Grandic R. Seksualnost i odnosi medju polovima,2004,Novi Sad 216.str.2 Isto 216 str.3 Isto 217 str.4 Mejvis Klajn,Uspesan Roditelj,Beograd,1994.,62str.

3

Znamo da postoji vise vrasta nekompletne porodice. Ako nedostaje jedan roditelj, nedostaje

i jedan deo deteta ma koliko ga preostali roditelj hvalio ili kudio praznina se oseca. Uzroci su

različiti a samim tim takva porodica je nedostatak prvo za dete u njoj a odmah potom i za

preostalog roditelja.

3.1 Porodica u kojoj je jedan od roditelja

umro:

,,Smrt jednog od roditelja pre nego sto dete dostigne punu zrelost odprilike do tridesete

godine je verovatno najveca tragedija koja moze zadesiti dete’’5 Smrt jednog od roditelja je

veliki gubitak za porodicu i dete. Mislim da je veoma vazno u kom uzrastu je dete izgubilo

roditelja i kako je roditelj na njega uticao dok je bio ziv. Ako se to desilo u ranom detinjstu, dete

ce se malo ili ni malo secati tog roditelja, vec ce svoj stav prema njemu formirati putem slika i

prica ljudi oko njega koji su ga znali a prvenstveno roditelja koji je preostao. U ovakvoj porodici

su obično povoljniji uslovi ako nedostaje otac, jer je majci lakše da se brine o detetu i obično se

ne udaje ponovo. Mada ni to nije sigurno i najbolje. Neke majke posle smri supruznika mogu da

se povuku u sebe i da zapostave dete. Isto tako postoje majke koje teze da vežu dete za sebe, to

može negativno da se ocrta na njegov psihoseksualni razvoj. To je ponekad nepreskocna

prepreka prilikom sklapanja braka te često ostaju neženje ako je dete decak. Ako se i sklopi to su

odnosi utroje, uticaj majke na sina ostaje i dalje neprikosnoven. Zbog toga je bitan pravilan stav

majke, jer preveliko nametanje, zaštitnička uloga i slepa ljubav čini dete nesamostalnim i

nesigurnim. Treba detetu dati slobodu da ,, padne i ustane sam nekad“.

3.2 Nekompletna porodica usled

razvoda roditelja:

U poslednje vreme je ovo najcesci vid, i pri prvoj vecoj svadji supruznici ,,potezu“ papire i

tada se najmanje misli na dete. Kazu za dete je bolje dobar razvod nego rdjav brak. Sve je to ok,

ali sta sledi posle razvoda niko se ne pita? Da li je to novi brak, dom bez hleba ili jos veca

hladnoca... Razvedena porodica je poseban problem, jer po pravilu pre razvoda postojale su

5 Mejvis Klajn,Uspesan roditelj,Beograd,1994.128str.

4

svađe, netrpeljivosti i fizički obračuni među roditeljima ali ni to ne mora uvek da znaci, mozda

cak i nema svadja, sve je bilo prekriveno hladnim emocijama i jednostavno je samo ,,puklo“.

Ako su postojale svadje,tada se malo obraća pažnja na dete, tj. kao i da ne postoji. Dete trpi

pritisak, i razume se naravno da se rđav brak po svaku cenu ne održava jer dete usled svađa

postaje nesigurno, napeto. Sve to naravno opet zavisi od licnosti deteta ,,Ako za trenutak

odmaknemo od konkretnih podataka onda moramo konstantovati da zena i posle razvoda nosi

veci teret, vecu brigu ima vece odgovornosti u podizanju i vaspitanju dece“6

Posle razvoda, roditelji iako nisu u bračnoj zajednici trebali bi da obezbede detetu pravilan

rast a to znači toleranciju i pravu ljubav prema detetu i ne treba mu uskraćivati sastanke sa

drugim roditeljem. U nekompletnoj porodici koja je nastala razvodom teško je ostvariti pravilno

vaspitanje. Često se u tim slučajevima javlja devijantno ponašanje, jer se u tom društvu oseća

prihvaćeno i pružena mu je pažnja. Tako se razvija i u emotivno i socijalno nezrelu ličnost ali ne

mora uvek da znači jer to znači i od ličnosti osobe i škole. Ali skoro uvek ispoljava rđavu

prilagođenost društvu i u stalnom je sukobu sa svojom okolinom a i sa osobama suprotnog pola,

kod njih je čak i teže vezivanje i za neku bračnu zajednicu. ,,Ako je najkorisnije da se brak odrzi,

organi koji se brinu o porodici morali bi uloziti ozbiljne napore da ga spasu , ali ako je on

potpuno razjeden zadatak drustva bi bio da zastiti interese dece i onog bracnog druga koji je u

nepovoljnijem polozaju’’7

3.3 Porodica bez oba roditelja:

Dete bez oba roditelja, po meni mislim da je najgore od svih drugih nedostataka. Pogotovo

ako ne postoji niko drugi ko ce mu pruziti koliko toliko vaspitanje, sigurnost, i ljubav.

Nezavisno od uzroka (smrt,emigracija,napuštanje) ovakva situacija stvara izuzetno delikatan

polozaj za decu, a briga društva o nihovom opstanku nije dovoljna. Zato što je potrebno da ih

neko osećajno prihvati. A to prvenstveno da ih prihvati u sebi i ne dozvoliti da prebacuju detetu

da ono nema roditelje i da ga on izdrzava sto mora. Najbolje je da se ova deca smeste u porodicu

kod svojih rođaka koji će ih prihvatiti. To je bolje nego, stari baba i deda. Oni će im pružiti

toplinu i porodičnu atmosferu ali njihov vaspitni uticaj je lošiji. Dede ce ih malo ili ni malo

6 Đ. Bosiljka,Savremena porodica i njena vaspitna uloga,Beograd, Institut za pedagoska istrazivanja,1985.,99str.

7Dr Marko Mladenovic,Uvod u sociologiju porodice,Rad,Beograd,1969.,339str.

5

slusati i baba i deda nece imati snage da mu se suprotstave. Pored ovoga ima i slučaja gde je

neophodno da se deca smeste u dom. Takva sredina je bezlična, jer su vaspitači hladni,

profesionalni i deca se ne vezuju za njih. Postoje izuzeci ali ipak to nije dovoljno jer i ti vaspitaci

kuci mozda imaju porodicu i tesko da ce deca mocu da se emotivno puno vezu za njih. Često su

takva deca osećajno oštećena. Zato je potrebna porodična sredina za njihov pravilan psihički rast.

4. ’Beli razvod’:

,,Kod belog razvoda formalno postoji bračna zajednica sa oba roditelja, čiji su medjusobni

odnosi odnosi naoko korektni i bez vecih razmirica ali izmedju kojih vlada osecajna

ravnodusnost ili osecajna hladnoca.“8 Ovakva porodica je u sklopu interesa, bilo ekonomskih ili

zbog dece. Za roditelje je prihvatljivo to ali deca osećaju tu hladnoću. Deca postaju hladna,

agresivna, gruba. Mogu doživeti i poremećaje u psihoseksualnom razvoju, pa čak i postati sadisti

ili mazohiste, mada sve zavisi od ličnosti. Stvarni razlozi neodlučivanja na razvod, uprkos

nemogućnosti da se brak  popravi, nemaju sa decom nikakve veze. Oni su obično vrlo banalne

prirode. Tako se mnogi bračni parovi ne mogu odreći stana koji su teško stekli, odnosno partneri

su se suviše zamrzeli da bi bili sposobni da jedan drugome prepuste stan, ili se ne žele odreeći

određenog životnog standarda koji im osigurava brak. Muškarci koji se busaju u prsa zbog

tobože silne ljubavi prema deci, u većini slučajeva, zapravo ne žele izgubiti udobnost koju im

pruža brak, tj. činjenicu da imaju kod kuće nekoga ko se brine za njihov određeni životni

standard. Ili pak oba roditelja ne veruju da su sposobna izgraditi drugi, uspešniji brak. Sve to

utice na dete, sta I ono samo moze reci vec da ih gleda I da se odupire ,,hladnom halasu”

5. Novi brak:

Nekompletna porodica, nezavisno od uzroka koji su je izazvali, najčešće se vremenom

kompletira naročito ako je preostali roditelj otac, jer njemu je teže da sam vaspitava decu. To je i

prihvatljiva cinjenica jer je detetu potrebna majka koja ce mu pruziti toplinu. Novi brak u koji se

ulazi sa decom iz ranijih brakova uvek predstavlja složenu zajednicu i u početku je to više

zakonska zajednica sa različitim interesima i osećanjima supražnika na jednoj i dece na drugoj

strani. Novi brak oca ili majke deca ne prihvataju olako. Za neke je to ,,tabu tema“ za neke

8 Grandic R. Prilozi porodicnoj pedagogiji,2004,Novi Sad, 142 str.

6

svejedan izbor.Ali ipak detetu je potrebno vreme kako bi prihvatilo drugog člana. Kako i za

koliko će se dete prilagoditi zavisi i od novog člana. Zato je najbolje da se dete pre braka upozna

sa novim članom i da dodje do zbližavanja sa njim, kako bi se lakše prihvatili. Ako ne uspe tada

neće ni kasnije. Tolerantni odnosi su izuzetni, zato treba biti realan. Za roditelja ne moze biti

sreće ako je dete nesrećno, to spada u odbacivanje deteta što je krajne nehumano. Takvi roditelji

koji mogu da zive sa pogledom na tuzno dete su bezosecani i ne zasluzuju ga. Pri prihvatanju

novog člana bitan je i stav roditelja prema detetu. Odnos roditelja prema novom članu treba da je

prirodan, blizak ali ne sme biti nametljiv i istican naročito u detetovom prisustvu. Novi brak u

kome postoji uzajamna ljubav, poštovanje, poverenje i jednakost poželjna je zajednica i za dete.

Ovo je lakše ukoliko je dete mlađe. Ovo zavisi i od drugog roditelja prema detetu i novom braku,

a ako ne dete će stati na stranu svog prirodnog roditelja. Najveći nedostatak je osećajna

indiferentnost izmedju novog člana i deteta a neretko i suparništvo. U početku mogu postojati

skriveni sukobi ali vremenom mogu postojati u otvorene razmirice. Roditelj ne treba pokazivati

previse emocija prema novom clanu ispred deteta, jer ce se tada dete osecati odbaceno.

Prihvatanje deteta u novi brak je delikatan i težak psihički proces za koji je potrebna

emotivno zrela ličnost i ljubav. Novi problem u braku izaziva i novo radjanje dece. Zato je važno

da se deca u novom braku podjednako prihvate. ,,Loše dece nema, ali ona mogu postati loša ako

ih roditelji ne prihvate pravilno i ako prave propuste u njihovom vaspitanju. Narodna poslovica

kaže: ,,NIJE RODITELJ KOJI JE RODIO NEGO KOJI JE OČUVAO’’.”9

6. Vanbračna zajednica:

Vanbračna zajednica kod nas nije česta, ali nije retka naročito u nekim krugovima gde

postaje moda i teznja zarad privlacenja paznje. Vanbračna zajednica može biti tajna, što je

formalno razlikuje od braka. Razlozi koji motivišu osobe da se odluče za vanbračnu zajednicu

različiti su. Nekada su to idejna opredeljenja, način da se istakne sopstvena ličnost, pravo na

slobodu , zelja za razlicitost od drugih, cesto to moze biti i u inat roditeljima.

Potomstvo stvoreno u vanbračnoj zajednici, osim u izuzetnim uslovima, nesrećno je. Kada dete

sazna da je vanbračno i da njegovi roditelji žive u vanbračnoj zajednici, pod uticajem predrasuda

i stavova društva oseća se manje vrednim i ne može da oprosti roditeljima što su ga doveli u

9 Grandic Radovan, Prilozi porodicnom vaspitanju, 2004, Novi Sad , 145 str.

7

takav položaj. To ga udaljava od roditelja, smatra ih krivcima za svoje nedaće. Tada dete

moze ,,naterati” roditelje da se vencaju I da njihovu vezu ,,ojacaju” papirom. Ako su roditelji pre

toga ziveli u skladnoj zajednici brak na papiru ih nece poremetiti. Da li ce roditelji to ispuniti

detetu ili ne zavisi od njihove licnosti I koliko su spremni da idu da bih ispunili detetu. Ovo se ne

moze zanemariti. I zato kod opredeljivanja za vanbračnu zajednicu, a naročito kad se želi

potomstvo, mora se o ovome voditi računa; nezavisno od toga što nase zakonodavstvo u svemu

izjednačava bračnu i vanbračnu decu i daje im ista prava, na žalost, to nije slučaj i sa neposrednom okolinom,

koja je još uvek opterećena predrasudama prema ovakvoj vrsti zajednice. Detetu treba da se stvore potrebni

uslovi za pravila psihofizički i seksualni razvoj. Češće su povremene vanbračne zajednice u

kojima se mahom ne planirano stvara potomstvo. ,,Vanbracna zajednica, kao sto je receno, nije

zakonom zasticena. Zakon nista ne govori o njoj. On ne regulise odnose u njoj jer ih i ne smatra

pravnim vec fakticnkim odnosima’’10

6.1. Posebni oblici vanbračne zajednice:

Kod izvesnog broja devojaka postoji želja da imaju potomstvo koje samo njima pripada.

Ovo je u suštini željeno potomstvo sa voljenim čovekom ili bar odabranim ali je u tim

slučajevima naglašen egoizam majke. Zelja majke da ima samo ,,svoje dete“ i da ga ,,ne deli“ ni

sa kim vodi gubljenju detetove licnosti pogotovo ako je devojcica. Tada i ona moze misliti kao i

majka i kretati u zivot bez zelje za vezivanjem. Dete je prinudjeno da živi u vanbračnoj zajednici

koja mu i uz velike napore majke i njenu bezgraničnu ljubav ne pruža uslove za pravilan

psihički razvoj. Pod uticajem društva i predrasuda dete se oseća manje vrednim i ne može da

oprosti roditeljima što su ga doveli u takav položaj. To ga i udaljava od roditelja i to se ne može

zanemarit. Zato se o ovome mora voditi računa.

7.Zeljeno dete:

Savremena shvatanja porodice mogla bi se označiti kao vid udruživanja u grupu koja

ima sledeće osnovne karakteristike: ljubav je osnovna snaga koja drži njene članove u zajednici,

kada nje nema dolazi do razdvajanja, u njoj su članovi međusobno biološki i psihički povezani i

zajednički život omogućava zadovoljenje brojnih vrlo različitih potreba njenih članova. Jedno od

10 Dr Marko Mladenovic,Uvod u sociologiju porodice,Rad,Beograd,1969.,326str.

8

ustavnih prava u našoj zemlji jeste da svaki čovek, koji je zdrav, sam odlučuje o rađanju dece.

Odluku o rađanju deteta treba roditelji da donose svesno, slobodno i odgovorno, što

podrazumeva da će od samog početka moći da budu društveno aktivni u podizanju svog

podmlatka, što je u interesu, prvo oba roditelja, a zatim i čitavog društva. Planiranje porodice

pretpostavlja da roditelji obezbeđuju svom detetu neophodne uslove za fizički i psihički razvoj,

otuda oni treba da odluče kada će i koliko dece imati, što čini osnovu da svako dete bude rođeno

kao željeno.

Da bi se dete rodilo željeno, neophodno je da oba roditelja gledaju na začeće I rađanje

deteta vrlo odgovorno, tj. da su spremni da prihvate novorođeno dete i da mu svojim radom

omoguće sve što uslovljava njegov razvoj. Dete može da bude željeno i iz „ nezdravih” razloga:

svakom željenom detetu nije automatski zagarantovan pozitivan i zdrav sklop roditeljskih

stavova. Primeri za nezdrave i ponekad patološke (ali po pravilu patogene) razloge zbog kojih

može da seželi dete jesu sledeći: da bi se dobila novčana naknada npr. socijalna pomoć, ili

nasledstvo; da bi se partner naterao da sklopi brak, da se već uzdrmani brak „spase” ili učvrsti

uz pomoć deteta; da bi se zadovoljile jake potrebe za zavisnošću jednog roditelja; takmičenja sa

roditeljem istog pola u smislu da se tom roditelju pokaže da I njihovo sad već odraslo dete jeste

zaista odraslo i sposobno da i samo bude roditelj, sto sve spada u bolesno stanje licnosti

roditelja. Tada je situacija teska za dete. Dete koje je zeljeno samo zraci srecom I vedrinom.

Zeljeno dete ima ljubav a to je ono najbitnije u zivotu coveka.

8.Jedince u porodici:

,,Nekada je jedinče u srpskoj porodici bilo retkost. Sada je to najčešći slučaj, naročito u

gradskim porodicama. Nekada je to bila izuzetna vaspitna pojava i problem pa su pedagozi tražili

od roditelja izuzetnu osetljivost i tananost u vaspitnom radu I odnosima sa jedinčetom. Danas je

to redovno stanje u kome se najbolje snalaze roditelji sa dobrom opštom i pedagoškom

kulturom I pedagoškim taktom”11.

,,Smanjivanje porodice jedan je od glavnih razloga relativne nestabilnosti iuznemirenosti

savremenog čoveka. Ovo dolazi otuda što je malobrojna porodicakrhka, te joj stalno preti

opasnost uništenja. U njoj gubitak i jednog člana unosi osećanje nesigurnosti, večitog straha da

11 Grandic Radovan, Prilozi porodicnoj pedagogiji,2004,Novi Sad 148 str.

9

će je nestati. Baš u takvoj porodici dolazi do povećanja porodične ljubavi i prekomerne brige što

opet znači da je strah od gubitkačlanova porodice utoliko veći. U ranijoj brojnoj porodici, koja je

bila tako reći večita,ovog straha i nesigurnosti nije bilo, a porodična ljubav je bila razvijena u

onoj merikoja je odgovarala potrebama zdravog čoveka’’12

Zasto je ponašanje roditelja prema jedinčetu problem? Zbog toga što roditelji,

najčešće, u njemu vide izuzetno biće i što se prema njemu odnose preterano zaštitnički, što mu u

svemu popustaju i ugađaju. To je dete preterano maženo i paženo. Nad njim se stalno bdi, sve je

njemu podređeno tako da ono postaje zapovednik u kući i polako stiče naviku da se zapovednički

ponaša i u drugim situacijama, kad se nađe u grupi svojih vršnjaka. Jedince kao jedince moze biti

I suprotno od ovoga recenog, ono moze tugovati za drustvom sa kojim ce podeliti igracke, tajne

ili nestasluke.

9.Blizanci u porodici:

Blizanci, deca istog oca i majke, začeta su gotovo istovremeno, a rođena neposredno

jedno za drugim. Ako je reč o jednojajčanim blizancima, oni su obavezno istog pola, a fizička i

druga sličnost među njima je veoma velika. Među dvojajčanim blizancima razlike su znatne.

Vaspitanje blizanaca zahteva znatno drugačiji pristup nego vaspitanje dece rođene posle

jednoplodne trudnoće. Zasto? Zato sto su to dve male knjige u kojima se treba ispisati pravilno

vaspitanje I osecar pravednosti, ravnopravnosti I postovanja. Blizanci mogu da budu fizicki

slabiji od drugih vrsnjaka ali to ne utice na njihovu intelektalnu sposobnost. Naročito je slabiji

drugorođeni blizanac, a ako je reč o trojkama ili četvorkama, svako sledeće dete ima manju

težinu. To zahteva i posebnu negu, naročito u prvim nedeljama. Potrebna je paznja svakom od

njih I ne sme se favorizovati jedno dete od njih. Često je neophodno da blizanci provedu izvesno

vreme u inkubatoru, znači pod posebnim uslovima. Tada se oni vezuju I psihicki I fizicki, a

njihova veza pocinje u stomaku I traje do kraja zivota. Roditelji najčešće znaju da su blizanci

predodređeni da budu čvrsto povezani, jer su i u majčinoj utrobi bili zajedno. To zajedništvo se

nastavlja i posle rođenja. Oni u početku dele isti krevetić, voze se u zajedničkim blizanačkim

kolicima, hrane se isto. Blizanac nikad nije usamljen i zato je tu proces socijalizacije brži, lakši

iuspešniji.

12 Radomir Lukić: Osnovi sociologije, Naučna knjiga, Beograd, 1978, str.255.)

10

On nije sebičan jer sve deli sa bratom, sestrom. Oni se međusobno vrlo

dobro razumeju, bolje rečeno, jedan drugog osećaju. Plač jednoga izaziva plač drugoga,

gugutanje i smeh isto tako. I pre nego sto počnu govoriti (obično počinju kasnije od druge dece),

oni međusobno komuniciraju. Stepen njihovog međusobnog poistovećivanja je toliki da se

počinju mešati njihova ,,Ja”. Roditelji cesto ih spajaju u jedno I tako im usadjuju da su oni

ustvari jedno ali NISU. Svako od njih je individua za sebe, svako od njih ima posebne potrebe,

zelje, I mogucnosti. Isto tako ako je slicnost velika da ih I roditelj mesa, tada im bas treba

pokazati koliko nisu isti a koliko su povezani.

10.Usvajanje deteta

Institucija usvajanja deteta poznata je od davnina u mnogim zemljama. Usvojenje ima

za cilj da se maloletna lica, koja nisu pod roditeljskim staranjem ili okojima roditelji nisu mogli

da se staraju, na ovaj način zbrinu i da im se pruži zaštita i podrška. U tom smislu, ustanova

usvojenja predstavlja jedan oblik socijalne zaštite maloletnih lica. To moze biti veoma pozitivno

za dete, pogotovo ako je ziveo u teskim porodicnim uslovima.

U novije vreme, u visoko razvijenim zemljama, zbog smanjenog

nataliteta, sve je veći broj porodica (bračnih parova)  koji žele da usvoje dete. Potražnja je tolika

da je nemoguće udovoljiti svim zahtevima pa je to postao posao umeđunarodnim okvirima.

Bogati supružnici iz razvijenijih zemalja usvajaju decu izmanje razvijenih zemalja u kojima je

natalitet veći. Bračni par, najčešče bez dece, ili neki pojedinac, usvaja dete koje su napustili

roditelji ili ne mogu da ga izdržavaju, kome su umrli ili izginuli roditelji. Motiv usvojitelja

je najčešće želja supružnika da imaju dete, pa pošto, iz nekih razloga (nemogućnosti rađanja, na

primer) nemaju svoje, oni usvajaju napušteno dete. Usvojitelji se, po odluci o usvajanju, javljaju

odgovarajućoj ustanovi za napuštenu decu i trude se da odaberu dete koje ce im najvise

odgovarati. Pre tog usvajanja potrebnoj je ispune odgovarajuce uslove da bi ustanove bile

sigurne da li salju dete u sigurne ruke. Postoji niz ispitivanja I podudarnosti koje se vrze zarad

dobrobit deteta.

11

10.1 Privremeno staranje:

Zbog boljeg standarda, roditelji se otudjuju od dece I zato traze privremene porodice

koje ce tu ulogu vaspitanja preuzeti. U nemogućnosti da mu pruže osnovne uslove za život

irazvoj, dele svoju brigu i staranje o njemu sa licima koje smatraju najpogodnijim za to – sa

svojim rođacima i prijateljima.Emigracija roditelja i njihov odlazak na rad u inostranstvo jeste

socijalnastrategija sa ekonomskim ciljem i ovde je porodica potisnuta u drugi plan sve dok setaj

cilj ne postigne. S aspekta dečijeg razvoja ta je strategija neprikladna pa njegove  reakcije i

razvoj tokom vremena mogu negativno uticati na uspešno izvršavanje porodičnih funkcija.

,,Dečiji senzibilitet je taktilan i ispunjen emotivnošću koja se

može stvarati jedino u dodiru s roditeljem. U emigrantskoj porodičnoj situaciji relevantno bi bilo

ispitivanje oblika interakcije, posebno tko sve, s kojom vrstom I količinom kontakata saobraća s

djetetom”13 Osnovni zakon o starateljstvu predviđa osnovne dužnosti staraoca. Staralac jedužan

da se stara o detetu kao i njegov pravi roditelj njegove obaveze nisu male I njegova odgovornost

je značajna. Staralac je dužan da se stara o ličnosti maloletnika, o njegovoj imovini, o zastupanju

maloletnika i o polaganju računa organu starateljstvao svom poslovanju. Ovde cu posebnu

pažnju posvetiti prvoj dužnosti staraoca deteta, a to je staranje o ličnosti deteta (maloletnika).

Privremeno staranje podrazumeva : Smestaj, Podizanje I negovanje, Vaspitanje I obrazovanje,

Brigu o zdravlju, Izdrzavanje. Uopšte rečeno, staralac je dužan da preduzima sve radnje i mere

kako bi maloletnik dobio potrebne uslove za pravilan fizički i intelektualni razvoj. U tom cilju,

on je dužan da vodi računa o svim navedenim elementima potrebnim za normalan razvoj

maloletnika. To nije bezazlen posao, ozbiljnost ove uloge ogleda se I zelja startelja da dete

izraste u svestranu licnost sa pozitivnim osobinama.

10.2 Dete sa dve porodice:

13 Bosiljka Đorđević, „Vaspitanje roditeljakao vaspitača“, Pedagogija, br.2, Beograd, 1981, str 235

12

  Cesto roditelji posle razvoda, stupaju u nove veze ili brakove. To predstvlja problem ako I

postoji dete iz prvoga braka. Ako su ostali takvi odnosi da je dete moglo da posećuje drugog

roditelja I da boravi sa njim, ono je sa uzrastom sve češće u situaciji da bira gde će i koliko

vremena boraviti. Ako dete uživa pažnju, brigu i ljubav u dvema porodicama, to je dobro, ali tu

može postojati teskoce. Sto je redje, jer roditelji cesto ostaju u losim odnosima I sve se svoji na

formalni odnos samo zbog deteta a kao I sve ostalo I to dete oseca. Cesto oni mogu da kupuju

njegovu ljubav ili da pricaju lazi o drugom roditelju. Nema pravilnog vaspitanja bez

preduzimanja raznih podsticajnih mera, kako u smislu pohvale, tako i sprečavanja. U trci za

dečijom ljubavlju, obično se izgubi mera šta se sve i kada detetu može tolerisati i na kraju zbog

udvostručene brige i ljubavi, dete lako može da postane socijalni problem, za šta se uvek

optužuje drugi roditelj. Boraveći, s vremena na vreme, u dvema porodicama,dete može sve

manje bivati poželjno u jednoj od njih. Dete moze izgubiti veru u sebe I u ljubav roditelja.

Pomoć stručnjaka je potrebna roditelju da bi u ovakvim slučajevima mogli svojim delovanjem da

nadoknade detetu ono što gubi boravkom u porodici u kojoj je nepoželjno.

11. Zaključak:

Uloga porodice u samom vaspitanju je od velikog značaja za dete. Bitno je i kako

su se roditelji postavili prema njemu jer će ono tako i reagovati. Pričati sve ili ipak nešto

13

prećutati jedno je od bitnijih pitanja. Mada to nije preduslov, jer može postojati

kompletna porodica sa solidnom komunikacijom, ali detetova ličnost i stav mu ne

dozvoljavaju da govori i deli sve sa roditeljima. Da li je potrebno da priča sve? Da li su i

roditelji spremni da čuju sve? Život je čudo, jer čak iako su roditelji prećutali neke stvari

svojim roditeljima, oni žele da to njihova deca kažu njima.

Stvarajući tako idealne uslove za rast i razvoj deteta, potrebno je da se stvori i

idealna komunikacija izmedju članova porodice jer bez nje ne moze postojati ni pravilno

formirana porodica.

U porodicama u kojima postoji poverenje i razumevanje deca su mnogo

sigurnija u sebe i u svoje snage, odlučnija i stabilnija. I obrnuto: ne

razumevanje,roditelja dovodi dete najčešće na ulicu, u popravne domove, na pogrešan pu

t.Vaspitanje u porodici utiče u velikoj meri na razvoj deteta. Njegov se uticaj temelji,  pre

svega, na dubokoj međusobnoj osećajnoj povezanosti članova porodice koja deluje u vrlo

dugom razdoblju i na mogućnost stalnog individualnog pristupa detetu. Dakle, dete će

postati ličnost u složenom kontekstu kulture i društvenog životakoji najpre upoznaje u

svojoj porodici, kroz prozor svoga doma, gledajući na spoljni i još uvek nepoznati svet

očima svojih roditelja ili starije braće i sestara.

13. Literatura:

14

1. Grandić Radovan,Milutinović Jovana i Knežević-Florić Olivera, Seksualnost

i odnosi među polovima, Novi Sad , Savez pedagoških društava Vojvodine,

(2004),

2. Grandić, R. , Prilozi porodičnoj pedagogiji, Novi Sad, Savez pedagoških

društava Vojvodine, (2006.), 

3. Dr Marko Mladenovic, Uvod u sociologiju porodice, Rad, Beograd,(1969)

4. Đorđević Bosiljka, Savremena porodica i njena vaspitna uloga, Beograd,

Institut za pedagoska istrazivanja, (1985)

5. Đorđević Bosiljka, Vaspitanje roditeljakao vaspitača, Pedagogija,

br.2, Beograd, (1981)

6. Mejvis Klajn, Uspesan Roditelj, Beograd, (1994)

7. Radomir Lukić , Osnovi sociologije, Naučna knjiga, Beograd, (1978)

15