Evropski Univerzitet Brčko Distrikt

(2014)

UNIVERZITET U BRČKO DISKTRITKU „EVROPSKI UNIVERZITET“

PEDAGOŠKI FAKULTET

„Motivacija“

SEMINARSKI RAD

PREDMET : „Pedagoška Psihologija“

PROFESOR : Prof. Dr. Refik Ćatić

STUDENT : Nikola Savić

INDEKS BR. : 001/11-IN

SMJER STUDIJA : Informatika

SEMESTAR : VI

Sadržaj1.0. POJAM MOTIVACIJE..............................................................................................................................1

2.0. VRSTE MOTIVACIJE...............................................................................................................................1

3.0. MOTIV POSTIGNUĆA............................................................................................................................2

4.0. MOTIV RADOZNALOSTI.........................................................................................................................3

5.0. ULOGA I POSTUPCI VASPITAČA U MOTIVISANJU DECE.........................................................................3

6.0. MOTIVACIJA ZA UČENJE........................................................................................................................5

7.0. KARAKTERISTIKE MOTIVACIJE KOD MALE DECE...................................................................................5

8.0. FAKTORI KOJI UTIČU NA MOTIVACIJU..................................................................................................6

9.0. RAZVOJ MOTIVACIJE.............................................................................................................................7

10.0. POVEĆANJE MOTIVACIJE....................................................................................................................8

11.0. STRATEGIJE MOTIVISANJA DECE.........................................................................................................8

12.0. ZAKLJUČAK........................................................................................................................................10

LITERATURA...............................................................................................................................................11

1.0. POJAM MOTIVACIJE

Motivacija je proces pokretanja aktivnosti radi ostvarivanja određenih ciljeva, a činioci koji

pokreću na aktivnost i koji usmeravaju tu aktivnost nazivaju se motivi. Motiv uvek predstavlja

izvesnu težnju za nečim, za ciljem kojem teži.

2.0. VRSTE MOTIVACIJE

Posebnu važnost imaju dve vrste motiva:

unutrašnji (intrinzični) i

spoljašnji (ekstrinzični).

Ako postoji želja za saznanjem, ako je aktivnost zadovoljavajuća sama po sebi, govorimo o

unutrašnjoj motivaciji. U spoljašnjoj motivaciji radnja se izvodi jer za to postoji neki spoljašnji

„razlog”.

Važan je cilj koji se postiže datom aktivnošću, a ne sama aktivnost. U praksi to znači da dete

obavlja neku aktivnost ne zato što očekuje nagradu (pohvalu, poklon) koja dolazi spolja

(spoljašnja motivacija), već sama aktivnost deluje kao nagrada, obavljanje same aktivnosti

predstavlja zadovoljstvo.

Unutrašnja (intrizična) motivacija je kad imamo neke pokretačke snage unutar nas samih da

napredujemo i uspevamo, za naše potrebe. To je potpuno nezavisna motivacija od bilo kakvih

spoljašnjih faktora, to je želja za novim saznanjima bez obzira na nagrade ili prepreke. Preneseno

na nivo deteta, unutrašnja motivacija je ona detetova prirodna, urođena radoznalost, istraživački

duh, spremnost na aktivnost, ukoliko se ta aktivnost predstavi kao igra. Zato je važno, truditi se

1 | P a g e

da se ta motivacija ne izgubi i ne uguši, stalnim opominjanjem deteta, usmeravanjem da radi

samo ono što roditelji žele i smatraju poželjnim, kritikom ili zabranjivanjem.

U korenu unutrašnje motivacije nalazi se motiv radoznalosti i motiv postignuća.

3.0. MOTIV POSTIGNUĆA

Motiv za postignućem je složen motiv i snažan pokretač aktivnosti. Manifestuje se u težnji da se

postigne uspeh (osećanje ponosa) u nekoj aktivnosti, npr. učenju, sportu, poslu i sl., a izbegne

neuspeh, odnosno osećanje stida. Potreba za postignućem određena je kao težnja za dostizanjem

izvesnih standarda.

Ova motivacija je specijalni slučaj unutrašnje motivacije sa osećanjem kompetencije. Reč je o

motivacionom sindromu koji sadrži niz spoljašnjih i unutrašnjih motiva, koji su prerasli u

unutrašnje.

Najvažniji bi bili:

nivo aspiracije,

potreba za kompetentnošću,

težnja za samopotvrđivanjem i samouvažavanjem,

potreba za socijalnim ugledom.

Motiv za postignućem uočava se već na uzrastu od 2,5 do 3,5 godine. Deca tog uzrasta su u

stanju da sagledaju cilj neke aktivnosti i ulože napor da ga ostvare, da reaguju na uspeh i

neuspeh. Pri polasku u školu prisutan je kod sve dece. Pojedinci se razlikuju u stepenu zahteva

koje sebi postavljaju – neki postavljaju visoke zahteve i trude se da ih ostvare, a ako ih ne

ostvare, reaguju intenzivnim osećanjem nezadovoljstva.

2 | P a g e

4.0. MOTIV RADOZNALOSTI

Motiv radoznalosti je primarni motiv i jedan je od najznačajnih motiva koji pokreću

intelektualnu aktivnost, odnosno podstiče misaonu obradu. S obzirom na radoznalu prirodu

deteta, koje je uvek spremno da se čudi, da postavlja pitanja, istražuje, uloga i postupci vaspitača

su od velikog značaja.

Spoljašnja (ekstrizična) motivacija je spoljašni motiv zbog kog radimo neku aktivnost (npr.

ocena, plata, poklon, nagrada, priznanje, društveni status, ucena, uslovljavanje itd.). Dakle, kada

učimo i radimo iz nekog interesa, da bismo dobili nešto zauzvrat.

Važno je da udovoljavanje detetovih potreba bude povezano sa njegovim pokretanjem na neku

aktivnost. A detetova izuzetno izražena potreba je potreba za igrom. Kroz igru, dete možemo

motivisati na bilo koju željenu aktivnost.

5.0. ULOGA I POSTUPCI VASPITAČA U MOTIVISANJU DECE

Razvijanje motivacije kod dece predstavlja složen proces usled raznovrsnosti motiva, načina

njihovog ispoljavanja i činilaca koji na njih utiču. Ipak, većina njih, posebno oni koji pripadaju

oblasti unutrašnje motivacije, razvijaju se procesima socijalizacije i vaspitanja. Motiv

postignuća, koji u sebi sadrži niz spoljašnjih i unutrašnjih motiva, podložan je vaspitnim

uticajima:

navikavanje dece da sebi postavljaju realne ciljeve i da planiraju aktivnosti kojima se ti

ciljevi mogu ostvariti,

da se postavljaju zahtevi u skladu sa uzrasnim karakteristikama i mogućnostima dece i

razvija samostalnost u postavljanju ciljeva,

potkrepljenje (naročito emocionalno) za postignute rezultate,

3 | P a g e

podsticanje dece na takmičenje sa drugima i samim sobom.

Polazeći od činjenice da na razvoj deteta ne utiče samo vaspitno-obrazovni program, nego i

način kako će se taj program detetu približiti, uloga vaspitača je ogromna. Vaspitač treba da

stvara kognitivno-konfliktne situacije koje su podstrekači intelektualnih aktivnosti.

Dobro postavljenim pitanjima vaspitač će izazvati dečiju radoznalost i oni će početi da misle.

Cilj je razvijati istrazivački duh i način dolaženja do odgovora, a ne sam odgovor. Međutim, od

deteta se često traže tačni verbalni odgovori iako ih dete ne shvata. Obezbeđivanjem

odgovarajućih sredstava za rad, manipulisanjem njima, razvijaće se fizičko saznanje koje je

neophodno za razvoj viših mentalnih procesa.

Vođenjem, usmeravanjem i postavljanjem pravih pitanja, vaspitač razvija želju za saznanjem,

podstiče sposobnost za razmišljanje i zaključivanje. U interakciji dece sa prirodnom sredinom, tj.

kroz neposredan i konkretan dodir sa predmetom i pojavama, stvaraju se iskustva o fizičkim

svojstvima sveta, a ta iskustva su preduslov za razvoj i obavljanje misaonih radnji ili logičkog

iskustva.

Možemo navesti sledeće primere:

klasifikacija biljaka: plodova voća i povrća na osnovu spoljašnjih ili drugih svojstava (po

mestu gde rastu, vrsti, po boji, ukusu)

klasifikacija životinja: po pripadnosti vrsti, prema načinu kretanja, načinu života (jato,

čopor, par), po pokrivenosti tela (perje, krljušti, krzno)

Istraživanja pokazuju da i u predškolskim grupama (deca od 6 i 7 godina) postoje svi znaci

primarnog kolektiva, ali su izraženi u specifičnom obliku (Voljcis, K. J., 1990). Pokazalo se da

se u procesu igrovne aktivnosti među decom pojavljuju raznovrsni složeni odnosi, tj. neki u igri

učestvuju pasivno, drugi guše aktivnost i inicijativu ostalih. Da bi pedagoški kolektiv uticao na

pozitivan razvoj svakog deteta, vaspitač mora da modelira mikrogrupe. Kooperacija među decom

kao i drugi oblici socijalnih odnosa naročito dolaze do izražaja u grupnom obliku rada.

4 | P a g e

Prvi socijalni kontakti se stiču u porodici. Polaskom u predškolsku ustanovu deca uspostavljaju

kontakte sa vršnjacima, sa vaspitačem i drugim osobama. Dete tada živi intenzivnim društvenim

životom u kojem mora da prihvati određeno saradničko ponašanje.

6.0. MOTIVACIJA ZA UČENJE

Mala deca uče sve što rade. Oni su prirodno radoznali, žele da istražuju i otkrivaju. Ako njihova

istraživanja donose zadovoljstvo ili uspeh, oni će želeti da saznaju više. Tokom prvih godina

deca formiraju stavove o učenju koji će trajati čitav život. Deca koja imaju odgovarajuću vrstu

podrške i ohrabrenja tokom ovih godina biće kreativnija, spremnija za učenje tokom čitavog

života. Deca koja ne dobiju ovu vrstu podrške i interakcije će najverovatnije imati negativne

stavove o učenju i kasnije u životu.

7.0. KARAKTERISTIKE MOTIVACIJE KOD MALE DECE

Deca mnoge stvari rade jer ona to žele. Izbor igračaka ili garderobe koju će obući je rezultat

“unutrašnje motivacije”. Dete ima svoj izbor i ostvaruje zadovoljstvo i iz akta izbora i od

mogućnosti da se igraju sa igračaka ili nose neku majicu. Pošto je aktivnost generisanje

motivacije, uglavnom je samoodrživ dokle god je dete zainteresovano da nastavi sa određenim

delatnostima.

Deca se takođe uključuju u neke aktivnosti jer odrasli to žele. Ove aktivnosti podstaknute su

spoljašnjom motivacijom. Kada dete dobija motivaciju u vidu nagrade, ono postaje naviknuto da

ga odrasli stalno nečim motivišu i čim ta motivacija oslabi ili prestane dete gubi interes za

učenje.

5 | P a g e

8.0. FAKTORI KOJI UTIČU NA MOTIVACIJU

Upornost je sposobnost da se ostane na jednom zadatku u razumno dugom vremenskom period.

Iako veoma mala deca još uvek ne mogu da se skoncentrišu na jednu aktivnost ni sat vremena,

kad je u pitanju nešto što ih zainste interesuje sposobna su da se skoncentrišu i duži vremenski

period nego što je predviđeno za njihov uzrast.

Visoko motivisano dete ostaće skoncentrisano duže vreme, a nemotivisana deca odustaće veoma

lako kada ne uspeju odmah u onome što se od njih traži. Deca se uče upornosti tako što će

zadatak koji im je zadan od strane odraslih raditi sve dok ga ne urade.

Izbor izazova još jedna je karakteristika motivacije. Deca koja dožive uspeh u ispunjavanju

jednog izazova biće motivisana, željno očekujući novi izazov. Oni motivisani učenici će izabrati

neke aktivnosti koje su teže, kako bi izazov bio veći. Kada uspešno završe zadatak deca stiču

visok stepen zadovoljstva. Izazov koji roditelji postave svom detetu pomaže mu da pronađe

odgovarajuči način da reši problem ili određenu situaciju.

Stepen zavisnosti od odraslih je još jedan indicator motivacije. Deca sa jakom unutrašnjom

motivacijom ne trebaju odraslog da ih stalno nadgleda i da im stalno pomaže sa aktivnostima.

Deca koja imaju niži stepen motivacije ili su motivisani spoljašnjim motivima trebaju stalnu

pažnju odraslih i ne mogu samostalno da funkcionišu. Sticanje nezavisnosti je značajan aspekt

kvaliteta učenja, a ova zavisnost od odraslih u velikoj meri ograničava sposobnost dece u

postizanju odgovarajućih uspeha u školi.

Roditelji mogu da povećaju nezavisnost svog deteta kroz motivaciju davanjem igračaka,

aktivnosti i igara koje će podsticati detetovu prirodnu radoznalost, kreativnost i stvaralaštvo.

Često najjednostavnije i najosnovnije igračke (blok, autići, bojice, papir) podstiču decu da

izmisle sama sopstveni svet.

6 | P a g e

Poslednji pokazatelj motivacije je na nivou emocija. Deca koja su jasno motivisana će imati

pozitivan prikaz emocija. Oni su zadovoljni njihovim radom i pokazuju veće uživanje u

aktivnostima. Deca bez odgovarajuće motivacije su tiha, zlovoljna, dosadno im je. Oni neće

preduzimati nikakve aktivnosti i često će se žaliti. Roditelj bi ovde trebao da bude osoba koja će

podsticati dete.

9.0. RAZVOJ MOTIVACIJE

Novorođenčad su rođena sa ogromnom količinom unutrašnje motivacije. Ovaj motiv je usmeren

da ima neki vidljiv uticaj na životnu sredinu. Kada deca vide rezultate svojih akcija, kao nagradu

oni bivaju motivisani za nastavak sličnih akcija.

Kako deca rastu i sazrevaju (9-24 meseci), pokreti su voljni i sadržajniji. To im daje veću

kontrolu nad okruženjem. Ovaj širi spektar kontrole deci omogućava da se osećaju uspešnijima.

Uspeh dovodi do visokog samopoštovanja i osećanja sopstvene vrednosti, što vodi jačanju

motivacije. Kako deca nastavljaju da se razvijaju oni su sve više u stanju da donose odluke i

planiraju šta trebaju da urade da bi stekli kontrolu nad stvarima oko njih. Oni počinju da

postavljaju sopstvene ciljeve za određene aktivnosti. Ovaj uspeh ne zasniva se na standardima

odraslih, već na sposobnosti deteta da ostvari ciljeve koje je postavilo.

Sa dve godine starosti, deca razvijaju sposobnost da izvrše niz događaja kako bi se postigao

određeni cilj. Oni takođe imaju u ovom dobu sposobnost da procenjuju svoje napore.

Sa tri godine starosti deca postaju zainteresovanija da stvari i zadatke koje obavljaju urade što

bolje i na pravi način, dok su se do sad trudila samo da urade zadatak bilo kako. Oni imaju

predstavu o različitim nivoima nadležnosti u prosuđivanju i njihov uspeh ocenjuju prema

7 | P a g e

vlastitim standardima. Zato oni nemaju još uvek toliko izraženu potrebu da dobiju povratne

informacije od odraslih.

Predškolci (starosti od 3-5 godina) počinju sve više da se uključuju u verbalno rešavanje

problema i problemskih situacija. Oni usmeravaju svoje učenje kroz govor i koriste vokalnu

komunikaciju da usmere svoje ponašanje ka rešavanju određenog problema. Mala deca često

pričaju o nizu aktivnosti koje vode ka rešenju problema. Kako deca postaju starija ovaj razgovor

na glas postaje interni monolog.

10.0. POVEĆANJE MOTIVACIJE

Za roditelje male dece, cilj je da na odgovarajući način podrže razvoj motivacije, tako da postave pravilan

temelj vaspitanja. Roditelji bi trebali da budu oprezni sa spoljašnjom motivacijom u vidu nagrada, jer to

ozbiljno može naškoditi detetu i stepenu unutrašnje motivacije. Potrebno je pohvaliti dete, podsticati ga

da sa ljubavlju obavlja određene zadatke i uživa u obavljanju istih.

Teškoće nastaju kada odrasli ili drugi u okruženju deteta primene eksterne standarde i zamene

unutrašnji sistem nagrađivanja onim koji zavisi od spoljnjih snaga za snabdevanje svih nagrada

(bombone, novac, preterana pohvala). Deca tada počinju da se osećaju uspešno samo ako im

neko drugi da nagradu za dostignuća i kada drugi procene njihove akcije uspešno realizovanim.

U takvim situacijama, deca ne mogu da razviju osećaj samopoštovanja, i sude o svojim

vrednostima po standardima drugih ljudi.

8 | P a g e

11.0. STRATEGIJE MOTIVISANJA DECE

Postoji nekoliko strategija koje se mogu koristiti od strane roditelja ili vaspitača da bi se

pomoglo deci da ostanu u potpunosti motivisana. Neke od njih su:

obezbediti okruženje (kroz odgovarajuće igračke, aktivnosti prilagođene uzrastu itd) koje

omogućava deci da slobodno istražuju i da vide efekat i rezultate svojih akcija;

dati deci dovoljno vremena prilikom rada kako bi se omogućilo sticanje spobnosti

odnosno upornosti. Kada su deca duboko uključena u aktivnost, ona bi trebala da mogu

da je završe bez prekida;

odupreti se prirodnoj potrebi da pomažete detetu jer ono samo ne zna da uradi nešto;

odgovoriti na potrebe deteta na način da mu se omogući da bude nezavisno od odraslih.

To ne znači ustupanje kontrole detetu jer je svoj deci neophodno jasno definisati granice.

Obezbediti korektnu saradnju sa detetom u vidu zajedničkih aktivnosti, istraživanja i

igara;

Podsticati dete na samostalnost i dobrovoljno obavljanje aktivnosti;

Obezbediti deci situacije u kojima imaju odgovarajuće izazove;

Dati deci mogućnost da ocenjuju sopstvena dostignuća;

Nikako ne se ne smeju koristiti prekomerne nagrade jer one imaju tendenciju da

potkopaju sposobnost dece da vrednuju stvari;

Pohvala i nagrada trebaju da se zasnivaju na naporima dece i upornosti a ne na stvarnim

ostvarenjima usled obećane nagrade;

Dozovoliti deci da istraže i otkrivaju svet oko njih.

9 | P a g e

12.0. ZAKLJUČAK

Samo zajedničkim aktivnim radom i dobro organizovanim saradničkim odnosom između

vaspitača ili roditelja i dece, kao i same dece, mogu se uspešno realizovati postavljeni zadaci i

ciljevi. Putem otkrivačkih aktivnosti i eksperimenata dolazi do izražaja dečja aktivnost i

samostalnost, a ono što urade uz pomoć vaspitača, najbolje će razumeti.

Vaspitači i roditelji moraju biti upoznati sa svim mogućnostima deteta i njegovim potencijalima i

da ih razvijaju kroz saradnju i podsticanjem unutrašnje motivacije, jer su posledice spoljašnjeg

motivisanja u vidu nagrada (novac, hrana, igračke) dobro poznate i neophodno ih je što više

izbegavati.

10 | P a g e

LITERATURA

Voljcis, K.S. (1990): Igrovni kolektivi dece predškolskog uzrasta;

Ivić, I. i Havelka, N.: Proces socijalizacije kod dece, Beograd: Zavod za udžbenike i

nastavna sredstva.

Lew, A. & Bettner, B. (1996) A parent's guide to understanding and motivating children.

Sheffield, UK: Connexions Press.

http://www.odgoj.com

11 | P a g e